GLOBALIZACIJA

I
SUVERENOST
– sa osvrtom na Bosnu i Hercegovinu –

- ZBORNIK RADOVA -

Priredio:
Braco Kovaþeviü

Banja Luka

2014.
 GLOBALIZACIJA I SUVERENOST

- sa osvrtom na Bosnu i Hercegovinu -

PRIREDIO:

Braco Kovaþeviü

POýASNI ODBOR:

Prof. dr Braco Kovaþeviü, prof. dr Duško Vejnoviü, prof. dr Neven Brandt (Ljubljana –
Slovenija), akademik prof. dr Slavo Kukiü (Mostar – Bosna i Hercegovina), akademik prof. dr
Miodrag Simoviü, prof. dr Vaso Bojaniü

PROGRAMSKI I UREĈIVAýKI ODBOR:

Prof. dr Lazo Ristiü, prof. dr Miodrag Romiü, prof. dr Boro Tramošljanin, mr Irina Kovaþeviü

RECENZENTSKI ODBOR:

Prof. dr Lev Kreft (Ljubljana – Slovenija), prof. dr Ljubiša Mitroviü (Niš – Srbija), prof. dr
Dragan Kokoviü (Novi Sad – Srbija), prof. dr Želimir Kešetoviü (Beograd – Srbija), prof. dr
Zoran Miloševiü (Beograd – Srbija), prof. dr Dželal Ibrakoviü (Sarajevo - Bosna i
Hercegovina), prof. dr Nenad Suziü, prof. dr Ostoja Ĉukiü, doc. dr Jagoda Petroviü

Zbornik radova Globalizacija i suverenost posveüen je meÿunarodnom nauþnom

skupu Globalizacija i suverenost – sa osvrtom na Bosnu i Hercegovinu koji se održava u
Banjaluci 25-26.09.2014. godine. Skup se održava povodom 5-te godišnjice formiranja
Fakulteta politiþkih nauka Univerziteta u Banjoj Luci. Organizatori meÿunarodnog nauþnog
skupa su Studijski program Fakulteta politiþkih nauka Univerziteta u Banjoj Luci i Evropski
defendologija centar za nauþna, politiþka, ekonomska, socijalna, bezbjednosna, sociološka i
kriminološka istraživanja Banja Luka.
 SADRŽAJ

Braco Kovaþeviü
GLOBALIZACIJA I (DE)SUVERENIZACIJA .......................................................................... 1
Lazo Ristiü
GLOBALIZACIJA I DESUVERENIZACIJA ............................................................................11
Miodrag Romiü
GLOBALIZAM I DESUVERENIZACIJA POSTSOCIJALISTIýKIH DRŽAVA ...................21
Duško Trniniü
IMPERIJALNI GLOBALNI POREDAK I PITANJE SUVERENITETA .................................31
Slobodan Neškoviü
SUVERENITET KAO OBELEŽJE DRŽAVE U MEĈUNARODNOJ POLITICI ...................43
Ratko Suziü, Nenad Suziü
UGROŽENOST SUVERENITETA U INTENZIVNOJ GLOBALIZACIJI ..............................57
Radomir Neškoviü
OSNOVNE PROTIVRJEýNOSTI SADRŽAJA I OBLIKA SUVERENOSTI U
KONTEKSTU DRŽAVE I NACIJE ...........................................................................................67
Boško Županoviü
RIýARD HAS I TEORIJA USLOVNOG SUVERENITETA ....................................................77
Miša Stojadinoviü, Petar Matiü
DESUVERENIZACIJA NACIONALNIH DRŽAVA U PROCESU GLOBALIZACIJE .........87
Ljubiša R. Mitroviü
MARGINALIJE O DIJALEKTICI SPOLJNJEG I UNUTRAŠNJEG
SUVERENITETA U ERI GLOBALIZACIJE ............................................................................97
Vidoje Stefanoviü, Vladan Dimitrijeviü, Marija Stefanoviü
GLOBALIZACIJA – PRO ET CONTRA ................................................................................. 103
Sergej Georgijeviþ Kara-Murza
IZVOZ REVOLUCIJA .............................................................................................................. 111
Manja Ĉuriü, Dajana Ĉurašinoviü
IZVORI MOûI GLOBALIZACIJE U SAVREMENIM MEĈUNARODNIM ODNOSIMA . 139
Slavo Kukiü
ZA GLOBALIZACIJU SOLIDARNOSTI I HUMANIZMA A PROTIV IZRABLJIVANJA I
SVIJETA KAPITALA ............................................................................................................... 149
Dželal Ibrakoviü
DA LI JE (SAMO) RIZIK GLOBALAN .................................................................................. 157
Duško Vejnoviü, Vedran Francuz
VEZA GLOBALIZACIJE I NEJEDNAKOSTI ........................................................................ 167
Irina Kovaþeviü
NEOLIBERALIZAM I SOCIJALNI APARTHEJD ................................................................. 183
Gordana ýeniü Jotanoviü
UTICAJ MULTINACIONALNIH KOMPANIJA NA SUVERENITET ZEMALJA
U RAZVOJU ............................................................................................................................. 197
Divna Plavšiü, Vanja Nišiü
UTICAJ GLOBALIZACIJE NA SVE VEûI JAZ IZMEĈU BOGATIH I SIROMAŠNIH..... 209
Vojislav Škrbiü
GEOPOLITIKA I GLOBALNA ULOGA ENERGENTA NAFTE U
SAVREMENIM ODNOSIMA .................................................................................................. 219
Mirjana ýeko, Jadranka Beriü
GLOBALIZACIJA I NACIONALNI IDENTITET .................................................................. 233
Milovan Milutinoviü
GLOBALIZACIJA I DESUVERENIZACIJA DRŽAVA NAD MEDIJIMA
I KOMUNIKACIJAMA ............................................................................................................ 241
Radmila R. ýokorilo
GLOBALNI MEDIJI I DEMOKRATIJA ................................................................................. 257
Uroš V. Šuvakoviü, Branislava B. Kragoviü
ELEKTRONSKI MEDIJI KAO JEDAN OD PRVIH FAKTORA UTICAJA NA
PROCES DESUVERENIZACIJE DRŽAVA ........................................................................... 271
Ljubomir Zuber, Aleksandra Mandiü
MEDIJSKA STVARNOST KAO NAŠA STVARNOST ......................................................... 281
Damir Nadareviü
INTERNET I DRUŠTVENE MREŽE U POLITIýKOJ KOMUNIKACIJI –
KANALI DISEMINIRANJA INFORMACIJA ILI VIRTUALNE AGORE ............................ 291
Zoran Miloševiü, Petar Matiü
ZAŠTO PRAVOSLAVLJE SMETA NOVOM SVETSKOM PORETKU .............................. 305
Milos Solaja
INTERNATIONAL COMMUNITY PRESENCE IN THE BALKANS
AND TRANSFORMATION OF SOVEREIGNTY .................................................................. 311
Dragan Vukoviü
GLOBALIZACIJA I DRUŠTVENE PROMJENE TRANZICIJSKIH DRŽAVA ................... 327
Matej Saviü
PRAVO NA SUVERENOST DRŽAVA I POLITIýKA REALNOST .................................... 347
Gojko Pavloviü
GLOBALIZACIJA I REKONSTRUKCIJA DRŽAVNOG MONOPOLA
NAD SILOM ............................................................................................................................. 365
Boro Tramošljanin
UTICAJ GLOBALIZACIJE NA DESUVERENIZACIJU REPUBLIKE SRPSKE................. 377
Ognjen Tadiü
DESUVERENIZACIJA I KONFLIKTI U BOSNI I HERCEGOVINI .................................... 389
Momþilo Šavija
CIVILNO DRUŠTVO I KRIZA U BOSNI I HERCEGOVINI ................................................ 399
Kadrija Hodžiü
GLOBALNA KRIZA PRODUBLJUJE SUKOB IZMEĈU RADA I KAPITALA.
SLUýAJ BOSNE I HERCEGOVINE ....................................................................................... 409
Aleksa Milojeviü
GLOBALIZACIJA, PRIVATIZACIJA, DEINDUSTRIJALIZACIJA I
EKONOMSKI GENOCID......................................................................................................... 421
Marija Kneževiü, Nikola Atlagiü
UTICAJ GLOBALNIH PROMJENA NA TERORIZAM U TURIZMU ................................. 431
Biserka R. Košarac
PORODICA I GLOBALNE DUŠTVENE PROMENE ............................................................ 445
Ranka Periü Romiü
ODNOS GLOBALNIH GRADOVA I SUVERENITETA U DOBA GLOBALIZACIJE ....... 453
Biljana Miloševiü- Šošo
SUICID KAO POSLJEDICA NEPRILAGOĈENOSTI U GLOBALNOM DOBU ................ 461
Vesna Šuüur – Janjetoviü
FENOMENOLOGIJA TRGOVINE LJUDIMA U BOSNI I HERCEGOVINI –
SPECIFIýNOSTI U ODNOSU NA ZEMLJE OKRUŽENJA .................................................. 469
Velibor Laliü
GLOBALIZACIJA I EKSPANZIJA ZLOýINA MRŽNJE ...................................................... 485
Jagoda Petroviü
GLOBALIZACIJA I (DE)HUMANIZACIJA SOCIJALNOG RADA..................................... 499
Andrea Puhaliü
UTICAJ GLOBALIZACIJE NA OSNOVNE VRIJEDNOSTI I NAýELA
SOCIJALNOG RADA............................................................................................................... 509
Jelena Kuprešanin
GLOBALIZACIJA I ZAŠTITA DJECE SA SMETNJAMA U RAZVOJU –
ISKUSTVA DRŽAVA U REGIONU ....................................................................................... 519
Bojan Trgiü, Ranka Kazimiroviü
KRAH DRŽAVE BLAGOSTANJA ......................................................................................... 529
Ljiljana Krneta
GLOBALIZACIJA I PERCEPCIJA KVALITETNOG OBRAZOVANJA .............................. 535
Nebojša Macanoviü
ZANEMARENOST VASPITANJA U OBRAZOVNOM SISTEMU I POSLJEDICE............ 541
Enes Sadoviü
GLOBALIZACIJA I ŽIVOTNO OSIGURANJE – BIJEG IZ SIROMAŠTVA ...................... 551
Prof. dr Braco Kovaþeviü UDK 316.334:338.124.4(4) Pregledni rad

GLOBALIZACIJA I (DE)SUVERENIZACIJA

Apstrakt: Savremeni procesi globalizacije su veoma kompleksni i zahvataju sva društvena

podruþja pa, prema tome, i podruþje državne i politiþke suverenosti. Klasiþni oblik državne i etniþke
suverenosti se mijenja i na njegovo mjesto dolaze i nastaju novi oblici transdržavne i naddržavne,
transnacionalne i nadnacionalne suverenosti. Procesi ograniþavanja suverenosti, kao procesi državne
i nacionalne desuverenizacije, istovremeno su i procesi nove naddržavne i nadnacionalne
suverenizacije.
Kljuþne rijeþi: globalizacija, novi svjetski poredak, suverenost, desuverenizacija

GLOBALIZATION AND (DE)SOVEREIGNIZATION

Abstract: Contemporary globalization processes are very complex and include all areas of
society and, therefore, the area of civil and political sovereignty. The classic form of state and ethnic
sovereignty changes and come in its place new forms of transnational and supranational,
transnational and supranational sovereignties. Processes of limiting sovereignty, as processes of state
and national desovereignization, are at the same time the processes of new supranational
sovereignization.
Keywords: globalization, new world order, sovereignty, desovereignization

Uvod

Kada je Orvel objavio svoju 1984 (1956. godine) mnogi su smatrali da je riječ o
"negativnoj utopiji" koja se razlikuje od djela teoretičara "pozitivne utopije" (od Platona, pa
preko Kampanele, Mora i Mablija, do Sen Simona, Furijea, Ovena i Marksa), zato što ne
iznosi projekciju "boljeg" nego "lošijeg" društva. Upravo, u ovoj knjizi Orvel piše o
problemu hipertrofije državne vlasti, o državi kao modernom "Levijatanu" koji apsolutno
negira individue. I bez obzira što Zamjatin u svojoj knjizi MI (1920) i Haksli u Vrlom novom
svijetu (1932) pišu o jednoj, a Orvel o podjeli svijeta u tri države, svi oni zapravo ukazuju na
problem etatizacije i birokratizacije svijeta u kojem je stvorena svemoć institucije Države u
kojoj se nemoć individua ostvaruje različitim metodama kontrole misli, političkog
iracionalizma, "strogo kontrolisanog" saznanja, monopola nad informacijama i
onemogućavnja komunikacije među ljudima. Sudeći po onome što se događalo nekoliko
zadnjih godina u svijetu (u pogledu utemeljenja tzv. "novog svjetskog poretka"), stiče se
utisak da smo bliži ostvarenju jednog apsolutnog neototalitarnog a ne besklasnog svijeta o
kojem su maštali neki teoretičari "pozitivne utopije".
Živimo u globalizacijskom svijetu u kojem smo sve više međuzavisni, svijetu brzih
društvenih, ekonomskih, političkih, kulturnih, duhovnih i svakih drugih promjena, ali i
zavisnosti i uskraćenosti.

Globalizacija

Globalizacija jeproces privrednog, socijalnog, kulturnog i političkog djelovanja koje

prevazilazi granice nacionalnih država. Nazivaju je i „novi svjetski poredak”, „svjetsko

Fakultet političkih nauka Univerziteta u Banjoj Luci.

1
društvo”, „globalni poredak”, „svjetski sistem”, „postindustrijsko društvo”, „uspon
nadnacionalnih sila”, itd.
Kao značajni savremeni proces i savremena pojava globalizacija se određuje manje ili
više različito, ali i slično, i to kao prostorno i vremensko smanjivanjekoje je povezano s
mogućnošću ubrzane komunikacije,razmjene znanja i kulture;proces prevladavanja istorijski
nastalihgranica;proces intenziviranja društvenih veza svijeta, tako što veoma udaljenamjesta
bivaju povezana, a događaji u jednom mjestu mogu biti uzrokom ili posljedicom događaja u
drugom mjestu;kvantitativno i kvalitativno intenziviranje prekograničnih transakcija i
istovremeno njihovo prostorno proširivanje tih transakcija;najveća ekonomska i društvena
promjena još od industrijske revolucije, itd. Globalizacija i nije ništa drugo do istorijski
proces povezivanja naroda i zemalja, proces prevazilaženja istorijski nastalih granica, porast
međusobne ovisnosti i integracije različitih ekonomija, intenziviranje i povezivanje socijalnih
veza širom svijeta, proces razvijanja svjetskog tržišta i ekonomskog slabljenja država. Procesi
globalizacije su neokolonijalistički procesi preko kojih moćne kapitalističke zemlje
liberalizuju svjetsko tržište, otklanjaju barijere njegovog širenja, kako bi proširile prostor
ekspanzionionog djelovanja svojim korporacijama. Istovremeno prema nerazvijenim
zemljama, a pod izgovorom „prihvatanja neophodnih standarda“ za izvoz svoje robe na
tržište EU i svjetsko tržište, zapravo uvode protekcionističke mjere. Istorijski proces
globalizacije je - proces stvaranja neoliberalnog “novog svjetskog poretka”.
Smatra se da je sintagma "novi svjetski poredak" proizašla kao rezultat razgovora
bivšeg predsjednika SAD Džordža Buša sa generalom Skoukroftom na brzom čamcu
"Fidelity" tokom ribarenja a pred operaciju poznatu pod nazivom "Pustinjska oluja". Tako će
ova sintagma predstavljati tzv. "radni naziv" američke globalističke, neokolonijalne politike.1
Pod nepreciznim i zamagljenim, prije svega novinarskim izrazom "novi svjetski
poredak", treba podrazumijevati (geo)politiku uspostavljanja dominantne moći
zemaljačlanica Savjeta bezbjednosti OUN a prije svih SAD, kao i grupe visokorazvijenih
zemalja Zapada nad ostalim zemljama u svijetu. Ova nadmoć uključuje ne samo ekonomsku,
nego i političku, vojnu, medijsku i kulturnu nadmoć ovih zemalja a koja se ostvaruje putem
različitih međunarodnih organizacija čije je djelovanje strogo kontrolisano.
U tom smislu utemeljenje „novog svjetskog poretka“ podrazumijeva uspostavljanje
tzv. "nadnacionalne države" o čemu je govorio bankar Dejvid Rokfeler, mentor Savjeta
vanjskih odnosa i predsjednik Trilateralne komisije, 1991. godine na zasjedanju te
"nadnacionalne vlade" svijeta: „Savremeni svijet će biti savršeniji i uravnoteženiji ako
uspostavimo jednu svjetsku vladu. Nadnacionalna vlast svjetskih bankara i intelektualnih
elita ima prvenstvo nad pravom naroda na samoopredjeljenje a to je načelo koje smo slijedili
tokom vijekova“. Iz prethodne definicije jasno proizilaze dvije bitne komponente: "novi
svjetski poredak" se temelji na uspostavljanju "svjetske vlade" koju čine bankari i
„intelektualne elite“, tj. „elita vlasti“ (Mils), koju čine političari, menadžeri, vojni stratezi, i
drugi. S druge strane "novi svjetski poredak" se temelji i na uspostavljanju nadnacionalne
suverenosti kojase oblikuje kao vlast "svjetske vlade", tj. "nadnacionalne vlade" i izdiže
iznad nivoa nacionalnih vlada, odnosno iznad nivoa međunarodnog "prava" naroda na
samoopredjeljenje. Desuverenizacija na jednom nivou podrazumijeva izgradnju,
proizvođenje i generiranje suvereniteta i suverenizacije na drugom.
Takođe, ovdje treba posebno spomenuti i spis pod nazivom Trnovit put u novi svjetski
poredak (1974) Ričarda Gardnera koji kaže: "Ako odmah ne stvorimo svjetsku vladu, ne
izvršimo reviziju Povelje OUN i ne opunomoćimo Svjetski sud da ima najveću vlast - neće
biti progresa. Jednom riječju dom svjetskog poretka treba dizati od temelja, a ne od krova. Još
neposrednije rečeno, oko pojma nacionalne suverenosti treba stvoriti obruč djelimične, ali

1
Cf. Dyinamics of Democracy, The McGraw-Hill Companies, 1997, p. 607-610.

2
stalne erozije, čime će se postići mnogo više nego zastarjelom tehnikom frontalnog napada.
Neophodno je proširiti domen djelovanja oružanih snaga OUN na sve sektore globalnih
ratnih žarišta... u kojima će takve snage imati zadatak patroliranja internacionalnim graničnim
i ostalim demarkacionim linijama, uz nadzor slobodnih demokratskih izbora u svim zemljama
i uz verifikaciju sprovođenja politike oružanog nemiješanja".Iz ove definicije jasno se vidi da
njen autor insistira na stvaranju "svjetske vlade" i "svjetskog suda" koji će imati apsolutnu
vlast i čije će postojanje nužno dovesti u pitanje nacionalne suverenosti pa i tako što će
voluntaristički subjekt svjetske moći preko tzv. "demokratskih izbora" (ili postavljanjem
pitanja tzv. "ljudskih prava") stalno voditi u pitanje nacionalni suverenitet.
I mada je apologeta i jedan od kreatora "novog svjetskog poretka", bivši je
predsjednik Džordž Buš u svom govoru u OUN 1. oktobra 1990. godine uvjeravao svijet
govoreći o "novom svjetskom poretku kao eri mira", mada se pokazalo i još se uvijek
pokazuje da se utemeljenje "novog svjetskog poretka" kao legalnog poretka sile, odvija i
ratom, kršenjem međunarodnog prava, ograničavanjem suverenosti država, odnosno
njihovom desuverenizacijom, podmetanjem političkih, etničkih i vjerskih nemira i sukoba,
miješanjem u "unutrašnje stvari" država čemu se dovodi u pitanje i ograničava njihova
sloboda. Državna suverenost i meÿunarodno pavo isključuju. "Iz ideje o suverenosti slijedi
da je država s one strane svakog poretka, naime - iznad njega. Za onoga ko se nje drži,
međunarodno pravo ne postoji" - smatra Ecensberger. A mi bismo dodali da, s druge strane
posmatrano, dominacija međunarodnog prava zapravo dovodi u pitanje postojanje
pojedinačne državne suverenosti. Prema tome, ideja o suverenitetu podrazumijeva pravno-
političku egzistenciju države koja stoji "iznad" pravnog poretka te držati se nje zapravo znači
ne prihvatiti međunarodno pravo kao što, s druge strane, to znači da prihvatiti međunarodno
pravo istovremeno znači dovoditi u pitanje ideju suvereniteta. Tako se pokazuje da se
suverenitet i međunarodno pravo međusobno isključuju, a da je to tako, dovoljno je za
primjer uzeti odluke Ujedinjenih nacija o sankcijama narodima i državama. Naime, tim
odlukama se nedvosmisleno pokazuje ne samo da se suverenitet jedne države isključuje sa
međunarodnim pravom te da se ne poštuje pravo na samoopredjeljenje jednog naroda, nego i
to da se stvara jedan novi tip "suverenosti" koji bismo mogli nazvati "nadnacionalnom",
"transnacionalnom", "metasuverenošću" ili "supra suverenošću" jedne "države" koja bi se,
takođe mogla nazvati "nadnacionalnom", transnacionalnom", "meta", ili "supra državom",
koja se u pojmovnom, formalnom i sadržinskom smislu riječi, razlikuje od klasične države.
Zagovornici uspostavljanja “svjetske vlade” i "novog svjetskog poretka" stoje na stajalištu
tzv. "teorije ograniþenog suvereniteta".
Treba napomenuti to da "teorija ograniþenog suvereniteta" nije nikakvo otkriće
Savjeta bezbjednosti Ujedinjenih nacija i aktuelnog vojnog i političkog establišmenta SAD.
Ova teorija baštini svoju ideju iz vremena opravdanja sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj.
Sovjetski teoretičar Kovaljov, nakon vojne intervencije zemalja članica Varšavskog ugovora
1968. godine u Čehoslovačkoj, ističe da postoji opšte međunarodno pravo (koje se odnosi i
primjenjuje na odnose između država sa različitim društveno-ekonomskim i političkim
sistemima) i socijalističko međunarodno pravo (koje se odnosi na države sa socijalističkim
uređenjem.) On smatra da, ukoliko je ugrožen poredak neke socijalističke države, onda
"socijalistička zajednica" u interesu svjetske socijalističke zajednice, ima pravo na
intervenciju. Upravo, Brežnjev je u svoje vrijeme favorizovao doktrinu "ograničenog
suvereniteta" koja se odnosi na zemlje "istočnog lagera", kao što to danas čine zagovornici
"ograničenog suvereniteta" proširujući njegovo značenje i važnost za cijeli svijet s ciljem
očuvanja tzv. "međunarodne stabilnosti". Kao što smo već vidjeli, "teoriju ograničenog
suvreniteta" zagovara i predsjednik Trilateralne komisije, kao što je zagovaraju i danas moćni
političari svijeta. Čak i predsjednik OUN Butros Gali je stajao na stanovištu doktrine
"ograničenog suvereniteta", kada je rekao da je vrijeme "aspolutnog i ekskluzivnog

3
suvereniteta okončano". Ili: "Svaka država trebalo bi da bude najbolji garant ljudskih prava...
Ali međunarodna akcija mora se pokrenuti onda kada se ta država pokaže nedostojnim
ovakvog zadatka, kada se od zaštitnika pretvori u onoga ko zloupotrebljava prava". I dalje:
"Međunarodna zajednica mora preuzeti tu ulogu od država koje ne ispunjavaju svoje
obaveze... Time, po mom mišljenju, nije ugroženo savremeno shvatanje suvereniteta".
Takođe, slično gledište o "međunarodnoj zajednici" kao subjektu kontrole i procjene
"ljudskih prava" u zemljama svijeta, iznio je i bivši ministar spoljnih poslova Austrije Alojz
Mok koji takođe postulira doktrinu "ograničenog suvereniteta" kada kaže "U osvit novog
milenija UN moraju biti u poziciji da efikasno kontrolišu poštovanje i razvoj ljudskih prava".
Pod izgovorom borbe za "ljudska prava" ovu famoznu "teoriju ograničenog suvereniteta"
zagovarao je i papa Jovan Pavle II koji je, u povodu događaja u bivšoj Bosni i Hercegovini,
zagovarao tzv. "humanitarnu intervenciju", odnosno bombardovanje i ubijanje Srba: "Pošto
se iscrpe sva djelotvorna sredstva, stupa na snagu pravo humanitarne intervencije sa svrhom
da se agresora razoruža i da se ponovo uspostavi poštovanje prava ugroženog pučanstva". I
dalje: "pravo humanitarnog miješanja u unutrašnje stvari pojedine države jače je od načela
suvereniteta te iste države". Tako proizilazi da su izbori, referendumi i narodni plebisciti
"slobodni" i "demokratski" samo ukoliko su ("uz nalog" svjetskih moćnika koji svoju snagu i
moć efektiraju preko različitih komisija, komiteta, organizacija i sl.) prihvaćeni kao
"slobodni" i "demokratski" što zapravo znači da su prihvaćeni samo onda kada dovode u
pitanje i doprinose erodiranju nacionalnog državnog suvereniteta i time omogućavaju
učvršćenje "nadnacionalnog" suvereniteta gospodara "novog svjetskog poretka".
Ideja o napuštanju suvereniteta zbog "kršenja ljudskih prava" je ideja koja se
pokušava realizovati kroz koncept "novog svjetskog poretka". Ta se ideja jednostavno može
zloupotrijebiti s ciljem vršenja ekonomskih i političkih pritisaka, pa i vojne intervencije u
zemlji koja se proglasi "prekršiocem" poštovanja "ljudskih prava". Upravo, tako se pokazuje
da "novi svjetski poredak" oblikuje moćna "nadnacionalna" ili "meta država" koja poput
"svjetskog policajca" određuje šta je "humano", "demokratsko" i "pravedno" a šta nije, te koji
će narodi i koje će države međunarodno biti "priznate" a koje neće, ko ima "pravo" na
samoopredjeljenje a ko nema, ko može da ima "suverenitet" a ko ne može da ostvari političku
konstituciju državnosti, a ko može, itd. U suštini, to znači da "pravo ne postoji" već da
"postoji samo sila" koja onemogućava ostvarenje prava na samoopredjeljenje.
Sasvim se jasnim pokazuje da je ograničeni suverenitet surova realnost savremenog
svijeta. Postojanje OUN, Svjetske banke, MMF, Međunarodnog suda pravde, Evropske
komisije za ljudska prava, Svjetske trgovačke organizacije i drugih organizacija i institucija
"svjetske moći" kojima se razara "nacionalni suverenitet", pokazuje da je klasična suverenost
država njihova prošlost, te da između nacionalne državne suverenosti i donošenja odluka na
međunarodnom području postoji određena napetost. Recimo, provodeći određenu
ekonomsku politiku MMF može da zajam nekoj državi uslovljava mjerama smanjenja opšte
potrošnje, devalvacije nacionalne valute, snižavanjem dotacija za socijalnu pomoć. Ove
mjere za posljedicu mogu da izazovu pad najamnina, socijalne nemire i vanredno stanje.
Tako se javlja napetost između odluka koje su donesene na međunarodnom području i ideje
nacionalne suverenosti koja je tim odlukama dovedena u pitanje. Ona je dovedena u pitanje
oblikovanjem novih međunarodnih političkih odnosa, udruženja i asocijacija. I države-
članice Evropske zajednice nisu više središta vlasti unutar nacionalnih granica jer je zajednica
svoja ovlaštenja dobila "dobrovoljnim popuštanjem" suvereniteta članica država. Sada je taj
suverenitet podijeljen što pokazuje da je dosadašnja koncepcija nedjeljivog, neograniþenog i
autonomnog suvereniteta pojedine zemlje - odumrla. U okvirima novih međunarodnih
odnosa poseban značaj imaju vojni savezi koji djeluju tako da umanjuju autoritet i integritet
nacionalne države dovodeći u pitanje njenu suverenost. Dominacija SAD (kroz Savjet
bezbjednosti OUN) i NATO pakta, umanjila je mogućnost samostalnog i suverenog

4
odlučivanja nacionalnih država. Nacionalna državna moć odlučivanja o složenim pitanjima
vanjske u unutrašnje politike je ograničena. A nadnacionalna komandna struktura NATO-a
(čiji je vrhovni zapovjednik u Evropi uvijek američki general kojeg imenuje predsjednik
SAD) pokazuje se da se u ratnoj situaciji uvijek djeluje u okviru strategije samog saveza.
Sama ta činjenica pokazuje da je suverenitet nacionalnih država članica NATO-a na određen
način ograničen uticajem nacionalnih vojnih birokratija koje su zapravo konstituisale moćni
nadnacionalni vojni blok. Sve to u suštini pokazuje da je nadnacionalna orvelijanska vojna i
politička vlast projektovana u obliku tzv."novog svjetskog poretka"- totalitarna, odnosno
neototalitarna.
A, s obzirom da koncept „novog svjetskog poretka“ još uvijek izražava politički
zakon džungle u kojem politika apsolutno i neracionalno dominira nad pravom, pa i
međunarodnim pravom, a s kojim, kako Džidens ističe, rastu „rizici sa teškim posljedicama u
periodu modernosti“ (slom mehanizma kapitalističke akumulacije i ekonomskog rasta, porast
totalitarne vlasti i erodiranje prava i sloboda, te pravne države na globalnom nivou,
mogućnost nuklearnog sukoba i ekološke katastrofe) jasno je da navedeni rizici, kao i sve
ono što je sa njima neposredno ili posredno povezano, ističu neophodnost
izgradnjepravednog pravnog i političkog ustrojstva globalne zajednice.

Suverenost i desuverenizacija

Rušenjem bipolarnog svijeta, očekivalo se da će se svijet razvijati u pravcima razvoja

multipolarnosti, ali je na djelu ostvaren proces unipolarnosti, mada je proces razvoja
multipolarnosti donekle i evidentan. U ovom unipolarnom svijetu se na vrhu “ekonomske
hijerarhije”nalaze SAD koje još uvijek vladaju svijetom ne samo putem vojnih i političkih,
već i međunarodnih finansijskih i drugih institucija. One su instrumentalizovale i
privatizovale institucije OUN (Svjetsku banku za obnovu i razvoj, Međunarodni monetarni
fond - MMF, Savjet bezbijednosti, Haški tribunal), kao i druge moćne institucije kako bi
realizovale neoliberalni projekat razaranja država, nacionalnih ekonomija, duhovnosti i
kulture. Jedan od takvih veoma efikasnih instrumenata ne samo razaranja nacionalnih
ekonomija, nego i erodiranja državnog suvereniteta, odnosi se na neoliberalnu „doktrinu
šoka“ i „uspona kapitalizma katastrofe“ (Noami Klajn) putem Vašingtonskog konsenzusa,
Programa strukturalnog prilagoÿavanja i Urugvajske runde GATT-a. Oni omogućavaju da
transnacionalne kompanije neometano ulaze u nacionalne ekonomije i da ih tako razore i
kolonizuju.
Transnacionalne korporacije dominiraju globalnom kapitalističkom ekonomijom i
njihovo djelovanje nije ograničeno granicama nacionalnih država. Globalizacija omogućava
transnacionalnim kompanijama da erodiraju suverenitet država, da krše ljudska prava i
provode genocid i ekocid. One su prijetnja demokratskoj legitimnosti ne samo u industrijski
razvijenim zemljama nego, posebno, i u nerazvijenim zemljama tako što kupujući glasove,
osnivajući političke partije, potplaćujući korumptivne političke lobiste, vršeći pritiske na
političke i pravne institucije, umanjuju ili potpuno izbjegavaju plaćati poreze izražavajući
time svoju ravnodušnost prema društvenim i ekološkim posljedicama svoga djelovanja i
djelovanja svojih proizvoda.2
Za mnoge je globalizacija svijeta zapravo “amerikanizacija svijeta” jer su SAD kao
mega ili supradržava jedina supersila u tehnološkom, ekonomskom, političkom i vojnom
smislu globalizovanog novog svjetskog poretka. „Sjedinjene Države su postale najmoćnija

2
E. Gidens, Odbegli svet (kako globalizacija preoblikuje naše živote), Beograd, 2005, str. 19.

5
ekonomska sila na svijetu. Kontrolišu glavne svjetske finansijske i trgovinske institucije
(MMF, Trgovinsku svjetsku organizaciju) kao i najvažija finansijska tržišta. Njihove
multunacionalne korporacije monopolizuju više od 50% svjetskog tržišta. Sa ovakvom
supremacijom, ’slobodna trgovina’ koju forsiraju, može prevenstveno njima ići u korist, a na
štetu nerazvijenih zemalja“.3 Djelovanje transnacionalnih korporacija povezano je sa
djelovanjem vladajuće političke elite SAD - interesi korporacija, tj. finansijske oligarhije i
interesi političke elite SAD su interesi SAD.
Iz Drugog svjetskog rata su Sjedinjene Države izašle veoma snažne, i nakon propasti
SSSR-a, postale glavni hegemon i Imperija (Hart i Negri). Nakon Bretonvudskog sporazuma
Imperija zadobiva privilegovan položaj jer zlato i dolar postaju ekvivalentnim oblicima
unoverzalnog novca. Vrijednost američkog dolara nije pokrivena realnom proizvodnjom,
nego sada zavisi od sposobnosti američke vojske da kontroliše svjetsko tržište i rezerve
energije.4 Privilegovani položaj će još biti čvršći stvaranjem finansijske oligarhije u Njujorku
i Londonu koja postaje dominantna u svjetskom poretku kapitala u kojem je izostala kontrola
novca od strane nacionalnih država. Ta dva elementa – uloga dolara kao svjetskog novca i
stvaranje moćne finansijske oligarhije – zajedno sa političkim upravljačima iz SAD
(Imperija) počinju da „djeluju kao savezničke frakcije jedne te iste svetskosistemske elite“.5
Za Imperiju je karakteristično da nacija ili nekoliko njih kontroliše i eksploatiše ostale
nacije i države. Ako je suverenost bila vezana za modernu državu, u postmodernoj imperiji
nije nešto konačno i završeno, već nešto što je u stalnom procesu nastajanja. Ona nema ni
geografske ni teritorijalne granice i zasnovana je na trostrukom imperativu:
x nastojanju da obuhvati sve što može – nastupa „demokratski“ i sa „liberalnom
maskom“ a u stvari „ona stvara iznivelisani svet u kome se razlike, otpori i sukobi
eliminišu“;
x pravi razliku i afirmiše razlike – razlike na kulturnom nivou se slave, ali se pravno i
sudski ignorišu;
x hijerarhizuje razlike i upravlja njihovom hijerarhijom.6
Taj hijerarhizovani stratifikacioni sistem svjetske finansijske oligarhije izgleda ovako:
x na vrhu se nalazi finansijska oligarhija iz Njujorka i Londona, zajedno sa političkom
elitom iz Vašingtona;
x slijede finansijske oligarhije Evrope sa „političkim pomagačima“ iz Brisela;
x na dnu se nalaze mjesna kompradorska elita, lokalni političari, novinari i ekonomisti
čiji je osnovni zadatak da pretvore lokalno stanovništvo u mirnu i poslušnu radnu
snagu.7

3
E. Vlajki, Ameriþki teror: o naciji koja nije prestajala ratovati od svog postojanja, Banja Luka, „Besjeda“,
2006, str. 30. Transnacionalne korporacije imaju monopol ne samo nad međunarodnom trgovinom i
ekonomijom. „U Americi industrija oružja, industrija nafte, veliki medijski konglomerati i čak američka spoljna
politika potpuno su pod kontrolom velikih kartela“. Poreski obveznici finansiraju korporacije Halibarton i
Behteli vojno korporativni sistem proizvođača oružja i tehnološke kompanije koje bombarduju zemlje po
svijetu, jer rat je unosan biznis.Korporacije plaćaju i predsjedničke izbore. A. Roy, Rat je mir – mir je rat, u:
Senka Rima nad Vašingtonom (Pro et contra), Filip Višnjić, Beograd, 2002, str. 218; G. Vidal, Rat iz snova (Krv
za naftu – razvoj ameriþkih imperijalnih ambicija), Čarobna knjiga, Beograd, 2004. str. 12.
4
J. Elzeser, Nacionalna država i fenomen globalizacije – kako možemo da se spasimo iz svetske ekonomske
krize, Beograd, „Jasen“, 2009, str. 50.
5
S. Antonić, Svetskosistemski aspekti krize i Srbija, „Politeia“, br. 1, 2011, str. 204-205.
6
Dž Ricer, Savremena sociološka teorija i njeni klasiþni koreni, Beograd, „Službeni glasnik“, 2009, str. 424-
425.
7
S. Antonić, op. cit., str. 205-206. O tome kako ekonomska globalizacija denacionalizuje nacionalne ekonomije i
koja je uloga imperijalnih gradova u tome, vidjeti u: S. Sassen, Gubitak kontrole (suverenitet u doba
globalizacije), Beograd, „Beogradski krug“, 2004, str. 76.

6
 Sjedinjene Države su i dalje moćna država u odnosu na druge države i
multinacionalne korporacije. Jer, 500 najvećih korporacija svijeta nemaju isti ekonomski
uticaj na SAD kao u drugim zemljama. U globalizacijskim procesima se snažno razvijaju
multinacionalne korporacije koje zbog svojih interesa, na razne načine, još potpunije
ubrzavaju i razvijaju te procese kao procese globalizacije siromaštva, gladi i bijede na jednoj,
a bogastva na drugoj strani. Globalizacija je upravo „saznanje da određene institucije i
organizacije treba da imaju međunarodnu, a ne lokalnu perspektivu. U osnovi, to je čvršća
integracija zemalja i naroda svijeta do koje se dolazi ogromnim smanjivanjem troškova
transporta i komunikacija, kao i rušenjem veštačkih barijera za protok robe, usluga, kapitala,
znanja i ljudi preko granica“.8
Jedan od značajnih faktora koji prouzrokuje siromaštvo naroda i država uništavajući
im resurse i stvarajući čitav niz ekoloških problema i ekološku krizu odnosi se na program
mjera „strukturalnog prilagođavanja“ koje posebno provode Međunarodni monetarni fond,
Svjetska trgovačka organizacija i Svjetska banka.U neprestanom nastojanju da imperijalno
eksploatiše i kontroliše svijet i njegove resurse, globalni neoliberalni kapitalizam svijetu
stalno nameće određene prijetnje, ucjene i uslove. Neki od njih se odnose i na Vašingtonski
konsenzus, Program strukturalnog prilagoÿavanja i Urugvajsku rundu GATT-a kojim
neoliberalna globalizacija, odnosno neoliberalni kapitalizam putem svojih moćnih
finansijskih i drugih institucija uslovljava nacionalne države i ekonomije dajući kredite pod
uslovom da prihvate mnogobrojne zahtjeve a, posebno, deregulacija finansijskog tržišta,
liberalizacija tržišta rada, roba i kapitala, snižavanje poreza na dohodak korporacija,
privatizaciju i redukovanje izdataka za obrazovanje, socijalnu i zdravstvenu zaštitu, te
smanjenje plata u javnom-državnom sektoru – u prepoznatljivim retoričkim pričama o
“mjerama štednje”, „zaleđivanju“ i „kresanju“ plata.
Globalizacijski centri moći, posebno Međunarodni monetarni fond, Svjetska banka i
Svjetska trgovinska organizacija, kao i drugi centri finansijske, ekonomske i političke moći,
nameću kao najznačajnije zahtjeve: privatizaciju, deregulaciju, i „oštro rezanje javne
potrošnje“, odnosno, tzv. „budžetska kresanja“. Njihova „najsmrtonosnija ljekarija“ se odnosi
na: otpuštanje zaposlenih, rezanje plata i „cijeli spektar“ programa strukturnog
prilagođavanja. MMF, Svjetska banka i Svjetska trgovinska organizacija, ali i UN i EU,
erodiraju suverenitet nacionalnih država, proizvode siromaštvo a njihov cilj i jeste razaranje
ekonomija siromašnih i nepokorenih država.9
Koncept „strukturalnog prilagoÿavanja“ je na globalnom svjetskom nivou zapravo
„legalan, institucionalizovan način putem kojeg se prouzrokuje smrt miliona ljudi“. Samo su
dvije moćne institucije, MMF i Svjetska banka, kroz šest godina prisilile primjene programa
„strukturalnog prilagođavanja“ tako da mogu spriječiti zemlje da učestvuju u svjetskoj
ekonomiji osudivši „njihove stanovnike na smrt, ili, konačno, na human način riješiti taj
problem“ (Susan George).10Program strukturalnog prilagoÿavanja je „oruÿe ponovne
kolonizacije“. Institucije Breton Vudsa postale su glavna sredstva preko kojih svjetski
upravljači ostvaruju kontrolu multinacionalnih kompanija nad državama i narodima. Te
institucije prisiljavaju države da uvedu program strukturalnog prilagoÿavanja te, tako,
usmjeravaju resurse i proizvodnju za servisiranje dugova i vežu nacionalne ekonomije za
moćne finansijske institucije dajući prostor djelovanju multinacionalnim korporacijama. Tako

8
Dž. E. Stiglic, Protivreþnosti globalizacije, Beograd, 2004, str. 23.
9
N. Klein, Doktrina šoka. Uspon kapitalizma katastrofe, Zagreb, „V.B.Z“, 2008, str. 254. SAD, WTO (Svjetska
trgovinska organizacija), MMF i Svjetska banka, kao „banda četvorice“, favorizuju Vašingtonski konsenzus koji
zapravo predstavlja „istinsku katastrofu“ za razvoj nacionalnih i državnih privreda. Z. Petrović Piroćanac,
Geopolitika hrane (Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleüu), Beograd, 2008, str. 93-94.
10
Cit. prema E. Vlajki, op. cit., str. 31.

7
program strukturalnog prilagoÿavanja postaje program nove kolonizacije država od strane
tih istih korporacija i finansijskih institucija.11
Ove mjere predstavljaju surovi pragmatizam „šok terapije“ koju nameću neoliberalni
centri ekonomske, finasijske i političke moći. Po svojoj suštini te mjere su mjere generiranja
nejednakosti, na jednoj strani globalizacije bogatstva, bogatog „Sjevera“, a na drugoj –
globalizacije siromaštva, siromašnog „Juga“. Apstraktni nazivi “Sjever” i “Jug”, “Centar” i
“Periferija”, “Prvi”, “Drugi”, “Treći”, pa i “Četvrti svijet”, “nerazvijene zemlje”, “razvijene
zemlje” i “zemlje u razvoju” – samo izražavaju “novu socijalnu topografiju svijeta”
(Pečujlić). To zapravo ne predstavlja ništa drugo nego realizaciju interesa finansijskog
imperijalizma korporativnog kapitala.12
Veomačesto su ljudi i narodi stvarne žrtve strukturnog prilagođavanja koje nameću
Svjetska banka i Međunarodni monetarni fond kao moćne svjetske institucije.13MMFje
biorokratska institucija koja, kao instrument interesa kreditora i finansijskih institucija,
prisiljava reforme i nameće određene uslove zemljama koje traže kredite. MMF pravi
destrukciju države tako što zahtjeva smanjenje troškova, umanjenje zarada, otpuštanje
radnika u javnom sektoru, privatizaciju obrazovanja, zdravstva, usluga, javnih infrastruktura,
deregulaciju privrede. To je razarajuća politika sa poznatim scenariom šok doktrine koja vodi
u recesiju. MMF vodi rat protiv države (stanovništva) jer zlonamjerno koristi krizne situacije
i svojim pritiscima zemlje i narode gura u još veći ambis.
U stvarnosti MMF, Svjetska banka i Svjetska trgovinska organizacija provode
politiku transnacionalnih korporacija. Cilj im je da transnacionalne i multinacionalne
korporacije kontrolišu sve (proizvodnju, resurse, kapital, bankarstvo, finansijske i monetarne
sisteme, robe i usluge, radnu snagu, države, prava) radi ostvarenja profita i kontrole razvoja
naroda i država. Ne prihvatiti njihove uslove i ucjene znači biti optužen za “protekcionizam”
i “diskriminaciju”, što u stvarnosti podrazumijevauskraćivanje kredita, pomoći i integracija.
To nije ništa drugo nego „eko-diktatorska politika“ pod kojom se može podrazumijevati
nastojanje da se realizuju nejednakosti u pristupu sirovinama i korišćenju prirodnih resursa,
kao i u antagonizmu bogatih protiv siromašnih, Sjevera protiv Juga.14
U nastojanju da kontrolišu vitalna područja individualnog i društvenog života,
multinacionalne korporacije sve agresivnije kontrolišu sva područja potrošnje resursa, te
proizvodnje roba, usluga i kapitala.
Transnacionalne, multinacionalne korporacije su toliko moćne na ekonomskom,
političkom i vojnom području da bez većih problema mogu da erodiraju i dovedu suverenost
država u pitanje, a da se pri tom one i ne mogu i ne usuđuju suprotstaviti tim procesima.
Prostor i sloboda djelovanja države su ograničeni djelovanjem transnacionalnih kompanija.

11
T. Klark, Mehanizmi vladavine korporacija, u:Globalizacija – argumenti protiv (Priredili: Dž. Mander i E.
Goldsmit), Beograd, “CLIO”, 2003, str. 294-295.
12
Nakon formiranja vlade Zorana Đinđića nobelovac Štiglic je upozorio na opasnosti od prihvatanja mjera
MMF-a: „Postoje brojni slučajevi koji pokazuju da saveti MMF-a nisu u skladu sa interesima zemlje kojoj su
upućeni. Zato se morate diplomatski suprotstaviti ’šok terapeutima’ i ’monetarnim fundamentalistima’ iz MMF-
a, braneći vlastite interese. Jer, ulog u tranziciji je mnogo veći od ekonomije, u pitanju je razvoj celokupnog
društva“. Dž. Štiglic, ýuvajte se MMF! „Ekonomist magazin“, 12. mart 2001; Cit. prema: S. Antonić, op. cit.,
str.208.
13
I. Ramone, Geopolitika haosa, Beograd, “Institut za geopolitičke studije”, 1998, str. 105.
14
F. J. Radermacher, Ravnoteža ili razaranje (Eko-socijalno-tržišno gospodarstvo kao kljuþ svjetskog održivog
razvoja), Zagreb, „Intercon – Nakladni zavod Globus“, 2003, str. 205.

8
 Zakljuþak
U savremenoj konstelaciji međunarodnih odnosa, države su izgubile dobar dio svoje
ekonomske moći, a i državna kontrola transnacionalnih korporacija je potpuno neuspješna jer
upravo transnacionalne korporacije kontrolišu protok roba, resursa, usluga i kapitala.
Njihova ekonomska i finansijska moü je veća od mnogih zemalja svijeta; one su ogromni
finansijski centri moći sposobni da, u potrazi za resursima, jeftinom radnom snagom i
neefikasnim pravnim propisima, brzo premještaju tehnologije i kapital duž cijelog svijeta.
Države teško mogu da određuju carinske, poreske ili kamatne stope, a i kad bi to pokušale
učiniti ne bi mogle dobiti kredite od njihovog korporativnog zaštitnika (MMF-a) dok bi
transnacionalne korporacije preselile novac na druga područja svjetske ekonomije. U tako
strogo determinisanom odnosu su nacionalne ekonomije i država potpuno nadmašene
moćima transnacionalnih korporacija. S druge strane posmatrano, multinacionalne kompanije
bogatih zemalja uz pomoć lokalnih korumpiranih elita, a uz podršku Svjetske banke i MMF-
a, eksploatišu i uništavaju šume nerazvijenih zemalja Azije i Afrike.15 A, takođe,
onemogućavaju funkcionisanje ekoloških zakona i ekološkog prava.
Moć multinacionalnih korporacija je sve veća u odnosu na moć nacionalnih država
koja je sve manja. Imaju veću ekonomsku moć od većine zemalja u svijetu - kontrolišu
globalni kapital i resurse, i raspolažu sredstvima i prometom koji je veći od bruto
nacionalnog proizvoda većine zemalja u svijetu.
Globalizacija još više omogućava transnacionalnim kompanijama da erodiraju
suverenitet država. Onedjeluju izvan kontrole nacionalnih država i imaju veliki uticaj na njih
jer imaju monopol nad međunarodnom trgovinom, međunarodnim sistemima komunikacija i
transnacionalnim institucijama, ekonomijom, politikom. Tako se pokazuje da erozija
suvereniteta i desuverenizacija države istovremeno znači i suverenizaciju izvan i naddržavnih
institucija.

LITERATURA

1. Antonić S., Svetskosistemski aspekti krize i Srbija, „Politeia“, br. 1, 2011.

2. Dyinamics of Democracy, The McGraw-Hill Companies, 1997.
3. Elzeser J., Nacionalna država i fenomen globalizacije – kako možemo da se spasimo iz
svetske ekonomske krize, Beograd, „Jasen“, 2009.
4. Gidens E., Odbegli svet (kako globalizacija preoblikuje naše živote), Beograd, 2005.
5. Globalizacija – argumenti protiv (Priredili: Dž. Mander i E. Goldsmit), Beograd, “CLIO”,
2003.
6. Klein N., Doktrina šoka. Uspon kapitalizma katastrofe, Zagreb, „V.B.Z“, 2008.
7. Mićović V., Globalizacija i novi svetski poredak, Beograd, 2001.
8. Petrović Piroćanac Z., Geopolitika hrane (Bitna razvojna komponenta društva u XXIstoleüu),
Beograd, 2008.
9. Radermacher J. F., Ravnoteža ili razaranje (Eko-socijalno-tržišno gospodarstvo kao kljuþ
svjetskog održivog razvoja), Zagreb, „Intercon – Nakladni zavod Globus“, 2003.
10. Ramone I., Geopolitika haosa, Beograd, “Institut za geopolitičke studije”, 1998.
11. Ricer Dž., Savremena sociološka teorija i njeni klasiþni koreni, Beograd, „Službeni
glasnik“, 2009.
12. Roy A., Rat je mir – mir je rat, u: Senka Rima nad Vašingtonom (Pro et contra), Filip Višnjić,
Beograd, 2002.
13. Sassen S., Gubitak kontrole (suverenitet u doba globalizacije), Beograd, „Beogradski krug“,
2004.
14. StiglicE. Dž., Protivreþnosti globalizacije, Beograd, 2004.

15
V. Mićović, Globalizacija i novi svetski poredak, Beograd, 2001, str. 186.

9
15. Vidal G., Rat iz snova (Krv za naftu – razvoj ameriþkih imperijalnih ambicija), „Čarobna
knjiga“, Beograd, 2004.
16. Vlajki E., Ameriþki teror: o naciji koja nije prestajala ratovati od svog postojanja, Banja
Luka, „Besjeda“, 2006.
17. Stiglic Dž., Protivreþnosti globalizacije, Beograd, 2004.

10
Prof. dr Lazo Ristiü UDK 338.124.4:321.7 Pregledni rad

GLOBALIZAM I DESUVERENIZACIJA

Apstrakt: Internacionalizacija kapitala putem globalnih korporacija stvorila je poseban sloj

ljudi koji njima upravljaju. Oni razvijaju svoju ideologiju, þija je osnovna ideja globalna efikasnost.
U tom smislu moguüe je izdvojiti pojam globalizma kao oblika ideološke svijesti.
Ideologija globalizma dovodi u pitanje suverenost nacionalnih država. Osporavaju se prava
nacionalne vlasti da ustanovljava sopstvena pravila unutar svojih granica. S jedne strane, neke
funkcije se prenose na nadnacionalne organizacije i institucije, a sa druge strane, prenose se na niže
instance. Dakle, država je napadnuta sa dva nivoa. Analizom ovog pitanja dolazimo do zakljuþka da
suštinski nije rijeþ o zastarijevanju suvereniteta, nego o prenosu suvereniteta. Rijeþ je o težnji
uspostavljanja suvereniteta samo jedne države. To nije ništa novo u istoriji. Kroz istoriju najmoünije
države su uvijek težile da vladaju na globalnom nivou. Zbog dualnog procesa drobljenja i obnove
suvereniteta, u postmodernu eru, na globalnoj sceni, ulazimo pod okriljem vladavine sliþne
evropskom srednjovjekovnom vremenu. Zato shvatanje o zastarjelosti suvereniteta nacionalne države
predstavlja ideološku koncepciju.
Kljuþne rijeþi: suverenitet, država, globalizacija, globalizam, ideologija

GLOBALISM AND SEIZING SOVEREIGNITY

Abstract: The internationalization of capital by global corporations has created a special

class of men who run them. They develop their own ideology, which is the basic idea of global
efficiency. In this sense it is possible to extract the notion of globalization as a form of ideological
consciousness.
The ideology of globalism brings into question the sovereignty of nation states. Challenged
the right of national governments to establish their own rules within their borders. On the one hand,
some functions are transferred to supranational organizations and institutions, and on the other hand,
are transferred to the lower courts. Thus, the state was attacked by two levels. The analysis of this
question comes to the conclusion that essentially is not about obsolescence of sovereignty, but the
transfer of sovereignty. It is the desire to establish the sovereignty of one state. This is nothing new in
history. Throughout history, the most powerful states have always sought to govern globally. Because
of the dual process of crushing and restoration of sovereignty, in the postmodern era, on the global
stage, we're going under the rule of similar European medieval times Therefore, understanding the
obsolescence of the sovereignty of the nation state represents ideological concept.
Key words: sovereignty, state, globalization, globalism, ideology

Uvod

Društvena dinamika je u našem vremenu poprimila takav intenzitet da se sve više

govori o procesu nastajanja jedinstvenog planetarnog društva. „Ljude više ne povezuju samo
teritorijalna pripadnost, lokalni milje i srodničke veze, nastupa kraj ’društva’ kao isključivo
’teritorijalnog’ pojma. U novoj eri živimo istovremeno u dva, sve gušće isprepletena sveta,
lokalnom i globalnom.“1 Rasprava o ovim pitanjima je, prije svega, rasprava o globalizaciji.
Motorna snaga procesa globalizacije je visokorazvijena tehnologija. Međutim, nijedna
tehnologija nije društveno neutralna. Ona utiče na društvene vrijednosti, način života i
društveno strukturiranje. Ono što je za našu temu najbitnije jeste da tehnologija sadrži
potencijale za politički uticaj. Dostignuća naučno-tehničke revolucije omogućuju dostupnost

Fakultet političkih nauka Univerziteta u Banjoj Luci. Korespondencija: risticlazo@yahoo.com

1 Miroslav Pečujlić, Globalizacija - dva lika sveta, Beograd: Gutenbergova galaksija, 2002, 7.

11
mnoštva informacija sve većem broju ljudi i kao takva stvaraju tehničke pretpostavke za
potencijalno jačanje demokratije. U tom smislu prihvatljiva je Mazarova teza da
informaciona tehnologija prije odgovara potrebama demokratije nego diktature.2 Međutim,
visoko razvijena tehnologija ima i drugu stranu. Kao što se može koristiti za širenje slobode i
demokratije, tako se može koristiti za kontrolu građana. Ona je savršeno sredstvo za snimanje
čovjekovog života i manipulacije činjenicama. Zato slobodu i demokratiju ne donosi sama
tehnologija, već istovremeno mora postojati i borba za njihovo ostvarenje.
Termin globalizacija je skorijeg datuma i sinonim je ranijih termina kao što su bili
„imperijalizam“, „kolonizacija“, „vesternizacija“, „pozapadnjenje“, „amerikanizacija“ itd.
Globalizacija je postala jedna od najznačajnijih riječi posljednjih dvadesetak godina. Ova
riječ ukazuje na velike društvene promjene. Prvenstveno se misli na promjene u ekonomiji,
pravu, uspostavu jedinstvenog sistema u ekonomiji, a posebno preraspodjele svjetskog
bogatstva. Promjene se šire i na kulturnu sferu tako što se gube kulturni identiteti kroz
procese homogenizacije kultura. Ipak, „horizont globalizacije je varljiv, ostavlja lažan utisak
potpune prozračnosti, krajnje jednostavnosti. Međutim, globalizacija, njeno poimanje i
karakter polje su strasnih sporova, velikih teorijskih kontroverzi, sukoba rivalskih struja
mišljenja.“3 Postoje optimističke i pesimističke verzije globalizacije. Optimisti smatraju da
ćemo živjeti u jedinstvenom i otvorenom svijetu u kome se svima poboljšava kvalitet života.
Suprotno tome, kritičari smatraju da će nova preraspodjela svjetskog bogatstva biti
nepravedna, pošto će siromašni postati još siromašniji, a bogati još bogatiji, da će se uništiti
kulturna autonomija i nacionalna stabilnost i tako dalje. Jednom rječju, sve će se sprovoditi u
interesu krupnog profita globalnih korporacija.
Internacionalizacija kapitala putem globalnih korporacija stvorila je poseban sloj ljudi
koji njima upravljaju. Oni razvijaju i svoju ideologiju, čija je osnovna ideja globalna
efikasnost. Sloj profesionalnih menadžera globalnih korporacija regrutuje se iz različitih
slojeva i produbljuje odvojenost funkcija vlasništva i upravljanja. Međutim, ta odvojenost
nikada nije potpuna, pošto se jedan broj menadžera regrutuje iz kapitalističke klase, a mnogi
od onih koji ne potiču iz kapitalističke klase brzo postaju kapitalisti, zahvaljujući svom
upravljačkom položaju. Društveni položaj profesionalnih menadžera svjetskih korporacija
uslovljava specifičnosti ideološke svijesti. U tom smislu moguće je izdvojiti pojam
globalizma kao oblika ideološke svijesti. Mnogi teoretičari izbjegavaju termin globalizam
kao ime za određenu ideologiju a koriste izraz neoliberalna ideologija. Liberali su razvili
političko učenje po kome društvo treba prepustiti slobodnom razvoju s tim da se država što
manje miješa u društvene odnose, jer je tako jedino moguće obezbijediti društveni napredak.
Danas smo se suočili sa novim liberalizmom, koji nije onakav kako se predstavlja. Moćna
propaganda predstavlja novi liberalizam kao osvajanje slobode, jednakosti i demokratije.
Tako je liberalizam više ideologija nego doktrina (kao što je bio na početku). Kao ideologija
on je mistifikacija stvarnih odnosa i teorijski čistih ideja i pojmova.

Novi Levijatan

Globalizam kao nova ideologija nastupa sa tvrdnjama da će sa procesima

globalizacije najviše profitirati nacije sa najnižim stepenom razvoja. To je svakako ideološka
fraza, jer su ove nacije žrtve dominacije najrazvijenijih nacija. Razumljivo je da je prirodna
težnja potčinjenih nacija za izlaskom iz takvog položaja. Postojeće suprotstavljanje nastaje iz
prostog razloga što je pozapadnjenje proces dominacije planetarnih razmjera. Takav proces

2 Michael J. Mazzar, Global Trends 2005: An Owner’s Manual for the Next Decade, New York: Palgrave,
2001.
3 Miroslav Pečujlić, Globalizacija - dva lika sveta, Beograd: Gutenbergova galaksija, 2002, 7.

12
neminovno proizvodi konflikte, koji mogu dostići širinu sukoba civilizacija. Dakle, nije
današnji svjetski problem u tome što narodi koji ne pripadaju Zapadu ne vide globalizaciju
kao svoju šansu. Apsurdno je one koji se bore protiv dominacije ubjeđivati da se bore protiv
globalizacije. Ovdje se radi o potpuno različitim ciljevima – jedan cilj je svjetska zajednica, a
drugi je svjetski poredak sa silama porobljavanja. Prvom cilju mogu dovesti procesi
globalizacije, a drugom procesi dominacije. Naravno, i jedan i drugi cilj je dalek. Ono što mi
u stvarnosti imamo je međunarodni poredak sa naglašenim procesima globalizacije, ali i
procesima uspostavljanja dominacije. To su dva potpuno suprotna procesa, ali koji se zajedno
odvijaju i sa snažnim međuuticajima.
Ideologija globalizma dovodi u pitanje suverenost nacionalnih država.
Desuverenizacija se može odvijati u svim društvenim sferama. Posebno je pojačano
insistiranje na takozvanim međunarodnim normama koje se tiču ljudskih prava. U stvari
osporava se pravo državi da unutar svojih granica reguliše ljudska prava. To se najčešće
provodi preko međunarodnih organizacija i nevladinih organizacija koje vrše pritisak na
vlade kako bi one prihvatile određene standarde. Naravno, na djelu su i drugi akteri i pritisci
(vrlo često i vojna intervencija). Dakle, ovdje je riječ o osporavanju prava nacionalne vlasti
da ustanovljava sopstvena pravila unutar svojih granica. Pri tome, vrlo često su na djelu
dvostruki standardi. To znači da ono što se u nekim zemljama smatra kao kršenje ljudskih
prava, kod drugih zemalja to isto se ne smatra. Najbolji primjer za dvostruke standarde su
sukobi sa manjinama koje traže otcjepljenje (potpuno ista pojava različito se prikazuje na
različitim mjestima).
Kada se govori o globalizaciji misli se na proces nestajanja teritorijalnih i kulturnih
granica. Dakle, planeta Zemlja postaje jedinstveno mjesto društvenog sistema. To bi, dalje,
značilo da procesi globalizacije vode uspostavljanju jedinstvene svjetske države. Ako ne vode
uspostavljanju svjetske države, onda vode odumiranju države. Tako se obnavlja priča o
odumiranju države. Jedini efekat koji se može postići ovom pričom jeste skretanje pažnje od
viđenja „novog levijatna“. Da je zaista riječ o „novom levijatanu“ ukazuje Heldova analiza
sedam središta moći4. Za našu analizu najbitnije je ukazati na šesto središte moći, tj.
organizaciju nasilja i odnose prinude, koji se prožimaju sa drugim područjima i neposredno
određuju životne šanse u društvenim zajednicama. Riječ je o koncentrisanoj fizičkoj sili koja
može da funkcioniše na dva načina. Prije svega, može da funkcioniše u prilog zajednice,
odnosno da je održava i brani. Međutim, može da funkcioniše i protiv zajednice, odnosno da
narušava njenu bezbijednost i mehanizme regulacije. ''Organizacija fizičke sile, vojna politika
i državni sistem odbrane postavljaju oštre granice demokratiji. Čak i bez neposrednog
izbijanja nasilja velikih razmjera ili rata, bezbednosna dilema modernih država – po kojoj one
moraju obezbediti mir pripremajući se za rat – stvara sveopštu nesigurnost (...). Saglasno
tome, politika nacionalne bezbednosti u jednoj ima neposredne posledice po drugu zemlju;
dinamika bezbednosnog sistema država u celini ima posledice po svaku pojedinačnu
nacionalnu vladu. Pored toga, sistem organizovanog nasilja i militarističkih vrednosti
uspostavljaju proces odlučivanja koji je najčešće tajnovit i van javnog uvida, sa uklonom
prema snažnim parcijalnim, vojnim interesima, čime se narušava javna odgovornost i
demokratska participacija (...). U sferi organizovanog nasilja, autonomni procesi i strukture
nadilaze neposredne žrtve rata, i istovremeno determinišu kako formu tako i karakter

4 Held govori o sedam središta moći. Prvo središte moći odnosi se na ljudsko tijelo. Drugo se odnosi na
organizaciju područja roba i usluga koja doprinosi da građanin prođe put od privatne ličnosti do punopravnog
člana zajednice. Treće središte moći je kulturni život, a četvrto sfera udruživanja građana. Ekonomija je peto
središte moći i obuhvata kolektivne organizacije proizvodnje, raspodjele, razmjene i potrošnje roba i usluga.
Šesto središte moći je organizacija nasilja i odnosi prinude. Sedmo središte moći je sfera regulativnih i pravnih
institucija.

13
zajednice (...).''5 Held pravi razliku između organizacije nasilja kao središta moći i sedme
sfere moći – sfere regulativnih i pravnih institucija. Država predstavlja područje onih sila
koje nastaju institucionalizacijom upravljanja narodom na određenoj teritoriji. Ovo su
problemi koji ne mogu biti potpuno rasvijetljeni ako se razmatraju samo na nivou
pojedinačnih društava. Potrebno je u razmatranje uključiti svjetsku cjelinu.
Za razumijevanje svjetske cjeline bitno je ukazati da su Sjedinjene Američke Države
učvrstile poziciju globalne svjetske sile, i to na čvrstim temeljima – korišćenjem ekonomskog
i tehnološkog napretka, vojne sile i kulture. Sa tako učvršćene pozicije SAD realizuju projekt
Novog svjetskog poretka. Tako postaju faktor protivrječnosti u procesima globalizacije. Jer
''globalizacija'' na američki način suštinski predstavlja imperijalizam. Ona prvo negira ljudske
slobode i suverenitet država. Ljudske slobode su prihvaćene deklarativno a suverenitet se
otvoreno tretira kao anahronizam. Potpuno je očigledno da centri svjetske moći podstiču i
usmjeravaju sukobe u određenim regionima. U osnovi takve politike je profit. Na primjer,
SAD su najveći izvoznik naoružanja i vojne opreme u svijetu. Zato imaju interes da stalno
pronalaze neprijatelja u pojedinim regionima svijeta. Prepoznatljivo je da one traže regione sa
potencijalnim unutrašnjim sukobima. Obe strane naoružavaju svojim naoružanjem, odnosno
stvaraju uslove da sukobljene strane kupuju oružje koje im nude američke firme. Dakle
ostvaruje se parola ''vječni biznis kroz vječni rat'', kako bi rekao Bob Đorđević. Ako je to tako
onda živimo u vremenu čija je suština nasilje iza koga stoje svjetski centri društvene moći.
Američki ''globalisti'' su naše vrijeme nazvali ''vijekom Amerike''. Polovinom osamdesetih
godina prošlog vijeka grupa američkih eksperata utvrdila je doktrinu ''Sukob niskog
intenziteta'' po kojoj rat a ne mir upravlja međunarodnim odnosima i da Amerikanci moraju
preuzeti punu inicijativu ili će propasti. Dakle, ova doktrina pretpostavlja nasilje kao osnovno
sredstvo upravljanja međunarodnim odnosima.6 Pri tome, smatra se potrebnim da se ostvari
uticaj na sve oblasti društvenog života ciljanih zemalja. Prema potrebi realizuje se i doktrina
''specijalnog rata''. Ovom doktrinom pokušava se iznuditi potčinjavanje drugih tako što će se
propagandno-psihološkim pritiscima slomiti volja za otporom. Učinci ideologije globalizma
su planetarizacija nasilja, prijetnji i straha. Posebno su vidljivi veliki učinci visokorazvijene
vojne tehnologije smrti. Koliko se tome može oduprijeti konkretna država zavisi, prije svega,
od stepena njenog suvereniteta. Zato procesima globalizacije znatno doprinosi
resuverenizacija potčinjenih država i naroda. Suverenost se odnosi na teritoriju i na ljude koji
na njoj žive. Svaki oblik negiranja povezanosti stanovništva i teritorije je udaljavanje od
smisla suvereniteta i pristajanje na desuverenizaciju.
Nedopuštena upotreba sile u našem vremenu poprimila je takve razmjere da ga
možemo nazvati vrijeme nasilja. Nasilje je zahvatilo sve društvene sfere, a njegovi najčvršći
temelji grade se na planetarnom nivou. Velike sile teže da vladaju cijelim svijetom ili bar
njegovim što većim dijelovima. Ovaj fenomen nije nikakva novina u istoriji. Nisu novi ni
motivi vladanja cijelim svijetom. Svakako su nezaobilazni ekonomski motivi. „Uporedo s
njima idu i motivi misionarstva i mesijanstva, preuređenja sveta prema unapred datoj slici,
uverenje da je širenje jednog načina života i modela društva, danas američkog, ono što je
najbolje za sav ljudski rod i da otpore njihovom planetarnom uvođenju treba slomiti upravo
radi sreće, slobode, demokratije i pravde.”7 Osnovni uslov ostvarivanja ekonomskih i drugih
motiva je posjedovanje društvene moći. Ukoliko i taj uslov postoji onda se javlja problem
sredstava za ostvarivanje težnji. Osnovno sredstvo vladanja cijelim svijetom, ili bar njegovim

5 Dejvid Held, Demokratija i globalni poredak, Beograd: Filip Višnjić, 1977. 217-218.
6 Pogledati: Boško Todorović i Dušan Vilić, Izazivanje i upravljanje krizama, Beograd: Grafomark, 1997. 49, i
dalje.
7 Zoran Vidojević, Kuda vodi globalizacija, Beograd: IP Filip Višnjić, Institut društvenih nauka, 2005. 195.

14
što većim dijelom, svakako je nasilje. Bitna su i druga sredstva, ali ovdje se radi o nužnom
uslovu. Razumije se, ovaj nužni uslov najčešće nije dovoljan. Dakle, naša teza je da
dominacija globalnih razmjera pretpostavlja globalizaciju nasilja kao nužnog sredstva. Pri
tome mislimo, prije svega, na vojnu silu. U takvim uslovima nastao je Novi svjetski poredak.
Kada govorimo o Novom svjetskom poretku mislimo na sistem pa ga kao takvog razlikujmo
od globalizacije koja je proces i globalizma koji je ideologija. Novi svjetski poredak trebao bi
donijeti i novu religiju – okultizam. Formira se okultna elita koja postavlja za cilj
kosmopolitizaciji ljudi, kako bi se ukinuli postojeći religiozni i nacionalni identiteti. Osim
toga, polazeći od „granica rasta“ ističe se da na planeti nema dovoljno resursa za sve ljude. U
novoj situaciji Zapad može zadržati dominaciju ukoliko onemogući razvoj i napredak ostalog
dijela planete. Zato treba vršiti njihovu primitivizaciju. Primitivizacija nezapadnog dijela
svijeta treba se vršiti svim sredstvima. Jedno od sredstava je radikalni islam. Dakle,
instrumentalizuje se protivnik zapadnog načina života i zapadne kulture. Radikalni islam
postao je bitan zato što uvodi predmoderne društvene odnose.

Divergentne promjene

U Novom svjetskom poretku kod konkretnih država dešavaju se divergentne promjene.

S jedne strane, neke funkcije se prenose na nadnacionalne organizacije i institucije, a sa druge
strane, prenose se na niže instance. Dakle, država je napadnuta sa dva nivoa. Ako je tako
onda je neminovan proces desuverenizacije. Tu više nije ništa upitno, izuzev dometa ovih
procesa. Naravno, krajnji domet je nestanak države. Ali, dešavaju se i obrnuti procesi. Javlja
se potreba jačanja države i to prije svega u sferi ekonomije. Rasprava o ovim pitanjima
oživljava potrebu uvažavanja Džona Kejnza. On je tvrdio, i pokušao da dokaže, da slobodan
tržišni sistem ne teži ravnoteži, uključujući punu zaposlenost, već neravnotežama izraženih
krizama i privrednim ciklusima. Iz njegovih stavova vrlo brzo je izvedena potreba široke
državne intervencije, a fiskalne politike prije svega. U ovakvoj situaciji kejnzijanizam će
vladati makroekonomskim mišljenjem oko pola vijeka. Njegova dominacija opada oko 1980-
tih godina. Naravno, današnji neokejnzijanizam vrlo malo podsjeća na svog utemeljivača.
Ipak, sve više se utemeljuje mišljenje da Kejnzove ideje postaju lijek za izlazak iz krize, prije
svega zato što su se njegove ideje potvrdile u ekonomskoj depresiji koja je počela 1929.
godine. Sada te ideje dolaze u prvi plan sa globalnom finansijskom krizom. Dakle, može se
postaviti tvrdnja da bez državne intervencije nema izlaska iz krize. Recimo da je ovo jedna
krajnost. Ali, i u drugu krajnost su otišle mnoge zemlje, a posebno postsocijalističke. One su
napustile odgovornost nacionalne države u regulisanju tržišta. Dakle, oslonile su se na
nevidljivu ruku tržišta koja nije ništa riješila, jer se došlo u još goru krizu. Sada to isto tržište
daje signale o potrebi funkcionalne promjene odgovornosti nacionalne države.
Ovdje se moraju dati neke napomene o nacionalnoj državi za vrijeme drugog velikog
talasa procesa globalizacije. U procesu ubrzane globalizacije države gube mnoga svoja
svojstva, a time i svoju uspješnost. Države trpe gubitke u suverenosti, funkcijama i
ovlašćenjima. Međunarodne institucije polažu pravo na to da prosuđuju i ograničavaju ono
što države čine na vlastitoj teritoriji. Ali, bez obzira na sve navedeno u doglednoj budućnosti
države će ostati dominantna forma u međunarodnim odnosima. Države su sposobne da se
prilagode imperativima međunarodne ekonomije i zato će obavljati bitne funkcije, jer se
nijedna druga organizacija ne pokazuje kao njen mogući konkurent. Nacionalna država i
nacionalizam kao ideologija predstavljaju glavnog neprijatelja uspostavljanju globalne
dominacije najmoćnijih zapadnih država. Zato zapadne države nameću kontraideologiju koja
teži slabljenju nacionalne države i stvaranju negativne konotacije nacionalističkoj ideologiji.
Prethodne napomene polaze od činjenice da u postojećoj svjetskoj situaciji
međunarodna podjela rada i međunarodno tržište vrše integrativnu funkciju. Međutim,

15
istovremeno se vrši i deintegrativna funkcija, pošto dolazi do polarizacije na razvijena i
nerazvijena pojedinačna društva. Međunarodno tržište može biti mjesto dominacije pojedinih
nacionalnih zajednica, ili regionalnih cjelina. Dakle, samo s jedne strane međunarodna
podjela rada i međunarodno tržište predstavljaju oblik racionalnog korišćenja nacionalnih i
međunarodnih potencijala. Ukoliko ova strana postane dominantna utoliko se povezuju
nacionalne zajednice, a svako ograđivanje nacionalnih zajednica znači rizik stagnacije. S
druge strane, brzo kretanje kapitala, sredstava za proizvodnju i neutralisanje nacionalnih
granica dovodi do pojave zatvaranja pojedinih društava u određene grupacije i do stvaranja
velikih globalnih korporacija. Sve su veće društvene distance između razvijenih i
nerazvijenih nacionalnih zajednica, a to uslovljava pojavu novih oblika klasne i nacionalne
eksploatacije. Društvene distance su takvog karaktera da mogu osporavati tezu o procesu
nastajanja društva planetarnih okvira. Teško je zamisliti jedinstveno društvo ako postoji
eksploatacija jednih nacija od strane drugih.
Odumiranje države u opštem trendu globalne integracije značilo bi, prije svega,
gubitak de iure suvereniteta države. To bi značilo da se ovlašćenja odnose na nadnacionalne
institucije i da donijete odluke i pravila obavezuju nacionalne države. Naravno, ova tvrdnja
može se empirijski verifikovati (na primjer takav trend je vidljiv u Evropskoj uniji). U
drugom slučaju, kada se prenose državne funkcije na niže instance, govori se o deetatizaciji
političkog sistema. Ipak, na terenu se ne dešava ono što „mudre“ glave zamišljaju. Tačno je
da politika postaje sve više globalna. S druge strane, ekonomija ostaje lokalna. Većina
zemalja glavne poslove obavlja na svom prostoru. Drugo pitanje je kruženje kapitala. Zaista,
kapital kruži svijetom. Ali, kapital se uvijek vraća tamo odakle je pošao. U tom smislu
svjetske korporacije nisu globalne. Inače, danas vlade intervenišu na međunarodnom tržištu
mnogo više nego u ranijim periodima. Stepen njene sadašnje intervencije ukazuje da će
nacionalne države dugo ostati značajan akter na globalnoj ekonomskoj sceni. „Nacionalna
država jeste i zadugo će ostati glavni akter na globalnoj ekonomskoj sceni. (Štaviše, politika i
ekonomija su toliko isprepletene, da nijedna nacionalna ekonomija više ne može da
funkcioniše bez države) Ona neće nestati ili odumreti u prilog nekakve superdržave ili u
prilog sveta bez granica."8
A sada, obratimo pažnju na sferu koja se ne odnosi na ekonomiju. Bitno je istaći
značaj nacionalnih zajednica. Njihov značaj dolazi sve više do izražaja zato što se odnosi
koje one podrazumijevaju ne svode samo na ekonomske veze. „Nacija (skupa sa tradicijom,
kulturom, jezikom) zadržava svoj specifičan identitet. Valjani internacionalni odnosi mogu da
budu samo odnosi među nacijama, nikad među pojedincima.“9 Možemo zaključiti da „država
vrši bitne političke, društvene, ekonomske funkcije i u tom pogledu nijedna organizacija ne
može da joj konkuriše. Ako je država neorganizovana i nekompetentna veća je verovatnoća
da dato društvo neće uspeti da se prilagodi procesima globalizacije.“10 Dakle, teško je
argumentovano negirati tezu da su države glavni igrači na međunarodnoj sceni. Na ovu
tvrdnju ne utiče činjenica da su danas SAD svjetska sila koja dominira ekonomski, politički i
vojno. Treba imati u vidu da u prošlosti SAD nisu bile takva sila i da nijedna svjetska sila
nema vječno trajanje. Ali, neosporna je činjenica da danas u svijetu jedna nacionalna država
(SAD), sa federalnim ustrojstvom, teži da se održi kao globalni sistem. Dakle, riječ je o
nacionalizmu najmoćnijeg. Nacionalizam najmoćnijih može se pratiti kroz dugu istoriju i

8 Milan Brdar, „Globalizacija i desuverenizacija: Problemi regionalizacije Srbije u aktuelnom geopolitičkom

kontekstu“, Sociološki pregled, vol. XXXVI (2002), no. 1-2, 60.
9 Isto
10 Isto, 61.

16
vidjeće se da on sebe prikazuje kao univerzalizam. Dakle, istorijski gledano danas se
suštinski ne dešava ništa što nije dobro poznato.
Problem suvereniteta možemo posmatrati na globalnom i lokalnom nivou. Ako
suverenitiet posmatramo na lokalnom nivou bitne su njegove unutrašnje komponente:
trajnost, apsolutnost, neotuđivost, nedeljivost, zakonodavna moć. Spoljašnje komponente
suvereniteta (autoritet i autonomija države među državama) posebno su značajne iz
perspektive suvereniteta na globalnom nivou. Oni koji zagovaraju „novi svjetski poredak“
govore o zastarijevanju nacionalnog suvereniteta. Šta to znači u kontekstu tvrdnje da je
suverenitet povezan sa idejom autonomije i međusobne povezanosti država? Suverenitet
države znači da je ona autonomna u svojim granicama i da su pripadnici države slobodni da
izaberu oblik vladavine koji žele. Pristalice suvereniteta države smatraju da poseban značaj
pripada principu zabrane spoljne intervencije. Dakle, nijedna država nema pravo da se miješa
u stvari druge države. Ali, da li je to stvarno tako? Svakako da nije. To posebno važi za
period poslije pada bipolarnog svijeta. Dešava se prenos elemenata suvereniteta na globalni i
lokalni nivo. Prenosom elemenata suvereniteta na globalni nivo obezbjeđuje se miješanje u
unutrašnja pitanja suverenih država, navodno za dobro njenih građana. Osim toga, između
države i građana proizvode se zaoštreni odnosi koji takođe utiču na slabljenje suvereniteta.
Zaoštravanje ovih odnosa ide do takvog slabljenja suvereniteta da se cijepaju države i prave
nove. Tako nacionalne manjine, ako to odgovara svjetskim silama, vrlo lako formiraju nove
nacionalne države. Suprotno tome, u drugim slučajevima plasira se priča o o zastarjelosti
nacionalnog suvereniteta. Na slabljenje suvereniteta utiču i određene društvene situacije.
Jedna od njih je situacija razorenih društava i država, koja predstavlja dovoljan razlog za
ugrožavanje suvereniteta. Takođe je dovoljan razlog ako postoji stanje bijede i jaza između
upravljačke elite i većine građana. Treći dovoljan uslov je je da većina nije zainteresovana za
nezavisnost svoje države i vlastitu slobodu zato što primat ima pitanje kako preživjeti. Dakle,
u ovom slučaju primat nije kako stvarati i sačuvati slobodu. Ovaj uslov je upitan, pošto je
teško tvrditi da se odnosi na većinu građana (na primjer u našoj situaciji). U svim navedenim
situacijama riječ je o vrijednosnim orijentacijama. U stvari ovdje se radi o izokretanju
vrijednosnih orijentacija. Ovo izokretanje vrijednosti primarno je u ideologiji globalizma a
praktično se realizuje u politici globalizacije prijetnje, straha i nasilja, separatizma. Posebno
se koriste tendencije separatizma, koje se javljaju kod frakcija domaćih upravljačkih elita.
Ove frakcije manipulišu nezadovoljstvom socijalno ugroženih građana. Naravno, one imaju
podršku svjetskih sila koje teže da eliminišu svaki otpor njihovim imperijalnim ambicijama.
Posebno se kao instrument koristi vazalizacija. To se najbolje vidi na primjeru balkanskih
prostora. Međunarodnom intervencijom na Balkanu se stvaraju mješoviti politički režimi. U
stvari, stvoren je poseban oblik starateljskog političkog režima. U ovakvim režimima
neizabrani i građanima neodgovorni međunarodni predstavnici ograničavaju funkcionisanje
izabranih narodnih predstavnika. Na djelu je i smjenjivanje izabranih funkcionera, izbor
stranaca na sudske i druge položaje, uticaj na izbor sudija, tužilaca, nametanje
zakonodavstva, stvaranje i održavanje vladajućih koalicija. Naravno, takve aktivnosti
podrivaju demokratske ustanove, slabe odgovornost izabranih funkcionera, ometaju politiku
kompromisa između vlasti i opozicije. Posebno je upadljivo da arbitrarno djelovanje
„međunarodnog“ starateljstva otežava kompromis u podijeljenom društvu. U vezi s tim
vidljivo je usmjeravanje ključnih političkih snaga na nacionalne sukobe. Takvim postupkom
ugrožava se položaj manjih nacionalnih zajednica i otežava uspostavljanje trajnog mira.
Naravno, dešava se i obrnuto: koriste se manje nacionalne zajednice za podrivanje većih
nacionalnih zajednica. U cjelini gledano na djelu je kolonizacija, vazalizacija, razdržavljenje,
produbljenje socijalnih nejednakosti i duhovna okupacija. Zato je patriotizam prvenstveno
egzistencijalna kategorija. U vezi s tim bitno je čuvanje tradicionalnih vrijednosti kao
odgovora na globalne izazove čovječanstva. Zato je značajan odnos prema naslijeđu i tradiciji

17
u uslovima rastuće globalizacije. Ne treba prekidati tradiciju zato što tada nastaje šteta u
kontinuitetu duhovnog i državnog razvoja. Svoju duhovnu istoriju treba upoznati i cijeniti.
Zatim je potrebno da se ona nadograđuje. U stvari potrebno je dodavati nove karike za lanac
koji nas spaja sa prošlošću. Tako se bolje sagledava sadašnjost i vizija budućnosti.

Zakljuþak

U čemu je zabluda kada se postavlja teza da zastarijeva koncept suverenosti države?

Zabluda je vidljiva kada se razmatra u kom smislu zastarjeva suverenitet konkretne države.
Analizom ovog pitanja dolazimo do zaključka da suštinski nije riječ o zastarijevanju
suvereniteta, nego o prenosu suvereniteta. Naime, ukoliko na lokalnom nivou zastarjeva
koncept suvereniteta posljedice su da jača suverenitet na globalnom nivou. Takođe važi i
obrnuto. U cjelini gledano, priča o zastarijevanju suvereniteta je ideološke prirode i nema
dodirnih tačaka sa takvim dešavanjima u stvarnosti. Osim toga, upotreba izraza „globalni
nivo“ je vrlo problematična, i prije bi se reklo da ovaj termin pripada ideološkom arsenalu.
Nije riječ o globalnom nivou nego o težnji uspostavljanja suvereniteta samo jedne države. To
nije ništa novo u istoriji. Po pravilu, uvijek se govori o moći konkretne države. Zato važi
pravilo da država ima toliko suvereniteta koliko je moćna. Kroz istoriju najmoćnije države su
uvijek težile da vladaju na globalnom nivou i u vezi s tim ni danas se ne može ništa novo reći,
a da je značajno To znači da je u zaključnom dijelu nakorisnije da aktuelizujemo učenje Žana
Bodena o državi. Vidjećemo da danas nema ništa suštinski novo u odnosu na Bodenovu
teorijsku koncepciju. Nova je samo ideološka koncepcija. Boden kao najbitniju odrednicu
države smatra suverenost. Pojam suverenosti definiše kao najvišu vlast koja nije ograničena
zakonima. Bodenova teorija suverenosti imala je praktičan cilj da u okviru Francuske istakne
kralja kao suverena, bez obzira što postoje mnogobrojne feudalne društvene jedinice. Suveren
je ograničen, prije svega, prirodnim pravom koje je smatrano kao božja volja. Boden još
osporava pravo bilo kakvih sankcija nad suverenom. To osporavanje važi i ako bi on bio
tiranin. Dakle, suverenost se određuje kao neograničena i nedjeljiva vlast donošenja opštih
zakona. Ukoliko ne postoji takva vlast ne može se smatrati da država postoji u pravom smislu
riječi.
Boden smatra da suverenost ne zavisi od toga da li su zakoni pravedni, već od moći
da se oni donose. Dakle, Boden kreira ideološku podlogu za apsolutizam (naravno, u
njegovom vremenu riječ je o monarhijskom apsolutizmu). Zašto ovom prilikom ističemo
Bodenovu koncepciju? Zato što je on dao podsticaj formulaciji ideje suverenosti kakva je
danas na svjetskoj političkoj pozornici. Ali, ovdje se smatra da danas ne postoji zastarjelost
koncepta suvereniteta. „Umjesto o zastarijevanju može biti reči o privilegiji njegove
upotrebe, zavisno, u prvom redu, od moći date države. Ko je najmoćniji, najviše je suveren, i
obrnuto.“11 Na globalnom planu SAD se ponašaju kao neograničen vladar u smislu
Bodenovog kazivanja. Dakle, „kako god bilo, u zaključku možemo reći: zbog dualnog
procesa drobljenja i obnove suvereniteta, u postmodernu eru trećeg milenijuma, na globalnoj
ili svetskoj sceni, ulazimo pod okriljem vladavine slične epohi evropskog apsolutizma XVII-
XVIII veka!“12 Zato shvatanje o zastarjelosti suvereniteta nacionalne države predstavlja
ideološku koncepciju. Kada je riječ o Balkanu treba naglasiti da se tu odvijaju procesi koji
sadrže elemente refeudalizacije sa gledišta teritorijalne konfiguracije. Riječ je o procesima
koji idu u pravcu teritorijalne konfiguracije koja je postojala prije formiranja modernih

11 Milan Brdar, „Globalizacija i desuverenizacija: Problemi regionalizacije Srbije u aktuelnom geopolitičkom

kontekstu“, Sociološki pregled, vol. XXXVI (2002), no. 1-2, 64.
12 Isto, 65.

18
nacionalnih država. To su svakako retrogradni procesi, a opravdavaju se ulaskom balkanskih
država u ujedinjenu Evropu.

LITERATURA

1. Antić, Čedomir. „Globalizacija i istorija“. u Aspekti globalizacije: zbornik radova, urednik

Vladimir Pavićević, 75-87. Beograd: Beogradska otvorena škola i Dosje, 2003.
2. Bek, Ulrih. „Živjeti svoj život u svijetu koji se ubrzano mijenja: individualizacija,
globalizacija i politika“. u Na ivici, živeti s globalnim kapitalizmom: zbornik radova, urednici
Haton Vil, Gidens Entoni. 216-228. Beograd: Plato, 2003.
3. Brdar, Milan. „Globalizacija i desuverenizacija: Problemi regionalizacije Srbije u aktuelnom
geopolitičkom kontekstu“, Sociološki pregled, god. XXXVI, br. 1-2 (2002): 57-80.
4. Brešo, Jork i Majkl Valas. „Stvarnost nejednakosti: priče iz celog sveta“. u Globalizacija –
mit ili stvarnost: zbornik radova, urednik Vladimir Vuletić. 274-296. Beograd: Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva, 2003.
5. Vidojević, Zoran. Kuda vodi globalizacija. Beograd: IP Filip Višnjić, Institut društvenih
nauka. 2005.
6. Vujačić, Ivan. Kejnz protiv klasika. Formalna analiza i poreÿenje. Beograd: Službeni glasnik.
2011.
7. Vuletić, Vladimir. Globalizacija. Beograd: Zavod za udžbenike. 2009.
8. Gidens, Entoni. „Svet koji nam izmiče: prvo predavanje“. u Globalizacija – mit ili stvarnost:
zbornik radova, urednik Vladimir Vuletić, 143-154. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, 2003.
9. Kalanj, Rade. Globalizacija i postmodernost. Ogledi o misliocima globalne kompleksnosti.
Zagreb: Politička kultura, Nakladno-istraživački zavod. 2004.
10. Kovačević, Braco, Neofašistiþki svjetski poredak. Banja Luka: Pravni fakultet. 1994.
11. Mazzar, Michael, Global Trends 2005: An Owner’s Manual for the Next Decade. New York:
Palgrave. 2001.
12. Mandelbaum, Majkl. Ideje koje su osvojile svet. Beograd: Filip Višnjić. 2004.
13. Neš, Kejt. Savremena politiþka sociologija – globalizacija, politika i moü. Beograd: Službeni
glasnik. 2006.
14. Milenko Petrović, „Funkcije države u savremenoj tržišnoj privredi“, Ekonomska misao, god.
XXVIII, br. 3-4 (1995): 207-224
15. Pečujlić, Miroslav. Globalizacija - dva lika sveta. Beograd: Gutenbergova galaksija. 2002.
16. Ristić, Lazo. „Savremeno društvo i globalizam“. u: Nauka i savremeni društveni procesi:
zbornik radova, urednik Drago Branković, 9-23. Banja Luka: Filozofski fakultet Univerziteta u Banjoj
Luci, 2008.
17. Skler, Lesli. „Rivalska shvatanja globalizacije“. u Globalizacija – mit ili stvarnost: zbornik
radova, urednik Vladimir Vuletić, 31-47. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
2003.
18. Todorović, Boško i Dušan Vilić. Izazivanje i upravljanje krizama, Beograd: Grafomark.
1997.
19. Held, Dejvid. Demokratija i globalni poredak. Beograd: Filip Višnjić. 1977.

19
ɉɪɨɮ. ɞɪ Ɇɢɨɞɪɚɝ Ɋɨɦɢʄ UDK 316.334:338.124.4 Pregledni rad

ȽɅɈȻȺɅɂɁȺɐɂȳȺ ɂ ȾȿɋɍȼȿɊȿɇɂɁȺɐɂȳȺ
ɉɈɋɌɋɈɐɂȳȺɅɂɋɌɂɑɄɂɏ ȾɊɀȺȼȺ

Ⱥɩɫɬɪɚɤɬ: Ⱦɨɝɚɻɚʁɢ ɤɨʁɢ ɫɭ ɨɛɢʂɟɠɢɥɢ ɡɚɞњу ɞɟɰɟɧɢʁɭ ɞɜɚɞɟɫɟɬɨɝ ɜɢʁɟɤɚ

ɩɪɟɞɫɬɚɜʂɚʁɭ uɫɬɨɪɢʁɫɤɭ ɩɪɟɤɪɟɬɧɢɰɭ ɩɪɨɦʁɟɧa ɤɨʁɟ ɫɭ ɢɡ ɨɫɧɨɜɚ ɩɪɨɦɢʁɟɧɢɥɟ ɜɪɢʁɟɞɧɨɫɧɟ
ɫɢɫɬɟɦɟ ɢɡɝɪɚɻɟɧɟ ɡɚɞʃɚ ɱɟɬɢɪɢ ɜɢʁɟɤɚ. Ⱦɜɚɞɟɫɟɬɢ ɜɢʁɟɤ ɨɛɢʂɟɠɟɧ ʁɟ ɫɚ ɞɜɚ ɩɟɪɢɨɞɚ:
ɩɟɪɢɨɞɨɦ ɤɨɧɬɪɚɤɰɢʁɟ ɭ ɜɪɢʁɟɦɟ ɉɪɜɨɝ ɢ Ⱦɪɭɝɨɝ ɫɜʁɟɬɫɤɨɝ ɪɚɬɚ ɢ ɩɟɪɢɨɞɨɦ ɢɧɬɟɝɪɚɰɢʁɟ
ɩɨɫɥɢʁɟ Ⱦɪɭɝɨɝ ɫɜʁɟɬɫɤɨɝ ɪɚɬɚ, ɭɛɪɡɚɧɢɦ ɩɪɨɰɟɫɨɦ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ. Ɍɚʁ ɩɟɪɢɨɞ ɤɚɪɚɤɬɟɪɢɫɚɥɨ ʁɟ
ɛɢɩɨɥɚɪɧɨ ɝɥɨɛɚɥɧɨ ɞɪɭɲɬɜɨ ɫɚ ɞɜɚ ɩɨɥɢɬɢɱɤɚ, ɟɤɨɧɨɦɫɤɚ, ɤɭɥɬɭɪɧɚ, ɫɨɰɢʁɚɥɧɚ, ɜɨʁɧɚ,
ɢɞɟɨɥɨɲɤɚ ɤɨɧɰɟɩɬɚ. Ⱦɟɜɟɞɟɫɟɬɢɯ ɝɨɞɢɧɚ ɡɚɜɪɲɚɜɚ ɫɟ ɛɢɩɨɥɚɪɧɨ ɪɚɡɞɨɛʂɟ ɞɜɚ
ɚɧɬɚɝɨɧɢɫɬɢɱɤɚ ɩɨɪɟɬɤɚ ɩɪɚʄɟɧɨ ɬɪɤɨɦ ɭ ɧɚɨɪɭɠɚʃɭ, ɪɚɜɧɨɬɟɠɨɦ ɫɬɪɚɯɚ, ɥɨɤɚɥɧɢɦ ɢ
ɪɟɝɢɨɧɚɥɧɢɦ ɤɪɢɡɚɦɚ. Ɂɚɜɪɲɚɜɚ ɫɟ ɪɭɲɟʃɟɦ ɫɨɰɢʁɚɥɢɫɬɢɱɤɨɝ ɤɨɧɰɟɩɬɚ ɢ ɞɟɡɢɧɬɟɝɪɚɰɢʁɨɦ
ɬɢɯ ɞɪɠɚɜɧɢɯ ɡɚʁɟɞɧɢɰɚ. Ɍɚ ɞɪɭɲɬɜɚɫɭ ɤɪɨɡ ɩɪɨɰɟɫ ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɟ ɤɪɟɧɭɥɚ ɜɢɲɟɩɚɪɬɢʁɫɤɢɦ
ɩɚɪɥɚɦɟɧɬɚɪɧɢɦ ɩɭɬɟɦ, ɩɪɢɜɚɬɢɡɚɰɢʁɨɦ, ɬɪɠɢɲɧɨɦ ɟɤɨɧɨɦɢʁɨɦ, ʁɚɱɚʃɟɦ ɭɥɨɝɟ ɢ ɡɧɚɱɚʁɚ
ɧɟɜɥɚɞɢɧɢɯ ɨɪɝɚɧɢɡɚɰɢʁɚ, ɮɚɜɨɪɢɡɨɜɚʃɟɦ ɩɪɢɜɚɬɧɢɯ ɭ ɨɞɧɨɫɭ ɧɚ ɞɪɭɲɬɜɟɧɟ ɢɧɬɟɪɟɫɟ ɢ
ɰɢʂɟɜɟ. Ɍɟ ɩɪɨɰɟɫɟ, ɤɚɨ ɝɥɨɛɚɥɧɟ ɢ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɫɤɟ ɩɪɨɰɟɫɟ, ʁɨɲ ɜɢɲɟ ɧɚɦɟʄɭ
ɤɚɩɢɬɚɥɢɫɬɢɱɤɚ ɞɪɭɲɬɜɚ ɩɪɟɤɨ ɫɜɨʁɢɯ ɝɥɨɛɚɥɧɢɯ ɢɧɫɬɢɬɭɰɢʁɚ ɦɨʄɢ.
Ʉʂɭɱɧɟ ɪɢʁɟɱɢ: ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ, ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ, ɞɟɫɭɜɟɪɟɧɢɡɚɰɢʁɚ, ɩɨɫɬɫɨɰɢʁɚɥɢɫɬɢɱɤɟ
ɞɪɠɚɜɟ

GLOBALIZATION AND SEIZING SOVEREIGNTY IN THE POST-

SOCIALISTCOUNTRIES

Abstract: The events that have marked the last decade of the twentieth century represent a
historic milestone of changes that have fundamentally changed the value system built during the last
four centuries. The twentieth century was marked by two periods: the period of contraction during
the First and Second World War and the period of integration after the Second World War, with the
accelerated process of globalization. This period was characterized by a bipolar global society with
the two political, economic, cultural, social, military, ideological concepts. In the nineties is finished
the bipolar period of the two antagonistic orders followed by the arms race, the balance of fear, local
and regional crises. It ends with the destruction of the socialist concept and the disintegration of
those state communities. Those societes have in the process of transition started a multi-party
parliamentary path, privatization, market economy, the strengthening of the role and importance of
non-governmental organizations, favoring the private in relation to social interests and goals. Those
processes, as well as global and globalization processes, are even more imposed by capitalist
societes through its global institutions of power.
Keywords: globalization, sovereignty, seizing sovereignty, post-socialist countries

ɍɜɨɞ

Савремена епоха је епоха глобализације. Нова достигнућа најбоље говоре о

глобализацији. Тако у свакодневном животу препознајемо да су код огромног броја
људи широм свијета присутни интернет, кабловска телевизија, мобилни телефони.
Знањеје моћ, али је оно веома различито распоређено међу државама свијета.
Најразвијеније земље располажу огромним богатством и владају свјетском

Факултет политичких наука Универзитета у Бањој Луци

21
економијом, политичком и информативном сценом. То успијевају на темељу знања и
моћи. Међутим, постоји и друга страна - већина свијета која живи у неимаштини и
биједи, и умире од глади и многобројних болести.
Ово су најпрепознатљивије амбивалентне манифестације глобализације. Она је
по многим учинциманеповољна за многе народе, посебно за оне сиромашне, као и за
постсоцијалистичке земље у транзицији.

Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɢ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɦ

Оно што данас означавамо термином ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ раније смо означавали

разним терминима, а посебно: "грађанство свијета" "свјетско друштво'-, "свјетска
федеративна држава вјечитог мира, интернационализација капитала",
"конвергенција", "модернизација", "мондијализација“ итд. Постоје мишљења да се
термином глобализација настоји одвратити пажња с друштвених садржаја које
обухвата појам империјализма. Такво схватање заступа Келнер с тим да га проширује
с тврдњом да се термином глобализација још покушава уљепшати "стварност која се
подразумијева под појмом модернизације".1 Гиденс тврди да се глобализација односи
на свијет послије 1989. године.2Од тог времена долази до битних промјена односа
свјетских снага и садашња свјетска надмоћ Запада, првенствено Сје- дињених
Америчких Држава. У сваком случају глобализација као термин и појам улази у
широку употребу након слома социјалистичких друштвених система.
Ентони Гиденс схвата глобализацију као "интензификацију друштвених односа
на светском плану, која повезује удаљена места на такав начин да локална збивања
уобличавају догађаји који су се одиграликилометрима далеко, и вице верса".3
Фукујама закључује да бисмо у извјесном смислу могли нашу "еру назвати по
Сједињеним Америчким Државама –'Pax Americana'или 'ȿɪɚ ɚɦɟɪɢɱɤɟ ɯɟɝɟɦɨɧɢʁɟ'.
Тешко да је у било којем другом историјском периоду виђен тако велики диспаритет
између војне, економске и културне снаге једне водеће велике силе и снаге оних
осталих сила, оних које су у тим стварима другоразредне или трећеразредне.4Ипак, на
крају одустаје од овог назива јер му је "хегемонија" прејак термин. Даље слиједи
реторика чисто идеолошке природе. Он каже да је Америка "на свјетској сцени била
прилично неодлучна доминаторика; своју моћ је користила у релативно опскурним
конфликтима као што су били они у Сомалији, на Хаитију, или на Косову а избегавала
је да уведе у светски поредак ма какве структуралне промене. Још од како је пао
берлински зид, моћ Америке коришћена је више да нервира друге земље него да их
преобликује по америчком моделɭ.5
Бурдије истиче да је глобализација „повратак на неку врсту радикалног
капитализма", величање "онога што се назива финансијским тржиштем", отвореног
капитализма кога нико озбиљно не спутава. Он као такав није никаква
хомогенизација, већ је „продужетак моћи и утицаја малог броја доминантних нација
над цјелином националних берзи".6
Многи аутори вршили су груписања схватања глобализације. Хелд разврстава
1
Д. Келнер, Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɢ ɩɨɫɬɦɨɞɟɪɩɢ ɡɚɨɤɪɟɬ, Зборник, “Глобализација, мит или стварност”, Завод
за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, стр. 61-62.
2
Е.Гиденс и В.Хатон, ɇɚ ɢɜɢɰɢ, ɠɢɜɟɬɢ ɫ ɝɥɨɛɚɥɧɢɦ ɤɚɩɢɬɚɥɢɡɦɨɦ, Плато, Београд, 2003, стр. 12.
3
Према. В. Вулетић, ɋɚɜɪɟɦɟɧɟ ɬɟɨɪɢʁɟ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ, “Глобализација и транзиција”, Институт
друштвених наука, Центар за економска истраживања, Београд, 2001, стр. 96.
4
Ф.Фукујама, Ʉɚɤɨ ɧɚɡɜɚɬɢ ɧɚɲɟ ɞɨɛɚ, у зборнику „Глобални свијет. Осам огледа о глобализацији“,
Нова српска политичка мисао, Београд, 2003, стр. 28.
5
Исто.
6
П. Бурдије, Ɉɞɛɪɚɧɚ ɰɢɜɢɥɢɡɚɰɢʁɟ, Република, бр. 280, 1 -15 марта, 2002, стр. 18.

22
ауторе теорија глобализације на хиперглобалисте, скептике и
трансформационалисте.7 Склер разликује четири теоријска приступа глобализацији:
1) свјетско-системски облик; 2) модел глобалне културе; 3) модел глобалног друштва
и 4) модел глобалног капитализма.8За нас је Склер посебно значајан зато што
наглашава разлику појмова међународног и глобалног. Он сматра да "је међународно
засновано на постојећем, па макар и измењеном систему националних држава, док
глобално означава појаву процеса и система друштвених односа који нису засновани
на систему националних држава."9
Класификација Шолтеа истиче три теоријска гледишта о глобализацији:
неолиберално, реформистичко и радикално.10 Које је од ових гледишта
најраспрострањеније? Вјероватно да је теоријски најраспрострањеније неолиберално
гледиште, такође и политички доминантно. Његова карактеристика је да садржи
специфичан радикализам. Поборници неолибералног гледишта рачунају на улогу
тржишта које рјешава све проблеме. Они се не обазиру на драстичне социјалне
посљедице које производи глобализација у низу земаља. Друго становиште је
реформистичко. Оно је, гледано из угла социјалне прихватљивостинајпогодније.
Поборници овог гледишта зала- жу се за глобализацију социјалдемократског модела и
некензијанску политику свјетског „великог друштва“. Међутим, ово теоријско
гледиште има нерјешиве проблеме када ступи у арену практичних друштвених
промјена и сукоба. Оно наилази на снажан отпор крупног капитала који настоји да
посредством глобализације што прије дође до што већег профита. То се посебно
односи на земље транзиције. Разумије се да у томе капитал има подршку најмоћнијих
држава. Уосталом, он из тих држава и потиче. При томе најмоћније државе таквом
глобализацијом теже да успоставе трајну политичку доминацију у земљама гдје
капитал продире.Радикална теоријска гледишта одбацују глобализацију. Када говори
о радикалном теоријском гледишту Шолт мисли на његову традиционалистичку
варијанту. Међутим, могућа је и радикална варијанта у смислу залагања за другачији
тип глобализације у односу на садашњу.
Капитализам је "успоставио своју глобалну доминацију, колонијалну и
неколонијалну, или, данас постколонијалну".11 Тај процес добио је убрзање почетком
прошлог вијека, а галопирајућом брзином креће у посљедњим деценијама прошлог
вијека. Данас се процес глобализације препознаје у формирању мноштва
међународних организа- ција, повећању броја и значаја наднационалних тијела,
промјена у међународном правном поретку, повећању опсега свјетске трговине,
финансијских токова у свјетским размјерама, инвестицијама капитала у другим
земљама. Међутим, глобална доминација најпрепоз- натљивија је у снажном јачању
улоге транснационалних привредних корпорација. Под утицајем ових процеса настаје
нешто ново у историји, а то је да свијет никада није био унутар себе тако међузависан
као што је то у савременој епохи. Ниједан дио свијета не може остати сасвим по
страни од оног што је битно за збивања у свијету као цјелини. У том повезивању
свијета у савременој епохи најзначајнију улогу има информатичка револуција. То је
још једна новина која је садржана у процесу глобализације.

7
Д. Хелд, Ⱦɟɛɚɬɚ ɨ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɢ, Зборник “Глобализација, мит или стварност”, Завод за уџбенике и
наставна средства, Београд, 2003, стр. 48.
8
Л. Склер, Ɋɢɜɚɥɫɤɚ ɫɯɜɚɬɚʃɚ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ, Зборник „Глобализација, мит или стварност”, Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, стр. 37.
9
Исто.
10
J.A. Sholte, Globalization – A Critical Introduction, London – Macmillan Press, 2000, p.35-42.
11
М. Јакшић, Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɢ ɩɨɜɥɚɱɟʃɟ ɞɪɠɚɜɟ, “Време глобализације”, Дом културе, Студентски град,
Београд, стр. 98.

23
 Дакле, глобализација је један снажан скок квалитативних промјена у
повезивањима свјетских размјера. Глобализација садржи различите димензије:
економску, технолошку, политичку, војну, међународно-правну, културну, еколошку,
информативну, спортску итд. Ове димензије глобализације улазе једна у другу и тако
све више нестају традиционалне границе између економије, политике, идеологије и
културе. На неки начинсве постаје економија или политика, односно идеологија као и
један тип културе. Свака од тих димензија глобализације у одређеним условима може
постати кључна детерминанта у конкретним околностима. То је тако зато што је све
подређено стицању и повећању профита у глобалним размјерама.
Дакле, срж глобализације је интеграција капитала, његово слободно кретање у
свјетским размјерама. Капитал стално постаје све моћнији. У таквом залету капитала
тековине "социјалне државе" знатно се сужавају, социјалистичке привреде
доживљавају слом, на маргине политичког утицаја потискују се синдикати и најамна
радна снага.
Глобализацију треба разликовати од ɝɥɨɛɚɥɢɡɦɚ. Под глобализмом ћемо
сматрати идеологију доминације најјаче свјетске силе. Ову разлику нарочито
потенцира Михаило Марковић. Он сматра да "појам глобализације има нечег
заједничког с идеологијом доминације једне свјетске супер-силе. Ту идеологију би
требало звати 'глобализам' и за њу је битно порицање националног суверенитета и
разбијање националних држава на посебне атоме- регионе, који би се онда силом
спајали у велике конгломерације, којима ће владати мултинационалне корпорације и
тајни центри моћи".12 Слично сматра и Љубиша Митровић када тврди да је глобализам
настојање да се оправдава и намеће "вестернизација", прије свега, "американизација"
свијета.13
Наравно, глобализам није могуће потпуно раздвојити од глобализације.
"Интересна структура капитала, економија, технологија и идеологија чине цјелину.
Ниједан од тих елемената није неутралан и не функционише мимо те цјелине.
Глобализам је утиснут, попут жига, у глобализацију, каква се доиста збива, мада би
било погрешно свести је на глобализам".14
Улрих Бек од глобализације разликује појмове "глобализма" и "глобалности".
Он под глобализацијом подразумијева "процесе путем којих транснационални актери с
различитим изгледима на моћ, оријентацијама, идентитетима, и мрежама, пресецају и
поткопавају суверене националне државе". Под глобализмом подразумијева
"идеологију владавине светског тржишта, идеологију неолиберализма". Појам
глобалности подразумијева "да већ дуго живимо у светском друштву".15
Поменути аутори преиспитују механизме, актере и идеологију глобализације.
Оно штосеможе известикао преовлађујућиставјесте да се по завршетку хладног рата
родила нада у могућност изградње бољег свијета. Али, догодило се то да су олигархије
финансијског капитала донијеле одлуке с несагледивим посљедицама. У организовању
новог свјетског друштва одбациле су подвргавање постојећим мултинационалним
организацијама, као што су Уједињене нације. Умјесто мултилатералне организације
колективне безбједности, господари капитала рачунају на ударну моћ америчке
12
М. Марковић, Ɏɢɥɨɡɨɮɢʁɚ ɤɚɨ ɧɚɱɢɧ ɠɢɜɨɬɚ, Теме бр 3,2002, стр. 254.
13
Љ.Митровић, Балкан у светлу развојних мегатрендова: транзиције, глобализације, регионализације и
ɟɜɪɨɩɫɤɟ ɢɩɬɟɝɪɚɰɢʁɟ, у: „Глобализација, акултурација и идентитети на Балкану”, Филозофски факултет
- Универзитет у Нишу, Институт за социологију, Пунта, Ниш, 2002, стр. 24.
14
3. Видојевић, Ʉɭɞɚ ɜɨɞɢ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ , ИП ‘’Филип Вишњић”, Институт друштвених наука, Београд,
2005, стр. 18.
15
У. Бек, ȼɢɪɬɭɟɥɧɢ ɩɨɪɟɫɤɢ ɨɛɜɟɡɧɢɰɢ, Зборник “Глобализација, мит или стварност”, Завод за уџбенике
и наставна средства, Београд, 2003, стр. 139-140.

24
суперсиле. Умјесто међународне арбитраже сукоба међу нацијама изабрали су диктат
америчког империја. Немапроизводње и дистрибуције добара на планети у складу са
елементарним потребама свих становника. Умјесто тога олигархије финансијског
капитала интегришу свјетско тржиште према својим интересима и савршено га
контролишу.
Зато су господари свијета уназадили човјечанство изабирајући амерички
империј против планетарне демократије. Њене војне снаге, системи међународног
прислушкивања, огромни апаратишпијунаже и обавјештавања омогућују сталну
експанзију олигархијског поретка планете. Без те силе господари свијета не би могли
преживјети. Они владају свијетом помоћу идеолошког дискурса, економске присиле и
војне доминације. Ако би се тражио почетак овог свјетског господара могло би се
рећи да је он идеолошки утјеловљен у Вашингтонском консензусу. Временско
одређење је крај осамдесетих година. Почива на сљедећим начелима:
1. У свакој задуженој земљи неопходно је покренути фискалну реформу која мора
задовољити два критерија: смањивање фискалног оптерећења највиших
прихода, како би се богати подстакнули на продуктивна улагања, и проширење
базе пореских обвезника што значи укидање фискалних издатака за
најсиромашније, како би се повећао обим пореза.
2. Што је могуће бржа и потпунија либерализација финансијских тржишта.
3. Гаранција једнаког третмана за домаће и стране инвестиције, како би се повећала
сигурност и обим страних улагања.
4. Разградња јавног сектора односно приватизација свих предузеђа која су у
државном или парадржавном власништву.
5. Максимална дерегулација економије, како би се гарантовала слободна игра
конкуренције међу различитим сегментима економије.
6. Појачана заштита приватног власништва.
7. Либерализација размјене што је могуће бржим ритмом, с циљем да се царинске
тарифе годишње смање за 10%.
8. Пошто слободна трговина напредује путем извоза, потребно је прије свега
подстицати развој оних економских сектора који су способни извозити своја
добра,
9. Ограничење прорачунског дефицита.
10. Стварање транспарентног тржишта, што значи да свугдје треба укинути
надлежности државе над приватним сектором.16
Највећи цинизам глобализационе идеологије је пропагирање увјерења да
свјетска трговина гарантује свјетски мир. Није спорно да се свјетска трговина развија
импресивном брзином. Међутим, спорно је да таква трговина по својој природи
успоставља заједништво интереса које подсијеца коријене мржње и ратова. Стварност
је потпуно другачија, о чему свједоче бројни примјери.

Ɍɪɚɧɡɢɰɢʁɚ ɢ ɞɟɫɭɜɟɪɟɧɢɡɚɰɢʁɚ ɩɨɫɬɫɨɰɢʁɚɥɢɫɬɢɱɤɢɯ ɞɪɠɚɜɚ

Кључ за разумијевање глобализације је у новом свјетском поретку кога

обликују глобализацијска кретања. Прелаз на овај поредак, који је у својој суштини
империјалистички, има за посљедицу деструкцију до сада важећег појма
суверенитета. Основна карика тог прелаза је стварање Уједињених нација. Тим чином
је назначена нужност новог појма свјетског поретка.

Видјети: Раде Калањ, Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɢ ɩɨɫɬɦɨɞɟɪɧɨɫɬ. Ɉɝɥɟɞɢ ɨ ɦɢɫɥɢɨɰɢɦɚ ɝɥɨɛɚɥɧɟ ɤɨɦɩɥɟɤɫɧɨɫɬɢ,

16

Поли- тичка култура, Накладно-истраживачки завод, Загреб, 2004, стр. 92-93.

25
 Постоје схватања да нови свјетски поредак није империјалистички него да он
представља нову империју. Ову концепцију развијају Антонио Негри и Мишел Харт у
дјелу ɂɦɩɟɪɢʁ. По много чему њихова концепција завређује посебну пажњу. Међутим,
мишљења смо да би било много правилније користити термине класични
империјализам и нови империјализам. Оно што је карактеристично за класични
империјализам јесте да он почива на систему нација-држава. У овом систему биле су
строго одређене међусобне границе између држава-нација. Национална територија је
била средиште моћи из кога се остваривала превласт над вањским територијама. То
значи да се империјализам састојао у ширењу суверенитета држава-нација изван
њихових властитих граница. На такав начин извршена је подјела свијета. Јасно је да је
такав поредак настао употребом силе и да не може вјечно функционисати пошто је
суочен са перманентним отпором. Такође је јасно да су подчињене земље губиле
суверенитет.
Дакле, битна карактеристика класичног свјетског империјалистичког поретка
јесте да је свијет подијељен у више центара моћи, односно више империја. У
савременом добу постоји тенденција да се формира једна империја. Потпуно је
разумљиво да таква тенденција има за посљедицу деструкцију до сада важећег појма
суверенитета. Ствара се концепт који се темељи на признавању суверенитета
појединих држава али који ће се преносити на један наднационални центар. Међутим,
овако приказан концепт даје искривљену слику стварности, јер тај центар моћи, у
ствари, није наднационалан. То је центар најмоћније нације у свијету. Уосталом, ка
томе су тежиле све империје у историји. Једини разлог немогућности остварења циља
био је недовољна моћ.
У теоријским расправама увијек се постављало питање ко је носилац
суверенитета. Он никада није некакав апстрактум, него конкретни носилац моћи, који
се као такав мора именовати. То важи и за нови облик суверенитета. На први поглед
чини се да је свјетски суверенитет везан за низ националних и наднационалних
организација, које повезује јединствена логика владавине. Таква тврдња олако се
поставља зато што је суверенитет великог броја држава у опадању. Евидентно је да
главни фактори производње и размјене надилазе националне границе, да је
национална држава све неспособнија за регулацију тог кретања и за наметање свог
економског ауторитета. Али, да ли се најмоћније државе нације могу посматрати као
крајњи суверени ауторитети унутар својих граница? Одговор на ово питање уводи нас
у три различите концепције: једна је изградња свјетског друштва, друга међународне
заједнице и трећа доминације глобалних размјера. Међутим, ниједан облик
суверености не може постојати као чист облик. Сва три облика се преплићу. Зато је
суштинско питање који је облик доминантан. У овом раду полази се од тезе да је у
нашем времену доминантан облик доминација глобалних размјера.
Глобализација као вестернизација условљава губитак индивидуалног
колективног идентитета. Тако се за мале народе и државе јавља као главни проблем
како очувати идентитет у ситуацији када се не може остати по страни од неопходног
свјетског повезивања. Додуше то је опасност опште природе. Међутим, када је ријеч о
малим наро- дима за њих важи специфичност да су изложени притиску вазализације
као начину губитка идентитета.
Дакле, постоји истовремено тенденција свјетског повезивања и борба за
очување идентитета. Највјероватније је да ће се ова противрјечност најоштрије
испољити у блиској будућности. Земље транзиције које имају јаку традицију
националне самосвијести, чија се култура знатно разликује од западне и које имају
политичку вољу за државном самосталношћу, имаће у фокусу борбу за очување
националног и државног идентитета.

26
 Идентитет државе неодвојив је од суверенитета. Међутим, у савременом
свијету суверенитет у правом смислу имају оне државе од којих зависе све друге
државе. Степен суверености најбоље се види кроз спољну политику државе. На
примјерстепен суверености Сједињених Америчких Држава је такав да се у њеној
спољној политици не види "стратегија која би подразумевала политику
споразумевања без индиректне и директне претње силом" .17У данашњем свијету
односи међу државама засновани су на градацији суверенитета. Земље у транзицији
припадају групи држава ниског нивоа суверенитета.Зато је транзиција, између
осталог, процес десуверенизације пост- социјалистичких држава.Дакле, цјелину
процеса транзиције чине: деструкција суверенитета, привреде и идентитета народа,
социјална биједа и мањак легитимизације политичког поретка. Све се то мора
прихватити ако се жели капитализам. Мора се "признати доминантна улога Запада у
глобалним односима у свијету, али и у домаћим оквирима. Тада је неизбежно да
глобализација у својим битним димензијама буде, мање или више, и
десуверенизација."18
Доктрина ограничавања суверенитета иманентна је свакој империјалној
политици. Сједињене америчке државе врше десуверенизацију свих земаља свијета,
само са различитим степенима. Балканске постсоцијалистичке земље спадају међу оне
које имају најмањи стварни суверенитет. Изузетак је Словенија чији је суверенитет
већи од других балканских држава. Степен суверенитета на овом подручју, као и на
другим подручјима, зависи од учинка економске, технолошке, политичке и војне
глобализације, низа конкретно-историјских околности и степена развијености. У том
смислу у Европи се могу разликовати двије групе постсоцијалистичких земаља. У
прву групу могу се уврстити Пољска,Чешка, Мађарска и Словенија.У овој групи
ублажено је реално опадање економског суверенитета пошто су отворена нова радна
мјеста и повећана зарада у предузећима која раде у оквиру мултинационалних
компанија. У њиховом случају преплићу се економско покоравање компанијама и
одређен економски опоравак. Ако је ублажен процес опадања економског
суверенитета то ће утицати на ублажавање опадања осталих видова суверенитета.
Развој и суверенитет су међусобно битно условљени. Али, та битност није таква
да успјешан развој сам по себи значи да је земља суверена, нити суверенитет
подразумијева да је земља развијена. Дакле, ријеч је о нужним а не и довољним
условима.
Суверенитет се може губити или преносити. Губи се актом војног, економског
или политичког покоравања. Овај модалитет је углавном примјењиван код
новоформираних балканских земаља. Сама примјена модалитета губљења
суверенитета указује на успостављање новог колонијализма и доминације, а то се
обично правда потребом ширења демократије и заштите људских права. Владе ових
земаља по правилу се одричу државног суверенитета, али одрицање не може имати
легитимитет. То је разумљиво јер суверен не може бити влада. Суверен је народ
схваћен у смислу политичке заједнице грађана. Са вазалним елитама није могуће
остварити неопходан степен државне независности. У томе је главни проблем
постсоцијалистичких земаља.
Постсоцијалистичке земље имају још један проблем који умањује могућност
повећања степена државне независности. Наиме, у овим земљама насупрот вазалним
елитама налазе се антизападне елите. Ове двије супротстављене елите имају фактичку

С. Самарџић, ȿɜɪɨɩɫɤɚɭɧɢʁɚ ɤɚɨ ɦɨɞɟɥ ɧɚɞɧɚɰɢɨɧɚɩɧɟ ɡɚʁɟɞɧɢɰɟ, ИЕС, Београд, стр. 50.
17

З. Видојевић, Ʉɭɞɚ ɜɨɞɢɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ, ИП “Филип Вишњић”, Институт друштвених наука, Београд,

18

2005, стр. 281.

27
моћ. Друге елите још нису развијене. Антизападна елита у постојећој друштвено-
историјској ситуацији објективно не може утицати на јачање степена државне
независности. Све док се не профилишу историјски одговарајуће елите у
постсоцијалистичким земљама нема могућности јачања државног суверенитета.
За постсоцијалистичке земље може се извући закључак да је транзиција
друштва доживјела неуспјех, када је ријеч о њеним економским и социјалним
учинцима. Узроци неуспјеха су вишеструки, а најважнији је спрега пљачкашке
приватизације и оних учинака глобализације који су допринијели успостављању
неоколонијалног капитализма. Овако стање не може бити трајног карактера из простог
разлога што блокира развој. Међутим, развој је нешто што нужно тече. Могућа су
посртања, назадовања, али послије њих увијек се иде напријед. Која рјешења могу
донијети развој? Наравно, рјешења су бројна. Ниједно рјешење за развој није
искључено. Пошто је фундаментално питање развоја везано за економски развој онда
нису искључене ни могућности спајања старих и нових ауторитарних система. Тако
нешто може се догодити у постсоцијалистичким земљама јер ту царује биједа.
Демократија у једној гладној земљи мало би шта значила.

Ɂɚɤʂɭɱɚɤ

Постсоцијалистичка друштва неће опстати ако буду априорно одбацивала

глобализацију и оспоравала сваки њен учинак.Важно својство економског поретка је
способност за развој и прилагођавање потенцијалима производне снаге људског рада у
оквиру истог начина производње. Транзициони напори у постсоцијалистичким
земљама не показују уважавање ове битне особине економског поретка. Не схвата се
да се савремена економија не бави идеолошким и политичким идејама. Савремена
економија се темељи на друштвеним и економским законима. Зато транзиционе
промјене имају смисла уколико се уважава да економске појаве и тенденције чине
законите модалитете и по својој суштини доприносе друштвеним процесима развоја.
Дакле, суштина економских основа транзиционих процеса се заснива на спознаји
економских закона, а то значи могућности да се уоче нужности, оправданости и
пројекције реформи.
Постсоцијалистичке земље су у дуготрајној кризи. Основни узрок кризе је
дубок раскорак између савремених тенденција тржишне економије, с једне странег и
економског и политичког система, напретка демократије и социјално прихватљивог
развоја, с друге стране. Владајуће политичке снаге функционишу у духу концепције
да су политички чиниоци покретачка снага друштва. Политичка промјена узима се као
суштина друштвене промјене. Пука политичка борба за власт ставља у страну
признавање објективних тенденција прогресивног развоја.
Пројект Запада у постсоцијалистичким земљама све се више доживљава као
наметнут, а привлачан је само у димензији материјалне удобности и техничког раста.
Међутим, постсоцијалистичка друштва на путу своје транзиције за сада се нису
усрећила ни у материјалном и техничком расту, као ни у постигнутом степену
демократије, људских права и слобода.

ɅɂɌȿɊȺɌɍɊȺ

1. Бек, Улрих. “Виртуелни порески обвезници“. Зборник: Глобализација, мит или

28
 стварност, 139-140. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003.
2. Бурдије, Пјер.Ɉɞɛɪɚɧɚ ɰɢɜɢɥɢɡɚɰɢʁɟ, Република, бр. 280, 1 -15 марта, 2002, стр. 18.
3. Видојевић, Зоран. Ʉɭɞɚ ɜɨɞɢ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ. ИП ‘’Филип Вишњић”, Београд: Институт
друштвених наука, 2005.
4. Вулетић, В. ɋɚɜɪɟɦɟɧɟ ɬɟɨɪɢʁɟ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ. “Глобализација и транзиција”, Београд:
Институт друштвених наука, Центар за економска истраживања , 2001.
5. Гиденс, Ентони и Вил Хатон.ɇɚ ɢɜɢɰɢ, ɠɢɜɟɬɢ ɫ ɝɥɨɛɚɥɧɢɦ ɤɚɩɢɬɚɥɢɡɦɨɦ.
Београд:Плато, 2003.
6. Јакшић, М. Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɢ ɩɨɜɥɚɱɟʃɟ ɞɪɠɚɜɟ. “Време глобализације”, Дом културе,
Студентски град, Београд, стр. 98.
7. Калањ, Раде.Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɢ ɩɨɫɬɦɨɞɟɪɧɨɫɬ. Ɉɝɥɟɞɢ ɨ ɦɢɫɥɢɨɰɢɦɚ ɝɥɨɛɚɥɧɟ
ɤɨɦɩɥɟɤɫɧɨɫɬɢ, Политичка култура, Накладно-истраживачки завод, Загреб, 2004, стр.
92-93.
8. Келнер, Даглас. “Глобализација и постмодерни заокрет“. Зборник: Глобализација, мит
или стварност,61-62.Београд :Завод за уџбенике и наставна средства, 2003.
9. Марковић, М. “Филозофија као начин живота“.Теме бр 3(2002): 254.
10. Митровић, Љ. “Балкан у светлу развојних мегатрендова: транзиције, глобализације,
регионализације иевропске иптеграције“. у:Глобализација, акултурација и идентитети
на Балкану,24. Ниш: Филозофски факултет- Универзитет у Нишу, Институт за
социологију, 2002.
11. Самарџић, ɋ. ȿɜɪɨɩɫɤɚɭɧɢʁɚ ɤɚɨ ɦɨɞɟɥ ɧɚɞɧɚɰɢɨɧɚɩɧɟ ɡɚʁɟɞɧɢɰɟ. Београд: ИЕС. стр. 50.
12. Sholte A. J., Globalization – A Critical Introduction, London – Macmillan Press, 2000.
13. Склер, Лесли. “Ривалска схватања глобализације“.Зборник: Глобализација, мит или
стварност, 37. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003.
14. Фукујама, Франсис. “Како назвати наше доба“. у зборнику: Глобални свијет. Осам
огледа о глобализацији, 28. Београд: Нова српска политичка мисао, 2003.

29
Ⱦɪ Ⱦɭɲɤɨ Ɍɪɧɢɧɢʄ UDK 321.74:[316.334:338.124.4 Pregledni rad

ɂɆɉȿɊɂȳȺɅɇɂ ȽɅɈȻȺɅɇɂ ɉɈɊȿȾȺɄ ɂ ɉɂɌȺȵȿ ɋɍȼȿɊȿɇɂɌȿɌȺ

Ⱥɩɫɬɪɚɤɬ: Ʉɚɤɨ ɛɢ ɫɟ ɨɛʁɚɫɧɢɥɟ ɫɜɟ ɜɟʄɟ ɢ ɛɪɠɟ ɞɪɭɲɬɜɟɧɟ ɩɪɨɦʁɟɧɟ, ɫɪɟɞɢɧɨɦ

ɨɫɚɦɞɟɫɟɬɢɯ ɝɨɞɢɧɚ 20. ɜɢʁɟɤɚ ɭ ɭɩɨɬɪɟɛɭ ɢ ɪʁɟɱɧɢɤɟ ɞɪɭɲɬɜɟɧɢɯ ɢ ɯɭɦɚɧɢɫɬɢɱɤɢɯ ɧɚɭɤɚ
ɭɜɨɞɢ ɫɟ ɩɨʁɚɦ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ. ɋɯɜɚʄɟɧɚ ɤɚɨ ɧɢɡ ɩɪɨɰɟɫɚ ɤɨʁɢ ɭɬɢɱɭ ɢ ɛɢɬɧɨ ɦɢʁɟʃɚʁɭ ɫɜɟ
ɫɟɝɦɟɧɬɟ ʂɭɞɫɤɨɝ ɠɢɜɨɬɚ, ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɫɟ ɜɪɥɨ ɛɪɡɨ ɩɨɤɚɡɚɥɚ ɤɚɨ ɤɨɧɬɪɨɜɟɪɡɚɧ ɢ
ɩɪɨɬɢɜɪʁɟɱɚɧ ɩɪɨɰɟɫ, ɱɢʁɭ ɞɢɧɚɦɢɤɭ ʁɟ ɜɟɨɦɚ ɬɟɲɤɨ ɩɪɚɬɢɬɢ. ɋɜɚɤɚ ɪɚɫɩɪɚɜɚ ɨ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɢ
ɩɨɱɢʃɟ, ɚ ɧɟɪɢʁɟɬɤɨ ɢ ɡɚɜɪɲɚɜɚ, ɢɞɟɨɥɨɲɤɢɦ ɨɩɪɟɞʁɟʂɟʃɟɦ ɡɚ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɭ ɢɥɢ ɩɪɨɬɢɜ ʃɟ. ɍ
ɪɚɞɭ ɫɟ ɤɪɢɬɢɱɤɢ ɪɚɡɦɚɬɪɚʁɭ ɬɟɨɪɢʁɫɤɢ ɫɬɚɜɨɜɢ Ɇɚʁɤɥɚ ɏɚɪɬɚ ɢ Ⱥɧɬɨɧɢʁɚ ɇɟɝɪɢʁɚ o
ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɢ ɤɚɨ ɢɦɩɟɪɢʁɚɥɧɨɦ ɩɨɪɟɬɤɭ ɢ ɦɧɨɲɬɜɭ ɤɚɨ ɧɨɜɨɦ ɩɨɥɢɬɢɱɤɨɦ ɫɭɛʁɟɤɬɭ ɤɨʁɢ ʁɨʁ
ɫɟ ɚɤɬɢɜɧɨ ɫɭɩɪɨɬɫɬɚɜʂɚ.
Ʉʂɭɱɧɟ ɪɢʁɟɱɢ: ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ, ɢɦɩɟɪɢʁɚ, ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ, ɦɧɨɲɬɜɨ, ɫɨɰɢʁɚɥɧɢ ɩɨɤɪɟɬɢ,
ɨɬɩɨɪ

IMPERIAL GLOBAL ORDER AND SOVEREIGNTY ISSUES

Abstract: In order to explain the increasing and rapid social changes, in the mid- eighties of
the 20th century in the use of dictionaries and social sciences and humanities is introduced the
concept of globalization. Understood as a series of processes that affect and significantly alter all
aspects of human life, globalization has rapidly proven to be the controversial and contradictory
process, whose dynamics is very difficult to follow. Any discussion on globalization begins, and often
ends, with the ideological commitment to globalization or against it. This paper critically discusses
theoretical views of Michael Hart and Antonio Negri on globalization as the imperial order and the
crowd as a new political entity that is actively resisting it.
Keywords: globalization, empire, sovereignty, crowd, social movements, resistance

ɍɜɨɞ

За разлику од аутора и теоретичара глобализације који се труде да буду

идеолошки неутрални, Мајкл Харт (Michael Hardt) и Антонио Негри дају нам
љевичарску критику глобализације, реферирајући се углавном на марксистичку
теорију о друштвеним односима и промјенама.
Популарност1 њихових теоријских промишљања је немјерљива, али, нажалост,
не због ставова које износе, већ прије због контроверзног живота једног од аутора.
Наиме, Антонио Негри, италијански марксистички филозоф и активиста, био је осуђен
на вишегодишњу затворску казну, послије отмице и убиства италијанског премијера
Алда Мора 1979. године. Оптужен је као идеолог терористичке групе ɐɪɜɟɧɟ ɛɪɢɝɚɞɟ
(Brigate Rosse), која је дјеловала у Италији посљедњих деценија 20. вијека. Да би
избјегао казну, бјежи у Париз, гдје предаје на неколико универзитета. Деведесетих
година враћа се у Италију, како би одслужио затворску казну. Затворен је под
специјалним условима, што му је омогућило даљи теоријски и интелектуални рад2.

Факултет политичких наука Универзитетa у Бањој Луци. Кореспонденција: d.trninic@fpnbl.org
1
И прије него што је објављена, њихова књига ɂɦɩɟɪɢʁɚ (Empire) означена је од стране неких нових
друштвених покрета као „комунистички манифест за 21. вијек“ и „антиглобалистичка Библија“.
2
Добар приказ Негријевог живота, политичког и интелектуалног активизма и ангажмана, даје
документарни филм Antonio Negri: A Revolt That Never Ends (Alexandra Weltz/ Andreas Pichler, 2004).

31
 ɂɦɩɟɪɢʁɚ versus Ɇɧɨɲɬɜɨ

Основна теза Харта и Негрија је о глобализацији као новом друштвеном,

политичком, економском, социјалном и културном поретку. Себи дају за циљ да
објасне процесе настанка и структуру тога (новог) поретка друштвених односа. Појам
империје кључан је за разумијевање њихове теорије глобализације. „Империја је
политички субјекат који регулише све ове глобалне размене, она је суверена сила која
управља светом“3. Дакле, управо са економском и културном глобализацијом ствара се
нови глобални поредак, један нови облик суверенитета. Глобализација не доводи, како
се обично сматра, до слабљења и нестанка националних држава и класичног облика
суверенитета. Напротив, суверенитет добија један нови облик, који они називају –
Империјом. Треба одмах нагласити да Империја није исто што и империјализам, јер је
он почивао на суверенитету европских држава–нација, и представљао је ширење (боље
рећи, наметање) њиховог (економског, политичког, културног) утицаја изван граница
националних држава. Империјализам је подразумијевао јасно наглашени ɰɟɧɬɚɪ
империјалне моћи, из којег се шири утицај на остатак империје. И не само то:
империјализам и европски колонијализам представљали су ширење европске идеје
суверенитета и организацију свјетског друштва према европским политичким нормама.
„Гдје год је модерни суверенитет пустио корен, он је стварао Левијатан који је
премошћавао његове друштвене домене и наметнуо хијерархијске територијалне међе
с циљем не само да одржава чистоту сопственог идентитета, већ и да искључи све што
је било друго“4.
Али, такав друштвени поредак који је проводио империјализам представљао је
почетак краја модерног концепта суверенитета и наговијестио је кризу модерности,
која до данас није ријешена. А то се све дешава због легитимацијских проблема
модерног концепта суверенитета, који се провлаче кроз цијело модерно доба Европе.
Питања суверенитета и модерности су неодвојива, а њихова стална криза произилази
из проблема конституисања и легитимитета.
Постоје два облика легитимитета – трансцендентни и иманентни.
Ɍɪɚɧɫɰɟɧɞɟɧɬɧɢ облик даје предност оностраном и Богу, и везан је за предмодерно
доба. ɂɦɚɧɟɧɬɧɨɫɬ као основ модерности (и њој припадајућег облика суверенитета),
која наглашава значај субјекта као творца сопствене субјективности, кључна је за
револуционарни напредак Европе између 13. и 17. вијека. У то вријеме долази до
открића штампе, која је умногоме смањила раздаљину између различитих дијелова
Европе5. Такође, промовише се и секуларизација, као битан конститутивни елемент
европске модерности. „Људска бића су прогласила себе господарима својих живота,
произвођачима градова, историје и проналазачима неба“6. Све ово води рађању новог
оптимизма и вјере у идеје напретка у науци, политици, умјетности и другим областима
друштвеног живота. Беконов (Francis Bacon) узвик „знање је моћ“ значио је да се
морамо стално борити против предрасуда и ɢɞɨɥɚ који су се вијековима таложили у
људској свијести и на тај начин ометали људски напредак. Он се залагао за промоцију
практичног знања, то јест да све што је откривено и спознато мора имати утилитарни и
прагматичан карактер. На сличан начин говори и Ричард Докинс (Richard Dawkins). У

3
Мајкл Хард и Антонио Негри, ɂɦɩɟɪɢʁɚ, Београд: ИГАМ, 2005. 7.
4
Исто, 8.
5
Проналазак и ширење утицаја штампе, у другој половини 15. вијека, један је од главних разлога јачања
политичког идентитета и каснијег настанка нација. Видјети више у: Бенедикт Андерсон, ɇɚɰɢʁɚ:
Ɂɚɦɢɲʂɟɧɚ ɡɚʁɟɞɧɢɰɚ, Београд: Плато, 1998.
6
Мајкл Хард и Антонио Негри, ɂɦɩɟɪɢʁɚ, Београд: ИГАМ, 2005. 86.

32
писму својој кћерци, објављенoм у књизи ȭɚɜɨɥɨɜ ɤɚɩɟɥɚɧ: Ɋɚɡɦɢɲʂɚʃɚ ɨ ɧɚɞɢ,
ɥɚɠɢɦɚ, ɧɚɭɰɢ ɢ ʂɭɛɚɜɢ (A Devil's Chaplain: Reflections on Hope, Lies, Science and
Love), као највеће пријетње научном и рационалном знању означава – традицију,
ауторитет и откровење7. Основ ɢɦɚɧɟɧɬɧɨɫɬɢ је у промјени парадигме стварања, јер
људи своје мјесто траже на земљи, а не спас на небу.
У правилу свака револуција ствара контрареволуцију. Долази до конфликта у
самом легитимитету модерности или, како Харт и Негри кажу – реформа се завршава
ратом (политичким, културним, религијским, грађанским). У овом конфликту побједа
припада снагама, које ће поново формирати „идеологије командовања и надлежности и
на тај начин успоставити нову трансцендентну власт играјући на карту зебње и страха
маса, на карту жеље да се смањи неизвесност живота и појача безбедност“8. Долази до
тријумфа ɢɞɨɥɚ који се као ɤɨɩɪɟɧɚ навлаче на ɨɱɢ разума и знања.
Покрет просвјетитељства кризу модерности настоји ријешити идејом
посредовања, то јест увођењем тријаде ɩɪɢɪɨɞɚ – Ȼɨɝ – ɪɚɡɭɦ. Све почиње од
Декартове (René Descartes) дуалистичке филозофије, која разум поставља на мјесто
посредника између Бога и природе. А то даље води томе да одговор на кризу
модерности (и њој припадајућег облика суверенитета) буде у облику поновног закрета:
од иманенције ка успостављању „уговореног“ трансцеденталног политичког апарата.
Хобсова (Thomas Hobbes) теорија суверенитета9 полази од „рата свих против
свих“ (Bellum omnium contra omnes), као основног обиљежја првобитног људског
стања, у коме је свако свакоме непријатељ или, речено ријечима које позајмљује од
Плаута (Titus Maccius Plautus) – Homo homini lupus/ ɑɨɜʁɟɤ ʁɟ ɱɨɜʁɟɤɭ ɜɭɤ. Да би се
ријешило стање сталних сукоба, људи се удружују у уговорени однос са владарем, који
има апсолутну моћ да управља новоуспостављеном заједницом. Владар тиме постаје
„бог на земљи“, док се мјесто живљења (отаџбина или матербина) посматра као „божје
мјесто“. Њемачки историчар Ернст Х. Канторовиц (Ernst H. Kantorowicz) овакву
„политичку теологију“ објасниће метафором о два краљева тијела: једном које је
политичко (свјетовно) и, оном другом, мистичном (сакралном, божанском), које није
од овог свијета10. Како се повлачи „божанско тијело владара“, на упражњено мјесто
долази „духовни идентитет нације“, који успоставља идеалну апстракцију између
територије и становништва11. Сукоби и смјене иманентног/ трансцендентног,
револуције/ контрареволуције, једног/ мноштва производе сталну кризу, а модерни
суверенитет је резултат таквог стања. Харт и Негри покушавају, нажалост безуспјешно,
ријешити проблем заступања и одговорити на питање: Зашто један, а не мноштво? Јер,
без обзира на то да ли се ради о народу или нацији, држави или политичкој партији,
увијек остаје ʁɟɞɧɨ које проводи вољу већине. Крах европског колонијализма и
опадајућа моћ империјализма представљају прве знакове (симптоме) настанка
Империје и глобалног империјалног поретка.
Иако појам и садржај Империје можемо пратити готово кроз цијелу људску
историју, од Старог Рима преко великих свјетских религијских система, зачетак
глобалног империјалног поретка Харт и Негри смјештају у вријеме завршетка Другог
свјетског рата, када настају прве наднационалне институције, као нпр. Уједињене

7
Ричард Докинс, ȭɚɜɨɥɨɜ ɤɚɩɟɥɚɧ: Ɋɚɡɦɢɲʂɚʃɚ ɨ ɧɚɞɢ, ɥɚɠɢɦɚ, ɧɚɭɰɢ ɢ ʂɭɛɚɜɢ, Смедерево: Хеликс,
2009.
8
Мајкл Хард и Антонио Негри, ɂɦɩɟɪɢʁɚ, Београд: ИГАМ, 2005. 91.
9
Видјети више у: Томас Хобз, Ʌɟɜɢʁɚɬɚɧ, ɢɥɢ ɦɚɬɟɪɢʁɚ, ɨɛɥɢɤ ɢ ɜɥɚɫɬ ɞɪɠɚɜɟ ɰɪɤɜɟɧɟ ɢ ɝɪɚɻɚɧɫɤɟ,
Београд: Култура, 1961.
10
Ернст Х. Канторовиц, Ⱦɜɚ ɤɪɚʂɟɜɚ ɬɟɥɚ: ɋɬɭɞɢʁɚ ɨ ɫɪɟɞʃɨɜɟɤɨɜɧɨʁ ɩɨɥɢɬɢɱɤɨʁ ɬɟɨɥɨɝɢʁɢ, Београд:
Федон, 2012.
11
Мајкл Хард и Антонио Негри, ɂɦɩɟɪɢʁɚ, Београд: ИГАМ, 2005.

33
нације (касније НАТО, Међународни монетарни фонд, Свјетска банка, Свјетска
трговинска организација, Европска унија). Иначе, идеја и није тако нова, бар што се
тиче њеног позитивног одређења – полази од Канта и, касније, Ханса Келзена (Hans
Kelsen), који се залагао за стварање једног наднационалног ентитета који би се у
рјешавању свјетских проблема руководио највишим етичким принципима.
Важећи поредак суверенитета, који се веже за одређену територију и границама
јасно уоквирен простор, битно се мијења, јер државе–нације један дио својих
надлежности преносе на наднационални ниво. У таквим условима зачиње се Империја,
која има неколико основних карактеристика12:
x Ⱦɟɬɟɪɢɬɨɪɢʁɚɥɢɡɚɰɢʁɚ: Империја не познаје границе, у времену или простору
(за разлику од империјализма), њезина власт је „безгранична“. Империја „се
налази и свуда и нигдје, Империја је једна ou-topia, или стварно ɧɟ-ɦɟɫɬɨ“13;
x Ⱦɟɰɟɧɬɪɚɥɢɡɚɰɢʁɚ: Империја нема центар из којег врши или шири свој утицај.
Она представља „апарат власти који прогресивно инкорпорира цјелокупни
глобални простор у своје отворене границе које експандирају“14. Она
представља хоризонталну системску структуру, која све укључује у свој
поредак власти (без центра настанка или неке централне фигуре која
представља власт);
x ɉɪɚɜɧɢ ɩɨɪɟɞɚɤ ɢ ɫɭɞɫɤɚ ɜɥɚɫɬ: Да би осигурала своју власт, Империја ɫɬɜɚɪɚ
сопствене правне и етичке норме, а како би заштитила свој поредак и осигурала
мир, води ɩɪɚɜɟɞɧɟ ɪɚɬɨɜɟ. За разлику од средњовјековних сколастичких
теолога који су промовисали идеју преведног рата (bellim justum), као
легитимног личног и колективног права одбране и заштите од агресије, овдје се
рат промовише као етички инструмент за заштиту и осигурање мира – тзв. рат
за мир15. Рат се тако своди на ниво полицијске акције, а Империја се намеће као
сила која има монопол да успостави/ брани етички поредак. Како је пријетња
стална, у Империји је стално на снази ванредно стање. Непријатељ је
банализован (сведен на ниво полицијске репресије и акције) или апсолутизован
(објашњен метафизичким категоријама, као имагинарни ентитет са
неограниченим моћима). „Империја се формира не на бази саме силе, већ на
способности да убеди свет да је сила у служби права и мира“16. Корак даље
прави Урлих Бек (Urlich Beck), који сматра како је дискурс о људским правима
ɢɡɜɨɪ ɤɨɫɦɨɩɨɥɢɬɫɤɟ ɦɨʄɢ. На једном мјесту дословно каже: „... морал, а не
сила је извор моћи, и то глобалне моћи у глобално доба. Данас вриједи следеће:
имамо ли морал, морал људских права, имамо право на војну силу – и то
глобално“17.
Користећи различита средства империјалне контроле и присиле, власт у
Империји има пирамидалну структуру, а сваки ниво империјалне пирамиде има
одређене функције и садржаје – политичке, економско-финансијске и демократске.

12
Упореди: Исто.
13
Исто, 208.
14
Исто, 8.
15
Нови (војни) интервенционизам постаје саставни дио политичког дискурса током војне акције
„Пустињака олуја“ у Ираку 1991. године, да би свој врхунац достигао приликом војне интервенције у СР
Југославији 1999. Више о односу суверенитета и интервенционизма видјети у: Џорџ Сорос, Ɇɟɯɭɪ
ɚɦɟɪɢɱɤɟ ɧɚɞɦɨʄɢ: ɉɨɩɪɚɜʂɚʃɟ ɩɨɫɥɟɞɢɰɚ ɚɦɟɪɢɱɤɟ ɦɨʄɢ, Београд: Самиздат Б92, 2004; Ноам Чомски,
ɇɨɜɢ ɦɢɥɢɬɚɪɢɫɬɢɱɤɢ ɯɭɦɚɧɢɡɚɦ: Ʌɟɤɰɢʁɟ ɫɚ Ʉɨɫɨɜɚ, Београд: Плато, 2000.
16
Мајкл Хард и Антонио Негри, ɂɦɩɟɪɢʁɚ, Београд: ИГАМ, 2005. 29.
17
Urlich Beck, Moü protiv moüi u doba globalizacije: Nova svjetskopolitiþka ekonomija, Zagreb: Školska
knjiga, 2004. 300.

34
 На врху империјалне пирамиде налази се једина преостала свјетска суперсила.
Сједињене Америчке Државе имају ɩɨɥɢɬɢɱɤɭ ɦɨʄ којом усмјеравају свјетска кретања
и доношење разних политичких одлука, зато што су наднационалне институције (као
нпр. УН, ММФ, WТО) искористиле као своја средства принуде. Треба додати, да
Сједињене Државе можда и јесу најснажнији покретач глобализацијских процеса, али
остаје питање колико оне могу да усмјеравају и контролишу поменуте процесе.
Уколико се они, уопште, и могу потпуно контролисати.
Други шири ниво пирамиде представља ɟɤɨɧɨɦɫɤɭ и ɮɢɧɚɧɫɢʁɫɤɭ ɦɨʄ, а чини га
мрежа различитих транснационалних (капиталистичких) корпорација. Како су
премрежале свијет, својим утицајем контролишу производњу и фискалну политику на
слободном (глобалном) тржишту, али истовремено врше контролу и усмјеравају
кретање свјетске популације. Становништво се креће, тражећи боље животне услове,
онако како корпорације селе своју производњу у различите дијелове свијета. Животни
простор на тај начин постаје тржишни простор, који је организован „анонимном
логиком Капитала“18.
И, коначно, трећи, најшири дио империјалне пирамиде састављен је од
различитих невладиних организација које имају ɞɟɦɨɤɪɚɬɫɤɭ ɦɨʄ да врше „народно
заступање“. Харт и Негри дају приоритет мрежи невладиних организација које
функционишу као „паралелна стратегија одоздо“, а контра властима националних
држава и крупног капитала, који дјелују ɨɞɨɡɝɨ. Они издвајају посебну подгрупу
невладиних организација „које се труде да представљају оне најмање између нас, оне
који сами не могу да представљају себе“19. Ту убрајају: организације за заштиту и
промоцију људских права, мировне и антиратне групе и покрете, те медицинске
организације које воде здравствену бригу и његу широм свијета. Слично Гиденсовом
концепту животне политике20, циљ ових подгрупа јесте представљање универзалних
људских интереса, а не ограниченост правима неке посебне друштвене групе. „Оно
што оне стварно представљају јесте животна снага која носи Народ, па тако оне
преображавају политику у питање живота уопште, живота као таквог“21.
Како би успоставила и очувала глобални поредак, Империја располаже
сљедећим средствима контроле: ɛɨɦɛɚ (нуклеарно наоружање и стална могућност
глобалног уништења); ɧɨɜɚɰ (политичка дерегулација свјетског тржишта) и ɫɜɟɦɢɪ
(масовна средства комуницирања, култура и образовање). Ови елементи империјалне
контроле потпуно одговарају пирамидалној концепцији империјалне власти: бомба
представља монархистичку власт са Сједињеним Државама на њеном челу; новац је
аристократска власт којом предсједавају разни одбори транснационалних корпорација,
а свемир чини демократска власт невладиних организација22.

18
Славој Жижек, Ɇɚʃɟ ʂɭɛɚɜɢ – ɜɢɲɟ ɦɪɠʃɟ, Београд: Београдски круг, 2001.
19
Мајкл Хард и Антонио Негри, ɂɦɩɟɪɢʁɚ, Београд: ИГАМ, 2005. 335.
20
Да би се створио модел (или, боље рећи, узор) једног бољег друштва, Ентони Гиденс (Anthony
Giddens) предлаже повезивање ɟɦɚɧɰɢɩɚɬɨɪɫɤɟ ɩɨɥɢɬɢɤɟ/ emancipatory politics (која је носилац идеја
правде и једнакости, а залаже се за ослобађање од експлоатације и угњетавања, чиме се данас теоријски
највише баве тзв. субалтарне студије) са ɩɨɥɢɬɢɤɚɦɚ ɠɢɜɨɬɚ/ life politics (чије су основне
карактеристике етика личног и политика животног стила, а усмјерена је на права маргинализованих
група и даје им могућност да се огласе). Видјети више у: Ентони Гиденс, ɉɨɫɥɟɞɢɰɟ ɦɨɞɟɪɧɨɫɬɢ,
Београд: Филип Вишњић, 1998.
21
Мајкл Хард и Антонио Негри, ɂɦɩɟɪɢʁɚ, Београд: ИГАМ, 2005. 336.
22
Упореди: Исто, 365–369.

35
 Ȼɢɨɜɥɚɫɬ ɢ ɛɢɨɩɨɥɢɬɢɤɚ (ɢɥɢ: ɂɦɩɟɪɢʁɚ ɡɚɞɚʁɟ ɩɪɜɢ ɭɞɚɪɚɰ)

Власт у Империји темељи се на биомоћи и биополитици. Биолошка власт у

потпуности одређује (контролише) човјеков друштвени живот – ствара, усмјерава,
укида. „Најважнија функција ове власти састоји се у томе да обухвати живот у
потпуности, а њен примарни задатак јесте да управља животом“23.
Концепт биовласти и биополитике Харт и Негри преузимају од Мишела
Фукоа24, а посебно се реферирају на његове појмове дисциплинованог друштва и
друштва контроле. Ⱦɪɭɲɬɜɨ ɞɢɫɰɢɩɥɢɧɟ повезује се с епохом модерности и
индустријском производњом, када долази, како каже Фуко, до „великог затварања“ (Le
grand renferment). Специјализоване институције осигуравају контролу кретања, док се
кроз фабрике постиже економска контрола људи. Установе дисциплине (затвори,
болнице, школе, касарне, фабрике) производе (стварају услове) интеграцију и
покорност чланова и имају моћ да укључе и искључе из друштва. Делез (Giles Deleuze)
то назива „конкретним искуством“, јер се, према њему, у таквим институцијама
дисциплине производи (ствара) стварност. Фуко пак каже како се системом ɧɚɞɡɨɪɚ и
ɤɚɡɧɟ дресира (људско) тијело25.
Са друге стране, ɞɪɭɲɬɜɨ ɤɨɧɬɪɨɥɟ везује се за крај епохе модерности и
настанак постмодерног и постиндустријског друштва. Друштво се поима као фабрика,
у којој се врши производња, управљање и присвајање живота. Рад и производња имају
значајну улогу у друштвеном животу, али у случају империјалног глобалног поретка,
тумаче се у контексту биовласти и биополитике. Везивно ткиво Империје и њене
биополитичке стварности, представљају, као што смо раније видјели, транснационалне
корпорације, које контролишу свјетско тржиште и финансијске токове. Не само да га
контролишу и усмјеравају – оне, поред материјалне робе, производе (стварају)
субјективност, то јест човјекову посебност. „Оне производе дијелове субјективности
унутар биополитичког контекста: оне производе потребе, друштвене односе, тела и
мозгове – што значи да оне производе произвођаче“26.
У „империјалној машини“ не ради се толико о производњи робе, колико о
производњи живота – субјективности и идентитета. У маниру најбољих писаца
научнефантастике, Харт и Негри логику империјалне машине, објашњавају на
сљедећи начин: прво су људи произвели машине, затим машине почињу производити
машине, да би на крају машине почеле производити људе и људске потребе, и на тај
начин усмјеравати људски живот. Томе највише доприносе средства масовних
комуникација, захваљујући којима свакодневно можемо мијењати и стварати нови
живот, своју посебност и субјективност. У једној таквој ɜɢɪɬɭɟɥɧɨʁ ɩɪɨɞɚɜɧɢɰɢ
можемо ɤɭɩɢɬɢ идентитет за сваку прилику. Индустрија комуникација, која
производи језик и симболику, постаје један од најважнијих легитимацијских фактора
империјалног поретка27.

23
Исто, 38.
24
Појам ɛɢɨɩɨɥɢɬɢɤɚ Фуко уводи седамдесетих година 20. вијека, приликом низа предавања одржаних
на Collège de France. Крајем 18. и почетком 19. вијека све интензивније се говори о популацији, а људски
живот почиње се посматрати као пуки биолошки процес, који производе и њиме управљају држава и
политичка власт. Видјети више у: Мишел Фуко, Ɋɚɻɚʃɟ ɛɢɨɩɨɥɢɬɢɤɟ (ɉɪɟɞɚɜɚʃɚ ɧɚ Ʉɨɥɟɠ ɞɟ Ɏɪɚɧɫɭ
1978–1979), Нови Сад: Светови, 2005.
25
Мишел Фуко, ɇɚɞɡɢɪɚɬɢ ɢ ɤɚɠʃɚɜɚɬɢ: ɇɚɫɬɚɧɚɤ ɡɚɬɜɨɪɚ, Сремски Карловци и Нови Сад:
Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1997.
26
Мајкл Хард и Антонио Негри, ɂɦɩɟɪɢʁɚ, Београд: ИГАМ, 2005. 46.
27
Овдје треба споменути и демократски потенцијал средстава за масовно комуницирање (у првом реду
Интернета), који су неке организације и нови друштвени покрети искористили за субверзивно дјеловање

36
 Користећи се средствима биовласти и биополитике, империјална контрола
функционише тако што врши укључивање, диференцијацију и управљање28:
x ɍɤʂɭɱɢɜɚʃɟ: Империја је, начелно, отворена за све, без обзира на
расне, етничке, полне или сексуалне разлике и опредјељења. Сви имају једнака
права, чиме се олакшава универзални правни поредак, што представља један од
важнијих конститутивних елемената империјалног поретка;
x Ⱦɢɮɟɪɟɧɰɢʁɚɰɢʁɚ: када интегрише мноштво (људе) под своју
контролу, империјални поредак одређује свакоме мјесто на основу његових
разлика. Империја не производи разлике, „она узима шта се даје и ради са
тим“29. Разлике нису биолошке (као нпр. расне разлике), већ су културно и
социјално детерминисане. За разлику од колонијализма и империјализма, који
су настојали, најчешће силом, промијенити идентитет потчињених, Империја
на основу разлика свакоме одређује мјесто у свом систему управљања. На
мјесто идеологије колонијализма, долази прагматизам империјалне власти;
x ɍɩɪɚɜʂɚʃɟ: повезано је са претходним, јер се многе етничке
разлике претварају у средства контроле. Стварањем сталних етничких и
идентитетских антагонизама, Империји се олакшава контрола/ управљање над
мноштвом. Зато се не примјењује потпуна културна асимилација, јер је
империјални циљ да постојеће разлике „афирмише и да их уведе у ефикасан
апарат командовања“30.
Империја има троструки циљ – мноштво укључити, без обзира на њихове
разлике, у свој систем командовања, затим процесом диференцијације постојеће
разлике претворити у своја средства принуде, како би лакше управљала и контролисала
мноштво.

Ɇɧɨɲɬɜɨ (ɢɥɢ: ɇɨɜɚ ɧɚɞɚ ɭ ɂɦɩɟɪɢʁɢ)

Иако Харт и Негри критикују империјални поредак глобализације, износећи

искључиво љевичарске аргументе и наступају из позиција марксистичке теорије, они
не узимају пролетеријат или радничку класу као покретачке снаге борбе против
Империје. Још раније, револуционарни потенцијал пролетеријата оспоравао је Андре
Горц (André Gorz)31 и, нарочито, Херберт Маркузе (Herbert Marcuse), који је акценат
стављао на маргинализоване и контракултурне групе, као што су: студентски,
феминистички и мировни покрет, као и избјеглице из земаља Трећег свијета32. Будући
да је пролетеријат везан за материјалну (индустријску) производњу, а она даље за
фабрике и добра, јасно је и зашто. Наиме, данас производња није искључиво везана за
материјална добра, већ много шире – на стварање друштвених односа. Зато они

против глобалног свјетског поретка (нпр. тзв. facebook револуције у неким арапским земљама, покрет
Occupy Wall Street, WikiLeaks, Anonymous и сл.).
28
Упореди: Исто, 216–219.
29
Исто, 218.
30
Исто, 219.
31
André Gorz, Farewell to the Working Class: An Essay on Post-Industrial Socialism, London: Pluto Press,
2001 (Zbogom proleterijatu, Zagreb: Globus, 1983).
32
Костас Дузинас (Costas Douzinas) говори о потреби успостављања „новог политичког субјекта“, којег
би чинили активни грађани, мимо традиционалних идеолошких подјела. Видјети више у: Costas
Douzinas, Philosophy and Resistance in the Crisis: Greece and the Future of Europe, Cambridge: Polity Press,
2013.

37
пролетеријат мијењају увођењем шире и веома дифузне категорије ɦɧɨɲɬɜɚ (енг.
multitude)33.
Мноштво није народ, маса, руља или гомила. Народ је један, јер има
јединствену вољу, сједињујући све своје разлике у један друштвени/ државни
идентитет. Маса, гомила или руља се понашају ирационално, без одређеног циља, и
често су под контролом неког јаког појединца (вође) који усмјерава њено дјеловање34.
„Ти су друштвени субјекти фундаментално пасивни, у смислу да не могу дјеловати
самостално, већ их треба водити“35.
Насупрот истости народа/ нације и пасивности маса, које не могу на адекватан
начин ријешити питање заступања, долази плуралност и многострукост мноштва. Оно
се никада не може посматрати као једно (или идеално једно), јер је за његово
утемељење најважнија ɪɚɡɥɢɤɚ. У ствари, мноштво је истовремено једнина и множина.
Харт и Негри мноштво одређују као ɫɢɧɝɭɥɚɪɧɨɫɬ, коју чине сложене разлике и
несводивост на један заједнички облик идентитета. Као филозофски концепт,
сингуларност представља посебност неког субјекта, која се никако не може утопити у
тоталитет. Сингуларност није исто што и партикуларност, јер је она појединачност без
могућности реализације, то јест претварања у догађај/ догађање36. Мноштво
представља отпор Империји, зато што ɨɞɛɢʁɚ затварање у јединствене животне форме
(идентитете). Оно продукује своју сингуларност у нематеријалном раду, који је
основно обиљежје постиндустријског друштва и посфордистичке производње.
Мноштво (не мноштва, јер је оно једно, уједињено на својим разликама), као
нови револуционарни субјекат, чине различите мреже индивидуа – емигранти,
азиланти, политичке избјеглице, номади, потлачени/ субалтарни, сезонски радници,
незапослени, скитнице, обољели од АИДС-а, становници сламова, фавела и
сиротињских насеља... Иако нема заједнички идентитет, једна од основних
карактеристика мноштва јесте ɥɢɲɟɧɨɫɬ. Или ɠɢɜɨɬ ɛɟɡ посла, новца, образовања,
могућности, сигурности, безбједности... „Осјећање неприпадања“ је оно што одређује
егзистенцију и постојање мноштва. „Многи као ɦɧɨɝɢ су они који дијеле осјећај
'неприпадања', чак штовише, они то искуство постављају у средиште друштвеног и
политичког дјеловања“37. Сам осјећај неприпадања и одсуство било какве друштвене/
државне контроле постају средишње тачке, око којих је организовано њихово
друштвено, социјално, економско, политичко и културно дјеловање.
Сламови и фавеле који/е настају на рубовима и у предграђима великих
свјетских метропола, у којима без икакве социјалне контроле живи велики број људи
на малом простору, означавају се као нова подручја борбе. Мајкл Харт сматра како је
у Империји дошло до заокрета: оно што су некада фабрике и индустријска постројења
представљали за раднике, данас су велики свјетски градови за мноштво38. Ту

33
Треба рећи да концепт мноштва није никакав новум у политичкој филозофији и теорији, јер су о њему
говорили Хобс и, нарочито, Барух де Спиноза (Baruch de Spinoza), у књизи ɉɨɥɢɬɢɱɤɢ ɬɪɚɤɬɚɬ,
Београд: Култура, 1957.
34
О феномену маса видјети више у сљедећим књигама: Jose Ortega y Gasset, Pobuna masa, Zagreb: Golden
marketing, 2003; Елијас Канети, Ɇɚɫɚ ɢ ɦɨʄ, Нови Сад: Mediterran Publishing, 2010; Серж Московски,
Ⱦɨɛɚ ɝɨɦɢɥɟ, Београд: Библиотека XX век, 1997; Густав ле Бон, ɉɫɢɯɨɥɨɝɢʁɚ ɝɨɦɢɥɟ, Београд:
Алгоритам, 2005; Сигмунд Фројд, ɉɫɢɯɨɥɨɝɢʁɚ ɦɚɫɚ ɢ ɚɧɚɥɢɡɚ ɟɝɚ, Београд: Федон, 2006.
35
Michael Hardt i Antonio Negri, Mnoštvo: Rat i demokracija u doba Imperije, Zagreb: Multimedijalni institut,
2009. 336.
36
Жил Делез, Ɋɚɡɥɢɤɚ ɢ ɩɨɧɚɜʂɚʃɟ, Београд: Федон, 2009.
37
Paolo Virno, Gramatika mnoštva: Prilog analizi suvremenih formi života, Zagreb: Naklada Jesenski i Turk,
2004. 24.
38
Michael Hardt, „Ponovna aproprijacija zajedničkog“, у Pažnja! Neprijatelj prisluškuje (Razgovori s vodeüim
intelektualcima današnjice), Srećko Horvat, Zagreb: Naklada Ljevak, 2011.

38
својеврсну смрт радништва као револуционарног субјекта најбоље ће илустровати сам
Негри у једном интервјуу емитованом на италијанској телевизији. Пролазећи поред
фабрике у којој су радници штрајковали због обуставе производње, Негри ће
иронично примијетити: „Гледајте, они су мртви, само још увек то не знају“.
Простор града представља ново мјесто експлоатације, као и простор револта и
борбе. На тај начин простор града постаје терен за антикапиталистичку борбу, а она се
може остварити једино заузимањем улица и градова. Дејвид Харви говори о побуни
унутар градова, која се креће од наших захтјева за градом („право на град“) до урбаних
револуција. Он се реферира на Лефевра39 (Henri Lefebvre), који је инсистирао да
револуција мора бити урбана или се не треба догађати под другим условима40. „Баш
као што је прије творница била парадигматски простор експлоатације, тврдимо да је
данас тај парадигматски простор град сам, било у смислу проширења производње
изван зидина творница, али и у смислу проширења механизама експлоатације, с једне
стране, и инстанци револта с друге“41. Ханс Магнус Енценсбергер (Hans Magnus
Enzensberger) посматра град као простор борбе, али и новог грађанског рата.
Молекуларни или микроскопски грађански ратови воде се у предграђима и на
периферијама, али и у центрима великих свјетских градова. „Агресија се (...), не
усмјерава само на друге, него и на властити омражени живот“42. Речено Бадјуевим
(Alain Badiou) ријечима, дешавања у сиротињским насељима, сламовима и фавелама
су једини прави „догађај“, а људи без докумената (тзв. sans papiers) главни актери
савремених друштвених збивања и кретања43.
Отпор и борбу заговара француски дипломата и борац за људска права Стефан
Есел (Stéphane Hessel) један од писаца УН-ове Опште декларације о људским правима.
У књизи ɉɨɛɭɧɢɬɟ ɫɟ! (Indignez-vous!), коју је написао у 93. години живота, Есел
поручује: „Стварати значи одупријети се. Одупријети се значи стварати“44. Његова
књига је убрзо постала универзална читанка новијих протестних социјалних покрета
„Окупирај“ (The Occupy Мovement) и „Огорчени“ (Los Indignados).
Потенцијал за ɨɬɩɨɪ мноштво црпи из мобилности, номадизма и културне
хибридности. Сама могућност да се креће преко граница националних држава и
несводивост на један облик идентитета мноштву осигурава слободу и његову
трансформацију у глобално грађанство. Тако конституисано, мноштво постаје један
(по Харту и Негрију, једини) од друштвено-политичких субјеката/ актера, који могу
остварити потпуну или апсолутну демократију као власт свих над свима. Још су
осамдесетих година 20. вијека Ернесто Лаклау (Ernesto Laclau) и Шантал Муф (Chantal
Mouffe) покушали развити концепт радикалне (апсолутне) демократије. Овакав
концепт демократије не своди се само на просто прихватање разлика, већ прије на
динамичан и интензиван однос, који све укључује у управљачке структуре. Радикална
демократија представља се као еманципаторска теоријска пракса, која захтијева
изградњу друштва на (видљивим) разликама45. За разлику од Канта, филозофа

39
Ради се о књизи Анрија Лефевра ɍɪɛɚɧɚ ɪɟɜɨɥɭɰɢʁɚ објављеној 1970. године у Француској (Henri
Lefebvre, La révolution urbaine, Paris: Gallimard, 1970).
40
David Harvey, Rebel Cities: From the Right to the City to the Urban Revolution, London: Verso, 2012.
41
Michael Hardt, „Ponovna aproprijacija zajedničkog“, у Pažnja! Neprijatelj prisluškuje (Razgovori s vodeüim
intelektualcima današnjice), Srećko Horvat, Zagreb: Naklada Ljevak, 2011. 99.
42
Hans Magnus Enzensberger, Izgledi za graÿanski rat, Zagreb: Durieux, 1998. 25.
43
О сламовима, фавелама и сиротињским насељима у предграђима великих градова видјети више у:
Mike Davis, Planet of Slums, New York: Verso, 2006.
44
Stéphane Hessel, Pobunite se!, Zagreb: V.B.Z., 2011. 28.
45
Ernesto Laclau & Chantal Mouffe, Hegemony and Socialist Strategy: Towards a Radical Democratic Politics,
London: Verso, 1985. Као покрети чије се дјеловање највише веже уз концепте апсолутне и радикалне
демократије најчешће се наводе: Ejército Zapatista de Liberación Nacional/ EZLN (Запатистичка војска

39
просвјетитељства, и, рецимо, Урлиха Бека, који се залажу за увођење нових
политичких и државних облика, „жеља мноштва није космополитска република, већ
заједничка врста, (...) тела се мешају и сви говоре заједничким језиком“46.
Уколико мноштво сагледамо из угла теорије друштвених покрета, можемо
закључити да оно представља својеврстан ɩɨɤɪɟɬ ɩɨɤɪɟɬɚ (The Movement of
Movements), глобални макропокрет који окупља различит скуп организација, без
обзира на њихову идеолошку и политичку оријентацију.
Сама чињеница да се дуго кроз историју Једно узимало као легитимни
представник Мноштва оставља простор за критику Хартовог и Негријевог концепта.
Поставља се питање како један хетероген, неповезан и нецентрализован политички
субјект може бити јединствен, а самим тим, и успјешан покретач друштвених и
социјалних промјена. У својој критици концепта мноштва, Славој Жижек истиче како
оно, у ствари, прати логику капитала, па, самим тим, никако не може бити
антикапиталистички усмјерено47.

