Универзитет у Приштини - Косовској Митровици

Учитељски факултет у Призрену - Лепосавићу

Модели комуникације глувих и наглувих ученика

-семинарски рад-

Ментор: Студент:
Проф. др Радомир Арсић Јелена Милосављевић

Лепосавић, 2021.
 Садржај

Апстракт .................................................................................................................................. 1
Увод ......................................................................................................................................... 2
1. Глувоћа и наглувост ............................................................................................................ 3
1.1. Последице оштећена слуха ........................................................................................ 5
2. Модели комуникације глуве и наглуве деце ...................................................................... 8
2.1. Невербална комуникација ......................................................................................... 8
2.1.1. Знаковни језик ............................................................................................. 9
2.1.2. Прсни алфабет .......................................................................................... 10
2.1.3. Читање говора са усана ............................................................................ 11
2.1.4. Мимика ...................................................................................................... 12
2.2. Вербална комуникација ........................................................................................... 13
2.1.1. Усмени говор ............................................................................................ 13
2.1.2. Писани говор ............................................................................................. 14
Закључак ................................................................................................................................ 15
Литература ............................................................................................................................. 16
 Апстракт

Основна сврха рада је да се процени постојећа истраживања како би се

идентификовале фундаменталне врсте невербалне и вербалне комуникације које користе
глува и наглува деца. Одговарајућа и ефикасна рана комуникација, независна од језичког
начина (знаковног или говорног), као и од прихватања и оштећења детета, темељ је
здравог когнитивног развоја и развоја личности, који је темељ комуникације и језичких
способности. Сметње слуха и говора изазивају изразите особености и изазове у развоју
мале деце, што захтева одговарајуће технике и поступке у процесу рехабилитације и
образовања, као и снажну подршку и охрабрење породице, образовне установе и средине.
Врста комуникације коју ће глува и наглува деца користити и развијати првенствено
зависи од тога да ли су њихови родитељи глуви или чују.

Кључне речи: глувоћа и наглувост, глува и наглува деца, вербална и невербална

комуникација

1
 Увод

Можемо комуницирати и сарађивати са другима дајући и примајући вербалне и

невербалне назнаке. Комуникација мора бити ефикасна и функционална да бисмо могли
да испунимо своје друштвене, егзистенцијалне и психолошке захтеве. Језик је начин
комуникације који је неопходан за пренос података. Говорници (комуникатори) су дужни
да координирају своја посебна искуства и генеришу сигнале (речи) који су релевантни за
опште искуство бројних особа током преноса информација. Само пажљиво одабране речи,
одговарајуће фразе и одговарајућа реченица саопштавају жељену идеју.

И вербални и невербални стимулси (сами или у комбинацији са вербалном

поруком) имају симболички ефекат. Током комуникације користе своја тела, време и
место. Знаковни језик глувих најбоље показује како се користе и шта имплицирају за
комуникацију. Од виталног је значаја знати у ком се језичком систему специфични
симболи, језичке фразе и термини користе да би процес комуникације био ефикасан, јер
исти термин у различитим језицима може имати различита значења. Разумевање којим се
језиком говори је први критеријум за постизање добре комуникације. Значење концепта и
фраза система мора бити пажљиво прецизирано, иначе би дошло до забуне и неспоразума.

2
 1. Глувоћа и наглувост

Здравствене баријере данас су уобичајене у светској популацији. Један од

здравствених поремећаја који се јавља је глувоћа и оштећење слуха. "Оштећење слуха
различитог степена и квалитета, представљају један од најтежих психофизичких
недостатака, иако глува и тешко наглува особа по свим спољашним телесним обележјима
најчешће не упућује на категорију лица са изразитим соматопсихичким варијацијама"
(Славинић, 1996:25). У зависности од степена оштећења чула слуха или патолошких
промена у пределу мозга, особа ће имати потешкоћа са примањем говорних сигнала, што
ће резултирати делимичним или потпуним закашњењем у развоју говора и језика.

