Универзитет у Приштини - Косовској Митровици

Учитељски факултет у Призрену - Лепосавићу

Специфичне методе предшколског васпитања и

образовања
-семинарски рад-

Ментор: Студент:
Проф. др Петар Рајчевић Ема Јовићевић

Лепосавић, 2021.
 Садржај

Увод ............................................................................................................................................... 1
1. Предшколско васпитање и образовање .................................................................................. 2
2. Наставне методе ....................................................................................................................... 5
3. Специфичне наставне методе предшколског васпитања и образовања .............................. 6
3.1. Метода дечје игре ......................................................................................................... 6
3.2. Метода посматрања и демонстрирања ....................................................................... 7
3.3. Метода говора ............................................................................................................... 8
3.4. Метода рада са дечјом књигом ................................................................................... 9
3.5. Метода практичног рада и вежбања ......................................................................... 10
3.6. Метода стимулисања и храбрења на активност ...................................................... 11
Закључак ...................................................................................................................................... 12
Литература .................................................................................................................................. 13
 Увод

Предшколско васпитање и образовање је процес раног учења и формирања

личности детета од рођења до поласка у школу. Предшколске установе данас заједно са
породицом учествују у подизању и раном васпитању и васпитању деце. Најважнија улога
предшколског васпитања и образовања је, дакле, да квалитетним и пажљивим праћењем
одговори на потребе сваког детета и оснажи његов развој, у добро структурисаним
условима материјалног и друштвеног окружења. Квалитетно организовано предшколско
васпитање и образовање може имати значајну улогу током каснијег школовања, посебно у
делу превенције школског неуспеха и социјалне искључености деце. Премда се
предшколским васпитањем и образовањем не могу избрисати разлике у социјалном миљеу
деце, њиме се може подстаћи бољи развој и пружити подршка у делу социјалне ексклузије,
подршка бољој припреми деце за школу и постизању веће школске успешности, што је од
посебног значаја за децу маргинализованих група која су до сада у малом проценту била
обухваћена предшколским васпитањем и образовањем.

Наставне методе су начини или поступци који се примењује ради остваривања

неког циља. Често се дешава да знамо шта желимо да остваримо, али не и како. Наставне
методе постижу свој максисмум, када највише одговарају природи градива, али се оне не
могу шематски примењивати. Најчешћа подела наставних метода је подела која у основи
има посматрање, речи и практична делатност. Та основа подразумева три групе наставних
метода: методе засноване на посматрању (показивање); методе засноване на речима:
монолошке (опис, причање, приповедање), дијалошке (популарна предавања, дискусије) и
рад са књигом; методе засноване на практичним активностима ученика (практична
занимања, лабораторијски метод).
 1. Предшколско васпитање и образовање

За сваку девојчицу и сваког дечака предшколског узраста је најбитнија подршка у

интеракцији са окружењем, у којој се кроз сопствену активност учи и развија.
"Предшколско васпитање и образовање је процес раног учења и формирања личности
детета од рођења до поласка у школу, који се одвија у свим окружењима у којима дете
живи. Стога је најважнија улога предшколског васпитања и образовања да оснажи дете да
се развија до својих оптималних нивоа, поштујући квалитетно и пажљиво праћење сваког
детета и реагујући на развојне потребе и склоности, кроз интеракцију породице и
институција, у добро структурираном друштвеног и материјалног окружења и природе
холистичког учења и развоја" (Каменов, 2002: 12). Предшколско васпитање и образовање
је основа доживотног учења фокусираног на аспекте развоја детета: интелектуални, социо-
емоционални, физички развој и развој креативности и креативности, које подржава децу за
квалитетно укључивање у
одређени социокултурни
контекст, друштво засновано на
знању уз неговање сопственог
духовног и културног
наслеђа.
 Слика 1. Предшколско васпитање и образовање

Квалитетним предшколским васпитањем и образовањем може се постићи снажан

утицај на:

"1. обезбеђивање оптималних услова за задовољавање друштвених потреба деце и

јавно прокламованих права деце да се рађају, расту и развијају у окружењу које ће
обезбедити њихово физичко и психичко здравље, у коме ће се осећати вољено и
прихваћено, без изузетка и без дискриминације,

2. унапређење положаја деце предшколског узраста у заједници у погледу општег

развоја у свим аспектима, према индивидуалним могућностима, припреми за живот, даљем
школовању и образовању,

3. побољшање здравственог стања деце, физичког и психичког, које ће убрзати

развој, значајно утицати на њихово касније здравствено стање и све психофизичке
предуслове за учење и развој,

4. квалитетан и здрав живот породице и свих њених чланова, заснован на чврстим

везама са предшколским установама и осећају припадности заједници,

5. веће могућности за одговарајућу надокнаду за децу из сиромашног порекла, из

социјално и материјално угрожених породица" (Манојловић, Младеновић, 2001: 63).

Предшколско васпитање и образовање је основа доживотног учења, фокусираног на

аспекте развоја детета: интелектуални, социо-емоционални, физички развој и развој
креативности и креативности, који подржава дете за квалитетно укључивање у одређени
социокултурни контекст, друштво засновано на знању, уз неговање сопственог духовног и
културног наслеђа. У складу са општим хуманистичким и демократским тежњама развоја
друштва, деца предшколског узраста имају право на образовање и равноправно
укључивање у свакодневни живот заједнице. Друштво има одговорност да изгради веће
поверење у моћ раног детињства и важност раног учења развијањем капацитета јавног и
приватног сектора за образовање у раном детињству у оквиру јединственог образовног
система.

Очекивања од квалитетног предшколског васпитања и образовања:

"1. квалитетни предшколски програми могу постићи позитивне дугорочне и

краткорочне утицаје на децу, породицу и друштво,

2. рано укључивање деце у предшколско васпитање и образовање омогућава већу

ефикасност и трајнији утицај на развојни потенцијал деце предшколског узраста уз
очекивање да она, у складу са развојним могућностима, убрзавају развој друштва,

3. сва деца имају користи од квалитетног предшколског образовања, а посебно деца

из социјално угрожених средина и деца са посебним образовним потребама,

4. трошкови развоја предшколског васпитања и образовања доносе најбржи профит

у будућности друштва,

5. квалитетно предшколско васпитање и образовање је део стратегије подршке

друштва развоју деце у раном детињству и нужно је повезано са другим институцијама за
децу и породице (здравство, исхрана, социјална заштита...)" (Манојловић, Младеновић,
2001: 60).

Предшколски (рани) узраст има кључну улогу у развоју човека. Предшколска

установa је, са педагошко-психолошког, социоздравственог, биолошког и културолошког
аспекта, место живљења и одрастања деце предшколског узраста. Предшколско васпитање
и образовање има важан утицај на развој детета и представља основ за касниjи успех у
животу у погледу даљег образовања, добробити, запошљивости и социjалног укључивања,
нарочито за децу неповољног социо-економског статуса.
 2. Наставне методе