Ɂɚɤʂɭɱɚɤ

Иако има снажан утопијски потенцијал, Хартова и Негријева теорија о

империјалном глобалном поретку и мноштву као ентитету који пружа отпор Империји
и ради на стварању апсолутне демократије, оставља отвореним неколико важних
питања. Они нам не дају одговор на питање заступања у апсолутној демократији (то
јест, како се може ријешити питање заступања), моделу или типу институција које
настају, о практичној снази мноштва, као и идеолошкој утемељености њихове борбе.
Прилично неодређено, наводе жељу (жудњу) и љубав као нешто што би требало
да покрене мноштво у борби против Империје. Да ли је то довољно? Да ли једна
дифузна и неорганизована група, каква је мноштво, може да дјелује на основу
емоција? Или јој требају јасно дефинисана платформа, идеологија и циљеви? И
коначно: Не своди ли се онда све то на народ, масу, гомилу или руљу?
Као и многи аутори прије њих, Харт и Негри нам не дају/ нуде план по којем би
се преуредили друштвени односи и оствариле идеје које су замислили. Већ на самом
почетку својих теоријских размишљања, они нас опомињу: „Не очекујте да ће наша
књига дати одговор на питање: Што да се чини? или понудити конкретан програм
дјеловања“48. Иако у многим дијеловима њихових књига препознајемо манифестан
начин излагања, почетак њихове посљедње књиге Declaration, више је него
експлицитан: „This is not manifesto/ Ово није манифест...“49.
Све ове ограде, као и бојазан и немали опрез, савремених теоретичара50, чине
заиста упитним могућност преуређења савремених друштвених односа и изградњу

националног ослобођења, познатији као запатисти, јесте оружани покрет мексичких Индијанаца из
државе Чиапас); Piquetero (покрет незапослених радника у Аргентини); Movimento dos Trabalhadores
Rurais Sem Terra/ MST (беземљашки раднички покрет у Бразилу); Tutte bianche (Бијели комбинезони je
анархистички друштвени покрет у Италији, чије дјеловање се веже за цијели низ друштвених центара
[centri sociali] основаних у напуштеним зградама и фабрикама).
46
Мајкл Хард и Антонио Негри, ɂɦɩɟɪɢʁɚ, Београд: ИГАМ, 2005. 384.
47
Slavoj Žižek, Paralaksa, Zagreb: Izdanja Antibarbarus, 2009.
48
Michael Hardt i Antonio Negri, Mnoštvo: Rat i demokracija u doba Imperije, Zagreb: Multimedijalni institut,
2009. 15.
49
Michael Hardt & Antonio Negri, Declaration, Argo Navis Author Service, 2012. 1.
50
Исте ограде и опрез налазимо код „најопаснијег филозофа Запада“, како га је назвао часопис New
Republic, Славоја Жижека: „Ми, интелектуалци, треба да престанемо да блефирамо. Ми немамо

40
једног хуманијег, солидарнoг свијета, који свакоме даје једнаке шансе. Да Негријев
узвик „Другачији свијет је могућ!“ не би постао још један шапат, потребни су нам
конкретни одговори и активно дјеловање, што се може реализовати једино уз
јединство теорије и праксе.

ɅɂɌȿɊȺɌɍɊȺ

1. Андерсон, Бенедикт. ɇɚɰɢʁɚ: Ɂɚɦɢɲʂɟɧɚ ɡɚʁɟɞɧɢɰɚ. Београд: Плато. 1998.

2. Beck, Urlich. Moü protiv moüi u doba globalizacije: Nova svjetskopolitiþka ekonomija.
Zagreb: Školska knjiga. 2004.
3. Virno, Paolo. Gramatika mnoštva: Prilog analizi suvremenih formi života. Zagreb: Naklada
Jesenski i Turk. 2004.
4. Гиденс, Ентони. ɉɨɫɥɟɞɢɰɟ ɦɨɞɟɪɧɨɫɬɢ. Београд: Филип Вишњић. 1998.
5. Gorz, André. Farewell to the Working Class: An Essay on Post-Industrial Socialism. London:
Pluto Press. 2001 (Zbogom proleterijatu. Zagreb: Globus. 1983).
6. Делез, Жил. Ɋɚɡɥɢɤɚ ɢ ɩɨɧɚɜʂɚʃɟ. Београд: Федон. 2009.
7. Докинс, Ричард. ȭɚɜɨɥɨɜ ɤɚɩɟɥɚɧ: Ɋɚɡɦɢɲʂɚʃɚ ɨ ɧɚɞɢ, ɥɚɠɢɦɚ, ɧɚɭɰɢ ɢ ʂɭɛɚɜɢ.
Смедерево: Хеликс. 2009.
8. Douzinas, Costas. Philosophy and Resistance in the Crisis: Greece and the Future of Europe.
Cambridge: Polity Press. 2013.
9. Enzensberger, Hans Magnus. Izgledi za graÿanski rat. Zagreb: Durieux. 1998.
10. Жижек, Славој. Ɇɚʃɟ ʂɭɛɚɜɢ – ɜɢɲɟ ɦɪɠʃɟ. Београд: Београдски круг. 2001.
11. Žižek, Slavoj. Paralaksa. Zagreb: Izdanja Antibarbarus. 2009.
12. Жижек, Славој. „Извод из дискусије о левици“. Pešþanik.Net. http://pescanik.net/
2012/07/izvod-iz-diskusije-olevici/ (преузето 30.7.2012).
13. Жижек, Славој. „Алтернатива капитализму“. Pešþanik.Net. http://pescanik.net/201
4/01/alternativa-kapitalizmu/ (преузето 31.1.2014).
14. Канторовиц, Ернст Х. Ⱦɜɚ ɤɪɚʂɟɜɚ ɬɟɥɚ: ɋɬɭɞɢʁɚ ɨ ɫɪɟɞʃɨɜɟɤɨɜɧɨʁ ɩɨɥɢɬɢɱɤɨʁ
ɬɟɨɥɨɝɢʁɢ. Београд: Федон. 2012.
15. Laclau, Ernesto & Chantal Mouffe. Hegemony and Socialist Strategy: Towards a Radical
Democratic Politics. London: Verso. 1985.
16. Фуко, Мишел. ɇɚɞɡɢɪɚɬɢ ɢ ɤɚɠʃɚɜɚɬɢ: ɇɚɫɬɚɧɚɤ ɡɚɬɜɨɪɚ. Сремски Карловци и
Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. 1997.
17. Фуко, Мишел. Ɋɚɻɚʃɟ ɛɢɨɩɨɥɢɬɢɤɟ (ɉɪɟɞɚɜɚʃɚ ɧɚ Ʉɨɥɟɠ ɞɟ Ɏɪɚɧɫɭ 1978–1979).
Нови Сад: Светови. 2005.
18. Harvey, David. Rebel Cities: From the Right to the City to the Urban Revolution. London:
Verso. 2012.
19. Hardt, Michael & Antonio Negri. Empire. Massachusetts: Harvard University Press. 2000.
20. Хард, Мајкл и Антонио Негри. ɂɦɩɟɪɢʁɚ. Београд: ИГАМ. 2005.
21. Hardt, Michael i Antonio Negri. Mnoštvo: Rat i demokracija u doba Imperije. Zagreb:
Multimedijalni institut. 2009.
22. Hardt, Michael & Antonio Negri. Commonwealth. Cambridge: The Belknap Press of Harvard
University Press. 2009.
23. Hardt, Michael. „Ponovna aproprijacija zajedničkog“. у Pažnja! Neprijatelj prisluškuje
(Razgovori s vodeüim intelektualcima današnjice), Srećko Horvat, 93–101. Zagreb: Naklada
Ljevak. 2011.
24. Hardt, Michael & Antonio Negri. Declaration. Argo Navis Author Service. 2012.
25. Hessel, Stéphane. Pobunite se!. Zagreb: V.B.Z. 2011.
26. Хобз, Томас. Ʌɟɜɢʁɚɬɚɧ, ɢɥɢ ɦɚɬɟɪɢʁɚ, ɨɛɥɢɤ ɢ ɜɥɚɫɬ ɞɪɠɚɜɟ ɰɪɤɜɟɧɟ ɢ ɝɪɚɻɚɧɫɤɟ.
Београд: Култура. 1961.

одговоре који се од нас очекују“, Славој Жижек, „Извод из дискусије о левици“, Peščanik.Net,
http://pescanik.net/ 2012/07/izvod-iz-diskusije-olevici/ (преузето 30.7.2012).

41
ɉɪɨɮ. ɞɪ ɋɥɨɛɨɞɚɧ ɇɟɲɤɨɜɢʄ UDK 323:327]:316.334 Pregledni rad

ɋɍȼȿɊȿɇɂɌȿɌ ɄȺɈ ɈȻȿɅȿɀȳȿ ȾɊɀȺȼȿ ɍ ɆȿȭɍɇȺɊɈȾɇɈȳ ɉɈɅɂɌɂɐɂ

Aɩɫɬɪɚɤɬ: ɍ ɨɜɨɦ ɪɚɞɭ ɪɚɡɦɚɬɪɚʄɟ ɫɟ ɩɨʁɚɦ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬɚ ɤɨʁɢ ɩɪɟɞɫɬɚɜʂɚ ʁɟɞɚɧ ɨɞ

ɧɚʁɡɧɚɱɚʁɧɢʁɢɯ ɞɪɭɲɬɜɟɧɢɯ ɮɟɧɨɦɟɧɚ ɢ ʁɟɞɚɧ ɨɞ ɰɟɧɬɪɚɥɧɢɯ ɩɨʁɦɨɜɚ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɟ ɩɨɥɢɬɢɤɟ.
ɉɪɢ ɬɨɦ ɫɟ ɢɦɚ ɭ ɜɢɞɭ ɞɚ ɨɧ ɧɢʁɟ ɫɚɦɨ ɩɨʁɚɦ ɤɨʁɢ ɫɟ ɭ ɬɟɨɪɢʁɢ ɪɚɡɥɢɱɢɬɨ ɫɯɜɚɬɚ, ɜɟʄ ɢ
ɟɦɩɢɪɢʁɫɤɚ ɩɨʁɚɜɚ ɤɨʁɚ ɢɦɚ ɜɢɲɟ ɜɢɞɨɜɚ ɢɫɩɨʂɚɜɚʃɚ. ɋ ɨɛɡɢɪɨɦ ɧɚ ɡɧɚɱɚʁ ɬɟɦɚɬɢɤɟ ɩɨɫɟɛɚɧ
ɚɤɰɟɧɚɬ ʁɟ ɧɚ ɫɯɜɚɬɚʃɢɦɚ ɨɝɪɚɧɢɱɟʃɚ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬɚ.
Ʉʂɭɱɧɟ ɪɟɱɢ: ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ, ɞɪɭɲɬɜɨ, ɮɟɧɨɦɟɧ, ɞɪɠɚɜɚ, ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɚ ɩɨɥɢɬɢɤɚ

SOVEREIGNTY AS A HALLMARK OF THE STATE IN INTERNATIONAL POLITICS

Abstract: In this paper, it will be discuss a concept of sovereignty as one of the most important
social phenomenon and one of the central concepts of international politics. While bearing in mind
that it is not just a term that is understood differently in theory, but empirical phenomenon that has
multiple forms of manifestation. Considering the importance of topics, special emphasis is on
understanding of limited sovereignty.
Keywords: sovereignty, society, phenomenɨn, state, international politics

ɍȼɈȾ
Проблем суверенитета несумњиво представља један од кључних проблема
државног и међународног права и међународних односа уопште. Суверенитет се јавља
као један од најзначајнијих чинилаца у одређивању међусобних односа држава у
процесу уобличавања њиховог суживота. Управо зато доктрина међународног права и
цела правна теорија посвећују изузетно велику пажњу питању суверенитета који је у
бурним токовима међународног живота у двадесетом веку константно био актуелан и
сложен.
Прва размишљања о овом феномену јављају се релативно рано, па и сам појам
суверенитета у теорији схватан доста различито, да би основи његовог обима и
садржаја, у смислу савременог схватања овог појма, били уобличени практично тек са
настанком апсолутних монархија. Наравно, унутар општих оквира, поједини елементи
појма суверенитета схватани су веома различито од стране појединих мислилаца. Осим
тога, појам доживљава еволуцију и у различитим историјским епохама и друштвено -
историјским контекстима.
Од самог почетка, теоретичари су били свесни да суверенитет није апсолутан, већ
да подлеже одређеним ограничењима. Схватања њихове природе и обима ограничења
такође нису једнозначна. Будући да суверенитет није само теоријски појам, већ и
емпиријска појава која се мења у историјском току, то су и његова реална и конкретна
ограничења у пракси, као и њихове теоријске експликације, биле различите.
Преплитање и укрштање различитих и противречних тенденција у међународној
заједници дају суверенитету комплексна обележја. Грубо гажен и угрожаван у два

Универзитет Привредна академија у Новом Саду, ФИМЕК. Српска краљевска академија, СКАИН

43
светска рата, након тога смештен у историјски контекст хладног рата и блоковског
надметања, он се и даље суочава са новим изазовима у условима униполарног света и
тежњи једне преостале суперсиле да буде глобални хегемон.
Иако је опште прихваћен као једно од основих обележја сваке државе и основ за
њихове међународне односе, суверенитет, нарочито мањих и слабијих земаља, често је
био практично ограничаван услед прагматичних политичких интереса великих и
моћних држава. У позадини ових конкретних политичких, неретко и оружаних,
интервенција и нарушавања суверенитета веома често је стајало одређено „теоријско“,
односно, прецизније речено, идеолошко оправдање, то јест позивање на више
вредности и циљеве, „свете“ (или пак „цивилизаторске“ ) мисије и разне друге
„врховне идеје“ у име којих се нарушава и/или огарничава суверенитет мањих и слабих
земаља. Било је, такође, и случајева да су ове идеолошке рационализације долазиле
накнадно ( а постериори ), то јест тек након оваквих интервенција.

ɉɈȳȺɆ ɂ ɆȺɇɂɎȿɋɌȺɐɂȳȿ ɋɍȼȿɊȿɇɂɌȿɌȺ

Реч суверенитет има корен у латинском термину „supremus, superamus“ што
значи највиши врховни. И у француском се јавља реч „souverainete“ која означава
врховну власт, неограничену власт, потпуну државну независност, неприкосновеност [
6, str. 854 ]. Oвај термин је данас општеприхваћен у европским језицима (e. Sovereignty,
š. Soberania, р. Суверенитет), а код нас се упоредо и, углавном равноправно,
употребљавају термини суверенитет и сувереност.
Термин суверености користи се да би означио неки субјект који је врховни у свом
домену. То заправо значи да је субјект који је суверен независан од других субјеката, а
да су они у односу на њега нижи и, према томе, зависни. У овом смислу појам
суверености коришћен је у католичкој цркви и био је један од атрибута њеног
поглавара-папе. Ипак, најзначајнија и најшира употреба самог појма суверенитета
везује се за политичке појаве у друштву, у првом реду за државну власт. Међутим,
примењен на државну власт, појам суверенитета изазива велике неспоразуме. Пре
свега због сложености самог појма, будући да се кроз суверенитет преламају
фундаментални проблеми државе и друштва. Како истиче Слободан Јовановић,
„Ниједно питање у науци о држави не може бити у тој мери спорно као питање
суверености, питање о природи државне власти, о њеним границама, о њеној основи.
Оно је спорно управо толико, да би се могло мислити да му је суђено остати увек
отворено.“
Осим тога, већина теорија о суверенитету, на које ћемо се осврнути нешто
касније, социолошки је обојена, услед чега је значајан утицај и друштвених мотива и
циљева. Позната је чињеница да основа обележја државе представља становништво,
територија и суверена власт, односно суверенитет. То је и разлог што се често говори
не о суверенитету, већ за или против њега. „Полемика за и против суверенитета....води
се и данас са несмањеном жестином, уз мноштво нових аргумената, обухватајући нове
димензије овог сложеног појма. Са апстрактно теоријског гледишта суверенитет се
данас спушта и на терен практичне политике, постаје оружје идеолошких
конфронтација, карактеристичне за цео свет у коме живимо. У ствари, нема у томе
ничег чудног. Порекло суверенитета и његово теоријско уобличавање најтешње је
повезано са политичком ситуацијом у Европи крајем XVI и почетком XVII века.
По схватању неких британских теоретичара суверенитет дефинисан у смислу
искључиве власти и контроле над територијом и људима настањеним на њој, јесте
појава која прати све облике живота група, племена итд.

44
 Појам суверенитета, међутим, резултат је дубоких политичких уверења у Европи
у периоду од XII до XVII века када су разорени темељи старог средњовековног
светског поретка (civitas maximas) заснованог на универзалистичким схватањима
католичке цркве и врховноштву папе и постављени темељи новог поретка чији су
одлучујући политички субјекти независне националне државе. „ Појам суверенитета је
израстао из разних схватања о односу појединца и одређене власти, о корелацији
њихових права и дужности на одређеној територији и из постепеног разграничавања
међусобних односа држава као субјеката међународног права.“
Суверенитет има два основна вида: правни и политички, тако да могу бити
изграђени правни и политички појам суверенитета. „С правне тачке гледишта
сувереност је обележје државне власти које се састоји у независности државне власти
према спољним факторима (спољашња сувереност) и супрематији државне власти
према унутрашњим факторима (унутрашња сувереност); или, краће, сувереност је
обележје државне власти које се испољава у њеној правној неограничености. Разликује
се сувереност државе (правни носилац суверености) од суверености у држави (правни
вршилац суверености). Правни носилац суверености је држава схваћена као посебан
правни субјект (правно лице), а правни вршилац суверености може бити краљ или
парламент или други државни орган, што је одређено позитивним прописима сваке
државе.“ [ 17, str. 1047 ]
Најчешће се сматра да суверенитет државе обухвата следећа три елемента:
 „независност државне власти која је изражена кроз слободу
доношења одлука и деловања у односу на било какву другу власт унутар
или изван њене територије, а у првом реду у односу на било коју другу
државу;
 супрематија државне власти, што значи да је државна власт у
оквиру своје државне територије виша од било какве друге власти или
фактора;
 правна неограниченост државне власти, тј. пуна слобода у
доношењу и примени права.“ [ 18, str. 1647 ]
Суверенитет, схваћен као правна категорија, има свој квалитативни и
квантитативни вид:
Ʉɜɚɥɢɬɚɬɢɜɧɢ вид суверености изражава се у слободи држава да уређују своје
односе у границама општег међународног права и да буде везана само својом
сопственом вољом.
У ɤɜɚɧɬɢɬɚɬɢɜɧɨɦ смислу суверенитет се манифестује у већем броју атрибута
као што су: право на самозаштиту и самоодбрану, трајан суверенитет над природним
богатствима, право закључивања међународних уговора, активно и пасивно право
посланства итд.
С обзиром на чињеницу да је суверенитет битно политички појам, то је и
изучавање суверенитета са политичког аспекта значајније него са правног. Ради се,
наиме, о политичком појму који је касније добио правну форму.
У политичком смислу суверенитет означава владајући однос између политичког,
односно стварног носиоца власти и државне власти. Овај однос је историјски
условљен, па зато и суверенитет има различито значење. Тако је суверенитет у
апсолутној монархији значио принцип не само врховне, већ и неограничене власти
појединца (монарха), док у демократској политичкој теорији сувереност значи да је
стварни носилац неотуђиве политичке моћи народ.
У сваком случају може се закључити да је онај субјект у чијем интересу држава
ради, са политичке тачке гледишта носилац суверене државне власти (политички
суверен).

45
 Многи писци указују на несигурност садржине појма суверенитета. Навешћемо
само два најзначајнија приговора и оспоравања појма суверенитета.
 Постоје схватања која доводе у питање правну природу
суверенитета, будући да се субјекат који се одређује као суверен ставља ван
оквира права или изнад њега.
 Неки оспоравају суверенитет у међународној заједници због
чињенице да се у њој суверенитет једне земље сукобљава са суверенитетима
других земаља које су правно једнаке (позитивна садржина суверенитета), а
стварно неједнаке (негативна садржина суверенитета). [ О томе опширније у
Rousseau, Ch, Droit international public, Paris,1953, p. 89. Citirano po: 3, str. 83 ]
У теорији међународног права суверенитет се разматра као једно од основних
права држава, као један од облика испољавања независности државе и као једно од
основних начела међународног права.
Под појмом суверености у међународним односима се често мисли на право
субјекта међународног права да слободно одлучује не само о свом унутрашњем
уређењу (економском, друштвеном и политичком), него и о својој спољној политици,
приступању савезима, међународним организацијама, потписивању и ратификацији
међународних уговора итд. Поред тога, „назив сувереност употребљава се у пракси и
доктрини као ознака за укупност свих права која међународни субјект врши управо
зато што посједује својство суверености; понекад се, међутим, разликују поједина
права од којих се сувереност састоји“. [ 9, str. 307 ]
Класично међународно право познавало је и категорију несуверених држава. Тако
је Алфонс Ривије сматрао да је држава самостална с гледишта међународног права кад
је у вршењу својих међународних обавеза споља и у начину свога унутрашњег живота
и управе потпуно независна од ма које друге државе. Из овога следи да је имплиците
допуштена и могућност да све државе не располажу потпуним суверенитетом.
Савремено међународно право прихвата суверенитет као једно од битних
обележја независности држава. Тако се у складу са Повељом УН односи међу
чланицама међународне заједнице морају, поред осталог, заснивати и на начелу
суверене једнакости, односно на међународном признању равноправности,
независности и одрицања од мешања у унутрашње послове држава. Појам суверености,
схваћен у смислу савременог међународног права, дефинисан је принципом суверене
једнакости држава у Декларацији о основним принципима међународног права о
пријатељским односима и сарадњи држава у складу са Повељом УН, коју је Генерална
скупштина УН усвојила резолуцијом 2625/ХХV 24. октобра 1970.
Коначно треба напоменути и чињеницу да се појам суверенитета користи и да
означи право нација на самоопредељење, укључујући и право на отцепљење
(национални суверенитет). „У овом смислу сувереност представља једну врсту
моралног права и политичког захтева ( а не права у субјективном смислу ).“ [ 17, str.
1047 ]
Током историје постојали су међународни системи без суверенитета и
међународни системи са суверенитетом. Међународни системи са суверенитетом
разијали су се у условима када је упоредо постојало више центара моћи у оквиру
једног цивилизацијског круга
Најчешће се сматра да је суверенитет у међународним односима настао почетком
модерног доба у западној Европи. Међутим, има и писаца који указују да се он јављао
и раније увек кад су услови за његову појаву били повољни. Аутори се слажу у томе да
је суверенитет био познат још античким народима. Тако Ђуро Нинчић наводи да се
већ и за грчке државице „може говорити да су независне и суверене и да међусобне
односе регулишу „хеленским правом“, тим међународним правом старог грчког света.“

46
Овај аутор, међутим, закључује да је антички појам суверенитета ипак „био нужно
ограничен специфичностима историјских услова у којима је настао и да су зато његове
сличности са савременим појмом суверенитета више формалне него суштинске.“
Поред хеленске цивилизације, сличан развој суверенитета запажа се и у долини
Ганга у време настанка индијске цивилизације и у феудалној Кини из периода
„зараћених краљевина“ (VIII до III век п.н.е.).
Кроз целокупну историју, унутар међународних система са суверенитетом, могу
се разликовати две подврсте. „У неким случајевима државе - чланице дате
међународне заједнице уживале су ɩɭɧɢ ɮɨɪɦɚɥɧɢ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ, какав је био случај са
индијским и грчким државицама. Понегде је то био само ɮɚɤɬɢɱɤɢ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ, јер
су државе - чланице дотичног међународног система формално признавале врховну
власт централних органа међународне заједнице. Такав је случај са средњовековном
Италијом у периоду од XII до XVI века.
Генеза суверенитета у оквирима европске цивилизације омогућава дубљи увид у
идеолошку структуру међународне заједнице. Током раног и развијеног феудализма
нема услова за настанак суверенитета. Бертранд де Жувенал указује да је читаво
феудално друштво било повезано мрежом субјективних права и обавеза, тако да у тим
условима није могло бити речи о постојању власти која би имала монопол издавања
законодавних и извршних аката важећих на целој територији државе, а што су битни
елементи појма суверенитета. Но, у средњем веку су се појавили и зачеци
централизације који ће касније довести до формирања апсолутних монархија и
уобличавања модерног појма суверенитета. Појам суверенитета у хришћанском свету
појавио се у Италији, одакле се, заједно са другим тековинама италијанске културе, у
XVI веку проширио на остала европска подручја.
Прве централизујуће тенденције појавиле су се у католичкој цркви која је
извршила концентрацију економске и политичке моћи за коју нису били способни ни
феудални владари, ни поцепано племство. Управо је ова концентрација власти
послужила касније као модел световним властима. С друге стране, универзалистичке
тенденције католичке цркве су знатно успоравале процес еманципације националних
држава. Почетком XVI века и уобличавањем отпора супрематији Ватикана у покрету
реформације, промењени су услови у којима се развијала идеја суверенитета. Међутим,
ни католичка црква, а ни римско-немачко царство, нису се одрекли својих претензија
све до Вестфалског мира из 1648. године. Пре закључивања овог мировног уговора
појам државе као јединства територије, становништва и суверенитета, није био
применљив. Државна територија није представљала заокружену целину, њено
становништво је живело под различитим правним режимима, а појам суверенитета још
није био изграђен. Управо Вестфалски мир представља прекретницу у европској
историји којом је окончан период верских ратова и отворен пут консолидацији великих
европских држава.
У XVII веку почиње нови процес хомогенизације европске идеологије на
начелима апсолутног суверенитета и независности великих европских монархија:
Енглеске, Француске и Холандије. Повратак на старо, упркос повременим
универзалистичким тенденцијама појединих владара, више није био могућ. Основни
субјекти међународног система дефинитивно су постале суверене националне државе.
Право на суверену једнакост држава садржано је у тачки 1. члана 2. Повеље
Уједињених нација. Оно није било спорно за коалицију демократских држава из
Другог светског рата, почевши од прокламације Атланске повеље, Лондонске и
Московске декларације до пројекта Повеље из Дамбартон Окса и коначног усвајања
Повеље Уједињених нација. У формулацији принципа суверене једнакости држава
прихваћеној од стране Специјалног комитета Генералне скупштине Уједињених нација

47
за разматрање правила међународног права о сарадњи и пријатељским односима
између држава његова садржина је утврђена на следећи начин:
„Све државе уживају суверену једнакост. Као субјекти међународног права оне
имају подједнака права и дужности.Суврена једнакост посебно садржи следеће
елементе:
-Државе су правно једнаке,
-Свака држава ужива права својствена пуној суверености,
-Свака држава има дужност да поштује правну личност осталих држава,
-Територијални интегритет и политичка независност држава су неповредиви,
-Свака држава има право да слободно бира и развија свој политички, друштвени,
економски и културни систем.
-Свака држава има дужност да испуњава у потпуности и доброј вери своје
међународне обавезе и да живи у миру са другим државама.“

ɋɏȼȺɌȺȵȺ ɂ ɈȻɅɂɐɂ ɂɋɉɈȴȺȼȺȵȺ ɋɍȼȿɊȿɇɂɌȿɌȺ

У науци ни данас не постоји јединствен став у погледу порекла теорије

суверенитета. Но, у сваком случају, проблемом суверенитета политичка мисао је
почела да се бави веома рано, скоро са настанком државе, и то прво у оквиру световне
и црквене филозофије, а доцније у читавом низу дисциплина: уставног права,
међународног јавног права, теорије државе и историје политичких и правних теорија.
Суверенитет се јављао као реална емпиријска датост у различитим историјским
контекстима. Он је историјски и друштвено условљена појава која је мењала своју
садржину и спољне појавне облике. Људи могу да мисле у крајњем само онако како
живе, то јест у научним теоријама, али и у филозофским системима, увек се рефлектује
конкретно историјска пракса. Стога су, на тлу реално постојећих друштвених односа,
настајале различите теорије, укључујући и теорије суверенитета, које су покушавале да
те односе објасне и оправдају. Постојао је, међутим, и повратни утицај (feedback)
теорије на збиљу. Наиме, једном настале, теорије суверенитета су вршиле повратни
утицај на друштвену праксу, постајући конкретна снага која мења постојећу друштвену
стварност. Размотрићемо, у веома кратким цртама, најважнија схватања суверенитета.
Елементи теорије о суверености јављају се по први пут још у трећем
миленијуму пре наше ере у старом Египту у склопу учења о социјалној пирамиди на
чијем врху се налази бог, а следе фараон, жреци, земљорадници и робови.
Платон сматра да су филозофи носиоци суверене власти, док ће касније ту
функцију приписати законима, са чим се слаже и Аристотел. Поред њих, као
најзначајнијим, проблемом суверенитета у оквиру античке мисли парцијално су се
бавили и Питагора, Тукидид, софисти и Сократ. Античку филозофију је највише
занимало питање коме суверену ваља поверити власт: једном човеку, једној класи или
већини, или пак филозофима. Политички приступ доминирао је над правним, са циљем
да се изнађе како државну власт ваља организовати.
У старом Риму јавља се разлика између auctoritasa као својства највише (царске)
власти која је изворна и независна у односу иа друге власти и саме власти - protectasa.
Током средњовековних борби око превласти између цркве и државе разликују
се присталице суверености државе (легисти) и поборници суверености цркве
(декреталисти, канонисти). Суштина борбе ових концепција сводила се не на питање
порекла власти, већ на то где је лоцирана највиша овоземаљска власт - у рукама папе
као духовног поглавара хришћанства, или унутар националних држава. Концепт

48
суверенитета управо је резултат победе схватања да се највиша власт (Suprema
potestas) не налази изнад државе, већ у њој.
Прва потпуна теорија суверенитета је Боденова. У свом делу ɒɟɫɬ ɤʃɢɝɚ ɨ
ɪɟɩɭɛɥɢɰɢ Жан Боден је пречистио појам суверенитета, дефинишући га као највишу
власт државе над поданицима и грађанима која није ограничена законима. Ова теорија
је, како наводи професор Радомир Лукић, настала да би подржала монархијску
политичку централизацију против тежње за универзалном доминацијом католичке
цркве, с једне стране, и у борби против унутрашњих противника, с друге стране. У том
контексту Боден схвата сувереност као неограничену, јединствену, неодговорну,
сталну и неотуђиву власт. „Неодговорна је суверена власт већ самим тим што је
неограничена; она не би могла ни пред којом другом влашћу одговарати, а да у исто
време од ње не зависи, а зависна неограниченост то је contradictio in adjecto. Исто тако
она би зависила од било које друге власти, ако не би била власна сама себи надлежност
одредити. Да се суверена власт само сама собом може ограничити; самоограничење,
пак, то је неограниченост, блаже изражена. Недељива је суверена власт за то, што две
неограничене власти не могу бити; чим би биле две, оне би се узајамно ограничавале.
Да она најзад не би била неограничена, ако се не би простирала над свим државним
земљиштем и над свим државним поданицима излишно је зар доказивати, већ и за то
што у таквом случају не би била једна држава него две.“ По њему једино монарх,
будући да оличава целокупну државну власт, може бити правно неограничен, односно
апсолутан. Позитивно одређена сувереност обухвата: право издавања закона,
објављивање рата и склапање мира, именовање највиших државних службеника
(магистрата) и организацију државног апарата,суђења, давања помиловања, ковања
новца и прописивања јединствених мера и тегова, опорезивања и права на покорност
(верност и послушност) које суверен може да изнуђује силом.
Схватања противника теорије апсолутног суверенитета (монархомаха), каква је
била Боденова систематски су изнета у делу Јохана Алтузија, Систематско излагање
политике (Politica methodice digesta). По монархомасима, суверенитет не припада
монарху, већ народу, под којим се не подразумевају народне масе, него сталежи.
Вршење суверености народ путем уговора преноси на владара, задржавајући суверену
власт која се очитује у праву да се владар збаци.
Најпотпунију теорију о државном суверенитету који се поклапа са
суверенитетом монарха и његовом апсолутном влашћу дао је Томас Хобс (Левијатан)
налазећи основу за њега у злој поквареној људској природи и првобитном стању
свеопштег рата (bellum, omnium contra omnes) у коме је “човек човеку вук.” (homo
homini lupus).
Док су неки теоретичари (Боден, Макијавели, Хобс) мислили да суверенитет
припада монарху, монархомаси су, као што је истакнуто, сматрали да он припада
сталежима (народу), дотле је Блекстон веровао да суверенитет припада парламенту. По
њему, суштина суверености је у законодавној власти парламента који има врховну и
апсолутну власт, па није представник суверенитета него његов носилац.
Апсолутни државни суверенитет уопште, и у међународним односима, добија
заокружену теорију у Хегеловој филозофији права коју су правно обрадили Гребер,
Лабанд и Јелинек.
Георг Јелинек прави разлику између суверености државе и сувереног органа у
држави. Сувереност државне власти је својство државе као правног лица. Она није
апсолутно неограничена власт, него способност искључивог правног самоодређења
(теорија аутолимитације).
У епохи буржоаско-демократских револуција напуштена је идеја о држави као
носиоцу суверенитета и као његов носилац прокламован је народ у својој укупности,

49
чиме је прихваћен принцип демократије, независности и самосталности народа
(нације) и његовае државе као међународног субјекта. Посебно је значајна француска
револуција која је нагласила прогресивни карактер суверености, обогативши њен
садржај. Еквивалент слободи и једнакости појединца на унутрашњем плану, на
међунарнодном плану био је независност и равноправност држава, правно
формулисана кроз суверенитет.
Најзначајнији представник теорије народног суверенитета је Жан Жак Русо који
истиче да народ има своју вољу, а да суререност представља остварење те опште воље
(volonte generale) која се изражава у законима. Непосредна демократија представља
услов остваривања народног суверенитета. Као својство народа, суверенитет је
неотуђив, недељив и незастарив, па тиме и не преносив.
Сувереност постепено почиње да обухвата појам равноправности као једно од
својих битних обележја. Поред права народа (нација) на сувереност и државност,
поједини буржоаско-демократски теоретичари су истицали и дужност других држава
да се не мешају у процес остваривања овог права. Тако је Имануел Кант у петом члану
пројекта вечног мира указао да “ниједна држава нема права да се силом меша у питања
која задиру у устав или владу једне друге државе.” Ово начело неинтервенције било је
супротно пракси Свете алијансе.
Крабе и Келзен почетком овог века заступају теорију о суверености права која
се ослања на аристотелово учење о суверености права. Тако се , по схватању Ханса,
Келзена, сувереност са једне власти преносе на једну врховну норму из које проистичу
све остале. Уставни судски органи су везани законом који доносе представничка тела
као органи опште воље.
Са октобарском револуцијом и стварањем прве социјалистичке државе, садржај
суверености “све више представља право народа на самоопредељење, што овде пре
свега, значи да право на очување тековина револуције, на стварање новог економског и
друштвеног поретка и право на изградњу социјализма”.
Након безобзирног гажења суверенитета током Другог светског рата, Повеља
Уједињених Нација проглашава суверену једнакост једним од својих основних начела.
Оно је уграђено у целокупни политичко-правни систем Организације УН и њен систем
вредности базиран на основним начелима као што су забрана претње и употребе силе у
међународним односима, самоопредељење и равноправност, обавеза мирољубивог
решавања спорова и другим, а све у функцији основног циља УН одржавања
међународног мира и безбедности.
У југословенској литератури која се бави међународним правом наилазимо на
више дефиниција суверенитета. Професор Милан Баротош говори о праву држава на
независнот (суверенитет) “као о праву држава на слободну акцију у међународним
односима и унутар својих територијалних граница, без неовлашћеног мешања других
држава или организација у такве акције.” По мишљењу професора Јураја Андрашија
“суверенитет обухвата право народа сваке државе да одређује и мења своје уставно
уређење по својој вољи, да склапа уговоре са другим државама, да на свом подручју
врши искључиво господство и суденост над особама и стварима.” Коначно, по
мишљењу професора Смиље Аврамов “Под сувереношћу се подразумева правна и
фактичка способност државе да остварује своје функције унутар државе и у
међународним односима, независно од ма које друге власти.”
С обзиром на своју улогу током историје, а становишта општељудских
вредности, може се констатовати да је идеја суверенитета прогресивна и напредна
идеја.
Суверенитет схваћен у ужем смислу јесте недељив. Међутим, ради се о
сложеном феномену који има разне стране и аспекте. Установа суверенитета може се

50
анализирати с обзиром на разне видове и делатности државе, простирање суверенитета
на одређени објекат, односно подложност појединца државној власти, као и с обзиром
на друге елементе који су од утицаја на испољавање суверенитета.
ɚ) ɋɩɨʂɚɲʃɢ ɢ ɭɧɭɬɪɚɲʃɢ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ. Под унутрашњим суверенитетом
схвата се својство државне власти да је правно највиша власт на својој територији са
елементима независности, супрематије државне власти и правном неограниченошћу.
Ово практично значи да свака суверена држава има право на неограничену акцију
унутар својих граница. Међутим, када се посматра однос суверенитета једне државе
према суверенитету друге државе, и овај појам добија примесу међународног права
које регулише односе држава као основних субјеката у међународном систему.
Унутрашњи суверенитет се појављује као предуслов за изражавање спољашњег
зато што је без постојања унутрашње суверене власти немогуће замислити њено
испољавање у односима са другим државама и међународним односима уопште. То се
најочигледније манифестује у спољнополитичком наступу једине суперсиле на
глобалном нивоу. “Пројекције суверенитета државе на темељу реализације
националних интереса и концепта националне безбедности, одредиле су деловање САД
на међународној сцени и постхладноратовској епохи.”
У међународним односима суверенитет се испољава у праву сваке државе да без
принуде споља одлучује о начину и степену своје ангажованости у међународним
односима, а пре свега о ступању у дипломатске и конзуларне односе, склапању
међународних уговора (трговинских, културних и других), уласку у чланство
међународних организација итд.
Неки писци указују на неприхватљивост оваквих схватања, будући да се, у
ствари, ради о два вида једног јединственог феномена. Сувереност, као уставни појам
представља врховну власт над територијом и становништвом. Међутим, држава,
полазећи од унутрашњих интереса и потреба улази и у међународно правне обавезе, те
укупношћу својих активности на унутрашњем и међународном плану остварује свој
јединствени циљ: задовољење потреба земље и заштиту њених виталних интереса. У
том контексту „унутрашња сувереност“ представља предуслов за „спољашњу
сувереност“, односно пуноправно учешће држава у међународној заједници.
ɛ) ɬɟɪɢɬɨɪɢʁɚɥɧɢ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ ɢ ɩɟɪɫɨɧɚɥɧɢ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ. Суверенитет се
односи на одређену територију (dominum), на лица која се нађу на подручју државе,
као и на све домаће држављане ма где се налазили (imperium). Подела на
територијални и персонални суверенитет је значајна за правне односе. Без
територијалног суверенитета не могу се остваривати друга права која међународно
право признаје државама, а „персонални суверенитет даје право држави да штити своје
држављане, односно оне њихове интересе који су од значаја и за саму државу.“
Најзад, ова подела је нарочито значајна у случајевима када има више
заинтересованих држава, пошто се на основу територијалног или персоналног начела
решава питање надлежности, а што у крајњем није ништа друго него израз права
суверенитета одређене државе.
ɜ) ɩɨɡɢɬɢɜɚɧ ɢ ɧɟɝɚɬɢɜɚɧ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ. Под позитивним појмом суверенитета
мисли се на самостално деловање државе у односу на треће државе. Ради се у ствари о
аутономном праву одлучивања државе о свим питањима која се ње тичу, то јест која се
односе на њену територију и њено становништво.
На другој страни, под појмом негативног суверенитета подразумева се одређена
власт која се примењује у одређеним географским оквирима и која, да би имала што
више дејства, искључује сваку другу власт, односно „монополизира сву власт“ у
постојећем правном поретку.

51
 Овај „ексклузивизам“ изражава се нарочито у погледу извршавања функције
принуде, монопола судске функције и монопола организовања јавних функција. (О
томе оширније у Rosseau, Ch, Ibid, p.91. Citirano po: 3, str. 29).
Помоћу ове поделе се, заправо, на други начин објашњава изражавање
суверенитета унутар земље и у односу на друге државе. Управо из ових разлога ово
схватање може се сматрати само варијантом поделе на унутрашњи и спољни
суверенитет.

ɈȽɊȺɇɂɑȿȵȺ ɋɍȼȿɊȿɇɂɌȿɌȺ

Потпуни, односно апсолутни суверенитет представља идеални тип, односно

апстракцију. Без обзира на то што је државна власт правно независна и неограничена,
она фактички трпи одређена ограничења како на унутрашњем, тако и на спољашњем
плану.
Поред ограничења која су, као и код сваке људске активности, условљена самом
природом (такозвана фактичка, природна или физичка ограничења), суверена власт
саму себе ограничава и из политичких и других (етичких и сл.) разлога.
Државна сувереност се увек врши у корист ужих или ширих слојева
становништва (мањине или већине), али ни једна група не може обезбедити апсолутну
власт у држави, па мора да чини одређене уступке другим, услед чега суверенитет
треба схватити у релативном смислу.
Још од времена ренесансе трага се за ограничењима суверенитета која се прво
налазе у божијој вољи. Ако је владар независан од својих поданика, он је подвргнут
божијим законима и вољи. Сви браниоци апсолутне монархије сматрали су да владар
није толико свемоћан да би му било допуштено да влада насупрот верском моралу као
изразу божије воље.
Демократска школа супротстављала је самовољи владара природна права за која
се тврдило да извиру из саме човекове природе и да су постојала пре друштва, па су
старија од државне власти. Као таква, она ограничавају државну власт у њеној
надлежности.
Заједничко за божје законе и природна права је то да се у ствари ради о моралним
начелима која су једном изражена на теолошки, а други пут на рационалистички начин.
Многи аутори су уочили да се једна власт никад не може ограничити чистим
моралним начелима која су унутрашње природе, већ само једном другом влашћу.
Управо као реакција против начела суверености у XVIII веку настале су либерана
(Русоова) школа по којој се слобода и суверенитет могу помирити ако се власт пренесе
на народ и радикална (Монтескијеова) која сматра да су то два супротна и
непомирљива начела. Као решење Монтескије предлаже поделу власти, истичући да
ствари ваља тако уредити „да власт зауставља власт“, чиме се избегавају злоупотребе.
Оваквом схватању ограничавања суверенитета износи се неколико приговора. Као
прво, уколико би се потпуно и до краја спровела подела власти и уколико би оне биле
сасвим одељене, држава би била лишена центра, координација би била немогућа и
држава би се распала. Свака од власти има своју функцију, а прописана су и правила о
односима између власти, те се наилази на законодавну власт као суверену, будући да
она одређује надлежност другима. Дакле, немогуће је извести поделу власти тако да
између њих нема хијерархије.
Упркос изнетом, неки теоретичари су развијали тезу о апсолутном, тј.
неограниченом суверенитету, схваћеном као власт изнад које не постоји никаква друга
(виша) власт. Ова схватања настала су још у старом веку, да би током средњег века

52
била привремено напуштена, па поново обновљена кулминирајући у доба ренесансе, а
сасвим извитоперена у време псеудодоктрине немачког националсоцијализма. По
волунтаристичко-позитивистичкој доктрини са призвуцима традиционалних
апсолутистичких схватања, сувереност представља не само највишу власт (summa
potestas - власт изнад које не постоји никаква друга власт), него и plentitudo potestatis-
потпуну, мање више неограничену власт. Коначне консеквенце овог схватања су да
државе постају не само независне једне од других и од друге власти, већ и од сваког
вишег начела, чак и моралног.“ Апсолутна сувереност садржавала би у себи могућност
да ɫɜɚɤɨɝ ɬɪɟɧɭɬɤɚ арбитрарно одлучује и тренутак доцније мења сопствену одлуку.“
Оваква схватања су на спољнополитичком плану имплицирала неограничену
слободу акције и право на мешање у унутрашње ствари других земаља. Управо је ова
теорија послужила као основ поробљивачке политике империјалних сила које су
„штитиле своје виталне интересе“, односно обављале „цивилизаторску мисију“ тако
што су покоравале мање и слабије државе. Још у идеологији Свете Алијансе истицано
је „право на интервенцију“. У околностима насталим после Првог светског рата,
теорија и пракса „апсолутне суверености“ доведена је до крајњих консеквенци у
политици и идеологији фашистичких држава. Тако је по национал-социјалистичком
схватању разрађеном у Хитлеровој теорији „расистичка национална држава“
(Volkischer Staat) једино позвана да одлучује о својим међународним интересима, док
се спорови између држава решавају у крајњој инстанци силом. Слично је било и у
Мусолинијевој Италији где је званични режимски правни писац А. Роко (Rocco)
сматрао да је „фашистичка држава једина истинска суверена држава“. Утицај ових
схватања може се видети и у неким стаљинистичким схватањима, посебно код
Вишинског. У суштини, ради се о тенденцији која изједначава сувереност са
способношћу, пре свега материјалном, да се остварује, лишавајући је тако веома
битног елемента - равноправности. Сматрајући право прибегавања рату (ius ad bellum)
атрибутом суверене власти, практично се пориче, или бар битно умањује, сувереност
других држава.
Ако би се прихватио апсолутни суверенитет, држава не би признавала никакву
вишу снагу, па ни снагу морала, уговори које би склопила били би обавезујући у мери
у којој њој то одговара, надлежност страног суда не би признавала ни у ком случају,
што практично значи да би била потпуно неодговорна.
По схватањима школе „релативне суверености“ суверена држава јесте једини
господар својих поступака, али то не значи да су јој сви поступци дозвољени.
Недозвољени поступци су они који не би били спојиви са исто тако релативном
сувереношћу других држава.
Први негатори појма суверености у теорији јављају се у првој четвртини
двадесетог века. Леон Диги сматра да је суверенитет обележје једне воље да заповеда
другој. Но, уместо државе која није живо биће, психолошку вољу поседују службена
лица. С обзиром да су све воље једнаке, службена лица поседују овлашћења не на
основу супериорне воље, већ на основу права, па појам суверености треба одбацити
као метафизички. Харолд Ласки пориче државној власти сувереност, пошто постоје
бројне друштвене организације и заједнице које је ограничавају.
Постоје и негације суверености са позиција које су дијаметрално супротне
апсолутистичким теоријама, али доводе до веома сличних резултата. Ове теорије
управо полазе од све веће повезаности међународне заједнице коју ваља поставити и на
одговарајуће организованије основе, чак и по цену жртвовања таквих „архаичних“ и
„анархичних“ појмова као што је суверености. Још првих година после Другог светског
рата, у време америчке хегемоније, на Западу су се јављале теорије о „застарелости“
суверености у нуклеарним условима. Оне су се залагале за институционализацију

53
међународне заједнице у облику универзалне федерације, светске владе или
наддржаве, можда и трансформацијом Уједињених нација. Касније, пошто је
успостављена нуклеарна равнотежа и блоковска подела света, наднационални пројекти
се своде на ужа подручја обухваћена блоковским оквирима. Сведоци смо оживљавања
ових резоновања и у најновије време кроз оправдања „хуманитарних интервенција“
чија је жртва била и Србија.
Суверенитет се и данас оспорава на широком плану. „Полемика о доктрини води
се у распону од критичких тонова до тоталног негирања овог појма, од вербалног
прихватања традиционалног концепта, до његовог везивања за пролетерски
интернационализам, који је у свом изворном значењу постављен као антипод
суверенитету.“
Иако је некада био схватан као апсолутно право државе, суверенитет је у пракси
увек био ограничен у корист других, исто тако суверених држава. Он је, наиме,
фактички ограничен односима на међународном плану због односа међузависности
који постоје и делују између држава и природних околности, а саме државе,
добровољно и у властитом интересу, пристају на бројна ограничења суверенитета, пре
свега кроз међународне уговоре. У савременом међународном праву, „за разлику од
ранијих схватања која су била врло слична оним из унутрашњег права и сматрала да
суверенитет и у међународним односима не трпи никаква правна ограничења, ван оних
на која је држава изреком пристала, сада поставља извесна ограничења која, будући да
је реч о општеобавезним правилима међународног права, обавезују све државе и важе
према свим државама.
Тако је идеја апсолутног суверенитета постала неспојива са идејом организоване
међународне заједнице. „Целокупан систем међународног права, посебно деловање и
формирање међународних организација, представља ограничење суверенитета.
Савремена теорија и пракса усваја појам суверенитета ограниченог на међународном
терену правилима међународног права.“ Најважније од тих ограничења је забрана
прибегавању рата - право на рат се некада сматрало сувереним правом државе, која је
изражена кроз начело Повеље УН о забрани претње силом или употребе силе.
Коначно неки процеси и појаве у савременом свету, пре свега научно-технолошка
револуција, економски раст и све већа повезаност на светском тржишту,
интернационализација садржаја културе и експанзија глобалних масовних медија, још
увек присутна нуклеарна претња, растуће опасности од еколошких катастрофа које не
познају националне границе итд., чине све државе одговорним за заједничку судбину
човечанства, а што је у супротности са суверенитетом националних држава схваћеним
у класичном смислу.
Но субјекти у међународној заједници и даље су суверене националне државе,
тако да сувереност у савременом поретку представља правило, а ограничења
суверенитета изузетак. Ова ограничења се не могу претпостављати, већ свако
конкретно ограничење суверенитета мора бити засновано или на извору или на
међународном обичајном правилу. У том смислу Међународни суд правде је утврдио
да „ограничење територијалног суверенитета не може бити признато све док није
постављена правна база у сваком посебном случају.“
И данас се држави признаје право да има подручје своје искључиве надлежности
у коју не смеју да се мешају ни стране државе, нити међународне организације. Једини
изузетак од овог domaine reserve, који је признат још од Друштва народа, а прихваћен и
од Повеље Уједињених Нација, је овлашћење Савета безбедности да у случају претње
миру, односно повреде мира и агресије предузме одгварајуће мере. Признање domaine
reserve у савременом праву представља израз „државног суверенитета који је по својој

54
природи најближи појму неограниченог суверенитета, али не и апсолутног
суверенитета који не води рачуна о постојању других, њему једнаких суверенитета.

ɁȺɄȴɍɑȺɄ

У склопу различитих схватања суверенитета као једног од најкомплекснијих и

истовремено, најзначајних појмова у социологији, који је проузроковао бројне
противречности у унутрашњим односима појединих држава, регионалној
проблематици и на глобалном плану, неопходна су систематска и свеобухватна
разматрања овог феномена. Поред тога, у друштвеној, политичкој и правној теорији су
се доста водиле полемике између теоретичара који су инсистирали на његовој
неограничености, али (апсолутни суверенитет) и оних који су указивали на различите
видове његовог ограничења. Често су разлике у овим теоријским концепцијама биле у
служби конкретне политике коју су водиле њихове земље.
Савремено међународно право прихвата суверенитет као једно од битних
обележја независности држава. Тако се у складу са Повељом УН односи међу
чланицама међународне заједнице морају, поред осталог, заснивати и на начелу
суверене једнакости, односно на међународном признању равноправности,
независности и одрицања од мешања у унутрашње послове држава. Појам
суверености, схваћен у смислу савременог међународног права, дефинисан је
принципом суверене једнакости држава у Декларацији о основним принципима
међународног права о пријатељским односима и сарадњи држава у складу са Повељом
УН.
Иако су све државе формално прихватиле неприкосновеност суверенитета и
равноправности држава, појаве нарушавања суверенитета држава, под различитим
изговорима су обележиле читав двадесети и почетак двадесет првог века.
На основу и изнетог може се констатовати да, упркос бројним ограничењима које
је наметнуо савремени живот, пре свега услед растуће повезаности и раније
незамисливе међузависности, сувереност држава још увек представља основно начело
међународног права. Суверена држава представља и данас центар делатности у свету,
фактор у политичком, војном и економском погледу. При томе, не треба испустити из
вида чињеницу да савремени поредак делује у плуралистичком систему држава, у свету
права једнаких ауторитета, па отуда суверенитет једне државе мора бити нужно
сагледан и тумачен кроз призму суверенитета осталих чланица међународне заједнице.

ɅɂɌȿɊȺɌɍɊȺ

[1.] Аврамов, С., Креча, М.: Ɇɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨ ʁɚɜɧɨ ɩɪɚɜɨ, Савремена администрација,
Београд, 1969.
[2.] Аврамов, С.: ɋɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ ɭ ɫɚɜɪɟɦɟɧɨʁ ɞɨɤɬɪɢɧɢ ɢ ɩɪɚɤɫɢ, Југословенска ревија за
међународно право, 1-3, Београд, 1979.
[3.] Аврамов, С., Креча, М., Међународно јавно право, Београд: Савремена
администрација, 1999,
[4.] Andrassy, J., Међународно право, Загреб: Глобус, 1954
[5.] Бартош, М.: Ɇɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨ ʁɚɜɧɨ ɩɪɚɜɨ, књ. I, Београд, Просвета 1954.
[6.] Вујаклија, М., Лексикон страних речи и израза, Београд, Просвета 1954.
[7.] Гавранов, В., Стојковић, М., Међународни односи и спољна политика Југославије,
Београд, Савремена администрација, 1982

55
 [8.] Ђорђевић, Ј.: ɉɪɢɥɨɝ ɬɟɨɪɢʁɢ ɨ ɞɪɠɚɜɧɨɦ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬɭ, ЈРМП, 2/1954,
[9.] Иблер, В.: Ɋʁɟɱɧɢɤ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨɝ ʁɚɜɧɨɝ ɩɪɚɜɚ, Информатор, Загреб, 1987.
[10.] Јовановић, С.: Ɉ ɫɭɜɟɪɟɧɨɫɬɢ - ɍɜɨɞɧɨ ɩɪɟɞɚɜɚʃɟ ɢɡ ɞɪɠɚɜɧɨɝ ɩɪɚɜɚ, Градина,
Ниш, 1996.
[11. ] Крилов, С.,Б., Историја Созданиа, ООН, Москва 1960,
[12. ] Лукић, Р.: ɂɫɬɨɪɢʁɚ ɩɨɥɢɬɢɱɤɢɯ ɢ ɩɪɚɜɧɢɯ ɬɟɨɪɢʁɚ - 1 ɤʃɢɝɚ ɨɞ ɚɧɬɢɤɟ ɞɨ
ɩɨɱɟɬɤɚ XVII ɜɟɤɚ, Научна књига, Београд,1982.
[13.] Нешковић, С. Безбедност и реформе у Србији, Београд, Институ за политичке
студије, 2006
[14.] Нешковић, С.: Ɉɝɪɚɧɢɱɟɧɢ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ, Висока пословна школа Чачак, Центар за
стратешка истраживања ЦЕСНА Б, Чачак, 2007.
[15.] Нешковић, С. Државни суверенитет и људска и мањинска права, у Безбедност у
постмодерном амбијенту, зборник радова, Београд, Центар за стратешка истраживања ЦЕСНА
Б 2007,
[16.] Нинчић, Ђ.: ɉɪɨɛɥɟɦ ɫɭɜɟɪɟɧɨɫɬɢ ɭ ɩɨɜɟʂɢ ɢ ɩɪɚɤɫɢ ɍʁɟɞɢʃɟɧɢɯ ɧɚɢɢʁɚ,
Институт за међународну политику и привреду, Београд, 1967.
[17.] ɉɨɥɢɬɢɱɤɚ ɟɧɰɢɤɥɨɩɟɞɢʁɚ, Савремена администрација, Београд. 1975.
[18.] ɉɪɚɜɧɚ ɟɧɰɢɤɥɨɩɟɞɢʁɚ, Савремена администрација, Београд, 1989
[19.] УН доц. А/5746

56
Ratko Suziü UDK 327.2:[338.124.4:316.334 Pregledni rad
Nenad Suziü

UGROŽENOST SUVERENITETA
U INTENZIVNOJ GLOBALIZACIJI

Apstrakt: Autori razmatraju nekoliko aspekata ugroženosti suvereniteta u savremenom

svijetu globalizacije. To su: globalizacija, evolucija ljudi i tehnologije, uticaj globalnih medija na
suverenitet, ekonomska kriza i suverenitet, kulturni imperijalizam te nova svrstavanja zemalja na
svjetskoj sceni. Svaki od ovih aspekata ima svoju globalizacijsku dimenziju i ugrožava suverenitet
malih naroda. U ovom radu autori ukazuju na naþine kojima se ruši ovaj suverenitet, ali ne i na to
kako u tim uslovima oþuvati suverenitet – što ostavljaju za drugi, poseban rad. Ukazuju na to da ne
treba poistovijetiti globalizaciju sa amerikanizacijom i pozapadnjenjem, jer da nije amerikanizacija,
danas bi se ona zvala mandžurizacija ili rusizacija. Šest kriterijuma za raspoznavanje ugroženosti
suvereniteta koje autori ovdje obrazlažu omoguüuju da steknemo uvid na koji naþin se smanjuje ili
gubi suverenitet malih zemalja u današnjem svijetu, a to se posebno odnosi na zemlje u tranziciji.
Kljuþne rijeþi: suverenitet, globalizacija, tehnologija, kulturni imperijalizam, ekonomska
kriza

VULNERABILITY SOVEREIGNITY IN INTENSIVE GLOBALIZATION

Abstract: The authors discuss several aspects of the vulnerability of sovereignty in the
modern world of globalization. These are: globalization, the evolution of humans and technology, the
impact of global media on sovereignty, the economic crisis and sovereignty, cultural imperialism and
a new classification of countries on the world stage. Each of these aspects has its own globalization
dimension and it threatens the sovereignty of smaller nations. The authors in this work suggest ways
in which sovereignty is threatened, but at the same time not suggesting how to preserve the
sovereignty of those conditions, which is left for other specific work. They indicate that globalization
should not be identified with Americanization or westernization, for if it’s not Americanization, today
it would be called Manchurianization or Russianization. Six criteria for the recognition of threatened
sovereignty that the authors here argue, allows us to gain insight on how the sovereignty of small
countries in the world today is reduced or lost, and this is especially referred to the countries in
transition.
Keywords: sovereignty, globalization, technology, cultural imperialism, economic crisis

Uvod

Šta je to suverenitet? Suveren znači vladar, ali u kontekstu pojma suverenitet treba
imati u vidu četiri aspekta suverenosti: teritorija, stanovništvo, vlast i međunarodno priznanje
(Biersteker & Weber, 1996). Teritorija treba da je određena granicama, a u okviru tih granica
podrazumijeva se građanstvo koje ima državljanstvo na datoj teritoriji. To stanovništvo bira
svoju vlast a ona uređuje ustavna i druga prava građana tako da je međunarodno priznata kao
država. U BiH posebno je sporan ovaj četvrti kriterijum zato što aktuelnu vlast ne predstav-
ljaju samo lokalno izabrani političari nego i Visoki predstavnik koga nameće međunarodna
zajednica. Ugroženost suvereniteta BiH bolje ćemo sagledati po Krasnerovim kriterijumima.

Ministarstvo prosvjete i kulture RS Banja Luka. Korespondencija: tesla979@yahoo.com

Filozofski fakultet Univerziteta u Banjoj Luci. Korespondencija: nenad_szc@yahoo.com

57
 Stiven Krasner ukazuje na četiri aspekta svakog suvereniteta: 1) lokalna suverenost –
kontrola koju održava aktuelna vlast, 2) međuzavisni suverenitet – kontrola kretanja unutar
granica države, 3) legalni internacionalni suverenitet – formalno priznavanje ostalih
suverenih država i 4) vestfalijski suverenitet – odsustvo stranih autoriteta i njihovo učešće u
vlasti (Krasner, 1942/2001). Prvi Krasnerov kriterijum u BiH je u pitanju zato što lokalna
vlast ne može održati kontrolu događaja i procesa koji se bitno tiču suverenosti BiH. Drugi
kriterijum, kontrola kretanja unutar granica države BiH permanentno je ugrožen ilegalnim
ulaskom građana sa Bliskog istoka i spornim ostvarivanjem prava na državljanstvo. Treći
kriterijum nije sporan za BiH jer je ona priznata od svih država UN-a. Četvrti kriterijum,
odsustvo stranih autoriteta ovdje je vrlo sporan kada imamo u vidu moć i vlast koja stoji na
raspolaganju visokom predstavniku. U istoriji ljudskog društva nemamo primjera da je jedan
vladar imao takve ingerencije, a da ujedno nije imao gotovo nikakvu odgovornost, jer
odgovornost Visokog predstavnika u BiH ne postoji, odgovorni su lokalni lideri. Pored svih
ovih komponenata, suverenitet u BiH i RS ugrožava i proces globalizacije.
Postoje brojne definicije globalizacije kao procesa. Neke definicije polaze od
ugroženosti jezika i nacionalne kulture, druge ukazuju na dominantne globalne promjene koje
su u posljednjim decenijama sve evidentnije, neke govore o uspostavljanju jedinstvenog
političkog poretka na globalnom nivou a neke o globalnoj ekonomiji. Ovdje nam nije cilj
izlistati sve te definicije. Ako pratimo definicije koje polaze od ugroženosti jezika i
nacionalne kulture, lako ćemo uočiti da se iz decenije u deceniju ovaj kriterijum ublažava.
Ljudi su danas uočili da globalizacija nije fatalna prijetnja jeziku i nacionalnoj kulturi, čak ni
u slučaju manje brojnih nacija, posebno ako te nacije svojom marljivošću konkurišu
najnovijim tehnološkim izazovima. Primjer je Japan, koji je u prve softvere ugradio engleski,
a ne samo japanski jezik. Ipak, ovdje ćemo se držati jedne definicije globalizacije.
„Globalizacija se odnosi na činjenicu da svi sve više živimo u jednom svijetu, tako da
pojedinci, grupe i nacije postaju sve više meÿusobno zavisni“ (Gidens, 2003, str. 56). Ovaj
opšti okvir za definiciju globalizacije omogućuje nam da izbjegnemo zablude, ograničenja i
zamke jednostranog gledanja na globalizaciju, isključuje subjektivizam i omogućuje realno
sagledavanje njenih prednosti i nedostataka, sagledavanje činjenica.
Prva činjenica od koje želimo poći odnosi se na širenje uticaja moderne tehnologije.
Naime, ona predstavlja najistaknutiji aspekt globalizacije danas. „Iznad svega, uzrok globali-
zacije predstavlja razvoj informacione i komunikacione tehnologije koja je povećala brzinu i
obim interakcija među ljudima širom svijeta“ (Gidens, 2003, str. 56). Uz tehnologiju kakvu
danas imamo, proces globalizacije bi se odvijao čak da Amerika i ne postoji. „Da, mi
gradimo globalno društvo, a ono ovisi o tehnologiji koja svakodnevno napreduje“ (Hancock,
2009, str. 2). Upravo tehnologiju danas pokušavaju iskoristiti kao instrument pozapadnjenja
ili dominaciju Zapada.
Druga činjenica koju ne možemo zaobići kada razmatramo globalizaciju je da se ona
danas u znatnoj mjeri može poistovijetiti sa amerikanizacijom ili pozapadnjenjem. Zbog bur-
ne industrijalizacije i efekata koje je industrijsko društvo donijelo, u devetnaestom vijeku se
razvila teza o „odgovornosti bijelog čovjeka“ (Huntington, 1998, str. 88), odnosno teza o
tome da je bijeli čovjek donio novi način života, opstanak čovjeka bez zemlje ili feuda. Ova
teza je rezultirala pravdanjem širenja zapadnjačke ekonomske i političke dominacije nad
nezapadnim društvima (ibidem). Kada jedna nacija ili civilizacija postane superiorna, tehno-
loški i materijalno nadmoćna, ona uzima za pravo da preuzima kontrolu, da nameće svoj
prestiž, svoj stil i način života drugima (Servan-Schreiber, 1968, str. 18). Danas se u
globalizaciji ta teza prepoznaje u fetišizaciji kapitalizma i tržišne ekonomije. Radi se o utopiji
koju su mase u zemljama u tranziciji preuzele da bi zamijenile utopiju komunizma.
Treća činjenica u vezi sa globalizacijom je da ona donosi tiho i nemilosrdno
raslojavanje. Sve više ljudi na planeti Zemlji nema sredstava za elementarni opstanak, a sve

58
manji broj ljudi dobija sve više novca. Tehnologija danas oduzima ljudima njihova radna
mjesta, a tu tehnologiju mogu da kupe oni koji imaju novac. Dakle, zahvaljujući tehnologiji
bogati postaju još bogatiji, a siromasi još siromašniji. Kuda vodi ovaj globalizacijski trend?
Istorija nam govori da su se takvi procesi u prošlosti okončavali revolucijom, međutim,
Kristofer Laš, na kraju XX vijeka kaže da nema više revolucija, barikada, Gavroša i Kozete,
da slijedi pobuna elita (Лаш, 1996). Veliki gradovi će, kako kaže Laš, postati zakrčeni
demonstrantima i neće biti prohodni jer će ogroman broj mladih i školovanih ljudi izaći na
demonstracije, blokirati saobraćaj i rad institucija. Nezadovoljni što nemaju zaposlenje i što
su socijalno marginalizovani, ovi ljudi predstavljaju elitu koja će se pobuniti (ibidem).
Raslojavanje kao globalizacijski proces ne može završiti dobrom za čovječanstvo, ono može
dovesti samo do pogoršanja i rezultirati padom sistema.

Evolucija ljudi i tehnologije

Ako po principu usavršavanja pratimo razvoj ljudi i trhnologije, konstatovaćemo neke

radikalne razlike (Tabela 1). Na primjer, životni vijek ljudi tokom istorije se produžava, a
svakim novim tehnološkim rješenjem stara tehnologija odlazi u staro gvožđe. Ljudski rod je

Tabela 1: Razlika u evoluciji ljudi i mašina

Prirodna inteligencija (þovjek)
Promjene su postepene i spore.
Čovjekov životni vijek se
produžava.
U interesu progresa ili superiornosti
pojedinca ili grupe, nije moralno žrtvovati
bilo kog pojedinca ili grupu.
Čovjek se usavršava sa ili bez
pomoći tehnologije.
Čovjek planira svoje usavršavanje.
Čovjek je samoodrživ i
samoobnovljiv.
Vještaþka inteligencija (tehnologija)
Promjene su brze, često skokovite.
„Životni vijek“ tehnologije se skraćuje
usavršavanjem (npr. kompjuter).
Jedna superiorna mašina šalje u staro
gvožđe desetine ili stotine drugih,
prevaziđenih mašina.
Tehnologija se ne može usavršavati
bez pomoći čovjeka.
Usavršavanje tehnologije planira
čovjek.
Održivost i obnovljivost tehnologije
zavisi od čovjeka.

razvio moralni princip da i najslabija jedinka ima pravo na život i sva ljudska prava, a
kod tehnologije vrijedi obrnuto. Hiljade starih komodora mora dati svoje tastature i oplate za
moć jednog PC-kompjutera.
Već sada moramo konstatovati da budućnost čovjeka znatno zavisi od tehnologije.
„Budućnost ljudskih bića danas je povezana sa ko-evolucijom bioloških i nebioloških
(digitalnih) formi života“ (Hancock, 2009, str. 4). Od vremena kada je načinio drvenu nogu i
izumio naočale, od vremena kada je počeo da pravi vještačke zube, čovjek je napustio evolu-
ciju (Spengler, 1922). Priroda i okolina čovjeku nameću ograničenja, ali ta ograničenja
čovjek sve više i više prevazilazi zahvaljujući tehnologiji. Svoju evoluciju čovjek sve više i
više vezuje za tehnologiju. Ograničenja koja mu nameće priroda čovjek danas ruši
zahvaljujući modernoj tehnologiji. Na primjer, kretanje postaje sve efikasnije tako da planeta
Zemlja postaje svakim danom sve manja, odnosno sve dostupnija čovjeku. Zahvaljujući

59
tehnologiji čovjek sve više ovladava prirodom. Tu se susrećemo sa paradoksom Frensisa
Bekona koji kaže da ne možemo komandovati prirodi ako ju ne poštujemo, odnosno ako joj
se ne prilagodimo (vidi: Hancock, 2009, str. 23). Jedan od ciljeva obrazovanja mora biti
usklađenost čovjeka sa prirodom.

Globalni mediji ruše suverenitet

Mediji masovne komunikacije su putem satelita stigli i u najzabačenije krajeve

svijeta. Više nije moguće kontrolisati informacije koje posreduju velike medijske kompanije
kao što su CNN, Euro News, BBC i tako dalje. Ove medije tvorci novog svjetskog poretka
danas neštedimice koriste da posreduju vlastite ideje, vlastite projekcije. Jedan od načina
djelovanja ovih medija je i satanizacija malih naroda, odnosno onih država i nacija koje
nemaju moć da se odupru velikim medijskim kućama. Radi se o nacijama i državama koje se
ne uklapaju u interese centara moći novog svjetskog poretka. Po definiciji, masovne
komunikacije su poruke kreirane od strane osobe ili grupe ljudi i poslane kroz transmitersi
uređaj ka širokoj publici, ka brojnim slušaocima ili velikom tržišu. Šta podrazumijeva
sintagma mas-medij? Mas-medij je bilo koji medij korišten u svrhu prenošenja ili transmisije
informacija širem auditorijumu u formi komunikacije. Medije možemo klasirati u šest
kategorija: a) knjige, b) novine, c) radio, d) televizija, e) film i f) Internet. Svojom formom
danas i mobilna telefonija jednim dijelom može biti kategorisana kao mas-medij.
Svojevremeno se smatralo istinom ono što je napisano. Ljudi su govorili „Imam crno na
bijelo“. U to doba pisanje je bilo toliko rijetka vještina da se smatralo da na neistinu ne treba
trošiti papir, tintu i vrijeme ako se ne piše istina. Danas to znatnim dijelom vrijedi za medije.
Laž plasirana u mas-medijima ima snagu istine. Kažu da glasina plasirana na mas-mediju
lični na vreću perja koju neko sa nebodera prosipa po vjetrovitom danu, a demanti je kada
svako pero pokupiš i vratiš u vreću. Ovo jednostavno poređenje ukazuje na moć medija.
Danas su vlasnici mas-medija gospodari koji nonšalantno mogu oblikovati javno mnjenje, ali
već je stiglo vrijeme da svaki čovjek postaje vlastiti emiter ili broadcasting, kako je prije pola
vijeka predvidio (Toffler, 1970, str. 281). Ovaj proces možemo porediti sa pojavom baruta i
ličnog vatrenog oružja kada je svaki slabić mogao da ubije najvećeg junaka. Kao što su tada
slabiji stekli moć da se brane, danas pojedinac može putem ju-tuba ili fejsbuka da brani svoje
stavove, da demantuje informaciju koju plasira masovni medij. Ipak, u oblikovanju javnog
mnjenja još uvijek dominira snaga mas-medija. Još uvijek moć pojedinca na tom polju u
odnosu na mas-medij liči na moć kremenjače u odnosu na mitraljez.
Uz pomoć satelitske transmisije signala danas moćni TV-emiteri, Internet i drugi
mediji prelaze granice bez odobrenja državnih vlasti, stižu u domove građana i na taj način
ruše suverenitet svake države. To je postalo do te mjere uobičajeno da nam je čudno kada
neka od bliskoistočnih islamskih zemalja zabrani nekog od tih mas-medijskih posrednika.
Odnos prema medijima i kultura komuniciranja treba da su sastavni dio seta ciljeva svakog
vaspitno-obrazovnog sistema.

Ekonomska kriza i suverenitet

Kada se poljuljaju berze u Vašingtonu, Parizu ili Tokiju, mi u Banjoj Luci osjetimo
efekte tih globalnih procesa. Dugovi najmoćnijih zemalja svijeta, kakve su SAD, toliko su
narasli da je svjetski ekonomski sistem sličan kuli od karata (Оте, 2009, str. 23). Krize i
potresi koji uzdrmaju svjetsku ekonomiju, munjevito i neposredno se odraze na ekonomije
najvećeg broja zemalja svijeta koje su vezane za tu ekonomiju. Utopija kapitalističke efikas-

60
nosti kod nas je zamijenila socijalističku i komunističku utopiju. „Isto onako kako je ideolo-
gija socijalističke planske privrede bila diskreditovana, to se sada dešava sa globalnim hiper-
kapitalizmom“ (ibidem, str. 13). Osnovni problem je to što se male zemlje sve više zadužuju
kod MMF-a i kod velikih bankarskih korporacija i time ugrožavaju suverenitet i nezavisnost
koju proklamuju njihovi ustavi i pozitivni propisi.
Novac je postao globalni problem. „Novčana masa se u proteklih trideset godina
povećala više od četrdeset puta, dok se količina roba povećala samo četiri puta (ibidem, str.
24). Globalna inflacija je evidentna pojava i ona se direktno odražava na inflaciju nacionalnih
valuta, a ovo neposredno na suverenitet. Najveću masu tog lažnog novca nose krediti i napu-
hana vrijednost nekretnina. To Maks Ote naziva „mjehurom kreditnog balona“ (2009, str.
116). Kada ovaj mjehur eksplodira, dolazi slom (ibidem, str. 33). Isto tako, sve to možemo
nazvati mjehurom globalizacije koji će da eksplodira iz jednostavnog razloga što se proces
globalizacije kakav danas imamo ne može održati. Dva su ključna okidača takve krize: 1)
krah dolara i 2) krah rasta tržišta nekretninama (ibidem, str. 47).
U drugoj deceniji XXI vijeka možemo konstatovati da se na svjetskim berzama
javljaju nove valute koje konkurišu dolaru, to je u prvom redu euro. Osim tih valuta, sve više
nastaju globalne valute u formi virtuelnog novca kakv je bit-koin. Kreditna kartica pronađena
je još 1949. godine kada nastaje Dajners kartica. Već 1958. godine javlja se konkurencija
ovoj kartici u vidu American Express i Bank Americard karica iz kojih kasnije nastaje VISA
kartica, danas u najširoj upotrebi kao univerzalna zamjena za novac (ibidem, str. 92). Pojava
ovih kartica i virtuelnog novca na njima rezultirala je time da svaki amerikanac u prosjeku
ima dug na njima oko 7.000 eura. Ova kratka istorija virtuelnog novca upozorava kuda vodi
taj proces – u dugove i povećanje kreditnih zaduženja. Slično je i sa malim zemljama koje se
zadužuju preko Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). „Republika Srpska zavisi od
pravnih okvira koje joj nameće država BiH, a uslove funkcionisanja BiH nameće, pored
ostalih vanjskih činilaca, i MMF“ (Suzić, 2011, str. 24). Radi se o kreditnom zaduživanju
koje MMF diktira svojim uslovima. Pored ostalih, uslov je da se krediti koje plasira MMF ne
smiju potrošiti tako što će biti podijeljen policiji, radnicima, zdravstvu, prosvjeti,
penzionerima i tako dalje, a to znači da MMF ne dozvoljava da se novac stavi u opticaj. Ovaj
fond diktira da se taj novac utroši na velike investicije, dugoročne projekte ili infrastrukturu,
odnosno u one investicije koje se neće moći brzo otplatiti tako da se nakon deset godina
stend-baj aranžmana dotična zemlja mora zadužiti novim kreditom kako bi vraćala prethodni
i kamate koje idu uz to. Drugim riječima, vrijedi deviza: posudiću vam sav novac svijeta, ali
ga nemojte trošiti nego ga morate vraćati meni da bih ja opet s njim raspolagao.
Pojednostavljeno izraženo to možemo nazvati dužniþkom omþom. Na ovaj način se direktno
uzrupira suverenitet malih zemalja.

Kulturni imperijalizam

Kulturni imperijalizam ovdje pojmovno određujemo kao dominaciju jedne kulture

nad drugom. Termin vuče korijene iz šezdesetih godina, a javljao se u različitim sintagmama:
medijski imperijalizam, strukturalni imperijalizam, kulturna zavisnost i dominacija, ekonom-
ski imperijalizam, ideološki imperijalizam, elektronski imperijalizam. Ovaj imperijalizam
ima različite forme, od medijskog posredovanja dominantnih kultura, preko formalne i
namjerne politike, ekonomske ovisnosti do vojne intervencije. Konačan efekat kulturnog
imperijalizma je dominacija superiorne i potčinjavanje lokalne kulture.
Američki način života prožet idejom o američkom snu posredovan je danas masovnim
medijima, u kojima su holivudski filmovi dominantni u našim programima. Pod firmom
nezavisnosti ovi filmovi se prikazuju u udarnim terminima, a najčešće prikazuju holivudske
stereotipe. Jedan od tih stereotipa je bogat život, visok standard i materijalna nezavisnost

61
protagonista. Tako se polako usvaja ideja o blagostanju toga društva, o obećanoj zemlji. Osim
toga, holivudska filmska industrija već decenijama dominira nad lokalnim filmskim
produkcijama, asimilira ih i ograničava njihov napredak. Umjesto da posreduje lokalnu i
nacionalnu kulturu, lokalna filmska industrija gubi trku sa moćnim Holivudom, gubi najveće
zvijezde, režisere, scenariste i time prosperitet. Kulturni imperijalizam eklatantno se vidi u
filmskoj industriji.
Druga strana medalje pri korištenju globalnih mas-medija za protežiranje kulturnog
imperijalizma je da, kako tehnološki napreduju, ovi mediji se pretvaraju u antitezu kulturnom
imperijalizmu. Naime, svakim danom sve je više moguće da male zemlje predstave svoje
nacionalno kulturno blago, da se odupru dominaciji najmoćnijih. U globalnom procesu asimi-
lacije naroda i kultura sada imamo proces očuvanja kulturne autentičnosti. Ovaj proces je
danas, nažalost, još u rudimentarnoj fazi. Primjer je Al-džazira (Al-Jazeera) iz Katara. U pos-
ljednjih desetak godina Al-džazira postala je ne samo najveći medijski fenomen u arapskom
svijetu, već i jedan od najvećih političkih fenomena. Ova satelitska TV stanica čuvena je
zbog svoje otvorenosti i slobodnog govora. Svaki arapski politički lider ima razloga da
stisnutih zuba prati njihov program jer govore ono što oni ne žele čuti, ono što bi političari
radije prešutili.
Danas je moguće da pojedinac ili grupa postavi svoju poruku, pjesmu ili sliku na
fejsbuku i da to pogleda milion ljudi. Isto tako, moguće je prodati vlastite proizvode preko
Interneta na bilo kojoj tački Zemlje. Dakle, mediji su doveli kulturni imperijalizam moćnih
do antiteze tom imperijalizmu – sada se putem medija može suzbijati kulturni imperijalizam
najmoćnijih kultura. Ma koliko globalizacija predstavljala svjetski, planetarni proces i
otjelotvorenje dominacije Zapada, evidentno je da ona postaje proces civilizacijskog napretka
i predstavljanje identiteta kulture malih zemalja. Kulturni imperijalizam ugrožava suverenitet
naroda i država, ali se antiteza tom imperijalizmu sve više ostvaruje uz pomoć moderne teh-
nologije. Ovaj proces Semjuel Hantington naziva „povratak autohtonosti“ (Huntington, 1998,
str. 119). „Raspored kultura u svijetu odražava raspored moći. Trgovina može, ali ne mora ići
sa zastavom, ali kultura gotovo uvijek slijedi moć“ (ibidem, str. 119). Danas je evidentno da
moć Zapada na čelu sa Amerikom opada, a da moć istočnjačkih kultura raste. To se odrazilo i
na proces kulturnog imperijalizma. „Sve veća moć nezapadnjačkih društava, do koje je došlo
modernizacijom, podstiče obnovu nezapadnjačkih kultura širom svijeta (ibidem, str. 119).
Ovaj proces počeo je onog trenutka kada su ljudi uvidjeli da zapadni kapitalizam nije apso-
lutno prosperitetan, da je podložan krizama i da danas sagledavamo njegov početak kraja.
Sve do juče, pa i danas lokalne lidere u malim zemljama podupire Zapad, a za uzvrat traži
njihovu lojalnost, prihvatanje ekonomske i kulturne dominacije. „Kako zapadnjački uticaj
slabi, mladi potencijalne vođe ne mogu od Zapada tražiti da im proda moć i bogatstvo.
Sredstva za uspjeh moraju naći u svom vlastitom društvu pa se dakle moraju prilagoditi
vrijednostima i kulturi tog društva“ (ibidem, str. 122). Mnogi od tih lidera pribjegavaju
pljački vlastitog naroda uz blagonaklonost Zapada, koji iz ovoga crpi lojalnost lidera jer ih
može ucjenjivati za njihova nezakonita djela koja pomno prate i bilježe obavještajne službe
Zapada.

Nova svrstavanja i suverenitet

Svjedoci smo da se moderni globalni procesi kreću ka multipolarnom i

multikulturnom svijetu, ali svjedoci smo i tvrdoglavog nastojanja tvoraca novog svjetskog
poretka da se taj proces usmjeri ka unipolarnosti i unikulturalnosti. Ovu unikulturalnost treba
shvatiti kao integrisanje kultura, prije nego njihovo brisanje.

62
 Značajno pitanje je uticaj religije na sukob civilizacija i uspostavljanje novog
svjetskog poretka, odnosno uticaj religije na brisanje suvereniteta zemalja trećeg svijeta. Na
Zapadu je novac dobio moć vrhovnog božanstva. To je posebno slučaj sa SAD. Ono što bi
naši preci nazvali pohlepom, u SAD je vrhovna vrijednost (Оте, 2009, str. 112). Kada je
narod Izrailja prešao dolinu rijeke Nila i kada su monsunske kiše podigle vodostaj Nila tako
da egipatske falange nisu mogle da dostignu narod Izrailja, ljudi su htjeli da dobiju slobodu
da mogu jesti i piti zalihe, da steknu seksualne slobode, koje im je Mojsije ograničavao.
Udružili su se, sakupili zlatni nakit i izlili zlatno tele kao svoje vrhovno božanstvo koje će im
dati te slobode. Takvo zlatno tele u Americi je dolar. Možete učiniti vrlo ozbiljan zločin, ali
uz kauciju, uz određenu sumu dolara, opet ste na slobodi. Katolička religija Zapada danas se
doživljava kao bedem koji zaustavlja širenje islama. Sukob ovih religija Zapad pokušava
preusmjeriti na sukob islama i konfučijanizma, ali semitska i pravoslavna vjera ostaju izvan
ovih sukoba. Moderni ekonomski uspon Rusije ukazuje da pravoslavlje sve više postaje
sastavni dio globalne kulture, da se ideološki i ekonomski uspinje.
Kina ostaje indiferentna na činjenice o predominaciji Zapada, Vatikana i
protestantizma, niti je puno brine ofanzivnost ekstremnih islamista. Kinezi se ponašaju kao
zemlja Središnjeg Kraljevstva kojoj nisu potrebni saveznici jer je ona sila za sebe, centralna
sila. Oni smatraju da će drugi narodi vremenom uvidjeti kako im savezništvo sa Kinom treba,
kako saradnja sa Kinom služi njihovim interesima. Ignorancija koju demonstrira
konfučijanizam u odnosu na ofanzivnost islama ili pokrštavanje koje zagovara katolička
crkva ispostavlja se kao prednost jer tu religiju ljudi ne vide kao opasnu i ofanzivnu.
Evidentno je da se polagano, ali sigurno odvija jedan univerzalni proces tolerancije prema
Kini i približavanje toj kulturi. Na primjer, jaka veza Japana sa Zapadom sve više popušta u
korist približavanja Japana i Kine.
Nova svrstavanja nacija, država i civilizacija možemo prepoznati u nekoliko procesa:
1) Širenje Evropske unije, 2) početak kraja američkog liderstva u ekonomskom, ideološkom i
kulturnom smislu, 3) gašenje vojnih paktova u formi partnerstva za mir, 4) narastanje Rusije
kao lidera pravoslavnih zemalja, ali sve više i kao svjetskog lidera sa izvozom nafte, plina,
žita, svemirskim projektima i slično, 5) tupljenje oštrice ofanzivnog islamskog fundamen-
talizma i jačanje ekumenističkih procesa. Dakle, evidentno je da konfliktnost blokova, nacija
i civilizacija postepeno ustupa mjesto saradnji i toleranciji. Jedan od ovih procesa prepozna-
jemo i u BiH, odnosno u Republici Srpskoj. Radi se o širenju Evrope. Odavno smo ušli u
proces pridruživanja Evropskoj uniji. U psihološkom smislu to se prepoznaje u stavu svakog
građanina BiH da rado priznaje kako je Evropljanin, ali svaki od tih građana bio bi uvrijeđen
kada bi mu pripisali bilo koju od tri bosanske nacije. Ulaskom u Evropsku uniju direktno se
briše jedno od ključnih obilježja suvereniteta – granica države.

Zakljuþak

Suverenitet u BiH je po defniciji ugrožen jer se uz lokalnu vlast ostvaruje i vlast Viso-
kog predstavnika, što je svojevrstan istorijski kuriozitet. U ovom radu polazimo od definicije
suvereniteta i na samom startu možemo konstatovati da je suverenitet u BiH po definiciji
ugrožen. Posebno je zanimljivo na koji način globalizacija ugrožava ovaj suverenitet.
Globalizacija se prepoznaje po više kriterijuma. Ovdje se podrazumijeva njeno
svojstvo da ljudski rod sve više živi u međuzavisnosti. Prvo dejstvo globalizacije možemo
prepoznati po tehnologiji koja stiže munjevito i bez pitanja. Svakodnevno stižu nova
tehnološka rješenja, prodiru novi izumi i uređaji bez kojih ljudi teško mogu funkcionisati ako
bismo im oduzeli te uređaje. Zapitajmo se samo šta bi bilo kada bi smo danas ukinuli Internet

63
i elektronsko poslovanje. Drugo svojstvo globalizacije je da je ona danas u znatnoj mjeri
amerikanizacija i pozapadnjenje, a treća je da ona donosi nemilosrdno raslojavanje.
Ovdje smo razmotrili evoluciju ljudi i tehnologije. Nekoliko činjenica proizilazi iz
sagledavanja jedne i druge evolucije. Na primjer, tehnološka rješenja i uređaji žive sve kraće,
a ljudi sve duže. Druga je činjenica da tehnologija danas zavisi od čovjeka, ali isto tako je
evidentno da čovjek sve više ovisi od tehnologije. Pitanje je vremena kada će dominirati
tehnologija i biti superiorna u odnosu na čovjeka. Najznačajnije ovdje je konstatovati da
savremena tehnologija ozbiljno ugrožava suverenitet država u klasičnom značenju ovog
pojma.
U ovom radu razmotren je i uticaj modernih medija na suverenitet država i naroda.
Izvjesno je da se putem modernih medija najneposrednije može uticati na suverenitet malih
država, posebno na one države koje ne mogu da se suprotstave moćnim medijima, provajde-
rima i svjetskim ekonomijama koje stoje iza njih. Ipak, mediji donose i nove mogućnosti za
male zemlje i narode. Naime, danas svaki čovjek, grupa ili država mogu postati svjetski emi-
ter i postići to da ga prate ili gledaju milioni ljudi. Na taj način mediji koji su bili sve doskora
u rukama najmoćnijih provajdera, danas postaju suprotnost i oduzimaju tu moć provajderima.
Suverenitet nije samo politički, on ima i ekonomsku dimenziju. Savremeni svijet i
njegove ekonomske krize direktno ugrožavaju suverenitet malih zemalja. Pri tome je ključan
novac, odnosno korpa svjetskih valuta. Globalna kriza odražava se na tu korpu, a to na lokal-
ne valute. Posebno je značajno razmotriti dejstvo MMF-a koji je instrument Novog svjetskog
poretka. Ovdje je razmotren fenomen dužničke omče koji se ostvaruje putem MMF-a.
Kulturni imperijalizam danas prepoznajemo u dominaciji filmske i muzičke industrije.
Bolje sagledavanje kulturnog imperijalizma ukazuje da se u posljednjim decenijama moć
Zapada na ovom planu znatno smanjuje, a da raste moć Istoka. Danas su ljudi uočili da
kapitalistički fetiš Zapada više ne moža da se održi, da ideja blagostanja i prosperiteta nije
imanentna modernom kapitalizmu, posebno kada je u pitanju raslojavanje koje je proces
globalizacije donio zemljama u tranziciji.
Svijet se danas svrstava po raznim kriterijumima, ali ne u smislu da nastaju novi
blokovi i nove vojne koalicije, nago po kriterijumu moći novca, ekonomije i prosperiteta. Na
primjer, dolar više nije ono što je bio, a popularnost eura sve više raste. Osim toga, Kina sve
više postaje ekonomski div, a Rusija lider evroazijske grupe zemalja. Ovdje smo izdvojili pet
kriterijuma razvrstavanja u novom svjetskom rasporedu moći i uticaja. Širenje Evropske unije
kao jedan od tih pet kriterijuma direktno se odnosi na BiH, pri čemu se značajan aspekt suve-
reniteta ustupa u korist Evrope.
Ovaj rad osvjetljava nekoliko aspekata gubljenja suvreniteta u uslovima globalizacije
koju danas prepoznajemo u savremenom svijetu. Saznanje o tome može nas oboružati strate-
gijama koje će omogućiti da očuvamo identitet i suverenitet u uslovima intenzivne globa-
lizacije.

LITERATURA

1. Biersteker, T., & Weber, C. (1996). State Sovereignty as Social Construct. Cambridge
Studies in International Relations 46. Cambridge University Press.
2. Gidens, E. (2003). Sociologija. Beograd: Ekonomski fakultet.
3. Hancock, P. (2009). Mind, machine and morality: Toward a philosophy of human-
technology symbiosis. Farnham, England: Ashgate.
4. Huntington, S. (1998). Sukob civilizacija i preustroj svjetskog poretka. Zagreb: Izvori.
5. Krasner, S. D. (1942/2001). Problematic sovereignty: Contested rules and political
possibilities. New Yok: Columbia University Press.
6. Лаш, К. (1996). ɉɨɛɭɧɚ ɟɥɢɬɚ ɢ ɢɡɞɚʁɚ ɞɟɦɨɤɪɚɬɢʁɟ. Нови Сад: Светови.

64
7. Оте, М. (2009). ɋɥɨɦ ɞɨɥɚɡɢ. Бања Лука: Романов.
8. Servan-Schreiber, J. J. (1968). Američki izazov. Zagreb: Epoha.
9. Spengler, O. (1922). Der Untergang des Abendlandes: Umrisse einer Morphologie der
Weltgeschichte – Zweiter Band Welthistorische Perspektiven. München: C. H. Beck'sche
Verlagsbuchhandlung.
10. Suzić, N. (2011). Contradíctio in adiécto (Kontradikcija u dodatku). Argumenti: ýasopis
za društvena/politiþka pitanja, br. 14. 9–27.
11. Toffler, A. (1970). Future shock. New York: Random House.

65
Doc. dr Radomir Neškoviü UDK 321.72:323.1 Pregledni rad

OSNOVNE PROTIVRJEýNOSTI SADRŽAJA I OBLIKA SUVERENOSTI U

KONTEKSTU DRŽAVE I NACIJE

Apstrakt: Suverenost kao jedan od suštinskih elemenata države, naroda i nacije kontinuirano
je u teorijskom i praktiþno-politiþkom fokusu. Još od vremena Bodena i teorijskog utemeljenja
suverenosti traje i nauþna dilema šta je suverenost po svojojoj suštini i odakle ona proistiþe. Osim
suštine suverenosti ne manje važna su pitanja subjekta, koji tu suverenost realizuje, naroþito u
aspektu da li subjekt realizuje suverenost, kao vrijednost ili je sam subjekt suveren, pa suverenost
realizuje kao sopstveno svojstvo. Posebno je složeno pitanje njenog pozicioniranja , da li je ona kod
naroda, kod nacije ili kod države. S obzirom na to da je suverenost po sebi najviša, neograniþena,
nezavisna, neotuÿiva, neprenosiva, ona predstavlja osnovu sa koje se može legalno vladati i legalno
nametati volja onima nad kojima se vlada. Svaki subjekt u društvu i državi, koji stekne svojstvo
suverenog subjekta, istovremeno stiþe i moguünost da nameüe svoju volju i da vlada monopolom
državne prisile.
Kljuþne rijeþi: suverenost, nacija, država,vrijednost

BASIC CONTRADICTIONS OF THE CONTENT AND FORM OF SOVEREIGNTY IN THE

CONTEXT OF STATE AND NATION

Abstract: Sovereignty as one of the essential elements of the state, people and nation is
continuously in the theoretical and practical-political focus. Even from the time of Bodin and
theoretical establishment of sovereignty there has existed the scientific dilemma of what sovereignty is
regarding its essence and where it comes from. Except from the essence of sovereignty, not less
important questions are of the subject realizing that sovereignty, particularly in the aspect of
whether the subject realizes sovereignty as a value or the subject itself is sovereign and realizes
sovereignty as its own capacity. The question of extreme complexity is positioning of sovereignty,
whether it lies with the people, with the nation or with the state. Since sovereignty is by itself utmost,
unlimited, independent, inalienable, untransferable, it represents a basis for legal ruling and legal
imposition of the will on those who one rules. Each subject in the society and in the state who
acquires a capacity of sovereign subject, at the same time also acquires the ability to impose its will
and rule with the monopoly of state coercion.
Keywords: sovereignty, nation, state, value

Uvod

Suverenost kao pojam može se razmatrati u različitim aspektima, ali se uvijek

pojavljuje nekoliko pitanja: Da li je suverenost svojstvo nekog subjekta ili je to vrijednost
koju odreÿeni subjekt nastoji da realizuje? Da li suverenost postoji otkada i društvo ili je ova
kategorija nastala u odreÿenom periodu pod djelovanjem realnih determinanti i faktora? Šta
je legitimna osnova suverenosti na þemu neki subjekt zasniva svoje pravo da bude suveren?
U razmatranju navedenih pitanja nezaobilazne su Bodenove teorijske postavke o
suverenosti.1 U svojim djelima Šest knjiga o republici Boden je utemeljio elemente
suverenosti, kao svojstvo kralja koji predstavljaju osnovu svih kasnijih izučavanja ove
pojave. Najviša vlast nad podanicima i graÿanima koja nije ograniþena zakonima. Trajna

Fakultet političkih nauka Univerziteta u Banjoj Luci. Korespondencija: radomir.neskovic@rtrs.tv
1
Radomir Lukić, Istorija politiþkih i pravnih teorija,Beograd:Naučna knjiga, 359-380.

67
vlast koja üe uvijek postojati kao svojstvo vladara. Nedjeljivost vlasti, jer je može vršiti samo
jedan subjekt. Neotuÿivost vlasti i neprenosivost na drugi subjekt.
Osim ovih osnovnih, Boden je definisao i nekoliko posebnih elemenata suverenosti
kao što su: pravo na voÿenje rata, prava na organizovanje državne uprave, pravo na vrhovnu
sudsku vlast, pravo pomilovanja, pravo na silu radi obezbjeÿenja vjernosti i polušnosti
podanika, pravo na kovanje novca i pravo na propisivanje poreza. U drugoj polovini XVI
vijeka Francuska država i društvo bili su pred raspadom zbog sukoba katolika i protestanata
(Vartolomejska noć) i za spas države bilo je nužno ojačati kraljevu vlast koja bi bila
uspostavljena kao nova suverena snaga distancirana od sukobljenih vjerskih zajednica s
ciljem da se sukob zaustavi i prevaziđe.
U teorijskom i praktičnom smislu pojavio se problem legitimiteta suverenosti i njene
neograničenosti kao apsolutne kategorije. Vrijednosni legitimitet suverenosti zasnivao se na
prirodnom pravu þovjeka koje on ima kao ljudsko biće po Božijem promislu, pa pošto je
Božja volja apsolutno suverena tako je suveren i onaj koji tu volju provodi na zemlji kao
Božiju pravdu. Suverena pravna norma koju donosi kralj postaje legitimna ako se zasniva na
suverenoj vrijednosti Božije pravde i ako je skladu sa opštim interesima naroda. Suvereni
vladar se tako našao između suverenosti Boga i suverenosti naroda, pa je njegovo vladanje
trebalo biti u skladu i sa jednim i drugim.2

Titular (vlasnik) suverenosti

Ko je vlasnik suverenosti, a ko njen vršilac i na kojim osnovama se uspostavlja njihov

odnos? Prema teoriji o društvenom ugovoru (Žan Žak Ruso) narod je nosilac suverenosti, jer
on ugovorom stvara državu i zakoni u državi su neposredni izraz volje naroda. „Narod
podvrgnut zakonima mora biti njihov autor... Narodni poslanici nisu dakle niti mogu biti
njegovi predstavnici,oni su samo njegovi povjerenici...“3 U istorijskim situacijima kada narod
direktno ne učestvuje u stvaranju i organizaciji države subjekti koji državu organizuju
pozivaju se na interese naroda kao suverene kategorije. „Mi Predstavnici Sjedinjenjih Država
Amerike ... u ime i s autoritetom dobrog Naroda.“4 Suština suverenosti naroda je njegovo
prirodno pravo da se odvoji od države u kojoj je ugnjetavan i da svojom voljom stvori
sopstvenu državu.
S obzirom na to da je narod skup pojedinaca koji žive na teritoriji jedne države on može
stvoriti državu jedino kada se transformiše u naciju kao političku zajednicu, pa se tako
narodna suverenost preobražava u nacionalnu. „Naþelo svake suverenosti poþiva suštinski u
naciji, nikakvo telo, nikakav pojedinac ne može da vrši vlast koja ne proistiþe izriþito iz nje.“
5
Kada se narod transformiše u naciju kao političku zajednicu nužno je postojanje
zajedničkog identiteta i cilja sa kojim se identifikuju svi pripadnici nacije,a taj identitet i cilj
poprimaju suvereni karakter. „Nacija postaje vrijednost koja stvara državu kao novu
vrijednost“.6
Iz navedenog principa proizilazi da postoji izvorna - originarna suverenost i izvedena -
delegirana suverenost. Izvorna suverenost je narodna-nacionalna iznad koje ne može postojati
ništa osim Boga. Delegirana - izvedena suverenost nastaje kada jedan ili više državotvornih

2
„Kralj je zasnivao vlast na osnovi dva ugovora.Prvi ugovor sklapa Bog na jednoj strani i narod sa kraljem na
drugoj... Drugi ugovor sklopljen je između kralja i naroda i njime se utvrđuje pravo kralja da vlada, a dužnost
naroda da se pokorava toj vlasti, ali samo u granicama pravde i narodnog dobra“. Nav.djelo. str. 384.
3
Aleš Belber, Naþelo suvereniteta naroda u meÿunarodnim odnosima i radniþka, klasa, Zagreb:
Naprijed,1949. 4. i 5.
4
Iz Deklaracije o nezavisnosti SAD 1776. nav.djelo.7
5
Iz francuske Deklaracije o pravu i slobodi þovjeka i graÿanina,1791. nav.djelo.7.
6
Zvonko Lerotić, Naþela federalizma višenacionalne države, Zagreb: Globus,1985.49.

68
naroda stvara državu kao novu vrijednost i svojom voljom kroz ustav dodjeljuje pravo državi
da vrši suverenu vlast u ime naroda. Suverenost države nije svojstvo samo po sebi, nego je
dobijeno od naroda-nacije kao njegovog izvornog vlasnika. S obzirom na opšteprihvaćenu
teoriju i praksu da je narod-nacija nosilac suverenosti i da sva državna vlast potiče od
njihovog pristanka bitno je pitanje; ko je suvereni subjekt koji u ime naroda nacije iskazuje
suverenost i delegira je na državu. Vlasnik suverenosti ima pravo da državnu vlast kontroliše
i ustavno ograničava, pa je tako sa nastankom suvereniteta države, nastao i proces
ograničenja državne vlasti. Da bi kralj ( ili drugi suvereni subjekt) vladao narod mu daje
suverenost i sam se pokorava takvoj vlasti, a kada kralj prekrši ugovor narod uzima
suverenost kralju i vraća je sebi i na toj osnovi ima pravo na otpor, pobunu i promjenu
kralja.7
Isti princip vrijedi i danas, jer narod uvijek ima pravo da od konkretnih nosilaca
državne vlasti oduzme tu vlast i na njihova mjesta izabere druge. Subjekt koji legitimno
izražava suverenost nacije kao državotvorni subjekt utiče na buduću organizaciju i
funkcionisanje države. „Definicija titulara suverenosti opredjeljuje ukupnu institucionalnu
strukturu sistema vlasti i naþina odluþivanja“.8 Titular suverenosti ima status vlasnika
države koja se stvara, određuje njenu organizaciju i kroz ustav obezbjeđuje svoju poziciju u
vršenju vlasti. 9
Pitanje suverenosti je posebno važno za državu Bosnu i Hercegovinu i njene
narode/nacije, jer suverenost nacije ili suverenost države imaju radikalno različita ishodišta.
Iz ustavne definicije da su tri nacije nosioci suverenosti ( definicija ZAVNOBIH-a i
definicija Dejtonskog sprazuma- aneks IV –ustav) proizilazi federativno-decentralizovano
uređenje države, gdje su tri nacije jednako državotvorne. Kada u jednoj državi postoje tri
suverena subjekta, tada po logici suverenosti, nijedan subjekt ne može svoju suverenost da
realizuje u punom kapacitetu. Dva subjekta ( dvije nacije) nemaju pravo da realizuju
suverenost na štetu treće i obrnuto i samo zajednička suverenost tri nacije ima legitmitet na
kome se osniva, organizuje i funkcioniše višenacionalna država. Logično ishodište
zajedničke suverenosti je ravnopravna državotvornost tri nacije u svim bitnim elementima
organizacije i funkcionisanja države. Zbog navedene ustavne osnove od suštinskog značaja je
definicija nosioca-vlasnika suverenosti u Bosni i Hercegovini. Kada bi država bila suverena
sama po sebi i kada bi građani bili nosioci suverenosti tada bi Bosna i Hercegovina bila
uređena unitarno, na principu „jedan čovjek-jedan glas“i došlo bi do hegemonije brojnije
nacije nad drugima. Ukupni kapacitet suverenosti pripao bi naciji hegemonu, a druge nacije
bi izgubile suvereno svojstvo, a time i pravo državotvornog subjekta. U teoriji i političkoj
praksi već dugo postoji dilema da li je primarni interes suverenog subjekta da bude definisan
u ustavu kao državotvorni ili je važnije da ima što veći kapacitet u vršenju konkretne državne
vlasti. Optimalna je varijanta da državotvorni subjekt ima ključnu ulogu i u jednom i u
drugom, ali realnost često nameće primarnost jednog od elemenata. 10
Događaji agregacija, disolucija i secesija država na bivšem jugoslovenskom prostoru
potvrđuju da je bitnije da državotvorni subjekt ima suverenu poziciju u procesu donošenja

7
Revolucije ( engleska, francuska i američka) su na kršenju ugovora od strane kralja zasnivale svoje legitimitete
i revolucionarne ishode.
8
Kasim Trnka, Konstitutivnost naroda, Sarajevo:Vijeće bošnjačkih intelektualaca. 2000. 54.
9
Odluke Zemaljskog Antifašističkog Vijeća Narodnog Oslobođenja BiH-ZAVNOBiH iz 1943. i 1944.godine su
od suštinske važnosti, jer se u njima definišu Srbi, Hrvati i Muslimani/Bošnjaci kao nosioci suverenosti na
području Bosne i Hercegovine.
10
Na primjer: Srbi ,Hrvati i Slovenci su bili državotvorni u državi SHS iz 1918. godine, ali stvarnu državnu
vlast kasnije je vršio kralj Aleksandar. Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci, Crnogorci su imali državotvorni
status po aktima AVNOJ-a iz 1943.g, ali kasnije je stvarnu državnu vlast vršila Komunistiþka partija Jugoslavije
- Savez komunista).Kada je realna politička moć Saveza komunista nestala kao potrošiva kategorija)ustavna
pozicija nacija i republika došla je do svog punog izraza kao (nepotrošiva kategorija).

69
ustava i u samom ustavu, nego u vršenju konkretne izvršno-upravne vlasti. Suverenost
političkog subjekta u ustavu, naročito u preambuli, osnovnim normama i u normi o
postupku njegove promjene ima karakter trajne kategorije sve dok se ustav radikalno ne
izmijeni, a to se ne dešava često. Suverenost političkog subjekta u državnoj vlasti u
aspektima: vojska, policija, tajne službe, sudovi, tužilaštva, državna uprava je prolaznog
karaktera i traje dok je vlast snažna i nestaje slabljenjem državne prisile. U procesima
realizacije suverenosti naroda - nacija primarni je fokus na ustavnom pozicioniranju
suverenog subjekta kao trajne kategorije. Preplitanje narodne-nacionalne i državne
suverenosti obilježilo je državnu istoriju na bivšem jugoslovenskom prostoru u posljednjih
stotinu godina. Zalaganje pojedinih političkih subjekata u ime nacija za različite opcije i
modele suverenosti dovelo je do različitih ishodišta po državotvorni status pojedinih nacija.11
Prema opšteprihvaćenim teorijama država ima dva vida suverenosti - unutrašnju i
spoljašnju.

Unutrašnja suverenost

Na unutrašnjem planu država ima pravo da na suveren način vrši vlast na cijelom
području državne teritorije, a to pravo je normirano ustavom. Ovdje trebamo razdvojiti
pojmove suverenost države i suverenost državne vlasti, jer svaka vlast, naročito izvršno-
upravna nastoji da ove pojmove izjednači. Kada je suverena država tada ovaj pojam obuhvata
i institucije državne vlasti i stanovništvo iskazano kroz narod-naciju. Osnova vršenja vlasti je
ustav koji donosi narod preko svojih predstavnika (ustavotvorna skupština) tako da državna
vlast funkcioniše u okvirima zakona i uz pristanak naroda. U današnje vrijeme suverenost sve
više postaje sporan pojam u teorijskom i real-političkom smislu zbog procesa
desuverenizacije države koji se iskazuje u unutrašnjem i međunarodnom aspektu.
Desuverenizacija u unutrašnjem aspektu odvija se kroz uspostavljanje totalitarizma
državne vlasti kroz nekoliko karakterističnih procesa.
Gubitak legitimiteta. Kada se državna vlast odvaja od interesa naroda/nacije i postaje
monopol sile u interesu partikularnih interesnih i partijskih grupa ona se odvaja i od
temeljnih legitimnih vrijednosti naroda/nacije kao nosoca suverenosti. Gubitkom legitimnih
nacionalnih vrijednosti državna vlast nastoji etatistički da nametne nove vrijednosti kao
suverene.12
Relativizacija podjele vlasti. Razdvajanje sudske, zakonodavne i izvršno/upravne vlasti
je opšteprihvaćen princip ustavnosti i vladavine prava gdje se navedenom podjelom državna
vlast međusobno ograničava i kontroliše i nastaje ravnoteža vlasti. U naučnoj teoriji ovaj
princip još uvijek ima suštinski značaj, ali je u političkoj realnosti postao protivrječan i sve
teže opstaje. Politički pluralizam kroz višepartijske izborne sisteme doveo je do monopola
političkih partija i njihovih elita u funkcionisanju državne vlasti i političkim sistemima
uopšte. Kada jedna partija ili koalicija pobijedi na izborima ona uspostavlja kontrolu nad
zakonodavnom, sudskom i izvršnom/upravnom vlašću, podjela vlasti se gubi i nastaje
jedinstvena partijska vlast. Ustavne norme o podjeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku
postaju neprimjenjive i besmislene u funkcionisanju jedinstvene partijske vlasti.
Vlasništvo nad vlasti. Demokratska i ustavna država karakteristična je po principu
vladavine prava koji se ostvaruje kroz realni pravni poredak i gdje državna vlast obezbjeđuje

11
Predstavnici Srba su preferirali suverenost savezne jugoslovenske države,a predstavnici Hrvata, Slovenaca,
Makedonaca, Bošnjaka i Crnogoraca su preferirali suverenost nacionalnih republika kao primarnih državnih
oblika. Jugoslovenska država pokazale se kao katastrofalan model po srpske nacionalno-državne interese.
12
Umjesto legitimnih nacionalnih interesa nameću se vrijednosti nezamjenjivosti aktuelne vlasti, „ako se sruši
vlast propašće nacija i država“, nameće se „nacionalno jedinstvo“ koje podrazumijeva odsustvo političkog
pluralizma, „ko misli drugačije izdajnik je nacije i države“ i gradi se kult ličnosti-kult vođe nacije.

70
uslove da se ljudska prava realizuju. U nedemokratskim i neustavnim državama ljudska
prava nisu suvereni princip i ustav nije najviši političko-pravni akt , nego je izraz političke
volje partijskih elita na vlasti. Umjesto principa ljudskih prava uspostavlja se princip interesa
vladajućih elita. Zakonodavne institucije postaju glasaþka mašina za normiranje volje elita
na vlasti, izvršna vlast postaje glavni realizator njihovih interesa, a ekonomski reursi države
postaju njihovo vlasništvo. Izborno pravo i odgovornost da se vrši vlast transformiše se u
vlasništvo nad vlašću i državom u cjelini. Partikularni interes elita izjednačava se sa opštim
interesima nacije i države, pa se svaka kritika ličnih i grupnih interesa predstavlja kao napad
na državu i naciju. U krajnjem ishodu nastaje kult ličnosti nacionalnog vođe koji poprima
obilježja nepogrešivosti, jer on postaje vlasnik suverenosti, a vršenje državne vlasti poprima
oblike iz doba feudalizma na principu „država to sam ja“.
Partijska vlast. Izborno pravo predstavlja jedno od kapitalnih demokratskih dostignuća
savremenih društava i država i dugo je trajala borba da svi ljudi budu izjednačeni u ovom
pravu. Izborne sisteme možemo grupisati u dvije osnovne kategorije:većinski i
proporcionalni. Kod većinskih sistema (primjer SAD) način vršenja vlasti je ustavno precizan
i dosljedan, gdje građani biraju izvršnu i zakonodavnu vlast u posebnim postupcimai na
principu podjele vlasti. Izborni sistem i način vršenja vlasti nisu u protivrječnosti. Kod
proporcionalnih izbora postoji protivrječnost između normiranog izbornog sistema i
praktičnih modela funkcionisanja vlasti. Proporcionalni izborni sistem bi trebao da
obezbijedi artikulaciju i realizaciju različitih interesa društvenih grupa, pa da svaki subjekt
vrši onoliko vlasti koliko je proporcionalno dobio na izborima. U proceduralnim pravilima i
postupcima postoji princip proporcije, ali se on ukida u modelima vršenja vlasti. U praksi se
proporcionalni izborni sistem transformiše u većinski , nakon proporcionalnih izbora formira
se većinska koalicija u parlamentu ne mareći za interese političkih subjekata koji su ostali u
manjini.Formalno-proceduralno na snazi je proporcionalni izborni sistem,a državna vlast
funkcioniše po većinskom principu. Posebno negativan aspekt većinskih koalicija u
proporcionalnom izbornom sistemu je uspostavljanje principa podjele plijena, gdje se
koalicione veze plaćaju raspodjelom segmenata državne uprave i javnih preduzeća po
partijskoj pripadnosti, kao da se radi o plijenu, a ne opštem dobru države i društva. Politička
kombinatorika pretvaranja proporcionalnog u većinski sistem je osnova i glavni generator
partijske države kao suštinskog elementa totalitarizma. Sve bitne državne odluke u svim
sferama donose se u vrhovima vladajućih političkih partija, a ne u ustavom definisanim
državnim institucijama.
Nezavisno sudstvo. Ovaj princip je relativizovan zbog uticaja izvršne i zakonodavne
vlasti na izbor i rad sudija i na materijalni položaj sudova. U političkim sistemima gdje
zakonodavna vlast bira sudije i tužioce, a službe državne bezbjednosti daju mišljenje o
kandidatima, političke partije na vlasti kroz parlamentarnu većinu, određuju ko će biti sudija i
direktno utiču na sudsku vlast. Ako vladajuća partija obezbijedi izbor svojih sudija i tužilaca
tada ne mora vršiti pritisak niti uticaj na sudove i tužilaštva, jer tamo ima svoje partijske ljude
koji će, svojim legalnim ovlaštenjima provoditi partijsku politiku. U sistemima gdje postoje
posebne institucije za izbor sudija i tužilaca kao što je Visoki sudsko-tužilaþki savjet opet
partijske elite imaju odlučujući uticaj u tri aspekta. Prvo za članove Savjeta biraju se već
afirmisane sudije koji su ranije bili birani u parlamentima po partijskoj liniji ,po principu od
zavisnih sudija i tužilaca biraju se nezavisni sudije i tužioci. Drugo, članovi Savjeta imaju
svoje interese u vezi s tim kakav će biti njihov status nakon što prestanu biti članovi Savjeta,
pa nastoje da se na vrijeme obezbijede „dilom“ sa vladajućim elitama. Nezavisnost sudstva
postoji samo u aspektu nezavisnog položaja u odnosu na građane, narod i javnost, ali
nezavisnosti nema u odnosu na vladajuće partijske elite, jer totalitarizam partijske države nije
moguć sve dok se sudstvo i tužilaštvo ne uključi kao njegov bitan element.

71
 Ustavnost kao partijski dogovor. Ustavotvorna vlast je najviša vlast u državi i samo je
ona suverena, jer donosi ustav i određuje organizaciju države. Ova vlast se uglavnom
iskazuje kroz tri oblika: referendum, ustavotvornu skupštinu i ustavni sud. Referendum kao
oblik iskazivanja suverene odluke naroda/ nacije primjenjuje se u državama sa stabilnom
demokratijom gdje postoji ustavna mogućnost da građani odluče suprotno interesima državne
vlasti.13 U državama sa nestabilnom demokratijom referendum se redukuje na plebiscit gdje
građani daju naknadnu saglasnost za odluke koje je državna vlast već ranije donijela.14
Ustavotvorna skupština kao najviši oblik narodnog predstavništva i institucija ustavotvorne
vlasti je u savremenim političkim sistemima data u nadležnost poslanicima izabranim u
zakonodavne vlasti. Poslanici izabrani u zakonodavnu vlast istovremeno vrše i funkciju
ustavotvorne vlasti, a razlika je samo u većini potrebnoj za donošenje odluka ( za zakone
obična većina ,a za ustavne zakone i amandmane dvotrećinska većina). Ustavni sud kao
trajna institucija ustavotvorne vlasti bira se tako što njegove članove predlaže Predsjednik,
kao šef izvršne vlasti, i bira ih zakonodavna vlast ( partijska skupštinska većina).15
Zakonodavna i izvršna vlast biraju sudije Ustavnog suda koji ima ustavnu nadležnost da
ocjenjuju ustavnost akata koje donose zakonodavna i izvršna vlast, koji su ih i birali. S
obzirom na to da više ne postoji ustavotvorna skupština i da njenu ulogu vrši zakonodavna
vlast kvalifikovanom većinom onaj politički subjekt koji ima dvotrećinsku većinu u
parlamentu ima status ustavotvorne vlasti i može, u ime naroda i nacije, da mijenja uređenje
države. Umjesto ustavotvorne skupštine o ustavnim promjenama odlučuju lideri vladajućih
političkih partija.16 U realnim društveno-političkim okolnostima kontrola državne vlasti nije
izvediva, jer je ukupna državna vlast obuhvaćena u jednu cjelinu partijske vlasti i kao
jedinstvena kategorija koncentrisana u vrhove vladajućih partijskih elita.
Kontrola državne vlasti nad javnim medijima. U zvaničnim principima i zakonskim
određenjima savremenih demokratskih društava, javni mediji su u interesu javnosti - javni
servisi, a u realnosti su mediji državne vlasti, odnosno vladajućih partijskih elita. Legalna
kontrola državne vlasti nad medijima, uprkos proklamovanoj nezavisnosti, uglavnom se
odvija u nekoliko elemenata. Skupštinske većine donose zakone kojima regulišu status
medija bez učešća ili saglasnosti medija. Investicioni, tehnički i programski razvoj javnih
medija zavisi od materijalne pomoći izvršne vlasti koju ona može da pruži zavisno od toga da
li medijima rukovode kadrovi partije koja je na vlasti. Kod izbora organa upravljanja,
parlament – partijska većina vrši izbor upravnog odbora, a upravni odbor generalnog
menadžera, a on opet bira i imenuje ostale rukovodne kadrove. Volja partijske većine
legalizuje se u medijima, a oni ostaju formalno-pravno nezavisni, dok su u realnosti potpuno
zavisni i pod kontrolom državne vlasti.
Navedeni procesi u funkcionisanju državne vlasti imaju svoje sintetizovano ishodište u
totalitarizmu državne vlasti koji predstavlja drugo lice njene desuverenizacije. Bez
legitimiteta, vladavine prava, ustavnosti, podjele vlasti, slobodnih medija, proporcionalnih
izbora, nezavisnog sudstva i drugih demokratskih tekovina državna vlast nema suverenost i
umjesto ovog svojstva nameće državnu prisilu na totalitarni način. Trajanje totalitarne
državne vlasti je ograničeno njenim kapacitetom represivne moći i kada se ovaj kapacitet
iscrpi, državna vlast slabi i umjesto nje nastaje neka druga državna vlast na osnovi
legitimiteta naroda/ nacije. Kod razmatranja suverenosti u unutrašnjem aspektu
funkcionisanja države neophodno je razdvajati pojmove države i državne vlasti, jer samo

13
Primjer referenduma u Francuskoj, Holandiji, Švajcarskoj.
14
Primjer Bosne i Hercegovine – Republike Srpske, Srbije.
15
Sudije Ustavnog suda BiH bira Narodna skupština RS - 2, Predstavnički dom FBiH - 4 i Predsjednik
Evropskog suda za ljudska prava - 2. Sudije Ustavnog suda RS predlaže Predsjednik RS, a bira ih Narodna
skupština i Vijeće naroda.
16
Bosna i Hercegovina je tipičan primjer partijske ustavotvorne vlasti.

72
država kao cjelina koja obuhvata državnu vlast i narod/naciju, može imati svojstvo
suverenosti. Državna vlast odvojena od naroda i suprotstavljena narodu nema suverenost i
ovo svojstvo se ne može zamijeniti državnom prisilom. Kada država izgubi demokratski
karakter i legitimitet tada narod/nacija kao nosilac- vlasnik suverenosti ima pravo na pobunu
protiv državne vlasti i pravo da postojeću vlast zamijeni drugom. Modalitet zamjene vlasti
može biti u okviru postojećih proceduralnih pravila – redovni izbori, ili može biti radikalna
pobuna koja ima za rezulat vanredne izbore i ostavke postojećih vršilaca vlasti, a u
najradikalnijem slučaju nasilna revolucija.
Državna vlast nastoji silom da spriječi pobunu i obično koristi argumentaciju o
ugroženosti ustavnog poretka, ugrožavanje rada državnih institucija, ugrožavanje
bezbjednosti za graÿane itd. Totalitarna vlast uvijek izjednačava svoje partikularne interese
sa ustavnim poretkom, pa subjekt koji „ugrožava te interese ugrožava i ustavni poredak“.
Unutrašnja suverenost države je vezana za njen demokratski karakter i obuhvata nekoliko
elemenata:
x da se državna vlast vrši na legitimitetu interesa naroda/nacije pri čemu je narod
nosilac/vlasnik suverenosti, a državna vlast ima izvedenu, od naroda delegiranu
suverenost;
x podjela vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku kao oblik ravnoteže i međusobne
kontrole ne može biti poništena i objedinjena u jedinstvenu kategoriju partijske vlasti;
x ekonomski resursi države ne mogu biti pravo vlasništva otuđenih partijskih elita i
tajkunskih interesnih grupa, jer pripadaju svim ljudima i cijelom društvu kao opšte
dobro;
x vršenje vlasti obuvata balans nadležnosti i odgovornosti i ne može se realizovati kao
vlasništvo nad vlašću, sa neograničenim pravima i redukovanom odgovornošću;
x sudska vlast u svome djelovanju, treba biti lišena uticaja vladajućih partijskih elita,
podvrgnuta sudu javnosti sa mogućnostima da građanin može ostvariti prava bez
obzira na svoj materijalni status;
x ustavnost kao institucionalna kontrola državne vlasti kroz ustavno sudstvo i kroz
ustavotvornu skupštinu treba biti izdvojena iz državne vlasti;
x ustavotvorna skupština ne može biti redukovana na zakonodavnu vlast, jer ona po
svojoj suštini treba da reprezentuje strukturu cijelog društva, a ne samo partijsku:
x dokidanje partijske države u kojoj se svi resursi ekonomski i politički dijele kao plijen
između partijskih elita, a primjena ustava i zakona zavisi od dogovora partijskih
lidera;
x postojanje slobodnih javnih medija bez mogućnosti da državna vlast ima kontrolu na
kadrovskom, ekonomskom i uređivačkom politikom.
Država, svedena na totalitarizam državne vlasti sa sredstvima prinude, kao osnovnim
načinom funkcionisanja, nije suverena i nema legitimna prava da se ponaša kao suvereni
subjekt. Suvrenost državne vlasti same po sebi, kao njeno originarno svojstvo ne postoji i
predstavlja ideološki sadržaj koji državna vlast nastoji da fundira kao naučnu kategoriju.

Spoljna suverenost

U spoljnjem aspektu suverenost države se nalazi u drugačijem kontekstu u odnosu na

njenu unutrašnju suverenost. Westfalskim ugovorom iz 1648.godine17 utemeljena je

17
Mir uspostavljen nakon tridesetogodišnjeg rata u Evropi između katolika i protestanata zaključen u Minsteru i
Osnabriku u njemačkoj pokrajini Westfaliji 24.oktobra 1648.godine između: Svetog rimskog carstva njemačke
nacije i Francuske s jedne i Švedske i njemačkih protestantskih kneževina s druge strane poznat po osnovnim
principima međunarodnih odnosa kao što su: suverenost države, nemiješanje u unutrašnje stvari države, pravna

73
suverenost država kao međunarodnih subjekata koja je u suštini značila pravo svakog naroda/
nacije na samoopredjeljenje i uspostavljanje pravnih odnosa između država u kojima su one
pravno jednake i obavezne. Osnovni principi da su države suverene na svojoj teritoriji, da su
jednake predstavljali su osnovu međunarodnih odnosa i aktuelni su i u današnje doba.
Osnovna prekretnica Westfalskog mira je dokidanje feudalnog sistema međunarodnih
odnosa zasnovanog na globalizmu Crkve i uspostavljanje država kao subjekata
međunarodnih odnosa na dva osnovna principa: 1. države samostalno i suvereno definišu
svoje interese kroz spoljnu politiku i 2.problemi između država (sukobi, ratovi) rješavaju se
na višem multilateralnom nivou (kongresi). Različiti interesi država imali su za posljedicu
nesaglasnost u spoljnim politikama, sukobljavanje, stvaranje privremenih saveza i ratove što
je dovelo do suverenog pluralizma interesa u međunarodnim odnosima, ali istovremeno je
dovelo i do nestabilnosti međunarodnih odnosa.
Nakon Napoleonovih ratova i pokušaja Francuske da se nametne, kao hegemon
uslijedio je Bečki kongres 1814-1815 godina kao multilateralni dogovor evropskih država o
novim odnosima u Evropi. Jedna od karakteristika Bečkog kongresa je gubljenje
ravnopravnosti i suverenosti država u definisanju novih međunarodnih odnosa, jer su sile
pobjednice u ratu Rusija, Austrija, Velika Britanija i Pruska imale dominantnu ulogu u
donošenju odluka, a Francuska kao država koja je izgubila rat morala je prihvatiti
dogovorenu volju država pobjednica. Princip jednakosti država je anuliran, jer države koje
izgube rat, nisu jednake sa državama koje su dobile rat. Identičan princip je primijenjen
Versajskim mirovnim ugovorom 1919-1920-Liga naroda, zatim ugovorom u Jalti 1945,
godine i na kraju ugovorom o stvaranju Organizacije ujedinjenih nacija 1945.godine gdje su
države pobjednice postale stalne članice Savjeta bezbjednosti. Međunarodni odnosi su se
ciklično svodili na sukobe dvije grupacije država, u kojima je pobjednička grupacija imala
suverenost i određivala nove međunarodne odnose i međunarodno pravo, a gubitnička
grupacija je gubila suverenost i bila prinuđena da prihvati volju pobjednika.
Nakon Drugog svjetskog rata stvaranjem Organizacije ujedinjenin nacija
institucionalizovana je globalna struktura u kreiranju međunarodnih odnosa, ali sve države
nisu bile jednake, jer su stalne članice Savjeta bezbjednosti imale veća suverena prava u
odnosu na druge članice Organizacije ujedinjenih nacija.
Novi institucionalni oblik globalnih međunarodnih odnosa nakon 1945. godine
karakterističan je po nekoliko principa, kao što su:
x uvođenje suverenih vrijednosti na globalni nivo međunarodnih odnosa kao što
su: mir u svijetu, bezbjednost, mirno rješavanje sporova, ljudska prava, pravo
nacija na samoopredjeljenje itd;
x uz pojam države vezan je pojam nacije, pa se u nazivu koristio pojam
Organizacija ujedinjenih nacija, a ne Organizacija ujedinjenih država;
x nadležnost i odgovornost da štite vrijednosti međunarodnih odnosa na
globalnom nivou, dobio je Savjet bezbjednosti u poglavlju VII Povelje OUN,
odnosno pet velikih sila - država: SSSR-Rusija, Kina, Velika Britanija,
Francuska i Sjedinjene Američke Države;
x prava država iz Westfalskog ugovora: suverenost, jednakost, nemiješanje u
unutrašnje odnose su artikulisana kroz OUN ,naročito zalaganjem Pokreta
nesvrstanih država, ali su ova prava relatizovana zbog suverenih vrijednosti na
globalnom nivou međunarodnih odnosa. Kada jedna država koja je suverena
ugrozi vrijednosti mira, bezbjednosti, ljudskih prava, tada OUN –Savjet
bezbjednosti ima pravo i dužnost da djeluje protiv te države. Na osnovu

jednakost država, obaveznost zaključenih međunarodnih ugovora, odvajanje crkve od države, ograničenje vlasti
careva.

74
 globalnih vrijednosti uspostavljena je nejednakost država i pravo agresije pod
argumentacijom humanitarne intervencije;
x zbog suprotstavljenosti interesa država teško je postići saglasnost u ovoj
instituciji globalnih međunarodnih odnosa, jer u Skupštini i Savjetu
bezbjednosti često su suprotna mišljenja država o bitnim pitanjima
međunarodnih odnosa i suverenosti država.
U današnje doba sve više se napušta sistem Organizacije ujedinjenih nacija kao
institucionalnog oblika globalnih međunarodnih odnosa i ponovo se uspostavlja sistem
dogovora velikih sila kao i u XIX vijeku. Saglasna volja velikih sila-država određuje
međunarodne odnose, postaje izvor međunarodnog prava i postaje oblik rješavanja
unutrašnjih pitanja pojedinih država.18 Suverenost države u međunarodnim odnosima je
vrijednost koju sebi mogu da priušte samo velike sile, ostale države mogu da se udružuju u
saveze države, pa kao savez imaju suverenost-primjer Evropske unije, dok države sa malim
kapacitetima ekonomije, stanovništva, vojske, teritorije nemaju suverenost u međunarodnim
odnosima. U kontekstu desuverenizacije na međunarodnom planu, državna vlast slabijih
država ( obično države u tranziciji) uklapaju se u interese ekonomskog kapitalističkog
globalizma i dobijaju pravo da na unutrašnjem planu organizuju totalitarnu vlast koja nije
sporna sve dok državna vlast djeluje u interesima globalnog kapitala.Ako se opet suprotstave
interesima krupnog kapitala rizikuju da budu optužene za kršenje međunarodnih vrijednosti i
principa i mogu imati ekonomske , političke,teritorijalne i vojne posljedice.

Zakljuþak

Suverenost kao pojam, kroz protivrječne odnose naroda, države i vlasti, poprimao je
različite oblike, ali mu je suština uvijek ostajala ista kroz njegovu neograničenost,
nezavisnost, neotuđivost, supremaciju i nedjeljivost. Uvijek su postojale suverene
vrijednosti u društvu i državi bez obzira na istorijsko doba, samo su se njihovi sadržaji
razlikovali zavisno od vremena ,mjesta i civilizacije. Uvijek su narodi/ nacije, države zbog
neke vrijednosti vodili ratove, sukobljavali se i pravili mirovne kompromise. Unutar države i
između država bila je i ostala trajna borba koje će vrijednosti preovladati i postati suverene i
biti iznad svih drugih vrijednosti.
Suverenost je kao vrijednost nepotrošiva kategorija, ali su subjekti i oblici njenog
iskazivanja potrošiva i promjenjjiva kategorija. Borba za suverenost nije bila negiranje
suverenosti , nego je bila borba za njeno posjedovanje. Državna vlast nema suverenost kao
svoje izvorno legitimno svojstvo, nego je dobija od naroda kroz ustavne nadležnosti.
Suverenost u međunarodnim odnosima određena je ukupnom snagom države u ekonomskom,
geografskom, ljudskom i vojnom smislu i njenim kapacitetom da utiče na međunarodne
odnose. Procesi suverenizacije i desuverenizacije su dinamične i promjenjive kategorije, u
dvosmjernom i protivrječnom kretanju, a samo suverenost poimana kao vrijednost može
imati nepromjenjivi karakter u već poznatim elementima ovoga pojma.

LITERATURA

1. Lukić, Radomir. Istorija politiþkih i pravnih teorija. Beograd:Naučna knjiga.

2. Bebler, Aleš.Naþelo suvereniteta naroda u meÿunarodnim odnosima i radniþka klasa.
Zagreb: Naprijed. 1949.
3. Lerotić, Zvonko. Naþela federalizma višenacionalne države, Zagreb: Globus,1985
4. Trnka, Kasim. Konstitutivnost naroda. Sarajevo: Vijeće bošnjačkih intelektualaca. 2000.
5. Vukadinović, Radovan. Meÿunarodni politiþki odnosi. Zagreb: Politička kultura. 2004.

18
Dejtonski sporazum i primjer Bosne i Hercegovine, Problem Sirije, Ukrajine, Kipra , Srbije-Kosmeta itd.

75
Mr Boško Županoviü UDK 341.231.14:316.334 Pregledni rad

RIýARD HAS I TEORIJA USLOVNOG SUVERENITETA

Apstrakt: U ovom radu želim da iznesem teoriju profesora Riþarda Hasa koji je
obavljao visoku funkciju u administraciji SAD-a u periodu kada su krenule u sve
angažovaniju vojnu misiju rata protiv terorizma. Ova teorija, koja se može nazvati teorijom
„uslovnog suvereniteta“ ili model „nedobrovoljnog odricanja od suvereniteta“ je ostala
(nedopustivo) nepoznata u svom akademskom i teoriskom obliku, dok je njeno realno
ispoljavanje u poslednjih 10 godina imalo katastrofalne posljedice po cijeli svijet, a direktne
rezultate njenog primjenivanja možemo da empirijski jasno i razgovjetno pratimo na
primjeru Kosova* i Srbije. Sama teorija se zasniva na tri temelja, i to o dozvoljavanju vojne
intervencije u sluþaju narušavanja ljudskih prava, nelegalnog širenja oružja za masovno
uništenje i podrške terorizmu. Usmjerena je na legitimaciju narušavanja osnovnog faktora
suverenosti, onog o nepovredivosti granica i sprjeþavanju vojnog uplitanja. Primjeri ratova u
Iraku, Afganistanu, intervencije na Kosovu i u Srbiji te sluþaj Libije, njihova legitimacija i
retorika koja prati identiþan obrazac a koji se podudara sa tri temelja modela koji nudi prof.
Has, nam nedvosmisleno govore o uticaju, utemeljenju i popularnosti koju ova teorijska
formulacija uživa u najvišim krugovima odluþivanja kada je spoljna politika SAD-a u pitanju.

Richard Haass and the theory of “conditional sovereignty”

Abstract: In this paper I would like to address the theory of professor Richard Haass,
who held a high position in the USA administration at the time when military mission against
terrorism was initiated. This theory, which can be referred to as the theory of “conditional
sovereignty” or the model of “involuntary renunciation of sovereignty”, has remained
(unacceptably) unknown in its academic and theoretical form, while its real manifestation in
the last ten years has had catastrophic consequences on the entire world, and the direct
results of its application can be empirically clearly and comprehensively seen on the example
of Kosovo and Serbia. The theory itself is composed of the following three grounds: military
intervention in case of violation of human rights, illegal trafficking of weapons of mass
destruction and terrorism support. It is aimed at the legitimation of violation of basic
sovereignty factors, inviolability of borders and prevention of military intervention. The
examples of wars in Iraq, Afghanistan, intervention in Kosovo and in Serbia, as well as
Libya, their legitimation and rhetoric exemplified in the same pattern, which coincides with
the three models suggested by professor Haass, unequivocally point to the influence,
foundation and popularity this theoretical formulation receives in the highest circles of
decision-making when it comes to the foreign policy of the USA.
Keywords: Richard Haass, theory, conditional sovereignty

Evropski defendologija centar, Opatija, Hrvatska

77
 Uvod

Kako je moguće odreći se suvereniteta? Naravno, suverenitet se može odbaciti

dobrovoljno. Saglasnost se može posmatrati kao temelj međunarodnog prava. Države su
dužne da se pridržavaju odrednica međunarodnog prava u onom obimu u kom one pristaju da
budu obuhvaćene tim odrednicama. Takva odluka je, na kraju krajeva suverena odluka, bilo
da se prihvata obaveza ili da se takva obaveza, dakle ona o potpadanju pod međunarodno-
pravne norme – prihavti. Države pokazuju takvu saglasnost kada potpišu ili ratifikuju
ugovore ili kada odluče da se ne usprotive odluci koja vremenom može prerasti u obavezu na
djelovanje, ili može značiti ograničenje djelovanja. Nekad su potencijalne koristi
dobrovoljnog odricanja suvereniteta, kao što su prihvatanje odluka Svjetske trgovinske
organizacije da bi se iskoristile pogodnosti globalnog liberalnog tržišta jednostavno veće od
suverenih prava kojih se država odriče.
Međutim, da li je moguće odreći se suvereniteta bez saglasnosti? Da li se to nešto,
tako difuzno i mnogodimenzionalno kao što je suverenitet može oduzeti ili uskratiti od
države, a da ona na to ne pristaje? U tradicionalnom međunarodnom pravu, nastalom na
temeljima Vestfalskog sistema, izričito se odbija takva mogućnost. Takav čin bi
destabilizovao čitav sistem nezavisnih suverenih država, koje djeluju (de jure) horizontalno
izjednačene u pravnom poretku bez višeg autoriteta. Svjedoci smo pak dešavanja gdje se
suverenitet, uz legitimacijsku retoriku ljudskih prava i (naročito) slobode tertira na način sve
veće kondicionalnosti, sa čime mu se negira njegova fundamentalna odlika koja ga prati od
nastanka i prvobitnog definisanja još kod Bodena1: apsolutnost.

Uslovni suverenitet

Jedan od apologeta takve paradigme je i dr Ričard Has (Richard Haas), koji je razvio
teoriju uslovnog suvereniteta (conditional soverignty) ili model nedobrovoljnog odricanja od
suvereniteta.
Ričard Has je bivši zamjenik sekretara za državno planiranje u kabinetu Kolina Pauela
u periodu od 2001-2003, a bio je i koordinator državnog tima za planiranje budućnosti
Afganistana, za šta ga je Stejt Department i odlikovao. Prije toga je, u periodu od 1989. do
1993. izvršavao funkciju specijalnog pomoćnika predsjednika Džordža Buša da bi nakon toga
bio promovisan u direktora odjeljenja za Bliskoistočna pitanja i Južnu Aziju unutar
nacionalnog bezbjedonosnog Vijeća – National Security Council. Trenutno je predsjednik
Savjeta za spoljne odnose - Council of Foreign Relations. Jedna od najuticajnijih ostavštvina
administracije Buša mlađeg je aparatus međunarodnih odnosa oličen u djelovanju po principu
nedobrovoljnog odricanja od suvereniteta, koji u suštini drži da se države odriču svog
suvereniteta i iniciraju međunarodnu intervenciju onda kad 1) dozvole ili aktivno izvršavaju
masakr i/ili genocid nad svopstvenim stanovništvom, 2) daju utočište teroristima ili 3) teže
prisvajanju oružja za masovno uništenje. Prvo spominjanje obrisa teorije o uslovnom
suverenitetu Has daje 1. aprila 2002. gdje ističe: „Suverenitet podrazumijeva obavezu.
Nijedna država ne smije masakrirati sopstveni narod. Takoÿe ne smije da podržava terorizam
na bilo koji naþin. Ukoliko država ne uspije da ispuni ove obaveze, ona gubi osnovne
prednosti suverena, ukljuþujuüi i princip nepovredvisoti sopstvenih granica i samostalnosti u
unutrašnjim pitanjima. Druge države, ukljuþuüi tu i Sjedinjene Države prisvajaju pravo na

1 Jean Bodin, Six Books Of The Commonwealth (Les Six Livres De La République), prevod sa franc. M. J.
Tooley, Basil Blackwell Oxford, 1955., dostupno na
http://www.constitution.org/bodin/bodin .htm na dan 21.01.2012.

78
intervenciju. U sluþaju terorizma se može govoriti o preventivnoj samo-odbrani. U suštini,
možete djelovati na osnovu anticipacije ukoliko imate osnova da vjerujete da je u pitanju
samo `kada` a ne `ako` üete biti napadnuti.”2
U svojim ranijim radovima Haas tvrdi da je širenje prihvatanja principa neovlaštene
humanitarne intervencije označilo početak nove perspektive o suverenitetu3. Ističući da se
principi suvereniteta i nepovredivosti državnih granica mogu narušiti u slučajevima izuzetnih
kršenja ljudskih prava i masovnih ubistava od strane države4, Haas izlaže sentiment kako je
međunarodna zajednica pogriješila kada je propustila priliku da djeluje u slučaju Hitlera ili
Pola Pota, koji su se zaštitili iza zida suverenosti5. U istom glasu će braniti tezu kako je
intervencija u Iraku, u cilju zaštite Kurda bila neophodna, kao i vojno djelovanje u Somaliji,
Srbiji ili Libiji.
Hasovo shvatanje o relativiziranju pojma suvereniteta je dovelo do teorije o
odustajanju od suvereniteta. On se koristi sve širom pretpostavkom o opravdanosti
humanitarne intervencije u ekstremnim slučajevima kao propusnicom koja će mu omogućiti
da proširi koncept intervencije na slučajeve kao što su zaustavljanje globalnog terorizma kao
i širenje oružja za masovno uništenje.
U svom govoru na Džordžtaun Univerzitetu pod nazivom “Suverenitet: postojeća
prava, nove odgovornosti”6, Has iznosi svoju teoriju suverenosti. Suverenost se smatra
izvorom mira, međunarodne stabilnosti, razvoja i učvršćivanja međunarodnog prava i
običaja. Isto tako, pak tvrdi se da su promjenjeni uslovi u današnjem svijetu, kao što su
globalizacija i fenomen “slabih država” doveli do potrebe da se preformulišu određene
paradigme i okviri mogućeg djelovanja. Specifično, poziva se na stavljanje van zakona
režima koji ugrožavaju sopstveni status suverena time što nasilno i nehumano postupaju sa
sopstveni stanovništvom7.
Has navodi tri slučaja kod kojih dolazi do gubitka suvereniteta: 1) oslabljena država
kojoj prijeti raspad usljed deficijentnosti suvereniteta, 2) izazovi globalizacije, koristeći tu
nejasnu i difuznu frazu “vanjske prijetnje”, te 3) delegiranje suvereniteta – to jest svojevoljno
odricanje od određenih aspekata suverenosti u zamjenu za zajedničku dobrobit, kao što je
Evropska Unija. Tu on veže status suverena za set fundamentalnih civilizacijskih normi koje
određeni suveren mora da ispuni, kako prema sopstvenim građanima tako i prema
međunarodnoj zajednici. Ukoliko određena država, režim, vlada ili bilo koji nosioc
suverenosti ne ispuni ili zloupotrebi te prerogative, on (ona, ono) rizikuje da mu se taj status
suverena kao i priviliegije koje on nosi sa sobom, oduzmu, što u ekstremnim slučajevima
znači i odricanje imuniteta od strane oružane intervencije.
Has identifikuje tri slučaja kod kojih je opravdano kršenje norme o zabrani oružanog
sukoba. Prvi bi bio slučaj gdje određena država počini ili ne uspije da spriječi genocid na
sopstvenoj teritoriji. Međunarodna zajednica, tvrdi on, ima pravo – čak i obavezu u nekim

2 “Letter from Washington: The Next World Order - The Bush Administration may have a brand-new doctrine
of power”
Intervju sa Nikolasom Lemanom (Nicholas Lemann) za časopis New Yorker,
dostupno na: http://www.newyorker.com/archive/2002/04/01/020401fa_FACT1#ixzz1oWOZdPlq
3 Richard N. Haass, Intervention: The Use of Military Force in the Post-Cold War World”, Carnegie
Endowment for International Peace, 1994., str 12
4 Richard N. Haass, Intervention: The Use of Military Force in the Post-Cold War World”, Carnegie
Endowment for International Peace, 1994., str 13
5 Richard N. Haass, Intervention: The Use of Military Force in the Post-Cold War World”, Carnegie
Endowment for International Peace, 1994., str 27
6 Haass, Sovereignty: Existing Rights, Evolving Responsibilities, 2003., dostupno na:
http://www.iwar.org.uk/news-archive/2003/01-15.htm
7 Haass, Sovereignty: Existing Rights, Evolving Responsibilities, 2003., dostupno na:
http://www.iwar.org.uk/news-archive/2003/01-15.htm

79
slučajevima8 – da djeluje kao garant života nedužnih i obespravljenih. Drugi izuzetak bi bio
da se državama dozvoljava da zaštite sopstvene građane od država ili režima koji su podrška
ili ne uspijevaju da suzbiju djelatnosti međunarodnih terorističkih grupa koje djeluju na
njenoj teritoriji. Treüi izuzetak je, po Hasu slučaj u kome države teže prisvajanju oružja za
masovno uništenje9. Samo letimičan pogled na ova tri izuzetka nam govori koliko je
primjenjiva i aktuelna ova formulacija danas.
Nakon određenja formalnog pojmovnog okvira, Has se vraća na koncept suvereniteta,
koji po njemu nosi određenu količinu odgovornosti. U sva tri slučaja – zaustavljanje
genocida, borba protiv terorizma kao i sprječavanje širenja oružja za masovno uništenje –
Has poziva na osnovni princip: sa pravima dolaze i obaveze! Stim u vezi, tvrdi on, suverenitet
nije apsolutan, već uslovan, kondicionalan. Kada, po Hasu države krše civilizacijski
minimum (koji, usput budi rečeno nigdje nije jasno definisan, ukotvljen niti naznačen) tako
što postupaju, dopuštaju ili pak prijete nasilnim djelovanjem protiv sopstvenog stanovništva
ili neke druge zemlje, tada se neke od privilegija suverenosti kao takve mogu oduzeti i/ili
zanemariti.
Has, iako postavlja generalne smjernice u kom pravcu želi da razvije teoriju odricanja
od suvereniteta, čini se da ne daje preciznu formulu po kojoj bi se konkretno vršilo
konstatovanje opasnosti ili kršenja međunarodno-pravne norme. Tako se čini da se teorija
odricanja od suereniteta zasniva na individualiziranoj percepciji prijetnje koju određena
država predstavlja, umjesto kolektivnom sistemu procjene opasnosti, na kome bi svakako
imala veći nivo legitimnosti a napose i legalnosti. Indija, na primjer posmatra Pakistan kao
direktnu prijetnju po svoju nacionalnu sigurnost (i to u oba smisla u kome govori profesor
Has, bilo da se radi o oružju za masovno uništenje ili podrške terorizmu), dok je isti taj
Pakistan u očima zapadnih zemalja benigna vojna sila, a u slučaju SAD-a, i ključni saveznik.
Da li, i pored toga Indija može da se pozove na teoriju odricanja od suvereniteta zato što
Pakistan pasivno toleriše (u većoj ili manjoj mjeri) terorističke grupe ili posjeduje oružje za
masovno uništenje?
Slučaj Iraka može da se predstavi dvojako. Nakon Iransko-Iračkog sukoba 1980.-'89. i
invazije Kuvajta 1990., Sadam Husein je predstavljao prijetnju ne samo za region Bliskog
Istoka, već je i cijeli svijet prepoznao njegovu brutalnost i osudio takvo djelovanje. Prvi
zalivski rat je, pod plaštom UN-a vratio status kvo, tako što je povratio Kuvajtu suverenost,
ostavivši Sadama na vlasti, dok nije zadirao u suverenitet same Iračke države. Međutim,
SAD, Velika Britanija i Francuska su zagovarale, i na kraju uspostavile zonu zabrane leta u
južnom i sjevernom Iraku da bi zaštitile Kurde i Šiite od daljnje represije. Iako ove kacije
nisu dobile naklonost UN-a, po Hasovoj teoriji Irak se sam odrekao određenih suverenih
prava, u ovom slučaju na pravo o kontrolisanju sopstvenog vazdušnog prostora i dozvolio
intervenciju kojom se štite žrtve agresije na njegovoj teritoriji.
Nekih desetak godina kasnije, kada je međunarodna zajednica došla u sumnju da Irak
obnavlja svoj arsenal oružja za masovno uništenje i pokreće nuklearni pogon za ratne svrhe
(što se kasnije pokazalo kao neosnovano), UN je nametnuo obaveznu kontrolu proizvodnih
postrojenja i njihovo međunarodno nadgledanje. U strahu da su ove mjere neprimjerene i
nedostatne, SAD i grupa zemalja pod njihovim vođstvom su izvršile invaziju na Irak, i
zajdeno sa egzekucijom Sadama Huseina započeli krvavu okupaciju sa ciljem uvođenja
demokratije i sloboda Iračkom narodu. Sve to bez podrške UN-a, i uz klimavu, i kasnije će se
pokazati lažnu percepciju o prijetnji masovnim uništenjem i nuklearnim arsenalom koji
zapravo, cijelo vrijeme nije ni postojao. Hipotetički gledano, da su pretpostavke bile
opravdane, i da je nuklearni potencijal zaista postojao, da li bi sama činjenica bila dovoljna

8 Iako ni on sam nije siguran kada i kako se prava pretvaraju u obavezu.

9 Haass, Sovereignty: Existing Rights, Evolving Responsibilities, 2003., dostupno na:
http://www.iwar.org.uk/news-archive/2003/01-15.htm

80
da se opravda invazija? Po modelu prof. Hasa, da, svakako.
Ova sistemska greška u modelu, koja dozvoljava određenoj državi da odredi koja
država krši norme međunarodno-pravnog poretka i na osnovu čega joj se može oduzeti dio ili
cijeli opseg suverenih prava svakako predstavlja ne anomaliju, već naprotiv predložak po
kome se sama teorija operativno izvršava. Međutim, budući da taj predložak djelovanja ne
traži za garanciju nijedan čvršći materijalni ili legalni argument osim snage uvjerenja
određene države koja poziva na intervenciju, očekivano je za pretpostaviti da je moguć
scenario da se percepcija prijetnje razlikuje kod dovoljno velikih sila istovremeno. U tom
slučaju bi same države koje pozivaju na intervenciju bile uvučene u konflikt na suprotnim
stranama. Naravno da je ovaj scenario u svijetu kakav je danas, sa izraženim jedinstvom
NATO saveza i suzdržanim kursom spoljne politike koju vodi Kina skoro nevjerovatan, ali je
ipak prisutan kao probabilnost, koja je inherentna modelu koji se ispoljava kao univerzalan i
pretenduje da postane pravilo.
Stoga, da bi teorija odustajanja od suvereniteta preživjela i zaživjela kao pravilo, ona
mora da se uklopi u kontekst kolektivne arhitekture donošenja odluka, kao što je UN i Savjet
Bezbjednosti. Savjet već ima ovlasti da nadiđe državni suverenitet pod Članom 3910. Povelje
UN-a, koje svoj legitimitet izvlače iz samog čina potpisivanja Povelje. Koliko god Savjet
bezbjednosti bio nereprezentativan organ donošenja odluka na globalnom nivou i patio od
visokog nivoa frivolnosti njenih članica dok bi često bio okovan sopstvenim mehanizmima
zaštite interesa Velikih sila11, svojom trenutnom strukturom i pozicijom jedini je u stanju da
ponudi nezamjenjiv nivo legitimnosti potreban za ostvarenje ciljeva koje teorija odricanja od
suvereniteta ima pred sobom.
Prof. Has pak, nije voljan da podrži takav razvoj, čak ni po cijenu da svom modelu
osigura veću “prolaznost” i konzistentnost. On naglašava svoje nepovjerenje u aparatus
kolektivne odbrambene i sigurnosne arhitekture kakav UN predstavlja tako što tvrdi kako ne
postoji jedinstveni izvor autoriteta. UN nisu, po njegovom shvatanju još na nivou gdje
samostalno mogu da donesu odluku šta je a šta nije legitimno. Na pitanje ko je onda
legitiman, profesor Has tvrdi da je neophodno da se takva legitimnost izvuče iz konteksta
samog slučaja, te da se odluka zasniva na sudu međunarodnog javnog mnenja12. Ono što Has
ne uspijeva da zaključi je da, iako on teži da zasnuje svoj model na normama, njegov model
zapravo pretpostavlja da se te norme stvaraju od strane onih koji bi trebalo da se tim
normama vode. Braneći se od napada da je njegova teorija zapravo apologetika
nekonzervativne doktrine o unilateralnom djelovanju SAD-a, on deklarativno podržava
multilateralni modus operandi u sklopu teorije odricanja od suvereniteta13. Njegov
multilaterizam je, dakako daleko od istinskog multilaterizma u najširem značenju tog
pojma14. Ono što zapravo predlaže profesor Has je neka vrsta hibridnog multilaterizma, koji
je označen eksluzivitetom i koji se praktikuje između Velikih sila. U svom obraćanju pred

10 Pogolavlje VII, članovi 39 do 51 Povelje UN-a dostupno na:

http://www.un.org/en/documents/charter/chapter7.shtml
11 Kelly, Michael J., “U.N. Security Council Permanent Membership: A New Proposal for a Twenty-First
Century Council”. Seton Hall Law Review, Vol. 31, 2000. članak dostupan na SSRN:
http://ssrn.com/abstract=920939
12 Haass, Pondering Primacy, dostupno na:
http://i.cfr.org/content/publications/attachments/Haasslocked.pdf
13 Haass, The age of Non-polarity, dostupno na:
http://www.foreignaffairs.com/articles/63397/richard-n-haass/the-age-of-nonpolarity
14 “Stvarno pitanje je, kakav oblik multilaterralizma üe da proiziše iz svega ovoga?... Vodeüa uloga SDA-a i
dalje ostaje kljuþna! ... Ali liderska pozicija zahtjeva one koji prate, i to se nekad može postiüi jedino
spoljnom politikom koja teži da privoli druge da se slože sa princpima i pravilima meÿunarodnih odnosa i
naþinima kako se treba ponašati u trenucima kada su ta pravila prekršena”
Haass, The end of the unipolar era, članak u LA TIMES časopisu od 18.07.2005., dostupan na
http://articles.latimes.com/2005/jul/18/opinion/oe-haas18

81
Američkim Nacionalnim komitetom za spoljnu politiku (National Committee on American
Foreign Policy) iz 2004., Has sugeriše da bi uskrsnuće koncepta iz 19. vijeka, zasnovanog na
principu Velikih sila i raspodjele moći, a koji je izrastao iz Bečkog Kongresa bilo rješenje na
kom bi se zasnivali pokušaji da se stabilizuje sistem međunarodnih odnosa 21. vijeka15.
Osnovni cilj(evi) tog sistema bi(o)(li) bi, po Hasu zaustavljanje genocida, terorizma i
poliferacije sredstava za masovno uništenje. Stoga bi primjena ove teorije bila utemeljena na
multilateralno djelovanje onih država koje se istoriski nazivaju Velikim silama, i to ne nužno
unutar okvira UN-a, za koji Has tvrdi da nema dovoljne kapacitete da kanališe jedan takav
proces. Ova težnja bi mogla sa pravom da se protumači kao kreiranje grupe zemalja koje bi
igrale ulogu svjetskog policajca, što je u blagoj suprotnosti sa situacijom gdje SAD djeluju po
toj ulozi samostalno. U tom smislu, da li bi Velike sile bile same podložne pretpostavkama
ove teorije? To je mjesto na kom se primjena ovog modela pokazuje kao nemoguća, iz
razloga što je Savjet bezbjednosti već na sebe preuzeo tu ulogu, ali je institucijonalna
manifestacija kolektivnog koncenzusa, ili bolje rečeno manjka istog, pokazala da on nije u
stanju da ispuni vanjskopolitičke zamisli SAD-a. Stoga se ovom teorijom pokušava doći do
nešto neformalnijeg modela, koji bi pokazao veći stepen fleksibilnosti u legitimizaciji onih
akcija koje su trenutno praćene ambivalentnom percepcijom, što će reći da su nekad i više
nego kontraverzne.
Treba napomenuti da Has pravi razliku između humanitarne intervencije i one kojom
se želi spriječiti širenje nuklearnog potencijala ili podrška terorizmu. Njegovo rezonovanje
ide do nivoa na kom se prepoznaje da je u pitanju humanitarne intervencije osnovni subjekt
na koga se odnosi pravo zaštite individua, to jest skupina individua koji su na udaru i čija su
prava na bilo koji način ugrožena, dok se u slučaju terorizma i nuklearne prijetnje taj osnov
nalazi na državama, koje se smatraju ugroženim i traže zaštitu svojih prava. Ono što Has
propušta da primjeti (ili previđa sa namjerm) je da države koje teže da zaštite određenu
populaciju na osnovu ljudskih prava koja su im otuđena, ugrožena ili narušena mogu to da
rade sa pozivom na univerzalnost tog čina. Njihovo djelovanje (ne nužno, i vrlo vjerovatno ne
najčešće) može da ima čisto altruističke motive i moglo bi, u nekom krajnjem obliku da
predstavlja određeni kategorički imperativ buduće globalne arhitekture kolektivne sigurnosti i
međunarodne stabilnosti. Međutim, u slučaju suzbijanja nuklearne prijetnje ili terorizma,
države otvoreno i nužno djeluju u svije ime, iz sopstvenih spoljno ili vanjsko-politički
interesa, koji su usko nacionalno određeni i vrlo rijetko mogu da dobiju poželjnu auru
univerzalne primjenjivosti.
U oba slučaja se može reći da je intervencija nelegalna ukoliko je izvršena bez
pristanka Savjeta bezbjednosti UN-a. No kad se radi o humanitarnoj intervenciji često je
očigledno da politički interesi, a ne moralna pitanja spriječe koncenzus te se u tom slučaju
lakše dolazi do izgovora, naročito kod domaćeg javnog mnenja, a nerijetko to prati i šire
međunarodno odobravanje. Koliki je u tome svemu uticaj medijske mašinerije i viralnog
manipulisanja i spinovanja informacijama, izlazi iz okvira ovog rada i zahtjeva jedan sasvim
drugi pristup, mjesto i vrijeme. No, ako pretpostavimo stvari u idealnim uslovima, onda
opravdanje u slučaju većeg kršenja ljudskih prava, naročito ako su ugroženi ljudski životu
nije teško naći. Situacija nije tako jasna kod problema terorizma i nuklearnog naoružanja.
Kada govorimo o terorizmu, iako je opasnost evidentna i akutna, teško je dokazati da je neka
vlada, institucija ili bilo koji odrgan koji za sebe veže principe suverenosti može da bude

15 “Uloga Velikih sila u 21. vijeku bi bila ne da se odupiru pozivima na samoopredjeljenje, veü da upravljaju
izazovima globalizacije kao i da se nose sa najzahtjevnijim prijetnjama zajedniþkoj bezbjednosti i napretku.”
Haass, Toward a 21st Century Concert – govor pred Nacionalin komitetom za Ameriku spoljnu politiku
2004.,dostupan na:
http://www.cfr.org/world/toward-21st-century-concert---remarks-national-committee-american-foreign-
policy-occasion-receiving-hans-j-morgenthau-award/p6865

82
opravdana meta oružane intervencije, iz čistog razloga što terorističke grupe, same po sebi
predstavljaju ne-državne formacije, i često zapravo djeluju nasuprot državnih ciljeva i
interesa. Sa druge strane, pored slučaja bombardovanja Japana, te korištenja nervnog gasa
protiv Kurda od strane Sadamovih trupa, oružje za masovno uništenje se u novijoj istoriji
koristi najviše kao prijetnja, manje ili više opipljiva, i kao takva zasniva se uglavnom na
subjektivnoj percepciji straha te manje ili više opravdanom vjerovanju da ta prijetnja zapravo
postoji. Čak i kada je samo postojanje oružja za masovno uništenje nesumnjivo i evidentno,
namjera da se koristi je često teško dokaziva, što opet, samo po sebi predstavlja jako klimav
osnov za legitimaciju vojne intervencije.
Sve to za profesora Hasa igra minornu ulogu, i lako je zanemarivo. Činjenica da
terorističke grupe djeluju ili jednostavno postoje u nekoj zemlji su dovoljan činilac da se
pokrene klauzula o nedobrovoljnom odricanju od suvereniteta. Jasno je da su Talibani u
Afganistanu podržavali, ili pasivno tolerisali terorističke grupe. Ali, šta je sa državama ili
vladama koje zvanično ne podržavaju, odbacuju ili se bore protiv terorizma, kao što su
Španija, ili Irska? A zašto ne i Saudijska Arabija? Očigledno je da motiv važi više od opsega
prijetnje kao faktor u proračunu unutar ovog modela. Teroristi iz Afganistana su udarili u
veliku silu, i Afganistan je platio cijenu. Činjenica što su petnaestorica od devetnaest
otmičara aviona 19. septembra su bili Saudijci nije bila dovoljna da se pokrene invazija na
Saudijsku Arabiu. IRA godinama teroriše Veliku Britaniju što iz Irske što iz Sjeverne Irske,
no Britanija i dalje ne napada Irsku. Da li Portugal ima pravo da napadne Španiju jer su
Baskijski separatisti u nekom napadu ubili državljane Portugala?
Mnogo bitnija pitanja stoje pred ovom teorijom. Kao prvo, da li model
nedobrovoljnog odricanja od suverenieta leži na temeljima opravdanosti? Ako uzmemo da je
tako, iako je to jako problematična i teško dokaziva pretpostavka, da li su onda ostvarivanje
nacionalnih interesa i izbjegavanje humanitarne katastorfe zaista dovoljni da bi se obespravila
suverenost neke države? Da li su Panama 1989., Srbija 1999., Afganistan 2002., Irak 2003., i
Libija 2011. ugrozile svoju suverenost kroz pogrešno vođene vladine politike unutar
sopstvenih teritorija?
U svakom slučaju, rezultat praktikovanja ove teorije je da se suverenitet - pricip koji
već evidntno erodira pod pritiscima naddržavnih aktera, međunarodnih pritisaka i globalnih
finasijskih stihija - kao štit protiv vanjske intervencije bi po profesoru Hasu trebalo da erodira
još brže – ali samo kada to odluče Velike sile! Teorije poput ovih pružaju kreatorima
američke spoljne politike mogućnost da prošire smisao opravdanosti vojne intervencije na
slučajeve sa kojima čak ni većina ostalih Velikih sila nisu u potpunosti saglasne. Principi
realpolitike nalažu da se ova teorija ne primjenjuje na države ili aktere koji fizički mogu da
se odupru intervenciji. Tako Ruska djelatnost u Južnoj Osetiji i Abhaziji, niti dešavanja na
zapadu Kine, Sjevernokorejski nuklearni ili Turski odnosi sa Kurdima program a naročito
izraelska getoizacija Palestine nekako nemaju veći faktor “katastrofičnosti” po pitanju
humanitarnih pricnipa niti su veća prijetnja po globalnu sigurnost od recimo, Sadamovog
nepostojećeg arsenala za masovno uništenje. Zaključak koji se izvlači je da se nevoljno
suvereniteta mogu odreći samo zemlje kojie nisu u stanju da se odupru Američkoj vojnoj
moći. Poslednja četiri sukoba u kojima su učestvovale SAD prate uslove koje postavlja model
profesora Hasa. Bombardovanje Srbije 1999. je bila vojna akcija vođena idejom o zaštiti
kosovskih Albanaca koji su bili žrtva etničkog čišćenja16. 2002. je napadnut Afganistan sa
namjerom da se istrjebe teroristi i talibanski režim koji ih je podržavao. Invazija na Irak 2003.
je trebalo da suzbije Sadamov pokušaj razvoja nuklearnog potencijala. 2011. je sprovedena

16 Iako se u neku ruku uklapa u ovaj obrazac legitimacije vojne intervencije, slučaj bombardovanja srpskih
ciljeva 1995. tokom rata u Bosni i Hercegovini je izostavljen jer je upitno koliko se tu radi o narušavanju
suverenih prava nekog političkog subjekta koji u tom trenutku nije vanjsku pojavnost sopstvene suverenosti,
to jest nije bio priznat niti precipiran kao suveren očima međunarodne zajednice.

83
vrlo uspješna i brutalna akcija zaštite ljudskih prava Libijaca, koji su se neko vrijeme nakon
toga još malo borili da ustanove da li su im ljudska prava bila ugrožena ili ne. Svaka od ovih
intervencija je imala različit nivo podrške od strane međunarodne zajednice inečega toliko
neodređenog i teško opipljivog poput globalnog javnog mnjenja.
Drugi način sagledavanja ovog modela nas dovodi do pitanja da li profesor Has
ispravno sagledava prava i obaveze? Postoji jako živa rasprava o tome da li je generalno
pravo na itervenciju usljed humanitarne katastrofe moguće dovesti evolucijom do principa
dužnosti da se interveniše. Čak i u slučajevima kada se dozvoljava pravo na takvu
intervenciju, tom pravu se rijetko ko usudi prići sa tačke gledanja koja ga poima na nivou
dužnosti. To je oblast u koju čak ni sam zagovornik ove teorije ne zalazi. Prof Has ne želi da
se nejgova tri uslova o opravdanosti intervencije vide kao okidači koji će pokrenuti obaveznu
akciju17. Umjesto toga on preferira maksimalnu fleksibilnost kod tumačenja same
opravdanosti18. U tom svemu se ogleda neodlučnost da li i kada se pravo pretače u dužnost.
Izgleda da sam Has dužnost za intervenciju veže za humanitarni princip, ili onaj koji se može
univerzalno prihvatiti kao moralno obavezujuć i gdje su životi nevinih u pitanju, dok se za
pitanje terorizma i oružja za masovno uništenje prof Has zaustavlja kod konstatovanja o
postojanju prava na intervenciju, to jest mogućnost legitimacije takvog čina. Stoga se
precizna primjenjivost ove teorije pokazuje kao nejasna, jer je, mogućno je, takva trebalo i da
bude da bi bila prihvatljivima policymakerima.

Zakljuþak

Uzimajući u obzir osnove na kojima se počiva ovaj model, koji i pored toga što nigdje
nije decidno teorijski izložen (uglavnom se radi o kraćim publikacijama, žurnalima, člancima
i govorima) ipak (ili upravo iz tog razloga!) pokazuje široku prisutnost i ne smije se izuzeti
kod analiziranja vanjske politike Sjedinjenih Američkih Država u godinama nakon Hladnog
rata. Upravo je nemogućnost univerzalne primjenjivosti ove teorije u stvarnom svijetu spojiv
sa manjkom jasne i jedinstvene artikulacije njenih principa na ideološkom planu. Kao takva,
ova teorija više predstavlja šapate jedne teško vidljive paradigme koja se ne kroji u jasnom i
transparentnom akademskom maniru diskusije i razvoja logički koherentnih argumenata i
samim tim odbija da dosegne što veći nivo dosljednosti unutar sebe same. Prije se može
govoriti o podsvjesnim, sublimiranim težnjama koje je teško artikulisati na analitički
prijemčiv način, a koje difuznim konstatacijama i izbjegavanjem decidnih principa i pravila
(ne) vješto izbjegavaju da poprime konkretnu formu i strukturu, kojoj je za uzvrat teško
dokazati logičke nedosljednosti i usađene nepravilnosti. Ono što na akademskom planu
zabrinjava je prilično nizak profil i odjek ove teorije, te je ona uspjela da se sakrije od
potencijalnih kritika možda upravo time što nije željela da se previše eksponira i samim tim
izloži kritici. Neku utjehu pruža činjenica da je teorija o uslovnom suverenitetu ili nevoljnog

17 “Letter from Washington: The Next World Order - The Bush Administration may have a brand-new doctrine
of power”
Intervju sa Nikolasom Lemanom (Nicholas Lemann) za časopis New Yorker, dostupno na:
http://www.newyorker.com/archive/2002/04/01/020401fa_FACT1#ixzz1oWOZdPlq
18 U članku objavljenom 8. novembra 2004. za “South China Morning Post” pod nazivom “The World Has a
Duty to Act” Has poziva na dužnost djelovanja u slučaju kršenja ljudskih prava koje je utemeljeno
uslovnom (ili pod njegovim terminom ugovornom – contractual) paradigmom o svurenitetu. To za sobom
povlači postavljanje pravila tog ugovornog ili uslovnog odnosa, koja još uvijek nisu ni artikulisana, a kamoli
formalno prepoznata i legitimna, stoga je jedina moguća izvedba ovog koncepta ta u kojoj države same
postavljaju i izvlače pravila iz date situacije, što je prilično subjektivan način gledanja na globalna pitanja i
probleme. Članak dostupan na:
http://www.cfr.org/us-strategy-and-politics/world-has-duty-act/p7492

84
odricanja od istg žrtva sopstvenog hica ispaljenog u zrak. Fundamentalizam u primjenjivanju
hasovih principa je doveo do uspona unilateralizma - naročito onog američkog – dok su
prekomjerno korištenje tzv “jake” moći (hard power) i opšte slabljenje sistema suverenih
država u međunarodnom sistemu su evidentne bez dublje analize. Možda ponovno
svjedočimo primjeru urušavanja jedne teorije njenim prekomjernim primjenjivanjem.

85
Dr Miša Stojadinoviü UDK 321.7:[316.334:338.124.4 Prethodno saopštenje
Mr Petar Matiü

DESUVERENIZACIJA NACIONALNIH DRŽAVA

U PROCESU GLOBALIZACIJE1

Apstrakt: Država predstavlja svakako jedan od najznaþajnijih oblika društvenog i politiþkog

organizovanja društva, koji je oduvek þinio znaþajno mesto analize politikoloških i socioloških
analiza. Interesovanje za državu tokom istorije je variralo da bi kraj XX veka bio obeležen njenim
velikim povratkom. Država se ustoliþila kao jedna od najvažnijih elemenata društvenog i politiþkog
života. Danas je gotovo nemoguüe zamisliti naþin na koji bi društvo funkcionisalo bez postojanja
države. Globalizacija, tranzicija, razvoj tehnologije, socijalni konflikti, i mnogi drugi savremeni
društveni procesi svakodnevno utiþu na institucionalnu organizaciju društva, ali i na društvo uopšte.
Ovo ujedno dovodi do toga da se država u savremenom društvu našla suoþena sa mnogobrojnim
izazovima. Ovaj period je obeležen jaþanjem nadnacionalnih oblika identifikacije, kao što su na
primer evropski identitet ili identifikacija sa þoveþanstvom. Nacionalna država, meÿutim, i pored
brojih pesimistiþnih predviÿanja nastavlja da postoji. U tom smislu ovaj rad ima za cilj analizu
problema suvereniteta nacionalnih država u kontekstu savremenih društvenih procesa.
Kljuþne reþi: nacionalna država, globalizacija, desuverenizacija, vesternizacija, društvene promene,
moü (države)

NATIONAL STATES DESUVERENIZATION IN THE PROCESS OF

GLOBALIZATION

Abstract: The state certainly represents one of the most important forms of social and
political organization of society which has always held important position in political science and
sociology. The interest for the state throughout history has varied and the end of the twentieth century
was marked by its big comeback. State established itself as one of the most important elements of
social and political life. Presently, it is almost impossible to imagine a way in which society could
function without the existence of the state. Globalization, transition, technology development, social
conflicts, and many other contemporary social processes affecting the daily institutional organization
of society.This is also the reason why national states in modern society confront with numerous
challenges. This period was marked by the strength ening of supranational forms of identification,
such as for example the European identity or identification with humanity. The nation-state, however,
despite the interplay of seamless grim outlook continues to exist. In this sense the main goal of our
paper is analyzes of national state sovereignty in the contest of contemporary social processes.
Key words: national state, globalization, desuverenization, westernization, social changes,
the power (state)

Uvod

Odnos između procesa globalizacije i nacionalne države je složen i krajnje

pritivrečan. Savremene države su još uvek daleko od toga da mogu biti u potpunosti

Naučni saradnik. Institut za političke studije, Beograd

Istraživač saradnik. Institut za političke studije, Beograd
1
Rad je nastao kao rezultat rada na projektu ,,Demokratski i nacionalni kapaciteti političkih institucija Srbije u
procesu međunarodnih integracija“ (br. 179009), koji je finansiran od strane Ministarstva prosvete i nauke
Republike Srbije. Korespondencija: icemishast@yahoo.com

87
nezavisne i suverene u međunarodnim odnosima. Entoni Gidens [Anthony Giddens], baveći
se nacionalnom državom, kaže da ona postoji tamo ,,gde postoji politički aparat (...) koji
upravlja datom teritorijom, a čiji je autoritet potpomognut pomoću pravnog sistema’’.2 Sve
gušća povezanost današnjih država nastaje kao plod: tehnološko-informatičke revolucije koja
je dovela do kompresije prostora i vremena; stvaranja globalnog tržišta; sve većeg uticaja
dešavanja u jednom lokalitetu na život individua i zajednica na drugoj strani planete;
formiranja svesti o povećanoj međuzavisnosti; uspona sve moćnijih transnacionalnih i
nadnacionalnih ekonomskih sila i političkih institucija koje oblikuju sliku sveta;
rasprostiranja istovetnih formi (industrijalizma, postindustrijalizma i informatičke revolucije,
tržišne ekonomije, višepartijskog sistema...) u gotovo svim socijalnim prostorima.3
Globalizacija, sa jedne strane, dovodi do standardizacije načina života putem
informacione tehnologije i masovnih medija. Navedeni činioci globalizacijesvakako mogu
biti zloupotrebljeni od strane velikih sila, a pod opravdanjem ,,bolje ekonomske efikasnosti“
ili ,,demokratskog razvoja“, koja bi kao krajnji rezultat imala prisilno ujednačavanje i
ukidanje svih vidova različitosti. Drugu krajnost globalizacije, takođe, može predstavljati i
širenjekulturnih, političkih i socijalnih suprotnosti i saradnje među pripadnicima različitih
naroda.
Kao rezultat uticaja procesa globalizacije došlo je do povećanja pokretljivosti
stanovništva i kapitala. Globalizacija spada u red kompleksnih društvenih procesa koji
zahtevaju jedan širok pristup u jasnijem razumevanju. Sam termin globalizacija je još
početkom 80-tih godina XX veka bio veoma retko korišćen, da bi se danas njegova upotreba
toliko intenzivirala da je postalo nezamislivo zaobići ga prilikom bilo kakve ozbiljnije analize
savremenog društva. Globalizacija je sa sobom donela i postavljanje pitanja rušenja
nacionalnih barijera i desuverenizacije nacionalnih država. Sam proces globalizacije definiše
se kao kompresija vremena i prostora uz razvoj globalnog tržišta u kome postojeće granice
gube svoj značaj. Vladimir Vuletić smatra da je nemoguće dati jednu opšteprihvaćenu
definiciju globalizacije jer je reč o novom pojmu u društvenim naukama oko kojeg se još
uvek vode veoma živi intelektualni sporovi, ali da je moguće ukazati na nekoliko važnih
odrednica koje omogućavaju korišćenje ovog termina u društvenim naukama. Globalizacija,
shvaćena u tom kontekstupredstavlja niz raznorodnih ekonomskih, političkih i kulturnih
procesa koji mogu, ali ne moraju biti međusobno usklađeni, kojima se transformiše prostorna
organizacija društvenih odnosa i stvara nova globalna mreža privrednih aktivnosti,
preraspodeljuje moć između postojećih i novih aktera na svetskoj političkoj sceni i stvara
nova krhka mreža društvenih i kulturnih međuzavisnosti.4 Ona podrazumeva širenje različitih
društvenih aktivnosti, preko postojećih političkih granica i nezavisno od njih, kome doprinosi
umnožavanje i ubrzavanje tokova novca, trgovine, investicija, radne snage, ideja i, pre svega,
informacija, a koje pretpostavlja razvoj nove transportne i komunikacione tehnologije.5

Nacionalna država u kontekstu savremenih društvenih procesa

Postoje različita tumačenja o sudbini nacionale države u savremenom društvu. Dejvid

Held [David Held]je dao jedno od najšire prihvaćenih okvira koji sumiraju ove debate. Prema
njemu potrebno je razlikovati tri strane:

2
Joseph Zajda, ,,Nation-Building, Identity and Citizenship Education: Introduction’’, Nation-Building, Identity
and Citizenship Education Cross-cultural Perspectives (priredili: Joseph Zajda, HolgerDaun, Lawrence J. Saha),
Springer, 2009, str. 2.
3
MiroslavPečujlić, Globalizacija – dvalikasveta, Beograd: Gutenbergovagalaksija, 2002, str. 17-18.
4
Vladimir Vuletić, Globalizacija, Beograd: Zavodzaudžbenike, 2009, str. 17.
5
Isto, стр. 17.