Узрок може бити различит. Најчешћи фактори укључују генетске факторе, болести
мајки током трудноће, штетне азотне оксиде (алкохол, фактори токсичности на лекове,
дејство лекова) и утицај других хемикалија у процесу феталног развоја: дистоција,
порођајне компликације, трауматични фактори, Потпуно непознати фактори углавном су
последица генетских мутација. Боснар, Брадарић-Јончић (2008:11-30) истичу да
"оштећење слуха се може појавити у једном од три раздобља: пренаталном, перинаталном
или постнаталном. Највећи број оштећења слуха (60%) настаје у пренаталном раздобљу.
Од тога је 50% последица наследних оштећења, док је 9% последица ненаследних
оштећења узрокованих различитим болестима: рубеолом, токсоплазмозом, токсемијама
мајке итд". Иако се оштећења слуха може јавити касније, урођена оштећења могу довести
до озбиљнијих последица.

Степен оштећења слуха и процена укупне слушне способности увек су у

корелацији са резултатима бољих ушију, а глувоћа се сматра било којим условом потпуне
или стварне глувоће у коме стање слуха доводи до ограничења способности комуникације
човека. Потпуни губитак слуха је стање у којем се звук не може чути ни уз најјаче
појачање. Глуве особе су особе чији слух не може задовољити свакодневне потребе у
свакодневном животу.

3
 КЛАСИФИКАЦИЈА СОЦИЈАЛНЕ КЛИНИЧКИ И ТОНАЛНИ
ПОТЕШКОЋЕ ГОВОРНИ АУДИОГРАМ
ТЕСТОВИ - ПРИЈЕМ
Нормалан слух Нема Изнад 8 м и више Оштећење испод
10 dB
Лака глувоћа Код велике удаљености Не изнад 5 м и више 10 - 30 dB
говорника
Умерене глувоћа Код мале удаљености Не изнад 1 м До 60 dB
говорника
Тешка глувоћа Код неамплифицираног Говор на уво код Преко 60 dB
говора меатуса
Тотална глувоћа Не чује говор Не прима Преко 90 dB

Табела 1. Класификација оштећења у односу на способност слушања говорног гласа

Како истичу Ковачевић и Арсић, "глувим се сматрају оне особе код којих је
оштећење слуха веће од 90dB и које поред слушног апарата не могу у целини да
перципирају вербални говор. Оглувелост може бити различитог степена: од лаке
наглувости, средње, тешке, веома тешке, па све до практичне или тоталне глувоће"
(Ковачевић, Арсић, 2011:731-746).

ГРУПА ПРАГ СЛУХА ЕДУКАТИВНЕ ПОТРЕБЕ

1 мање од 40 dB Очитавање говора, редовна школа и повољан положај у клупи
2 41-55 dB Очитавање говора, слушни апарат, рехабилитација слушања,
корекција изговора, повољно седење, редовна школа
3 56-70 dB Очитавање говора, слушни апарат, рехабилитација слушања,
изградња говора, повољно седење, редовна или специјална
школа
4 71-90 dB Могућност редовне школе, али највероватније специјална,
рехабилитација слушања, изградња говора и језика
5 преко 90 dB Специјална, изузетно редовна школа

Табела 2. Класификација у односу на образовне могућности деце са оштећењем слуха

4
 ПРАГ КЛАСА СТЕПЕН СПОСОБНОСТ РАЗУМЕВАЊА ГОВОРА
СЛУХА ХЕНДИКЕПА ХЕНДИКЕПА
25 dB А безначајан без тешкоћа
40 dB Б дискретан проблем са шапатом
55 dB Ц благ често је проблем са нормалним говором
70 dB Д значајан проблем са гласним говором
90 dB Е тежак разуме само вику или амплификован говор
преко 90 dB Ф екстремни најчешће не разуме ни амплификовани
говор