У васпитно-образовном процесу, као и у свакој другој области људске делатности,

траже се и бирају одговарајућа средства, начини и поступци помоћу којих се могу постићи
добри резултати. Како је настава најорганизованији вид васпитно-образовног рада,
разумљива су настојања да се пронађу, селекционишу и примене они начини – методе и
поступци који ће бити најцелисходнији и који ће дати оптималне резултате. Те
најадекватније поступке, који се користе у настави, називамо наставним методама.
"Наставне методе су начини рада у настави. Будући да у настави раде натавник и ученици,
свака метода има двострано значење, тј. односи се на начин рада наставника и ученика.
Наставници примењују наставне методе приликом извођења појединих етапа наставног
процеса, од увођења до проверавања, па и ученици на тим истим етапама примењују са
своје стране наставне методе ради стицања знања и развијања способности. То значи да су
наставне методе саставни део наставног рада на свим деловима наставног процеса, и то
увек у њиховој двостраности с обзиром на наставнике и ученике" (Безић, 1975: 278).
Наставне методе су путеви или начини заједничког рада наставника и ученика у наставном
процесу помоћу којих ученици стичу нова знања и развијају психофизичке способности.
Наставне методе наставник примењује у свим фазама и облицима рада,почев од увођења
ученика у наставни процес па до проверавања стечених знања. Ученици такође користе те
исте методе ради стицања знања у процесу наставе, што значи да су наставне методе
повезане са свим осталим методичким подручјима (изворима знања, облицима рада,
објектима рада, наставним средствима, фазама наставног рада и многим другим питањима
наставе) и саставни су део целокупног наставног процеса. "Како ће тећи наставни процес,
које и какве активности ће имати наставник и ученици у том процесу зависи пре свега од
избора и примене наставних метода. При избору и методичкој комбинацији метода
наставник мора уважавати пре свега садржај и задатке наставног садржаја" (Лазаревић,
Банђур, 2001: 122). Наставне методе се могу дефинисати као научно-верификовани начини
и поступци рада наставника (стручњака) и ученика (учесника) у наставном процесу,
којима се обезбеђују оптимални услови за рационалну и ефикасну наставу.

3. Специфичне наставне методе предшколског васпитања и

образовања

У прошлости, наставне методе су класификоване до таквих квалитативних ознака

да би истовремено васпитача оријентисале у томе шта је за наставу прихватљиво и шта у
њој треба неговати, за разлику од оног што у њој треба избегавати. Разни аутори различито
дефинишу наставне методе. Класификација се често изводи полазећи од различитих
становишта и од различитих критеријума. "На основу поделе, наставне методе се групишу
у оне које се ослањају на говор (говорне методе), затим у оне које се ослањају на
посматрање (методе показивања) и методе које се ослањају на практичне делатности" (Де
Зан, 2001: 19). Тако неки теоретичари дидактике разликују наставне методе према
њиховим дидактичким циљевима, или полазе од садржаја и карактера наставе, од
особености појединих наставних предмета и природе градива, од специфичности узраста и
броја ученика.

3.1. Метода дечје игре

Дечија игра, као реално најбогатији и најповољнији природни оквир за учеће

активности, јер је познато да деца у правилу теже да сваку животну активност најрадије
претворе у игровну. Игра детета са разним играчкама и природним материјалима најбољи
су пут за стицање искустава и усвајање знања о околини. "Примена методе игре
подразумева да дечја игра зависи од узраста детета. Кроз игру дете: испољава емоције,
задовољава социјалне потребе, задовољава потребу за кретањем и ангажовањем свих чула,
интелектуално овладава стварношћу која га окружује, ствара идентитет и свест о себи,
уклапа се у друштвену средину,
остварује жеље и стваралаштво,
самостално и аутономно делује"
(Михајловић, Михајловић, 2011: 31-
34). Примена игре у активностима
упознавања околине пред децу поставља
разноврсне задатке, као на пример: да дете животињу сврста у одговарајућу групу,
разврста воће и поврће, одговарајуће слике сврста према годишњим добима и сл.

Слика 2. Метода дечје игре

3.2. Метода посматрања и демонстрације

Посматрање и демонстрирање садржаја којима се утиче на све врсте чулног

опажања,стицања и богаћења чулних искустава која омогућавају упознавање предмета и
појава у окружењу, њихове намене, откривање и стабилизивање искуствених сазнања,
њихово проширивање и духовно обогаћивање. "Методе засноване на посматрању састоје
се у пружању знања, навика и вештина путем чулног опажања. Посматрање значи облик
активног чулног сазнавања које има за циљ упознавање предмета и појава, прикупљање
чињеница и других елемената неопходних за разумевање, за формирање основних
представа и појмова о предметима и појавама које нас окружују" (Ивић, Пешикан, Антић,
2001: 45). Како посматрање представља активно чулно опажање, оно се често примењује у
настави. Будући да у посматрању и опажању учествују чула (вид, слух, додир, мирис,
укус), код ученика се стварају различите представе, што омогућава активно и свесно
усвајање знања. "Показивање као наставна метода подразумева сложену активност
васпитача, која се састоји у излагању различитих природних (реалних) предмета, њихових
слика или модела, приказивању одређених појава, догађаја или процеса и објашњавању
њихових битних својстава. Васпитач је дужан да на одговарајући начин подстакне мисаоне
активности деце како би упоређивали оно што им се приказује и објашњава, вршили
одговарајуће
трансформације и сл" (Ивић,
Пешикан, Антић, 2001: 48).
Према томе, основни
елеменат мишљења
није оно што се приказује
деци, већ шема активности
при чијем извођењу
субјекат има значајну и активну улогу.