88
 1. Hiperglobalisti – Za njih globalizacija predstavlja istorijsku neizbežnost koja vodi
ka stvaranju globalnog tržišta, ekonomije, politike, civilnog društva... Oni ističu
da se moć nacionalne države nalazi u opadanju i da će one na kraju nestati.
2. Skeptici – Skeptici se javljaju kao reakcija na hiperglobaliste. Prema njima
globalizacija ne predstavlja ništa više do mita, ona jeizvan realnosti. U stvarnosti
je izražen proces stvaranja svetskih regija, što je u direktnoj suprotnosti sa
procesom globalizacije. Oni, takođe,zastupaju suprotno viđenje kada se radi o
položaju nacionalnih država u savremenom društvu u odnosu na hiperglobaliste.
Nacionalne države, prema njima, ne samo da neće nestati, već će njihova moć
protokom vremena sve više jačati.
3. Transformacionisti – Oni predstavljaju neku vrstu sredine između dva gore
navedenastanovišta. Globalizacija je prema njima realan, kompleksan i
protivurečan proces. Država trpi određene promene ali i dalje ostaje jedan od
najvažnijih aktera na globalnoj sceni.6
Iako forsirana od strane najmoćnijih država Zapada, globalizacija neizbežno rađa
mnogobrojne otpore. Ti otpori prevashodno se odnose na pokušaj očuvanja nacionalnog
identiteta, kao i uvećale mogućnosti na jmoćnijih sila da utiču na kreiranje političkih odluka u
manje razvijenim državama. Kako ističu Heldi Mek Gru [Anthony McGrew] „globalizacija
označava širenje, produbljivanje opšte, svetske međupovezanosti u svim aspektima trenutnog
društvenog života, od kulturološkog do kriminalnog, od finansijskog do duhovnog“. 7Ronald
Robertson [Ronald Robertson] kao osnovnu posledicu globalizacije ističe „sužavanje sveta,
uz istovremeno jačanje svesti o svetu kao celini“. 8Čuveni nemački sociolog i kritičar
globalizacije Ulrih Bek [Ulrich Beck], kao primarnu posledicu globalizacije vidi otvaranje
zatvorenih društava i država, što se prevashodno ogleda u gubitku nacionalnog suvereniteta i
postepenom prelasku u jedno novo, svetsko društvo. Kao zagovornik ideja i tekovina
evropske socijaldemokratije, najvećeg neprijatelja daljeg napretka u svim aspektima
društvenog života, nalazi u neoliberalnoj ideologiji koja se, s jedne strane nudi, ali i nameće
ognjem i mačem od stranezapadnih sila, istovremeno ga upoređujući sa njegovim
nekadašnjim neprijateljem, marksizmom. 9U većini slučajeva, izrazito kod manje razvijenih
zemalja termin globalizacija se shvata u konotaciji amerikanizacije, i u široj kontaciji,
vesternizacije. Težnja ovih visokorazvijenih, industrijalizovanih zemalja je da učine što veći
broj država prijemčivim za upliv svog kapitala, to jest, da se njihova tržišta u potpunosti
otvore za prodor kapitala transnacionalnih korporacija. Za razliku od nekada zatvorenih
nacionalnih tržišta, koja su bila skoro u potpunosti zatvorena, savremeno, svetsko tržište
karakteriše, nepostojanje svetke vlade i kontrolnih mehanizama nad tokovima kapitala, što za
posledicu ima širenje globalno gdez organizovanog kapitalizma, usled nepostojanja
hegemonijalne vlasti niti internacionalnog režima, kako na ekonomskom, tako i na
političkom planu. Ovaj, globalni „politički deficit“ pokušava se nadopuniti ujednačavanjem i
homogenizacijom ekonomsko-političkog prostora, nametanjem univerzalnih vrednosti
liberalizma i institucionalnih rešenja zemalja razvijenog Zapada
Krizu aktuelnog svetskog kapitalističkog sistema najupečatljivije opisuje Volerštajn
[Immanuel Wallerstein], koji govori o sistemskoj nestabilnosti. On ovaj period označava

6
AleksandraMirović, PetarMatić, Izazoviiparadoksiglobalizacije, Beograd:Institutzapolitičkestudije, 2007, str.
13-20.
7
David Held and Anthony McGrew, (Eds.), The global transformations reader: An introductionto the
globalization debate, Cambridge, UK: Polity Press/Blackwell, 2000, str. 2.
8
Ronald Robertson, „Globalizacija kao problem“ Globalizacija, Osijek-Zagreb: Pan Liber, 1999.
9
Ulrih Bek, „Neoliberalni globalizam, sličan je svom zakletom neprijatelju marksizmu. To je reinkarnacija
marksizma u obliku ideje menadžmenta“, „Zablude globalizma“, Globalizacija, Osijek-Zagreb: Pan Liber,
1999.

89
tranzicionim, gde su neizbežno prisutne oscilacije, usponi i padovi bez jasne naznake kada bi
te oscilacije mogle da se okončaju i izvrši prelaz u novi sistem svetske reprodukcije. Osnovna
Volerštajnova teza je da je postojeći sistem doveo do prekomerne akumulacije kapitala u
rukama malog broja pojedinaca i grupa, što je dovelo do ekstremne nejednakosti, a pitanje je
dokle će kapital moći i dalje da se akumulira.10
Neoliberalni model društvenog razvoja u kontekstu neoimperijalnog koncepta
globalizacije kao oblika organizacije društva pokazao se kao potpuni promašaj. Velike
ekonomske sile na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama svakodnevno demonstriraju
njegove slabosti. Proces globalizacije se danas nalazi u fazi tzv. finansijskog globalnog
kapitalizma, koji je na klimavim nogama. O njenoj neuspešnosti sasvim lepo svedoči talas
globalne ekonomske krize od koje nisu imune ni najrazvijenije države sveta. Kao rešenje u
sukobljenosti između nacionalizma i liberalizma nameće se koncept liberalnog nacionalizma
prema čijem shvatanju svaki pojedinac može biti ujedno i član neke etničke grupe, ali i šireg
nacionalnog kolektiviteta. Neoliberalni model globalizacije, dakle, mora biti zamenjen
modelom ,,globalizacije sa ljudskim likom’’, koja će kao krajnji cilj imati čoveka i
humanistički pristup, a ne profit.

Pitanje suvereniteta nacionalnih država u savremenom društvu

Proces globalizacije je u kontekstu razvoja transnacionalnih formi doveo u pitanje

budućnost nacionalne države. Samim tim se i suverenitet nacionale države našao na udaru,
naročito imajući u vidu činjenicu da suverenitet državne vlasti podrazumeva da država ne
podleže nikakvoj vlasti koja je iznad nje. To dovodi do nastanka pitanja suvereniteta
nacionalnih država u kontekstu međunarodnih integracija.
Vukašin Pavlović, u tom smislu, ukazuje da kraj XX i početak XXI veka karakteriše
veliki povratak države kao ključne teme na teorijsku agendu političkih nauka. Povratak
države kao ključnog aktera se poklopio sa sledećim pojavama: ,,najpre uspon etno–
nacionalizma koji je pratio formiranje novih država na tlu Evrope, a posebno na teritoriji
bivše Jugoslavije i Sovjetskog Saveza i traganje za postnacionalnim konstelacijama
savremenih država; zatim intenzivni procesi regionalizacije i regionalnog transnacionalnog
povezivanja, na jednoj, i nadnacionalnih integracija, na drugoj strani, otvorili su na nov način
mnoga klasična pitanja nacionalne države; najzad, snažni talas globalizacije i
kosmopolitizma, kao da su omogućili nastupanje postmodernoga doba post-države, i otvorili
pitanje da li je doba države i državne suverenosti na izmaku.”11Suverena nacionalna država
kakvu znamo od Vestfalskog mira (1684) pa do skoro, biva zamenjena idejim ograničenog
suvereniteta. Moderna nacionalna država podrazumeva apsolutnu nezavisnost državne vlasti
u kreiranju unutrašnje i spoljašnje politike. Nacionalna država se tokom svog postojanja
menjala i prilagođavalau korak sa njenim funkcijama: ,,Ona je bila ne samo čuvar
teritorijalnog integriteta i legitimni nosilac prava na upotrebu sile nego i osnovni oblik
društvene integracije i motorna snaga kapitalističkog razvoja. Nacionalna država je putem
zakonodavstva i obrazovanja niza državnih aparata nastojala da zaštiti domaće tržište radi
jačanja nacionalne ekonomije i blagostanja svojih građana. A izgradnjom mehanizma

10
Immanuel Wallerstein, The Modern World System: An Introduction, Duke Univerity Press, Durkham and
London, 2004, str. 77.
11
VukašinPavlović, ,,Država i demokratija“, Savremenadržava – struktura i
sociujalnefunkcije(prirediliVukašinPavlović i ZoranStojiljković), Beograd: Konrad Adenauer Stiftung,
Fakultetpoliitičkihnauka, 2010, str. 10.

90
socijalnog zakonodavstva nastojala je da ublaži i otkloni negativne socijalne efekte
bespoštedne logike tržišne konkurencije.“12
Opšte je prihvaćeno da državu odlikuje: postojanje teritorije oko koje postoje jasno
određene granice, stanovništvo koje živi na toj teritoriji, kao i suverena vlast u klasičnom
veberovskom shvatanju. Pojam suvereniteta datira još od Aristotela, da bi u kasnijem periodu
bio filozofski razrađivan od strane Bodena [Jean Bodin] i Hobsa [Thomas Hobbes]. Sve do
američke i francuske revolucije ideja suvereniteta počivala je isključivo na moći vladara, da
bi nakon toga sa prvobitnim uvođenjem demokratskih ideala i tekovina suverenitet bio prenet
na narod u vidu predstavničke vladavine.
U svom klasičnom shvatanju suverenitet podrazumeva nezavisnost države u
međunarodnim odnosima koja proizilazi iz unutrašnjeg suvereniteta te države. Ovo klasično
shvatanje suvereniteta se u konotaciji savremenog društva je u potpunosti dovedeno u
piatanje. Ono je prema mišljenju velikog broja teoretičara, kao što je na primer Tomasa
Pogea13 [Thomas Pogge] danas postalo neadekvatno, naročito imajući u vidu činjenicu da
danas većina država sklapa različite oblike međunarodnih ugovora i razgranava brojne oblike
međunarodne saradnje. ,,Mnoge države, pa i naša država, u mnogim bitnim aspektima svojih
pravnih sistema, međunarodnom pravu daju prvenstvo u odnosu na unutrašnje zakonodavstvo
i time umanjuju svoj suverenitet shvaćen u klasičnom smislu (…) Takođe, članstvo u
međunarodnoj vojnoj organizaciji kao što je NATO potkopava suverenitet shvaćen kao
monopol na upotrebu sile izvan granica države, a pojedini članovi povelje UN i drugih
međunarodnih akata u pogledu zaštite ljudskih prava mogu se tumačiti tako da dozvoljavaju
mešanje drugih država u unutrašnje poslove suverene države bez njene saglasnosti ukoliko se
u njoj drastično i u velikom obimu krše ljudska prava pa na taj način dovode u pitanje i
monopol na upotrebu sile unutar same suverene države.“ To dovodi do toga da se suverenost
ne može shvatiti u svom apsolutnom smislu nezavisno od međunarodnog konteksta. Treba
istaći da suverenitet nacionalne države poseduje svoj unutrašnji, ali i spoljašnji aspekt:
1. Unutrašnji aspekt suvereniteta nacionalne države je svakako njena autonomija.
,,Narod kao nacija je autor zakona koji sumu namenjeni. Autodeterminacija povlači
odgovornost nacije za svoje odluke. Nacija kao izvor suvereniteta je sredstvo
legitimacije vlasti.“ Naravno ne može da bude direktni nosilac zakonodavne vlasti, pa
je ona delegirana predstavnicima koji bi trebalo da izražavaju opšti interes. Međutim,
,,poveravanje politike profesionalnim političarima rešava problem kompetentnosti
naroda za odluke u javnim poslovima, ali ovo u isto vreme otvara mogućnost da
‘politička klasa’ konfiskuje za sebe stvarnu vlast, da interpretira volju nacije u skladu
sa svojim interesima, zaboravljajući u čije ime donosi odluke i na odgovornost koju to
povlači.“ Suština je da nacionalna država ne sme da zavisi niti pak da bude podređena
kako na unutrašnjem tako i na spoljašnjem planu.
2. Spoljašnji aspekt suvereniteta nacionalne države je nezavisnost koja se manifestuje u
sposobnosti nacionalne države da brani svoju nezavisnost. ,,Nacionalna država nije
suverena ako je ne priznaju ostale države, naročito one najmoćnije. Nacija je tvorac
prava i reda unutar granica državne teritorije, ali se unutrašnjem redu suprotstavlja
nered na međunarodnoj sceni. Nacionalne države postoje jedne pored drugih i bore se
za svoje interese. “14
U savremenoj eri globalizacije, kada tržišni tokovi umnogome prelaze granice država
bez postojanja adekvatnih kontrolnih mehanizama na globalnom planu suverenitet država
biva narušen navedenim nesputanim i dominirajućim tržišnim silama. Pri tom, ideja

12
Zoran Obrenović, ,,Nacionalna država i izazovi globalizacije“, Filozofija i društvoXIX i XX veka, Beograd,
2002, str. 83.
13
Thomas Pogge, „Cosmopolitanismand Sovereignity“, Ethics 103 (1992): str. 48-75
14
Jovana Ćirić, ,,Suverenitet u savremeno doba“, Filozofija i društvo, Beograd, 1/2008, str. 192-193.

91
globalizma, usmerenog i dirigovanog projekta, forsiranog od strane najmoćnijih grupacija
uzdrmala je suverenitet gotovo svih nacionalnih država. U tom kontekstu, koncept
vesfalijanske države koji je funkcionisao tri i po veka je zamenjen novom ulogom države u
procesu globalizacije. Tendencije ovog oblika globalizacije karakteriše veliki svetski talas
promena, među kojima bi ovde mogli navesti samo neke od najznačajnijih. Prevashodno,
može se istaći nastajanje otvorenog i kontinuiranog svetskog prostora, gde se preraspodela
moći i uticaja odvija u korist transnacionalnih i nadnacionalnih aktera (smanjivanje sveta ili
svet kao jedno mesto). Paralelno, globalizacija se razvija i kao otkrivanje i sučeljavanje
svetova, praćeno pojavama napetosti između centra i periferije, uz istovremeno obuhvatanje
lokalnog globalnim. Tako, globalizaciju prate i uvećani rizici (tehnološki, ekološki,
bezbednosni i socijalni), brojnim i raznovrsnim protivrečnostima uz uvećanu neizvesnost u
svim oblastima društvenih života.
Ipak, ne bi trebalo smetnuti s uma da je ovakav dirigovani i jednosmerni obrazac
globalizacije svoj vrhunac dostigao tokom, a posebno krajem devedesetih godina prošlog
veka, nakon raspada SSSR-a, kada su se SAD kao korifej projekta globalizacije nalazile na
vrhuncu moći. Tvrdnje pojedinih autora da je istorija doživela svoj kraj15, nisu se obistinile,
pa danas možemo govoriti o svetu izrazitih dinamičkih i strukturnih promena. Međutim,
ubrzani razvoj novih centara moći, pre svega Kine, Rusije ali i Brazila i Indije uz
istovremeno opadanje moći zapadnih država neizbežno je dovelo do usporavanja
globalizacionih tekovina koje su bile karakteristične za devedesete godine prošlog veka.
Zapravo, tokom poslednjih godina prisutan je trend jačanja država, ali isključivo onih koje
raspolažu dovoljnom moći da se odupru diktatu SAD i njenih zapadnih saveznika. S druge
strane, zemlje svetske poluperiferije i periferije i dalje su izložene pritiscima uslovljenih
politikom ključnih međunarodnih institucija Svetske banke i MMF-a.
Takve okolnosti primoravaju navedene zemlje da se sve više otvaraju i
implementiraju one standarde koji im se nameću od ovih institucija, a koje su u potpunosti
kontrolisane od njihovih glavnih poverilaca, SAD i drugih razvijenih zemalja Zapada. Dakle,
aktuelno odličje globalizacije je postojanje više svetskih centara moći, ali i nadalje
preovlađujući uticaj Zapada na svetsku periferiju i poluperiferiju. To direktno vodi
imitativnim i zavisnim oblicima tranzicije u zemljama u razvoju, što neretko uslovljava
implementaciju standarda koji ne odgovaraju društvenom i političkom obrascu u navedenim
političkim sistemima. Tako, klasični, veberovski koncept države biva zamenjen novim
oblicima upravljanja na globanom planu.
Očigledno je da sliku savremenog sveta obeležavaju dijametralno suprotni i
protivrečni procesi, desuverenizacija manjih nacionalnih država i rast multiplikovanih centara
moći u različitim svetskim regijama uz snaženje njihove državnosti. U savremenom svetu
države se suočavaju sa novom geografijom moći, u smislu umanjenih regulatornih kapaciteta
i deregulacijom tržišta, ekonomskog sektora, nacionalnih granica i privatizacijom javnih
preduzeća.16
Aktuelnu epohu globalizacije obeležava, s jedne strane, jačanje državnosti i
suverenosti vodećih svetskih sila, dok, s druge strane, manje države trpe pritisak vodećih
svetskih ekonomija. Ovo stezanje državnih barijera povezano je sa ulogom najmoćnijih
transnacionalnih korporacija. Naime, očekivanja Zapada da će njihova uloga u novoj svetskoj
ekonomiji biti dodatno moći podizanje moći njihovih matičnih država nisu se potvrdila.
Transnacionalne korporacije, usled svojih specifičnih interesa teže da samostalno akumuliraju

15
Ovo se odnosi na Fukujamino euforično viđenje globalizacije prema kome je nakon višedecenijskog trajanja
Hladnog rata došlo vreme kada će preovlađujući oblik liberalnog kapitalizma zahvatiti ceo svet. Videti, Frensis
Fukujama, „Kraj istorije i poslednji čovek“, Podgorica: CID, 2002.
16
Saskia Sassen, „Theoretical and Empirical Elements in the Study of Globalization“, u Rossi, Ino, (Ed.)
Frontiers of Globalization Research: Theoretical an Methodological Approaches, Springer Link, 2007, str. 297.

92
kapital, te su stoga izmestile čitave proizvodne pogone na tržišta manje razvijenih zemalja,
što je za posledicu imalo smanjenje broja radnih mesta u njihovim matičnim državama.
Jeftina radna snaga i brojne olakšice koje su pronašle na tržištima Kine, Brazila i Indije
dovele su do izmeštanja čitavih proizvodnih pogona, pa čak i njihovih sedišta u ove države.
To je ključni razlog za revitalizaciju i obnovu uloge države u finansijsko-ekonomskoj sferi.
Ipak, slabije i manje razvijene države nisu u poziciji da pod diktatom svetskih
poverilaca i kreditora očuvaju svoju državnost. One su zapravo prinuđene da čitav spektar
javnih politika prilagođavaju određenim standardima od kojih su odustale i zapadne zemlje.
To vodi do suprotstavljenih i protivrečnih procesa suverenizacije i desuverenizacije u
aktuelnoj epohi globalizacije. Kod manje razvijenih država očigledna je liberalizacija, dok je
kod moćnijih prisutan povratak određenim tekovinama kejnzijanstva i jačanju pozicije
države, prevashodno u socijalnoj sferi.
Jedna od bazičnih promena u razdoblju ubrzanog toka vremena u razdoblju
globalizacije je svakako zaokret od vladavine ka upravljanju, pri čemu se u procesu
pravljanja državom uključuju i brojni drugi akteri, poput raznovrsnih regulatornih tela, čiji je
primarni zadatak da kontrolišu i pomažu u delovanju vlada.
Još jedan u nizu primera koji se odnose na slabljenje država u procesu globalizacije je
svakako sve veći broj regionalnih organizacija. Svakako, najupečatljiviji primer je EU, gde je
veliki broj javnih politika izmešten na supra nacionalni nivo, što nedvosmisleno pokazuje da
su države članice prenele veliki deo svog suvereniteta na nacionalni nivo. Ovaj fenomen,
specifičan za EU je ono štoVolfgang Štrek [Wolfganf Streeck] naziva „fragmentiranim
suverenitetom“.17
Država je u njenom klasičnom shvatanju doživela mnogobrojne promene i izazove o
koje je neophodno istaći prilikom teorijske analize: ,,Klasična ideja suverenosti je u eri
globalizacije, ne samo ozbiljno ograničena, već na neki način i izmenjena. Drugi veliki
izazov za modernu državu dolazi iz ekološkog polja iz polja odnosa čoveka i društva prema
prirodi (…) Treća grupa izazova za savremenu državu dolazi iz kulturnog polja. Očuvanje i
razvoj nacionalnih kultura i etničkih identiteta predstavlja protivtežu procesima globalizacije
i standardizacije. (…) Najzad, kao što sadašnja situacija pokazuje na dramatičan način,
moderne države su pred velikim izazovima koji nastaju u vreme velikih ekonomskih i
finansijskih kriza i preokreta, koje proizvode armije nezaposlenih, šire polja siromaštva i
podižu nivo konfliktnosti unutar savremenih država i društava.“18

Zakljuþak

Država, kao najviši stepenik organizacije društva, shodno tome zauzima ključno
mesto političkog diskursa i političke analize. O tome sasvim lepo svedoči veliki broj teorija
koje u svoj fokus stavljaju upravo proučavanje ovog veoma kompleksnog fenomena. Kraj
XX veka je sa sobom doneo brojne i krajnje ozbiljne izazove za nacionalnu državu. Tako,
Vukašin Pavlović s pravom ističe da na savremenu fizionomiju države na kraju dvadesetog i
na početku dvadeset prvog veka bitno utiču procesi globalizacije. ,,Globalizacija do koje
dolazi u sferi ekonomije, finansija, saobraćaja, turizma, informacije i medija, ljudskih prava,

17
Wolfganf Streeck, Citizenship UnderRegime Competition:The Case of the European Union Councils,
European Integration Online Papers, vol. 1, no. 5, 1997, str. 3
18
Vukašin Pavlović, ,,Država i demokratija“, Savremena država: struktura i socijalne funkcije (priredili:
Vukašin Pavlović i Zoran Stojiljković), Beograd: Fakultet političkih nauka i KonradAdenauerStiftung, 2010, str.
44-45.

93
ekologije, bolesti i ljudskog zdravlja, bitno utiče na karakter i prirodu moderne savremene
države.“19
Globalizacija predstavlja veoma kompleksan proces koji zahvata sve sfere
savremenog svetskog društva i ima različite dimenzije: ekonomsku, tehnološku,
institucionalnu, političku, kulturnu... Demokratija koja se do sada razvijala u okvirima
nacionalne države će morati da se prilagodi novonastalim uslovima koje sa sobom nosi
proces globalizacije. Imajući ovo u vidu Dejvid Held ukazuje da se demokratska politika
mora ponovo osmisliti s obzirom na niz lokalnih, regionalnih i globalnih procesa koji se
međusobno prožimaju. Savremeni svetski procesi nameću izazove kojima demokratija mora
da se prilagodi a o kojima institucionalna organizacija savremene nacionalne države svakako
mora voditi računa:,,način na koji procesi ekonomije, političke, pravne, vojne i kulturne
međupovezanosti menjaju prirodu, domašaj i sposobnost suverene države odozgo,
osporavajući i umanjujući njen regulatorni potencijal u pojedinim područjima;način na koji
regionalna i globalna međuzavisnost stvara lanac međusobno povezanih političkih odluka čije
posledice utiču na odnose između država i građana;
put odozdo kojim lokalne grupe, pokreti i nacionalizmi dovode u pitanje nacije-države, kao
predstavnički odgovoran sistem vlasti.“20 Savremena jaka država bi trebala da poseduje
sledeće karakteristike: ,,potpunu kontrolu nad vlastitom teritorijom i isporuku punog obima i
visokog kvaliteta javnih dobara vlastitim građanima; zaštitu od političkog nasilja i kriminala;
garantovanje političkih i građanskih sloboda; kreiranje opšteg ambijenta pogodnog za
ekonomski prosperitet; vladavinu prava; nezavisno sudstvo; visoko razvijenu komunikacionu
i fizičku infrastrukturu; najviše standarde obrazovanja i zdravstvene zaštite; i delotvorno
civilno društvo.’’21Brojna istraživanja pokazuju da je nacionalna država je bitan garant
identiteta, slobode, ljudskih prava, kao i demokratskih standarda uopšte.22U tom smislu je
neophodno stalno raditi na razvoju demokratskih i nacionalnih kapaciteta političkih institucija
kako bi država mogla u potpunosti da razvije svoje kapacitete i da odgovori izazovima
savremenog društva.

LITERATURA

1. Bek Ulrih, „Neoliberalni globalizam, sličan je svom zakletom neprijatelju marksizmu. To je

reinkarnacija marksizma u obliku ideje menadžmenta“, „Zablude globalizma“, Globalizacija,
Osijek-Zagreb: Pan Liber, 1999.
2. Vladimir Vuletić, Globalizacija, Beograd: Zavod za udžbenike, 2009.
3. Zajda Joseph, ,,Nation-Building, Identity and Citizenship Education: Introduction’’, Nation-
Building, Identity and Citizenship Education Cross-cultural Perspectives (priredili: Joseph
Zajda, Holger Daun, Lawrence J. Saha), Springer, 2009.
4. Milošević Zoran, Buduünost nacionalne države, Banja Luka: JU Narodna i univerzitetska
biblioteka Republike Srpske, 2014.
5. Mirović Aleksandra, Matić Petar, Izazoviiparadoksiglobalizacije, Beograd:
Institutzapolitičkestudije, 2007.
6. Obrenović Zoran, ,,Nacionalna država i izazovi globalizacije“, Filozofija i društvoXIX i XX
veka, Beograd, 2002.

19
Vukašin Pavlović, ,,Država i demokratija“, Savremena država: struktura i socijalne funkcije (priredili:
Vukašin Pavlović i Zoran Stojiljković), Fakultet političkih nauka i KonradAdenauerStiftung, Beograd, 2010, str.
44-45.
20
O tome opširnije videti:Dejvid Held, Demokratija i globalni poredak, Filip Višnjić, Beograd, 1997, str. 309-
313.
21
ĐorđeStojanović, ŽivojinĐurić, Anatomijasavremenedržave, Beograd: Institutzapolitičkestudije, 2012, str.
301.
22
Zoran Milošević, Buduünost nacionalne države, Banja Luka: JU Narodna i univerzitetska biblioteka Republike
Srpske, 2014, str. 14

94
7. Pavlović Vukašin, ,,Država i demokratija“, Savremena država – struktura i socijalne funkcije
(priredili Vukašin Pavlović i Zoran Stojiljković), Beograd: Konrad Adenauer Stiftung,
Fakultet političkih nauka, 2010.
8. Pečujlić Miroslav, Globalizacija – dva lika sveta, Beograd: Gutenbergova galaksija, 2002.
9. Pogge Thomas, „Cosmopolitanismand Sovereignity“, Ethics 103, 1992.
10. Robertson Ronald, „Globalizacija kao problem“ Globalizacija, Osijek-Zagreb: Pan Liber,
1999.
11. Sassen Saskia, „Theoretical and Empirical Elements in the Study of Globalization“, u Rossi,
Ino, (Ed.) Frontiers of Globalization Research: Theoretical an Methodological Approaches,
Springer Link, 2007.
12. StojanovićĐorđe, ĐurićŽivojin, Anatomijasavremenedržave, Beograd:
Institutzapolitičkestudije, 2012
13. Streeck Wolfganf, Citizenship UnderRegime Competition:The Case of the European Union
Councils, European Integration Online Papers, vol. 1, no. 5, 1997.
14. Fukujama Frensis, „Kraj istorije i poslednji čovek“, Podgorica: CID, 2002.
15. Held Dejvid, Demokratija i globalni poredak, Filip Višnjić, Beograd, 1997.
16. Held David and McGrew Anthony, (Eds.), The global transformations reader: An
introduction to the globalization debate, Cambridge, UK: Polity Press/Blackwell, 2000.
17. Ćirić Jovana, ,,Suverenitet u savremeno doba“, Filozofija i društvo, Beograd, 1/2008.
18. Wallerstein Immanuel, The Modern World System: An Introduction, Duke Univerity Press,
Durkham and London, 2004

95
ɉɪɨɮ. ɞɪ ȴɭɛɢɲɚ Ɋ. Ɇɢɬɪɨɜɢʄ UDK 323.1+321.7]:316.334 Pregledni rad

ɆȺɊȽɂɇȺɅɂȳȿ Ɉ ȾɂȳȺɅȿɄɌɂɐɂ ɋɉɈȴȵȿȽ ɂ ɍɇɍɌɊȺɒȵȿȽ

ɋɍȼȿɊȿɇɂɌȿɌȺ ɍ ȿɊɂ ȽɅɈȻȺɅɂɁȺɐɂȳȿ1

Ⱥɩɫɬɪɚɤɬ: ɍ ɪɚɞɭ ɫɟ ɪɚɡɦɚɬɪɚʁɭ ɢɦɩɥɢɤɚɰɢʁɟ ɩɪɨɰɟɫɚ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ ɧɚ

ɞɟɫɭɜɟɪɟɧɢɡɚɰɢʁɭ ɧɚɰɢʁɚ ɢ ɞɪɠɚɜɚ ɭ ɫɚɜɪɟɦɟɧɨɫɬɢ.
ɍ ɮɨɤɭɫɭ ɚɭɬɨɪɨɜɢɯ ɪɚɡɦɚɬɪɚʃɚ ʁɟ ɞɢʁɚɥɟɤɬɢɤɚ ɭɧɭɬɪɚɲʃɟɝ ɢ ɫɩɨʂʃɟɝ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬɚ
ɧɚɰɢɨɧɚɥɧɢɯ ɞɪɠɚɜɚ ɭ ɟɪɢ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ. Ⱥɭɬɨɪ ɢɫɬɪɚɠɭʁɟ ɡɧɚɱɚʁ ɛɨɪɛɟ ɡɚ ɧɚɪɨɞɧɢ
ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ ɭ ɫɚɜɪɟɦɟɧɨɫɬɢ, ɤɪɨɡ ɪɚɡɜɨʁ ɞɢɪɟɤɬɧɟ ɞɟɦɨɤɪɚɬɢʁɟ, ɤɚɨ ɢɧɫɬɪɭɦɟɧɬɚ ɨɞɛɪɚɧɟ ɢ
ɪɟɫɭɜɟɪɟɧɢɡɚɰɢʁɟ ɧɚɪɨɞɧɟ ɜɨʂɟ, ɤɚɨ ɢɡɜɨɪɚ ɢ ɚɮɢɪɦɚɰɢʁɟ ɜɪɟɞɧɨɫɬɢ ɚɭɬɟɧɬɢɱɧɟ ɞɟɦɨɤɪɚɬɢʁɟ.
Ɉɧ ɤɪɢɬɢɱɤɢ ɭɤɚɡɭʁɟ ɧɚ ɩɪɢɦɟɪɟ ɤɜɚɪɟʃɚ „ɡɚɥɚɫɤɚ ɞɟɦɨɤɪɚɬɢʁɟ“, ɧɚ Ɂɚɩɚɞɭ ɢ ɭ ɡɟɦʂɚɦɚ ɭ
ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɢ, ɤɨʁɢ ɫɟ ɢɫɩɨʂɚɜɚ ɭ ɮɨɪɦɢ ɩɚɪɬɨɤɪɚɬɫɤɟ ɜɥɚɞɚɜɢɧɟ/“ɞɟɦɨɤɪɚɬɢʁɟ ɛɟɡ ɧɚɪɨɞɚ“.
Ʉʂɭɱɧɟ ɪɢʁɟɱɢ: ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ, ɞɪɠɚɜɚ, ɧɚɰɢʁɚ, ɧɚɪɨɞɧɢ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ, ɞɟɦɨɤɪɚɬɢʁɚ,
Ȼɚɥɤɚɧ.

MARGINALIA ON THE DIALECTICS OF THE EXTERNAL AND THE INTERNAL

SOVEREIGNTY IN THE ERA OF GLOBALIZATION

Abstract: The paper analyses the implications of the process of globalization for the
desovereignization of nations and states in the contemporary world.
It especially focuses on the dialectics of the external and the internal sovereignty of national
states in the era of globalization. It explores the significance of the struggle for national sovereignty
in the modern worldthrough the development of direct democracy as an instrument of defence and
resovereignization of the people's will, as a source and restoration of the values of authentic
democracy. It critically points to the examples of ''the decline of democracy'' in the West and in the
countries in transition, which can be seen in the form of partocratic rule / ''democracy without
people''.
Keywords: globalization, the state, nation, national sovereignty, democracy, the Balkans.

„Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɞɟɫɬɪɭɢɪɚ ɞɪɠɚɜɧɢ ɢ ɧɚɰɢɨɧɚɥɧɢ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ ɢ ɫɬɜɚɪɚ „ɟɤɫɬɟɪɢɬɨɪɢʁɚɥɧɢ

ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ“ „ɧɨɜɭ ɝɟɨɝɪɚɮɢʁɭ ɦɨʄɢ ɫɜɟɬɚ“
(Саксија Сасен, „Ƚɭɛɢɬɚɤ ɤɨɧɬɪɨɥɟ, ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ ɭ ɞɨɛɚ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ“)

„ɍ ɧɚɦɟɪɢ ɞɚ ɫɟ ɭɤɥɨɧɟ ɧɚɪɨɞɢ, ɧɚɰɢʁɟ ɢ ɫɭɜɟɪɟɧɟ ɞɪɠɚɜɟ ɥɟɠɢ ɝɥɚɜɧɢ ɚɬɪɢɛɭɬ ɢɞɟʁɟ ɦɨɧɞɢʁɚɥɢɡɚɰɢʁɟ
ɢ/ɢɥɢ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ, ɢɞɟʁɟ ɱɢʁɟ ʁɟ ɨɬɟɥɨɬɜɨɪɟʃɟ ɢ ɩɪɟɞɫɬɚɜɧɢɤ ɧɨɜɚ ɩɨɥɢɦɨɪɮɧɚ ɜɥɚɫɬ ɤɨʁɚ ɢɡɪɚʃɚ ɧɚ
ɩɥɚɧɟɬɚɪɧɨʁ ɪɚɜɧɢ. ɇɚɦɟɪɚ ʁɨʁ ʁɟ ɞɚ ɞɟɦɨɤɪɚɬɢʁɭ ɥɢɲɢ ʃɟɧɨɝ ɩɨʂɚ ɜɚɠɟʃɚ ɢ ɞɟɥɨɜɚʃɚ“

(Пјер-Андре Тагијеф „Ʉɚɤɨ ɨɞɨɥɟɬɢ ɫɬɚɥɧɨʁ ɩɨɤɪɟɬʂɢɜɨɫɬɢ – ɫɧɚɠɧɚ ɞɟɦɨɤɪɚɬɢʁɚ ɩɪɨɬɢɜ ɬɟɯɧɨ-
ɬɪɝɨɜɚɱɤɟ ɦɨɧɞɢʁɚɥɢɡɚɰɢʁɟ“, ИКЗС, Нови Сад, 2010, стр. 12)

Професор емеритус. Филозофски факултет Универзитет у Нишу, Србија. Korespondencija:
ljubisa.mitrovic@filfak.ni.ac.rs
1
ПрилогјерезултатауторовихистраживањанамакропројектуɌɪɚɞɢɰɢʁɚ,
ɦɨɞɟɪɧɢɡɚɰɢʁɚɢɧɚɰɢɨɧɚɥɧɢɢɞɟɧɬɢɬɟɬɭɋɪɛɢʁɢɢɧɚȻɚɥɤɚɧɭɭɩɪɨɰɟɫɭɟɜɪɨɩɫɤɢɯɢɧɬɟɝɪɚɰɢʁɚ (179074),
којереализујеЦентарзасоциолошкаистраживањаФилозофскогфакултетауНишуафинансираМинистарство
запросветуинаукуРС.

97
 1. Живимо у глобално доба, успона глобалитарних режима и помрачења
националног/државног суверенитета.
2. У ери глобализације извршен је двоструки напад на државни суверенитет:
споља, од стране транснационалних корпорација и изнутра, повампирених
протагониста сепаратистичких/ трибалистичких идентитета.
3. Националне државе и нација, као социјална заједница и облик колективне
друштвености, нашле су се на удару снага дезинтеграције, разарања,
трансмутације.
4. Овај процес трансмутације нација одвија се у два смера: ка стварању света
постнационалних констелација/супранационалних/транснационалних
организама; или ка ретрибализацији,
атомизацији/фрагметацији/ребалканизацији/ дељењу нације на етничке,
предмодерне облике заједнице.
5. Наравно, здрава демократска држава мора бити двоструко слободна – споља и
изнутра. Независна, у односу на друге државе и изнутра демократски
конституисана на принципу народне воље, тј. да је у њој народ извор и носилац
суверенитета.
6. Живимо у доба асиметричне антагонистичке глобализације, тј. новог светског
поретка; либералног неоимперијализма – који дели, реколонизује и поробљава
свет старим/новим механизмима моћи. У овом контексту успона снаге
глобализмау свету остварује се процес десуверенизације државног
суверенитета националних држава – стварањем наднационалних/
супрадржавних, мамутских, бирократских и корпократских организама; и,
сдруге, изнутра – услед нараслих социјалних неједнакости и
потискивања/кварења узурпације демократије – остварује се ерозија народног
суверенитета. Наиме, на делу су процеси „демократије без народа“ (М.
Диверже), где се власт/центри моћи (парламенти, владе, партије) отуђују од
изворне народне воље; потискују се институције непосредне/директне
партиципативне демократије (радничке контроле и самоуправљања запослених,
локалне и регионалне самоуправе). На делу су процеси кварења и „заласка
демократије“2. Парламенти постају брбљаонице, а владе пословни одбори
буржоазије, најмоћнијих тајкунско-олигархијских група. Институције
представничке демократије све су мање аутентично репрезентативне и
демократске, а све више инструменти најмоћнијих економских група и
њихових интересних коалиција. Тако је и у локалу и у глобалном светском
селу. Политика све више постаје отуђена моћ и уздиже се изнад реалних
интереса најширих слојева друштва. Као таква, она је инструмент покоравања и
контроле, а мање заједничког уређивања општих послова од интереса за цело
друштво/човечанство.
7. Неолиберална стратегија друштвеног развоја и неоимперијални глобализам у
свету су довели до класних и регионалних подела, социјалдарвинизације
унутарнационалних и међународних односа. На том фону – настало је
отуђивање друштвене и политичке моћи од народа/најширих радних слојева
друштва. Нарасли су процеси енормне/неконтролисане експлоатације,
социјалне неједнакости; девастација права радника у области радних и
социјалних односа. Под утицајем англосаксонског модела развоја дошло је до
потискивања социјалне државе благостања и њена замена корпократском
диктатуром капитала, бандитских режима капитало-парламентаризма. ЕУ јесве

2
З. Видојевић, Ɂɚɥɚɡɚɤ ɞɟɦɨɤɪɚɬɢʁɟ, Албатрос плус, Београд, 2010.

98
 више напустила модел социјалне државе иизнутра се цепа на Европу богатих
банкара и Европу сиромашних радника. Између њих нарастају тензије,
социјалне противречности, обнављају се класни сукоби.
8. Оваква подела/фрагментација европског друштва, упоредо је праћена
дезинтеграцијом левице и синдиката и одсуством критичке улоге
интелектуалаца, који су маргинализовани и пацификовани. Све то слаби
потенцијале/актере снага оспоравања и делегитимације неолибералног
убиственог „капитализма катастрофе“ (Н. Клајн), тј. новог фашизма у Европи и
свету.
9. Ми се данас налазимо пред потребом обнове критичке мисије интелектуалаца и
улоге левице, у формулисању пројекта алтернативе и историјског „буђења
народа“, насупрот садашњем миту о „безалтернативном неолибералном
капитализму“!
10. Суочени смо са потребом грађења нових савезништва/коалиција на левици –
која треба да буде национално-интернационална снага оспоравања савременог
капитализма, новим путевима, методама, средствима борбе.
11. ɋɚɜɪɟɦɟɧɚ ɞɪɠɚɜɚ ɭ ɟɪɢ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ ɞɨɠɢɜɟɥɚ ʁɟ ɛɪɨʁɧɟ ɬɪɚɧɫɮɨɪɦɚɰɢʁɟ.
На делу су процеси њене десуверенизације, детериторијализације њеног
суверенитета (споља и изнутра): према наднационалним облицима интеграције
или унутрашње децентрализације и дезинтеграције, што доводи до феномена
подељеног суверенитета и губитка контроле класичних облика суверенитета
над простором и становништвом. Такође, у савремености појављују се нови
субјекти/актери који имају партнерски однос како у уређивању унутрашњих
односа (грађењу/вођењу политике), тако и у међународном саобраћају,
представљању државних и националниох интереса: у лику ТНЦ, градова,
аутономија зона, грађанског друштва, невладиних организација, регионалне,
међународне институције и други актери глобалитарних режима у
савремености.
12. ɍɧɭɬɪɚɲʃɢ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ извире из изборне народне/грађанске воље и оличава
се/персонифицира у карактеру, унутрашњег поретка (демократски,
ауторитарни, тоталитарни).О природном праву народа на побуну у борби за
демократију,о односу грађана и власти исписане су бројне студије од антике до
данас (од Платона, Аристотела, до Русоа, Хегела, Маркса, Р.Дала). Борба за
народни/грађански суверенитет је легитимна тежња. Суспензија народне воље,
унутрашњег суверенитета, демократије грађана на делу, пре или касније – води
олигархизацији власти, кварењу демократије, стварању тоталитарних режима и
владавини страних елита, а то значи и слабљењу спољњег одбрамбеног
суверенитета земље/државе у међународним односима. Такође, слабљење
спољњег суверенитета пре или касније води изрођавању унутрашњег поретка у
„демократију без народа“ (инсталирање марионетских елита).
13. У савременом свету, у ери глобализације (нових технологија,
информатизације..) јачаће унутрашњи суверенитет, а слабити спољни. На делу
су процеси проходности политичких граница, интернационализације
производних снага, глобализације економије; док ће информатизација
омогућити јачање „контроле одоздо“, непосредне/партиципативне демократије.
14. У савремености неопходно је схватити дијалектику унутрашњег и спољашњег
суверенитета.Ако је ослабљен унутрашњи суверенитет народа, онда, пре или
касније слаби и спољни; јер отуђени режими, у рукама марионетских власти и
компрадорске буржоазије, спремни су, ради својих егоистичких партикуларних
интереса, да жртвују национални и државни интерес својих земаља. Зато је

99
 прва претпоставка јачине једног друштва/земље у унутрашњој слободи народа,
демократском карактеру режима (демократија на делу)у суверености народа.
Из ње произилази снага народне иницијативе, радне мобилности, политичке
будности. Радни и уставни патриотизам. Спремност народа да развија
економију, очува и брани јединство земље, спољни државни суверенитет и
интегритет земље по цени одрицања и жртвовања.
15. Ако желимо истински развој демократије и напредак друштва, насупрот
садашњим процесима суспензије и десуверенизације народне воље, неопходно
је развијање свести о значају јединства непосредне и представничке
демократије, о улози народа у „прометејском буђењу историје“, што је
предуслов остваривања процеса истинске класне и општељудске еманципације.
16. Живимо у ери глобализације, али и успона нових неолибералних и
неоконзервативних идеологија историјске рестаурације. У свима њима као да
нема места за активну улогу снага света рада. Говори се о месијанској улози
банкократије, корпократије, техноменаџера, па и мистифицираној улози средње
класе, системске интелигенције; док је мало вредних анализа о томе шта се
збива са новом радничком класом, интелектуалним пролетеријатом,
науком/истраживачима, интелектуалцима, културним ствараоцима, као
неимарима критичке свести и протагонистима „креативне деструкције“,
иновационих потенцијала нације/друштва. Данас је, поглед „званичног
друштва“, нарцисоидно и аристократски редукован на улогу политократске
класе и привредне/менаџерске елите, као да су оне једини носиоци
модернизацијских процеса и реформе, спасиоци нације и друштва. Нажалост,
они су, својом политиком лумпенразвоја, постали носиоци зависне
модернизације и неоколонијалне рестаурације у постсоцијалистичким
друштвима. То се најбоље види по дометима „транзиције без социјалне
одговорности“ на простору бивше Југославије/Балкана, која је довела до
периферизације привреде, друштва и културе; до реколонизације,
ребалканизације и протекторације овог региона.
17. У савремености асиметрични модел глобализације јавља се у форми
глобализма, што води до појаве неоимперијализма. Он се манифестује у форми
реколонизације, поробљавање света: а) у економским односима на глобалном
тржишту; б) у информатичком систему (расподеле симболичке моћи), в) у
војно-политичким процесима (протекторати, дезинтеграције), г) у култури
(зависна модернизација)3.
18. Победом у хладном рату, имплозијом социјализма од 1989. године, снаге
неолибералног глобализма, на челу са САД и НАТО-алијансом, све отвореније
практикују у међународним односима теорију ограниченог суверенитета, ради
реализације својих неоимперијалних циљева. У том циљу развијена је под
фирмом борбе за заштиту људских права макијавелистичка стратегија уцена и
притиска („тврдих“ и „меких“), присилне транзиције и смене националних
елита, у оним земљама које су на удару политике САД и њихових ТНЦ. Бројне
тзв. „наранџасте револуције“ на Истоку, као и агресија на СР Југославију, то
најбоље илуструју.
19. Англосаксонски стратези (Кајган и Купер) у својим студијама заступају тезу о
јакој држави и слабим, нестабилним/нефункционалним државама, са
становишта интереса снага моноцентричног глобализма, тј. „новог светског
3
Опширније видети у ауторовом чланку „Импликације процеса глобализације надетериторијализацију
државног суверенитета и метаморфозукултурног идентитета“, у зборнику: ȽɅɈȻȺɅɂɁȺɐɂȳȺ ɂ
ȾȿɋɍȼȿɊȿɇɂɁȺɐɂȳȺ, Филозофски факултет, Косовска Митровица,2013, стр. 667-708.

100
 поретка“. У овом контексту се истиче теза о настанку доба неолибералних
империја у коме се рехабилитује улога колонијалних држава у прошлости, под
фирмом да су играле модернизаторску мисију и легализује обнова
реколонизације света данас.
20. На овом фону експанзије снага моноцентричног глобализма на удару се 90-тих
година нашла Југославија и Балкан. Изгубивши геополитичку ренту, коју је
имала у ери хладног рата, Југославија је изнутра и споља разорена, ради
несметаног геостратешког ширења НАТО-а и ТНЦ Запада на Исток.
21. У савремености Балкан се налази у сендвичу унакрсног интересног утицаја
трију геостратегија: европског регионализма, америчког глобализма и руске
геополитике ресурса. Актуелне балканске елите/псеудоелите више су у служби
спољних центара моћи неголи сопственог народа. Играјући марионетску улогу
оне су неспособне да изграде аутономну стратегију регионалне сарадње и
демократске интеграције Балкана.
22. У социолошком смислу, у последњих 20 година на Балкану, остварена је
„транзиција без социјалне одговорности“, чиме је овај регион увучен у зону
зависних друштава периферног капитализма. На овом простору, који је
фрагментисан, формиране су патуљасте државице, све колонија до колоније. У
њима се реализује лумпенполитика субразвоја, у служби ино-капитала и
домаће компрадорске необуржоазије.
23. Најзад, полазећи од глобалних мегатрендова у савремености, тих „стрела
времена“, које показују у ком смеру треба јахати „коња“ историје/“будућности
која је почела“, као и суочавањем са настајућим светом који долази, а који је у
знаку ɫɦɟɧɟ ɩɚɪɚɞɢɝɦɟ – од геополитике ка геоекономији у 20. веку и ка
геокултури у 21. веку; неопходно је,у ери глобализације, питања борбе за
демократију, људских права и слобода повезати са борбом за афирмацију
народног суверенитета и очување националног идентитета. Питање
националног културног идентитета као кључно треба ставити у форми
савремене културне политике и националне стратегије образовања и
васпитања. Јер, у будућности, у „мравињаку“ умреженог човечанства, један
народ ће се препознати пре свега, по култури, иновационом капацитету, тј.
креативности људског ресурса, а не по отуђеној моћи технологије, новца, и
снази војне моћи и наоружања. Зато је био у праву ɇɢɱɟ када је тврдио да је
„образовање – кључна политика будућности“. Оно треба да оспособи
човечанство да умно управља својим ресурсима и својом будућношћу.
24. Ȼɭɞɭʄɧɨɫɬ Ȼɚɥɤɚɧɚ не може се тражити у кључу прекрајања прошлости нити
од њих стварати нове блоковске границе – затворене тврђаве. Будућност
Балкана лежи у изграђивању нове стратегије развоја, регионалне сарадње и
демократске интеграције овог геопростора, којим би се омогућило делотворно
остваривање суштине лозинке „Балкан, балканским народима“, у ововременим
условима глобализације.

Време је да културу смрти/насиља на Балкану, замени култура живота,

толеранције, различитости идентитета, здраве/стваралачке компетиције и партнерства
за мир и развој. Тако ћемо се најбоље одужити прецима и одговорно понети према
будућности новим генерацијама.

101
 ɅɂɌȿɊȺɌɍɊȺ

1. Видојевић З., Ɂɚɥɚɡɚɤ ɞɟɦɨɤɪɚɬɢʁɟ, Албатрос плус, Београд, 2010.

2. Зборник (2013): ȽɅɈȻȺɅɂɁȺɐɂȳȺ ɂ ȾȿɋɍȼȿɊȿɇɂɁȺɐɂȳȺ, Филозофски
факултет, Косовска Митровица.
3. Митровић Љ., (2013), ɍɜɨɞ ɭ ɫɬɭɞɢʁɟ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ, Филозофски факултет,
Косовска Митровица.
4. Митровић Љ., (2013), „Импликације процеса глобализације на
детериторијализацију државног суверенитета и метаморфозу културног
идентитета“, у зборнику: ȽɅɈȻȺɅɂɁȺɐɂȳȺ ɂ ȾȿɋɍȼȿɊȿɇɂɁȺɐɂȳȺ,
Филозофски факултет, Косовска Митровица.
5. Печујлић М. (2006), Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɞɜɚ ɥɢɤɚ ɫɜɟɬɚ, „Гутенбергова галаксија“,
Београд, 2006.
6. СасенС., (2004), Ƚɭɛɢɬɚɤ ɤɨɧɬɪɨɥɟ, ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ ɭ ɞɨɛɚ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ,
Београд: Београдски круг.
7. Тагијеф П. А.,(2010), Ʉɚɤɨ ɨɞɨɥɟɬɢ ɫɬɚɥɧɨʁ ɩɨɤɪɟɬʂɢɜɨɫɬɢ – ɫɧɚɠɧɚ
ɞɟɦɨɤɪɚɬɢʁɚ ɩɪɨɬɢɜ ɬɟɯɧɨ-ɬɪɝɨɜɚɱɤɟ ɦɨɧɞɢʁɚɥɢɡɚɰɢʁɟ, ИКЗС, Нови Сад.

102
Prof. dr Vidoje Stefanoviü UDK 316.334:338.124.4 Prethodno saopštenje
Mr Vladan Dimitrijeviü
Dipl. oec. Marija Stefanoviü

GLOBALIZACIJA – PRO ET CONTRA1

Apstrakt: Globalizacija sveta u kome danas živimo je proces povezivanja

industrijskih, finansijskih i drugih aktivnosti na svetskom tržištu, zasnovana na konceptu
neoliberalne ekonomije i savremenih tehniþko – tehnoloških dostignuüa koja omoguüavaju da
svaka nova saznanja u jednom delu sveta vrlo brzo doÿu u drugi deo i u sva podruþja
delovanja i življenja.
Kljuþne reþi: globalizacija, multinacionalne kompanije, bogatstvo, siromaštvo,
antiglobalizacijski pokreti

GLOBALIZATION – THE PROS AND THE CONS

Abstract: Globalization of the world that we live in, is a process of connecting

industrial, financial and other activities on the world market, based on the concept of neoliberal
economy and contemporary technically – technologically achievements which enables that every new
knowledge in one part of the world easily expand to the other part and to all areas of human act and
living.
Keywords: globalization, multinational corporations, wealth, poverty, anti-globalization
movements

UVOD

Prihvatajući ocenu većine savremenih ekonomista da je globalizacija i njena osnova –

svetska trgovina robe i usluga – progresivna pojava i da je reč o procesu koji se ne može
zaustaviti, ostaje otvoreno pitanje puteva i mehanizama uključivanja pojedinih zemalja u ovaj
proces. Za razliku od uspešnog formiranja sistema međunarodnih organizacija i institucija u
oblasti finansija i trgovine, koje imaju zadatak da otklone ili smanje prepreke slobodnog
kretanja robe, kapitala, radne snage, tehnologije i informacija, međunarodna zajednica još
nije uspela da uspostavi mehanizam za povećano učešće manje razvijenih zemalja u svetskom
dohotku, posebno za one zemlje koje nisu u mogućnosti da preko tržišta ostvare značajno
mesto u svetskoj podeli rada i svetskom dohotku.
Aktuelna pitanja vezana za globalizaciju mogu se svesti na sledeüe:
x Zašto i kako dolazi do globalizacije (tržišta, tehnologije, obrazovanja, kulture)

Prirodno-matematički fakultet, Niš

PTT, Niš

Niška Banja

1
Rad je rađen u okviru projekta 179013 – Održivost identiteta Srba i nacionalnih manjina u pograničnim
opštinama istočne i jugoistočne Srbije koji finansira Ministarstvo nauke i tehnologije.

103
 x ýije interese izražavaju a þije poništavaju tekuüi procesi globalizacije?
x Koji znaþaj ima globalizacija za male,a koji za velike države?
x Koliko je osnovano uverenje mnogih pojedinaca i grupa da globalizacija na
jednoj strani, poveüava bogatstvo razvijenih, dok na drugoj produbljuje siromaštvo
nerazvijenih?
x Da li je lokalno prošlost?

1. Quo vadis globalizacijo ?!!

Globalizacija je proces kojim se ljudski poslovi kao što su proizvodnja, trgovina,

alokacija resursa, stvaranje i korišćenje tehnologija, naučna istraživanja, zaštita životne
sredine, rešavanje konfliktnih situacija i drugi proširuju, ako je to moguće i poželjno, na
globalni nivo. Može se i ovako reći : globalizacija je ono uređivanje stvari na Zemlji koje
sklanja sve, ili bar najvažnije, najpre veštačke, a potom i prirodne prepreke, širenju ljudskih
poslova na ceo globalni ekonomski, socijalni, politički, kulturni, naučni, tehnološki,
obrazovni, ekološki i drugi prostor.
Kada je počela globalizacija? Sasvim relaksiran pristup kaže da je globalizacija
počela nastankom civilizacije i da je uvek bila »srazmerna« veličini okoline koju je čovek
doživljavao u svojoj percepciji sveta. Danas se, najčešće, uzima da je globalizacija na koju
mislimo počela pojavom multinacionalnih kompanija, dakle nakon Drugog svetskog rata.
Pošto je nekako u isto vreme kolonijalizam doživeo kolaps neretko se nailazi na tvrdnje da je
globalizacija nastavak kolonijalizma u drugoj formi, drugačijim mehanizmima i pod novim
imenom.2
Globalizacija svakako predstavlja ključni fenomem kraja dvadesetog veka. Ona je
rezultat nastojanja multinacionalnih kompanija da se prošire na svetsko, globalno tržište
uklanjajući sve prepreke koje im se na tom putu ukazuju. Efekat globalizacije je i započeo
onog trenutka kada su na svetskom tržištu finansijski tokovi prevagnuli nad trgovinskim.
Žestoka konkurencija na međunarodnom planu izazvala je čitav niz posledica. Poslovanje je
doživelo radikalnu transformaciju,digitalizovalo se i internacionalizovalo se. Posluje se na
svetskom tržištu praktično 24 sati dnevno uz brzi rast globalne trgovinske razmene. Sam
proces proizvodnje takođe ima međunarodni karakter jer je ona po pravilu i locirana na
mnogobrojnim tačkama širom planete.
Konkurencija poprima globalne razmere. Da bi opstale na takvom tržištu kompanije
ubrzavaju proces ukrupnjavanja.Ubrzano dolazi do spajanja ili do kupovine jednih od strane
drugih pri čemu nacionalne granice ne predstavljaju nikakvu prepreku. Većina onoga što se
tretira kao »spoljna trgovina« sastoji se iz premeštanja roba i usluga unutar globalno
organizovanih kompanija. Takav promet je još krajem dvadesetog veka činio trećinu svetske
trgovine.3
Proces globalizacije ima sledeće važne karakteristike:
1. Globalizacija je evolucioni proces jer se ponaša po modelu koji je
saglasan sa teorijom o opštem evolucionom sistemu. Globalizacija se obavlja pomoću
dva bitna mehanizma: mehanizam generisanja noviteta i mehanizam razvijanja
konkurentne sposobnosti i selekcije noviteta.
2. Globalizacija se odvija pomoću lokalizacije.
3. Globalizacija je proces koji stalno širi svoj obuhvat.

2
Videti: Prof. dr Vlastimir Matejić, “Skica jedne evolucione teorije globalizacije” u zborniku radova:
“Tehnologija, kultura i razvoj”, Institut “Mihajlo Pupin”, Beograd, 2002, str. 6-15.
3
Šire o ovome piše prof. dr Dragiša Veličković u tekstu “Globalizacija i razumevanje razvoja nedovoljno
razvijenih tehnologija”, čas. “Ekonomski pogledi”, Priština – Blace, br. 1-2/2002.

104
 4. Globalizacija kao generator promena je istovremeno remetilaþki i
modernizacijski proces. Kao remetilački proces menja distribuciju prividnih i
stvarnih dobitnika i gubitnika i stoga generiše otpore i potpore.
5. Globalizacija, kao svaki evolucioni proces, vodi poveüanju varijeteta
i kompetetivne sposobnosti elemenata tog varijeteta.
6. Globalizacija, sa ekonomskog stanovišta, pre i efikasnije nego bilo koji
drugi proces vodi ka rastu blagostanja jer, na globalnom nivou, vrši »najbolju
moguću« podelu rada.
7. Globalizacija je proces sa kompetetivnim elementima pa su manje
mudri, manje sposobni i manje efikasni manji relativni dobitnici (ili veći relativni
gubitnici) u ishodima globalizacije.
8. Globalizacija je veštački, od čoveka i ljudskih zajednica, pokretan,
oblikovan, vođen i obavljan proces pa se samo vrednosno mogu ocenjivati njegova
svrsishodnost, kvalitet i efekti.
9. Distribucija moći je jedan od ključnih činilaca i ciljeva procesa
globalizacije.
Činjenica je da globalizacija ekonomskih tokova ima različite posledice na pojedine
zemlje. To zavisi od dostignutog nivoa razvijenosti pojedinih zemalja, celokupnog kulturno
– običajnog nasleđa i mogućnosti prihvatanja savremenih tendencija pre svega u domenu
difuzije visokih tehnologija. Veliki je tome doprinos i političkog sistema određene zemlje.4
Globalizacija proizvodnje (pre svega industrijske), investicija i usluga ima ozbiljne
posledice po ekonomski i društveni razvoj svih pa i najrazvijenijih zemalja. Ona u prvi plan
gura miltinacionalne kompanije i njihove interese. Postepeno se stvara nova transnacionalna,
tehnološki sofisticirana korporativna »kultura«. Takav »način proizvodnje« postepeno ukida
strateški značaj nacionalne regulative. Internacionalizacija proizvodnje i finansija sve više
smanjuje mogućnost jednoga naroda da uređuje ekonomske i druge tokove. Ma koliko se
centralne banke i ministarstva finansija trudili da nametnu mehanizme finansijske kontrole
tokova kapitala oni postaju sve više »uslovljeni« i sve manje kontrolisani. Isto važi i za
investicije i strategiju razvoja industrijske proizvodnje, a samim tim i zaposlenosti. Obrnuto,
umesto nacionalne strategije, lokalne zajednice postaju osnova strateške konkurencije.
Pojedini regioni, zastrašeni mogućnošću gubljenja poslova (zaposlenosti) tj. mogućnošću
smanjenja učestvovanja u proizvodnji dela »svetskog proizvoda«, međusobno konkurišu.
»Ukupni industrijski proizvod« kojim je moguće zadovoljiti na »istorijski uslovljenom
nivou« sistem potreba na globalnom nivou, moguće je proizvesti uz upotrebu daleko manjih
količina rada od onih koje se nude. Nastaje trka za »učestvovanjem« u proizvodnji pružanjem
»usluga rada«. 5
Osnovni generatori globalizacije tehnologija su, na jednoj strani, težnja da se koriste
razvojno i ekonomski efikasnije proizvodne tehnike i tržišno privlačniji proizvodi i, na drugoj
strani, težnja da se povećaju koristi od svojine na tehnologije. Ove težnje se mogu, počev od
nekog datuma u istoriji razvoja, ostvariti samo povećanjem broja korisnika tehnologija.
Ukratko, rečeno, profit je ovde osnovni generator globalizacije.
Opiranja širenju i globalizaciji tehnologija su jedan od najzanimljivijih aspekata
tehnološkog i ukupnog razvoja. Lakše globalizuju tehnologije koje su dominirale telom

4
Najsvestraniju analizu odnosa globalizacije i tehnologije dao je prof. dr Slobodan Pokrajac u svojim knjigama:
“Tehnologija, tranzicija i globalizacija”, Savez naučnih stvaralaca Srbije, Beograd, 2002.g; “Tehnologizacija i
globalizacija”, Grafolik, Beograd, 2002.g. i “Gobalizacija između globofilije i globofobije”, Samizdat, Beograd,
2002.
5
Prof. dr Dragiša Veličković, “Ekonomski pogledi”, Ekonomski fakultet, Priština – Blace, januar-maj 2002, br.
1,2.

105
sistematizovanih (naučnih) znanja i ugrađene u fizičke nosioce, dok se veoma teško
globalizuju one tehnologije kod kojih preovlađuje telo tacitnih (netrasferabilnih znanja).

2. Globofobija i globofilija

Globalizacija nije stanje već dinamičan proces u kome vrlo velika uloga, danas,
pripada multinacionalnim korporacijama koje imaju svoja proizvodna i prodajna ( trgovinska)
i uslužna preduzeća u sve više zemalja sveta. Te se korporacije oslanjaju na tri velike
međunarodne finansijske organizacije : Međunarodni monetarni fond (MMF), Svetsku banku
(World Bank) te Međunarodnu trgovinsku organizaciju (WTO). Multinacionalne kompanije
imaju danas veliku podršku sveta, toliko veliku da se može reći da oni preuzimaju od države
neke njene prerogative i umnogome utiču na državnu ekonomsku i razvojnu politiku. U tom
smislu država počinje odumirati u klasičnom njenom obliku i zapravo, postaje korporacijska
država.
Zašto je globalizacija proces koji stvara nezadovoljstvo?
Globalizacija je proces koji omogućuje investiranje na finansijskim međunarodnim
tržištima i to pretežno, u obliku vredonosnih papira i virtuelnom trgovanju akcijama.
Globalizacija se javlja i kao uzrok i kao posledica kompjuterizacije i internetizacije i
deregulacije u svetu finansijskog delovanja. Na primer, investitor u Londonu može kupiti
deonice ili obveznice neposredno od japanskih brokera u Tokiju i to bez posrednika.
Globalizacija je danas oblik strategije upravljanja resursima i rezultatima velikih korporacija i
pokazatelj je načina za sticanje konkurentskih prednosti na globalnom tržištu.
Pretpostavka globalizacije je globalna privreda. To je, u stvari, izraz, ali i polje
delovanja globalizacije sa svim njenim karakteristikama. Naime, ona se ispoljava kao proces
povezivanja, kooperiranja (saradnje), integrisanja i umrežavanja privrednih subjekata i
nacionalnih ekonomija. Time, svetska privreda gubi svoja tradicionalna, regionalna, pa i
državna antagonistička obeležja izrastajući u jedinstvenu privrednu celinu. To omogućuje,
odnosno to je rezultat visokog stupnja informatičkog razvitka i revolucionisanja odnosa,gde
svako institucionalno i državno ograničenje razvoja i poslovanja nanosi štete celini i izaziva
poremećaje koji se ne mogu uspešno rešavati u lokalnom i nacionalnom okruženju.
Globalna je privreda, istina, još u fazi nastajanja ili prerastanja svetske trgovine i
svetske proizvodnje u povezanu i umreženu aktivnost čovečanstva. Ona dolazi do izražaja
kroz partnerstvo i druge oblike saradnje, ali i kroz tehnološka takmičenja transnacionalnih
preduzeća, kroz integracione komplekse, te tako povezuje nacionalni interes kao prelazni
oblik transformisanja razdvojenih kontinenata u usklađena delovanja povezanih partnera.
Globalizacija je inače vrlo star proces – možda i preko 2000 godina. Ali kada je reč o
globalizaciji danas, misli se na globalizaciju u kapitalizmu, ali se i njoj mora priznati starost
od nekih pet stotina godina. Začetke teorije o globalizaciji mogu se naći u začetku političke
ekonomije, odnosno otkada je počela kritika buržoaskog društva. Ona je, dakle, nužna u
kapitalizmu. No, u okviru tog sistema kao svetskog sistema bile su korišćene različite
politike globalizacije zavisno od različitosti situacija u kojima se nalazio kapitalizam, ili
zavisno od konjunktura uzrokovanih različitim lateralnim faktorima. Politike globalizacije su
se sukobljavale, ali su i sarađivale. Najčešće su se sudarale za prevlast, hegemoniju u sistemu
svetskog kapitalizma. Nijedna globalizacijska politika nije neizbežna, pa nije nužna ni
neoliberalna politika globalizacije.
Dakle, globalizacija, sama po sebi, zakonita je (nužna) pojava. Ali, nije nužna ova ili
ona pojedinačna politika globalizacije. Politika globalizacije zavisna je, pak, od okolnosti i
uslova i istorijskog trenutka društvenog razvoja i karaktera datog društva. Ono što današnjoj
globalizaciji daje poseban pečat i moć su dostignuća koje nosi naučno-tehnološka revolucija
od sredine 20. i početka 21. veka. Ona utiskuje u globalizaciju silovitost, šire polje svoje

106
obuhvatnosti, zadire u sve segmente ekonomske i društvene aktivnosti, zgušnjava ih u
prostoru i vremenu i prisiljava na integracije. Izvan tog procesa i oblikovanja društvene zbilje
ništa neće moći da preživi. A od politike globalizacije kao globalne svetske politike zavisiće i
sam opstanak globalizovanog čovečanstva.
Pored niza pozitivnih rezultata po čovečanstvo, savremena globalizacija vuče sa
sobom brojne neželjene probleme koji tendencijski prerastaju korisnost, pa i samu svrhu
globalizacije. Dovoljno je spomenuti veliku diferencijaciju ljudi na našoj planeti. Jednima je
globalizacija dala mnogobrojne pozitivne rezultate a drugim narodima je donela i donosi niz
negativnih posledica. Jedna od bitnih odlika današnje globalizacije je opšta dominacija
finansijskog kapitala u njoj. Ona snagom zakonitosti utiče na transformaciju svetskog društva
- menjajući temeljne civilizacijske vrednosti i strukturu društvene, ekonomske i političke
zbilje.
Kao proces, globalizacija donosi sve veću povezanost i međuzavisnost ljudi i zemalja
u svetu, znatno ubrzanje promena zahvaljujući velikom napretku, a posebno na području
informacija i telekomunikacija. Globalizacija pospešuje dalji napredak u nauci, obrazovanju,
tehnici, a posebno u tehnologiji. Kroz globalizaciju dolazi i do političkih i ekonomskih
promena. Nestali su suprotstavljeni politički blokovi, i tako se završilo vreme hladnog rata,
srušene su mnoge barijere koje su ograničavale trgovinu, bitno je povećano blagostanje u
jednom, doduše, manjem delu čovečanstva, smanjeni su troškovi proizvodnje i usluga, broj
korisnika interneta je već 2003. godine prešao 600 miliona, vremenski se smanjilo
savladavanje velikih udaljenosti za nekoliko puta.
Došlo je do udruživanja vodećih svetskih finansijskih tržišta. Ljudi na našoj planeti
povezani su dublje, jače nego ikada. Povećala se i mogućnost bržeg kretanja i stizanja gotovo
u svaki, iole naseljeni deo sveta. Stvorene su mogućnosti za suzbijanje siromaštva, za jačanje
solidarnosti na svetskom nivou zdravstva i sistem zaštite ljudskih prava i prirode; za
rešavanje svetskih humanitarnih kriza, širenje znanja. Znatno su povećane transakcije na
svetskom tržištu. Velike mogućnosti informaciono-komunikacijske tehnologije su omogućile
znatno sniženje troškova poslovanja, a to je opet, omogućilo jaču interakciju i bržu razmenu
dobara, kapitala, informacija, ideja i znanja povećavajući međuzavisnost ljudi i procesa.
Sve je to još daleko od objektivnih mogućnosti kojima raspolaže manji deo sveta –
uglavnom najrazvijenije zemlje zapada. Svet je po stepenu razvijenosti drastično podeljen i
uprkos globalizaciji. Preko diktata globalizacije svetskog tržišta formirani su centri svetske
ekonomske moći u kojima se akumulira profit razvijenih privreda sveta s jedne strane, i
eksploatisana periferija nerazvijenih i siromaštva – nova vrsta kolonijalizma –
neokolonijalizam s druge strane. Sadašnja globalizacija prožeta je ideologijom tržišnog
fundamentalizma, koji je očišćen od socijalnih, demokratskih i humanitarnih vrednosti i kao
takva predstavlja špekulantski oblik razvijenog kapitalizma.
Globalizacija nameće zaduženost, nezaposlenost i socijalno raslojavanje. Kako se
tome suprotstaviti?
U takvoj konstelaciji najgore prolaze zemlje u tranziciji i nerazvijene zemlje, jer one
imaju najveće potrebe za kreditima. Multinacionalne kompanije koje dominiraju globalnom
ekonomijom praktikuju korporacijski kolonijalizam čime ovladavaju svetskim tržištem. To su
najmoćnije institucije našeg doba koje dominiraju ekonomijom, pa i politikom. Njihov uticaj
i moć danas premašuju uticaj i snagu mnogih država i prouzrokuju neravnomernu distribuciju
svetskog bogatstva produbljujući tako jaz između bogatih i siromašnih, kreirajući drastične
podele između svetskih regija, država i unutar njih.
Prema podacima Svetske banke dve trećine svetskog stanovništva, gotovo dve
milijarde gladuje, uprkos tome što se svetsko bogatstvo poslednjih decenija umnožilo.
Živimo u toliko nestabilnom društvu u kojem 12% svetskog stanovništva živi u
najrazvijenijim zemljama (tzv. G7) i koje raspolaže sa 88% svetskog bogatstva, od čega 50%

107
pripada najmoćnijoj svetskoj sili – SAD koje imaju tek 6.5% svetskog stanovništva.
Istovremeno, preko 40% svetskog stanovništva nema zdravstvenu zaštitu, 25% nema
primerenu edukaciju, 40% nema pitku vodu, dnevno umire 40.000 dece. Tokom zadnje
decenije u zemljama u tranziciji izgubljeno je preko 14 miliona radnih mesta .
SAD danas vladaju svetom iako u toj zemlji živi tek 6.5% svetskog stanovništva, a ni
oni u većini ne odlučuju o svojoj zemlji u kojoj je demokratija tobože najbolja, gde se najviše
poštuju slobode čoveka i građana. Američki lobiji odlučuju o nafti i oružju. Raspadom starog
kolonijalizma, danas je nastupio neokolonijalizam. Deset posto čovečanstva su vlasnici
prirodnih resursa i materijalnih dobara, a 90% živi ispod mogućnosti proizvodnih snaga
zasnovanih na savremenim naučno-tehnološkim dostignućima sveta. U takvoj konstelaciji
vrlo je teško govoriti o ostvarivanju slobode i jednakosti koje je proklamovala Francuska
revolucija.
Globalizacija nije nova reč, već stara pojava. Međutim, u uslovima novih naučnih i
tehnoloških dostignuća bitno se povećavaju i pojačavaju njena pozitivna, ali i negativna
ispoljavanja. Ona je, danas jednostavno uslovljena globalizacijom finansijskog kapitala i
profita po svaku cenu, posve poništavajući sve dostignute vrednosti vezane za čoveka,
produbljujući razlike između razvijenih i bogatih, s jedne strane i nedovoljno razvijenih,
posve siromašnih sa druge strane. Po tendenciji, globalizacija danas, ugrožava i samu prirodu,
kao i čoveka, a time i opstanak čovečanstva. To, dakako, vodi samouništenju i same
globalizacije ukoliko se ne oslobodi navedenih negativnih konotacija. Danas je u stvarnosti
društvo podeljeno:6
x na razvijeno i nerazvijeno, bogato i siromašno, i to po kriterijumu koliko prihvata i
razvija novo znanje i nove proizvode;
x na demokratsko i autoritarno, odnosno totalitarno, pri čemu valja imati na umu sve
što se u savremeno doba podrazumeva pod demokratijom;
x na društva koja održavaju ravnotežu između ljudskog delovanja i njegovog
prirodnog okruženja; između ekonomije i ekologije i društva koja to ne čine;
x na društva koja uspevaju uspostaviti ravnotežu između ekonomije i politike i onih
koja to ne uspevaju učiniti;
x na društvo koje uspeva održati ravnotežu u svom razvitku između proizvodnih
snaga, načina proizvodnje, te između tehničkog i ljudskog činitelja napretka i društvo koje to
ne uspeva;
x na društvo koje uspeva uspostaviti sklad između proizvodnje i potrošnje i ono koje
to zapostavlja;
x na društvo koje ima sposobnost kooperiranja, povezivanja i integrisanja, kako
unutar sebe tako i u svetsko društvo i to na ravnopravnoj osnovi, te društvo koje nema tih
sposobnosti;
x na društvo koje uspeva naučno-tehničko-tehnološki progres uskladiti sa potrebom
optimalne zaposlenosti i društva koje to ne uspeva učiniti, tj. na društvo koje istovremeno
omogućuje proizvodno zapošljavanje radnika zasnovano na produktivnim sredstvima rada,
tehnologiji i organizaciji tako da postigne dovoljnu dobit kao finansijske osnove za ostvarenje
«novih polja rada» i/ili novih radnih mesta i na društvo koje trajno ostaje na istim poljima
rada i koje nije u stanju postići punu zaposlenost;
x na društvo koje od proizvodnje za održavanje prelazi na proizvodnju za poboljšanje
kvaliteta življenja, te na društvo koje stagnira u svome napretku i na ono koje je trajno u
napredovanju u skladu sa zahtevima vremena;

6
Šire videti: prof. dr Vidoje Stefanović- “Menažment ljudskih resursa u uslovima globalizacije», SVEN, Niš,
2008, str. 234-247.

108
 x na društvo koje shvata da su nauka, znanje, informacija i sposobnost upravljanja
tim vrednostima postale temeljne odrednice tržišne prednosti i razvoja društva u celini i
društvo koje se ne može osloboditi starog predinformacionog tehničkog- tehnološkog nivoa;
x na društvo koje nije opterećeno korupcijom i mitom i društvo koje je tu negativnost
prihvatilo kao način življenja jednog dela svojih građana;
x na društvo vladavine prava i socijalne zaštite i sigurnosti ljudi i društvo koje ne
pokazuje ta svojstva.
Globalizacijski proces u svetu prati antiglobalizacijski pokret koji nezaustavljivo
raste. Ako se apstrahiraju ekstremni slučajevi, aniglobalizacijski pokret ne odbacuje
globalizaciju. Reč je o alternativnom globalizacijskom pokretu. To je pokret uglavnom protiv
slabosti i nedostataka aktuelnog globalizacijskog procesa. Globalizacija kojoj taj pokret teži
počivala bi na ekonomiji sreće, a ne na isključivo ekonomiji profita. Dugoročno gledano, to
upućuje na negaciju kapitalističke globalizacije u korist nekapitalističke globalizacije kao
mogućnosti koja je vezana za naučno-tehnološki, a posebno informaciono-komunikacioni
napredak. On sadrži i zahtev da se ubrza razvoj danas većine zemalja na «periferiji» ili
«poluperiferiji» kapitalizma u pravcu smanjivanja jaza između te periferije i razvijenog
centra, kao što su Severna Amerika, zapadna Evropa i Japan. To bi dalje značilo i
zaustavljanje ekstremnog razvijanja nejednakosti među narodima diljem raznih regija sveta.
Što se Srbije kao tranzicione zemlje tiče valja odmah reći da ona po stepenu opšte
razvijenosti jedva da se može približiti granici periferije u rečenom smislu. U tom pogledu
ona deli sudbinu većine zemalja u tranziciji. I nju ozbiljno ugrožava opasnost od
neokolonijalizma. Evidentno je da Srbija za razlku od drugih zemalja slepo sprovodi politiku
MMF-a i Svetke banke i svetskih centara ekonomske i političke moći. Kompanije sa Zapada
kupuju sve što je najvrednije u Srbiji i sve ono putem čega se može ostvariti što brže i što
veći profit kao što su banke, telekomunikacije, trgovinski lanci, objekti, prirodni resursi i
slično. Nastoji se da Srbija i još neke zemlje u tranziciji postanu poslušne i da se kao takve
uvedu u politiku globalizacije, ali kao pasivni subjekti tržišta, što najrazvijenijim zemljama
osigurava ne samo prisvajanje viška vrednosti, već i bitno ograničavaju i njen suverenitet,
svodeći državu na najniži nivo, u stvari na formalno političku nezavisnost. Od te opasnosti
neće Srbiju, ako nastavi kao do sada spasiti ni članstvo u Evropskoj uniji. U navedenim će
uslovima profitirati u manje razvijenim tranzicijskim zemljama samo određena
novoformirana kasta, koja u toj transformaciji igra odlučujuću ulogu. Za većinu stanovništva,
to će značiti osiromašenje, besposlicu, a istovremeno i krađe, korupcije, jačanje populizma od
strane političkih stranaka koje seju iluzije podstičući kod birača uzaludne nade.
Nepoželjne strane današnje globalizacijske politike sprovode se uglavnom preko već
spomenutih međunarodnih finansijskih institucija i korporacija, ali tome na ruku umnogome
idu i same tranzicijske zemlje koje osim nekih retkih izuzetaka (npr. Slovenija) posve
nekritički prihvataju sve što im centri finansijske i trgovinske moći nameću. Moćne zemlje,
na nov način podjarmljuju zemlje periferije uz pomoc njihovih vođa, time što kreiraju
ekonomiju i ideologiju sa samo jednom svrhom: reprodukovati kapital i povećati profite
bogate transnacionalne elite, a ostavljajući vladajućoj eliti tranzicijske zemlje da ubire i
prodaje svoj deo kao nadoknadu za ono što su prepustili strancu, čak i uz cenu nanošenja
štete celokupnoj ekonomskoj, društvenoj i prirodnoj strukturi zemlje prodavca.

Zakljuþak

Globalizacija je relativno nov ekonomsko – politički pojam kojim se izražava

specifičnost savremenih integracionih tokova. U odnosu na ranije oblike ovih tokova

109
globalizacija je sveobuhvatniji društveni - ekonomski i politički proces koji izlazi iz okvira
regionalnih, nacionalnih, rasnih, verskih i blokovskih ograničenja i time dobija globalni
karakter. U tom smislu se govori o globalnoj proizvodnji, podeli rada, razmeni, finansijskim
tokovima, tržištu i sl. koji omogućuju veliko povećanje efikasnosti korišćenja resursa.
Kritičari ovog procesa ukazuju da se njime ostvaruje dominacija multinacionalnih kompanija
i najrazvijenijih zemalja.

LITERATURA

1. Matejić V., “Skica jedne evolucione teorije globalizacije” u zborniku radova:

“Tehnologija, kultura i razvoj”, Institut “Mihajlo Pupin”, Beograd, 2002
2. Pokrajac S.,“Gobalizacija između globofilije i globofobije”, Samizdat, Beograd,
2002.
3. Pokrajac S., “Tehnologija, tranzicija i globalizacija”, Savez naučnih stvaralaca Srbije,
Beograd, 2002.
4. Pokrajac S., “Tehnologizacija i globalizacija”, Grafolik, Beograd, 2002.
5. Stefanović V., “Menadžment ljudskih resursa u uslovima globalizacije», SVEN, Niš,
2008.
6. Veličković D., “Ekonomski pogledi”, Ekonomski fakultet, Priština – Blace,
januar-maj 2002, br. 1,2.
7. Veličković D., “Globalizacija i razumevanje razvoja nedovoljno razvijenih
tehnologija”, čas. “Ekonomski pogledi”, Priština – Blace, br. 1-2/2002.

110
ɋɟɪɝɟʁ Ƚɟɨɪɝɢʁɟɜɢɱ Ʉɚɪɚ-Ɇɭɪɡɚ UDK 321.74:316.334 Prethodno saopštenje

ɂɁȼɈɁ ɊȿȼɈɅɍɐɂȳȺ
Ⱦɟɨ 1
ɍȼɈȾ

РФ улази у стање оштре нестабилности, која је створена под притиском извана у

геополитичке циљеве – уз постојање утицајних снага унутар РФ, такође
заинтересованих за дестабилизацију. У ваздуху лебди општи осећај ɪɟɜɨɥɭɰɢʁɚ које су
на помолу.
Предуслови дестабилизације су системски, представљају узајамно повезане
«дремајуће» (латентне) кризе социјалних и националних односа, деградацију система
обезбеђености живота, безбедности и културе, брзих промена у масовној свести.
Сазревање свих тих појединачних криза и њихово повезивање у систем са
преласком на ново квалитативно стање резултат је стратешког политичког избора,
прихваћеног од стране екипе власти Б. Н. Јељцина, а затим и В. В. Путина – већ
почетком његовог првог председничког мандата. Ипак тај процес је био убрзан и
стављен под контролу коју су организовале снаге унутар РФ, које су током 2004-2005.
година преузеле иницијативу.
Већ свеукупност догађаја 2004. године омогућује нам да их тумачимо као следећу
кампању рата против РФ – исто као кризу СССР током 1989.1991. године која је
створена током кампање «хладног рата» (разуме се, уз постојање ɨɛʁɟɤɬɢɜɧɢɯ
предуслова за кризу, које су настали у самом совјетском друштву и држави).
Овај рат против РФ није изазван сукобом идеологија и нема класну природу. За
разлику од «хладног рата» против СССР, нема чак ни минимално прихватљивог
прикривања, повезаног са унутрашњим проблемима руских реформи. То је типичан
геополитички конфликт, који има цео низ стратешких циљева. Русија је била учесник
таквог сукоба, који је имао карактер «хладно-врућег» рата, током последња два века
независно од њеног социјално-политичког устројства и њене званичне идеологије – и
док је била монархистичка Руска империја, и Совјетски Савез, и антисовјетска
«капиталистичка» Руска Федерација.
Сукоби такве врсте не декларишу се отворено, и засада не постоје документовани
докази који потврђују претходно изведене закључке о почетку посебне кампање у
дотичном тренутку у том дугом рату. Као основа за тај закључак служи мноштво
чињеница, у којима се више не могу ни видети одређени системи, садржај и тоналитет
саопштења како западних медија, тако и «прозападних» медија у самој РФ, акција
политичких организација унутар РФ, које се прихватају као «прозападна». У другим
сличним ситуацијама прогнозе, прављене на основи таквих истих «симптома»,
оствариле су се са високом прецизношћу (како се то десило почетком 90-их година).
Као важан аргумент у доказивању овог закључка служи ова већ општепозната
чињеница, да је крајем 80-их година у политичкој пракси САД и њихових савезника
развијена и испробана нова технологија циљане дестабилизације и смене власти у
најразличитијим земљама без непосредног насиља (тј. «плишане» револуције) или
минималног коришћења насиља. Током последњих 12-13 година ове технологије су
доведене до високог степена тачности и поузданости и недавно су коришћени на
територији бившег СССР-а у републикама тесно повезаним са РФ ( Грузији, у
Украјини и у Киргизији). Као што је познато, у административној мудрости САД
постоји формула: «Све, што је техничке могуће, реализује се».
Како се изразио у мају 2005. године један политиколог, «наранџасте револуције»

111
постају особеност својствена постсовјетском простору, прелазе у категорију реалија и
појмова који нису мање значајни, од рецимо, конференције на Јалти или «дипломатије
топовњача».
Зато управо револуције ове серије, које ћемо назвати «наранџасте револуције» (по
називу највеће и најизразитије од њих, које се одиграла у Украјини 2004. године), сада
привлачи концентрисану пажњу политичара и јавности РФ. Знање о природи,
суштини, покретачким снагама, организацијама и технологијама «наранџастих
револуција» постало је насушна потреба руског друштва за најпрактичније разлоге,
који се тичу практично сваког грађанина.
То знање, ипак се мора ослањати на доста богату предисторију «наранџастих
револуција» као начина примене ненасилних акција за свргавање државне власти.

ɉɨɝɥɚɜʂɟ 1. Ⱦɪɠɚɜɚ ɢ ɪɟɜɨɥɭɰɢʁɚ

Већ у другом миленијуму пре наше ере политичка власт у друштвима древних
цивилизација добила је црте ɞɪɠɚɜɟ. Од тада до данашњег времена држава представља
основни институт, који врши управљање друштвом и штити његову економску и
социјалу структуру од претњи како унутрашњих, тако и спољашњих.
По свом типу државе одговарају типу оног друштва, које их генерише. Ако
класификујемо друштва по обележјима ɮɨɪɦɚɰɢʁɚ, онда разликујемо државе
робовласничке, феудалне, буржоаске и социјалистичке (иако су појмови формација
апстракција, и у сваком случају постоје различити социјално-економски системи). У
периоду великих социјалних промена (нарочито револуција) настају државе прелазног
типа, са брзим променама њихових структура и начина деловања.
Ако нас интересује облик владавине, организација власти, онда разликујемо
различите типове монархије и републике (парламентарну, председничку, совјетску), и
њихове варијације су веома разноврсне. По територијалном и националном устројству
државе могу бити унитарне (јединствене), федерације (савез релативно самосталних
јединица) или конфедерације (државно-правне заједнице), а такође и империје.
Вршење државне власти заснива се на односима ɩɪɟɜɥɚɫɬɢ. Под њом
подразумевамо такво стање друштва, када наредбе власти наилазе на послушност
поданика или грађана. То стање не може бити обезбеђено само средствима ɩɪɢɧɭɞɟ
(између осталог и помоћу насиља), за њега је потребна ɜɟɪɚ у законитост власти.
Николо Макијавели – политичар и мислилац Ренесансе (ХV-ХVI века), положио је
основе новог учења о држави, први од теоретичара државе изјавио је, да се власт држи
на сили и сагласности (ова концепција је добила назив «макијавелистички кентаур»).
Отуда произилази, да «Владалац» мора непрекидно вршити својеврсне послове за
покоравање и одржавање ɫɚɝɥɚɫɧɨɫɬɢ поданика. Механизам власти – није само
принуда, него и ɭɛɟɻɢɜɚʃɟ. Поседовање својине као економска основа власти је
недовољно – превласт власника самим тим не гарантује се и не обезбеђује се стабилна
власт.
Услов постојаности власти је ɥɟɝɢɬɢɦɧɨɫɬ. То уопште није исто што и
законитост (легалност) власти, тј. формално слагање са законима земље. Формално
законска власт још мора стећи легитимност, обезбедити своју легитимацију, то јест
«претварање власти у ɚɭɬɨɪɢɬɟɬ». Па како то одређују, у две речи, суштину
легитимности водећи научници у тој области? Отприлике овако: то је увереност већине
друштва да дата власт ради за ɞɨɛɪɨ ɧɚɪɨɞɚ и осигурава ɫɩɚɫ ɡɟɦʂɟ, да та власт
очувава њене главне вредности. Такву власт уважавају (разумом), а многи и воле
(срцем), иако под сваком влашћу сваки појединац има разлога за незадовољство и зло.
Потпуно законита власт, изгубивши ауторитет, губи своју легитимност и постаје
немоћна. Ако на политичкој арени постоји конкурент, он ту законску, али немоћну

112
уклања, без муке. Тако се десило у фебруару 1917. године са монархијом, то исто се
догодило у октобру 1917. године са Привременом владом. Тада никога није
узнемиравало питање законитости његовог формирања – оно је стекло ауторитет и
добило легитимност. Замолили су га да «очисти просторије», и ту вече чак и
позориште у Петрограду није прекидало представе (затим је Ајзенштајн скинуо
херојске филмове – морнари, врата, пуцњава). На наше очи за три године режим
Горбачова је изгубио легитимност – и три човека састала, тресући се од страха, негде у
шуми ликвидирали СССР.
Напротив, власт које је освојена ауторитетом и постала легитимна, самим тим и
законита – она више не тражи формалне аргументе. О «незаконитости» власти (на
пример, совјетске) почињу говорити управо када она губи ауторитет, а пре тога такви
разговори би изгледали просто чудни.
Свргавање државне власти са дубоким променама њене структуре и функција
називамо ɪɟɜɨɥɭɰɢʁɚɦɚ.
У уобичајен појам ɫɨɰɢʁɚɥɧɟ ɪɟɜɨɥɭɰɢʁɟ за наше друштво проникнули су
представници марксизма. «Филозофски речник» (1991.) тврди: «Револуција је
коренити преврат у живот друштва, који означава рушење преживелог и учвршћивање
новог, прогресивног друштвеног уређења; облик преласка са једне друштвено-
економске формације на другу… «Прелазак државне власти из руку једне у руке друге
ɤɥɚɫɟ је прво, главно обележје револуције како у строго-научном, тако и у практично-
политичком значењу тог појма» (Лењин В. И.). Револуција је виши облик борбе класа».
Издвојимо главне црте, које револуцијама приписује ова дефиниција.
Прва, револуција је представљена као жива појава увек прогресивна, водећа у
побољшању живота друштва («рушење преживелог и учвршћивање прогресивног»).
Овој дефиницији је својствен ɩɪɨɝɪɟɫɢɡɚɦ.
Друга, овој дефиницији је својствена ɮɨɪɦɚɰɢɨɧɨɦ приступу историји. У њен
видокруг не улазе сви други «коренити преврати у животу друштва», који се не
уписују у схему историје као смена друштвено-економских формација. Овој
дефиниције је својствен ɟɤɨɧɨɦɢɰɢɡɚɦ.
Трећа, револуција је у овој дефиницији представљена као појава ɤɥɚɫɧɟ ɛɨɪɛɟ. Из
ње произилазе сви «коренити преврати у животу друштва», изазвани противречјима
међу заједницама људи, који не подпадају под појам класа (националним,
религиозним, културним и др.)

Чињеница је да се у савременим енциклопедијама појам револуције тумачи према

ɬɟɨɪɢʁɢ ɩɪɨɥɟɬɟɪɫɤɟ ɪɟɜɨɥɭɰɢʁɟ, који је развио Маркс средином ХIХ века, само по
себи је значајна. Јер појмови представљају важан инструмент рационалног мишљења.
У овом случају изузетно узак и ограничен марксистички појам служи као филтер, који
нам не дозвољава да видимо целе типове револуција, при том стварних револуција,
које одређују судбину народа. Већина образованих људи, следбеника претходно
наведене дефиниције, не виде чак револуцију, које се спрема и дешава око њих
непосредно пред њиховим очима – они их не сматрају сувише битним појавама. Тим
више они не могу осећати приближавање таквих револуција. Значи, друштво губи саму
могућност разумевања оног историјског избора, пред којим се нашло у моменту
револуције.
Овоме треба додати још једну отежавајућу околност: током последњих двеста
година у свету се нису одиграле револуције, које одговарају претходно наведеним
дефиницијама. Њима одговара само буржоаска револуција у Енглеској ХVII века и
Француска крајем ХVIII века. Током ХХ века није било класних револуција, али је зато
прошао талас револуција у сталешким друштвима «земљорадничких» земаља, затим

113
талас национално-ослободилачких револуција, а у последњој деценији талас
постмодерних «плишаних» револуција.
Ипак је неопходно кратко размотрити главне поставке основних теорија
револуције, почев од теорије Маркса. Он је, као што је познато, изучио класно
капиталистичко друштво (на материјалу Енглеске) и нераскидиво с њим, како он
претпоставља, пролетерску револуцију.
Марксистичкој доктрини својствен је крајњи економицизам – у њој не само
револуција, него и уопште свака политичка борба се своди на искључиво на економске
узроке и борбу класа, негира се свака друга природа друштвених сукоба. Енгелс пише:
«У крајњој мери за новију историју је доказано, да је свака политичка борба, борба
класа и да свака за своје ослобођење, без обзира на њену неизбежну политичку форму,
- је свака класна борба је политичка борба, - води се, на крају крајева, због ослобођења
ɟɤɨɧɨɦɫɤɨɝ» (Ф. Енгелс: «Лудвиг Фојербах и крај немачке класичне филозофије»,
Дела., т. 21, с. 310).
Тако представљена друштвена противречност је крајња апстракција. У
стварности сукоби на економској бази су само један од многих типова друштвених
сукоба. Сукоби најчешће настају на бази културних разлика – у прошлости
религиозних, у ХХ националних. Амерички етнограф К. Јанг, који је класификацији
сукоба посветио велику књигу (1976.), говорио је у Москви на конференцији
«Етичност и власт у мултиетничким државама»: «Насиље широких размера, које се
догодило у последњој деценији у оквиру политичких заједница, у огромној већини
случајева развијало се линијом културних, а не класних разлика; у екстремном случају
геноцид је патологија манифестације културног плурализма [то јест етичности], али
никако није класна борба».
Штавише, у другој половини ХХ века, на крају Новог доба, западно друштво је
чак могло да интегрише оно што је Маркс сматрао импулсима револуције, као
инструментима који учвршћују друштво. С. Замљаној пише: «Држава епохе
постмодерне научила је каналисати протесте, користити опозицију као ефикасан
инструмент своје поправке и регулације. Михаил Лифшиц, ванредни совјетски
филозоф-марксиста, за објашњење ове пикантне ситуације понудио је теорију
«привидног протеста», која се неочекивано поново појавила у француском
постмодернизму, којом су под називник привидног протеста подметнути марксизам и
класна борба».
Познати француски филозоф Жан-Франсоа Лиотар примећује у књизи «Стање
постмодерне»: «Марксизмом руководи други модел друштва… У основи тог модела је
борба класа… Овде је немогуће проћи без перипетија, којим се бави друштвена
историја, политика и идеологија током више од века… Њихова судбина је позната: у
земљама са либералном или прогресивно-либералном владом долази до преображаја те
борбе и њених руководилаца у регуларни систем… И свугде, под различитим
називима, критика политичке економије (под насловом Марксовог «Капитала») и с
њим у вези критике друштва отуђења користи се као елеменат при програмирању
система».
У последњих двадесет година посматрамо историјске размере револуционарне
трансформације «друштва совјетског типа» у СССР и земљама Источне Европе.
Пољска «Солидарност» био је организовани покрет, који је најдоследније спремао ту
револуцију. Ипак мотивација те споља «буржоаске» револуције уопште није била
класна.
Ево шта се говори о основама те мотивације: «Солидарност» представља
«вредносно-орјентисани монолит», а не удружење заинтересовано за постизање
конкретних циљева групе у друштву. Линија раздвајања међу супротстављеним

114
снагама није пролазила социјалном или класном равни, него вредносном, то јест
културном, тачније културно-политичком, или социјално-психолошком. Фактички
друштвена функција овог покрета сведена је на разарање социјалистичког система.
Предуслови институционалног краха овог система настали су после распада његове
вредносне основе. Ипак етос «Солидарност», чији су проглашени идеали били
бесконачно далеко од социокултурне стварности друштва либерално-демократског
типа, од тржишне економије, приватне својине, политичког плурализма, западне
демократије. «Солидарност» је као тип културе – без обзира на своју
антикомунистичку усмереност – тежила брже претходном периоду конзервативне
модернизације са њеном неотрадиционалном завршном етапом, него према
прагматизму који је сменио њену епоху».
У случају радикалних револуција, који су праћене грађанским ратом, сукоб на
економској основи није чак ни главни. Амерички социолог (из реда протераних
филозофа из СССР 1922. године) П. А. Сорокин пише: «Грађански ратови избили из
брзих коренитих промена виших вредности у једном делу тог друштва, док други или
не прихвата промене, или се креће у супротном правцу. Фактички до свих грађанских
ратова у прошлости је долазило од оштрог неслагања виших вредности код
револуционара и контрареволуционара. Од грађанског рата у Египту и Персији до
недавних догађаја у Русији и Шпанији историја потврђује законитост ове поставке».
Марксистичка дефиниција револуције слаба је још и због тих недостатака, што
нас доводи до концепта класе, која крије у себи велику неодређеност. Донекле су
спорови око тог концепта вођени после изласка главних радова Маркса око сто година.
Као резултат тога концепт класе се закомпликовао – основа за класификацију није
постао само однос социјалних група према својини, него и обележја културе. На то да
је концепт класе обично тумачи на потпуно различите начин у различитим културама,
указивано је и раније.
На пример, О. Шпенглер пише о перцепцији тог појма у Немачкој: «ȿɧɝɥɟɫɤɢ
ɧɚɪɨɞ ʁɟ ɜɚɫɩɢɬɚɜɚɧ ɧɚ ɪɚɡɥɢɰɢ ɢɡɦɟɻɭ ɛɨɝɚɬɢɯ ɢ ɫɢɪɨɦɚɲɧɢɯ, ɩɪɭɫɤɢ – ɧɚ ɪɚɡɥɢɰɢ
ɢɡɦɟɻɭ ɡɚɩɨɜɟɫɬɢ ɢ ɩɨɫɥɭɲɧɨɫɬɢ. Значај класних разлика у обема земљама због тога је
потпуно различит. Као основа за обједињавање људи нижих класа у друштву
независних приватних лица (каква су з Енглеској), служи општи осећај несигурности.
У истим границама државног општења (тј. у Пруској) – ɨɫɟʄɚʁ ɨɛɟɫɩɪɚɜʂɟɧɨɫɬɢ».
На другом месту О. Шпенглер пише: «Маркс мисли чисто на енглески начин.
Његов систем две класе изведен је из начина живота народа трговаца… Овде постоји
само «буржуји» и «пролетери», субјекат и објекат предузећа, пљачкаш и опљачкани. У
границама државе пруска државне идеје ти појмови су бесмислени».
Марксистичкој дефиницији класе није одговарала ни структура друштва
социјалистичких земаља Источне Европе у периоду припрема «плишаних револуција».
Н. Коровцина пише: «По истраживањима пољских социолога, управо је образовање
служило као детерминанта идеолошке борбе у корист либерализма у његовој широкој
примени. Високообразовани су се разликовали од осталог становништва по свом
погледу на свет. Можемо чак рећи, да се сва источноевропска друштва, која су прошла
пут социјалне модернизације, састоје из две «класе» - које имају више образовање и
немају га. Приватни власници почетне етапе тржишних реформи не представљају
социокултурну заједницу, сличну интелектуалцима. Штавише, као што сведоче
емпиријски подаци они чак нису ни демонстрирали изражене предности либералних
вредности».
Потпуно другачије, него у марксизму, схвата се смисао класа и у Русији – управо
из тог разлога совјетски грађани тако дуго нису примећивали заблуду сврставања
руских револуција у класне. Н. И. Берђајев је у књизи «Извори и смисао руског

115
комунизма» писао: «Марксизам је разложио појам народа као целовитог организма,
разложио га на класе са супротстављеним интересима. Али у миту о пролетаријату на
нов начин се обнавља мит о руском народу. Као да се десило поистовећивање руског
народа са пролетаријатом, руским месијанизмом са пролетерским месијанизмом».
Толико далека од месијанизма биле је представа о буржоазији. М. М. Пришвин пише у
«Дневницима» (14. септембра 1917. године): «Без сваке сумње, тачно је да је кривац за
расуло буржоазије, то јест комплекс «егоистичних побуда», али кога сматрају
буржоазијом?.. Буржоазијом у селу називају неодређену групу људи, који раде у име
користољубивих побуда».
Друштва, која још нису прокухана у котлу капитализма (као Русија на почетку
или СССР на крају века), уопште нису класна, него у овом или оном степену
ɫɬɚɥɟɲɤɚ. А основа на којој се људи обједињују у класе или у сталеже, принципијелно
је различита. То примећује чак и О. Шпенглер, иако је у подели друштва на класе
Немачка отишла неупоредиво даље, него Русија. Он пише: «Уз потпуно неразумевање
психологије, својствено уму васпитаном на природним наукама 50-их година ХIХ века,
Маркс не зна шта му је чинити са различитим сталежима и класама».
Многи су убеђени, да је у Русији 1917. године дошло до класне (пролетерске)
револуције – тако су нас учили. Али како види Маркс разлог за пролетерску
револуцију – за то да замени на власти буржоазију као владајућу класу пролетеријата?
Први разлог је исцрпљивање оних могућности, које капитализам даје за развој
производних снага. Разлог за то Маркс види у томе што се производња заснована на
приватној својини регулише стихијским механизмима тржишта и не прихвата научно
планирање у размерама целог друштва. Управо зато што је база капиталистичке
формације све више ограничава, по Марксовом мишљењу, простор за развој
производних снага, капитализам мора уступити место прогресивнијој формацији, у
којој је приватна својина замењена друштвеном.
Превладавање капиталистичког начина производње кроз револуцију Маркс овако
замишља: «Монопол капитала постају окови оног начина производње који је израстао
при њом и под њом. Централизација средстава за производњу и подруштвљавање рада
достиже ону тачку када он постаје неспојив са капиталистичким омотачем. Он пуца.
Одзвонило је капитализму приватне својине. Експропријатори експроприрају.
Капиталистичка производња са неопходношћу свог природног процеса изазива
сопствено негацију. То је негација негације… Тамо је ствар у експропријацији народне
масе од многих узурпатора, овде народној маси предстоји да експроприра малобројне
узурпаторе» («Капитал», Дела, с. 772-773).
Какви услови су неопходни, по Марксовом мишљењу, да би се створили услови
за пролетерску револуцију? Први услов је глобални карактер превласти
капиталистичког начина производње. Поступни развој капитализма престаје бити
прогресиван тек онда, када и капиталистичко тржиште, и пролетаријат постаје ɫɜɟɬɫɤɚ
појава. Револуција сазрева онда, када приватна својина достигне пуни развој. Маркс
пише: «Није тешко увидети неопходност да сви револуциони покрети налазе себи како
емпиријску, тако и теоријску основу у кретању ɩɪɢɜɚɬɧɟ ɫɜɨʁɢɧɟ, у економији».
(«Економски рукописи 1944. године». Дела том 42. страна 117)
Смисао је јасан: без пуног развоја приватне својине неће још сви радници на
Земљи постати пролетери, а развој капиталистичких односа и њима одговарајућих
производних снага још неће налетети на несавладиве баријере. А значи, још неће бити
потребе да се посредством револуције елиминише отуђење створено приватном
својином.
Маркс овако објашњава: «Ово «отуђење», да говоримо језиком који ће остати
разумљив филозофима, може бити укинуто и превазиђено, наравно само уз постојање

116
све практичне претпоставке. Да би оно постало «несносном снагом», тј. да би постало
снага против које се диже револуција, нужно је да се то отуђење претвори у огромну
масу човечанства у људе потпуно «лишене својине», који су истовремено
супротстављени датом свету богатства и образовања, а оба та услова претпостављају
велики пораст производних снага, висок степен њиховог развоја. С друге стране, то је
развитак производних снага… је апсолутно нужна практична претпоставка још и стога
што би без ње немаштина постала свеопшта; а у крајњој беди би и борба око оног што
је насушно отпочела поново, значи морала би се поново појавити стара одвратност.
Овај развитак производних снага даље је нужан предуслов зато да се само заједно са
универзалним развитком производних снага успоставља ɭɧɢɜɟɪɡɚɥɧɨ општење људи,
захваљујући коме се са једне стране, истовремено јавља феномен масе «лишене
својине» код свих народа (свеопшта конкуренција), - и свако од ових народа постаје
зависан од преврата код других, и најзад се светскоисторијске, емпиријске универзалне
индивидуалности постављају на месо локално ограничених… Комунизам је
емпиријски могућ само као дело водећих народа «одједном», и истовремено, што
претпоставља универзални развитак производних снага и с њима повезаног светског
општења…
Тако пролетаријат може само светскоисторијски постојати, као што комунизам,
његова акција, може уопште бити дата само као «светскоисторијска» егзистенција».
(«Немачка идеологија». Дела., том 3, с. 33-34).
На тај начин, следећи услови саме могућности пролетерске револуције – њен
светски карактер, истовремено је спровођен у свим капиталистичким земљама.
Покушај да се у појединим земљама изведе «превремена» револуција, пре него што
буржоазија не исцрпи свој потенцијал у развоју производних снага, у марксизму се
тумачи као реакционаран. На то су директно указивали руским револуционарима.
Енгелс упозорава у чланку «О социјалном питању у Русији» (1875): «Само на
одређеном, чак за наше савремене услове веома високом степену развитка друштвених
производних снага, постаје могуће подићи продуктивности до таквог нивоа, да је
укидање класних разлика постало стварни прогрес, да би био стабилан и не би довео до
стагнације или чак до пада у друштвеном начину производње. Али такав степен
развитка производних снага постигли су само у рукама буржоазије».
Ову мисао Енгелс са иронијом објашњава на овакав начин: «Код дивљака и
полудивљака често такође нема никаквих класних разлика, и кроз такво стање је
прошао сваки народ. Неће нам пасти на памет да га поново обнављамо» (Дела, т. 18, с.
537).
Социјални узроци, под којима класа-гробар буржоазије мора постати
пролетаријат, по Марксу је била експлоатација радника посредством изузимања од
стране капиталисте додатне вредности. Управо је пролетаријат морао и имао право
експроприрати експропријаторе. Ово је важна поставка марксистичке теорије
револуције, посебно за оне земље, у којима је индустријски пролетаријат чинио веома
велики део становништва (као у Русији, где је почетком 1917. године радници у
фабричкој индустрији са породицама је било 7,2 милиона, од њих је било 1,8 милиона
одраслих мушкараца).
Али та теоријска основа неминовности пролетерске револуције на Западу има у
себи унутрашњу противречност.
Ствар је у томе, што су према политичко економским гледиштима самог Маркса,
капиталисти нису били експропријатори у свом односу према пролетерима – од
пролетера су куповали њихову радну снагу по њиховој цени, кроз еквивалентну
размену на тржишту рада. Жртве капиталистичке експропријације били су управо
сељаци и занатлије, који су живели и радили у предкапиталистичким привредним

117
системима, где су се бавили натуралном привредом или ситносопственичком
производњом.
Маркс пише о тој експропријацији капиталиста: «Претварање сићушне својине
многих у масовну својину мало њих, тј. експропријација великих народних маса од
земље, средстава за живот и средстава за рад, - ова ужасна и тешка експропријација
народне масе чини предисторију капитала… Приватна својина, стечена сопственим
радом, која почива, такорећи на срастању појединачног независног радника са његовим
оруђима и средствима рада, бива потиснута капиталистичком приватном својином,
која почива на експлоатацији туђе, али формално слободне радне снаге». («Капитал»,
Дела, с. 771-772).
Ако је тако, онда управо није на Западу и није од пролетеријата требало
очекивати револуцију «експроприраних маса». Јер посебно се су велике размере «у
широким народним масама земље» нашле у зависности од Запада земаља-колонија. В.
И. Лењин наводи податке, који указују, да су већ у ХIХ веку земљишну својину у
Африци, Полинезији и Аустралији присвојиле западне колонијалне државе, а у Азији –
57%.
Ипак отпор народних маса према комунизму Маркс квалификује као
ɪɟɚɤɰɢɨɧɚɪɧɢ, јер он спречава «прогрес индустрије, чији је принудни носилац
буржоазија». Зато су напред наведене речи о «ужасима експропријације од народних
маса» праћене оваквим тврдњама из «Манифеста комунистичке партије»: «Средњи
сталеж: ситни индустријалци, ситни трговци, занатлије, сељаци –сви они се боре
против буржоазије да би обезбедили од пропасти свој опстанак као средњих сталежа.
Они дакле, нису револуционарни, него конзервативни. Они су штавише, реакционарни,
јер хоће да окрену назад точак историје» (К. Ɇɚɪɤɫ и Ф. ȿɧɝɟɥɫ. “Манифест
Комунистичке партије”. Дела., 2 издање, том 4, стр. 436).
Треба подвући, да оптужба капитализма за експропријацију радника мора и у
принципу, уопште не мора постојати у политичкој економији, која претендује да буде
наука (то јест непристрасно знање, слободно од моралних вредности). Али главно је,
када би капитализам могао «исправити» и превладати та два дефекта, на која је указао
Маркс, онда и основа за револуцију не би било – следбеници капитализма би с пуним
правом одобрили капитализму продужетак још један историјски период, поново бу му
дали «кредит поверења». Током ХХ века управо то је и могао урадити западни
капитализам. Пре свега, одбачена је оптужба за експлоатацију – дошло је до
успостављања такозване «социјалне државе». Показатељи економске ефикасности као
критеријума развоја производних снага показали су се код капитализама крајем ХХ
века веома високи. Пророчанства теорије Марксове пролетерске револуције нису се
испуниле.
Теорија оних капиталистичких револуција, које су се стварно одиграле у многим
земљама, развијена је у Русији. Она је управо развијена полазећи од анализе реалности,
коју је током пола века проводио велики број политичара и научника. Политичку
форму те теорије дао је В. И. Лењин. Ова теорија се кардинално разилази са
марксистичком, иако је та оптужба одбачена полазећи од политичке сврсисходности.
Разилажење се јавило у најпрвом стадијуму настанка ове теорије. Током 1875.
године народњак П. Ткачев пише брошуру «Отворено писмо г-дину Фридриху
Енгелсу», у којој објашњава, зашто је у Русији на помолу револуција и зашто ће она
бити антикапиталистичка. Маркс прослеђује ту брошуру Енгелсу и тражи одговор. Он
одговара, поређењем Ткачева са «зеленим, изузетно незрелим гимназијалцем». Ево
одговора, «О социјалном питању у Русији» (Дела, том 18, с. 537-548), објављеном 1975.
године у Лајпцигу и, као што је речено у предговору за 18-и том дела Маркса и
Енгелса, «започео је ону свестрану критику народњаштва у марксистичкој литератури,

118
коју је завршио В. И. Лењин 90-их година ХIХ века и довела је до потпуног идејно-
теоријског уништавања народњаштва» (Дела, том 18, с. ХХIХ).
Енгелс овако критикује прогнозе народњака: «Г-дин Ткачев говори чисту
бесмислицу, тврдећи да руски сељаци, мада су и они «власници», стоје ближе
социјализму, него радници Западне Европе лишени својине. Управо је супротно. Ако
ишта још може спасити руску колективну својину и дати јој могућност да се претвори
у нови, истински виталан облик, онда је ту управо пролетерска револуција у Западној
Европи» (Дела, том 18, с. 546).
Одбацујући само право сељаштва на револуционо супротстављање капитализму,
Енгелс ствара лажну представу и руској земљишној општини (која наводно «чини
природну основу за ɢɫɬɨɱɧɢ ɞɟɫɩɨɬɢɡɚɦ»), а такође и о култури сељаштва као
сталежа. У уводу у брошуру «О социјалном питању у Русији» он пише: «Масу руског
народа, сељаке, столећима, поколењем за поколење, глупо су вукли живот у учмалости
неког ванисторијског таворења». (Дела, т. 18, с. 568). Одакле то следи? Из руских
бајки, песама, организација рада и живота, историја освајања Сибира, Аљаске и
Калифорније? То је чисто спекулативни и погрешан став евроцентризма.
У моменту писања своје познате књиге «Развитак капитализма у Русији» (1899)
Лењин се такође придржавао евроцентристичке тезе о неизбежности проласка Русије
кроз етапу превласти капиталистичке формације. Отуда произилази да је надолазећа
руска револуција, чији се смисао види у чишћењу површине за прогресивну
формацију, требала бити револуција буржоазије. У чланку «Аграрно питање и снаге
револуције» (1917) Лењин је писао: «Све социјал-демократе су убеђене да је наша
револуција по садржају онога што се дешава друштвено- економски преврат
буржоазије. То значи, да се преврат одиграва на бази капиталистичких односа
производње, и да ће резултат преврата неизбежно бити даљи развој управо тих односа
производње». (т.15, с. 204).
Марксисти су главном противречност, које је изазвала руску револуцију,
сматрали и то време супротстављања прогресивном капитализму од стране
традиционалних система (под њим су подразумевали општине, кметство – у опште,
«азијатштину»). Резултат револуције мора бити «чисто капиталистичка» привреда. У
предговору другом издању «Развитак капитализма у Русији» (1908. године) Лењин две
алтернативе руској револуцији: «На овој економској основи руске револуције
објективно су могуће две основне линије њеног развоја и завршетка: Или ће се стара
велепоседничка привреда… одржати, претварајући је полако у чисто капиталистичку,
«јункерску» привреду… Цео аграрни систем државе постаће капиталистички, задуго ће
се одржати кметске црте… Или ће се стару велепоседничку привреду рушити
револуција… Цео аграрни систем постаће капиталистички, јер распадање кметства је
брже него попуно уништавање трагова кметства». Дакле, Лењин полази од постулата,
који налазимо већ у предговору Марксовом «Капиталу» - капиталистички начин
производње мора захватити цео простор («цео аграрни систем државе постаће
капиталистички», и на то је усмерена руска револуција.
Ова предвиђања се нису остварила. Револуција 1905-1907. године је изведена, а
капиталистичка привреда као владајући систем није формиран ни у једном од њених
струја. Теза о томе, да је револуција била буржоаска, није се потврдила у пракси.
Покушај капиталистичке модернизације, коју је предузео Столипин, био је разоран и
водио је пауперизацији великог дела сељаштва. То је била историјска замка, чије је
увиђање за сељаке имало револуционарно дејство.
Управо је лекција револуције 1905-1907. године натерала Лењина преиспита
представу о смислу руске револуције. Током 1908. године, Лењин пише текст, чији је
сам наслов испуњен скривеним смислом: «Лав Толстој као огледало руске револуције».

119
Већ овде је потпуно ново тумачење револуције. Јер очигледно је, да Толстој не може
бити огледало ɛɭɪɠɨɚɫɤɟ револуције. У овом чланку Лењин опрезно износи за
марксизам кардинално нову идеју о револуцијама, чија покретачка снага није уклонила
препреке за превласт «прогресивних» производних односа (капитализма), него је
управо спречавање те превласти – настојање да се не пође тим путем развитка. То је
ново схватање суштине руске револуције, које је затим развијено у идејним основама
револуције других земаља.
Шта одражава Толстој као «огледало руске револуције»? Сада, према новом
погледу Лењина, он одражава «протест против надолазећег капитализма, разарања и
обезземљавања маса, који је морао бити створен у руском селу». Није буржоаска, него
ɩɪɨɬɟɫɬ ɩɪɨɬɢɜ ɧɚɞɨɥɚɡɟʄɟɝ ɤɚɩɢɬɚɥɢɡɦɚ! Можемо чак рећи, да је сељачка
револуција више ɚɧɬɢɛɭɪɠɨɚɫɤɚ, него пролетерска, јер су сељаштво и капитализам
неспојиви, а капитал и рад пролетера – само партнери на тржишту, који се споре о
цени.
Током 1910. године Лењин пише у вези са смрћу Л. Н. Толстоја: «Његово упорно
одрицање од приватне земљишне својине прелази на психологију сељачких маса…
Његово непрестано демаскирање капитализма преноси сав ужас патријархалног
сељаштва, над којим се почео приближавати нови, невидљиви, неразумљиви
непријатељ, који је однекуда ишао из града или однекуда из иностранства,
уништавајући све «начела» сељачког начина живота, носећи са собом невиђено
разарање, сиромаштво, гладну смрт, подивљалост, проституцију, сифилис…». Овде већ
нема ни говора о прогресивном утицају капитализма, који уклања «азијатштину» из
руског села. Напротив, капитализам у њега уноси подивљалост и невиђена разарања.
Ту нову представу о револуцији је сасвим одређено изразио у Априлским тезама
1917. године. Суштину тих теза и Октобар који је уследио за њима као цивилизовани
избор приметили су многи левичарски идеолози Русије и Европе. Плеханов и
мењшевици, бундовци и западне социјал-демократе драли су се из свег грла, да сва
Лењинова стратегија противречи марксизму, да је то народњаштво и славјанофилстов.
Лидер есера В. М. Чјорнов сматрао је то оличењем «фантазије народњака-
максималиста», лидер Бунда М. И. Либер (Голдман) видео је корене Лењинових
гледишта у славјанофилству. Одатле је антисовјетизам Плеханова и Засулича, савез
мењшевика са белима. На Западу су следбеници Кауцког одредили биљшевизам као
«азиатизацију Европе». Треба обратити пажњу на то упорно понављање идеје, као да је
совјетски пројекат који представљају његови бољшевици био снага Ⱥɡɢʁɟ, истовремено
су и либерали-кадети, и чак марксисти мењшевици сматрали себе снагом ȿɜɪɨɩɟ. Они
подвлаче, да њихов сукоб са бољшевицима представља ɪɚɬ ɰɢɜɢɥɢɡɚɰɢʁɚ.
Насупрот томе, А. Грамши је писао у јулу 1918. године у чланку «Утопија» о
тврдњама, као да у Русији наводно буржоазија мора завршити етапу буржоаске
револуције: «Где је била у Русији буржоазија, способна да изврши тај задатак? И ако је
превласт буржоазије постао природни закон, зашто онда тај закон није прорадио?..
Истина је у томе, да ова формула ни у којој мери не изражава никакве законе природе.
Међу предусловима (економског система) и према томе (политичког уређења) не
постоје прости и непосредни односи… Оно што непосредно одређује политичко
деловање, није економски систем, већ перцепција тог система и такозваних закона
његовог развоја. Ти закони немају ништа заједничко са природним законима, мада и
природни закони такође у ствари нису објективни, него представљају мисаону
конструкцију, корисну за практичну схему, погодну за истраживање и предавање».
Револуција у Русији била је одбацивање капитализма са његовом поделом на
класе. Грамши је то изразио у изванредном чланку «Револуција против «Капитала»» (5.
јануара 1918. године): «Та револуција против «Капитала» Карла Маркса. У Русији је

120
Марксов «Капитал» је био књига пре за буржоазију, него за пролетаријат. Он је
неспорно доказивао фаталну нужност формирања буржоазије у Русији, наступање ере
капитализма и учвршћивање цивилизације западног типа… Али чињенице су
надвладале идеологију. Чињенице су изазвале експлозију, која је разнела на комаде оне
схеме, према којима је историја Русије морала следити каноне историјског
материјализма. Бољшевици су одбацили Маркса. Они су доказали делом, својим
тековинама, да канони историјског материјализма нису тако железни, као што се
раније могло чинити и чинило».
Дакле, за разлику о марксистичке теорије класне револуције у Русији је била
створена теорија револуције, ɤɨʁɟ ɫɩɪɟɱɚɜɚ поделу на класе. За сељачке земље то је
била револуција ɰɢɜɢɥɢɡɚɰɢɨɧɚ – она је била средство спасења од увлачења земље у
периферију западног капитализма. Тамо у Русији, где су победиле снаге, које теже да
постану «део Запада», они су иступили против Совјетске револуције, иступајући чак и
под црвеним обележјима социјализма. Пример тога је Грузија. Овде се јавила типично
социјалистичка влада под руководством марксистичке партије, која је била
непомирљиви непријатељ Октобарске револуције и водила је рат против бољшевика.
Председик Грузије Жорданија (члан ЦК РСДРП) објаснио је то у свом говору 16.
јануара 1920. године: «Наш пут води у Европу, пут Русије је Азија. Знам да наши
непријатељи кажи да смо ми на страни империјализма. Зато морам рећи са свом
одлучношћу: више волим империјализам Запада од фанатика Истока!»
Други план у процесу Лењиновог превладавања оквира марксизма и развијања
представе о судбини периферних земаља светског система одражен је у раду
«Империјализам као највиши стадијум капитализма», који је написан 1916. године у
Цириху и штампан 1917. године у Петрограду. Као додатак усавршеном В. И. Лењину
раније (после револуција 1905-1907. године) одступање од марксистичких представа о
сељаштву, «Империјализам…» је постао потребан и довољан блок за стварање
доктрина о антикапиталистичкој револуцији «у једној земљи» независно од учешћа у
њој пролетаријата развијених капиталистичких земаља. Дакле, «Империјализам…» је
текст, који представља језгро ɥɟʃɢɧɢɡɦɚ као нове теорије револуције.
Из наведених података у «Империјализму…» о извлачењу од стране центра
капитализма ресурса периферије следи, да радничка класа индустријски развијених
земаља Запада није револуционарна класа (строго говорећи, није и пролетаријат). То је
важна претпоставка за превладавање марксизму својственог месијанског односа према
индустријском пролетаријату и убеђености да само светска пролетерска револуција
може постати мотор ослобођења народа од капиталистичке експлоатације.
Превазилажење тог постулата био је услов за стварање лењинске теорије револуције.
Тој теми о «Империјализму…» поклоњена је велика пажња. На неколико места
говори се, да обилним цитирањем западних економиста, о преметању главнине
физичког рада, између осталог и индустријског, из Западне Европе «на плећа
тамнокожог човечанства». Наводе се подаци и смањењу броја радника у Енглеској
(15% становништва 1901. године) и о броју рентијера, по свом реду упоредивом са
бројем радника (милион рентијера против 4,9 милиона радника).
Иако је по традицији В. И. Лењин још говори о радничкој аристократији и
«сопственом пролетерском нижем слоју» у Енглеској, у његовим наведеним цитатима
ради се од увлачењу све радничке класе Запада у експлоатацију периферије. Тако,
енглески економиста Џ. А. Гобсон, кога В. А. Лењин цитира пише: «Владајуће државе
користе своје провинције, колоније и зависне земље за богаћење своје владајуће класе
и за потплаћивање својих нижих слојева, да би остали умирени».
В. И. Лењин наводи изузетно уверљиве дискусије идеолога империјализма (на
пример, С. Родса) о томе, да је разрешење социјалних проблема у самој метрополи био

121
малтене најважнији циљ експлоатације зависних земаља («Ако не желите грађански
рат, морате постати империјалисти»). Овај проблем Запад је успешно решио – његове
«ниже класе» биле су поткупљене у довољној мери, да остану умирене, што се
потврђује цитатима из текстова како буржоаских економиста, тако и западних социјал-
демократа.
Нажалост, као најјача илустрација за ову тему служе изјаве самог Енгелса које
наводи В. И. Лењин. Тако је 7. октобра 1858. године (!) он писао Марксу: «Енглески
пролетаријат фактички се све више и више побуржоазирао од свих нација, по свему
судећи жели, на крају крајева довести ствар до тога, да имају буржоаску аристократију
и буржоаски пролетаријат заједно са буржоазијом. Разуме се, од стране такве нације,
која експлоатише цео свет, то је до извесног степена правно основано» (с. 405). И та
представа Енгелса, која је створена 1958. године, потпуно је постојана. 12. септембра
1882. године он пише Кауцком, да се «радници мирно користе заједно са њима
[буржоазијом] колонијалним монополом Енглеске и њеним монополом на светком
тржишту» (тамо исто).
Из тога је директно следило став бољшевика да се нису морали уздати у
пролетерску револуцију у метрополи капитализма, него у револуцију у земљама
периферијског капитализма, у које спада и Русија, неминовно је постала не само
антикапиталистичка него и национално-ослободилачка, која превазилази притисак
страног капитала. Касније се лењинска теорија револуције развила на искуству
сличних револуција у другим сељачким земљама (Кини, Мексику, Индонезији,
Вијетнаму и Алжиру)-
Истакнути историчар Б. Мур пише, анализирајући све револуције почев са
Сељачким ратом у Немачкој и завршивши Кином: «Главна социјална база радикализма
били су сељаци и ситне занатлије у градовима. Из тих чињеница можемо извести
закључак да се дух људске слободе изражава не само у ономе, у чему је видео Маркс –
то јест у тежњама класа, које долазе на власт, него такође и вероватно, чак више – у
предсмртном вапају класа, које само што није захватио талас прогреса».
Услов за победоносну револуцију у Русији био је тај јединствени спој очекивања
и интереса општинског сељаштва и младе радничке класе, коју је изразио Лењин и
идеји савез радника и сељака. Поредећи раднике у различитим земљама, морали би
доћи до закључка, да је револуциона, која одбацује буржоаски предак, била радничка
класа управо тамо, где она није изгубила везе са земљом, са својим хришћанским
сељачки коренима. Историчар сељаштва Е. Волф пише: «Револуциона активност,
очигледно је резултат не толико раста индустријског пролетаријата као таквог, колико
ширења индустријске радне снаге, све још тесно повезане са сеоским животом. Сам
покушај средњем и «слободног» сељака да остане у оквиру традиције чини га
револуционим».
У неким ретким историјским моментима чак и у земљама Запада настају
револуционе ситуације, у којима пред народом не стоји класни, него општенационални
задатак – спречити опасност од потискивања земаља на периферију његовог
цивилизационог простора. О. Шпенглер пише о томе, како је на помолу током 20-их
година у Немачкој социјалистичка «конзервативна револуција» (која је била
онемогућена другом национал-социјалистичком револуцијом фашиста): «Немачки
конзерватори долазе на идеју о неопходности социјализма , пошто је либерални
капитализам за њих значио капитулацију пред Антантом, оним светским поретком, у
коме је Немачкој било предодређено место колоније».
У чему је сличност револуције Маркса и Лењина? У томе, што су у оба случаја
објекат револуционарних промена (разарања) постали ɛɚɡɚ друштва или, у терминима
марксизма, производни односи. Смисао пролетерске револуције састоји се у

122
експропријацији капиталистичке приватне својине. Смисао револуције у сељачкој
земљи – експропријације феудалне и приватне земљишне својине. Смисао
«конзервативне револуције» у тумачењу О. Шпенглера – прелазак на пруски
социјализам као животно устројство, које је заштитило Немачку од претње њеног
претварања у периферни додатак Антанти. Ради постизање тих циљева и изградње
новог животног устројства на промењеној бази предвиђају се одговарајуће промене у
надградњи – држави, идеологији и остало.
Током 30-их година ХХ века, после изучавања искуства свих великих револуција
прошлости, а такође и руске револуције и национал-социјалистичке револуције у
Немачкој (фашизам), родила се принципијелно нова теорија, према којој је први
објекат револуционог разарања постала ɧɚɞɝɪɚɞʃɚ друштва, при том њен «најмекши»
и најподложнији део – идеологију и усмерење друштвене свести. Њен развој је везан за
име Антонија Грамшија, оснивача и теоретичара Италијанске комунистичке партије.
Грамши је створио нову теорију државе и револуције – за градско друштво, за
разлику од лењинске теорије, које је створена у условима сељачке Русије. Кључни део
рада Грамшија је учење о ɤɭɥɬɭɪɧɨʁ ɯɟɝɟɦɨɧɢʁɢ. То је део опште теорије револуције као
рушења државе. Њено излагање је садржано у «Затворским свескама», огромном раду
које је Грамши написао у затвору. Записи су тајно изнесени и преко Шпаније послати у
Москву. Рад је објављен прву пут у Италији током 1948-1951. године, 1975. године је
изашло његово четворотомно научно издање са коментарима.
Раније смо навели постулат Макијавелија, према коме држава стоји на два стуба
ɫɢɥɢ ɢ ɫɚɝɥɚɫɧɨɫɬɢ. Ситуацију, у којој се достиже довољан ниво сагласности грађана и
власти Атонио Грамши назива ɤɭɥɬɭɪɧɚ ɯɟɝɟɦɨɧɢʁɚ. По његовим речима, «држава је
хегемонија, заоденута оклопом принуде». Дакле, принуда је само оклоп неупоредиво
више фундаментално садржајан. Штавише, хегемонија претпоставља не само
сагласност, него већ и благонаклону (активну) сагласност при којој грађани желе оно
што је владајућој класи потребно. Грамши даје следећу дефиницију: «Држава
представља свеукупност практичне и теоретске делатности посредством које владајућа
класа оправдава и задржава своју превласт, настојећи притом да постигне активну
сагласност оних којима руководи»
Ако је главна снага државе и основа власти владајуће класе - хегемонија, онда се
питања стабилности политичког поретка и, насупрот томе, услови његовог слома
(револуције) своде на питање о томе како се хегемонија постиже или подрива. Ко је у
том процесу главни агенс? Које су «технологије» процеса? Хегемонија није скамењено,
једном достигнуто стање, већ истанчан и динамичан, непрекидан процес. Њу
непрестано треба обнављати и освајати.
По Грамшију, и успостављање и подривање хегемоније је «молекуларни» процес.
Он се не одвија као судар класних снага (Грамши је одбацивао такве механистичке
аналогије којих је вулгарни историјски материјализам препун), већ као невидљива, у
ситним порцијама, промена мнења и расположења у свести сваког човека. Грамши
подвлачи, да «хегемонија, будући етичко-политичка, не може такође не бити
економска». Али он напушта «економски детерминизам» историјског материјализма,
који посебну пажњу обраћа на базу, на односе својине.
Хегемонија се ослања на «културно језгро» друштва које обухвата целокупност
представа о свету и човеку, о добру и злу, прекрасном и одвратном, мноштво симбола
и представа, традиција и предрасуда, сазнања и искуства многих векова. Док је то
језгро стабилно, у друштву постоји «постојана колективна воља» усмерена на очување
постојећег поретка. Подривање тог «културног језгра» и разарање те колективне воље
– предуслов је револуције.
За подривање хегемоније не треба деловати на теорију противника и на главни

123
идеолошки ослонац власти, него на обичну свест, на свакодневне, «безначајне» мисли
просечног човека. И најефикаснији начин деловања – непрекидно понављање једних те
истих тврдњи, да би се на њих навикли и почели их прихватати не разумемо него
вером. То није исказивање извесне истине која би извршила преокрет у свести, некаква
изненадна спознаја. То је «огроман број књига, брошура, чланака у часописима и
новинама, разговора и расправа који се бескрајно понављају и у својој гигантској
свеукупности образују онај дуготрајан напор из кога се рађа колективна воља
одређеног степена хомогености, степена потребног за добијање координисаног дејства,
истовременог у времену и географском простору».
Главни актер у успостављању или подривању хегемоније су интелектуалци.
Управо стварање и ширење идеологије, успостављање или подривање хегемоније ове
или оне класе – главни је смисао постојања интелектуалаца у савременом друштву. То
је очигледније од свега видљиво на примеру «плишаних» револуција крајем ХХ века.
На пример, основну улогу у подривању легитимности политичког система ПНТ
одиграли су специфични пољски интелектуалци који су учествовали у покрету
«Солидарност».
Ево до каквог су закључка дошли пољски научници, изучавајући тај случај:
«Аутор и извршилац програма «Солидарности» је образовна класа. Он је формиран под
утицајем националног, политичког и културног канона пољског романтизма, култа
трагичног хероја, потчињавања политичке активности моралним захтевима и
приоритетима емоција над рационалистичким типом понашања. Митологизација
политике, њено свођење на етичке сфере, замена политичке конкретности
апстракцијама – резултат је огромног утицаја уметничке литературе на формирање
политичке традиције земаља у ХIХ веку. Тај утицај се одржао и чак појачао у време
ратова и друштвених криза ХХ века. Он је карактеристичан и за 1948-1989. годину,
када је књижевност вршила улогу «невидљиве владе», а «пољски херој» био је по
изразу Ј. Курчевског, анђелу сличан члан идеалан са гледишта заједнице, католик,
заштитник наслеђа националне културе, али није грађанин у представи западне
демократије».
Грамшијева доктрина о хегемонији постала је најважнија глава у савременој
политикологији. Са коришћењем понуђене јој методологије врши се много
примењених истраживања и припрема. У многим случајевима супротстављене
политичке снаге свесно планирају своју кампању као борбу за хегемонију у друштвеној
свести по конкретном питању. Тако је на пример било у Великој Британији за време
кампање Маргарет Тачер о приватизацији 1984-1985. године – енглески синдикати,
који су се супротстављали приватизацији, покушали су придобити на своју страну
јавно мнење, али изгубили су такмичење за хегемонију. Као резултат тога Енглези су
дали сагласност за приватизацију и одбацили тачеризам тек, када су његове последице
осетили на својој кожи.
Полазећи од поставки те теорије «пројектована» је и јавности у СССР као
програм на подривању хегемоније совјетског уређења. Када је «криза хегемоније»
сазрела и настала ситуација «рата», више потребна је, разуме се не толико
«молекуларно» деловање на свест, него и брзо циљане операције, посебно такве, који
наносе снажан удар на свест, изазивају шок (тапа провокације у Румунији 1989. године
или «пуча» у Москви у августу 1991. године). Ово отворено деловање на докрајчивању
власти, која је изгубила културну хегемонију, не воде према концепцији Грамшија (за
разлику од Маркса), класне организације, него историјски блокови – привремени
савези унутрашњих и спољних сила, који су обједињени са конкретним и
краткорочним циљем свргавања власти. Ти блокови се не окупљају по класном
принципу, него ситуативно, и динамични су. Важан део политичке делатности је

124
њихово стварање и обнављање.
Теорију револуције Грамшија развијају многи аутори, на њеној основи пишу чак
уџбенике. У њих спада, на пример, књига Џ. Шарпа «О диктатури у демократији.
Концептуалне основе ослобођења». Она је издата 1993. године као уџбеник за наставу
активиста «наранџасте револуције». Доктрина која лежи у основи тог текста
управљање масовном свешћу и идеологија извоза демократије јасно се појавила у већ
протеклим грузијским и украјинским догађајима. Текст Џ. Шарпа постављен је на сајт
његовог сопственог института (www.aeinstein.org), а такође и на сајт грузијских
«Кмера» и омладинских генерација белоруске опозиције «Зубр», основане за борбу
против «диктатуре Лукашенка». Овај текст постоји и на руским сајтовима.
У логици Грамшијеве доктрине врши се подривање хегемоније социјалистичких
снага у СССР и земљама Источне Европе током 70-80-их година. Томе служи
самиздат, емисије радиостаница специјално основане на Западу, масовна писање
анегдота, рад популарних хумориста као и студентски покрет КВН у СССР. Масовна
«молекуларна» агресија у свести непрекидно је вршена и нагризала културно језгро.
Посебан значај има позориште. У САД су писали дисертације о улози позоришта
у разарању културног језгра социјалистичких земаља. Тако је на пример, размотрен рад
познатог у ДДР позоришта Хајнера Милера, које је у својим драмама поставило за циљ
«подривање историје одоздо». То је типичан пример појаве, назване
«антиинституционални терор», то јест позориште које нагриза сопствене институције.
Према закључцима истраживања, редитељи су свесно «тражили пукотине у
монолиту хегемоније и трудили се да те пукотине прошире - у перспективи све до краја
историје». Пожељан слом Западу сучељеног «совјетског блока» још одавно је назван
крајем историје».
Врхунац тог «рада по Грамшију» представљала је наравно, перестројка у СССР
(«грамшијевска револуција»). Она представља интензиван програм на разарању идеја-
симбола, којима се легитимише ɢɞɟɨɤɪɚɬɫɤɚ совјетска држава. Свет симбола уређује и
историју народа, друштва, земље, у нашем колективном животу повезује прошлост,
садашњост и будућност. У погледу прошлости симболи стварају наше заједничко
памћење, захваљујући коме постајемо народ. У погледу будућности симболи нас
спајају у народ, указујући куда би требало стремити и од чега треба зазирати.
Ауторитет је оно својство захваљујући коме симболи остварују своју легитимишућу и
усмеравајућу улогу. Симбол лишен ауторитета постаје разорна снага – он трује око
себе простор у свету симбола, погађајући целовитост људске свести.
Као што је писао познати католички богослов Р. Гвардини, «рушење ауторитета
неминовно оживљава његово изопачено приличје - насиље». Огроман експеримент је
био тај «јуриш на симболе», какав је постала Реформација у Западној Европи. Грамши
је дубоко изучио њене резултате приликом развијања доктрине о хегемонији. Резултат
Реформације је била таква експлозија насиља, да је Немачка изгубила 2/3
становништва.
Пошто је совјетска држава била ɢɞɟɨɤɪɚɬɫɤɚ, њено легитимисање и одржавање
хегемоније ослањали су се управо на ауторитет симбола и светих идеја, а не на
политичко тржиште индивидуалног гласања. За време перестројке идеолози су прешли
са «молекуларног» нагризања света симбола, које су вршили «из шездесетих година»,
ка његовом отвореном јуришу. Овај јуриш је био веома ефикасан.
Важна разлика Грамшијеве теорије револуције од марксистичке и лењинистичке
теорије било је то, што је Грамши превазишао ɩɪɨɝɪɟɫɢɡɚɦ својствен историјском
материјализму. И Маркс, и Лењин су одбацивали саму могућност револуције ɪɟɝɪɟɫɚ.
Историјски процеси такве врсте у њиховим концепцијама друштвеног развоја
изгледала је као реакција или контрареволуција. Као што видимо из доктрине о

125
хегемонији, свака држава, мешу њима и прогресивна, не може изаћи на крај са
задатком очувања културне хегемоније, ако историјски блок њеног противника има
нова, још ефикаснија средства агресије у културном језгру друштва. Грамши је пред
очима имао искуство фашизма, које је применио средства манипулације свешћу, која
спадају већ у епоху постмодерне и подрива хегемонију буржоаске демократије – врше
типичну револуцију регреса. Али се испоставило да теорија историјског материјализма
није спремна за такав преокрет догађаја. Узалуд је немачки филозоф Л. Љукс после
искуства фашизма писао: «Захваљујући радовима Маркса, Енгелса, Лењина, знатно су
познатији били економски услови прогресивног развоја од регресивних снага». При
том је опет, подривање културних начела, која би се могла супротставити искушењима
фашизма, проведено снагама интелектуалаца. Л. Љукс примећује: «Управо
представници културне елите у Европи, а не масе, први пут су довели у сумњу
фундаменталне вредности европске културе. Не побуна маса, него побуна
интелектуалне елите наноси најтеже ударе европском хуманизму, писао је 1939. године
Георгиј Фјодоров».
Штавише, елита совјетских комуниста, која је 30-их година стекла образовање,
засновано на прогресивним постулатима Просветитељства (и верзији историјског
материјализма), дуго није могла поверовати, да се у Европи може десити такав
преокрет у сфери свести. То није дозволило да се схвати претња фашизма у пуном
обиму. То посебно подвлачи Л. Љукс: «После 1917. године бољшевици су покушали
освојити свет и за идеал руске интелигенције – опште једнакости, и за марксистички
идеал – пролетерска револуција. Ипак оба та идеала нису нашли у «капиталистичкој
Европи» међуратног периода таквог одзива, на који су рачунали комунисти. Европске
масе, пре свега у Италији и Немачкој, биле су увучене у покрете супротног карактера,
које су сматрале идеал једнакост знаком декадентности и устаљене непремостиве
неједнакости раса и нација. Уздизање неједнакости и хијерархијског принципа
десничарских екстремиста било је везано пре свега за национал-социјалисте, са
разорним стремљењем за подјармљивањем или уништавањем оних људи и нација, које
се налазе на нижем степену њихове изграђене хијерархије. Политику уништења која
отуда произилази, проводе десни екстремисти, и у првом реду национал-социјалисти,
довела је до апсурда како идеју националног егоизма, тако и хијерархијски принцип».
Оптимизам, који се увукао у совјетски поглед на свет, отежавао је поимање
узрока и дубине оне кризе Запада, из које је сазрела фашистичка револуција. Л. Љукс
тим поводом пише: «Комунисти нису схватили европски песимизам, они су сматрали
његову појаву, својствену једино искључиво буржоазији… Теоретичари Коминтерне
затварали су очи на то, што је европски пролетаријат био захваћен песимизмом скоро у
истој оној мери, као и сви други слојеви друштва. Погрешна процена европског
песимизма бољшевичке идеологије укорењена је како у марксистичкој, тако и у
национално-руској традицији».
Искуство фашизма је показало ограниченост оних теорија друштва, у којима није
узимана у обзир рањивост надградње, друштвене свести. Највећи психолог нашег века
Јунг, посматрајући пацијенте-Немце, написао је 1918. године дуго пре фашизма:
«Хришћански поглед на свет губи свој ауторитет, и зато нараста опасност да
«светлоплава протува» која сада скакуће у својој подземној тамници, може се
изненадно извући на површину са најразорнијим последицама».
Затим је пажљиво следио фашизам и све до 1946. године у епилогу својим
радовима о тој масовној психози («немачка психопатија») признао: «Немачка је
ставила пред цео свет огроман страшни проблем». Он је изванредно знао све
«разумна» економска, политичка и остала тумачења фашизма, али је видео да ствар
није у реалним «објективним узроцима». Загонетне појава управо је била масовне

126
психоза, која је захватила већину Немаца, при којој је цела разумна и културна нација,
стрпала у концентрационе логоре који се с њима не слажу, уједињена у пројекат који је
водио краху.
Ирационалне оријентације владале су умовима и интелигенцијом радника за
време «плишане» револуције у земљама Источне Европе. Они су ломили структуре
сигурног друштва које се развија и чистили пут капитализму, уопште то не желећи.
Пољски социолози пишу о тој појави: «Супротстављање је био нетрадиционалистичко,
вредносно-симболичко («ми и они»), овенчано ореолом херојско-романтичарским и
патриотским. «Нематеријалистички» је био само феномен «Солидарност», који се
појавио и нестао… Он је активисао масе, придавши политички смисао чисто моралним
категоријама, блиским и разумљивим «обичном» човеку – таквом као «борба добра са
злом»… Широко је позната изрека А. Михника: «Ми одлично знамо, шта не желимо,
али шта ми желимо, нико од нас тачно не зна»».
Сличан слом десио се у СССР крајем 80-их година. Понашање огромних маса
становништва наше земље био је привремено мотивисано неразумним рачуном, не
«објективним интересима», него изливом колективног несвесног. Ово понашање је
оном делу народа који није био захваћен психозом изгледало неразумљиво и
необјашњиво. У неким деловима сломљеног СССР колективно несвесно које су
покренули идеолози довело је до крајњих последица. Узмите Јерменију почетком 90-их
година. Нема смисла тражити разуман рачун за њен рат са Азербејџаном – скоро није
било шансе за успех у таквом исцрпљујућем рату. То је била масовна психоза, који су
изазвали политичари, ради свргавања совјетског система и разарања СССР.
«Процес који је почео на постсовјетском простору народно-демократских
револуција стекао је облик, карактеристичан за нестабилно емоционално-психолошко
стање. Јуче је према властима висок рејтинг политичког поверења и симпатије, сутра –
катастрофалан неуспех, антагонизам, који је довео јучерашње идоле практично до
свргавања. Тако се десило са Шевардназеом, Кучмом, Акајевим».
Перестројка и почетна фаза тржишних реформи у СССР је чист случај револуције
регреса, и њега уопште нису могле предвидети совјетске науке о друштву полазећи од
теорије револуција Маркса и Лењина. Ко је 90-их година подржавао Јељцина, ако не
сматрамо ништавну шачицу «нових Руса», са њиховим разумним, чак циничним
рачуном, и збуњене либералне интелектуалце? Подржали су управо оне, у којима је
ускипело обуздано совјетским системом антицивилизацијско колективно несвесно. То
су ванкласне масе људи, које су ослобођене од рационалности фабрика и КБ, правилно
схватили поклик Јељцина «ја ћу вам дати слободу!» У самом појму тржишта њиховом
слуху пријао је епитет: стихијски регулатор. А појам плана је одбацивао неизбежну
дисциплину. И тим људима, као што су запорожци боси, али пијани и весели, КПРФ је
позивала: изаберите, нас, ми ћемо обновити производњу и вратити вас строју и у
школске клупе.
Када се таква ɪɟɜɨɥɭɰɢʁɚ ɪɟɝɪɟɫɚ дешава са половином народа и он почиње
«палити ломаче и у цркву терати стадо», то је национална катастрофа. То уопште није
повратак предсовјетској руској цивилизацији («контрареволуција након 70 година»), а
«ɪɟɜɨɥɭɰɢʁɚ ɯɭɧɚ», која је имала цивилизацијску димензију. У РФ она се изражава као
демонтажа главних структура савремене цивилизације – индустрије, науке,
образовања, великих техничких система (типа Јединственог енергетског система).
Револуција може бити узрок дубоких конфликата у погледу свих
фундаменталних принципа животног устројства, свих структура цивилизације, а није
само у односима начина расподеле произведеног производа («додатне вредности»). На
пример, многи немачки мислиоци прве половине ХХ века сматрали су, да је она
револуција у Немачкој, која је настала као резултат Првог светског рата, имала у својој

127
основи однос према држави. О. Шпенглер наводи речи истакнутог конзерватора И.
Пленгеа о томе, шта је била «револуција окупљања у организацију свих државних
снага ХХ века против револуције разорног ослобођења у ХVIII веку». О. Шпенглер
објашњава: «Централна мисао Пленгеа била је то, да рат води истинској револуцији, он
ставља тачку на крај епохе индивидуализма».
Разумљиво је, да таква револуција савршено противречи Марксовој теорији, јер
за марксизам држава је само паразитска израслина на друштву. О. Шпенглер
примећује: «Маркс се и у том погледу претворио у Енглеза: држава не улази у његово
мишљење. Он мисли помоћу представа society – бездржавно».
Главни предмет ове књиге је специфичан тип револуција, које понекада
означавамо речју «обојене», а чешће речју «наранџасте» - по називу највеће од њих
која се одиграла у Украјини крајем 2004 – почетком 2005. године. Две друге сличне
револуције биле су 2000. године у Југославији и 2003. године у Грузији. Опис и
анализа «наранџастих» револуција антиципира кратак преглед њихових претходница,
посебно «плишаних» револуција 80-их година у источноевропским социјалистичким
земљама.
«Наранџасте» револуције – то су револуције, које просто не доводе до смене
врхушке власти државе и њене геополитичке оријентације, него и принципијелно
мењање основа легитимности свег државног уређења земље. Штавише, мења се чак и
седиште ɢɡɜɨɪɚ ɥɟɝɢɬɢɦɧɨɫɬɢ, оно се премешта са територије дате државе у
ɦɟɬɪɨɩɨɥɭ, у језгро светског система капитализма. Тако дубоке промене државног
уређења имају цивилизацијске димензије.
Посматрачи, следбеници представа о револуцијама, прихваћеним у историјском
материјализму (револуције као смене формација), негирају «плишаним» и
«наранџастим» операција на смени власти статус ɪɟɜɨɥɭɰɢʁɟ. Руски политиколози О.
Маслом, А. Прудник овако пишу о «наранџастим» револуцијама у Грузији и Украјини:
«Догађаји 1991. године не могу бити названи плишаном револуцијом из простог
разлога, што је у земљи дошло до смене друштвено-економске формације. Али
поставимо просто питање: је ли дошло до смене друштвено-економске формације у
Украјини, у Грузији, у Киргизији? Безусловно није. Ово и омогућује да говоримо о
томе, да је нужно одвојити класичне појмове револуције, која је историјски формирана
у свести грађана Русије, од појмова плишаних револуција, које у суштини, нису
револуције
Објективна анализа догађаја у Украјини, Грузији и Киргизији омогућује нам да
тврдимо, да су ове плишане револуције облик смене елите на постсовјетском простору.
Не више од тога… Будућа наранџаста револуција у Москви – то није ништа друго до
смена елита. При том је значајан део данашње федералне елите власти у стању да
реално сачува своје позиције на власти. Дакле, треба ли због тога проливати крв те
младе деце, која ће у најскорије време доћи у Москву из стотина руских великих и
малих градова?
Штавише, будућа наранџаста револуција позвана је да акумулира у себе знатан
део негативне енергије друштва, а то омогућује да се формира нови спектар
позитивних друштвених очекивања. Дакле, наранџаста револуција је у стању да
одложи на сасвим одређено време нову класичну руску револуцију. Ако након победе
наранџасте револуције не следи реална трансформација политичког и економског
система друштва, која води позитивним променама у животу грађана земље, онда нова
класична револуција неће доћи на време. XXI век ће такође имати своју «1917
годину»».
И заиста, у овој књизи не ради се о кɥɚɫɢɱɧɢɦ револуцијама. Али друштвене
појава уопште, а револуције посебно, и не ограничавају се класиком. Смена власти и у

128
Грузији, и у Украјини праћена је дубоким структуралним променама, не само у држави
и друштву тих земаља, него и у структури устројства света. Две постсовјетске
територије нагло су промениле свој цивилизациони тип и трајекторију развоја – оне су
истргнуте из оне земље, која је још преостала на месту СССР, мада и рашчлањеном
државним уређењем. Престале су бити постсовјетске. Будућност ће показати, да ли је
ово ново стање одрживо, али у овом моменту морамо признати, да су управо извршене
револуције.
Разуме се, те неокласичне револуције по многим својим важним обележјима
разликују се од претходних и класичних револуција, и цивилизационих револуција.
Поред осталог и по тој улози, који играју спољне снаге. М. Ремизов пише: «Револуције
су увек у овом или оном степену служиле циљевима спољних агената (макар и зато
зато што на краткорочном плану слабе друштвени организам) и на неки начин је то
инспирисан споља. Али у великим револуцијама «спољни фактор» био је управо
спољни, споредни у погледу самог револуционог акта. У случају «плишане
револуције» све је другачије: спољна подршка је њихова унутрашња црта, улази у
онтологију догађаја, постаје угаони камен нове легитимности».
За наше циљеве описа и анализа «плишаних» и «наранџастих» револуција, које су
уобличене као специфична политичка технологија свргавања државне власти током
последњих деценија (ɧɚ ɩɪɚɝɭ ɩɨɫɬɦɨɞɟɪɧɟ) – није неопходно упуштати се у детаљну
класификацију мноштва револуција друге половине ХХ века. Главно је прихватити и
осмислити чињеницу, да су револуције које су се стварно догодиле у ХХ веку изазване
неопходношћу решавања задатака не толико формационог карактера, колико
цивилизационог.
Видели смо револуције, у којим је део друштва постигао промену главних
структура животног устројства у складу са својим представама о срећном животу, али
при том су формационе промена за тај део друштва имале другостепени значај, биле су
само инструмент промена. Такве су биле и револуције кадета, и револуција либералне
интелигенције у СССР, и масовно одушевљење друштва 2003-2004. године. Али
видели смо и револуцију, коју је изводи други део друштва, да би спречио те промене,
које противрече његовим представама о срећном животу – и због тога су морали
преправљати друштвено-економску структуру.
За разумевање и предвиђање тока револуција треба пажљиво посматрати не само
противречности, које сазревају у бази друштва, него и у процесима, који се одигравају
или су циљано покренути у надградњи друштва – у култури, идеологији и сфери
масовне свести. Грамши је дао снажну теорију таквих револуција, а током последњих
пола века нагомилава се и систематизује богат емпиријски материјал. Овај рад достиже
тај ниво зрелости, када се појавила могућност брзог развијања технологија таквих
револуција примењивих у конкретној социокултурној ситуацији.

ɉɨɝɥɚɜʂɟ 9. ɋɪɛɢʁɚ-2000
До краја 1980-их година СФРЈ земља од шест самосталних република и две
аутономне покрајине, у којима је живело 25 етничких група, које су исповедале много
религија – била је пример стабилног устројства међунационалне заједнице. Њена
привреда је систем који је постао познат под називом „самоуправљање“ достигла ја
свој најразвијенији облик у Закону о Раду 1976 године, у складу са којим се средства за
производњу и други главни ресурси нису сматрали државном својином (као у СССР),
него друштвеном својином.
Међу њеним достигнућима је био ниво писмености, подигавши се од 55% 1953

129
године до 90% 1986 године, смањење смртности деце која је опала у том периоду од
116,5 на 27,1 на 1000 рођених, бесплатне медицинске услуге и образовање.
До средине 80-их година Југославија се, као „земља дисидент“ у социјалистичком
лагеру, у односима са Западом користила целим низом привилегија. Заокрет врхушке
совјетске номенклатуре, који је ушао у отворени стадијум с доласком Горбачова,
изменио је тај положај. Југославија је сама постала за Запад „отпадничка “ земља и
објекат рата.
Већ 1984 године администрација Регана је израдила тајни документ „Политика
САД у односима према Југославији“ (NSSD 133), у којем се предвиђа „тиха
револуција“, а затим интеграција Југославије у неолибералну економију „слободног
тржишта“. До 1989 г. Југославија је акумулирала велики дуг према ММФ и Светској
Банци, и ММФ је захтевао провођење структурних реформи југословенске економије
са наглим смањењем трошкова на социјалну сферу, принудној приватизацији и
замрзавању плата. У току 1 године (1989-1990) у индустрији је било отпуштено око 600
хиљада југословенских радника.
После карактеристичног за 1960-1970 г. просечног годишњег раста БДП за 6,1% ,
од 1990 г. је почео његов годишњи пад за 7,5%. Пад индустријске производње 1991 г.
је износио 21%. По захтеву Светске Банке отпуштено је још 1,3 милиона радника –
половина радног становништва земље. Изазвана од стране ММФ криза је створила
економску ситуацију која је у пракси рашчистила пут за отцепљење Словеније и
Хрватске од Југославије у јуну 1991 г. (словеначки аутори пишу, да је „подршка
радикалном одвајању од Југославије била условљена пре свега прагматичним, а не
„идеолошким“ факторима“). После њих су следиле Босна и Македонија. Оставши у
једној федерацији Србија и Црна Гора одбијају ултиматум ММФ, принцип „штапа и
шаргарепе“ овде није функционисао, није успело провести „тиху револуцију“, и 27 јуна
1991 г. у Југославији је почео грађански рат.
После распада Југославије (СФРЈ) само је Србија стајала на путу плана Запада за
укључење Балкана у економски модел, планиран за њих у Новом светском поретку.
Привреда Србије је остала у значајном делу социјалистичка, са друштвеном својином у
крупним и средњим предузећима. Србија и Црна Гора су имале и значајне залихе
минералних ресурса, које су привлачиле западне корпорације. Рудник Трепча на
Балкану располаже залихама злата, сребра, олова, цинка у угља укупне вредности више
од 5 милијарди долара.
За потчињавање Србије искоришћен је широк арсенал економских, субверзивних и
војних средстава: сурове санкције, подршка наоружавању сепаратиста интензивно
бомбардовање оружаним снагама НАТО са следећом окупацијом Косова. Велики и чак
новаторски програм за припрему слома Србије постало је циљано деловање на масовну
свест како у самој Југославији, тако и у целом свету.
Тај програм је ушао у историју као сатанизација Срба.
Важну улогу у убеђивању западне публике у суровост Срба играло је фабриковање
„по методи доктора Гебелса“ фотографије „српског логора“ у Трнопољу (Босна),
направљене из видео записа 5 августа 1992 г. новинара британске телевизијске
компаније ITN (Indeрendent Television Network – аналог руског НТВ) под руководством
Пени Маршала.
Фотографије су пропраћене тачним подацима: измождено лице иза бодљикаве
жице припада босанском муслиману Фикрету Алићу, он је разговарао са новинарима,
пружио им је руку кроз бодљикаву жицу. Та фотографија „српског логора“ је 1992 г.
обишла сву западну штампу. Тај „фотодокумент“ је разматран у Конгресу САД и
постао формални повод и оправдање за САД, да заузму отворено антисрпску позицију
за време рата у Босни.

130
 У фебруару 1997 г. у једном левичарском часопису у Енглеској изашао је чланак, у
којем су изложене околности снимања таквог кадра. По случајном подударању, друга
група новинара је направила тамо снимке, и имала видео записе, дело групе Маршала.
На њима је био насликан не „логор смрти“, него пункт окупљења избеглица,
смештених у згради школе. Ограда од бодљикаве жице је одвајала школско двориште
од цесте и била подигнута још пре рата да деца не би истрчавала на пут. Новинари су
„затворенике-муслимане“ снимали кроз ограду – а могли су је заобићи и снимити их
просто као неке који се одмарају на свежем ваздуху. Улаз и излаз из жицом ограђеног
простора били су слободни, и чак на другим кадровима из видеозаписа ITN, који нису
емитовани, видљиво је да „затвореници“ пролази кроз ограду или је обилази. Те су
кадрове пронашли сарадници левичарског часописа и поставили на Интернет. Аутор
тог чланка је оптужио телевизијску компанију за манипулацију. А ова је часопис
тужила суду „због клевете“.
Затим је „сатанизација“ Срба била постављена на широко комерцијалну основу.
Власти Хрватске, Босне и Херцеговине, а такође и албанска опозиција Косова заједно
су унајмили пиар фирму „Ruder-Finn Global Public Affairs“ за вођење антисрпске
кампање са циљем дестабилизације Југославије. У априлу 1993 г. директор те фирме
Џејмс Харф је дао интервју Жаку Мерлино са француског ТВ канала TV-2. Хвалио се
тиме како је његовој форми успело да створи антисрпско расположење у јеврејском
јавном мнењу, приписујући Србима кривицу за погибију Јевреја. Рекао је: „У
хрватским логорима је нестало десетине хиљада Јевреја, тако да код јеврејских
интелектуалаца и организација постоје сви узроци за непријатељство према Хрватима
и босанским муслиманима. Наш задатак се састојао у томе да изменимо тај однос, и
нама је то изванредно успело“. Кривица за погибију Јевреја је пребачена на српску
страну. Исфабриковане и публиковане под фирмом лажних фотографија српских
„логора смрти“ биле су у тиражним западним мас-медијима.
Касније снаге ОУН нису могле наћи никаквих доказа постојања тих „логора
смрти“. Репортажа о „логорима силовања“, које су тобоже држали Срби, такође су се
показала исфабрикованом. После окупације Босне од стране ОУН нико није изјавио о
било каквим знацима постојања таквих логора или медицинских докумената о „таласу
трудних жена“, о којима су извештавали западни мас медији.
Кампања сатанизације Срба током 1993-95 г. представљала је велики експеримент
манипулације свешћу западног малограђанина. Објављена је чак и серија важних
чланака, посвећених „сатанизацији“ Срба као технологија. главни њихов закључак је
био овакав: ако се реч „Србин“ непрекидно и често смешта у негативан контекст
(једноставно укључује у опис догађаја и у окружује непријатним епитетима), то ће се
код читаоца или ТВ гледаоца, независно од њихове позиције створити одбојности
према Србима. Осим тога, не треба, разуме се, давати приступ пред телевизијске
камере ником од Срба – сваки разуман људски говор, који су изрекли Срби (чак и на
споредну тему), халуцинацију укида.
Као показатељ вештачки створене одбојности према Србима навођена су два
догађаја и реакције јавног мнења на њих (премда је сличних догађаја било
поприлично). Први је – јединице ОУН на територији Српске Крајине, заузетој од
Хрвата, масовне гробнице српских цивила које су бојовници убили током операције
„Олуја“.