Табела 3. Класификација оштећења у односу на способност разумевања говора

1.1. Последице оштећења слуха

Када дете са оштећењем слуха развије логично мишљење, оно почиње да

манипулише изражавањем замена које заправо представљају те ствари, него неким
конкретним стварима. Без обзира на степен оштећења слуха, деца ће тај термин користити
само када схвате да је реч само знак предмета, појаве и / или догађаја. Такође је важно
схватити да свака ствар и активност имају своје име, а свако име има своје значење. Ово је
један од важних услова за развој логичког мишљења. Радоман наводи да "код деце са
оштећеним слухом примећена је и ригидност у мишљењу где они показују потешкоћу да
пређу са једног критеријума за груписање и класификацију објеката на други основ
груписања. Такође је примећено да се најчешће манифестују проблеми трансфера. Са
повећањем степена оштећења слуха повећава се и број оних који имају неке когнитивне
тешкоће" (Радоман, 1991:40). Радоман даље истиче да "личност особе са оштећеним
слухом у великој мери обликује рано искуство. Тешкоће у комуникацији и фрустрације
које га прате, доводе до посебних облика прилагођавања личности и изналажења
могућности превладавања ове баријере. У сваком случају, печат јој даје комуникациона
баријера која се одражава на когнитивно, емоционално и социјално функционисање"
(Радоман, 1995:41-47). У неким случајевима присутан је изражен егоцентризам и
недостатак емпатије. Када говоримо о егу глувих, он је свакако слабије развијен.

5
 Говорно-језички развој детета са оштећењем слуха разликује се од говорно-
језичког развоја детета које има уредан слух. Совиљ (2000:63) истиче да "та разлика се
уочава још у првом крику, који представља први почетак вокализације. Треба напоменути
да се вокализација подједнако јавља, како код чујуће, тако и код деце са оштећењем слуха.
У зависности од тога колики је степен оштећења слуха као и од старосне доби у коме је
оно настало, утицаја социјалне средине, као и почетка рехабилитационог третмана, зависи
говорно-језички развој глуве особе". Глуве особе које имају потешкоћа у развоју, трпе
због немогућности да успоставе говорно-језички контакт са околином. Када је реч о
говору деце са оштећењем слуха, изводи се закључак да она имају тешкоћа са увиђањем
односа и схватањем говора. Деца која су у мањој или већој мери развила говор, имају
проблем најчешће са артикулацијом. "Артикулација детета са са оштећењем слуха је
дисторзована, а многи гласови су суспституисани. Oва деца имају потешкоћа са
фонемским слухом, јер не примају оне акустичке сигнале на основу којих се слични
гласови међусобно разликују. Тешкоће за примање говора су веће уколико је оштећење
физиолошког слуха веће" (Владисављевић, 2000:51). Оно што је такође неспорна
чињеница јесте то, да су особе са оштећењем слуха у великој мери приморане да више
користе вид (посебно у шчитавању говора са усана).

Пре него што будемо говорили о глувом и наглувом детету, потребно је да

пажљиво сагледамо све аспекте његовог психосоцијалног развоја и наравно, да се уз
поштовање његових индивидуалних карактеристика сагледају сви проблеми на један
целовит и свеобухватан начин. Како наводе Павковић и Ковачевић (2006-25-37), "деца са
различитим степеном оштећењем слуха имају потешкоћа, како на вербалном, тако и на
невербалном плану. Наравно, посебно су им ограничени капацитети аудитивне обраде.
Ако постоје тешкоће у усвајању у употреби језика, то ће се одразити и на когнитивне
способности. Ако дете није спонтано развило говор, мора да учи, што подразумева
континуирану концентрацију и пажњу на систематизоване спољне утиске". Осим говора,
веома важну улогу имају памћење и мишљење код деце која су глува и наглува за
успешно учење и савладавање школских вештина.

