1.

КОМПЕТЕНЦИЈЕ ВАСПИТАЧА

Улога васпитача у васпитно-образовном процесу је веома сложена и комплексна и

захтева поседовање одређених компетенција. Осим својих уобичајених улога (улога
организатора физичке средине, улога медијатора, помоћника...), васпитач мора развијати
своје компетенције као истраживач, што значи да је потребно да благовремено научи како
и на који начин може прикупљати, складиштити и користити информације како би
унапредио сопствену праксу. У том погледу значајну помоћ нуде средства информационо-
комуникационих технологија које омогућавају да васпитач брзо и лако дође до жељених
информација, да размени искуства са колегама, да обогати васпитни рад са децом и има
ефикасну комуникацију са родитељима. „Да би могао да користи богату палету медијских
средстава, потребно је да васпитач има развијене информационо-комуникационе
компетенције, односно развијене способности и вештине за адекватно руковање
савременим медијима“ (Анђелић и Милосављевић, 2007:45). Компетенције васпитача у
области информационо-комуникационих технологија данас више нису ствар избора, већ
неопходност. Сматра се да поред педагошке интуиције, сензибилности, флексибилности,
одговорности, креатаивности, рачунарска писменост представља квалитет који мора
поседовати један васпитач.

1.1. Професионалне компетенције васпитача

Рачунарска технологија и појава интернета крајем XX века доносе сасвим нове

односе на планети Земљи. Први пут су информације доступне широкој популацији.
Државне границе више нису строги оквир за информације битне за науку и технологију.
Путем веб-сајта милиони људи широм света могу пратити настанак научних радова
највећих научника, резултате значајних истраживања и слично. Ово отвара неслућене
могућности малим народима који у прошлим вековима нису имали ресурсе да освоје
високу технологију и унапреде своју привреду до нивоа тржишне конкуренције. Сада се
људски ресурси могу користити као неисцрпан основ моћ и било које нације. Поједине
земље, као што је Јапан, формирале су министарства за људске ресурсе. Основ развијања
и коришћења ових ресурса је васпитање и образовање. Перо Шимлеша је визионарски
предвидио: „Снага једне нације ће се мерити снагом њеног контекста“ (Сузић, 2000: 68).
Данас ову мисао слободно можемо потврдити и парафразирати: Снага једне нације се све
више мери снагом њеног кортекса и снагом интелигенције коју користи. Под снагом
интелигенције која се користи подразумевам природну и вештачку интелигенцију те
властиту и туђу памет, а под интелигенцијом когнитивну, емоционалну, социјалну и друге
вишеструке способности.

Генерално, компетенције се заснивају на схватању професионализма као

примене одређених знања и вештина у властитој професионалној пракси. Насупрот
томе, у дискурсу компетентности професија васпитача се препознаје као етичка пракса
одговорног деловања заснованог на вредностима, вишеперспективности,
демократичности и критичком приступу. Практична теорија на којој се заснива етичко
деловање се гради кроз рефлексивно преиспитивање теорије, праксе и интерпретативног
оквира у датом контексту. Квалитет образовног система изграђује се кроз кохерентни
вредносни систем на коме почива. На основу анализе вредносних полазишта система
предшколског васпитања у Србији исказаних кроз циљеве и принципе дате у Закону о
предшколском васпитању, конкретизовали смо вредносни оквир компетентности
васпитача. Овакво разумевање компетентности подразумева трансформацију
иницијалног образовања и стручног усавршавања васпитача, промене мера образовне
политике и умрежавање образовне политике, истраживања и праксе, као и
трансформацију културе дечјег вртића у заједницу која учи.

Данашњи образовни систем припрема децу за живот у 21. веку, за професионални и

животни радни век који ће наступити тек за 20-30 година. То је разлог што је педагогија
животно упућена на футурологију образовања васпитача. „Ако сада у школи деца освајају
она знања која ће им требати за 20-30 година, школа мора сагледати која су то знања,
вештине и способности потребне за слободан живот у том времену“ (Сузић, 2000: 67).
заснован на радовима бројних аутора теоретичара и истраживача. Овај модел није
замишљен као „идеална форма“ нити као потпуно завршена структура. Ради се о
промишљању које жели предвидети компетенције васпитача које су младим људима
потребне за слободан живот у времену у коме живе и у коме ће живети.

Слика 1: Шематски приказ двадесетосам компентенција васпитача за 21. век (Сузић,

2000: 69).

Когнитивне, рационалне или интелектуалне компетенције васпитача се односе

првенствено на суђење или расуђивање, на регистровање, анализирање и евалуацију
информација које личност има на располагању и које користи својим умом. Феномен
когнитивних способности дефинише се код различитих аутора мање или више на сличан
начин. Филип Еибрами са сарадницима прихвата следеће одређење: „Под когнитивним
способностима се подразумевају процеси укључени у учење, укључујући способност
обраде информација, одређивања односа и доношења разумних закључака и одлука“
(Еибрами и сар. 1995: 91). За Блума, таксономију циљева васпитања и образовања треба
прилагодити нивоима когниције: памћењу, схватању, примени, анализи, синтези и
евалуацији. Суштину когниције неки аутори виде у освешћености особе у односу на себе
и своју околину. „Током размишљања многи људи препознају у каквом стању се налазе и
то стање пореде са осталим стањима“ (Бирманчевић, 2007: 66). Учење у школи
подразумева свесно учење и напредовање ка одређеном постављеном циљу.