Истраживање су водиле две независне комисије – Мисија посматрача Европске уније и

група експерата ОУН за људска права. Како је изјавили дописнику „Гардијана“
истакнути дипломата (који је желео да остане анониман). „извештаји те мисије нису
објављени – пошто су Хрвати савезници Запада“. Тај дипломата, чије име новине нису

131
навеле, појашњава „Постоји нешто слично пакту са Хрватском не отварати ту
пандорину кутију“. Слични и чак неупоредиво мањи злочини Срба изазивали су у то
време на Западу бурну реакцију моментално бомбардовање из ваздуха. У датом случају
реакција западних политичара и штампе није уопште било. На тим аргументима
социолози су забележили чињеницу постојања одрживог двоструког стандарда у
јавном мнењу.
Други догађај, на који су обратили пажњу социолози, обнародовали почетком 1996
г. у тој чињеници, да су Американци дотурали босанским муслиманима оружја у
вредности 300 милиона долара, које је асигнирала Саудијска Арабија. Дотурале су
кршећи тиме ембарго ОУН, који су Американци управо били дужни да штите и
контролишу. Те тајне испоруке оружја су почеле већ за време Џорџа Буша (старијег) за
припрему рата у Босни, али су пуни замах стекле под Клинтоном. Испоруке су вршене
преко Хрватске, која је саучествовање у тој операцији наплаћивала добијањем
половине оружја. Понекад су у случају потребе авиони тајно ноћу летели у Тузлу,
Изетбеговићу. Да је откривена чињеница кршења ембарга у корист Срба, то би
изазвало огроман међународни скандал и репресије против Срба – уз одобравање
читаве западне публике. У датом случају није било никакве реакције.
„Прекретница“ у одлуци НАТО да почне рат против Југославије 1999 г. постало је
тзв. „масовна убиство“ у Рачку (Косово). По листу „Неw Yорк Тимес“, амерички
дипломата Виљем Вокер је довезао са собом оперативну групу агенције „Асошијетед
прес“ на место, где се по његовим речима десило масовно убиство 45 Албанаца од
стране српских снага безбедности.
Француски листови „Mond“ i „Figaro“ довели су у сумњу његову причу. Европски
експерти касније нису могли наћи доказе масовног убиства у Рачку. Француски ратни
дописник Рено Жирар је писао: „Што више од свега изненађује, је то што, је тај
материјал поремећених оператора АП, на радикалан начин противурече оптужбама
Вокера“. У јануару 2004 г. фински патологоанатом Хелена Ранта, која је водила
истрагу тог случаја, изјављује, да су у Рачку погинули и Албанци, и српски
припадници снага безбедности. Експерти-криминолози сматрају, да тела нађена у
Рачку припадају онима, који су погинули са обе стране за време борби између српске
полиције и косовске ослободилачке Армије. Х. Ранта изјављује, да рад Хашког
трибунала (процес против Слободана Милошевића) обилује толико грубим
прекршајима да не подлежу никаквом опису.
У јуну 2000 г. међународна група правника се окупила у Њујорку и прогласила
војне и политичке лидере кривим за извршене ратне злочине против Југославије у
периоду од 24 марта до 10 јуна 1999 г. Главни окривљени у том процесу је бивши
Главни јавни државни тужилац САД Ремзи Кларк. Представљени су материјали, који
доказују унапред смишљен избор цивилних циљева приликом бомбардовања
београдске телевизије, колоне избеглица и кинеске амбасаде. У то време западни мас
медији много пажње су поклањали процесу над Милошевићем, у њима није било
помена о Клинтоновом нарушавању америчког законодавства приликом вођењу рата у
Југославији.
Рат НАТО против Југославије 1999 г. по свом значају као део програма
успостављања Новог светског поретка далеко превазилази оквире других регионалних
ратова. Као прво, САД отворено изјављује, да је реч о рату усмереном на преуређење
света – рату цивилизација. Н. Чомски наводи у наслову чланка прегледа у „New York
Times“ (4. априла 1999 г.): „Нови сукоб Истока и Запада“. У том програмском чланку је
речено: „Демократски Запад, његове хуманистичке инстинкте шокира варварска
суровост Срба“. Овде нема уобичајених идеолошких прикривања модерног XX века,
произашао је преврат према претходном расизму – хуманизам и демократичност

132
представљени су као инстинкти, као природни квалитет западног човека, који је уредан
човек. Православни Срби, напротив, немају те инстинкте, њихови инстинкти су
„варварска суровост“.
Агресија против Југославије требала је постати преседаном зато, да би узаконили
одступање САД од главних норми савременог међународног права – принципа
суверенитета и немешања у унутрашње послове државе. У замену је покренута
доктрина „хуманитарне интервенције“, која даје НАТУ право на ратна дејства против
сваке земље, где су „нарушена људска права“. Правно признање те доктрине је
прекривено, међутим она се реализује по „праву јачег“.
При том агресија НАТО није оправдана никаквим иако чак лажним, али споља
рационалним аргументима, пошто су од самог почетка и експерти и званичници ОУН
упозоравали, да управо та агресија доводи до праве хуманитарне катастрофе. У својим
обраћањима на телевизији Клинтон изјављује, да, почињући бомбардовање Југославије
„ми штитимо наше интересе, штитећи наше вредности и доприносимо учвршћивању
мира“. Бомбардовања су довела до изласка са Косова 350.000 избеглица, и, у складу са
изјавама Управе ОУН за избеглице, изложили су опасности животе десетина хиљада
њих.
Н. Чомски, који скрупулозно сакупља сличне случајеве одступања од
рационалности политике САД, пише о томе, како је дао објашњење бомбардовања
Југославије 1999 г.: „Тезе за свакодневну употребу потврђује, са је САД било потребно
нешто учинити: просто нису могле остати равнодушне, на то да се на Косову
настављају злочини. Тај аргумент је толико апсурдан, да га је чак некако чудно и
слушати. Претпоставимо, да видите, како се на улици врше злочини, и схватате, да не
можете ћутати и стајати са стране – због тога ви узимате аутоматску пушку и убијате
све учеснике датога догађаја: злочинце, жртве, сведоке. Требали би то прихватити као
разумну и морално оправдану акцију“.
Осим директних ратних дејстава, важно оруђе у арсеналу Запада за разарање
Југославије су били и политички атентати. 8 јула 1999 г. САД и Велика Британија су
објавиле да се њихове специјалне команде већ тренирају за операције отмице
такозваних ратних заробљеника и председника Милошевића – Државни департмент
САД је чак објавио и награду од 5 милиона долара за његову отмицу. Убијено је
неколико чланова југословенске владе (укључујући министра одбране Павла
Булатовића) и познате политичаре који су заузели антизападну позицију. Први који је
постао познатим је западни план атентата на председника Милошевића био је
направљен 1992 г. тај план је касније обнародовао Ричард Томилсон, бивши радник
британске обавештајне службе „Ми-6“.
Велики напори за разбијање федерације су чињени на отцепљењу Црне Горе од
Србије. Њен председник Ђукановић је водио курс изласка из Југославије, давши на
знање, да ће форсирати одвајање, ако председник Милошевић буде реизабран на нови
мандат. Чак је изјавио да сматра од „првостепеног значаја“ за Црну Гору да приступи у
НАТО – који је бомбардовао његову земљу пре свега годину дана.
Међутим већа половина становништва Црне Горе је била против одвајања, и сваки
корак у том правцу био је рискантан. Спремао је раздор, Ђукановић је скупио више од
двадесет хиљада „специјалне полиције“ са противтенковским наоружањем и
артиљеријом. Њу су обучавали западни специјалци. Конфликт у Црној Гори дао би
НАТО изговор за инвазију. План интервенције је био спреман већ октобра 1999 г.
Званичници САД изјављују, да су друге чланице НАТО такође сачиниле планове
инвазије.
Приредили су и провокације. 31. маја 2000 г. убијен је Зоран Зугић, саветник
председника Црне Горе Ђукановића по питању безбедности. Западни политичари су за

133
то окривили Милошевића, иако би му то убиство недељу дана пре избора у Црној Гори
било крајње некорисно. Запис телефонског разговора између шефа америчке мисије у
Дубровнику са чиновницима Државног департмента САД, америчке привредне групе у
Црној Гори и Агенције за међународни развој директно указују на саучесништво ЦИА
у том убиству. Прес-конференција у Београду, на којој је демонстриран тај запис, била
ЈЕ у потпуности игнорисана у западним медијима.
Али завршни удар по Србији је нанесен помоћу метода „плишане револуције“.
Преврат у Југославији је проведен и постао типична операција на свргавању шефа
иностране државе, не кроз отворено насилне акције, него помоћу савремених изборних
технологија.
План свргавања југословенске владе почела је реализовати још администрација
председника Клинтона у новембру 1998 г. – у форми подршке сепаратистима у Црној
Гори и десне опозицији у Србији. Кроз неколико месеци, већ за време бомбардовања
Југославије, Клинтон је потписао тајну инструкцију за ЦИА, у којој је био постављен
циљ у најкраћем року свргнути владу Милошевића. ЦИА је требала скривено
финансирати опозиционе групе и врбовати издајнике у југословенској влади, армији и
полицији.
Важан задатак је био уједињавање распарчаних снага десне опозиције у Србији.
1999 г. амерички званичници подстрекавају их на масовне демонстрације против владе,
али су брзо ослабели. Сада је државни секретар САД Мадлен Олбрајт изразила
разочарење пропадањем претходног покушаја свргавања југословенске владе – нада се
да ће, „санкције принудити људе да окриве Милошевића за њихове патње“. Али тада
људи до тога још нису „дозрели“. Сад је улог био стављен на предстојеће изборе,
заказане 24 септембра 2000 г.
Када су 24 јула објављени федерални и локални избори, амерички и
западноевропски чиновници су се срели са лидерима српских опозиционих партија,
подстичући их на уједињење око једног кандидата и председника. Коштуница је био
изабран, не од Срба, него од Американаца, када су њихова проведена социолошка
истраживања показала, да је он способан да добије довољно гласова. Почетком августа
2000 г. САД отвара и Будимпешти специјални биро за помоћ југословенским
опозиционим партијама. Међу њиховим сарадницима су били у најмању руку 30
стручњака за психолошки рат, од којих су многи учествовали раније у тим врстама
операција за време рата НАТО против Југославије и против Ирака.
У Бугарској се са Запада финансирана Политичка Академија Централне и Југо-
Источне Европе утемељила програм за припрему српске опозиције. Још једна Западна
финансирана бугарска организација – Балканска Академија старих извештача, пружила
је „финансијско-техничку експертску помоћ“ југословенским опозиционим медијима
пред изборе.
Помоћу британских специјалних служби створена је организација „Нови Српски
Форум“. Кроз њега су организовали редовна краћа путовања српских стручњака и
научника у Мађарску на разговоре са западним експертима.
Циљ тих сусрета је био разрадити план „друштва после Милошевића“, форум је
издавао извештаје о припреми „плана деловања“ будуће прозападне владе – пре свега
„реинтеграција Југославије у европску породицу“ и приватизација.
Амерички и западноевропски новац је усмерен на десне опозиционе партије и
медије кроз такве организације, као што је Институт отвореног друштва Џорџа Сороша
и национални фонд подршке демократији (САД). Новац из САД је стизао српској
опозицији кроз SEED (Support for East Europen Democracy – „Подршка Демократији у
Источној Европи“). Трошкови SEED су део буџета Државног департмента САД.
Укупно је у Србију кроз SEED стигло 15,3 милиона долара 1998 г., 24,3 милиона 1999

134
г. и, најзад, 55 милиона долара 2000 г. за њихов распоред се користе, нарочито, канали
организације Балканска Иницијатива при Америчком Институту за Мир. Национална
демократска организација (НДИ) је још једна од мноштва полуприватних
организација, које врше активну делатност у Источној Европи. НДИ отвара одељење у
Београду 1997 г. и до 1999 г. већ је обучила више од 900 лидера и активиста десних
партија „предизборној стратегији и вештини привлачења широке пажње“. За припрему
преврата је такође придобијена друга „друштвена“ организација – Међународни
републички институт (IRI). Ако је НДИ ставила улог на рад са опозиционим партијама,
то се IRI бавила студентским покретом „Отпор“, који је поставио „топовску храну“ за
акције у Београду. На њима ћемо се зауставити подробније, тзв „Отпор“ је играо
одлучујућу улогу у српској „плишаној револуцији“, који су послужили као основи за
сламање државних структура.
Покрет „Отпор“ је створен у октобру 1998 г., групном активношћу руководилаца
студентских акција 1991-1992 и 1996-1997 г. следећи корак је био промишљање
техника и метода борби. Симбол покрета – песница - је смишљена тако, да на
најпростији начин, помоћу аутомобилске гуме обоји, било га је могуће нацртати на
јавним местима и да при том буду добро видљиви и препознатљиви. Назив
организације Студентског покрета „Отпор“ давало је на знање, да се ради о младим,
одлучним и прогресивним људима. Његов циљ је свргавање режима Милошевића,
метод борбе је ненасилан.
Већ почетком новембра 1998 г. отпочета је серија уличних акција и представљања,
следећа је од раније промишљаних стратегија ненасилних метода борбе. Њихова
концепција је била заснована на хумору, исмејавању и критици режима и његових
одређених представника, с тим да у шаљивом облику објашњавају ситуацију у земљи и
привлаче симпатије грађана. Опозиционе новине су насликале песницу и девизу:
„Гризи режим да живи Отпор“. Одбори „Отпора“ су организовани на Београдском
универзитету, где су постигли да смене декана филолошког факултета, постављеног,
по тада важећем пословнику о раду, за ректора. Међутим после 24 марта 1999 г.
„Отпор“ се нашао на граници пропасти због почетка натовског бомбардовања Србије,
на неко време је морао отићи у сенку.
„Отпор“ је обновио свој рад у августу 1999 г. по завршетку бомбардовања.
Добивши финансирање из иностранства, организација је почела изнајмљивати
просторије за своје канцеларије. Обилно финансирање је довело до проширења
покрета. Ако је до 2000 г. „Отпор“ деловао на четири универзитетска и неколико
крупнијих градова, то је у фебруару 2000 г. у Србији било већ у 160 њених општина.
Преобразили су га из „студентског“ у „народни“ покрет. „Отпор“ је постао главном
структуром, кроз које су западне специјалне службе водиле послове са десним
организацијама. Под утицајем америчких инструктора, који делују кроз „Отпор“,
лидери опозиције потписују споразум о сарадњи и у јануару 2000 године формирали
Демократску опозицију Србије (ДОС). У том моменту коалиција ДОС је бројала 19
партија и ишла на изборе са једним кандидатом Коштуницом. „Отпор“ је почео
активну кампању привлачења грађана за учешће у изборима зато, да кажу „не“ влади
Милошевића. „Отпор“ је смислио паролу „Готов је“, који је постао популаран
политички мотив у целој Србији упоредо с тим, заједно са 42 невладине организације
„Отпор“ је иницирао и провео кампању „Време је!“ на територији целе Србије, у којој
је читав низ познатих личности позивао грађане да изађу на изборе. Чланови „Отпора“
су позвани на десетодневне курсеве од 28 августа, и још једном од 11 септембра у
америчкој амбасади у Бугарској и Румунији. Те курсеве су проводили радници ЦИА и
стручњаци за пропаганду, и упућени у политичке технологије.
Две организације подршке Националног фонда подршке демократији (САД),

135
напред поменути НДИ и ИРИ, су одвојили 4 милиона долара за програм „од врата до
врата“ и „пробуди глас“. Одмах после избора конгрес САД је отвореним гласањем
ратификовао додатних 105 милиона долара за југословенске десне партије и медије.
„Отпор“ се брижљиво спремао за преврат. Пароле, зидни штандови и друге
материјале опозиције уредили стручњаци рекламних компанија. Пропаганда је вођена
на високом професионалном нивоу, „Отпору“ су бесплатно помагале водеће рекламне
агенције Србије (новац им је стизао директно из иностранства). Расположења људи у
Србији на почетку су брижљиво изучавали, а затим манипулисали помоћу „Отпора“.
Студенти су просто озвучили оно, што мисле људи. Последња фаза је прошла тако. За
недељу пре избора Европска унија емитовала „Посланицу српском народу“, и којој су
обећали, да само победа опозиционог кандидата Коштунице доводи до укидања
санкција. „Чак и ако се Милошевић врати на власт демократским путем – изјавио је
чиновник Европске уније, – санкције ће остати на снази“. То је био моћан фактор
психолошког притиска на осиромашене становнике Југославије, разорених ратом, и
годинама економских санкција.
Још пре избора званичници Запада су окривили југословенску владу за
фалсификовање избора. Већ на дан избора, пре било каквог пребројавања гласова,
Демократска опозиција Србије (ДОС) је објавила победу свога кандидата. Никаквих
разлога за то није било. Опозиција и није спремна да призна изборе, какви су и били
њихови резултати.
Више од 200 међународних посматрача је контролисало ток избора укључујући
пребројавање гласова и прецизирање резултата. Један од посматрача, грчки министар
иностраних послова Карлос Папоулис, направио је закључак: „Изјаве о свеопштем
лоповлуку, таквих као Хавијер Солана (комесар за иностране послове Европске уније)
показали су се лажним“. По његовим речима, избори су проведени „беспрекорно“.
Официјелни резултати избора су објављени. Коштуница је скупио 48% гласова,
Милошевић 38,6%. Други круг је био заказан за 8 октобар. Међутим Коштуница је
одбио да учествује у другом кругу, у акцију је уведен план свргавања југословенске
владе посредством масовних иступања. Руководилац изборне кампање Коштунице,
Зоран Ђинђић, је позвао „све да изађу на улицу“ и почну генерални штрајк: „Потребно
је настојати да се паралишу све институције, школе, позоришта, биоскопи,
канцеларије“. Почела је завршна етапа „плишане револуције“.
Узроци, због којих Коштуница није хтео доћи на власт законским путем, су
очигледни. На федералним изборима лева коалиција је добила 74 од 137 места у Већу
Грађана и 26 од 40 места Већу Република.
Лева коалиција је имала већину у српском парламенту, што се чинило немогућим
за ДОС да оствари њихове програме, пошто су овлаштења председника у Југославији
била довољно ограничена. Само је државни преврат омогућавао да ДОС заобиђе закон
и смени владу. Догађају су се развијали овако: 1. октобра објављен штрајк рудара
највећих рудника угља са захтевима оставке Милошевића; 2. октобра почиње
генерални штрајк (тачних података о његовим размерама нема). Велику активност су
испољили студенти. Активиста универзитетских организација анархиста говори:
„Филозофски факултет је епицентар свих иступа против државе и власти. Студенти су
одлучили да блокирају Универзитет. Подигли смо барикаде и успоставили даноноћно
дежурство, да би осујетили декана на уђе у универзитетски град“. Милошевић је
поништио резултате избора, али то већ није утицало на ток догађаја. 5. октобра пре
датума другог круга гласања, „Отпор“ је отпочео митинг у Београду са довозом људи
из региона. Опозиција је поднела ултиматум Милошевићу са захтевом добровољне
оставке, али га он није прихватио. Покушаји владе да организују снаге полиције и
специјалних пододељења за растеривање митинга није успео – структуре безбедности

136
су се отеле контроли Милошевића. Студенти и окупљена гомила је на силу провалила
најпре у зграду Савезне сакупштине (парламента) у Београду и тамо направили пожар,
а затим на радио и телевизију Србије. После освајања телевизијског центра на
фреквенцији државног канала се почела емитовати независна телевизијска компанија
Б-92. Међутим ускоро је због насталог пожара у телевизијском центру сва три државна
канала прекинула емитовање. Нападом на федерални парламент и српску
радиотелевизију руководили су специјално припремљени одреди бивших војника. На
челу напада је био Велимир Илић начелник града Чачка. „Наше су акције биле
испланиране раније – објашњавао је он касније. – Наш циљ је био потпуно јасан –
узети контролу над главним институцијама режима, укључујући парламент и
телевизију“. После тога, кад су наоружани одреди провалили у парламент за њима је
следила гомила присталица ДОС, који су ломили намештај и компјутере и палили
парламент. На улицама су пребијали полицајце и хулиганске гомиле су напуниле
улице. Возила хитне помоћи која су возила рањене полицајце су била заустављена од
активиста ДОС који су захтевали изручивање рањених.
Изборна комисија је изјавила да је погрешила приликом пребројавања гласова и
признала победу Коштунице. Он је дошао на митинг као нови председник Југославије
и рекао, да „је Србија од сада поново део Европе“. У поноћ је Коштуница иступио на
освојеној телевизији, саопштивши, да ће санкције бити скинуте у понедељак: то је
чврсто обећала Француска. 6 октобра Милошевић је признао пораз на изборима што је
и било завршна операција. Његово касније затварање је било већ ствар технике по
целој Србији су уништавали локалне одборе Социјалистичке партије Србије и
Југословенске удружене левице. Наоружане групе ДОС су силом изгонили
руководиоце државних предузећа, универзитета, банака и болница по целој Србији
представници ДОС су отворено претили ескалацијом уличног насиља да би принудили
српски парламент да се сагласи на превремене изборе. У време док је гомила превртала
и палила полицијска возила, разарала зграде и премлаћивала људе, Коштуница је
свечано објавио: „У Србији је победила демократија“.
Званично, жртве „плишане“ револуције у Београду су постала два човека и око 30
људи је било рањено. На тај начин њу је било могуће сматрати типичним државним
превратом, извршеним помоћу технологије ненасилних акција. После пада
Милошевића активисти покрета „Отпор“ се баве активним ширењем свога искуства по
целом свету. Ево шта пише један од његових идеолога: „У савременом свету постоји
немало ауторитарних режима, који се не придржавају интереса својих грађана и
нарушавају основна права и слободе човека, што неминовно доводи до протеста. У
случају избора ненасилних метода борби, активисти „Отпора“ спремни су поделити
своја искуства“. У самници и у изолацији Југославија се супротстављала
империјалном притиску Запада, подносили прозападни сепаратизам, санкције, рат и
тајне операције. Она је остала независна и сачувала привреду са водећом улогом
друштвене својине. Најмоћније државе планете су иступиле против ње, и ипак је
издржала више од десет година. Њу је уништила „плишана револуција“, организована
и подржана од САД и НАТО.

(Превод дијела књиге: Кара-Мурза Сергей - ɗɤɫɩɨɪɬ ɪɟɜɨɥɸɰɢɢ. Ющенко,

Саакашвили... Москва: Алгоритм, 2005.)

137
mr Manja Ĉuriü UDK 327:[316.334:338.124.4 Prethodno saopštenje
Dajana Ĉurašinoviü

IZVORI MOûI GLOBALIZACIJE

U SAVREMENIM MEĈUNARODNIM ODNOSIMA

Apstrakt: Globalna ekonomija prema ideolozima globalizacije, þini istu objektivnim tokom
istorijske nužnosti. Elektronske komunikacije predstavljaju nervni sistem a globalna ekonomija
krvotok svijeta koji vode povezivanju društava. Procesom globalizacije upravljaju transnacionalni
kapital, transnacionalne korporacije i meÿunarodni monetarni fond (MMF). Trijumvirat nije novost u
dosadašnjim pokušajima globalizacije ali je novina u njihovoj mobilnosti, razmjerama korporacija,
slobodnoj cirkulaciji, uniformnosti kodeksa ponašanja i pravilima strukturnog prilagoÿavanja.
Trgovina i proizvodnja pokreüu globalizaciju. Finansijski kapital je dominantna sila ekonomske
integracije.Transnacionalne korporacije karakteriše gigantizam i globalizam. Svjetska trgovinska
organizacija omoguüila im je povlastice kroz meÿunarodne propise. Osnovna premisa globalizacije je
ekspanzija. Grupa vodeüih razvijenih zemalja se organizuje oko zajedniþkih preekonomskih pravila
igre u guste mreže nadnacionalnih institucija kao ideološke podloge globalizacije. Ideologija
globalizma priprema teren za brzinu i intenzitet povezivanja svijeta.
Kljuþne rijeþi: globalizacija, integracija, multinacionalne kompanije, novi svjetski poredak

SOURCES OF POWER OF GLOBALIZATION

IN MODERN INTERNATIONAL RELATIONS

Abstract: According to the authors who have studied globalization the global economy is the
objective course of historical necessity. Electronic Communications are the nervous system and the
global economy bloodstream of the world leading networking companies. The process of
globalization is driven by transnational capital, transnational corporations and the International
Monetary Fund (IMF). The triumvirate is nothing new in the current globalization efforts, but the
novelty are their mobility, the extent of the corporation, free circulation, uniformity of codes of
conduct and policies of structural adjustment. Trade and production are triggered by globalization.
Financial capital is dominant force of the economic integration. Transnational corporations are
characterized by gigantism and globalism. The World Trade Organization gave them the privileges of
the international regulations. The basic premise of globalization is expansion. The group of leading
developed countries are organized around common economic rules of the game through the dense
network of supranational institutions that created ideological foundations of globalization. The
ideology of globalism, laying the groundwork for the speed and intensity of connecting the world.
Keywords: globalization, integration, multinational companies, the new world order

Viši asistent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Banjoj Luci. Korespondencija:
manjadjuric@gmail.com

Student master politikoloških studija na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Banjoj Luci.
Korespondencija: dajana.djurasinovic0101@hotmail.com

139
 1. ODREĈENJE POJMA GLOBALIZACIJE

Pojam globalizacije koristi se sve češće u sociološkoj, politikološkoj a najviše u

ekonomskoj literaturi, naročito u poslednje dvije decenije. Među autorima, međutim, postoje
značajne razlike u pogledu određenja ovog pojma, prije svega definisanja njegovog sadržaja.
Saglasnost je postignuta kod tvrdnje da je globalizacija specifičan proces koji dovodi do
povezivanja ljudi širom planete, do jačanja komunikacija među ljudima bez obzira na
državne granice, do ubrzanog protoka robe, novca i kapitala širom svijeta, ekonomske
saradnje, prenosa i prerade najraznovrsnijih informacija, do naglog razvoja međunarodne
saradnje među državama, međunarodnim organizacijama i institucijama, što sve vodi ka
ekonomskom napretku, podstiče i ubrzava demokratizaciju, kako u svijetu tako i u svakoj
zemlji pojedinačno.
Današnji ciljevi globalizacije su beskonačna akumulacija kapitala koja ne zna za
granice i nacionalne privrede, maksimiziranje profita, nastajanje bogatijih i jačih država kroz
eksploatisanje prirodnih i ljudskih resursa nerazvijenih država. Ciljevi su ostali isti kao i prije
pet vijekova, samo se danas kriju pod novim imenom, globalizacija.1
Kada je riječ o preraspodjeli ekonomsko političkih snaga u procesu globalizacije
savremenog svijeta onda je uvijek riječ o borbi za vlast. Sjedinjene Američke Države su za
sada jedina svjetska supersila koja pretenduje na svjetsko liderstvo. SAD nameću svoja
pravila igre i modele čiji finansijsko-ekonomski globalizam počinje da prelazi u vojni
globalizam sa direktnom upotrebom oružane snage. To se posebno vidjelo na primjeru vojne
intervencije u Jugoslaviji i Iraku.2
Osnovna karakteristika globalizacije u savremenim međunarodnim odnosima je sve
jača međusobna povezanost preko 200 država u svijetu i internacionalizacija njihovog
društveno političkog života. Globalizacija je zahvatila sve zemlje svijeta i sve oblasti
privrednog, socijalnog i društveno političkog života, prema tome ona je svjetski proces.3
Vidojević smatra da je globalizacija proces koji, iako određen logikom
pozapadnjačenja svijeta sa svojstvenom agresivnošću i ideologijom američkog sna, ima
potencijale što osporavaju tu logiku. Globalizaciju je prema njemu moguće izmijeniti u
smislu krupnih promjena njenog sadržaja i metoda realizacije, samo pod uslovom
izmijenjenih svjetskih odnosa ekonomske, tehničke, političke, vojne i kulturne moći odnosno
kako Vidojević ističe usljed smanjivanja i ukidanja monopola svjetske moći u cjelini od bilo
koje zemlje ili grupe zemalja.4

2. ISTORIJAT NASTANKA GLOBALIZACIJE

Globalizacija je imala nekoliko faza svog razvitka. U prvoj fazi od Drugog svjetskog
rata do kraja 60-ih godina glavnu ulogu je imala svjetska trgovina, a stepen globalizacije se
mjerio udjelom u svjetskom izvozu. Druga faza globalizacije obuhvata period 70-ih godina u
kojem su dominantnu ulogu imale strane investicije. Treća faza je počela 80-ih godina i u njoj
se proces globalizacije odvijao pod uticajem tehnologije. Termin globalizacija je nastao u
drugoj polovini 20. vijeka ali se nije razvio do 80-ih godina. Globalizacija je proces koji je
1
Više o tome pogledati kod: Vojislav Mićović. Globalizacija i novi svjetski poredak. Beograd, 2001. 183.
2
Ivica Stojanović. Međunarodni ekonomski odnosi. Beograd: Megatrend, Univerzitet primijenjenih nauka,
2005. 171.
3
U literaturi se često pominje Levitova definicija globalizacije kao jedna od prvih. Teodor Levit je u svom
članku „Globalizacija tržišta“ iz 1983. godine, definisao globalizaciju kao novu komercijalnu realnost, koja se
ispoljava kroz nastanak globalnog tržišta za standardizaciju potrošačke robe, u količinama koje su ranije bile
nezamislive. Za detaljnije podatke pogledati: Theodore Levitt: „The globalization of markets“.
http://www.lapres.net/levit.pdf (preuzeto 06.02.2014.)
4
Zoran Vidojević. Kuda vodi globalizacija. Institut društvenih nauka, Beograd, 2005. 67.

140
trajao vijekovima, prateći ekspanziju ljudske populacije i rast civilizacije. Neki raniji oblici
globalizacije su postojali za vrijeme Mongolskog carstva.
Globalna integracija se nastavila i kroz ekspanziju evropskog tržišta u 16. i 17. vijeku
kada su portugalsko i špansko carstvo došli do svih krajeva svijeta. Termin je postao fenomen
u 17. vijeku kada je prva multinacionalna kompanija nastala u Holandiji. Zbog velikog rizika
koji je postojao na međunarodnom tržištu vlasništvo je podijeljeno u akcije. Liberalizacija u
19. vijeku je poznata i kao „Prva era globalizacije“, a period karakteriše ubrzan rast na
međunarodnom tržištu i ulaganja između evropskih imperijalnih moći, njihovih kolonija i
poslije SAD-a. Prva era globalizacije je počela propadati sa početkom Prvog svjetskog rata, a
poslije se i raspala tokom krize zlatnog standarda 1920-1930. godine.5
Globalizaciona era počinje poslije Drugog svjetskog rata, napretkom u tehnologiji
koja je smanjila troškove trgovine i trgovinskim rundama pod kontrolom GATT-a koji je
vodio nizu dogovora o otvaranju slobodnog tržišta. Urugvajska runda od 1984. do 1995.
godine dovela je do stvaranja Svjetske trgovinske organizacije (STO).
Globalizacija se najčešće definiše kao proces nadnacionalne, kulturne, ekonomske,
tehnološke i društvene razmjene. Džon Esposito globalizaciju tumači kao međunarodno
oslanjanje društava jednih na druge, u oblastima poput politike i ekonomije. Entoni Gidens
ovom pojmu daje širi opseg. Za Gidensa globalizacija podrazumijeva koncentraciju svijeta u
jednu cjelinu, brzo širenje istih stavova te uspostavljanje svjetske kulture koja je praćena
nekom vrstom opšteg očekivanja, da se svijet formira kroz zajedničke institucije, i na temelju
istih životnih iskustava. Globalno širenje termina „globalizacija“ dokaz je prema Entoni
Gidensu upravo onih trendova na koje se odnosi. Prije samo 20 godina ovaj termin se jedva
upotrebljavao, bilo u akademskom ili u svakodnevnom jeziku. Danas skoro svaki politički
govor nije cjelovit ako je ne spominje.6
Posljednjih nekoliko godina javila su se različita razmišljanja o globalizaciji. Entoni
Gidens uočava dvije vrste ljudi koji o njoj govore i to skeptike i radikale. Prema skepticima,
cijela priča o globalizaciji samo je priča. Najveći dio ekonomske razmjene ne odvija se širom
svijeta već između regija. Zemlje Evropske unije uglavnom trguju međusobno kao i
trgovinski blokovi pacifičke Azije i Sjeverne Amerike.
Drugi se prema Gidensu nazivaju radikalima i oni ne samo da tvrde da je globalizacija
stvarnost već osjećaju i njene posljedice. Globalna razmjena je kako tvrde „radikali“
razvijenija nego prije 30 godina. Nacije su izgubile nekadašnji suverenitet a političari više i
ne mogu uticati na događaje. Gidens citirajući Keniči Omu, japanskog specijalistu za biznis
kaže da je era nacionalne države završena, a nacije su postale fikcije.7

3. IZVORI MOûI GLOBALIZACIJE

Prema enciklopediji „Britanika“8 globalizacija je proces u kojem iskustvo

svakodnevnog života postaje standardizovano širom svijeta. Globalizacija koristi tri sile za
razvoj: ulogu ljudske migracije, međunarodno tržište kroz brzo kretanje kapitala i integraciju
finansijskih tržišta. Globalizacija označava ekonomski, politički i kulturni proces koji je
omogućen brzim razvojem na poljima transporta i komunikacija, a koji je često vođen željom
velikih korporacija za osvajanjem novih tržišta.

5
Više o tome: Vojislav Mićović. Globalizacija ili nova imperija Pax Americana. Beograd, 2005. 70.
6
Isto: 76.
7
O uništavanju nacionalnih granica putem globalizacije, detaljnije pogledati u knjizi: Ome Keniči. Nova
globalna pozornica – izazovi i prilike u svijetu bez granica. Zagreb: Mate, 2007.
8
Merriam-Webster Dictionary
http://www.merriam-webster.com/dictionary/globalization
(posjećeno 06.02.2014.)

141
 Globalizacija obuhvata sve sfere života, ali njen najznačajniji dio čini globalizacija
proizvodnje, trgovine i finansija. Zato je globalizacija prema dr. Oskaru Kovaču mehanizam
ostvarivanja transnacionalnog poretka. Prema Eriku Hobzbornu objektivni uslovi za
realizaciju mondijalističkih ideja stvoreni su u eri imperija. Proces ekonomske globalizacije
podrazumijeva potpunu privatizaciju i ukidanje svih pravila u ekonomskoj sferi, otklanjanje
svih oblika državne kontrole, slobodno kretanje roba i kapitala, smanjenje davanja za
socijalnu zaštitu, zdravstvo i školstvo, smanjenje radne snage, povećanje nezaposlenosti,
uvećanje bogatstva za uski sloj elite i dalje produbljivanje socijalne nejednakosti.
Prema Blumentalu internacionalizacija proizvodnje i finansija kao i drugih
ekonomskih resursa nagriza moć pojedinačne države da kontroliše sopstvenu ekonomsku
budućnost: „Iza svjetske globalizacije, odnosno neokolonijalnih imperijalnih interesa stoji
borba za osvajanje tuđih prirodnih resursa i za preraspodjelu svjetskih tržišta u interesu
internacionalnih kompanija".9
Ishod ove borbe je unaprijed poznat. Gubitnici su zemlje koje imaju prirodna
bogatstva, izvore sirovina, nerazvijenu privredu i čiji građani su siromašni. Bogate zemlje
protekcionističkim mjerama štite svoju privredu, ali zato od zemalja u razvoju traže
„liberalizaciju“ tj. otvaranje tržišta za stranu robu i kapital i stvaraju uslove za nesmetan rad
multinacionalnih kompanija.
Migracije radne snage su usmjerene sa juga prema sjeveru. Zanimljiv je podatak da je
Rusija poslije raspada SSSR primila preko devet miliona doseljenika. Ovakvo kretanje radne
snage donosi zemljama imigracije velike zarade jer je ta radna snaga znatno jeftinija od
domaće.
Multinacionalne kompanije dio svoje proizvodnje prenose u svoje filijale u
inostranstvo i ostvaruju indirektan izvoz pri čemu za isti iznos umanjuju obim ostvarenog
izvoza iz matične zemlje. Multinacionalne kompanije u SAD-u stvaraju trećinu američkog
društvenog proizvoda i učestvuju u industrijskoj zaposlenosti sa preko 60 %. „Interesi i
značaj multinacionalnih kompanija prevazilaze njihove nacionalne okvire, što globalizaciju
čini njihovim prirodnim ambijentom djelovanja".10
Djelovanje ovih kompanija se potvrđuje visokim učešćem u ukupnoj zaposlenosti,
proizvodnji ili izvozu zemlje domaćina. Drastičan primjer je Singapur gdje je učešće stranih
kompanija u ukupnom izvozu zemlje čak 89,7 %. A slični su i primjeri Filipina, Malezije,
Brazila, Argentine i niza drugih. Ove kompanije obavljaju sve veći dio svjetske proizvodnje,
trgovine i direktnih investicija.
U tekstilnoj industriji Evropske unije Njemačka, Holandija, Francuska i Italija (zemlje
sa visokim troškovima radne snage) dio proizvodnje koji iziskuje najviše radne snage
povjeravaju fabrikama u Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj dok se finalni proizvodi
pojavljuju na tržištu kao roba razvijenih zemalja.
Smatra se da danas postoji oko 70.000 multinacionalnih kompanija koje imaju oko
700.000 podružnica širom svijeta. Cilj im je profit koji predstavlja i osnovu za njihovo
postojanje. Multinacionalne kompanije tragaju za širokim tržištima za trgovinu i ulaganja na
globalnom nivou. Globalizacija je proces koji pokreću multinacionalne kompanije. Uticaj na
ekonomske odnose se pomjera sa domaćih organa države na preduzeća koja su u stranom
vlasništvu.
Ove kompanije su prema mnogim autorima krivac za rast nezaposlenosti,
iskorištavanje jeftine radne snage u zemljama u razvoju, povećanje jaza između bogatih i

9
Vojislav Mićović. Globalizacija ili nova imperija „Pax Americana, Beograd, 2005. 70.
10
Predrag Jovanović Gavrilović i dr. Međunarodni ekonomski odnosi, Beograd, 1997. 509-510.

142
siromašnih država a sa druge strane zaslužne su za rast bogatstva na svjetskom nivou, rast
svjetske trgovine, otvaranje novih radnih mjesta, napredak u polju nauke i tehnologije itd.11
„Prema definiciji UN, multinacionalne kompanije su one koje imaju poslovne entitete
u dvije ili više zemalja, koje razvijaju sistem poslovnog odlučivanja koji omogućava
donošenje koherentnih politika i zajedničkih strategija koordiniranih iz jednog ili više
centara, u okviru kojih su entiteti tako povezani da jedan ili više njih mogu vršiti značajan
uticaj nad aktivnostima drugih, i naročito da dijele iskustvo, znanje, resurse i odgovornost sa
drugima“.12
MNK su često podijeljene u tri grupe i to:13
1.Horizontalno povezane multinacionalne kompanije
Ostvaruju proizvodnju u različitim zemljama i proizvode iste ili slične
proizvode. Primjer ovakve povezanosti je američka kompanija Mek Donalds.
2.Vertikalno povezane multinacionalne kompanije
Ostvaruju proizvodnju u određenoj zemlji ili zemljama gdje proizvode
proizvode koji služe kao materijal proizvodnji u drugoj zemlji ili zemljama.
Primjer MNK ovog tipa je Adidas.
3. Mješovite multinacionalne kompanije
Ostvaruju proizvodnju u različitim zemljama koje su ili horizontalno ili
vertikalno povezane. Primjer kompanije je Majkrosoft.
U mnogim manje razvijenim zemljama MNK prodaju robu koja je pod zakonskom
kontrolom ili zabranjena u industrijskim zemljama npr. nekvalitetne lijekove, opasne
pesticide ili cigarete s mnogo katrana i nikotina. Uz ekološki rizik, mnogo je ozbiljniji
problem širenje nejednakosti sa kojim se suočava svjetsko društvo. Današnja globalizacija
samo svojim jednim dijelom predstavlja vesternizaciju.
Globalizacija sve više postaje decentralizovana. Danas je došlo i do „obratne
kolonizacije“. Ovaj termin se odnosi na uticaj nezapadnih zemalja na trendove u zapadnim.
Primjeri su mnogobrojni: latinizacija Los Anđelesa, pojavljivanje sektora visokih tehnologija
u Indiji ili prodaja brazilskog TV programa Portugalu. Slobodna trgovina ne donosi
isključivo poboljšanje, naročito kada su u pitanju zemlje u razvoju. Svjedoci smo seljenja
proizvodnje velikog broja multinacionalnih kompanija u zemlje dalekog istoka. Uzrok tome
je uglavnom jeftinija radna snaga i niži proizvodni troškovi. Uglavnom, jer ne rijetko, to
mogu biti i niži ekološki standardi koje propisuju nacionalni zakoni država u koje se
proizvodnja seli. Cijena rada po danu od osam sati za jedan dolar na dan ukazuje na surovost
borbe za profitom na svjetskom tržištu. Taj jedan dolar predstavlja cijenu globalizacije, a
spremne su je platiti one zemlje koje ne mogu osigurati minimalni životni standard svojim
građanima. Tu se ubrajaju zemlje sa nerazvijenim ili zaostalim proizvodnim snagama, niskim
stepenom tehnološkog razvoja i obrazovanja, zemlje zavisne od međunarodnih kreditnih
institucija i humanitarne pomoći.
U globalizaciji se faktori proizvodnje prirodni resursi, kapital, tehnologija, rad i
informacije slobodno kreću svijetom. Proizvođači šire svoje kompanije tamo gdje je to
najjeftinije u nerazvijene zemlje, gdje profitiraju ne samo na nižim cijenama nadnica, nego i
na nepropisanim standardima rada i zaštite okoline (maloljetni radnici, otpad koji bi bio
zabranjen kod razvijenih i slično), nizak nivo ljudskih prava itd.

11
Pogledati: Vujo Vukmirica i Nikola Špirić. Ekonomska i monetarna integracija Evrope. Ekonomski fakultet,
Banja Luka, 2005.
12
Gordana Čenić-Jotanović. Međunarodni ekonomski odnosi. Ekonomski fakultet, Banja Luka: 2006. 138.
13
Oskar Kovač. Ekonomija regiona svijeta. Beograd, 2004. 36.

143
 4. PREDNOSTI I NEDOSTACI GLOBALIZACIJE

Sa jedne strane globalizacija povezuje nacionalne privrede, proširuje tržište,

omogućava pristup savremenoj tehnologiji i proizvodnji, distribuciji i komunikaciji. Ali sa
druge strane povećava ranjivost ekonomski slabijih i ubrzava zahtjeve za prilagođavanjem i
modernizacijom privrede i usluga. Opasnosti koje donosi globalizacija mogu biti finansijske
krize, nepredvidljiva prebacivanja proizvodnje i zaposlenosti iz jedne zemlje u drugu,
špekulativni napadi na nacionalne valute i sl.14
Globalizacija je organizacija proizvodnje, razmjene i konzumacije roba i usluga na
svjetskom (globalnom) nivou. Džordž Soroš smatra da je globalizacija poželjna iz nekoliko
razloga. Prema njemu privatno preduzetništvo uspješnije stvara bogatstvo nego država.
Države su sklone da zloupotrijebe svoju moć. Globalizacija nudi stepen individualne slobode
koji nijedna država ne može da obezbijedi. Slobodna konkurencija na globalnom nivou
oslobodila je inventivnost i preduzetnički duh i ubrzala tehnološke inovacije.15
Globalizacija je u manje razvijenim zemljama povrijedila one koji nisu imali socijalnu
zaštitu, prouzrokovala je pogrešnu raspodjelu sredstava između privatnih i javnih dobara te je
došlo do uništavanja životne sredine.
Prema Štiglicu otvaranje ka međunarodnoj trgovini pomoglo je mnogim zemljama da
ostvare mnogo brži rast nego što bi one to inače postigle. Globalizacija je pomogla da mnogi
ljudi danas žive duže i da im životni standard bude veći.
Globalizacija je mnogim ljudima zemalja u razvoju dala pristup znanju. Štiglic ističe
da čak i tamo gdje postoje negativne strane globalizacije postoje često i koristi. On navodi
primjer otvaranja tržišta mlijeka na Jamajci za uvoz iz SAD-a, taj potez je možda oštetio
lokalne farmere ali je omogućio siromašnoj djeci jeftinije mlijeko. Nove strane firme mogu
oštetiti preduzeća u državnom vlasništvu ali mogu dovesti i do uvođenja novih tehnologija,
pristupa novim tržištima i stvaranju novih industrija.16
Međutim, za mnoge zemlje u razvoju globalizacija nije donijela obećane ekonomske
koristi. Podjela na one koji imaju i one koji nemaju je povećala u trećem svijetu broj strašno
siromašnih.17
Protivrječnosti procesa globalizacije i tzv. novog svjetskog poretka dovode do otpora
širokih razmjera da se stiče opšti utisak da proklamovane ideje i ciljeve nije moguće ostvariti
u ovom trenutku. U svijetu je sve više prisutna demografska eksplozija stanovništva koja nije
proporcionalna, a koju prati rast globalnih migracija čiji je glavni uzrok masovno siromaštvo
širom svijeta, enormna nezaposlenost stanovništva te produbljivanje jaza između bogatih i
siromašnih zemalja usljed etničkih i religioznih sukoba, širenja terorizma, proizvodnje oružja
za masovno uništenje, nerazvijenosti itd.

5. NERAZVIJENE ZEMLJE I NOVI SVJETSKI POREDAK

Mnoge razvijene zemlje su ubijeđene da nema "brzog izvlačenja" niti "skraćenog

puta" od ekonomske zaostalosti i siromaštva i da nerazvijene zemlje treba da pređu celi put
ekonomskog razvoja koji su prošle sada razvijene zemlje u toku poslednjih dvesta godina."18
Postojeći međunarodni odnosi su ustrojeni po mjeri razvijenih zemalja i obezbjeđuju
ostvarenje njihovih interesa i njihovu dominaciju u svjetskim odnosima.

14
Vladimir Pavićević, i dr. Aspekti globalizacije. Beograd, 2003. 147.
15
Više o tome kod: Džordž Soroš. O globalizaciji. Beograd, 2003. 7-14.
16
Džozef Štiglic. Protivrječnosti globalizacije. Beograd, 2002. 18.
17
Vujo Vukmirica. Ekonomiks i državni menadžment, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996.
523.
18
Isto: 523.

144
Oko 300 miliona afrikanaca živi u siromaštvu, dohodak po stanovniku u zemljama
podsaharske Afrike (npr. Čad, Niger) je trideset puta manji od onoga u SAD-u. Većina
ekonomista i sociologa smatra da je to zbog teškog usvajanja novih tehnologija.
"U današnjem svetu preko 1,35 milijardi ljudi živi u siromaštvu, 850 miliona ljudi živi
u siromaštvu umirući od gladi, više od 35.000 dece svakodnevno umire od bolesti i
neuhranjenosti, preko 300 miliona dece ne pohađa školu, preko 1,3 milijarde ljudi nema vodu
za piće. Veliki broj ljudi boluje i umire zbog punih, a daleko veći broj zbog praznih
stomaka."19
Globalizacija počiva na čistom neoliberalizmu koji promoviše potržišnjenje socijalne
države ili države blagostanja, a socijalne usluge postaju roba na tržištu. Insistira se na jeftinoj
i minimalnoj državi sa znatno umanjenim javnim rashodima i socijalnim davanjima. Podstiče
se liberalizacija i privatizacija javnih preduzeća sa opravdanjem da je država loš vlasnik.
Koncept javnog dobra nije poželjan. Svako mora biti odgovoran ako želi biti slobodan.
Kritika neoliberalizma podrazumijeva kritiku metode privatizacije i ograničavanje državnog
uplitanja. Drugi aspekt kritike se odnosi na razgradnju socijalne države ili države blagostanja.
Treći aspekt je prema Milardoviću usmjeren protiv ograničavanja učešća u demokratskim
aktivnostima da bi se izvršila privatizacija svega postojećeg zdravstva, školstva, vode,
energije, sporta.Četvrti aspekt kritike je kritika tržišnog fundamentalizma. Proizlazi iz
razaranja države blagostanja ili socijalne države. Kritika nije usmjerena protiv tržišta i
privatnog vlasništva već protiv tržišnog fundamentalizma koji zanemaruje socijalne
potrebe.20

6. IDEOLOŠKA PODLOGA GLOBALIZACIJE

Osnovna ideološka podloga procesa globalizacije prema Mićoviću je neoliberalistički

koncept sa nasljeđem iz vremena tzv. liberalnog kapitalizma. Neoliberalna ideologija prema
Štiglicu u svojoj osnovi je sadržana u Vašingtonskom konsenzusu. On predviđa potpunu
privatizaciju, punu liberalizaciju svjetske trgovine, slobodnu cirkulaciju kapitala, znatno
umanjivanje poreza na profit korporacija, bitno smanjivanje izdataka za socijalne potrebe
društva i lako otpuštanje radnika bez socijalne zaštite.21
Vašingtonski konsenzus sprovode Međunarodni monetarni fond (MMF), Svjetska
banka, Ministarstvo finansija SAD (koje ih i po vlasništvu kapitala kontroliše) i Svjetska
trgovinska organizacija (STO). Politika Vašingtonskog konsenzusa je zasnovana na tri stuba:
1. Fiskalna restrikcija
2. Privatizacija
3. Liberalizacija
Politika Vašingtonskog konsenzusa se zemljama u tranziciji i razvoju nameće
uslovljavanjem korišćenja sredstava MMF-a i Svjetske banke.
Prvi stub Vašingtonskog konsenzusa se odnosi na smanjivanje obima i kvaliteta
usluga koje javni sektor pruža stanovništvu (zdravlje, obrazovanje, socijalna pomoć).
Fiskalna restrikcija i visoke kamate samo sputavaju investicije i reprodukuju nezaposlenost".
22

Koncept privatizacije je zasnovan na ideologiji male države kojom se služe izvršioci

Vašingtonskog konsenzusa. Po toj ideologiji privatno vlasništvo obezbjeđuje ekonomsku
efikasnost. Njen cilj je da se stvori vladajuća klasa, da se eliminiše naslijeđena proizvodna

19
Isto: 527.
20
Više o tome kod: Miroslav Pečujlić. Globalizacija: dva lika sveta. Gutenbergova galaksija, Beograd, 2005.
21
Vojislav Mićović. Globalizacija ili nova imperija Pax Americana, Beograd, 2005. 66.
22
Oskar Kovač. Ekonomija regiona svijeta, Beograd, 2004. 37.

145
struktura i otvori put za prilagođavanje proizvodnje interesima novih inostranih vlasnika.
Posljedica je pad proizvodnje, zaposlenosti i životnog standarda.
Svjetska trgovinska organizacija od svih novih članica zahtijeva smanjenje carina u
vrlo kratkom roku i liberalizaciju trgovine za koje su druge zemlje imale decenije. Kroz STO
su se do sada uvijek ostvarivali interesi razvijenih zemalja za otvaranje tržišta zemalja u
razvoju dok su razvijene zemlje i danas zadržale visoku zaštitu poljoprivrede i tekstilnog
sektora. Tome u prilog govori i biši glavni ekonomista Svjetske banke i dobitnik Nobelove
nagrade za ekonomiju Džozef Štiglic. „Kritičari globalizacije optužuju zapadne zemlje zbog
licemjerja i ti kritičari su u pravu. Zapadne zemlje su pritiskale siromašne da eliminišu
trgovinske barijere, ali su zadržale svoje sopstvene, sprječavajući tako siromašne zemlje da
izvoze svoje poljoprivredne proizvode i time ih lišavajući očajnički potrebnog izvoznog
dohotka".23
U strategiji globalizacije i stvaranju novog svjetskog poretka najbitniju ulogu imaju
Svjetska banka, Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svjetska trgovinska organizacija
(STO). Ovo su i najmoćnije institucije u sferi kapitala i trgovine koje su dobile takvu snagu
da bitno utiču na globalna ekonomska i politička kretanja u savremenom svijetu. Bez
njihovog učešća danas se ne može zamisliti ni jedna država.
One svojom ekonomskom snagom predstavljaju glavni faktor ekonomskih i
finansijskih integracija, usmjeravajući globalne i regionalne ekonomske procese.
Međunarodni finansijski kapital se uvukao u stotine zemalja u svijetu i učinio ih zavisnim,
politički poslušnim i nesamostalnim. Upravo na taj način MMF i Svjetska banka čine
ekonomske stubove u projektima uređivanja svijeta. Postavlja se pitanje ko upravlja
svjetskim procesima. Da li su to vlade ili moćne institucije finansijskog kapitala koje su u
sprezi sa međunarodnom političkom elitom.
Saradnja sa MMF-om i Svjetskom bankom je uvijek politički obojena. Rijetki su
primjeri da su međunarodne finansijske institucije poslednjih godina davale kredite ili pomoć
zemljama u razvoju a da nisu zauzvrat očekivali tzv. demokratske reforme. MMF i Svjetska
banka potiču iz Drugog svjetskog rata i rezultat su Međunarodne monetarne i finansijske
konferencije u Breton Vudsu u američkoj državi Nju Hempšajr iz jula 1944. godine.
Konferencija je bila simbol zajedničkih napora u finansiranju obnove Evrope poslije Drugog
svjetskog rata.
Svjetska banka punim imenom Međunarodna banka za obnovu i razvoj odražava
njenu izvornu misiju. Teži zadatak prema Štiglicu je dobio MMF. On je trebalo da spriječi
pojavu još jedne globalne krize poput one iz 30-ih god. 20. vijeka. MMF je javna institucija
finansijski zasnovana na novcu poreskih obveznika širom svijeta. O svom radu ona
izvještava ministarstva finansija i centralne banke država članica. Države članice kontrolu
obezbjeđuju putem glasanja zasnovanom na ekonomskoj snazi zemalja na kraju Drugog
svjetskog rata. MMF-ova misija nije bila uspješna. Tokom poslednjih 50 godina krize u
svijetu su postale češće i dublje. Politika MMF-a prijevremene liberalizacije tržišta samo je
doprinijela globalnoj nestabilnosti.
Na samitu na nivou lidera zemalja članica G2024, u Seulu 2010. godine usvojen je
Seulski konsenzus kao zamjena za neuspješan Vašingtonski. Vašingtonski konsenzus je bio
zasnovan na interesima svjetske oligarhije i krupnog finansijskog kapitala a za rezultat je
imao neuspjeh u praksi zemalja koje su slijedile njegove programe, zasnovane na slobodnom
tržištu i univerzalnom programu razvoja za sve zemlje bez obzira na njihove specifičnosti.

23
Džozef Štiglic. Protivriječnosti globalizacije. Beograd, 2002. 24-25.
24
U sastav G20 grupe ulazi 19 nacionalnih ekonomija, i to: Australija, Argentina, Brazil, Velika Britanija,
Indija, Indonezija, Italija, Japan, Južnoafrička Republika, Kanada, Kina, Meksiko, Njemačka, Republika Koreja,
Rusija, Saudijska Arabija, SAD, Turska, Francuska i Evropska unija.

146
 Šest ključnih principa Seulskog konsenzusa čine:25
1. Fokus na ekonomski rast
2. Globalno partnerstvo za razvoj
3. Globalni i regionalni problemi sistemskog karaktera
4. Privatni sektor
5. Komplementarnost
6. Fokus na konkretne rezultate.

ZAKLJUČAK

Svijet u kojem živimo pun je turbulentne dinamike u kojem više ništa nema povlašteni
osjećaj bezbjednosti. Zbog toga različiti autori koriste različite sintagme kako bi opisali
savremeni proces globalizacije. Bek koristi pojam društvo rizika, Kastels pojam umreženo
društvo, Gejts govori o vladavini digitalnog nervnog sistema, Aleksander i Pol govore o
pojmu digitalne demokratije itd. Bez obzira na to kojom sintagmom autori označavaju
savremene međunarodne odnose njihova osnovna karakteristika su globalizacioni procesi koji
radikalno restrukturišu i redefinišu naša tradicionalna shvatanja politike, ekonomije, prava,
kulture, medija i informacija. Globalizacija pokazuje mnoge svoje oblike koji se ogledaju u
svim porama savremenog društvenog života. Globalizacija nije isključivo pozitivna pojava.
Uz pozitivne strane, koje se pokazuju prije svega u tehničko-tehnološkoj oblasti i
brzini prenošenja informacija, koje postaju dostupne i siromašnijim dijelovima svijeta, ona sa
sobom nosi i čitav niz vrijednosno negativnih posljedica. Negativne osobine ove pojave se
vezuju za okolnost stvaranja široke mreže kriminalnih aktivnosti, koje su posebno došle do
izražaja slomom bivših komunističkih država, te događaja koji su uzrokovani razvojem
terorizma. Upravo su posljedice globalizacije uzrok nastanka brojnih antiglobalističkih
pokreta. Globalizacija je prema brojnim autorima radikalan odgovor na tradiciju, odnosno na
njeno rušenje. Urušavaju se i tradicionalna porodica, tradicionalno obrazovanje, tradicionalna
kultura, ekonomija, politika, etika i ostale oblasti. Nestaje stari aristotelovski poredak o
čovjeku kao društvenom biću, i prelazi se u područje liberalizma i slavljenja čovjeka kao
individue, koja živi svoj život, po svom izboru, odvojen i izolovan od drugih.

LITERATURA

1. Vidojević, Zoran. Kuda vodi globalizacija. Institut društvenih nauka, Beograd, 2005.
2. Vukmirica, Vujo i Nikola Špirić. Ekonomska i monetarna integracija Evrope. Ekonomski
fakultet, Banja Luka, 2005.
3. Vukmirica, Vujo. Ekonomiks i državni menadžment, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Beograd, 1996.
4. Jovanović Gavrilović, Predrag, Oskar Kovač, Mlađen Kovačević, Jelena Kozomara, Branislav
Pelević. Međunarodni ekonomski odnosi, Beograd, 1997.
5. Keniči, Ome. Nova globalna pozornica – izazovi i prilike u svijetu bez granica. Zagreb: Mate,
2007.

25
Seulski dokument, G-20 Seoul Communique, International Business Times,
http://www.ibtimes.com/articles/81220/20101112/communique.htm
(posjećeno 06.02.2014.)
The Significance of the „Seoul Consensus“,
http://english.chosun.com/site/data/html_dir/2010/11/16/2010111601077.html
(posjećeno 06.02.2014.)

147
 6. Kovač, Oskar. Ekonomija regiona svijeta. Beograd, 2004.
7. Mićović, Vojislav. Globalizacija i novi svjetski poredak. Beograd, 2001.
8. Mićović, Vojislav. Globalizacija ili nova imperija Pax Americana. Beograd, 2005.
9. Pavićević, Vladimir, Vladimir Petrović, Ivana Pantelić, Milan Sitarski, Goran Milovanović.
Aspekti globalizacije. Beograd, 2003.
10. Pečujlić, Miroslav. Globalizacija: dva lika sveta. Gutenbergova galaksija, Beograd, 2005.
11. Soroš, Džordž. O globalizaciji. Beograd, 2003.
12. Stojanović, Ivica. Međunarodni ekonomski odnosi. Beograd: Megatrend, Univerzitet
primijenjenih nauka, 2005.
13. Čenić-Jotanović, Gordana. Međunarodni ekonomski odnosi. Ekonomski fakultet, Banja Luka:
2006.
14. Štiglic, Džozef. Protivriječnosti globalizacije. Beograd, 2002.

INTERNET:
x Seulski dokument, G-20 Seoul Communique, International Business Times,
http://www.ibtimes.com/articles/81220/20101112/communique.htm
(posjećeno 06.02.2014.)
x The Significance of the „Seoul Consensus“,
http://english.chosun.com/site/data/html_dir/2010/11/16/2010111601077.html
(posjećeno 06.02.2014.)
x Merriam-Webster Dictionary
http://www.merriam-webster.com/dictionary/globalization
(posjećeno 06.02.2014.)
x Theodore Levitt: „The globalization of markets“.
http://www.lapres.net/levit.pdf
(preuzeto 06.02.2014.)

148
Prof. dr. Slavo Kukiü, akademik UDK 316.334:338.124.4 Pregledni rad

ZA GLOBALIZACIJU SOLIDARNOSTI I HUMANIZMA A PROTIV

IZRABLJIVANJA I SVIJETA KAPITALA

Apstrakt: Za ili protiv globalizacije kao procesa buduünosti? Odgovor nije ni

jednostavan ni jednoznaþan. Globalizacija je, bez dvojbi, proces kojeg þovjeþanstvo
proživljava – i kojeg je u još prepoznatljivijoj formi i u buduünosti nemoguüe izbjeüi. Ostaje,
meÿutim, pitanje – globalizacija kakva predznaka? A moguüe su, objektivno, dvije forme
globalizacije. Jedna se krije iza parola o svijetu svih sloboda, svijetu bez granica i
predrasuda, u pozadini kojih je, zapravo, kapitalizam bez granica – pa je i globalizacija
samo globalizacija kapitalizma kao svjetskog sistema. Druga ima potpuno suprotan predznak
– globalizaciju solidarnosti i pravde, globalizaciju kao rezultat planetarnog projekta
jednakosti i ravnopravnosti kao društva buduünosti. U slavu ovog potonjeg je, meÿu inim,
posveüen i ovaj rad.
Kljuþne rijeþi: globalizacija, alterglobalizacija, kolonijalizam, solidarnost,
humanizam

FOR THE GLOBALIZATION OF SOLIDARITY AND HUMANISM AND AGAINST THE

EXPLOITATION AND THE WORLD OF CAPITAL

Abstract: For or against the globalization as a process of the future? The answer is neither
simple nor straightforward. Globalization is, without a doubt, a process that humanity is experiencing
- and that still in characteristic form in the future can not be avoided. It remains, however, a question
- what sign is the globalization? Objectively, there are two possible forms of globalization. One is
behind the slogans about the world of freedom, a world with no borders and prejudices, behind
which, in fact, is the capitalism without borders - and the globalization is the globalization of
capitalism as a world system. The other has completely the opposite signs - the globalization of
solidarity and justice, the globalization as a result of planetary project of equality as a society of the
future. In the glory of the latest, among other things, is dedicated this work.
Keywords: globalization, alter-globalization, colonialism, solidarity, humanism

Uvod

Prema izvještaju međunarodne organizacije Oxfam1, bogatstvo 85 najbogatijih ljudi

svijeta danas jednako je bogatstvu 3,5 milijarde onih najsiromašnijih – bogatstvu, dakle,
polovice ukupnoga čovječanstva. Taj podatak, bez ičega drugoga, upućuje na razmjere jaza
između najbogatijih i najsiromašnijih stanovnika planete na kojoj bi trebalo da dijelimo
zajedničku sudbinu.
Problem je, međutim, što se identificirane razlike – u ekonomskoj, a potom i
političkoj moći dakako – ne smanjuju nego, naprotiv, svakodnevno i radikalno povećavaju.
Prema istom izvještaju, primjerice, 1% najbogatijih raspolažu sa 110 bilijuna USD, što je 65
puta više od ukupnog bogatstva donje polovice svjetskog stanovništva. A jedna od logičnih
posljedica apostrofirane činjenice je i sve veći društveni i politički utjecaj tog uskog

Dopisni član ANUBiH
1
Vidjeti Marjanović, Dragan, Dominacija kapitalistiþke klase bez presedana u povijesti - Izvještaj organizacije Oxfam: 85
najbogatijih ljudi svijeta ima jednako bogatstvo kao i 3,5 milijardi najsiromašnijih,
http://www.advance.hr/vijesti/dominacija-kapitalisticke-klase-bez-presedana-u-povijesti-izvjestaj-organizacije-
oxfam-85-najbogatijih-ljudi-svijeta-ima-jednako-bogatstvo-kao-i-3-5-milijardi-najsiromasnijih/

149
društvenog sloja. Oko 80% stanovnika Španjolske i Indije, primjerice – a stanje nije puno
drugačije ni drugdje – smatra da bogati imaju previše utjecaja na njihovu zemlju.
Naravno, ovakvu percepciju ne ignoriraju ni najbogatiji stanovnici naše planete –
niti čekaju skrštenih ruku kako bi se ona okrenula protiv njih. Potpuno suprotno, oni čine sve
kako bi postojeću razinu vlastitog bogatstva i moći dodatno uvećali – a to je moguće samo još
većom liberalizacijom od one koja je na djelu, još manjim porezima za bogate i korporacije,
još naglašenijom ulogom tržišta i manjom ulogom države itd.
Kako, međutim, do svih tih pretpostavki i doći? Na način, najjednostavnije, da se
kontrolira i proces uspostave državnih vlada – a to je, opet, moguće u slučaju da je i pozicija i
opozicija pod kontrolom najmoćnijeg dijela kapitalističke klase, da ona ima kontrolu nad
demokracijom u mjeri koja jamči da se na sceni ne može pojaviti opcija koja bi mogla
ugroziti njezinu egzistenciju. Potreba za kontrolom se, na koncu, ne zaustavlja na
nacionalnim, dakle granicama pojedinih država već poprima odlike globalne, kontrole
planetarnih procesa.

Globalizacija kao pojam

Što pod globalizacijom podrazumijevati? Izvjesno je, prije svega, da se radi o

kovanici koja je prethodnih tridesetak godina najviše upotrijebljena, a istodobno najrjeđe
definirana – najefikasnija, u isto vrijeme i najnejasnija (Beck, 2003). Izvjesno je, potom, da bi
takav status ona mogla i u doglednoj budućnosti također zadržati.
U vezi sa samim pojmom je, naime, moguće naići na različita određenja. Za jedne,
ona podrazumijeva “deteritorijalizaciju – ili … rast suprateritorijalnih odnosa među
narodima” (Scholte, 2000, str. 46), za druge, opet, “…širenje, produbljivanje i ubrzavanje
međuzavisnosti u svim aspektima suvremenog društvenog života – od kulture do kriminala,
od financija do duhovnosti“ (Held et.al, 1999, str. 2), za treće neumoljivu „integraciju tržišta,
država-nacija i tehnologija u do sada neviđenom stupnju koja omogućava pojedincima,
korporacijama i državama-nacijama da protežu širom svijeta dalje, brže, dublje i jeftinije
nego ikad prije…širenje slobodnog tržišta kapitalizma do svake zemlje na svijetu“ (Friedman,
1999, str. 7-8), za četvrte, na koncu, intenzifikaciju „društvenih odnosa na svjetskom planu,
koja povezuje udaljena mjesta na način da lokalna zbivanja uobličavaju događaji koji su se
odigrali kilometrima daleko i vice versa.” (Gidens, 1998, str. 69).
Uz taj, dakle pojam globalizacije se, međutim, nerijetko koristi i još jedan, termin
globalizam. A on je, sudi li se prema Becku, sinonim za ideologiju neoliberalizma u kojoj
svjetsko tržište eliminira ili zamjenjuje političko djelovanje (Beck, 2003.) – proces koji
globalizaciju reducira na samo jednu njezinu, ekonomsku dimenziju.

Dometi globalizacije

Radi li se o dometima globalizacije, nerijetko su, tijekom osamdesetih i devedesetih

godina XX. stoljeća, na površinu isplivavale razlike između tzv. hiperglobalista i skeptika
(Held, et. al, 1999). Prvi među njima su, naime, istrajavali na tezi kako svijet nacionalnih
ekonomija, suverenih država i samosvojnih kultura pripada prošlosti, a globalizacija je
neumitna historijska nužnost. Nezadržive ekonomske sile, drugim riječima – multinacionalni
financijski kapital, kompanije i MMF kao svjetski ekonomski arbitar – pretvaraju nacionalne
ekonomije u svoje lokalne jedinice, a time kopni i suverenitet nacionalnih država. I ne samo
to. Informatičko-medijska revolucija i njezini kulturni proizvodi – TV serije, vijesti i filmovi
– neumitno vode krahu i nacionalnih kultura i nacionalnih identiteta. Umjesto višepolarnog
stvoren je unipolarni, svijet bez ratova i konflikta, svijet u kojem se došlo do svojevrsnog
kraja historije (Fukuyama, 1992).

150
 Je li baš sve tako? Pita li se, primjerice, skeptike – ne. Priča o globalizaciji je,
naprotiv, samo još jedan u nizu mitova dok stvarnost ide potpuno drugim smjerom. Pravi li
se, naime, komparativna analiza današnjega i vremena uoči Prvog svjetskog rata, stupanj
integriranosti tada bio je veći no danas. Umjesto globalizacije, još konkretnije, danas je na
sceni proces regionalizacije – proces zaokruživanja evropskog, pacifičko-azijskog i
američkog financijskog i trgovačkog bloka koji svijet, na izvjestan način, dijele,
fragmentiraju a ne integriraju (Held, 1997.).

Toþke teorijskog sporenja

Uz razlike, koje je moguće idetnificirati u odnosu na pitanje je li globalizacija

stvarnost ili fikcija, nesporne su i neke druge – dokida li, primjerice, globalizacija koncept
nacije-države, vodi li ona kulturnoj uniformiranosti, je li njezin učinak blagostanje ili tek novi
oblik kolonijalizma, i mnoga druga.
Radi li se, naime, pitanju posljedica koje globalizacija ima na koncept nacije-države,
razlike su i više nego prepoznatljive. Za jedne, globalizacija podrazumijeva novu epohu „u
ljudskoj historiji u kojoj su nacije-države postale neprirodne“ (Held et al, 1999: 3). Ona,
sukladno tome, dokida koncept nacije-države, a na njezino mjesto stupa naddržavni i
umreženi globalni imperij (Hardt i Negri, 2003) u kojem nacije-države, među inim, gube
„kontrolu nad osnovnim elementima svoje gospodarske politike“ (Castells, 2002, str. 250).
Za značajan broj teoretičara, međutim, državi pripada najznačajnija uloga i u
internacionalizaciji ekonomije. Pitanje je, zapravo, koliko se uopće može govoriti o
globalizaciji ekonomije budući se najveći dio trgovine i danas ne odvija globalno nego unutar
određenih regionalnih blokova.2 Netočna je, po toj skupini teoretičara, i teza kako korporacije
sve više postaju globalne a time, onda, gube identifikaciju s matičnom zemljom – jer sva
istraživanja upućuju da je u ukupnom broju beznačajan udio korporacija s indeksom
globaliziranosti iznad 75%.3 Pogrešna je, nastavljaju sljedbenici ove vrste uvjerenja, i teza
kako najjače multinacionalne korporacije miču države s vrha piramide moći. Istina je,
doduše, da se u uvjetima suvremenog svijeta mijenja i funkcija države. Istina je, međutim, da
i u tim uvjetima, budući da nacija-država nastavlja značajno doprinositi mijenjanju i
preoblikovanju globalne ekonomske mape, korporacije bez država ne znače ništa – kao što je
istina da bez suglasnosti i potpore države korporacije nikada ne bi ni prešle državne granice.
Teorijsko sporenje se, potom, manifestira i u odnosu na pitanje kulturne uniformnosti
kao jedne od posljedica globalizacije. Za jedne, naime, ona nije dvojbena. Rezultat
globalizacije je, još konkretnije, Mcdonaldizacija, McWorldizacija (Barber, 2001) –
uniformiranost i jednoličnost postaju globalni „željezni kavez“ kojem nitko ne može umaći –
koji postaju stil života koji zahtijeva svojevrsnu odanost i potpunu ovisnost, stil kojem ne
treba čovjek, građanin, nego potrošač, stil kojemu je krajnji cilj sve uniformiraniji način
prehrane, odijevanja, životnih stilova i stavova, pa i sve uniformiranija društva.
No, ni u odnosu na to, dakle pitanje kulturne uniformnosti, ne misle svi tako. Za
mnoge, naime, učinak globalizacije nije ni uniformiranost ni jednoličnost. S njom se, dapače,
povećava mogućnost da se, više nego ikada prije, uživa u različitostima, u raznolikim
životnim stilovima, novim kulturama. Azijski reperi u Londonu, navodi se, danas grickaju
tursku pizzu, Indijci u New Yorku uče plesati salsu, Meksikanci jedu obroke iz Tihog oceana
pripremljenje od engleskog kuhara. Svijet nikada do sada, dakle, nije imao takve mogućnosti
da svaki pojedinac za sebe izabere kulturni ili drugi identitet prema svojim vlastitim željama.

2
Dosta zoran je, navodi se, primjer izvoza zemalja EU-a izvan granica Unije, koji unutar ukupne trgovine ove
regionalne asocijacije sudjeluje sa svega 8 posto (Hoffmann, 1999).
3
Među 25 prvih takvih korporacija prije petnaestak godina nije bilo niti jedne iz SAD (vidjeti Dicken 1998: 194-
195).

151
I ne samo to. Globalizacija omogućuje razvijanje i transgraničnih identiteta. Puno veći je,
primjerice, stupanj vjerojatnoće da se sljedbenice feminizma u BiH prije poistovjete s
sljedbenicama iste ideologije izvan u drugim dijelovima svijeta nego s osobama iz BiH koje
smisao svoga javnog angažmana grade na etničkim premisama.
Teorijsko sporenje se, na koncu, događa i u vezi s pitanjem donosi li globalizacija
blagostanje ili je ona tek novi oblik kolonijalizma? One, naime, koji globalizaciju podupiru,
karakterizira teza da se, zahvaljujući njoj, bitno poboljšavaju životni uvjeti u gotovo svim
zemljama (MMF, 2003), da se smanjuje siromaštvo u zemljama Trećeg svijeta koje su se
više integrirale u tokove svjetske ekonomije te, na koncu, povećava sigurnost građana u
odnosu na državu, a time i građanske individualne slobode.
Velik je, međutim, i broj onih koji u globalizaciji vide proces u kojem „korporacije
pomiču novac, tvornice i proizvode još većom brzinom u potrazi za jeftinom radnom snagom
i sirovinama, iskazuju sklonost vladama koje su voljne zanemariti zakone za zaštitu
potrošača, radnika i prirode” (Ritchie, 1997), a time i sama doprinosi planetarnom
proširivanju jaza između bogatih i siromašnih» (Feffer, 2002).

Nekoliko teza o neoliberalnoj filozofiji globalizacije kao globalizaciji svijeta

kapitalizma

Ako bi se htjela detaljnije odrediti suština trenutačno dominantnih trendova u procesu

globalizacije kao svjetskom procesu, dominacija neoliberalne političke filozofije uopće nije
dvojbena. Nametnuta filozofija globalizacije je filozofija globalizacije za potrebe i interese
svijeta kapitalizma – svijeta multinacionalnog kapitala prije svega. A njezina suština je,
zapravo, u ideji sklanjanja državnih vlada s puta velikim, efikasnim multinacionalnim
kompanijama kao centrima svjetske ekonomske moći u njihovim naporima da ovladaju
svjetskim tržištem. Učinak, pak, apostrofirane ideje su najmanje tri političke implikacije za
sve svjetske vlade – da su multinacionalnim kompanijama morale dopustiti slobodni prijelaz
državnih granica s njihovom robom i kapitalom, da su se, potom, morale odreći bilo koje
uloge i, na koncu, da su primorane minimalizirati, pa i eliminirati, neke, pa čak i sve vrste
financiranja socijalnog blagostanja vlastitim građanima.
Najsnažnija ofanziva neoliberalne filozofije događa se u vrijeme Ronalda Regana i
Margaret Thatcher – a poduprle su je i dvije glavne svjetske financijske agencije –
Međunarodni monetarni fond i Svjetska banka. Rezultat tako udružene globalne politike, za
koju je britanska konzervativna premijerka uporno ponavljala da nema alternative – i koju su
sve vlade morale slijediti ako nisu željele zapasti u rizik kažnjavanja sporim rastom i
odbijanjem međunarodne pomoći u teškoćama koje bi ih, eventualno, mogle zadesiti – je i
tzv. Washingtonski sporazum kojim je, svima koji mu se pridruže, obećan ponovni
ekonomski rast i izlaz iz globalne stagnacije. A, učinak mu je, za njegove idejne začetnike i
svijet kapitala dakako, bio i više nego respektabilan. Vlade koje su ga slijedile – one na
globalnom jugu, socijalističkom bloku, kao i u jakim zemljama zapadne hemisfere – svoje
granice su otvorile trgovini i financijskim transakcijama, ali i prekidale s filozofijom države
blagostanja. Najdramatičnija posljedica takve orijentacije je, dakako, pad socijalističkih
režima u srednjoj i istočnoj Evropi, ali i priklanjanje tržišnoj politici u nominalno još uvijek
socijalističkoj Kini.
Taj i takav politički uspjeh, međutim, nije praćen i ekonomskim. Dobila se, osim
toga, i u pojedinim zemljama i širom svijeta, neravnomjerna distribucija prihoda.
Prepoznatljiv porast prihoda, naime, bilježi 10% najvećih – 1% svjetske populacije posebice
– dok ostatak svjetske populacije istodobno bilježi manji ili veći pad realnog prihoda.
Sve to, istina, nije bio i razlog za odustajanje od početne filozofije pritiska
neoliberalne globalizacije. Naprotiv, on je u vrijeme vlade Georgea W. Busha dodatno

152
pojačavan. Njegova je vlada, naime, preko stalnog smanjivanja poreza za najbogatije
istrajavala na sve iskrivljenijoj distribuciji prihoda, a slučaj Iraka dosta zorno svjedoči i o
unilateralnom militarizmu kao orijentaciji u američkoj vanjskoj politici. Sve to je, s druge
strane, financirano fantastičnom ekspanzijom zaduživanja i prezaduženosti prodajom
obveznica trezora SAD kontrolorima zaliha svjetske energije i jeftinih olakšica proizvodnje.
Posljedice takve neoliberalne filozofije su i više nego očigledne. One su, istina,
golom oku najprepoznatljivije u području ekonomije.4 Ali, ništa manje dominantne nisu ni u
sferi kulture i politike.
Informatičko medijska revolucija, prije svega, stvara pretpostavke za preoblikovanje
lokalnog kulturnog prostora, nadilaženje skučenog „provincijalnog“ horizonta, pojavu
otvorenosti prema svijetu, formiranje kozmopolitske kulture i slično. No, sve to ima i svoju
drugu stranu, kulturni konflikt – koji se na mikro razini manifestira u formi kulturnog
nacionalizma, borbe za identitet i otpora poništavanju vlastite kulture, a na makro razini u
formi svojevrsnog sukoba civilizacija, sukoba kulturnih fundamentalizama „'kulturnog
imperijalizma' i 'violentnog džihada', tih ekstremnih struja u širokom krilu dviju velikih
civilizacija“5 među kojima je jaz i više nego evidentan. „Na jednom polu nalazi se tehnološko
uniformiranje, kolonizirajuća mcdonalds kultura, prijetnja hiperglobalista da će se poništiti
nacionalne kulture, agresivnost darvinističkog kapitala koji ruši sve veze solidarnosti i
organske zajednice. Na drugom, pak, nastupa violentni nacionalizam, retribalizacija širokih
prostranstava svijeta, praćena ratovima i krvoprolićem.“6
U sferi politike, opet, globalizacija se manifestira u formi planetarnog širenja ljudskih
prava i demokracije. No, tu sferu istodobno karakteriziraju i sve naglašeniji simptomi
„autoritarne transnacionalne države“ zahvaljujući kojoj se – a zahvaljujući osvajanju G-8,
MMF-a, Svjetske banke, drugih nadnacionalnih institucija – globalna elita moći pretvara u
faktičkog „suverena“, iznad koga nema nikakve demokratske kontrole. U takvom ambijentu,
opet, države se pretvaraju najobičnije transmisije nadnacionalnih institucija, a na sceni sve to
prati i promocija filozofije „kraja“ nacionalne države i njezina suvereniteta za račun globalne
državnosti i globalnog monopola sile, pa i vojnog intervencionizama kao njezina izraza.
Dugoročno, međutim, svi ti trendovi bi u pitanje dovesti mogle i samu neoliberalnu
filozofiju. Već sredinom devedesetih godina se, naime, daju nazrijeti prvi znaci razočarenja u
neprikosnovenost neobuzdanog „tržišta“. Umjesto da se eliminiraju i posljednji ostaci, na
sceni su prvi znaci povratka na vlast vlada orijentiranih prema socijalnom blagostanju, a sve
prepoznatljivije ih se – od strane radničkih pokreta i seljačkih organizacija posebice – poziva
i na protekcionističku politiku. U konačnici, identificirati je moguće i rast svjetskog
alterglobalističkog pokreta.

4
U periodu 1980-2000.godine, primjerice, u 90 zemalja svijeta ekonomska situacija je gora nego ranije, a preko
1,5 milijarde stanovnika živi s 1 dolarom dnevno. Istodobno, 255 svjetskih milijardera kontrolira više bogatstva
nego što iznosi kombinirani godišnji dohodak zemalja u kojima živi 45% svjetskog stanovništva. Sve brži je
ritam stvaranja sve dublje provalije. Disparitet u prihodima između najbogatijih i najsiromašnijih zemalja
iznosio je početkom XIX. stoljeća 1:3, da bi se „meteorskom brzinom“ popeo na 1:13 početkom XX stoljeća,
šezdesetih godina XX. stoljeća su bile na razini 1:30, početkom devedesetih godina XX stoljeća 1:60, a
koncem toga desetljeća 1:84 (UN Report, 1999, prema Pečujlić, M., Globalizacija – dva lika sveta, u Aspekti
globalizacije). S druge strane, sve dublja je polarizacija i unutar bogatih društava. „Crne rupe globalizacije“ su
sve prepoznatljivije i u američkim gradskim getima, francuskim naseljima sjeveroafrikanaca, japanskim
Zoseba četvrtima – a sve one su naseljene milionima beskućnika, svijetom prostitucije, kriminala i droge,
bolesnih i nepismenih (prema Castells, 2002., p. 168.).
5
Pečujlić, M, Globalizacija – dva lika sveta, u Aspekti globalizacije, str. 15
6
Barber, B. (1995): Jihad vs. McWorld, How Globalism and Tribalism Are Reshaping the World, Ballantine
Books, New York, prema Pečujlić, u Aspekti globalizacije, str. 16.

153
 Je li drugaþiji svijet moguü?

Shvati li se globalizacija na način kojeg svijetu nameće neoliberalna filozofija, sve

prepoznatljiviji je, planetarno promatrano, udio onih koji joj se suprotstavljaju. Svijet
nacionalističkih pokreta i filozofija, pri tome, globalizaciju kao ideju i proces uopće tretira
opasnim karcinomom na ljudskoj vrsti – i stoga joj, dakako, treba uništavati i temelje i svaki
trag egzistencije. Takva orijentacija, međutim, nema realnih pretpostavki da se nametne kao
projekt budućnosti. Integriranje svijeta, drugim riječima, je budućnost bez alternative.
Sukladno tome, i globalizacija je proces bez alternative. Pitanje, pak, na koje se mora
usmjeriti intelektualna pažnja glasi – jesmo li osuđeni na integraciju koju podrazumijeva
filozofija neoliberalne globalizacije ili je moguć i drugačiji svijet?
Integracija svijeta, ponovimo, nema alternative. Budućnost svijeta, međutim, ne može
biti ni „integracija“ na neoliberalnoj filozofiji globalizacije – jer to je integracija svijeta
krupnog kapitala protiv svijeta rada. Budućnost svijeta, naprotiv, može biti samo istinska
integracija – a nju jamči jedino drugačija, „globalizacija odozdo“. U pitanju je, još
konkretnije, globalizacija koju zagovara alterglobalistiþki pokret, koja bi se pravednije
odnosila prema ljudima i održivije prema prirodi, koja bi u sebe uključivala globalizaciju
slobode i tolerancije, ekoloških standarda, radničkih prava, prihvaćanja različitosti. Akteri
pokreta, zapravo – i to svakodnevno apostrofiraju – ne nastupaju kao antiglobalisti. Naprotiv,
oni od starta ističu pozitivne aspekte globalizacije – pojačanu komunikaciju između ljudi, sve
veću planetarnu svijest o socijalnim i ekološkim problemima, raširenije shvaćanje planete kao
jednog sustava za kojeg smo zajedno odgovorni, stvaranje kozmopolitske svijesti.
Protivljenje je, međutim, globalizaciji koja rezultira sve većim socijalnim podjelama i
nepravdama7 i sve većim uništavanjem okoliša i prirodnih resursa8. Umjesto toga,
dominantno postaje zagovaranje globalizacije ljudskih prava, poštivanja različitosti,
tolerancije, održiva razvoja. A to je moguće ne neoliberalnom nego „globalizacijom odozdo“
„alternativnom globalizacijom“, „pokretom za globalnu pravdu i solidarnost“, „pokretom
protiv korporacijski vođene globalizacije“ – a sve to su, zapravo, termini koji se koriste za
ono što se danas podrazumijeva pod pojmom alterglobalizacijski pokret.

7
U uvodu ove analize prezentirani su neki pokazatelji Oxfama za 2013. godinu. No, ti pokazatelji nisu nastali
preko noći. Sve veći jaz između sve manjeg broja bogatih i sve većeg broja siromašnih može se pratiti od
šezdesetih godina prošlog stoljeća. Prema podacima UN-a, primjerice, odnos razlike u zaradi između 20%
najbogatijih ljudi na planeti i 20% najsiromašnijih iznosio je tada 30:1. Početkom devedesetih godina prošlog
stoljeća taj odnos je bio 61:1. Ili još konkretnije, sredinom devedesetih godina najbogatija petina stanovništva
uživa u 82,7% svjetskog bogatstva, dok najsiromašnija petina u samo 1,4% svjetskog bogatstva (Korten, 1995).
Istovremeno skupina bogatih zauzima sve veći dio od ukupne svjetske zarade. Početkom dvijetisućitih,
primjerice, gotovo polovina stanovništva na Zemlji je živjela s manje od 2 dolara na dan, a 1,2 milijarde ljudi s
manje od jednog dolara na dan, što je stanje “ekstremnog siromaštva“. Istodobno, najbogatijih 5% je imalo više
za 114 puta nego najsiromašnjih 5%, dok je najbogatijih 1% imalo koliko i najsiromašnijih 57% (UNDP,
2003:). Na koncu, pomoć zemljama u razvoju se kreće oko 50 milijardi dolara godišnje, ali iz tih istih zemalja
prema bogatima godišnje ode 200 milijardi dolara kroz otplatu duga (Khor, 2003).
8
U razdoblju 1992-2002, primjerice, unatoč opće prihvaćenim deklaracijama iz Rija i Kyoto protokolu, došlo je
do ogromnog porasta emisije CO2 u atmosferu za 9%. U slučaju SAD-a to je bilo povećanje od 18% za
razdoblje 1990-2000. Klimatske promjene i nestabilni vremenski uvjeti kojima svjedočimo sve češće imaju
kao svoju posljedicu i sve veći broj tzv. ekoloških izbjeglica, dakle osoba koje su prisiljene napustiti svoj dom
zbog brojnih vremenskih nepogoda. Ili, uz sve manje dostupnih izvora pitke vode, iscrpljenost i zagađenost
postojećih izvora te nejednako konzumiranje vode, voda postaje bijelim zlatom i resursom oko kojeg će se
voditi ratovi u 21. stoljeću. Tragedija je, pri tome, „vode ima i više nego dovoljno“ te bi bilo moguće do 2015.
godine s 50 litara pitke vode po osobi – što je po procjenama UN-a i više nego dovoljno za zadovoljenje svih
osnovnih potreba – osigurati svakog stanovnika na planeti uz pad sadašnjih zaliha za svega 1% (Worldwatch
Institute, 2004). Na koncu, oko jedne četvrtine svih ratova vođenih posljednjih godina imalo je svoj uzrok u
borbi za kontrolu nad prirodnim resursima kao što su drago kamenje, drvo ili nafta – resursi o kojima ovisi
životni stil ljudi u bogatim zemljama (Worldwatch Institute, 2003).

154
 U suštini, prema tome, alterglobalizacijski pokret podrazumijeva jedan posve novi
internacionalizam, kojemu ambicija nije nametanje zapadnih modela ostatku svijeta. Ali, to je
i internacionalizam kojemu je u podtekstu uskraćivanje pristanka nelegitimnim
međunarodnim institucijama – Svjetskoj banci, Međunarodnom monetarnom fondu i slično –
a time i osujećivanje fatalnosti neoliberalne filozofije globalizacije, planetarne eksploatacije
prije svega. Alterglobalizacija je, na koncu, i borba, ne za globalizaciju najgoreg, ne za
globalizaciju odozgo, globalizaciju poticanu od svijeta krupnog kapitala nego, naprotiv, za
istinsku, globalizaciju internacionalizma, solidarnosti i socijalne pravde. A to, onda, znači da
njezine motore pokretače ni ne treba tražiti u svijetu krupnog kapitala nego, potpuno
suprotno, među radnicima, studentima, marginaliziranim grupama čija suradnja nadilazi
nacionalne i klasne granice i barijere.
Ovakav predznak globalizaciji je dan već na prvom Svjetskom socijalnom forumu
(SSF) u Brazilu – i razvijan na svim slijedećim SSF-ovima9 pod temeljnim geslom „Drugačiji
svijet je moguć“ – geslom iza kojeg stoji orijentacija na globalni pluralizam i različitost. Nije,
dakako, uopće sporno da bi takva orijentacija – jer ona je jedino realna alternativa
neoliberalnoj filozofiji svijeta krupnog kapitala – mogla postati i pretpostavka planetarne
ekonomske, političke i kulturne promjene. Sporan može biti samo njezin hodogram – a ona
se, ovisno o temeljnim svjetskim odnosima moći, može nametnuti kao planetarni proces i u
desetljeću koje živimo, a isključiti ne treba ni mogućnost da na alterglobalističke promjene i
sačekamo.

Zakljuþak

Nema dvojbi, globalizacija je, danas kao i prethodnih nekoliko desetljeća, najviše
upotrijebljena, a istodobno najrjeđe definirana – najefikasniji, u isto vrijeme i najnejasniji
pojam. Nedvojbeno je, međutim, da je zaintrigrirao bukvalno sve – vlasnike kapitala,
znanstvenike, obične smrtnike. Izvjesno je, potom, i da mu se pripisuju najrazličitiji dometi –
ali i najrazličitiji vrijednosni predznaci. Tijekom osamdesetih i devedesetih godina XX
stoljeća, primjerice, na površinu isplivavaju razlike između hiperglobalista i skeptika u vezi s
većim brojem pitanja – u vezi, primjerice, s tim pripada li svijet nacionalnih ekonomija,
suverenih država i samosvojnih kultura prošlosti ili, eventualno, sva ta priča o globalizaciji
znači samo jedan u nizu mitova dok stvarnost ide potpuno drugim smjerom, u vezi, potom, s
pitanjem dokida li globalizacija koncept nacije-države, vodi li ona kulturnoj uniformiranosti,
je li njezin učinak blagostanje ili tek novi oblik kolonijalizma, i slično.
Izvjesno je, potom, da dosadašnju povijest, prethodo stoljeće posebice, bitno
određuje neoliberalna politička filozofija globalizacije – filozofija globalizacije za potrebe i
interese svijeta kapitalizma, svijeta multinacionalnog kapitala prije svega – i da se ona, osim
u području ekonomije, dosta zorno zrcali i u svim drugim sferama života – području kulture i
politike posebice.
Izvjesno je da se već sredinom devedesetih godina mogu nazrijeti prvi znaci
razočarenja u neprikosnovenost neobuzdanog „tržišta“ i logike neoliberalne globalizacije, da
je moguće identificirati prve znake povratka na vlast vlada orijentiranih prema socijalnom
blagostanju, te pojave i rasta svjetskog alterglobalističkog pokreta.
Izvjesno je, na koncu, da zadnja desetljeća sve naglašenije određuje pitanje jesmo li
osuđeni na integraciju koju podrazumijeva filozofija neoliberalne globalizacije ili je moguć i
drugačiji svijet? U kontekstu ovog rada se, u pokušaju da se odgovori na tu vrstu pitanja,
polazi od teze da integracija svijeta nema alternative, ali i teze da se ona ne može temeljiti na

9
Na slijedećem, drugom SSF-u iz 2002. godine, primjerice, sudjelovalo je preko 50.000 sudionika – među njima
i 15.230 delegata koji su predstavljali 4.909 organizacija iz 131 zemlje svijeta.

155
neoliberalnoj filozofiji globalizacije – jer takva podrazumijeva integraciju svijeta krupnog
kapitala protiv svijeta rada. A to, opet, znači da se budućnost svijeta može temeljiti samo na
istinskoj, integraciji koju zagovara alterglobalistiþki pokret – a u čijoj potki je, među inim,
globalizacija ljudskih prava, poštivanja različitosti, tolerancije, održiva razvoja, ili još
konkretnije, globalizacija internacionalnizma, solidarnosti i socijalne pravde.

LITERATURA

1. Aspekti globalizacije, priredili Pantelić, I., Pavićević, V., Petrović, V., Milovanović, G.,
Beogradska otvorena škola, Beograd, http://www.bos.rs/materijali/aspekti.pdf
2. Barber, B. (1995), Jihad vs. McWorld, New York: Ballantine Books.
3. Beck, Ulrich (2003), Što je globalizacija?, Zagreb, Vizura,
4. Castells, M. (2000): End of Millenium, Blackwell.
5. Castells, M. (2002), Informacijsko doba – Ekonomija, društvo i kultura, Svezak II, Moć
identiteta, Zagreb: Golden Marketing.
6. Dicken, P. (1998) Global Shift – Transfering the World Economy, New York: Guilford Press.
7. Feffer, J. (ed.) (2002) Living in Hope: People Challenging Globalization, London: Zed
Books.
8. Friedman, T.L. (1999), The Lexus and the Olive Tree: Understanding Globalization, New
York: Farrar, Straus&Giroux.
9. Fukuyama, Francis (1992), The End of History and the Last Man. New York: The Free Press
10. Gidens, A., Posledice modernosti, Beograd, 1998,
11. Grubačoć, Andrej, Globalizacija odozdo, http://magazin.6yka.com/do/da,253, preuzeto
10.03.2014.
12. Hardt, M. i Negri, A. (2003) Imperij, Zagreb: Arkzin i Past Forward.
13. Held et al (1999), Global Transformations, Cambridge: Polity Press.
14. Held, D. (1997): Demokratija i globalni poredak, Filip Višnjić, Beograd.
15. Hoffman, J. (1999) Globalne opasnosti i mogućnosti za politiku rada u EU, u Revija za
socijalnu politiku, 6 (3/4): 307-329.
16. Khor, M. (2003) Info Services on WTO issues (Nov 03/2), URL:http:www.twnside.org.sg
(10.03.2014.).
17. Korten, D.C. (1995), When Corporations Rule the World, West Hartford: Kumarian Press.
18. Legrain, P. (2003) Open world:/ the Truth about Globalization, London: Abacus.
19. Marjanović, Dragan, Dominacija kapitalistiþke klase bez presedana u povijesti - Izvještaj organizacije
Oxfam: 85 najbogatijih ljudi svijeta ima jednako bogatstvo kao i 3,5 milijardi najsiromašnijih,
http://www.advance.hr/, objavljeno 20. 01. 2014,, preuzeto o2. 03. 2014.
20. MMF (2003) Common criticism: some responses,
URL:http://www.imf.org/external/np/exr/ccrit/eng/cri.htm (31.03.2004).
21. Ritchie, M. (1997) Globalization vs. Globalism, URL:
http://www.itcilo.it/english/actrav/telearn/global/ilo/globe/kirsh.htm. (31.03.2004.).
22. Scholte, J. A. (2000), Globalization. A critical introduction, London: Macmillan.
23. Šimleša, Dražen (2006), ýetvrti svjetski rat: globalni napad na život, ŠTO ČITAŠ?, Zagreb.
24. UNDP (2003), Human Development Report 2003 Millennium Development Goals: A
Compact among nations to end human poverty,
http://www.unic.un.org.pl/hdr/hdr2003/hdr03_complete.pdf (10.03.2014)
25. Worldwatch Institute (2003), Rich-Poor Gap Widening, URL:
http://www.worldwatch.org/topics/vsow/2003/11/12/ , (10.03.2014.)
26. Worldwatch Institute (2004) State of the World 2004, New York: W.W. Norton & Company.
(10.03.2014.)

156
Prof. dr. Dželal Ibrakoviü UDK 316.334:[502/504+008 Pregledni rad

DA LI JE (SAMO) RIZIK GLOBALAN

Apstrakt: Koncept održivog razvoja i kako zadovoljiti savjest spram (potencijalnih)

potomaka. Život u riziþnom društvu i proces stalnog navikavanja na sve opasnije rizike. Globalizacija
se pojavljuje kao stalno širenje rizika. Rizik pogaÿa i prirodni i društveni život. Rizik dovodi u pitanje
do prekida svetosti odnosa þovjeka i druge prirode. To je prekid povezanosti þovjeka sa Zemljom i
nebesima. Ako ekologija nije promjena paradigme života, onda se radi samo o opisivanju veü
poznatog.
Kljuþne rijeþi: rizik, globalizacija, održivi razvoj, kultura, ekologija

IS (ONLY) THE RISK GLOBAL

Abstract: The concept of sustainable development and how to satisfy the conscience against
the (potential) offspring. Life in the risk society and the process of continuous adjustment to more
dangerous risks. Globalization appears to be constantly spreading risk. The risk affects the natural
and social life. The risk calls into question the interruption of holiness of the relationship between
man and a different nature. It is the termination of the connection of a man with the earth and the
heavens. If the ecology is not the change of a paradigm of life, then it is just describing what is
already known.
Keywords: risk, globalization, sustainable development, culture, ecology

Uvod
Čovjek na početku trećeg milenija je sve više biće koje postaje univerzalni stanovnik
Planeta sa puno informacija koje mu se nude svakodnevno kao senzacija, alternativa,
mogućnost, a najčešće, opet, kao svijet iluzija uspostavljanih fiktivnim (virtuelnim)
stvarnostima. I mada se proizvodi utisak da internet, dominantni i sveprisutni engleski jezik,
informacije, TV serije, film, muzika i sport, te intenzivniji turizam, ali i proizvodi koji imaju
svjetski „brend“ , proizvode sve univerzalnija ljudska bića koja prevazilaze stereotipe i
podjele, čini se da su u pravu i oni teoretičari koji i u novom globalizacijskom trendu vide i
mogućnost pojačavanja kulturnih razlika kao potencijalne mogućnosti novih sukoba u svijetu.
U najvećem dijelu poznate historije čovječanstva se živjelo po istom obrascu
življenja kroz stotine generacija, sa oblicima pukog preživljavanja, teškog rada i vrlo
jednostavne, mislilo se, sudbine samo malog broja gospodara i skupina oko njih, te ogromnog
broja onih koju su radili za njih, a čin rođenja u određenom sloju društva je davao odrednice
ljudskih života smatrajući se to savršenim redom „oduvijek“ poznatog ili čak u fazi
intenzivnijeg uticaja religije – navodnog unaprijed datog poretka. Taj poredak se nije mogao
mijenjati i nije se ni mijenjao, suštinski, sve do XVIII stoljeća. Taj prijelomni trenutak jeste
bilo umnožavanje snage čovjeka, zamjena teškog fizičkog rada i upotreba prvo parne
energije, a kasnije i energije nafte i njenih prerađevina, pa sve do atomske, bioenergije, ali i
onoga što se nalazi oko nas: snage vjetra, snage plime i oseke, snage vodene bujice (ili
nepoznate kosmičke energije, energije crne materije i čega sve ne). Zamjena ljudskog rada
omogućava da je ogroman broj ljudi na Planetu sa dosta slobodnog vremena i to vrijeme

Fakultet političkih nauka, Univerzitet Sarajevo

157
treba popunjavati i boriti se protiv najveće „bolesti“ XX i početka XXI stoljeća- dosade. Taj
prostor sve više popunjavaju vještački izazvane potrebe koje se posebno ogledaju u
ovisnostima od digitalnih zapisa, pohranjenih informacija, direktnih učešća, zadovoljavanja
znatiželje miliona i miliona ljudi koji su svakog trenutka u iščekivanju (new) novosti. I kada
se novost pojavi, zavisno od atraktivnosti, a filter raznih manager-a i gurua samo izbacuje
atraktivnu novost, ona se odmah prihvata, analizira, koriste se ekspertske ekipe širom svijeta
koje je seciraju, naučnici koji je kompariraju sa nečim poznatim i zato iznenađenja traju samo
kratak period, jer je formirana još jedna vještačka potreba: očekivanja da će eksplozivni
događaji koji privlače pažnju: saobraćajne nesreće, prirodne katastrofe, ubistva, javno
vođenje „svakodnevnog života“, nove tehnologije, trendovi zdravlja i potiskivanje smrti kao
nečega što se dešava samo drugima, a „nama“ (bolje rečeno „meni“, jer se stvari do kraja
subjektiviziraju i individualiziraju) ostaju mogućnosti produženja života, nada u pronalaženja
gena koji izaziva i ovo i ono, pa i spriječava starenje i smrt sâmu. Vrlo brzo (kolika je brzina
prijenosa infromacija raznim putem, a najčešće korištenjem interneta) informira se veliki broj
korisnika koji imaju otvoren „račun“ i putem svoje šifre plutaju i Zemljom i svemirom u
potrazi za atraktivnom novom vijesti i novim „da ne povjeruješ čudima“. Klasične knjige, ali
i novine u rukama postaju koleteralna šteta jednog globalizirajućeg vremena koje u
tehnološkom smislu sve informacije ujednačava, baš kao što ujednačava i potrebu za
tehnoškim inovacijama koje se uopće ne postavljaju upitnim da do njih neće doći (nakon Ipad
4, dolazi 5... golfa 7, dolazi 8....) Stabilni oblici snimanja zvuka i informacija ( gramofonske
ploče, magnetofonske trake, CD, DVD...) vrlo brzo nestaju baš kao i klasične knjige i
biblioteke (sada se na jednom malom uređaju može imati 5000 i više knjiga, što je brojka
kojom su se nekada dičile biblioteke u ogromnim zgradama). Da li će to značiti i nestanak
klasičnog arhiviranja znanja, to je pitanje koje je više povezano sa simbolima vremena, nego
sa stvarnošću velikog broja ljudi. To je sve cijena modernizacije, koja u svojem izvornom
tumačenju jeste proces postupnog „gospodarenja“ prirodom od strane čovjeka, pri čemu je
ovaj odnos možda i najznačajniji (i jedini veoma opasan) proizvod globaliziranja svijeta. Dok
se za robe, pa i digitalne informacije i komunikacijske mreže mogu postaviti nacionalne
zakonske barijere, dotle za opću opasnost stalnog povećavanja rizika življenja i opasnosti
koje nosi npr. proces klimatskih promjena nema lijeka u suverenom arsenalu koji stoji na
raspolaganju, recimo, nacionalnoj državi.
Čak i izvorno sociološko, razumijevanje modernizacije (pa time i ekološke
dimenzije globalizacije) jeste onakvo, kao što Božo Milošević naglašava, pozivajući se na
Davida Goldenbata, da sve posmatramo kroz tu socioekonomsku „prizmu“ posmatranja, a to
je klasični sociološki pristup prirodi. „Kod klasika sociološke misli (Dirkema, Vebera, ali i
Marksa) priroda se razumeva kao „resurs“ koji omogućava društveno ekonomski napredak. Iz
tog okvira se, potom, na modernizaciju gleda kao na sve veće ovladavanje prirodom i njeno
transformisanje s ciljem da se zadovoljavaju sve raznovrsnije potrebe i interesi čoveka. Zato
se tu prirodna sredina tretira kao „predmoderno stanje“, a modernizacija kao proces koji
transformiše to stanje društva pomoću sve racionalnijih vidova korišćenja prirodnih resursa“.1
Možemo se složiti sa mišljenjem Iana G. Simmonsa2da bi se cjelokupni ekosistemi na planeti
Zemlji, kao i ona sama, kao za sada najpoznatiji i najveći ekosistem u poznatom svemiru,
mijenjali i bez uticaja ljudi. No ljudi su uzrokovali mnoge promjene koje se znatno razlikuju
od „prirodnih“. Te promjene su se događale kroz cijelu poznatu, ali vjerovatno i kroz
nepoznatu historiju planete Zemlje. Mnogi smatraju da nijedno prethodno doba nije imalo
takav intenzitet i ekstenzivnost kao doba od 1950. godine do početka druge decenije XXI
stoljeća, kojeg smo i sami savremenici. Svaka prethodna vremenska era i civilizacije u njoj,
1
Božo Milošević, „Globalizacijska modernizacija i tradicionalni identitet lokalnih zajednica na Balkanu“,
Teme, god.XXXVI, br. 3 (2012): 996-997.
2
Ian G. Simmons, Globalna povijest okoliša, Zagreb: Disput, 2010. 18.

158
izuzev nejasnijih proročanstava, nije sa nikakvom sigurnošću mogla da kaže kakav će razvoj
poslije nje doći, ali je svaka sâma za sebe isticala da je najbolja i čak i jedina moguća. Ako i
mi to govorimo na početku XXI stoljeća (da smo mi – živuće generacije na planeti Zemlji
„najnapredniji“, „najbolji“, „najviši stepen tehnologije, nauke“ itd.) mi za takve tvrdnje
nudimo opipljive materijalne dokaze, jer se u našem dobu sve mjeri i premjerava. Na osnovu
egzaktnih pokazatelja možemo reći da smo i na vrhu piramide razvoja, ali i da smo najveći
rasipnici u poznatoj historiji ljudskog roda.

Mjesta stanovanja, ili Zemlja kao jedan grad: savremena promjena i mjesta boravka i
proizvodnih aktivnosti

Proces industrijalizacije je sobom donio i procese urbanizacije koji uzrokuje znatan

pritisak na okoliš, posebno od druge polovine XIX stoljeća. Od 1950. godine broj stanovnika
gradova povećao se sa 750 miliona na 2,5 milijardi ljudi godine 1995. Procjenjuje se da
godišnje više od 60 miliona ljudi seli iz ruralnih u urbana područja. Procjena Ujedinjenih
naroda je da se 2025. očekuje se da će više od 5 milijardi ljudi živjeti u gradovima, pri čemu
se 90% povećanja očekuje u zemljama u razvoju. Da će se pritisak na okoliš nastaviti ukazuju
sljedeći podaci: dok je 1995. na Zemlji bilo 23 grada s više od osam miliona stanovnika, od
kojih više od 80% u zemljama u razvoju, procjenjuje se da će se taj broj 2015. povećati na 33,
od kojih će se samo šest nalaziti u razvijenim zemljama.
Prema istraživanjima iz povijesti okoliša prvi grad koji je registriran kao veće naselje i
prešao je 30.000 stanovnika jeste Memphis, Egipat, a najranije njegovo poznato datiranje je
iz 3100 p.n.e. Dugo vremena on je nosio taj epitet, uz vavilonske gradove Akkad, Lagash i
Ur, (današnji Irak), a ovaj posljednji je preuzeo „rekord“sa 65.000 stanovnika. I preko hiljadu
godina kasnije, 2.300 g.p.n. Teba, Avaris i ponovno Memphis, svi iz Egipta, su dugo bili
najbrojniji, da bi Babilon tek 612. godine p.n.e. probio „zvučnu granicu“ i prešao broj od
200.000 stanovnika. Sve to traje do početka nove ere, kada Rim prelazi broj od 400.000
stanovnika, a „pridružuje“ mu se 300 godina kasnije i Carigrad (Istanbul) koji će u više
navrata (zadnji put 1650. godine) biti najveći grad na svijetu po broju stanovnika. Prvi je
preko milion stanovnika prešao Bagdad 775. godine i u nekoliko navrata u vrijeme procvata
islamske civilizacije, u tom statusu najbrojnijeg, se mijenjao sa Istanbulom, Kordovom i
Fesom, da bi kasnije primat preuzeli kineski gradovi, a London 1825. godine prešao
„magičnu cifru“ od 5 miliona stanovnika. New York je 1925. godine prešao broj od 10
miliona stanovnika, a Tokio 1965. godine prešao 20 miliona. Prema jednoj od metodologija
sumiranja demografskih podataka Tokio u prvoj deceniji XXI stoljeća ima preko 33 miliona
stanovnika. I ovo govori o ubrzanom razvoju gradova: dok je od 3100. godine p.n.e., pa sve
do nove ere, bilo tek par gradova sa preko 100.000 stanovnika, u relativno kratkom periodu,
intenziviranom nakon industrijske revolucije, već ima preko 1000 gradova u svijetu sa preko
500.000 stanovnika, a sa preko 5 miliona stanovnika samo u XXI stoljeću ima više gradova
nego što je ukupno bilo ukupno gradova u cijeloj staroj eri. To je ogromno opterećenje i
disperzija stanovništva prema gradovima što je ozbiljan sigurnosni problem njihove prehrane,
osiguranja dovoljnih količina vode, smještaja, rizika od zaraznih bolesti, ali i višestrukog
uvećanja žrtava u slučaju bilo kakve prijeteće opasnosti bilo prirodnog ili antropogenog
uzroka.3 Naravno, ovom problemu se pridodaju i problemi smanjivanja poljoprivrednog

3
Sama Kina, koja je preuzela primat u proizvodnji u svijetu na početku druge decenije XXI stoljeća, je jedan
mega grad jer ima preko 160 gradova sa preko milion stanovnika, a njih pet je sa preko 10 miliona, u svijetu
ima takvih gradova oko 350, odnosno kao urbana zona 468(u Evropi oko 40), a preko 500.000 stanovnika ima
preko 1000 gradova u svijetu. U svijetu je do 1950. godine bilo takvih gradova 83.

159
zemljišta, značajnom povećavanju svih vrsta otpada, ali i smanjivanju broja onih koji se bave
proizvodnjom.
Globalizacija i prema ovom primjeru formiranja velikih gradova, koji sve više jedni
liče drugima po svojim karakteristikama i standardizaciji izgradnje, predstavlja po svom
intenzitetu i obuhvatu izuzetno značajnu pojavu i koliko god da smo kritički iz mnogo
razloga raspoloženi prema njoj, ona se poput velikog plimskog talasa nezaustavljivo širi
Planetom. Još nije izmišljen efikasan način za njeno zaustavljanje ili njen usmjeravajući tok
ili barem uobličavanje u neku više uljuđenu verziju. Ono što se pojavljuje na javnom planu
ispoljavanja pojavnih oblika globalizacije jeste igra brojki i slova koja je izvodi iz filozofske
sfere i svodi na poređenja i obično ogromne divovske cifre koje svojom veličinom obično
zamagle poglede običnih ljudi. Baratanje sa velikim brojevima zamagljuje stvarnu stranu
globalizacije, a svijest ljudi širom Planete Zemlje se uljuljkuje u vrlo često izražene
kontradiktornosti u mišljenju o istim problemima. „Ekepertska“ mišljenja o globalnom
zatopljavanju se razlikuju, ovisno od toga kojem krugu čitalaca (gledalaca) se obraćaju ta
mišljenja. Mnogi teoretičari smatraju da to proizvodi efekat kod najšireg broja stanovnika
Zemlje kao kada se želi skuhati žaba ili jastog. To se radi ne ubacivanjem žabe ili jastoga u
kipuću vodu nego njihovim stavljanjem u mlaku vodu i postepenim povećavanjem
temperature vode što dovodi do njihovog uspavljivanja. To na ljudskom planu znači odsustvo
ili spriječavanje bilo kakvog pokušaja radikalnijeg upliva u promjenu redosljeda događanja, a
sve da se ne bi ukidao ili dovodio u pitanje ekstraprofit koji se ostvaruje u svakoj situaciji. Da
je tako govore i sadržaji protesta održanih u XXI stoljeću i u Grčkoj, u New Yorku, Madridu,
Berlinu., ali i Sarajevu ... Ti protestni pokreti nisu usmjereni protiv osnovnog uzroka krize, a
to je sama suština liberalnog kapitalizma, slobodne konkurencije, odnosno izvedenice -
profita kao osnovnog cilja toga društva u kojem žive i oni koji protestuju. Ne nudi se
revolucija, jer je njena ideja, u svakom obliku (izuzev „naučne revolucije“) potisnuta kao
prevaziđena forma promjene društva koje sa svojom kapitalističkom suštinom proizvodi
nejednakost, gubitak poslova, povećanu administraciju i ugroženu ekologiju, ali ratove,
neravnopravno zdravstvo, školstvo, glad u Africi, ugrožavanje zemljišta, zraka te brojne
poznate i nepoznate bolesti raširenog nemorala i nepravde. .. Umjesto da se traže nova
rješenja protesti su u formi reality show-a u kojem je in biti uhićen pred kamerama i
satelitskim očima, ali i snimljenim video klipovima na vlastitim iphonima koji se poslije vrte
po you tubu i postaju nova ikona novoformirane društvene mreže „prijatelja“. Tako i protesti
u svijetu dobivaju (zadane) forme globalizacija i društva informatičkog doba sa
prepoznatljivim maskama „Anonimusa“ (Anonymous )4. Okupljanje protestanata u povodu
održavanja samita najrazvijenijih zemalja svijeta (Kopenhagen, Davos i drugi gradovi)
pretvara se u novu formu protestnog turizma u kojem učestvuju oni koji imaju vremena i
sredstava da se okupljaju na takvim mjestima sa svih svjetskih destinacija.Koliko se zna, u

http://en.wikipedia.org/wiki/Megacity (pristup 17.12.2013.). Podaci i iz Vjekoslav Glavač,Uvod u globalnu

ekologiju, Zagreb:Hrvatska sveučilišna naklada. 2001.155. A o historijatu razvoja gradova u svijetu šire u:
Tertius Chandler, Four Thousand Years of Urban Growth: An Historical Census, Lewiston, N.Y.: St. David's
University Press,1987.
4
Priča koju „Anonimusima“ jeste reafirmacija priča o osvetniku i urotniku Guy Fawkesu koji je u 17. stoljeću
pravio urotu proziv engleskog kralja, a njegovo je ime ponovno 'oživljeno' u stripu 'V for Vendetta' s početka
osamdesetih prošlog stoljeća za koji su zaslužni David Lloyd i Alan Moore. U njemu se osoba s maskom Guya
Fawkesa bori protiv totalitarističke države u kojoj vlada potpuna državna kontrola i nadzor nad svim građanima
koji nemaju nikakvih sloboda. Kasnije je o tom borcu pod maskom snimljen i film 'O za osvetu'.
Maskirani borac protiv totalitarizma, potpune državne kontrole, gušenja osobnih sloboda i nadzora informacija
koji želi probuditi svijest građana i potaknuti revoluciju , odnosno njegova maska su jedan od znakova grupe
„Anonimusi“ ( Anonymous s likom Guya Fawkesa jer je i njihova misija slična – počela je kao borba za slobodu
interneta, a s vremenom se proširila u nešto puno veće. http://dnevnik.hr/vijesti/znanost-it/znate-li-tko-se-krije-
iza-danas-najpoznatije-maske-na-svijetu.html (posjeta 11.01.2014.)

160
svim poznatim porotestima nije zabilježen niti jedan zahtjev da se traži smanjenje vrijednosti
satnice rada na Zapadu u ime solidarnosti sa mizerno plaćenim radnicima u nerazvijenim
zemljama gdje rade i djeca i od 5 godina, sa siromašnim u svijetu od kojih preko 3 milijarde
njih nema ni pristup pitkoj vodi.
U svojoj knjizi „Posljednji dani planete Zemlje“ Tom Hartman godine iznosi
frapantne podatke: u zadnjih 24 časa (svakog dana) uništeno je 100.000 hektara tropskih
kišnih šuma, 13 miliona otrovnih hemikalija je izbačeno u životnu sredinu, više od 45.000 je
umrlo od gladi od kojih je 38.000 djece i više od 130 biljnih i životinjskih vrsta je izumrlo
djelovanjem čovjeka, a u prošlom ubilačkom stoljeću polovina svjetskih obradivih površina
je nestala, kao i polovina šuma, 80 posto pašnjaka i 70 posto glavnih morskih izvora ribe je
potrošeno, a svjetski slatkovodni sistemi su toliko degradirani i zagađeni da teško mogu da
podržavaju biljni i životinjski svijet.5 Za ilustraciju „globalne nepravde“ neka posluži podatak
da je potrebno 2,5 milijardi galona vode potrebno je da se izvrši navodnjavanje golf terena u
svijetu. Ista količina vode dovoljna je za osiguravanje dnevnoga minimuma vode za 4,7
milijardi ljudi. Prosječna količina pesticida na poljoprivrednom zemljištu je 1,5 kila, a na golf
terenu je 9 kila (Worldwatch Institute, 2004). Biotehnološke korporacije sve više pljačkaju
znanje i resurse urođeničkih skupina i naroda te siromašnih zemalja. Poseban problem u
uništavanju prirodnih resursa čini preveliki i neodrživi konzumerizam u ekonomski bogatijim
zemljama. Prosječna osoba iz SAD-a konzumira pet puta više energije za svoj način života
nego prosječna osoba iz Meksika, 10 puta više nego osoba iz Kine i 30 puta više nego osoba
iz Indije. Bilo bi nam potrebno nekoliko planeta ako bismo svi živjeli na takav način, a opet
takav životni stil se izvozi kao poželjan, namjera mu je postati globalnim. 6 Ruski
znanstvenik i istraživač A.P. Semenov- Tjan- Šanski naziva čovjeka tehnološkog doba
„geološki skorojević“, jer čovjek uništava svaku harmoniju života.
U najširu teorijsku elaboraciju bi nas odvelo posmatranje samo jednog uobičajnog
termina kojim se opisuje položaj čovjeka u svemiru, a to je skoro pa odomaćeni izraz i u
svakodnevnom životu i u nauci, a to je þovjek i priroda. Mnogo bolji i primjereniji izraz
usaglašen i sa dometima najsavremenijih dostignuća biologije i drugih oblasti nauke je „
čovjek i ostala priroda“ kojeg koristi turski naučnik Ibrahim Őzdemir. Jasno je da savremeni
čovjek živi u sve rizičnijem društvu i da se opasnosti umnožavaju, banaliziraju, kao i svi
rizici i stvarne negativne posljedice „bezgraničnog“ razvoja postmodernog društva. Sama
kovanica „rizično društvo“ se pripisuje njemačkom sociologu Urlichu Becku koji je naglasio
da je odavno već industrijsko društvo prešlo u rizično društvo. Pri ovakvom posmatranju
postaje jasno da svijest o riziku stiže tek nakon nesreće. Beck naglašava da se obilje može
opaziti, dok su moderni rizici nevidljivi. Njih objašnjavaju nauka i masovni mediji. Da bi
formulisali rizik potrebno je dodatno uzročno objašnjenje i normativno određenje. Rizici su
kolektivno uslovljeni, tj. izaziva ih splet složenih povezanosti, niko nije direktno odgovoran
pa svi mogu da izgledaju nedužni. To dovođenje u pitanje ideje napretka sve je više prisutno
u cijelom svijetu kao stanje opće depresije i neizvjesnosti, a ovi osjećaji izazivaju apatije i
razna devijantna ponašanja. Sretna je okolnost što postojanje razvijene svijesti o riziku
mobiliše i ujedinjuje ljude, ali nesretna je okolnost da se rizici umnožavaju i kod ljudi
izazivaju navike koje samo podgrijavaju temperaturu kao kod kuhanja žabe ili jastoga, pri
čemu se čovjek u uspavanom stanju sve više nalazi u prijatnijoj kupki uživanja i

5
Tom Hartman. Posljednji dani planete Zemlje. Beograd: „Methaphisica“,2005.5.
6
Šire, a odatle su uzeti i podaci WorldwatchInstitute iz 2004. godine (Worldwatch Institute. State of the World
2004, New York: W.W. Norton&Company. 2004.). u Dražen Šimleša. ýetvrti svjetski rat. Zagreb:Društvo za
promicanje književnosti na novim medijima, 2008. knjiga se može pronaći na
http://www.elektronickeknjige.com/simlesa_drazen/cetvrti_svjetski_rat/index_page_000.htm.(posjeta 10. 01.
2014.) Podaci prezentirani u ovoj knjizi ukazuju da globalizacija jeste i univerzalan, ali i proces sa različitim
tendencijama u odnosu na svaku zemlju.

161
konzumerizma. O ekološkim i drugim rizicima trebaju razmišljati – ekolozi, naučnici,
političari ili udruženja za zaštitu ovog ili onog...
Rizik je kalkurirana prognoza moguće štete odnosno u negativnom slučaju gubitka ili
opasnosti. Biti pod rizikom znači biti subjekt štete nekog procesa ili aktivnosti. Stepen rizika
je funkcija vjerojatnosti i opasnosti od štete. S obzirom na brojnost načina na koje se ljudima
može naškoditi, većina je ljudi cijelo vrijeme pod određenim stupnjem rizika. Ekologijski
rizik predstavlja ukupnu sumu različitih rizika koji imaju ekološke posljedice. Njegova
“struktura” složene je naravi jer se sastoji ne samo od upotrebe različitih supstanci koje
imaju ekološki učinak npr. nego i od mnogih sinergijskih učinaka čije se dimenzije, ukupan
učinak i predvidljivost posljedica ne mogu unaprijed u potpunosti utvrditi. Nadalje, u
strukturi ekološkog rizika nužno valja razlikovati i element komunikacije rizika, kao
elementa koji govori o “prenošenju” rizika iz razine stručne ekspertize ka razini laicizirane
svakodnevice. Komunikacija rizika pretpostavlja racionaliziranje njegove strukture, izradu
mentalnog modela prihvaüanja (ili odbijanja) rizika i kontekstualizaciju rizika u
svakodnevni milje.“ 7 Jedna od najznačajnijih osobina čovjeka, i ljudske populacije u cjelini,
jeste adaptacija na različite uvjete i promjene životne sredine, što podrazumijeva korištenje
svih elemenata tradicije, znanja, te usvojenih vještina za manipulaciju okolišem. Ta
manipulacija je trajni proces kroz cjelokupnu poznatu, a sasvim sigurno i nepoznatu historiju.
I to je sasvim sigurno, obzirom na to da je čovjek u kontinuitetu svoga postojanja izdržao
različite promjene koje su se događale u njegovom okolišu („prirodi“, kako se to najčešće u
teoriji i svakodnevnom životu govori), jer se i savremene generacije ljudi pojavljuju kao
svjedoci tog kontinuiranog procesa adaptacije i manipulacije koja najčešće ima svoju
finalizaciju u geografskoj promjeni krajolika tamo gdje su ljudi sa svojim naseljima i
privrednim djelovanjem prisutni.
Tomislav Markus, hrvatski teoretičar ekohistorije i dubinske ekologije naglašava:
„Ekološka historiografija polazi od činjenice o ekološkom kontinuitetu, tj. sva su ljudska
društva dio prirode i potpuno ovise o mreži anorganskih i organskih čimbenika, kakav god
bio njihov ekološki utjecaj. To vrijedi podjednako za industrijska društva, u kojima je
antropogeni utjecaj ogroman, kao i za društva mobilnih sakupljača-lovaca, čiji je ekološki
utjecaj vrlo mali i usko lokalan. ... Prirodni okoliš ne isključuje mogućnost ljudske
intervencije, dapače, podrazumijeva ju, jer ljudi, poput svih drugih bića, moraju mijenjati
okoliš ako žele živjeti. «Čista» ili «netaknuta» priroda nikada nije postojala, jer je priroda
dinamička cjelina, koja je milijardama godina oblikovana djelovanjem anorganskih i
organskih čimbenika. Sva živa bića mijenjaju dijelove svojeg okoliša, a bakterije to rade na
globalnoj razini već više od tri milijarde godina. Tehnika – sposobnost manipulacija i
mijenjanja okoliša – integralni je dio života, ne monopol jedne vrste“.8

7
O riziku, ekologijskom riziku i komunikaciji rizika uporište u: Anči Leburić , Ognjen Čaldarović i Maja
Maroević, „Socijalna prosudba elementarnih sustava života. Sociološka studija društvenih pretpostavki
uvođenja kanalizacijskog sustava Kaštela – Trogir“, Split. 2006. Cijeli tekst dostupan na
http://www.ffst.hr/_download/ repository/eko_hrv.pdf (posjeta 15.02.2014.) Ovo je jedno od rijetkih
socioloških istraživanja u pripremi za promjene u prostoru u jednoj lokalnoj zajednici na prostoru Jugoistočne
Evrope.
8
Tomislav Markus. „Od divljeg prirodnog svijeta do industrijskih velegradova: ekološka povijest ljudskih
društava“. Povijesni prilozi br. 39. (2010): 197-246. Ovaj rano preminuli zagrebački teoretičar je bio jedan od
oštrih kritičara tzv. ekološke modernizacije koja smatra da se treba tragati za alternativnim izvorima energije,
racionalnijom potrošnjom itd. Zagovornici «ekološke modernizacije» uglavnom su sociolozi i politolozi, kojima
je evolucijska i povijesna perspektiva nepoznata, a o teoriji bio-socijalnog diskontinuiteta ne znaju ništa. Iz
perspektive oil peak-a, ključnog događaja našeg vremena, teze o «ekološkoj modernizaciji», još jedan primjer
naivne vjere u tehnokratske «fikseve», izgledaju potpuno neutemeljene, jer ne postoji osnovni preduvjet: obilje
jeftine energije koji je postojao u vrijeme prije ove velike krize. Tehnologija- nije jeftina energija!

162
 Povratak „velikih priþa“ omoguüila je ekologija
U društvenim naukama se pojavio nedostatak „velike priče“ jer su nestale ideologije,
a sve je praktično dovedeno u pitanje, a nedostatak univerzalnog značenja bilo koje od tema
koje su do nedavne prošlosti okupirale pažnju velikog broja najistaknutijih naučnika, ali i
plijenile pažnju ljudi širom svijeta sa svojom zavodljivošću i revolucionalnim potencijalom.
Nekako zajedno sa „velikim pričama“ nestali su i „veliki ljudi“, autoriteti u raznim oblastima
života i rada. Uvjerenje nekih naučnika da je upravo „ekologija obezbijedila novu veliku
priču“ omogućujući da nauka i demokratija nastave da napreduju i legitimizuju jedna drugu–
ne treba uzeti bezrezervno. Okruženje je važno za svakog, te dakle ima univerzalni značaj, ali
donošenje odluka o tome kako ga treba tretirati nije nimalo jednostavno. Svi ljudi i sve
kulture suočavaju se sa problemima okruženja. Važno razumijevanje ovih problema
omogućuje nova antropološka oblast, nazvana „kulturna ekologija“. Ona ekološku teoriju
povezuje sa shvatanjima različitih ljudskih kultura. Za razliku od drugih naučnih oblasti,
globalno definiran predmet proučavanja antropologije, znači da ona proučava sve ljude,
svuda i u svim vremenima. To joj daje saznajnu prednost tako da je omogućila opovrgavanje
mnogih generalizacija koje su prethodno bile izvedene samo na osnovu tačke gledišta
zapadnih društava, ali je takođe izvela neke generalizacije koje su prethodno bile
neprimijećene, kao na primjer univerzalnost sistema porodičnih odnosa ili pravila ishrane. 9
Bez obzira na univerzalnost „velike priče“ o ekologiji i bez obzira na to što je savremeno
društvo XX i XXI stoljeća, posebno, postalo sistemski globalno, ipak je ono još uvijek
sastavljeno od nacionalnih skupina i njihovih država. Tendencije prema jedinstvenoj
svjetskoj vladi nisu još uvijek urodile plodom spram izdvojenih interesa nacionalnih država,
ali ono što se može primjetiti u tokovima kapitala jeste razvoj korporacijskih modela koji se
sastoje od međunarodne trgovine i sve slobodnijeg protoka kapitala, pri čemu
transnacionalne korporacije proizvode robe i usluge na nekoliko kontinenata, a sve privredne
transakcije koje se javljaju unutar zemlje i na lokalnim nivoima. Mnogi smatraju da je i
korporacijski sistem samo novi oblik imperijalnih odnosa i izvoza prljavih tehnologija iz
razvijenog svijeta u nerazvijeni njegov dio. Cjeloviti (kao cilj) svjetski sistem podrazumijeva
razvoj širokog spektra ljudskih interakcija, razmjenu i kulturnih vrijednosti, sve intenzivniji
proces učenja i novih i stalno novijih oblika socijalizacije, te pokušaj promjene paradigme
savremenog svijeta izraženoj u postojećoj kulturi življenja koja se nameće kao opći obrazac
cijelom svijetu kroz „kraj historije“ u modelu koji je „najbolji“ (model parlamentarne
demokratije i liberalnog kapitalizma).
Ivan Cifić naglašava da su „kultura i okoliš jedno. Okoliš je proizvod kulture, a
kultura je delom ovisna o okolišu... Od najranijih vremena sve do danas u interakciji kulture i
prirode nastajao je novi čovjekov svijet. Potican novim spoznajama čovjek ga i danas
sustavno i intenzivno mijenja proširujući antropobiotičku ekumenu. 10
Savremena ugrožavanja životne sredine (kao izraz koji u sebi obuhvata najširi dijapazon
ugrožavanja života i zdravlja ljudi, imovine, ali i svih oblika života biljnog i
životinjskog)imperativno nameću ne samo formalnu međunarodnu saradnju, nego i
zajedničko planiranje, izvođenje zajedničkih simulacionih vježbi uz aktivno učešće više
država, što proces učenja i treninga, kao najbitnijih faktora koji i čine kulturu, sve više čini
standardiziranim, univerzalnim, cjeloživotnim i nužnim za preživljavanje.

9
Jelena Đurić. „Antropo(bio)centrizam i odnos sa okolinom,“Filozofija i društvo, br. 3 (2011): 175-192.
10
Cifrić Ivan. Kultura i okoliš. Zaprešić: Visoka škola „Baltazar Adam Krčelić“. 2009.7.

163
 Zakljuþak

U analizi globalizacije i ekologije nužan je obuhvat sistematskog i kritičkog

proučavanja najvažnijih globalnih društvenih procesa, njihovih društvenih posljedica i uticaja
na društvenu strukturu, stepen otvorenosti odnosno zatvorenosti društva, sistem društvenih
odnosa, tip i karakter društvene hijerarhije, podjela rada kao i preovlađujući kulturni i
vrijednosni sistem društva. Tome se dodaje i analiza prihvatljivog stepena društvene
homogenosti odnosno društvene heterogenosti, multikulturalizma i očuvanja kulturnih
različitosti, kao i pitanje odnosa između tradicionalnog i modernog pri čemu se pitanja
filozofije, ali i religije nužno nameću kao vrlo bitan faktor analize. Neizostavno bi jedna
takva analiza trebala da se bavi i uticajem masovnih medija, njihovom ulogom u izgradnji
svijesti, ali i političkim i institucionalnim aranžmanima, modelima društveno- ekonomskog
razvoja. U tim okvirima se smješta i rasprava o načinima rješavanja ekološke krize kao
suštinski društvene krize. Kao što ističe Zlatko Magdalenić to se ne može ostvariti samo
prostim očuvanjem „bioraznovrsnosti i raznovrsnosti životnih staništa, prostom
konzerviranju tzv. prirodnog kapitala već, u prvom redu, na razumijevanju društvene
dimenzije ekoloških problema, prepoznavanju njihove društvene uslovljenosti i razvoju
dugoročno dobro osmišljenog ekomenadžmenta, koji bi se temeljio na uvažavanju i
inkorporiranju ekoloških vrijednosti, principa i standarda u strategije društvenog razvoja. To
obuhvata proučavanje dinamičnih i višestruko usložnjenih relacija između globalizacijskih
procesa, industrijalizacije, urbanizacije, proizvodnje, obrazaca potrošnje i problema
okruženja. Drugim riječima, održivi razvoj podrazumijeva formiranje novog pogleda na
svijet“.11 Jedan od najuticajnijih autora, zagovarača koncepta političke ekologije, Arturo
Escobar u „novoj paradigmi“ vidi modeliranje prirode kao kulture; u smislu da će se prije ili
kasnije, "priroda" proizvoditi i moći naručiti. Ako proizvodnja stabala u nasadima
predstavlja važan korak u kapitalizacija prirode, na primjer, proizvodnja genetski
proizvedenih stabala (ili "savršena" rajčica proizvedena na Sveučilištu California u Davisu)
taj proces ide do novog nivoa, ona uzima stablo idući korak dalje od "organske prirode. " I
on smatra da su implikacije ovog procesa nejasne. To je razlog zašto rastući trend bio-
društvenosti biosociality mora naći svoje mjesto u osnovama političke ekologije i biologije
kao oblicima znanja o materijalno- semiotičkim objektima organizama i zajednica koje su
historijski- konstituirane. „Ovo će reći da trebamo nove narative života i kulture“, ističe
Escobar. On ističe zadatke novih društvenih pokreta koji podrazumijevaju izgradnju
kolektivnih identiteta, kao i borbe za redefiniranje granica između prirode i kulture. 12 Jusuf
Žiga13, pak, smatra da je potreban povratak svetostima života i druge prirode, a da se
savremeni čovjek koji hita ka samouništenju i ima i jasnu svijest i materijalne dokaze o tome,
mora da se vrati iskustvima starijih generacija koje su imale jasno omeđene granice
izvjesnosti i ograničenosti resursa svijeta u kojem živimo, ali i njegove ljepote i njegove
uzajamne uslovljenosti. Ovako, prema ovom autoru, i ekologija se pojavljuje kao dio
„magnetnog polja (sve)politike“, postajući inačica političkih odnosa kao još jedan od „izama“
(ekologizam).
I iz ovih fragmenata je jasno da ako je cilj globalizacije da nastane „jedinstveno
svetsko društvo na planeti Zemlji - svetsko društvo i svest o pripadnosti tom društvu kako

11
Zlatko Magdalenić, „Ka sociološkom razumevanju održivog razvoja“, Sociološki pregled, god. XLIV br. 1,
(2010): str. 309 –324.
12
Arturo Escobar, „ Constructing Nature Elements for a poststructural political ecology“ u: Liberation
Ecologies Environment, development, social movements Richard Peet, and Michael Watts, (ed), 46-69,
London and New York Routledge ,2002.
13
Jusuf Žiga, Vrijeme (sve) politike ( Iluzije savremenog ekologizma), Sarajevo: BKZ. 2012.135.

164
pojedinih društava tako i njihovih pripadnika,“ 14 onda je jasno da se umjesto ispunjenja ovog
cilja, kao jedne nove forme razvoja čovječanstva, umnožavaju samo opasnosti i rizici. Oni su
posebno vidljivi u strahu od ekoloških problema koji imaju takvu snagu da prijete da ponište
sve vrijednosti koje je čovjek u dugoj historiji proizveo.
Ako ekologija, kao cjeloviti i multidisciplinarni pristup, ne osigurava i novi pogled na
svijet, ali i konkretnu promjenu tog svijeta, onda je ona samo prepričavanje i opisivanje već
poznatog i služi kao „velika priča“ u vremenima kada se spektakli i rizici umnožavaju i
postaju sastavnim dijelom „rizičnog društva“ (U. Beck).

LITERATURA

1. Bek, Urlih. Riziþno društvo. Beograd: Filip Višnjić. 2001.

2. Chandler, Tertius. Four Thousand Years of Urban Growth: An Historical Census, Lewiston,
N.Y.: St. David's University Press,1987.
3. Cifrić, Ivan. Kultura i okoliš. Zaprešić: Visoka škola „Baltazar Adam Krčelić“. 2009.
4. Đurić Jelena , „Antropo(bio)centrizam i odnos sa okolinom,“Filozofija i društvo, br. 3 (2011):
175-192.
5. Escobar, Arturo, „ Constructing Nature Elements for a poststructural political ecology“ u:
Liberation Ecologies Environment, development, social movements Richard Peet, and
Michael Watts, (ed), 46-69, London and New York: Routledge, 2002.
6. Glavač, Vjekoslav. Uvod u globalnu ekologiju, Zagreb:Hrvatska sveučilišna naklada. 2001.
7. Hartman, Tom. Posljednji dani planete Zemlje. Beograd: „Methaphisica“,2005.
8. Leburić, Anči, Čaldarović, Ognjen i Maroević, Maja (2006), „Socijalna prosudba
elementarnih sustava života“, Split na: https://www.ffst.hr/dokumenti/izdavastvo/ znanstveni/
socstud/eko_hrv.pdf (posjeta 12.03.2013.)
9. Magdalenić, Zlatko. „Ka sociološkom razumevanju održivog razvoja“ .
10. Marković, Ž. Danilo. „Globalizacija i opasnost globalne ekološke krize“, Teme, god. XXVI,
br. 2 (2002): 219 – 234.
11. Markus. Tomislav, „Od divljeg prirodnog svijeta do industrijskih velegradova: ekološka
povijest ljudskih društava.“ Povijesni prilozi br. 39. 2010. 197-246.
12. Milošević, Božo, „Globalizacijska modernizacija i tradicionalni identitet lokalnih zajednica
na Balkanu“, Teme, god.XXXVI, br. 3 (2012): 996-997.
13. Őzdemir, Ibrahim, Towards An Understanding Of EnvironmentalEthicFrom A
Qur'anicPerspective (ed. Richard Foltz) Harvard University Press, 2003:1-37. na
http://www.ibrahimozdemir.com/english/articles.html (posjeta 10.02.2012.)
14. Simmsons, G. Ian. Globalna povijest okoliša, Zagreb: Disput. 2010.
Sociološki pregled, god. XLIV br. 1, (2010): 309 –324.
15. Sutton, Q. Mark and Anderson E. N. Introduction to cultural ecology , New York: Altemira
Press. 2010.
16. Šimleša, Dražen. ýetvrti svjetski rat. Zagreb: Društvo za promicanje književnosti na novim
medijima, 2008. knjiga se može pronaći na http://www.elektronickeknjige.com
/simlesa_drazen/cetvrti_ svjetski_rat/index_page_000.htm.(posjeta 10. 01. 2014.)
17. Žiga, Jusuf. Vrijeme (sve) politike ( Iluzije savremenog ekologizma), Sarajevo: BKZ . 2012.
Internet stranice:
- http://dnevnik.hr/vijesti/znanost-it/znate-li-tko-se-krije-iza-danas-najpoznatije-maske-na-svijetu.html
(posjeta 11.01.2014.)
- http://en.wikipedia.org/wiki/Megacity (pristup 17.12.2013.).

14
Danilo Ž. Marković, „Globalizacija i opasnost globalne ekološke krize“, Teme, god. XXVI, br. 2 (2002): 219
– 234.

165
ɉɪɨɮ. ɞɪ Ⱦɭɲɤɨ ȼɟʁɧɨɜɢʄ UDK 316.334:338.124.4 Pregledni rad
Ⱦɢɩɥ. ɫɨɰ. ȼɟɞɪɚɧ Ɏɪɚɧɰɭɡ

ȼȿɁȺ ȽɅɈȻȺɅɂɁȺɐɂȳȿ ɂ ɇȿȳȿȾɇȺɄɈɋɌɂ

Apstrakt: ɉɪɟɞɦɟɬ ɨɜɨɝ ɪɚɞɚ ʁɟ ɜɟɡɚ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ ɢ ɧɟʁɟɞɧɚɤɨɫɬɢ, ɝɞʁɟ ɚɤɰɟɧɚɬ

ɫɬɚɜʂɚɦɨ ɧɚ ɩɪɨɛɥɟɦ ɫɢɪɨɦɚɲɬɜɚ, ɧɟɡɚɩɨɫɥɟɧɨɫɬɢ ɢ ɤɪɢɦɢɧɚɥɢɬɟɬɚ ɤɚɨ ɭɡɚʁɚɦɧɟ
ɩɨɫʂɟɞɢɱɧɟ ɜɟɡɟ. ɂɚɤɨ ʁɟ ɦɨɞɟɪɚɧ ɫɜʁɟɬɫɤɢ ɫɢɫɬɟɦ ɫɬɪɭɤɬɭɪɢɪɚɧ ɤɥɚɫɧɢɦ ɫɢɫɬɟɦɨɦ, ɫɚɞɚ ɫɟ
ɩɨʁɚɜɢɥɚ ɬɪɚɧɫɧɚɰɢɨɧɚɥɧɚ ɤɚɩɢɬɚɥɢɫɬɢɱɤɚ ɤɥɚɫɚ ɱɢʁɟ ʁɟ ɩɨʂɟ ɪɟɩɪɨɞɭɤɰɢʁɟ ɰɢʁɟɥɚ ɩɥɚɧɟɬɚ ʁɟɪ
ɥɚɤɨ ɦɨɠɟ ɞɚ ɡɚɨɛɢɻɟ ɧɚɰɢɨɧɚɥɧɟ ɪɚɞɧɢɱɤɟ ɨɪɝɚɧɢɡɚɰɢʁɟ ɢ ɭ ɫɩɨʂɧɨɦ ɩɨɝɥɟɞɭ ɫɥɚɛɟ ɩɟɪɢɮɟɪɧɟ
ɢ ɩɨɥɭɩɟɪɢɮɟɪɧɟ ɞɪɠɚɜɟ ɭ ɫɜʁɟɬɫɤɨɦ ɫɢɫɬɟɦɭ. Ƚɥɚɜɧɢ ɢɧɫɬɢɬɭɰɢɨɧɚɥɧɢ ɨɛɥɢɤ
ɬɪɚɧɫɧɚɰɢɨɧɚɥɧɟ ɤɚɩɢɬɚɥɢɫɬɢɱɤɟ ɤɥɚɫɟ ʁɟɫɭ. ɦɭɥɬɢɧɚɰɢɨɧɚɥɧɟ ɤɨɦɩɚɧɢʁɟ; ɨɝɪɨɦɧɟ
ɬɪɚɧɫɮɨɪɦɚɰɢʁɟ ɭ ɫɜʁɟɬɫɤɨʁ ɟɤɨɧɨɦɢʁɢ ɤɨʁɟ ɨɧɟ ɩɨɞɫɬɢɱɭ ɨɝɥɟɞɚʁɭ ɫɟ ɭ ɱɢʃɟɧɢɰɢ ɞɚ ɫɭ ɨɧɟ
ɬɜɨɪɰɢ ɜɢɲɟ ɨɞ ʁɟɞɧɟ ɬɪɟʄɢɧɟ ɫɜʁɟɬɫɤɨɝ ɢɧɞɭɫɬɪɢʁɫɤɨɝ ɩɪɨɢɡɜɨɞɚ ɢ ɞɚ ɫɟ ʁɨɲ ɜɟʄɢ ɩɪɨɰɟɧɚɬ
ɬɪɝɨɜɢɧɟ ɨɞɜɢʁɚ ɦɟɻɭ ʃɢɦɚ. ɂɚɤɨ ɫɟ ɦɨɠɟ ɩɨɫɬɚɜɢɬɢ ɩɢɬɚʃɟ ɞɚ ɥɢ ʁɟ ʃɢɯɨɜɚ ɫɬɪɭɤɬɭɪɚ
ɡɚɢɫɬɚ ɧɟɲɬɨ ɧɨɜɨ, ɨɱɢɝɥɟɞɧɨ ʁɟ ɞɚ ɫɟ ɨɞ ɪɚɧɢʁɢɯ ɨɛɥɢɤɚ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɢɯ ɤɨɦɩɚɧɢʁɚ ɪɚɡɥɢɤɭʁɭ ɢ
ɩɨ ɪɚɫɩɪɨɫɬɪɚʃɟɧɨɫɬɢ ɢ ɩɨ ɫɬɟɩɟɧɭ ɢ ɟɮɢɤɚɫɧɨɫɬɢ ɰɟɧɬɪɚɥɢɡɨɜɚɧɨɝ ɭɩɪɚɜʂɚʃɚ ɤɨʁɟ ɫɭ
ɭɫɩɨɫɬɚɜɢɥɟ. ɉɨɫʂɟɞʃɢɯ ɝɨɞɢɧɚ ɧɚ ɲɢɪɨɤɨ ɫɟ ɪɚɫɩɪɚɜʂɚɥɨ ɨ ɭɬɢɰɚʁɭ ɦɭɥɬɢɧɚɰɢɨɧɚɥɧɢɯ
ɤɨɦɩɚɧɢʁɚ ɧɚ ɫɬɜɚɪɚʃɟ ɧɨɜɟ ɤɥɚɫɟ ɢ ɧɚ ɧɟʁɟɞɧɚɤɨɫɬ ɭ ɫɜʁɟɬɫɤɢɦ ɨɤɜɢɪɢɦɚ ɲɬɨ ʁɟ ɢ ɤʂɭɱɧɢ
ɦɨɬɢɜ ɞɚ ɫɟ ɩɨɡɚɛɚɜɢɦɨ ɨɡɛɢʂɧɢʁɟ ɨɜɨɦ ɬɟɦɨɦ.
Kʂɭɱɧɟ ɪɢʁɟɱɢ: ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ, ɫɢɪɨɦɚɲɬɜɨ, ɧɟʁɟɞɧɚɤɨɫɬ, ɧɟɡɚɩɨɫɥɟɧɨɫɬ,
ɤɪɢɦɢɧɚɥɢɬɟɬ, ɫɨɰɢɨɩɚɬɨɥɨɲɤɟ ɩɨʁɚɜɟ

CONNECTION OF GLOBALIZATION AND INEQUALITY

Abstract: The subject of this paper is the conection of globalization and inequality, where we
focus on the problem of poverty, unemployment and crime as a reciprocal effect relationships.
Although the modern world system structured class system, now appeared transnational capitalist
class whose field playing the whole planet because it can easily circumvent national labor
organizations and the external weak peripheral and semi-peripheral states in the world system. The
main institutional form of the transnational capitalist class are. multinationals, huge transformations
in the world economy that they induce are reflected in the fact that they are the creators more than a
third of the world's industrial products and an even greater proportion of trade is among them.
Although it may be questioned whether their structure is really something new, it is obvious that the
earlier forms of international companies differ in the extent and the level and efficiency of centralized
management that are established. In recent years, the widely discussed the impact of multinational
companies to create a new class and inequality globally as a key motif to address this serious issue.
Keywords: globalization, poverty, inequality, unemployment, crime, socio-pathological
phenome

ˀ̨̛̖̦̔̏ ̴̨̨̪̬̖̭̬ ̦̌ ˄̛̛̦̖̬̯̖̯̱̏̚ ̱ ʥ̧̨̠̌ ʸ̶̛̱. ʶ̶̨̨̛̬̖̭̪̦̖̦̠̔̌: tin@blic.net

ˁ̯̱̖̦̯̔ ̥̭̯̖̬̌ ̛̭̯̱̠̔̌ ̶̨̨̨̛̛̭̣̠̖̐ ˇ̡̱̣̯̖̯̌̌ ̸̵̨̡̛̛̛̪̣̯ ̡̦̱̌̌, ʥ̧̌̌ ʸ̡̱̌.
ʶ̶̨̨̛̬̖̭̪̦̖̦̠̔̌: francuzvedran@gmail.com

167
 ɍɜɨɞ
У времену у коме живимо неједнакост, а самим тим и сиромаштво постаје глобални
проблем и очити доказ да капиталистичка производња и либерализација свјетског тржишта
нужно не доводе до смањења сиромаштва како на локалном тако и на глобалном нивоу. Осим
разумијевања комплексне друштвене структуре, хијерархизоване и слојне структуре
становништва, сиромаштво постаје препознатљиво и по изгледу руралних и урбаних средина.
Имајући у виду да је већина свјетског становништва концентрисана у градовима, проучавање
урбаног сиромаштва тиме постаје значајније, а његове узроке углавном треба тражити у лошим
економским и политичким приликама земље, неуспјешно спроведеној приватизацији и уопште
транзицији која доводи до незапослености и социјалне биједе, те у несразмјерном броју
становника наспрам могућности популационе издржљивости земље и слично. Када су у питању
урбане средине на простору Босне и Херцеговине и Републике Српске, морфолошке узроке
сиромаштва треба тражити у посљедицама рата, али и у лошим регулационим плановима за
ширење и развој урбаних средина, што се поступно одразило и на функционалност градова и
социјалну структуру становника.
Вријеме у којем живимо оптерећено је противрјечностима на свим нивоима друштвеног
живота. Наиме, оно је обиљежено ратом, трауматичним, ирационалним изливима мржње и
насиља, разарањем привредних потенцијала, расељавањем становништва, огромним
материјалним штетама, те експанзионистичким диктатом новог свјетског поретка, који је
изазвао блокаду економског система, а становништво довело на руб просјачког штапа, у
позицију елементарне борбе за опстанак. Збиља, наш социјални амбијент, јасно је препознатљив
преко драстичног осиромашења и раслојавања људи, енормне незапослености, сиве економије,
која се шири попут куге, криминала највишег ранга, корупције изражене у свим могућим
формама и модалитетима и осталим социјално-економским негативним појавама. Све до
недавно, термин „сиромаштво“ примјењивао се у значењу недовољности прихода за набавку
минималне корпе роба и услуга. Несудјеловање у одлучивању и у грађанском, друштвеном и
културном животу заједнице, такође, су битне карактеристике негације људских права.
Мултидимензионалност сиромаштва као појаве омогућава нам да о њему размишљамо као о
стању које карактеришу трајна или хронична ускраћеност ресурса, способности, могућности
избора, сигурности и моћи који су потребни за адекватан животни стандард и остварење других
грађанских, економских, политичких, културних и социјалних права.
Овај рад је конципиран у четири цјелине. У складу са нама доступном литературом која
третира наведену област, у првој цјелини ћемо говорити о појму сиромаштва, у другој
цјелини ћемо говорити о узроцима урбаног сиромаштва и незапослености као
генератору сиромаштва. У трећој цјелини ћемо говорити детаљно о сиромаштву и
криминалитету, да би у четвртом поглављу изнијели закључна разматрања, а на самом
крају рада ћемо дати попис кориштене литературе.

168
 ɉɨʁɚɦ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ
Глобализације је неминован друштвени процес обједињавања човечанства у
јединствено светско друштво које је међусобно условљено и међусобно повезано у
глобално економско (један од најзначајнијих фактора глобализације), политичко и
културно пространство. Кретање народа унутар и између континената, трговина
између различитих држава без обзира на удаљеност, међународно улагање у трговину
робом, раст транснационалних компанија, пораст иностраних инвестиција и брже и
обимније финансијске трансакције. Представља један од најзначајнијих процеса
савременог цивилизацијског развоја. Као историјска и цивилизацијска законитост
глобализација доноси бројне промјене и проблеме који су у вези са герографским,
националним, економским, расним религиозним и егзистенцијалним ограничењима,
различитостима и разноврсношћу.
Појам ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ изведен је од ријечи „глобал“ што значи укупност, а
ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɦ је начин гледања на збивања у глобалу. Глобализација би тако
подразумијевала социјални процес који тежи свеобухватности и јединствености
свијета. Кад се говори о глобализму, ту је још и проширена теорија која глобализам
тумачи аргументима савремене микроелектронске револуције. Захваљујући
глобализацији односи међу људима и земљама постају све интензивнији, а људи
почињу глобално размишљати и свијет у цјелини другачије схватати
Процес глобализације довео је човечанство до раскршћа, а научна и стручна
јавност треба да рјешава значајне и сложене проблеме који могу тицати на живот
појединих народа и опстанак појединих држава. Све то може утицати на очување
самобитности појединих народа и држава као и на њихов национални и културни
идентитет.
Термин глобализација улази у употребу седамдесетих и осамдесетих година 20.
вијека, а везује се и за период који је дошао након реалсоцијализма, хладног рата и
стварања униполарног света. Идеја о јединственом свијету без граница стара је још од
античког космополитизма.
Теорију глобализације осмислио је осамдесетих и деведесетих година 20. вијека
Роналд Робертсон. На темељу те теорије могао је описати појаве које имају
наднационално и свјетско значење. Осим Робертсона бројни аутори говоре о
глобализацији и придају јој различита значења. Тако Урлих Бек пише о чак осам
типова ɝɥɨɛɚɥɢɬɟɬɚ.1
Глобализацију можемо дефинисати као процес економског, политичког,
социјалног и културног дјеловања на наднационалном нивоу, који на глобалном нивоу
мијења устаљене политичке, привредне, социјалне и културне односе. Битна
детерминанта овог процеса је технолошки развој који омогућава просторно и
временско смањивање свијета.

1
hrcak.srce.hr/file/

169
 ɍɁɊɈɐɂ ɍɊȻȺɇɈȽ ɋɂɊɈɆȺɒɌȼȺ ɂ ɇȿɁȺɉɈɋɅȿɇɈɋɌɂ ɄȺɈ
ȽȿɇȿɊȺɌɈɊ ɋɂɊɈɆȺɒɌȼȺ

ɍɬɢɰɚʁ ɝɥɨɛɚɥɧɟ ɟɤɨɧɨɦɢʁɟ ɧɚ ɫɢɪɨɦɚɲɬɜɨ

Узроке урбаног сиромаштва треба тражити како у друштвено-економској

стабилности једног друштва тако и на подручју глобалног развоја свјетске економије
која је диктирана од свјетских инвеститора обогаћених од стране дерегулисаног
свјетског тржишта и финансија. У програму развоја Уједињених нација наводи се да
актива од 358 свјетских милијардера превазилази комбиноване приходе од 45%
свјетске популације.
Посматрано из угла свјетске економије проткане интересима тржишног
просперитета тешко да се може направити јасна разлика утицаја исте на урбана и
рурална подручја земаља у транзицији или оних које су погођене ратним дејствима,
политичким превирањима и природним катастрофама, јер она подједнако погађа обе
средине. У зависности од степена развијености привреде или пољопривреде условљене
географским положајем, климом, рељефом као и специфичном културом живљења у
налетима глобализирајућег економског просперитета свјетске популације и искључиво
под изговорм смањења сиромаштва, те повећања животног стандарда и квалитета
живота у већој или мањој мјери, бивају погођена урбана и рурална подручја, а чији се
коначан успон бруто националног дохотка очекује онда када се почну задовољавати
европски и свјетски стандарди у производњи и понуди робе. Неједнакост међу наро-
дима је оправдана инсистирањем на томе да лидери сиромашних земаља не слиједе
правила политике нерегулисаног тржишта, приватизоване владе и ломљење радничких
синдиката. У суштини већ је одавно постало јасно да се сиромаштво никад неће
искоријенити и да је држава благостања наклоњена интересима бирократа.
Предвиђања која износи УНФПА (Популациони фонд Уједињених народа) тичу
се квалитета живота урбаних средина које се неконтролисано шире без јасне визије о
одрживости нормалних услова неопходних за здрав психофизички развој друштва. У
извјештају се наводи да ће се урбана популација у периоду између 2000. и 2030.
удвостручити, а већ сад више од половине свјетског становништва које броји 6,7
милијарди живи у градовима. У истом периоду у Азији ће се урбано становништво
повећати са 1,32 на 2,64 милијарде, у Африци ће порасти са 294 милиона на 742. Оно
што се у извјештају истиче јесте да се велики градови и даље настављају ширити, а
већи дио свјетске популације живи у градовима са око 500.000 становника. Све нове
урбане средине у земљама у развоју вјероватно ће бити сиромашне. Такође УНФПА
наводи да пораст урбане сиротиње није резултат миграција него природног прираштаја
и да углавном владе земаља у развоју чине погрешне потезе када желе спријечити или
потпуно забранити миграциона кретања становништва. Међутим, овај проблем у
сваком случају зависи од земље до земље. Југоисточна Европа нема проблема са
наталитетом, чак у појединм дијеловима као што је Србија, Македонија и Република
Српска као саставни дио Босне и Херцеговине примјећен је негативан природни
прирашатај за разлику од земаља Источне и Централне Азије у којима се број
становника стално повећава. У суштини већина земаља које су у транзицији и чији број
становника нагло расте пате од сиромаштва. Тако на примјер у Таџикистану је 56%
становника сиромашно, у Киргистану 51,8%, у Узбекистану 50,7 док према наводима
УН-Хабитат-а Босна и Херцеговина, Хрватска и Македонија имају много мање стопе
сиромашног урбаног становништва.
Сви наведени извјештаји говоре о опасности урбаног сиромашатва које има
тенденцију сталног раста, осим у земљама Балкана гдје се сиромаштво по извјештају

170
Свјетске банке у назад неколико година примјетно смањило. Међутим важно је истаћи
да висок степен урбаног сиромаштва подразумијева и рурално сиромаштво, док
рурално сиромаштво не значи постојање високе стопе урбаног сиромаштва (примјер
Србије). Ту се најчешће ради о земљама које су у процесу транзиције и отежане
приватизације или о земљама трећег свијета.

ɋɨɰɢʁɚɥɧɨ-ɩɫɢɯɨɥɨɲɤɟ ɞɟɬɟɪɦɢɧɚɧɬɟ ɧɟɡɚɩɨɫɥɟɧɨɫɬɢ ɢ ɫɢɪɨɦɚɲɬɜɚ

Незапосленост је велики и хронични генератор настанка и опстанка сиромаштва

и зато ћемо јој у нашој анализи ових односа посветити нешто ширу елаборацију. Када
је ријеч о неким социјално-економским детерминантама незапослености, онда нашу
пажњу усмјеравамо на сазнање да хармонизација између тржишта рада и образовног
система у РС и БиХ је неадекватна или чак упитна, тј. да ли уопште постоји, јер када су
у питању млади образовани људи у структури незапослених већ више година у
континуитету ситуација је крајње непромијењена. Већ се осјећа презасићеност у
запошљавању када је ријеч о дипломираним студентима педагогије, психологије,
менаџмента, комуникологије, дипломираних економиста и правника; а у посљедње
вријеме чак и дипломирани стоматолози и љекари са потешкоћама проналазе посао.
Вриједним пажње су мјере које је Влада РС донијела, којима се стимулишу студије за
дефицитарна занимања. Нажалост, заинтересованост за те студије је и даље врло мала.2
У поратном периоду, па чак и данас, кључни проблем с којим се сусрећемо јесте
одлазак младих и образованих људи у иностранство, и то највише због незапослености,
економске и политичке кризе, а велики број скоро свакодневно чека визе. Стање је
алармантно, а нажалост још увијек немамо урађену стратегију или неки стратешки
документ, оперативни план задржавање најобразованијих младих људских потенцијала
у БиХ.
Овакво стање је додатно потенцирано процесом приватизације државних
предузећа која су представљала кичму развоја ранијег система, при чему су многа
угашена или је покренут стечајни и ликвидациони поступак, а нека раде са
минималним капацитетом. Тај процес репродукује суморно стање у привреди и
директно генерише и подстиче не само незапосленост, већ и сиромаштво оних људи
који су донедавно радили и примали минималан доходак. Тенденција раста
незапослених и даље је присутна и број оних који чекају на стално запослење постаје
све већи и дужи.3
Може се закључити да незапосленост представља једно од најтежих стања у
коме се човјек може наћи, поготово, ако нема друтих извора за егзистенцију, осим
своје радне активности. Дакле, ради се о једној слојевитој и сложеној друштвеној
појави која изазива низ узрочно-посљедичних рефлексија, како на појединце који су
њоме директно погођени, тако и за друштво у коме је присутна. Уопште,
незапосленост јс постала бауком за све земље које се налазе у транзицији, као и за
земље ЕУ.4
Према најновијим подацима „Евростата“ у Европској унији је без посла близу
18 милиона људи или 10,9% радно способног становништва, са тенденцијом даљег

2
ʶ̶̛̬̠̌̌̌ ʦ.: ʻ̨̨̖̪̭̣̖̦̭̯̌̚ ̡̨̌ ̨̖̦̖̬̯̬̐̌ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌, ʯ̨̡̛̬̦̍ ̨̬̌̔̏̌, ̭̌ ̨̨̥̖̱̦̬̦͂̌̔̐
̡̭̱̪̌ ̦̌ ̯̖̥̱ „ʪ̬̱̹̯̖̦̏̌ ̡̛̬̌̚ ̛ ̧̛̪̬̖̣̙̖̖̏̌̌̚ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̱ ˀ̶̛̛̖̪̱̣̍ ˁ̡̨̬̪̭̠ ̛ ʥ̨̛̭̦ ̛
ˈ̶̨̛̛̖̬̖̦̐̏, ʪ̴̨̨̛̖̖̦̣̠̔̐̌ – ̶̖̦̯̬̌ ̌̚ ̨̖̠̖̦̭̦̍̍̔̌̚, ̶̨̨̨̡̛̭̣̹̌ ̛ ̡̨̨̡̛̛̬̥̦̣̹̌
̧̛̛̭̯̬̙̌̏̌̌, ʥ̧̌̌ ʸ̡̱̌, 2009, ̭̯̬. 243.
3
ʶ̶̛̬̠̌̌̌ ʦ.: ʻ̨̨̖̪̭̣̖̦̭̯̌̚ ̡̨̌ ̨̖̦̖̬̯̬̐̌ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌, ̨̪. ̶̛̯. ̭̯̬. 244.
4
ʶ̶̛̬̠̌̌̌ ʦ., ̨̪. ̶̛̯. ̭̯̬. 249.

171
пораста. Ако се стање економске кризе продужи, а уз то и технолошки процеси
модернизације производње унаприједе, како су се одвијали посљедњих двадесетак
година, врло је вјероватно да ће се у наредним годинама повећати проценат
незапослених, па чак и удвостручити. Експанзијом овог проблема посебно су погођени
млади људи, тј. омладина, јер проводећи живот у доколици, без средстава за живот и
без јасног циља, сврхе, садржаја и знања, подложна је криминализацији, скитничењу,
дрогирању, алкохолизму, проституцији, као и другим видовима против друштвених
понашања. Према једној недавно објављеној студији њемачких психолога о утицају
незапослености на ментално здравље и понашање људи који остају без посла, запажено
је, да је та категорија људи неколико пута склонија депресивном, агресивном и
дезорганизованом понашању. Наиме, долази до осјетне трансформације личности
незапослених, такве особе веома песимистички гледају на живот, привредну ситуацију,
а посебно губе наду да ће у скорије вријеме наћи запослење. Они који су дуже ван
процеса рада, постепено губе самопоуздање, лако и брзо одустају од неког циља,
падају у апатију, имају осјећај мање вриједности, беспомоћни су и све више се повлаче
у себе, занемарујући чак и пријатеље, јер су изгубили повјерење у људе.5

ɋɂɊɈɆȺɒɌȼɈ, ɄɊɂɆɂɇȺɅɂɌȿɌ ɂ ɋɈɐɂȳȺɅɉȺɌɈɅɈɒɄȿ ɉɈȳȺȼȿ

ɋɢɪɨɦɚɲɬɜɨ ɢ ɤɪɢɦɢɧɚɥɢɬɟɬ ɦɥɚɞɢɯ

Веома добро је позната чињеница да су млади у неповољнијем друштвеном

положају него друге старосне групе, јер не располажу имовином, односно
некретнинама, уштеђевином, дионицама, затим теже се запошљавају и теже долазе до
стана. Већина је младих приморана након школовања чекати, краће или дуже вријеме,
на прво запослење (због радног неискуства, ригидности радног законодавства и
слично). С друге стране, млади се након школовања све више сусрећу с тзв.
флексибилном запосленошћу (рад на одређено вријеме, рад са скраћеним радним
временом и сл.), што погоршава њихов друштвени положај. Дуготрајна незапосленост
и друштвена пасивност често воде према „присилно продуженој“ младости. Надаље,
млади у нашој земљи имају још један негативан ризик сиромаштва који се односи на
чињеницу, да велик дио младих без запослења живи с родитељима или другим
члановима породице, који сносе или с њима дијеле нужне животне трошкове. Млади
често истичу нематеријалне облике сиромаштва, као што су монотонија
свакодневнице, немогућност дружења с другим младим особама, бесперспективност
итд. Једна од таквих тенденција указује да најмлађи припадници друштва,
интензивније него икада, улазе у круг оних чије је понашање девијантно.6
Економски услови развоја друштва, економске кризе и други привредни
проблеми, материјални статус и разлике у економском положају појединих категорија
становништва од изузетног су значаја за изучавање узрока делинквенције.
Бројна истраживања показују да се у условима економске кризе друштва и
економске несигурности грађана криминалитет повећава, а посебно се повећавају неки
његови облици. Економску кризу карактеришу тешки привредни поремећаји,
незапосленост, смањење платежне способности и стандарда грађана. Економску кризу,

5
ʰ̛̍̔.
6
ʧ̛̬̍̓ ʻ.: ˄̶̛̯̠̌ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̦̌ ̡̛̛̛̬̥̦̣̯̖̯̌ ̵̛̥̣̌̔, ʯ̨̡̛̬̦̍ ̨̬̌̔̏̌, ̭̌ ̨̨̥̖̱̦̬̦͂̌̔̐
̡̭̱̪̌ ̦̌ ̯̖̥̱ „ʪ̬̱̹̯̖̦̏̌ ̡̛̬̌̚ ̛ ̧̛̪̬̖̣̙̖̖̏̌̌̚ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̱ ˀ̶̛̛̖̪̱̣̍ ˁ̡̨̬̪̭̠ ̛ ʥ̨̛̭̦ ̛
ˈ̶̨̛̛̖̬̖̦̐̏, ʪ̴̨̨̛̖̖̦̣̠̔̐̌ – ̶̖̦̯̬̌ ̌̚ ̨̖̠̖̦̭̦̍̍̔̌̚, ̶̨̨̨̡̛̭̣̹̌ ̛ ̡̨̨̡̛̛̬̥̦̣̹̌
̧̛̛̭̯̬̙̌̏̌̌, ʥ̧̌̌ ʸ̡̱̌, 2009, ̭̯̬. 436.

172
посебно посљедице ратних збивања, редовно прати појава раслојавања становништва,
гдје на једној страни имамо енормно богаћење, а на другој убрзано сиромашење већине
становништва. Економскакриза доводи до појава породичних криза, депресија,
алкохолизма, крађа и превара. У тим периодима нарочито је изражен пораст
имовинских деликата.
Економски услови и несигурност могу да буду главни узроци појаве
малољетничке делинквенције. Сиромаштво је један од генератора делинквентног
понашања, посебно када је ријеч о имовинским деликтима почињеним од стране
малољетних лица.7
Раније је термин сиромаштво примјењиван у значењу недовољности прихода за
набавку минималне корпе роба и услуга. Данас се сматра да је сиромаштво стање у
којем недостају основне могућности за достојанствен живот. Надаље,
мултидимензионалност сиромаштва као појаве омогућава нам да о њему размишљамо
као о стању које карактеризује трајна или хронична ускраћеност ресурса, способности,
могућности избора, сигурности и моћи који су потребни за адекватан животни
стандард и остварење других грађанских, економских, политичких, културних и
социјалних права.8
Посредне посљедице сиромаштва су необразованост и неквалификованост,
незалосленост и недовољни приходи, што се негативно одражава на статус породице,
не само економски, него и социјално и културно.
Важан економски фактор који може постати генератор делинквентног
понашања јесте незапосленост. Многа истраживања показују да су имовински деликти
и малољетничка делинквенција сразмјерни појави незапослености. Посљедице
незапослености могу бити различити облици социјалних девијација, као што су
алкохолизам, скитња, просјачење и слично.9
Иако већина објављених истраживања упућује на закључак да сиромаштво,
само по себи, не мора директно водити у криминалитет, оно је ипак, најчешће узрок
настајања различитих социјалних, здравствених, стамбених, образовних, породичних и
других проблема, али и стагнирања, односно опадања нивоа пружања здравствених,
образовних, културних, спортско-рекреативних и других услуга институција од чијег
квалитета рада, готово пресудно, зависи правилан раст и развој дјеце и младих...
Имовински криминалитет се не може објашњавати искључиво социо-економским
чиниоцима, ако повезаност имовинског и социо-економског сатуса извршиоца
кривичног дјела уопште није спорна.10
Неки аутори, као што су ɋɨhɟɩ и Ⱥʁɞɭɤɨɜɢʄ, указују на чињеницу да, у ситуацији
великог сиромаштва и високих аспирација, у суровој компететивној ситуацији, много
младих људи често доживљава неуспјех, те нарушавање самопоуздања, као и да себе
почињу доживљавати као да су губитници који се налазе на дну друштва. Рјешење које
они најчешће изналазе јесте удруживање са другима који имају исти проблем, те који,
путем међусобне интеракције, настоје развити нову кулуру или супкултуру која је
супротстављена „службеној“ култури. Они на неки начин траже колективно рјешење
како би превладали немогућност остваривања циљева легитимним начином. Резултат

7
DzȘȐȔȐȕȈȓȐȚȍȚ ȒȖȯȍȔ șț țȏȘȖȒȉȐȯȍȌȈ Ȑ șȐȘȖȔȈȠȚȊȖ у ȒȘȐȔȐȕȖȓȖȠȒȖȯ ȓȐȚȍȘȈȚțȘȐ ȌȍȜȐȕȐȠȍ șȍ ȒȈȖ
ȒȘȐȔȐȕȈȓȐȚȍȚ ȖșȒțȌȐȞȍ.
8
Средњорочна развојна стратегија Босне и Херцеговиие 2003-2007. (Стратегију усвојио Савјет министара БиХ,
Влада РС и Влада ФБиХ.
9
ˁ̨̯̪̌ ̨̨̛̦̖̪̭̣̖̦̭̯̌̚ у Босни н Херцеговини је међу највећима ɭ Европи, чак више од 40% радно
способног становништва није запослено, а међу незапосленима најбројнији су млади. Преко 60% младих људи први
пут тражи посао.
10 Миковић М.: Ɇɚɥɨʂɟɬɧɢɱɤɚ ɞɟɥɢɧɤɜɟɧɰɢʁɚ ɢ ɫɨɰɢʁɚɥɧɢ ɪɚɞ, Магистрат, Сарајево, 2004, стр. 82.

173
управо, најчешће, буде неутилитарно, злонамјерно и деструктивно понашање које
карактеризује краткотрајан хедонизам и групна аутономија, често у облику
малољетничке банде као алтернативне групе.11
Опште прихваћено је и становиште да сиромаштво за младе значи зависност о
родитељима, проблеме у породици, затим конзумирање алкохола и дрога, те у крајњем
случају и делинквенцију. Ризик сиромаштва посебно је изражен међу оним младим
људима који нису укључени у редовно образовање, затим који немају никаквих
квалификација. који не судјелују у професионалном образовању и незапослени су.
Прерано напуштање школе које је условљено сиромаштвом родитеља повезано је с
каснијим сиромаштвом у вријеме одраслости. Такви ће појединци чешће бити
незапослени, чешће ће зависити о програмима социјалне помоћи, а постојаће и већа
вјероватноћа да се понашају противзаконито.12
Економска позиција породице, мјесто и услови њезиног становања, усвојена
етичка схватања и слично, имају значајан утицај на дијете и његово понашање.
Адекватност становања у великој мјери утиче на односе у породици. Постојећом
стамбеном кризом највише су погођене породице досељеника у градове, па се
неповољан утицај нагле промјене средине још увијек потенцира. Неадекватан
стамбени простор може на више начина дјеловати негативно: помањкање простора за
обављање школских обавеза, забаве и игре, учешће у родитељским размирицама и
свађама, затим прерано и неадекватно улажење у економске проблеме породице.
У многим породицама влада тежња да се по сваку цијену оствари виши
друштвени стандард изражен, прије свега, у посједовању материјалних добара. Ова
тежња захтијева још веће напоре, па за дјецу остаје још мање времена. У до јуче
примитивне, ментално стабилне породице увлачи се грозница стицања, неуроза
пренапрегнутости, односно „форсирање“, прије свега, финансијског успјеха.13

ɋɢɪɨɦɚɲɬɜɨ ɢ ɬɪɝɨɜɢɧɚ ʂɭɞɢɦɚ

Трговина људима је криминална дјелатност која је по профитабилности одмах

иза трговине дрогом и оружјем.
Конвенцијом УН-а о транснационалном организованом криминалитету14 и њена
два додатна Протокола о кријумчарењу миграната и трговини људским бићима, по
први пут је успостављена јасна разлика између феномена трговине људима на једној
страни и кријумчарење миграната на другој страни.
Према Протоколу УН-а15 трговина људским бићима значи: регрутовање,
транспорт, пребацивање, пружање склоништа или примање особа помоћу пријетње или
кориштења физичке силе или других облика присиле, отмице, преваре, довођења у
заблуду, злоупотребе овлаштења или тешког положаја или давањем или примањем
плаћања или корсти како би се добио пристанак особе због контроле над другом
особом, у сврху искориштавања. Према протоколу УН-а кријумчарење миграната

11 Петак О.: Ƚɪɚɧɢɰɟ ɢ ɞɨɫɟɡɢ ɢɫɬɪɚɠɢɜɚʃɚ ɞɟɥɢɧɤɜɟɧɰɢʁɟ ɦɥɚɞɢɯ, Криминологија деликата насиља,
Глобус, Загреб, 2005, стр. 452.
12
ʧ̛̬̍̓ ʻ.: ˄̶̛̯̠̌ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̦̌ ̡̛̛̛̬̥̦̣̯̖̯̌ ̵̛̥̣̌̔, ̨̪. ̶̛̯. ̭̯̬. 438.
13
ʺ̡̨̛̬̌̏̓ ˃.: ʺ̸̨̡̛̣̤̖̯̦̌̌ ̶̡̛̛̖̣̦̖̦̠̔̏̌ ̛ ̧̨̛̖̦̚ ̧̛̭̱̠̖̍̌̚, ˁ̛̖̦̌̏̚ ̡̛̭̖̬̖̯̬̠̯̌̌ ̌̚
̧̱̦̱̯̬̹̖̌ ̨̨̪̭̣̖̏, ʥ̨̖̬̐̌̔, 1973, ̭̯̬. 118.
14
ʶ̶̨̛̦̖̦̠̏̌ ˄ʻ-̌ ̨̛̪̬̯̏ ̶̨̨̛̯̬̦̭̦̦̣̦̌̌̌̐ ̨̨̨̛̬̦̦̐̌̏̌̐̚ ̡̛̛̛̬̥̦̣̯̖̯̌̌, ʥ̨̡̨̛̹̏̓ ʺ.:
ʽ̨̛̛̬̦̦̐̌̏̌̚ ̡̛̛̛̬̥̦̣̯̖̯̌ ̛ ̶̡̨̛̬̱̪̠̌, ʥ̧̌̌ ʸ̡̱̌, 2004, ̭̯̬. 122.
15
ʿ̨̨̡̨̬̯̣ ̌̚ ̶̛̪̬̖̖̦̠̱̏, ̧̛̭̱̠̖̍̌̚ ̛ ̡̧̧̙̖̌̌̏̌ ̨̛̯̬̦̖̐̏ ̡̛̤̱̭̥̔ ̛̛̥̍̓̌, ̸̨̨̛̦̬̯̌
̙̖̦̥̌̌ ̛ ̶̨̠̖̥̔, ʥ̨̡̨̛̹̏̓ ʺ.: ʽ̨̛̛̬̦̦̐̌̏̌̚ ̡̛̛̛̬̥̦̣̯̖̯̌ ̛ ̶̡̨̛̬̱̪̠̌, ʥ̧̌̌ ʸ̡̱̌, 2004,
̭̯̬. 122.