6
 Према Радоман (1997:5-14), "памћење претходи мишљењу, затим следи и након
учења, а тесно је повезано са мишљењем, учењем и опажањем. Памћење се дефинише као
способност примања, кодирања, складиштења и каснијег активирања, репродукције и
коришћења информација. У том смислу, говоримо о сензорном или чулном памћењу,
затим краткорочном памћењу и дугорочном памћењу". Код оштећења слуха неке области
памћења ипак остају интактене и супериорне као нпр. памћење цртежа, кинестетичко
памћење, памћење редоследа покрета, локација предмета у простору, симултано визуелно
изложен невербални материјал, механичко памћење невербалних садржаја. Због губитка
слуха глуво дете трпи негативне последице, како у погледу емоционалног општења са
родитељима на раном узрасту, тако и у погледу когнитивних аспеката мишљења и учења.
Радоман у књизи Сурдописхологија наводи чињеницу да "глуви често показују слабо
развијену способност да разумеју и воде рачуна о осећањима других и немају
одговарајући увид о утицају сопственог понашања на друге и његовим последицама. Са
претежно егоцентричним погледом на свет и захтевима који нису претерано спутани
системом високе контроле (савест), начин њихове адаптације може се окарактерисати као
принудна зависност" (Радоман, 1996:85). Њихове уобичајене реакције на напетост и
узнемиреност имају карактер једне врсте примитивног ослобађања кроз акцију. Чак у
сложенијим случајевима, одбрамбене реакције остају на нивоу једноставне пројекције.

7
 2. Модели комуникације глуве и наглуве деце

Слањем и примањем вербалних и невербалних знакова, ми смо способни да

вршимо комуникацију и интеракцију са другим људима. Језик је средство за
комуникацију, неопходно за размену информација. Приликом размене информација
говорници (комуниканти) су принуђени да координишу своје индивидуално искуство и да
стварају знакове (речи), који се односе на опште у искуству разних људи. Само добро
одабране речи, праве речи и исправна реченица преносе тачно намеравано значење. "Језик
не може да постоји независно од људи који га говоре већ постоји у мозговима, ушима,
устима и рукама његових корисника. Људска комуникација има два основна облика:
транзиентни (краткотрајан), као говор и гест и перманентни (дуготрајан), као слика и
писмо. Према начину на који се преносе информације може да буде вербална (писмена и
усмена) и невербална" (Зечевић, 2013:15-25). Невербална комуникација представља
примарни комуникацијски модел, али као и вербална, контролисана је одређеним
системом кодова који су културно детерминисани. Добра вербална комуникација зависи и
од познавања кода, од познавања речника, познавања граматике, односно знања језика на
коме се преноси порука.

2.1. Невербална комуникација

Дете оштећеног слуха у стицању искуства наилази на непремостиве тешкоће, јер

орални говор треба да прими визуелним путем, а он је непотпун и ограничен, и за њега је
врло тешко да уопшти искуство и вербално се изрази. "Да би се на правилан начин могао
проучавати развој говора слушно оштећене деце, као и одступања која се у том развоју
јављају, мора се познавати развој говора чујуће деце. Рана двојезичност деце оштећеног
слуха (познавање знаковног језика и говорног/писаног језика) је од непроцењиве важности
за њихов развој" (Савић, Ивановић, 1988:35). Примерена и ефикасна рана комуникација je,
без обзира у оквиру ког језичког модалитета се одвија, основа успешног когнитивног
развоја и развоја личности детета.

