Visoka škola strukovnih studija za vaspitače „ Mihailo Palov“, Vršac

SEMINARSKI RAD
Tema: Život i stvaralaštvo Desanke Maksimović

Profesor: Student:

Dr Ivana Đorđev Ivana Nedeljković 53/2019.

Vršac, 2021.
 САДРЖАЈ

УВОД..............................................3
Стваралачка биографија...............4
Рани почеци...................................5
Десанка као афирмисани песник. 7
ЛИТЕРАТУРА.............................10
 УВОД

Десанка Максимовић, песник,  „ловац срца свог рођеног“, срца вечно жедног
свега онога чега је већ било сито, рођена је пред крај деветнаестог века (1898.)  у
ваљевском крају, у селу Рабровица, у учитељској породици, као најстарије дете
оца Михаила и мајке Драгиње. Одмах након њеног рођења породица се
одселила у Бранковину, за коју ће је везати многе успомене из детињства.
Гимназију је завршила у Ваљеву. Након дипломираља на Филозофском
факултету, на катедри за светску књижевност, општу историју и историју
уметности, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а
затим као приправник у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је
провела годину дана на усавршавању , као стипендиста француске владе. Након
што је 1925.  године око годину дана радила у учитељској школи у Дубровнику,
прешла је поново у Београд, где је радила у Првој женској гимназији. Путовала
је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља у круговима
писаца и песника; међу које су спадали Милош Црњански, Иво Андрић,
Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други. Где год да је коракнула бивала
је примана с највишим почастима, топлином и љубављу које припадају само
изузетним личностима.Она није била, или није имала право, да буде
несавршена. Њен физички изглед (уредна, у пунђу увијена и подигнута коса,
шешир, ешарпа, до грла закопчана, са осмехом Монализе), одаје утисак
пристојности и финоће, тако тражених вредности за жену коју поштују
мушкарци.
Дана 17.  децембра  1959. изабрана је за дописног члана Срске академије наука и
уметности, а већ 1965. За редовног члана. Десанка Максимовић, песникиња,
чија је поезија, као и живот имала трајање и значење у скоро целом двадесетом
веку и то у „ земљи сељака на брдовитом Балкану“, преминула је у четвртак, 11.
Фебруара 1993., у својој деведесет петој години , у Београду.
 Стваралачка биографија

Када данас споменемо име Десанке Максимовић, потрбно је створити слику

песникиње која је у сваком свом тренутку била аутентична, која и данас осваја
читанке малишана, срца девојака и младића и свест народа, не прилагођавајући
толико себе мноштву, колико бивајући то исто мноштво.
То је она српска књижевница, која је најбоље од свих наших песникиња , од 
Јефимије до данас,  владала и успела да овлада уметничким занатом и поетском
речју. Колико год њено име и дела обасјавали српсе домове , школе,
универзитете, академије и библиотеке, истом мером њена стваралачка нота
путује Европом  и светом, од једног до другог језика, од једног до другог
поднебља. Десанка није ма ко, њу називају највећом српском песникињом, која
је деценијама мислила и стварала језиком најлепше културне баштине. Она је
више поучила и охрабрила младе поете него сви пенички курсеви и школе који
су се током тих година одржавали у београдским домовима културе.
Десанка је та која је у књижевни живот повратила многе лепе изразе, а који су
неправедно били запостављени. Чини нам се да се у њој види и поетски
потврђује један витални карактер нашег језика.

Десанка Максимовић у позним годинама живота

 Рани почеци

Бурни књижевни живот Србије на почетку двадесетог века, размеђе између

реализма и модерне , парнасизма и симболизма, часописа и листова, снажно су
утицали на омладину. Десанка Максимовић је још као ученица присуствовала
таквој узбурканој културној и књижевној атмосфери. Полет културног и
школског живота у Србији прекинут је балканским ратовима 1912-1913. године
и Првим светским ратом 1914-1918. године. Десанка Максимовић тада учествује
у једној суровој животној школи: Отац јој је отишао у рат из кога се није вратио
(осим касније у њеној песми „Сећање на оца“). Уместо праћења књижевности
песникиња је гледала рат и борбу своје породице само за пуку физички
опстанак. Колико су књижевност и поезја у то време били мелем за њену душу,
колико су биле склониште, тешко је рећи, али сигурно је да је највише
друговала са књигом. Само понеки поетски запис је наговештавао будућу
пеникињу. Десанка Максимовић у својим сећањима каже да је за време
аустроугарске окупације написала прве родољубиве песме, које на жалост  није
сачувала. После неколико деценија она је рекла:

„Сада ми је жао што нисам сачувала своје прве озбиљне

Стихове, не за историју, не за историју свог књижевног рада,
Већ да бих само могла видети каква сам некада била, како сам
писала. У то доба, чим ми се нека песма не би свидела бацала
сам је.“

Још у средњошколском узрасту Десанка Максимовић се определила за

књижевност, као свој животни пут. Тако је сарадник часописа  „Мисао“,
Велимир Живојиновић добио од свог помоћника, песника Симе Пандуровића,
две ђачке свеске пуне стихова неке девојке из Ваљева.
Уз све предрасуде које такве свеске младалачких песама изазивају, овај уредник
је у њима открио свежу, нову лирику, трепераве импулсе младости и дибоку
везу са животом и природом. Нешто касније Живојин је записао:

„Казивале су се ту ствари доживљене, изречене искрено до наивности, а ипак

небаналне; исповедала се осећања интимна, на један, за оно доба скоро
незазоран, а ипак, у неку рукудискретн, скоро, могло би се рећи чедан начин.“

У стиховима ове девојке препознало се нешто ново, нешто вредно, нешто што
се није одликовало великом сложеношћу и нејасним песничким поступцима,
већ емотивном , узаврелом тензијо, кадкад наративношћу, изражавањем
треперавог и несталног осећања љубави, сете, заноса и често патње.
Али, највише одушевљава њена спонтаност- поезија лишена утицаја ранијих
лиричара као што је Војислав Илић, лишена и утицаја савременика попут
Алексе Шантића, Јована Дучића и Милана Ракића. Увек је пленила
оригиналношћу и трудила се да нипошто не подлегне моди домаћих и увозних
песничких клишеа. И баш зато она у нашем песништву има, од самог почетка до
данас , свој јединствен глас и стил.
Први стихови Десанке Максимовић, управо њене гимназијске песме излазиле су
редовно у часопису „Мисао“. Тиме се ова, колико бојажљива, толико особена и
лелујава девојка, укључила у књижевни живот не само београдске средине, већ
и много шире. Иако још није објавила своју прву збирку песама, већ се у
уметничким круговима почело говорити о појави новог песника-жене. Та
ознака-пеник жена дуго ће је пратити.

Десанка Максимовић као млада.

 Десанка као афирмисани песник

Лирика Десанке Максимовић се од самог почетка доживљава као чиста

исповест срца. Њена основна песничка идеја је да поезија треба да буде
разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу. Опредељујући се за
такав вид стварања, Десанка је себе видела и налазила изван појединих праваца,
авангардних струја и била је предана, да тако кажемо, класичном начину
певања.

“Певала је онако како су јој звучне дубине дошаптавале, како ју је и камо

водила сопствена мелодија.”

У поезији Десанке Максимовић може се уочити више песничких кругова који се

могу свести на:

1. интимистичке песме (младост, самоћа, чежња, стрепња)

2. песме о детињству
3. песме о завичају и свету у њему
4. песме о природи
5. песме о родољубљу
6. песме о животу, пролазности и смрти
7. песме о човекољубљу

Ако кажемо да у поезији Десанке Максимовић постоје видљиво  разграничене

етапе, то не значи да је разграничење оштро и нагло. У том прелазу јављају се
нама познати, али из њеног угла дубље осенчени мотиви шуме, планине, реке,
језера, ливаде, годишњих доба, обичаја, легенди, ратова, музеја, путовања,
историјских тема, гробља наших предака и ратника расутих по свету. Једном
речју, опевала је земљу, човека и “живот у безброј облика”. Међу свим
савременим српским песницима Десанка најбоље осећа и познаје душу биљака
и шума, стога је она та којој припада епитет песничког Јосифа Панчића.
Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису “Мисао”. Године 1924.
појавила се Десанкина збирка стихова “Песме”. Између “Змија” – које је
песникиња написала са двадесетак година, и каснијих дела као што су “Тражим
помиловање” (први пут је објавила 1964. Матица српска), “Немам више
времена” (1973.), “Летопис Перунових потомака” (1976.), “Ничија земља”
(1976.), “Зовина свирала” (1976.) – којима се може приписати заокупљеност
религијом и митологијом – у суштини нема правих преокрета.
Њена поезија је била предмет подсмеха и трн у оку надреалиста. Десанка је
одбрањена, а да тада нико није ни слутио која и каква времена долазе и да ће
ова, наивна и природом опчињена поезија, бити, у ствари, трајна и
непревазиђена, иако ни сама није свесна тога, баш као ни песникиња која је
ствара.