174
значи: омогућавање, у циљу добијања, директно или индиректно, финансијске или
друге материјалне користи, незаконитог уласка особе у државу чланицу, при чему та
особа није њен држављанин или трајно настањена особа.16
Жртве трговине људима углавном се регрутују из сиромашних дијелова
свијета.17У свијету 1.2 милијарде људи преживљава са мање од једног долара дневно,
2.8 милијарди људи живе са мање од два долара дневно - дакле, ријеч је о 45% свјетске
популације.18
Више од 120 милиона људи у источној Европи зарађује мање од четири
америчка долара дневно.
Просјечна плата у Украјини износи око тридесет америчких долара мјесечно,
али у малим градовима дупло је мања. У неразвијеним и сиромашним земљама код
становништва које живи на граници, или испод границе сиромаштва доминира
утопијска свијест.
„Утопијска свест по правилу се јавља или усваја у групама које су и у свом
прошлом и у свом садашњем искуству знале само за лишавања и које су се увериле да
ниједна снага из постојећег света не може промијенити њихов положај: оно што им
једино остаје јесте ɧɚɞɚ да је у неком другом времену могуће боље друштво!“19
Незапосленост је чинилац који утиче на трговину људима. Регуларна економија
је сектор који треба да обезбиједи одговарајући ниво запослености, а људи који не
могу наћи посао у том сектору траже га у сектору неформалне економије. У сектору
неформалне економије људи се организују да би преживјели, јер живе у стању физичке
и правне несигурности. Држава им не обезбјеђује заштиту, а за узврат -
они држав не плаћају порезе. Овако настали вакуум између грађана и
државе често попуњава локални организовани криминал, који држи
овај сектор под својом контролом. Прелазак из сектора неформалне
економије у криминални сектор је извјестан, људи из те категорије
спадају у ризичне групе да постану жртве трговине људима. Трговина
људима као активност криминалног сектора извор је „запослења“ и
високих прихода (за криминалне актере). Најчешћи начин врбовања
жртава је нуђење лажних пословних понуда. Друштвена криза,
незапосленост и сиромаштво представљају погодне услове за
манипулацију потенцијалних жртава трговине људима.
Најугроженије категорије су млади. Резултати истраживања ризика
виктимизације младих у Бањој Луци указују на забрињавајуће

16
ʿ̨̨̡̨̬̯̣ ˄ʻ-̌ ̨̛̪̬̯̏ ̸̡̧̛̬̠̱̥̬̖̌̌ ̛̥̬̦̯̐̌̌̌ ̡̨̨̪̦̥, ̨̥̬̖̥ ̛ ̡̨̬̥̌̚, ̡̨̌ ̨̪̱̦̔̌
ʶ̶̨̛̦̖̦̠̖̏ ˄̵̧̛̛̠̖̖̦̔ ̨̦̬̌̔̌ ̨̛̪̬̯̏ ̶̨̨̛̯̬̦̭̦̦̣̦̌̌̌̐ ̨̨̨̛̬̦̦̐̌̏̌̐̚ ̡̛̛̛̬̥̦̣̯̖̯̌̌,
2000. ̨̛̦̐̔̌
17
Лалић В.: Ɍɪɝɨɜɢɧɚ ʂɭɞɢɦɚ ɭ Ȼɨɫɧɢ ɢ ɏɟɪɰɫɝɨɜɢɧɢ, Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и
криминолошка истраживања, Бања Лука, 2007, стр. 35.
18
ʸ̛̣̌̓ ʦ.: ˄̶̛̯̠̌ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̦̌ ̧̭̯̖̌ ̨̛̯̬̦̖̐̏ ̛̤̱̥̔̌, ʯ̨̡̛̬̦̍ ̨̬̌̔̏̌, ̭̌
̨̨̥̖̱̦̬̦͂̌̔̐ ̡̭̱̪̌ ̦̌ ̯̖̥̱ „ʪ̬̱̹̯̖̦̏̌ ̡̛̬̌̚ ̛ ̧̛̪̬̖̣̙̖̖̏̌̌̚ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̱ ˀ̶̛̛̖̪̱̣̍
ˁ̡̨̬̪̭̠ ̛ ʥ̨̛̭̦ ̛ ˈ̶̨̛̛̖̬̖̦̐̏, ʪ̴̨̨̛̖̖̦̣̠̔̐̌ – ̶̖̦̯̬̌ ̌̚ ̨̖̠̖̦̭̦̍̍̔̌̚, ̶̨̨̨̡̛̭̣̹̌ ̛
̡̨̨̡̛̛̬̥̦̣̹̌ ̧̛̛̭̯̬̙̌̏̌̌, ʥ̧̌̌ ʸ̡̱̌, 2009, ̭̯̬. 251.
19
Шушњић Ђ.: Утопија, ȿɧɰɢɤɥɨɩɟɞɢʁɚ ɩɨɥɢɬɢɱɤɟ ɤɭɥɬɭɪɟ, Савремена администрација, Београд, 1993, стр.
1226.

175
тенденције,20 попут недовољне едукације младих о проблему
трговине људима како од стране родитеља тако и образовних
установа. Резултати истраживања указују да се пословне понуде за
посао у иностранству, што је један од честих начина врбовања
потенцијалних жртава, чешће нуде женама него мушкарцима, чешће
ученицама средњих школа него студентицама. Посебно је
забрињавајуће што се ученицима средњих школа чешће нуде послови
него студентима од особа које су први пут срели или преко огласа из
новина. Забрињавајућа је чињеница да се такви послови нуде
ученицима средњих школа, који су угаавном малољетни и не могу
путовати у иностранство без присуства или сагласности родитеља
или старатеља. Такође, чињеница је да су ученици средњих школа
мање квалификовани за вршење разних послова, а послови им се
више нуде него студентима, који су старији, зрелији и стручно
оспособљенији.
Што се тиче ризика од тзв. унутрашње трговине људима,
послови из непоузданих извора такође су нуђени, мада у нешто
мањем обиму него послови у иностранству. Као и код нуђења
послова у иностранству, послови унутар Босне и Херцеговине знатно
чешће се нуде женама него мушкарцима, чешће се нуде ученицима
средњих школа него студентима. Послове најчешће нуде агенције за
запошљавање и модне агенције, преко огласа из новина или особе
коју су први пут срели. Добро плаћени послови у Босни и
Херцеговини и региону нуде се студентицама знатно чешће него
студентима, иако су обје посматране групе исте старосне доби, истог
нивоа образовања и животног искуства. Дакле, чињеница чешћег
нуђења послова женама него мушкарцима не може се образложити
већим нивоом стручности, нити већом потребом за женском радном
снагом на домаћем тржишту рада, нарочито имајући у виду да је
Босна и Херцеговина прилично патријархална средина гдје није у
потребној мјери развијена свијест нити пракса о равноправности
полова.21
Иако су послови у нешто већем броју случајева нуђени за иностранство него за
Босну и Херцеговину и регион, та разлика није статистички битна и из тих разлога се
не може тврдити да је ризик од трговине људима у иностранству већи него од трговине
људима унутар Босне и Херцеговине или у региону, али се може претпоставити да је

20
Истраживање је вршено у Бањој Луци 2007. године на узорку од 300 испитаника. Иако подаци нису новијег датума,
могу да послуже као показатељ да су ризици виктимизације и данас слични, имајући у виду да су социјални и
економски показатељи у Босни и Херцеговини и Репубици Српској били су повољнији у вријеме спровођења
истраживања него што је то случај данас (опшириније види: Лалић В.: Ɍɪɝɨɜɢɧɚ ʂɭɞɢɦɚ ɭ Ȼɨɫɧɢ ɢ ɏɟɪɰɟɝɨɜɢɧɢ,
Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука, 2007, стр. 107-130).
21
ʸ̛̣̌̓ ʦ.: ˄̶̛̯̠̌ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̦̌ ̧̭̯̖̌ ̨̛̯̬̦̖̐̏ ̛̤̱̥̔̌, ̨̪. ̶̛̯. ̭̯̬. 258.

176
нешто ипак већи ризик од трговине људима у иностранству. Највећи број испитаника
би провјерио о каквом се послу ради прије него га прихвате. Међутим, велик број
испитаника прихватио би посао без претходне провјере. Већина испитаника није
задовољна својим животом у Босни и Херцеговини, као најчешћи разлог наводи слабе
перспективе за младе, сиромаштво, у мањем броју нестабилну политичку ситуацију.
Већина испитаника напустило би Босну и Херцеговину уколико би им се пружила
прилика.

ɋɢɪɨɦɚɲɬɜɨ ɢ ɩɪɨɫɬɢɬɭɰɢʁɚ

Проституција је негативна друштвена појава која се састоји у нуђењу свога

тијела другом лицу с циљем његовог сексуалног задовољења, уз захтјев за накнаду за
коришћење тијела.22
У децембру 2002. у Предсједничкој директиви о националној сигурности, влада
Сједињених Америчких Држава заузела је чврст став против легализиране
проституције, на темељу доказа да је проституција сама по себи штетна и нехумана те
да потиче трговину људима. Проституција и повезане активности, укључујући
сводништво и финансирање или држање јавних кућа, потичу процват ропства
модерног доба тако што осигуравају маску иза које дјелују трговци који се баве
сексуалним искориштавањем. Ондје гдје је проституција легализована и допуштена,
постоји већа потражња за жртвама трговине људима и готово увијек повећан број жена
и дјеце којима се тргује ради комерцијалног сексуалног ропства.
Од процијењеног броја од 600.000 до 800.000 људи којима се сваке године
тргује преко међународних граница, 80 посто су жене и до 50 посто дјеца. Стотине
хиљада тих жена и дјеце користе се сваке године за проституцију.23
Велика већина жена које се баве проституцијом не желе то радити. Мало их је
које то желе или које су то саме одабрале, а већина очајнички жели напустити тај
посао. У истраживању објављеном 2003. године у научном часопису Journal of Trauma
Practice, закључено је да 89 посто жена које се баве проституцијом желе побјећи од
проституције. И дјеца су заробљена у проституцији, унаточ чињеници да бројни
међународни уговори и протоколи земљама потписницама намећу обвезу
криминализирања комерцијалног сексуалног искориштавања дјеце.
Мало је активности које су тако окрутне и штетне за људе као што је
проституција. Истраживања у девет земаља довела су до закључка да је 60 до 75 посто
жена које се баве проституцијом силовано, 70 до 95 посто је физички нападнуто, а 68
посто задовољава критерија посттрауматског стресног синдрома истог ступња као
ратни ветерани и жртве мучења од стране државе које одлазе на лијечење.
Сваке године више од милион дјеце искориштава се у глобалној комерцијалној
трговини сексом. Туризам у сврху секса с дјецом укључује људе који путују из своје
земље у страну земљу и упуштају се у секс с дјецом за новац. То је срамотни напад на
достојанство дјеце и облик насилног злостављања дјеце. Сексуално искориштавање
дјеце има разарајуће посљедице. Туристи који путују у страну земљу ради секса с
дјецом обично путују у земље у развоју, тражећи анонимност и доступност дјеце у
проституцији. Тај је злочин потпомогнут слабим правосуђем, корупцијом, интернетом,

22
ʺ̛̛̛̣̠̖̏̓ ʪ., ʪ̨̛̬̌̐̏̓ ˁ.: ˄̶̛̯̠̌ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̦̌ ̨̪̠̱̌̏ ̶̨̛̛̪̬̭̯̯̱̠̖, ʯ̨̡̛̬̦̍ ̨̬̌̔̏̌,
̭̌ ̨̨̥̖̱̦̬̦͂̌̔̐ ̡̭̱̪̌ ̦̌ ̯̖̥̱ „ʪ̬̱̹̯̖̦̏̌ ̡̛̬̌̚ ̛ ̧̛̪̬̖̣̙̖̖̏̌̌̚ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̱ ˀ̶̛̛̖̪̱̣̍
ˁ̡̨̬̪̭̠ ̛ ʥ̨̛̭̦ ̛ ˈ̶̨̛̛̖̬̖̦̐̏, ʪ̴̨̨̛̖̖̦̣̠̔̐̌ – ̶̖̦̯̬̌ ̌̚ ̨̖̠̖̦̭̦̍̍̔̌̚, ̶̨̨̨̡̛̭̣̹̌ ̛
̡̨̨̡̛̛̬̥̦̣̹̌ ̧̛̛̭̯̬̙̌̏̌̌, ʥ̧̌̌ ʸ̡̱̌, 2009, ̭̯̬. 441.
23
State Department, Trafficking report, 2005, ̭̯̬, 15.

177
лакоћом путовања и сиромаштвом. Ти cексуални прекршиоци долазе из свих социо-
економских окружења и каткад су на положају од повјерења.
Неповољни економски и социјални услови у земљама посебно су погодили
жене, које данас чине највећи број сиромашних и беспомоћних. Регион је доживио
повећање сиромаштва и незапослености као и повећање проституције и трговине
женама и дјецом унутар и преко граница. Жене су подложније сиромаштву, како се
повећавају њихове репродуктивне и породичне одговорности (као резултат смањења
социјалних услуга и смањења социјалних буџета) и пошто им недостају могућности да
учествују у формалним привредним дјелатностима. Најподложније томе су самохране
мајке, разведене жене са дјецом, сеоске жене, старије неудате жене, хендикепиране
жене, мајке које имају хендикепирану дјецу и незапослене жене. Штавише, економски
и социјални положај жена се погоршава како се повећава дискриминација, пошто се
искључују из доношења одлука и зато што је власништво над средствима у рукама
жена веома мало.24

ɋɢɪɨɦɚɲɬɜɨ ɤɚɨ ɞɟɬɟɪɦɢɧɚɧɬɚ ɫɨɰɢʁɚɥɧɨɩɚɬɨɥɨɲɤɢɯ ɩɨʁɚɜɚ

Сиромаштво као свјетски феномен, препознатљиво је у различитим

варијантама, а једна од њих је друштвена дискриминација и изолација појединаца или
група које се могу третирати као сиромашни у неком друштву. Према наводима Зорана
Шућура у књизи „Сиромаштво, теорије, концепти и показатељи“, данас сиромашни
чине 1/5 свјетског становништва, од чега 600 милиона људи живи у екстремном
сиромаштву, 1,3 милијарде људи преживљава дневно са мање од 1$ прихода. Сваке
године умре око 8 милиона дјеце због болести насталих од загађености воде, ваздуха, а
50 милиона дјеце има ментална или физичка оштећења због неадекватне исхране, а 130
милиона нема могућности да похађа школу. При поменутим истраживањима животног
стандарда, одређује се линија сиромаштва која може бити апсолутног и релативног
карактера. За испитивање животног стандарда у БиХ се користи апсолутна линија
сиромаштва, као инструмент који открива вриједности потрошње потребне сваком
појединцу, без обзира на мјесто и вријеме боравака. Због прецизности овог
инструмента издвајају се двије врсте линија апсолутног сиромаштва и то линија
екстремног (ɜɪɟɞɧɭʁɟ ɦɢɧɢɦɭɦ ɩɨɬɪɟɛɧɢɯ ɤɚɥɨɪɢʁɚ ɢ ɯɪɚɧʂɢɜɢɯ ɬɜɚɪɢ ɡɚ ɠɢɜɨɬ) и линија
генералног (ɨɞɧɨɫɢ ɫɟ ɧɚ ɩɨɬɪɟɛɧɚ ɫɪɟɞɫɬɜɚ ɤɚɤɨ ɡɚ ɢɫɯɪɚɧɭ, ɬɚɤɨ ɢ ɡɚ ɞɪɭɝɟ ɩɨɬɪɟɛɟ ɩɨɩɭɬ
ɫɬɚɧɚ, ɨɞʁɟʄɟ ɢ ɫɥ.) сиромаштва. Најчешћи узроци који доводе, тј. који су довели до
развоја сиромаштва у БиХ јесу сплет историјских околности у регији и свијету које су
довеле до промјене ситуације у друштву и неповољног положаја за све грађане. Ту се,
прије свега, наводе рат, транзиција, послијератна дешавања и сл.
Рат је нанио огромне штете производним и инфраструктурним капацитетима,
прекинуо трговачке везе, економске реформе које су почетком 90-тих биле на самом
почетку у бившој СФРЈ. Претрпљене су дирекне материјалне штете током рата који је
трајао од 92. до 95. године и процјењује се између 50-70 милијарди $, од чега 15-20
милијарди $ штете на инфраструктурним објектима! Око 250.000 људи је изгубило
живот у задњем рату, у БиХ.25

24
ʺ̛̛̛̣̠̖̏̓ ʪ., ʪ̨̛̬̌̐̏̓ ˁ.: ˄̶̛̯̠̌ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̦̌ ̨̪̠̱̌̏ ̶̨̛̛̪̬̭̯̯̱̠̖, ̨̪. ̶̛̯. ̭̯̬. 444.
25
ʺ̨̛̛̣̹̖̏̓ ʥ.: ˁ̨̨̛̬̥̹̯̌̏ ̡̨̌ ̛̖̯̖̬̥̦̦̯̔̌̌ ̶̵̨̨̨̨̡̛̛̭̠̣̦̪̯̣̹̌̌ ̨̪̠̌̏̌ ̱
̨̭̬̖̥̖̦̥̌̏ ̬̱̹̯̱̔̏, ʯ̨̡̛̬̦̍ ̨̬̌̔̏̌, ̭̌ ̨̨̥̖̱̦̬̦͂̌̔̐ ̡̭̱̪̌ ̦̌ ̯̖̥̱ „ʪ̬̱̹̯̖̦̏̌ ̡̛̬̌̚ ̛
̧̛̪̬̖̣̙̖̖̏̌̌̚ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̱ ˀ̶̛̛̖̪̱̣̍ ˁ̡̨̬̪̭̠ ̛ ʥ̨̛̭̦ ̛ ˈ̶̨̛̛̖̬̖̦̐̏, ʪ̴̨̨̛̖̖̦̣̠̔̐̌ –
̶̖̦̯̬̌ ̌̚ ̨̖̠̖̦̭̦̍̍̔̌̚, ̶̨̨̨̡̛̭̣̹̌ ̛ ̡̨̨̡̛̛̬̥̦̣̹̌ ̧̛̛̭̯̬̙̌̏̌̌, ʥ̧̌̌ ʸ̡̱̌, 2009, ̭̯̬. 237.

178
 Особе које су посебно изложене ризику сиромаштва јесу: дјеца, расељене особе,
незапослени, повратници, те необразоване особе. Дјечија популација јс увелико
изложена ризику сиромаштва, јер их 56% живи у сиромашним породицама, од чега
њих 13% живи у породицама које спадају у категорију најсиромашнијих, а 29% их је на
линији сиромаштва. Како је већ поменуто, незапосленост је вјероватно најважнији
проблем који погађа становништво, нарочито млађу популацију и обично иде заједно
са неријешеним стамбеним проблемима, економском кризом, политичким
манипулацијама, што представља нужан услов да млади западају у стање очаја,
безнађа, те се окрећу конзумацији психоактивних супстанци, алкохолу, насиљу, или
пак планирају одлазак из земље! Статистика говори да је близу 100,000 младих
напустило БиХ од 1996. године до данас!
Тумачење сиромаштва као детерминанте девијантног понашања потиче још од
Марка Аурелија који је рекао: „Сиромаштво је мајка злочина“. Кроз историју су се
јавили различити ставови и супротна опредјељења по питању сиромаштва као узрока
социопатолошких појава. Конкретно, ради се о тумачењу сиромаштва из угла
ɧɟɨɦɚɪɤɫɢɫɬɢɱɤɢɯ теорија (по којој је смањење класних разлика предуслов за
избјегавање насиља, злочина и сличних социопатолошких појава) и класичне
социолошке школе (која тврди да се злочин јавља из нужности и сиромаштва).
Међутим, марксистичка теорија девијантности, теорија аномије и теорија супкултуре,
истичу сиромаштво као фактор криминогеног понашања, па се као примјер може
навести једно истраживање у САД-у од стране Вилијамса који је потврдио Мертонову
теорију аномије базирану на тврдњи да економска криза доводи до психичких
поремећаја кроз нестабилност личности, фрустрације, па је доказано да је југ САД
више склон криминалу него сјевер. Диркем је још у свом дјелу „Самоубиства“
потврдио да економска нестабилност појачава стопу суицида (Беч, Франкфурт).
Такође, крађе, проневјере, коцка, проституција су показатељи економске кризе.26
У низу фактора суицидалног ризика попут: пола, старости, брачног стања,
националне, припадности, миграција, хередитета (насљедност), депресије, хроничних
органских обољења, још се наводе и ɭɪɛɚɧɚ ɫɪɟɞɢɧɚ због социјалне дезорганизације и
ниске социјалне интеграције, затим ɧɟɡɚɩɨɫɥɟɧɨɫɬ, па употреба ɚɥɤɨɯɨɥɚ ɢ ɧɚɪɤɨɬɢɤɚ,
ɪɚɫɬɭɪɟɧɚ ɩɨɪɨɞɢɰɚ и сл. Уочава се да се неизиставно помиње незапосленост као
фактор суицида, или неке друге социопатолошке појаве, с обзиром да се као најтежа
посљедица незапослености јавља сиромаштво у највећем броју случајева. Поред
Диркема, Бренер је на основу добијених података у оквиру истраживачких пројеката
током 70-тих година прошлог вијека констатовао да се усљед повећања незапослености
од 1%, повећава стопа суицида на 4%.
Због већ описане ситуације у земљи, јасно је да до развоја малољетничке
делинквенције долази и добрим дијелом из разлога немогућности да породица
спроведе процес социјализације у цијелости, због обезбјеђења средстава за
егзистенцију, па се јављају погодни услови. Имовински деликти, поред поменутих
суицида и малољетничке делинквенције сразмјерни су појави сиромаштва.
Сиромаштво доводи до социјалне дезинтеграције човјека, јер их наводи да се
осјећају безвриједним, осујећеним за праћење и учествовање у свакодневним
обавезама, понижено, апатично, несигурно, а њихове контакте своде на појединце
сличне себи, евентуално на институције као сто су центри за социјални рад, банке од
којих могу добити или тражити новчану или неку другу врсту помоћи.

26
ʺ̨̛̛̣̹̖̏̓ ʥ.: ˁ̨̨̛̬̥̹̯̌̏ ̡̨̌ ̛̖̯̖̬̥̦̦̯̔̌̌ ̶̵̨̨̨̨̡̛̛̭̠̣̦̪̯̣̹̌̌ ̨̪̠̌̏̌ ̱
̨̭̬̖̥̖̦̥̌̏ ̬̱̹̯̱̔̏, ̨̪. ̶̛̯. ̭̯̬. 239.

179
 Генерално, материјално угрожени слојеви, групе и индивидуе, због већ
поменутог деградираног положаја, посежу ка вршењу девијантних радњи, јер сматрају
да им је „таквима“ сувишно поштовати моралне и законске оквире! Тако настају
посебне подкултурне групе са специфичним психолошким какактеристикама, које
индиректно себе доводе у стање изолованости, јер живот организују у посебним
квартовима, који временом постају ризична мјеста боравка за остале чланове друштва.
Битност и тежина овог друштвеног проблема је сувишно теоретски
наглашавати, јер је неопходно предузети како превентивне, тако и конкретне мјере за
рјешавање истог. Сходно томе, УН су још 1996. године за битне циљеве поставили
борбу против апсолутног сиромаштва и смањење стопе релативног сиромаштва.
Ɂɚɤʂɭɱɚɤ

Глобализација је процес који тече, и све су прилике да га неће зауставити

каменице и паљевина радњи. Глобализација обликује нашу садашњицу као мало који
савремени процес. Стога не изненађује велики интерес за разлучивање утицаја
глобализације на варијабле као што су раст, неједнакост и сиромаштво. Глобализација
позитивно корелира с растом. Утицај на неједнакост међу земљама још није на
задовољавајући начин утврђен јер није пронађена одговарајућа подјела на носитеље
глобализације и неглобализоване земље. Надаље, глобализација повећава неједнакост
унутар неке земље. Иако глобализација већини становништва доноси корист, штети
најсиромашнијима.
Међутим, глобализација има више облика. Стога је потребно пронаћи онај
облик који ће донијети користи и онима којима је она најпотребнија –
најсиромашнијима. Недвосмислен утицај глобализације на раст, неједнакост и
сиромаштво још није потврђен. Неслагање економиста посљедица је великих проблема
у разлучивању утицаја глобализације на раст, неједнакост и сиромаштво од утицаја
других варијабли као што су макроекономска политика, владавина права, географска
обиљежја и сл. Дјеломично слагање економиста постоји само у смислу позитивне везе
између глобализације и раста. Проналажење везе између глобализације, неједнакости и
сиромаштва много је теже. Надаље, остаје отвореним питање је ли за повећање
неједнакости у свијету крива глобализација или отпор глобализацији. Увјерљивије
аргументе дали су поборници прве струје. То вриједи за неједнакост унутар земаља. У
вези са сиромаштвом постоји још један додатни проблем – његово дефинисање. Већина
аутора забиљежила је пад сиромаштва у релативном износу, али не и у апсолутном.
Међутим, својом методологијом нису успјели разлучити утицај отворености на
сиромаштво од утицаја осталих варијабли.

ɅɂɌȿɊȺɌɍɊȺ
1. ʧ̛̬̍̓ ʻ.: ˄̶̛̯̠̌ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̦̌ ̡̛̛̛̬̥̦̣̯̖̯̌ ̵̛̥̣̌̔, ʯ̨̡̛̬̦̍ ̨̬̌̔̏̌, ̭̌
̨̨̥̖̱̦̬̦͂̌̔̐ ̡̭̱̪̌ ̦̌ ̯̖̥̱ „ʪ̬̱̹̯̖̦̏̌ ̡̛̬̌̚ ̛ ̧̛̪̬̖̣̙̖̖̏̌̌̚ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̱
ˀ̶̛̛̖̪̱̣̍ ˁ̡̨̬̪̭̠ ̛ ʥ̨̛̭̦ ̛ ˈ̶̨̛̛̖̬̖̦̐̏, ʪ̴̨̨̛̖̖̦̣̠̔̐̌ – ̶̖̦̯̬̌ ̌̚ ̨̖̠̖̦̭̦̍̍̔̌̚,
̶̨̨̨̡̛̭̣̹̌ ̛ ̡̨̨̡̛̛̬̥̦̣̹̌ ̧̛̛̭̯̬̙̌̏̌̌, ʥ̧̌̌ ʸ̡̱̌, 2009.Gender and Poverty: A
Qualitative Survey, IBHI, ̠̱̦ 2002.
2. ʶ̶̛̬̠̌̌̌ ʦ.: ʻ̨̨̖̪̭̣̖̦̭̯̌̚ ̡̨̌ ̨̖̦̖̬̯̬̐̌ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌, ʯ̨̡̛̬̦̍ ̨̬̌̔̏̌, ̭̌
̨̨̥̖̱̦̬̦͂̌̔̐ ̡̭̱̪̌ ̦̌ ̯̖̥̱ „ʪ̬̱̹̯̖̦̏̌ ̡̛̬̌̚ ̛ ̧̛̪̬̖̣̙̖̖̏̌̌̚ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̱
ˀ̶̛̛̖̪̱̣̍ ˁ̡̨̬̪̭̠ ̛ ʥ̨̛̭̦ ̛ ˈ̶̨̛̛̖̬̖̦̐̏, ʪ̴̨̨̛̖̖̦̣̠̔̐̌ – ̶̖̦̯̬̌ ̌̚ ̨̖̠̖̦̭̦̍̍̔̌̚,
̶̨̨̨̡̛̭̣̹̌ ̛ ̡̨̨̡̛̛̬̥̦̣̹̌ ̧̛̛̭̯̬̙̌̏̌̌, ʥ̧̌̌ ʸ̡̱̌, 2009.

180
3. Лалић В.: Ɍɪɝɨɜɢɧɚ ʂɭɞɢɦɚ ɭ Ȼɨɫɧɢ ɢ ɏɟɪɰɟɝɨɜɢɧɢ, Дефендологија центар за безбједносна,
социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука, 2007.
4. ʸ̛̣̌̓ ʦ.: ˄̶̛̯̠̌ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̦̌ ̧̭̯̖̌ ̨̛̯̬̦̖̐̏ ̛̤̱̥̔̌, ʯ̨̡̛̬̦̍ ̨̬̌̔̏̌, ̭̌
̨̨̥̖̱̦̬̦͂̌̔̐ ̡̭̱̪̌ ̦̌ ̯̖̥̱ „ʪ̬̱̹̯̖̦̏̌ ̡̛̬̌̚ ̛ ̧̛̪̬̖̣̙̖̖̏̌̌̚ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̱
ˀ̶̛̛̖̪̱̣̍ ˁ̡̨̬̪̭̠ ̛ ʥ̨̛̭̦ ̛ ˈ̶̨̛̛̖̬̖̦̐̏, ʪ̴̨̨̛̖̖̦̣̠̔̐̌ – ̶̖̦̯̬̌ ̌̚ ̨̖̠̖̦̭̦̍̍̔̌̚,
̶̨̨̨̡̛̭̣̹̌ ̛ ̡̨̨̡̛̛̬̥̦̣̹̌ ̧̛̛̭̯̬̙̌̏̌̌, ʥ̧̌̌ ʸ̡̱̌, 2009.
5. ʺ̡̨̛̬̌̏̓ ˃.: ʺ̸̨̡̛̣̤̖̯̦̌̌ ̶̡̛̛̖̣̦̖̦̠̔̏̌ ̛ ̧̨̛̖̦̚ ̧̛̭̱̠̖̍̌̚, ˁ̛̖̦̌̏̚ ̡̛̭̖̬̖̯̬̠̯̌̌
̌̚ ̧̱̦̱̯̬̹̖̌ ̨̨̪̭̣̖̏, ʥ̨̖̬̐̌̔, 1973.
6. ʺ̨̛̛̣̹̖̏̓ ʥ.: ˁ̨̨̛̬̥̹̯̌̏ ̡̨̌ ̛̖̯̖̬̥̦̦̯̔̌̌ ̶̵̨̨̨̨̡̛̛̭̠̣̦̪̯̣̹̌̌ ̨̪̠̌̏̌ ̱
̨̭̬̖̥̖̦̥̌̏ ̬̱̹̯̱̔̏, ʯ̨̡̛̬̦̍ ̨̬̌̔̏̌, ̭̌ ̨̨̥̖̱̦̬̦͂̌̔̐ ̡̭̱̪̌ ̦̌ ̯̖̥̱ „ʪ̬̱̹̯̖̦̏̌
̡̛̬̌̚ ̛ ̧̛̪̬̖̣̙̖̖̏̌̌̚ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̱ ˀ̶̛̛̖̪̱̣̍ ˁ̡̨̬̪̭̠ ̛ ʥ̨̛̭̦ ̛ ˈ̶̨̛̛̖̬̖̦̏̐̏,
ʪ̴̨̨̛̖̖̦̣̠̔̐̌ – ̶̖̦̯̬̌ ̌̚ ̨̖̠̖̦̭̦̍̍̔̌̚, ̶̨̨̨̡̛̭̣̹̌ ̛ ̡̨̨̡̛̛̬̥̦̣̹̌ ̧̛̛̭̯̬̙̌̏̌̌,
ʥ̧̌̌ ʸ̡̱̌, 2009.
7. ʶ̸̨̛̖̏̌̏̓ ʥ.: ˁ̡̱̱̣̯̱̬̌ ̨̛̭̬̥̹̯̹̯̌̏̌̏̌, ʯ̨̡̛̬̦̍ ̨̬̌̔̏̌, ̭̌ ̨̨̥̖̱̦̬̦͂̌̔̐ ̡̭̱̪̌
̦̌ ̯̖̥̱ „ʪ̬̱̹̯̖̦̏̌ ̡̛̬̌̚ ̛ ̧̛̪̬̖̣̙̖̖̏̌̌̚ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̱ ˀ̶̛̛̖̪̱̣̍ ˁ̡̨̬̪̭̠ ̛ ʥ̨̛̭̦
̛ ˈ̶̨̛̛̖̬̖̦̐̏, ʪ̴̨̨̛̖̖̦̣̠̔̐̌ – ̶̖̦̯̬̌ ̌̚ ̨̖̠̖̦̭̦̍̍̔̌̚, ̶̨̨̨̡̛̭̣̹̌ ̛ ̡̨̨̡̛̛̬̥̦̣̹̌
̧̛̛̭̯̬̙̌̏̌̌, ʥ̧̌̌ ʸ̡̱̌, 2009.
8. ʺ̛̛̛̣̠̖̏̓ ʪ., ʪ̨̛̬̌̐̏̓ ˁ.: ˄̶̛̯̠̌ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̦̌ ̨̪̠̱̌̏ ̶̨̛̛̪̬̭̯̯̱̠̖, ʯ̨̡̛̬̦̍
̨̬̌̔̏̌, ̭̌ ̨̨̥̖̱̦̬̦͂̌̔̐ ̡̭̱̪̌ ̦̌ ̯̖̥̱ „ʪ̬̱̹̯̖̦̏̌ ̡̛̬̌̚ ̛ ̧̛̪̬̖̣̙̖̖̏̌̌̚ ̨̭̬̥̹̯̌̏̌
̱ ˀ̶̛̛̖̪̱̣̍ ˁ̡̨̬̪̭̠ ̛ ʥ̨̛̭̦ ̛ ˈ̶̨̛̛̖̬̖̦̐̏, ʪ̴̨̨̛̖̖̦̣̠̔̐̌ – ̶̖̦̯̬̌ ̌̚ ̨̖̠̖̦̭̦̍̍̔̌̚,
̶̨̨̨̡̛̭̣̹̌ ̛ ̡̨̨̡̛̛̬̥̦̣̹̌ ̧̛̛̭̯̬̙̌̏̌̌, ʥ̧̌̌ ʸ̡̱̌, 2009.
9. Петак О.: Ƚɪɚɧɢɰɟ ɢ ɞɨɫɟɡɢ ɢɫɬɪɚɠɢɜɚʃɚ ɞɟɥɢɧɤɜɟɧɰɢʁɟ ɦɥɚɞɢɯ, Криминологија
деликата насиља, Глобус, Загреб, 2005ʿ̛̖̬̓ ˀ.: ˄̶̨̛̬̚ ̨̨̣̣̦̐̍̌̐ ̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌,
ʯ̨̡̛̬̦̍ ̨̬̌̔̏̌, ̭̌ ̨̨̥̖̱̦̬̦͂̌̔̐ ̡̭̱̪̌ ̦̌ ̯̖̥̱ „ʪ̬̱̹̯̖̦̏̌ ̡̛̬̌̚ ̛ ̧̛̪̬̖̣̙̖̖̏̌̌̚
̨̛̭̬̥̹̯̌̏̌ ̱ ˀ̶̛̛̖̪̱̣̍ ˁ̡̨̬̪̭̠ ̛ ʥ̨̛̭̦ ̛ ˈ̶̨̛̛̖̬̖̦̐̏, ʪ̴̨̨̛̖̖̦̣̠̔̐̌ – ̶̖̦̯̬̌ ̌̚
̨̖̠̖̦̭̦̍̍̔̌̚, ̶̨̨̨̡̛̭̣̹̌ ̛ ̡̨̨̡̛̛̬̥̦̣̹̌ ̧̛̛̭̯̬̙̌̏̌̌, ʥ̧̌̌ ʸ̡̱̌, 2009.
10. State Department, Trafficking report, 2005.
11. Шушњић Ђ.: Утопија, ȿɧɰɢɤɥɨɩɟɞɢʁɚ ɩɨɥɢɬɢɱɤɟ ɤɭɥɬɭɪɟ, Савремена администрација,
Београд, 1993.
12. ʶ̶̨̛̦̖̦̠̏̌ ˄ʻ-̌ ̨̛̪̬̯̏ ̶̨̨̛̯̬̦̭̦̦̣̦̌̌̌̐ ̨̨̨̛̬̦̦̐̌̏̌̐̚ ̡̛̛̛̬̥̦̣̯̖̯̌̌,
ʥ̨̡̨̛̹̏̓ ʺ.: ʽ̨̛̛̬̦̦̐̌̏̌̚ ̡̛̛̛̬̥̦̣̯̖̯̌ ̛ ̶̡̨̛̬̱̪̠̌, ʥ̧̌̌ ʸ̡̱̌, 2004.
13. ʿ̨̨̡̨̬̯̣ ̌̚ ̶̛̪̬̖̖̦̠̱̏, ̧̛̭̱̠̖̍̌̚ ̛ ̡̧̧̙̖̌̌̏̌ ̨̛̯̬̦̖̐̏ ̡̛̤̱̭̥̔ ̛̛̥̍̓̌,
̸̨̨̛̦̬̯̌ ̙̖̦̥̌̌ ̛ ̶̨̠̖̥̔, ʥ̨̡̨̛̹̏̓ ʺ.: ʽ̨̛̛̬̦̦̐̌̏̌̚ ̡̛̛̛̬̥̦̣̯̖̯̌ ̛ ̶̡̨̛̬̱̪̠̌,
ʥ̧̌̌ ʸ̡̱̌, 2004.
14. ʿ̨̨̡̨̬̯̣ ˄ʻ-̌ ̨̛̪̬̯̏ ̸̡̧̛̬̠̱̥̬̖̌̌ ̛̥̬̦̯̐̌̌̌ ̡̨̨̪̦̥, ̨̥̬̖̥ ̛ ̡̨̬̥̌̚, ̡̨̌ ̨̪̱̦̔̌
ʶ̶̨̛̦̖̦̠̖̏ ˄̵̧̛̛̠̖̖̦̔ ̨̦̬̌̔̌ ̨̛̪̬̯̏ ̶̨̨̛̯̬̦̭̦̦̣̦̌̌̌̐ ̨̨̨̛̬̦̦̐̌̏̌̐̚
̡̛̛̛̬̥̦̣̯̖̯̌̌, 2000.

181
Mr Irina Kovaþeviü UDK 321.728:[316.334+331.101 Pregledni rad

NEOLIBERALIZAM I SOCIJALNI APARTHEJD

Apstrakt: Mnoge ideologije su potpuno transparentne po svojoj destruktivnosti, ali za

ideologiju neoliberalizma se to ne bi moglo reüi. Neoliberalizam je perfidna ideologija koja kroz
manipulativne semantiþke priþe i vokabular o demokratiji, ljudskim pravima i slobodama, kao i
jednakostima izmeÿu država i naroda, zapravo uspostavlja odnose nedemokratiþnosti, eksploatacije i
socijalnog aparthejda. Neoliberalizam je ideologija modernog ropstva.
Kljuþne rijeþi: neoliberalizam, globalne institucije moüi, desuverenizacija, nejednakosti,
socijalni aparthejd

NEOLIBERALISM AND SOCIAL APARTHEID

Abstract: Many ideologies are completely transparent in its destructiveness, but for the
ideology of neoliberalism, it could not be said. Neoliberalism is a perfidious ideology which through
manipulative semantic stories and vocabulary of democracy, human rights and freedoms, and
equality between nations and peoples, actually establishes undemocratic relationships, exploitation
and social apartheid. Neoliberalism is the ideology of modern slavery.
Keywords: neo-liberalism, global institutions of power, desovereignization, inequality, social
apartheid

Uvod

Prije sedam decenija, dok je još trajao Drugi svjetski rat, u hotelu Maunt Vašington,
(MauntWashington) u Breton Vudsu (BretttonWoods) u Nju Hempširu (New Hampshire) u
julu 1944. godine je održana Monetarna i finansijska konferencija Ujedinjenih nacija. Na njoj
su osnovane Svjetska banka i Međunarodni monetarni fond (MMF), a utemeljene su i osnove
budućeg GATT-a (Opšteg sporazuma o carinama i trgovini). Sporazumom iz Breton Vudsa
su u stvari osnovane moćne institucije globalnog trgovinskog i finansijskog uticaja, institucije
koje ostvaruju militantnu neoimperijalnu kolonijalnu dominaciju i koje će, zato, bitno uticati
na geopolitičku konfiguraciju međunarodnih odnosa.

Neoliberalni kapitalizam

Na razgovorima u Breton Vudsu je, na jednoj strani, učestvovao engleski ekonomista

Džon Majnard Kejns (John Maynard Keyns) a, na drugoj, američki ekonomista Hari Dekster
Vajt (Harry Dexter White). Kejns je zagovarao intervencionistička načela i principe
djelovanja MMF i Svjetske banke, dok je Dekster zagovarao (neo)liberalno načelo prema
kojem bi, recimo, Svjetska banka bila posrednik između privatnih međunarodnih banaka i
država koje bi pozajmljivale novac. Deksterova doktrina je pobijedila i nju su kasnije
prihvatile i druge zemlje u kojima će, pod pritiskom uticaja ove doktrine, doći do velikih
ekonomskih, političkih i socijalnih promjena.
Skupu je predsjedavao Henri Morgento (Henry Morgenthau), ministar finansija SAD
koji je istakao da je neophodno „stvaranje jedne dinamične svjetske privrede, gde će

Doktorand Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Banjoj Luci.

183
pripadnici svih nacija moći da ostvare svoje potencijale u miru i da sve više uživaju u
plodovima materijalnog napretka na zemlji beskrajno obdarenoj prirodnim bogatstvima.“
Učesnike konferencije je zamolio da prihvate „osnovni ekonomski aksiom ...da prosperitet
nema granica. To nije konačna veličina da bi se mogla umanjiti dijelenjem.“ Ovi njegovi
stavovi predstavljaće kamen temeljac neoliberalne ekonomske paradigme otjelovljene u
„programu strukturalnog prilagoÿavanja“ na čemu će posebno insistirati Međunarodni
monetarni fond.
Ekološki posmatrano, Morgento stoji na kopernikanskom i modernističkom stajalištu
o „neuništivosti prirode“, istakavši dvije pretpostavke ekonomske paradigme za koju danas
vidimo da su potpuno pogrešne. Prva pogreška se odnosi na stav da će svjetska ekonomija
odgovarati svima, a druga, da će privredni rast biti neograničen jer je i sam prosperitet
neograničen.
Polazeći od toga, preko „programa strukturalnog prilagođavanja“, kojeg su
nametnule Svjetska banka i Međunarodni monetarni fond, došlo je do otvaranja granica,
privreda i tržišta. Tako je koncept Breton Vudsa ostvario svoj cilj, ali ne i projektovane
namjere. „U svetu danas ima više siromašnih nego ikada pre. Jaz između bogatih i
siromašnih se ubrzano sve više produbljuje. Rašireno nasilje razara porodice i zajednice
gotovo svuda, a ekosistemi planete propadaju zabrinjavajućom brzinom. Ipak, i dalje vlada
mišljenje kako privredni rast nudi rešenje problema siromaštva, ekološku sigurnost i jaku
društvenu sigurnost, a da je privredna globalizacija, kojom se brišu privredne granice radi
obezbeđivanja slobodnog protoka robe i novca, ključ takvog rasta. Zapravo, što je privredna,
ekološka i društvena kriza ozbiljnija, to je jača politička odanost ovim istim receptima, iako
je sve više dokaza za to da oni ne pomažu.“1
Slobodna mobilnost kapitala ugrožava državni suverenitet. „Sve barijere takvom
slobodnom kretanju (kao što su carine, politika kaznenih poreza, planiranje i kontrola zaštite
životne sredine ili druge lokalne smetnje) moraju biti uklonjene, osim u onim oblastima koje
su presudne za `nacionalni interes`, kako god on bio definisan. Državni suverenitet nad
tokovima roba i kapitala svesno se predaje globalnom tržištu. Međunarodna konkurencija se
shvata kao zdrava s obzirom na to da poboljšava efikasnost i produktivnost, snižava cene i
time kontroliše inflatorne tendencije. Otuda će države zajednički stremiti i pregovarati o
snižavanju barijera slobodnom kretanju kapitala preko granica i otvaranju tržišta (kako za
robe tako i za kapital) za globalnu razmenu. Ipak, da li se to može primeniti i na radnu snagu
kao robu ili ne, predstavlja kontroverzno pitanje. Strukture zasnovane na saradnji, kakva je
grupa razvijenih kapitalističkih nacija (SAD, Britanija, Francuska, Nemačka, Italija, Kanada i
Japan), poznata kao G7 (sada G8 sa priključenjem Rusije), moraju rasti sve do nivoa na
kojem sve države moraju sarađivati da bi snizile barijere za razmenu. Međunarodni
aranžmani među državama, koji garantuju primenu zakona i slobodnu trgovinu, kao što je
onaj inkorporisan u sporazumima Svetske trgovinske organizacije, od kritične su važnosti za
unapređenje neoliberalnog projekta na globalnoj sceni.“ Polazeći od toga da je sve podređeno
tržištu, „neoliberalni teoretičari su sumnjičavi prema demokratiji“ zato što upravljanje prema
zakonima većine shvataju kao prijetnju po prava pojedinaca i ustavne slobode.“ Za njih je
demokratija „luksuz, jedino ostvarljiv u uslovima relativnog materijalnog bogatstva u sprezi
sa snažnim prisustvomsrednje klase, kojima bi se garantovala politička stabilnost. Otuda
neoliberali teže da favorizuju upravljanje preko eksperata i elita. Postoji snažna sklonost za
upravljanjem po izvršnim nalozima i pravosudnoj odluci a ne putem demokratskog i
parlamentarnog odlučivanja. Neoliberali su skloni da izoluju ključne institucije, kao što su
centralna banka, od demokratskih pritisaka. Imajući uvidu da se neoliberalna teorija

1
D. S. Korten, Neuspesi sporazuma u Breton Vudsu, u: Globalizacija – argumenti protiv, (Prir. Dž. Mander i E.
Goldsmit), „CLIO“, Beograd, 2003, str. 30-31.

184
koncentriše na primenu zakona i strogu interpretaciju ustavnosti, sledi da se sporovi i
suprotstavljanja moraju izgladiti putem sudova. Rešenja i pravna pomoć za bilo koji problem
mora tražiti pojedinac kroz pravni sistem.“2
Naftna kriza s kraja 80-tih godina prošlog vijeka je vidno potresla svjetsko tržište te je
i bila povod snažne kritike „socijalne države“ od strane neoliberalnih ekonomista, a Hajeka
(Friedrich von Hayek) i Fridmana (Milton Friedman) posebno. U svojoj kritici su isticali da
je „socijalna država“ dovela do krize razvoja i rasta kapitalizma, kao i njegove ne efikasne
birokratizacije, te su i predložili Reganu (Ronald Reagan) i Margaret Tačer (Margaret
Thatscher) da prihvate neokonzervativnu filozofiju razvoja utemeljenoj na tržišnom
fundamentalizmu i monetarizmu. Tako su nastali „reganizam“ i „tačerizam“ kao oblici
državne politike koja se temelji na neoliberalnom modelu državnog razvoja kojeg će preko
svojih moćnih mehanizama Međunarodni monetarni fond i Svjetska banka nametati svim
državama. Ova, milom ili silom nametnuta „doktrina šoka“ (Naomi Klein), dovela je do
stvaranja finansijske oligarhije koja na globalnom području pravi različite finansijske
spekulacije preko kojih postaje sve više bogatija i moćnija. Sprega između finansijske,
političke, vojne i medijske oligarhije, dovešće do veoma izrazite eksploatacije i
neoimperijalnog ovladanja svijetom.3
Globalizacija je od 80-tih godina prošlog stoljeća, a od pada Berlinskog zida
posebno, postala neoimperijalna, odnosno postala je neokolonijalizam u kojem je kolonija
država deindustrijalizacije, odnosno „u suštini država koja ima dozvolu da proizvodi samo
sirovine.“4
Ono što, u širem smislu, bitno karakteriše ideologiju neoliberalizma su sljedeće ideje:
„ kapitalizam je harmonično i uravnoteženo društvo;
„ stalni rast privrede, nauke i tehnologije je stvorio uslove daljnjeg porasta
potrošnje i životnog standarda, te uspostavljanja klasnog mira i otklanjanja
klasnih sukoba;
„ bilo kakva radikalna suprotstavljenost zapadnom konceptu društvenog
razvoja bila bi unaprijed osuđena na neuspjeh i propast;
„ razvoj naučnih saznanja umanjuje i odbacuje uticaj tradicionalnih ideologija;
„ radikalni pokreti nestaju sa istorijske pozornice i ustupaju mjesto
menadžerima, tehnokratama i elitama koje projektuju, izgrađuju i organizuju
društvo;
„ zapadna društva su ušla u fazu blagostanja i zato predstavljaju ideal i uzor
kojem teže ostala društva;
„ štrajkovi, pobune i revolucije su nedemokratski mehanizmi kojima nezreli i
nezadovoljni ljudi izražavaju svoj protest;
„ sadašnjost zapadnih društava predstavlja budućnost nerazvijenih i siromašnih
društava.5
Prema Volerstinovom (Imanuel Wallerstein) mišljenju, od 1789. godine, dakle od
Francuske revolucije, do 1989. godine, tj. do pada Berlinskog zida je, zajedno sa
scijentizmom, liberalizam predstavljao idejnu i ideološku komponentu svjetske kapitalističke
ekonomije. Sa Francuskom revolucijom je došao, a sa „padom komunizma“ je liberalizam
otišao sa svjetske političke scene.6

2
D. Harvi, Kratka istorija neoliberalizma, „Mediterran“, Novi Sad, 2012, str. 91-92.
3
Lj. Mitrović, Tranzicija u periferni kapitalizam, „Institut za političke studije“, Beograd, 2009, str. 64-65.
4
E. S. Reinert, Globalna ekonomija: kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju siromašniji,
„Čigoja štampa“, Beograd, 2006, str. 123.
5
L. Ristić, Uticaj tržišta na funkcionalnu promjenu odgovornosti postsocijalistiþkih nacionalnih država, u:
Nacionalna država i ekonomija, „Slobomir P Univerzitet“, Bijeljina, 2011, str. 129-130.
6
I. Volerstin, Posle liberalizma, „Službeni list“, Beograd, 2005, str. 83.

185
 Stari imperijalizam, koji je postojao posljednja dva stoljeća, podrazumijevao je
postojanje metropole iz koje se vladalo kolonijama. Novi imperijalizam je globalistiþki, tako
da je metropolu zamijenio „imperijalni korpus“, odnosno „umreženi“ blok imperijalno
moćnih država sa državama „satelitima“, „periferijom“ i „poluperiferijom“. Za stari i novi
imperijalizam je karakteristična desuverenizacija i erozija suverenosti u formi aproprijacije
suvereniteta ili, drugim riječima rečeno, preuzimanje drugih država i naroda. To preuzimanje
suverenosti podrazumijeva postojanje političke hegemonije, nametnutog legaliteta,
eksploatacije i ekonomske zavisnosti, te kulturne inferiornosti. Stari imperijalizam je bio
„tipično geografski“, sa utvrđenim granicama i teritorijom; novi imperijalizam je „više
difuzan“, jer podrazumijeva institucionalnu dominaciju koja ima različite modalitete
dominacije i uticaja koji funkcionišu preko različitih vrsta protektorata i nivoa zavisnosti. I
dok je stari imperijalizam bio potpuno transparentan, „novi imperijalizam je više ili manje
neproziran u sklopu raznih aranžmana, ugovora i manipulacija, tj. metodološki usavršen
mehanizam dominacije.“ Tako se pokazuje da i liberalni kapitalizam ne treba posebno
glorifikovati. Pa, i on je bio – kapitalizam. Insistirao je na afirmaciji ljudskih prava i sloboda,
ali je praktično bio osvajački i imperijalan. Liberalizam je bio „plodonosniji“, predstavljao je
podlogu građanske demokratije, geokulture, državotvornosti i „svjetskog sistema
kapitalizma“. U međuvremenu je „izgubio svoju plodotvornost“, pokušao se reformisati, ali
se sve više počeo oslanjati na silu kako bi pokušao da „proširi i održi imperijalni kapacitet.“7
U ekonomskom pogledu je neoliberalizam doveo do katastrofalnih posljedica koje se,
prije svega, odnose na razaranjenacionalnih ekonomija. Suštinska stvar neoliberalne
ekonomije je liberalizacija i deregulacija državne ekonomije, što je za nezaštićene i
nekonkuretne nacionalne ekonomije, njihova društva i države pogubno. Prihvatajući
nametnutu neoliberalnu ideologiju putem programa „pomoći“, te su nacionalne ekonomije
veoma brzo zapadale u nepovratni ambis siromaštva, nezaposlenosti, pada životnog standarda
i „dužničkog ropstva“.
Ono što bitno karakteriše savremenu, međunarodnu ekonomiju jeste snažna kriza,
koja se očituje i kroz stepen zaduženosti zemalja. Evo primjera u korist navedene tvrdnje:

Zemlja Neto zaduženost

% BDP 2011.
Japan 127,8
Irska 70,0
Velika Britanija 62,4
Grčka 124,8
Portugalija 75,5
Španija 45,7
SAD 74,8
Francuska 60,2
Belgija 80,8
Italija 100,6
Holandija 37,5
Mađarska 54,2
Poljska 32,5
Češka Republika 7,4
Austrija 45,7

7
M. Ranković, Novi imperijalizam u istorijskim relacijama i futurološkim projekcijama, „Godišnjak za
sociologiju“, Niš, br. 7, 2011 i dalje.

186
 Kanada 33,7
Njemačka 50,2
Norveška -161,5
Danska 2,7
Australija 6,1
Južna Koreja -38,1
Švajcarska 0,5
Finska -59,2
Švedska -25,08

Stanje javnih dugova

Iz prethodne tabele se savim jasno može vidjeti da samo nekoliko zemalja (Norveška,
Finska, Južna Koreja i Švedska), ima viškove i suficit u svojim budžetima, dok su druge
prezadužene i u deficitu.
U skladu sa neoliberalnim ekonomskim mehanizmima Fridman (Thomas L.
Friedman) predlaže „zlatnu stezulju“ kao, kako kaže, „ključni politoekonomski odjevni
predmet ovog globalizacijskog doba“. A, da bi se uklopila u tu „zlatnu stezulju“, zemlja ili
država, mora prihvatiti sljedeća „zlatna pravila“:
„ privatni sektor razvijati da bude glavni mehanizam ekonomskog rasta;
„ održavati nisku stopu inflacije i stabilnost cijena;
„ smanjiti državnu birokratiju;
„ smanjiti carine na uvoznu robu;
„ održavati uravnoteženiji državni proračun;
„ ukinuti ograničenja stranih ulaganja;
„ ukinuti domaće monopole;
„ deregulisati tržište kapitala;
„ uspostaviti konvertibilnost valute;
„ otvoriti industrije, berze i finansijska tržišta stranom kapitalu, ulaganju i
vlasništvu;
„ što više eliminisati korupciju, subvencije i provizije u državnim tijelima;
„ deregulisati ekonomiju kako bi na domaćem tržištu bilo konkurentnije;
„ otvoriti bankarske i telekomunikacione sisteme privatnom vlasništvu i
konkurenciji;
„ omogućiti građanima izbor između različitih konkurentnskih penzionih
ponuda i stranih penzionih i investicionih fondova.
I, naravno, Fridman ističe da „kad skrojite sve te krpice, dobit ćete `zlatnu stezulju`.“9
Za bogate države koje raspolažu novcem ove mjere će omogućiti da ulaze na ne
konkurentna i ne zaštićena tržišta i time postanu još bogatije, ali za siromašne da još budu –
zavisnije i siromašnije.
Neoliberalizam, ipak, ugrožava stopu privrednog rasta. Primjeri i ekonomski
pokazatelji mnogih zemalja, pokazuju da je neoliberalizacija u praksi dovela do pada stope
privrednog rasta koja je dovela do njihove stagnacije u razvoju. Tako se pokazalo “da na
opštem planu neoliberalizacija nije uspela da podstakne svetski rast.”10
U globalizacijskim procesima je čitav svijet uključen u jedan proces umreženih
nadnacionalnih institucija koje za svoju korist raznim državama i narodima nameću „zlatnu
8
Lj. Adamović, Ekonomska kriza i održivi razvoj, u: Konkurentnost u funkciji održivog razvoja, „Svarog“,
Tematski broj 3, 2011, str. 24-25.
9
T. L. Friedman, Lexus i maslina: razumijevanje globalizacije, „Izvori“, Zagreb, 2003, str. 99-100.
10
D. Harvi, Kratka istorija neoliberalizma, „Mediterran“, Novi Sad, 2012, str. 197.

187
stezulju.“ Značajne institucije moći neoliberalnog kapitalizma su Meÿunarodni monetarni
fond, Svjetska banka, Svjetska trgovinska organizacija,ali i transnacionalne korporacije.
Međunarodni monetarni fond, Svjetska banka i Svjetska trgovinska organizacija su postale
institucije-simboli globalne „integracije“ u okviru koje je Međunarodni monetarni fond
„osiguravajuće društvo“ koje upravo korporacije i banke osigurava od rizika ubiranja profita
po svijetu.11
Kao cilj svog djelovanja Svjetska trgovinska organizacija je postavila podizanje
životnog standarda, punu zaposlenost, širenje proizvodnje, usluga i trgovine uz optimalno
korišćenje resursa, a u skladu sa konceptom održivog razvoja. Kao svoj „glavni cilj“ je
Svjetska banka projektovala smanjenje siromaštva. Međutim, ni jedan od ovih ciljeva se ne
može uklopiti u aktuelnu neoliberalnu praksu koja dovodi do većeg osiromašenja i
„degradacije životne sredine.“12
Iako u Preambuli Statuta Svjetske trgovinske organizacije, kao preambuli Povelje UN
piše da „trgovina treba da bude vođena“ radi postizanja pune zaposlenosti sa većim dobicima,
zaštite životne sredine i ostvarenja višeg razvoja, ipak se Svjetska trgovinska organizacija ne
bavi pitanjima zaštite životne sredine, ispravnosti hrane, radnim i ljudskim pravima. Džordž
Soros (George Soros) smatra da se „slabost drugih institucija ne može (se) izlečiti menjanjem
Svjetske trgovinske organizacije, jer ona nije kvalifikovana da se bavi “gore pomenutim
aktivnostima.13
Sorosov stav o amnestiranju od posljedica i problema politike koju Svjetska
trgovinska organizacija propagira, podržava i podražava, nikako se ne može prihvatiti.
Globalnim ekonomskim, političkim, kulturnim i vojnim područjem vladaju transnacionalni
finansijski kapital, ogromne korporacije i moćne nadnacionalne institucije. Svjetska
ekonomija pokazuje moć finansijskog kapitala koji je, za razliku od drugih ekonomskih
resursa (kao što su prirodni izvori, zemlja, radna snaga koji su manje, a proizvodnja i trgovina
više mobilni), njen dominantan elemenat jer je najmobilniji. Neki podaci pokazuju da 90%
ukupne količine novca čini elektronski transferi „kasino-ekonomije“,koji su veoma brzi, i
zato ovu neoliberalnu „kasino ekonomiju“ nacionalne države ne mogu kontrolisati te, stoga,
dolazi do snažnih kriza prije svega na ekonomskom, a onda i na socijalnom i političkom, pa i
na internacionalnom, međunarodnom području. U sadašnjoj krizi je Međunarodni monetarni
fond „postao podjednako deo problema, koliko i deo rešenja“. Svojim pritiscima MMF je
napravio čitav niz grešaka koje proizlaze iz „strukturalnog nedostatka“ njegovog
djelovanja.14
Međunarodne ekonomske organizacije su „ekonokrate“ jer, kao veoma moćne
regulatorne institucije, prioritete na području ekonomskog upravljanja, usmjeravaju u pravcu
ostvarenja interesa velikih i moćnih korporacija i bogatih društvenih klasa. U tom
„ekonokratskom“ krugu Međunarodni monetarni fond je globalni finansijski policajac
utjerivanja dugova nametanjem „drakonskih mjera stezanja pojasa“ (Engdahl). Na taj način
stvaraju unutrašnji socijalni aparthejd u okviru kojeg se na jednoj strani nalaze veoma bogati
a na drugoj, veoma siromašni. Čomski (Noam Chomsky)dobro primjećuje da u zamjenu za
kredite koje daje, „MMF nameće `liberalizaciju`: privredu otvorenu inostranom mešanju i
kontroli, veliko smanjenje društvenih usluga i programa, itd. Ove mere stavljaju vlast sve
čvršće u ruke najbogatijih slojeva i stranih investitora (`stabilnost`) i utvrđuju klasično
dvoslojno društvo nerazvijenog sveta-jedan sloj su super bogati (uz jedan broj prilično

11
V. Mićović, Globalizacija i novi svetski poredak, „Čigoja štampa“, Beograd, 2001, str. 108.
12
D. Harvi, Kratka istorija neoliberalizma, „Mediterran“, Novi Sad, 2012, str. 224.
13
Dž. Soros, O globalizaciji, „Samizdat B92“, Beograd, 2003, str. 31, 32.
14
Dž. Soros, Nova globalna finansijska arhitektura, u: V. Haton, E. Gidens, Na ivici – živeti sa globalnim
kapitalizmom, „Plato“, Beograd, 2003, str. 116.

188
dobrostojećih ljudi koji im služi), a drugi čini ogromna masa osiromašenih, napaćenih
ljudi.“15
Prema istraživanjima istoričara Pola Bajroha (Paul Bairoch), nejednakosti između
bogatih i siromašnih zemalja 1750. godine su iznosile 2:1. Dakle, bogate zemlje su dvostruko
bile bogatije od siromašnih zemalja. Od tada su se razlike neprestalno povećavale.16
Kolike su strukturalne nejednakosti u svijetu, uzećemo za primjer izvještaj Human
Development ReportUjedinjenih nacija za 1996. godinu. Prema njemu, apsolutno siromaštvo
je u nerazvijenim zemljama poraslo, a u zemljama Afrike i Latinske Amerike se povećalo u
apsolutnom i relativnom pogledu. Danas je položaj 2/3 zemalja u svijetu teži i gori nego 80-
tih godina prošlog stoljeća. „Prema Svetskoj banci, pre 30 godina najbogatijih 20% svetskog
stanovništva bilo je oko 30 puta bogatije od 20% najsiromašnijih. Danas je to 60 puta.
Drugačije mereno, 1/6 stanovnika sveta vlasnik je 5/6 svetskog bogatstva. Prema Velkeu iz
Instituta za politiku i ekonomiju Ebenhauzena, 2000. od šest milijardi stanovnika zemlje,
milijarda će biti bogata, druga milijarda solidno obezbeđena, milijarda siromašna, a tri
milijarde očajnički siromašno.“17
Kakav je neoliberalni socijalni aparthejd uzmimo još jedan noviji primjer, iz Afrike.
Riječ je o najsiromašnijem kontinentu u kojem, ipak, ima dosta bogataša. U Africi ima 55
milijardera, od kojih je 20 iz Nigerije, i taj broj najbogatijih je i u porastu, kao što je u porastu
i broj siromašnih ljudi.18
Siromaštvo nikako nije „bezazlena“ globalna pojava i, u pravu su oni koji smatraju da
globalne nejednakosti, neuravnotežena i neravnopravna raspodjela bogatstva u svijetu „može
postati glavnim izvorom problema i prijetnji svjetskoj sigurnosti posredstvom globalnog
terorizma.“19

Vašingtonski konsenzus i Program strukturalnog prilagoÿavanja – instrumenti

neoliberalizma

Kao globalna platforma razvoja Vašingtonski konsenzus je navodno bio zamišljen kao
mehanizam kojim će slobodno tržište dovesti do povećanja stopa rasta i efikasnog smanjenja
siromaštva. Ali, razvoj svjetske privrede je negirao takva očekivanja jer se pokazalo da zemlje,
koje su prihvatile Vašingtonski konsenzus i Program strukturalnog prilagoÿavanja, nisu se
uspjele privredno razvijati niti smanjiti siromaštvo, i da su zemlje koje se nisu striktno
pridržavale ovih mehanizama neoliberalne ekonomije, u tome i uspjevale. S druge strane,
liberalizacija tržišta je dovela u pitanje potencijal nacionalnih preduzeća i nacionalne
ekonomije i umanjila njihovu konkurentnu moć na svjetskom tržištu, što se na njih negativno
odrazilo. Takođe, ti su mehanizmi navodno sugerisani i za ostvarenje koncepta održivog
razvoja, ali se pokazalo da se njihova primjena teško može ostvarivati u praksi svih zemalja
bez obzira na njihovu razvijenost. U toj sugestiji se zaboravilo na „efekat kasnijeg razvoja“,
što znači da zemlje koje započinju sa industrijalizacijom kada druge zemlje već imaju
razvijenu industriju, trebaju da imaju i drugačiju ekonomsku politiku, institucionalna rješenja
i savremenu tehnologiju i tehnološka rješenja kojima će „skratiti“ vrijeme razvoja

15
N. Čomski, Šta to u stvari hoüe Amerika, „Čigoja štampa“ , Beograd, 1999, str. 36.
16
E. S. Reinert, Globalna ekonomija: kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju siromašniji,
„Čigoja štampa“, Beograd, 2006, str. 6.
17
Z. Petrović, Mali pojmovnik geopolitike, „Centar za geopolitičke studije `Jugoistok` - Institut za političke
studije”, Beograd, 2004, str. 155.
18
Glas Srpski, 9. oktobar 2013, str. 10.
19
J. Plevnik, Iza globalizacije: geoekonomija meÿunarodnih odnosa, ”Golden marketing”, Zagreb, 2003, str.
173.

189
industrijalizacije koje je bilo neophodno za razvijene zemlje.20
Neoliberalni projekt slobodnog tržišta je navodno trebao da dovede do prosperiteta svih
država i njihovih ekonomija. Ali, to se nije dogodilo jer je taj mehanizam, nametnut od strane
moćnih, bogatih država, njihovih ekonomija i globalnih institucija moći i prisile, doveo do
antagonističkog jaza između bogatih i siromašnih država i nacija. Tako se pokazalo da slobodno
tržište nije slobodno niti, kako to neoliberali ističu, „prirodno stanje“ kapitalizma, nego je
različitim izvan državnim, ali i državnim ekonomskim, političkim pa i vojnim mehanizmima,
iskonstruisan mehanizam koji se potom nameće svim njegovim učesnicima u njemu. Neoliberalni
diskurs o „demokratskom kapitalizmu“, „demokratiji“ i „slobodnom tržištu“, u svojoj suštini
zapravo pokušava da skriva svoju nedemokratičnost i razne probleme koji se pojavljuju kao
logična posljedica imperijalnog i (neo)kolonijalnog razvoja nedemokratskog kapitalizma.
Globalna ekonomija se razvija, kako to dobro primjećuje Dijego Fuzaro (Diego
Fusaro), u „monoteizam tržišta“ u kojem je savremeni sekularizovani svijet upravo napustio
dosadašnja tradicionalna božanstva i na njihovo mjesto doveo potpuno novo monoteističko
božanstvo – „fetišističko hipostatizovano tržište“ koje, kao i „druga božanstva, ne prihvata
`konkurente`“. Na takvom temelju tržišnog monoteizma se izgrađuje kapitalizam sa svoje tri
izražene dogme, kao što su: „`robinsonska` središnjost apsolutnog individualizma, konstantna
potreba vojnih intervencija putem `etičkih bombardovanja` radi održanja i širenja
kapitalističkog sistema u svetu, apriorna demonizacija bilo kakve transformacionističke
namere, koja se odmah likvidira kao vokaciono totalitarna i antidemokratska.“21
Globalizacijski procesi se ne temelje na demokratizaciji ekonomskih i društvenih odnosa,
nego na podjeli, eksploataciji, (neo)imperijalizmu i rigidnim antagonizmima. Neoliberalizam je
suprotstavljen tekovinama „države blagostanja“ a neoliberalni globalizacijski procesi su procesi
diskriminacije koju, na području međunarodnih odnosa, uspostavljaju moćne države.
Osnovne komponente Vašingtonskog konsenzusa se, kako Stiglic u knjizi Uspjeh
globalizacije: Novi koraci do pravednoga svijeta primjećuje, temelje na „teoriji tržišnog
gospodarstva koja pretpostavlja savršenu informiranost, savršenu konkurenciju i savršena tržišta
rizika“. Ali, to su samo elementi idealiziranja stvarnosti koji su malo značajni za zemlje u
razvoju.22
Tzv. Vašingtonski konsenzus predstavlja projekat preko kojeg moćne međunarodne
finansijske institucije provode model globalizacije koji upravo odgovara moćnim i bogatim
kapitalističkim državama, a preko kojeg eksploatišu i razaraju nacionalne resurse i osiromašuju
nacionalne ekonomije, narode i države. Jer, i Vašingtonski konsenzus i Program strukturalnog
prilagoÿavanja pred nacionalne države postavljaju čitav niz zahtjeva koji ruše njihove
protekcionističke mjere kojima bi zaštitile svoju ekonomiju, tako da ovaj koncept ekonomske
liberalizacije dovodi u pitanje njihove nacionalne, državne i ekonomske interese.

Neoliberalizam i socijalne nejednakosti

Smanjivanje carina favorizuje konkurentsku nadmoć korporacija razvijenih zemalja, a

nametanje raznih standarda (proizvodnje proizvoda, pakovanja, čuvanja, transporta, itd.) još
više proširuje ovaj jaz jer onemogućava firmama iz nerazvijenih zemalja da im proizvodi
dospiju na tržište razvijenih zemalja. I Vašingtonski konsenzus i Program strukturalnog
prilagoÿavanja kao mehanizmi veoma efikasne savremene neoimperijalne eksploatacije
poput domino-efekta povećavaju dugove siromašnih, glad, bolest, nezaposlenost, bijedu i

20
Lj. Adamović, Ekonomska kriza i održivi razvoj, u: Konkurentnost u funkciji održivog razvoja, „Svarog“,
Tematski broj 3, 2011, str. 18-19.
21
D. Fuzaro, Evropa ne postoji, Intervju, „Pečat“, br. 285, 2013, str. 16. Potpunije u: D. Fusaro, Minima
mercatalia – filosofia e capitalismo, „Bompiani“, Milano, 2012.
22
J. E. Stiglitz, Uspjeh globalizacije: Novi koraci do pravednoga svijeta, „Algoritam“, Zagreb, 2009, str. 50.

190
siromaštvo. Mjere koje preduzimaju moćne globalne finansijske institucije kao što su MMF i
Svjetska banka, često dovode do smanjivanja i ugrožavanja optimalne proizvodnje hrane i,
tako, i do – gladi.23
Uslijed neoliberalno utemeljenih globalnih nejednakosti, glad, siromaštvo i stopa
smrtnosti su u porastu.
Neuhranjenost i gladtrenutno obuhvataju više od 800 miliona ljudi širom svijeta, a sa
povećanjem svjetskog stanovništva doći će do još veće nestašice hrane.Svakodnevno od gladi
umire oko 20.000 ljudi, pretežno djece. U periodu od 2010-2012. godine je 200.000 djece u
Somaliji umrlo od gladi. Više od 50% su bila djeca ispod pete godine života. Istovremeno,
svake godine u svijetu se uništi oko šest miliona hektara plodne zemlje, čime se umanjuje
mogućnost veće proizvodnje. Računa se da danas ½ svjetskog stanovništva živi sa manje od
dva dolara dnevno.
Ali, i pored toga, rukovođene „nojevskom filozofijom“ vlade siromašnih država i
dalje traže „pomoć“ od onih koji ih guraju u dužničko ropstvo i bezizlazje. Traže „pomoć“
upravo od onih koji im nameću razne restriktivne mjere koje koče investicije i razvoj.
„Načelo je bilo jednostavno – države u krizi očajnički trebaju hitnu pomoć kojom će
stabilizirati valutu. No, kada se privatizacija i politika slobodne trgovine `spakiraju` zajedno s
financijskim aranžmanom, državama ostaje samo da prihvate cijeli paket. Uistinu, lukav dio
cijelog plana bio je taj što su sami ekonomisti znali da slobodna trgovina nema nimalo veze
sa okončanjem krize, samo se taj podatak mudro `prikrivao`.“24
Razvoj moderne, mehanicističke paradigme života doveo je do toga da je čovjek
postao rob nametnutih i artificijelnih potreba. U tom smislu su sredstva masovnih
komunikacija sredstva nametanja takvih potreba, interesa, ideja, ideologija i vrijednosti.
Sredstva masovnih komunikacija su sredstva indoktrinacije i manipulacije i, kao takva, imaju
i antiekološki karakter. U propagiranju širenja potrošačke svijesti i kulture, multinacionalne
korporacije i mediji su u međusobnoj vezi. Mediji su instrumenti neoliberalne kapitalističke
ideologije; oni su u funkciji potrošnje i kontrolišu ideje koje su u funkciji ostvarenja
vrijednosti hedonizma i konzumerizma.25
U neoliberalnom globalizacijskom prostoru masmediji ne samo da nameću potrebe,
čime doprinose očiglednoj i prepoznatljivoj reprodukciji neoliberalnog kapitalizma, nego i,
razvijaju različite ne vidljive oblike simboličkog tlačenja, ugnjetavanja i „otupljivanja“
(Pierre Bourdieu).
Na svom unaprijed projektovanom putu što bržeg ubiranja profita, kapitalizam
ubrzava istoriju i život i zato je u dubokom antagonističkom odnosu sa ekologijom. On je
orijentisan na sadašnjost a ne na budućnost. Koncept održivog razvoja,kao koncept održanja
sadašnjih i budućih generacija, za njegove protagoniste ne postoji. Njega ne interesuje
sadašnjost koja se odnosi na što veću produkciju potrošnih roba (koje stvaraju ekološke
probleme) koje donose što veći profit (ali i veće ekološke probleme), i on nema potrebe za
budućnošću; u tom smislu on ne trpi bilo kakvu radikalnu kritiku sebe i razgrađuje
mogućnost mišljenja i razmišljanja o budućnosti bilo kakvog kritičkog mišljenja. Kako je
„razmišljanje o budućnosti ekvivalent“ same „mogućnosti programiranja alternative u odnosu
na sadašnjost“ to proizlazi da „današnji režim emporalnosti je `biće bez vremena`, u
dvostrukom smislu, zbog čega kapitalizam mora bez mere da ubrzava vreme prometa,
potrošnje i proizvodnje tako da nemamo vremena da živimo i mislimo...istovremeno mora da
poništi dimenziju istoričnosti kao mesta nastajanja izvora budućnosti. Sadašnjost mora da se

23
Vidjeti Šivin negativni primjer primjene politike Svjetske trgovinske organizacije u Indiji. V. Shiva, Ratovi za
vodu: privatizacija, zagaÿivanje i profit, „D. A. F.“, Zagreb, 2006, str. 13-14.
24
N. Klein, Doktrina šoka (uspon kapitalizma katastrofe), „Grafički Zavod Hrvatske“, Zagreb, 2008, str. 165.
25
Poptunije u: M. Haralambos, M. Holborn, Sociologija – teme i perspektive, „Golden marketing“, Zagreb,
2004, str. 627-628.

191
reprodukuje sve brže i brže a, istovremeno ne sme nikada da dozvoli efektivnu
transcendenciju te sadašnjosti, odnosno savršeno ostvarenog kapitalizma. To je stanje večne
sadašnjosti, ubrzanja bez budućnosti, u nihilizmu žurbe.“26
Kapitalizam je postao apsolutističko-totalitaristički. Prije svega, apsolutistiþki, jer
odgovara svom konceptu prema kojem je sve roba, i na realnom i na simboličkom nivou, a
totalitaristiþki, zato što je „podvrgao sebi sve radne ambijente, postojanje i imaginaciju,
stvarno i simboličko. Koji bi tradicionalni totalitarizam uspeo ikada da u džepove svojih
podanika ubaci mobilni telefon? Koja bi diktatura, crvena ili crna, bila u stanju da evidentira
u kartoteci sve svoje podanike, kao što se danas `slobodno` dešava sa social network-om?
Apsolutističko-totalitarni kapitalizam u tome uspeva i, štaviše, predstavlja slobodnom,
mekom i nikako prinudnom tu sistemsku obavezu. On se reprodukuje prema fleksibilnoj
formi slobodnog prihvatanja sistemskog nameta od strane njegovih jadnih socijalnih atoma,
prinudnih članova društva kojim se potpuno upravlja. Analogno tome, na planu intelektualne
proizvodnje, razvodnjila se `nesrećna svest` i, na mesto dijalektičke klase buržoazije, ušla
globalizovana i apoloidna klasa koja nije više buržujska, već ultrakapitalistička, sklona da
voljno prihvati `politeizam vrednosti` i način života unutar `gvozdenog kaveza`
idolopokloničkog monoteizma tržišta. Rastapanje saveza između buržujske `nesrećne svesti` i
borbe za priznanje ropskog rada, dijalektički se preobraća u inertno prihvatanje sveta na
kapitalističkoj osnovi kao netranscendentnog horizonta („nećeš imati drugog društva do
ovoga!“, eto kapitalističke dogme kao religije). Ona ne poznaje više nikakav društveni otpor
(nema klase koja će se projektovano suprotstaviti), niti političku opoziciju (desnica, levica i
centar imaju istu ultrakapitalističku viziju sveta), niti filozofsku delegitimizaciju (osim retkih
izuzetaka, intelektualaca, lišeni `nesrećne svesti`, danas su `ucelovljeni` - u gramšijanskom
smislu – u važeći sistem).“ Društvo je totalno supsumirano „pod kapitalom koji je postao
totalitet: taj totalitet kapilarno zasićuje svaku ćeliju postojanja, proizvodnje i imaginarnog,
činećin eo ipso nemogućom svest o kontradikcijama koje on neprestano proizvodi i o
projektovanju različitog i boljeg sveta.“27
Tako se pokazuje da je, u namjeri da ostvari svoj interes, apsolutističko-totalitarni
kapitalizam veoma agresivan, militantan i militarističan.
Za neke neoliberalizam nije vezan za liberalizam, nego za konzervativizam.
Neoliberalna ideologija tržišnog fundamentalizma je proizašla iz jakog i agresivnog
konzervativizma tačerovskog, miltonfridmanovskog i reganističkog tipa. Ali, ipak,
neoliberalizam ima svoju vezu i sa liberalizmom. Neoliberalizam je modifikovani
liberalizam, jer i liberali, kao i neoliberali snažno vjeruju u tržište koje je kod liberala
„lesefer“, a kod neoliberala postaje cilj po sebi. Na taj način “međunarodna ekonomija”
postaje “multinacionalna ekonomija” u okviru koje njeni glavni protagonisti postaju
privilegovani na razne načine – privilegovan položaj multinacionalnih korporacija narušava
tržišne odnose na štetu nacionalnih kompanija na sljedeći način: poreskim olakšicama,
investicionim uslovljavanjima, korupcijom, iskorištavanjem jeftine radne snage.
Smanjivanjem profitnih marži, nametanjem fleksibilnijih režima rada i ugovora o radu
korporacije veoma uspješno slabe moć sindikata, otpuštaju radnike i tako povećavaju stopu
nezaposlenosti i siromaštva.28
Pod pritiskom moćnih institucija globalne neoliberalne ekonomije najčešće
nacionalne ekonomije veoma brzo i bez ikakve pripreme da zaštite svoje kompanije,
preduzeća i svoju ekonomiju, prihvataju liberalizaciju tržišta što za posljedicu ima gotovo
potpuno uništenje domaüe privrede i desuverenizaciju države. Tek kad je postalo kasno,

26
D. Fuzaro, Krvave ruke neoliberalizma, Intervju, „Pečat“, br. 284, 2013, str. 25-26. Potpunije u: D. Fusaro,
Essere senza tempo – accelerazione della storia e della vita, „Bompiani“, Milano, 2010.
27
D. Fuzaro, Krvave ruke neoliberalizma, Intervju, „Pečat“, br. 284, 2013, str. 25.
28
R. Marić, Društveno-etiþki izazovi globalizacije, „Politička revija“, br. 3, 2010, str. 178-179.

192
shvatilo se koliko je liberalizacija ekonomije i prihvatanje tržišnog fundamentalizma za
nacionalne ekonomije bila katastrofalna odluka. „Proroci globalizacije koji su govorili:
`Privatizujte, privatizujte, privatizujte`, danas kažu da su griješili zato što je nacionalna
vladavina zakona važnija.”29
Naravno, riječ je o greški koja je razorila nacionalne ekonomije i stvorila velike
ekonomske, socijalne i političke probleme siromašnim zemaljama i „zemljama u tranziciji“, a
koja je, ipak, donijela bogatstvo bogatim ekonomijama. „Trka za profitom proizvela je krizu
koja je nanijela svjetskoj ekonomiji ogromnu štetu. Ugašeni su milioni radnih mjesta,
ubrzano bankrotiraju firme, cijene hrane rastu. Osamdesetih godina jasno se mogla
prepoznati ideologija neoliberalne globalizacije. Okosnicu ove ideologije čini zamisao da se
vlade u svijetu sklone s puta velikim preduzećima u njihovim naporima da vladaju svjetskim
tržištem. Dakle, nacionalna država mora biti u sjeni i dozvoliti velikim korporacijama da
slobodno prelaze sve granice sa svojom robom i kapitalom. Tamo gdje su vlade bile vlasnici
preduzeća trebale su izvršiti privatizaciju, te minimalizirati ili eliminisati finansiranje
socijalnog blagostanja svojih građana. Ovo su mjere koje su osamdesetih godina bile
predlagane kao kontra-gledište kenzijanskim i socijalističkim gledištima. Neoliberalnu
kontraofanzivu vodilo je desno krilo vlade u Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj
Britaniji sa dvije glavne međuvladine finansijske organizacije (Međunarodni monetarni fond i
Svjetska banka). Ovi centri moći udruženo su krenuli i nametnuli ono što će biti nazvano
Vašingtonski konsenzus. Vašingtonski konsenzus svima je obećavao ponovi ekonomski rast.
Politički zastupnici neoliberalne ideologije bili su veoma uspješni u kreiranju uslova za svoje
prikrivene ciljeve. Uslovi su stvoreni privatizacijom u socijalističkim društvima kao i u
zapadnim zemljama, otvaranjem granica trgovini i finansijskim transakcijama. Na djelu je
bilo napuštanje država blagostanja. Socijalističke i kenzijanske ideje diskredituju se u javnom
mnjenju i napuštaju u političkim elitama. Najdramatičnija vidljiva posljedica je pad
socijalističkih režima i usvajanje tržišne politike. Ali, već sredinom devedesetih godina
počinje razočarenje u veličanstvenost slobodnog tržišta, počinje svjetski pokret
alterglobalizacije sa sloganom `drugačiji svijet je moguć`. To je suprotnost ideologiji
globalizma koja teži izazivanju još veće finansijske nestabilnosti i produbljavanju
ekonomskog jaza širom svijeta, kroz koncentraciju bogastva i moći.“ Kako je situacija u
kojoj su se našle nacionalne države, veoma teška, jasno je da izlaz iz nje podrazumijeva
uvođenje mjera na koje je svojevremeno Kejnspredlagao. „On je tvrdio, i pokušao da
dokaže, da slobodan tržišni sistem ne teži ravnoteži, uključujući punu zaposlenost, već
neravnotežama izraženih krizama i privrednim ciklusima. Iz njegovih stavova vrlo brzo je
izvedena potreba široke državne intervencije, a fiskalne politike prije svega. U ovakvoj
situaciji kejnzijanizam je vladao makroekonomskim mišljenjem oko pola vijeka. Njegova
dominacija opada oko 1980-tih godina. Naravno, današnji neokejnzijanizam vrlo malo
podsjeća na svog utemeljivača. Ipak, sve više se utemeljuje mišljenje da Kejnzove ideje
postaju lijek za izlazak iz krize, prije svega zato što su se njegove ideje potvrdile u
ekonomskoj depresiji koja je počela 1929. godine. Sada te ideje dolaze u prvi plan sa
globalnom finansijskom krizom. Dakle, može se postaviti tvrdnja da bez državne intervencije
nema izlaska iz krize. Recimo da je ovo jedna krajnost. Ali, u drugu krajnost su otišle mnoge
postsocijalističke zemlje. One su napustile odgovornost nacionalne države u regulisanju
tržišta. Dakle, oslonile su se na nevidljivu ruku tržišta. Sada se vidi da nevidljiva ruka tržišta
nije ništa riješila, jer se došlo u još goru krizu. Ali, sada nam to isto tržište daje signale o
potrebi funkcionalne promjene odgovornosti nacionalne države.“30

29
Dž. R. Sol, Propast globalizma i preoblikovanje sveta, „Arhipelag“, Beograd, 2011, str. 9-10.
30
L. Ristić, M. Romić, Globalni rat protiv siromašnih, u: Siromaštvo i globalna bezbjednost, Zbornik (Ur. B.
Kovačević), Banja Luka, 2012, str. 22-23, 24 (podvukla I. K.).

193
 Za uspjeh neoliberalne politike globalnih institucija moći (MMF-a, Svjetske banke,
Svjetske trgovinske organizacije) ne treba okrivljavati samo te institucije, nego i „političke
elite mnogih država u tranziciji“ koje su „svojom agresivnošću“ obeshrabrivale i sputavale
svoje zemlje „u razmišljanjima o alternativnim politikama razvoja i zaštiti nacionalnih
interesa.“31
Za svoju posljedicu procesi neoliberalizma povlače mnogobrojne „kreativne
kontradikcije“ a one se odnose na državni suverenitet, društvene odnose, podjelu rada, način
sticanja bogatstva, tehnološke uticaje, način mišljenja i života, odnos prema ekološkim
pojavama, običajima, itd. Neoliberalizam razvija gledište prema kojem se društveno dobro
povećava tržišnim transakcijama kojima treba da budu podređene sve ljudske aktivnosti. Da
bi to bilo moguće, neophodne su razvijene tehnologije koje će proizvoditi i distribuirati
informacije kao bazu podataka za donošenje odluka na tržištu. Zato neoliberalizam stimuliše
razvoj informacionih tehnologija i „informacionog društva“; pravi rezultat se ostvaruje na
širem geografskom prostoru (i otuda stalno isticanje značaja globalizacije) a u što kraćem
vremenu. Ali, i bez obzira na potrebu da nađe sebi optimalna rješenja sopstvenog razvoja,
neoliberalizam nailazi na brojne kontradikcije i probleme. Jedna od spornih tačaka teorije o
neoliberalnoj državi odnosi se na tržište. „To se događa kad pojedinci i firme izbegavaju da
plate pune troškove koji su im pripisani, prelivanjem svojih obaveza izvan tržišta (obaveze
su, tehnički rečeno, `eksternalizovane`). Klasičan primer je zagađenje, gde pojedinci i firme
izbegavaju troškove izbacivanjem štetnih otpadnih materija u spoljnu sredinu. Kao rezultat
takvih aktivnosti može doći do degradiranja ili uništavanja plodnih eko-sistema. Izloženost
opasnim materijama ili fizičkim opasnostima na radnom mestu može ugroziti ljudsko
zdravlje...“ Takođe, sporna stvar neoliberalizma se odnosi na konkurencije. Neoliberali
ukazuju na značaj konkurencije na tržištu (suprotstavljenoj protekcionizmu), ali
„zaboravljaju“ na kontradikciju: često konkurencija završava ostvarenjem monopola i
oligopola na tržišnom prostoru gdje jače firme istiskuju slabije. Neoliberalna kontradikcija se
odnosi i na to što neoliberalizam govori o slobodi i ljudskim pravima, ali nametanjem tržišta
ugrožava liþne slobode. Naredna kontradikcija se odnosi na odnos između tržišnih sloboda i
društvene solidarnosti. Jer, tržišne slobode mogu da se „otrgnu kontroli“ i tako izazovu
„društveno rasulo“ koje bi ugrozilo društvenu solidarnost. Odgovor na ove kontradikcije i
nestabilnost neoliberalne države, neokonzervativizam vidi u militarizaciji. Harvi je u pravu
kada zaključuje: „Da su ove činjenice bile širokopoznate, veličanje neoliberalizma i njegove
osobene forme globalizacije sigurno bi bilo umnogome prigušeno. Otkuda onda toliko mnogo
ubeđenih da je neoliberalizacija kroz proces globalizacije `jedina alternativa` i da je ona bila
toliko uspešna?“32
Ekološki problemi i ekološka kriza nisu ekskluzivni proizvod ideologije neoliberalnog
kapitalizma. Oni su proizvod utemeljenja i razvoja liberalne države, kao i utemeljenja
Moderne, odnosno modernog pogleda na svijet i njegove racionalizovane tehnologije i
proizvodnje koji su doveli do devastiranja prirodnih resursa i, zato, i do ekoloških problema i
ekološke krize. Iako su ekološki problemi stvoreni ranije, ipak su oni radikalizovani kroz
primjenu neoliberalne ideologije tržišnog fundamentalizma, slobodne trgovine i deregulacije.
Osvajanje prirode zbog maksimalizacije dobiti, odnosno profita, proizvodi ekološke
probleme.

31
J. Plevnik, Cijena novog poretka: svjetski izazovi nacionalnim interesima, „Golden marketing – Tehnička
knjiga“, Zagreb, 2009, str. 31.
32
D. Harvi, Kratka istorija neoliberalizma, „Mediterran“, Novi Sad, 2012, str. 92, 200.

194
 Zakljuþak

Bez obzira kako nazivali neoliberalni projekat apsolutnog osiromašenja ogromne

većine stanovništva, da li „socijalnim aparthejdom“, „divljim raslojavanjem“,
„kapitalizmom katastrofe“, „totalitarizmom“, „fašizmom“, ili nekako drugačije – činjenica
je da ti siromašni ljudi ne mogu sebi obezbijediti adekvatnu ishranu, obrazovanje, zdravlje,
život. Oni su jednostavno marginalizovani i iz društva isključeni.
Neoliberalizacija je dovela do ozbiljnih ekoloških problema. Prije svega, do
masovnog izumiranja i najbržeg istrebljenja živih bića u skorašnjoj istoriji Zemlje. Klimatske
promjene, zagađenje vode, vazduha, zemlje i hrane, masovno uništavanje šuma, povećanje
radioaktivnosti, kao i drugi ekološki problemi s kojima se čovjek danas suočava, pokazuju
„da zemlja postaje neudobna za ljudski život“ te, zato, insistiranje na neoliberalnoj teoriji i
praksi može „sigurno imati koban završetak.“ Podvodeći sve pod logiku uticaja tržišta i
tržišnih transakcija, neoliberalizam za sobom povlači čitav niz destruktivnih pojava koje se
odnose na desuverenizaciju tradicionalnih formi državnog suvereniteta, globalno sticanje
bogatstva i razvijanje siromaštva, promjene načina mišljenja, stila života i etičkih postulata.
Upravo je zato neophodno kritičko angažovanje koje će oblikovati alternativne političke i
ekonomske aranžmane. Države se moraju oduprijeti neoliberalizaciji, neoliberalnoj teoriji i
njenoj retorici i neoliberalnim praksama kao klasnim interesima kako bi se postiglo „neko
zrnce uravnoteženog korišćenja životne sredine.“33
Utemeljen na konceptu tržišnog fundamentalizma, globalni neoliberalni kapitalizam
je destruktivan prema prirodi, čovjeku i civilizaciji. Iako je prirodu teško uništiti (jer ona
ostaje u bilo kakvom obliku), neoliberalni kapitalizam može da uništi čovjeka i civilizaciju, i
da to bude taj, a ne onaj Fukujamin, „kraj civilizacije“...

LITERATURA

1. Čomski N., Šta to u stvari hoüe Amerika, „Čigoja štampa“ , Beograd, 1999.
2. Friedman L. T., Lexus i maslina: razumijevanje globalizacije, „Izvori“, Zagreb, 2003.
3. Fusaro D., Essere senza tempo – accelerazione della storia e della vita, „Bompiani“, Milano,
2010.
4. Fusaro D., Minima mercatalia – filosofia e capitalismo, „Bompiani“, Milano, 2012.
5. Globalizacija – argumenti protiv, (Prir. Dž. Mander i E. Goldsmit), „CLIO“, Beograd, 2003.
6. Haralambos M., Holborn M., Sociologija – teme i perspektive, „Golden marketing“, Zagreb,
2004.
7. Harvi D., Kratka istorija neoliberalizma, „Mediterran“, Novi Sad, 2012.
8. Haton V., Gidens E., Na ivici – živeti sa globalnim kapitalizmom, „Plato“, Beograd, 2003.
9. Klein N., Doktrina šoka (uspon kapitalizma katastrofe), „Grafički Zavod Hrvatske“, Zagreb,
2008.
10. Konkurentnost u funkciji održivog razvoja, „Svarog“, Tematski broj 3, 2011.
11. Mićović V., Globalizacija i novi svetski poredak, „Čigoja štampa“, Beograd, 2001.
12. Mitrović Lj., Tranzicija u periferni kapitalizam, „Institut za političke studije“, Beograd, 2009.
13. Nacionalna država i ekonomija, „Slobomir P Univerzitet“, Bijeljina, 2011.
14. Petrović Z., Mali pojmovnik geopolitike, „Centar za geopolitičke studije `Jugoistok` - Institut
za političke studije”, Beograd, 2004.
15. Plevnik J., Cijena novog poretka: svjetski izazovi nacionalnim interesima, „Golden marketing
– Tehnička knjiga“, Zagreb, 2009.
16. Plevnik J., Iza globalizacije: geoekonomija meÿunarodnih odnosa, ”Golden marketing”,
Zagreb, 2003.

33
D. Harvi, Kratka istorija neoliberalizma, „Mediterran“, Novi Sad, 2012, str. 16-17, 220, 223.

195
17. Reinert S. E., Globalna ekonomija: kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju
siromašniji, „Čigoja štampa“, Beograd, 2006.
18. Shiva V., Ratovi za vodu: privatizacija, zagaÿivanje i profit, „D. A. F.“, Zagreb, 2006.
19. Siromaštvo i globalna bezbjednost, Zbornik (Ur. B. Kovačević), Banja Luka, 2012.
20. Sol R. Dž., Propast globalizma i preoblikovanje sveta, „Arhipelag“, Beograd, 2011.
21. Soros Dž., O globalizaciji, „Samizdat B92“, Beograd, 2003.
22. Stiglitz E. J., Uspjeh globalizacije: Novi koraci do pravednoga svijeta, „Algoritam“, Zagreb,
2009.
23. Volerstin I., Posle liberalizma, „Službeni list“, Beograd, 2005.

196
Prof. dr Gordana ýeniü Jotanoviü UDK 334.726:321.011 Pregledni rad

UTICAJ MULTINACIONALNIH KOMPANIJA NA SUVERENITET ZEMALJA U

RAZVOJU

Apstrakt: Efekti globalizacije su mnogobrojni, pozitivni i negativni, razliþiti za razvijene

zemlje i zemlje u razvoju. Proces globalizacije podrazumijeva liberalizaciju i institucionalizaciju na
nadnacionalnom nivou i to u svim segmentima ljudske djelatnosti što znaþi da se umanjuje suverenitet
pojedinih država.
Globalizacija ekonomskih tokova u svijetu je dio opšteg procesa globalizacije, ali je i uzrok
intenziviranja ovog procesa. Multinacionalne kompanije su nosioci procesa ekonomske globalizacije
u svijetu. Sjedište ovih kompanija je uglavnom u razvijenim zemljama, te je i djelatnost kompanija u
interesu ovih država. Razvijene zemlje nemaju negativne efekte globalizacije na sopstveni suverenitet.
Nerazvijene zemlje, radi veüe zaposlenosti stanovništva, imaju interes da prihvate filijale
multinacionalnih kompanija. Kompanije se rukovode sopstvenim profitom, a ne potrebama zemlje u
kojoj razvijaju svoju djelatnost. Evidentno je da prednosti globalizacije u vidu ekonomskog rasta
nerazvijenih zemalja imaju za posljedicu smanjenje suvereniteta ovih zemalja na sopstvenoj teritoriji.
Kljuþne rijeþi: globalizacija, multinacionalne kompanije, razvijene zemlje, zemlje u razvoju,
ekonomski razvoj, suverenitet

INFLUENCE OF THE MULTINATIONAL COMPANIES ON THE SOVEREIGNTY OF

DEVELOPING COUNTRIES
Abstract: The effects of globalization are numerous, positive and negative, and are different
for developed and developing countries. The process of globalization involves liberalization and
institutionalization on the national level and in all areas of human activity, which means that it
reduces the sovereignty of individual states.
The globalization of economic trends in the world is part of the general process of globalization, but
it is also the cause of the intensification of this process. Multinational companies are agents of the
process of economic globalization in the world. The headquarters of these companies are mainly in
the developed countries, so the activities of these companies are in the interests of those states.
Developed countries do not have the negative effects of globalization on their own sovereignty.
Developing countries, in order to increase the employment of the population, have an interest
to accept the branches of the multinational companies. Companies are maintained by their own
profits, and not by the needs of the country in which they develop their activity. It is evident that the
benefits of globalization in the form of economic growth in underdeveloped countries have resulted in
a reduction of the sovereignty of these countries in their own territory.
Keywords:globalization, multinational companies, developed countries, developing
countries, economic development, sovereignty

Uvod

Ne postoji nacionalna ekonomija izolovana iz globalnih svjetskih tokova. Uspješnost

integrisanja pojedinih država u globalne tokove nije jednaka, pa su i efekti globalizacije
različiti u slučaju razvijenih zemalja i posebno nerazvijenih zemalja. Postići maksimalno
pozitivne efekte na sopstveni razvoj, a iz globalnih tokova međunarodne razmjene cilj je
svake nacionalne ekonomije pri čemu su početne pozicije i dati uslovi privređivanja svake
pojedine zemlje različite.

Ekonomski fakultet Univerziteta u Banjoj Luci

197
 Intenziviranje procesa globalizacije u svim segmentima ljudske djelatnosti, posebno
od osamdesetih godina dvadesetog vijeka, je posljedica razvoja visokih tehnologija,
liberalizacije i institucionalizacije globalnih tokova u svim segmentima ljudske aktivnosti.
Proces globalizacije se odražava na rast i razvoj nacionalnih ekonomija i određuje učešće
ovih zemalja u međunarodnoj razmjeni roba, usluga i kapitala.
Globalizacija ekonomskih tokova je većim dijelom uzrok opšteg nivoa globalizacije u
svijetu. Postoji kritika ekonomske globalizacije uz tvrdnju da nije u interesu svih (Džozef
Štiglic) ali i stav (Tomas Fridman) da je globalizacija čvrst proces baziran na jakim
finansijskim stubovima.
Cilj istraživanja u ovom radu jeste da se istraži šta je globalizacija, ko su nosioci
ekonomske globalizacije i kako proces globalizacije utiče na razvoj, posebno suverenitet
pojedinih zemalja. Analizira se uloga multinacionalnih kompanija u procesu globalizacije, te
njihov uticaj na suverenitet država. Posebno se analiziraju efekti kompanija na razvoj, ali i
suverenitet zemalja u razvoju.

Proces globalizacija i faktori koji ga odreÿuju

Jedinstvena, opšteprihvaćena, definicija pojma globalizacije ne postoji upravo zbog

višedimenzionalnosti ovog pojma. Etnološki korijen pojma globalizacija je latinskog
porijekla, globus=ukupan, cjelokupan. Po Oxford Dictionary of New Words značenje riječi je
posljedica uticaja teze o Marshalla McLuhana globalnom selu.
Globlizacija se definiše i “kao proces prevlađivanja istorijski nastalih granica. On je
dakle
sinonim za eroziju (ne za nestajanje) suvereniteta nacionalnih država i predstavlja odvajanje
tržišne ekonomije od moralnih pravila i institucionalizovanih veza društva”1.
David Held i Anthony McGrew u uvodu za Oxford Companion to Politics navode da
se globalizacija može smatrati procesom (ili skupom procesa) transformacije u prostornoj
organizaciji društvenih odnosa i transakcija, izraženim u transkontinentalnim i
interregionalnim kretanjima i mreži aktivnosti, integracije moći2.
Razvoj savremenih tehnologija i ubrzanje komunikacije a time umanjenje efekata
geografske udaljenosti su faktori intenziviranja globalizacionog procesa od osamdesetih
godina prošlog vijeka do danas. Otud je i postavka o integrisanju svih nacionalnih država u
jedno “globalno selo”

Slika 1. Prikaz opšteg nivoa globalizacije

1
Altvater , Elmar, http://www.dadalos.org/globalisierung_hr/grundkurs_1.htm
2
Globalisation guide, What is globalisation, http://www.globalisationguide.org/01.html

198
 Izvor: www.staffs.ac.uk/.../environment

Evidentno je da globalizacija predstavlja skup procesa koji se intenziviraju u svim

segmentima ljudske djelatnosti. Evoluira značaj međudržavnih granica, mijenjaju se, pored
ekonomskih, i društveni, politički i kulturološki odnosi u svijetu.

Slika 2. Dimenzije globalizacije

Društvo

Životna Kultura
sredina GLOBALIZACIJA

Ekonomija Politika

Izvor: http://www.dadalos.org/globalisierung_hr/grundkurs_2.htm

Globalizaciju u međunarodnim ekonomskim odnosima, u njenoj ranoj fazi,

karakteriše intenzivan rast per capita nacionalnog dohotka. To je rezultat povećanja obima
međunarodne razmjene i efekata koji se odražavaju na privredni rast na globalnom nivou.
Veći obim međunarodne razmjene je posljedica pada opšteg nivoa cijena zbog smanjenja
troškova proizvodnje, prvenstveno transportnih troškova, a zatim i fiksnih troškova usljed
efekata ekonomije obima.
U savremenim uslovima međunarodnih ekonomskih odnosa globalizaciju karakteriše
liberalizacija, institucionalizacija i uticaj multinacionalnih kompanija.

199
 Liberalizam, pored slobode tokova roba, usluga i faktora proizvodnje, karakteriše i
sloboda kretanja kapitala. Institucionalizacija ovih tokova na globalnom nivou ima dodatni
poticaj opštem nivou globalizacije. Insitucionalni nosioci globalizacije su institucije osnovane
kao posljedica bretonvudskog dogovora 1944. godine i to su: Međunarodni monetarni fond,
Svjetska banka, Svjetska trgovinska organizacija. U savremenim uslovima međunarodnih
ekonomskih odnosa značajni su nosioci procesa globalizacije, mada pod specifičnim
uslovima, i nadnacionalne institucije osnovane na regionalnom nivou.
Postizanje slobode kretanja ljudi, posebno ukoliko se posmatra kao faktor
proizvodnje, nema očekivani intenzitet u procesu globalizacije. Najznačajniji faktor u
integrisanju tržišta radne snage na globalnom nivou, ali na specifičan način, su
multinacionalne kompanije koje, prenosom tehnologije, znanja i kapitala ka raspoloživoj
ponudi jeftine radne snage integrištu nacionalna tržišta radne snage u globalnu cjelinu.

Multinacionalne kompanije kao subjekti globalizacije

Multinacionalne kompanije su, velikim dijelom, i uzrok i posljedica procesa

globalizacije. Uzrok, jer su se prvi oblici nadnacionalnog organizovanja procesa proizvodnje
pojavili još u periodu industrijske revolucije u devetnaestom vijeku. Posljedica su
liberalizacije svjetskih tokova roba, usluga i faktora proizvodnje, ali i procesa
institucionalizacije na globalnom nivou. Svjetsku ekonomiju u savremenim uslovima ne čini
prost zbir nacionalnih i regionalnih ekonomija, bolje je reći da je to mreža uzajamno zavisnih
lanaca prizvodnje.
Pokazatelji su da danas oko 400 multinacionalnih kompanija raspolaže sa preko 80 %
svjetskog kapitala.
Definisanje pojma multinacionalne kompanije zahtijeva razliku između korporacije i
kompanije. Adekvatniji je pojam „kompanija“ koji podrazumijeva sve organizacione forme i
oblike preduzeća, uključivši i korporacije mada je u slučaju multinacionalnih kompanija riječ
uglavnom o akcionarskim društvima, korporacijama, kao obliku organizovanja pogodnom za
akumuliranje kapitala za poslovanje izvan nacionalnih granica.
Multinacionalnu (transnacionalnu) kompaniju bismo mogli definisati kao onu
kompaniju koja ima ili kontroliše proizvodne ili uslužne pogone izvan svoje zemlje.
Multinacionalna kompanija se definiše kao matična kompanija koja: obavlja proizvodnju i
druge aktivnosti u svojim sopstvenim filijalama locirana u više različitih zemalja; ima
direktnu kontrolu nad poslovnim politikama svojih filijala; donosi i primjenjuje poslovne
strategije u proizvodnji, martketingu, finansijama koje prevazilaze nacionalne granice,
postajući globalne – orijentisane na cio svijet3.
Prema definiciji UN multinacionalne kompanije su one koje imaju poslovne entitete u
dvije ili više zemalja, koje razvijaju sistem poslovnog odlučivanja koji omogućava
donošenje koherentnih politika i zajedničkih strategija koordinisanih iz jednog ili više centara
u okviru kojih su entiteti tako povezani da jedna ili više njih mogu vršiti značajan uticaj nad
aktivnostima drugih naročito da djele iskustvo, znanje, resurse i odgovornost sa drugima.
Faktori koji utiču na rast obima međunarodnih ekonomskih odnosa u svim
segmentima su istovremeno i faktori jačanja uloge multinacionalnih kompanija i to su:
liberalizacija, odnosno smanjenje barijera međunarodnom kretanju roba i faktora
proizvodnje, tehničko-tehnološki progres, razvoj informacione tehnologije, robotika, razvoj
telekomunikacija.

3
Bjelić, Predrag, Ekonomika međunarodnih odnosa, str 64 i Root, Franklin R., International Trade and
Investments, South-Western Publishing Co., Cincinnati, Ohio, 1990, p. 583.

200
 Prema podacima UNCTADa, broj multinacionalnih kompanija i njihovih filijala se
stalno povećava. Povećava se i obim razmjene ovih kompanija, ali i njihovo učešće u
ukupnoj svjetskoj trgovini i bruto nacionalnom dohotku posmatrano na globalnom nivou .

Tebela br. 1 Multinacionalne kompanije i njihove filijale u svijetu 2005. god.

Broj matičnih kompanija Broj stranih filijala

Razvijene zemlje 55 490 256 155

Zemlje u razvoju 20 238 407 001

Zemlje Centralne i Istočne
1 447 109 863
Evrope

Ukupno - svijet 77 175 773 019

Izvor: UNCTAD, World Investment Report 2006, UN, New York and Geneva, 2006, pp.
270-271, Annex table A.I.2.

Prema podacima u Tabeli 1, u 2005. godini u svijetu postoji 77.175 multinacionalnih

kompanija sa preko 773.000 filijala širom svijeta i one čine globalnu mrežu kretanja roba,
usluga, kapitala, znanja i tehnologije. Evidentno je da multinacionalne kompanije uglavnom
imaju matično sjedište u razvijenim zemljama dok su filijale ovih kompanija u zemljama u
razvoju, zatim zemljama Centralne i Istočne Evrope i relativno najmanje u razvijenim
zemljama. Učešće multinacionalnih kompanija u svjetskoj trgovini ima kontinuiran rast i u
2000. godini već ostvaruju 75 procenata ukupnog svjetskog izvoza.

Slika 1: Učešće multinacionalnih kompanija u svjetskom izvozu roba i nefaktorskih usluga

Ucešce MNK u svjetskom

izvozu roba i nefaktorskih
usluga u 1993. godini

MNK;
65,9

Najveće učešće u ukupnom prihodu i najveći profit ostvaruju deset najvećih

kompanija i to pretežno iz naftne industrije, telekomunikacija i automobilske industrije.

201
Tabela br. 2 Fortune-оva lista deset najvećih kompanija u 2013. godini
Prihod
Rang Kompanija Profit (milioni $)
(milijarde $)
1 Wal-Mart Stores 469.2 16,999
2 Exxon Mobil 449.9 44,880
3 Chevron 233.9 26,179
4 Phillips 66 169.6 4,124
5 Berkshire Hathaway 162.5 14,824
6 Apple 156.5 41,733
7 General Motors 152.3 6,188
8 General Electric 146.9 13,641
9 Valero Energy 138.3 2,083
10 Ford Motor 134.3 5,665
Izvor:
http://money.cnn.com/magazines/fortune/fortune500/2013/full_list/index.html?iid=F500_sp_f
ull

Ukoliko se mjeri značaj ovih kompanija prema ostvarenom prihodu, zaključak je da

postoji tendencija rasta odnosno pada prihoda pojedinih kompanija. U periodu od 2005. do
2013. godine tendencija je lošijeg rangiranja, na primjer, kompanija iz automobilske
industrije dok se povećava značaj kompanija iz sektora naftne industrije .

Slik2. Promjena korporatuvne moüi pojedinih kompanija u periodu 1995-2013.

202
Izvor.
money.cnn.com/magazines/fortune/fortune500/2013/full_list/index.html?iid=F500_sp_full

Promjena odnosa u veličinama kompanija ne umanjuje trend povećanja ukupnog

učešća kompanija u međunarodnim ekonomskim odnosima već je riječ o prilagođavanju
datim uslovima privređivanja u svijetu. Podaci u sljedećoj tabeli pokazuju odnos
ekonomske snage pojedinih država i multinacionalnih kompanija. Mjereno veličinom dodate
vrijednosti u 2000. godini, među 100 najvećih država su 23 multinacionalne kompanije.
Evidentno je da niz multinacionalnih kompanija ima veće prihode od većine nerazvijenih,
odnosno zemalja u razvoju.

Tabela br. 3 Rang najvećih u 2000. godini dodata vrijednost u milijardama dolara

Ime Dod. Ime Dod. Ime Dod.

Rang Rang Rang
TNC/Ekonomije vr. TNC/Ekonomije vr.a TNC/Ekonomije vr.a
1 United States 9810 34 Greece 113 67 Libian Arab Jamah. 31
2 Japan 4765 35 Israel 110 68 BP 30
3 Germany 1866 36 Portugal 106 69 Wal-Mart Stores 30
4 United Kingdom 1427 37 Iran 105 70 IBM 27
5 France 1294 38 Egypt 99 71 Volkswagen 24
6 China 1080 39 Ireland 95 72 Cuba 24
7 Italy 1074 40 Singapore 92 73 Hitachi 24
8 Canada 701 41 Malaysia 90 74 TotalFinaElf 23
Verizon
9 Brazil 595 42 Colombia 81 75 23
Communicat.
10 Mexico 575 43 Philippines 75 76 Matsushita Electr. 22
Mitsui &
11 Spain 561 44 Chile 71 77 20
Company
12 Korea, Rep. of 457 45 ExxonMobil 63 78 E. On 20
13 India 457 46 Pakistan 62 79 Oman 20
14 Australia 388 47 General Motors 56 80 Sony 20
15 Netherlands 370 48 Peru 53 81 Mitsubishi 20
Taiwan Pr. of
16 309 49 Algeria 53 82 Uruguay 20
Ch.
Dominican
17 Argentina 285 50 New Zeland 51 83 20
Republic
18 Russian Feder. 251 51 Czech Republic 51 84 Tunisia 19
United Arab
19 Switzerland 239 52 48 85 Philip Morris 19
Emirats
20 Sweden 229 53 Bangladesh 47 86 Slovakia 19

203
21 Belgium 229 54 Hungary 46 87 Croatia 19
22 Turkey 200 55 Ford Motor 44 88 Guatemala 19
23 Austria 189 56 DaimlerChrysler 42 89 Luxembourg 19
SBC
24 Saudi Arabia 173 57 Nigeria 41 90 19
Communication
25 Denmark 163 58 General Electric 39 91 Itochu 18
26 Hong Kong 163 59 Toyota Motor 38 92 Kazahstan 18
27 Norway 162 60 Kuwait 38 93 Slovenia 18
28 Poland 158 61 Romania 37 94 Honda Motor 18
Royal
29 Indonesia 153 62 36 95 Eni 18
Dutch/Shell
30 South Africa 126 63 Marocco 33 96 Nissan Motor 18
31 Thailand 122 64 Ukraine 32 97 Toshiba 17
Syrian Arab
32 Finland 121 65 Siemens 32 98 17
Republic
33 Venezuela 120 66 Vietnam 31 99 GlaxoSmithKline 17
100 BT 17
Izvor: UNCTAD (2002) World Investment Report рт 2002, str. 90. 4

Model ponašanja multinacionalnih kompanija je baziran na specifičnom dvovlašću

ovih kompanija i razvijenih zemalja, u istom smjeru i u zajedničkom interesu.
Multinacionalne kompanije zajedno sa najrazvijenijim zemljama, uključujući i
multinacionalne (transnacionalne banke), su subjekti koji kreiraju globalno ekonomsko
ponašanje.
Razvijene zemlje kao matične zemlje obezbjeđuju kompanijama garancije stranom
direktnom investiranju, administrativnu i diplomatsku pomoć i podršku u međunarodnoj
arbitraži, izuzimanje od dvojnog oporezivanja. Multinacionalne kompanije obezbjeđuju
matičnim državama tržište zemlje domaćina, ekonomski prosperitet, moć i resurse po
jeftinim cijenama. Prednosti koje ima matična zemlja od multinacionalne kompanije gotovo u
cijelosti negiraju negativne efekte na koje se ove zemlje pozivaju a to su: odliv kapitala iz
razvijenih zemalja ili potencijalno manja zaposlenost stanovnika matične države kompanije.
Djelovanje multinacionalnih kompanija je dakle u sopstvenom interesu i istovremeno,
interesu matične zemlje kompanije, pa izvedena bojazan da su multinacionalne kompanije
opasnost za nacionalni suverenitet pojedinih država, u slučaju razvijenih zemalja, ne postoji.
Suverenitet razvijenih zemalja multinacionalne kompanije evidentno ne ugrožavaju.

Multinacionalne kompanije u zemljama u razvoju

4
Radi poređenja sa bruto domaćim proizvodom zemalja, za MTK je utvrđena dodata vrijednost kao zbir plata,
profita prije oporezivanja i amortizacije

204
 Izbor regiona ili zemlje u razvoju u kojoj će multinacionalna kompanija imati interes
za ulaganja zavisi od niza faktora; ekonomske i političke stabilnosti u konkretnoj zemlji ili
regionu, stabilnosti okruženja, razvijenosti infrastrukture, ali i od obilja jeftinih, rijetkih i
kvalitetnih resursa. Bitni faktori su i povećanje obima prodaje, ostvarivanje konkurentskih
prednosti, manji porezi ili mogućnost poreske revizije, niži ekološki standardi i jeftina radna
snaga.
Osnivanje filijala multinacionalnih kompanija u nerazvijenim zemljama, evidentno,
ne prati politiku razvoja niti prioritetne potrebe nerazvijenih zemalja. Ipak, u uslovima
slabog ekonomskog rasta i opšte nezaposlenosti, interes nerazvijenih zemalja je i dalje
privlačenje multinacionalnih kompanija.
Mnoge aktivnosti multinacionalnih kompanija u zemljama u razvoju pokazuju i
posljedice nemoći zemalja domaćina. Indikativan je odnos prema zaposlenima, a koji
proističe iz stanja opšte ekonomske krize, nezaposlenosti i nepostojanja institucionalnog
djelovanja države ili organizovanog djelovanja radnika (sindikata).
Analizom nekoliko najvećih kompanija u segmentu odnosa prema zaposlenima
pokazuje se opšta erozija suvereniteta nacionalnih država i jačanje uticaja multinacionalnih
kompanija.
Multinacionalnu kompaniju Walmart је 1962. godine osnovao Sam Walters, i u vlasništvu je
porodice sa 48% akcija. Sjedište kompanije je u Bentonvilu, SAD5
Walmart je najveća svjetska kompanija koja se bavi maloprodajom, ima preko 8.500
prodavnica u 15 država. Zaposlenih je 2,2 miliona i kompanija ima ogroman broj tužbi po
osnovu održavanja minimalnih dnevnica, loših radnih uslova i neadekvatnog zdravstvenog
osiguranja6. Kompanija se prepoznaje po radikalnoj politici protiv sindikalnog udruživanja i
činjenici da preko 70% radnika napušta posao prije isteka rada od jedne godine7.
Uprkos ovim činjenicama kompanija Walmart je najveći poslodavac u svijetu i ma
pozitivan uticaj na smanjenje stope nezaposlenosti u zemljama i regionima u kojima djeluje.
Apple, Inc. ima sjedište u SAD, i bavi se razvojem, proizvodnjom i prodajom ličnih
računara, medijskih plejera, računarskog hardvera i softvera. Apple ima 408 prodavnica u 14
zemalja kao i on line prodavnice Аpple Store i iTunes store8. Zaposlenih je 72.800 u stalnom
radnom odnosu i 3 300 radnika na određeno vrijeme9.
Kao i u slučaju drugih multinacionalnih kompanija uslovi rada za zaposlene su veoma
loši. Radi ilustracije, preko 20.000 radnika Apple u Kini žive u fabrici, rade preko 60 sati
nedeljno, mjesečni iznos plate je 100 dolara od čega polovinu daju za smještaj i hranu Apple-
u. Prisutno je prisiljavanje radnika na korištenje toksičnih materija za čišćenje LCD ekrana, a
da o tome prethodno nisu bili upoznati10. Ovako loši uslovi rada imaju za posljedicu porast
stope samoubistava. Apple kompanija, pri sklapanju ugovora o zaposlenju u ovim fabrikama
obavezuje radnike da daju izjavu da neće izvršiti samoubistvo11.
Apple premješta sjedišta filijala tamo gdje su porezi izuzetno niski, na primjer
Luksemburg, Irska, Holandija, što se dodatno negativno odražava na zemlje u razvoju.
ExxonMobil Corporation, ili ExxonMobil, je multinacionalna i gasna kompanija sa
sjedištem u SAD, nastala 1999. godine spajanjem Exxon i Mobil kompanije. Sa 37
rafinerija nafte u 21 državi ExxonMobil je najveća rafinerija u svijetu i jedna od najvećih

5
Troy, Mike (april 21, 2011) RetailingToday
6
Daniel, Fran (Септембар 29, 2010). Winston-Salem Journal.
7
Store Wars: When Walmart Comes to Town." PBS
8
http://www.apple.com/pr/library/2013/07/23Apple-Reports-Third-Quarter-Results.html
9
Apple Form 10-K". October 31, 2012
10
Rodriguez, Salvador (May 6, 2013) Los Angeles Times, Chen, Brian X. (May 14, 2010) Wired
11
Apple (February 15, 2011)."Apple's labour issues worsen". London: Telegraph.

205
multinacionalnih kompanija u svijetu12. Istovremeno ExxonMobil postaje jedna od
najomraženijih kompanija zbog loših uslova rada i izbjegavanja zakona o zaštiti okoline.
Posebne kritike su za veoma spore reakcije prilikom izlijevanja nafte. Poznata je
neefikasnost kompanije u otklanjanju posljedica havarije na Aljasci 1989. godine.
Royal Dutch Shell je anglo-holandska naftna kompanija sa sjedištem u Hagu i
Londonu, nastala spajanjem Royal Dutch Petroleuma i Shell Transport&Tradinga, 1997.
godine. Prihod od Royal Dutch Shell-la čini 84% ukupnog prihoda u Holandiji13. Djelatnost
kompanije je u oblasti naftne industrije, ali investira i u obnovljive izvore, biogorivo. Djeluje
u 90 zemalja, ima 44.000 benzinskih stanica i 87.000 zaposlenih14.
Ova kompanija je takođe izložena napadima boraca za ljudska prava i zaštitu okoline.
Većina tužbi se odnosi na ponašanje kompanije u delti Nigera.
Shell је takođe odgovoran za najveće izlijevanje nafte u slatkoj vodi koje se desilo
1999. godine u Argentini kada se desilo izlijevanje nafte u jezero i zagađivanje vode, flore i
faune.
General Electric (скр. GE) je multinacionalna kompanija, industrijski konglomerat sa
sjedištem u SAD. Djeluje u sferi tehnologije, medija i finansijskih usluga u preko 100
zemalja, ima 310.000 zaposlenih15. Djelatnost kompanije je povezana sa opasnošću toksičnog
i ostalog zagađivanja sredine i ljudi.
Prema prijavi organizacije Public Campaign, General Electric je optužen za lobiranje
u svrhu izbjegavanja plaćanja poreza u periodu od 2008. do 2010. godine. Poznata je
činjenica da je kompanija, u svrhu zapošljavanja jeftinije radne snage, smanjila zapošljavanje
radnika iz SAD.
Multinacionalne kompanije koje kontrolišu više od 35 procenata ukupnih svjetskih
kapaciteta zapošljavaju samo 5% od ukupno zaposlenih radnika u svijetu. Radi ilustracije,
ukupna imovina 100 najvećih kompanija u periodu 1990 do 1997. godine povećana je za 28
procenata, a broj zaposlenih u istom periodu u ovim kompanijama je porastao za manje od 9
procenata. Povećanje ekonomske i političke moći multinacionalnih kompanija učinilo je da
su one postale jedan od glavnih instrumenata neokolonijalističke esploatacije, narušavanja
suvereniteta i ograničavanja nezavisnosti mnogih zemalja. Multinacionalne kompanije, dakle,
imaju potpunu samostalnost u investiranju i politici zapošljavanja u zemljama u razvoju što
dodatno doprinosi siromaštvu, ali i umanjuje suverenost odlučivanja ovih zemalja u
sopstvenoj zemlji.

Zakljuþak

Efekti ekonomske globalizacije su mnogobrojni, pozitivni i negativni, potpuno

različiti na zemlje sa niskim stepenom razvoja i na razvijene zemlje.
Savremeni razvoj međunarodnih ekonomskih odnosa ima za posljedicu da se
suverenitet jedne nacionalne ekonomije, pogotovo u slučaju nerazvijenih zemalja ne postavlja
kao prioritet u realizaciji osnovnog cilja. Osnovni cilj treba da bude, i uglavnom jeste,
povećanje ekonomskog blagostanja stanovništva. Realizacija ovog cilja podrazumijeva veću
integraciju u međunarodne ekonomske tokove, pogotovo veće učešće u međunarodnoj
trgovini jedne nacionalne ekonomije.

12
Billionaire David Harding's top stock picks".Marketwatch
13
About Shell". Shell i "Market Cap Rankings". Ycharts. Zacks Investment Research
Shell at a glance". Royal Dutch Shell plc
14
www.petroleomagdalena.com
15
GE Fact Sheet: Businesses, Locations, Awards, Leadership". GE company website.

206
 Opravdanost suvereniteta po svaku cijenu odnosno na štetu ekonomskog razvoja
nacionalne ekonomije koga integrisanost u globalne tokove potencijalno može obezbijediti
nije optimalno rješenje za zemlje u razvoju.
Uprkos pojednim nacionalnim nastojanjima zaštite suvereniteta, prije svega razvijenih
zemalja i posebno u slučaju recesije, savremeni oblik privređivanja, prije ili kasnije će
zahtjevati globalna rješenja tržišno i institucionalno uređujući postojeće i kreirajući nove
oblike jedinstvenog ekonomskog, ali i političkog djelovanja na globalnom nivou. Optimalno
globalno institucionalno uređivanje ekonomskih odnosa zahtijeva posebno povoljne olakšice
za zemlje u razvoju radi dostizanja nivoa razvoja koji će im omogućiti aktivnu integraciju u
jedinstveno svjetsko tržište.

LITERATURA

1. Bjelić, P. (2003) Ekonomika međunarodnih odnosa, Prometej, Beograd

2. Friedman, T. (2005) The World is Flat. Farrar Strausband Giroux, New York
3. Kovačević, M. (2002) Međunarodna trgovina, Ekonomski fakultet, Beograd
4. Stiglitz, E J. (2006) Making Globalization Work, Norton & Company, New York,
Internet izvori:
5. UNCTAD (2002) World Investment Report, UN, New York and Geneva
6. UNCTAD (2006) World Investment Report, UN, New York and Geneva
7. UNCTAD (2012) World Investment Report, UN, New York and Geneva
8. Toy, Mike (april 21, 2011) RetailingToday
9. Daniel, F. Winston-Salem Journal, (septembar 29, 2010)
10. Altvater , Elmar, www.dadalos.org/globalisierung_hr/grundkurs_1.htm
11. Globalisation guide, What is globalisation www.globalisationguide.org/01.html
12. Apple (2013) Apple Reports Third Quarter Results, Sales of 31 Million iPhones Set New June
Quarter Record, www.apple.com/pr/library/2013/07/23Apple-Reports-Third-Quarter-
Results.html
13. Store Wars: When Walmart Comes to Town." PBS
14. Apple (2012) Form 10-K". October 31, 2012
15. Rodriguez, S. (May 6, 2013) Los Angeles Times.
16. Chen, Brian X. (May 14, 2010) Wired
17. Apple (February 15, 2011)."Apple's labour issues worsen". London: Telegraph.
18. Billionaire David Harding's top stock picks".Marketwatch
19. About Shell". Shell i "Market Cap Rankings". Ycharts. Zacks Investment Research
Shell at a glance". Royal Dutch Shell plc
20. GEE Fact Sheet: Businesses, Locations, Awards, Leadership". GE company website
21. www.petroleomagdalena.com

207
Divna Plavšiü UDK 316.334:338.124.4 Prethodno saopštenje
Vanja Nišiü

UTICAJ GLOBALIZACIJE NA SVE VEûI JAZ IZMEĈU BOGATIH I

SIROMAŠNIH

Apstakt: Polazeüi od analize znaþenja pojmova bogatstva i siromaštva, rad pronalazi

ulogu globalizacije kao bitnog faktora koji utiþe na navedene pojmove. Pri tome u središtu
pažnje je uticaj globalizacije na sve veüi jaz izmeÿu bogatih i siromašnih. Globalizacija
ostavlja tragove na sve sfere društva, a posebno u pogledu nejednakosti koje se najbolje
sagledavaju u vidu ogromnih razlika izmeÿu bogatih i siromašnih.Bogati koriste
globalizaciju na najbolji moguüi naþin manipulišuüi siromašnima i tako još više uveüavajuüi
svoje bogatstvo i moü, dok sa druge strane siromašni bivaju onemoguüeni za bilo kakav
progres jer su preokupirani zadovoljavanjem svojih osnovnih egzistencijalnih i ljudskih
potreba.Poznato je da danas siromašni postaju još siromašniji, a bogati još bogatiji i za sve
je zaslužna globalizacija pružajuüi mnoge pozitivne, ali i negativne aspekte što se kroz ovaj
rad nastoji i objasniti.
Kljuþne rijeþi: globalizacija, društvene nejednakosti, siromaštvo, bogatstvo,
palijativna ekonomija

THE IMPACT OF GLOBALIZATION ON THE GROWING GAP BETWEEN RICH

AND POOR

Abstract:Starting from the analysis of the meaning of wealth and poverty, the work
finds the role of globalization as an important factor that affects these terms. In doing so, the
focus is the impact of globalization, the growing gap between rich and poor. Globalization
leaves traces on all sectors of society, especially in terms of inequalities that are best
perceived as a huge gap between rich and poor. The rich use of globalization in the best
possible way by manipulating the poor and so even more by increasing their wealth and
power, while on the other hand, the poor are disabled for any progress because they are
preoccupied with meeting their basic existential and human needs. It is known today that the
poor become poorer and the rich richer and for all the responsible globalization of providing
many positive and negative aspects that through this work and seeks to explain.
Keywords: globalization, social inequality, poorness, richness, palliative economy

Uvod

Svjedoci smo sve većeg uticaja procesa globalizacije na društvo. Ovaj proces je
izazvao pometnju među mnogima, mijenjajući oblike društvenih procesa izazivajući mnoge
promjene poput sve veće nejednakosti u društvu, kao što su ekonomske, političke i kulturne
promjene odražavajući se na globalnom nivou. Globalizacija kao proces nije uspjela u

Student master studija sociologije Fakulteta političkih nauka, Banja Luka.
Korespondencija:divna_90@hotmail.com

Student master studija sociologije Fakulteta političkih nauka, Banja Luka. Korespondencija:
vanjanisic@gmail.com

209
potpunosti da ekonomsku nejednakost ljudi smanji na prihvatljiv, odnosno zadovoljavajući
nivo. U savremenom svijetu je više nego ikada izražen jaz između bogatih i siromašnih.
Globalizacija, kao sve izraženiji fenomen, nije posljedica samo modernog društva. Ona je sa
svojim djelovanjem počela mnogo ranije, samo je danas izraženija više nego ikada posebno u
pogledu nejednakosti među ljudima odnosno stvaranju sve veće razlike između bogatih i
siromašnih zemalja i pojedinaca.
Ovaj rad se bavi analizom uticaja globalizacije na sve dublje razlike između bogatih i
siromašnih. Globalizacija, u teoretskom smislu pruža svima jednake šanse, međutim, u praksi
se sprovodi sasvim drugačija politika. Bogate države imaju tendenciju da siromašnima
nameću teorije koje oni sami ne koriste niti su ikada koristile.1 Pored toga što nam moderno
doba pruža razne šanse i mogućnosti za bolji život, možemo postaviti pitanje, kako to da u
XXI vijeku i dalje postoje zemlje, koje se bore sa zadovoljavanjem osnovnih ljudskih
potreba? Sa druge strane se nalaze oni koji ovo doba koriste za sve viši ekonomski,
tehnološki, edukativni i dr. razvoj, što im omogućava i sve veći napredak u materijalnom
smislu. Rad se dalje bavi objašnjavanjem uticaja globalizacije na sve veći jaz između bogatih
i siromašnih.
Cilj ovoga rada jeste predstaviti stvarnu sliku u pogledu razlika između bogatih i
siromašnih, kroz prikazivanje najsiromašnijih i najbogatijih zemalja, kao i kroz piramidalni
prikaz raspodjele svjetskog bogatstva. S obzirom da na planeti Zemlji živi oko sedam
milijardi stanovnika, od toga je 868 miliona hronično neuhranjenih, a sa druge strane živi
2.170 milijardera, što nam pokazuje koliki je zapravo jaz između bogatih i siromašnih.

Proces globalizacijeu modernom društvu

Danas je pojam ,,globalizacija“ i među najneupućenijima prestao biti fenomen koji se

dešava negdje ,,vani“ i nekome drugom. To je proces koji se odvija upravo ,,ovdje“ i koji ima
veliki uticaj na društveni i lični aspekt života svakoga od nas.2 Živimo u svijetu velikih
promjena koje utiču na gotovo sve ono što radimo. Postoje brojne rasprave o globalizaciji
vezano za njen nastanak i značenje odnosno njen uticaj na sve aspekte ljudskog života.
Naime, u svakodnevnom govoru čujemo pojmove kao što su amerikanizacija ili
vesternizacija, koji su sinonimi za globalizaciju. Termin je, kako kaže Entoni Gidens, došao
niotkuda da bi danas postao ključna tema u razmatranjima savremenih ekonomskih, političkih
i kulturnih zbivanja. Pojam globalizacija3izveden je iz latinske riječi globus što znači lopta,
kasnije zemaljska kugla što predstavlja višedimenzionalan, dugotrajan proces koji je povezan
sa deteritorijalizacijom, sve većom međupovezanošću i ubrzavanju društvenih djelatnosti na
planetarnom nivou. U tom smislu sve više se povećava broj društvenih aktivnosti koje nisu
vezane isključivo za jednu teritoriju već su prenesene na globalni nivo. Može se reći da je
globalizacija proces koji teži svjetskoj ujedinjenosti i uniformnosti u političkom,
ekonomskom, socijalnom i kulturnom smislu.Sve veća ekspanzija i uticaj modernih
tehnologija koje omogućavaju lakši transport robe, ljudi i informacija sa jednog kraja planete
na drugi svjedoče o lakšem sprovođenju globalizacije u praksi. Ovaj proces uslovljen je
stalnim ulaganjem u znanje, tehnološke napretke i razvoj. Podrazumijeva dalje ostavljanje iza
sebe teritorijalnih, etničkih i nacionalnih razmišljanja i prelazi na svjetski nivo u vidu
djelovanja akterau globalnim odnosima (velike svjetske kompanije, razni novonastali pokreti
i organizacije, internet, svjetski mediji i td). Pitanje koje se postavlja jeste da li globalizacija

1
Više pogledati u: Erik S. Reinert, Globalna ekonomija: kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju
siromašniji, Beograd: Čigoja štampa, 2006.
2
Ivana Pantelić i dr.(et al.), Aspekti globalizacije, Beograd: Beogradska otvorena škola.
http://www.bos.rs/materijali/aspekti.pdf (preuzeto 10.02.2014.)
3
Aljoša Mimica i Marija Bogdanović, Sociološki reþnik, Beograd:Zavod za udžbenika, 2007. 163.

210
dovodi do povećavanja nejednakosti država u svijetu ili, sa druge strane, ona upravo
doprinosi smanjivanju nejednakosti među državama u njihovom ekonomskom razvoju? Dok
se sa jedne strane nalaze oni koji ovaj proces smatraju poželjnim i korisnim zbog stvaranja
uslova za kvalitetnije tržište i jačanje konkurencije, kao i mogućnosti da se smanji sve veći
jaz između bogatih i siromašnih zemalja, sa druge strane se nalaze oni koji smatraju da
globalizacija produbljuje nejednakosti i dovodi do još veće pauperizacije siromašnih
zemalja.Preovlađujuća tendencija ekonomske globalizacije doprinijela je proširivanju jaza
između bogatih i siromašnih, kako između razvijenih i nerazvijenih zemalja, tako i u okviru
pojedinih društvenih slojeva unutar pojedinih zemalja i regiona, uključujući i najbogatije
dijelove svijeta.4U svijetu je sve veći broj onih koji gladuju i koji žive na ivici egzistencije,
nego onih koji žive u blagostanju. Ako su svi ljudi stvoreni jednaki i ravnopravni (trebalo bi
da svi ljudi budu jednaki i ravnopravni), i ako svi imamo iste mogućnosti (trebalo bi da svi
imamo iste mogućnosti), otkuda onda tolika razlika u ekonomskom pogledu između ljudi?
Odgovor je u neravnomjernoj raspodjeli prihoda. Upravo ta raspodjela prihoda stvorila je
enormne razlike između bogatih i siromašnih. Naime, John Adams, koji je bio drugi
predsjednik Sjedinjenih Američkih država, bio je jedan od potpisnika istorijske Deklaracije
nezavisnosti u kojoj su stajale ove riječi: Smatramo da je ova istina očita sama po sebi- svi su
ljudi stvoreni ravnopravni.5 Međutim, i sam John Adams je sumnjao u te riječi pa ih je
preformulisao u sljedećem kontekstu rekavši da je Bog stvorio ljude sa takvim različitostima
u pogledu mentalnih i fizičkih sposobnosti da ne postoji takav plan koji bi ih učinio
ravnopravnim. Pitanje koje se jednostavno nameće jeste da li globalizacija ima plan da ljude
,,ujedini” i da ih učini ,,jednakim” ili da postojeće razlike još više produbljuje? Prema
sadašnjoj situaciji u svijetu, čini nam se da je njen plan ipak usmjeren ka produbljivanju tih
razlika. Jaz između bogatih i siromašnih država održava uspjeh u državama koje su izabrale
kapitalizam i fijasko u državama koje ga nisu izabrale.6 Globalizacija je proces koji
funkcioniše tako da bogati mogu da postanu još bogatiji, a siromašni ne mogu da idu u korak
sa bogatima, njihova sudbina nije ostati siromašan, nego postati krajnje siromašan.

Siromaštvo u procesu globalizacije

Siromaštvo nije pojava koja je karakteristična samo za moderni svijet. Ono je

oduvijek prisutno, samo su se mijenjali oblici siromaštva. Siromaštvo označava nemogućnost

4
Raspon u prihodima između petine svjetske populacije koja se nalazi na vrhu po primanjima i petine koja se
nalazi na dnu bio je 30:1 u 1960. godini, 60:1 u 1990. godini i 74:1 u 1999.godini. U periodu od 1979. do 1997.
godine prihodi 60% svjetske popilacije su se umanjili, 20% stanovništva je ostvarilo skromno povećanje
prihoda, dok je 20% na vrhu po primanjima ostvarilo drastično povećanje prihoda. Ovoj grupi najbogatijih u
1999. godini pripadalo 68-86% svjetskog bruto nacionalnog proizvoda, izvoza roba i usluga i stranih direktnih
investicija, dok je petina sa dna ostvarila svega 1%. Te godine indeks humanog razvoja koji se primjenjuje u
izvještaju humanog razvoja UNDP po prvi put je opao u trideset zemalja svijeta, što ilustruje tendenciju porasta
apsolutnog siromaštva. Krajem devedesetih godina dvadesetog vijeka, dvjesto najbogatijih ljudi svijeta su
udvostručili vrijednost svoje imovine za svega nekoliko godina. Imovina trojice najbogatijih ljudi svijeta
premašuje BNP svih najsiromašnijih zemalja svijeta sa preko 600 miliona stanovnika. Jedan procenat
najimućnijih ima veći prihod nego 57% najsiromašnijih. U tom periodu 20% svjetske populacije na vrhu tabele
po prihodima ostvarilo je 82% svjetskog izvoza 68% stranih direktnih investicija i 93% internet priključaka. S
druge strane, u ekstremnoj bjedi živi 1,2 milijarde ljudi. ,,Globalna ekonomija mora smanjiti društvene
nejednakosti”, The Economist, 13.10.2012 http://www.seebiz.eu/the-economist-globalna-ekonomija-mora-
smanjiti-drustvene-nejednakosti/ar-47589/ (preuzeto 10.2.2014).
5
,,Može li se stvoriti besklasno društvo“, Stražarska kula, http://wol.jw.org/en/wol/d/r19/lp-c/2002001
(10.2.2014)
6
Erik S. Reinert, Globalna ekonomija: kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju siromašniji,
Beograd: Čigoja štampa, 2006.72.

211
zadovaljavanja osnovnih ljudskih potreba.7 Postoji nekoliko oblika siromaštva: apsolutno
siromaštvo, relativno siromaštvo i subjektivna bijeda.8Šta zapravo danas znači biti
siromašan?Prema kriterijumu Ujedinjenih nacija, siromaštvo je oznaka za osobe koje dnevno
uzimaju manje hrane nego što je to potrebno da bi se očuvala tjelesna težina; prema
kriterijumu Evropske Unije, siromašna društva su ona čija su primanja manja od prosječnog u
zemljama Evropske Unije. Siromaštvo se određuje kao lišenost načina života, komfora i
dostojanstva koji se smatraju normalnim u društvu u kojem se živi, na postojanje
ekonomskih, socijalnih i kulturnih uslova za zadovoljavanje ljudskih potreba, odnosno pojava
koja označava nedostatak uslova za razvoj fizičkih, psihičkih, intelektualnih i kulturnih
sposobnosti ljudi. Siromaštvo predstavlja uskraćenost mogućnosti uključivanja u produktivne
procese rada, donošenja odluka, iznošenja kritičke misli i učešće u alternativama.9 Ono sa
sobom povlači i mnoge druge pojave, prije svega, nemogućnost bilo kakvog napredovanja,
razne socijalno patološke pojave, nezaposlenost i sl. jer bez zadovoljene osnovne baze
ljudskih prava čovjekov dalji napredak i usavršavanje je skoro neizvodljivo. Problem
siromaštva nije samo problem pojedinca već cjelokupnog svjetskog društva. Siromaštvo vodi
ka regresu cjelokupnog čovječanstva jer se ovaj problem već odavno preselio sa lokalnog,
odnosno regionalnog nivoa na svjetski nivo. Ova pojava ne ugrožava samo pojedince koji su
njome zahvaćeni već ugrožava cjelokupnu zemlju, odnosno zemlje koje su najviše zahvaćene
siromaštvom gdje se stvarajedan animozitet prema takvim zemljama.
Poznato je da na planeti Zemlji trenutno živi oko 7 milijardi stanovnika. Prema
Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima smatra se da svi ljudi imaju jednaka prava što se
i ističe ovom deklaracijom: “Svako ima pravo na standard života koji obezbjeđuje zdravlje i
blagostanje, njegovo i njegove porodice, uključujući hranu, odjeću, stan i ljekarsku njegu i
potrebne socijalne službe, kao i pravo na osiguranje u slučaju nezaposlenosti, bolesti,
onesposobljenja, udovištva, starosti ili drugih slučajeva gubljenja sredstava za izdržavanje
usljed okolnosti nezavisnih od njegove volje.“10Međutim, u praksi pokazatelji predstavljaju
ozbiljniju sliku siromaštva na globalnom nivou. Tabela koja slijedi pokazuje stvarno stanje
siromaštva i njegovih kategorija u svijetu.

7
Pod osnovnim ljudskim potrebama podrazumijevamo: hranu, vodu za piće, higijenske uslove, korištenje
električne energije, adekvatan smještaj, mogućnost obrazovanja i sl.
8
Apsolutno siromaštvo podrazumijeva nedostatak sredstava za zadovoljenje životnih potreba, odnosno
podrazumijeva donju, kritičnu granicu siromaštva ispod koje nije moguće održati egzistencijalni minimum
sredstava za život: hrane, vode, stambenog prostora. Pokazatelji apsolutnog siromaštva su: nemogućnost
zadovoljavanja egzistencijalnih potreba, kratak životni vijek siromašnih osoba, visoka smrtnost dojenčadi, nizak
zdravstveni, higijenski i kulturni nivo, beskućništvo, nezaposlenost. Relativno siromaštvo je ono kod kojeg
kriterij siromaštva određuje svaka država za sebe, tako da se može reći da je ovaj pojam relativiziran, jer se
siromaštvo određuje u odnosu na ukupni standard koji preovladava u određenom društvu. Zagovornici koncepta
relativnog siromaštva smatraju da se siromaštvo kulturno definiše i da ne može da se mjeri na osnovu nekog
univerzalnog standarda, te da je pogrešno pretpostaviti da su ljudske potrebe svuda identične, u stvari one se
razlikuju čak i u okviru jednog društva, a ono što se smatra neophodnim u jednom društvu, u drugom može biti
smatrano luksuzom. Subjektivna bijeda se odnosi na lični osjećaj siromaštva, rezignaciju, fatalizam i doživljaj
sopstvenog siromaštva, marginalizovanosti, inferiornosti i bespomoćnosti u pogledu mogućnosti mijenjanja
lične situacije. Duško Vejnović, “Globalizacija, nesigurnost i siromaštvo”, u Siromaštvo i globalna bezbjednost:
zbornik radova, priredio Braco Kovačević, Banja Luka: Primaprom, 2012. 13-14.
9
Braco Kovačević i Ranka Perić, Socijalna patologija, Banja Luka: Narodna i univerzitetska biblioteka
Republike Srpske, 2009. 32.
10
Thomas Pogge, Problemi globalnog siromaštva, Peščanik. net, 06/03/2013 (preveo Ivica Pavlović),
http://pescanik.net/2013/03/problemi-globalnog-siromastva/ (preuzeto 12.02.2014. )

212
 Tabela 1. Kategorije siromaštva na globnom nivou
868 miliona Hronično neuhranjenih

2 milijarde Nema pristup osnovnim lijekovima

738 miliona Nema bezbjednu pijaću vodu

1,6 milijardi Nema adekvatan smještaj

1,6 milijardi Nema struju

2,5 milijardi Nema adekvatne higijenske uslove

796 miliona Punoljetnih je nepismeno

218 miliona Djece (od 5 do 17 godina) rade plaćeni posao izvan kuće- često pod ropskim i
opasnim uslovima: kao vojnici, prostitutke ili sluge, ili u poljoprivredi, građevini,
tekstilnoj industriji.

Izvor:Thomas Pogge, Problemi globalnog siromaštva, Peščanik. net, 06/03/2013 (preveo

Ivica Pavlović),http://pescanik.net/2013/03/problemi-globalnog-siromastva/ (preuzeto
12.02.2014. )

Iz prethodne tabele može se zapaziti da ipak nemaju svi ljudi pristup za ostvarenje
osnovnih ljudskih prava kao što je to navedeno u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim
pravima. Naime, veliki je broj hronično neuhranjenih odnosno gladnih11 kao i onih koji
nemaju pijaću vodu, zatim, onih koji nemaju osnovne zdravstvene i higijenske uslove, kao ni
adekvatne uslove smještaja, obrazovanja i sl.Zemlje koje se nalaze u ovakvoj situaciji su:
Zimbabve, Liberija, Burkina Faso, Turkmenistan, Džibuti, Namibija, Nepal, Sirija itd.12
Naime, ovo su samoneke od najsiromašnijih zemalja na svijetu. Sve ove zemlje su suočene sa
velikom stopom nezaposlenosti, nerazvijenosti, inflacijom, ekonomskom krizom, velikim
vanjskim dugom i sl. Bosna i Hercegovina je takođe na ljestvici najsiromašnijih zemalja
svijeta i nalazi se na dvadesetom mjestu.
Na jednoj strani su oni koji žive na ivici egzistencije, boreći se da prežive, dok se na
drugoj strani nalaze oni koji uživaju u blagostanju sa zadovoljenim osnovnim
egzistencijalnim potrebama kao i mnogo više od toga.

Bogati u procesu globalizacije

U modernom svijetu sve je više bogatih pojedinaca. Uprkos svjetskoj krizi ona ipak
najviše odgovora bogatima, jer iskorištavajući takvu situacijui njihovo bogatstvo se još više

11
16. oktobra održava se svjetski dan hrane, koji je proglasila Svjetska zdravstvena orgabizacija (WHO).
Nažalost, ovim se danom obilježava velika glad u svijetu i pri tome se misli na one koji umiru od gladi. Takvih
je sve više, a siromaštvo u svijetu uzima sve više maha. Na dan se u svijetu baci preko 12 tona hrane, a
istovremeno svake minute od gladi umre preko 25 ljudi.
12
Business Insider izračunao je indeks siromaštva za 197 i država i teritorija i odabrao dvadeset pet onih koji su
dotakli dno. Inače, indeks siromaštvadobija se zbrajanjem stope nezaposlenosti i stope inflacije indeksa
potrošačkih cijena (CPI). Podatke o nezaposlenosti i inflaciji, navode uzeli su iz CIA-ine baze podataka World
Factbook, koji su posljednji put obnovljeni sredinom februara. Z.G Business Insider, 24.2.2013.
http://danas.net.hr/novac/lista-najjadnijih-zemalja-na-svijetu (preuzeto 12.2.2014).

213
uvećava. Bogatstvo podrazumijeva dostupnost materijalnih i nematerijalnih dobara koji
obogaćuju čovjekov život. U modernom svijetu biti ,,bogat” najčešće podrazumijeva
posjedovanje materijalnih stvari, odnosno posjedovanje novca. U svijetu bogatih, ljudi ne
razmišljaju da li imaju osnovne stvari poput hrane, pitke vode, higijenske uslove, dostupnost
zdravstvenoj zaštiti, i sl. U svijetu bogatih to je minimum koji se podrazumijeva. Svi smo na
jednoj planeti, planeti Zemlji, a ipak su tolike razlike između ljudi, država, nacija itd..
Neravnomjerna raspodjela prihoda udaljila je jedne od drugih i napravila enormne razlike.
Sve prisutnije finansijske krize u modernom svijetu pokazale su se tako da nekima idu
na korist, a nekima na štetu. Poznato je da takve krize najviše pogađaju siromašne, dok bogati
koriste takvu situaciju da se još više bogate. Finansijska kriza odgovara milijarderima. Od
početka krize 2009.godine, broj milijardera se povećao. Na Zemlji trenutno živi 2.170
milijardera.13 Broj milijardera znatno je porastao u 2013. godini, kao rezultat snažnog rasta
bogatih u Aziji.14Sljedeća tabela prikazuje najbogatije zemlje na svijetu prema istraživanjima
u 2013. godini, a kao kriterijum se uzima prosječna imovina po stanovniku (odnosi se na
odrasle osobe).

Tabela 2.Lista najbogatijih zemalja u 2013. godini

1. Švajcarska
2. Australija
3. Norveška
4. Luksemburg
5. SAD
6. Švedska
7. Francuska
8. Singapur
9. Belgija
10. Danska

Izvor: Telegraf.rs/ Tanjug, Ovo su najbogatije zemlje na svijetu, 09.10.2013,

http://www.telegraf.rs/vesti/848763-ovo-su-najbogatije-zemlje-na-svetu (preuzeto
14.02.2014).

Bogatstvo, globalizacija i siromaštvo

Način na koji se globalizacija danas sprovodi ne ide u korist svima. Umjesto
izjednačavanja cijena faktora proizvodnje na mnogim mjestima se dešava polarizacija cijena
faktora proizvodnje, bogate zemlje postaju bogatije, dok siromašne postaju
siromašnije.15Postavlja se pitanje zašto postoji tolika nejednakost u raspodjeli bogatstva u
svijetu, koja bi procesom globalizacije trebala biti svima na korist. Danas u svijetu 1 %

13
Kenan Mešeljević, Znate li koliko na svijetu ima milijardera, 11.11.2013.
http://www.sigma.ba/razonoda/znate-li- koliko-na-svijetu-ima-milijardera/ (preuzeto 13.02.2014.).
14
Pokazuje studija koju su objavili Švajcarska banka UBS i istraživački institut u Hong Kongu. Milijardera je za
0,5% više nego u 2012. godini. Njihovo bogatstvo je uvećano za 5,3% između jula 2012. i juna 2013. godine.
Azija je zabilježila najveći rast sa 18 novih milijardera u periodu od jedne godine. Njihovo bogatstvo je
“poraslo” za gotovo 13% , čime to područje postaje prvo u svijetu po brzini rasta bogatstva. Kenan Mešeljević,
Znate li koliko na svijetu ima milijardera, 11.11.2013. http://www.sigma.ba/razonoda/znate-li-koliko-na-
svijetu-ima-milijardera/ (preuzeto 13.02.2014.).
15
Erik S. Reinert, Globalna ekonomija: kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju siromašniji,
Beograd: Čigoja štampa, 2006. 14.

214
najbogatijih ima više od svih drugih zajedno. 300 najbogatijih ljudi svijeta posjeduje
bogatstvo koje ima sa druge strane 3 milijarde običnih ljudi širom planete. Prije 200 godina
najbogatije zemlje svijeta bile su tri puta bogatije od najsiromašnijih. Tokom 60-tih godina
prošlog vijeka najbogatije zemlje su bile bogatije 35 puta, da bi danas iste zemlje bile
bogatije 80 puta.Najbogatije zemlje svake godine daju najsiromašnijim oko 130 milijardi
dolara, ali jaz u bogatstvu se i dalje uvećava u korist bogatih. Jedan od razloga su velike
korporacije koje svake godine crpe iz siromašnih zemalja oko 900 milijardi dolara
izbjegavajaći da plate stvarni iznos poreza i kroz korupciju. Drugi razlog je taj što siromašne
zemlje svake godine plaćaju 600 milijardi dolara otplaćujući zajmove i kredite koje dobijaju
od bogatih zemalja. Treći razlog su pravila trgovanja nametnuta od bogatih i pristup
prirodnim resursima i jeftinoj radnoj snazi. Ekonomisti sa Univerziteta u Masačusetsu su
izračunali da ovo košta siromašne zemlje svake godine oko 500 milijardi dolara.Sve zajedno
iznosi dva triliona dolara koji se preliju iz siromašnih u bogate zemlje svake godine. Možemo
da čujemo predstavnike vlada najbogatijih zemalja kako oni pomažu siromašne sa 130
milijardi dolara svake godine, ali oni nikada ne saopštavaju koliko crpe i odnose iz tih istih
zemalja kojima navodno pomažu.Jedina nada je promijeniti pravila.16 Međutim, kada bi se
promjenila pravila sprovođenja raspodjele prihoda, pitanje je opet u čiju bi korist ona išla?
Poznato je da moćne zemlje uvijek imaju veću mogućnost da biraju ono što je u njihovoj
koristi i samim tim takve zemlje su sklone sprovođenju onih pravila koji njima odgovaraju
odnosno koji odgovaraju njihovom još većem bogaćenju i sticanju svjetske moći.
U sljedećoj piramidi prikazana je raspodjela svjetskog bogatstva. Tvorac ove piramide
je švajcarska banka Kredit Svis čija je namjera bila da prikaže kako je raspodjeljeno svjetsko
bogatstvo između ultrabogatih, superbogatih, bogatih, kao i svih ostalih.

Izvor: N.I., Piramidalni prikaz raspodjele svjetskog bogastva, 12.10.2013.

http://www.pogled.ba/clanak/priramidalni-prikaz-raspodjele-svjetskog-bogatstva-otkriva-
zbilja-deprimirajuce-cinjenice/41907 (preuzeto 15.02.2014.)
16
Napomena: Pokazatelji i objašnjenja, preuzeti su iz sljedećeg internet izvora: http://portal24.me/kako-bogate-
zemlje-postaju-jos-bogatije-a-siromasne-jos-siromasnije-video/ (preuzeto 15.02.2014.)

215
 Na osnovu prethodno prikazane piramide, može se zaključiti da 0,7% svjetske odrasle
populacije kontroliše oko 41% svjetskog bogatstva, dok se na dnu piramide može zapaziti da
68,7% svjetske odrasle populacije kontroliše samo 3% svjetskog bagatstva. Može se
zaključiti da je uzročnik mnogih finansijskih, ekonomskih i društvenih problema upravo
neravnomjerna raspodjela svjetskog bogatstva.
Globalizaciji su najviše podložne male zemlje. Onako kako se sprovodi trenutno u
svijetu globalizacija je dovela do nestanka industrije u većini siromašnih država koje su
dovedene do stadijuma u kome dominira zakon opadajućih prinosa.17Iz tog razloga mnoge
siromašne zemlje bivaju “primorane” da se kreditno zadužuju kod MMF-a čija pomoć biva
uslovljena privatizacijom, smanjenjem socijalnih davanja i mnogim drugim reformama koje
nisu išle u korist tim zemljama. Kreditna zaduženja, kao i strana ulaganja ne bi trebalo biti
jedini oslonac privrede jer takva politika dugoročno gledano siromašne zemlje čini još
siromašnijim.U procesu globalizacijevelike i moćne privatne firme se sve više spajaju i šire
tako da zajedno postaju još jače i moćnije, dok se sa druge strane mala preduzeća gube i
nestaju. Iz tog razloga sve se više stvaraju milioneri koje je teško kontrolisati koji zbog
svogulaganja kapitala žele još više da kontrolišu, traže, kupuju, prodaju i sl.
Globalizacija je u mnogim zemljama doprinijela ublažavanju siromaštva, ali njena se
snaga mora bolje iskoristiti za pomoć najsiromašnijima u svijetu i najzapostavljenijim
zemljama koje će samo tako moći popraviti životni standard svojih građana. Oko dvije
milijarde ljudi - posebno u subsaharskoj Africi, na Bliskom istoku i u bivšem Sovjetskom
savezu - živi u ekonomski zaostalim zemljama. Te zemlje nisu uspjele proširiti svoju
povezanost sa svjetskom ekonomijom; njihove su ekonomije u prosjeku oslabile, a
siromaštvo se povećalo.Činjenice su nepobitne: bogati postaju sve bogatiji, a siromašni gube i
ono malo što imaju. Globalizacija u smislu povezivanja i umrežavanja svijeta na svim
nivoima mogla bi biti snažan motor konvergencije. Ona se, danas, najbolje sagledava kroz
prizmu siromaštva, multinacionalinih korporacija koje rade sve kako bi rezultovale u svoju
korist uz pomoć nadnacionalnih institucija kao što su Svjetska trgovinska organizacija, MMF
i Svjetska banka. Globalizacija bi trebalo da se sprovodi na dobrobit svih, a ne samo nekih jer
kad bi se tako postupalo smanjile bi se ogromne razlike između bogatih i siromašnih.

Zakljuþak

Globalizacija kao proces ima i negativne i pozitivne aspekte što utiče na značajne
društvene promjene. Razvijeni svijet nosilac je procesa globalizacije, koji je najviše doprinio
razvoju razvijenih zemalja. Razvojem informatičke tehnologije svijet je postao jedinstven
sistem, gdje se informacije brže i jednostavnije prenose, a u pogledu udaljenosti sve se više
brišu granice. Da li je proces globalizacije uticao na nejednakost, ne može da se tvrdi sa
egzaktnom preciznošću. Nepobitna je činjenica da su najviše koristi od globalizacije imale
razvijene zemlje, dok su sa druge strane nerazvijene zemlje i one u razvoju više nazadovale,
nego što su napredovale što se primjećuje iz činjenice da se broj siromašnih u svijetu ne
smanjuje. Proces koji najviše oblikuje našu sadašnjicu kao i naše živote jeste upravo
globalizacija i s toga ne iznenađuje veliki interes za njen uticaj na varijable kao što su rast,
nejedanakost i siromaštvo. S obzirom na sve veći porast siromaštva u svijetu može se
zaključiti da globalizacija kao proces ne rješava na najbolji način problem siromašnih kojima
je ona najpotrebnija.Zemlje slabije razvijene privrede nisu u mogućnosti da se okrenu
međunarodnoj saradnji jer su preokupirane primarnim djelatnosti gdje proizvode samo za

17
Više pogledati u: Erik S. Reinert, Globalna ekonomija: kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju
siromašniji, Beograd: Čigoja štampa, 2006. 63.

216
vlastite potrebe u cilju obezbjeđivanja sopstvene egzistencije. Međutim, postoje i nerazvijene
zemlje koje se uključuju u svjetske privredne tokove, ali za njih to često ima negativne
posljedice. U takvim zemljama koristi se princip palijativne ekonomije18 gdje se njihovo
siromaštvo samo prividno ublažava, ali ne i dugoročno rješava. Sprovodeći takvu politiku,
siromašnim zemljama oduzima se mogućnost da napreduju u svim sferama razvoja. Sa druge
strane su bogati kojima takva politika odgovara, jer na taj način koriste priliku da svoje
fabrike izmještaju u siromašne zemlje gdje im je jeftinija radna snaga, i gdje imaju druge
pogodnosti. Bogati trošeći svoj novac, zarađuju još više novca, ma koliko to zvučalo
paradoksalno, a siromašni svoj novac troše na obezbjeđivanje osnovnih životnih potreba. Čak
se postavlja pitanje da li bi takvim zemljama poboljšalo njihovu situaciju bolji obrazovni
status? Odgovor je da ne bi. Jer u takvim zemljama stanovništvo koje je obrazovno
osvješćenije, a pri tom pruži mu se mogućnost da napreduje u edukativnom smislu, svoje
sposobnosti ne troši u svojoj zemlji, (dolazi do migracija takvog stanovništva), već odlazi u
razvijenije zemlje. U nerazvijenim zemljama su ljudi sa niskim obrazovnim statusom,
jeftinom radnom snagom, niskim standardom života i sl. Proces globalizacije bi trebalo u
takvim zemljama da donese dobrobit i da utiče na bogate zemlje da im pomognu da postanu
zemlje sa boljim standardom i kvalitetom života, a ne da koriste palijativnu politiku.
Posmatrano na globalnom nivou pokazatelji govore kolike su razlike između bogatih i
siromašnih zemalja. Pored toliko milijardera i svjetskog bogatstva, sa druge strane je toliko
siromašnih ljudi koji svakodnevno umiru zbog posljedica siromaštva. Kada bi proces
globalizacije bio tu da smanji taj jaz između dvije ekstremno različite strane i slike svijeta,
tada bi se moglo reći da se ona pravilno sprovodi i teoretski i praktično i da je sprovedena na
dobrobit svih, a ne samo određenih.

LITERATURA

1. Haton, Vil i Entoni Gidens. Na ivici-živeti sa globalnim kapitalizmom. Beograd: Plato. 2003.
2. Kovačević, Braco i Ranka Perić. Socijalna patologija. Banja Luka: Narodna i univerzitetska
biblioteka Republike Srpske, 2009.
3. Mimica, Aljoša i Marija Bogdanović. Sociološki reþnik. Beograd:Zavod za udžbenika. 2007.
4. Mešeljević, Kenan. Znate li koliko na svijetu ima milijardera. 11.11.2013.
http://www.sigma.ba/razonoda/znate-li-koliko-na-svijetu-ima-milijardera/(preuzeto
13.02.2014.).
5. Ote, Maks. Slom dolazi. Beograd: Bard-fin. 2009.
6. Pantelić, Ivana i dr.(et al.). Aspekti globalizacije. Beograd: Beogradska otvorena škola.
http://www.bos.rs/materijali/aspekti.pdf (preuzeto 10.02.2014.)
7. Pečujlić, Miroslav. Globalizacija-dva lika sveta. Beograd: Gutenbergova galaksija. 2002.
8. Perić Romić, Ranka. “Siromaštvo kao izvor ugrožavanja ljudskih prava”. u Siromaštvo i
globalna bezbjednost: zbornik radova, priredio Braco Kovačević, 67-76. Banja Luka:
Primaprom. 2012.
9. Ristić, Lazo i Miodrag Romić. “Globalni rat protiv siromašnih”. u Siromaštvo i globalna
bezbjednost: zbornik radova, priredio Braco Kovačević, 18-25. Banja Luka: Primaprom.
2012.
10. Sasen, Saskia. Gubitak kontrole? Suverenitet u doba globalizacije. Beograd: Beogradski krug.
2004.
11. Telegraf.rs/Tanjug,Ovo su najbogatije zemlje na svijetu, 09.10.2013,
http://www.telegraf.rs/vesti/848763-ovo-su-najbogatije-zemlje-na-svetu(preuzeto14.02.2014).

18
Više pogledati u: Erik S. Reinert, Globalna ekonomija: kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju
siromašniji, Beograd: Čigoja štampa, 2006.

217
12. The Economist, 13.10.2012 http://www.seebiz.eu/the-economist-globalna-ekonomija-mora-
smanjiti-drustvene-nejednakosti/ar-47589/ (preuzeto 10.2.2014).
13. Thomas Pogge, Problemi globalnog siromaštva, Peščanik. net, 06/03/2013 (preveo Ivica
Pavlović), http://pescanik.net/2013/03/problemi-globalnog-siromastva/ (preuzeto 12.02.2014.
)
14. Vejnović, Duško. “Globalizacija, nesigurnost i siromaštvo”. u Siromaštvo i globalna
bezbjednost: zbornik radova, priredio Braco Kovačević. 10-16. Banja Luka: Primaprom.
2012.
15. Vuletić, Vladimir. Globalizacija- mit ili stvarnost. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva. 2013.
16. Z.G Business Insider, 24.2.2013. http://danas.net.hr/novac/lista-najjadnijih-zemalja-na-svijetu
(preuzeto 12.2.2014).

218
Prof. dr Vojislav Škrbiü UDK 330.524:620.92(4-672EU) Prethodno saopštenje

GEOPOLITIýKA I GLOBALNA ULOGA ENERGENTA NAFTE U

SAVREMENIM ODNOSIMA

Apstrakt: Glavni sadržaj geopolitiþke uloge nafte transformisan je u koncept

kontrole nad naftnim nalazištima i kontrole proizvodnje od strane svjetskih moünika, u
prvom redu SAD. Ova kontrola je imala svoj odraz na politiþko okruženje u državama i
regionima bogatim naftom. S tim u vezi zbog kontrole nad proizvodnjom nafte vodili su se i
danas se vode ratovi, a þesto i ruše vlade u zemljama bogatim ovim energentom. Ulazak
civilizacije u XXI vijek i pojaþana napetost praüena povremenim sukobima u regionu
Bliskog Istoka (prvenstveno Iraka), uslovio je veliku nestabilnost na tržištu nafte i
enormnog rasta cijena ovog energenta što je jedan od bitnih uzroka pojave finansijske i
ekonomske krize nastale tokom 2007. godine.
Danas, odnosno u drugoj deceniji XXI vijeka, geopolitiþka uloga nafte se
prvenstveno ogleda u mehanizmima globalne politiþke kontrole i moüi, tj. pravilima
meÿunarodnih odnosa, koje usmjeravaju, ili još preciznije diktiraju, oni u þije je ekonomske
temelje ugraÿena dobit od nafte i plina. U savremenom globalizovanom ekonomskom svijetu
korporativna organizovanja postaju ne samo temelj za organizovanje ekonomije veü i
socijalna formula cijeloga društva. Meÿutim, uprkos velikim promjenama koje je
globalizacija unijela u odnos vojne sile, ekonomije, tehnologije, politike i politiþke moüi,
osnovna veza nije se promijenila, a to je odnos nafte i politiþke moüi. Stoga je nafta i dalje
jedan od glavnih faktora ekonomske i politiþke moüi. Jer bez obzira na globalnu ulogu
savremene tehnologije, globalnih komunikacija i sve veüu ulogu virtualne tehnologije, znanja
i virtualnih komunikacijskih sredstava nakon proširenja interneta, možemo reüi da je nafta i
dalje glavno "pogonsko" sredstvo politiþke moüi, a ne samo automobila, aviona ili tenkova.
Kljuþne rijeþi: nafta, geopolitika, Sjedinjene Ameriþke Države, Bliski istok,
globalizacija, korporacija, politiþka moü

GEOPOLITICAL AND GLOBAL ROLE OF OIL IN MODERN RELATIONS

Abstract: The substance of the geopolitical role of oil has been transformed into the
concept of control over oil deposits and production exercised by the world powers, above all,
the USA. This control has had an impact on the political circumstances in the countries and
regions rich in oil. Due to it, wars have been and still are fought and governments are often
overthrown in the countries rich in this energy-generating product. The turn of the 21st
century and heightened tension accompanied by occasional clashes in the Near East
(primarily Iraq) have brought about a huge instability on the oil market and an enormous
increase in the price of this energy-generating product, which is one the important causes of
the financial and economic crisis that occurred during 2007.
Today, that is, in the second decade of the 21st century, the geopolitical role of oil is
primarily manifested in mechanisms of the global political control and power, that is, the rules of
international relations, which are directed, or more precisely dictated by those whose economic
foundations are built on the profit from oil and gas. In the globalized modern economic world,

Doktor ekonomskih nauka, vanredni profesor Visoke škole "Primus" Gradiška

219
corporate organizations not only become the foundation for organizing economy, but also the social
formula for the whole society. However, despite huge changes brought by globalization into the
relation between the military power, economy, technology, politics and political power, the
fundamental relation, that is, the one between oil and political power, has not changed at all.
Therefore, oil still represents one of the key factors of economic and political power. For regardless
of the global role of modern technology, global communications and all the greater role of virtual
technology, knowledge and forms of communication that came with the expansion of the internet, we
can say that oil is still the main “driving” force not only of cars, airplanes and tanks, but also of the
political power.
Key words: oil, geopolitics, the United States of America, Near East, globalization,
corporation, political power

Uvod

U prvom dijelu ovog rada obrađena je geopolitička uloga energenta nafte koja počinje
sa Prvim svjetskim ratom. Poslije Drugog svjetskog rata geopolitička uloga nafte
transformisana je u koncept kontrole nad naftnim nalazištima od strane multinacionalnih
kompanija koje su bile prvenstveno iz SAD i Engleske. Zbog svega navedenog u savremenim
okolnostima raste važnost zemalja koje imaju najveće proizvodne kapacitete i raspolažu
najvećim naftnim zalihama. Štaviše, s obzirom na dinamiku rasta globalne energetske
potrošnje, zalihe nafte u ležištima postaju još važnije za buduće geopolitičke odnose od samih
proizvodnih kapaciteta.
U radu je takođe dat poseban osvrt na teroristički napad na Sjedinjene Američke
Države 11. septembra 2001. Ovi događaji otvorili su drugu, političku, stranu buduće globalne
energetske potrošnje i proizvodnje. Nakon tih događaja započinju ozbiljnije rasprave koje se
iz političke sfere prenose u sferu proizvodnje i potrošnje energije i obratno, zatim pitanja
političkih odnosa i savezništva između SAD-a i Saudijske Arabije, ali i ostalih arapskih
zemalja, kao i sve češće uopšteno preispitivanje odnosa Zapada i Islama.
Nadalje, u radu se iznose glavni strategijski ciljevi SAD u globalnoj energetskoj
geopolitici. Kao glavni strategijski cilj SAD-a je održavanje političke prevlasti nad
evroazijskim prostorom koji obuhvata cijelu Evropu i Aziju. Nesumnjivo je da geopolitika
nafte i prirodnoga plina ima i globalne političke elemente i ciljeve. Pri tome je nafta, odnosno
kontrola njenog protoka glavni politički i bezbjedonosni cilj SAD-a i zapadnih zemalja, dok
je prekidanje nesmetanog protoka nafte glavni cilj terorističkih snaga.
U drugom dijelu se obrađuje nafta u ulozi bogatstva i siromaštva. Primjeri SAD-a i
Saudijske Arabije pokazuju jednu stranu nafte, odnosno njen doprinos preporodu ekonomije i
razvoju zemlje. S druge strane primjer Iraka i Nigerije pokazuje kako nafta i njeno
posjedovanje može značiti i svojevrsno prokletstvo.
U trećem dijelu rada iznosi se globalizacija i potrošnja energije. Globalizacija je
zapravo započela sa standardizacijom sistema potrošnje nafte i globalizacijom svjetskog
naftnog tržišta dvadesetih godina prošlog vijeka. Konačno, današnjom globalizacijom tržišta
robe, kapitala i informacija, nakon neuspjeha komunističke ideologije u pokušaju izgradnje
"novog" svijeta, te propasti socijalističkoga drustveno-ekonomskog sistema, dolazi do
apsolutne prevlasti slobodnoga preduzetništva uz vjerovanje kako tržište idealno usklađuje i
reguliše sve ekonomske procese, pronalazeći najekonomičnija, najbolja i najracionalnija
rješenja.