8
 2.1.1. Знаковни језик

Путем знаковних језика, или неким њиховим модификованим сегментима, се

такође могу споразумевати, не само глуве особе, већ и особе са психичким проблемима, са
церебралном парализом, немогућношћу говора, вишеструким оштећењима. Аутор Н.
Димић у књизи Методици артикулације наводи да "знаковни језик представља облик
невербалне комуникације у којем се речи-појмови приказују знацима или гестовима руку,
који могу носити значење појединих мисли, речи или читаве реченице, у зависности од
контекста или, пак, комплексне серије идеја" (Димић, 2002:48). Глуве особе са
проблемима у учењу и са тешкоћама у интелектуалном развоју такође могу имати
проблема са артикулацијом и изражавањем осећања и потреба. Оне могу, до неке мере,
користити знаковни језик, али је понекад тешко утврдити колико га они у ствари разумеју.
Према Брајовић, Матејић-Ћуричић, Радоман и Брајовић (1997:30), "знаковни језици
су гестовни системи, мада гестовни системи не морају бити знаковни језици. Гестовни
систем може представљати једноставан пар гестова са значењем. Међутим, уколико
гестовни систем укључује систем за формирање свих врста реченица, онда је то знаковни
језик (да би се формирале реченице систем захтева одређен редослед речи)". Типични
корисници примарних знаковних језика су глуве особе. Особе које не могу чути звук, или
које имају могућност да чују али не могу правити дистинкцију између звукова који их
окружују, али и чујућа деца глувих. У примарним знаковним језицима знаци (речи) само
повремено кореспондирају са речима или знаковима неког другог језика. Да би се многи
знаци продуковали, знаковни језици користе гестове. "Знаковниковe очи, лице, глава,
торзо, шаке и руке користе се да произведу нове знакове или продубе и прошире већ
постојеће значење. Очи нису само рецептори за пријем знаковног језика, већ представљају
значајан део његове експресије. Путем очију се контролише интеракција, скреће ток
разговора или се иницира неслагање са оним што други знаковник говори" (Брајовић,
Матејић-Ћуричић, Радоман, Брајовић, 1997:31). Глува деца уче да користе знаковни језик
лако и спонтано, баш као што деца која чују уче да говоре.

9
 2.1.2. Прсни алфабет

Прстни алфабет се користи у различитим знаковним језицима и регистрима за

различите сврхе. "Прстни алфабет је мануелна репрезентација слова алфабета рукама.
Може се користити да представи речи из неког говорног језика за које не постоји знаковни
еквивалент, ради емфазе, појашњавања или приликом подучавања знаковном језику или
учења знаковног језика или пак ради представљања имена људи или места" (Жижић,
Јаслар, Раичевић, 2014:41). Говор прстима најбоље је посматрати као помоћни систем
сигнализације, као прикладан мост између говорног и писаног језика, са једне стране, и
правог знаковног језика с друге стране. У српском знаковном језику се користи дворучни
алфабет, док се у неким другим знаковним језицима употребљава једноручни алфабет.

Слика 1. Једноручна ћирилица и абецеда

Тумач за Српски знаковни језик делује као културна и лингвистичка спона која
омогућава комуникацију између особа које не користе исти језик. Тумач не преноси само
речи које су изговорене/представљене на српском знаковном језику, већ је одговоран и за
преношење значења, намере и емоције поруке.

10
 Он познаје друштвене и културне карактеристике заједнице глувих и превод
прилагођава потребама учесника. Да би пренео значење поруке, тумач мора, не само
добро да познаје оба језика и обе културе, већ мора да буде упознат са темом која је пред
њим. Тумач не исказује своје мишљење нити изоставља било који део поруке.

Слика 2 Дворурчни мануелни алфабет

2.1.3. Читање говора са усана

Читање говора са уста и лица саговорника једна је од компонената развоја говора.

"То је део говорног ланца комуникације који обухвата говорника и онога који чита говор.
Читање орално-гласовног говора са уста и лица саговорника је способност да се оптичке
слике речи приме, обраде, схвате и потврде у говорном понашању, делатности (Димић
2002:308). Читање са усана врло је тешко када се ради о непознатим садржајима, када није
могуће погађање из контекста и када у разговору учествује више особа.

11
 Како бисмо глувој особи олакшали читање са уста, пожељно је да говоримо нешто
спорије, правећи паузе након логичких целина, пазећи да не стојимо насупрот светлу, и да
нисмо удаљени од глуве особе више од 1,5 метра. Приликом обуке читања говора са усана
неопходно је посвећивати подједнаку пажњу свим врстама речи. Оне се уводе оним
редоследом којим се савладавају током уредног говорно – језичког развоја. Свакако је
неопходно обезбедити индивидуални приступ сваком детету и пратити могућности и
способности сваког појединца. На основу тих информација врше се и прилагођавања
третмана са сваким дететом понаособ.