Највећу дидактичку вредност има показивање реалних предмета, природних

објеката, појава и процеса који се дешавају у природним, реалним и животним условима.
Методе засноване на посматрању очигледно показују да имају неке значајне позитивне
стране, као и неке недовољности и ограничености.

Слика 3. Метода посматрања и демонстрације

3.3. Метода говора

 Реч, говор, вербално излагање, имају велику улогу
у процесу сазнавања. Говор је једини прави посредник
иумеђу васпитача и деце. Посредством речи и
најапстрактније идеје, мисли и осећања могу да се
изразе и објасне. "Метода говора, заснована је на живој
речи васпитача, приповедању, причању,
објашњавању, упућивању, комуникацијским потребама
групе, подстицању интересовања и заснивања учења на осећањима, јачању вољних снага
за рад и подизању самопоуздања. Метода разговора има свој циљ и ток, садржај, предмет и
тему разговора, време трајања као и начин коришћења радно-игровних средстава.
Разликујемо: обичан, неприпремљен разговор и припремљен разговор васпитача и деце"
(Милат, 2005: 51). Методу говора користимо за вежбање речника, учтивих фраза, за
богаћење дечјег речника, за неговање културног понашања, за разне врсте разговора, за
испитивање стања језика деце, за подстицање говорног стваралаштва код деце.

Слика 4. Метода говора

Методу разговора чине: тема, предмет, садржај, образовно-васпитни циљ разговора,

ток разговора, поступак разговора, радно-игровна средства, место и време разговора,
корелација са другим методама рада. Метода говора је припремљено и осмишљено усмено
излагање васпитача у намери да се реализује неки образовно-васпитни циљ. Причање може
бити: стварно (фактично) причање, описивање, казивање прича, стваралачко причање (по
машти и фантазији), самоговор.
 3.4. Метода рада са дечјом књигом

Ова наставна метода састоји се у стицању знања путем штампане речи, читањем
или посредством текстова, а служи и као ефикасан начин контроле рада и оцене резултата,
поготову ако се за учење користе програмирани материјали — уџбеници. Најчешће се
користи са другим наставним методама и поступцима и на тај начин успешно допуњава
живу реч васпитача. "Метода рада са дечијом књигом и текстовним материјалима, већ у
раној фази са различитим циљевима, од култивисања и буђења првих интересовања до
продубљивања сазнања и усмеравања сазнајних активности ка зони наредног развоја,
неизбежна је и важна за брже осамостаљивање и утицај на развој правилног односа према
књизи уопште" (Булатовић, 2012: 20-29). Приликом избора текстова треба водити рачуна
да текст одговара узрасту деце, да буде одговарајуће дужине, да се тематски уклапа у
годишњи план рада.

Слика 5. Метода рада са дечјом књигом

3.5. Метода практичног рада и вежбања

Методе засноване на практичним активностима омогућавају деци непосредно

упознавање са стварношћу и приближавање животу. Самосталан и активан рад, различита
вежбања, експерименти и огледи, руковање различитим предметима и инструментима
утичу на дубље схватање одређених односа, повезаности и законитости које владају у
стварности. "Практичан рад и
вежбање је незаобилазна
метода због емпиријске природе
учења у овом добу, а осим тога
омогућава задовољавање
различитих интересовања и
постизање оптималног трајања активности.
Практичне методе формирају мотиве за будући позив, потпомажу заједнички рад, групне
активности и колективно васпитање. Методе засноване на практичним активностима
обично се примењују заједно са групама других метода - показивањем и вербалним
излагањем" (Булатовић, 2012: 20-29). И методе практичне делатности могу бити различите.
Ова метода води ка толико жељеном функционалном повезивању теорије и праксе у
којима деца стичу потребна практична и теоретска знања, вештине и навике из а поготово
из области физичког васпитања. Метода практичног рада и вежбања заснована је на
практичном вежбању ради усвајања кретних умења, навика и вештина. Циљ сваке обуке је
да деца након вишеструког понављања што пре овладају кретним умењима, вештинама и
навикама.