220
 Geopolitiþka uloga nafte

Geopolitička uloga nafte javlja se početkom Prvog svjetskog rata, iz razloga što se
već tada rat bez ovog energenta nije mogao voditi, a kamoli dobiti. Kada je pomenuti rat
završen nafta se definitivno pokazala pravim ključem, odnosno neophodnom za uspjeh
ratovanja. Era vazdušnog ratovanja, ubrzavanje tenkovskih jedinica i osavremenjavanje
pomorskog ratovanja umnogome je zavisilo od brzog i sigurnog snabdjevanja tim novim
gorivom. 1 Nakon Drugog svjetskog rata, glavni sadržaj geopolitičke uloge nafte
transformisan je u koncept kontrole nad naftnim nalazištima i kontrole proizvodnje od strane
svjetskih moćnika, u prvom redu SAD. Ova kontrola je imala svoj odraz na političko
okruženje u državama i regionima bogatim naftom. S tim u vezi zbog kontrole nad
proizvodnjom nafte vodili su se i danas se vode ratovi, a nerijetko i ruše vlade u zemljama
bogatim ovim energentom. Ovo se odnosi prvenstveno na region Bliskog Istoka (Iran, Irak,
Saudijska Arabija, UAE i dr.), te zemlje Afrike (Libija, Tunis, Alžir, Sudan, Nigerija), ali i na
ostale. Naime, zbog spora oko kontrole nad proizvodnjom nafte na Bliskom istoku došlo je
do prvog i drugog naftnog šoka sedamdesetih i osamdesetih godina, a zbog kontrole nad
naftom i njenim izvoznim putevima vođen je i tzv. Zalivski rat (1991. godina) što je dovelo
do trećeg naftnog šoka. Ulazak civilizacije u XXI vijek i pojačana napetost praćena
povremenim sukobima u regionu Bliskog Istoka (prvenstveno Iraka), uslovio je veliku
nestabilnost na tržištu nafte, što je dovelo do, po većini teoretičara, četvrtog naftnog šoka.2
Sve ovo je imalo implikaciju da je u prvoj deceniji ovog vijeka došlo do enormnog porasta
cijene nafte, što je pored lomova na hipotekarnim tržištima, jedan od bitnijih uzroka pojave
finansijske i ekonomske krize nastale 2007/2008 god. Kada se analiziraju incijalno-
ekonomsko globalni uslovi koji su doveli do naftnih šokova, dolazi se do spoznaje da su isti
veoma hetorogeni, kako sa stanovišta globalne politike i geopolitike, tako i sa stanovišta
ekonomskog stanja razvoja društva na današnjem stepenu. Kretanja koja se dešavaju
poslednjih godina na političkom i ekonomskom životu u državama Sjeverne Afrike,
prvenstveno Libiji i Egiptu, te Siriji na Bliskom Istoku, kao i dešavanja u Ukrajini početkom
2014. godine imaju vrlo jak uticaj na kretanje cijena ovog energenta na globalnim svjetskim
berzama.
Danas, odnosno u drugoj deceniji XXI vijeka, geopolitička uloga nafte se prvenstveno
ogleda u mehanizmima globalne političke kontrole i moći, tj. pravilima međunarodnih
odnosa, koje usmjeravaju, ili još preciznije diktiraju, oni u čije je ekonomske temelje
ugrađena dobit od nafte i plina. U savremenom globalizovanom ekonomskom svijetu
korporativna organizovanja postaju ne samo temelj za organizovanje ekonomije već i
socijalna formula cijelog društva. To pokazuje da društvo ekonomiju na globalnom nivou sve
više posmatra kroz korporacije i njihovu globalnu ulogu. Osim toga, globalizacija je donekle
promijenila redoslijed sredstava kojima se procjenjuje politička moć i prevlast, jer su
globalizirane ekonomije, komunikacije i uticaji pop-kulture postali sve važnija sredstva za
postizanje političkog uticaja.3
Međutim, uprkos velikim promjenama koje je globalizacija unijela u odnos vojne sile,
ekonomije, tehnologije, politike i političke moći, osnovna veza nije se promijenila, a to je
odnos nafte i političke moći. Stoga je nafta i dalje jedan od glavnih faktora ekonomske i poli-
tičke moći. Jer bez obzira na globalnu ulogu savremene tehnologije, globalnih komunikacija i
sve veću ulogu virtualne tehnologije, znanja i virtualnih komunikacijskih sredstava nakon

1
Prema, Engdahl, F. W. (2000). Stoljeüe rata. Zagreb: AGM. str. 53.
2
Više vidjeti, Škrbić, V. (2012). Savremeno tržište nafte, Banja Luka: Nezavisni univerzitet Banja Luka. str.
246.
3
Prema, Dekanić, I (2007). Nafta blagoslov ili prokletstvo, Zagreb: Golden marketing - Tehnička knjiga, str.
231.

221
proširenja interneta, možemo reći da je nafta i dalje glavno "pogonsko" sredstvo političke
moći, a ne samo automobila, aviona ili tenkova.
Zbog svega navedenog u savremenim okolnostima raste važnost zemalja koje imaju
najveće proizvodne kapacitete i raspolažu najvećim naftnim zalihama. Štaviše, a s obzirom na
dinamiku rasta globalne energetske potrošnje, zalihe nafte u ležištima postaju još važnije za
buduće geopolitičke odnose od samih proizvodnih kapaciteta.
U globalnoj geopolitici energije, glavni strategijski cilj SAD-a je održavanje političke
prevlasti nad evroazijskim prostorom koji obuhvata cijelu Evropu i Aziju. Prema analizi
Zbignjeva Bžežinskog (Zbigniew Brzezinski), bivšeg rukovodioca Trilateralne komisije iz
sredine sedamdesetih godina i savjetnika za nacionalnu bezbijednost predsjednika Kartera
krajem sedamdesetih, profesora spoljne politike na Univerzitetu Džom Hopkins i savjetnika u
Centru za strateške i međunarodne studije (Center for Strategic and International Studies) u
Vašingtonu, za SAD je Evroazija najveći geopolitički dobitak.4
Pomenuti Zbignjeva Bžežinski dijeli Evroaziju na četiri dijela: Srednji dio - slabo
naseljeni i geopolitički još nedefinisan prostor Sibira, Mongolije i sjeveroistočne Kine;
Zapadni dio, tj. Evropu; zatim Istočni dio pod kojim podrazumijeva jugoistočnu Aziju; te
Južni dio koji predstavlja prostor Srednjeg istoka (odnosno, Bliskog Istoka), a koji obuhvata i
Tursku, kavkasku regiju i jugozapadnu Aziju s Kazahstanom, Uzbekistanom, Tadžikistanom,
Afganistanom, Iranom i Pakistanom. Bžežinski definiše jug Evroazije kao "politički
anarhičan", ali energetski vrlo bogat prostor od potencijalno velikog značaja i za zapadne i za
istočne evroazijske države, kao i za, kako ga on zove, mnogoljudnog pretendenta na
regionalnu hegemoniju koji se nalazi na krajnjem jugu kontinenta, misleći pri tom na Indiju.
Nesumljivo je da geopolitika nafte i prirodnoga plina ima i globalne političke
elemente i ciljeve. Pri tom je nafta, odnosno kontrola njezinih naftovoda i polja glavni
politički i bezbjedonosni cilj SAD-a i zapadnih zemalja, dok je prekidanje nesmetanog toka
nafte glavni cilj terorističkih snaga. Energetska bezbjednost danas podrazumijeva i zaštitu od
pojačane terorističke prijetnje naftnim postrojenjima rafinerijama, tankerima i cjevovodima.5
Ciljevi zemalja najbogatijih naftom, poput Saudijske Arabije donekle su ambivalentni.
Naime, Saudijska Arabija će jačati ako postojeći naftni sistem ostane manje ili više netaknut,
dok istovremeno taj sistem sa sobom nosi globalizaciju i globalizam koji ugrožava njezine
islamske temelje.
Globalnu geopolitičku analizu neki autori, poput Semjuela Hantingtona (Samuela P.
Huntingtona) temeljili su na religijskim, rasnim, kulturološkim i civilizacijskim razlikama, a
ne na ekonomskim podlogama i interesima. Prema Huntingtonu, sukobi u svijetu nemaju
primarno ekonomski motiv i sadržaj, već imaju uzroke u razlikama civilizacija. Geopolitičke
suprotnosti, pa i sukobi, sve će više biti motivisani civilizacijskim, a ne ekonomskim
razlozima. Glavna područja sukoba, prošlih i budućih ratova, razdjelnice su između područja
na kojima žive narodi i nalaze se države iz različitih civilizacija. U tom pogledu posebno će
biti izražene napetosti između islamskih zemalja i Zapada, te između islama i Indije, Kine i
pravoslavne Rusije.6
Uvažavajući teoretske postavke navedenih autoriteta na ovom mjestu je bitno osvrnuti
se na ukupne globalne svjetske zalihe nafte posmatrane po glavnim strateškim regionima.
Prema podacima koje periodično objavljuju međunarodne energetske agencije, američka
administracija i naftni divovi, ukupne svjetske zalihe nafte krajem 2012. god. iznosile su oko
1.342,2 milijardi barela. Danas svijet približno dnevno troši oko 84 miliona barela, što na

4
Brezinski, Z. (2000) Velika šahovska ploþa: Američki primat i njegovi geostrateški imperativ. Varaždin:
Interland., str. 26
5
Mitrović, D. (2008). Meÿunarodna politiþka ekonomija, Beograd: Čigoja, str.291.
6
Hanitington, S. (2000). Sukob civilizacija i preoblikovanje svjetskog poretka, CID Podgorica, Romanov Banja
Luka, str, 268.

222
godišnjem nivou iznosi oko 30 milijardi barela. Dokazane svjetske rezerve (zalihe) uz
pretpostavljeni godišnji nivo potrošnje mogle bi da traju oko 44 godine.7 Međutim, analitičari
ističu da ove prognoze ne treba uzimati zdravo za gotovo. Tako konsultanska kuća čuvenog
stručnjaka za energetiku Danijela Jergina (Daniel Yergin) - Cambridge Energy Research
Associates (CERA) 8 smatra da svako postojeće naftno polje može da poveća kapacitet
proizvodnje za 20-25% u narednoj deceniji, uz odgovarajuće ulaganja u savremeniju
tehnologiju za eksploataciju nafte. Najveći dio te buduće proizvodnje nafte nalazi se u
Saudijskoj Arabiji (22%), u Iranu (11,5%), u Iraku (9,6%), u Kuvajtu (8,5%) i u Ujedinjenim
Arapskim Emiratima (8,1%). Udio zaliha nafte u zemljama Bliskog istoka u ukupnim
svjetskim zalihama je oko 60%. Osim zemalja Bliskog istoka, velikim zalihama nafte
raspolaže Ruska Federacija (oko 6,2%), Venezuela (oko 6,5%), te Nigerija, Libija i
Kazahstan (oko 3 %). Sjedinjene Američke Države raspolažu oko 5% od svjetskih rezervi
69,3 milijardi barela, a dnevno troše oko 20 miliona barela
Uz zalihe nafte, redovno se prate i objavljuju podaci o zalihama plina. Prirodni plin se
pojavljuje uz naftu ili u samostalnim ležištima i njegov koeficijent iskorištenja iznosi 60 do
80 posto, odnosno prosječno oko 70 posto od ukupnih količina plina u ležištu. Prema tome,
za razliku od preostalih zaliha nafte, sadašnje preostale konvencionalne zalihe prirodnog
plina blizu su ukupno iskoristivim količinama.
Prema objavljenim podacima, krajem 2013. god. ukupne zalihe prirodnog plina
iznosile su oko 180 trilijuna kubnih metara. To je, s obzirom na ukupnu svjetsku potrošnju
plina od blizu 2,8 trilijuna kubnih metara na godinu, što osigurava podmirivanje buduće
svjetske potrošnje plina oko 65 godina, ako potrošnja ostane na sadašnjem nivou.
Kod prirodnog plina raspored zaliha po kontinentima, odnosno područjima i
zemljama s najbogatijim zalihama nešto je drugačiji nego kod nafte, iako ne bitno drugačije.
Pet zemalja s najviše zaliha prirodnog plina su Ruska Federacija (26,6%), Iran (14,9%),
Kuvajt (14,3%), Saudijska Arabija (3,8%) i Ujedinjeni Arapski Emirati (3,4%). Bliski Istok
raspolaže sa oko 40% ukupnih svjetskih zaliha prirodnog plina, Ruska Federacija i ostale
zemlje iz bivšeg SSSR-a imaju oko 30 posto, a svi ostali kontinenti raspolažu s preostalih 30
posto zaliha.9

Uticaj 11. septembra na globalna geopolitiþka kretanja

Dana 11. septembra 2001. godine, dva oteta američka civilna aviona sa putnicima
udarili su u nebodere Svjetskog trgovačkog centra u Njujorku što je izazvalo veliku tragediju
i pogibiju preko 3000 ljudi. Istog dana treći oteti američki civilni avion udario je u Pentagon,
dok je četvrti pao u polje, negdje u okolini Pitsburga.10 Poslije ovih događaja svijet je bio u
šoku, dogodilo se nešto u što je malo ko mogao povjerovati da je moguće. Ovi događaji
otvorili su drugu, političku stranu buduće globalne energetske potrošnje i proizvodnje.
Nakon tih događaja počinju ozbiljnije rasprave koje se iz političke sfere prenose u sferu
proizvodnje i potrošnje energije i obratno, zatim raspravlja se o pitanjima političkih odnosa i
savezništva između SAD-a i Saudijske Arabije, ali i ostalih arapskih zemalja, kao i sve češće
opšte preispitivanje odnosa Zapada i Islama. S tim u vezi pojavilo se više knjiga koje su
problematizovale odnos američke politike i Bliskog istoka, američku zavisnost o nafti, kao i
sve više mogućnosti vojnih intervencija radi osiguranja nafte, pa i ostalih izvora energije.

7
Škrbić, V. (2012). op. cit. str. 71.
8
CERA - Cambridge Energy Research Associates. Kembridž energetska istraživačka asocijacija je konsultanska
firma iz SAD koja je specijalizovana za savjetovanje vlada i privatnih kompanija na energetskom tržištu,
geopolitike, industrijskih trendova i strategija.
9
Dekanić, I. op. cit, str. 234.
10
Stipirski, Z. (2002) Nafta pokretaþ uspjeha i kriza þovjeþanstva, Hrvatski zemljopis, Zagreb, str. 95.

223
Tako je geopolitika ponovno sve više "ulazila" u analizu energetskih izvora i problema
osiguranja buduće energetske potrošnje.
Sve ovo je uslovilo da na primjeru nafte temeljni ekonomski zakoni ponude i potražnje
ne vrijede podjednako kao kod ostale robe. Naime, kad su cijene nakon 2002. počele rasti,
rasla je i potrošnja, kad su cijene 2004. porasle još više, globalna potrošnja je iste godine
dostigla rekordni porast od 3,7 posto. Time je godišnja stopa porasta potrošnje nafte podsjetila
na velik rast potražnje za naftom sa početka sedamdesetih, u predvečerje naftnih šokova i
energetske krize. Tek nakon novih poskupljenja 2005. došlo je do usporavanja globalnoga rasta
potrošnje nafte. Mnogi analitičari kao da su zaboravili temeljno pravilo ekonomije o robi, te o
različitom ponašanju elastične i neelastične robe na promjenu ponude i potražnje. To pravilo
kaže da se nafta ubraja u izrazito neelastičnu robu, što znači da porast cijene kod takve robe ne
izaziva automatske promjene potražnje.
Upravo zbog strategijske uloge nafte u suvremenim privredama i civilizaciji uopšte,
njena ponuda i potražnja ne osigurava ni približno savršenu regulaciju tržišta i robnih berzi,
kao što je slučaj s većinom ostale potrošne robe. Nafta se pojačano kupuje i u slučaju kad
joj cijena raste, njome se više špekuliše upravo kad joj poraste cijena, a takve su špekulacije
itekako privlačne zbog velikog profita u naftnom poslovanju. Sve to utiče na daljni porast
potražnje za naftom, uprkos porastu cijena, opštoj spoznaji o njenoj sve većoj politizaciji na
početku XXI vijeka ili čak upravo zbog toga što nafta s povećanom politizacijom postaje sve
dragocjenija strategijska roba.
Još prije 11. septembra, a posebno nakon tih za SAD posebno šokantnih i tragičnih
dogadaja, intenzivirale su se strategijske analize i propitivanja što za SAD znači zavisnost o
nafti, kako politički osigurati sve veći budući uvoz nafte i kako izvući najveću svjetsku silu iz
političkih dilema buduće pretežne zavisnosti o politički nestabilnom Bliskom istoku.
Organizovana su brojna stručna savjetovanja i okrugli stolovi, a časopisi poput Foreign
Affairs, International Affairs i drugi postali su stalne debatne tribine o američkom položaju u
savremenom svijetu i američkoj politici, te odnosu globalizacije i globalizma prema pojavama u
islamskim zemljama i na Bliskom istoku.
Na jednom od prvih takvih okruglih stolova, Robert E. Ebel, tadašnji direktor
energetskoga programa Centra za strategijske i međunarodne studije u Vašingtonu, u aprilu
2002. godine jasno je postavio temeljni problem savremene energetike i politike, problem sa
sudbonosnim finansijskim i geopolitičkim posljedicama. Taj se problem sakriva u ironičnoj
činjenici kako će svijet, uprkos gotovo nepredvidivim i nesagledivim tehnološkim promjenama i
razvoju, koji je toku, još duboko u XXI vijeku ili najmanje još nekoliko decenija, presudno
zavisiti o istim energetskim izvorima kao u XX vijeku, tj. o uglju, nafti i prirodnom plinu.11
Prema Ebelu, glavni trendovi u budućem razvoju potrošnje nafte biće:
• evropska zavisnost o bliskoistočnoj nafti,
• azijska zavisnost o snabdijevanju bliskoistočnom ,odnosno naftom iz područja
oko Perzijskog zaliva uveliko će porasti
• američki uvoz nafte i dalje će rasti.
Ta predviđanja pokazuju kako će uloga Bliskog istoka u podmirivanju globalne
potrošnje energije rasti sljedećih nekoliko decenija.
Budući trendovi razvoja prirodnoga plina:
• prirodni plin je najbrže rastući izvor primarne energije,
• predviđa se udvostručenje globalne potrošnje prirodnoga plina do 2025. god. i
takav rast će zahtijevati velika infrastrukturna ulaganja,
• SAD će sve više zavisiti o uvozu prirodnoga plina,

11
Ebel, R.E (2002). Geopolitics of Energy Into the 21 st Century. U.S. Department of State. Washington, D.C,
May 16.

224
 • Rusija koja obezbjeđuje više od 26 posto evropske potrošnje priodnoga plina
zainteresovana je za daljnje povećanje tog udjela.
Medutim, kao i sve ostale analize energetskoga razvoja koje su objavljene, i ova je
pokazala kako uloga bliskoistočnih izvoznica nafte, a posebno Saudijske Arabije, u
snabdijevanju naftom raste, kao što bi to isto vjerovatno pokazale i one koje nisu objavljene.
Budući da prema svim predviđanjima američki uvoz nafte takođe raste, a u takvim okolnostima
neizbježno će porasti politički uticaj Saudijske Arabije i ostalih blisko istočnih izvoznica nafte,
onda splet odnosa u novonastalim okolnostima nakon 11. septembra 2001. postaje u najmanju
ruku politički neugodan, ako ne i opasan za SAD i njegovu vodeću ulogu u savremenom
globalizovanom svijetu.
Porast političkog uticaja Saudijske Arabije još je osamdesetih godina XX vijeka, u
jeku tadašnjega pojeftinjenja nafte i nakon kraha kartelske moći Organizacija zemalja
proizvoÿaþa i izvoznica nafte OPEO-a, (Organization of Petroleum Exporting Countries -
OPE ) 12 najavljivao bivši saudijski ministar za naftu Ahmed Zaki Yamani. 13 Govoreći u
jednoj britansko-norveškoj dokumentarnoj seriji o istoriji nafte i naftne industrije, Yamani je
rekao da će Saudijska Arabija, bez obzira na trenutno stanje i cijenu nafte na svjetskom
tržištu, u XXI vijeku znatno povećati proizvodnju nafte, da će povećana potražnja za naftom
tu proizvodnju pretvoriti u povećanu ekonomsku moć koja će dovesti do porasta političkog
uticaja Saudijske Arabije. Petnaestak godina poslije te izjave to se upravo događa. Saudijska
Arabija povećava proizvodnju do granice proizvodnih kapaciteta, zbog njene visoke cijene
prihodi od nafte rastu do istorijskih rekorda, a s time postupeno jača i politički uticaj. To se
najbolje moglo vidjeti u ljeto 2005. godine nakon smrti saudijskoga kralja Fahda Ibn Sauda, tj.
iz načina na koji je glavna televizijska mreža - CNN (The Cable News Network CNN)14 i druge
televizijske mreže popratile njegovu sahranu i ustoličenje novoga kralja Abdullaha Ibn Sauda.
U vezi s prednjim potrebno je naglasiti da je Saudijska Arabija prije osamdeset
godina bila malo poznato pustinjsko kraljevstvo koje je obuhvatalo Meku i najsvetija islamska
mjesta u koja više od hiljadu godina hodočaste brojni muslimani. Pronalaskom nafte
promijenjena je sudbinu kraljevstva, a naročito porastom proizvodnje šezdesetih, te nakon
naftnih šokova sedamdesetih i osamdesetih godina XX vijeka. Na početku XXI vijeka
Saudijska Arabija je među najvećim izvoznicima hrane na Bliskom istoku, a i među razvojno
najpropulzivnijim zemljama u svijetu. Povećanjem cijene na preko 70 dolara za barel,
saudijski bruto prihodi od nafte približavaju se iznosu od 700 milijardi dolara za godinu.
Očekuje se da će velike zalihe i dalji uticati na rast prihoda od nafte omogućiti sve veći
politički uticaj Saudijske Arabije. Istovremeno, unutrašnji razvoj kraljevstva opterećen je
problemima prebrzog razvoja, kulturoloških šokova izazvanih globalizacijom, prevelikim
uticajem konzervativnog islamskog klera i uopšte odnosom islama i savremenosti.
Sjedinjene Američke Države sedamdeset su godina njegovale političko savezništvo sa
Saudijskom Arabijom, a lično sa njenom vladajućom dinastijom. Amerikanci su decenijama
bili tehnološki, vojni, obrazovni i razvojni pokrovitelji Saudijske Arabije, tolerišući pritom
saudijskoj vladajućoj strukturi izraziti konzervativizam i strogo pridržavanje šerijatskog
prava u unutrašnjim odnosima. Tako američkim i međunarodnim udruženjima za ljudska
prava pod američkim pokroviteljstvom nisu smetala javna smaknuća i sakaćenja u Saudijskoj
Arabiji. To dugogodišnje savezništvo, na svojevrstan način "iskovano" i "cementirano"

12
OPEK je formiran u Bagdadu 10. septembra 1960. od strane pet najvećih proizvođača nafte i to: Saudijske
Arabije, Iraka, Venecuele i Kuvajta. Godinu dana kasnije pridružio se i Katar, a 1962. god. Indonezija i Libija.
Godine 1967. član OPEK-a postaje Abu Dabi (jedan od Ujedinjenih Arapskih Emirata), a 1969. Alžir i Nigerija,
Ekvador je postao član OPEK-a 1973. (napustio 1992), Gabon postao član 1975. (napustio 1994).
13
Yergin. D. (1990). The Price the epic quest for oil, money & power, Free Press, New York, str. 640.
14
CNN je glavna američka televizijska mreža na engleskom jeziku i 24-satni informativni kanal. Osnovao ga
je Ted Turner 1980. godine.

225
naftom trajalo je sve do 11. septembra 2001. i američke spoznaje kako su teroristi koji su
planirali i izveli atentate većinom saudijski državljani, od kojih su neki, pa i sam Osama bin
Laden iz porodice veoma bliske vladajućoj saudijskoj dinastiji. Osim toga, daljnje jačanje
političkog uticaja Saudijske Arabije na Bliskom istoku može postati određena prijetnja
američkoj političkoj kontroli Bliskog istoka i lično američkom načinu rješavanja
bliskoistočnih političkih problema.
Zbog toga je primarni američki energetski cilj pronaći način kako se sljedećih
nekoliko decenija osloboditi sudbinske i sve veće zavisnosti o nafti. Dok se to ne dogodi,
odnosno dok kapital i tehnološki razvoj ne omoguće diversifikaciju potrošnju energije, politički
pritisak, uključujući vojne mjere, SAD imaju zadaću osigurati dovoljan protok nafte prema
Americi i njenim saveznicima, tj., prema zapadnim zemljama. Takva slagalica geopolitike
energije i američke uloge u savremenim globalnim suprotnostima nameće se kao logična
posljedica ekonomskog i energetskog stanja u svijetu, kao i političkih okolnosti nastalih na
početku XXI vijeka, te napetosti i sukoba nakon 11. septembra 2001.

Nafta: bogatstvo i siromaštvo

Paralelno s američkom vojnom i političkom reakcijom na 11. septembar, tj. između
2001. i 2006. množili su se radovi američkih nezavisnih specijalizovanih naučnih centara o
geopolitici energije, zavisnosti savremene ekonomije o nafti, te o nužnosti korjenite promjene
buduće potrošnje energije. Sjedinjene Američke Države su se i same razvile na materijalnoj
osnovi koju je krajem XIX i u prvoj polovini XX vijeka omogućila upravo nafta. Zbog toga,
današnja 60-postotna, ako ne i veća, američka zavisnost o uvozu nafte postaje sve opasnijom
tehnološkom, ekonomskom i političkom činjenicom, koja može početi ugrožavati i samu
američku globalnu premoć.
Stoga su ozbiljne američke studije tražile i traže način kako se osloboditi zavisnosti o
nafti, te se proučavaju metode kako to postići i procjenjuje razdoblje u kojem se to može
ostvariti. S tim u vezi procjenjuje se da bi SAD odmah morale učiniti bitne pomake u
smanjivanju uvozne zavisnosti o nafti, bitnim unapređenjem energetske efikasnosti,
stimuliranjem većeg korištenja prirodnoga plina, razvojem biogoriva i ostalih alternativnih
izvora energije, te se spremiti za korjeniti prelazak na nove izvore energije oko 2050. godine.
Prema ozbiljnim analizama, ulaganje 180 milijardi dolara u sljedećih deset godina moglo bi
donijeti direktne koristi u iznosu od 130 milijardi dolara bruto, odnosno 70 milijardi neto
koristi svake godine nakon 2025.
Osim SAD-u i Saudijskoj Arabiji, nafta je još nekim zemljama omogućila velik
razvojni skok. Ozbiljne ekonomske i razvojne analize mogle bi potvrditi da je Velika
Britanija upravo zahvaljujući nafti i prirodnom plinu iz Sjevernoga mora sedamdesetih i
osamdesetih godina savladala dugoročnu ekonomsku depresiju izazvanu slomom
kolonijalnoga carstva početkom šezdesetih godina XX vijeka.
Iran je zbog otkrića nafte, od dvadesetih do pedesetih godina XX vijeka, bio predmet
velikih pritisaka vanjskog kapitala i politike, te krupnih društvenih i političkih poremećaja.
Nakon islamske revolucije i tokom rata s Irakom, Iran je prošao teško razdoblje unutrašnje
destabilizacije i rata. Međutim, nakon odbijanja iračkog napada i primirja 1988., Iran je
postepeno stabilizovo vlastitu ekonomiju i društveni sistem da bi, nakon poskupljenja nafte
početkom XXI vijeka, započeo ekonomski i tehnološki razvoj. Sukob Irana i SAD-a oko
iranskoga razvoja nuklearne tehnologije nije slučajan. Prema američkim političkim
optužbama, Iran namjerava razviti nuklearno oružje, a kako već posjeduje rakete srednjega
dometa može postati prava opasnost za Izrael i američke interese na Bliskom istoku.15

15
Dekanić, I. op. cit. str. 243.

226
 S druge strane, Irak i Nigerija mogu poslužiti kao primjeri zemalja kojima nafta nije
donijela ništa dobro. Irak ima dosta dugačku listu prevrata, državnih udara, unutrašnjih
nestabilnosti i promjena vlasti izazvanih zbog nafte. Navedimo samo najznačajnije: tridesete
godina XX vijeka, britanska okupacija u Drugom svjetskom ratu, svrgavanja kralja 1958.,
četvrt vijeka apsolutističke vladavine Sadama Huseina, Zalivski rat 1991., ekonomske
sankcije i međunarodna izolacija, američki napad i rat 2003., te kasnije nestabilnosti u samoj
zemlji što je dovodilo do građanskog rata između unita i šita, te Kurda tokom posljednjih
godina.
Slično tome, u Nigeriji praktično od otkrića nafte početkom sedamdesetih godina
trajno vlada politička nestabilnost, povremeno prekidana otvorenim sukobima, pobunama i
gradanskim ratom. Počevši od tragičnog rata povodom secesije naftom bogate pokrajine
Bijafre do pobuna i previranja proteklih nekoliko godina, Nigerija nije uspjela u većoj mjeri
usvojiti tehnologiju proizvodnje nafte niti uspostaviti vlastitu naftnu industriju i tako je
decenijama izložena slobodnom djelovanju naftnih kompanija, ali i diskretnom, ali stalnom i
pogubnom političkom pritisku.
U posljednjoj fazi svog postojanja SSSR je bio najveći svjetski proizvođač nafte,
početkom osamdesetih proizvodio je više od 6000 miliona tona godišnje. Veliki pad cijena
1986. pogodio je devizni bilans SSSR-a tako da se od toga nikad nije oporavio i time je
počela spirala privrednog urušavanja koja je dovela do sloma komunizma, poraza u hladnome
ratu i raspada SSSR-a. Proizvodnja nafte je potkraj devedesetih prepolovljena. Međutim,
nakon porasta njene potražnje i političke konsolidacije Ruske Federacije pod vlašću
predsjednika Putina, ruska naftna industrija počinje se oporavljati što se ispoljilo kroz
ekonomski politički i geopolitički uspon Ruske Federacije, koja danas zauzima jedno od
glavnih globalnih proizvođača plina i nafte u svijetu.
Prema tome, jasno je kako pronalazak nafte i velika otkrića i potvrđivanje znatnih
zaliha mijenjaju sudbinu zemlje. Kontrola nad naftom i dalje je temelj političke moći, ali su
forme političkog i ekonomskog pritiska promijenjene. U uslovima globalizacije, temelj
političkoga pritiska je zahtjev za prihvaćanje političkih pravila međunarodne zajednice,
otvaranje unutrašnjeg tržišta međunarodnim kompanijama, a u prvom redu američkim
naftnim superdivovima Sedam sestara. 16 Politička kontrola danas se ne ostvaruje
uplovljavanjem topova u naftne luke, nego satelitskom kontrolom i brzim, ali ubojitim
udarima avijacije, te intervencijama specijalnih snaga.
Geopolitička uloga nafte je nepobitna, iako posljedice njena otkrića u nekoj zemlji
mogu biti veoma različite. Primjeri SAD-a i Saudijske Arabije pokazuju jednu stranu nafte,
njen doprinos preporodu ekonomije i razvoju zemlje. Primjer Iraka i Nigerije pokazuje kako
nafta i njeno posjedovanje može značiti i svojevrsno prokletstvo, ako je zemlja na
vjetrometini geopolitičkih interesa i računica velikih u njihovoj borbi za globalnu moć.
Medutim, ti primjeri nedvosmisleno pokazuju da je geopolitika energije u samim temeljima
geopolitike.
Geopolitička uloga energije, a u prvom redu nafte iskazuje se kao složen sistem tržišta
i geopolitičkih monopola, uz latentnu nestabilnost zbog političkih ili tržišnih poremećaja.
Tržišni poremećaji ipak destabilizuju nesmetano djelovanje tržišta i samu globalizaciju, a
16
Poslije Drugog svjetskog rata sedam najvećih svjetskih naftnih koncerna nazivani su „Sedam sestara“. Esso,
Shell, BP, Mobil, Chevron, Gulf oil, Texaco. Međutim, promijenili su se odnosi moći u naftnoj industriji.
Koncerni su se međusobno ujedinili. Od sedam sestara ostala su četiri: američki koncerni Exxonmobil i Chevron
i dva evropska: nizozemski Royal Dutch Shell i British Petroleum. Tu su i dva nova koncerna: ConocoPhillips
iz SAD i francuski Total. Tih šest koncerna danas u velikoj mjeri kroje naftnu sudbinu svijeta. Doduše, ni ovi
giganti više nisu apsolutni vladari tržištem – pojavilo se sedam novih globalnih igrača iz zemalja „brzog“
razvoja. Tu spadaju saudijski koncern Aramko, ruski Gazprom, kineski CNPC, iranski NIOC, venecuelanski
PDVSA, brazilski Petrobras i malezijski Petronas. Njima je zajedničko to da su uglavnom u vlasništvu države.

227
naročito poremećaji izazvani globalnim terorizmom. S druge strane, politički poremećaji
proizlaze iz odnosa SAD-a i arapskih zemalja Bliskog istoka, koje raspolažu s dvije trećine
svjetskih zaliha nafte i plina. Istovremeno, politički poremećaji izazvani globalnim
terorizmom traže i globalnu, kontrolu, te time utiču na jačanje geopolitičke moći SAD-a.
Prema tome, globalizam i terorizam na skriven su način zapravo povezani u svjetskoj
jednačini političke moći. Iako su smrtni neprijatelji, globalizam i globalni terorizam kao da
ne mogu jedan bez drugoga. Globalni terorizam izaziva potrebu za globalističkom reakcijom,
a vezivno tkivo ove čudne veze je nafta i njena još uvijek presudna uloga u suvremenoj
ekonomiji i životu.17

Globalizacija i potrošnja energije

Globalizacija je zapravo započela sa standardizacijom sistema potrošnje nafte i

globalizacijom svjetskog naftnog tržišta dvadesetih godina prošlog vijeka. Nakon Drugog
svjetskog rata globalizacija oružja i oružanih sukoba te naftnih potrošača, poput automobila,
brodova i avio prevoza, dala je novi zamah ukupnim globalizacijskim procesima. Konačno,
globalizacijom tržišta robe, kapitala i informacija, nakon neuspjeha komunističke ideologije u
pokušaju izgradnje "novog" svijeta, te propasti socijalističkoga društveno-ekonomskog
sistema, dolazi do apsolutne prevlasti slobodnog preduzetništva uz ubjeđenje kako tržište
idealno usklađuje i reguliše sve ekonomske procese, pronalazeći najekonomičnija, najbolja i
najracionalnija rješenja za sve probleme.
Takvom uvjerenju pridonijelo je uspješno djelovanje globalnog tržišta u privredi
tokom devedesetih godina XX vijeka. Robne berze su uspijevale racionalno usmjeriti viškove
sirovina, poljoprivrednih proizvoda i energije, a globalizacija informacija nevjerojatno je
ubrzala tok novca, pa su berze kapitala postale nove magične "piramide" opšteg prosperiteta
globalizovane tržišne ekonomije. Tokom većeg dijela tih decenija cijena nafte je bila niska,
stabilna i podsticajna za različite poraste potrošnje. S njenim padom 1998. godine naizgled je
slomljena kartelska moć OPEC-a, a spajanja naftnih divova i stvaranje američkih i britanskih
superdivova ExxonMobila, Chevrona, Sheila i BP-a opravdavano je daljnjim korakom u
globalizaciji i racionalizaciji sistema naftnoga tržišta i energetskih tehnologija. Čak je i
finansijska kriza, koja je neposredno prije toga pogodila tržište kapitala u Aziji i finansijski
sistem i valutu Ruske Federacije obrazložena kao tržišno usmjerena racionalizacija globalnoga
protoka kapitala.
Na valu smanjenja cijene nafte dolazi do ekspanzije potrošnje u Sjevernoj Americi,
većem dijelu Evrope i istočne Azije, kao i ubrzanog razvoja industrije u Kini i Indiji.18 To je
povećalo potražnju za energijom, naročito naftom, a povećana potražnja dovela je do porasta
cijene nafte. Analitičari su pozdravili blagi porast cijene nafte početkom XXI vijeka,
tumačeći to pobjedom racionalizacije apsolutnog tržišta i povoljnim uticajem mehanizma
globalnih robnih berzi i berzi kapitala. Trenutna neracionalnost ili nespretnost u poslovnoj
strategiji nekog od naftnih divova, ili bilo koje druge multinacionalne kompanije, berze ka-
pitala ubrzo bi korigovale sniženjem cijene njenih akcija, dok bi opšti rast berzanskih indeksa,
niska inflacija i konstantan privredni rast odražavali uvjerenje u savršenost sistema
globalnoga tržišta. Ekonomski analitičari su tu pojavu globalističkim jezikom nazvali
restrukturiranje.
U poslovanju kompanija izgradila se nova filozofija poslovne strategije koja je,
polazeći od marketinške orijentacije poslovanja, pažnju preusmjerila sa stvarnih tehnoloških
i finansijskih parametara poslovanja na problem tržišnog uspjeha kompanije, ugled marke i

17
Dekanić, I. op.cit. str. 247.
18
Prema, Ote, M. (2009). Slom dolazi, Banja Luka: Romanov, str. 64.

228
kretanje vrijednosti akcija. Kvalitet proizvoda sve se manje mjeri stvarnim kvalitetom, u
kojem je trajnost postala gotovo nebitna, ali je tržišni dojam o proizvodu i o kompaniji postao
temelj uspjeha. Analitičari su ubrzo smislili globalističke pojmove poput "brenda" i
"brendinga", što bi odgovaralo stvaranju marke (na tržištu) i brizi o ugledu marke. Stvarni
proizvodni parametri, a posebno utrošak energije postali su manje bitni, jer je energija bila
relativno jeftina u odnosu na brzo rastuće cijene globalnih proizvoda ili globalizovanih
usluga, poput telekomunikacija ili interneta.
Početkom XXI vijeka dolazi do novog zamaha proizvodnje automobila, povećanja
snage motora, a time i potrošnje goriva uprkos sveprisutnim reklamama o smanjenju iste. Nije
rijetkost da današnji automobili takozvane srednje klase imaju pogonske motore snage 400 pa
i više konjskih snaga (oko 300 kilovata), primjera radi, onoliko koliko su imali tenkovi u
Drugom svjetskom ratu, ili samo pola snage motora borbenih aviona iz tog istog rata. Cijena
automobila slične kategorije gotovo je udvostručena između 1990. i 2007. godine, ali je i
prodaja ubrzano rasla jer je globobalizovano tržište omogućilo porast potražnje u istočnoj
Evropi, Rusiji i Kini. Uz to, globalizacija tržišta i razvoj tranzicijskih zemalja u istočnoj Evropi
i jugoistočnoj Aziji omogućili su mnogo bržu zamjenu modela, sve jednostavniju prodaju, uz
sve veću standardizaciju i skuplje održavanje, koje je omogućavalo novi ekonomski rast.
Nove industrijske sile, kao Kina i Indija, pošle su maltene istim razvojnim putem
poput tradicionalnih industrijskih velesila SAD-a, zapadne Evrope i Japana. Ove zemlje
investiraju u razvoj prometne infrastrukture, industrijski tip ekonomskog razvoja, ekspanziju
velikih gradova i u jačanje lokalne finansijske infrastrukture kao integralnog dijela
globalnoga tržišta kapitala u praćenju lokalnog razvoja. Na takvoj razvojnoj strategiji Kina je
punu deceniju stopu ekonomskog rasta održavala na oko 10 posto. Indija je na prelazu u XXI
vijek apsorbovala radno intenzivnu proizvodnju pretežno potrošnih dobara iz Amerike i
Evrope i postigla godišnji rast od oko 5 posto. Taj je proces nazvan outsorsing.
Tako je globalizacija generisala ubrzavanje porasta potrošnje energije uz istodobno
globalizovani optimum toka novca, čime je stvoren privid kako globalno tržište robe, novca i
kapitala savršeno usklađuje privredni rast s optimalnom potrošnjom energije. Uz
globalizaciju, apsolutizaciju tržišta i potrošnje, prekomjerni tehnološki optimizam takođe je
uticao na stvaranje uvjerenja kako će tehnologija riješiti sve probleme i neracionalnosti
suvremene industrijske civilizacije. Tehnološki napredak potpuno je promijenio ekonomski
način života savremene civilizacije. Međutim, savremeni tehnološki napredak tekao je u dvije
etape. Tokom XVIII, XIX i prve polovine XX vijeka tehnološki razvoj je tekao putem
ekspanzije nauke i pretvaranja naučnih dostignuća u nove tehnologije što je zasluga
nadarenih inovatora, stvarajući pri tome rješenja često suprotna dotadašnjoj praksi. Sjetimo se
prve primjene željeznice, razvoja automobila, aviona, otkrića vezanih uz nuklearnu energiju,
djelovanja naftnih pionira, otkrića penicilina, otkrića danas uobičajenih medicinskih
sredstava i tako dalje.
U drugoj etapi, tokom druge polovine XX vijeka uspostavlja se sistem i sistemsko
razmišljanje, organizuje se naučno djelovanje i tehnološki razvoj, u kojem više nema mjesta za
inventivne pojedince, često neshvaćene i nepodržane od društva. Preciznije rečeno, savremeni
tehnološki razvoj u XXI vijeku naprosto ne trpi inventivne i nekonvencionalne pojedince.
Danas je sve u organizaciji, u regulaciji, u pokoravanju društvenim i stručnim normama, u
poštivanju konvencija koje je uspostavila i sankcionisala većina. To se podjednako odnosi na
naučne krugove, političke strukture, a posebno na finansijske sisteme. S tim u vezi u
današnjim okolnostima inventivni pojedinac, ma kako genijalan bio, teško da bi mogao
probiti sve normativne okvire, konvencionalna ograničenja, interesne barijere i uobičajena
mjerila uspjeha da bi osigurao finansijska sredstva i društveno razumijevanje potrebno za
pretvaranje izuma u tehnološku inovaciju i komercijalno prihvatljivu tehnologiju.

229
 Pravi paradoks energetske protivriječnosti je u tome što su rješenja kontradikcije
daljnjeg ekonomskog rasta i osiguranja energije za taj rast vezana za nadu kako će neki novi
blistavi umovi unaprijediti energetske tehnologije i proizvodnju energije učiniti
neograničenom. Postavlja se logično pitanje mogu li se u sadašnjim uslovima potpune
društvene normizacije i regulacije ostvariti naučne i tehnološke inovacije. Još konkretnije,
može li u XXI vijeku neko poput Ajnštajna ili Tesle, razraditi neku novu teoriju, objaviti je i
u roku od 15-estak godina nagovoriti neku od najmoćnijih svjetskih sila na ulaganje nekoliko
desetaka milijardi u istraživanja?
Sadašnje društvene okolnosti nisu sklone darovitim pojedincima koji odudaraju od
etabliranih sistema i uobičajenih navika. Savremena organizacija, zasnovana na sistemu i
organizaciji, podstiče tehnološki napredak zasnovan na mnoštvu pojedinačnih sitnih
unaprijeđenja koja se uklapaju u dotadašnja rješenja i poboljšavaju sistema mjerljivirn
parametrima kako bi kapital, koji ga na kraju i pokreće, imao jasnu sliku o napretku i
njegovim finansijskim efektima.
Suprotno tome, revolucionarna tehnološka rješenja i unaprijeđenja od prije sto i više
godina, po svojim su obilježijima redovno bila suprotna ustaljenoj praksi ili su barem bitno od
nje odudarala. Iz tog se nameće zaključak da je u XXI vijeku posebno teško, ako ne i
nemoguće postići revolucionarni napredak u tehnologiji i pribaviti relativno brzu finansijsku
podršku ili društveno razumijevanje za napredak koji bi bitno odudarao od ustaljenih
rješenja i potvrđene prakse.
Tako se stvara svojevrstan začarani krug iz kojeg kao da se ne vidi izlaz u sklopu
sadašnjih energetskih tehnologija, postojeće raspodjele političkih odnosa i finansijske moći,
te uspostavljene organizacije i uobičajenih normi ponašanja. Stalnim porastom potražnje
nafti prijeti iscrpljivanje izvora iste unutar jedne generacije, većina novih energetskih
tehnologija još se ne isplati, a svi očekuju rješenja od budućih tehnologija. Međutim, uz
postojeće geopolitičke suprotnosti i sukobe, te uz sadašnju sistemsku organizaciju naučne
djelatnosti i masovni konformizam u ostvarivanju tehnološkog razvoja, teško da je moguć
revolucionarni tehnološki napredak. Tako dolazimo do još jednog savremenog energetskog
paradoksa. Globalizacija, tehnološki razvoj i širenje tehnologije uticali su na intenziviranje
porasta potrošnje koji nije pratila racionalna potrošnja. Tako je globalizacija, osim na
globalno širenje tehnologije, uticala i na svojevrsnu parcijalizaciju njezine primjene. Naime
globalizacija ekonomije i kapitala dovela je do globalizacije potrošnje. Potrošnja zahtijeva
nove proizvode, a njihova proizvodnja nove skokove u energetskoj potrošnji.19 Na taj način se
globalizacijom i njenim širenjem povećava ukupna globalna neracionalnost upravo u
potrošnji energije, koja je kritični resurs kako s privrednog tako i s ekološkog stajališta.
Globalizacija podstiče porast proizvodnje, potrošnje, tržišta, kapitala i stalan tehnološki
razvoj koji omogućuje mjerljivu efikasnost uloženog kapitala. Međutim, taj globalni rast
istovremeno pospješuje eksploataciju fosilnih izvora energije i prirodnih resursa planete
Zemlje, a da tehnologija još uvijek nije pružila dovoljnu globalnu alternativu za fosilna
goriva.20

Zakljuþak
Već u Prvom svjetskom ratu pokazalo se da se nafta nalazi u samom središtu
geopolitike s obzirom na ulogu koju je imala u istom.
Nakon Drugoga svjetskog rata, glavni sadržaj geopolitičke uloge nafte transformisan
je u koncept kontrole nad naftnim nalazištima i kontrole proizvodnje od strane svjetskih
moćnika, u prvom redu SAD

19
Dekanić, I. op. cit. str. 363- 364.
20
Vidjeti, Škrbić, V. op. cit. str 92 - 98.

230
 Danas, odnosno u drugoj deceniji XXI vijeka, geopolitička uloga nafte se prvenstveno
ogleda u mehanizmima globalne političke kontrole i moći, tj. pravilima međunarodnih
odnosa, koje usmjeravaju, ili još preciznije diktiraju, oni u čije je ekonomske temelje
ugrađena dobit od nafte i plina.
U savremenom globalizovanom ekonomskom svijetu multinacionalna korporativna
organizovanja postaju, ne samo temelj za organizovanje ekonomije, već i socijalna formula
cijelog društva. To pokazuje da društvo ekonomiju na globalnom nivou sve više posmatra
kroz multinacionalne kompanije i njihovu globalnu ulogu. Osim toga, globalizacija je
donekle promijenila redoslijed sredstava kojima se procjenjuje politička moć i prevlast, jer su
globalizovane ekonomije, komunikacije i uticaji pop-kulture postale sve važnija sredstva za
postizanje političkog uticaja.
Stoga je nesumljivo da geopolitika nafte i prirodnoga plina ima i globalne političke
elemente i ciljeve. Pri tom je nafta, odnosno kontrola njenih naftovoda i polja glavni politički
i bezbjedonosni cilj SAD-a i zapadnih zemalja, dok je prekidanje nesmetanog toka nafte
glavni cilj terorističkih snaga. Energetska bezbjednost danas podrazumijeva i zaštitu od
pojačane terorističke prijetnje naftnim postrojenjima rafinerijama, tankerima i cjevovodima.
Ciljevi zemalja najbogatijih naftom, poput Saudijske Arabije donekle su
ambivalentni. Naime, Saudijska Arabija će jačati ako postojeći naftni sistem ostane manje ili
više netaknut, dok istovremeno taj sistem sa sobom nosi globalizaciju i globalizam koji
ugrožava njezine islamske temelje.
Teroristički napad na SAD koji se desio 11. septembra 2001.godine otvorio je drugu,
političku stranu buduće globalne energetske potrošnje i proizvodnje. Nakon tog događaja
počinju ozbiljnije rasprave koje se iz političke sfere prenose u sferu proizvodnje i potrošnje
energije i obratno, zatim raspravlja se o pitanjima političkih odnosa i savezništva između
SAD-a i Saudijske Arabije, ali i ostalih arapskih zemalja, kao i sve češće opšte preispitivanje
odnosa Zapada i Islama.
Geopolitička uloga nafte je nepobitna, iako posljedice njena otkrića u nekoj zemlji
mogu biti veoma različite. Primjeri SAD-a i Saudijske Arabije pokazuju jednu stranu nafte,
njen doprinos preporodu ekonomije i razvoju zemlje, dok primjer Iraka i Nigerije pokazuje
kako nafta i njeno posjedovanje može značiti i svojevrsno prokletstvo.
Globalizacija generiše ubrzavanje porasta potrošnje energije uz istodobno
globalizovani optimum toka novca, čime je stvoren privid kako globalno tržište robe, novca i
kapitala savršeno usklađuje privredni rast s optimalnom potrošnjom energije.
Međutim, taj globalni rast istovremeno pospješuje eksploataciju fosilnih izvora
energije i prirodnih resursa planete Zemlje, a da tehnologija još uvijek nije pružila dovoljnu
globalnu alternativu za fosilna goriva.

LITERATURA

1) Brezinski, Z. (2000) Velika šahovska ploþa: Američki primat i njegovi geostrateški imperativ.
Varaždin: Interland
2) Dekanić, I (2007). Nafta blagoslov ili prokletstvo, Zagreb: Golden marketing - Tehnička
knjiga
3) Ebel, R.E (2002). Geopolitics of Energy Into the 21 st Century. U.S. Department of State.
Washington, D.C
4) Engdahl, F. W. (2000). Stoljeüe rata. Zagreb: AGM
5) Hanitington, S. (2000). Sukob civilizacija i preoblikovanje svjetskog poretka, CID Podgorica,
Romanov Banja Luka
6) Klein, N. (2000). No space, No choise, No jobs, No logo. London: Flamingo
7) Mitrović, D. (2008). Meÿunarodna politiþka ekonomija, Beograd: Čigoja
8) Ote, M. (2009). Slom dolazi, Banja Luka: Romanov

231
 9) Stipirski, Z. (2002) Nafta pokretaþ uspjeha i kriza þovjeþanstva, Hrvatski zemljopis, Zagreb
10) Škrbić, V. (2012). Savremeno tržište nafte, Banja Luka: Nezavisni univerzitet Banja Luka
11) Yergin. D. (1990). The Price the epic quest for oil, money & power, Free Press, New York
12) Yergin.D.; Joseph,S. (2004). Komandni visovi. Beograd: Narodna knjiga

http://www.opec.org/opec
http://www.energyintel.com
http://www.forbes.com
http://www.eia,doe.gov

232
Mirjana ýeko, Jadranka Beriü UDK 316.334:323.1 Struþni rad

GLOBALIZACIJA I NACIONALNI IDENTITET

Apstrakt: Uvodni dio ovog rada odnosiüe se na razliþita teorijska objašnjenja globalizacije i
nacionalnog identiteta. U centralnom i zakljuþnom dijelu akcenat üe biti stavljen na uticaj
globalizacije na slabljenje i stapanje nacionalnih identiteta diljem (širom) svijeta.
Kljuþne rijeþi: nacionalni identitet, nacija, globalizacija, amerikanizacija, kultura

GLOBALIZATION AND NATIONAL IDENTITY

Abstract: The introductory part of this document refers to a different theoretical

explanations of globalization and national identity. The central and final part of this document will be
placed on the impact of globalization on the weakening and merging of national identity worldwide.
Key words: national identity, nation, globalization, americanization, culture

Uvod

Globalizacija je univerzalni proces koji podrazumijeva međusobnu povezanost i

međuzavisnost država i društava povezujući ih u jedan savremeni svjetski sistem. Osnovna
karakteristika globalizacije je sveobuhvatnost prostora, ekonomije, politike, kulture,
stanovništva i ostalih faktora društvenog života u svjetskim razmjerama. Ovi procesi su
omogućeni i olakšani novim sistemima komunikacije i transporta, te razvojem i širenjem
novih tehnologija.
Globalizacija predstavlja svako djelovanje koje prelazi teritorijalne granice. Anton
Ferenčić (Upravljanje promjenama. Pripreme za 21. stoljeüe, Zagreb, Izvori, 1997.),
globalizaciju je definisao “kao proces zbližavanja pojedinaca, država, regija u integralni
sistem ljudske zajednice”. Globalizacija je potrebna da bi se zajedničkim naporom i
interakcijom svih ljudi prevladale teškoće haotične prirode i haotičnog ljudskog društva.”(str.
91.) Neki autori, globalizaciju definišu kao “rast globalne, transkontinentalne
međupovezanosti”. Globalizacija je dakle, privredno, socijalno, političko djelovanje koje
prelazi granice nacionalnih država. Npr. trgovina koja se odvija na svjetskom tržištu,
transnacionalne korporacije, migracije, transport, nauka, ideje, masovna kultura, zagađivanja,
informacijska i komunikacijska tehnologija - sve su to aspekti ili pojavni oblici procesa
globalizacije.
Uzroci sve veće globalizacije su pad komunizma, porast međunarodnih i regionalnih
mehanizama vladavine, međunarodne vladavine i nevladinih organizacija. Sam pojam
globalizacije i njen karakter su predmet velikih teorijskih i ideoloških rasprava i sukoba
rivalskih koncepcija. Neki autori u globalizaciji vide otjelotvorenje željezne istorijske
nužnosti, dok je za neke ona samo jedan veliki mit. Na jednoj strani su oni koji tvrde da je
globalizacija objektivan i spontan planetarni proces, dok je za druge ona isključivo projekat
dominacije Zapada, tačnije amerikanizacije svijeta. „Prema jednoj liniji argumentacije,

Master studije Sociologije, Fakultet političkih nauka, Banja Luka

233
globalizacija označava kraj nacionalnih država, dok drugi tvrde da će u svijetu koji se sve
više integriše, uloga nacionalnih država biti još važnija.“1
Neizbježno nam se nameće pitanje: Da li globalizacija dovodi do povećavanja
nejednakosti u cijelom svijetu ili, suprotno tome, doprinosi smanjivanju nejednakosti među
državama u njihovom ekonomskom razvoju? Na jednoj strani se nalaze oni koji proces
globalizacije smatraju poželjnim i korisnim zbog jačanja konkurencije, stvaranja preduslova
za kreiranje zdravijeg tržišta i mogućeg smanjenja jaza između bogatih i siromašnih zemalja,
na drugoj strani su oni koji tvrde da globalizacija produbljuje nejednakosti i dovodi do
trajnog marginalizovanja siromašnijeg dijela naše planete. „Značaj ovog procesa doveo je do
oštre polarizacije na pobornike i kritičare globalizacije. Pobornici globalizaciju vide kao
jedan nov proces, koji se može mjeriti prodorom interneta; oni smatraju da je to jedina
ideologija koju treba propovijedati te da ona predstavlja trijumf tržišta. Na drugoj strani su
kritičari, koji glasno negoduju zbog svih loših stvari koje pripisuju globalizaciji. Oni smatraju
da globalizacija nije sasvim nov proces, da on postoji vijekovima, stalno napredujući uz
povremeno veliko nazadovanje. Smatraju da svaka zemlja, a ne samo Amerika, u praksi gleda
na tržište kao na sredstvo, a ne ideologiju, koje je na domaćem terenu prilagođeno sistemu
raspodjele zarada i moralnih vrijednosti određenih lokalnim društvenim normama.“2

Nacionalni identitet

Martin Heidegger iznosi sledeću definiciju identiteta: "Prema uobičajenoj formuli stav
identiteta glasi: A=A. Taj stav važi kao vrhovni zakon mišljenja [...] jer s njime bismo htjeli
iskusiti šta identitet jeste. [...] Kao zakon mišljenja stav važi samo ako je on zakon bitka, koji
glasi: svakom biću kao takvom pripada identitet, jedinstvo sa samim sobom."3
Nacionalni identiteti počeli su se razvijati kad i nacionalne države, na teritoriji Zapadne
Evrope. Ovo je novovjekovna i savremena pojava i nije se nalazila u etnički i vjerski
heterogenim carstvima, niti u srednjovjekovnim feudalnim državama. Nacija je, zapravo,
projekat vladajućih elita - političara, vjerskih vođa itd. Nacija u osnovi počiva na određenim
istorijskim činjenicama. Da bi se narod identifikovao sa nacijom bilo je neophodno stvoriti
jedinstven jezik i stvoriti sistem obrazovanja. Pored vojske, škole su sve do pojave
informatičko-komunikacione revolucije, predstavljale osnovno sredstvo širenja nacionalne
svijesti. Poseban značaj imala je državna interpretacija istorije.
„Pojedinac se socijalizuje i gradi svoj identitet [...] kroz dugi period koji se proteže od
rođenja do zrelog doba. Neprekidno, slika koju gradi o sebi, svojim vjerovanjima i
predstavama o sebi predstavlja izuzetno značajnu psihološku strukturu koja mu omogućava
da odabire svoje društvene aktivnosti i svoje odnose. [...] Pojedinac sebe otkriva kroz
sopstvena opažanja i aktivnosti, ali i kroz odnos prema drugima i viđenje drugih. [...] Identitet
se zasniva na strastvenim odnosima pojedinaca sa drugim.“4
Lični nivo identiteta, zapravo, obuhvata lične karakteristike kao što su: mane, kvaliteti,
interesi, ukusi, vrijednosti i uloge koje pojedinac pripisuje sebi. To je, uglavnom, posljedica
lične potrebe za samoaktualizacijom i samovrijednovanjem. Pojedinac najčešće prilagođava
svoje karakteristike kako bi se prikazao u što boljem svjetlu, međutim i ovaj nivo identiteta se
gradi u odnosu sa okruženjem.

1
http://www.scribd.com/doc/31207243/Globalizacija-teorijski-aspekti
2
Ivana Pantelić, Vlado Pavićević, Vladimir Petrović i Goran Milovanović, Aspekti Globalizacije, Beograd:
Beogradska otvorena škola.
3
Martin Heidegger, Stav identiteta, u: Kraj filozofije i zadaüa mišljenja, Zagreb, 1996.
4
Žan-Klod Ruano-Borbalan, Izgradnja identiteta, u: Katrin Halpern i Žan-Klod Ruano-Borbalan (urs.),
Identitet(i): pojedinac, grupa, društvo, 2009. CLIO, Beograd, str. 6.

234
 Kolektivni identitet podrazumijeva pripadnost primarnim grupama poput porodice,
profesionalnog kruga, prijatelja i sl., ali i sekundarnim: kulturna, vjerska, politička,
nacionalna i pripadnost drugim institucijama. „Grupa funkcioniše kao izuzetan katalizator
individualne identifikacije. Grupa socijalizuje pojedinca, a pojedinac se identifikuje s njom.
Ali, u isto vrijeme taj proces omogućava pojedincu da bude različit i da djeluje na svoje
okruženje. Za pojedinca, identitet se ne javlja kao prosto spajanje društvenih uloga i
pripadnosti. On mora biti shvaćen kao dinamična cjelina gdje različiti elementi međusobno
djeluju komplemetarno ili konfliktno.“5
Dakle, nacije i nacionalne zajednice i nacionalni identiteti, kao savremene istorijske
pojave, moderni su fenomeni. Nastaju i izgrađuju se, tokom socijalnih promjena i procesa
dugoga trajanja, u epohi Moderne i modernog društva ne samo kao individualni i grupni
identiteti nego i kao moderni nacionalni kolektiviteti i ujedno kao kolektivni identiteti.
Nacionalni identiteti se pojavljuju u Evropi krajem 18. vijeka, a izgrađuju se i neprekidno
mijenjaju tokom 19. i 20. vijeka. To je razdoblje kada evropski narodi stvaraju nove
nacionalne vrijednosti i tragaju za višestrukim društvenim identitetima, koji nastaju u procesu
konstrukcije. To je proces stalnih društvenih i nacionalnih promjena, ali i socijalnih, etničkih
i nacionalnih suprotnosti.

Globalizacija i nacionalni identitet

Globalizacija je u fenomenološkom smislu samo novi pojavni oblik hegemonije velikih

sila, koji zahtijevaju uklapanje ili brisanje onih koji stoje na putu uspostavljanja
nemilitarističke svjetske prevlasti. U pravilu tek nastale male nacionalne države, kao
neplanirani politički prozvodi političke istorije s kraja 20. vijeka pojavljuju se kao barijere
uspostavljanja nove svjetske moći. Ideologija slobode instrument je osvajanja svijeta,
odnosno uspostavljanja globalne političke moći. Globalizacija kao postmoderni proces
sofisticirana je varijanta neohegemonizma.
Mnoštvo različitih koncepcija o globalizaciji može se podijeliti u dvije krajnje različite,
velike teorijske slike globalizacije: struju hiperglobalista i struju skeptika. Toj podjeli
potrebno je dodati i struju kritiþke teorije globalizacije, a u najznačajnije predstavnike
ubrajaju se: Z. Bauman, U. Beck, M. Castells, A. Giddens, D. Held.
Za hiperglobaliste globalizacija je istorijska nužnost, neizbježna je. Suverene države,
samosvojne kulture kao i svijet nacionalnih ekonomija ostaje u prošlosti. Korporacije i
transnacionalni finansijski kapital, pod okriljem svjetskog ekonomskog arbitra (MMF),
nezadržive su ekonomske sile koje pretvaraju nacionalne ekonomije u svoje lokalne jedinice.
Globalizacija uništava nacionalne države, ona u potpunosti oduzima njihovu autonomiju i
suverenitet. Televizijske serije, vijesti i filmovi kao kulturni proizvodi informatičko-medijske
revolucije najavljuju kraj nacionalne kulture i identiteta. Čuvena Fukujamina slika svijeta,
njena najava „kraja istorije“ takođe spada u krug hiperglobalista. Fašizam i komunizam
nestali su sa scene, tržište i demokratija postaju univerzalna socijalna formula koja stvara
uniformisani, unipolarni svijet.
Skeptici na globalizaciju gledaju potpuno suprotno. Ekonomska globalizacija je samo
mit. Suprotno globalizaciji stoji regionalizacija. Stvorena su tri finansijska i trgovačka bloka
(evropski, pacifičko-azijski i američki) koji ne ujedinjuju već dijele svijet. 21. vijek ne samo
što ne proglašava smrt nacionalne države već predstavlja eru eskalacije novih nezavisnih
država. Nacionalne države nisu pasivne žrtve već kreatori globalizacije.

5
Žan-Klod Ruano-Borbalan, Izgradnja identiteta , 2009, CLIO, Beograd, str. 9.

235
 Od njih dolaze pravila koja oblikuju svjetsku ekonomiju. Projekat koji ima za cilj
održavanje dominacije Zapada očitava se u upravljanju ekonomskom globalizacijom i
nadnacionalnim institucijama. Iz toga proizilazi zavistnost kao odlučujuće obilježje
međunarodnog poretka. Umjesto integracije svijeta, na djelu je njegovo rasparčavanje – sve
dublja nejednakost moćan je podsticaj fundamentalizmu i agresivnom nacionalizmu, koji
svijet dijeli u različite i sukobljene civilizacijske blokove i etničke enklave (D. Held).
Globalizacija je dvodimenzionalna. Prva njena dimenzija jeste trajnost i nezadrživost
objektivnog procesa – kompresija vremena i prostora, sve tješnja međuzavisnot društava i
uspona transnacionalnih sila i institucija. Promjenljiva istorijska forma, kao druga dimenzija,
može da bude demokratska ili autoritarna, humanija ili asocijalnija. Sama forma globalizacije
proizilazi kao plod interesa i shvatanja vladajuće elite moći. Iz perspektive hiperglobalista
potpuno je isključena druga dimenzija: autoritarna ili demokratska forma koja je upravo stvar
ljudskog izbora. Oni dvostruko pojednostavljuju novonastajuću realnost, idealizuju jedan pol
dok drugi u potpunosti demonizuju. Savremene generacije egzistiraju u dva paralelna,
isprepletena i međuzavisna svijeta: globalnom i lokalnom. "Globalno i lokano" predstavljaju
socijalne polove savremenog svijeta. Za hiperglobaliste, tu revolucionarnu teorijsku
"avangardu" neoliberalnog krila globalne elite moći, globalizacija ne samo što je istorijski
nužna već je i poželjna, ona donosi bezgraničan prosperitet (Kenichi, Ohmae, 1990).
Hiperglobalisti odgovaraju usiljeno, revolucionarno razaraju socijalni organizam - nacionalnu
državu, suverenitet i kulturu. Slika svijeta skeptika potpuno je slijepa za ovu novu,
nezadrživu i brzo nastajuću realnost, globalizaciju planetarnog života.
Transformacionisti ublažavaju ekstremitet pogleda, dok kritiþka teorija istovremeno
ocrtava različite likove, svijetle i tamne strane globalizacije. Odnos prema rivalskim
teorijama mora istovremeno biti i uvažavajući i kritički. Sve poglede trebamo posmatrati kao
dragocjenu građu za kompleksnu teoriju globalizacije.
Poslije ovih teorijskih objašnjenja globalizacije možemo zaključiti sledeće - djelimični
gubitak autonomije nacionalne države je teško prihvatljiv pogotovo što su tradicije nacija
(posebno evropskih) često ideološko - nacionalistički obojene. Ali privredni faktori
opravdavaju to djelimično žrtvovanje autonomije. Međutim, iako privredna racionalnost
nacija i država zahvata privredne sisteme gotovo cijelog svjetskog sistema, moramo shvatiti
da privredni razvoj ne treba biti najviša vrijednost prema kojoj se, kako vlade nacionalnih
država, tako i ostali pripadnici određene nacije, vode.
Važno je pomenuti i to da integracija i globalizacija pobuđuju otpor nekih naroda i
frakcija što dodatno produbljuje razlike. Npr. u Istočnoj Evropi slom starih struktura real -
socijalizma temelj je društvenih sukoba.
Kada govorimo o području kulture treba pomenuti da su različiti pokazatelji određene
kulture kao što su jezik, nauka, umjetnost, književnost i sl. takođe važni pokazatelji u
integraciji ljudi i igraju važnu ulogu u procesu oblikovanja tzv. „globalnog“, univerzalnog
identiteta.
Jezička i kulturna konkurencija, treba da predstavljaju borbu za dominaciju budućeg
karaktera svjetskog identiteta. Kulturna raznovrsnost i bogatstvo kulture i jezika predstavljaju
važnu vrijednost određene nacije i zato ih se, nipošto, ne treba odricati. Iako je engleski, bez
sumnje, dominantan jezik uvjerenje da će u budućnosti svi govoriti istim jezikom je nerealno.
Postoji određena vjerovatnost, da ako globalizacija nastavi da raste dosadšnjim intenzitetom,
da će jedan od svjetskih jezika (najvjerovatnije engleski) uživati rang jedinog „političko -
institucionalnog“ jezika, dok bi ostali jezici funkcionisali kao sredstvo komunikacije kojim bi
se omogućavao dalji razvoj nacionalnih kultura.
Među kritičarima globalizacije dominantna je kritika da globalizacija u kulturi vodi
homogenizaciji. Predmeti homogenizacije su tradicionalne, nacionalne i lokalne kulture.
Homogenizacija se odnosi na sve izražajniju tendenciju standardizacije kulturnih izražaja i

236
izražavanja. Tu kritiku jezgrovito objašnjava Wolfgang Sasch koji navodi da je rezultat
globalizacije „ogroman gubitak raznolikosti. Širom svijeta rasprostranjeno je
pojednostavljivanje arhitekture, oblačenja [...] standardizovanje želja i snova.“6
Nije samo u pitanju širenje proizvoda multinacionalnih kompanija poput Nike-a, Coca-
Cola-e, McDonalds-a, već i homogenizaciji „životnih stilova, ukusa i zabave“.7 To je slučaj
kada se nacionalna kultura sve više približava i prilagođava univerzalnim principima
globalne kulture, gubeći svoje folklorne vrijednosti, karakteristike i autentičnost. Nacionalne
jedinice kao zajednice autentične kulture sve su izloženije pritiscima tzv. univerzalnih
vrijednosti. Međutim, koliko se tu radi o zajednici, toliko se radi i o pojedincu. Kulturni
identitet pojedinaca u uskoj je vezi sa identitetom zajednice kojoj pripada. Pojedinac ne smije
ostati uskraćen za jednu od osnovnih potreba čovjeka, odnosno za identitet zajednice kao
potrebu da bude ukorijenjen. U tom polju gušenje nacionalne kulture preliva se na lični nivo.
Homogenizacija istom silom pogađa pojedinca kao i zajednicu.

Amerikanizacija nacionalnih identiteta

Amerika je danas u ekonomskom, političkom i vojnom smislu centar zapadnog svijeta.

Američki kulturni imperijalizam, sa ostalim segmentima američke ekspanzionističke politike
vrši poželjnu amerikanizaciju. „U suštini, kada pričamo o globalnoj kulturi mi najčešće
mislimo - eksplicitno ili imlicitno, sa odobravanjem ili odbojnošću na Pax Americanisam“8
Dakle, možemo reći da je ovdje riječ o homogenizaciji u službi američkog imperijalizma.
Njen cilj nije samo ekonomski i kulturni već, prije svega, politički jer „amerikanizacija utiče
na način na koji ljudi misle o politici“.9
Ova kritika je jako zastupljena „u svim sredinama koje se osjećaju ugrožene
imperijalizmom američke kulture i vrijednosti oličenim u širokom spektru promjena pod
zajedničkim nazivom globalizacije“.10
Sudeći po mišljenju kritičara američke dominacije, ovakav pristup kulturnoj politici
vodi u jednostranost. SAD ocjenjuju ko je na adekvatan i poželjan način reafirmisao svoju
nacionalnu kulturu u skladu sa američkom konzumentskom kulturom. U skladu sa ocjenom
stoji i „nagrada“, demokratija i vladavina prava. Nije dovoljno samo prihvatiti američke
proizvode, već i američku kulturu. Američki kulturološki, u suštini konzumentski kod, ima za
cilj hiperprodukciju zapadnih i američkih vrijednosti i u umjetnosti. Funkcionalno,
globalizacija se ostvaruje putem monopola zapadnih multinacionalnih kompanija koje
dominiraju u sferi kulturne i informacione distribucije. Zato ne treba da iznenađuje činjenica
da kompanije koje imaju monopol nameću kulturni imperativ zapadnog konzumerizma i
površnosti. Globalizacija je, po svojoj prirodi, okrenuta protiv individualiteta, nacionalne ili
kulturne osobenosti. (Npr. cilj je da svaki tinejdžer nosi Levi's ili Replay pantalone, Nike
trenerku ili patike, Ray Ban naočale i redovno se hrani u McDonladsu).
Tehološki i naučni razvoj diktira opstanak društava i samim tim evidentno je da danas
opstaju samo najjači, a oni se selektuju konkurencijom ili se uopšte ne selektuju, dakle svoj
primat zadržavaju monopolom. Uz konzumerizam se javljaju i skrivene zamke u vidu
opadanja društvenih vrijednosti, opšta ravnodušnost prema društvenim i političkim
procesima. Vjerovatno bi najgora posljedica konzumerizma bila jedan vid konformizma.

6
Jelena Đorđević, Postkultura, 2009. CLIO, Beograd, str. 373.
7
Miroslav Pečujlić, Globalizacija – dva lika svijeta, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2002. str. 76.
8
Mikhail Epstain, “A Board Way Between Globalism And Multiculturalism”, American Jurnal of Economics
and Sociology, Vol. 68, br. 1, str. 328.
9
Harvey Feignbaum, “America’s Cultural Challenge Aboard”, Political Science Quarterly, Vol. 26, br. 1, str.
107.
10
Jelena Đorđević, Postkultura, 2009. CLIO, Beograd str. 13.

237
Naime, u ovom slučaju to bi bila odeđena vrsta ravnodušnosti i nezainteresovanosti za svijet
oko sebe, te sve manji osjećaj empatije. Tu je, takođe i činjenica da ljudi postaju sve veći
egoisti stavljajući novac na prvo mjesto zbog čega trpe, prije svega porodica, a zatim i
društveni život tih pojedinaca. Glavni životni cilj im postaje posao, ali ne zbog posla kao
takvog, već zbog zarade koju ostvaruju obavljajući ga da bi mogli sebi obezbjediti tzv.
„kvalitetan“ (konzumeristički) život, a koji je opet nametnut od strane velikih kompanija iz
SAD-a.
Mekdonaldizacija, fenomen rođen iz McDonalda's-a. Racionalizovan i bezličan sistem
koji sve više povećava stepen dehumanizacije savremenog svijeta. Georg Ritzer ga
upotrebljava kao simboličku vezu između globalizacije i amerikanizacije. Determinisan je
principima profitabilnosti, efikasnosti, prilagodljivosti i komercijalnosti. Benjamin Barber
ističe da mekdonaldizacija implicitno zahtjeva prilagođavanje najuzvišenijih principa
principima tržišta. Berber zaključuje: „Dva narativa povezuju našu eru i [...] naše nevolje:
priča o konzumerizmu i priča o globalizaciji.“ 11 U eri globalizacije Amerika se sve više
očitava kao „svjetski trn u oku“.

Zakljuþak

U svijetu koji se, sve više, internacionalizuje i univerzalizuje, kulture teku izvan
državnih granica, a na nacionalnom nivou uticaji polaze iz središta ka periferiji i obrnuto.
Analizirajući kulturne tokove u današnjem svijetu, Hannerz je Pariz, London, Brisel i Miami
nazvao “nekim od glavnih kulturnih središta trećeg svijeta” (Hannerz 1987: 549). On je
ustanovio da “globalizacija ne dovodi do kulturne homogenizacije nego samo nadoknađuje
jedno šarenilo drugim; to novo šarenilo temelji se više na međupovezanosti nego na
autonomiji pojedinačnih kultura”.
Iako država - nacija još uvijek dominira, globalna scena se rekonstruiše. Tako su, npr.,
nacionalne institucije evropskih država izložene izazovu transnacionalnih institucija u službi
“Evropske zajednice”. Komisija Evropske unije zamislila je zajedničku evropsku televiziju
kao sredstva za odbranu kulturnog identiteta i privredne snage Evrope u odnosu na američke i
japanske rivale. U projektu naslovljenom “Televizija bez granica” ,Komisija je ustanovila da
je “informacija odlučan, možda čak najodlučniji faktor, ujedinjenja Evrope”. To stanovište
Komisija je utemeljila na uvjerenju da će Evropljani poželjeti ostvariti zajednički identitet
samo ako budu imali zajednički izvor informacija i usvojili zajedničku kulturu“.12
Državama, nacijama i nacionalnom identitetu uopšte prijeti internacionalizam
multinacionalnih korporacija i subnacionalne sile etničkih, vjerskih, jezičnih i regionalnih
karaktera. Zato bismo se trebali zapitati zajedno s Guptom: “Zašto se specijalni identitet u
svijetu još uvijek predstavlja u obliku prirodnih granica država - nacija?”13 Ovo pitanje se
očitava kao veliki izazov, kako sociologije tako i svih društvenih nauka razvijenim u
središnjem dijelu disciplinarnog razdoblja država – nacija.
Ne možemo, a da se ne zapitamo da li je nacionalna država i nacionalni identitet kao
dio iste, prevaziđena i zastarjela tvorevina u doba globalizacije? Djelimičan odgovor može

11
Benjamin Barber, Shrunken Sovereign: Consumerism, Globalization, and American Emptiness, World
Affairs, Spring 2008. Internet, http://www.worldaffairsjournal.org/article/shrunken-sovereign-consumerism-
globalization-and-american-emptiness (Pristupljeno 22.04. 2014.)
12
Philip Schlesinger, Media, state and nation: Political violence and collective identities. London: Sage
Publications, 1991. str. 139.
13
Anupam Gupta and John Ferguson, Beyond ‘culture’: space, identity and the politics of difference. Cultural
Anthropology, 7, 1992. str. 75.

238
nam pružiti saznanje da jedinstvo čovječanstva, ne samo da je međusobno spojivo, već je i
obogaćeno nacionalnim različitostima. U prilog tome govori i činjenica da jedan američki
novinar piše da u SAD-u svi više ljudi troši mnogo vremena i energije na istraživanje svog
porijekla, tj. porodičnog stabla. Ako bi smo se zapitali zašto oni to rade, odgovor bi bio
sledeći. U vrijeme kada lični identiteti sve više blijede, u vrijeme tzv. univerzalizacije
čovječanstva, omasovljenja, u vrijeme kad ljudi, pod uticaj medija, sve više misle i žele na
isti način, čovjek počinje da osjeća duboku potrebu i želju za onim što bi ga razlikovalo od
drugih, za autentičnom ličnosti, željama, potrebama... Neosporna je činjenica da u bezličnosti
i bezobličnosti globalnog društva raste čežnja za ukorijenjenošću, za ličnim i nacionalnim
identitetom. Možda bi za dobar primjer međusobnog suživota, a ne porobljavanja i gušenja
jednih od strane drugih, mogao poslužiti primjer ujedinjenja Evrope. Ujedinjenje Evrope se
nije uspjelo ostvariti brišući nacionalne identitete, nego s njima kao jedinstvo u različitosti.
Evropa predstvalja različitost u temeljnom jedinstvu. Stabilno zajedništvo se može ostvariti
saradnjom nacionalnih država u njihovoj međusobnoj integraciji, a ne utapanjem jednih u
druge, poštovanjem i očuvanjem nacionalnog identiteta svih naroda, a ne prevlašću jednog ili
jednih nad drugima.

LITERATURA

1. Pantelić, Ivana; Pavićević, Vlado; Petrović, Vladimir i Milovanović, Goran. Aspekti

Globalizacije, Beograd: Beogradska otvorena škola.
2. Heidegger, Martin. Stav identiteta, u: Kraj filozofije i zadaüa mišljenja, Zagreb 1996.
3. Ruano-Borbalan, Žan Klod. Izgradnja identiteta, u: Katrin Halpern i Žan-Klod
Ruano-Borbalan (urs.), Identitet(i): pojedinac, grupa, društvo.
4. Đorđević, Jelena. Postkultura, 2009, CLIO, Beograd.
5. Pečujlić, Miroslav. Globalizacija – dva lika svijeta, Gutenbergova galaksija, Beograd,
2002.
6. Epstain, Mikhail. “A Board Way Between Globalism And Multiculturalism”,
American Jurnal of Economics and Sociology, Vol. 68, br.1.
7. Feignbaum, Harvey. “America’s Cultural Challenge Aboard”, Political Science
Quarterly, Vol. 26, br. 1.
8. Barber, Benjamin. Shrunken Sovereign: Consumerism, Globalization, and American
Emptiness, World Affairs, Spring 2008. Internet,
http://www.worldaffairsjournal.org/article/shrunken-sovereign-consumerism-
globalization-and-american-emptiness (Pristupljeno 22.04. 2014.)
9. Schlesinger, Philip. Media, state and nation: Political violence and collective
identities. London: Sage Publications, 1991.
10. Gupta, Anupam and Ferguson, John. Beyond ‘culture’: space, identity and the
politics of difference. Cultural Anthropology, 7, 1992.
11. Ferenčić, Anton. Upravljanje promjenama. Pripreme za 21. stoljeüe, Izvori, Zagreb,
1997.

239
Dr Milovan Milutinoviü UDK 316.334:341.231.14 Pregledni rad

GLOBALIZACIJA I DESUVERENIZACIJA DRŽAVA NAD MEDIJIMA

I KOMUNIKACIJAMA

Apstrakt: Globalizacija medija, suverenitet država i suverenitet naroda, tj. nacija,

predstavljaju istorijske i razvojno-civilizacijske tvorevine, koje su u novije vreme pretrpele i dalje trpe
znaþajne promene. Razvojni procesi, tehnološki napredak, ekonomske povezanosti i meÿuzavisnosti,
liberalizacije i migracije i opšta globalizacija u celini, uslovili su slabljenje tradicionalnog
suvereniteta država, odnosno njenu desuverenizaciju u mnogim oblastima društvenog života, pa time i
u oblasti medija i komunikacija. Umesto klasiþnog, pojavio se meÿuzavisni ili kooperativni
suverenitet država kojeg je inicirao proces globalizacije. Nesporno, protekli procesi i dogaÿaji
potvrÿuju da je proces globalizacije prouzrokovao velike promene u oblasti meÿunarodnog
komuniciranja prvenstveno kroz brojne zloupotrebe i nametanja rešanja kojima se ograniþava
nadležnost država tj. nameüe desuverenizacija država nad medijima i komunikacijama.
Kljuþne rijeþi: globalizacija medija, komunikativni suverenitet, desuverenizacija,
komunikacija, manipulacije i propaganda, novi mediji

GLOBALIZATION IMPOSES THE SEIZING SOVEREIGNITY OF THE STATE

OVER THE MEDIA AND COMMUNICATIONS

Abstract: The globalization of the media, state sovereignty and the sovereignty of the people,
ie. nations represent the historical and civilizational development and creation, which recently
suffered and continues to suffer the significant changes. Development process, technological
advances, economic integration and interdependence, liberalization and migration and the general
globalization, led to the weakening of the traditional sovereignty of the state or seizing sovereignty in
many areas of the social life, and thus in the field of media and communication. Instead of the classic,
appeared the interdependent or cooperative sovereignty of the states initiated by the process of
globalization. Undeniably, the recent processes and events confirm that the process of globalization
has caused major changes in the field of the international communication, primarily through the
numerous abuses and imposes the solution of restricting the competence of the states, ie. imposes the
seizing sovereignty of the states over the media and communications.
Keywords: globalization of the media, communicative sovereignty, seizing sovereignty,
communication, manipulation and propaganda, new media

Uvod
Komunikacija je oduvek bila deo ukupnog ljudskog rada i napretka kao proces u
kojem se informacija iz statusa per pojavljuje u upotrebnoj vrednosti za druge ljude. Oblici
komuniciranja ljudi menjali su se i usavršavali vremenom i njihov razvoj direktno je povezan
s razvojem društva u celini. Impuls brzom razvoju komunikacija dao je nastanak i razvoj
društvenih nauka. Neki stručnjaci smatraju da su masovne komunikacije i mediji danas
„četvrta sila”, odmah iza zakonodavne, izvršne i sudske, sa tendencijom daljeg jačanja

Nezavisni univerzitet Banja Luka

241
(Popović, 1994: s. 33). Drugi, medije i komunikacije stavljaju odmah iza političke,
ekonomske i vojne sile, čime oni dobijaju poseban društveni značaj.
Mediji trebaju ispuniti korisnu društvenu, kritičku i socijalnu funkciju. Međutim,
brojni su pokušaji da se mediji izdignu izvan stvarosti ili su zbog nečijih interesa bili
podvrgnuti sankcijama i onemogućeni u radu. Pri zaoštravanju odnosa medija i politike,
težnja moćnih krugova je da se komunikacioni sistem podredi politici, a ako to ne uspe onda
najčešće od centara moći uslede sankcije i prinudne mere, uključujući i zabranu rada.
Ubrzan medijsko-tehnološki razvoj, posebno masovnih medija, doveo do povećanja
intenziteta i učinka informacija, manipulacija i propagande (individualnih, i društvenih
interakcija). Usled toga, moć medija i distribucija raznovrsnih medijskih sadržaja porasli su
pored ostalog do visokog stepena neautentičnosti, manipulacije i simulacije socijalne
stvarnosti i fiktivnih događaja, koji nisu odraz stvarnosti sa terena.
Poznato je da su kroz istoriju dominirali monopoli velikih sila u sferi ideologije,
prava, rata i mira, te komuniciranja u celini. Danas je opšti civilizacijski razvoj doveo do
celovitog međunarodnog normiranja prava na informisanje i komuniciranje. Države članice
UN obavezne su poštovati Povelju UN i propise, ali je i pored opšteprihvaćenih standarda, na
poštovanje međunarodnih normi, posebno po pitanju prava na komuniciranje i slobodu
informisanja zavisilo od razvoja situacije i globalnih političkih odnosa, tj. konstelacija
ukupne ekonomske, naučno-tehnološke i vojno-političke moći u svetu.

Zloupotreba globalnih medija u jugoslovenskoj krizi

Dominacija moći u međunarodnom komuniciranju evidentna je zbog prisustva moćnih

medija, mogućnosti potpune kontrole komunikacijskih centara i mreža, velikih mogućnosti
ometanja radio i televizijskih, čak i telefonskih signala i sistema radio veza protivnika, kao i
drugih oblika uticaja kakvih je bilo tokom bombardovanja SR Jugoslavije, rata u Zalivu,
Iraku i Afganistanu. U ovim slučajevima na drastičan način gažene su međunarodne pravne
norme, tj. pravo na komuniciranje i slobodan protok informacija pored ostalog i zbog
uvedene cenzure i globalnog delovanja moćnih medija u skladu sa interesima centara moći.
Pored toga, u akcije su uključene RTV stanice NATO, Pentagona i država iz okruženja
Jugoslavije koje su se ubacivale na talase protivničkih radio i TV stanica1 i obmanjivale
javnost.
Globalni mediji u jugoslovenskoj krizi tokom 90-tih XX veka, odigrali su vrlo
negativnu ulogu prvenstveno zbog njihovog opredeljenja da pruže podršku jednoj strani u
sukobu (Milutinović, 2010: s. 137). Komentator „Gardijana“ Jan Trejnor na primeru SFRJ
dokazuje sposobnost medija da izazovu ili spreče rat, čime se daje negativna etiketa
društvene uloge medija. Slično piše austrijski pisac Peter Handke: „Mediji su ýetvrti Rajh
današnjice... Sve velike novine su prema jugoslovenskim zbivanjima potpuno izgubile
kredibilitet i kad-tad moraüe da plate za taj zloþin” (1996: s. 13).
Još pre dve decenije francuski filozof Žan Bodrijar, utvrdio je da usled brzine
protoka medijskih poruka „stvarnost nema vremena da se pojavi“ (Novinarstvo 1. 1991,
Beograd). Tako su medijski sadržaji, posebno tokom sukoba u BiH, bili u stanju da uverljivo

1
Primera radi, američka vojska ima svoj prostor u CNN-u, gde rade članovi četvrte psihološke operativne
grupe iz Fort Bregana - Severna Karolina i neposredno utiču na slobodu informisanja i komuniciranje u celini.
Oni su intenzivno radili u CNN centrali u Atlanti, prilikom bombardovanja Jugoslavije i rata u Afganistanu i
Iraku. To je potvrdio major Tomas Kolins iz informativne službe Vojske SAD: „Osoblje psiholoških operacija,
vojnici i oficiri, delovali su u CNN centrali u Atlanti u okviru programa Saradnje sa industrijom. Ovo je osoblje
regularno radilo, kao i svi zaposleni u CNN-u. Naravno da je pri tom razmatralo sa zaposlenim CNN izveštaje
koji dolaze sa Kosova. Pomagalo im je i u proizvodnji vesti sa kriznih područja“.

242
zaposedne fiktivne i realne sfere života, i u jednakoj meri, proizvodi snažne uticaje na
stanovništvo i vojske u ratu. Tokom sukoba u BiH, javnosti su većim delom distribuisane
propagandne poruke emitovane preko globalnih medija i većim delom usmerene kako prema
konstrukciji, tako i destrukciji socijalnih orijentacija i usmjeravanja ponašanja grupa u
željenom pravcu radi stvaranje i intenziviranje konfuzije stanovništva i pripadnika vojske i
izazivanja straha i neverice u vlastite snage i nesposobnosti suprotstavljanja protivniku.
Tokom jugoslovenske krize potvrđeni su stavovi o moći medija i međuzavisnosti
medija i politike. Time su se rukovodile sve strane implementirane u sukob, svaka u opsegu
svojih kompetencija ili nekompetencija, ali i mogućnosti, da bi korištenjem manipulacija i
propagande poveća prednost nad drugom stranom. U sukobu je bilo evidentno angažovanje
„međunarodne zajednice“, posebno velikih sila preko globalnih i drugih medija, prema
stranama u sukobu, odnosno, stavljanjem određenih potencijala u službu manipulacija i
propagande u bosansko-hercegovačkom ratu što je snažno generisalo sukobe. Pored toga,
susrećemo se sa aktivnim učešćem snaga i sredstava Hrvatske i SR Jugoslavije u realizaciji
propagande na prostoru BiH, jer su one bile na određen način involvirane u sukob.
Politika zapadnih država, svesna uticaja medija na javnost kanališe njihovo rad i
uređivačke politike u skladu sa vlastitim interesima. Kroz finansijsku pomoć ostvaruje se
posredan uticaj na uređivačku politiku medija jer oni zavise od finansija. Geri Vilson o
zloupotrebi medija piše: „Veüina medijskih Izveštaja o dogaÿajima na Balkanu su
senzacionalistiþki i puni podataka iz Stejt departmenta, CIA i Pentagona. Kada se to
radi u drugim zemljama to se naziva propagandom...” (NATO na Balkanu, 1999: 127).
Dobar je primer odnos masovnih medija i administracije SAD na globalizaciji sveta u
kome se njihovi ciljevi poklapaju. Prema stavovima američkog autora, Geriju Alanu osnovu
američkog uticaja na svetske tokove a time i globalizacije sveta u celini ima Savet za
inostrane poslove (Council for Foriegn Affairs)2 kojeg čini 2400 najuticajnijih ljudi iz
politike, poslovnog sveta, banaka, vlade, akademije nauka, medija i advokature. Prema
godišnjaku Saveta za 1985. godinu, od 2376 članova 250 su bili direktori, urednici i ugledni
novinari medijskih kuća SAD (Geri, 1992: 32). Ako to shvatimo kao simbiozu medija i
politike kao podanička pozicija medija u globalizaciji sveta.
Informatička tehnologija se najvećim delom danas diktira iz SAD jer su one postale
globalni strateški interes čime se ostvaruje ogroman uticaj na čitav svet. Pored drugih medija,
Internetom se prenose informacije, propaganda, veb-prezentacije, šalju poruke elektronskom
poštom, vrši snažan uticaj na mase te šalju virusi u protivničke računare uz zatvaranje
protivničkih internet adresa, poput onih iz SRJ prilikom bombardovanja od strane NATO.
Pored toga na sceni je u takvim uslovima zatrpavanje protivničkih internet adresa različitom
poštom, ulazak u protivničke sisteme i uzimanje poželjnih podataka, organizovanje anketa
radi istraživanja javnog mnjenja i sl. (Milutinović, 2005: s. 338).
Piter Brok u knjizi „Medijsko čišćenje - prljavo izvještavanje” objavljenoj 2005.
godine, piše o sunovratu novinarstva u Jugoslaviji, gde su novinari proizvodnjom vesti,
korištenjem glasina i izjavama sumnjivih svedoka „iz druge ruke”, od Srba napravili „etničke
čistače”, masovne ubice, silovatelje i ratne zločince koji su počinili genocid. Sa
tridesetogodišnjom praksom istraživačkog novinarstva, Brok otkriva nesporne” izveštaje,
„činjenice” i događaje u BiH. On rasvetljava „ulogu prljavih medijskih izveštaja koji su se
þesto pojavljivali u ABC, CNN, „Sajens monitoru”, „Vašington postu”, ali i britanskom

2
Članovi Saveta su direktori i glavni urednici: „Njujork tajmsa”, „Vašington posta”, „Njusvika”, NBC,
CBS, ABC, CNN i drugih medijskih kuća čime se potvrđuju visok stepen simbioze medija i politike u
međunarodnim obavezama. Činjenice pokazuju da su velike medijske korporacije i sistemi satelitskog
komuniciranja monopol transnacionalnog kapitala koji ima odlučujuću ulogu o spoljnoj politici SAD.

243
BBC, „Gardijanu”… pripremani od strane raznih izveštaþa, onih koji su za prljavo
izveštavanje dobijali prestižne „Pulicerove nagrade“ (Politika, 22.01.2006).
Danas milijarde ljudi širom planete, zahvaljujući globalnoj televiziji prate događaje.
Publika je opsjednuta borbom dobra i zla, žestokim sukobima, a pažljivo se predstavljaju
krize u svetu, terorističke akcije i ratne operacije zaraćenih strana. Velika previranja u
Rumuniji 1998. godine direktno su po prvi put prenošena svetskoj javnosti. Rat u Zalivu
1991. godine je direktno prenošen publici. Bombardovanje VRS oko Sarajeva i SR
Jugoslavije prenošena su preko sredstva NATO, od CNN, a tu praksu sledile su i druge TV
stanice, poput FOX-a u Iraku što potvrđuje da su globalni mediji bili u službi globalista u
inauguraciji novog svetskog poretka (Milutinović, 2010: s. 120).
Tokom rata na prostoru ex Jugoslavije velike medijske kampanje vođene su preko
satelitskih TV: CNN, SKY, RTL, RAI, EVRO NEWS, ETA, satelitskih program RTS, HTV i
TV BiH, te stacionarnih TV: HTV, RTS, TV BiH kao i brojnih „nezavisnih” RTV stanica.
Televizija je koristila TV izveštaje novinara sa terena, TV priloge od agencijskih TV kuća
Routers, WTN, EURO NEWS, AP i dopisnika koji su bili kod muslimanske i hrvatske strane
koje imaju planetarni uticaj i dominantno izgrađuju poželjno javno mnjenje (Isto).
Moć uticaja televizije je u stalnom usponu, usled čega su znatno veće mogućnosti
njene zloupotrebe u različite svrhe. Pojava digitalnog radija sa tonskim signalima sa satelita,
nova i moderna TV oprema, kablovske mreže, telekomunikacioni sateliti i sprega globalne
TV mreže poput CNN i TV ekipa sa terena omogućava da se neprekidno ostvaruje snažan
pritisak na primaoce poruka. Pored toga, tokom ratnih dejstava u SRJ i Iraku, avijacijom i
raketnim sredstvima NATO gađane su medijske kuće (RTV Beograd, Novi Sad i mnoge u
Iraku) bile proglašene legitimnim vojnim ciljevima što je u suprotnosti sa međunarodnim
pravom i Poveljom UN o slobodi informisanja i komuniciranja. U Iraku su gađani čak i hoteli
u kojima su bili smešteni strani novinari, što je činjeno, kako bi se sprečilo realno i
objektivno izveštavanje javnosti jer su izveštači prosleđivali činjenice koje su bile u
suprotnosti sa interesima moćnih (Milutinović, 2005: s. 338).

Pravo na meÿunarodno komuniciranje i proces deregulacije i samoregulacije

komunikacija

Da bi se otklonile zloupotrebe medija i komunikacija, koje su bile snažno izražene

tokom Drugog svetskog rata u Ujedinjenim nacijama prišlo se regulisanju prava na
komuniciranje i slobodu informisanja koje je izvedeno iz člana 19. „Univerzalne deklaracije
o pravima čoveka UN”, kojom se međunarodnopravno regulišu pitanja slobode informisanja i
komuniciranja, odnosno prava na slobodu mišljenja i izražavanja, kao dela ljudskih prava i
sloboda. Njome se izražava spremnost da države prihvate pravo na komuniciranje, što je
ugrađeno u nacionalno zakonodavstvo svih članica Organizacije UN3 (GA UN, 1984; 217A).
Međunarodno komuniciranje determinisano je globalizacijom i novim relacijama
odnosa nastalih iz suverenosti država kao generator međunarodnog komuniciranja i
sporazumevanja, ali i sukoba između država. U članovima 103 i 105. Povelje stoje obaveze i
imunitet UN-a, a time i prioritet iznad suvereniteta države članice, jer njihov suverenitet ulazi
u opseg međunarodnog prava na komuniciranje. Dalja relativizacija pitanja suvereniteta
država u međunarodnom komuniciranju usledila je Brežnjevljevom “Doktrinom ograničenog

3
U drugom pasusu, Deklaracije piše: „... pošto je nepoštovanje i preziranje prava čoveka vodilo varvarskim
postupcima, koji su vređali savest čovečanstva, i pošto je stvaranje sveta u kojem će ljudska bića uživati slobodu
govora i verovanja i biti slobodna od straha i nestašice proglašeno kao najviša težnja svakog čoveka…
Generalna skupština proglašava ovu Opštu deklaraciju o pravima čoveka…”

244
suvereniteta” 1970. godine, gde je odbrana socijalizma i proleterskog internacionalizma
imala prednost nad suverenitetom zemalja Istočnog bloka. Dok se Brežnjevljeva doktrina
odnosila samo na zemlje realsocijalizma, zaključci KEBS-a, u Helsinkiju 1975. godine,
zadiru u suverenitet država evropskih zemalja potpisnica ovog dokumenta. Dokumenti
KEBS-a ne priznaju klasični suverenitet država kao nepromenljivu vrednost, što znači da i
klasičan oblik međunarodnog komuniciranja gubi na značaju jer je zasnovan na tehnološkim
potencijalima i medijskoj tehnološkoj infrastrukturi po konceptu globalnog komuniciranja.
Pravo na komuniciranje bilo je dugo vremena predmet diskusija u UNESCO-u, gde su
postojali različiti pogledi po tom pitanju. To je trajalo do 1989. godine, kada je na 25.
zasedanju Generalne skupštine UNESCO-a usvojena Nova komunikativna strategija kojom
se reguliše slobodni protok informacija i sloboda komuniciranja u nacionalnim i
međunarodnim razmerama. Tim aktom je u osnovi reafirmisan član 19 Univerzalne
deklaracije o ljudskim pravima, odnosno princip slobode izražavanja, ali su na određen način
stvorene pretpostavke za opštu globalizaciju medija i komunikacija.
Na Konferenciji o ljudskim pravima UN, 1993. godine u Beču, pokrenuta je ideja o
izradi Narodne komunikativne povelje, a 1997. godine Evropska unija započela je izradu
Globalne komunikativne povelje, koja bi obuhvatila principe “informativnog društva” i
predstavila okvir za globalno komuniciranje u XXI veku. Prethodno je ovaj predlog podržala
grupa G-7. Savremene komunikativne tehnologije i povezanost Sveta proizveli su
međuzavisnost subjekata ali s druge strane i neslaganja čak i sukobe. Uprkos sistemu visoko
sofisticiranih komunikacionih i telekomunikacionih sredstava, mi ne komuniciramo kako se
to naizgled čini, niti sarađujemo u rešavanju rastućih konflikata bez primene sile (Popović,
1999: 78). Pravo na komuniciranje i ostvarivanje tog prava u dokumentima OEBS-a, ali i u
drugim međunarodnim aktima, tesno je povezano sa razvojem demokratije i ljudskih prava u
celini (Milutinović M., „Pravo na komuniciranje osnovno ljudsko pravo“, zbornik radova
Ljudska prava i slobode, NUBL, Banjaluka, s. 142).
Po Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, jednako pravo na informacije (činjenice)
i ideje (vrednosne sudove) daje se svim državama. Da bi se uredili poželjni odnosi Savet
Evrope je 1982. godine usvojio Povelju o audiovizuelnim komunikacijama koja predviđa
ravnopravnost subjekata. Tragom zahteva za proširenje i zaštitu ljudskih prava, na samitu
OEBS-a u Parizu 1990. godine usvojena je „Pariska povelja za novu Evropu”, koja daje
smernice angažovanja OEBS-a nakon „hladnog rata” i proces desuverenizacije medija. U njoj
se pored prava na mišljenje i informisanje, utvrđuje pravo na komuniciranje. Međutim,
svedoci smo da su tokom jugoslovenske krize stavovi Evropske povelje bili pogaženi od
strane velikih sila, koji su komuniciranje podredili globalizaciji i vlastitim ciljevima.4
U dokumentima KEBS/OEBS zagovaraju se i afirmišu načela i principi utvrđeni
dokumentima Saveta Evrope koja proširuju prava u oblasti komuniciranja i slobode
informisanja: „...slobodnijeg i šireg rasprostiranja informacija svih vrsta, podsticanje u
oblasti informacija saradnje i razmene informacija sa svim zemljama” (Dokumenti
KEBS: s. 52). Na sastanku OEBS-a u Lisabonu 1996. godine, doneta je odluka o
medijskom povereniku OEBS-a, koji je 1997. godine prerastao u stalni forum „Savet
OEBS za medije”. Savet je dobio obavezu nadzora poštovanja propisa u oblasti medija i
komunikacija od strane država. Neki komunikolozi smatraju da projekcija razvoja novog
svetskog informaciono-komunikacionog poretka pod nazivima: Nova komunikativna

4
Toma Đorđević kaže: „Umesto golom fiziþkom prinudom, ili snagom ‘jaþeg’ u vulgarnom smislu reþi,
ideje i ideologije u sporu moraju se vrednosno sankcionisati komunikativnom praksom. U svakom drugom
sluþaju, slepa volja nosilaca društvene moüi, posebno u sferi politiþkog suoþavanja grupa, velikih socijalnih
potencijala, svodi komunikativni þin na degradirane modele komunikacije þoveka sa þovekom” (1987: 167).

245
strategija, Globalni javni prostor (Global Public Space) zagovara desuverenizaciju država u
oblasti komuniciranja, jer zbog brzog razvoja države ne mogu zadržati nasleđeni suverenitet.
Na geografskim prostorima gde su komunikativno-tehnološke promene najviše došle
do izražaja, a to su Evropa i Severna Amerika, usledile su, osim na relacijama individualnog
komunikativnog suvereniteta, i kvalitativne promene društvenih ili socijalnih struktura.
Celina promena je dovela do povećanje opšteg komuniciteta (ukupnih komunikativnih
resursa i komunikativnih aktivnosti) i individualnog, narodnog i društvenog suvereniteta
uopšte, uz paralelno smanjivanje suvereniteta i nadležnosti političkih struktura država u
domenu ljudskih komunikacija, odnosno desuverenizacije država nad komunikacijama.
Operativno i funkcionalno najistureniji tehnološki resursi informativnog društva i
komunikativne demokratije su supermediji ukomponovani u globalnu komunikativnu mrežu.
Razvijene tehnologizacije izmenile su pravne i etičke standarde i dovele do procesa
deregulacije ljudskih komunikacija i uvođenja sistema samoregulacije umesto nametnutih
državno-administrativnih normi. Sistem deregulacije i samoregulacije prati usvajanje i
praktično sprovođenje odgovarajućih pravnih i etički normi kao komponenata medija i
komunikacija u uslovima suženih kontrolnih mehanizama države i limitirajućih mehanizama
ograničavanja komunikativnog suvereniteta korisnika medija.

Novi mediji i komunikativni suverenitet

Na prelazu iz 20. u 21. vek na scenu je stupio, najdalekosežniji suverenitet kao rezultat
brzog tehnološkog razvoja i najnovije ekspanzije informaciono-komunikacionih tehnologija u
svetu. Reč je, pre svega, o komunikativnom suverenitetu koji se kao nova paradigma pojavio
60-ih godina prošlog veka a kao rezultat brzog razvoja telekomunikacionih satelita,
kompjutera i drugih elektronskih naprava na početku 21. veka. Pojava novih medija, od
početka širenja Interneta sredinom 1980-ih godina, omogućuju ili osposobljavaju interaktivno
delovanje korisnika ka korisniku i interakcije korisnika i informacija (vidi: Schorr, A. &
Schenk, M. & Compbell, W.: Communication Research and Media Science in Europe.
Mouton de Gruyter, Berlin, 2003: s. 57). Takođe Internet je novi medijum komuniciranja
individua u interaktivnom modelu jedan ka jednom i jedan ka mnogima koji je zamenio
jednosmerni model masovnih komunikacija jedan ka više, odnosno jedan ka masi.
Novi mediji daju individuama paralelnu i čak nadparalelnu moć u odnosu na političke
strukture. Internet je time postao izvor moći i individualnog komunikativnog suvereniteta koji
je doveo do desuverenizacije država u komunikacijama. Nastankom „velikog praska“ -
mobilnog interneta. „Arapsko proleće“ je u punom obimu iznelo na videlo individualnu
komunikativnu moć i individualni komunikativni suverenitet koji je izazvao digitalni
geopolitički „zemljotres“. Nova paradigma pokazala je moć da promeni određene režime u
državama i stavi ih u kontekst ukupnih globalnih promena u skladu sa interesima moćnih.
Komunikativni suverenitet označava novi suverenitet kao rezultat naraslih tehnoloških
potencijala medija i komunikacija u svetu, koji čine komuniciranje nezavisnim od drugih
faktora, osim tehnoloških. Glavni instrumenti savremenog komunikativnog suvereniteta su:
kompjuter, Internet, mobilni telefon, satelitske i zemaljske komunikativne mreže i rastući
potencijal medija. Nastanak komunikativnog suvereniteta vezan je za ukupni naučno-
tehnološki razvoj medija i komunikacija uopšte koji je zahvatio globalni prostor i u duhu je
opšte globalizacije. Ipak, ključni poduhvati i opšti napredak usledio je u 20. veku, kada je
došlo do prave eksplozije novih odnosa u ovoj oblasti (Popović, Milutinović: 2014. s. 41).
Komunikativni suverenitet je svojevrsna interaktivna informaciono-komunikaciona
nezavisnost pojedinca (i počev od pojedinca) od centara moći i država i predstavlja proces
određene desuverenizacije država u ovoj društvenoj oblasti. Internet je prvi novi medijum koji

246
omogućava individualni komunikativni suverenitet i prvi medijum koji je postavio graničnu
liniju između klasiþnih i novih medija. Razgraničenje je pojačano novim superinteraktivnim
mobilnim medijskim tehnologijama, odnosno savremenim komunikacijama što je omogućeno
adekvatnom digitalizacijom i konvergencijom novih medija, koji daju potencijal pojedincu da
komunicira prema sopstvenim željama, idejama i potrebama.
Savremene satelitske komunikacije danas obezbeđuju prenos raznih komunikacija i
informacija, koje obuhvataju telefonski i telegrafski saobraćaj, radio i televizijske programe,
poslovne, privredne i vojne komunikacije, uključujući većinu meteoroloških istraživanja i
izveštaja. Razvoj komunikacionih satelita ide u pravcu jačanja globalnih komunikacija sa
integrisanim različitim informacionim servisima, uključujući interaktivni rad i multimedijalne
sadržaje. U skladu sa savremenim trendovima, emitovanje i prenos televizijskih programa,
internet konekcije i obezbeđenja različitih oblika komunikacija. Ono se realizuje globalno na
nivou celog sveta i regionalno za pojedine destinacije. Tokom 90-ih godina u svetu je
postojalo preko 300 geostacionarnih veštačkih zemljinih satelita, pri čemu se deo njih, pored
telekomunikacijskih službi, mogu koristiti i za emitovanje brojnih radio i TV programa, a
najveći broj njih bio je u vlasništvu američkog kapitala (američkih korporacija).
Većina komercijalnih i telekomunikacionih satelita stacionirano je u tzv. Klarkovom
pojasu, u ravni ekvatora na visini od oko 36000 km što omogućava da se, sa svega tri
veštačka satelita postavljena u ovom pojasu iznad Zemlje direktno iznad ekvatora, pokrije
cela planeta jer svaki satelit pokriva oko 40 % Zemljine površine. Nedostatak satelita iz
geostacionarnog pojasa je u tome što oni ne pokrivaju severni i južni pol, odnosno prostor
iznad 83º severne i južne širine ostaju u senci emitovanja satelita iz Klarkovog pojasa.
Mobilni telefon ili celarni telefon (cell phone) je elektronska naprava namenjena za
telekomuniciranje preko dvosmernih radio talasa i celarne mreže baznih stanica tzv. celarnih
strana (bokova). Mobilni telefon omogućava njegovom korisniku pozivanje i primanje poziva
od javne telefonske mreže, uključujući fiksne telefonske linije širom sveta5, što je ubrzalo
globalizaciju komunikacija. Danas su multinacionalne kompanije uvele audiovizuelne
virtuelne konferencije i sastanake bez telesnog prisustva. Podsticajnu ulogu u proširenju
komunikativnog suvereniteta odigrao je Internet kao prvi „integrisani medijum“.
Komunikolog Radojković ističe: „On (Internet – prim. autora) po prvi put u istoriji raste i
odozgo... i odozdo, kupovinom i upotrebom sve većeg broja personalnih računara koji se
nalaze u rukama građana. Tako nastaje infrastruktura međupovezanih komunikacijskih
mašina na lokalnom, nacionalnom i internacionalnom nivou“ (Radojković, 1998: s. 2-3).
Nove medijske tehnologije predstavljene u „informativnom društvu“ izmenile su
komunikativne norme. Tehnološki determinisana komunikativna etika u komunikativnoj
demokratiji nameće i nove pravne standarde u oblasti komunikacija zasnovane na tehnološki
determinisanoj etici. Ti standardi sadržani su u Povelji Interneta, ali i u sferi političkog

5
Početak radio-telefonije je početak mobilne telefonije. Prva radio-telefonija uvedena je u prvoj klasi
putničkih vozova između Berlina i Hamburga (Nemačka) 1926. godine. Iste godine radio-telefonija uvedena je i
u avionski saobraćaj, ali samo za bezbednosne potrebe. Kasnije, za vreme Drugog svetskog rata, radio-telefoni
uvedeni su u nemačke tenkove. Nakon rata, Britanci i drugi ratni saveznici su došli u posed nemačke tehnologije
mobilne radio-telefonije u okupacionim zonama Nemačke. Oni su ostatke opreme iz nemačkih tenkova koristili
u sopstvenim vozilima vojnih patrola. Time je usledio početak širih istraživanja posebno u SAD-u i SSSR-u. Za
vreme opsade Lenjingrada 1943. godine, Georgij Iljič Babat (SSSR) napravio je aparat „Monofon“ radio-
telefon, koji radi u opsegu 1000-2000 Mg (Megaherca), što je i danas standard GSM (Globalni Mobilni
Sistem/Georgij I. Babat: Monofon, u časopisu „ Tehnika Molodježi“, No 7-8, 1943). Time je započet razvoj
mobilne telefonije i 1946. godine G. Šapiro i I. Zahačenko (SSSR) testirali su uspešno verziju mobilnog telefona
montiranog na vozilo. Telefon se mogao povezati sa lokalnom radio mrežom na udaljenosti od 20 km. Paralelno
sa tim, u SAD je razvijen sistem „voki-toki“ (Walkie-Talkie) i veliki dvosmerni radio-telefon za vojsku. Takođe
u SAD je 1946. godine instaliran Mobilni telefonski servis (Mobile Telephone Service) sa tri dostupna radio
kanala.

247
odlučivanja i pravne regulative koja se iskazuje u međunarodnim dokumentima: Narodna
komunikativna povelja, Globalna komunikativna povelja, Bratislavska deklaracija, Inicijative
Evropske unije i aktivnosti OEBS-a o linearnim i nelinearnim medijskim servisima, kao i
druge aktivnosti OEBS-a po pitanju slobode medija i zaštite novinara od ograničenja,
sprečavanja progona itd., koji su prisutni u praksi nekih tranzicionih društava.
Krajem prve decenije 21. veka razvoj medijskih tehnologija je snažno uznapredovao.
Takav razvoj sve više osamostaljuje korisnike medija i komunikacija uopšte od
tradicionalnih političkih i socijalnih struktura i uspostavlja njihov komunikativni suverenitet
bez presedana: „Pre svega u medijskoj i informacionoj tehnici mnoge tehnologije etablirale
su se bez politike ili čak protiv nje“ (Mai, 2007: s. 1133, vidi o tome takođe: Popović, 2008:
19-20). Bojazan od takvog osamostaljenog tehnološkog napretka nije novi fenomen 21. veka
i prisutna je više od pet decenija u sintagmi „Kritički tehnopesimizam“ iniciran od strane
eminentnih autora, među kojima i filozofa Jirgena Habermas (Juergen Habermas) (Isto), jer
je usledio intenzivni razvoj telekomunikacionih satelita i drugih informaciono-
komunikacionih tehnologija.
Danas postoje realne ljudske zajednice i političke tvorevine u kojima se komunicira
govorom u realnom prostoru i vremenu. Sa druge strane virtuelne zajednice komuniciraju
digitalnim kodovima u suženom i istovremeno neograničenom prostoru i vremenu ili u
kompresiji neograničenog prostora i vremena. Suženi prostor i vreme manifestuju se putem
kompjuterskog Interneta, a kompresija prostora i vremena manifestuje se u komuniciranju
Internetom putem mobilnog telefona aplikacijom protokola WAP (Wireless Aplication
protocol; vidi: http://en.wikipedia.org/wiki/History of the Internet). Međutim, u izboru
tehnološke naprave virtuelna zajednica se formira na više načina.
Predviđanja o odnosima između realne i virtuelne zajednice za period od 2006. do
2011. godine su se obistinile jer je broj pripadnika virtuelne zajednice rastao u proseku 6,6 %
godišnje i obuhvatio je 2011. godine 38 % svetske populacije, od čega je njih 22 % redovno
koristilo Internet (isto). Nastanak virtuelnih zajednica, u kojima ljudi međusobno
komuniciraju posledica je novih medija. Prema podacima londonskog lista „Ekonomist“
(Economist) blizu četvrtina svetskog stanovništva ili 1,5 milijardi ljudi redovno koristi
Internet. Isti list je istakao da je u 2009. godini pristup Internetu preko mobilnih telefona
koristilo oko 600 miliona ljudi, tj. dvostruko više nego u 2006. godini (podaci preuzeti iz:
Blic NOVAC, broj 23, 14. 2. 2009: s. 14). U tom kontekstu ide konstatacija napred
pomenutog autora M. Maia, koja glasi: „Nove tehnologije prožimaju kao nikada prethodno
naš svet i političke strukture“ (Mai, 2007: s. 1132).

Desuverenizacija medija i komunikacija

Zemlje razvijene demokratije tj. matične zemlje „fabrike intelektualnih sloboda“,

odnosno medijskih tehnologija, lakše se mire i prihvataju novu ulogu oličenu u servisnoj
funkciji, nego ostale zemlje naviknute na kontrolu informacionih i komunikacionih sistema
ili na klasični monopol u toj sferi. Međutim, još uvek postoje i zemlje sa skoro potpunim
monopolom, kao i zemlje u kojima je prisustvo savremenih supermedija vrlo slabo
zastupljeno. Evidentno je da je strah od gubitka kontrole, monopola i sl. opšteprisutan u svim
zemljama, bez obzira na veliku rasprostranjenost novih komunikativnih tehnologija.
Desuverenizacija je proces umanjenja prerogativa država u kontroli medija i
komunikacija na način da države nemaju pravo na sputavanje sloboda i prava u
informaciono-komunikacionoj sferi što u suštini označava postupak i proces oslobađanja
medija i komunikacija od državnih stega i na taj način osiguranje slobode medija i slobodnog
protoka informacija u svim sferama. U okviru deregulacije mediji preuzima se odgovornost

248
za ukupno stanje putem negovanja etičkih normi i uzajamnog poštovanja, kulturnog
razumevanja i sporazumevanja, što je posebno značajno unutar medijske zajednice.
Mehanizmi regulacije i samoregulacije usmereni su posebno na medijske profesionalce:
novinare, urednike, odnosno same medije (vidi o tome: Julin, OSCE Yearbook 2006: s. 27).
Samoregulativni sistem medija minimizira intervenciju države u medijskom i informaciono-
komunikacionom sektoru i predstavlja odbranu od pravnih postupaka koji se vode protiv
medija. Instrumenti medijske samoregulacije su u doslednom smislu veoma pogodni da
supstistituišu mešanje države u delokrug medija (Isto: s. 28).
U navedenim okvirima i pravcima OEBS-a i UNESCO nastoji proširiti komunikativni
suverenitet medija i korisnika medija izvan komunikativnog suvereniteta determinisanog
tehnološkim kompetencijama medija. To se reflektuje u sferi deregulacije koja je više
rezultat tehnološkog pritiska, tj. oslobađanja korisnika medija od regulativa države. Država
je sve bespomoćnija u odnosu na nove i sve novije medijske tehnologije i komunikativne
mogućnosti koje one donose. Prema statistikama, u svetu danas postoji oko četiri milijarde
mobilnih telefona. Međutim, raspoređenost ovih moćnih aparata u svetu je vrlo neujednačena
i takvo stanje će verovatno i dalje potrajati. U Srbiji, Bosni i Hercegovini i okruženju, je, u
poređenju sa svetskom raspoređenošću, posedovanje mobilnih telefona u poodmakloj fazi i
mnogo ujednačenije u odnosu na neke regione. Mobilni telefon u Srbiji, na primer, poseduje
i u značajnoj meri koristi 73,6 % stanovnika, a kompjuter 37,8 % („Blic“ 6.7.2009: s. 4).
Za sistemski izgrađena informativna društva i komunikativne demokratije, uloga
države predstavlja uglavnom „prirodni“ sled razvoja. Za demokratski manje razvijene zemlje
i zemlje u tzv. tranziciji, servisna uloga države je nešto novo izloženo otporima različitih
vrsta. U nekim od tih zemalja prisutni su još uvek elementi kontrolne uloge države, a
posebno su izraženi u perifernim delovima evropskog istoka. Treću kategoriju čine zemlje sa
ideološkim i/ili klerikalnim uređenjima i tome odgovarajućim medijskim sistemima i znatno
ograničenim medijskim slobodama. I sledeća kategorija su zemlje sa arhaičnim društvenim
sistemima koje nemaju dovoljno razvijene medije i informaciono-komunikacione strukture
koje bi išle u korak sa razvojem sveta (Popović, Milutinović: 2014: s. 64).
Moć medija kontinuirano jača usled čega se povećavaju komunikativni potencijali
njihovih korisnika. Zahvaljujući naučnom prodoru u svet elektronike i nano-tehnologije,
kapaciteti i brzina protoka informacija, znanja i svih drugih sadržaja kompjutera, mobilnih
telefona i drugih naprava te vrste, rapidno se povećava u svetu. Jačanje tehnološke moći
kompjutera direktno utiče na komunikativne i sveukupne potencijale i proces samoregulacije
Interneta kao supermedijuma. Operativna moć kompjutera iskazivana u MB (Megabyt)
iznosila je pre dvadesetak godina 32 MB (pentium 1), da bi na kraju prve decenije 21. veka
dosegla snagu od preko 4000 MB ili 4 GB (Gigabyta). Sa komunikativnog i funkcionalnog
stanovišta uopšte, tehnološka moć kompjutera dovela je do velikog ubrzanja komunikativnih
interakcija, velikog povećanja protoka poruka, informacija i znanja uopšte, kao i ogromnog
sužavanja, pa čak i kolapsa prostora i vremena u supermidijumu poput Interneta.
Danas je preko četiri milijarde mobilnih telefona u svetu, preko kojih se dobijaju
informacije, odnosno dolazi na uvid ponašanje, sklonosti itd. svih korisnika u komuniciranju.
Koncern „Gugl“ razvio je za navedene svrhe i sopstveni mobilni telefon „Neksus Uan“
(Nexus One), koji je predstavljen januara 2010. godine i prima email poruke usmeno na
mnogo svetskih jezika (vidi o tome: Stampf, 2005: s. 60). Taj program predstavlja, kaže
ekspert Džon Betle (John Bettelle), gigantsku „Banku podataka svrsishodnih namera“ i
dodaje: „Ko se poveri koncernu Gugl biva opšte zbrinut“ (Isto). Uzajamnost „umreženog
društva“ odvija se kontinuirano 24 časa svaki dan i na obostrano zadovoljstvo svih korisnika.
To zadovoljstvo predstavlja samu suštinu funkcionisanja „umreženog društva“.

249
 Ujedinjene nacije su, nakon 11. septembra 2001. godine (napad na Njujork) pokrenule
predloge i mere borbe protiv terorizma. Sedamnaest dana nakon terorističkog napada, Savet
bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1373, koja poziva zemlje članice da preduzmu mere u
borbi protiv terorizma koje obuhvataju dodatne zakone i domene finansiranja ili podržavanja
terorizma, kao i mere u sferi prikupljanja informacija značajnih za razotkrivanje terorističkih
planova i aktivnosti određenih snaga. U članu 5 Rezolucije je, između ostalog, izričito
navedeno „da je podsticanje terorističkih akcija suprotno ciljevima i principima Ujedinjenih
nacija“ (Isto: s. 7). Strahovanja od najavljivanih terorističkih napada i sam napad na London
2005. godine, podstakli su dodatno angažovanje Ujedinjenih nacija, kako bi se ukazalo na
opasnost i podstakla antiteroristička akcija većine zemalja sveta.
Evropska unija je takođe aktivna u zalaganju za povećanje kapaciteta nadzora
informacija i komunikacija u zemljama članicama. Od zemalja članica traži se donošenje
zakona za redovnu kontrolu Interneta i korisnika telefona. Kontrola treba biti preventivna, tj.
bez dokaza da se radi o ilegalnim aktivnostima. Da bi se kontrola zaustavljanja informacija
odvijala u legalnim okvirima, Evropska unija je 2006. godine usvojila Direktivu o
zadržavanju podataka koja nalaže telekomunikacionim provajderima pravo da sakupljaju i da
ne propuštaju sve informacije u opticaju. Reč je o podacima i porukama za koje nisu potrebni
dokazi ilegalnosti, nego se sumnja ili pretpostavlja ili identifikuju njihovi kriminalni sadržaji.
Merama kontrole transfera raznih informacija i podataka u domenu terorističkih i
drugih negativnih aktivnosti putem medija, posebno tehnološki daleko osamostaljenog
Interneta i mobilnog telefona, tj. mobilnog interneta, prethodile su obimne teorijske studije.
Razrađeni su razni primenjeni teorijski modeli, za izradu i usvajanje konkretnih mehanizama
za suzbijanje i eliminaciju neželjenih aktivnosti. U teorijskim modelima postulira se, na
primer, „identifikacija i eliminacija centralnih relevantnih aktera; prekid veza i informacionih
tokova; lokalizacija i uništenje organizacione baze itd.“ (Aderhold, J.: s. 93).
Korišćenje medija za promociju nasilja, terora, rata i svih drugih negativnih fenomena
sastavni je deo ljudskih komunikacija. O tome postoje brojna verodostojna istraživanja (vidi:
M. Milutinović, Medijske manipulacije, 2005: s. 175). Prethodno je konstatovano da su se
komunikativne tehnologije etablirale nezavisno od političkih struktura i da izmiču njihovoj
„demokratskoj kontroli“. Istovremeno, one su probile administrativne barijere, ograničenja i
zabrane autoritarnih režima. Kao primer za to može poslužiti posedovanje satelitskih
prijemnika (antena, mobilnih telefona) koje njihove vlasnike, uz ostale tehnološke naprave,
čine suverenim i nezavisnim od bilo koje vrste političkog sistema i države.
Konvergencija medijskih tehnologija i simbioza novih medija i korisnika naročito je
unapređena na početku 21. veka. Po prognozama Morgana Stanleya i Biroa internacionalnog
informativnog programa (Bureau of International Information Programs) Ministarstva
spoljnih poslova SAD, od decembra 2011. godine: „Era kompjutera je došla i prošla. Mi sada
živimo u eri mobilnog Interneta“. Stanley predviđa da će do 2015. godine više ljudi biti
povezano u Internet putem mobilnog telefona, nego putem kompjutera, i konstatuje: „To nije
iznenađujuća vest s obzirom na tehničke sposobnosti džepnih iPhones, Androids i sličnih
aparata u orbiti, kao i na održivost i dostupnost“ (Mobile Phone: Convenient Communication
or Tracking Device? Stephen Kaufman/Staff Writer/15 November 2011).
Demasovizacija i individualizacija komuniciteta označena je najpre internet kone-
kcijama, kao što je prikazano, u domenu naučno-tehničkih informacija, tj. elemenata
interesovanja i predmeta istraživanja naučnika-istraživača i promotera znanja kao individua.
Proširenje konekcija i ulazak u prirodne i društvene nauke, u domene ekonomije, politike i
zabavno-rekreativne domene, dovelo je do formiranja društvenih struktura novog tipa,
označenih kao „informativno društvo“ i „komunikativna demokratija“. Tehnološki napredak

250
 i masovne konekcije dovele su takođe do formiranja paralelnih virtuelnih socijalnih
struktura u Sajberspejsu i virtuelna realnost gde vlada apsolutna moć korisnika (Popović,
1999).

Zloupotreba medija i komunikacija

Sredinom 2010. godine otkriveno je postojanje internet crva – specijalnog virusa „koji
koristi mrežu za slanje kopije sebe na druge servere“ (V. Jevrosimović, Blic). Virus nazvan
„Suxnet“ ulazi i napada unapred određene softvere u unapred određenim tehnološkim i
industrijskim postrojenjima. Iza tog poduhvata stoje – pojedinci, grupacije ili države – npr.
protivnici razvoja nuklearnog oružja u Iranu. To osnažuje i podatak, da je od globalno
virusom zaraženih Internet sistema, 60 % u Iranu (stanje 2011) i da je Internet postao prostor
globalizacije u kooperativnom i konfliktnom pogledu. Iran je izrazit primer nadmetanja u
domenu političke moći između država u prostoru sajberspejsa. Kina je 1999. godine, nakon
bombardovanja ambasade te zemlje u Beogradu, startovala niz sajber napada na sajtove vlade
SAD-a. Od tada je postalo uobičajeno da hakeri – pojedinci i grupe, samoinicijativno ili po
zadatku, napadaju i blokiraju sajtove pojedinaca, institucija, udruženja i država.
Napadi na ekonomske, vojne i državne sajtove proširili su se i na političke sisteme,
odnosno državna uređenja, uključujući izvršne, zakonodavne i druge institucije vlasti. Mete
napada su čak i najmoćnije zemlje sveta koje preduzimaju mere odbrane. Napadima hakera
pridružuju se sve više i drugi pojedinci, grupe i udruženja. Pored ranijih napada na veoma
zaštićenu vojnu mrežu, najznačajniji napad na SAD izvršen je u januaru 2012. godine koji je
primorao vrhovni zakonodavni organ – Senat i Vladu SAD, da odlože na neodređeno vreme
glasanje o novom zakonu protiv internet piraterije, tj. o zaštiti intelektualne svojine. Napad
hakerske grupe „Anonimus“ otpočeo je tako što su oboreni sajtovi FBI (Federal Bureau of
Investigation – Federalni istražni biro), sajt Ministarstva pravde, kao i muzičke i filmske
industrije SAD – industrije čija autorska prava je trebao zaštititi novopredloženi zakon.
Razvoj stanja stvari premašio je i futuristički najekstremnija predviđanja komunikologa
Maršala Mekluana (Marshal McLuhan) o „tehnološkom determinizmu“ promovisanom
1960-ih godina. Međutim, Mekluan je, u svojim futurističkim predviđanjima, smatrao da je
„tehnološki determinizam“ ipak savladiva sila: „Kada uvidimo na koji način tehnologija
definiše naše okruženje, bićemo sposobni da izmenimo njenu apsolutno determinantnu moć
...Podvlačim – samo ukoliko shvatimo šta pokreće tehnološke promene bićemo u stanju i da ih
prekinemo kada mi to poželimo. Ukoliko nam ne bude pošlo za rukom ... bićemo bar u stanju
da sprovedemo značajnu kontrolu nad njima“ (J. A. Đukanović, 2010: s. 273). Najnoviji
pokušaji, u događajima „Arapskog proleća“ i drugim, pokazali su se bezuspešnim u
zaustavljanju i kontroli „tehnološkog determinizma“. Najugroženijim od strane integrisane
sile novih medija i korisnika osetile su se državne strukture, tj. instance političke moći država.
WikiLeaks je, pored tehnološki kompetentnih individua, još jedna potvrda inferiornosti
političkog nivoa u odnosu na naraslu individualnu moć, jer fenomen WikiLeaks predstavlja
takođe značajan udar na SAD – na tajni prostor političke moći te supersile. Tvorac fenomena
WikiLeaks Julian Assange izjavio je da će geopolitika biti podeljena na pre „Cabelgate“ i
posle „Cabelgate“ eru. Direktor Stratfor Global Intelligence Company, s tim u vezi postavlja
sledeća pitanja: „Prvo, koliko je signifikantan leaks? Drugo, kako se leaks mogao dogoditi?
Treće, da li je njegovo objavljivanje kriminal? Četvrto, kakve bi bile njegove konsekvence?
Najzad i najvažnije, da li je WikiLeaks premisa koja obelodanjuje vladine tajne, ozdravljujući
i dobrodošao akt – odbranjiva pozicija“ (Stratfor). WikiLeaks, odnosno Julian Assange, nije
napao SAD kao Al Kaida 11. septembra 2001. godine, nego Vladu SAD objavljivanjem
poverljivih informacija o akcijama vojske SAD u Iraku i Avganistanu u kojima se potvrđuju

251
stradanja neborbenih stanovnika tih zemalja, tj. civila, što predstavlja, kao nasilje, povredu
Ženevske konvencije iz 1949. godine. Pored toga objavljene su informacije o protivljenju
Izraela i Saudijske Arabije jačanju vojne moći Irana, negativnom odnosu stanovnika Saudijske
Arabije prema prisustvu Amerikanaca u toj zemlji, naklonosti tadašnjeg premijera Italije
Silvija Berluskonija prema Rusiji i planovima NATO-a za odbranu baltičkih zemalja od
hipotetičkog napada Rusije na te zemlje (Popović, Milutinović: 2014 s. 128).
Slučaj Edvarda Snoudena uzburkao je javnost. Nekada je radio kao tehnički asistent
u CIA, da bi kasnije kao službenik Buz Alen Hamiltona, privatne firme koju je angažovalo
Ministarstvo odbrane, učestvovao u tajnom projektu Nacionalne bezbednosne agencije
(NSA). On je 20. maja napustio SAD, a radio u kancelariji NSA na Havajima u kojoj je
presnimio tajna dokumenta. Napustio je SAD i odleteo u Hong Kong. "Moj jedini motiv je
bio da informišem javnost šta se radi u njeno ime i šta se radi protiv nje. Svestan sam da ću
propatiti zbog svog postupka", navodi se u intervjuu koji je objavio Gardijan.
"NSA je napravila infrastrukturu koja omogućava da se sve presretne. Ako želim da
vidim vaš imejl ili poruke na telefonu vaše supruge, mogu to da učinim. Mogu da dođu do
imejlova, šifri, podataka sa telefona, kreditnih kartica. Ne želim da živim u društvu u kome se
događaju takve stvari u kome se snima sve što kažem", istakao je Snouden Gardijanu. Prema
njegovim rečima, NSA je redovno lagala Kongres u izveštajima ne navodeći tačno o kom se
nivou špijuniranja u Americi radi. "Skupljamo više digitalnih podataka o komunikacijama
Amerikanaca, nego što to činimo kod Rusa", kazao je Snouden i dodao da SAD špijuniraju
sve zemlje na svetu. Američki predsednik Barak Obama potvrdio je istinitost tih
informacija, ali je sve branio borbom protiv terorizma, rekavši da nad tajnim programom
postoji sudska i kongresna kontrola i da se time štite američki državljani od potencijalnih
napada.
"Na Nemačku je vršen pritisak da izmeni svoj G10 zakon da bi udovoljila zahtevu
NSA. Time su narušena prava nemačkih građana", naveo je Snouden u pisanom svedočenju
na 12 strana dostavljenom Evropskom parlamentu i istakao da se sličan pritisak vrši za
izmene Zakona prema drugim zemljama, poput Švedske, Holandije i Novog Zelanda.
"Svaka od ovih zemalja dobila je instrukcije od NSA, ponekad pod okriljem Ministarstva
odbrane i drugih tela, o načinu ublažavanja pravne zaštite komunikacija. U tajnosti su
stvoreni napadni sistemi masovnog praćenja unutar liberalnih država", ističe Snouden. On je
u pisanoj formi odgovorio na pitanja koje su mu poslali poslanici Evropskog parlamenta,
nakon što je iz bezbednosnih razloga odbačena mogućnost da im se obrati uživo putem
kamere. Evropski parlament pokrenuo je istragu o optužbama o špijunaži SAD. Ovakva
saznanja pokazuju do kojeg se nivoa vrši zloupotreba komunikacija i kako suverene zemlje
nemaju mogućnosti suprotstavljanja takvom procesu desuverenizacije koje vrše moćne
države.
Pored toga, SAD se aktivno zalažu za slobodu Interneta, za prava ljudi da izraze svoja
gledišta bez obzira da li na gradskim trgovima ili u Twitter mreži. Ta prava su zagarantovana
Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima koja važe i za Internet čija je sloboda i
celovitost nerazdvojna. Velika Britanija priprema projekt koji omogućava kompanijama u
ključnim sektorima ekonomije razmenu informacija i delovanje na pretnje bezbednosti
Interneta. Ključni sektori ekonomije trebaju razviti kooperaciju međusobno i sa vladom na
izradi dugoročnog programa bezbednosti Interneta. Uz to, federalne agencije SAD-a trebaju
razviti tesne odnose sa nadležnim. Vlada SAD-a je predložila zakonski okvir za bržu razmenu
informacija javnog i privatnog sektora koje ugrožavaju bezbednost Interneta. Brzi razvoj
medijskih tehnologija i novih medija vodi minimiziranju političke moći i kontrole
interaktivnog komuniciranja mobilnog interneta i obrnuto, maksimiziranju odgovarajućeg

252
individualnog komunikativnog suvereniteta (Popović, Milutinović, 2014: s. 144). Time se
vrlo jasno uočavaju posledice opšte globalizacijem medija i komunikacija.

Zakljuþak

Razvoj i formiranje komunikativnog suvereniteta tekao je u skladu sa transformacijom

komunikativnog suvereniteta klasičnih medija, od klerikalnog ka državnom, koji je trajao više
vekova sve do desuverenizacije država nad savremenim medijima i komunikacijama sa kojim
se suočavamo danas.
Početak 21. veka obeležen je brzim i eksplozivnim razvojem mobilnih tehnologija:
mobilnog telefona i laptopa, odnosno nastankom mobilnog interneta – „velikog praska“. U
domenu ljudskih komunikacija to je bila epohalna promena, jer je označila odlazak u prošlost
komunikativnog suvereniteta država. Tehnološki razvoj medija nametnuo je prethodnom
stanju političke arbitraže tehnološku neutralnost kao novu etiku. Neutralne medijske
tehnologije pripadaju svima i stoje svima na raspolaganju – tehnološki obrazovanim ’dobrim’
i ’lošim momcima’. Tehnološki individualizovana moć i etika je supranacionalna,
supradržavna i tako ih treba shvatati i tako se odnositi. Ona se uzdigla iznad svih drugih
struktura moći i danas u uslovima globalizacije predstavlja osnovu za delovanje velikih sila.
Nove i kontinuirano novije tehnologije otvorile i formirale novi paralelni prostor,
sajberprostor, kao fizičkom – geografskom prostranstvu, paralelni virtuelni svet komuniciranja
i delovanja koji zaokuplja veliku pažnju. Nova realnost aktivirala je klasične centre moći na
pretenzije uspostavljanja kontrole nad paralelnim svetom sajberprostora, jednakom onoj u
fizičkom svetu. U tim nastojanjima Sjedinjene Američke Države pokrenule su inicijativu za
reformu globalne mreže Interneta i komunikacija uopšte kako bi se zaštitile od udara
neželjenih snaga. Slične namere imaju i drugi, posebno velike sile koje nastoje političku moć
iskoristiti za desuverenizaciju medija i komunikacija kod malih i srednjih zemalja.
U kontekstu preispitivanja uloge novih medija postavlja se pitanje: da li klasične
poluge moći imaju potencijal za regulisanje i određivanje pravca razvoja Interneta i
sajberprostora? Klasična moć pokazala se delotvorna u fizičkom prostoru u pozitivnom i
negativnom smislu. Nasuprot fizičkom, prostor Interneta – sajberprostor, je, kao što je
konstatovano, kompjuterski generisan, nefizički, kao paralelni prostor delovanja – bitno
različit od fizičkog. Tehnološki napredak je na početku 21. veka u znatnoj meri osamostalio
bez obzira na volju suverenih država i centara političke moći, jer je tehnološki razvoj, u
naučnom i ekonomskom pogledu, u najvećem obimu u privatnom, a ne u državnom sektoru.
Analize razvoja i daljeg tehnološkog napretka sajberprostora dozvoljavaju krajnju
konstataciju, da će budućnost Interneta i drugih medija određivati faktori navedeni prema
količini uticaja: kontinuirani tehnološki razvoj i korisnici kao kvantitativna i kvalitativna
veličina i, u određenoj meri, veliki akteri. Najdelotvorniji uticaj velikih aktera manifestovaće
se u trci u sajbernaoružanju i globalizaciji sveta u kojoj velike sile obezbeđuju dominaciju.
Opredeljenje je moćnih krugova da se raznim merama i pritiscima suverenitet malih i
srednjih zemalja nad medijima i komunikacijama potpuno ogoli i stvore pretpostavke za
vlastitu dominaciju i nametanje vlastite volje najvećem delu čovečanstva danas. Može se
zaključiti da proces globalizacije pod palicom moćnih država i njihovih transnacionalnih
kompanija u velikoj meri doprinose desuverenizaciji država u oblasti medija i komunikacija i
da će se takav proces i dalje nastaviti.

253
 LITERATURA

1. Aderhold, Jens (2007): Unzerstoerbare Terrornetzwerke? Neue Ansatzpunkte fuer die

Entwicklung struktureller Gegenstrategien. U: Internationale Politik und Gesellschaft, Bonn.
2. Bodriar, Žan (1991): Rat kao spektakl, Beograd, Novinarstvo 1, Institut za novinarstvo
3. Bredow fon, Rafaela/Manfred Dworschak/Martin U. Mueller/Marcel Rosenbach: Ende der
Privatheit. U: Der Spiegel. Das deutsche Nachrichten-Magazin Nr. 2/11. 1. 2010.
4. Breton, Filip (2000): Izmanipulisana reþ, Beograd, Clio
5. Bubley, Dean (1994): Virtual Reality – Video game or business tool. Financial Times,
London.
6. Čomski, Noam (2006): Mediji, propaganda i sistem, Zagreb, Naprijed
7. Dnevni list „BLIC“: U Kanzasu niþe grad Gugl. „Blic“ od 6.7. 2009. i 5. 3. 2010, s. 7.
8. Dokumenti KEBS 1975-1995 (1995): “Meÿunarodna politika”, Beograd.
9. Đorđević, Toma (1988): Komunikacija i vlast, “Mladost”, Beograd.
10. Đukanović, Jovan (2010): Tehnološki determinizam Herberta Maršala Mekluana. U:
Komunikacije Mediji Kultura. Godišnjak Fakulteta za kulturu i medije. Megatrend univerzitet
Beograd.
11. Geri, Alen (1992): Recite NE! novom svetskom poretku, Beograd, Jugoslavija public
12. Habermas, Jirgen (1996): Javno mnenje, “Kultura”, Beograd.
13. Handke, Peter (1996): Intervju „Ministarstvo informacija” Srbije, Beograd.
14. Hantington, N. Semjuel (1998): Sukob civilizacija ili preoblikovanje svetskog poretka, “CID”,
Podgorica.
15. History of the Internet. http://en.wikipedia.org (Wikipedia, the free Encyclopedia).
16. Jeftić, Nevenka (2001): Sloboda govora, “Institut za političke studije”, Beograd.
17. Julin, Adeline: Report from 2006. U: OSCE Yearbook 2006.
18. Kin, Džon (1995): Mediji i demokratija, “Filip Višnjić”, Beograd.
19. Lorimer, Rolend (1998): Masovne komunikacije - komparativni uvod, “Klio”, Beograd.
20. Mai Manfred: Der neue Technikpopulismus – Technokratie oder Demokratie. U: Blaetter fuer
deutsche und internationale Politik 9’07, Heft 9d/2007.
21. Milutinović, Milovan (2005): Medijske manipulacije u južnoslovenskom sukobu, „Besjeda“
Banjaluka i „Vojnoistorijski institut“, Beograd.
22. Milutinović, Milovan (2010): Rat je poþeo rijeþima - Bosna i Hercegovina devedesetih,
Nezavisni univerzitet, Banja Luka.
23. Milutinović, Milovan:, „Pravo na komuniciranje osnovno ljudsko pravo“, zbornik Ljudska
prava i slobode, Nezavisni univerzitet Banja Luka
24. Mnogo glasova-jedan svet, “UNESCO”, Paris, 1990, Beograd.
25. Najtli, Filip (2000): Prva žrtva, London.
26. NATO na Balkanu (2001): grupa autora, Beograd, Vojnoizdavački zavod.
27. Petković, Ranko (1996): prir. Savet Evrope 1949.-1995, “Međunarodna politika”, Beograd.
28. Popović, Novak (1999): Virtuelne komunikacije, Institut za političke studije, Beograd.
29. Popović, Novak, Milutinović Milovan (2014): Suvereno komuniciranje – individualni
komunikativni suverenitet u projekcijama tehnološkog determinizma, Srpsko komunikološko
društvo Beograd, Nezavisni univerzitet Banja Luka.
30. Popović, Novak: Suverenost u Novoj komunikativnoj strategiji – Ko je suveren u Novoj
komunikativnoj strategiji. U: Argumenti. Časopis za društvena/politička pitanja, Godina II,
Broj 3, Banja Luka 2008.
31. Popović, Novak (1994): Komunikativne interakcije u pluralizmu, “Institut za političke
studije”, Beograd.
32. Radojković, Miroljub (1987): Meÿunarodno komuuniciranje, Beograd.
33. Radojković, Miroljub/Crnobrnja, Stanko (1995): Sredstva masovnih komunikacija. Beograd.

254
34. Stampf Olaf: Der Hexenmeister von Wien. U: Der Spiegel, Das deutsche Nachrichen-
Magazin, Nr. 11, 14. 3. 2005.
35. Stratfor: Taking Stock of WikiLeaks. December 14. 2010. By George Friedman.
36. The Council of Europe Convention on Prevention of Terrorism. U: European Law Review,
Vol. 12, No. 4 (2006).
37. Ujedinjene nacije 1945-1995. (1995): “Međunarodna politika”, Beograd.
38. Volkmer, Ingrid: News in the Global Sphere. A Study of CNN and its impact on Global
Communication, Luton: University of Luton Press 1999.
39. Wittkaemper, W. Gerhard (1990): Kommunikative Demokratie – Ein neues Leitbild. U: Die
alltaegliche Pressefreiheit, Bonn.

255
Dr Radmila R. ýokorilo UDK 316.774:341.231.14 Pregledni rad

GLOBALNI MEDIJI I DEMOKRATIJA

„Sredstva komunikacije monopolizovalo je nekoliko onih

koji mogu doprijeti do svakoga. Nikada manji broj ljudi nije držao u
izolaciji toliko mnoštvo drugih. Sve je više onih koji imaju pravo da
þuju i vide, ali sve manje i manje onih koji imaju privilegiju da
informišu, izražavaju mišljenje i da ga stvaraju. Dikatatura jedne jedine
rijeþi i jedne jedine slike, razara mnogo više od diktature jedne partije:
nameüe život u kojem je uzorni graÿanin poslušni potrošaþ i
pasivni posmatraþ, izgraÿen na proizvodnoj traci
sjevernoameriþkog modela komercijalne televizije.“

Eduardo Galeano

Apstrakt: Poþetkom osamdesetih godina XX vijeka, naporedo sa pojavom istinski globalnog

komercijalnog medijskog tržišta došlo je do dramatiþnog restrukturiranja nacionalnih medijskih
industrija. Novouspostavljenim globalnim medijskim sistemom dominira trideset ili þetrdeset velikih
transnacionalnih korporacija (TNC) od kojih su desetak konglomerati sa sjedištem u SAD-u koji
nadziru globalno trzište. Uz centralizaciju medijske moüi, glavna karakteristika globalnog medijskog
poretka je njegova sveukupna komercijalizacija i oþigledan pad znaþaja javnih servisa. Takva
koncentracija medijske moüi u organizacijama koje se oslanjanju na podršku oglašivaþa i primarno
su odgovorne akcionarima, predstavlja jasnu i neposrednu opasnost za aktivno uþešüe graÿana u
društvenim zbivanjima, ali i za razumijevanje društvenih problema i djelotvornosti demokratije. Ovdje
üemo govoriti o pojavi globalnog medijskog sistema i politiþkim, ekonomskim i tehnološkim faktorima
koji su doveli do njegovog uspona. Istraživaüemo kako djelovanje globalnih medija utiþe na strukturu
i uþinak medija, kao i na njihov politiþki i kulturni uticaj na brojne zemlje širom svijeta. Namjera je
da se doprinese razumijevanju ekonomske i politiþke dinamike rasta i posljedica globalizacije medija,
istovremeno ukazujuüi na alternativu i relativno demokratiþnu medijsku strukturu i politiku.
Kljuþne rijeþi: globalizacija, demokratija, mediji

GLOBAL MEDIA AND DEMOCRACY

Abstract: At the beginning of the eighties of the twentieth century, in parallel with the
emergence of a truly global commercial media market, there has been a dramatic restructuring of the
national media industry. The newly established global media system is dominated by thirty or forty
large transnational corporations (TNC), of which a dozen are conglomerates based in the United
States that oversee global markets. With the centralization of the media power, the main
characteristic of the global media system is its overall commercialization and the apparent decline in
the importance of public service. Such a concentration of media power in organizations that rely on
the support of advertisers and are primarily accountable to shareholders, represents a clear and
immediate danger to the active participation of citizens in social events, but also for the
understanding of social problems and the effectiveness of democracy. Here we will talk about the
emergence of a global media system and political, economic and technological factors that led to its
rise. We will research how the effect of the global media influences the structure and performance of
the media, as well as their political and cultural influence in many countries around the world. The

Fakultet političkih nauka Univerzitet u Banjaluci cokorilo@hotmail.com

257
intention is to contribute to the understanding of the economic and political dynamics of the growth
and consequences of the globalization of the media, while at the same time pointing to an alternative
and relatively democratic media structure and policy.
Keywords: globalization, democracy, media

Uloga medija u funkciji demokratije

Mediji se često nazivaju "četvrta sila" u državi , a moderne demokratije se nazivaju

"medijske demokratije". Šta se skriva iza ovakvih naziva?Kakvu to moü zaista imaju mediji?
Kako se može opisati njihova funkcija u interakciji svih dijelova intermedijarnog sistema?

Politika u modernim državama i u masovnim

društvima nije više moguća bez pomoći
masovnih medija. Nije više slučaj kakav je bio
u antičkoj Grčkoj, gdje su se građani mogli
sakupiti na trgu (agora) da bi diskutovali o
odluci koju treba donijeti. Politika se sada
usvaja i prosljeđuje putem masovnih medija.
Slika 1.1 Ono što mi, na primjer, znamo o politici naše
zemlje uglavnom smo saznali putem televizije,
radija ili novina. Zbog toga mediji u
intermedijarnom sistemu imaju važnu ulogu.

Na političkom nivou, mediji igraju centralnu ulogu u demokratizaciji. Istorijski

posmatrano, ključna odlika pokreta demokratizacije jeste stvaranje javnog mnjenja, pri čemu
se misli na sva mjesta i forume na kojima se raspravljalo o pitanjima veznim za političku
zajednicu i gdje su plasirane informacije ključne za učešće građana u javnom životu. Ovakav
koncept je važan, jer demokratsko društvo zavisi od dobro informisane populacije sposobne
da napravi politički izbor. Po mišljenju Jirgena Hebermsa i drugih, javnost je najefikasnija za
demokratiju kada je institucionalno nezavisna od države i društveno dominantnih
ekonomskih snaga. „Za neke, javnost se najbolje ogleda u neprofitnom, nekomercijalnom
javnom servisu, kakav je, na primjer, BBC koji teži da bude relativno nezavisan, a time do
odgovarajućeg stepena i objektivan."2 Ovakav vid medijske kulture se vezuje uglavnom za
najdemokratičnije političke sisteme. Jedno je sigurno, mediji predstavljaju najmoćnija
sredstva komunikacije kojima javnost učestvuje u političkom procesu, a kvalitet doprinosa
javnom mnjenju značajno određuje i kvalitet demokratije.

1
https://www.google.ba/search?q=www.dadalos.org&source=lnms&tbm=isch&sa=X&ei=KaoLU8DqHImQtAb
qs4C4Bw&ved=0CAcQ_AUoAQ&biw=1280&bih=633 (preuzeto 4.02.214.)
2
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 8.

258
 Uspon globalnih medija

Pojava istinski globalnog medijskog sistema skorašnjeg je datuma i u priličnoj mjeri

reflektuje globalizaciju tržišne ekonomije. Globalni mediji predstavljaju glavno sredstvo za
reklamiranje korporativnih proizvoda namijenjenih prodaji i na taj način olakšavaju prodor
korporacija u nove zemlje, regione, i tržišta. S druge strane, informativni i zabavni program
globalnih medija stvaraju povoljnu informativnu i ideološku klimu. Globalni mediji
predstavljaju neophodnu komponentu globalnog kapitalizma i jedna su od njegovih glavnih
karakteristika. Iako je uspostavljanje integrisanog globalnog medijskog tržišta počelo tek
kasnih osamdesetih godina XX vijeka i sve do devedesetih nije dostiglo granice svojih
mogućnosti, korjenje globalnog medijskog sistema možemo pratiti decenijama, pa i
vijekovima unazad. Mediji, globalni ili drugačiji, najbolje se mogu razumjeti u političko-
ekonomskom kontekstu, stoga i najviše treba istaći odnos medija i kapitalizma. Pažnja se
najviše posvećuje usponu „neoliberalnog tržišta“ , tokom osamdestih i devedesetih, i ovo
objašnjava zašto je globalni medijski sistem u tolikoj mjeri pod dominacijom zapadnih, a
posebno, američkih medijskih kompanija. Osim toga, pošto smo najviše zainteresovani za
sposobnost medija da obezbijede javnost za demokratiju, naše analize kapitalizma uključuju i
razmatranje njegovog odnosa prema političkim institucijama. Samo uz razumijevanje
društvenih i političkih implikacija globalnog korporativnog kapitalizma možemo da
objasnimo značajnu društvenu i političku ulogu globalnih medija.

Porijeklo globalnih medija

Globalni mediji nastali su dugo nakon pojave lokalnih i nacionalnih. U Zapadnoj

Evropi, prvi veliki masovni medij bile su novine koje su dominirale tokom XIX vijeka.
Uspon štampe i pismenosti, uz prateći razvoj novinarstva, bili su sastavni dio demokratskih
revolucija i savremenog poimanja informisanja. Razvojem kapitalizma, i novine su pale pod
kontrolu biznisa i počele da posluju u skladu sa tržišnim principima. Komercijalni mediji su
se razvijali kao mala preduzeća na konkuretnom tržištu, da bi tokom vremena evoluirali u
velika preduzeća koja posluju na monopolističkim ili oligopolističkim3 tržištima. Kao
kapitalistička preduzeća ove firme su pod pritiskom konkurencije gurnute u nove medije, i u
tom svijetu enormnih dispariteta i političko-ekonomskom razvoju, te zapadne vlade i
medijske korporacije postaju primarni, čak i ekskluzivni, kreatori globalnih medija. Činjenica
je, da su novine do današnjih dana ostale najmanje integrisana industrija u globalni medijski
sistem. Pojava telegrafa i podvodnih kablova sredinom XIX vijeka, obilježila je početak
doba telekomunikacija. Sve više je rastao značaj globalne trgovine, a time i velika
komercijalna vrijednost rapidno rastuće telegrafske razmjene svjetskih vijesti. Stoga su
telegrafske međunarodne novinske agencije bile prva značajnija forma globalnih medija.
Novinske agencije: francuska Havas, njemačka Wolff i britanska Reuters su komercijalne
novinske agencije, osnovane u XIX vijeku, prvobitno kao domaća preduzeća, ali s posebnim
interesovanjem za strane vijesti. One su proizvodile vijesti i prodavale ih novinskim kućama.
Kasnije se u XIX vijeku pojavila američka agencija Associated Press (AP, SAD). Ove
novinske agencije su, u stvari, bili globalni mediji sve do XX vijeka. Tek je pojavom istinski
globalnih medija krajem XX vijeka, uticaj novinskih agencija počeo da jenjava. Glavna
promjena za globalni kapitalizam koja je postavila temelj za uspon globalnih medija, bio je
nastanak i razvoj TNC-a. Transnacionalne korporacije su one koje imaju kapacitete u više
zemalja i poslove i investicije planiraju u perspektivi više zemalja. Dvije nove medijske
tehnologije – pokretne slike i radio – doprinijele su razvoju globalnih medija u prvoj polovini

3
Oligopolističko tržište- kada manja grupa firmi-kompanija iz srodnih grana kontroliše tržište; Vujaklija; 2006;

259
XX vijeka. Filmska industrija je veoma brzo izrasla u oligopolističku i ona je bila prva
medijska industrija u službi pravog globalnog tržišta. „Članovi ovih novih oligopola bili su
isključivo Amerikanci, situirani u Holivudu, i sa veoma bliskim vezama sa glavnim
finansijskim interesima u Vol Stritu. Već 1914. godine oko 85% svjetske filmske publike
gledalo je američke filmove. Godine 1925. američki filmovi su ubirali više od 90% filmskih
prihoda u Velikoj Britaniji, Kanadi, Australiji, Novom Zelandu i preko 70% filmskih prihoda
ostvarenih u Francuskoj, Brazilu...“4 Iako je ovaj procenat smanjen pojavom zvučnih filmova,
dominacija Holivuda nikada nije dovedena u pitanje. Radio se pojavio početkom XX vijeka.
U Sjedinjenim Državama, korporacije su jako brzo shvatile značaj komercijalnih potencijala
radija kao reklamnog medija, pa su njegovu ogromnu političku snagu iskoristile za
preuzimanje kontrole nad industrijom. „Emitovanje radio programa je tek krajem dvadesetih
godina XX vijeka, sa razvojem kratkih talasa, postalo istinski globalno, i već krajem Drugog
svjetskog rata, 55 zemalja formalno je imalo kratkotalasne emiterske servise na stranom
jeziku.“5 Okončanje Drugog svjetskog rata obilježilo je početak nove ere rapidnog rasta
ekonomije. Sjedinjene Države su iz rata izašle jače nego ikad. SAD su bile u stanju da
uspostave novi svjetski poredak u službi vlastitih političkih i ekonomskih interesa. Amerika
je upotrijebila moć koju joj je obezbijedila kontrola nad MMF-om i Međunarodnom bankom
za rekonstrukciju i razvoj, a njene velike transnacionalne korporacije napravile su ogroman
globalni pomak u automobilskoj, hemijskoj, kompjuterskoj, naftnoj, elektronskoj industriji. U
poslijeratnom periodu SAD su se izborile da pojam „slobodan protok informacija“ postane
univerzalni princip. Odmah je slobodan protok informacija postao ubjedljiv demokratski
princip. Suštinski operativni zadatak tog principa bio je da sa transnacionalnim medijskim
kućama i oglašivačima omogući globalno funkcionisanje. Prema viđenju tvoraca američke
politike, ovo je bio jedini vid slobodne štampe koji je odgovarao demokratskom svjetskom
poretku. Globalna filmska industrija je takođe u poslijeratnim godinama primarno ostala u
rukama nekoliko američkih firmi – Columbia, Twentieth Century-Fox, United Artists,
Warner Brothers, Paramounth. Velike domaće filmske industrije pojavile su se i drugdje, na
primjer, u Indiji i Japanu, ali gobalna izvozna industrija bila je sinonim za Holivud.
Koncentracija medija i njihova korporativna kontrola predstavljale su obrazac i za bujanje
globalnog tržišta u muzičkoj produkciji. Tri od pet najznačajnijih transnacionalnih
produkcijskih muzičkih kuća su bile osnovane u SAD i svaka od njih je bila filijala većeg
medijskog koncerna: CBS-a, Warner Brothersa i RCA-a. Druga dva giganta muzičke
produkcije bili su britanski EMI i holandski PolyGram. Ove firme su do 80-ih godina
ostvarile više od polovine globalne prodaje. Najdramatičniji i najznačajniji razvoj medijske
industrije u poslijeratnom periodu označila je pojava televizije. Televizija je u početku
osnovana kao neprofitni i nekomercijalni nacionalni servis, što je ograničavalo mogućnost za
globalnu medijsku ekspanziju. Međutim, ono što je komercijalno moglo da se iskoristi bila je
neprestana potreba za televizijskim programima. „Prodaja američkog televizijskog programa
u inostranstvu porasla je sa 15 miliona dolara u 1958. na 130 miliona u 1973. godini.“6
Mnoge zemlje su uvozile veći dio programa i SAD su bili glavni dobitnici. Reklamiranje
pokreće televizijski bum u SAD u poslijeratnom periodu, te time pospješuje uspon
međunarodnog oglašavanja, stimulišući ravoj globalnih medija. Američka reklamna
industrija, radeći za sopstvene interese, ali i za interese velikih korporativnih klijenata,
značajno je doprinijela borbi za komercijalizaciju globalnih medija. Globalni mediji krajem
90-ih su tri medijske industrije koje su se pojavile devedesetih godina sa najrazvijenijim
globalnim tržištima – izdavaštvo, muzička i filmska produkcija – nastavile su rast u klimi
bujajućeg oligopolističkog tržišta. Izdavaštvo je zbog jezičkih razlika, manje koncentrisano
4
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 22.
5
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 24.
6
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 45.

260
od filmske i muzičke produkcije. Tri najveća svjetska izdavača knjiga u vlasništvu su
kompanija Bertelsmann, Time Warner i Viacom, koja su na prvom, trećem i četvrtom mjestu
na listi najvećih svjetskih konglomerata. Najkoncentrisanije svjetsko medijsko tržište pripada
muzičkoj produkciji. Pet vodećih kompanija su: PolyGram (19% udjela), Time Warner
(18%), Sony (17%), EMI (15%), Bertelsmann (13%). Televizija predstavlja medij vijeka i
obezbjeđuje osnovu za integrisano globalno komercijalno medijsko tržište. Komercijalni
mediji su ti koji igraju centralnu ulogu u globalnom procesu. Razvoj globalnog
komercijalnog sistema jeste logičan rezultat politike „slobodnog tržišta“ u oblasti
komunikacija.
Globalni mediji su misionari našeg doba koji glasno zagovaraju vrline komercijalizma
i tržišta kroz svoje profitno orijentisane i markentiški podržane inicijative. Širenjem
komercijalne globalne televizije u svijetu devedesetih godina XX vijeka, postale su očigledne
i promjene u globalnim medijima. Sa pojavom satelitskog i kablovskog distribuiranja
programa 90-ih godina dramatično je povećan broj kanala dostupnih u mnogim zemljama. U
ovom periodu proces komercijalizacije je dostigao pun zamah. U toj atmosferi, kada politička
moć komercijalnih medijskih kuća raste, mnogi javni emiterski sistemi biće na udaru.
Ukoliko javni emiteri i dalje budu gubili publiku, pitanje je vremena kada će im biti ukinute
državne subvencije. Ali, iako otpočnu da imitiraju komercijalne emitere da bi povećali
gledanost, rizikuju da izgube ligitimno pravo na državnu subvenciju. Velika četvorka
zapadnih novinskih agencija – AP, UPI, Reuters, AFP – još uvijek dominira svjetskim
štampanim medijima, dok su Reuters TV i Worldwide Television News ostale dominantne
globalne televizijske informativne agencije, mada je satelitska televizija omogućila i rad
regionalnih i globalnih kanala. Najistaknutiji je CNN International, vlasništvo Time Warnera,
koji se gleda u više od dvije stotine zemalja. Međutim, BBC Worl Servise i Voice of
America, iako su subvencionisani, i dalje obezbijeđuju svjetski servis vijesti na brojnim
jezicima i emituju ih preko nekomercijalnih i neprofitabilnih kanala na kratkim talasima.
Globalni kanali vijesti, kao CNN, koji se finansiraju od reklama i namjenjeni su poslovnim
ljudima i višoj srednjoj klasi. Ovdje ćemo pokazati profil deset firmi iz prve dominantne lige
globalnih medijskih oligopola. Pet najvećih medijskih firmi u svijetu kada je o prodaji riječ –
Time Warner, Disney, Bertelsmann, Viacom, News Corporation – predstavljaju i
najintegrisanije globalne medijske gigante. Ovi gigianti (izuzev Bertelsamann-a) posjeduju
ogromne filmske i televizijske produkcione kapacitete. Razmotrićemo i ostale četiri firme
koje se rangiraju niže u prvoj ligi – PolyGram, Seagram, Sony, General Electric.
News Corporation – iako se rangira na petom mjestu, „sa približno 10 milijardi dolara
prodaje u 1996., ona predstavlja pravi model globalne medijske firme za XXI vijek i najbolji
primjer za razumijevanje funkcionisanja globalnih medija.“7 News Corporation se često
poistovjećuje sa njenim prvim čovjekom, Rupertom Mardokom, čija porodica kontroliše oko
30% akcija. Za Mardoka se govorilo: on praktično hoće da osvoji svijet, a izgleda da će to i
učiniti.“ Mardokov cilj je bio da NC posjeduje sve vrste programa – vijesti, sport, film i
dječije programe , što je i uspio. Možda je najbolji primjer za ilustraciju Mardokovog uticaja
taj da je prisutan i na medijskom nebu Srbije (FOX TV). Time Warner je najveća medijska
korporacija u svijetu, „sa prodajom koja se 1997. približila sumi od 25 milijardi dolara.“8
Muzika pokriva više od 20% biznisa TW, a isto važi i za izdavačku djelatnost, objavljivanje
časopisa, knjiga i kablovski kanal vijesti. Iako se NC i TW fokusirao na globalnu televizijsku
mrežu kao najlukrativniju oblast za razvoj, TW se više posvetio produkciji programa i kanala.
Time Warner je i jedan od najvećih svjetskih vlasnika bioskopskih dvorana. „Sa prodajom od
skoro 24 milijarde dolara samo u 1997., Disney je, kada je riječ o statusu najveće svjetske

7
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 106.
8
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 116.

261
medijske firme, najbliži konkurent TW.“9 Početkom 90-ih, Disney se uspješno preorijentisao
sa zabavnih parkova i mjesta za razonodu na filmsku i televizijsku produkciju. Mada,
istorijski gledano, Diseney je oduvijek bio jak u zabavnim sadržajima i animaciji, oblastima
koje se dobro kotiraju na globalnom tržištu. Kupovinom kanala ESPN, televizijske sportske
mreže ABC, Disney je postao globalni lider bez premca. Jedan od direktora Disneya smatra
da korporacija ima „dva konja za jahanje na stranom tržištu, a ne jednog – sa sportskom
mrežom ESPN i porodiþnim Diseney Channelom.“10
Kompanija Viacom je manja, „sa prihodom od oko 13 milijardi dolara u 1997., od čega svega
20% dolazi izvan teritorije SAD-a.“11 Bartelsmann je jedina evropska firma koja se našla u
prvoj ligi medijskih giganata. Treća po veličini medijska grupa u svijetu „sa prodajom od
blizu 15 milijardi dolara u 1996. godini.“12 Imperija Bertelsmann građena je na globalnoj
mreži klubova, knjiga i muzičkih proizvoda. TCI korpracija Tele-Comunications, Inc. Manja
je od ostalih firmi iz prve lige, „sa prihodom u 1996. od skoro 7 milijardi dolara,“13 ali ju je
njena jedinstvena pozicija u industriji učinila centralnim igračem u globalnom medijskom
sistemu. Temelj TCI-ja predstavlja njena dominantna pozicija vodećeg provajdera
kablovskog televizijskog sistema u SAD-u. Četiri firme pridružile su se navedenoj šestorci
medijskih džinova iz prve lige globalnih medijskih oligopola: Universal (Seagram), Sony,
PolyGram, NBC (GeneralElectric). Više od polovine prihoda Universal je ostvario
produkcijom filmova i televizijskih programa u svojim studijima. Ova kuća je takođe vodeći
muzički producent i izdavač knjiga, a upravlja i sa nekoliko zabavnih parkova. PolyGram je
otprilike iste veličine kao Universal, „sa prosječnom prodajom od oko 6 milijardi dolara u
1997. godini. Ogromna holandska kompanija za elektroniku Philips, vlasnik je 75% odsto
akcija firme PolyGram.“14 Kao i Universal, i PolyGram spada u produkcionu firmu
koncentrisanu na muziku i film. Sony je po mnogo čemu sličan kompaniji PolyGram, sa
dionicama u medijima uglavnom koncentrisanim na muzičku produkciju, ali i filmsku i
televizijsku. General Electric je jedna od vodećih kompanija za elektroniku i proizvođač u toj
oblasti u svijetu, „sa prodajom od blizu 80 milijardi dolara u 1996. godini.“15

Iinternet i digitalna revolucija

(Kako se pod njihovim uticajem mijenjaju globalni mediji? )

od analognog ka digitalnom:
• Digitalizacija ruši prepreke između tradicionalnih medijskih industrija i briše
nekadašnje razlike među njima;
• Na vidiku je univerzalni medij – kompjuter opemljen LCD monitorom, zvučnikom,
modemom, printerom, CD/DVD plejerom / pisačem...;
U ovom dijelu govorićemo kako se digitalna revolucija i Internet razvijaju i kako mijenjaju
raniju viziju globalnih medija. U periodu ubrzanog razvoja komunikacijske tehnologije
Internet je rušio predviđanja i sa sobom donio mnoga iznenađenja. „Govorilo se da je on
„više fenomen nego činjenica.“410 Takođe, govorilo se da je to „granica divljeg Zapada“ u
oblasti komunikacije.“16 U početku je to bila ograničena mreža, u kojoj su se razmjenjivale
informacije između univerziteta i drugih istraživačkih institucija. Međutim njegova globalna

9
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 121.
10
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 125.
11
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 126.
12
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 130.
13
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 133.
14
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 138.
15
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 140.
16
Asa Brigs i Piter Berk, Društvena istorija medija, Beograd: CLIO 2006. 410.

262
upotreba i ekspanzija počinje kada je Tim Berners osmislio ono što je nazvao Mreža (World
Wide Web). Ona je mogla i trebala da bude rasprostranjena po cijelom svijetu. Časopis Tajm,
koji ga je pozdravio kao jedinog roditelja Mreže, a za njegovo dostignuće pisao da je „uzeo
snažni komunikacijski sistem koji je samo elita mogla da koristi i pretvorio ga u masovni
medij“.17 Tokom devedesetih godina, prelazak na digitalni format svih formi podataka tekao
je ubrzanim tempom. Ovaj prelazak na kompjuterski jezik već tada je redefinisao muzičku
industriju, i tih godina se predviđalo da će osvojiti i filmsku, radijsku, televizijsku produkciju.
Bilo je jasno da će sve biti drugačije. „Oduvijek je bilo sasvim jednostavno napraviti razliku
između dnevnih novina, televizije, kablovske televizije, kompjutera, filmova i telefonskih
kompanija“ objašnjava jedan poznavalac industrije.“ Međutim, ove razlike veoma brzo
nestaju kada se pojave novi, unverzalni mediji.“18 Tako je i bilo. Internet je postao zlatna
groznica, koja je najviše zahvatila Zapadne zemlje. Iako je Internet u osnovi globalni medij,
pravac njegovog razvoja je prevashodno definisan u Sjedinjenim Državama i nekoliko drugih
zemalja. Lari Elison, glavni izvršni direktor firme Oracle kaže: „Kao nafta prije jednog
vijeka, kompjuterski softver sada postaje najznačajnija industrija u svijetu...softver je gorivo
informatičkog doba“.19 Veličina i tržišna moć Interneta bili smo pod znakom pitanja sve dok
globalne medijske firme nisu inkorporirale Internet u svoje konglomerate. „Pravo pitanje je,
piše Tajms, da li jedan komercijalni veb sajt može da prosperira ukoliko nije dio neke
korporacije ili makar povezan sa medijskim gigantom.“20 Stoga, globalni medijski giganti iz
prve lige koriste sve metode da bi se našli među privilegovanim provajderima Interneta. Zato
su kuće CBS i Disney osnovale glavne sportske onlajn servise, „a decembra 1996. medijski
giganti su odnijeli značajnu pobjedu kada se 160 zemalja složilo, forsirane od Sjedinjenih
Država, da se primjena autorskih prava proširi i na sajberspejs ali sa izraženom željom da se
podstakne razvoj intreneta kao komercijalnog medija“.21 Uspon interneta zahvatio je gotovo
sve, uključujući i firme za telekomunikacije, koje su se konvergencijom telekomunikacija,
medija i kompjuterske industrije, opremile za pravi juriš na novu teritoriju. Kada je riječ o
veličini kompanija, „najveće svjetske firme za telekomunikacije su japanska NT&T (prodaja
u 1996. 82 milijarde dolara), AT&T (prodaja u 1996. 53 milijarde dolara), njemački Telecom
– prodaja 46 milijardi dolara; francuski Telecom – prodaja 30 milijardi dolara; italijanski Stet
– 26 milijardi dolara“.22 Svaka od njih je značajno veća od najvećih globalnih medijskih
giganata, kao što su Time Warner i Disney, čija je prodaja u 1996. bila nešto više od 20
milijardi dolara.
Gdje je demokratija u globalnom svjetskom poretku!?
Globalizacija i komercijalizacija medija ostavile su štetne posljedice i predstavljaju
dugoročnu prijetnju demokratskim procesima. Te posljedice se posebno odnose na posljedice
razvoja medija na kvalitet javne sfere, mjesta i foruma na kojima se razmatraju društvena
pitanja. Analize medijskih procesa ukazuju na to da će komercijalizacija medija biti štetna za
javnost ( a to je već očito), te se postavlja pitanje koliko dobro su građani informisani, kako
funkcioniše demokratski poredak, da li je moguća veća socijalna stabilnost!? Razvoj
komercijalnih medija ne supstituiše samo razonodu za javni servis; iskustvo SAD je pokazalo
da taj razvoj sa sobom nosi i pad u različitim stavovima ali i veću zaštitu interesa
establišmenta. Sljedeći primjer najbolje ilustruje kako se manipulisalo Vijetnamskim ratom, o
čemu Erik Barnou bilježi: „Eskalacija rata u Vijetnamu u periodu 1965-1967. najbolje je
pokazala kako je komercijalna televizijska mreža u oblikovanju informacija kontinuirano

17
Asa Brigs i Piter Berk, Društvena istorija medija, Beograd: CLIO 2006. 413.
18
Asa Brigs i Piter Berk, Društvena istorija medija, Beograd: CLIO 2006. 413.
19
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 188.
20
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 185.
21
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 194.
22
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 170.