2.1.4. Мимика

Мимика – фацијална експресија је важан део невербалне комуникације. Мимички

покрети глуве и наглуве деце, представљају један од додатних начина споразумевања.
"Мимика је помоћно средство које појачава значење појединих речи и говора, и развија се
истовремено са развијањем усменог говора. Мимички покрети глувих и наглувих особа,
као и оних који чују, представља један од помоћних начина људског споразумевања"
(Димић, 2002:82) Пратећи говор, она помаже његовој изражајности, као помоћно
пропратно средство.

12
 2.2. Вербална комуникација

Усвајење говора представља природан процес говорно – језичког развоја детета,

који се спонтано одвија под утицајем његовог говорно – језичког окружења. "Усвајање
говора се одвија кроз развојне фазе које означавају пораст говорно – језичих функција
током раног дечјег узраста. Основни циљ и задатак васпитања и образовања деце
предшколског узраста са оштећеним слухом јесте развој усменог говора као средства
комуникације са средином у којој живе" (Ковачевић, Исаковић, 2009:66). Говор је
неопходно развијати у свакодневним животним ситуацијама.

2.2.1. Усмени говор

Говор представља једну од најзначајнијих људских особина. Захваљујући говору

човек може да изрази, формулише своје потребе, осећања и мисли; да их саопшти другима
и да путем усменог предања или записане речи преда потомству своје замисли, жеље,
схватања, надања и искуства. Захваљујући говору можемо оно што је језички изражено
дуже да памтимо. "Усмени говор се може поделити на дијалошки и монолошки. Усмени
говор тече у три основна облика: у облику узвика, у облику дијалошког говора (одговора
на питања) и у облику монолошког говора (самостални широки исказ који произилази из
унутрашње замисли). Први облик – узвикивање, не треба сматрати оригиналним говором"
(Ковачевић, Исаковић, 2009:70). Говорни узвици су, пре свега, афективне говорне
реакције које се непроизвољно јављају као одговор на неку неочекивану појаву. Оно не
представља преношење некаквог саопштења о догађају или односу помоћу кодова језика.
"Усмени дијалошки говор може да тече или у виду одговора на питања, или у виду
разговора, док усмени монолошки говор тече у виду приповедања или приче. Ово
приповедање може да буде у виду описа одређеног догађаја или анализи догађаја и
логичких или узрочних односа у њему" (Ковачевић, 2012:405). Кроз усмену комуникацију
дете истовремено изражава своје мисли и осећања, и трага за новим информацијама.

13
 2.2.2. Писани говор

Писани говор је за глуву и наглуву децу веома значајан аспект комуникације.

"Писани говор је средство општег и говорног развоја ове деце и допуњује ограниченост
њиховог усменог говора. Код глуве и наглуве деце посебна пажња се поклања се развоју
интереса за писану реч: читањем сликовница уз превођење на знаковни језик; израдом
речника са сликама и речима; као и сталној изложености писаној речи-натписима на
предметима у просторима у којима дете борави" (Ковачевић, Исаковић, 2009:75).

Етапе у савладавању писаног говора не треба схватити као облик писаног

изражавања, нити као право обучавање у писању. То је само коришћење графичких
знакова за олакшано перципирање речи. Писани говор има за циљ да деци олакша
именовање предмета, људи, догађаја, биљака, животиња а у циљу учења говора. Писане
речи, омогућавају да се реч перципира као целина. "Учење глуве и наглуве деце
правилном писању основ за њихово укључивање у процес комуникације са људима и
услов за стицање знања и развој личности. Писани говор, за децу оштећеног слуха, има
изузетну важност пошто је комуникација путем усменог говора отежана. Преко писма
слушно оштећено дете може да прима информације и да изражава своје мишљење и
осећања" (Ковачевић, Исаковић, 2009:77). Савлађивањем писмености човек себи отвара
пут ка стицању знања и проширењу духовног хоризонта, ка једној широкој могућности
комуникације са другим људима.