Десанка Максимовић је и данас представљена као песник љубавне поезије, која

је написала најједноставније и најтоплије љубавне стихове. Љубав је, како
потврђује и Десанкина поезија, водич у свет, учитељ духа. Давно се осетила, а
годинама све више расла потреба да млади и заљубљени изговарају једни
другима као прве речи при поздравима и састанцима њене љубавне стихове.
Но, колико год је њено стваралаштво обогаћено милосрђем, сентименталношћу,
меким женским срцем, толико је обојено и поносом, храброшћу, али и страхом.

Десанка Максимовић је једна од оних наших песника који је, кад је родној груди
у току Другог светског рата запретила непријатељска рука, испевао оне снажне
и трајно урезане стихове:

“Ни моји преци, ни сељаци мога завичаја

Издајници нису били.
Стизали су на време где правда чека,
Где је домовина звала;
па и ја знам вредности жртава и идеала…”
Вест о масовним стрељањима, посебно ђака Учитељске школе у Крагујевцу, и
стрељање људи у њеном Ваљеву, изузетно су биле болне.
Ратне слике о страдањима недужних жена, деце, слике логора, биле су нова рана
за песникињу. Ту чудну човекову везаност за живот у најтежим приликама
исказала је у песми “Човек”. Као да је говорила, све може да умре, да нестане,
али ја и даље желим да живим.  У ово доба настао је циклус “Песме о ропству и
слободи”, објављен одмах након завршетка рата у збирци “Песник и завичај”
1946. Песникињина туга и бол, изнедриле су и чудесну, упечатљиву,
најчитанију књигу, не само 1964. када се појавила, него и много деценија
касније. Појава збирке “Тражим помиловање” представља значајан датум у
српској поезији, јер задуго није подарено такво беспрекорно песничко умеће.
“Верујте ми, чак ни своје давне љубавне песме нисам осећала као ове; саме су
излазиле, што значи:  из давна је све то живело у мени, тињало, зрило и коначно
дошло.” У овој толико значајној књизи је једним махом представљена огромна
скала људске судбине, људске несреће и могућности. Та скала је заснована на
мисли о праштању, о превазилажењу трагедије уз основ “Тражим помиловање”,
који не треба да звучи скрушено, молбено, већ императивно. И ако нас историја
учи да је несрећа људска судбина, песникиња нас позива да превазиђемо
историју, од које је ово дело и саткано. Тачније, од ткива некад познатог и
важећег Душановог Законика, који је као и сви други био неприкосновен и
строго примењиван.
“Почела сам да га прелиставам и, наједном, као да ме је муња ошинула, избило
је еруптивно из мене све моје схватање о кривди и правди, о казнама и
опроштајима, о грешнима и праведнима… оно што сам дуго носила у себи”.
Као и “Тражим помиловање” и збирка “Немам више времена” бар на трен је
ушла у све домове. Иако суморна, опора, одмах је привукла пажњу деце и
одраслих, младих и старих, и књижевних противника и истомишљеника. То је
књига о којој у целокупној српској критичкој мисли није било ниједног
негативног текста.
“Мало је писаца за које се може рећи да су се читавим својим животом
поистоветили са својим народом, са његовим најлепшим духовним и
слободарским хтењима, као што је то Десанка Максимовић.”
Десанка Максимовић је уградила себе у културу наших народа и народности са
изванредним чулом за њихове потребе, а све са осећањем да онима који највише
заслужују, још нисмо све дали што можемо.
 ЛИТЕРАТУРА

1. http://zvonce.spc.rs/
2. http://www.dmaksimovic.edu.rs/