263
bila na liniji administracije. Vijesti su izgledale kao produžena ruka vladinih obrazloženja i
saopštenja...iako se kod kuüe a i širom svijeta raÿao ogroman talas oponenata ratu,
televizijska mreža bila je na mukama da gledaoce izoluje od tog uticaja ..veüi dio
sponzorisanog zabavnog programa bio je šovinistiþki.“23 Ovaj primjer očito pokazuje kako
se građanima uskraćuje mogućnost detaljnije i više izvorne informisanosti, te postaju žrtve
manipulisanja, usljed nekritičkog usvajanja informacija. Američke mreže ne samo da nisu
napravile nijedan ozbiljan dokumentaran program o ratu, nego su čak prvih godina rata
zabranjivale prikazivanje stranih dokumentaraca. Barnou ističe: „ovakva politika je de facto
konstituisala nacionalnu cenzuru, mada privatno sprovoÿenu“.24 Ovaj primjer
nedemokratskog funkcionisanja medija u službi vlasti objašnjava zašto su se predsjednici
Džonson i Nikson borili za kontrolu nad javnim emiterima, pri čemu su otvoreno tražili
smanjenje programa sa aktuelnim temama. Komercijalni sistemi su tako i uradili. Dobar
primjer nedemokratskog i manipulatorsko postupanje je i Zalivski rat (1990-1991) gdje su
američki komercijalni emiteri, tada više nego ikad reklamno orijentisani i centralizovani, bili
još funkcionalniji kao vladin propagandni servis. Veoma mlako su protestvovali zbog
slučajeva grube cenzure, lakovjerno su prihvatili lažne propagandne tvrdnje, nisu se ozbiljno
pozabavili temama od suštinskog značaja za razumijevanje javnosti i prihvatili su ulogu u
propagandnom horu pomažući prodaju rata. Temeljniju prezentaciju vijesti američka
televizija dostigla je tek sredinom pedesetih. Početkom 60-ih oživljavaju dokumentarni
programi, a kod nas to stiže mnogo kasnije, naravno, uz pratnju komercijalizacije i dan danas.

Komercijalna TV i plutokratizacija politike slabe demokratiju

Sazrijevanje komercijalne televizije u SAD-u zaista je imalo nekoliko značajnih

negativnih efekata na politički proces. Tomas Peterson komentariše: „Nije sluþajno što je
predsjedniþka kampanja iz 1964. bila istovremeno i prva koja je koristila reklamiranje i prva
u kojoj je ukupan trošak kampanje dostigao nevjerovatne razmjere.“25 Ovo je umanjilo
demokratski karakter političkog života u SAD ograničavajući dalju borbu za određenu
poziciju samo na bogate i one spremne da služe interesima bogatih. Drugo, komercijalizacija
emitera uticala je na dalje slabljenje demokratije delokalizujući politiku, jer su, komentariše
Džerald Benjamin: „Apeli upuüeni na jednom mjestu ili jednoj grupi mogli neposredno da se
proslijede na regionalno ili nacionalno. Zato kandidati više ne mogu neposredno da upuüuju
politiþke apele odreÿenoj grupaciji, a da prethodno ne uzmu u obzir moguüe posljedice na
ostale grupe u izbornim koalicijama.“26 Pojedinac je još više izolovan, jer se teži smanjenju
političke participacije, a ideja o kolektivnoj društvenoj akciji je oslabljena. Jasno je da cijena
i značaj televizije usresređeni su na dobro urađene i brižljivo upakovane „spotove“ koji
slikovito predstavljaju svaku zamisao. Zato, kandidat za glavnu političku poziciju više ne
planira govore, on planira i proizvodi reklame. Mediji u drugim državama su sličnih
karakteristika kao i oni u SAD-u. Svi oni funkcionišu po uzoru na američke medije (pod
uticajem stalnih ekonomskih, političkih i vojnih pritisaka), plasirajući jeftine, brze, kratke
vijesti prepune akcije. Amerika je odavno prisvojila pravo da interveniše u svim zemljama
svijeta u korist svojih interesa. U Velikoj Britaniji, značajne promjene u elektronskim i
štampanim medijima, koje su bile odraz globalnih snaga, desile su se za vrijeme Margaret

23
http://www.oah.org/programs/awards/erik-barnouw-award/erik-barnouw-award-winners/ (preuzeto
22.02.2014.)
24
http://www.oah.org/programs/awards/erik-barnouw-award/erik-barnouw-award-winners/ (preuzeto
22.02.2014.)
25
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 217.
26
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 217.

264
Tačer, koja je uvela neokonzervativnu ideologiju i vjeru u tržište. U Italiji, Berluskoni je
globalizovao elektronske medije. Uspon njegove imperije najbolje ilustruje inteziviranje
politizacije i masovnih medija u procesu globalizacije i komercijalizacije. Karipskim
medijima (poslije nezavisnosti), nastavile su da dominiraju vlade, smatrajući radio i televiziju
veoma značajnim za očuvanje interesa vlasti i u procesu razvoja. Novozelandski mediji su
već 1984. bili znatno komercijalizovani. Štampani mediji su bili oslonjeni na oglašavanje,
znatan rast komercijalnih tv programa, programi su uglavnom služili interesima sponzora,
predstavnici vlade su konstantno napadali javni servis i pokušavali da ga oslabe. Svi ovi
primjeri daju nam sliku demokratskog sistema u različitim državama svijeta i prikazuju
njegovo ozbiljno narušavanje. Kako se da zaključiti, najveća posljedica globalizacije su
komercijalizacija i njen uticaj na javnu sferu. To se dešava upravo zato što u procesu
globalizacije postoji snažna tendencija koja se ogleda u preferencijama oglašivača da lakši
sadržaji preovlađuju u programima, dajući nultu težinu pozitivnim eksternalijama programa
javnog servisa, ali punu podršku atraktivnim programima. Dakle, globalni mediji tretiraju
publiku kao potrošače, a ne kao građane koji treba da učestvuju u javnom životu i javnim
dešavanjima. Služenje intresima javnosti je izvan njihovog djelokruga, pa se postavlja pitanje
ima li tu mjesta Demokratiji!? U takvim okolnostima građani imaju „slobodu izbora“ samo u
okviru ponude koju serviraju gospodari tržišta.

Moü velikih korporacija i demokratija & šta obiþni ljudi treba da znaju

Korporacija – korijen ove riječi je corpus i znači tijelo. Običan građanin o ovom tijelu i ne
razmišlja i običan građanin ne zna da se ovo ogromno tijelo koje razara države zove
Korporacija. Interesi tog "Velikog tijela" (ili ga možemo, aludirajući na popularni riality
show, nazvati “Veliki brat“) vode proces koji je danas poznat kao globalizacija. "Veliko
tijelo", to jest, transnacionalna korporacija ne trpi državne granice i smišljeno ih i perfidno
razara već vijekovima. Novi Svjetski Poredak predstavlja vlast transnacionalnih korporacija.
Običan čovjek tako postaje bezemljaš, bez mogućnosti da vojskom ograniči svoj posjed, da
vodi svoju ekonomiju i sam ubira dobit, već postaje radnik (rob) korporacije. Zato se vrši
privatizacija. Narodu se kaže da on nije u stanju da dobro gazduje svojim preduzećima, ali
logika nameće pitanje - kako onda isti narod može da upravlja državom putem demokratije?
O opasnosti koja prijeti nekontrolisanim razvojem transnacionalnih korporacija još Abraham
Linkoln je rekao sljedeće: "Korporacije su se ustoliþile. Era korupcije na visokim novoima üe
ih slijediti i moü novca üe nastojati da ih što duže održi na tronu radeüi na štetu naroda dok
bogatstvo ne postane nagomilano u rukama nekoliko ljudi … i Republika üe biti uništena."27
Koliko je Linkoln bio prorok vidi se iz današnje globalne politike koju vode transnacionalne
korporacije preko svojih komesara i agenata zaposlenih u raznim međunarodnim tijelima kao
što su UN, STC, NATO, Svjetska banka, MMF, NAFTA...i sve ono što danas nazivamo
"međunarodnom zajednicom". Ali kome su potrebne države? Upravo narodu.
Pojednostavimo: da bi čovjek egzistirao mora imati vodu, hranu, sklonište, energente, odjeću.
Sve ovo obezbjeđuje se u jednoj zajednički stvorenoj ekonomiji, koja je u prvobitnoj
zajednici bila organizovana u okviru plemena. Danas je tu ulogu preuzela država i u njoj
mogu egzistirati desetine i stotine miliona ljudi jednog ili više naroda. Kako ni jedna država
na svijetu nema sve što joj je potrebno, stvara se poseban međudržavni odnos koji
omogućava razmjenu dobara i zajedničko korišćenje prirodnih resursa. Nosioci ekonomske
moći odavno više nisu čak ni vještački komponovane države već transnacionalne korporacije.
Njihov cilj nije samo jačanje moći, već ostvarenje APSOLUTNE VLASTI na globalnom

27
http://www.fx-files.com/x-files/teorije-zavjere/306-je-li?fontstyle=f-smaller (preuzeto 17.02.214)

265
nivou. Skoro sve autentične vlastele moćnih država uništene su građanskim buržoaskim i
komunističkim prevratima koje običan narod i nije mogao da organizuje. Danas
obezglavljenim srpskim narodom vlada nevidljiva vlastela, koja i na globalnom planu veoma
vješto eksploatiše milijarde svojih podanika (robova) koji uopšte i ne znaju da su robovi i da
postoji nekakva globalna vlastela. Naprotiv, demokratija kao jedini vidljiv sistem društvenog
uređenja, ostavlja ih u uvjerenju da sami vladaju svojom sudbinom, sami ulaze u ratove
protiv drugih naroda i država, sami su nesposobni da stvore bogato i prosperitetno društvo,
sami su krivi za svoje siromaštvo i rasturanje svojih država. Pravog krivca koji ih konstantno
potkrada i eksploatiše i zavađa nikada ne vide. Nevidljivo vladanje je najbolja poznata
tehnika vlasti od kada je ljudi i ljudske zajednice na zemlji. Baš kao i u ratu - najopasniji je
neprijatelj koji puca i ubija, a niko ne zna odakle. Danas je nesumnjivo najuticajnija upravo
masonerija u službi Bankara s Vol Strita (međunarodni bankari). Glavni štab im je u
Londonu, u starom jezgru koji se naziva City of London i gde se nalazi sjedište prve privatne
centralne banke Bank of England. Glavna oružana sila Bankara je NATO, glavni trezor i
globalno bankarsko knjigovodstvo su u Švajcarskoj u Bazelu, uprava za vjeru i strateško
kreiranje religije je u Vatikanu, najveća količina zlata na planeti u posjedu je Bankara i oni
diktiraju njegovu cijenu. Strateška sirovina kojom su "okovali" čitav svet je nafta (i gas), a
glavni oružani čuvar najvećih naftnih nalazišta na Srednjem Istoku je država Izrael (osnovana
orkestriranjem dva svjetska rata upravo sa tim ciljem). Na njenom čelu je uvijek neki bivši
vojni general koji je imao pravo ratno iskustvo i krvave ruke. Parlament, demokratija i izbori
su i u Izraelu, kao i u drugim državama, samo zabava za narod. Stalno sijanje laži i straha od
terorizma i zaglupljivanje naroda, zadatak je globalnih medija. Obični smrtnici nisu u stanju
da primjete ovu osvajačku strategiju. Još kada čujemo nekog demokratskog lidera koji nam
kaže da ne treba više da se bavimo sopstvenom prošlošću, već samo da gledamo u budućnost
(hoćemo "budućnost odmah" i "samo jednom se živi") - jasno nam je kakva je to tragična
greška Ali, ne kaže se slučajno da je istorija učiteljica mudrih. Globalni vlastelini veoma su
mudri, upravo zato jer su sakupljali znanja i mudrost staru hiljadama godina. Šta ima ljepše
nego da imate milijarde robova koji rade za vas, idu u ratove za vas, plaćaju vam porez,
kupuju od vas ono što ste im već oteli i slično, a da uopšte toga nisu svjesni. Jednostavno,
uopšte i ne znaju da vi postojite kao njihov gospodar, da ih vijekovima mučno pljačkate, da ih
potpuno kontrolišete, jer ni jedan rob ne smije biti bez lične isprave i identifikacionog broja.
Preko medija i informativnih agencija ih obavještavate o onome što treba da znaju i lažete o
onome što ne treba, njihovo kretanje i razmišljanje, a posebno poslove, pratite preko svojih
obavještajnih službi, u svojoj privatnoj banci emitujete i štampate novac koji im još i
prodajete, preko svjetske berze koja je vaše vlasništvo kontrolišete promet kapitala, sve robe,
i cijene strateških sirovina, a svojim masonima ste povjerili da vode kulturu, izdavaštvo,
prosvjetu i sve ostalo u državama gdje narod možete beskrajno zaglupljivati i oblikovati po
sopstvenim potrebama.

Posljedice globalizacije medija & Moü medija – blagoslov ili opasnost!?

Glavne karakteristike globalizacije medija u posljednjoj deceniji ili duže bile su:
prekogranični protok informacija, rast TNC, tendencija centralizacije kontrole medija i
širenje komercijalizacije. Nove tehnike komunikacije donose manje blagodeti, a mnogo više
opasnosti. Globalizacija podstiče i afirmiše regionalni i lokalni razvoj. Zahvaljujući
globalizaciji države su postale premale da rješavaju velike problema, ali su istovremeno
ostale i prevelike da bi uspješno rješavale lokalne i regionalne probleme. Jedna od pozitivnih
posljedica globalizacije jeste buđenje i jačanje regionalnih kulturnih identiteta i to u okviru
najrazvijenijih zemalja. U pozitivne efekte možemo da ubrojimo, prije svega, pritisak
konkurentnih globalnih medija i njihovo ugrožavanje državno kontrolisanih elektronskih

266
sistema, koji su ponekad samozadovoljni, dosadni, sa lošim učinkom i potreban im je
podsticaj da prošire i prodube svoje usluge. Kao drugi pozitivan efekat globalizacije i
komercijalizacije medija navodi se rapidno širenje popularne kulture do najudaljenijih
krajeva svijeta, kreirane u moćnim komercijalnim centrima. Prema mišljenji Jirgena
Habermas „njena globalna dostupnost omoguüila je veüu povezanost i zajedništvo meÿu
ljudima, odnosno nastanak neke vrste globalne kulture.“28 Za ovakav stav se postavlja pitanje
koliko je to zajedništvo poželjno i da li je zaista pozitivno? S druge strane, javlja se manje
optimistično viđenje. Smatra se da je primarni efekat procesa globalizacije, odnosno glavna
karakteristika globalizacije, u uspostavljanju komercijalnog modela komunikacije, njegovom
širenju na javne emitere i „nove“ medije i postepenom jačanju pod uticajem konkurencije i
pritisaka. Komercijalni model ima svoju unutrašnju logiku, a pošto je u privatnom vlasništvu
i oslanja se na podršku oglašivača, teži da erozira javnost i kreira „kulturu zabave“ što je
nespojivo sa demokratskim poretkom. Proizvodi medija pretvaraju se u robu i dizajniraju se
tako da služe ciljevima tržišta, a ne potrebama građana. Stoga je opšti trend insistiranja
medija na zabavnim i lakim sadržajima posljedica gotovo potpune komercijalizacije, a samim
tim globalizacije medija. Čuvena sintagma da mediji kreiraju kulturu zabave potpuno je na
djelu. To loše utiče na kvalitet programa i zahtjeve javnog mnjenja, koje je pod ovim
uticajem, te promoviše jednu elitističku potrošačku kulturu u okviru šireg društva. Posebno
veliki uticaj na formiranje ovakvog karaktera modernih medija, trpe siromašni i manje
razvijeni informaciono – komunikacijski prostori. Domaći kulturno-politički medijski prostor
ovih zemalja pod snažnim je djelovanjem političkog i medijskog sitema bogatih država, prije
svega SAD-a, zemlje koja služi kao najbolji model za analizu neoliberalnog i komercijalno
povezanog svijeta. Sve zemlje se kreću, svaka na svoj način, ka modelu SAD, i kao što
primjećujemo ovaj proces se učvršćuje; globalni mediji prelaze granice, sklapaju savez sa
lokalnim firmama, uspostavljaju impresivnu političku snagu i rastuće komercijalne sektore,
podsjećajući ujedno i na dugu komercijalnu tradiciju ove zemlje (koja godišnje troši oko 160
milijardi dolara za reklamu, od toga preko 30 milijardi ide na televizijsku reklamu).
Kao posljedica globalizacije redovno su se javljali pokreti nezadovoljstva i bunta
protiv globalnog medijskog sistema i njihovog antidemokratskog djelovanja. Povod za
raspravu o globalnim medijima došao je iz redova pokreta nesvrstanih (zemlje Trećeg
svijeta). Pokret je kritikovao sistem na nekoliko različitih nivoa. Glavna kritika se odnosila na
monopol Zapada nad globalnim informativnim servisima i njihovo gotovo isključivo služenje
potrebama razvijenih zemalja. Članice Trećeg svijeta oštro su kritikovale dominaciju
zabavnih programa, smatrajući ih kulturnim imperijalizmom koji je publici nametao tuđe,
zapadne vrijednosti. Globalni mediji tretirani su u službi transnacionalnih korporacija i
marketinga, koji kao takvi dodatno produbljuju nejednakost svjetske ekonomije. Ovaj pokret
je zagovarao „novi svjetski informacijski i komunikacijski poredak“29 NWICO30 (Novi
svjetski informacijski i komunikacijski poredak) koji se suprotstavlja antidemokratskom
djelovanju globalnog medijskog sistema, kako su to oni isticali. Za članice pokreta
nesvrstanih, država je bila jedini organ koji efikasno može da zastupa volju naroda protiv
interesa moćnih globalnih korporacija i institucija. U SAD se smatralo da je država jedini
neprijatelj slobode štampe i zato jedino tržišno zasnovani i profitno usmjereni sistemi mogu
da imaju legitimne demokratke akreditive. NWICO je prije bio retorički izazov, nego
organizovana politička prijetnja globalnom sistemu. I kako je Zapad sila protiv koje se teško
boriti, zapadni mediji su 80-ih godina organizovali agresivan napad na NWICO, te su
pristalice ovog pokreta okarakterisani kao „prevrtljivi diktatori koji su željeli da cenzurišu

28
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 15.
29
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 35.
30
http://en.wikipedia.org/wiki/New World Information and Communication Order (preuzeto 25.02.2014.)

267
štampu da bi sakrili istinu od svog naroda i svijeta.“31 Možda ovdje, u neku ruku, ima istine, i
možda je to važilo za pojedne pristalice ovog pokreta, ali zapadni mediji su to, svakako, na
pametan način plasirali. Sigurno je da izrazito pristrasni novinarski izvještaji nisu američkim
čitaocima ostavljali mogućnost da procjene te optužbe protiv NWICO-a.

Zakljuþak

Uprkos jasnim ekonomsko-proizvodnim zaslugama, što se može odrediti kao pozitivna

posljedica procesa globalizacije, globalna tržišna ekonomija ima jasno antidemokratsko
obilježje, ukoliko pod demokratskim podrazumijevamo da svi ili makar većina ljudi može da
bira ili utiče na formiranje ključnih političkih i ekonomskih odluka koje ih se tiču. Paradoks
je da iako formalna demokratija obuhvata veći dio svjetske populacije nego ikada ranije,
većina tih demokratskih zemalja i dalje osjeća političku nemoć. Presudni faktor u slabljenju
demokratije bilo je slabljenje radničke klase koja je nezaobilazni granični kamen u političkim
pokretima za socijalnu demokratiju. Ovo je direktna posljedica globalizacije. „Nove
tehnologije i povoljna politiþka klima omoguüile su TNC da alokacijom svojih direktnih
investicija reorganizuju globalnu podjelu rada. Nova mobilnost premjestila je ravnotežu
moüi klasa snažno u korist kapitala, a protiv rada, koji je prostorno nepokretan.“32 Još je
nejasno u kojoj mjeri politički ojačani radnici i druge nekorporativne snage mogu da se
udruže i kakve nove forme otpora mogu da preduzmu. To će biti određeno u budućnosti, ali
države i sindikati ostaju glavna polja i sredstva političke borbe. Osim toga, logika globalnog
sistema sugeriše da će i demokratske snage, da bi bile efikasnije, takođe morati da se
organizuju preko nacionalnih granica, iako je to još neistražena politička teritorija. Praveći
rezime prethodnog evidentne su četiri blisko povezane karakteristike:
x ubrzani razvoj globalnog komercijalnog medijskog sistema koji sve više utiče na
pravac i sadržaj nacionalnih medija u dobrom dijelu svijeta;
x globalnim medijskim sistemom vlada oko desetak transnacionalnih medijskih
konglomerata, sa sjedištem u SAD-u;
x globalni medijski sistem predstavlja nužnu komponentu globalizacije tržišne
ekonomije u cjelini;
x globalni medijski sistem ima strukturne nedostatke koje ograničavaju doprinos
demokratiji.
Analizirajući djelovanje mnogih istorijskih, ekonomskih i političkih faktora koji su uticali
na najvažnije odlike globalizacije medijskih sistema, u ovom procesu uočava se dominacija
velikih država i moćnih transnacionalnih kompanija koje po efektu tržišnih zakonitosti
djeluju i u sferi medijske industrije i medijskih sistema. Globalni mediji zasigurno već dugo
čine neophodnu komponentu kapitalizma, oni su misionari korporativnog kapitalizma. Ovi
procesi direktno utiču na opštu komercijalizaciju medija u svijetu i time sasvim sigurno na
demokratiju i kao ideju i kao državni sistem. Glavno obilježje ove epohe je, definitivno,
širenje globalnog kapitalizma, globalnih komercijalnih medija i komunikacionog sistema, kao
i razvoj revolucionarnih tehnologija. U jednom ovakvom sistemu postavlja se pitanje kakav
je položaj pojedinca u njemu, da li ima realnu percepciju okoline, stvari oko sebe i svijeta
kakav zaista jeste!? ili stvara ličnu percepciju toga svijeta – pseudo okolinu!? Razvoj
elektronskih medija, digitalizacija, satelitski prenos informacija ukidaju naše ustaljene
predstave o prostoru i vremenu, i mi ulazimo u svijet “sve je tu u istom trenu”, u svijet u
kome je sve u rezonanci istovremeno. I zaista "odnos þovjeka i kompjutera nije po svojoj

31
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 39.
32
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 51.

268
prirodi mnogo razliþit od odnosa praistorijskog þovjeka i njegovog prvog þamca ili upravo
pronaÿenog toþka, ali jedina bitna razlika je to da je þovjekov odnos prema prethodnim
tehnologijama bio parcijalan i povremen, dok je sa elektronikom totalan i veže þovjeka u
svakom momentu i bilo gdje. ýovjeku se sada mozak izvlaþi iz lobanje a nervi iz kože. Nova
tehnologija stvara novog þovjeka." (Mekluan)33 Današnji čovjek je prevaren, jer je američki
kapitalizam ubijedio ljude širom planete da je američki način života to što oni žele, te da je
američka superiornost prirodna i u interesu svih. Današnji čovjek slijepo vjeruje da
globalizacija, u kojoj je toliki upliv medija, u principu zaista donosi mogućnost dostupnosti
najrazličitijih kulturnih vrijednosti u bilo kom dijelu svijeta. Pod tim uticajima mi više ne
možemo da živimo naše živote 'lokalno'. Naše kulturno iskustvo prožeto je uticajima iz
daljine – hrana koju jedemo, muzika koju slušamo, okolina, slike i događaji sa naših TV
ekrana, mogućnost da govorimo telefonom s ljudima koji su na drugoj strani svijeta - sve to
naš svakodnevni život čini nepojmljivo otvorenim za svijet. Nema više "moje zemlje", "mog
grada", jer mi ono što živimo kao "svoj život" provodimo u "globalnom selu" u kome je u
toku virtuelna homogenizacija - gdje se sve standardizuje, ujednačava i uniformiše. A vrlo je
lako zaključiti da na kontinetu gdje je tako mnogo siromašnih masovna kultura kreće ka
naglašavanju razlika. Jedan američki autor to svojim sunarodnicima pojašnjava pitanjima:
"Kada ste posljednji put vidjeli na televiziji program proizveden u Aziji, gledali film
proizveden u Africi, ili þitali knjigu napisanu u Južnoj Americi? Pitajte nekog iz Azije, Afrike
ili Južne Amerike kad je posljednji put vidio, slušao ili þitao proizvode iz SAD i dobiüete
potpuno drugaþiji odgovor."34 U ovom stanju i u ovoj fazi, proces globalizacije ne donosi ni
demokratičnost, ni jednakost, već očito naglašavanje razlika. Budućnost je veoma nejasna i
ostaje predmet, najviše, čovjekove kontrole. Ono što je do sada urađeno moglo bi da ima još
veće konsekvence na ono što kasnije dolazi. Sistem bi mogao biti mnogo osjetljiviji i
podložniji promjenama nego što trenutno izgleda. Sistem globalnog tržišta nije uveden u
demokratsku utopiju i istorija nije okončana, već sasvim suprotno: ekonomska polarizacija,
etnički sukobi i tržištem paralisana demokratija zadržavaju mogućnosti rapidnog i suštinskog
preokreta, u svakom smislu. To treba mijenjati i to u pozitivnom pravcu: važno je da ljude
nezadovoljne ovakvim stanjem ne savlada i ne obuzima istinska nemoć, u smislu
beznadežnosti i cinizma. Kao što je Noam Čomski rekao: „Ako se budeš ponašao koa da
nema moguünosti za promjenu, ti garantuješ da je neüe ni biti.“35

LITERATURA

1. Asa Brigs i Piter Berk, Društvena istorija medija, Beograd: CLIO 2006.
2. S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004.
3. https://www.google.ba/search?q=www.dadalos.org&source=lnms&tbm=isch&sa=X&ei=Kao
LU8DqHImQtAbqs4C4Bw&ved=0CAcQ_AUoAQ&biw=1280&bih=633 (preuzeto
4.02.214.)
4. http://www.oah.org/programs/awards/erik-barnouw-award/erik-barnouw-award-winners/
(preuzeto 22.02.2014.)
5. http://www.oah.org/programs/awards/erik-barnouw-award/erik-barnouw-award-winners/
(preuzeto 22.02.2014.)
6. http://www.fx-files.com/x-files/teorije-zavjere/306-je-li?fontstyle=f-smaller (preuzeto
17.02.214)
7. http://en.wikipedia.org/wiki/New_World_Information_and_Communication_Order (preuzeto
25.02.2014.)

33
Asa Brigs i Piter Berk, Društvena istorija medija, Beograd: CLIO 2006. 410.
34
S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 307.
35
Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Beograd: CLIO, 2004. 302.

269
Prof. dr Uroš V. Šuvakoviü UDK 316.774:659.3/.4]:321.7 Pregledni rad
Ass. Branislava B. Kragoviü, MA

ELEKTRONSKI MEDIJI KAO JEDAN OD PRVIH FAKTORA UTICAJA NA

PROCES DESUVERENIZACIJE DRŽAVA1

Apstrakt: U radu se polazi od klasiþnog teorijskog shvatanja pojma suvereniteta i

razumevanja pojma suverenosti država. S tim u vezi ukazuje se na þinjenicu da je sa pojavom
elektronskih medija državna suverenost bila napadnuta najpre kroz nemoguünost države da kontroliše
radio-difuziju kratkih talasa emitovanih iz inostranstva ka njenoj teritoriji pa sve do nemoguünosti ili
veoma ogrniþene moguünosti države da efikasno vrši vlast nad tzv. „novim medijima“.Sve to je
praüeno usvajanjem meÿunarodnih dokumenata i teorijskim obrazlaganjem transformacije: sloboda
štampe-pravo na informisanje-pravo na komuniciranje-komunikacioni suverenitet. Ovo se s jedne
strane može posmatrati kao porast slobode medija, ali se s druge strane može posmatrati i kao oblik
narušavanja suverenosti država koji þesto ima i subverzivni karakter. U ovom drugom sluþaju, ne
radi se o realizaciji ljudskih prava, veü suprotno - o narušavanju prava ljudi da slobodno odluþuju o
izboru vlasti u svojim zemljama.
Kljuþne reþi:elektronski mediji, ljudska prava, desuverenizacija država

ELECTRONIC MEDIA AS ONE OF THE FIRST FACTORS OF INTEREST TO PROCESS

OF DECLINE OF STATE SOVEREIGNTY

Abstract: The paper starts from the classical theoretical comprehension of the idea of
sovereignty and understanding of the idea of the state sovereignty. In this regard the fact is pointed
out that state sovereignty was attacked with the appearance of electronic media primarily by
impossibility of the state to control radio-diffusion of short waves transmitted from abroad towards its
territory, and finally to the impossibility or very limited possibility of state to perform authority
efficiently over the so-called "new media". All that was followed by adoption of international
documents and theoretical explanation of transformation: freedom of press - the right for information
- the right for communication - communicational sovereignty. It may be observed as the growth of
media freedom on one hand, and on the other hand it may be observed as the form of sovereignty
violation, often with a subversive character. In the later case, realization of human rights is not in
question, but on the contrary - about the violation of the humane rights to decide freely on choosing
the authority in their states.
Keywords:electronic media, human rights, decline of states sovereignty

Uvod

Pitanje odnosa globalizacije i procesa desuverenizacije država se u naučnim

krugovima, pa i u javnom životu, postavlja više od pola veka unazad2, a naročito u poslednjih

Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Filozofski fakultet, Katedra za
sociologiju. Korespondencija: uros-s@eunet.rs i branislava_kragovic@yahoo.com
1
Rad je rezultat istraživanja u okviru projekta III 47023 Kosovo i Metohija izmeÿu nacionalnog identiteta i
evrointegracija koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
2
Na Petom kongresu Poljske ujedinjene radničke partije (PURP) Leonid Brežnjev, generalni sekretar
Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS), 13. novembra 1968. je u svom govoru postavio osnovu za
teoriju o ograničenom suverenitetu. Ona je zasnovana na načelu proleterskog internacionalizma te da, shodno
tom principu, ugroženost socijalističkog sistema u jednoj zemlji, ne predstavlja samo problem te zemlje, već i

271
četvrt veka, sa početkom zbivanja društvenih promena koje Bžežinski opštim pojmom naziva
„političko buđenje naroda“3. Dakle, imajući ovo u vidu, dužni smo najpre da odredimo svoj
odnos prema pojmu suvereniteta, kako bismo se mogli odrediti prema procesu
desuverenizacije.
Mi polazimo najpre od shvatanja da je „suverenitet apsolutna i večita moć jedne
republike“ koja znači „vlast da se postavlja zakon i da se zapoveda svima uopšte i svakome
pojedinačno“4. Rečima akademika Lukića, „suverenost je samo drugi izraz za monopol
fizičkog nasilja, odnosno za pravo kao poredak koji taj monopol nameće...Bude li taj
monopol potčinjen drugom, tj. prestane biti monopol, prestaje i njegova suverenost“5.
Ukazujući na postojanje dve grupe glavnih shvatanja ovog pojma: suverenost kao pravo i
suverenost kao samo svojstvo države, on zastupa stanovište da je samo ovo drugo shvatanje
prihvatljivo. Protiv suverenosti se, kao suštastvenog svojstva države, može faktički delovati, i
to različitim načinima, uključujući i delovanje nasiljem, pa je zbog toga ona „faktički
relativna“, jer to delovanje može vlast da ograničava u određenoj meri u sprovođenju svojih
odluka. Ali je suverenost istovremeno „pravno apsolutna, jer nema nikakvih pravnih
ograničenja“6. Lukić dalje navodi kao tri elementa sadržaja pojma suverenosti a) „nezavisnost
državne vlasti“, b) „suprematiju državne vlasti“, i v) „pravnu neograničenost državne vlasti“,
sugerišući da se prva dva elementa zapravo svode na ovaj treći7.

Globalizacija, mediji i suverenost

Imajući u vidu navedena shvatanja pojma suverenosti, nema nikakve sumnje da

proces globalizacije, i posebno njegova faza „turboglobalizacije“ koja je u poslednjim
decenijama prošlog veka, u mnogo čemu dovodi u pitanje koncept suverenosti država kakav
smo do sada poznavali i kakav smo skicirali pozivajući se na tvorca ideje Bodena i na
akademika Lukića. Sagledavajući današnje stanje, moglo bi se reći da se istovremeno
odvijaju dva procesa: desuverenizacije postojećih država, i to više kroz krnjenje njihovih
suverenih ovlašćena nego kroz njihovo ukidanje i proces konstituisanja ili pokušaja
konstituisanja novih marionetskih država koje ni u trenutku svog „nastajanja“ i
„proglašavanja nezavisnosti“ nisu ispunjavale bitne elemente sadržaja pojma suverenosti koje
definiše Lukić. U tom smislu je primer Kosova više nego adekvatan, pri čemu nije jedini.
Iako ne mislimo da se može svesti samo na menjanje svesti, slažemo se sa tvrdnjama
autora koji smatraju da je desuverenizacija „pre svega simboličko osvajanje svesti građana
posredstvom sadržaja globalne medijske industrije“8. Stoga polazna hipoteza koju

čitave socijalističke zajednice (čitaj: Varšavskog pakta, na čelu sa SSSR-om), pri čemu se razvoj socijalizma, u
tadašnjoj istočnoevropskoj teoriji (uključujući i jugoslovensku), smatrao „svetskim procesom“, što je u
određenom smislu i bilo tačno. Tome je prethodio tekst S. Kovaljova u „Pravdi“ od 26. septembra iste godine,
pod naslovom „Suverenitet i internacionalističke obaveze socijalističkih zemalja“. Iako se ne slažemo sa svim
izvedenim zaključcima, posebno ne sa onim na str, 61, vidi Nenad Ž. Petrović, „Doktrina `ograničenog
suvereniteta` u Hladnom ratu na primeru Čehoslovačke 1968“, Strani pravni život br. 3(2008): 59-76
3
Zbignjev Bžežinski, Amerika-Kina i sudbina sveta: strateška vizija, Beograd: Fakultet bezbednosti Univerziteta
u Beogradu, Albatros plus, 2013. 32-42. Pod navedenim pojmom Bžežinski obuhvata i tranziciju
realsocijalističkih zemalja, ali i događaje nazvane „arapsko proleće“.
4
Jean Bodin, Les Six Livres de la Republique, Paris: Aalen, Scientia, 1977. 122, 222.
5
Radomir Lukić, Teorija države i prava: teorija države, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
BIGZ, 1995. 272
6
Isto.
7
Isto. 274
8
Zoran Jevtović, Zoran Aracki, „Globalni mediji i formatiranje javnog mnjenja“, u Globalizacija i
desuverenizacija: međunarodni tematski zbornik radova, urednici i priređivači Vladimir Vuletić, Jovan Ćirić i
Uroš Šuvaković, Kosovska Mitrovica: Filozofski fakultet Univerziteta u Prištini, 2013. 378.

272
argumentujemo u ovom radu jeste da su mediji, i to prvenstveno elektronski, igrali važnu
ulogu u procesu desuverenizacije država tokom XX i s početkom XXI veka. U nastavku
ćemo se usmeriti na njeno dokazivanje.
Elektronski mediji kao faktor desuverenizacije
Nakon Francuske bružoaske revolucije, sa proglašenjem slobode štampe i slobode
izražavanja, dolazi do konstituisanja političke javnosti i - javnog mnjenja. U tom smislu
štampa, kako to pokazuje Habermas9, igra ključnu ulogu pošto postaje glavni posrednik u
kreiranju javnog mnjenja. Sukobi ideja, rasprave o stavovima, vesti, sve to cirkuliše putem
štampe10. Štampa, pak, zadobija sve veće tiraže i pokriva sve šira govorna područja. No, i
pored toga, država ima svu mogućnost vlasti nad štampom, koja se u prvo vreme ostvaruje
kroz instituciju cenzure. Tehnologija štampe je takva da ju je moguće pleniti, uništavati,
sprečavati širenje vesti putem nje. Čak i u situaciji kada je štampa unošena u zemlju iz
inostranstva, objavljujući sadržaj koji je bio u opozitu u odnosu na njenu vladu, vlasti te
zemlje su fizički mogle da spreče njeno rasturanje. Prema tome, i onda kada je bila u oštroj
opoziciji u odnosu na vlast, štampa nije imala takva svojstva da može da potpomogne
krnjenje suvereniteta države. Suverenost se, prema tome, kao „najviša vlast na području
određene države“11, u odnosu na štampu u punoj meri ostvarivala12. Može se reći da je
gotovo istovetna situacija bila i sa filmom snimljenim na celoluidnoj traci. Tehničko-
tehnološki uslovi njegove proizvodnje, prenosa i projektovanja, omogućavali su da država u
svakom trenutku intervencijom vlasti može da spreči emitovanje određenog filma13.
Preokret nastaje sa Teslinim otkrićem radija14. Za emitovanje programa koriste se
elektromagnetni radio talasi, a zbog ograničenosti broja frekvencija koje se mogu koristiti15 i
koje se tretiraju kao prirodni resursi države16, jasno je da je i broj radio-stanica i programa
koje one emituju bio oduvek ograničen.Već tridesetih godina prošlog veka Amerika i
evropske zemlje imaju državne radio stanice, koje su tokom II svetskog rata emitovali
informativni, ali i izrazito propagandni program.“Pitanje redovnosti radijskog programa je
ključno za opstanak države, tako da u trenucima kada su nemačke bombe uništavale čitave
kvartove Londona, ili kada su nemački tenkovi bili na tridesetak kilometara od Moskve,
zvona Vestminsterske katedrale ili otkucaji kremaljskih časovnika morali su da se oglase u

9
Jirgen Habermas, Javno mnjenje: istraživanje u oblastijedne kategorije graÿanskog društva, Beograd: Kultura,
1969.
10
Ovde pod pojmom štampe mislim prvenstveno na novine, mada ne isključujemo ni druge vrste štampe: od
knjige do stripa. Vidi Miroljub Radojković, Mirko Miletić, Komuniciranje mediji i društvo, Novi Sad: Stylos,
2006. 104-122.
11
Slobodan Samardžić, „Suverenost“, u Enciklopedija politiþke kulture, gl. redakor Milan Matić, 1134. Beograd:
Savremena administracija
12
Ima i drugačijih mišljenja. „Za informacione tehnologije se smatra da erodiraju moć suverena, najmanje još od
vremena Džejmsa I, kada je širenje štamparske prese uzbunilo Crkvu i Krunu“. Vidi Henry H. Peritt, Jr. “The
Internet as a Threat to Sovereignty”, Global Legal Stidues Journal, vol. 5 (1998): 423-442.
13
Kao što je bilo moguće prošvercovati pojedinačno neki primerak zabranjene knjige ili novina, to je isto bilo
moguće učiniti i sa kopijom filma. Međutim, dok su novine zahtevale pismenost koja se širila, posebno u XX
veku, gledanje filma je zahtevalo privatno posedovanje kino-projektora koji nikada nije bio jevtin, pa čak ni
kada je reč o 8mm filmu. Ovo s jedne strane potvrđuje Lukićevu tezu o faktičkoj „relativnosti suvereniteta“
(ipak nešto uspe da prođe protivno volji vlasti), ali s druge strane potvrđuje i našu tezu da su ovi masovni mediji
bili sasvim nepodobni za nameru da se suverenitet krnji, s obzirom da se moglo raditi samo o pojedinačnim
slučajevima, ukoliko je postojala istinska volja države da spreči rasturanje nekog štampanog, odnosno filmskog
materijala. Doduše, kada je štampa u pitanju, jedini ozbiljniji izuzetak od pravila bila je distribucija letaka, no i
tako nešto nije obezbeđivalo masovnost.
14
Postojao je spor u vezi sa otkrićem radija, između Nikole Tesle i Guljelma Markonija, koji je rešio Vrhovni
sud SAD u Teslinu korist.
15
Ograničenje je prirodnog karaktera: čulom sluha čovek može da registruje samo određen broj talasa u sekundi
i to određene frekvencije.
16
Jedan od načina ostvarivanja suvereniteta jeste i raspolaganje prirodnim resursima od strane države.

273
predviđeno vreme na svojim talasnim dužinama. Njihovo izostajanje simbolizovalo bi kraj
nacionalne zajednice i gubitak rata!“17. Ovo zapravo pokazuje koliko je emitovanje radijskog
programa bilo povezano sa percepcijom suverenosti države.
Sagledavajući radijsku istoriju, konstatujemo da su na početku korišćeni dugi, potom
srednji, kratki, a danas najčešće ultrakratki talasi18. Međutim, za razliku od ovih poslednjih
sve prethodne vrste radio-talasa su mogle da emituju program i na većoj teritoriji nego što je
nacionalna. Ta njihova odlika, posebno kada je reč o kratkim talasima, je omogućila stvaranje
radio-stanica koje su jedino imale za zadatak da emituju radijski program za građane drugih
država, i to na njihovom jeziku. Time je, zapravo, rođena tehničko-tehnološka osnova za
napad na suverenitet država. Može se reći da emitovanje propagandnih radio-programa
tokom II svetskog rata od strane saveznika nije bio atak na suverenost država, pošto su one
već bile pod okupacijom sila „trojnog pakta“ te je propaganda u korist oslobođenja imala
progresivan karakter. Međutim, sasvim je izvesno da je stvaranje radio stanica posle II
svetskog rata, koje su emitovale radijski program iz inostranstva za tačno određene zemlje na
jezicima tog stanovništva, imalo sve karakteristike propagandno-subverzivnog delovanja
protiv konkretnih država i njihovih legitimnih vlada, tj. da je imalo za cilj dovođenje u pitanje
njihovog suvereniteta. Naime, tehnički nije bilo jednostavno (i samo delimično je bilo
moguće) ograničiti emitovanje ovakvih radijskih sadržaja na teritoriji zemalja čijem
stanovništvu su bile namenjene. U posleratnim godinama je otkriven i tranzistor, što je
tehnički olakšavalo slušanje radijskog programa. Sama ta činjenica da vlasti tih država nisu
imale moć da spreče emitovanje takvog programa, njegovo prostiranje na njihovoj teritoriji,
niti su mogli efikasno da spreče nejavno slušanje radijskog programa emitovanog iz
inostranstva od strane svojih građana, ukazuje da su u pogledu korišćenja radio-frekvencija
de facto napravljeni prvi koraci procesa desuverenizacije. Neke od ovih radio-stanica su čak
direktno formirane radi ostvarivanja političkog uticaja u državama čijem stanovništvu je
program namenjen. Tako je npr. 1951. stvoren Radio Slobodna Evropa u Minhenu, koji je
emitovao program za tadašnje zemlje real-socijalizma, koje su bile označene kao glavni
neprijatelji „slobodnog sveta“. Ova radio stanica se najpre finansirala iz budžeta američke
CIA, da bi sredinom sedamdesetih godina njeno finansiranje prešlo na budžet Kongresa
SAD19. Nekoliko godina nakon pada Berlinskog zida, 1995, centrala se seli u Prag (što bi se
moglo okarakterisati kao „prodor na istok“), ali misija ostaje ista: delovanje na Rusiju, zemlje
ZND koje još nisu ušle u zapadnu sferu uticaja, ali i po drugim delovima sveta: na Balkanu,
zemljama Magreba, Pakistanu, Avganistanu20...Nije slučajnost da su u svim ovim zemljama
velika društvena previranja i konflikti, a kolika je u njihovom iniciranju/pospešivanju uloga
npr. navedene radio stanice, pokazaće neki budući istraživači. Sličnu ulogu imaju i neke
druge radio stanice, poput Dojče Vele-a, Bi-Bi-Sija koji emituje servis za inostranstvo,
„Glasa Amerike“ itd. Ovo potvrđuje i Hantigton kada kaže kako su jedan od vidova
promovisanja demokratije od strane Vlade SAD i „izjave predsednikâ, državnih sekretara i
drugih zvaničnika u kojima se podržava demokratizacija uopšte i u pojedinačnim zemljama;
godišnje ocene stanja ljudskih prava u drugim zemljama koje je davala američka vlada;
zalaganje za ljudska prava Američke informativne agencije, Glasa Amerike, Radija Slobodna
Evropa i Radija Sloboda“21

17
Mihajlo Bjelica, Zoran Jevtović, Istorija novinarstva, Beograd: Megatrend univerzitet, 2006. 129.
18
Vidi Isto. 122.
19
„Hladni rat preko radio talasa“, Radio Dojþe Vele, http://www.dw.de/hladni-rat-preko-radio-talasa/a-
15042179-1 (prezeto 27.02.2014).
20
Prilikom američkog osvajanja Avganistana, iz aviona su izbacivani tranzistori podešeni na samo jednu radio
stanicu - Radio Slobodni Avganistan, inače servis Radio Slobodna Evropa.
21
Samjuel P. Hantington, Treüi talas : demokratizacija na kraju dvadesetog veka. Beograd: Stubovi kulture,
2004. 96.

274
 Slična situacija je i sa otkrićem i razvojem televizije, koja nastaje 1909. godine22. Iako
otkrivena početkom XX veka, televizija svoju ekspanziju doživljava tek u njegovoj drugoj
polovini. Poseban značaj u tom smislu je mogućnost direktnog prenosa događaja korišćenjem
slike, čime se dobija na autentičnosti. Za razliku od radija, koji je putem kratkih talasa lako
emitovao program i na velikim udaljenostima, difuzna televizija je imala problema u vezi sa
tim, pa se morala oslanjati na zemaljsku mrežu televizijskih repetitora. Televizijske kuće
najpre nastaju u državnom vlasništvu, tako da vlasti ostvaruju punu kontrolu nad njima. U
kasnijoj fazi, sa transformacijom vlasništva, ali zahvaljujući tehnologiji, televizija kao medij
ne uspeva da se otrgne iz uticaja suverenih vlasti država sa čijih teritorija se emituje program.
Ipak, razvoj tehnike je vodio ka tome da se i ovaj medij pridruži radiju u procesu
desuverenizacije država. Najpre, direktan televizijski prenos koji omogućuje prenos nekog
događaja u realnom vremenu, čime se onemogućuje ma kakva cenzorska intervencija u
njegov sadržaj, izuzev prekida direktnog prenosa23. Potom, razvoj satelitske televizije koji
sada omogućuje prijem televizijskog programa direktno sa nekog od satelita, samo uz pomoć
satelitske televizijske opreme, koja je u poslednjoj fazi razvoja ove tehnologije postala
relativno pristupačna po ceni širokim masama. Dovoljno je usmeriti antenu i - tv program je
vidljiv. A na taj program nije moguć uticaj vlasti zemlje o kojoj se radi. Ilustrativan primer za
ovo je ponašanje Albanaca na Kosovu i Metohiji krajem 80-ih godina prošlog veka. U južnoj
srpskoj pokrajini su se albanske od srpskih kuća razlikovale, pored ostalog, i po tome što su
sve albanske kuće imale satelitsku antenu. Oni nisu želeli da prate program TV Priština na
albanskom - koji je uredno emitovan iz studijskog centra u Prištini - pošto su ga smatrali
prosrpskim, već su redovno gledali informativni idrugi program Televizije Tirana. Tako je
ostvarivan propagandni uticaj susedne zemlje(Albanije) na teritoriji Srbije, koji je imao u
velikoj meri direktan subverzivno-propagandni karater u odnosu na teritorijalni integritet i
suverenitet Srbije, a da vlasti to nisu mogle efikasno da spreče. Nastavak u ovom pravcu je i
osnivanje globalnih televizija, od kojih je prva CNN, koje emituju informativan program
namenjen čitavom svetu, ili određenoj eničkoj/verskoj populaciji, kakav je primer sa Al
Jazeera. Ne treba zaboraviti ni globalnu rusku informativnu televizijsku kuću Russia Today.
U svakom slučaju, suverene vlasti ne mogu da spreče emitovanje i gledanje ovakvih
programa na svojim teritorijama, pri čemu one put do korisnika sada češće, u savremenom
dobu, nalaze kroz sistem tzv. kablovske televizije (što se legitimiše kao „komercijalni
posao“) ili posredstvom Interneta.
Ovde se nismo bavili dostignućima ratne propagande, kao ni one koja je služila kao
priprema za rat. Ovo stoga što rat sam po sebi znači drastičnu, apsolutnu negaciju
suvereniteta napadnutog. Ostajemo samo na konstataciji da su mediji, naročito u novije
vreme, igrali značajnu ulogu u pripremama i pozivima na rat protiv suverenih država,
izmišljajući ili vešto prepakujući i netačno interpretirajući događaje, stvarajući tako
dominantno javnomnjenjsko raspoloženje u korist agresija na nezavisne države zarad „zaštite
ljudskih prava“24.

22
Tehnički i ranije, ali je na pariskoj konferenciji naučnika koji su se bavili novim medijem opšteprihvaćen ovaj
naziv. Vidi Mihajlo Bjelica, Zoran Jevtović, Istorija novinarstva. 130.
23
U vremenu relativno slabe razvijenosti satelitskog programa, Radio-televizija Beograd 1989. je direktno
prenosila događaje iz studija Televizije Bukurešt koji su zauzeli demonstranti koje su izvršile nasilnu promenu
vlasti u Rumuniji, svrgnuvši Nikolaja Čaušeskua. Bliskost zbivanja je omogućavala preuzimanje televizijskog
signala. Taj materijal je iz Beograda, putem satelitske razmene, slat u čitav svet, čime je pribavljan legitimitet
novim vlastima. To je predstavljalo direktno mešanje u unutrašnje stvari Rumunije, i kršenje
međunarodnopravnih regula koje su tada regulisale pitanje emitovanja televizijskog programa i način njegovog
preuzimanja, a sa našeg aspekta istraživanja odnosa medija i procesa desuverenizacije, jedan od
najilustrativnijih primera doprinosa medija ubrzanju ovog procesa.
24
Vidi mnošto primera i analiza u vezi sa ovim: Zoran Jevtović, Mediji i totalitarizam, Beograd-Negotin: Studio
RAS, 2000; Noam Čomski, Novi militaristiþki humanizam: lekcije Kosova, Beograd: Filip Višnjić, 2000; Noam

275
 Na početku smo konstatovali kako štampa i celoluidni film nisu bili pogodni za
ubrzavanje procesa desuverenizacije država. Međutim novi elektronski mas mediji (VHS,
CD, DVD, Blue Ray) svakako to jesu. Zapis sa njima može se relativno lako distribuirati, a
velikom broju domaćinstava su dostupni uređaji koji ih emituju. Njihova piratska ili legalna
izdanja mogu se iznajmiti po raznim video klubovima, za malu svotu novca. Tako se širi
sistem vrednosti npr. američke holivudske industrije. Čitav jedan talas antisrpskog filmskog
žanra je zapljusnuo Holivud, ali je imao i svoje odjeke u filmskoj industriji ex-jugoslovenskih
kinematografija25. Ako ovome dodamo da se filmovi danas mogu „skinuti“ i gledati sa
Interneta, jasno je da su vlasti nacionalnih država potpuno nemoćne pred ovakvim procesom.
Konačno, stižemo i do Interneta. Ovde prostor i teritorija suverenih država postaju
krajnje relativizovani, pošto se radi o svetskoj mreži na čiji sadržaj i najveće države, poput
Kine, teško mogu da utiču. Čak i kada je tehnološki moguće „hakovati“ (ukinuti, omesti da se
vidi) neki sajt na određenoj teritoriji, u kratkom roku nastaje novi, pa novi...Disperzivnost u
postavljanju sadržaja na Internetu, feedback komunikacija koja ne karakteriše ni jedan drugi
elektronski masovni medij, onemogućava istinsko vršenje suverene vlasti države nad
informacijama koje se na mreži plasiraju. Izuzetak je Amerika, koja ima monopol nad
strukturama Interneta kojima upravlja nekoliko NVO koje se bave pitanjima tehničke
specifikacije Interneta i vode računa o domenima i njihovom uređivanju. Ovo bi sve izgledalo
kao akcija „civilnog društva“ u pravcu ostvarivanja slobode medija i brze razmene
informacija, kada se ne bi uočila činjenica da Internet nije nastao u takve svrhe, niti u svrhe
razvoja naučne zajednice, pomoći edukaciji Čovečanstva i sl, već je rezultat projekta koji je u
vojne svrhe razvijao američki Pentagon. Prethodnik Internetu bio je ARPANET koji je 1981.
godine američka vojska „pretvorila u javnu mrežu za prenos podataka dostupnu za besplatno
korišćenje svakog ko je za to bio zainteresovan“26. Svako ko pomisli da američka vojska
nešto čini u interesu čovečanstva, a ne zarad „zaštite američkih nacionalnih interesa“, što je
eufemizam za obezbeđivanje svetske hegemonije, blago rečeno je - naivan.Još 2005. godine
od strane Evropske unije je potekla inicijativa da se za upravljanje Internetom ovlasti
Međunarodna telekomunikaciona unija (ITU), ili da to bude u nadležnosti OUN. Američki
predstavnik u ITU je ovakav predlog odbio, a nakon bega Edvarda Snoudena postalo je jasno
i zašto. Američka bezbednosna agencija NSA kontroliše sve ključne tačke sitema Interneta,
budući da su sve one u SAD. Tako se ispostavilo da američka vlada kontroliše svu
komunikaciju koja se odvija preko google i yahoo, ima uvid u sve mejlove, u to šta koji
pojedinac u svetu pretražuje i kojim sajtovima pristupa itd. Vlada SAD želi da nad ovim
zadrži monopol. Iako su objavljene informacije o prisluškivanju nemačkog kancelara Angele
Merkel, američki predsednik Obama nije našao za shodno da obeća kako se tako nešto neće
ponovoti. U tom smislu je i inicijativa Merkelove i Olanda za stvaranje neke vrste evropskog
interneta, koji bi bio nezavistan u odnosu na Ameriku, omogućujući Evropljanima
nenadzirano komuniciranje. Verovatno u onoj meri u kojoj je EU nenadzirana i nezavisna u
odnosu na SAD.
Svemu ovome treba dodati multimedijalnost savremenih medija. Tehnologija je
omogućila da medijski sadržaji budu dostupni svugde i na svakom mestu; za to su u nedavnoj
prošlosti bili potrebni makar lap-top računari, a danas su dovoljni mobilni telefoni, čija je

Čomski, Propaganda i javno mnjenje, Novi Sad: Rubikon, 2006; Noam Čomski, Kontrola medija, Novi Sad:
Rubikon, Beograd: Beoknjiga, 2009; Edvard S. Herman, Dejvid Piterson, Politika genocida, Beograd: Vesna
Info, 2010 i dr.
25
Uroš Šuvaković, „Kulturna politika bivših jugoslovenskih republika Bosne i Hercegovine i Hrvatske u
ogledalu njihovih nacionalnih kinematografija (1993-2008)“, u Mediji i kultura mira na Balkanu, tematski
zbornik, urednici Branislav Stevanović, Aleksandra Kostić i Ljubiša Mitrović, Niš: Filozofski fakultet
Univerziteta u Nišu – Centar za sociološka istraživanja, 2010. 221-234.
26
Vladimir Štambuk, Communico ergo sum ili Internet: kako je nastao i kuda smera, Beograd: Akademska
misao, 2010. 137.

276
cena niska i pristupačna širokim masama. Upravo je to i bio glavni multimedij koji je
potpomogao27 zbivanje „arapskog proleća“28, potvrđujući iznova tezu da nikakav monopol
fizičke sile ne može da spreči protok informacija kroz savremene medije, pa se stoga može
konstatovati osnaživanje procesa desuverenizacije.
Ideološko i pravno-političko postuliranje uloge medija u procesu desuverenizacije.
Uticaj medija na proces desuverenizacije država nije bio proizvod samo tehničko-
tehnološkog progresa, iako je svakako ovim napretkom stvorena polazna osnova za tako
nešto. Od suštinske važnosti je, međutim, bilo širenje lepeze ljudskih prava i njihova
interpretacija koja je, naravno, „zavisila od odnosa snaga na terenu“. Da se ne bismo vraćali
preterano daleko u istoriju, i podsećanje na Deklaraciju o slobodama i pravima čoveka
građanina što smo učinili na početku ovog rada, ovde ćemo ukazati kako je pravo na slobodu
mišljenja i slobodu štampe (u značenju: slobodu medija) interprtetirano nakon II svetskog
rata. Univerzalna deklaracija OUN o ljudskim pravima iz 1948 garantuje da „svako ima
pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog
svog mišljenja, kao i pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i
bez obzira na granice“ (čl. 19)29. Ovo pokazuje da je još Poveljom OUN izraženo
opredeljenje za započinjanjem procesa desuverenizacije država, bar kada se radi o
komuniciranju. U kasnijim dokumentima, međutim, kao posledica hladnoratovskog
suprotstavljanja velesila, dolazi do redukcije značenja ovog opredeljenja sadržanog u Povelji
na „pravo ličnosti na informaciju“, sadržano u dokumentima KEBS-a iz Helsinkija 1975.
Međutim, komunikolog Žan Darsi, nekoliko godina pre ovih dokumenata KEBS-a, značajno
šire tumači ovo pravo. On pojmi „pravo čoveka na komuniciranje“ i to kao univerzalno
ljudsko pravo čiji sadržaj u sebi supsumira pravo ljudi na slobodu mišljenja, slobodu
izražavanja i slobodu štampe30. Međutim, zaključak prema kome Darsijevo pravo na
komuniciranje ima „identičan sadržaj“ sa sadržajem pojma komunikativni suverenitet je
neispravan31. Naime, 1993. godine grupa eksperata iz nevladinog sektora je izradila tzv.
Bratislavsku deklaraciju. Tu se pravo na komuniciranje razume „kao fundamentalno
čovekovo pravo...Ono se primarno odnosi na pojedinca, a od njega prelazi na grupu, naciju i
međunarodnu zajednicu“32. Ono obuhvata i učešće u javnom komuniciranju i pravo pristupa
vladinim informacijama i informacijama od javnog značaja, pravo na jezik, znanje, itd.
Dakle, sadržaj je značajno proširen u odnosu na onaj kakav je definisao Darsi, pa su zbog
toga teoretičari i pronašli novi termin „suverenitet“ umesto „pravo“, čime se želi ukazati da
se ne radi o nečemu što pojedinac može da traži da mu obezbedi državna vlast, već da je reč o
izvornom pravu koje pripada pojedincu i koje ima takav sadržaj da u potpunosti razvlašćuje
državu u vezi sa donošenjem odluka po pitanju komuniciranja. U ovo se uključuje i Vlada
SAD, pa tako 30. aprila 1999. - dakle u jeku agresije na SR Jugoslaviju - izdaje predsedničku

27
„Iluzija je pomisliti da su `arapska proleća` ili `jasmin revolucije` proistekle iz snage interenta ili društvenog
aktivizma na mrežama. Snažna međunarodna podrška SAD i njoj naklonjenih država omogućila je simpatije
globalnih medija, koji su svojim narativima obezbedili pristanak uticajne javnosti za dalje akcije“. Vidi Zoran
Jevtović, Radivoje Petrović, „Digitalni polis: oaza demokratije ili sajber utopija“, Kultura br. 138(2013): 345-
346.
28
Vidi Branislava Kragović, „Kritičko razmatranje uloge društvenih mreža u `Arapskom proleću`“, Zbornik
radova Filozofskog fakulteta u Prištini XLIII (2)/2013: 353-368; Branislava Kragović, Masovni mediji u
globalnom dobu, Beograd: Zadužbina „Andrejević“, 2013.
29
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima,
http://www.sostelefon.org.rs/zakoni/12.%20Univerzalna%20deklaracija%20o%20ljudskim%20pravima.pdf
(preuzeto 27.02.2014).
30
Vidi Jean d`Arsy,” A New Human Right”, in The Right to Comunicate, ed. Jean d`Arsy. Dublin: Boole Press,
1983.
31
Nevenka Jeftić, „Pravo na komuniciranje kao novoosvojeno čovekovo pravo“, Meÿunarodni problemi
60(4)/2008: 515.
32
Novak A. Popović, „Suverenost u Novoj komunikativnoj strategiji“, Argumenti br. 3/2008: 17-18.

277
direktivu: „„Dramatične promene u globalnom informacionom okruženju..... zahtevaju da
primenimo promišljeniju i dobro razvijenu strategiju međunarodnog javnog informisanja u
promovisanju naših vrednosti i interesa“33. Bez obzira na svu zavodljivost ideje o pojedincu
koji raspolaže sopstvenim „komunikativnim suverenitetom“, iz ove direktive Bele kuće jasno
se vidi šta je stvarna namera Amerike: ograničiti suverenitet drugih država u procesu
komuniciranja, a ojačati sopstveni.

Zakljuþak

Proces desuverenizacije država odvija se istovremeno sa jačanjem procesa

„turboglobalizacije“ (Pečujlić). Elektronski mediji, kako smo napred pokazali, u tom procesu
su imali i imaju značaju ulogu, pošto doprinosi eroziji državnog suvereniteta izmičući
regulama koje se postavljaju u nacionalnim okvirima. Ovakav položaj medija je posledica
kako njihovog tehničko-tehnološkog napretka, tako i stvaranja teorijskih konstrukta koji
pravdaju i obrazlažu ulogu medija kao oruđa u službi ideologije globalizma. Iako niko ne
spori - naprotiv potvrđuje i podržava - pravo na slobodu informisanja, uvođenje u opticaj
pojma „komunikativni suverenitet“ ne znači ništa drugo nego istrajavanje na pozicijama
suprotstavljanja na relaciji civilno društvo-država-međunarodna zajednica. U ime tog
novoosvojenog prava, zapravo se, dovodi u pitanje jedno starije pravo - pravo na slobodu
izbora vlasti u sopstvenoj državi. U tome treba tražiti odgovor na pitanje o razlozima tolike
brige za ostvarivanje prava na komuniciranje i komunikativnog suvereniteta, u trenutku kada
su u mnogim delovima sveta ugrožena osnovna ljudska prava (npr. pravo na život).

LITERATURA

1. Bjelica, Mihajlo Zoran Jevtović, Istorija novinarstva, Beograd: Megatrend

univerzitet, 2006.
2. Bodin, Jean.Les Six Livres de la Republique, Paris: Aalen, Scientia, 1977.
3. Bžežinski, Zbignjev. Amerika-Kina i sudbina sveta: strateška vizija, Beograd:
Fakultet bezbednosti Univerziteta u Beogradu, Albatros plus, 2013.
4. Čomski, Noam. Novi militaristiþki humanizam: lekcije Kosova, Beograd: Filip
Višnjić, 2000.
5. Čomski, Noam. Propaganda i javno mnjenje, Novi Sad: Rubikon, 2006.
6. Čomski, Noam. Kontrola medija, Novi Sad: Rubikon, Beograd: Beoknjiga, 2009.
7. d`Arsy, Jean. ”A New Human Right”, in The Right to Comunicate, ed. Jean d`Arsy.
Dublin: Boole Press, 1983
8. Habermas, Jirgen. Javno mnjenje: istraživanje u oblastijedne kategorije graÿanskog
društva, Beograd: Kultura, 1969.
9. Hantington, Samjuel P. Treüi talas : demokratizacija na kraju dvadesetog veka.
Beograd: Stubovi kulture, 2004.
10. Herman, Edvard S, Dejvid Piterson. Politika genocida, Beograd: Vesna Info, 2010.
11. Jevtović, Zoran. Mediji i totalitarizam, Beograd-Negotin: Studio RAS, 2000.
12. Jevtović, Zoran, Zoran Aracki. „Globalni mediji i formatiranje javnog mnjenja“, u
Globalizacija i desuverenizacija: međunarodni tematski zbornik radova, urednici i
priređivači Vladimir Vuletić, Jovan Ćirić i Uroš Šuvaković, 377-398. Kosovska
Mitrovica: Filozofski fakultet Univerziteta u Prištini, 2013.

33
Monroe E. Price, Media and sovereignty: The Global Information Revolution and Its Challenge to State
Power, Cambridge, London : The MIT Press, 2002. 173.

278
13. Jevtović, Zoran, Radivoje Petrović. „Digitalni polis: oaza demokratije ili sajber
utopija“, Kultura br. 138(2013): 345-346
14. Jeftić,Nevenka. „Pravo na komuniciranje kao novoosvojeno čovekovo pravo“,
Meÿunarodni problemi 60(4)/2008: 502-527
15. Kragović, Branislava. „Kritičko razmatranje uloge društvenih mreža u `Arapskom
proleću`“, Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini XLIII (2)/2013: 353-368
16. Kragović, Branislava. Masovni mediji u globalnom dobu, Beograd: Zadužbina
„Andrejević“, 2013.
17. Lukić, Radomir D. Teorija države i prava: teorija države, Beograd: Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva, BIGZ, 1995.
18. Peritt, Henry H. Jr. “The Internet as a Threat to Sovereignty”, Global Legal Stidues
Journal, vol. 5 (1998): 423-442.
19. Petrović, Nenad Ž. „Doktrina `ograničenog suvereniteta` u Hladnom ratu na primeru
Čehoslovačke 1968“, Strani pravni život br. 3(2008): 59-76
20. Popović, Novak A. „Suverenost u Novoj komunikativnoj strategiji“, Argumenti br.
3/2008: 9-27
21. Price, Monroe E. Media and sovereignty: The Global Information Revolution and Its
Challenge to State Power, Cambridge, London : The MIT Press, 2002
22. Radojković, Miroljub, Mirko Miletić. Komuniciranje mediji i društvo, Novi Sad:
Stylos, 2006.
23. Samardžić, Slobodan. „Suverenost“, u Enciklopedija politiþke kulture, gl. redakor
Milan Matić, 1134-1143. Beograd: Savremena administracija, 1993.
24. Štambuk, Vladimir. Communico ergo sum ili Internet: kako je nastao i kuda smera,
Beograd: Akademska misao, 2010.
25. Šuvaković, Uroš. „Kulturna politika bivših jugoslovenskih republika Bosne i
Hercegovine i Hrvatske u ogledalu njihovih nacionalnih kinematografija (1993-
2008)“, u Mediji i kultura mira na Balkanu, tematski zbornik, urednici Branislav
Stevanović, Aleksandra Kostić i Ljubiša Mitrović, 221-234. Niš: Filozofski fakultet
Univerziteta u Nišu – Centar za sociološka istraživanja, 2010.
26. I z v o r i:
27. „Hladni rat preko radio talasa“, Radio Dojþe Vele, http://www.dw.de/hladni-rat-
preko-radio-talasa/a-15042179-1 (prezeto 27.02.2014)
28. „Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima“, SOS telefon.
http://www.sostelefon.org.rs/zakoni/12.%20Univerzalna%20deklaracija%20o%20ljud
skim%20pravima.pdf (preuzeto 27.02.2014)

279
Doc. dr Ljubomir Zuber UDK 316.774:659.3/.4 Pregledni rad
Mr Aleksandra Mandiü

MEDIJSKA STVARNOST KAO NAŠA STVARNOST

Apstrakt: Velika je uloga medija u savremenom društvu. Oni su veoma moüna sredstva ne
samo informisanja, nego i vladanja, pa i manipulisanja. Stvarnost savremenih društava je
posredovana medijima. Iako stvarnost može postojati drugaþijom, medijska slika stvarnosti postaje
autentiþnom i stvarnom, što ne znaþi i istinitom. Medijska stvarnost postaje naša stvarnost, odnosno
naša stvarnost jeste medijska stvarnost.
Kljuþne rijeþi: mediji, stvarnost, mas-medijsko društvo, globalizacija, homogenizacija

MEDIA REALITY AS OUR REALITY

Abstract: The media have the great role in contemporary society. They are a very powerful
tool not only to inform, but also to reign, and even to manipulate. The reality of modern societies is
mediated by the media. Although the reality may be different, the media image of reality becomes the
authentic and real, which does not mean it is true. Media reality is becoming our reality, and our
reality is media reality.
Keywords: media, reality, mass-media society, globalization, homogenization

Uvod

Savremeno društvo suočeno je sa konstantnom ekonomskom, političkom i

medijskom transformacijom, tačnije transformacijom u postmoderno mas-medijsko društvo u
kojem je većina socijalnih odnosa posredovana medijima. Vladajuće strukture preko medija,
čiji su „vlasnici“, masama nameću stavove, predrasude, ideje koje pojedinac uglavnom
neselektivno percipira, misleći da će mu to osigurati bolju budućnost. Međutim, takvo
iskrivljeno poimanje stvarnosti, ali one medijske, nametnute, dovodi do napuštanja
tradicionalnih shvatanja i obilježja naše kulture i stvaranja novih „vrijednosti“, modela
ponašanja, „nove kulture“. Karakter sredstava masovnog informisanja je difuzan gdje
pojedinac, grupe, organizacije ili institucije njihovim posredstvom djeluju na javnost. Riječ je
o jednosmjernoj komunikaciji, gdje su poruke upućene publici isključivo u funkciji profita, a
propagiraju kič, senzacionalizam, dogmatske stavove i konzumerizam.
Ljudi se većinom informišu ili pronalaze zabavu putem mas medija, pa tako,
primajući najraznovrsnije medijske sadržaje, (svjesno ili nesvjesno) mijenjaju svoje
mišljenje, svijest, stavove. Problem je u činjenici da su ti sadržaji veoma negativni- ubistva,
samoubistva, ratovi, prirodne i izazvane katastrofe, nasilje svake vrste. Ljudsko biće na to
reaguje odbrambeno, ali na svoju štetu. Povlači se u sebe ili ispoljava agresivnost, nema
povjerenja u okolinu, osjeća se nesigurnim, ali opet, u skladu sa namjerama komunikatora,
stvara sliku o tome da njemu i nije toliko loše i da je srećno i sa malo toga što ima. S obzirom
da se ovakav način manipulacije i indoktrinacije pokazao veoma efikasnim, stvorena je

Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Filozofski fakultet Pale. Korespondencija: ljubomirzuber11@yahoo.com

Student master studija komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Korespondencija:
sandym_87@hotmail.com

281
nekritička svjetska javnost, potlačena, iskompleksirana i hipnotisana, a mediji su postali
jedno od najmoćnijih sredstava uticaja.
Osim navedenih promišljanja, ovaj rad će se dotaći proizvodnje „standardizovanog
čovjeka“, u okviru teorija Frankfurtske škole Adorna i Horkhajmera, kao i tezama mnogih
modernih filozofa o medijskim sadržajima kao čistoj obmani i manipulaciji. Biće riječi i o
gubljenju umjetničke dimenzije i auratičnosti tih sadržaja u okviru Benjaminove teorije
medija, kao i nemogućnošću novinara da se umjetnički izrazi, pozitivno utiče na recipijente,
zbog potpuno izmijenjenih osnovnih postulata profesije.

Mas - medijsko društvo

Masovni mediji snažno obilježavaju savremeni život, ispunjavaju javnu sferu,

prožimaju cjelokupno društvo i ubrajaju se u ključne agense socijalizacije, formiranja i
mijenjanja političkih i moralnih stavova, čime obezbjeđuju značajan uticaj pri formiranju
javnog mnjenja. Razvojem informaciono-komunikacionih tehnologija mediji su postali
sveprisutni činilac društva u kome živimo, što je dovelo do povećanja uticaja masovnih
komunikacija na sve društvene strukture. Zbog velikog značaja medija, naročito elektronskih,
mnogi teoretičari savremeno društvo nazivaju „medijskim društvom“. Većina njih tvrdi da
konzumenti medijskih sadržaja teže da prihvate medijske predstave stvarnosti kao vlastite, da
ljudi posmatraju i svoje živote na način na koji im to mediji predstavljaju i da upravo to
savremenu kulturu čini medijskom. Naučno-tehničko-tehnološka revolucija i njome
oblikovano savremeno društvo, procesi globalizacije i integracije (globalno selo) su masovno
komuniciranje „postavili“ za modus vivendi savremenog čovjeka. S obzirom na to da su ove
drastične promjene pružile medijima nove vidove obraćanja publici, došlo je do naglog
povećanja izloženosti savremenog čovjeka mas-medijskim sadržajima. Imajući sve ovo u
vidu, nameće se potreba za sagledavanjem uloge mas medija, odnosno masovnog
komuniciranja u kreiranju savremenog svjetskog društva, odnosno pojedinca kao konzumenta
distribuisanih sadržaja. Ono što bitno određuje mas-medijsko društvo je naša potpuna
uronjenost u medijsku stvarnost, odnosno neprestano bjekstvo iz stvarnog u medijske alternative
životu.
Kada je riječ o odnosu medija i društva, možemo govoriti o snažnom pozitivnom ili
negativnom uticaju medija, zatim o tome da mediji odražavanju ono što se dešava u društvu,
pa su tako više posljedica nego uzrok tih zbivanja i o međusobnoj interakciji, bez jasnog
izvora uticaja. „Savremeni masovni mediji moćni su centri za produkciju i diseminaciju
informacija, mogu bitno da utiču na javnost i u tom delovanju koriste višedecenijski
izgrađene resurse: znanja, veštine, tehnologiju. Procesi kojima su bili izloženi i u kojima su
učestvovali- modernizacija, tehnologizacija, digitalizacija, kompjuterizacija, promenili su ne
samo medijsku sliku, nego i sliku o medijima u svetu. Diseminacija poruka posredovana
medijskom produkcijom za medije znači, pre svega, ostvarenje informativne funkcije medija,
osnovne i specifične funkcije medijasfere. Mnogobrojne druge funkcije koje medijasfera
delujući prema spolja realizuje (edukativna, zabavna, mobilizatorska, integratorska,
kompenzacijska, politička i druge), u drugom su planu i predstavljaju ili manje značajne
funkcije u odnosu na informativnu funkciju medija, ili su više-manje i u njenoj funkciji. U
tom smislu, produkcija poruka iz medijasfere prema drugim sferama društvenog sistema
odvija se kroz tri praktično-teorijska koncepta- koncept „ogledala stvarnosti“, koncept
objašnjavanja stvarnosti i kroz koncept određenja stvarnosti. “ (Tapavički- Duronjić 2011:
14)
Kada govorimo o konceptu medija kao ogledala stvarnosti, on se odnosi na javno i
masovno odašiljanje poruka putem medija, kroz primjenu faktografskih žanrova, pri čemu bi
svako redukovanje ili proširivanje poruka krivilo ogledalo nauštrb istinitosti ili objektivnosti.

282
Koncept objašnjavanja stvarnosti odnosi se na djelovanje medija kao eksplikatora javnih
događaja (annotative reporting), odnosno upotpunjavanje poruka, što dovodi do
zamagljivanja ogledala, odnosno stvarnosti. Koncept odreÿenja stvarnosti se odnosi na
simboličko djelovanje medija i izvora, isceniranjem pseudodogađaja.

Pojedinac u mas-medijskom društvu

Rasprave o uticaju medija na ljude stare su koliko i sami mediji. Mediji su uvijek bili
od velike društvene važnosti. Njihov uticaj i sveprisutnost utiču na promjene ne samo slike
svijeta, nego i strukture porodice i odnosa unutar nje. Oni prodiru u sve sfere društva- u
politiku, ekonomiju, kulturu, nauku, sport, svakodnevni život, mijenjaju društvo i društvene
odnose na lokalnom, nacionalnom i globalnom nivou.
Uticaj medija na mentalno stanje čovjeka veoma je složen i individualan. Mediji
prvenstveno utiču na pojedinca biranjem i oblikovanjem sadržaja koje serviraju javnosti i
putem propagande kojom utiču na stavove i promjene ponašanja ljudi, u skladu sa namjerama
i željama onih koji te poruke propagiraju. „Medijski učinak na konzumente informacija
(publiku/javnost) osobito se povećava sa povećanjem nestabilnosti društvenog sistema
(društveni konflikti i promjene).“ (Turčilo 2011: 48) Mediji neosporno predstavljaju prostor
socijalne interakcije koja je, moramo priznati, sve oskudnija u stvarnom životu. Međutim,
rijetko ko se danas zapita koliko vremena dnevno provede „konzumirajući medije“. Lakoća
konzumacije sadržaja koje nam mediji nude omogućava da svakodnevno provodimo veliki
dio našeg vremena uz neki od masovnih medija. Oni emituju mnogobrojne i raznovrsne
programe, jer moraju zadovoljiti ukuse heterogenog auditorija. „Savremena medijska
produkcija prenosi i činjenice o stvarnosti, ali i slike o činjenicama, prenosi događaj, ali i
njegov kontekst, govori o ljudima, ali i o njihovim mišljenjima, prenosi ideje, ali i njihova
različita tumačenja i značenja, ukazuje na informativnu stranu događaja, ali i na njihova
dublja značenja za javnost.“ (Tepavički Duronjić 2011: 15) Ogroman broj informacija koje su
svakodnevno dostupne pojedincu dovodi do površnog pristupa društvenim fenomenima, jer
on nema toliko vremena da im se dublje posveti, već mora vršiti selekciju u skladu sa
sopstvenim preferencijama. Pojedinci najčešće odgovaraju na informativnu preopterećenost
tako što se identifikuju sa životnim stilovima (zajedničke vrijednosti, ponašanja, obrasci
potrošnje), a koji postaju znatno različiti i potpuno nerazumljivi za svakog ko nije član tako
prepoznatljive grupe.
Odrastao, formiran čovjek će se lakše snaći u ovakvoj eksploziji informacija, filtriraće
korisne od manje korisnih, pa i štetnih, ali djeca i omladina će se teško izboriti sa
svakodnevim bombardovanjem najrazličitijim informacijama, najčešće neprimjerenim za
njihov uzrast. Jedna od važnih funkcija mas medija je i formiranje moralnih normi i
upoznavanja sa moralnim djelovanjem u društvu. Ali oni se nisu ograničili na upoznavanje
javnosti o tradicionalnim, ustoličenim društvenim vrijednostima, već su uveliko prešli u
sfreru ubjeđivanja, mijenjanja kulturnih obrazaca i nametanja stavova i načina života. Iako
posjeduju veliku moć, velike firme se sve više, zbog nemilosrdne trke za profitom, odlučuju
za prikazivanje lakih sadržaja, pretežno uvezenih sa Zapada, koji obiluju sadržajima koji
ciljaju na najniže ljudske emocije. Najpodložniji ovom uticaju su upravo mladi ljudi i djeca,
koji se nalaze u periodu života gdje još uvijek formiraju mišljenja, stavove, usvajaju obrasce
ponašanja, navike i kulturu svijeta u kome žive. Kako su danas mediji neizbježni u životu
savremenog čovjeka, podrazumijeva se da zaokupljaju i pažnju onih najradoznalijih. Oni su
toga svjesni, tako da to iskorištavaju na način da im prezentuju i nameću (prozapadnjački)
način života. Medijski sadržaji su sve više lišeni etičkih kodeksa, tako da su dostupni sadržaji
prepuni manipulacija, nasilja, devijantnih modela ponašanja, eksplicitnih seksualnih sadržaja,
što ima veoma negativne posljedice na psihu i socijalno stanje mladih ljudi i što stvara

283
iskrivljen stil života, opterećenost novcem, izgledom, popularnošću i sl. Mnogi teoretičari
medija su mišljenja da upravo dostupnost „medijskog smeća“ mlađoj populaciji značajno
utiče na njihovo nesnalaženje u svijetu kada odrastu, upravo zbog stečenih „vrijednosti“ i
nerealnih očekivanja od života.
Medijski sadržaji prepuni su izmanipulisanih informacija, propagande, nasilja,
pornografije, stereotipa i sve manje obraćaju pažnju na dvije veoma značajne funkcije koje bi
trebale da obavljaju- funkcije socijalizacije i obrazovanja. Današnji prosječan čovjek, koji
pasivno prima medijske sadržaje, izgubio je mogućnost da samostalno misli ili je njegovo
mišljenje zarobljeno u institucionalizovanom procesu vaspitanja i obrazovanja. Postao je do
te mjere izmanipulisan, kako bi rekao Markuze- jednodimenzionalan, da je izgubio sopstveno
mišljenje o svim domenima društvenog života. Ovakav čovjek postaje konformista, traži
utočište u sigurnosti većinskog mišljenja i bježi od odgovornosti za sopstvenu različitost. U
tako formiranoj društvenoj klimi, gdje se pojedinci priklanjaju mišljenju većine, javlja se
fenomen spirale tišine, koja predstavlja osnovu za (vještačko) formiranje javnog mnjenja.
Masovni mediji utiču na našu percepciju, i to ne samo informacijama koje nose, već i
svojom interpretacijom tih informacija. Ovaj uticaj medija ne mora biti isključiv, zato što se
kao presudan činilac javljaju stavovi koje već imamo, tako da mediji mogu da prodube naša
vjerovanja ili da nam pomognu da ih shvatimo. Prethodno smo istakli da masovni mediji sa
svojim izvrnutim vrijednostim utiču na razvijanje (ne)poželjnih osobina članova zajednice u
kojoj djeluju, kao i na način ponašanja, vjerovanja i mišljenja. Tačnije, uticajni mediji
sugerišu tip ličnosti kojoj se teži, tako da će oni koji se više prilagode tom tipu biti uspješniji,
prihvaćeniji, steći bolji položaj u društvu i sl. U situaciji u kojoj je pojedinac izložen
depersonalizovanim informacijama, on postaje sve zavisniji od medija sekundarnih
informacija koje dobija od medija, koje za njega postaju primarne.
Kao što je već napomenuto, karakter sredstava masovnog informisanja je difuzan, pri
čemu pojedinac, grupe, organizacije ili institucije njihovim posredstvom djeluju na javnost.
„Čak i najpovršnijem posmatraču mora pasti u oči činjenica da u karakteru komunikacijskih
procesa mas medija vlada potpuno isti, hijerarhijski princip: manjina koja se obraća većini;
odnosno, ova sredstva su koncipirana na način jednosmjerne komunikacije. Uz to nije
potrebno ni isticati da su od početka svog postojanja pa do danas mas mediji (u različitim
varijantama) bili pod kontrolom vladajućih klasa. Njihov suštinski karakter je, dakle, klasni, a
ne tehnički.“ (Vlajki 2007: 203) Za vladajuću klasu poruke mas medija su beznačajne, jer se
pravo informiranje za nju odvija drugim kanalima. Poruke mas medija, barem one
informativnog karaktera, oduvijek su bile namijenjene prvenstveno onima koji nisu u vrhu
društvene piramide. Informacije difuzirane preko sredstava masovnog informisanja su
isključivo u funkciji profita, dok su istinske ljudske vrijednosti potisnute u drugi plan. Mediji
istupaju senzacionalistički, propagiranju neumjerenu potrošnju, dogmatske političke stavove i
kič kulturu. Informacija postaje roba i prodaje se u funkciji stupanja senzacije koje takva
informacija sadrži. Paradoks je da je i pored zatrpanosti informacijama, čovjek zapravo slabo
informisan i stvara iluziju da je potpuno informisan, što dovodi do formiranja površnog
karaktera i lakše je podložan manipulaciji. Razvoj komunikacijskih tehnologija omogućio je
ubrzan protok informacija , tako da je veoma teško odrediti koja je informacija relevantna, a
koja ne. Publika mas medija je ogromna i bez obzira na geografske, socijalne i druge razlike,
poruke nesmetano dopiru do nas. Najveće svjetske korporacije drže ključne pozicije na tržištu
informacija, pa se postavlja pitanje da li je vijest koju smo danas pročitali ili čuli tačna, ko joj
je dao vrijednost, odnosno ko je izabrao i na koji način. Činjenica je da smo atakovani
potpuno nevažnim vijestima, kojima se skreće pažnja sa pravih problema. To su, prije svega,
vijesti senzacionalističkog tona ili javne debate oko nekih irelevantnih životnih pitanja, dok
se bitne teme i društveni problemi bacaju pod tepih.

284
 Mediji imaju specifičnu društvenu ulogu, kao i specifičnu ulogu u demokratiji,
„osobito kada ih shvatamo kao ekonomske i političke institucije, a ne isključivo kao
posrednike u prijenosu informacija. Dvije su značajne karakteristike medija koje ih čine
nezamjenjivom karikom u političkom sistemu. Pjer Burdije, francuski sociolog medija,
pojašnjava ih na primjeru televizije, navodeći kako televizija ima neku vrstu stvarnog
monopola u obrazovanju umova izuzetno velikog i značajnog dijela populacije, što je prva
važna osobina ne samo TV, već i drugih medija, dok druga osobina proizilazi iz činjenice da
mediji postaju neograničeni gospodar pristupa u svijet društvenog i političkog postojanja,
odnosno da se sve više krećemo ka svijetu u kojem je društvena stvarnost opisana/propisana
putem medija“. (Turčilo 2011: 47)
Neki od vidova nametanja stavova i načina ponašanja, a koji su u velikoj mjeri
zastupljeni u medijima su reklame, nasilje i stereotipi.
Reklame, kao vrsta komunikacije kojom naručilac pokušava da ubijedi publiku u
korisnost nekog proizvoda ili usluge, počivaju na potpunoj kontroli koju nad porukom ima
pošiljalac, i to od jednog do drugog kraja informativnog lanca. Reklama je, zapravo,
društvena pojava koja donosi određene vrijednosti, utiče na ponašanje i nameće određeni
model života. Reklama se ne bavi samo promocijom roba i usluga, već nas ubjeđuje kakav
način života je ispravan, opšteprihvaćen i kako je kupovina reklamiranih proizvoda potvrda
takvog načina življenja.
Stereotipi označavaju tipične predstave, koje su veoma rasprostranjene i koje se stiču
u procesu socijalizacije. Stereotipi se ne zasnivaju ni na kakvim realnim temeljima, zasnivaju
se na nepoznavanju drugih kultura i načina života i najčešće su rezultat nekritičke
generalizacije. Oni utiču na stvaranje krivih slika o ljudima i pojavama oko nas i izazivaju
snažan emocionalni osjećaj sviđanja ili nesviđanja, odobravanja ili neodobravanja. Stereotipi
funkcionišu kad su u pitanju dominantne grupe, obično u korist dominantnih i često čine da ta
dominantna gledišta izgledaju kao sasvim normalna.
Krajem 60-ih godina XX vijeka došlo je do ekspanzije nasilja na filmu i televiziji,
tako da ono postaje jedna od najkomercijalnijih oblasti. Njegovo prezentovanje u medijima
izazvalo je dosta kontroverze i podjele na one koji brane i one koji odobravaju nasilje.
Radikalni kritičari su mišljenja da je prikazivanje nasilja estetski ružno i naročito društveno
štetno, dok apologete smatraju da je ono društveno korisno (katarza) i estetski legitimno.
Filmsko i TV nasilje su veoma efektna socijalizacija, jer se norme za nasilje brzo prenose i
upijaju. U društvima u kojima postoji više nasilja, po pravilu je i veća tolerancija na medijske
sadržaje tog tipa. Najgledaniji mediji ne ukazuju na negativne posljedice nasilja- ove sadržaje
prikazuju kao opšte pristupačne- svakidašnje ili kao duhovite pojave. Privlačne filmske scene
pune nasilja postaju obrasci ponašanja. „Sredstva masovnog informisanja, posebno televizija,
s konstantno prikazivanim nasiljem, služe kao instrument socijalizacije masa i elite za koje
nasilje i rat postaje sukus svega, modus vivendi, american way of life, uvijet za bilo kakvu
egzistenciju.“ (Vlajki, 2009: 220) Nasilje i senzacije se nerijetko koriste među konkurentima
da bi pojačali interesovanje auditorijuma za svoju produkciju.
Mediji su postali jedan od najvažnijih činilaca u promovisanju određenog kulturnog
obrasca, stvaranju idola i heroja današnjice. Porušili su stare i kreirali neke nove trendove i
uslovili javljanje novih stavova, stereotipa i navika kod publike, a najviše mladih. Oni se
identifikuju sa poznatim ličnostima, naročito pjevačima i glumcima, nikako sa nekim
značajnijim ljudima iz istorije. Ovim kultom javnih ličnosti pokušavaju da umanje osjećaj
sopstvene anonimnosti, identifikuju se sa njima, prihvataju prikazane (bez)vrijednosti i
obrasce ponašanja i sl. Mladi sada slušaju istu muziku, isto se oblače, imaju slične ciljeve i
pogled na svijet, dok su njihovi roditelji, opterećeni svakodnevnim stresom, većinom okrenuti
sadržajima reality show-a i drugim lakim, besmislenim sadržajima.

285
 Fenomen Velikog brata-ne/moü medija

Globalizacija se najprije u punom intenzitetu predstavila u masovnim medijima

moćnom produkcijom popularne kulture. „Medijske kuće poslujući na komercijalnoj osnovi
ne mogu zanemariti svjetske trendove pa tako imamo jasno prepoznatljivu i svima na svijetu
poznatu globalnu produkciju, koja se istodobno vrti na svim svjetskim TV i radio postajama,
o kojoj pišu sve svjetske novine a nema portala koji ih ne prenosi. Nacionalna kulturna dobra
teško mogu konkurirati ovim globalnim trendovima i dolazi do neravnoteže nacionalnog i
globalnog“ (Malović, 2007:65). Najbolji primjer „odricanja od kulture“ u svakom smislu je
emisija „Veliki brat“ čija je osnovna karakteristika odsustvo privatnosti kroz imitaciju i
identifikaciju. Ako se sjetimo da npr. u istoriji Francuske kada je aprila 2001. godine
emitovana XXXXX ni jedna serija nija izazvala takvu pažnju opčinila i potresla, podjelila
gledaoce za i protiv isto se desilo i na našim prostorima. Imamo situaciju da sve novine i
nedeljnici pišu o učesnicima ovih serija te da ih tretiraju kao medijsko- socijalni fenomen
koji Đurić naziva interaktivna fikcija (XXXX) koja se ogleda kroz izrežiran život, prodaju
privatnosti i dobrovoljno učešće. „Gledajući tuđe živote, gledaoci iščekuju dramatične
događaje, napetost zbog nepredvidivosti je velika kao, u kvizu, a mogućnost da svojim
glasom izbacite lik koji vam nije po volji, donosi izazov ineraktivnosti.Ja sam učesnik drame!
A uz to sam spokojan u svojoj fotelji“ ( Đurić: 2007: 256). Miletić smatra da je iz
komunikološkog ugla najznačajnija uvjerenost većine pripadnika televizijske publike da je
ono što vide i čuju u direktnim prenosima i pojedinačnim epizodama autentična stvarnost.
Psihološko objašnjenje zainteresovanosti tv gledalaca je (ne)umerena znatiželja za privatnu
sferu života nepoznatih i poznatih ljudi, kao blagi oblik voajerizma (Miletić, XXXX) Idejni
tvorac “Velikog Brata” je Džon de Mol iz Holandije. U Orvelovom delu “Veliki Brat”
predstavlja simbol totalitarizma, a danas predstavlja globalni najniži vid zabave koji nameće
trendove i propagira banalnost. Odgovornost medija koji su postali supstitu života, za
podržavanje ovakvih formi ponašanja je prevelika jer između ostalog omogućavaju da kvazi
zvijezde dospiju u sam centar zbivanja i žižu javnosti koja o njima u nekom drugom vremenu
ne bi ni pomislila. Danas međutim, njihove izjave i „misli“ dospijevaju na naslovne strane
manipulišući najnižim strastima. U vrijeme kada su u zemljama iz kojih potiču rijaliti
programi postali beznačajni, na našim prostorima došlo je do ekspanzije ovakvih TV emisija
jer kako primjećuje Lejla Turčilo (2013) Farma i Veliki Brat računaju na posvećenost
gledatelja praćenju sadržaja o ljudima koji su “slični nama” (dakle, publika želi vidjeti kako
izgleda život običnih ljudi 24 sata dnevno, to je neka vrsta “virenja kroz ključaonicu” u
digitalnom obliku). Zapravo, ljudi ih gledaju ponekad iz čistog voajerizma, ponekad zato što
su to sadržaji koji “ne opterećuju”, odnosno ne traže nikakav intelektualni angažman, a
ponekad zato što, naprosto, ovi sadržaji slijede tzv. dinamiku sukoba (neprestano se događaju
sukobi među ukućanima, tenzije i sl.) a TV gledatelji su upravo orijentirani na sukob kao
dominantan sadržaj. Može se reći da je baš realnost rijaliti programa savršeno ogledalo naše
stvarnosti. Posebno je problematično što se sadržaj masovnih medija „ugrađuje“ u mladu
populaciju koja nema posebno izgrađenu svjest o tome kreirajući im pogrešne uzore pomoću
kojih oni oblikuje svoje socijalne oblike ponašanja. U savremenom društvu masovni mediji
ne samo da odražavaju stvarnost, nego i stvaraju naš doživljaj stvarnosti. A kakva je naša
stvarnost? Ona je takva da taj „novi univerzum medijski posredovane stvarnosti... rezultira
devitalizacijom res publica, činjenicom da retko šta još može da galvanizuje energiju
individuuma ili masa; on pokazuje da bilo koje „krupno“ pitanje izaziva istu nehajnu pažnju
kao i bilo koja vest iz crne hronike, da se sve uzvišene stvari polako urušavaju zahvaćene
svojevrsnim infektom društvene neutralizacije. U takvoj kulturnoj i duhovnoj klimi,
savremenom čoveku je preostalo još jedino da se osloni na samog sebe. Ali kako, kada je

286
upravo to sopstvo raspršeno, labilno, desupstancijalizovano, jednom reči dokrajčeno?“
(Tomić 2008: 274)
Takozvana informatička era, odnosno „doba sveopšte medijske spektakularizacije i
digitalizacije, ne samo da je uticala na radikalnu izmenu epistemološkog okvira objašnjenja i
razumevanja sveta, kao i njegovih refleksija na sferu socijalnih odnosa i umetnosti, već je,
ujedno, revolucionisala tradicionalnu kosmologiju, svodeći je na aktuelnu paradoksiju
bivanja u tzv. „virtuelnoj realnosti“. A to, zapravo, znači da je virtuelni prostor (cyber space)
danas interpretiran bilo kao paralelna, ili, za neke, i jedina (socijalno) relevantna stvarnost,
što pretpostavlja izvesnu transformaciju i proširenje same ideje kosmosa, i to na njegovu
digitalnu dimenziju, koja preti da gotovo u potpunosti istisne i zameni nekadašnje koncepcije
realnog sveta.“ (Vuksanović 2011: 15)
Komunikacijske tehnologije su „izvele tihu revoluciju u kojoj su informacija, zabava i
kultura, posredovanjem reklame, postale roba kao i svaka druga, kao što je to dnevni list koji
se oduvek prodaje i kupuje.“ (Bal 1997: 44) Pod uticajem informatičke tehnologije, došlo je
do stvaranja se „dvostruka realnosti”- jedne koja izražava i odražava realni život i druge koja
je posredovana, kompjuterom i drugim gadžetima, odnosno internetom- novostvorena
digitalna ili vještačka realnost. Suština i privlačnost virtuelne realnosti savremenom čovjeku
je u tome što putem razređivanja prividni svijet izgleda stvarniji od onog pravog, tim više što
izaziva skoro identične emocije, odnosno raspoloženja kao u realnom svijetu. „Koncept
„virtuelne stvarnosti“, prema našim shvatanjima, zastupa ideje jedne ontologije u kojoj se ono
što je artificijelno dijalektički prožima s onim što je stvarno, kao i obratno, istrajavajući na
momentu estetskog privida, zajedničkog imenitelja oba ova varijeteta, što graduelno raste i
umnožava se u nizu svojih različitih refleksija i modaliteta. Estetski privid, dakle, postaje
osnova kako umetnosti, tako i razumevanja stvarnosti; i materijalno se, posredstvom isprva
mehaničke, a zatim i digitalne reprodukcije, koju sprovodi savremena tehnika, prevodi u
referentne okvire celokupnog materijalnog sveta.“ (Vuksanović 2011: 16)

Uloga novinara u prezentaciji mas-medijske stvarnosti

U zavisnosti od toga da li tumačenja novinarske profesije dolaze iz naučnih, političkih

ili poslovnih krugova, razlikuju se i pogledi na to koje su osnovne funkcije novinarstva danas
u savremenom društvu. Novinari su profesionalni komunikatori, koji rade za medije ili
samostalno. Oni prikupljaju i obrađuju informacije, a potom ih putem štampe, radio i
televizijskih odašiljača i raznih kompjuterskih mreža odašilju do publike. Njihov je zadatak
prvenstveno, objektivno obavijestiti publiku o svemu što misle da bi ona voljela ili trebala
znati. Međutim, ovo je svijet gdje oni koji imaju moć određuju pravila igre, tako da je istinski
komunikator onaj koji posjeduje medij. „On je taj koji uvjetuje selekciju vijesti koja se vrši
od strane direktnih aktera difuznog komuniciranja (novinara, propagandista, itd.) dajući
porukama veći ili manji značaj u ovisnosti od interesa velikih kompanija i državnih sektora.“
(Vlajki 2007: 205) Mediji za koje novinari rade su pod različitim ekonomskim, političkim i
sl. pritiscima, tako da direktni komunikatori ne odlučuju sami koje će i kako oblikovane
informacije pustiti u javnost. Oni su dio sistema i izvršavaju naredbe svojih nadređenih, ali
svakako imaju veoma važnu ulogu u društvenim dešavanjima, a nekada su i sami osnovni
pokretači društvenih zbivanja bila ona pozitivna ili negativna.
Danas se smatra poželjnim da novinar posjeduje određeni sistem vrijednosti, osjećaj
odgovornosti, da poštuje sagovornika, bude objektivan i nepotkupljiv. Ali, sve veća
okrenutost profitu i borba za radno mjesto, ne ostavljaju mu mnogo prostora za potpunu
realizaciju ovih očekivanja. Nagomilano nepovjerenje u medije, etički skandali kojima se
daje značajan publicitet učinili su da novinari postaju pretjerano oprezni i da izostavljaju
važne informacije.

287
 Pregled teorija medija - od Valtera Benjamina do danas

Od prvih društvenih teorija Valtera Benjamina i Frankfurtske škole, koje ozbiljno

tretiraju problematiku medija, do savremenih i postmodernističkih teorija, mediji su dobijali
različit značaj u odnosu na društvo.
Jedan od prvih teoretičara medija je Valter Benjamin. 1936. godine je napisao knjigu
Umjetniþko djelo u vijeku svoje tehniþke reprodukcije u kojoj iznosi mišljenje da tadašnji
mediji (film i fotografija) omogućavaju reprodukciju stvarnosti u kojoj je nešto bitno
izgubljeno. Kopiranje nekog trenutka koji je izražen u umjetničkom djelu, pomoću novih
medija, u suštini uništava njegovu auru. Aura je neponovljiva za Benjamina zato što je prije
faze tehničke reprodukcije svako umjetničko djelo originalno. Danas imamo bezbroj
originala i time zapravo umjetničko djelo gubi status unikatnog. Benjamin smatra da se
pojavom novih medija smanjuje društveni značaj umetnosti, a to dovodi do smanjivanja
kritičnosti publike i samootuđenja čoveka. Uloga medija u društvu je u njegovoj teoriji jasno
istaknuta- novi mediji utiču na javno mnjenje tako što ga umrtvljuju, pa takvom
pasivizacijom masa omogućavaju nesmetanu reprodukciju postojećih društvenih odnosa.
„Proces koji je Benjamin identifikovao kao gubitak aure umetničkog dela, u svetu novih
medijskih tehnologija, zapravo je samo prividan. Istina, iako nije u potpunosti iščezla, aura se
odista bitno transformisala u našem vremenu. Nedostatak originala uslovio je situaciju u
kojoj svaka digitalna kopija simulira nedostajući original, i, uz to, predstavlja mogućnost
„auratskog“ razlikovanja od neke druge kopije. Ali, njeno „ovde“ i „sada“ više nisu ona
„istina“ i autentičnost umetničkog dela, kako je to izgledalo nekada. Stoga auratska
dijalektika umetničkog dela, koja se zbiva u polju savremenih medija, više ne nosi u sebi
mogućnost kritike, niti unutarnjeg raspora (koji bi eventualno referirao na socijalne
antagonizme, anticipirajući time duh promene), jer ne čuva, čak ni u tragovima, relaciju s
istinom, ma kako je definisali. A pošto ni sama istina, kao izgubljena vrednost informatičkog
doba, ne participira u aktuelnom estetskom, odnosno auratskom doživljaju stvarnosti, to je
digitalna manipulacija prisvojila čitavu sferu auratičnosti kao domen realizacije tržišnih,
odnosno vulgarno-političkih vrednosti.“ (Vuksanović 2011: 24)
U približno isto vrijeme djeluje i Frankfurtska škola, čiji su predstavnici Polok,
Adorno, Horkhajmer, Markuze, Habermas. Oni su razvili kritičku teoriju društva koja vidi
medije kao instrumente za proizvodnju i difuziju materijalizovanih kulturnih vrijednosti koje
su unutar građanskog društva postale najobičnija roba i kao takve obezvrjeđuju afirmativne
vrijednosti građanskog društva i povećavaju otuđivanje jedinke.
Funkcionalisti (Lasvel, Lazarsfeld, Merton) su smatrali da mediji imaju četverostruku
ulogu: ulogu čuvara postojećih demokratskih odnosa, mogućnost oblikovanja takvih poruka
koje će, u slučaju neke disfunkcije, pomoći ozdravljenju demokratskog sistema,
instrumentalnu, u smislu prenosa mnjenju osnovnog naslijeđa demokratskog sistema i
zabavnu ulogu.
Maršal Mekluan predstavlja prekretnicu kad je u pitanju status medija u društvenoj
teoriji. On svoju teoriju razvija krajem 50-ih i početkom 60-ih godina XX vijeka, u vrijeme
kada je televizija na Zapadu postala vodeći medij. Jedan od njegovih osnovnih teorijskih
stavova glasi: društveni sistem je strukturisan prirodom medija preko kojih se prenosi poruka,
a ne samim sadržajem poruke. Mediji, na društvo i pojedince u njemu, deluju svojim oblikom
i unutrašnjom strukturom, a ne porukom koju prenose. Upravo na osnovu ovakvih postavki,
Mekluan iznosi danas dobro poznatu tezu mediji je poruka. Po njemu se društvo organizuje
oko dominatnog medija komunikacije, a novi elektronski mediji od sveta stvaraju „globalno
selo”.

288
 Teorija koja je medijima davala veliki značaj jeste teorija postindustrijskog društva.
Najznačajniji predstavnici ove teorijske struje su Danijel Bel i Alen Turen. Ključna teza ovih
autora odnosi se na prelazak Zapadnih društava iz idustrijskog doba u postindustrijsko doba.
Osnovna odlika postindustrijskog doba je povećanje značaja znanja i masovih komunikacija
po društvo kao cjelinu. Oni prihvataju Mekluanove postavke povezivanja svijeta putem
elektronskih medija. Osnovna razlika između njih i Mekluana jeste u odbacivanju
Mekluanovog pojma globalnog sela, umesto koga oni koriste pojam globalnog metropolisa,
zato što, prema njihovom mišljenju, globalizacija putem masovnih medija više vodi
multikulturalnosti nego kulturnoj jednoličnosti kako je to mislio Mekluan.
Važno je pomenuti i jednog od najistaknutijih savremenih teoretičara Manuela
Kastelsa, koji 1996. godine objavljuje trilogiju Informaciono doba, gdje zastupa tezu da smo
na prelazu vijekova na ulazu u informaciono doba. Industrijsko društvo nastaje i razvija se
industrijskim revolucijama, međutim, informacionom revolucijom nastaje novi oblik društva
koje je Kastels nazvao umreženim društvom koje karakteriše centralna važnost znanja i
informacija. Po njemu, u ovakvom društvu dolazi do stvaranja novih vrsta nejednakosti,
nejednakosti u mogućnosti korišćenja novih informacionih tehnologija.
Žan Bodrijar jeste prema mnogima jedan od najznačajnijih teoretičara koji je
tematizovao medije tokom poslednje četvrtine XX veka. Ovaj postmodernist u svom
sociološkom tumačenju polazi od kritičke analize proizvodnje, potrošnje i razmjene dobara u
razvijenim društvima. Za razliku od marksističke kritike Frankfurtske škole, koja je smatrala
da mediji potpuno zaglupljuju mase, njegova je kritika suptilnija, ali opet pesimistična. On
smatra da savremeni čovjek pod uticajem masovnih medija nema vlastitog prostora
stvarnosti, jer su ga mediji smjestili u univerzum„simulakruma“. U tom prostoru čovjek ne
može odgovoriti na medijske sadržaje, medijske slike i događaje. Oni su sami po sebi
stvarnost, pa tako na neki način ukidaju razliku između stvarnosti i iluzije. Sve je
„hiperrealno“, pa je čovjek sam u svojemu svijetu - suvišan. Burdije, kao i Bodrijar smatra da
„klasični mediji nisu obično tehničko sredstvo, jer se preko njih može odvijati prvenstveno
jednosmjerna komunikacija koja služi održanju klasno- eksploatatorskih odnosa: mediji,
dakle, ne mogu imati emancipatorsku, oslobodilačku ulogu“. (Vlajki 2007: 206). Čuveni
analitičar medija i društva i medijskih uticaja, Noam Čomski, smatra da „mediji u
savremenom društvu imaju presudnu ulogu u sustavu kontrole i nadzora masa, a njima
upravljaju privatni kapital i privatni interesi. Još je gore što škole ne čine ništa da bi obranile
ljude od toga, nego su i same dio tog aparata za indoktrinaciju i dezinformiranje“. (Chomsky
2002: 41)

Zakljuþak

Živimo u vremenu medijskog posredovanja, umreženosti, virtuelnih svjetova,

sveobuhvatnog uticaja mas medija na politiku, kulturu, ljudski život uopšte. Heterogenost
auditorijuma u njegovom sociokulturnom smislu, njegova anonimnost u odnosu na izvor
informisanja i disperzivnost u prostoru predstavljaju uslove za izuzetan uticaj mas medija,
posebno na mladu populaciju. Informacije, ovakve kakvim ih novi mediji danas oblikuju,
gube karakteristike onih koje podstiču sud i stav, akumuliraju znanje, a sve više poprimaju
obrise manipulacije ljudskim umom i zamagljivanja čovjekove svijesti o tokovima društvenih
događanja. Tradicionalni prenosioci kulturnih obrazaca (religija, obrazovanje i sl.) sve više
gube na značaju, dok njihovu ulogu preuzimaju masovni mediji i postaju osnovni kreatori
društvene stvarnosti. Mediji opravdavaju i nameću zapadnjački način razmišljanja kao jedini
ispravan, moguć i društveno poželjan, pri čemu slave konzumerizam kao najveću društvenu
vrijednost.

289
 Osnovni princip demokratije je komunikacija u oba smjera, od demokratski izabrane
vlade ka narodu, i od naroda ka vladi, a najčešće posredstvom medija. Mediji ne samo da su
izgubili osnovnu funkciju prenosilaca demokratske komunikacije, već su postali oni sami
prenosioci informacija u jednom smjeru - globalni mediji od glavnih zapadnih zemalja ka
nezapadnim zemljama, što je dovelo do homogenizacije kulture. Mediji nisu postali oruđe
prikupljanja i širenja informacija koje proizvodi neko drugi, već njihov proizvođač, kontrolor
i vlasnik. Oni formiraju informaciju po svojim pravilima, dajući joj oblik koji odgovara
njihovim interesima ili interesima njihovih vlasnika. U društvu čije su ogledalo formirana je
opšta klima nepovjerenja koja se sve više manifestuje kroz pasivizaciju bilo koje vrste. Ljudi
se sve više distanciraju jedni od drugih zbog opšte nesigurnosti izazvane sve izraženijim
procesima raslojavanja društva u kojem manjina živi u izobilju, a većina se bori za
preživljavanje. Nepotizam, korupcija, organizovani kriminal i druge društveno devijantne
pojave postale su sinonim za neke društvene slojeve, a nosioci tih pojava su najčešće samo
medijski prozivani bez nekog konkretnog rezultata. O tome da valjanog preobražaja našeg
društva nema bez valjano koncipiranog i totalnog preobražaja svijesti, mišljenja i ponašanja
naših ljudi u pravcu racionalne ekonomije, tržišta, konkurencije i bez kvaliteta, reda, rada i
dicipline, ne treba posebno govoriti. Tu je, dakle, imperativ broj jedan dizajn kao socijalni
inženjering i kreiranje atmosfere i mentalne strukture ka podizanju sistema vrijednosti što
pod uticajem procesa globalizacije neće biti kratkotrajan proces ali on neizostavno, osim
medija, mora da obuhvati i sve oblike formiranja svijesti pojedinca odnosno populacije.

LITERATURA

1. Bal, Fransis (1997): Moü medija; mandarin i trgovac, Clio, Beograd

2. Chomsky, Noam (2002): Mediji, propaganda i sistem, Što čitaš?, Zagreb
3. Debre, Režis (2000): Uvod u mediologiju, Clio, Beograd
4. Kristović, Mirjana (2010): Sociologija masovnog komuniciranja, Futura publikacije, Novi
Sad
5. Kunczik, Michael; Zipfel, Astrid (2006): Uvod u znanost o medijima i komunikologiju,
Zaklada Friedrich Ebert
6. Malović, Stjepan (2007): Mediji i društvo, ICEJ, Opatija
7. McLuhan, Marshall, Razumijevanje medija, Golden marketing- Tehnička knjiga, Zagreb
2008.
8. McChesney, Robert; Herman, Edward (2004): Globalni mediji, Clio, Beograd
9. Radojković, Miroljub; Miletić, Mirko (2006): Komuniciranje, mediji i društvo, Stylos, Novi
Sad
10. Tapavički Duronjić, Tatjana (2011): Komuniciranje u medijasferi, Bard-fin d.o.o. Beograd;
Romanov, Banja Luka
11. Tinjak, Ajdin (2013) S koje strane ekrana je show a s koje stvrani život ?
http://novinar.me/index.php/drustvo/item/796-s-koje-strane-ekrana-je-show-a-s-koje-stvarni-
zivot 1.03.2014.
12. Tomić, Zorica (2008): New$ Age, Javno preduzeće Službeni glasnik, Čigoja štampa, Beograd
13. Turčilo, Lejla (2011): Zavadi pa vladaj: Politika- Mediji- Biznis u globalnom društvu i u
Bosni i Hercegovini, Vlastita naklada, Sarajevo
14. Vlajki, Emil (2007): Uvod u komuniciranje postmodernizma, FPDN, Banja Luka
15. Vlajki, Emil (2009): Socijalna patologija postmodernizma, Euroknjiga, Zagreb
16. Vuksanović, Divna (2007): Filozofija medija: ontologija, estetika, kritika, Fakultet dramskih
umetnosti, Institut za pozorište, film, radio i televiziju
17. Vuksanović, Divna (2011): Filozofija medija II: ontologija, estetika, kritika, Institut za
pozorište, film radio i televiziju, Fakultet dramskih umetnosti, Beograd

290
Mr. Damir Nadareviü UDK 004.735.8:316.774 Prethodno saopštenje

INTERNET I DRUŠTVENE MREŽE U POLITIýKOJ KOMUNIKACIJI – KANALI

DISEMINIRANJA INFORMACIJA ILI VIRTUALNE AGORE?

Apstrakt: U politiþku komunikaciju su ukljuþena barem tri aktera – politiþari, mediji i

javnost. U radu pokušavamo pokazati da se pojavom modernih medija – interneta i društvenih mreža,
zahvaljujuüi njihovim informacijsko-komunikacijskim moguünostima, mijenja odnos aktera politiþke
komunikacije i sami naþin te komunikacije. Javnost, uz pomoü interneta, može aktivnije participirati u
politiþkoj komunikaciji i uticati na politiku u svim fazama donošenja i provoÿenja politiþkih odluka.
Na drugoj strani, politiþari mogu lakše doüi do javnosti, pridobiti simpatizere, stvarati sadržaje „po
mjeri“ korisnika, dobijati povratne informacije u svakom trenutku itd. Pod uticajem novih
informacijsko-komunikacijskih tehnologija nastaju virtualne agore kao znaþajan oblik politiþke
komunikacije kako u izbornoj kampanji i za vrijeme izbora tako i u postizborno vrijeme i do kraja
mandata odreÿenog politiþara i/ili politiþke opcije.
Kljuþne rijeþi: internet, društvene mreže, moderni mediji, politiþka komunikacija,virtualna
agora

INTERNET AND SOCIAL NETWORKS IN POLITICAL COMMUNICATION –

INFORMATION DISSEMINATION CHANNELS OR VIRTUAL AGORAE?

Abstract: Political communication includes at least three parties – politicians, media and the
public. In this paper we are trying to show that the appearance of modern media – the Internet and
social networks, as well as their information and communication capacities – changes the behaviour
of the parties in political communication as well as the communication itself. Using the Internet the
public can participate in political communication more actively and influence the politics in every
phase of political decision-making and implementation of decisions. At the same time the politicians
can reach the public more easily, win sympathisers, create ‘customized’ contents, acquire feedback at
any moment etc. New information and communication technologies have influenced the creation of
virtual agorae, which are a significant form of political communication both in the election
campaigns and the period of elections, as well as in the post-election period and until the end of the
mandate of a certain politician and/or political party.
Keywords: Internet, social networks, modern media, political communication, virtual agora

Uvod

Ekspanzija informacijsko-komunikacijskih tehnologija kojoj smo svjedoci zadnjih

desetljeća uticala je na sve sfere života. Teoretičari već odavno govore o informacijskoj
revoluciji i formiranju informacijskog društva sa novim sistemom vrijednosti, običaja,
navika. Novi mediji, prvenstveno internet sa svojim alatima i platformama (Web), te
društvenim mrežama1 (Facebook, Twitter, MySpace, YouTube, ...), omogućili su stvaranje
globalnog komunikacijskog sistema koji egzistira na principu ravnopravne participacije i
univerzalne implementacije svih dotadašnjih medijskih oblika – tzv. „tradicionalnih medija“.
Otišlo se toliko daleko da je stvoren paralelni – virtualni svijet u kojem se odvija „drugi“
život („second life“). Stalna su nastojanja ispreplitanja ta dva „svijeta“. Osobe sa kojima se

Korespondencija: d.nadarevic@yahoo.com
1
Pod društvenim mrežama, za potrebe ovoga rada, mislimo na internetske servise koji služe za povezivanje
korisnika na nekoj internetskoj platformi.

291
dopisujemo preko interneta, razmjenjujemo postove putem e-maila ili društvenih mreža su
stvarne. Vijesti koje vidimo na (pomoću) internetu(a) dogodile su se u realnom svijetu, pozivi
za učešće u događajima, stvari i usluge koje se reklamiraju putem interneta, sve je to stvarno,
u „nestvarnom“ (virtualnom) prostoru. Prostorna udaljenost, a time i vremenska, su izgubile
svoju kvantitativnu vrijednost, što je, u najmanju ruku, omogućilo brzu i jeftinu masovnu
komunikaciju. Upravo je to ono što treba političarima ali i građanima koji sada mogu lakše i
aktivnije učestvovati u politici.
Klasični mediji kao što su štampa, radio, televizija, knjige, muzička i filmska
industrija razlikuju se od novih masovnih medija u koje spadaju internet i društvene mreže.
Međutim, istovremeno imaju i mnogo zajedničkoga jer su tradicionalni mediji digitalizirani i
inkorporirani u te nove medije. Tucaković (2000: 110), kada govori o novim medijima,
govori o trećoj revoluciji u sferi informisanja. Nastaje i pojam virtualne realnosti (ali i realne
virtualnosti), odnosno po Kampsu (2011: 280) „globalne internet kulture“2 koja se svakim
danom sve više prenosi u realni svijet (industriju, politički život, ekonomiju, protok novca
itd).
Svi navedeni „pojmovi“ imaju zajedničku platformu – internet. Šta je internet i čemu
služi, te kako se može iskoristiti u političkoj komunikaciji vidjet ćemo u nastavku.

Pojam i moguünosti interneta

Lejla Turčilo (2006: 23) ističe da je internet „/.../ složena mreža globalnog karaktera u
službi ljudske komunikacije i prenosa-transmisije podataka i informacija. Nastala je
spajanjem dostignuća informatike, telekomunikacija i audio-vizuelnih medija /.../“. Riječ je o
mreži kompjutera koji su spojeni sa davaocem internetskih usluga (provider-om), kao
čvorištem iz kojega, odnosno ka kojem, se pružaju veze druge mreže kompjutera3. Pri tome
„/.../ svaki čvor je za sebe autonoman; nijedna (centralna) organizacija ne može sama da
kontrolira mrežu; svako ko ima odgovarajuće znanje može da se priključi /.../“ (Kamps, 2011:
283)4. Tako spojena mreža kompjutera čini internetsku, mrežnu zajednicu sa nepreglednim
slobodama (ne i neograničenim)5 i mogućnostima u području komunikacije, prikupljanja
informacija, multimedije...
Dahlgren (1996: 64 u Kuhar: 2007: 20-21) govori o tehničkim i organizacijskim
karakteristikama koje, po njegovom mišljenju, daju suštinska objašnjenja neophodna za
razumijevanje pojma i načina djelovanja interneta kao medija. Te su:
x multimedijalnost – različiti oblici medijskih formata (slika, zvuk i riječ)
koji imaju zajednički digitalni oblik pomoću kojih se na internetu posreduju sadržaji
koji se udružuju u multimedijalni tekst,
x hipertekstualnost – označava povezanost dijelova poruke u beskonačnu
mrežu integriranih sadržaja, zanemaruje linearnost teksta jer omogućava brzi prelazak
sa jednog dokumenta na drugi6,

2
Fejzić (2004: 135) govori o informacijskoj globalizaciji svijeta, odnosno o medijskoj globalizaciji svijeta kao
dijelu općeg fenomena kulturne globalizacije.
3
Federal Networking Council daje definiciju po kojoj je internet "/.../ globalni informacijski sustav, logički
povezan pomoću jedinstvenog adresnog prostora temeljenog na IP protokolu, koji podržava komunikacije
korištenjem TCP/IP protokola te omogućuje servise visoke razine na toj komunikacijskoj infrastrukturi".
4
Kamps (2011: 283) ovo smatra centralnom idejom interneta, poznatom i kao „kalifornijska ideologija
slobode“.
5
Dušan Babić (2010: 67) tvrdi da u trijadi uređenja medijskog prostora (regulacija, koregulacija i
samoregulacija), samoregulacija najbolje odgovara suštini interneta.
6
Osmančević (2009: 190) tvrdi da je „/.../ web učinio anahronim hijerarhijski jednolinijski model
komuniciranja“.

292
 x interaktivnost – mogućnost korisnika interneta da istovremeno budu i
korisnici i kreatori sadržaja,
x arhivsko uređivanje – omogućava dostup do baze podataka i drugih
arhiva,
x figurativnost – prenošenje doživljaja realnoga svijeta u virtualni -
'virtual reality'.
Pored toga, Turčilo (2006: 26-29) dodaje i:
x decentralizirana struktura – ne postoji centralna organizacija koja bi
kontrolirala događanja na internetu. Međutim, postoji nešto drugo – mogli bismo to
nazvati nadzor nad tehnologijom i efikasnošću funkcioniranja sistema. Jedna takva
organizacija je i Internet korporacija za dodjelu imena i brojeva lokalnim mrežama
(Internet Corporation of Assigned Names and Numbers, ICANN) sa glavnim
sjedištem u Marina del Rey, Kalifornija, ovlaštena da upravlja sistemom naziva
domena, osnovnim poslužiteljima i protokolima parametara.
x nepregledna količina informacija – sve informacije na internetu su
dostupne svim korisnicima.
x orijentiranost na korisnika – sve aktivnosti na internetu su podređene
korisniku7. Omogućava mu se da na što lakši i efikasniji način dođe do informacija. U
vezi s tim je pojam 'fragmentacije', odnosno 'segmentacije', pod kojim se misli na
'raspad' publike zbog “/.../ znatnog uvećanja medijske ponude i, uporedo s njom, zbog
mogućnosti svakog pojedinačnog korisnika medija da sâm sebi sastavi lični medijski
meni“ (Holtz-Bacha, 1998: 219 u Kamps, 2011: 289),
te Deuze (1999 u Kuhar, 2007: 19) proširuje i navodi još i:
x konvergenciju – udruživanje tradicionalnih medijskih načina
informiranja u jednu on line informaciju. Recimo, tekstualne sadržaje je moguće
"oplemeniti" s drugim izražajnim sredstvima. Pisanje tekstova se diže na višu ravan,
autor postaje svojevrsni scenarist koji, kombinirajući različite medije, pokušava što
bolje predstaviti priču.
Sve spomenuto su samo tehničke, funkcionalne dimenzije pojma, što nije dovoljno da
se razumije suština interneta. Ne možemo govoriti o internetu kao o „izumu“ izvan svrhe i
namjene8. Internet je novi medij, homogena cjelina, koja ima vlastite karakteristike i zadatke
ali i meta-medij koji objedinjuje više nezavisnih medija (tekst, slika, zvuk). Za naše potrebe
ćemo internet posmatrati kao informacijski, komunikacijski, društveno - mobilizacijski i
integracijski medij nastao na temeljima ranijih tehničko-tehnoloških dostignuća, u
savremenom društvenom kontekstu9 kao odgovor na alienativne procese koje je sa sobom
nosilo industrijsko društvo i genotipsku osobinu čovjeka da živi u nekoj zajednici (pa barem
ona bila virtualna).
Upotreba interneta u politiþkoj komunikaciji

Građani imaju potrebu da komuniciraju sa političarima bez obzira o kakvom

političkom sistemu je riječ. Internet, više nego bilo koji drugi medij, otvara mogućnosti za to.
Kao sredstvo komuniciranja masovno se upotrebljava tek u zadnjem desetljeću. U izbornim

7
Na ovo Turčilo (2006: 24-25), kao karakteristike interneta, dodaje i globalnu dostupnost, komunikabilnost,
jednostavnost, neograničenost, ravnopravnost.
8
Štambuk (1999: 6 u Turčilo, 2006: 24) tvrdi da se „/.../ od tehničke inovacije internet sve više pretvara u
civilizacijsku inovaciju“. Slično tome, Castells (2003: 11) ističe da “internet predstavlja tehnološki temelj
organizacijskog oblika doba informacije: mrežu”.
9
„M. Castells tu novu epohu naziva informatičkom /.../ jer informacija postaje, dakle, okosnicom proizvodnih i
svih ostalih ekonomskih i društvenih procesa“ (Mesarić, 2005: 419).

293
kampanjama internet se prvi put put pojavljuje u Americi 1992. godine10. Prvu internetsku
konferenciju za štampu je 13.01.1994. godine imao Al Gore (Davis, 1999: 22 u Ferfila i Kos,
2002: 226)11. Političari i političke stranke su ga, dakle, vrlo brzo prepoznali kao kanal kojim
mogu doći do velikog broja ljudi. Međutim, još uvijek ga koriste samo u uskim okvirima,
onoliko koliko njima odgovara. Dvosmjerna komunikacija i politička participacija,
interaktivnost, su ograničeni i prije izuzetak nego pravilo. Kao jedan od razloga za to navodi
se strah političkih igrača „/.../ da bi razvojem demokratskog potencijala interneta mogli
izgubiti kontrolu nad svojom porukom“ (Stromer-Galley, 2000 u Bebić, 2011: 30) . Pored
toga tu su i stečene navike komunikacije putem drugih medija, tehnička (ne)opremljenost,
(ne)znanje...
Kako će se internet koristiti u političkoj komunikaciji, ostaje samim akterima da
odrede. Ovisno je, između ostaloga, i od njihove kreativnosti12. Bez pretenzija se može reći
da se sva politička komunikacija koja je do sada tekla putem klasičnih (mas)medija može
odvijati i putem interneta. To uključuje i televizijske spotove, obavještenja za javnost,
plakate, brošure, naljepnice u digitalnom obliku dostupne preko web-stranice kandidata koje
se mogu isprintati, radijske emisije, „virtualna kampanja – od vrata do vrata“ s direktnom on
line komunikacijom s biračima, prikupljanje donacija, dobrovoljni rad, odnosi s medijima,
sučeljavanja sa protivkandidatima, replike i konferencije uživo, prikazivanje aktivnosti i
dostignuća kandidata ili stranke. Dakle, sve što je do sada rađeno „na terenu“ može se
odraditi putem interneta (osim, naravno, rukovanja i ljubljenja djece, što je još uvijek
neizostavni dio našega političkoga folklora). Možda je najvažije u svemu tome da se to odvija
sa znatno manje financijskih sredstava i sa manje utrošenog vremena nego do sada.
Šta birači, javnost dobijaju od interneta?
Davis i Owen (1998: 113 u Oblak, 2003: 58) tvrde da internet omogućava najmanje
četiri političke funkcije koje doprinose neposrednoj demokratiji:
x Pristup novostima i političkim informacijama od kojih brojne do sada nisu bile
dostupne na tako jednostavan način. Baza podataka/informacija na internetu je
uređena na prihvatljiv način i razumljivo za korisnika. Sa minimalnim tehničkim
znanjima informacija se može naći brzo, bilo gdje i bilo kada i to sve iz kuće.
x Povezivanje između javnih službenika i građana preko različitih internetskih stranica -
tijesno je povezano sa funkcijom slobode pristupa informacijama. Javni službenici se
poistovjećuju sa političkom elitom i upravom lokalne zajednice (i države) i svojim
ponašanjem prave vještačke prepreke između sebe i građana. „Udaljenost i
nedodirljivost“ birokrata i izabranih dužnosnika stvara kod građana osjećaj nemoći u
političkom odlučivanju čega ne bi trebalo biti u reprezentativnim oblicima
demokratije. Lakša i brža komunikacija sa političkom elitom, upravom lokalne
zajednice i države, kada odlučuje o nekim egistencijalnim pitanjima, u svakom
slučaju pridonosi zadovoljstvu građana. Osjećaj povezanosti sa njihovim
predstavnicima mobilizira građane na političku aktivnost i pomaže ostvarenju
„jake“demokratije.

10
Internetske izborne kampanje se dijele na dva ključna perioda – od 1992-1999. godine je razdoblje
eksperimentiranja i snalaženja u novom mediju, te od 2000-te godine, kada je dostignuta kritična masa korisnika
interneta, nastaje moderno razdoblje kampanja na internetu (Bebić, 2011: 30).
11
Bivši američki potpredsjednik Al Gore govorio je o „internetskom nebu“ koje bi na novo opredijelilo odnose
između ljudi, riješilo brojne ozbiljne, političke i gospodarske probleme, raširilo participativnu demokratiju u
kojoj će svako, ko to bude htio, imati svoju riječ (Ferfila i Kos, 2002: 226).
12
Sličnog je stava i Balle (1997: 21) kada govori o internetu kao „/.../ uni-mediju i multimediju: o jedinstvenom
nosaču vrlo različitih programa, kako po sadržini, tako i po načinu korištenja, zavisno od mogućnosti ljudske
mašte“.

294
 x Uspostavljanje foruma za političko raspravljanje – internetski forumi su jedan od
načina aktivnog uključivanja građana u političke rasprave, naravno pod uvjetom da
postoji odgovarajuća politička zrelost aktera komunikacije. Ta funkcija je posebno
značajna na lokalnom nivou gdje se građani češće uključuju u političko odlučivanje.
x Skupljanje stavova i ocjenjivanje javnog raspoloženja, pri čemu je moguće hitno
djelovanje i odziv na događaje, odnosno stavove – tek ostvarivanjem ove političke
funkcije internet postaje medij novoga oblika demokratije jer mišljenje, stavovi,
pogledi, prijedlozi i inicijative „običnoga“ građanina se moraju uzimati u obzir i
odražavati u konkretnim političkim odlukama.
Dakle, nastanak i razvoj interneta doveo je i do promjena u sferi političkog
komuniciranja. Razlozi za to proizlaze kako iz njegovih tehničkih mogućnosti, tako i
njegove društvene uloge. Internet nudi lakši pristup informacijama, „informacijsku prečicu“,
služi za organiziranje događaja, informiranje, prikupljanje pomoći od članova i simpatizera,
politička komunikacija je brža i transparentnija. Političari su iskreniji u on line komunikaciji
nego u off line jer nemaju vremena pripremiti i „urediti“ odgovor na neko od pitanja, te
omogućava neposredno uključivanje javnosti u političke procese po modelu grčke agore u
kojoj je svakom građaninu bilo omogućeno da učestvuje u raspravi o svakom pitanju
(Turčilo, 2006: 70). Al Gore, u tom kontekstu, govori o „novoj eri Atine“ (Bilgeri/Lamatsch,
2001: 55 u Kamps, 2011: 280), misleći pri tome na internet kao virtualnu političku agoru13.
Tačnije, riječ je o mogućnosti tzv. instant referenda democracy - a zasnovanog na stalnom
konsultiranju glasača u njihovim domovima (Gocini, 2001: 411). Upravo internet i društvene
mreže omogućavaju različite oblike komunikacije nužne u odnosima političkih aktera - ‚one
to many‘, ‚one to some‘, ‚some to some‘ ili ‚many to many‘ komunikaciju (Kamps, 2011:
292), što, integrirano, nije mogao ponuditi niti jedan drugi medij do sada. Iz navedenog
proizlaze i prednosti, ali i nedostaci interneta u političkoj komunikaciji.

Prednosti i nedostaci interneta u politiþkoj komunikaciji u odnosu na tradicionalne

medije

Razvojem i širenjem upotrebe informacijske tehnologije raste i broj političara i

političkih stranaka koje internet koriste kao oruđe u političkim kampanjama. Pri tome,
internetu neki pripisuju neograničene mogućnosti14, drugi, opet, negiraju revolucionarne
prognoze i minoriziraju njegov značaj.
Profesori Pamela i William Benoit su radili istraživanje virtualne kampanje za
predsjedničke izbore 2000. godine u SAD-u i dobili egzaktne podatke o prednostima i
nedostacima interneta u izbornoj kampanji u odnosu na istu putem tradicionalnih medija.
Prednosti interneta su slijedeće:
x dodatni medij - dopunjava političke kampanje koje se vode putem tradicionalnih medija,
x multimedijalnost – uključuje sve tradicionalne medije,
x stalno povećanje broja korisnika – sve više ljudi informacije traži na internetu,
x niski troškovi i ušteda vremena i sredstava pri izradi, recimo, propagandnih spotova,
x adaptacija i personalizacija kampanje – sadržaji se prilagođavaju korisniku, ali i korisnik
ima mogućnost na dobro osmišljenoj stranici izabrati za njega zanimljive sadržaje,

13
Osmančević (2009: 189) World Wide Web naziva globalna virtualna agora.
14
Razvoj i masovnu upotrebu interneta u političkoj komunikaciji su neki autori vidjeli kao sredstvo koje će
imati revolucionaran utjecaj na razvoj novih oblika demokratije u kojima će građani više participirati. Politolog
Ithel de Sola Poll je elektronsku demokratiju, čiji je centralni dio internet, proglasio za najviši stupanj u razvoju
ljudske i društvene komunikacije – kao nadgradnju govora, pisanja, štampe i radijskoga te televizijskoga
izvještavanja (Ferfila i Kos, 2002: 219). Daju mu značaj koji je imao štamparski stroj i štampa na svojim
počecima.

295
x interaktivnost – ogleda se u dvosmjernoj komunikaciji kandidata i birača (jednoga ili veće
grupe) i direktnom međusobnom utjecaju,
x potpunije informacije – birač može na internetu dobiti više nego u 30 sekundi nekoga
političkoga spota sa tradicionalnih medija,
x neregulirana informacija – informacije se dobijaju bez posrednika, direktno od kandidata,
x mogućnost brzoga odgovora – politički kandidati su uglavnom angažirani i spremni na
komunikaciju samo u izbornoj kampanji, internet pruža tu mogućnost cijelo vrijeme
mandata (Benoit i Benoit, 2000).
Dakle, posmatramo li internet kao komunikacijsko sredstvo i uporedimo li ga sa
tradicionalnim sistemom masovnoga komuniciranja, dolazimo do saznanja da je riječ o
otvorenom komunikacijskom sistemu koji ne zahtijeva veliku „infrastukturu“, velike
institucije za produkciju sadržaja. Također, nema podjele na producente i konzumente.
Sadržaje mogu kreirati svi korisnici, pri čemu komunikacija teče dvosmjerno u „realnom“ ili
gotovo realnom vremenu15.
Zbog znanstvene korektnosti moramo istaći da, pored prednosti, postoje i izvjesni
nedostaci interneta u procesu političke komunikacije. Benoit i Benoit (2000) u navedenoj
studiji kao nedostatke navode slijedeće:
x veliki broj ljudi nema pristup internetu ili su elektronski nepismeni. Naglašava se jaz
između bogatih i siromašnih16 i onemogućava ravnopravna politička aktivnost
građana,
x internetske stranice moraju se stalno ažurirati da bi bile konkurentne tradicionalnim
medijima, da bi privukli birače, da bi stvorili „kritičnu masu“ korisnika interneta
respektabilnu za političku komunikaciju,
x bilo je riječi da je to „jeftin“ medij, međutim, internetske stranice koje se redovno
obnavljaju i dopunjuju sa svježim informacijama zahtijevaju dodatne ljude i njihovo
vrijeme. Tu se javljaju još troškovi multimedijalnosti i usmjerenosti na različite
konzumente, te registracija domene. Pretraživači prepoznaju stranice po domenama i
nazivima. Benoiti kao problem navode i tehnička ograničenja kompjutera jer video i
audiosadržaji zahtijevaju posebne programe koji će ih otvarati, a to oduzima puno
vremena i koštaju, što je često demotivirajuće za korisnika,
x u izbornoj kampanji mala je mogućnost da će neka web-stranica moći privući glasače
suprotne političke opcije, međutim, njen značaj je naglašen u predizbornom vremenu
u unutarstranačkim izborima kao i u privlačenju neopredijeljenih kandidata (Benoit i
Benoit, 2000).
Pored ovih, nužno je napomenuti kao nedostatke još i:
x informacije na internetu nisu „namjenske“ – date su već ranije na nekom drugom
mediju. Promijenjena je samo forma a ne sadržaj informacija. Sadržaj se postavlja u
„izvornom“ obliku, a zbog multimedijalnosti i s time povezanih tehničkih ograničenja
najčešće je slabijeg kvaliteta od onoga na „originalnom“ komunikacijskom kanalu;
x fenomen pomjeranja troškova sa predajnika na prijemnik – smanjivanje troškova
diseminiranja na račun troškova prihvaćanja informacija (Turčilo, 2006: 27). To je
često eliminirajući faktor za dio birača slabijeg imovnog stanja, koji nemaju pristup
internetu ili kompjuteru.
x veliko „šarenilo“ i puno različitih sadržaja smetaju korisnicima itd.
Posmatranje samo tehničkih mogućnosti interneta i na osnovu toga definiranje pojma i
utvrđivanje njegovih prednosti i nedostataka u odnosu na tradicionalne medije je pogrešno.
Poređenje bi bilo ravno pitanju zbog čega je bolji telefon od televizije. Naravno ovisno od

15
O tome više u Oblak i Petrič (2005).
16
Kragelj (2001: 20) govori o sve većem „digital gap-u“ između različitih slojeva društva.

296
toga za šta se koristi jedan a za šta drugi. Internet je metamedij i kao takav ima široku lepezu
mogućnosti koje samo treba prepoznati i iskoristiti ih. Tradicionalni mediji su mediji
emitovanja, internet je medij interakcije (Turčilo, 2006: 33). „Nedostaci“ interneta su vezani
isključivo za ekonomski, kulturološki i obrazovni kontekst i kao takvi nisu problem interneta
kao medija nego društvenog okruženja.
Korištenje interneta u političkoj komunikaciji je imperativ demokratskog društva. Taj
imperativ proizlazi upravo iz suštine interneta kao medija jer, kako kaže Scherer (1998: 175 u
Kamps, 2011: 285), „u internetu se vidi mogućnost da građani u političkoj igri ne ostanu
samo navijači, nego da postanu saigrači“. Niti jedan drugi masovni medij to ne omogućava.
Političari mogu iskoristiti internet za vlastitu promociju i promociju svojih kvaliteta, ako ih
imaju, ako ne, teško da će to više moći sakriti vikanjem, izbacivanjem parola i „busanjem u
prsa“ na političkim govornicama. Politički mitinzi sa milionskim auditorijem se vode na
internetu iz kućnoga naslonjača a on line zajednice mogu nastaviti svoje djelovanje i off line
(u to smo se mogli uvjeriti i na događajima u okviru npr. „Arapskog proljeća“) i obrnuto.

Društveni mediji17 u politiþkom komuniciranju

„Društveni mediji su besplatni web-servisi koji svojim korisnicima omogućavaju

jedan ili više kanala komunikacije sa drugim korisnicima u vidu samoprezentacije i stvaranja
publike (sljedbenika) ili interaktivne komunikacije (prijatelja)“ (Mirosavljević, 2010: 32).
Riječ je o modelu komunikacije mnogi ka mnogima, za razliku od tradicionalnih medija gdje
se komunikacija odvija jednosmjerno po modelu jedan prema mnogima. Društveni mediji
(mreže) omogućavaju političkim kandidatima da se javnosti predstave kao jedan od njih. Na
profilima društvenih mreža predstavljaju svoju političku prošlost, kvalifikacije, postavljaju
svoje slike i slike svoje porodice i dobijaju notu „ljudskosti“, „običnog“ čovjeka, jednoga iz
mase koji razumije masu i njene probleme i zbog toga bi je trebao voditi. Javnost putem
društvenih mreža direktno komunicira sa političarima, bez posrednika (tradicionalnih
medija), ima mogućnost participacije u političkom životu i prije i poslije izbora, mobilizira se
na političku akciju, učestvuje u izradi političkih scenarija, skuplja novac za svoje stranačke
kandidate i dobija osjećaj istinske demokratičnosti političkih aktivnosti. Evans (2008: 33)
tvrdi da društvene mreže predstavljaju „/.../ demokratizaciju informacija koja ljude
preoblikuje iz čitaoca sadržaja u stvaraoce sadržaja“. Posljedično, povećava se njihova
zainteresiranost za politiku te, lakše usvajaju političke odluke u čijem kreiranju su i sami
učestvovali.
Političke elite, institucije, stranke su spoznali da društvene mreže omogućavaju dostup
do glasačkog tijela do kojega možda ranije nisu imali efikasnoga pristupa. Dalje,
interaktivnost18 im omogućava da čuju mišljenja, interese, zahtjeve i želje biračkog tijela.
Tako mogu korigirati i prilagoditi svoje djelovanje, programe i politike na argumentiran i
učinkovit način. Mobilizacija birača je lakša, informiranost bolja, kampanja jeftinija itd.
Korisnici društvene mreže koriste najčešće iz radoznalosti, zbog zabave, vrlo rijetko
iz potrebe za bavljenjem ozbiljnijim temama – politikom, ekonomijom i sl. Tu činjenicu treba

17
U radu izjednačavamo pojmove društveni mediji i društvene mreže. Svjesni smo da su društveni mediji širi
pojam. Pod društvenim medijima smatraju se: blogovi, mikroblogovi, forumi, društvene mreže, online
udruženja, društvene web-stranice, npr., Wikipedia, YouTube (Mirosavljević, 2010: 33-34). Međutim, da ne
ulazimo u detaljniju terminološku analizu, za naše potrebe ih možemo shvatiti i kao sinonime.
18
Jensen (u Oblak i Petrič, 2005: 86) razlikuje četiri tipa interaktivnosti:
a) prenosna interaktivnost – korisnici medija biraju u trajnom nizu informacija,
b) konsultacijska interaktivnost – korisnici ne samo da biraju nego i zahtijevaju određene informacije,
c) konverzacijska interaktivnost (karakteristična za društvene mreže) – korisnici sami proizvode ili posreduju
informacije u određeni sistem,
d) registracijska interaktivnost – sistem samostalno provjerava aktivnosti korisnika i na njih se odaziva.

297
imati u vidu prilikom političke komunikacije i sadržaje i metode individualizirati i
prilagođavati. Ljudi se trebaju motivirati na takav vid komunikacije. Pri tome moramo uzeti u
obzir njihove opće demografske karakteristike, fazu upotrebe (početnici ili napredni
korisnici), specifične interese koje imaju, da li traže informacije, razgovor ili zabavu i dr.
Konkretno, kako se društvene mreže mogu iskoristiti u političkoj komunikaciji,
najbolje vidimo na primjeru predizborne kampanje Baracka Obame na njegovim prvim
predsjedničkim izborima u SAD-u. Kako navodi Raymond (2010: 16-17) uloga društvenih
mreža je bila:
x Doniranje – stalno poticanje ljudi da doniraju koliko mogu za financiranje
predsjedničke kampanje (tri od četiri donatora su donirala on line),
x Uradi sam (Do-It-Yourself) – Izborni štab je ponudio vodiče, podatke, videosnimke,
fotografije, govore itd., te simpatizere poticao da ih upotrijebe na internetu, putem
telefona, ili „uživo“ (simpatizeri su napravili više stotina hiljada proobamovskih video
snimaka, blogova, telefonskih poziva, posjeta kući itd.),
x Organiziranje/participiranje u lokalnim dogaÿajima – poticanje ljudi da organiziraju
kod kuće party-e, da pozivaju telefonom ili snimaju i šalju video sadržaje kojima daju
podršku Obami. Uključeno je bilo oko milion volontera;
x Lokalno agitiranje (local canvassing) – posjete kući (od vrata do vrata), te
predstavljanje Obamine vizije i programa, zapisivanje rezultata svake posjete;
x Skupljanje podataka – simpatizeri su skupljali informacije o postojećim
simpatizerima, odnosno protivnicima. Informacije su strukturirali i analizirali, te
donosili odluke za djelovanje;
x Odbijanje napada – simpatizere su molili da argumentirano odbijaju različite optužbe
i negativne kampanje o Obami preko svojih mreža (akcija je bila podržana s mrežnom
stranicom Fight The Smears). Obama je kampanju zasnivao na pozitivnim porukama,
a sa protivnicima su se „obračunavali“ simpatizeri;
x Idemo na izbore – poticanje simpatizera da izađu na izbore i daju svoj glas te da k
tome podstiču ostale (na dan izbora su dobili e-mail i SMS poruku sa telefonskim
brojevima pet ljudi koje trebaju kontaktirati i pozvati na izbore).
Izborna kampanja Baracka Obame je primjer moći društvenih mreža i njenih
aplikacija. Neki teoretičari tvrde da je Obama pobijedio na izborima 2008. godine upravo
zahvaljujući internetu i društvenim mrežama (Baraković, 2011)19. Članovi njegove
administracije su razvili političku Facebook aplikaciju s ciljem povezivanja građana SAD-a i
potencijalnih birača. Biračima je poslana aplikacija na njihov Facebook profil i dat spisak
prijatelja koji nemaju tu aplikaciju da ih se pozove da je postave i na taj način prošire
političku poruku. Međutim, Obama nije zanemario ni tradicionalne medije. Dapače, i dalje su
ostali primarno sredstvo političke komunikacije. Veliki dio novca dobijenog putem interneta
od donatora preusmjerio je u kampanju putem tradicionalnih medija. Tako je za polusatni
televizijski spot u završnici kampanje platio skoro četiri miliona dolara20 (Kučić, 2008) .

Upotreba društvenih mreža u političkom komuniciranju, posebno u (pred)izborno

vrijeme, za kandidata, odnosno političku stranku, je vrlo važna i korisna samo ako je
dosljedna i kompetentna, pažljivo planirana, konzistentna i transparenta. U protivnom glasači
„idu dalje“, traže medij koji ispunjava te kriterije. U nastavku ćemo se baviti društvenom

19
Nešto slično su govorili i za Kenedija, kada je postao predsjednik SAD-a i njegovu kampanju na televiziji
(Grbeša i Bebić, 1999: 181-182).
20
Barak Obama je putem interneta prikupio oko 400 miliona dolara od milion i pol donatora. Između kandidata
i birača postojala je direktna veza, bez filtriranja informacija. Mlađi birači su radije upoznavali kandidate putem
interneta, nego putem tradicionalnih medija (Kelly, 2006 u Baraković, 2011).

298
mrežom sa najvećim brojem korisnika, Facebookom i njegovim mogućnostima, prednostima
i nedostacima u političkoj komunikaciji.

Facebook kao medij politiþke komunikacije

Facebook danas važi za najveću besplatnu internetsku društvenu mrežu. Njegova

rasprostranjenost, lakoća upotrebe, mogućnosti koje nudi, učinili su ga mrežom
konkurentnom i samom internetu. U Bosni i Hercegovini nešto više od 30% stanovnika
koristi Facebook. Zanimljiv je podatak da je u tom zbiru korisnika Facebooka 60% mladih u
starosnoj dobi od 18. do 34. godine (jednostavnom računicom dolazimo do brojke od gotovo
850 000 ljudi) (Dostupno na: http://www.socialbakers.com/facebook-statistics/bosnia-and-
herzegovina, pristupljeno 08.03.2014.)21. Upravo ta populacija, do sada, nije pokazivala
interes za bilo kakva politička događanja pa i za izbore, što bi političarima trebao biti dobar
znak gdje usmjeriti i kako koncipirati (pred)izbornu kampanju.
Facebook „/.../ omogućava korisniku da stvara svoje profile, prikazuje fotografije,
akumulira i povezuju se sa prijateljima, koji su mu poznati bilo preko mreže, bilo uživo i prati
profile drugih“ (Papacharissi, 2009: 200). „Prijateljstva“ stvorena na taj način sa ljudima sa
kojima se izgubio kontakt, nanovo stvorena prijateljstva, prijateljstva stvorena po osnovu
pripadnosti određenoj grupi ili pak na osnovu zajedničkoga interesa, predstavljaju socijalni
kapital svakoga pojedinca. Ne radi se o „mrtvom kapitalu“ u vidu bogatstva, da budemo malo
metaforični, „ušivenoga u dušek“. Riječ je o kapitalu koji se „oplemenjuje“ i povećava jer
svaki od tih „virtualnih“ prijatelja ima svoj socijalni kapital koji nudi svim svojim
prijateljima i na taj način stvara mrežu prijatelja – komunikacijsku mrežu22. Upravo rečeno
predstavlja suštinu funkcioniranja Facebooka i to je ono što je izuzetno zanimljivo za
političare.
Međutim, postoje i drugačija mišljenja, po kojima Facebook nema veliki politički
potencijal. Deja Crnović, kolumnista slovenačkog časopisa Mladina, citira profesora Gregora
Petriča koji tvrdi: „Facebook ne omogućava tolike dinamike rasprava i demokratske
organizacije kolektiva kao na primjer forumi i blogovi. Kod Facebooka je ispostavljen ego, ti
i tvoj profil, forumi su mnogo više tematski orjentirani i omogućavaju više grupne dinamike.
Međutim, Facebook zbog svoje mrežne strukture, može biti vrlo učinkovit za aktivističku,
off-line djelatnost preko organizacije istomišljenika, slično kao što su mobilni telefoni stvorili
fenomen t.i. smart mobs“ (Crnović, 2007). Smatra da Facebook ima više ekonomski nego
politički potencijal, jer omogućava oglašivačima izgradnju identiteta njihove robne marke i
istovremeno lakši pristup ciljanoj grupi23. Međutim, vidjeli smo u ranijim poglavljima da se
politički marketing zasniva na principima komercijalnoga. Odatle proizlazi i značaj
Facebooka u političkom marketingu i političkoj komunikaciji. Detaljnije o upotrebi različitih
Facebook aplikacija i drugih društvenih mreža u političkoj komunikaciji vidjeti u Nadarević,
2013.

Uloga interneta u „arapskim revolucijama“

21
Statistički podaci se svakodnevno mijenjaju i redovno ažuriraju za sve države u kojima se koristi Facebook.
Podaci za našu državu su dostupni na http://www.socialbakers.com/facebook-statistics/bosnia-and-herzegovina.
22
Gregor Petrič, profesor informatike na Fakultetu društvenih nauka u Ljubljani, tvrdi da se "/.../ članstvo širi
kao virus, svako ko se pridruži, može pozvati sve ljude čije elektronske adrese ima u imeniku. Tako se članstvo
povećava eksponentno bez ikakve pobude" (Crnović, 2007).
23
Etički je upitno posredovanje ličnih podataka korisnika Facebooka. Recimo, za proizvođača Coca Cole su
izuzetno zanimljive osobe starosti do 35 godina, koje slušaju rock, liberalne političke orijentacije, neoženjeni i
sl. Proizvođač na osnovu tih podataka usmjerava i svoju reklamu.

299
 U literaturi kao primjer „moći“ interneta i društvenih mreža u mobilizaciji javnosti
navode se primjeri događaja u tzv. „arapskom proljeću“ i demonstracije u okviru
antiglobalističkih akcija pod nazivom Ocuppy (Wall Street). Nesumljiv je uticaj ovih
aktivnosti na „dešavanja naroda“ u cijelom svijetu. Širenje ideje je omogućio sadašnji stepen
razvijenosti informacijsko komunikacijske tehnologije. Društveni mediji su na primjeru
arapskih revolucija tradicionalnim medijima „održali lekciju“ iz autonomnosti, istinitog
izvještavanja, nepristranosti.... Onemogućili su informativnu blokadu nametnutu od
totalitarnih režima. Tradicionalni mediji su bili „režimski“ i nisu dozvoljavali razmjenu bilo
kakvih informacija koje bi kritizirale politiku vladajuće oligarhije. Kako tvrdi profesorica
Sandra Bašić Hrvatin sa Fakulteta za društvene nauke u Ljubljani „umjesto jedne ispeglane i
uglađene slike, koju su prikazivali mediji (tradicionalni, op. D.N.), imate milione malih
sličica (sa društvenih mreža, op. D.N.) koje prikazuju realno stanje. Dijelovi se sastavljaju
kao puzzle i to što vidimo je potresno jer smo prihvatali raniju manipulaciju“24 (Svenšek,
2011).
Međutim, ne možemo a da ne prikažemo i „drugu stranu medalje“. Uloga i značaj
društvenih mreža su, ipak, precijenjeni. Događaji, posebno oni na Bliskom Istoku i u
Sjevernoj Africi nisu tako spontani i stihijni, kao ni posljedica „naivne“ želje internetskih
„geek“-ova za promjenama. Ponovo su u sve umiješanje obavještajne službe Zapada, koje su
internet i društvene mreže iskoristile kao izvanredno novo sredstvo za ostvarenje starih
ciljeva. O tome više u Vuksanović, 2011: 113-114. Društvene mreže su, dakle, imale
značajnu ulogu samo u kontekstu revolucionarnih dešavanja „na terenu“. Iskorištene su za
okupljanje istomišljenika i brzo pokretanje na akciju. Akcija je, nažalost, još uvijek vrlo
krvava i primitivna.
Na drugoj strani, demonstracije koje su proizašle iz akcije Ocuppy (Wall Street),
organizirane protiv vodećih američkih banaka i multinacionalnih korporacija koje su, prema
mišljenju njihovih sudionika, u trci za rastom vlastitog kapitala dovele do siromašenja
stanovništva u cijelom svijetu, nisu organizirale nikakve službe i institucije. Čitav scenario je
dogovaran preko društvenih mreža i otvorenih grupa na Facebooku i Twitteru a kasnije
prenošen po cijelom svijetu. Ciljevi su bili zadati, međutim bili su uopšteni i
neproporcionalni aktivnostima na terenu. Pored toga nije postojao instrumentarij kako ih
postići. Zbog toga nigdje nisu imale evidentan uspjeh, osim što su vlade i korporacije učinile
opreznijima25 (Grbačić, 2012).
Dakle, društvene mreže u kontekstu revolucionarnih događanja i protesta treba
razumjeti isključivo kao medij koji zbog svojih ranije spomenutih karakteristika omogućava
mobilizaciju istomišljenika, brzo i relativno neovisno informiranje o događajima i
organiziranje aktivnosti. Gladwel (u Vuksanović, 2011: 107) ih naziva samo „akceleratori“
duštvenih promjena, a sama realizacija se vrši u realnom svijetu, kao i do sada.
„Demokratizacija“ i „događanja naroda“ za koje se zasluge pripisuju društvenim mrežama su
ipak kreirani i dirigirani u „tradicionalnim“ centrima moći (vidi više u Vuksanović, 2011).
Tvorci su isti, samo su sredstva drugačija. Privid „slobode“ koji daje internet i društvene

24
U ekstremnim situacijama, kao npr. u Siriji, obični građani su sistematično prikupljali informacije (slikali
događaje putem mobilnih telefona) koje su dalje prosljeđivali međunarodnim medijima, kao dokaze brutalnog
nasilja i terora.
25
Pokušaji kontrole interneta i društvenih mreža nisu karakteristika samo totalitarnih režima Kine i Rusije,
Egipta, Bjelorusije i dr. Sadržaji interneta se filtriraju i u Australiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji. U SAD-u su
doneseni Zakon o sprječavanju internetskog piratstva (SOPA) i Zakon o zaštiti intelektualnog vlasništva (PIPA),
kojim su žrtvovane internetske slobode u korist zaštite autorskih prava, namjerno se smanjuje brzina interneta
kako se ne bi mogle prenositi slike, vrši se tortura nad blogerima itd. (više na: Internet alati i društvene mreže u
borbi protiv represije http://www.gdjejelova.ba/?p=516; pristupljeno 10.01.2013. godine)

300
mreže proizlazi iz metafizičke kategorije prostora i društvene sredine – virtualne zajednice
koja kao takva pruža mogućnosti za manipulaciju, pa i izbjegavanje kontrole (primjer su
Anonymusi). Međutim, taj „neposluh“ i protest, bez obzira na globalni karakter medija, ipak,
još uvijek, nema zadovoljavajuću “kritičnu masu“ koja može „iznijeti“ bitnije društvene
promjene. Tendencija informatizacije svih segmenata društva bez sumnje će se odraziti i na
politički aktivizam i političku komunikaciju uopće. Za sada je shvatanje uloge društvenih
mreža u političkoj komunikaciji samo refleksija percepcije koju on line sfera ima u svim
segmentima off line svijet (pa tako i političkom). Granica između „svjetova“ još uvijek
postoji. Takav odnos je više posljedica psihologije, stanja svijesti čovjeka nego stepena
tehnološkog napretka. Još uvijek više vjerujemo onome što možemo dodirnuti nego zamisliti
– više volimo da nam novac „zveči“ u džepu nego da poslujemo karticama ili cybercoins
valutom, račun koji platimo preko interneta ili dokument koji nekome pošaljemo isprintamo i
tako ga čuvamo, rezervacije putovanja još jednom provjerimo putem telefona ili odemo lično
u agenciju, da bi bili sigurni itd.. Tako i revolucije, društvene promjene, demonstracije,
pobune ali i izbori još uvijek traže „krv i meso“ kao i na samim počecima političkog
organiziranja, pa i ranije. Pomaci su vidljivi ali navike se sporo mijenjaju. Slobodno možemo
reći da još uvijek živimo u tranzicijskom dobu između industrijskog i informacijskog društva.
Zbog toga društvene mreže, za sada, mogu biti samo „podrška“, ali ne i nosilac društvenih
promjena „na terenu“.

Zakljuþak

Politička komunikacija putem društvenih mreža je nesumljivo budućnost svih

demokratskih društava. Globalni karakter društvenih mreža je sinergijski faktor koji unificira
politiku i demokratiju i ruši ranije stvorene političke barijere, „željezne zavjese“, podjele na
svjetove, na demokratije itd. Nastaje nova politička filozofija, ali i praksa koja ne poznaje
tabu teme. U lokalnoj zajednici komunikacija putem društvenih mreža realizira definiciju i
svrhu lokalne samouprave i odnosa političkih elita i javnosti – odnosi su neposredniji,
intimniji. Treći faktor političke komunikacije, masovni mediji, se ne isključuju iz
interaktivnih odnosa ostala dva, međutim dobija novu dimenziju i ulogu. Digitalizacija
„tradicionalnih“ medija je u kontekstu njihove kompjuterizacije, ali i „medijizacije“ mreže.
Kako će to ići u budućnosti, ostaje da se vidi. Jedno je, ipak, izvjesno, sve je tanja granica
između on line i off line sfere u svim društvenim segmentima pa i političkom. Stiče se utisak
o dva identična svijeta koja (za sada, ipak) dijeli staklo ekrana. Sve je veći broj društvenih
aktivnosti iz realnog svijeta koje, kada dobiju predznak e, dobijaju i pandan u virtualnom
svijetu: e-uprava, e-vlada, e-obrazovanje, e-poslovanje, e-zdravlje, e-knjižnica itd. Ko se ne
„zakači“ za to e rizikuje minorizaciju, pa i izolaciju, a to političari i političke stranke sebi ni u
kojem slučaju ne smiju dozvoliti. Upravo to je prilika javnosti da promijeni odnos
participacije u političkom odlučivanju sebi u korist. Politički subjekti u Bosni i Hercegovini i
lokalnim zajednicama moraju naći interes u on line aktivizaciji zbog niza pogodnosti koje
ona nudi, ali i zbog niza degenerativnosti sadašnjeg društvenog uređenja i odnosa političkih
elita prema javnosti koji zahtijevaju ozbiljnije korekcije.

LITERATURA

1. Babić D. (2010). Dometi i uticaj interneta u Bosni i Hercegovini u kontekstu širenja jezika
mržnje i duha netolerancije. Monitoring/analiza portala. Radenko Udovičić (ur.). Internet-
sloboda bez granica? Analiza komentara na web portalima i preporuke za bolju
komunikaciju. Sarajevo: Media plan institut.
2. Balle, F. (1997). Moü medija, mandarin i trgovac. Beograd: Clio.

301
3. Baraković, V. (2011). Offline politika i online glasači, MC Online. Dostupno na
www.media.ba/mcsonline/bs/tekst/online-glasa-i-i-offline-politika [pristupljeno 15.01.2012.].
4. Benoit, W. L. and Benoit, P. J. (2000). The Virtual Campaign: Presidential Primary Websites
in Campaign 2000. Dostupno na http://www.roguecom.com/roguescholar/benoit.html
[pristupljeno 30.08.2012.].
5. Bebić, D. (2011). Uloga interneta u političkoj komunikaciji i poticanju političke uključenosti
građana u Hrvatskoj: Izborna kampanja na internetu 2007. Medijske studije Media Studies,
2(3-4), str. 29-47. Dostupno na http://hrcak.srce.hr/87875 [pristupljeno 15.10.2012.].
6. Castells, M. (2003). Internet galaksija. Razmišljanja o internetu, poslovanju i društvu.
Zagreb: Naklada Jesenski i Turk.
7. Crnović, D. (2007). Moj ego je težak 500 prijateljev. Slovenci v spletnih socialnih omrežjih.
Mladina 50, 20.12.2007. Dostupno na http://www.mladina.si/97212/nar--facebook-
deja_crnovic/?utm_source=tednik%2F200750%2Fclanek%2Fnar--facebook-
deja_crnovic%2F&utm_medium=web&utm_campaign=oldLink [pristupljeno 13.12.2012.].
8. Gocini, Đ. (2001). Istorija novinarstva. Beograd: Clio.
9. Grbačić, N, (2012). Što je to s Occupy Wall Street demonstracijama u Americi i Europi?
Dostupno na http://www.newsmart.me/occupy-wall-sreet-demonstracije-u-americi-i-
europi.html [pristupljeno 10.01.2013.].
10. Evans, D. (2008). Social Media Marketing: An Hour a Day. Indianopolis: Wiley Publishing,
Inc.
11. Facebook statistics. Dostupno na http://www.socialbakers.com/facebook-statistics/bosnia-
and-herzegovina [pristupljeno 08.03.2014.].
12. Federal Networking Council. (1999). FNC Resolution: Definition of Internet. Dostupno na
http://www.itrd.gov/fnc/internet_res.html [pristupljeno 09.09.2012.].
13. Fejzić, F. (2004). Medijska globalizacija svijeta. Sarajevo: Promocult.
14. Ferfila, B. i Kos, M. (2002). Politiþno komuniciranje. Lubljana: Fakulteta za družbene vede.
15. Grbeša, M. i Bebić, D. (1999). Internet – novo poglavlje političkih kampanja.
Politiþka misao, vol. XXXVI, br. 4, str. 179-191. Dostupno na
http://prethodni.fpzg.hr/Politicka-misao/DataStorage/Articles/445.pdf [pristupljeno
27.01.2012.].
16. Internet alati i društvene mreže u borbi protiv represije. Dostupno na
http://www.gdjejelova.ba/?p=516 [pristupljeno 10.01.2013.].
17. Kamps, K. (2011). Internet i politika. Zerfass, A. i Radojković, M. (ur.). Menadžment
politiþke komunikacije. Osnove i koncepti. Beograd: Konrad Adenauer Stiftung, str.
277-328.
18. Kragelj, B. (2001). Vloga interneta v političnem življenju. Gnilo jajce „popolnega“
sveta. Delo. Sobotna priloga, god. 43( 25.08.2001.), br. 195, str. 20-21.
19. Kučić, L. (2008). Volivce nagovarja kandidat, ne tehnologija. Dostupno na
http://www.e-demokracija.si/2008/11/08/sobotna-priloga-volivce-nagovarja-kandidat-
ne-tehnologija/ [pristupljeno 23.01.2012.].
20. Kuhar, T. (2007). Internet kot medijsko orodje odnosov z javnostmi in njegova
uporabna vrednost za novinarje. Magistarski rad. Ljubljana: Fakulteta za družbene
vede.
21. Mesarić, M. (2005). Informatička revolucija i njezin utjecaj na stvaranje informatičke,
mrežne, globalne ekonomije – analiza Manuela Castellsa. Ekonomski pregled, 56 (5-
6), str. 389-422.
22. Mirosavljević, M. (2010). Politiþko komuniciranje. Sarajevo: Friedrich – Ebert –
Stiftung.
23. Nadarević, D. (2013). Globalni mediji u lokalnoj zajednici. Politiþka komunikacija
putem društvenih mreža. Magistarski rad. Mostar: Fakultet humanističkih nauka.
24. Oblak, T. (2003). Ali kaj e-participirate. ýasopis za kritiko znanosti, domišljijo in
novo antropologijo, 30(21), 57-73.

302
25. Oblak, T. i Petrič, G. (2005). Splet kot medij in mediji na spletu. Ljubljana: Fakulteta
za družbene vede.
26. Osmančević, E. (2009). Demokratiþnost www-komuniciranja. Sarajevo: Friedrich
Ebert Stiftung.
27. Papacharissi, Z. (2009). The virtual geographies of social networks: a comparative
analysis of Facebook, Linkedin and ASmallWord. New media & society, 11 (1&2),
str. 199-220.
28. Raymond, D. (2010). How to Campaign like Obama. San Francisco: FairSay Ltd.
Dostupno na http://fairsay.com/tools/campaigning-
insights/HowToCampaignLikeObama.pdf [pristupljeno 27.10.2012.].
29. Svenšek, A. (2011). Facebook in Twitter sta le sredstvo, revolucije se dogajajo na
ulicah. MMC RTVSLO. Dostupno na http://www.rtvslo.si/slovenija/facebook-in-
twitter-sta-le-sredstvo-revolucije-se-dogajajo-na-ulicah/252462 [pristupljeno
13.01.2013.].
30. Tucaković, dr. Š. (2000). Historija komuniciranja. Sarajevo: Univerzitetska knjiga.
31. Turčilo, L. (2006). On-line komunikacija i off-line politika u Bosni i Hercegovini.
Sarajevo: Internews BiH.
32. Vuksanović, D. (2011). Facebook i društvene mreže u funkciji društvenih promena.
Veljanovski dr. Rade (ur.). Verodostojnost medija dometi medijske tranzicije.
Beograd: Fakultet političkih nauka Beogradskog univerziteta i Čigoja štampa, str.
105-116.

303
Ɂɨɪɚɧ Ɇɢɥɨɲɟɜɢʄ* UDK 271.2:327(100) Pregledni rad
ɉɟɬɚɪ Ɇɚɬɢʄ

ɁȺɒɌɈ ɉɊȺȼɈɋɅȺȼȴȿ ɋɆȿɌȺ ɇɈȼɈɆ ɋȼȿɌɋɄɈɆ ɉɈɊȿɌɄɍ

ɋɚɠɟɬɚɤ: ɉɪɟɦɚ ɧɚʁɧɨɜɢʁɢɦ ɧɚɭɱɧɢɦ ɢɫɬɪɚɠɢɜɚʃɢɦɚ ɦɨɠɟ ɫɟ ɬɜɪɞɢɬɢ ɞɚ ɫɭ ɝɥɚɜɧɚ

ɩɪɟɩɪɟɤɚ ɚɦɟɪɢɱɤɨ-ɨɤɭɥɬɧɨɦ ɇɨɜɨɦ ɫɜɟɬɫɤɨɦ ɩɨɪɟɬɤɭ ɩɪɚɜɨɫɥɚɜʂɟ ɢ ɩɪɚɜɨɫɥɚɜɧɚ
ɞɪɠɚɜɨɬɜɨɪɧɚ ɫɜɟɫɬ ɢ ɤɭɥɬɭɪɚ. Ɂɚɬɨ ɫɭ ɧɚ ɭɞɚɪɭ ɡɚɝɨɜɨɪɧɢɤɚ ɇɨɜɨɝ ɫɜɟɬɫɤɨɝ ɩɨɪɟɬɤɚ ɫɚ
ɠɟʂɨɦ ɞɚ ɫɟ ɩɪɚɜɨɫɥɚɜʂɟ ɤɚɨ ɪɟɥɢɝɢʁɚ ɭɧɢɲɬɢ ɢ ɭɦɟɫɬɨ ʃɟɝɚ ɪɚɡɜɢʁɟ ɨɤɭɥɬɢɡɚɦ ɡɚ ɤɨʁɢ
ɩɪɚɜɨɫɥɚɜɧɢ ɦɨɧɚɫɢ ɬɜɪɞɟ ɞɚ ɩɪɟɞɫɬɚɜʂɚ ɜɟɪɭ ɭ ɫɚɬɚɧɭ. Ⱦɪɭɝɚ ɦɟɬɚ ʁɟ ɞɪɠɚɜɨɬɜɨɪɧɨɫɬ
ɩɪɚɜɨɫɥɚɜɧɢɯ ɧɚɪɨɞɚ, ɩɨɫɟɛɧɨ Ɋɭɫɚ. ɍ ɬɨɦ ɤɨɧɬɟɤɫɬɭ ɨɤɭɥɬɢɫɬɢ ɫɭ ɪɚɡɜɢɥɢ ɫɢɫɬɟɦ ɜɪɟɞɧɨɫɧɟ
ɞɟɥɟɝɢɦɢɡɚɰɢʁɟ ɪɭɫɤɟ ɞɪɠɚɜɟ ɫɚ ɨɫɚɦ ɦɨɞɚɥɢɬɟɬɚ ɧɟɨɪɭɠɚɧɨɝ ɧɚɩɚɞɚ. ɍɩɪɚɜɨ ɨ ɨɜɨɦ ɭɞɚɪɭ
ɇɨɜɨɝ ɫɜɟɬɫɤɨɝ ɩɨɪɟɬɤɚ ɧɚ ɩɪɚɜɨɫɥɚɜʂɟ ɢ ɩɪɚɜɨɫɥɚɜɧɭ ɞɪɠɚɜɨɬɜɨɪɧɨɫɬ ɪɟɱ ʁɟ ɭ ɨɜɨɦ ɱɥɚɧɤɭ.
Ʉʂɭɱɧɟ ɪɟɱɢ: ɉɪɚɜɨɫɥɚɜʂɟ, ɩɨɥɢɬɢɤɚ, ɇɨɜɢ ɫɜɟɬɫɤɢ ɩɨɪɟɞɚɤ, ɨɤɭɥɬɢɡɚɦ, ɞɪɠɚɜɧɨɫɬ,
ɟɤɭɦɟɧɢɡɚɦ

WHY DOES THE ORTHODOXY BOTHER THE NEW WORLD ORDER?