14
 Закључак

Најважнија ствар коју треба запамтити док подучавате глуву и наглуву децу
знаковном и говорном језику је стварање атмосфере и догађаја који су довољно
узбудљиви да подстакну дете да комуницира користећи комуникационе моделе. Један од
основних принципа развоја глуве и наглуве деце је да им се мора дати прилика да се
сарађују са вршњацима и одраслима, чујућим и глувим особама, и знаковним и говорним
језиком. Важно је запамтити да сваки језик има своје говорне, писане и знаковне изразе и
да те изразе треба користити заједно као и одвојено.

Рано укључивање у процес слушне и говорне рехабилитације неопходно је за

напредовање глувог и наглувог детета у говору и језику, као иу психичком и
емоционалном развоју. Не постоји група глуве и наглуве деце која би одговарала свима.
Постоје значајне разлике између глуве и наглуве деце у погледу хронолошког узраста,
степена оштећења слуха, времена настанка оштећења слуха, говорно-језичког статуса,
рехабилитационог третмана и подршке породице и околине. Приликом одабира додатне и
одговарајуће помоћи, важно је узети у обзир специфичне таленте и могућности глуве и
наглуве деце. Током образовног процеса потребни су различити начини невербалне и
вокалне комуникације. Од виталног је значаја комбиновати знаковни језик са употребом
израза лица у говорном и језичком развоју глуве и наглуве деце; говорење и читање говора
са усана, као и писање.

15
 Литература

1. Боснар , Б. , Брадарић-Јончић, С. (2008): Ставови просветних радника према

укључивању глуве деце, знаковном језику и укључивању тумача за знаковни језик у
редовне школе и вртиће. Сплит: Зборник радова.
2. Брајовић, Љ. , Матејић - Ђуричић, З. , Радоман, В. , Брајовић, З. (1997): Слух и
слушна оштећења. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
3. Владисављевић, С. (2000): Говор и језик. Језик и говор. Београд: Завод за уџбенике
и наставна средства.
4. Димић, Н. (2002): Методика артикулације. Београд: Дефектолошки факултет.
5. Жижић, Д. , Јаслар, Д. , Раичевић, Д. (2014): Смернице за рад са глувим и наглувим
особама. Београд: Асоцијација тумача српског знаковног језика.
6. Зечевић, С. (2013): Прошлост, садашњост и будућност енглеског језика као гло-
балног језика савременог друштва. Баштина, Приштина – Лепосавић, св. 35, 15–25.
7. Ковачевић, Т. Исаковић, Љ. (2009): Специфичност писања писама код глувих и
наглувих ученика. Београд: Београдска дефектолошка школа 3.
8. Ковачевић, Ј. , Арсић, Р. (2011): Деца са посебним потребама у инклузивном
образовању, Међународни научни скуп Настава и учење – стање и проблеми,
Универзитет у Крагујевцу – Учитељски факултет.
9. Ковачевић, Т. (2012): Карактеристике знаковног и говорног језичког израза код
деце предшколског узраста са кохлеарним имплантом и слушним апаратима.
Београд: Београдска дефектолошка школа.
10. Павковић, И. , Ковачевић, Ј. (2006): Успех глувих ученика у редовној школи.
Београд: Београдска дефектолошка школа 3.
11. Радоман, В. (1991): Аудитивна компетентност и прилагођавање личности деце и
омладине оштећеног и нормалног слуха. Београд: Филозофски факултет.
12. Радоман, В. (1995): Евалуација интегрисаности и прилагођености личности
младих оштећеног слуха. Београд: Београдска дефектолошка школа 1.
13. Радоман, В. (1996): Сурдопсихологија. Београд: Дефектолошки факултет.

16
14. Радоман, В. (1997): Историјски преглед проучавања и праксе у области слуха и
слушних оштећења 1. Београд: Београдска дефектолошка школа.
15. Савић, Љ. , Ивановић, П. (1988): Методика глувих и наглувих и предшколска
сурдометодика. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
16. Совиљ, М. (2000): Дечији говор. Београд: Задужбина Андрејевић.
17. Славинић, С. (1996): Формирање говора код мале глуве деце. Београд:
Дефектолошки факлултет.

17