Слика 6. Метода практичног рада и вежбања

3.6. Метода стимулисања и храбрења на активност

 За васпитаче је веома тешко да подстичу мотивацију деце за учење у околностима
када се предшколски дан састоји од доста активности, при чему је васпитач одговоран за
учење доста деце одједном у групи. Истовремено, када васпитач ради са великом групом
деце, а време за рад је ограничено, он нема довољно могућности да се посвети сваком
детету довољно како би упознао његове индивидуалне карактеристике, способности,
интересовања, мотивациона уверења. Веома је тешко осмислити активности у наставном
процесу које ће бити занимљиве свим ученицима. "Метода стимулисања и храбрења на
активност, што подразумева низ поступака награђивања и позитивних (охрабрујућих)
исхода учења је вероватно најважнија улога васпитача у померању активности учења на
дете" (Булатовић, 2012: 20-29). Задовољство деце је веће што су наставне методе и облици
различитији, ако деца учествују у постављању васпитних циљева и задатака у току
наставе, ако што самосталније проверавају и оцењују резултате учења, па их упоређују са
претходним постигнућима и слично.

Закључак

Метод представља планско и смишљено поступање при раду, којим се преносе

одређена знања, вештине и навике ради постизања одређеног успеха Циљ примене
наставних метода није само усвајање кретних умења, вештина и навика, већ и стварање
навика о потреби свакодневног вежбања и примене наученог у свакодневном животу.
Крајње једноставно објашњење метода (од грчке речи methodos = пут, начин) је да се оне
најчешће схватају као пут, плански поступак у проучавању чињеница или најчешће као
начин излагања садржаја. Дакле, оне су основни начин којим се реализују циљ наставе и
многи задаци наставног процеса (међутим, не можемо у потпуности поистоветити термин
метода и начин, јер метода има шире значење од начина). Било која дефиниција метода,
указује на исто, а то је да се на самом часу стално размењују информације, упутства и
поруке између васпитача и ученика (као и ученика међусобно). То крајње упрошћено
значи да се дидактичке методе у једном савременом приступу могу схватити као поступак
размене порука и информација на часу. Наставне методе проистичу из наставне праксе, јер
сваки васпитач стално истражује и исте допуњује разним иновацијама. Постоји мишљење
да методе треба делити на оне које су засноване на речима, затим методе засноване на
посматрању и на крају, методе засноване на практичним активностима.

Литература

1. Безић, К. (1975): Методика наставе природе и друштва. Загреб: Школска књига.

2. Булатовић, А. (2012): Методика упознавања околине. Практикум за студенте
високих школа за образовање васпитача. Нови Сад: Знатижења, агенција за
издавачку делатност.
3. Де Зан, И. (2001): Метоидика наставе природе и друштва. Загреб: Школска књига.
4. Каменов, Е. (2002): Предшколска педагогија: књига прва. Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства.
5. Ивић, И., Пешикан, А. и Антић, С. (2001): Активно учење 2. Београд: Институт за
психологију.
6. Лазаревић, Ж. , Банђур, В. (2001): Методика наставе природе и друштва. Београд:
Учитељски факултет
7. Манојловић, А. , Младеновић, У. (2001): Психологија предшколског детета.
Београд: Центар за примењену психологију.
8. Милат, Ј. (2005): Педагогија – теорија оспособљавања. Загреб: Школска књига.
9. Михајловић, Н. , Михајловић, Љ. (2011): Методика упознавања околине. Пирот:
Графички студио ЦИЦЕРО.