Abstract: According to the latest scientific research, it can be argued that the main obstacle
to the American occult New World Order is the Orthodoxy and the Orthodox state-building
consciousness and culture. That is why they are under the attack of proponents of the New World
Order with the desire to destroy Orthodoxy as a religion and instead develop the occult for which the
Orthodox monks claim to represent the belief in Satan. Another target is the statehood of the
Orthodox people, especially Russians. In this context, occultists have developed a system of value
delegitimization of the Russian state with eight modes of unarmed attacks. This impact of the New
World Order to the Orthodoxy and the Orthodox statehood is talked about in this article.
Keywords: Orthodoxy, politics, New World Order, occultism, statehood, ecumenism

Православље и православне цркве, посебно Руска православна црква, те руска

држава су главна препрека успостављању тоталитарне Светске владе и Новог светског
поретка.1 Зато је главни циљ Новог светског поретка уништење православља и руске
државности, заједно са физичким уништењем православних.2
Овакав став се има порекло у ставовима водећих америчких геополитичара. На
пример, познати амерички геополитичар Збигњев Бжежински је у више својих књига,
чланака и интервјуа указивао да је главна опасност за Нови светски поредак у
православљу, док саветник у Министарству спољних послова САД, ништа мање
познати С. Хантингтон, пише да Русија као држава и њена православна цивилизација
неприкладна за Нови светски поредак и ту цивилизацију треба променити. Другим
речима, главна препрека успостављању Новог светског поретка, који планира да
заједно са светском владом, светским министарством полиције, светским
министарством војске (НАТО) светским министарством за трговину и наравно једном

*
Научни саветник. Институт за политичке студије Београд. Рад је настао у оквиру научног пројекта
„Демократски и национални капацитети политичких институција Србије у процесу међународних
интеграција“ (179009), који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије.
1
Дејвид Рокфелер је још 1994. године изјавио: „Ми се налазимо на прагу глобалних промена. Све чему
смо се надали налази се у светској кризи, после које ће народ прихватити Нови светски поредак“,
стоји на порталу руских писаца rospisatel.ru.
2
Священник Александр ИЛЬЯШЕНКО, ПОЧЕМУ РУССКОЕ ПРАВОСЛАВИЕ —
ВРАГ ТОТАЛИТАРИЗМА?, http://vashrebionok.wordpress.com/2011/08/03

305
религијом – окултизмом, представља православље и православне цркве те руска
држава.3

ȼɊȿȾɇɈɋɇȺ ȾȿɅȿȽɂɌɂɆɂɁȺɐɂȳȺ (ɊɍɋɄȿ) ȾɊɀȺȼɇɈɋɌɂ

Православље је религија која у својој духовности у својој основи код својих

припадника развија потребу да буду државотворни, да граде државу као најбољу
организацију и институцију за (о)чување народних интереса, као и услова за развој
народа који је створио ту државу. Ову скоро интуитивну, нагонску особину могуће је
запазити и код других православних народа, посебно Грка и Срба. Управо
државотворност ових народа спречава агресоре да освоје територије и присвоје ресурсе
који се ту налазе. Наравно држава спречава и промену националног идентитета, што је
један од главних циљева заговорника Новог светског поретка.4
С. В. Полосин у књизи „Мит, религија и држава“,5 констатује да су САД и
Европска унија започеле свеобухвати напад на Русију, пре свега изводећи у духовној
сфери „ɜɪɟɞɧɨɫɧɭ ɞɟɥɟɝɢɬɢɦɢɡɚɰɢʁɭ (ɪɭɫɤɟ) ɞɪɠɚɜɟ“. Зато се руже, омаловажавају
државне институције, како би се неповерење становника у исте повећало. Насупрот
томе, народ који хоће да сачува државу мора да буде свестан својих интереса и
важности државних институција. Управо, анкете о поверењу грађана у државне
институције имају за циљ да САД и Европска унија усмере своју делатност на
умањење популарности неке државне институције, ако резултати покажу да јој народ
верује. Данас најефикаснији мач у урушавању државотворних идеја је корупција. Да би
рушење државе успело, потребно је према А. Грамшију, систематски разарати и
разбијати „културно језгро“, а то се ради, како физичким уништењем, тако и
извођењем вредносне деструкције, док се не уништи „колективна воља“ народа.
У оквиру „ɜɪɟɞɧɨɫɧɟ ɞɟɥɟɝɢɬɢɦɢɡɚɰɢʁɟ ɞɪɠɚɜɟ“ посебно место зузима
„ɜɪɟɞɧɨɫɧɚ ɞɟɥɟɝɢɬɢɦɢɡɚɰɢʁɚ ɜɨʁɫɤɟ“. Војска је гарант безбедности од напада, како
споља, тако и изнутра, а уколико народ нема поверење у своју војску то представља
односну основу за делегитимизацију и касније потпуно уништење неке државе.
Једна од важнијих мисија државе је одржавање форми организације друштва.
Друштва без форми не постоје, а друштво само не може да одржи успостављење форме
и обрасце живота. Зато су САД и Европска унија започеле опширну борбу са руском
духовношћу и националном идеологијом. ɐɢʂ ʁɟ ɞɚ ɫɟ ɨɛɟɫɦɢɫɥɢ ɧɚɰɢɨɧɚɥɧɚ ɢɞɟʁɚ,
ʁɟɪ ɧɚɪɨɞ ɩɨɬɨɦ ɫɬɭɩɚ ɭ ɚɩɚɬɢʁɭ ɢ ɩɨɬɢɲɬɟɧɨɫɬ, ɭɩɪɚɜɨ ɤɚɤɨ ʁɟ ɬɨ ɞɚɧɚɫ ɭ ɋɪɛɢʁɢ.6
Но, националне идеологије које народу објашњавају смисао његовог постојања и
циљеве (Косовски мит) које треба остварити, ради спасења душа и будућности деце
замењују се садржајима који не остављају места вери у будућност. Такве идеје су

3
Овим проблемом смо се бавили у нашим монографијама Ɉɤɭɥɬɢɡɚɦ – ɞɪɠɚɜɧɚ ɪɟɥɢɝɢʁɚ? Српска
православна црквена општина Брчко, Брчко, 2002. и Ɋɟɥɢɝɢʁɚ ɧɨɜɨɝ ɫɜɟɬɫɤɨɝ ɩɨɪɟɬɤɚ, Бели анђео,
Шабац, 1999.
4
Види: Милош Кнежевић, Геополитичност националног и религијског идентитета, у зборнику:
ɇɚɰɢɨɧɚɥɧɢ ɢɞɟɧɬɢɬɟɬ ɢ ɪɟɥɢɝɢʁɚ, приредили: Зоран Милошевић и Живојин Ђурић, Институт за
политичке студије, Београд, 2013, стр. 23 – 64. Упор.: Зоран Милошевић, Александра Мировић, Етно-
конфесионални идентитет Срба у „Дневном авазу“, у зборнику: ɇɚɰɢɨɧɚɥɧɢ ɢɞɟɧɬɢɬɟɬ ɢ ɪɟɥɢɝɢʁɚ,
приредили: Зоран Милошевић и Живојин Ђурић, Институт за политичке студије, Београд, 2013, стр.
205 – 244.
5
ɋ. ȼ. ɉɨɥɨɫɢɧ , Ɇɢɮ. Ɋɟɥɢɝɢɹ. Ƚɨɫɭɞɚɪɫɬɜɨ. Москва, 1999.
6
Види: Зоран Милошевић, Ȼɭɞɭʄɧɨɫɬ ɧɚɰɢɨɧɚɥɧɟ ɞɪɠɚɜɟ, ЈУ Народна и универзитетска библиотека
Републике Српске, Бања Лука, 2014; Зоран Милошевић, ɇɟɠɟʂɟɧɟ ɢɧɬɟɝɪɚɰɢʁɟ, ПРИМАПРОМ
ДОО, Бања Лука, 2013.

306
унутардржавни национализам са сеператистичким циљевима, односно апсурдне
претензије неких народа на руске и српске територије. Наметање евро-атлантистичке
идеологије и идеологије глобализма као непријатељске сваком патриотизму, те
покушај да се Руси, Срби и други „привежу“ за тврдње да представљају опасност за
друге, јер су склони „тоталитарном мишљењу и пракси“, те „угрожавању демократије
и људских права“.
Све ово води ка главном циљу – урушавању националног идентитета.
Идентитет се може разарати на више начина, лепљењем ружних етикета (на пример
„геноцидног народа“), али и подстицајима регионалним идентитетима да јачају на
штету заједничког. Код Срба се то ради подршком војвођанском, црногорском,
бошњачком итд. идентитету, а код Руса Украјинском, Белоруском, те различитим
покрајинским идентитетима.
Јасно је да се држава може уништити војним и невојним, „ненасилним“
методама. За прави рат руска војска је спремна, што је показала и 2008. године када је
Грузија напала Јужну Осетију, као и велика модернизација која је у току. Руски
научници су због тога обратили пажњу на ненасилне методе урушавања руске
државотворности, објављујући већи број монографија и научних анализа, при чему су
издвојили осам начина деловања Запада (САД и Европске уније) против државе Русије
и државотворних идеја Руса. Неке идеје су пре тога испробане диљем света, али и у
Србији. То су: ɪɚɡɚɪɚʃɟ ɞɟɦɨɝɪɚɮɫɤɢɯ ɩɨɬɟɧɰɢʁɚɥɚ, ɪɚɡɚɪɚʃɟ ɞɭɯɨɜɧɢɯ ɢ ɢɞɟʁɧɢɯ
ɩɨɬɟɧɰɢʁɚɥɚ ɞɪɭɲɬɜɚ, ɬɟ ɜɪɟɞɧɨɫɧɚ ɩɪɟɨɪɢʁɟɧɬɚɰɢʁɚ ɫɬɚɧɨɜɧɢɤɚ Ɋɭɫɢʁɟ, ɪɭɲɟʃɟ
ɪɟɥɢɝɢɨɡɧɢɯ ɨɫɧɨɜɚ ɪɭɫɤɟ ɞɪɠɚɜɨɬɜɨɪɧɨɫɬɢ, ɞɟɫɬɪɭɤɰɢʁɚ ɫɢɫɬɟɦɚ ɧɚɰɢɨɧɚɥɧɢɯ
ɨɞɧɨɫɚ, ɭɪɭɲɚɜɚʃɟ ɪɭɫɤɟ ɧɚɭɤɟ ɤɚɨ ɮɚɤɬɨɪɚ ɧɚɰɢɨɧɚɥɧɟ ɛɟɡɛɟɞɧɨɫɬɢ ɢ ɫɧɚɠɧɨɝ
ɮɚɤɬɨɪɚ ɨɩɫɬɚɧɤɚ ɞɪɠɚɜɟ, ɞɟɝɪɚɞɚɰɢʁɚ ɧɚɰɢɨɧɚɥɧɨɝ ɫɢɫɬɟɦɚ ɨɛɪɚɡɨɜɚʃɚ,
ɢɧɮɨɪɦɚɬɢɜɧɨ-ɩɫɢɯɨɥɨɲɤɢ ɪɚɬ ɩɭɬɟɦ ɞɪɭɲɬɜɟɧɢɯ ɦɪɟɠɚ ɢ ɦɟɞɢʁɚ ɢ ɢɡɚɡɢɜɚʃɟ
ɟɤɨɧɨɦɫɤɟ ɤɪɢɡɟ ɤɚɨ ɩɭɬɚ ɤɨɥɚɩɫɚ ɞɪɠɚɜɟ.7
Но, ово је примењено и на друге народе који упорно бране своју државу, пре
свега Србе.
ɉɊȺȼɈɋɅȺȼȴȿ - ȽɅȺȼɇȺ ɉɊȿɉɊȿɄȺ ɍɋɉɈɋɌȺȼȴȺȵɍ ɇɈȼɈȽ
ɋȼȿɌɋɄɈȽ ɉɈɊȿɌɄȺ

Нови светски поредак жели да уништи постојеће религије, те да их споји у једну

себи прилагођену религију, истиче јерођакон Авељ (Сименов).8 Та нова религија
клањаће се сатани. Све организације које раде на изградњи Новог светског поретка
(Савет за међународне односе САД, Билдербег клуб, Трилатерална комисија и друге)
чине људи који припадају масонским ложама и промовишу окултизам. Истовремено
само масонство је атрибут Светске владе. Њихова наднационална и наддржавна
позиција је основа глобализације. Масонство одређује ко је „светска елита“ и ко
припада „изабраном народу“ у односу на остатак човечанства. Овај расизам, пресвучен
у световну идеологију, је основа Новог светског поретка који је свестан да му је главни
непријатељ православље, које не прихвата такав поредак. Наиме, под плаштом
демократизације спроводи се дехристијанизација света, што је најављено (и) 1904.
године од стране угледног француског масона Лафера, који је рекао да су они

7
В.И. Якунин, В.Э. Багдасарян, С.С. Сулакшин, ɇɨɜɵɟ ɬɟɯɧɨɥɨɝɢɢ ɛɨɪɶɛɵ ɫ ɪɨɫɫɢɣɫɤɨɣ
ɝɨɫɭɞɚɪɫɬɜɟɧɧɨɫɬɶɸ, Научный эксперт, Москва, 2013, стр. 148 – 287.
8
Почему Православие мешает новому миру? http://www.odnako.org/blogs/show 34519/

307
(масони)9 „не само антиклерикалци, него смо против свих догми и свих религија.
Стварни циљ коме тежимо је сламање свих догми и свих Цркава“.
Зашто је то тако?
Главни циљ глобализма је промена свести људи, гушење њихове воље и вере,
како би се променама људи довели до мржње према Богу и Истине у Христу. Нови
светски поредак није атеистички, а ни пагански, већ отворено антихришћански и
богоборачки поредак, те компромиса са њим нема. Светска влада предлаже једну
светску религију по масонском обрасцу, а то значи сједињење не са Богом већ са
ђаволом, тврди јерођакон Авељ (Сименов). Самим тим православни хришћанин мора
бити против таквог поретка и религије.
Поред овог разлога, постоји и други, а то је циљ који је себи поставио
окултизам – религија Новог светског поретка.10 Главни циљ окултне елите је
космополитизација људи, односно укидање старог религиозног и националног
идентитета.11 Нови поредак заборавља отаџбину (ствара се јединствена планетарна
цивилизације без поделе на државе), идентитет, претке, а намеће само потребе и
потрошњу као основу идентитета. У том поретку о Цркви хришћанској се и не говори,
она је просто институција која се мора уништити, наводи Јерођакон Авељ (Семенов).12
Даље, глобализација или мондијализам је богоборачка антихри-шћанска идеологија
створена ради унификације човечанства и уништавање (десуверенизацију) држава,
нација, вероисповести и са једним центром из кога се влада планетом – светском
владом и једном религијом за целокупно човечанство.
Треће, главна каратеристика процеса глобализације са богословске тачке је та
што Светска влада присваја себи права да управља народима и државама (агресија на
Југославију, Ирак, Авганистан, Либију, Сирију...) занемарујући права народа на
самоопредељење и независност, те принудно наметање своје идеологије, која лишава
људе права да исповедају своју религију и да живе по својим правилима. Даље дрзнули
су се да буду господари живота и смрти било ког човека на планети, те примењују
тоталну контролу људи уз помоћ савремене технологије. Једном речју Светска влада
присваја себи она права која припадају Богу. Да подсетимо, први пут после Другог
светског рата појам «Нови светски поредак» изговорио је 1990. године тадашњи
председник САД Џорџ Буш.13

9
Почему Православие мешает масонству?, http://communitarian.ru/novosti/v-
mire/pochemu_pravoslavie_meshaet_masonstvu_23122013/
10
Научни сарадник Института за источне студије Фасих Бадерхан за портал Православие.ru говори о
стварању Новог светског поретка или преуређењу света, као о „трећем преуређењу света“. Прво
преуређење је завршено са падом Османске империје, друго са падом СССР-а, а симбол тог пада је
рушење Берлинског зида. Треће преуређење је започето са тзв. Арапским пролећем.
11
Директор Института културe, религије и међународних односа Бостонског универзитета, професор
социологије и теологије Питер Бергер у чланку «Религиозни плурализам и плуралистически век»,
објављеном на америчком порталу project-syndicate.org пише: Плурализам од Цркве захтева да
постоје струје, правци. Струје имају све одлике Цркве и када се роди дете, оно је дужно да се
добровољно сједини, али се васпитава да постоје и друге струје у вери и да су оне легитимне.
Институционално то значи да религије не могу да рачунају на постојање традиционалних верника.
Привлачење људи некој вери се одвија на религиозном тржишту. Протестанти и римокатолици су се
овоме прилагодили, али не и православни. Посебно је тешко било прихватање овакве праксе код
римокатолика, али су касније ипак створили теолошку базу у различитим декларацијама о слободи
религија, почевши од Другог ватиканског концила. Прихватање тржишне економије код
римокатолика је ишло теже, али и то се догодило са енцикликом папе Јована Павла II Centesimus
Annus.
12
Види: Pierre LAFFITTE, Russie : l'Église orthodoxe et son ange gardien du Kremlin, Lutte Ouvriere,
07/12/2012
13
Михаил Назаров, у чланку «Анатомија Новог светског поретка» за портал radonezh.orthodoxy.ru истиче
да реч «Нови» сама по себи не значи нешто лоше. Судити да је нешто ново добро могуће је само у

308
 О «неприлагођености» православља Новом светском поретку говори и доцент
Олга Четверикова са московског Универзитета Ломоносов, а за портал odnako.org.
Четверикова сматра да је православље природна и вероватно последња препрека на
путу стварања глобалног религиозног тржишта. Наиме, ако човек припада некој
традиционалној религији то значи да припада неком вишем трансценденталном
идеалу, Истини. Религија задаје правце развоја и тражи од човека да потојано ради на
себи како би се приближио тој вечној Истини. Као и сваки рад и овај тражи доста
храбрости, дисциплине и здрав поглед на живот, а то је све што савремени свет
одбацује, јер је нашао упориште код егоиста. Уколико су све религије истините, онда
Истине нема ни у једној. Све се може свести на питање естетике, који су обреди лакши
и прихватљивији за просечног човека, те која религија нуди више раја и више девица.
При томе је само важно да све те религије прихватају либерално-демократске
вредности западног света као општељудске. Руски патријарх Кирили је 22. децембра
2013. године, како преноси портал fakti.rs истако да народ који је сачувао веру има
критеријум истине. „Хришћанин је наоружан силом које су други људи лишени. Није
довољно имати само здрав смисао, добру логику и познавање историје. Треба у срцу
осећати шта је истина, а шта лаж”.

ȾɍɏɈȼɇɈɋɌ ɇɈȼɐȺ
Један од познатијих заговорника Новог светског поретка, члан Билдерберг
клуба, те бивши саветник француског председника Митерана, Жак Атали написао је
програмску књигу „Линија хоризонта“ у којој истиче да је сада „ера новца“, који је
постао унив-ерзална вредност, чак и духовна вредност.14 На том основу се успоставља
један свет заснован на принципима геоекономије. За геоекономију није важно где који
народ живи, каква је његова историја и култура, религија и традиција. Све се своди на
то где су светски центри берзи, где се налазе рудници драгоцености, информативни
центри и велика предузећа. Геоекономија оцењује политичку реалност са аспекта
постојања светске владе и Новог светског поретка. Према Аталију Нови светски
поредак мора постати универзалним на почетку трећег миленијума, тј. у наше време.
Атали открива да постоје три нова успостављања Новог светског поретка и говори о
три лика тог поретка: о са-кралном светском поретку, о светком поретку моћи и о
светском поретку новца. Нови светски поредак значи и насилно потчињавање држава и
народа са циљем ус-постављања диктатуре „изабране“ елите над човечанством. Овоме
се супротстављају само православне цркве, посебно Руска православна црква.15
Суштина Новог светског поретка је опредељена 1970-их година од стране
Римског клуба у чланку под називом „Границе раста“. У чланку се истиче да на
планети нема довољно ресурса за све људе, те да би Запад задржао своју доминацију
треба примитизовати остатак планете, односно онемогућити његов развој и напредак.
Једно од средства за примитивизацију незападног света је радикални ислам, као
противник за-падног начина живота и западне културе и науке. Уколико погледате шта

поређењу са старим, протеклим. На пример, ново је било хришћанство које је указало на пут
Спасења, но данашња употреба појма ново је више са «новом историјом», епохом растакања
хришћанских држава у току демократских револуција, а појам ново је коришћен да означи све оно
што је супротстављено «старом свету», тј. хришћанству. Фашизам је између 1920. и 1930. године
користио појам нови за пројекат стварања «Нове Европе». Почетком ХХI века пројекат «новог
поретка» означио је победу масонске демократије, као тешко препознатљиве саблазни, обичним
људима, те непобитне форме апостасије (отпадања од Бога), заснованом на егоизму и слободи од
греха.
14
Види: RAFFAELE GUERRA, Chiesa Ortodossa, tra ricchezza e differenze, Vatican Insider,
22/10/2013
15
Види: : L’Eglise orthodoxe a retrouvé sa place dans l’espace public, La Croix, 03/12/2011

309
се догодило у Либији, шта се догађало у Сирији, Авганистану, Космету, Босни и
Херцеговини, куда воде „Муслиманска браћа“ (које подржава Запад) Египат, јасно се
види активирање радикалног ислама, који уводе предмодерне друштвене односе.
Управо овај радикални ислам је средство Запада за примитивизацију источног, али и
самог исламског света.
Но, важно је да доценткиња на Универзитeту Ломоносов Олга Четверикова у
Светској влади и Новом светском поретку види окултизам, заправо цео пројекат има
окултне корене. Главни успех у наше време Светске владе је појава психолошке
спремности људи да прихвате светску владу и Нови светски поредак, као „једино
могући и безалтерантивни пут развоја“.16 Но, тај пут значи и рушење националних
држава, примену неправних форми контроле људи, велико умањење броја људи на
планети, што значи да рационални и нормално мислећи човек то не може прихватити.
Још мање овај поредак може да прихвати хришћанин.17

ɅɂɌȿɊȺɌɍɊȺ

1. GUERRA, RAFFAELE: Chiesa Ortodossa, tra ricchezza e differenze, Vatican Insider,

2. 22/10/2013
3. ИЛЬЯШЕНКО, Священник Александр: ПОЧЕМУ РУССКОЕ ПРАВОСЛАВИЕ —
ВРАГ ТОТАЛИТАРИЗМА?, http://vashrebionok.wordpress.com/2011/08/03
4. Якунин, В. И./ Багдасарян, В.Э./ Сулакшин, С.С.: ɇɨɜɵɟ ɬɟɯɧɨɥɨɝɢɢ ɛɨɪɶɛɵ ɫ
ɪɨɫɫɢɣɫɤɨɣ ɝɨɫɭɞɚɪɫɬɜɟɧɧɨɫɬɶɸ, Научный эксперт, Москва, 2013
5. LAFFITTE, Pierre: Russie : l'Église orthodoxe et son ange gardien du Kremlin, Lutte
Ouvriere, 07/12/2012
6. L’Eglise orthodoxe a retrouvé sa place dans l’espace public, La Croix, 03/12/2011
7. Кнежевић, Милош: Геополитичност националног и религијског идентитета, у
зборнику: ɇɚɰɢɨɧɚɥɧɢ ɢɞɟɧɬɢɬɟɬ ɢ ɪɟɥɢɝɢʁɚ, приредили: Зоран Милошевић и
Живојин Ђурић, Институт за политичке студије, Београд, 2013.
8. Милошевић, Зоран: Ɋɟɥɢɝɢʁɚ ɧɨɜɨɝ ɫɜɟɬɫɤɨɝ ɩɨɪɟɬɤɚ, Бели анђео, Шабац, 1999.
9. Милошевић, Зоран: Ɉɤɭɥɬɢɡɚɦ – ɞɪɠɚɜɧɚ ɪɟɥɢɝɢʁɚ? Српска православна црквена
општина Брчко, Брчко, 2002.
10. Милошевић, Зоран: ɇɟɠɟʂɟɧɟ ɢɧɬɟɝɪɚɰɢʁɟ, ПРИМАПРОМ ДОО, Бања Лука, 2013.
11. Зоран Милошевић, Александра Мировић, Етно-конфесионални идентитет Срба у
„Дневном авазу“, у зборнику: ɇɚɰɢɨɧɚɥɧɢ ɢɞɟɧɬɢɬɟɬ ɢ ɪɟɥɢɝɢʁɚ, приредили: Зоран
Милошевић и Живојин Ђурић, Институт за политичке студије, Београд, 2013.
12. Милошевић, Зоран: Ȼɭɞɭʄɧɨɫɬ ɧɚɰɢɨɧɚɥɧɟ ɞɪɠɚɜɟ, ЈУ Народна и универзитетска
библиотека Републике Српске, Бања Лука, 2014.
13. Полосин, С. В.: Ɇɢɮ. Ɋɟɥɢɝɢɹ. Ƚɨɫɭɞɚɪɫɬɜɨ. Москва, 1999.
14. Почему Православие мешает новому миру? http://www.odnako.org/blogs/show_34519/
15. Почему Православие мешает масонству?, http://communitarian.ru/novosti/v-
mire/pochemu_pravoslavie_meshaet_masonstvu_23122013/
16. SCHIESARI, ALESSIO: Russia, la primavera ortodossa, Vatican Insider, 18/10/2012

16
Портал Руске православне цркве „Православие.ру“ у чланку „Конвеционално православље. 'Нови
светски поредак' против православља“ истиче са да се само православље супротставља америчко-
окултном Новом светском поретку. Међутим, напад на православље не престаје и тренутно се довија
у неколико праваца: прво, напад на православну догматику у том смислу је овај метод примењен и у
нападу на Српску православну цркву који је и успео, те је морала да избаци из програма школовања
богослова најбољу православну Догматику светог Јустина Поповића и преузме више „екуменске“
уџбенике. Друго, да се променама канонског (црквеног) права Црква претвори у институцију
световне власти и хуманитарног служења под паролом „спасења света“. Треће, изменити
сотериологију православља, тако што се она покушава обесмислити.
17
Види: ALESSIO SCHIESARI, Russia, la primavera ortodossa, Vatican Insider, 18/10/2012

310
Dr Milos Solaja UDK 316.334:341.231.14 Prethodno saopštenje

INTERNATIONAL COMMUNITY PRESENCE IN THE BALKANS AND

TRANSFORMATIONOF SOVEREIGNTY

Abstract: Break up of former Yugoslavia brought huge geopolitical changes at the

South East of Europe by creation of at least six new states in the region. This process has
encouraged other nationalistic and separatist tendencies with an aim to complete political
and territorial tendencies, even though the international circumstances for implementation of
such goals were not as favorable as at the beginning of the last decade of 20th century. BiH,
as one of the states that emerged from former Yugoslavia is characteristic by international
presence and new models implemented by the international community towards imposition
and maintenance of peace as well as towards the internal structure of the country and
political processes, political system and sovereignty within. The importance of BiH for
geopolitical position of Serbia, together with the elements shared by other countries –
neighbors of Serbia lies in the territorial division of BiH and in the fact that a great number
of Serbs live there, concentrated to the greatest extent in a political and territorial unit with
limited sovereignty of the entity named as Republic Srpska. It also lies in the fact that the
state is under a strong influence of the international community and in comparison with the
international presence in Kosovo and Metohija where political processes have a reverse
direction, when compared to political processes in BiH. The Republic of Srpska and partly
internationally recognized Kosovo are specific regionally cases of transformed sovereignty
remaining shape of de facto states.
Keywords: South East Europe, EU, sovereignty, Serbia, BiH, international
community

PRISUSTVO MEĈUNARODNE ZAJEDNICE NA BALKANU I TRANSFORMACIJA

SUVERENITETA

Apstrakt: Prestanak postojanja bivše Jugoslavije donio je niz geopolitiþkih promjena na

jugoistoku Evrope kroz nastanak šest novih nezavisnih država. Proces raspada potakao je razne
nacionalistiþke i separatistiþke tendencije þiji je cilj bio promjena i kompletiranje politiþkih i
teritorijalnih nastojanja iako meÿunarodne okolnosti u samom poþetku procesa raspada na poþetku
posljednje decenije 20.vijeka nisu bile tako pogodne kao što üebiti nekoliko godina kasnije. Bosna i
Hercegovina, kao jedna od država nastalih na prostoru socijalistiþke Jugoslavije, karakteristiþna je
po meÿunarodnom prisustvu i novim modelima primijenjenim u procesu uspostavljanja i održavanja
mira kao i u odnosu na meÿunarodnu strukturu u odnosu na unutrašnje politiþke procese, politiþki
sistem i ostvarivanje suverenosti. Važnost geopolitiþke pozicije Bosne i Hercegovine, uz ostale
geopolitiþke elemente, leži u þinjenici da je BiH, susjed Srbije, podijeljena zemlja i da najveü broj
Srba kao sunarodnika živi u posebnom politiþki i teritorijalno definisanom državno-oblikovanom
entitetu Republici Srpskoj. Kretanje odnosa prema državnosti Republike Srpske može da se posmatra
kao proces nastojanja meÿunarodne zajednice u pravcu razgradnje državnih institucija u Republici
Srpskoj u odnosu na suprotan proces razvijanja državnih institucija na Kosovu. Republika Srpska i
djelimiþno meÿunarodno priznatno Kososvo su dva razliþita sluþaja transformacije suverenosti u
uslovima meÿunarodnog prisustva i zadržavanja oblika de fakto država.
Kljuþne rijeþi: Jugoistok Evrope, EU, suverenost, Srbija, BiH, meÿunarodna zajednica

Faculty of Political Sciences, Banja Luka

311
 South East Europe is to be the last part of Europe conveying process of transition
accessing to Euro-Atlantic and European integrations. The number of states in the region
almost doubled by break up of Yugoslavia and its disintegration. Territorial and ethnic
division of the former socialist Yugoslavia combined with post-Cold War processes radically
changed geopolitical scene of South East Europe. New countries as new subjects of
international relations started their new life in an atmosphere of unification of Germany break
up of Soviet Union, divorce of Czechoslovakia, disintegration of Warsaw Pact, beginning of
the process of political federalization of European Union and changed security environment
building through starting the concept of a new collective security community. A bulk of
complicated changes in international relations and processes opened a multiplied complex of
changes in SEE, particularly former Yugoslavia which lost the very important role of the
“buffer zone” in between East and West during the Cold War and came up with numerous
weaknesses were hidden by “iron curtain”.

Introduction

There are two questions in the Balkans which usually occupy an attention of many
huge political actors on the global scene: state of Serbia and ethnic Serbian Nation which is
spread to all former Yugoslav countries from Macedonia to Slovenia and other neighbor
countries. Interethnic division does not refer only to Serbs because all former Yugoslav
nations over a night became national minorities in other neighbor countries earlier members
of the common federal state. Many international actors paid attention on the question of
“great Serbia” and in that framework on its relations with Bosnia and Herzegovina and
Croatia where lived numerous and firmly incorporated national communities with status of
“constitutional peoples”. Relations with Bosnia and Herzegovina have the greatest
importance for entire relations and atmosphere in the Balkans till today. Actual relations
between Serbia and BiH, after the end of Cold War and fall of Yugoslavia, are to the greatest
extent determined by a subject called “international community”. Even though this term
might encompass all the states that comprise the international society, in case of BiH, this
term is used as a synonym for western countries, which basically is a euphemism for USA
and European Union.1 Such terminological conditionality might be understood as a
consequence of international relations in Europe, following the Cold War which was marked
by dissolution of multi national federations, unification of Germany, transformation of
European community into European Union and its attempts to engage in conflict resolution in
former Yugoslavia, but also, the involvement and active role of USA in South East Europe
during the last decade of 20th century. Active role of the EU and USA in crisis management
in former Yugoslavia and end of wars in former Yugoslavia are actually the real cause why a
general term international community has been attributed to the West. The fact is that current
international arrangements in BiH were, to the greatest extent established following the
initiative and pressure from UN, with certain assistance from the EU and consent from other
subjects in international relations, first of all Russia, Turkey and neighboring countries.
Solutions created with an aim to end the war and reach peace in BiH will determine
geopolitical relations of BiH towards Serbia. Those relations, judging by its content, as well

1
Due to Dayton Peace Accord (DPA) as the stirring body instead of Contact Group was established Peace
Implementation Council (PIC). On the London Conference 1995. was Established Stirring Board of the Peace
Implementation Council which content 11 members: United States, Russia, Germany, France, Great Britain,
Japan, Canada, Italy, Presidency of the European Union, representative of the European Commission and
Organization of Islamic Countries represented by Turkey.

312
as intensity, will have significant influence on international relations in Europe, especially
East Europe, in process of defining European security structure and transition processes.
For Serbia, BiH has a great geopolitical and strategic importance and due to that has
the greatest importance of allcountries in the region. Relations between two countries
represent one of the strongest pillars of the regional cooperation and regional stability, due to
several reasons:
1. Historical and traditional relations maintained throughout the entire history of the
Serb statehood: since the very beginning of Serb and Bosnian statehood, through resistance
to Ottoman Empire break into Balkans, following centuries of the Ottoman rule to the most
recent times when they were, as two republics, components of a Yugoslav Socialist
Federation. Even during post Yugoslav conflicts and wars, Serbia and BiH were connected:
partly because of sanctions imposed by the international community to both, Serbia and
The Republic of Srpska, as an entity created within BiH territory, but also with a fact that it
suffered accusations from Muslims and Croats for aggression. Given the historical
circumstances and the fact that until the 1961 Census, Serbs were majority and that even
today a huge number of Serbs lives out of the Republic of Srpska. The history of culture
and religion within general Balkans identity cannot be avoided when we speak about
connections between two states.
2. Economic links of complementary economies as a product of historical development
of economy in both countries which led to a high level of economic exchange on both state
frameworks, traffic network and mutual geopolitical importance in all domains of
connections in South East Europe on the West – East route.
3. geopolitical connections with the most important characteristic being the length of
land and river border, but also the length of BiH border with other two Serbian neighbors –
Monte Negro and Croatia, with territory with Serb majority (border with Serbia) and those
oriented to cooperation and good relations with Serbia (and Montenegro).
4. geostrategic importance, given the fact that the Serbia’s longest border is with BiH
additionally in full length with RS, which – to a great extent decreases the danger and
ensures stronger security of Serbia, especially if new geopolitical instability arises and in
the case of redefinition of relations at the South East Europe.
5. National issue which has a great importance for relations between Serbia and BiH, as
well as for relations with other former Yugoslav Republics. The fact that RS is the“state-
shaped” entity with Serb national majority and that Serbs live also in the other BiH entity -
Federation of BiH where they are recognized “constitutive nation” in political system -
influences not only relations between two states but even more on definition of the overall
Serb national question. Having in mind the fact that in all former Yugoslav republics, with
exception of Macedonia, Serbs represented the biggest “second” national and ethnic
communities. “Autonomous Serb national state was legitimized by plebiscite of Serbs,
defended by military and political actions during the war (1992-1995. o.out.). Actual
political elite in the Republic of Srpska considered that gained and maintained continuity
after the inauguration 1992. The key point is that the Republic of Srpska has not emerged
by Dayton Peace Accord and by that Accord could not have been denied”. (Kasapovic,
174.)
6. views of ‘international community’ as western allies intend to colloquially name
itself, as the most important subjects in war crises that followed the fall of Yugoslavia,first
of all were conditioned by traditional interests of major forces, but also by theirs mutual
relations which, in post Cold War architecture of international relations, have obtained
completely new characteristics.
For Bosnia and Herzegovina Serbia is also of the biggest importance as the core pillar
of the Region because of geopolitical stance and complexity of interior structure of BiH and

313
as well as international environment related to. “The civil war in Bosnia and Herzegovina
showed that unitary B&H cannot exist. Solutions are possible on the Geneva Agreement on
Bosnia and Herzegovina” (Ilic, 35.) (Consequently Dayton Peace Accord, o.a.):
1. Serbia is onthe most important regional roads, railway, river and air-routes crossroads
and connection to ground routes and Danube and Sava river systems as well as air-
corridors is of entire strategic interests;
2. Serbia heritages FR Yugoslavia and State Community Serbia and Montenegro as the
Dayton Peace Accord negotiator and signatory is obliged along with Croatia to take
care and improve about a situation in BiH particularly on behalf of entity of the
Republic of Srpska and entire Serbian community;
3. for the Republic of Srpska Serbia is the partner in formalization of “special parallel
relations”, the possibility of official relations as close as usual, allowed by Dayton
Peace Accord and authorized by the High Representative2

International Community and BH crisis

International community, particularly European Union, in the beginning of 90-es, was

faced with a question of ethnically based territorial disputes. EU at that time took the
position of preserving of “…recognition can only be achieved at the expense of existing
states, and dismemberment of one state is perceived to pose a threat to the integrity of all
states as well as to weaken the foundation of state-based international order” (Caplan,
95.).The Yugoslav dissolution crisis has served to show three directions of international
relations development:

1. the stance of certain subjects in international community towards the South East
Europe and neighboring regions, their political goals and preferences, as well as strategic
goals towards this region after the Cold War.
2. the exact state and directions in mutual relations between huge geo-political players,
underlining the aspect of the role of force and security mechanisms, as well as the relation of
the investments in implementation of political goals and establishment of the security system.
3. point out the direction of establishment of new European security structure, political
power and especially to show potential of a new international crisis management in case of
regional crisis.
Western political theories of international relations contain many arguments regarding
the end of the Cold War without an open, armed conflict with the Soviet Union, even
thoughwiththe internal dissolution and disintegration of Warsaw Treaty and the Soviet Union.
Such a situation has left a vacuum in a new architecture of international relations, especially
in international security, causing huge debates about future division of power, and especially
about Europe as a zone of confrontation of opponents in times of bipolar confrontation. Basic
questions posed by post bipolar division of power are of US role in Europe, real political
power of European Union with capacity of a new political entity that emerged from the
European economic union, as well as the possibilities of Russia which, as legal successor of
USSR and in spite of internal transition crisis kept the huge territory with enormous natural
wealth, as well as nuclear potential, representing the only true potential that could compete

2
“Special Parallel relations” were signed three times: first, in April 1997. by Federal Republic of Yugoslavia
(FRY) in the Milo{evi} period such an Agreement was rejected by OHR and never come to implementation;
second, in May 2001. after the “October Revolution” during the presidency of FRY by Vojislav Ko{tunica
when that Agreement for the first time was recognized by High Representative and the third time in 2006. just
approaching to elections both in Serbia and the Republic of Srpska. It was only the change of signatory – instead
FR Yugoslavia shown up Serbia and it was automatically authorized by High Representative.

314
with the America. In the times of questioning of relations between subjects in the world’s
community and creation of the new post Cold War international system, one crises with
characteristics of an armed conflict, could have been used as on opportunity to see the real
ratio of various interests, politics, political power, internal relations and concrete international
legal solutions. Conflicts in former Yugoslavia, especially the armed ones, have enabled
subjects of international relations to show their full inventory of political weapons available
to them. So, Yugoslavia disintegrated in such a framework, BiH and its war crisis, especially
if put in relations with Serbia as the unavoidable factor of solving conflicts in Balkans during
the nineties, will show not only a relations towards one regional conflict but also mutual
relations between political subjects that appeared as active participants in the conflict.
Establishment of relations towards South East Europe and post Yugoslav conflicts as central
regional point, mutual relations and definition of geopolitical aspirations can be seen through
several phases that determined a new approach towards the region.
1. Period from 1989, since the end of Cold War until 1991. and beginning of Yugoslav
conflict has been marked by lack of acknowledgment by US and EU, which enabled
multinational and inner republic conflict in former Yugoslavia to develop without any
control. This period was also marked by certain US political withdrawal and focus on its own
territory and internal problems, especially economic, after the Cold War, emphasized on
European Economic Community’s strengthening role in European affairs and complete
withdrawal of Russia from European affairs with focus on internal issues, including
definition of its new ambiguous international position. At that time, Yugoslavia was going
through the very beginning of transition and inner republic debates on future of the country,
brought no result. (Suzan Vudvord, 1999:79)
2. Period from 1991. to 1992. European Union was positioning as the important player
in internal Yugoslav conflict and tried to reach a solution using exclusively political means.
That period ends with recognition of Slovenia and Croatia, under pressure put by Germany
and some other countries such as Austria, Iceland and Vatican. This period was also marked
by series of attempts of European Economic Community - European Union to reach
compromise solution using political means and rearrange Yugoslav societydue to new
principles of neo liberal democracy, market economy and internal republic agreement on
peaceful resolution of conflict. The international Peace Conference on Yugoslavia (ICY)
Hague in September 1991 representedthe unsuccessful attempt to resolve the crisis. It ended
with a failure of the peace plan created by Portuguese mediator Jose Cutillero 16 March
1992. This period shows complete failure of European arsenal for conflict resolution, in a
time when a search was ongoing as to how to ignore the role of international organizations in
sphere of collective security in the time of Cold War, first of all, United Nations. European
Union, regardless of its grown economic and financial power and attempts to create common
foreign and security policy, showed that without appropriate military and other organizational
potential to implement political solutions, it could not place itself as a subject of determining
capabilities for international crisis management including usage of power. (Hodge, 2007:35)
3. Period from 1992. to 1995, during which the US actively participated in resolving the
post-Yugoslav crisis as the most powerful player examining as well complicated relations
between European Union, international organizations and US. Time of strong US role began
with recognition of BiH completed with the creation of the Dayton Peace Accord. European
Union, in cooperation with United Nations (in which the US had a strong role being the co-
chair of the peace conference) made before three peace plans for BiH but none of them
managed to stop the war. The US had actively participated in the armed part of actions,
dominantly through NATO, providing forces necessary to secure rescue of UN peace troops
if necessary, control of the “Forbidden flight” operation to deliver supplies to “safe areas” in
BiH using parachutes, as well as a whole series of armed actions against Republic Srpska

315
Army which was allegedly supported by Serbia. Those were the first NATO actions out of
area, such as attacks against Serb airplanes, bombardment of RS Army positions near
Gorazde and bombardment of Serb battle positions during preparation of the Dayton Peace
Agreement. In the process of establishment of new “European security architecture” this
served to show the necessity of NATO existence as a basis of the European security system.
That was the time when Serbia was under intensive international political attacks for
committing aggression against the post-socialist and pre-Dayton BiH. The international
community accused Serbia for supporting RS (at that time unrecognized state) in arms,
money, supplies and in any other way. During that time, anti Serb propaganda in the world
media was very strong (it included Serbia and RS). The Dayton peace has enabled
normalization of relations between the states in the region, and for BiH it meant the
establishment of an international framework for creation of peace, maintenance of peace and
state building process, led by the international community. At the same time, a process of
gradual pressure against Serbia had continued and limited reduction of economy embargo and
sanctions introduced at the beginning of the Yugoslav crisis. This period was also marked by
numerous conditions that Serbia had to fulfill in process of peace establishment in BiH by
western countries. (Burg and Shoup, 2000:415)
4. In the period of peace establishment in BiH in 1995, until the establishment of
temporary institutions in Kosovo and Metohija in 1999, Serbia was under constant pressure
of the international community, initiated by the issue of Serb – Albanian relations. Kosovo
was not a topic of negotiations in Dayton, but rather soon it was placed on the agenda of
relations between FR Yugoslavia and the West which ended in bombardment of FR
Yugoslavia and Kosovo, signing the military technical agreement on Kosovo and UN
Resolution 1244. BiH at that time was under absolute military domination which begun with
the biggest peace operation in history, with 62.000 soldiers “led by NATO”, and some 10.000
civilian international officials in various organizations and agencies. The war and
international occupation of BiH, described with euphemism “international presence”, have
completely blocked any kind of support from BiH, which included RS during the NATO –
Serbia conflict. Moreover, all BiH institutions in both of its entities, with special emphasis on
RS, have been asked to take active anti Serb position. (Solaja, 2005.)
5. In the period from 2000. to 2008, Kosovo independence project was completed.
During this period, FR Yugoslavia was transformed into the State Union of Serbia and
Montenegro and later on, Montenegro declared independence. In this phase, thanks to the
pressure from international community, many functions that originally belonged to entities
have been centralized in “joint institutions” of BiH, so the level of internal centralization
significantly grew. At the same time, as the one of the most important reforms initiated by the
western countries, was the transformation of defense system and the Army, by which the RS
independence in defense planning and its execution went. Following the unilateral Kosovo
independence act, BiH did not recognize Kosovo as an independent state as the RS is
opposing it (and according to the Constitution, the RS consent is required). Republika Srpska
was against the recognition of Kosovo and by doing so, prevented BiH to do so. BiH, Greece
and Romania did not recognize Kosovo. (Vukadinovic, 2008:22)
Disappearance of Yugoslavia has brought a whole series of geopolitical, geo strategic
and geo-economics changes at the south east of Europe. (Solaja, 2005.) States that emerged
from the Yugoslav Federation have entered triple transition: together with transition of the
political and economic system they had to go through the transition of internal sovereignty
and positioning of themselves in international relations as sovereign states. BiH and Serbia
were the last in the line: thanking the fact that internal unity was reached only after the
establishment of its internal sovereignty and political system based on an international
agreement, real Serbia’s international recognition was carried out only after the change of

316
power on October 5, 2000, when it definitely achieved full membership in international
organizations. The war in BiH, as a crucial point of crisis caused by disintegration of
Yugoslavia, as well as one of the first issues“the New World Order” dealt with at its
beginning, showed to a great deal potentials of the crisis that can put it in danger. Conflict
Resolution in BiH can be recognized through policies that were essentially different from the
Cold War ones:
1. Armed interventions in BiH and in Kosovo, as creation of an international framework for
one state representedlikely the first serious intervention of the New World Order at the
European soil. This intervention became an example for later interventions in Europe as well
as other parts of the world, such Afghanistan and Iraq were. The use of NATO armed forces
to carry out peace missions in BiH and later on military operations served the USA to
emphasize the need of maintenance of the North Atlantic Alliance as the only one capable to
represent basis for the new policy in the sphere of security, especially in the establishment of
the new security structure in Europe. “The basic interest of the USA is to sure autonomy of
NATO actions in security operations because of High Representative had been prevented to
develop instruments of military-civil cooperation in implementing Dayton Peace Accord”.
(Chandler, 2005:192)
2. Creation of international „ad hoc“ organizations for imposition of peace such as Contact
Group for BiH and later on, Contact Group for Republika Srpska Krajina and Kosovo, as
well as the organizations for maintenance of peace, such as the Office of the High
Representative in BiH and UNMIK (later on EULEX) for Kosovo, indicate the attempt to
derogate previous global system for conflict resolution based on the global role of United
Nations as the organization that establishes and maintains peace. Creation of “ad hoc”
international organizations oriented to maintenance of peace (peace keeping) and state or
nation building (OHR and UNMIK) has become a tool to avoid the UN and its organizations
in crisis management process world wide. (“The Balkans” 2002:35) Reducing an importance
of the UN has been carried out through the change of mandate of peace operations. The role
of UN peace initiatives has been being replaced by newly formedinternational actors such
were «contact groups».Armed forces for peace keeping were no anymore UN's “blue
helmets” but “NATO-led international troops”. This created a new frame for the mandate
change of peace keeping missions: UN role being replaced by NATO or more precise US as a
basic frame for implementation of the US hegemonic interests. “The democratization process
in Bosnia has been central to the reshaping of international institutions in the post-Cold War
period The international consensus that developed through he Bosnian War and European and
US interests together and reshaped international co-operation under US leadership through
NATO alliance” (Chandler, 1999:193.)
3. BiH is an example of state building on principles of inner national power sharing model
which implies creation of state democratic and economic institutions using a completely
different model then the previous one. Establishment of institutions is being carried our
according to the model determined by the international community, in line with its own
interests within global processes opened after the cold war. “As the multilateral
conglomerate, as an over-state in the world of national states international community
through its institutions has to mention different technology apart of this one which advocate
classic geostrategic management dealing with states-nations as the highest terms of its
strategic vocabulary”.(Curak, 74-75.)
4. Regional stability as a one of main goals and launching regional initiatives as the shortcut
to Euro-Atlantic and European integrations as well as improving relations between countries
in the region based on international strategies of reforms: political, economy, democratization
and human rights achievements, “In order to safeguard the interests of the three groups, the

317
central state institutions were organized on the basis of an ethnic key which guaranteed
representation to all three sides and the protection of ’vital interests’. (Chandler, 1999:67.)
Balkan wars, the BiH crisis and a long civil war served in the purpose of changing
role of big powers and redefining their interests in Europe. First of all, BiH crisis as well war
in Croatia clearly showed that renewed, economically empowered and politically coordinated
European Union did not have available capacities for conflict resolution in the case of South
East Europe. Main shortcomings were:
1. Missing clear harmonized and coordinated political conception of the EU regarding
crisis emerged in the dawn of the European Union as a political entity;
2. lack of political institutions developed enough, authorized and capable to take over a
responsibility for crisis resolution on the European soil, Common Foreign and
Security Policy (CFSP) started based on consensual approach was not broad enough
to sparkle efficiently coordinated actions;
3. missing of military capacities as a power capable enough and ready to impose a
peaceful environment for war-will sides;
4. lack of political ideas for solutions applicable in the BiH-knot; there were more a sum
of interests of inner circle of European countries based on traditional geopolitical
intensions.
Russia as the another huge European player and former superpower was self-occupied
with numerous interior political problems such were struggle against revival of dictatorship,
trying to launch real democratization founded on liberal values and tycoons privatization
which desert Russian economy. A reflection of those interior processes was sustainable
foreign policy turned to cooperative support to western policies in many areas including
South East Europe and cooperation which enabled Russia to approach international money
funds necessary for transition, economy recovery and maintaining social order. Its traditional
presence in the Balkans was reduced to inside borders of Russia and only critics of ruling
power by opposition in terms of neglecting “orthodox brothers: in the belligerent the
Republic of Srpska as well as Serbia and Montenegro. Russian come back of to international
political scene was careful and incremental and based on western trust of using traditional
links and influence in former socialist Yugoslavia particularly orthodox communities
including Serbia and the Republic of Srpska. Actually Russia privatized a majority of Serbian
production of petrol, transfer, stocking and trading of petrol and gas as well as some other
investments. In parallel Russian companies invested a lot in refinery oil factory (Bosanski)
Brod in the Republic of Srpska as the entity in Bosnia and Herzegovina as well as oil-
production factory and one petrol trading network. The encircled huge investments by
opening SBER bank.
Crisis in former Yugoslavia and wider in South East Europe has reflected the attempts
of the EU to achieve key influence in the region, thus completing its influence at «its own»
territory at the old continent. Even though such efforts were supported by significant political
and financial capital, every one of those processes ended in a way that the US have taken
over the initiative, and the US were the ones to develop networks of organizations and
individuals to capitalize their influence. Doing so, the US has reached hegemony, with
elements in most cases of military domination in order to implement its own geopolitical and
geostrategic interests. It is much easier to implement these interests through the influence in
several small, newly created states who seek support in US and in EU, then to take risky
attempt to influence a federal state which, after all, was oriented more towards Russia then
US. By achieving hegemonic position at the South East of Europe, the US has taken for the
first time in historyextremely active approach towards the region as a tool to influence the
overall politics in Europe. In that sense, the US placed itself as «off shore» balance, with an
aim to influence and prevent strengthening of the united Germany, and to prevent political

318
and military strengthening of the EU, which might endanger their hegemonic position in
Europe. Crisis in BiH and a long war have served the purpose of implementing the interests
of the US in Europe:
1. US hegemony in South East Europe has been realized, as the US attempted to do;
2. geostrategic idea to get closer to Russia through influence and approach to borders of
former Warsaw pact, USSR and Central Asia has been implemented.
3. influence has been achieved over openly expressed Russian interests in Balkans
4. presence at the South East Europe enables stronger geostrategic connection with other
regions: Danube region, Easter Mediterranean, Caucasus, wider Black Sea region:
5. military presence within NATO mission in BiH (in combination with military bases
Bondsteel in Kosovo and others in Bulgaria and Romania), direct military presence in
Albania.
6. immediate American presence prevents creation of a regional power and force (under
never adopted but in practice very influential and generally implemented instruction, Defense
Planning Guidance, from 1992) which mostly referred to Serbia and American idea of Serbia
becoming a significant regional power in the future, which must not then come under the
influence of another major force, such as Russia. Active presence of US and their crucial
influence in BiH represent one of key facts that determine geo strategic position of Serbia
after the end of conflicts in Balkans. (Solaja, 2013: 248.)
The end of cold war brought to life some other geopolitical aspirations towards South
East Europe. Islamic countries defined their interests towards Balkans too counting on the
existence of states with institutionalized Muslim communities: Albania, Federation of BiH in
BiH, Kosovo, as well as a significant influence of Islamic factor in other former Yugoslav
Republics, such as Sand`ak and Pre{evo valley in Serbia, Sand`ak in Monte Negro and
western Macedonia. Turkey seems to emphasize its role as a leader and its officials have been
talking about the advantages of the Ottoman Empire in stabilization of Balkans, some even
openly speak about its reconstruction. Except for Turkey, as a secular state which, through
some parts of its territory is part of Balkans, Islamic countries that are far away, such as
Saudi Arabia and Iran increase their presence through money and ideology. After the fall of
Yugoslavia, the Islamic community in BiH tries to represent itself as the pillar of the Islamic
Community in South East Europe, and assuming that role is more and more present in Serbia,
mostly in Sand`ak where a huge number of Muslims live.
The end of armed conflicts in states of former Yugoslavia has created a completely
new situation at the South East of Europe. Creation of six new states in the areaof joint
federal state had been existing did not mean that geopolitical changes have been
completed.The potential for new changes still remains huge. Not only unilateral declaration
of Kosovo independence but also separatist movements in some other states – former
Yugoslav republics continue the period of instability at the South East Europe and influence
security arrangements, economic situation and integration of those states into Euro Atlantic
and European integration. Conflicts in Balkans have created conditions for new regional
geopolitics of major forces and opened a series of questions initiated by the change of
geopolitical interests of international relations factors.
One of the reasons for strong US and EU presence in South East Europe lies in the
fact that Russia, which has been traditionally present in Balkans, now increases that presence,
especially in the last two centuries. Long historic connections through Orthodox religion and
the church, idea and organization of pan Slavism which were very strong at the time of fall of
Austro-Hungarian empire and common post-communist inheritance have left enough space to
implement Russian strategic interests in a radically changed post-Cold War environment.
Immediately after the fall of USSR, Russia has been preoccupied with its own transition and
problems to stabilize the country from within, which influenced its foreign preferences to

319
refocus towards the west and establishment of European security system and to provide
material support during the time of oligarch privatization and ruined economy. The South
East of Europe which was not in focus during the cold war, remained at the outskirts of the
post cold war transition as well. Russia had recovered economically thanks to its natural
wealth and politically after the election of Vladimir Putin for president. Only then its interest
in South East Europe increases, which is visible through the investments into energy sector in
Serbia and BiH (mostly RS at the beginning), Montenegro and other former Yugoslav
republics.
Mutual geopolitical position of Serbia and BiH, their geographical, economic and
national connections represent a great value for implementation of strategic goals in the
region. “The historical record does not rule-out the possibility of centralized power-sharing
after ethnic war, but it does indicate that such an attempt is a long shot more likely to result in
renewed violence. In the absence of any firm grounds for expecting better prospects in this
case, the international community – as represented by the OHR, the EU, NATO and United
States – should proceed with far greater caution in Bosnia than they have recently”.
(Kuperman, 43.)
It is absolutely undoubtedly that the core conflict in South East Europe happened in
Bosnia and Herzegovina. That country on one hand became the cross-roads of different
interests such are as general interests of international community as geopolitical interest of so
called “big-powers” like United States, Germany, Russia and Turkey. On the other hand the
Balkan crisis served as the fruitful ground for redefining collective international access to
international problems. International presence and huge investments in BiH have active
political influence and deep effects on the inner and regional situation. “Institutions of
international community have made a network of different political, security, economical,
ergonometric and making an ideal country for themselves”. (Curak, 37).

Changes of Sovereignity and Serbia-BiH relations

Traditional geopolitical aspirations towards Balkans have been changed through

active presence and immediate influence of the United States as well as European Union
aspirations.They are implemented through Euro-Atlantic and economic European integration,
as well as the increase of the Islamic factor. Serbia is surrounded by two international
protectorates, bothclosely connected to Serbia – BiH and Kosovo. The comparison of
international approach and presence poses a dilemma on double standards, when we speak
about state building process and establishment of institutions. At the time of signing of
Dayton Agreement, BiH had two entities both were to a great extent independent in areas
which are classical symbols of the state, such as defense system, security, economy, legal and
educations system, agriculture, health care, local self management, etc. This is the main
feature of a state organization that Republic of Srpska insists on, and such internal
organization for the Republic of Srpska was a previously posed condition to reach the Dayton
agreement through negotiations. Centralization of the institutions has been carried out mostly
in foreign politics and trade, telecommunications and protection of human rights. In the
meantime, under the pressure of the international community, a centralization of many
institutions has been carried out and that was not envisaged by Dayton Agreement, it just left
it to the entities to reach an agreement. That is how a single defense and Army system was
created, parts of judiciary were centralized, parts of economic system and sports and the
pressure to further centralize some institutions keeps growing.
On the other hand, establishment of institutions in Kosovo goes on in reverse order,
from ground zero.In some areas a non existence or very rudimentary shapes of
institutionswere building by the international community assistance is in still the process of

320
change and fixing – the institutions are created or are still being created – such are casesof
defense and security, foreign politics, diplomacy, judiciary, economy. This supervision is a
part of «supervised independence», in other words, limited sovereignty that Kosovo
Albanians have voluntarily accepted, just to create a state separated from Serbia. “By the
Kosovo independency as one international precedent was shown up which will unavoidably
initiate domino-effect not only in the Western Balkans”. (Kecmanovic, 304.)
While BiH was built on the principle of power sharing, a model where three national
communities create rather closed political systems and establish consensus at the central
level, in case of Kosovo, a civic state with enhanced elements for protection of Serbs is being
created. While in BiH there is an attempt to centralize most functions, with an aim to reduce
statehood elements of RS as much as possible (and RS as an entity with majority of Serbs
sees those functions as really important, which is not the case with other entity, Federation of
Bosniaks and Croats who prefer centralization over complicated internal structure of their
entity and political goals for Bosniaks), in Kosovo we are faced with the case where
unilateral act of independence was internationally supported and a state created – yet this
state has no real control and where real power was not defined at the territory they prefer, nor
the national composition of population is determined. Quite the opposite, a state centric
model of establishment of states was used, by which increases the focus of international
attention and opens a discussion on the issue of sovereignty and international relations on the
basis of Westphalia model. By doing this, the international community has presented two
different strategies which directly influence geo strategic position of Serbia.
The fact is that western Balkans is fully surrounded by NATO and EU countries and
that most of the western Balkans countries are in the process of integration into North
Atlantic integration and EU. Serbia,the member of PfP too, declared the priority to join the
EU but officially nurturing its “military neutrality”. As opposed to Serbia which maintains its
Euro Atlantic relations frozen through a decision to keep maintain military neutrality,
political decision of all institutions in BiH is to go to full membership in NATO, which was
confirmed by its application for Action plan (MAP), in November 2009, and which was not
opposed by none of the factors from RS in spite of anti NATO rhetoric and attempts to
resolve the issue of NATO through a referendum. At the same time, institutions of the self
declared independent Kosovo agree to all international arrangements that lead it towards
membership in all international associations, organizations and other subjects, so it can reach
international legitimacy, from which it is still far away.
Placed into the framework of post Yugoslav process of establishment and transition of
sovereignty, the creation of the new regional inter-state infrastructure anticipated cooperation
and good relations based on the qualities taken out from the long life of joint state and
socialist past and establishment of the strategic partnership with international subjects –
bilaterally with big players and multi laterally with international organizations. Position of
international rulers in BiH can become an advantage for the politics of Serbia, developed on
«smart power» way (Joseph Nay). In that context, the policy of the international community
embedded in western approach should be accepted not only as a relation to Serbia but to itself
as well.
Bosnia and Herzegovina and Serbia in the new geopolitical environment build as very
sensitive as complex relations. The main factor of these relations is “international
community” which mainly refers to the West (USA and EU although Russia is re-emerging
as the regional power in the Balkans) and it’s the main role in Bosnia and Herzegovina and
Kosovo. Balkan conflicts traditionally are based on two pillars: ethnic conflict and territorial
disputes. Bosnia and Herzegovina more then the hundred of years had been watching
carefully by Croatia and Serbia in the framework of their mutual relations as a key point of
Balkan security. Whatever happened BiH is the third important pillar of Serb-Croat relations

321
consequently remaining geopolitical importance. “Croats have also strategic interest to create
hard borderers of its ‘federal partners’ because Bosniak ethnic space will become a separation
zone apart of the Republic of Srpska and Serbia”. (Kecmanovi}, 254.) Bosnia and
Herzegovina has not been able to be constituted as a ‘single national’ state. Its structure was
dedicated by necessity to stop the war as well as interests of international community and
reposition of interests inside it. The question of ending of war was particularly important
because of accusations to Serbia that started wars in former Yugoslavia in order to create
“greater Serbia”. Such a tendencies are still incorporated in some parts of Bosniak policy
which has a huge interest on Serbian policy in order to keep good relations with the Republic
of Srpska as well as entire Bosnia and Herzegovina. “First of all, Bosnia and Herzegovina has
been constructed upon the international community will which 1995. practically vetoed a
division of state… That means Bosnia and Herzegovina would have survived as an
internationally recognized subject apart of will its constituent peoples”. (Kasapovic, 192.)
Geopolitical and geostrategic significance capacities of B&H territory for Serbia is
remained but in a great extent minimized by international and NATO presence. “Becoming a
landlord of BiH international community sparkled through Dayton peace accord a huge
bureaucracy building of BiH scenario-territory for itself, experimental loco-soviet for post-
national era, territory foreign officers were given better position”. (Curak, 75.)
Dayton Peace Accord imposed a new shape of bi-state sovereign relations firstly
implemented in the Republic of Srpska and Serbia as well as potentially Federation BiH with
Croatia relations in the form of “special parallel” relations. As much as visible element of
post Cold War international relations, strategic and security arrangements, this constructivist
approach in a frame of state-centric liberal institutionalism has brought in a specific
transformation of classic state sovereignty - an either ‘state designed’ region or autonomy
might be recognized right to a certain level of sovereign relations with another usually
neighbor country without supreme supervision of country it belong to and internationally
recognized subject of international law.

Conclusion

Actual political state of Bosnia and Herzegovina has very strong and important
geostrategic impact to Serbia marked by the international presence. From a geopolitical point
of view the core conflict in the space of former Yugoslavia enabled such huge reposition of
international actors characterized by new-established American presence, incapability of
Europe to manage processes on its ‘inner’ zone of interests and almost absolutely unexpected
withdrawal of Russia. In the meantime, Americans firmed their leadership in security issues
and Euro-Atlantic integrations, Europeans launched their security initiatives and invested a
lot as in political development and democracy as in economy and financial sector. Russians
expected come back has come by investments and political support to Serbian reject to the
Kosovo independency. In a great extent thanking to he Russian support Serbian Parliament
proclaimed ‘military neutrality’ of the Serbian country which de facto stopped processes of
Euro-Atlantic integration started practically after the “October Revolution” 2000. Regional
stabilization processes guide to a more stabile analyses of the role of the international
community to geostrategic relations of Bosnia and Herzegovina and Serbia. First, American
presence firms BiH as the three-national country. The most important part of USA political
influence encompassed with European Union agreement is finalization of the process of
creation of the space of the European security community led by NATO in order to take
prevailed geopolitical position in relations both European Union and Russia. BiH is on a way
to NATO regardless to opposition of some political forces in the Republic of Srpska
encouraged by stronger Russian presence. American military presence in NATO mission in

322
BiH as well in KFOR troops on Kosovo is the part of total USA impact in the region. Second,
Russia use its traditional ties based on Orthodox religion, culture, historical support to
Serbian 19th century ‘bourgeois revolution’ and economy ties during the Cold War to
improve investments particularly in the energy sector as the basement of political influence.
Thirdly, European Union has a very careful approach waiting for countries form the South
East Europe to come it as members. Finally, global processes and changes in security
philosophy prevent neighbors to raise their territorial wishes to Bosnia and Herzegovina.
Anyway under the roof international coverage of the South East Europe BiH remains the
position of the most important regional partner of Serbia because of the constitutional
position of the Republic of Srpska as the Serb majority entity having a good all sorts of
relations with, the biggest trading partner of Bosnia and Herzegovina, similar social situation.
The Republic of Srpska is the regional key player of non-recognition of Kosovo
independence and a case of possible separation in terms of fully recognition of that
independence. Finally, any unified politics of Serbian nation has to be conveyed without any
possible arms usage, particularly in the framework in which even Republika Srpska as the
part of BiH could not have freely joined to Serbian ‘military neutrality’ although politically
supporting it. Their mutual expression should have been posed on the foundations of the
postmodern geopolitics of turned to liberal ties and to find both in EU on next future.
The Balkans is not known only due to post-conflict and transitional crisis
management of internal societies but also due to a specific approach and transformation of
the as notion of classical exhausting state sovereignty as a new approach in the frame of
changes in sovereignty such are limited and partial sovereignty which the Republic of Srpska
use to establish direct ‘state links’ with Serbia, even more the same possibility given to the
federation of BiH which could have been spread even to confederal relations with Croatia and
in addition ‘building sovereignty’ through self-declared independency of Kosovo partly
recognized by international community. Changed post Cold War international environment
featured by changed multilateral and security paradigm absolutely influence on changing of a
definition and characteristics of sovereignty. Changed notion of sovereignty is not related
uniquely on the system of legally equal states but it today understands many different forms
of transformations as world wide as at the same time regionally limited.

LITERATURE

1. Altermat, Urs (1998): Etnonacionalizam u Europi, Fond otvoreno dru{tvo, Sarajevo

2. Bacevich, Andrew J.(2009): The Limits of Power – The End of American Exceptionalism,
Harvard University Press;
3. Bardoš, Gordon N.(2008): „The new political dynamics of southern Europe“, Raoutledge -
South East and Black Sea Studies, 3 (8), pp 171-1188.
4. Betts, Richard K. (2001): “The Lesse Evil, the Best Way Out of the Balkans”, National
Interest, (64). pp. 68-82.
5. Burg, Steven L. &Shoup, Peter S. (2000): War in Bosnia and Herzegovina: Etnhnic Conflict
and Internationa Intervention, M. E. Shharpe, New York – London.
6. Caplan, Richard (2005): Europe and Reckognition of New States in Yugoslavia, Cambridge
University Press, Cambridge.
7. Chandler, David (1999): Bosnia - Faking Demokracy After Dayton, Pluto Press, London –
Sterling, Virginia.
8. Chandler, David (2005): “From Dayton to Eorope”, International Peacekeeping 3(12) pp.336-
349.
9. Cviić, Krsto; Sanfey, Peter (2008.): Jugoisto~na Europa: od konflikta do suradnje, EPH
LIBER, Zagreb.
10. Ćurak, Nerzuk (2002): Geopolitika kao sudbina: slučaj Bosna, Fakultet političkih nauka,
Sarajevo.

323
11. Flounders, Sara (ed) (1996): NATO In the Balkans, International Action Center, New York.
12. Glenny, Misha (2000): The Balkans 1804-1999: Nationalism, War and the Great Powers,
Granta Books, London.
13. Guskova ,Jelena (2002): Povijest jugoslavenske krize 1990 – 2000, IGAM, Beograd.
14. Hodge, Carole (2007): “Velika Britanija i Balkan od 1991. do danas”, DETECTA, Zagreb.
15. Hook,Steven W;Spanier, John (2004): American Foreign Policy Since the World War II, CQ
Press Washington .
16. Ilić, Jovan (1995): “The Balkan Geopolitical Knot and Serbian question”, collection of Works
The Sebian Question in the Balkans, ed. Dušanka Hadži-Jovančić, Faculty of Gography
University of Belgrade, pp 3-39.
17. Joseph, Edward P. (2005): “Back to the Balkans”, Foreign Affairs, 1 (84).
18. Kaldor, Mary (2001): “Bosnia-Herzegovina Study of New War”, pp 31 – 68. Collection: New
& Old Wars, Stanford University Press, Stanford California.
19. Kasapović, Mirjana (2005): Bosna i Hercegovina podijeljeno društvo i nestabilna država,
Politička kultura, Zagreb.
20. Kecmanović, Nenad (2007): Nemoguća država, Glas Srpske, Banja Luka.
21. Krempton, Ričard P. (2003): Balkan posle drugog svetskog rata, Clio, Beograd.
22. Kuperman, Alan J. (2006): „Power-sharing or P artition: History Lessons for Keeping Peace
in Bosnia”, Bosnian Security After Dayton New perspectives, editor Michael A. Innes pp. 23
– 50.
23. Ljepojević, Siniša (2008): Kosovo Murky Reality, Author House, Central Milton Keynes,
Great Britain.
24. Mazower, Mark (2000): The Balkans: a Short History, the Modern Library New York.
25. Naj, Džozef S.(2006): Kako razumevati međunarodne sukobe, Stubovi kulture, Beograd.
26. Nikifororv, Konstantin (2000): Između Kremlja i Republike Srpske, Igam, Beograd.
27. Nišić, Stanko (2002): Globalna sila i bezbednost Balkana, VIZ, Beograd.
28. William Pfaff (2002): Time to concede defeat in Bosnia-Herzegovina, International Herlad
Tribune, October 10.
29. Popović,Vitomir; Lukić, Vladimir (1997): Dejton - Pariz, Dayton Paris, Institut za
međunarodnu poslovnu saradnju, Banja Luka.
30. Sič, Jene (2003): Skica o trima evropskim povijesnim regionima, Stylos, Beograd.
31. Simić, Dragan (2009): Svetska politika, Fakultet političkih nauka - Čigoja štampa, Beograd.
32. Šolaja, Miloš (2006): Balkan u transatlantskoj pukotini, Centar za međunarodne odnose Banja
Luka.
33. Šolaja, Miloš (2004): “Dayton između “slova” i “duha”, Status, Mostar, ed. Ivan Vukoje, 5.
2004. pp 98 – 10.
34. Šolaja, Miloš (2005): „Bosnia and Herzegovina on the Way to NATO”, Power Point
prezentation, International Summer School, Atlantic Council of Croatia, [ipan Island.
35. Šolaja, Miloš (2013):Amerika u vrtlogu Balkana, Centar za međunarodne odnose Banja
Luka.
36. Tatalović, Siniša (2003): „Utjecaj etničkih sukoba na međunarodnu sigurnost”, Zbornik
Međunarodni odnosi ed. Radovan Vukadinović, Grupa autora, FPZ Zagreb.
37. Todd, Emanuel (2003): After the Empire – the Breakdown of American Order, Columbia
University Press, New York.
38. Todorova, Marija (1999): Imaginarni Balkan, XX VEK, Beograd.
39. Vudvord, Suzan (1997): Balkanska tagedija, Filip Višnjić, Beograd.
40. Vukadinović, Radovan (2008): Posthladnoratovske tendencije me|unarodnih odnosa, Fakultet
političkih znanosti, Zagreb.
41. Radovan Vukadinović (2008): “Američka politika i stvaranje kosovske države”,
42. Walt, Stephen M.(2006): Taming American Power: the Global Response to U.S. primacy,
W.W. Norton, New York- London.
43. “Balkans 2010” (2002), Report of an Independent Task Force Sponzored by the Council on
Foreign Relations.
44. Zjuganov, Genadij(1999): Ruska geopolitika, Kultura, Beograd.

324
45. “The National Security Strategy of the United States of America” (2002):
www.whitehouse.gov/nsc/nss/html,.

325
Ⱦɪɚɝɚɧ ȼɭɤɨɜɢʄ UDK 316.334:338.124.4 Prethodno saopštenje

ȽɅɈȻȺɅɂɁȺɐɂȳȺ ɂ ȾɊɍɒɌȼȿɇȿ ɉɊɈɆȳȿɇȿ ɌɊȺɇɁɂɐɂȳɋɄɂɏ ȾɊɀȺȼȺ

Ⱥɩɫɬɪɚɬɤɬ: Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɩɪɟɞɫɬɚɜʂa ɤʂɭɱɧɢ ɫɜʁɟɬɫɤɢ ɩɪɨɰɟɫ ɞɚɧɚɲʃɢɰɟ ɤɨʁɢɦ ɫɭ

ɫɚɜɪɟɦɟɧɟ ɧɚɭɤɟ, ɚ ɩɪɟɜɚɫɯɨɞɧɨ ɞɪɭɲɬɜɟɧɟ ɧɚɭɤɟ, ɡɚɨɤɭɩʂɟɧɟ. Ɂɚɬɨ ɩɨɫɬɨʁɟ ɪɚɡɧɟ ɞɟɮɢɧɢɰɢʁɟ
ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ ɢ ɪɚɡɧɢ ɭɱɟɫɧɢɰɢ ɭ ʃɨʁ. Ɉɧɚ ʁɟ ɭɫɤɨ ɩɨɜɟɡɚɧɚ ɫ ɝɥɨɛɚɥɢɡɦɨɦ ɢ ɚɧɬɢɝɥɨɛɚɥɢɡɦɨɦ,
ɤɚɨ ɢ ɫ ɝɟɨɩɨɥɢɬɢɤɨɦ. ɉɪɨɰɟɫ ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɟ ʁɟ ɭ ɜɟɥɢɤɨʁ ɦʁɟɪɢ ɩɨɜɟɡɚɧ ɫ ɩɪɨɰɟɫɨɦ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ.
ɋɜɟ ɬɨ ʁɟ ɞɨɜɟɥɨ ɞɨ ɜɟɥɢɤɢɯ ɞɪɭɲɬɜɟɧɢɯ ɩɪɨɦʁɟɧɚ ɭ ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɫɤɢɦ ɞɪɠɚɜɚɦɚ, ɨɞɧɨɫɧɨ ɭ
ɛɢɜɲɢɦ ɫɨɰɢʁɚɥɢɫɬɢɱɤɢɦ ɞɪɠɚɜɚɦɚ ɤɨʁɟ ɫɭ ɤɪɚʁɟɦ XX ɢ ɩɨɱɟɬɤɨɦ XXI ɜɢʁɟɤɚ ɩɪɟɲɥɟ ɩɭɬ (ɢɥɢ
ɧɟɤɟ ʁɨɲ ɩɪɟɥɚɡɟ) ɨɞ ɫɨɰɢʁɚɥɢɡɦɚ ɤɚ ɤɚɩɢɬɚɥɢɡɦɭ. Ɍɟ ɩɪɨɦʁɟɧɟ ɫɭ ɜɟɨɦɚ ɭɨɱʂɢɜɟ ɭ ɟɤɨɧɨɦɫɤɨʁ,
ɩɪɚɜɧɨ-ɩɨɥɢɬɢɱɤɨʁ ɢ ɤɭɥɬɭɪɧɨʁ ɫɮɟɪɢ ɞɪɭɲɬɜɚ. ɍɜɟɥɢɤɨ ɫɟ ʁɟ ɩɪɨɦʁɟɧɢɨ ɢ ɨɞɧɨɫ ɩɪɟɦɚ
ɪɟɥɢɝɢʁɢ. ɋɜɢɦ ɬɢɦ ɞɪɭɲɬɜɟɧɢɦ ɩɪɨɦʁɟɧɚɦɚ ɰɢɜɢɥɧɨ ɞɪɭɲɬɜɨ ɩɨɫɬɚʁɟ ɚɤɬɢɜɧɢ ɭɱɟɫɧɢɤ ɭ
ɤɪɟɢɪɚʃɭ ɞɪɭɲɬɜɟɧɢɯ ɩɪɨɦʁɟɧɚ ɭ ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɫɤɢɦ ɞɪɠɚɜɚɦɚ.
Ʉʂɭɱɧɟ ɪɢʁɟɱɢ: ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ, ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɦ, ɚɧɬɢɝɥɨɛɚɥɢɡɚɦ, ɝɟɨɩɨɥɢɬɢɤɚ,
ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɚ, ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɫɤɚ ɞɪɠɚɜɚ, ɞɪɭɲɬɜɟɧɟ ɩɪɨɦʁɟɧɟ, ɟɤɨɧɨɦɢʁɚ, ɩɪɚɜɧɨ-ɩɨɥɢɬɢɱɤɚ
ɫɬɪɭɤɬɭɪɚ, ɤɭɥɬɭɪɚ, ɪɟɥɢɝɢʁɚ, ɰɢɜɢɥɧɨ ɞɪɭɲɬɜɨ

GLOBALIZATION AND SOCIAL CHANGES OF COUNTRIES IN TRANSITION

Abstract: Globalization is a key process in today’s world which contemporary sciences,

primarily social sciences, are preoccupied with. For this reason there are different definitions of
globalization and there are also various participants in it. It is closely connected with globalism and
anti-globalism, as well as with geopolitics. The process of transition is largely associated with the
process of globalization. All of this resulted in big social changes in the countries in transition, more
precisely in ex-socialist countries which either accomplished the transition from socialism to
capitalism at the end of 20th and at the beginning of 21st century or are still on that path. These
changes are quite noticeable in the economic, legal, political and cultural spheres of society. The
relationship towards religion has also changed a lot. With all these social changes, the civil society is
becoming an active participant in creating social changes in transition countries.
Keywords: globalization, globalism, anti-globalism, geopolitics, transition, transition
country, social changes, economy, legal and political structure, culture, religion, civil society

ɍɜɨɞ

Посљедњих двадесет пет година савременог свијета обиљежили су процеси

глобализације и транзиције. Глобализација је покренута од најразвијених држава
свијета и довела до транзицијских промјена у бившим социјалистичким државама.
Процесу глобализације знатно доприноси и транзиција социјалистичких држава
централне, југоисточне и источне Европе која глобализацији даје знатно убрзање и
унификацију система вриједности и продукционих односа у настојању кретања према
моделима развијених друштава Запада. Основно обиљежје транзиције у ɩɨɥɢɬɢɱɤɨʁ
сфери јесте напуштање комунистичке идеологије и једностраначког система, а
прихватање идеологије неолиберализма и увођење вишестраначког система. У
ɟɤɨɧɨɦɢʁɢ напуштање централизоване и планске економије, државног власништва, а
прихватање тржишне економије и приватне својине као доминантног својинског

Student postdiplomskih studije sociologije Fakulteta poliitičkih nauka Univerziteta u Banjoj Luci

327
односа. У ɤɭɥɬɭɪɢ и ɭɦʁɟɬɧɨɫɬɢ одустаје се од соцреализма, а прихвата се масовна
култура, као продукт потрошачког друштва. И у ɞɭɯɨɜɧɨʁ сфери се напуштају
ограничења вјерских слобода и квалификације „ɪɟɥɢɝɢʁɟ ɤɚɨ ɨɩɢʁɭɦɚ ɡɚ ɧɚɪɨɞ“ и
долази до повратка религије у народ коме је она у социјализму била већином
ускраћена. Транзиција неминовно доводи и до промјена односа снага у свијету, до
смјене биполарне структуре моћи униполарном, односно до стварања „ɧɨɜɨɝɚ
ɫɜʁɟɬɫɤɨɝɚ ɩɨɪɟɬɤɚ“.
Јасно је да је савремена глобализација објективан процес који се проводи по
диктату најразвијенијих сила свијета и да ефекте, првенствено позитивне, доживљавају
управо те развијене државе. Државе у транзицији су већином суочене са негативним
ефектима глобализације. Позитивни ефекти глобализације се стално истичу од оних
који уживају у свим добитима тог процеса, али све већи број незапослених и
сиромашних цијелог свијета постављају реална питања успјешности тог процеса. Ти
процеси иду од развијених земаља ка оним који ове процесе доживљавају као нови
колонијализам, масовно сиромаштво, губљење културног и националног индентитета.

1. Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɢ ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɚ

ɉɨʁɚɦ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ

Крајем 70-их и почетком 80-их година прошлог вијека у свијету се почео

развијати процес који је до краја ХХ вијека прекрио планету са свим својим појавним
облицима и данас представља један од најчешће спомињаних појмова. Овај процес који
је настао по вертикали и хоризонтали у међународним односима није ни до данас у
потпуности дефинисан. То је процес ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ.1
Нормално да код једног оваквог процеса, који је свеобухватан, има оних који су
у потпуности „ɡɚ“ и оних који су „ɩɪɨɬɢɜ“. Први сматрају да је глобализација
истински процес који је са својим карактеристикама захватио читаву планету у свим
областима друштвеног дјеловања. Сматрају да је то нова појава која води ка
интеграцији свијета. Други сматрају да то није процес већ осмишљени пројекат
утицајних група који остварују своје циљеве, превасходно као „ɚɦɟɪɢɤɚɧɢɡɚɰɢʁɭ“
свијета. Сам процес глобализације је далеко шири и нико не може бити искључиво ни
ɡɚ, ни ɩɪɨɬɢɜ исте јер примјери у транзицијским државама показују да након почетних
одушевљења глобализацијом у транзицији брзо је дошло до разочарења и повећања
њених противника.2
У литератури о глобализацији, која је веома велика, дато је доста разних
дефиниција. Све те дефиниције полазе од одређених претпоставки и погледа према том
процесу као позитивном или негативном. Многе дефиниције се баве само појединим
аспектима глобализације, односно да ли су из економских или пак културних области
истраживања или неких других области и настоје да дефиниције прилагоде тим
погледима. Тако Гиденс истиче: „глобализација се може дефинисати као
интезификација друштвених односа на светском плану, која повезује удаљена места на
такав начин да локална збивања уобичавају догађаји који су се одиграли километрима
далеко и vice versa“.3

1
Појам глобализација се повезује са појмовима: латински globus, француски global – целокупан, укупан;
М. Вујаклија, Ʌɟɤɫɢɤɨɧ ɫɬɪɚɧɢɯ ɪɟɱɢ ɢ ɢɡɪɚɡɚ, Београд, „Просвета“, 1976, стр.176.
2
М. Ромић, Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɢ ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɚ, Бања Лука, „Дефендологија центар за безбједоносна,
социолошка и криминолошка истраживања“, 2007, стр. 5 – 6.
3
Е. Gidens, Posledice modernosti, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998, str. 69.

328
 Веома је тешко одредити прецизну и тачну дефиницију глобализације, вријеме
и мјесто настанка тог појма, као и то колико је она распрострањена у свим областима
друштвене дјелатности. Гиденс напомиње да: „термин глобализације је дошао ниоткуд,
да буде свугде“.4
По њему главни узроци све веће глобализације су:
x пад комунизма, односно кретање бивших социјалистичких земаља ка
политичким и економским системима запада; то је и узрок, али и сам резултат
глобализације;
x пораст међународних и регионалних механизама владавине;
x међународне владине и невладине организације.5
У литератури се појављују три различите школе, односно групе аутора који се
баве глобализацијом и који се дијеле на ɯɢɩɟɪɝɥɨɛɚɥɢɫɬɟ, ɫɤɟɩɬɢɤɟ ɢ
ɬɪɚɧɫɮɨɪɦɚɰɢɨɧɢɫɬɟ.
ɏɢɩɟɪɝɥɨɛɚɥɢɫɬɢ истичу да је глобализација потпуно ново доба људске
историје, које се карактерише глобалном економијом, глобалном политиком и
глобалним цивилним друштвом. По њима националне традиционалне државе су
неприродне и неодрживе. Главну улогу имају економски токови јер је глобализација
примарно економски феномен. Велике економске корпорације постају далеко шире и
јаче од националне државе. Тиме ɞɟɧɚɰɢɨɧɚɥɢɡɚɰɢʁɚ постаје стварна и ствара се ново
глобално цивилно друштво.6
За разлику од њих ɫɤɟɩɬɢɰɢ сматрају да је то само пројекат, „ɦɢɬ“ који није
донио ништа ново. Они сматрају да се у економији не дешава процес глобализације,
већ долази до појачане интеракције међу доминантно националним економијама које
су под контролом националних влада које регулишу међународне економске односе.
Они претежно испитују митове на којима почива теза о глобализацији и сматрају да
све већа продубљавања свјетских неједнакости и криза оповргава тезе хиперглобалиста
о глобалном управљању свијетом.7
Ɍɪɚɧɫɮɨɪɦɚɰɢɨɧɢɫɬɢ сматрају да је глобализација реалан процес те комплексан
и противријечан феномен. Глобализацијом је дошло до процеса који су уздрмали
свијет у свим областима и довели до појачаних глобалистичких процеса, али и до
националних јачања и повезивања. Они виде степенасту подјелу и повезаност
свјетских процеса који су захватили све области друштва и виде прилагођавање свих
процесу глобализације. 8
Глобализација је појам који користимо да бисмо описали промјене у
друштвима, култури и свјетској економији које доводе до драматичног пораста
међународне размјене. Глобализација представља скуп процеса који се одвијају
прелазећи границе националних држава и радећи на њиховој денационализацији. Све
нације на планети Земљи требали би се у блиској будућности наћи под једном
свјетском влашћу у ɧɨɜɨɦ ɫɜʁɟɬɫɤɨɦ ɩɨɪɟɬɤɭ, с једном свјетском религијом у новом
(некршћанском) добу (којег је огледало New Age). Ти процеси захватају политику,
привреду, науку, културу екологију, породицу и друштвене односе, нацију и језик,
спорт, религију и друго.9

4
Е. Gidens, Svet koji nam izmiþe: prvo predavanje, u (priredio V. Vuletić, Globalizacijɚ - Mit ili stvarnost,
Sociološka hrestomatija), Beograd, „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, 2003, str. 145.
5
E. Gidens, Sociologija, Beograd, „Ekonomski fakultet“, 2003, str. 59 - 60.
6
D. Held, Debate o globalizaciji, u (priredio V. Vuletić, Globalizacijɚ - Mit ili stvarnost, Sociološka
hrestomatija), Beograd, „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, 2003, str. 48 - 52.
7
ɂɫɬɨ, стр. 52 - 55.
8
ɂɫɬɨ, стр. 55 - 60.
9
Z. Milošević, Ruska pravoslavna crkva i globalizacija, Split, „Crkva u svijetu“, br. 40. (2005), str. 230.

329
 Насупрот оваквој глобализацији која тежи ка стварању једне супердржавне
глобалне заједнице, долази до процеса политичко-територијалног уситњавања
вишенационалних држава и стварања мањих релативно независних држава. Те
новонастале независне државе не представљају никакве значајне регионалне факторе
јер су по свим елементима „ɦɚɥɟ“. Ово је карактеристично за државе бившег Истока.10
Сам процес глобализације утиче на формирање политичких идеологија, али и
других идејних схватања и покрета (антиглобалистичких и сличних) и то што:
x глобализација има главне посљедице на национализам и друге идеолошке
покрете који свој индентитет темеље на етницитету;
x глобализација није неутрална идеолошка снага већ је повезана са
ɧɟɨɥɢɛɟɪɚɥɢɡɦɨɦ;
x глобализација производи низ опозиционих снага укључујући и ɪɟɥɢɝɢʁɫɤɢ
ɮɭɧɞɚɦɟɧɬɚɥɢɡɚɦ.11
Треба напоменути да глобализација сама по себи није негативна, али самим тим
ни позитивна појава. Она, међутим „може бити иструментализована од стране
монополских снага у савременом свету и злоупотребљена у неоимперијалне сврхе
доминације и покоравања народа, а против човјечности“.12
На основу овога може се рећи да је глобализација скуп сложених процеса који
обликују савремени свјетски систем.13
Нема универзалне дефиниције глобализације, али дефиниција коју даје Стегер
одражава суштину глобализације: „Глобализација се односи на мултидимензионални
скуп друштвених процеса који стварају, умножавају, проширују и појачавају
међуовисности и размјену широм свијета док истовремено код људи његују све већу
свијест о све дубљим везама између локалног и удаљеног“.14

ɋɚɜɪɟɦɟɧɚ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɢ ʃɟɧɢ ɚɤɬɟɪɢ

Из свега овога видљиво је да је процес глобализације у великом замаху и да

креира друштвена збивања. Јасно је да је он велик и несагледив и да се различито
доживљава и тумачи. Глобализација представља основу савремене Западне
ɧɟɨɥɢɛɟɪɚɥɧɟ ɢɞɟɨɥɨɝɢʁɟ и средство остваривања те идеологије. Многи сматрају да је
глобализација данас прерасла у ɢɞɟɨɥɨɝɢʁɭ, а да се ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɦ намеће као ново
рјешење за срећу, благостање и богатство свих људи.15
Данас у Западном свијету појам глобализације подразумијева постојање четири
значајна процеса:
x отварање нових ɬɪɠɢɲɬɚ, гдје се размјена роба и капитала одвија на глобалној
разини;
x употреба нових ɫɪɟɞɫɬɚɜɚ ɤɨɦɭɧɢɤɚɰɢʁɟ (интернет, мобилни телефони,
масмедији);
x преузимање водеће улоге у тим процесима ɦɟʄɭɧɚɪɨɞɧɢɯ трговачких
организација, мултинационалних компанија с неограниченом привредном моћи,
глобалних мрежа комуникације и контроле као и улоге тзв. невладиних
организација;

10
M. Grčić, Politiþka geografija, Beograd, „Geografski fakultet“, 2000, str. 125.
11
E. Hejvud, Politiþke ideologijɟ, Beograd, „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, 2005, str. 24.
12
Lj. Mitrović, Opšta sociologija, Beograd, „Institut za političke studije“, 2003, str. 212.
13
I. Pantelić, V. Pavićević, V. Petković, G. Milovanović, Aspekti globalizacije, Beograd, „Beogradska
otvorena škola i Dosije“, 2003, str. 172.
14
M. B. Steger, Globalizacija, Sarajevo, „Šahinpašić“, 2005, str. 13.
15
Z. Milošević, Ruska pravoslavna crkva i globalizacija, Split, „Crkva u svijetu“, br. 40. (2005), str. 231.

330
x нова ɩɪɚɜɢɥɚ и ɩɪɨɩɢɫɢ који регулишу мећународне, мултилатералне споразуме,
трговину, услуге, интелектуално власништво.16
И поред тога постоје и друга гледишта на тај процес која не гледају позитивно
на глобализацију већ се критички односе према њој, односно наводе „лажи
глобализације“. Те лажи су:
x лаж о наступању неког „ɧɨɜɨɝ ɞɨɛɚ“ на Земљи;
x лаж о томе да ће човјечанство постати јединствена биолошка популација,
односно да ће се све расе стопити у једну ɧɚɞɪɚɫɭ;
x тврдња да је процес глобализације пријеко потребан и неизбјежан;
x четврта лаж глобализма јесте поставка да ће се у систему новог свјетског
поретка све државе и народи имати једнака права и могућности, односно да ће
наступити свеопшти процват и благостање.17
Самој појави и развоју глобализације претходили су разни политички, и
друштвени догађаји, али и информационе технологије и невјероватна научна
достигнућа превасходно у овладавању савременом технологијом. Можемо да кажемо
да су процесу глобализације посебно допринијели:
x убрзани развој ɬɟɯɧɨɥɨɝɢʁɟ који је довео велике промјене у области производње,
комуникација, образовања, слободног времена и олакшао финансијске активности на
међународном нивоу и ефикасну реализацију профитабилних интереса;
x колапс читавог ɫɢɫɬɟɦɚ ɜɪɢʁɟɞɧɨɫɬɢ, идеја и очекивања у земљама реалног
социјализма разбијањем њихових институција и привреда и наметањем
неолибералног капитализма као једине алтернативе;
x дјеловање ɧɚʁɦɨʄɧɢʁɢɯ ɞɪɠɚɜɚ, пре свега САД, и међународних организација
које показију да глобализација представља снажну идеологију и план
економских моћника.18
Сви ти процеси су имали и имају своје актере који су допринијели великој
брзини и распрострањености глобализације. У процесу глобализације значајну улогу
имају:
x ɬɪɚɧɫɧɚɰɢɨɧɚɥɧɟ ɤɨɪɩɨɪɚɰɢʁɟ које преузимају власт над свјетском
производњом, обртом добара, капитала и информација;
x ɧɚɞɧɚɰɢɨɧɚɥɧɟ ɪɟɝɢɨɧɚɥɧɟ ɢɧɬɟɝɪɚɰɢʁɟ, ɨɪɝɚɧɢɡɚɰɢʁɟ ɢ ɢɧɫɬɢɬɭɰɢʁɟ које
преузимају значајан дио послова из надлежности националних држава и
урушавају њихов суверенитет;
x ɩɨɥɢɬɢɱɤɢ, ɟɤɨɧɨɦɫɤɢ ɢ ɜɨʁɧɢ ɫɚɜɟɡɢ који стварају одређене монополе и
продубљују неравнотежу у међународним односима;
x ɧɟɜɥɚɞɢɧɟ ɨɪɝɚɧɢɡɚɰɢʁɟ, које обављају низ активности на планетарном нивоу,
али се јављају и као корективни, а често као и дестабилизирајући фактор у
унутрашњој политици нарочито у земљама транзиције;
x ɰɪɤɜɟ, ɪɟɥɢɝɢʁɫɤɢ ɢ ɩɚɪɚɪɟɥɢɝɢʁɫɤɢ ɩɨɤɪɟɬɢ који су увијек имали претензију
на што значајнију улогу на планетарном нивоу, али развојем средстава
масовних комуникација и саобраћаја њихове тежње том циљу се све више
испољавају;
x ɤɭɥɬɭɪɧɢ ɢ ɫɭɛ-ɤɭɥɬɭɪɧɢ ɩɨɤɪɟɬɢ који убрзавају културне процесе и стварају
масовну културу, по мјери и укусу потрошачког друштва које намеће

16
ɂɫɬɨ, стр. 230 - 231.
17
ɂɫɬɨ, стр. 231 - 233.
18
Ј. Базић., ɋɬɪɭɤɬɭɪɚɥɧɟ ɩɪɨɦɟɧɟ ɢ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɫɤɢ ɩɪɨɰɟɫɢ ɭ ɫɚɜɪɟɦɟɧɨɦ ɞɪɭɲɬɜɭ, Београд,
„Српска политичка мисао“, број 3-4/2006, стр. 81.

331
 вриједности, културне обрасце и прототипове живота најразвијенијих земаља
Запада пре свега САД;
x ɬɪɚɧɫɧɚɰɢɨɧɚɥɧɟ ɬɟɯɧɨɥɨɲɤɟ ɢ ɫɚɨɛɪɚʄɚʁɧɟ ɰʁɟɥɢɧɟ које групишу многе
привредне гране и обезбјеђују убрзани проток роба, информација и људи;
x ɜɟɥɢɤɢ ɢɧɮɨɪɦɚɬɢɱɤɢ ɫɢɫɬɟɦɢ, ɢɧɬɟɪɧɟɬ ɢ ɞɪɭɝɟ ɟɥɟɤɬɪɨɧɫɤɟ ɦɪɟɠɟ ɧɚ
ɩɥɚɧɟɬɚɪɧɨɦ ɧɢɜɨɭ које убрзавају проток информација, олакшавају пословање
и чине доступним неисцпан извор информација за масу грађана широм планете;
x ɦɚɫɨɜɧɢ ɦɟɞɢʁɢ који различитим садржајима непрекидно информишу људе у
цијелом свијету.19
Савремени свјетски систем у потпуности је заснован на глобализацијским
процесима који су креирани у Западном друштвеном систему којим доминира
савремена техника и тежња ка успостављању својих образаца друштвеног понашања.
Ово се најбоље види из Печујлићевог закључка: „Успон Запада, његова потпуна
технолошко-економска и војна надмоћ, преломни је моменат у историји глобализације.
Талас који започиње у ,дугом’ 16. веку претвара се у незадрживу плиму која ће
преплавити све земље света и створити модеран ,светски систем’“.20

Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɦ ɢ ɚɧɬɢɝɥɨɛɚɥɢɡɚɦ

Глобализација је омогућила особама, групама и друштвима да живе брже и

отвореније и срушила националне границе и угрозила постојање суверенитета,
територијалног интегритета и слобода. Животи грађана путем савремене технологије
доступни су јавности и сваки појединац је на неки начин у могућности да посредством
комуникацијских средстава буде актер догађаја на другом крају планете. Свјетска
збивања, добра или лоша, пренијела су се у домаћинства широм цијелог свијета и тиме
утичу на нашу перцепцију догађаја. Ми смо постали становници глобалног свијета.
Појам ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ је уско повезан са појмом ɝɥɨɛɚɥɢɡɦɚ. Под глобализмом,
Урлих Бек подразумијева идеологију неолиберализма и владавине свјетског тржишта,
а под глобалношћу сматра да ми већ дуго живимо у свјетском друштву.21
Глобализам представља доминантну идеологију неолибералног схватања
глобализације. Наметање свега онога што доноси западно друштво у свим областима
људског дјеловања, као и стварање наднационалних и наддржавних институција ипак
има и своје противнике. Велики раскорак између идеологије и стварног стања доводи
до појава других друштвених група који преносе јавности своје погледе, идеје и
увјерења. Методи остваривања тих идеја су различити и крећу се у широком спектру
различитих активности.22
Тако глобализацијски процеси и догађаји у свијету доводе до стварања
„непријатеља“, тј. људи и организација који се супротстављају овим процесима. Ти
ɚɧɬɢɝɥɨɛɚɥɢɫɢɱɤɢ ɩɨɤɪɟɬɢ су веома јаки у западним државама односно државама
које и доминирају глобализацијом. Они су надахнути идејама социјализма, анархизма и
екологије. За разлику од развијених западних држава, глобализација се у земљама у
развоју схвата као одређена форма западног, односно америчког империјализма, као
„американизација“ и „вестернизација“ свијета. То је веома изражено у исламским
државама јер се ту глобализација схвата као процес хришћанске борбе против ислама и
његових вриједности.

19
ɂɫɬɨ, стр. 82.
20
М. Pečujlić, Globalizacija – dva lika sveta, Beograd, „Gutenbergova Galaksija“, 2002, str. 41.
21
М. Ромић, Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɢ ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɚ, Бања Лука, „Дефендологија центар за безбједоносна,
социолошка и криминолошка истраживања“, 2007, стр. 19.
22
M. B. Steger, Globalizacija, Sarajevo, „Šahinpašić“, 2005, str. 111.

332
 Разни покрети у свијету нису у стању да зауставе или промјене токове
глобализације прије свега јер су разбијени на велики број мањих група и немају јачу
политичку подршку нити циљеве. Најчешће се појављују као демонстранти приликом
одржавања самита развијених земаља који третирају глобална свјетска питања као, на
примјер, у Давосу, кад се одржавају самити ɋɜʁɟɬɫɤɨɝ ɟɤɨɧɨɦɫɤɨɝ ɮɨɪɭɦɚ или
састанци земаља чланица Ƚ7, Ƚ8 или Ƚ20.23
Овакве организације се различито доживљавају, а како то виде противници
јасно је видљиво из сљедећег: „Састанак нових господара света, економски форум у
Давосу постао је Мека хиперлиберализма, престоница мондијализације и централно
стециште једноумља“.24
Ти протести су доста оштри и понекад насилни, али у суштини су веома кратки
(изазвани неким самитом), а не дуготрајни (као протести у САД под називом
„ɨɤɭɩɢɪɚʁɦɨ ȼɨɥɫɬɪɢɬ“). Протести успијевају да скрену пажњу јавности на
глобализацију и да поставе питање преиспитивања савјести моћника. Они веома
успјешно користе савремене технологије као што је ɂɧɬɟɪɧɟɬ или разне друштвене
мреже путем којих стварају антиглобалистичке групе и организују све активности.
Када овако гледамо на ствар видљиво је да ни антиглобалистички процеси не могу без
употребе глобализације, односно њених средстава (ɂɧɬɟɪɧɟɬɚ и разних друштвених
мрежа) и тиме и антиглобалистички покрет постаје глобалан.
Глобализација је довела до стварања супротних и супротстављених покрета
који, да би опстали, позивају на нестанак другога. Кретање глобализације доводи до
промјена у друштву и увијек ће бити људи који би хтјели да имају континуитет у
друштвеном кретању и оних који би хтјели промјене. Да би се ријешила одређена
питања потребно је пуно напора и разговора уз увелико излизани компромис. Но то
доводи до промјена јер „модерна друштва су осуђена на промене“.25
Глобализам идеолошки предводи глобализацију, али ствара и ɚɧɬɢɝɥɨɛɚɥɢɡɚɦ
као идеологију оних друштвених група који носе нове процесе и промјене. Да ови
процеси доводе до стварања других покрета, идеологија и организација потпуно је
јасно и све је то израженије у новије вријеме. Тако глобализација коју су покренуле
САД добија сасвим другачији изглед. Наиме све више се интегришу државе које не
улазе у Западни блок. Тај нови свијет, поред нагомиланих антагонизама, супарништва
и вјерских нетрпељивости, постаје „ɫɜɟɬ ɛɟɡ Ɂɚɩɚɞɚ“.26

Ƚɟɨɩɨɥɢɬɢɤɚ ɢ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ

Одавно је наука дефинисала однос географије и политике као двије цјелине које
имају веома испреплетену и заједничку историју кроз геополитику. Геополитиком су
се многи бавили током њеног развоја и зато су и различита њена дефинисања. Као
једну цјеловиту и садржајну дефиницију можемо да наведемо да је: „геополитика
наука о утицају природе једне земље (географског положаја, климе, тла, воде и др.) и

23
ɋɜʁɟɬɫɤɢ ɟɤɨɧɨɦɫɤɢ ɮɨɪɭɦ – основан 1971. године и састаје се једном годишње у Давосу. Највише
тијело је Оснивачки одбор од 22 члана.
Ƚ7 - сачињавају: САД, УК ВБ, Канада, Јапан, Њемачка, Италија и Француска.
Ƚ8 - поред чланица групе Г7 ту је Русија (њиховим састанцима присуствује и ЕУ).
Ƚ20 - сачињавају Аргентина, Аустралија, Бразил, Канада, Кина, Француска, Њемачка, Индија,
Индонезија, Италија, Јапан, Мексико, Русија, Саудијска Арабија, ЈАР, Јужна Кореја, Турска, УК ВБ,
САД и ЕУ.
24
И. Рамоне, Ƚɟɨɩɨɥɢɬɢɤɚ ɯɚɨɫɚ, Београд, „Институт за геополитичке студије“, 1998, стр. 55.
25
V. Pavlović, Društveni pokreti i promene, Beograd, „JP Službeni glasnik“, 2006, str. 91.
26
З. Милошевић, ɋɜɟɬ ɛɟɡ Ɂɚɩɚɞɚ, Бијељина, „Слобомир П. Универзитет“, 2010, стр. 22.

333
њене економско-друштвене, политичке и културне надградње на историјски развој
једне нације и на њен међународни положај“.27
Овим је видљиво да се свјетска збивања у прошлости и садашњости дешавају
око економских, друштвених, културних и политичких питања на одређеном
географско-климатском подручју, те тиме утичу на развој једне нације и одређују њен
међународни положај. Многи теоретичари геополитике су настојали да одреде
најзначајније географске цјелине којима треба овладати да би се владало свијетом.
Савремене теорије полазе од учења Сер Халфорда Макиндера који је формулисао
најважнији геополитички закон: „Онај ко контролише Источну Европу, има предност
над heartland-om; онај ко има превласт над Светским Острвом има превласт над
светом“.28
Данашња геополитка је доста јасна и препознатљива. Многи теоретичари се
баве њоме и настоје да са разних позиција прикажу њену праву слику. Стога су и
њихове теорије различите јер стављају у први план своје интересе и на њима креирају
основе геополитике. Сви они одређују регионе који су значајни за даљи развој односа у
свијету. Дефинисане су и геополитичке групације: НАТО на челу са САД-ом, ЕУ и
разне организације које настају под окриљем евроатланских интеграција, Евроазија
предвођена Русијом и њене организације, Кина, Индија, исламски свијет, група БРИКС
и други. Оваква сврставања дају за право Сејмуелу Хантингтону који, пишући о
савременим сукобима, полази од основе да ће преовладавајући извор сукоба у
будућности бити у ɤɭɥɬɭɪɢ. Он види да ту постоје највеће разлике између
цивилизација и религија и да на тим основама долази до обликовања нове
геополитичке карте свијета.29
Хантингтон свјетску цивилизацију дијели на неколико потенцијалних
цивилизација које су саме по себи супротстављене по свим основама, а превасходно
религијским и културним. Те цивилизације су: ɚɬɥɚɧɬɢɫɬɢɱɤɚ; ɫɥɨɜɟɧɫɤɨ -
ɩɪɚɜɨɫɥɚɜɧɚ; ɤɨɧɮɭɱɢʁɚɧɫɤɚ (кинеска); ʁɚɩɚɧɫɤɚ; ɢɫɥɚɦɫɤɚ; ɯɢɧɞɭɢɫɬɢɱɤɚ;
ɥɚɬɢɧɫɤɨɚɦɟɪɢɱɤɚ, и ɚɮɪɢɱɤɚ. Његова основна теза је да ће Запад бити и даље суочен
са остатком свијета што према тренутним свјетским догађајима треба узети као реално
и истинито. За разлику од Хантингтона, геополитичар Фукујама заступа становиште да
је наступило вријеме јединствене општечовјечанске цивилизације засноване на теорији
ɦɨɧɞɢʁɚɥɢɡɦɚ. 30

ɉɨʁɚɦ ɢ ɤɚɪɚɤɬɟɪɢɫɬɢɤɟ ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɟ

Ɍɪɚɧɡɢɰɢʁɚ је процес прелажења из једног стања у друго. То је уобичајни назив

за свеколику трансформацију постсоцијалистичких држава Источне, Централне и
Југоисточне Европе. Сам процес почео је крајем осамдесетих и почетком деведесетих
година ХХ вијека са друштвеним реформама у тадашњим социјалистичким државама.
Та трансформација има специфична обиљежја у свим областима друштвеног живота, а
нарочито је изражена у политичкој, економској, културној и духовној сфери.
Не постоји један универзални модел транзиције, већ се ради о великом броју
транзицијских процеса који су увелико обиљежени карактеристикама друштвеног
система у којем се дешавају. Уколико се посматра ситуација на Балкану може се

27
Н. Вуковић, Ʌɨɝɢɤɚ ɢɦɩɟɪɢʁɟ – ɇɢɤɨɥɚɫ ɋɩɚʁɤɦɚɧ ɢ ɫɚɜɪɟɦɟɧɚ ɚɦɟɪɢɱɤɚ ɝɟɨɩɨɥɢɬɢɤɚ, Београд,
„Конрас / Нација прес“, 2007, стр. 33.
28
А. Дугин, Ɉɫɧɨɜɢ ɝɟɨɩɨɥɢɬɢɤɟ 1 – Ƚɟɨɩɨɥɢɬɢɱɤɚ ɛɭɞɭʄɧɨɫɬ Ɋɭɫɢʁɟ, Београд, „Екопрес“, 2004, стр.
21.
29
S. Hantington, Sukob civilizacija, preuzeto sa www.2shared.com/…/semjuel_hantington_sukob_civil.html
30
M.Sakan, Geopolitika u savremenom svetu, Banja Luka, „NUBL“, 2012, str. 77 - 78.

334
видјети да је за сад једино Словенија та која се опредијелила за комбинацију
либерално-демократског и социјал-демократског модела друштвеног развоја. Она је
напредовала у транзицији док су остале државе доживјеле регресију. Словенија,
Пољска, Чешка и Мађарска су најбрже напредовале у транзицији и изашле из ње са
позитивном стопом раста, док су остали имали доста негативног искуства у овом
процесу.31
Без обзира што је процес транзиције присутан и видљив свугдје, нема неке
специфичне дефиниције транзиције, јер су и сами актери који учествују у транзицији
веома различити. Сагледавање транзиције се превасходно своди на сагледавање
економских резултата и политичких промјена који најбоље осликавају једно друштво.
Често се занемарују неки други аспекти транзиције као што су морални погледи на
промјене друштва. Исто тако културни, језички, вјерски, образовни и сви други
аспекти долазе под удар економско-политичких показатеља. Моралност таквог
гледања је упитна јер смо свједоци да се свакодневно појављују армије незапослених,
бескућника и сиромашних не само у транзицијским државама већ и веома богатим и
развијеним државама. Тај нови капитализам само репродукује сиромаштво и проблеме
и истовремено доводи до појаве стварања једног малог броја хипербогатих који на
сумњиви начин то и постају. Они се намећу као лидери који креирају сва друштвена,
економска и политичка кретања.
Једно од кључних питања је и то да ли се такав облик капитализма могао
превазићи и пронаћи пут који би објединио све позитивне одлике претходних система,
као и да прихвати све позитивно од капитализма? Но то није било могуће јер су
утицаји „са стране“ били велики. Има се осјећај да је таква транзиција наметнута од
стране јаких капиталистичких организација, прије свега великих компанија које су
предњачиле чак и испред својих држава.
Пуно се процеса и кретања у друштву покрива појмом транзиција. Сви су
очекивали као крајње резултате тих промјена нешто боље, праведније, моралније,
нешто ново. То ново је требало да донесе равноправност или да задржи неке „термине“
које смо често у социјализму понављали, а данас заборавили. Просто речено то је
прелаз из једног система у други или једне историјске епохе у другу. То само по себи
не подразумијева да тај прелаз треба бити добар и треба да донесе боље друштву. Тај
процес транзиције је у суштини завршен у већини држава које су прелазиле из
социјализма у капитализам. Већина држава у транзицији је покренула и разне ɪɟɮɨɪɦɟ
и то: пореску реформу, реформу банкарског система, школства, судства, здравства,
војске, полиције и др.
Све ово и још више треба да доведе до повећања производње, успостављања
ефикасног социјалног система и цивилног друштва, побољша екологију, повећа
животни стандард грађана и омогући брзо интегрисање у евроатланске институције. За
све земље које су претендовале да буду чланице ЕУ процес транзиције представљао је
први корак ка испуњавању такозваних „ɤɨɩɟɧɯɚɲɤɢɯ ɤɪɢɬɟɪɢʁɭɦɚ“ које је Европски
савјет донио још 1993. године. Ријеч је о сету економских и политичких стандарда чије
је испуњавање омогућавало пуноправно чланство у ЕУ. Ти критеријуми су:
x стабилност институција гараната демократије;
x владавина права;
x људска права;
x поштовање и заштита мањина;

31
М. Стојадиновић, П. Матић, Ɂɟɦʂɟ ɭ ɜɪɬɥɨɝɭ ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɟ, Београд, „Српска политичка мисао“, број
4/2009, стр. 309.

335
x постојање функционалне тржишне привреде као и капацитета да се издржи
притисак конкуренције и тржишних снага у оквиру Уније;
x способност да се прихвате обавезе чланства укључујући посвећеност
политичким, економским и монетарним циљевима Уније.32
Јасно нам је да државе које су ушле у транзицију нису имале исте економске,
као ни социјалне, културне и друге карактеристике. На основу промјена у тим
државама можемо условно да видимо два начина на који је спроведена транзиција.
Први начин је у развијеним земљама и то претежно Централне Европе
(Мађарска, Пољска, Чешка, Словачка и Словенија) и Прибалтичке државе. Ове државе
су успјеле да изведу убрзанију либерализацију и приватизацију и да достигну одређени
степен привредне стабилизације. Развиле су потребну инфраструктуру и на тај начин
олакшале дјеловање тржишта и подстакнуле привредни раст. Све их је то довело и до
чланства у НАТО савез и Европску Унију.
Другу групу сачињавају државе са мање развијеном привредом и које су имале
и друга велика социјална ограничења, привредну нестабилност и нестабилност
политичког система. Поред тога већина ових држава је имала и ратна збивања на својој
територији или одређене сукобе политичког или вјерског карактера. Те државе су:
Хрватска, БиХ, Србија, Црна Гора, БЈР Македонија, Албанија, Бугарска, Румунија и
све остале транзицијске државе настале на тлу Совјетског Савеза (искључујући
Прибалтичке државе). Овдје је транзицијска рецесија трајала дуже него у државама
Централне Европе, а кумулативни пад БДП је у просјеку износио око 30% у односу на
ниво из 1989 године, што је двоструко више него у државама Централне Европе. Иначе
бруто домаћи производ по глави становника држава Југоисточне Европе износио је
33% просјека ЕУ 1990. године, али је осам година касније усљед транзицијске рецесије
пао на 24% тог просјека. То значи да би овим државама требало око 50 година да би, са
константним растом БДП од 5% годишње, достигле просјечан БДП по глави
становника у Европској унији.33
Главни предуслови који се морају испунити да би се постигла успјешност
транзиције су:
x формирање слободног тржишта које неће никаквим границама и царинама
штитити домаћу производњу. Оно би требало да се штити цијеном и квалитетом
јер је то једини начин да она буде конкурентна на међународном тржишту;
x стабилна конвертибилна валута;
x коректна (у смислу закона који су за све важећи) и стимулативна фискална
политика (у смислу да даје пореске олакшице онима који улажу у проширење
капацитета чиме омогућавају отварање нових радних мјеста).34
Транзицију не треба посматрати као јединствен процес, већ као два упоредна и
комплементарна процеса. То су процеси којима се истовремено изграђују ɞɟɦɨɤɪɚɬɫɤɟ
ɢɧɫɬɢɬɭɰɢʁɟ и полажу темељи ɬɪɠɢɲɧɟ ɟɤɨɧɨɦɢʁɟ. Први процес није потпун без
другога, а други није могућ без првога. У земљама које нису успјеле да успоставе
правну инфраструктуру која обезбјеђује слободну иницијативу и демократско
одлучивање, како у економским, тако и у политичким условима, тржиште не може
функционисати ефикасно. На основу података EBRD (European Bank for Reconstruction
and Development) који показују оцјену напретка процеса транзиције по земљама и
регионима може се видјети да је просјечна оцјена држава Западног Балкана 2,67,
32
http://ec.europa.eu/enlargement/enlargement_process/accession_process/criteria/index_en.htm
33
D. Savin, Karakteristike tranzicije - Zemlje Centralne Evrope i Jugoslavije, u (Zbornik radova, priredili
Lopadić D., Bajić V., Srbija i Crna Gora na putu ka EU), Beograd, „Evropski pokret u Srbiji“, 2003, str. 223.
34
Д.Вејиновић, Ɍɟɨɪɢʁɚ ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɟ ɢ ɞɪɭɲɬɜɟɧɚ ɤɪɢɡɚ, Београд, „Социолошки преглед“, 1-2/2004,
стр. 41- 42.

336
Источног Балкана 2,85, земље Вишеградске групе 3,44, земље ЦИС 2,57 и земље
Балтика 3,21.35
Објективно условљени дијелови транзиције и они дијелови транзиције који
представљају допринос владе, која носи транзицију, били су различити у зависности од
државе. То је због тога што је и социјализам у тим државама био различит од онога
који су имале државе бившег СССР-а (око 75 година), па до неких 40 година у источно
европским државама, до тога који је био у СФРЈ, тј представљао неки облик
„ɫɨɰɢʁɚɥɢɫɬɢɱɤɨɝ ɤɚɩɢɬɚɥɢɡɦɚ“. Све је то, и још многи други фактори, условило да и
биланс транзиције није исти већ је веома различит. Најуспјешније су биле Пољска,
Чешка, Словенија и три балтичке државе, а остале су јако заостале на путу транзиције.

2. Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɢ ɞɪɭɲɬɜɟɧɟ ɩɪɨɦʁɟɧɟ

ȿɤɨɧɨɦɫɤɚ ɫɬɪɭɤɬɭɪɚ ɞɪɭɲɬɜɚ

Процеси глобализације и транзиције су првенствено проистекли из потреба за

економским промјенама у дотадашњим социјалистичким државама. Циљ тих промјена
био је да се побољша стандард и услови живота у тим државама тј. да се социјална
стабилност задржи, која је, као и остало, зависила од промјена у сфери економије. И
као што је видљиво на графикону десио се велики број промјена у преласку из
социјализма у капитализам.
Економске одреднице нису биле у свим транзицијским државама исте, али оне
представљају основу за показивање успјешности процеса у тим државама. На основу
тога неке државе су привеле транзицију крају, а неке су застале у времену или су касно
у њу и ушле (многи сматрају да је транзиција у Србији почела тек 2000. године тј. када
су отпочеле „демократске промјене“).

35
V. Petković, Tranzicija u Srbiji - osam godina reforme, Leskovac, „Srpski Ekonomski Forum“, 2008, str. 4.
У земље Западног Балкана убројане су: Хрватска, Србија, БиХ, БЈР Македонија, Црна Гора и Албанија;
Источни Балкан убраја Бугарску и Румунију, земље Вишеградске групе су: Чешка, Словачка, Мађарска,
и Пољска,; ЦИС обухвата Русију Украјину и Јерменију, а Балтик су: Естонија, Литванија и Летонија.

337
 Ƚɪɚɮɢɤɨɧ 1. ɉɪɨɦʁɟɧɟ ɭ ɟɤɨɧɨɦɫɤɨʁ ɫɮɟɪɢ ɞɪɭɲɬɜɚ36

Основна економска обиљежја социјализма су била у друштвеној (државној)

својини са централизованим планирањем и великим упливом комунистичке партије у
све послове, па и у економију. За разлику од тога капитализам се заснива превасходно
на приватној својини и тржишту са основним циљем остваривања што већег ɩɪɨɮɢɬɚ,
односно зараде која је пунила приватне џепове, али и путем ɩɨɪɟɡɚ и државне благајне.
Велики прелазак, који је требао да у транзицији промјени стуктуру власти и
управљачког менаџмента, у многим случајевима није донио позитивне резултате јер су
многи политички кадрови постали менаџери и експерти те су тиме и приватизације
имале у многим случајевима негативан резултат. Загарантованост примања и
социјалних бенифиција врло брзо је нестала што је довело до повећања незапослености
и сиромаштва у транзицијским државама.
Бруто друштвени производ (БДП) је исто тако прошао различит пут и послије
економске стабилизације те државе почињу да исказују раст БДП на годишњем нивоу,
али и по глави становника. Развој технологија и информационо доба убрзало је процесе
и довело до повећања продуктивности, но економска криза посљедњих година показује
све незрелости транзицијских држава које пролазе кроз тешки развојни период. То све
се одражава на економију, а тиме директно и на животни стандард и социјални статус
грађана који је још увијек далеко иза развијених западних држава.

36
M. Стојадиновић, П. Матић, Ɂɟɦʂɟ ɭ ɜɪɬɥɨɝɭ ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɟ, Београд, „Српска политичка мисао“, бр.
04/2009, стр. 311.

338
 ɉɪɚɜɧɨ-ɩɨɥɢɬɢɱɤɚ ɫɬɪɭɤɬɭɪɚ ɞɪɭɲɬɜɚ

Глобализација представља и један политички процес јер се и у тим промјенама

стварају нови погледи на мјесто и улогу власти, парламента, начина избора, цивилног
друштва и других одлика једног политичког система. Политичка глобализација је
тијесно повезана са економском јер се данашњи политички ставови не желе наметати
силом већ економијом. Промјене у економским односима доводе и до политичко-
правних промјена. Моћне ɦɭɥɬɢɧɚɰɢɨɧɚɥɧɟ ɤɨɦɩɚɧɢʁɟ, које господаре економијом
свијета, наметнуле су и своје политичке погледе и успоставиле образце ко је добар, а
ко није, а све у сврху остваривања својих циљева тј. профита и владања. Оне стварају
неке нове владе које ће радити у њиховим интересима, бити им вјерни и штитити
њихов капитал.

Ƚɪɚɮɢɤɨɧ ɛɪ.2 ɉɪɨɦʁɟɧɟ ɭ ɩɪɚɜɧɨ-ɩɨɥɢɬɢɱɤɨʁ ɫɮɟɪɢ ɞɪɭɲɬɜɚ37

Карактеристике политичко-правног система у социјализму огледале су се кроз

јаку и централизовану власт која се темељила на једнопартијском систему. Тај начин
функционисања је био прожет кроз све правосудне институције и институције присиле
и тиме је омогућивано да политичка олигархија и елита стално буде на власти.
Промјене система су коријенито промијениле увођењем вишепартијског политичког
система и начина избора и формирања законодавне и извршне власти. Велики значај
добија ɰɢɜɢɥɧɨ ɞɪɭɲɬɜɨ, слобода ɦɟɞɢʁɚ и мишљења.
Но и увођењем ових промјена долази и до одређених злоупотреба јер и ту
долази до ɤɨɪɭɩɰɢʁɟ, ɦɢɬɚ, ɧɟɩɨɬɢɡɦɚ и свих негативних појава. Након таласа
одушевљења са овим промјенама настало је једно захлађење у развоју политичког

37
ɂɫɬɨ, стр. 312.

339
система. Те неправилности се све више препознају од стране грађана који своје
незадовољство изражавају и кроз излазност на изборе. Све мањи број грађана излази на
изборе јер је свјестан да није у могућности да било шта промијени. Исказујући своју не
заинтересованост за политички живот, они још више омогућују разним олигархијама
да управљају свиме па и њима самима. Тиме се губи вјера у демократију, владавину
права и правну државу.

ɉɨɞɪɭɱʁɟ ɤɭɥɬɭɪɟ

Ријеч ɤɭɥɬɭɪɚ (л. „cultus“ - „гајење“, „његовање“, „обрађивање“ земље), данас

се употребљава у веома широком значењу, но класичну дефиницију културе је дао
Тејлор, а она гласи: „култура је такав склоп који укључује знање, вјеровање, умјетност,
морал, право, обичаје и било коју другу способност коју је човјек стекао као члан
друштва“.38
Култура једног друштва најбоље осликава то друштво. У социјализму је
преовладавала култура која је имала за циљ да велича достигнућа социјализма,
радничке партије и резултата побједе над фашизмом и да осликава један дух
колективног живота. У оним вишенационалним социјалистичким друштвима имала је
и циљ стварање културне равнотеже и то врло често и на нетачним основама. Култура
капитализма је опет на свој начин постављена ка капиталистичким вриједностима и
прокламовала слободе и демократију без цензуре и настоји да својим ставовима
укључи што веће масе у ширење капиталистичке идеологије. Глобализација је нашла
погодно тло у таквом приступу култури и свој велики и брзи продор може да захвали
таквом начину спровођења културе.

38
B. Kovačević, M. Romić, Elementi sociologije kulture, Banja Luka, „Defendologija centar za bezbjedonosna,
sociološka i kriminološka istraživanja“, 2010, str. 16 - 17.

340
 Ƚɪɚɮɢɤɨɧ ɛɪ.3. ɉɪɨɦʁɟɧɟ ɭ ɤɭɥɬɭɪɧɨʁ ɫɮɟɪɢ ɞɪɭɲɬɜɚ39

Културна збивања су итекако погођена процесима глобализације и транзиције.

Те промјене се могу посматрати ɩɨɡɢɬɢɜɧɨ, јер праве интеракцију свјетских култура,
али и ɧɟɝɚɬɢɜɧɨ јер намећу англозападну културу која потискује националне културе.

Ɉɞɧɨɫ ɩɪɟɦɚ ɪɟɥɢɝɢʁɢ

Религија осликава основне карактеристике друштва те повезује или раздваја

народе и државе. Ако свијет сагледамо по религијама онда ћемо примјетити и глобалну
повезаност држава на основу религије. Католици цијелог свијета су повезани без
обзира гдје живе јер имају једног вођу - ɉɚɩɭ. Остале водеће религије су мање или
више у истом хијерархијском положају, али немају ни приближно такаву моћ и утицај
као што то има католичка црква. Од свог успостављања велике религије намећу своје
погледе и на неки начин шире глобализацију. Но у транзицијском периоду доживљена
је велика експанзија ɫɟɤɬɢ и неких нових религија које желе да, предвођене процесима
глобализације, завладају свијетом. Често се начини доминирања мултинационалних
компанија поклапају са начинима дјеловања секти тј. испољавају велику агресивност и
одсуство толеранције, жељу за доминацијом и стварању богатства.
У борби за доказивање својих религијских принципа и пружања отпора
глобализацији поједине религије или групе посезају и за насилне методе отпора у циљу
очувања (наметања) својих религијских увјерења. Глобализација настоји религије
уједначити, спојити у неку заједничку, ɫɢɧɤɪɟɬɢɫɬɢɱɤɭ ɪɟɥɢɝɢʁɭ која би била
прихватљива за све народе и која би онда била у служби глобализацијских процеса.

39
M. Стојадиновић, П. Матић, Ɂɟɦʂɟ ɭ ɜɪɬɥɨɝɭ ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɟ, Београд, „Српска политичка мисао“, бр.
04/2009, стр. 313.

341
Папа Иван Павао II је приликом великог јубилеја 2000. године хришћанства позвао
представнике вјерских религија на молитву, највише за мир у свијету, али и за то да
сви заједно развијају своје религијске традиције и да не допусте да се оне напусте и да
превлада агностицизам, индиферентизам, либерализам или нека нова квази религија. У
тим глобализаторским настојањима примјећује се велики утицај New Agea која се
настоји наметнути у овом глобалистичком процесу као јединствена универзална
религија.40
Државе у транзицији припадају различитим религијама од католичке и
протестантске до православне, па до оних које су настале на просторима бившег југа
Совјетског Савеза и Балкана и припадају исламу. Католичка црква, као
најорганизованија, јасно испољава свој поглед ка глобализацији и не бјежећи од истог
настоји да га прилагоди својим потребама. То је јасно видљиво из описа става Пољске
католичке цркве о глобализацији и улазку Пољске у евроатлантске интеграције. Након
посјете делегације пољских бискупа Бриселу 2002. године, Пољски епископат издао је
званични документ у коме је изнесен став Католичке цркве Пољске о процесу
интеграције. Ту је, између осталог наглашено суверено право Пољске на то да очува
свој национални индетитет. Такође, она је себи резервисала право да може да одређује
своје политичке, културне и вјерске вриједности чак и када буде ушла у ЕУ. С друге
стране, црква се неће мијешати у процес одлучивања о специфичним рјешењима
процеса интеграције. То је препуштено грађанским властима. Католичка црква би
радије помогла томе да се обезбиједе морални аспекти овог процеса европеизације тако
што би спријечила продирање секуларне материјалистичке културе, потрошачког
менталитета и вјерске равнодушности у Пољској, чувајући тиме фундаменталне
хришћанске вриједности пољске нације.41
Православна црква, по правилу расцијепана и затворена у своје кругове, остаје
по страни и ријетко износи у јавност своје ставове по овим питањима. Но пошто и не
игра велику улогу у православним државама (институцијама власти и другим) настоји
да својим радом са становништвом остане на заштити православног хришћанства и
њихових вриједности. „Глобализација и европске интеграције нису примарна питања и
од суштинског значаја за Цркву, али су изазов који не може да игнорише. То су
проблеми који изискују црквени став и тумачење јер муче већину Европљана и људи у
свету“.42
За разлику од ове толеранције, ислам који игра велику улогу и у политичком,
правном и јавном животу држава, у потпуности је носилац антиглобалистичких идеја,
против запада, у својим државама и спроводи свој облик глобализације, односно
наметања исламских погледа на сва друштвена збивања. Који су глобалистички
циљеви ислама добро се види из сљедећег: „Ислам, у свом традиционалном облику,
залаже се за наметање шеријатског права на целој земаљској кугли, што за почетак
подразумева такве ситнице као што је каменовање због прељубе, одсецање руке због
крађе, успостављање мораторијума на градњу јеврејских и хришћанских храмова и на

40
I. Karlić, Dvoznaþnost fenomena globalizacije - za globalizaciju solidarnosti, Zagreb, „Filozofska
istraživanja“, br. 1/2009, str. 96.
41
D. Ole Husedi, Katoliþka crkva i evropeizacija oblasti zaštite od diskriminacije - postkomunistiþka Poljska i
Hrvatska, Beograd, „Bezbjednost Zapadnog Balkana“, jul - sep. 2009, str. 102 - 119.
42
Р. Биговић, ɉɪɚɜɨɫɥɚɜɧɚ ɰɪɤɜɚ ɢ ɟɜɪɨɩɫɤɟ ɢɧɬɟɝɪɚɰɢʁɟ у (Зборник, приредили Д. Б. Ђорђевић, М.
Јовановић, Ɇɨɝɭʄɧɨɫɬɢ ɢ ɞɨɦɟɬɢ ɫɨɰɢʁɚɥɧɨɝ ɭɱɟʃɚ ɉɪɚɜɨɫɥɚɜʂɚ ɢ ɉɪɚɜɨɫɥɚɜɧɟ ɰɪɤɜɟ), Београд,
„Фондација Конард Аденауер и Југословенско удружење за научно истраживање религије“, 2010, стр.
376.

342
целокупно проповедање јеванђеља, присилно исламизовање незнабожаца и атеиста по
цену смрти, забрану лихварења и погубљење неверника“.43
Велика је сличност ислама и Запада јер је ислам од свог настанка испољавао
глобалистичке тежње. „Ислам је од почетка замислио да оствари глобалну владавину.
... Ислам је, укратко, представљао рани облик глобализма. Ислам не признаје
легитимност држава, народа или влада, изузев у случају када се покоравају апсолутној
исламској власти“.44
Ово важи и савремени Запад јер: „ само ако је национална држава спремна да
игра са Западом под његовим условима, она се сматра легитимном. Као и у случају
ислама, амбиције Запада су глобалне: не постоји више никаква могућност дугорочног
аражмана између Запада и алтернативних система“.45
Јасно је да ово подударање идеологија није на истом нивоу односа моћи. Многе
исламске државе настоје да обуздају радикални ислам и стално су на ивици баланса
између радикалног ислама и секуларне државе. Ни било које друго равнање, војно,
економско и остала, није ни приближно, али и то „мало“ радикалног ислама даје
оправдање Западу за своје акције. То је познато и јасно видљиво из сљедећег навода:
„глобалне амбиције ислама доприносе оправдању западњачких војних и обавештајних
авантура широм света (тј. „глобалног рата против терора“)“.46

ɐɢɜɢɥɧɨ ɞɪɭɲɬɜɨ

У свим демократским промјенама које су се дешавале посебно мјесто су имале

разне организације и покрети који престављају једно независно тијело, носиоце
демократских промјена и прави глас јавности о друштвеном стању државе. Пошто је то
израз гласа цивила или боље рећи грађана то они уствари представљају цивилно
друштво или грађанско друштво. Цивилно друштво се може дефинисати као скуп или
систем самоорганизованих група за посредовање односно повезивање које су:
релативно независне како од јавних власти (public autorities), тако и од приватних
јединица продукције (ɮɢɪɦɢ) и репродукције (ɩɨɪɨɞɢɰɚ);
x способне да промишљају, али и предузимају акције у одбрану или промоцију
својих интереса и страсти;
x које не настоје да замјене, ни државу ни приватне јединице продукције, да би
преузеле одговорност за управљањем политетом у цјелини;
x сагласне да дјелују у оквиру предходно установљених правила „ɰɢɜɢɥɧɟ“
природе, то јест исказујући обострано уважавање.47
Цивилно друштво је друштво грађана и њихових асоцијација у коме се грађани
појављују истовремено у двоструком својству: као особа, личност, индивидуа, али и
као власник. Најважнији колективни актери цивилног друштва су ɝɪɚɻɚɧɫɤɚ ɭɞɪɭɠɟʃɚ
(асоцијације), ɝɪɚɻɚɧɫɤɟ ɭɫɬɚɧɨɜɟ (институције) и ɞɪɭɲɬɜɟɧɢ ɩɨɤɪɟɬɢ. Институције
које су у директном односу са цивилним друштвом су ɩɨɪɨɞɢɰɚ, ɰɪɤɜɚ, ɞɨɛɪɨɬɜɨɪɧɚ
ɭɞɪɭɠɟʃɚ, ɩɪɢɜɚɬɧɢ ɮɨɧɞɨɜɢ, ɨɛɪɚɡɨɜɧɢ ɫɢɫɬɟɦ ɢ ɭɧɢɜɟɪɡɢɬɟɬɢ, ɫɥɨɛɨɞɧɚ
ɲɬɚɦɩɚ ɢ ɧɟɡɚɜɢɫɧɢ ɦɚɫɦɟɞɢʁɢ.48

43
Г. М. Дејвис, ɂɦɩɟɪɢʁɚɥɧɚ ɞɟɦɨɤɪɚɬɢʁɚ ɢ ɝɥɨɛɚɥɧɢ ʇɢɯɚɞ, у (приредила Т. Кецмановић, ɋɚɱɭɜɚɬɢ
ɦɢɪ ɭ Ȼɨɫɧɢ – ɦɢɬɨɜɢ, ɢɡɚɡɨɜɢ, ɲɚɧɫɟ), Београд, „Чигоја Штампа“, 2011, стр. 125.
44
ɂɫɬɨ, стр. 126.
45
ɂɫɬɨ, стр. 126.
46
ɂɫɬɨ, стр. 129.
47
V. Pavlović, Društveni pokreti i promene, Beograd, „Službeni glasnik“, 2006, str. 82-83.
48
В. Павловић, ɉɨɬɢɫɧɭɬɨ ɰɢɜɢɥɧɨ ɞɪɭɲɬɜɨ, у (приредио П. Ђурашиновић, Ɍɪɚɧɡɢɰɢʁɚ ɞɪɭɲɬɜɚ
ɏɪɟɫɬɨɦɚɬɢʁɚ), Бања Лука, „Графид“ 2003, стр. 140.

343
 Цивилно друштво или ɝɪɚɻɚɧɫɤɨ друштво јесте појам који датира од средине
XVIII вијека и представља кључну ријеч европске политичке мисли која датира према
Џону Кину у читавом периоду 1750-1850. године. Приватни грађанин је полазна тачка,
кључна полуга и ослонац цивилног, грађанског друштва.49
Бивше социјалистичке државе у својим транзицијским кретањима доживљавају
развој цивилног друштва који својим дјеловањем „ɨɞɨɡɞɨ“ подстиче разне реформе у
том друштву. Тиме се доводи до појаве плуралистичке демократије у тим државама.
Тај процес није био нимало лак јер је социјализам почивао на претпоставкама да је
држава та која чува друштвени систем. Развој цивилног друштва увелико је допринио
позитивним токовима транзицијских процеса у тим државама. Према Павловићу за
постојање и дјеловање цивилног друштва као најважније претпоставке се истичу:
x владавина права и правна држава;
x гарантовање грађанских права и слободе;
x процедурална демократска правила и институције;
x тржишна економија и приватна својина;
x демократска политичка култура;
x партиципована демократија и слобода самоорганизовања. 50

Ɂɚɤʂɭɱɚɤ

Иако је појам глобализације новијег датума и обиљежава савремено људско

друштво, коријени глобализације могу да се нађу и у почецима људске историје. Но,
битно је нагласити да глобализација није у облику непрекидне еволутивне линије већ је
то динамичан процес у ком се смјењују експанзија и контракција, ширење и
усужавање.51
Без обзира како доживљавамо глобализацију, јасно је да је то један велики сет
процеса који доводе до међуповезаности и међузависности између друштава, држава,
организација или пактова чиме се они повезују у једну динамичну цјелину. Та
повезивања су на широкој основи прије свега економској, политичкој, војној, кутурној,
вјерској, а све то је омогућено брзим и великим развојем технологија комуницирања и
транспорта и уласком у ɦɨɞɟɪɧɨ ɢɧɮɨɪɦɚɰɢɨɧɨ ɞɪɭɲɬɜɨ. То је довело до већег
учешћа појединаца у процесима и отежало владама да контролишу кретања
информација, идеја, знања и вриједности.
Када се сагледају транзицијске земље и њихово кретање из једног у други
политички систем, онда је видљиво да је утицај глобализације кључан за њихову
транзицију. Како год гледамо, јасно је да је процес глобализације сложен, актуелан,
динамичан и још увијек недовољно истражен јер се стално мијења и надопуњује.
Његова сложеност произилази из његове ɦɭɥɬɢɞɢɦɟɧɡɢɨɧɚɥɧɨɫɬɢ и високог степена
међузависности у свим сферама људског дјеловања. Онa се посматра кроз призму
свеукупних економских, политичких, војних, идеолошких, културних, правних,
дипломатских веза и односа међу народима и државама.
Транзиција представља друштвену трансформацију која подразумијева дубоке и
корјените промјене читавог друштвеног система. Она је праћена падом друштвеног
производа, повећањем незапослености, инфлацијом, растом социјалних неједнакости.
Промјене које се дешавају у друштвима приликом транзиције могу се видјети у

49
V. Pavlović, Potisnuto civilno društvo, knjiga 1, Beograd, „Eko centar“, 1995, str. 18-19.
50
ɂɫɬɨ, стр. 35.
51
M. Pečujlić, Globalizacija – dva lika sveta, Beograd, „Gutenbergova Galaksija“, 2002, str. 49.

344
економској, правно-политичкој и културној сфери друштва. Све те промјене су дубоке
и довеле су до промјена система вриједности у тим сферама.
Промјене у односу на религију су корјените и вратиле су грађане транзицијских
држава цркви и вјеровању. Рзаличите вјере, различито доживљавају ове промјене од
потпуног прихватања па до потпуног супростављања истим. Све то је још више
усложило веома сложене односе у транзицији.
Процес глобализације је дао значај цивилном друштву, а самим процесом
транзиције оно постаје један од веома битних чинилаца који утиче на врсту и карактер
транзиције у транзицијским државама. Цивилно друштво успјева да препозна и
позитивне и негативне појаве глобализације и да тако утиче и на све сфере друштвених
промјена у глобализацији.

ɅɂɌȿɊȺɌɍɊȺ
1. Вујаклија М.: Ʌɟɤɫɢɤɨɧ ɫɬɪɚɧɢɯ ɪɟɱɢ ɢ ɢɡɪɚɡɚ, Београд, „Просвета“, 1976.
2. Vuletić V., Globalizacija - mit ili stvarnost, „Sociološka hrestomatija“, Beograd, „Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva“, 2003.
3. Вуковић Н., Ʌɨɝɢɤɚ ɢɦɩɟɪɢʁɟ – ɇɢɤɨɥɚɫ ɋɩɚʁɤɦɚɧ ɢ ɫɚɜɪɟɦɟɧɚ ɚɦɟɪɢɱɤɚ
ɝɟɨɩɨɥɢɬɢɤɚ, Београд, „Конрас/Нација прес“, 2007.
4. Gidens E., Sociologija, Beograd, „Ekonomski fakultet“, 2003.
5. Gidens E., Posledice modernosti, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998.
6. Grčić M., Politiþka geografija, Beograd, „Geografski fakultet“, 2000.
7. Дугин А., Ɉɫɧɨɜɢ ɝɟɨɩɨɥɢɬɢɤɟ 1 – Ƚɟɨɩɨɥɢɬɢɱɤɚ ɛɭɞɭʄɧɨɫɬ Ɋɭɫɢʁɟ, Београд,
„Екопрес“, 2004.
8. Ђорђевић Б. Д., Јовановић М. Ɇɨɝɭʄɧɨɫɬɢ ɢ ɞɨɦɟɬɢ ɫɨɰɢʁɚɥɧɨɝ ɭɱɟʃɚ ɉɪɚɜɨɫɥɚɜʂɚ
ɢ ɉɪɚɜɨɫɥɚɜɧɟ ɰɪɤɜɟ, Београд, „Фондација Конард Аденауер и Југословенско
удружење за научно истраживање религије“, 2010.
9. Ђурашиновић П., Ɍɪɚɧɡɢɰɢʁɚ ɞɪɭɲɬɜɚ ɏɪɟɫɬɨɦɚɬɢʁɚ, Бања Лука, „Графид“, 2003.
10. Кецмановић Т., ɋɚɱɭɜɚɬɢ ɦɢɪ ɭ Ȼɨɫɧɢ – ɦɢɬɨɜɢ, ɢɡɚɡɨɜɢ, ɲɚɧɫɟ, Београд, „Чигоја
Штампа“, 2011.
11. Kovačević B., Romić M., Elementi sociologije kulture, Banja Luka, „Defendologija centar za
bezbjedonosna, sociološka i kriminološka istraživanja“, 2010.
12. Lopadić D., Bajić V., Srbija i Crna Gora na putu ka EU, Zbornik radova, Beograd,
„Evropski pokret u Srbiji, 2003.
13. Милошевић З., ɋɜɟɬ ɛɟɡ ɡɚɩɚɞɚ, Бијељина, „Слобомир П. Универзитет“, 2010.
14. Mitrović Lj., Opšta sociologija, Beograd, „Institut za političke studije“, 2003.
15. Pantelić I., Pavićević V., Petković V., Milovanović G., Aspekti globalizacije,
Beograd,„Beogradska otvorena škola i Dosije“, 2003.
16. Pavlović V., Društveni pokreti i promene, Beograd, „JP Službeni glasnik“, 2006.
17. Pavlović V., Potisnuto civilno društvo, Beograd, „Eko centar“, 1995.
18. Pečujlić M., Globalizacija – dva lika sveta, Beograd, „Гутенбергова Галаксија“, 2002.
19. Petković V., Tranzicija u Srbiji - osam godina reforme, Leskovac, „Srpski Ekonomski
Forum“, 2008.
20. Рамоне И., Ƚɟɨɩɨɥɢɬɢɤɚ ɯɚɨɫɚ, Београд, „Институт за геополитичке студије“, 1998.
21. Ромић М., Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɢ ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɚ, Бања Лука, „Дефендологија центар за
безбједоносна, социолошка и криминолошка истраживања“, 2007.
22. Sakan M., Geopolitika u savremenom svetu, Banja Luka, „NUBL“, 2012.
23. Steger M. B., Globalizacija, Sarajevo, „Šahinpašić“, 2005.
24. Hantington S., Sukob civilizacija,
www.2shared.com/…/semjuel_hantington_sukob_civil.html
25. Hejvud E., Politiþke ideologija, Beograd, „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, 2005.
26. Bezbjednost Zapadnog Balkana, Beograd, „Centar za civilno-vojne odnose“, br. jul-
sep./2009.

345
27. ɋɨɰɢɨɥɨɲɤɢ ɩɪɟɝɥɟɞ, Београд, „Српско социолошко друштво“, бр. 1-2/2004.
28. ɋɪɩɫɤɚ ɩɨɥɢɬɢɱɤɚ ɦɢɫɚɨ, Београд, „Институт за политичке студије“, бр. 3- 4/2006.;
4/2009.
29. Filozofska istraživanja, Zagreb, „Hrvatsko filozofsko društvo“, br. 1/2009.
30. Crkva u svijetu, Split, „Katolički bogoslovski fakultet Sveučilišta u Splitu“, br. 40/2005.
31. http://ec.europa.eu/enlargement/enlargement_process/accession_process/criteria/index_en.ht
ml

346
Ɇɪ Ɇɚɬɟʁ ɋɚɜɢʄ UDK 341.231.14:323.1 Prethodno saopštenje

ɉɊȺȼɈ ɇȺ ɋɍȼȿɊȿɇɈɋɌ ȾɊɀȺȼȺ ɂ ɉɈɅɂɌɂɑɄȺ ɊȿȺɅɇɈɋɌ

Ⱥɩɫɬɪɚɤɬ: ɉɨʁɚɦ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬɚ ɭ ɧɟɩɨɫɪɟɞɧɨʁ ʁɟ ɜɟɡɢ ɫɚ ɞɪɠɚɜɨɦ ɤɚɨ ɩɪɚɜɧɨ-

ɩɨɥɢɬɢɱɤɨɦ ɨɪɝɚɧɢɡɚɰɢʁɨɦ. Ɉɞ Ȼɨɞɟɧɨɜɨɝ ɫɯɜɚɬɚʃɚ ɞɪɠɚɜɧɟ ɜɥɚɫɬɢ ɤɚɨ ɫɭɜɟɪɟɧɟ, ɬʁ.
ɧɚʁɜɢɲɟ, ɫɚɦɨɫɬɚɥɧɟ, ɧɟɩɪɟɤɢɞɧɟ ɢ ɧɟɞɟʂɢɜɟ, ɩɪɚɜɨ, ɞɪɭɲɬɜɨ ɢ ɞɪɠɚɜɚ ɫɚ ɫɜɨʁɢɦ ɧɚʁɛɢɬɧɢʁɢɦ
ɤɜɚɥɢɬɟɬɨɦ – ɫɭɜɟɪɟɧɨɲʄɭ ɞɪɠɚɜɧɟ ɜɥɚɫɬɢ, ɞɨ ɞɚɧɚɫ ɫɭ ɩɪɨɲɥɢ ɤɪɨɡ ɜɟɥɢɤe ɩɪɨɦʁɟɧɟ.
Ⱥɩɫɨɥɭɬɧɢ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ ɩɪɟɞɫɬɚɜʂɚ ɫɚɦɨ ɮɚɤɬɨɝɪɚɮɫɤɭ ɤɚɬɟɝɨɪɢʁɭ ɭ ɢɫɬɨɪɢʁɢ. ɋɭɜɟɪɟɧɨɫɬ
ɞɪɠɚɜɧɟ ɜɥɚɫɬɢ ɢ ɧɟɡɚɜɢɫɧɨɢɫɬ ɞɪɠɚɜɚ, per se ɫɜɟ ɜɢɲɟ ʁɟ ɪɟɥɚɬɢɜɚɧ ɮɟɧɨɦɟɧ, ɤɚɤɨ ɢɡ
ɭɧɭɬɪɚɲʃɟɝ, ɬɚɤɨ ɢ ɫɚ ɫɩɨʂɚɲʃɟɝ ɚɫɩɟɤɬɚ. Ɇɟɻɭɧɚɪɨɞɧɚ ɡɚʁɟɞɧɢɰɚ ɭ ɰʁɟɥɢɧɢ, ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨ
ɩɪɚɜɨ ɢ ɜɨʂɚ ɡɚɢɧɬɟɪɟɫɨɜɚɧɢɯ ɫɭɛʁɟɤɚɬɚ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɢɯ ɨɞɧɨɫɚ ɢɦɚʁɭ ɫɜɟ ɜɟʄɢ ɭɬɢɰɚʁ ɧɚ
ɭɧɭɬɪɚɲʃɢ ɠɢɜɨɬ ɞɪɠɚɜɟ, ɞɨɤ ɫɟ ɞɪɠɚɜɢ ɢ ʃɟɧɨʁ ɜɥɚɫɬɢ ɭ ɞɨɤɬɪɢɧɢ ɩɪɢɩɢɫɭʁɭ ɩɨɫɟɛɧɢ
ɤɜɚɥɢɬɟɬɢ ɤɚɨ ɲɬɨ ɫɭ ɟɮɟɤɬɢɜɧɨɫɬ, ɥɟɝɚɥɧɨɫɬ, ɥɟɝɢɬɢɦɧɨɫɬ, ɞɟɦɨɤɪɚɬɢɱɧɨɫɬ ɢɬɞ.
ɍɬɟɦɟʂɟɧɚ ɧɚ ɬɟɨɪɢʁɢ ɞɪɭɲɬɜɟɧɨɝ ɭɝɨɜɨɪɚ, Ɋɭɫɨɨɜɚ ɢɞɟʁɚ ɧɚɪɨɞɧɟ ɫɭɜɟɪɟɧɨɫɬɢ ɞɚɧɚɫ ɢɦɚ
ɡɧɚɱɚʁɚɧ ɨɞʁɟɤ ɭ ɞɟɦɨɤɪɚɬɫɤɢɦ ɜɪɢʁɟɞɧɨɫɬɢɦɚ ɩɨɥɢɬɢɱɤɨɝ ɡɚɩɚɞɚ ɢ ɩɪɚɜɭ ɧɚ ɫɚɦɨɨɩɪɟɞʁɟʂɟʃɟ
ɧɚɪɨɞɚ ɭɨɩɲɬɟ. Ʉɚɨ ʁɟɞɧɨ ɨɞ ɨɫɧɨɜɧɢɯ ɩɪɚɜɚ, ɩɪɚɜɨ ɧɚ ɫɚɦɨɨɩɪɟɞɟʁɟʂɟʃɟ ɧɚɪɨɞɚ, ɫ ʁɟɞɧɟ
ɫɬɪɚɧɟ ɨɛɟɡɛʁɟɻɭʁɟ ɧɚɫɬɚɧɚɤ ɧɨɜɢɯ ɞɪɠɚɜɚ ɢ ɫɭɜɟɪɟɧɟ ɜɥɚɫɬɢ, ɞɨɤ, ɫ ɞɪɭɝɟ ɫɬɪɚɧɟ ɧɟɩɨɫɪɟɞɧɨ
ɞɟɪɨɝɢɪɚ ɞɪɠɚɜɧɭ ɨɪɝɚɧɢɡɚɰɢʁɭ ɢ ʃɟɧ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ. Ɉɜɚɤɜɚ ɜɪɢʁɟɞɧɨɫɧɚ ɤɨɧɬɪɟɞɢɤɬɨɪɧɨɫɬ ɭ
ɩɨɬɩɭɧɨɫɬɢ ɨɞɝɨɜɚɪɚ ɚɤɬɭɟɥɧɨɦ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨɩɪɚɜɧɨɦ ɠɢɜɨɬɭ ɭɨɩɲɬɟ. ɉɨɥɢɬɢɱɤɚ ɪɟɚɥɧɨɫɬ
ʁɟ ɬɚɤɜɚ ɞɚ ɫɟ ɭ ɞɨɤɬɪɢɧɢ ɫɜɟ ɱɟɲʄɟ ɫɭɜɟɪɟɧɨɫɬ ɞɨɜɨɞɢ ɭ ɜɟɡɭ ɫɚ ɩɨɫɟɛɧɢɦ – ɟɤɫɤɥɭɡɢɜɧɢɦ
ɪɟɫɭɪɫɢɦɚ ɢ ɤɚɩɚɰɢɬɟɬɢɦɚ ɨɞɪɟɻɟɧɢɯ ɞɪɠɚɜɚ, ɚ ɧɟ ɫɚ ɤɜɚɥɢɬɟɬɨɦ ɜɥɚɫɬɢ, ɟɥɟɦɟɧɬɢɦɚ
ɞɪɠɚɜɟ, ɢɥɢ ɩɚɤ, ɜɨʂɨɦ ɧɚɪɨɞɚ. Ɇɟɻɭɬɢɦ, ɢɚɤɨ je ɞɚɧɚɫ ɩɢɬɚʃɟ ɧɟɡɚɜɢɫɧɨɫɬɢ ɝɨɬɨɜɨ
ɛɟɫɩɪɟɞɦɟɬɧɚ ɪɚɫɩɪɚɜɚ, ɞɪɠɚɜɧɚ ɫɭɜɟɪɟɧɨɫɬ ɩɪɟɞɫɬɚɜʂɚ ɦɧɨɝɨ ɜɢɲɟ ɨɞ ɩɪɨɫɬɟ ɞɟɪɟɝɭɥɚɰɢʁɟ,
ʁɟɪ ɛɟɡ ɡɞɪɚɜɟ ɧɚɰɢɨɧɚɥɧɟ ɞɪɠɚɜɟ ɢ ʃɟɧɨɝ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬɚ ɧɟ ɦɨɠɟ ɩɨɫɬɨʁɚɬɢ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨ
ɩɪɢɡɧɚɬ ɞɚɧɚɲʃɢ ɫɢɫɬɟɦ ɤɨɨɪɞɢɧɚɰɢʁɟ, ɧɢɬɢ ɛɢɥɨ ɤɚɤɚɜ ɫɭɩɪɚɧɚɰɢɨɧɚɥɧɢ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬ ɤɨʁɢ
ɛɢ ɞɪɠɚɜɟ ɦɟɻɭɫɨɛɧɨ ɦɨɝɥɟ ɫɬɜɨɪɢɬɢ. Ȼɟɡ ɨɛɡɢɪɚ ɧɚ ɚɤɬɭɟɥɧɟ ɬɟɧɞɟɧɰɢʁɟ ɭ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨʁ
ɡɚʁɟɞɧɢɰɢ ɞɪɠɚɜɟ ɫɭ ʁɨɲ ɭɜɢʁɟɤ ɧɚʁɡɧɚɱɚʁɧɢʁɢ ɫɭɛʁɟɤɬ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨɝ ɩɪɚɜɚ.
Ʉʂɭɱɧɟ ɪɢʁɟɱɢ: Ⱦɪɠɚɜɚ, ɫɭɜɟɪɟɧɨɫɬ, ɧɟɡɚɜɢɫɧɨɫɬ, ɨɫɧɨɜɧɚ ɩɪɚɜɚ ɢ ɞɭɠɧɨɫɬɢ,
ɩɨɥɢɬɢɤɚ, ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨ ɩɪɚɜɨ, ɬɪɚɧɫɧɚɰɢɨɧɚɥɧɨɫɬ ɢ ɦɟɻɭɧɚɨɪɨɞɧɢ ɨɞɧɨɫɢ

THE RIGHT TO SOVEREIGNITY AND POLITICAL REALITIES

Abstract: The concept of sovereignty is directly related to the state as a legal-political

organization. From Boden's understanding of state government as sovereign, ie. the highest,
independent, continuous and indivisible, law, society and the state with its most important quality -
the sovereignty of the state government to date have undergone major changes. Absolute sovereignty
is only the factual category in the history. The sovereignty of the state government and the
independence of the state, per se is more and more relative phenomenon, from both the internal and
the external aspects. The international community as a whole, international law and the will of the
stakeholders in the international relations have a growing impact on the internal life of the state,
while the state and its authorities in the doctrine is attributed the special qualities such as efficiency,
legality, legitimacy, democracy and so on. Based on the theory of social contract , Rousseau's idea of
popular sovereignty still has considerable resonance in the democratic political values of the West
and the self-determination of the people in general. As one of the fundamental right, the right to the

Виши асистент из области Међународног јавног права на Факултету политичких наука, Универзитета у
Бањалуци

347
self-determination of the people, on the one hand provides the creation of the new states and
sovereign power, while, on the other hand just derogates the state organization and its sovereignty.
Such value contradiction is fully in line with the current international legal life in general. The
political reality is that the doctrine of sovereignty is increasingly associated with the special -
exclusive resources and capabilities of certain countries and not with the quality of government,
elements of the state, or the will of the people. However, even if it is today the question of
independence almost pointless debate, the state sovereignty is much more than simple deregulation,
because without a healthy nation-state and its sovereignty can not exist the internationally recognized
today's system of coordination, or any supranational sovereignty that each state could create.
Regardless of current trends, in the international community, the states are still the most important
subject of the international law.
Keywords: State, sovereignty, independence, fundamental rights and duties, politics,
international law, trans-national and international affairs

ɋɍȼȿɊȿɇɈɋɌ ȾɊɀȺȼɇȿ ȼɅȺɋɌɂ

Сматра се да „зачетке теорије о суверености државне власти несумњиво можемо

наћи још у Аристотеловом појму аутаркије“.1 Међутим, „када је у другој половини XVI
столећа обелодањено да је тежиште модерне државе у њеној власти, јавила се потреба
за новом правном теоријом. Такву теорију је дао истакнути француски правник тог
доба Жан Боден (Jean Bodin). Државна власт је суверена, тј. виша према поданицима и
невезана законима. Она је самостална, непрекидна и недељива“.2 Према овом
схватању, самосталност суверене власти је двострука: спољашња и унутрашња.
Спољашња самосталност значи да суверена власт није у вазалној зависности од друге
државе. Унутрашња самосталност се огледа у независности власти и њених поданика
којима она заповједа. Непрекидност се састоји у томе што суверена власт остаје иста,
мада се њени носиоци мијењају или умиру.3 Недјељивост значи да сви државни органи
добијају своју надлежност од суверене власти. Управо стога, сматра се да се тек у XVI
вијеку јавља цјеловито учење о суверености као посебној и битној карактеристици
државне власти. “Разлог за непостојање такве теорије у старом веку немачки
теоретичар Г. Јелинек (Georg Jelinnek), с правом, налази у чињеници да држава није
имала никакву супарничку силу против које би се тај појам могао изградити. Тек на
крају средњег века државна власт јача и осамостаљује се у односу на цркву, крупну
феудалну властелу, Свето римско царство на западу и градске корпорације. Овим

1
Појам аутаркије обухватао је особине државне власти - независност и самосталност, које ми
изражавамо појмом суверености, како то наводи Г. Вукадиновић у Ɍɟɨɪɢʁɚ ɞɪɠɚɜɟ ɢ ɩɪɚɜɚ 1, Нови Сад,
2006, стр. 35.
2
Е. В. Спекторски, Ⱦɪɠɚɜɚ ɢ ʃɟɧ ɠɢɜɨɬ, Београд, 2000. стр. 82, при чему Г. Вукадиновић у цит. дј., стр.
35, наводи да је његово схватање о суверености настало посматрањем и уопштавањем стварне праксе
француске државе. При овоме, Д. Врбан, Држава и право, Загреб, 2003. стр. 30, истиче да „није случајно
да се идеја суверенитета појавила управо у 16. ст. те да је потекла од француских писаца. Наиме,
изнимне су повијесне прилике у тој и у другим еуропским земљама придонијеле да је мисао о врховној и
неограниченој државној власти сазрела у то доба и била поступно све више прихваћена. Иако тај
концепт није био познат у антици и раному средњевјековљу, а није био ни у складу са замисли заједнице
кршћанских народа, он се сасвим погодно уклопио у нове међународне околности. Радило се о стварању
националних држава које су биле не више заједнице вјерника или особа везаних персоналном
лојалношћу према суверену, него териториј на којему сви становници потпадају под једну власт.
Суверенитет се послије надовезује и на апсолутизам, који брани Хобс. Управо је такво схваћање
суверенитета изазвало и највише отпора. Зато је прихваћање идеје суверене власти, захтијевало и
становиту концепцију легитимитета.“
3
У старој француској монархији та је непрекидност изражавана формулом: „le roi est mort, vive le roi;
краљ је умро, живео краљ“, како то наводи Е. В. Спекторски у цит. дј., стр. 82

348
разлозима треба додати и специфичности тренутка у коме се јавила Боденова теорија о
суверености. Наиме, унутар феудалног друштва долази до наглог развоја грађанских
друштвених односа који су захтевали шире и слободније просторне оквире, а то је у
том периоду било могуће само компромисом - стварањем апсолутне монархије са
монархом као сувереном. Боден, својим учењем о суверености, које је настало из
посматрања тадашње праксе, представља реалног идеолога и градитеља француске
апсолутне монархије. С обзиром на схватање да је сувереност недељива, апсолутна и
правно неограничена, он је сматрао да је најбољи облик владавине монархија“.4
У XVIII вијеку “републиканац Русо је прихватио теорију монархисте Бодена,
само с том разликом што је уместо краљевске суверености прогласио народну
сувереност.“5 Као и највећи број представника тзв. класичне теорије суверености, Жан
Жак Русо (Jean - Jacques Rousseau) сувереност схвата као највишу власт у
организованом политичком тијелу. „С обзиром да је Русо представник теорије
друштвеног уговора, он овакву највишу власт не даје владару или неком другом
посебном телу, већ политичком телу, друштву у целини“6. Народ као цјелина је
суверен, народ друштвеним уговором добија „неограничену власт над свим његовим
члановима; то је та иста власт која, руковођена општом вољом, носи назив
сувереност“.7 Она, дакле, није ништа друго до „вршење опште воље“.8 Сматра се да се
„у Русоовој теорији народ као носилац суверенитета не јавља апстрактно као неки
метафизички субјект.“9 Суверен је, за Русоа, скуп појединаца, организованих у
колектив који се руководи општом вољом. Стога, „појединац спонтано препознаје
колективни интерес грађана који постоји упоредо са егоистичним интересима сваког
појединца“10 и својом вољом прихвата обавезу да поштује исти. Такође, грађани се
увек налазе истовремено у два различита положаја, имају другачија својства зависно од
становишта са којег се посматрају. Са становишта појединаца, грађани се јављају као
поданици потчињени сувереној власти; а са становишта целине, сваки појединац се
јавља као суверен .“11 Као што се може видјети, Русо потпуно и досљедно стоји на
концепцији народне суверености. Иако се сматра се да је ова концепција постојала и
прије Русоа, „Русоово схватање се од свих досадашњих разликује по томе што је он
сматрао да народ није само носилац суверенитета и његов извор, него је неопходно да
сам народ у потпуности врши суверену власт. Није, дакле, могуће никаквим актом
пренети вршење суверене власти на владара или неке посебне народне
представнике“.12
Такође, у одређеном броју дјела истиче се да се „сматра да је Хобс (Thomas
Hobbes) дао најпотпунију теорију о државном суверенитету. Наиме, он је основу за
постојање суверености налазио у иманентној људској природи, у непомирљивим
психолошким законима који су резултат историјских појава и чињенице да је човјек
човјеку вук – Homo homini lupus est и да се без организоване апсолутне власти државе
друштво претвара у рат свих против свију“.13 На другој страни, Хегел (Georg Wilhelm
Friedrich Hegel), у својој филозофији права даје заокружену теорију апсолутног

4
Г. Вукадиновић, цит. дј., стр.35-36.
5
Исто, стр. 83.
6
Исто, стр. 36.
7
Ж. Ж. Русо, Ⱦɪɭɲɬɜɟɧɢ ɭɝɨɜɨɪ, Београд, 1949, стр.28.
8
Исто, стр.24.
9
Шире в. исто
10
Н. Кецмановић, Политика, држава и моћ, Београд, 2010. стр. 123.
11
Г. Вукадиновић, цит. дј., стр.37.
12
Исто, стр.38
13
М. Бартош, Ɇɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨ ʁɚɜɧɨ ɩɪɚɜɨ, Београд, 1954, стр. 270-271.

349
државног суверенитета, негирајући народни суверенитет и супротставајући му једино
државну сувереност.
На основу наведеног, може се закључити да „проблем суверенитета, још из доба
апсолутистичких држава, када су га буржоаска схватања, већ у крилу феудалног
државног уређења, формирала као начело, преко револуционарних схватања Русоовог
Ⱦɪɭɲɬɜɟɧɨɝ ɭɝɨɜɨɪɚ, Ⱦɟɤɥɚɪɚɰɢʁɟ ɩɪɚɜɚ ɱɨɜʁɟɤɚ ɢ ɝɪɚɻɚɧɢɧɚ и пројекта Ⱦɟɤɥɚɪɚɰɢʁɟ
ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨɝ ɩɪɚɜɚ, ɜɟɥɢɤɟ Ɏɪɚɧɰɭɫɤɟ ɪɟɜɨɥɭɰɢʁɟ, многобројних гледишта писаца XIX
и XX вијека, међународних аката тога доба, остаје до данас једно од основних питања
међународног права“.14
Тако се истиче да нпр., по једнима, сувереност представља конкретну чињеницу
која извире из међусобних односа појединих држава, док, по мишљењу других, основ
државног суверенитета лежи у темељу формирања и постојања државе, а не у
међународном праву. За сувереност се најчешће каже да је то битно својство државне
власти које значи да је државна власт врховна власт. Да је држава суверена – то значи
да је државни поредак поредак изнад кога нема вишег поретка, а једини поредак који
би се могао признати као виши од државноправног поретка јесте међународноправни
поредак. Стога се питање да ли је држава суверена или пак није, поклапа са питањем да
ли је међународно право поредак виши од државног или пак није. Но, о томе ће ријечи
бити нешто касније. Дакле, већина писаца сувереном влашћу дефинише ону државну
власт која је „врховна изнутра, а независна према ван“.15Тако се истиче да се
сувереност дефинише двоструко, у унутрашњем и у вањском смислу, „тј. с обзиром на
саму политичку заједницу и с обзиром на друге државе“.16Сматра се да је сувереност,
прије свега, правни појам, што „упућује на то да не постоје правна ограничења за
(вршење) власти. Међутим, с обзиром на начело учинковитости које је важно у
међународном праву, захтијева се да вршење власти буде стварно, тј. да нека држава
има контролу над својим границама и да може, по потреби, примијенити силу за
одржавање свога правног поретка“.17 Међутим, многи аутори истичу да „питање
суверенитета треба сагледати, не само с ужега државноправнога гледишта него и са
гледишта политичке збиље и стварних друштвених односа“.
Управо због овога „критичари тога појма наглашавају релативност
суверенитета државе гледе унутрашњих односа између јавне власти и цивилнога
друштва те с гледишта сувременога развоја међународних односа“.18 Тако се често
истиче да данас државну власт не можемо посматрати као неограничену, нити у
правном нити у фактичком смислу. Овакво схватање је исправно управо због тога што
се „демократско обликовање политичких заједница супротставља идеји суверене и
свемоћне власти“.19 Такође, ако сувереност посматрамо са вањског аспекта, морамо
запазити да „све већа међуовисност држава у најразличитијим облицима, почевши од
трговачких и финансијских односа па до успоставе механизма колективне сигурности
(војни савези), дјелује у смјеру релативизирања вањске суверености. У исто вријеме и
идеја о међународној заједници, која се у почетку схваћа као узајамност западних

14
О. Мандић и С. Сокол, Ⱦɪɠɚɜɚ, Загреб, 1977, стр.107
15
Д. Врбан, цит. дј., стр. 29 при чему је интересантно изнијети став арбитра Макса Хубера који је изнесен
у арбитражној пресуди из 1928. године у парници Оток Палмас (Низоземска/САД) који помиње В. Ђ.
Деган у Ɇɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨ ɩɪɚɜɨ, Ријека, 2000. стр. 557, гдје се каже: “Сувереност у односима између држава
значи неовисност. Неовисност у односу на неки дио глобуса јесте право вршења на томе простору
функција државе уз искључење било које друге државе.“
16
Д. Врбан, цит. дј., стр.29.
17
Исто, стр.30
18
Исто, стр.32, при чему аутор наводи V.J. Maritain, ýovjek i država, Zagreb, 1992, стр. 41-61.
19
Исто

350
земаља, односно западнога културног круга или земаља слободне привреде, мијења
назоре о неовисности држава.“20
Поред три елемента државе, те поимања њих као основних, у литератури се, већ
дуги низ година покушава, у складу са духом времена, дефинисати квалитативна
димензија државне структуре. На тај начин се, још од периода ренесансе, наводе и
неки додатни слементи. Тако, Ж. Боден (Jean Bodin) у дјелу ɒɟɫɬ ɤʃɢɝɚ ɨ ɪɟɩɭɛɥɢɰɢ
из 1576. године уводи појам „суверенитета као власти која је изнад права и припада
суверену - владару, који представља извор права, те прокламује начело једнакости
суверена без обзира на моћ државе чији је суверен.“21Опште је познато да се у
контексту дјела, најчешће спомиње суверенитет, односно апсолутна независност као
пресудни доказ државности, како унутрашње, тако и вањске.22Аналогија са савременим
поретком у међународноправном смислу, видљива је у димензији независности
држава, која је прихваћена као један од атрибута суверенитета, и то у погледу његовог
дејства према спољним субјектима.23 Без суверене државе не би било ни међународног
права. Међутим, данас би држава без међународноправног поретка лако могла нестати,
при чему не постоје гаранције да се то, pro futuro, неће догодити. Иако су многе државе
своје прерогативе интегрисале у интеграциону димензију међународне заједнице, оне
се нису одрекле свога суверенитета, који, још увијек, и у смислу међународног права,
можемо одредити као атрибуцију савремене државности.
И данас, у XXI вијеку одређена држава, да би се могла сматрати државом, мора
посједовати врховну власт над (државном) територијом и над становништвом, које
мора бити стално, уз независност од било које друге власти. Међутим, врховна власт,
да би била суверена мора бити ефективна, независна, легално конституисана,
легитимна (од стране становништва),24 јавна и функционална, у складу са правилима
међународног права, што је опет, апстрактна одредница квалитета елемената
државности. Може се рећи да савремена теорија и пракса усваја појам суверенитета
ограниченог на међународном плану правилима међународног права. У том смислу
дефинисан је појам суверенитета у савременој јуриспруденцији, пракси међународних
организација и доктрини.25
Дакле, суверенитет као „главни елемент“ државе, иако данас у многоме дугачије
поиман од оног Боденовог, још увијек остаје препознат, и у првим десетљећима XXI
вијека као атрибут државе, тј. њене власти и независности. Ипак, у сврху остварења
политичких циљева, али и због реалности међународних односа које је донијела
интернационализација, пронађен је modus operandi за додатно условљавање и
дефинисање државне структуре, по раније утемељеном обрасцу пробијања квалитета
елемената државе, тј. државности, који је често оспоравао сувереност као прихваћени
атрибут власти. С обзиром на реалитет који подразумјева још многе друге сегменте
20
Исто, стр.35.
21
J. Bodin, Le six livres de la republique, Paris, 1576. I p. 8.
22
С тим што су се суверени тога времена, у складу са теоријом апсолутног суверенитета, готово сви (они
довољно моћни) проглашавали господарима свијета, тако да је државност према вани, у највећем броју
случајева доказивана директним сукобљавањем.
23
Шире в. Р. Етински, Ɇɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨ ʁɚɜɧɨ ɩɪɚɜɨ, Нови Сад, 2010, стр. 115.
24
Данас постоје и идеје о међународном легитимитету, тј. прихватању једне државе од стране већ
постојећих чланица међународне заједнице, у оквиру међународних организација што је у блиској вези
са међусобним супротстављањем с, крајњим циљем владавине једних над другима, као што смо раније
навели. Међутим, идеја међународне легитимности далеко је од простог односа и сукобљавања између
држава, јер основа међународног очувања мира и обезбјеђења универзалних вриједности, иако од
почетка савремености (1945. године) оптерећена политичким претензијама, она представља једини здрав
темељ, како међународне заједнице, тако и међународних односа, уопште, али на првом мјесту
прогресивног развоја међународног права.
25
Шире в. С. Аврамов - М. Крећа, Међународно јавно право, Београд, 2011.

351
државности, поред суверенитета, неопходно је да се вратимо теорији. Наиме, у правној
науци све више је присутна теза, утемељена на основу Ʉɨɧɜɟɧɰɢʁɟ ɨ ɩɪɚɜɢɦɚ ɢ
ɞɭɠɧɨɫɬɢɦɚ ɞɪɠɚɜɚ из 1933. године, према којој, поред наведених, постоји и
међународно признање, тј. способност за одржавање међународних односа као четврти
елемент државе.26 Овде је ријеч о међународноправној димензији државности уопште,
при чему се неминовно отвара питање ефективног постојања државе, с једне, и
постојања државе као субјекта међународног права, с друге стране, о чему ће више
ријечи бити у наставку рада.
Такође, поједини аутори, у потрази за рјешењем горе наведеног проблема, као
што је В. Димитријевић, у савременим околностима управо наглашавају,
транспонујући Боденову идеју, двосмјерну независност (унутрашња и вањска),
демократско друштво, чланство у међународним организацијама, те међународно
признање и сл. као „међународне елементе државности“ који, према нашем мишљењу,
свакако могу послужити само за додатно одређење структуралног појма државе XXI
вијека, при чему се никако не могу узимати у обзир као конститутивни елементи на
основу којих држава постоји, јер организација обједињењем прва три елемента
егзистира као државна организација, на овај или на онај начин, иако у смислу
међународног права не ужива државни субјективитет. Јер, државна организација,
према свим елементима, може постојати и без међународног признања – испунивши
основне елементе у одређеном тренутку и квалитету који је неопходан за
функционисање такве правно-политичке организације.
Наиме, не можемо као свјесна бића и припадници колективитета, који
представљају чланство међународне заједнице држава прихватити да, на уштрб
сопствене процјене квалитета опште, или пак конкретне државне структуре, негирамо
постојање некога, према природном праву једнаког, међу нама. Стога, признање
одређене државне заједнице не може потврдити, или пак, непризнање негирати
постојање организоване власти коју подржава стално становништво и која темељи
суверенитет на конкретној територији, јер само они могу конституисати елементе
државности оригинарним путем. Све друго, извана успостављено, представља зависна
правна лица слична државама – неопротекторате.
У складу са наведеним уобичајено је да се и данас у у теорији државе и права
наводе елементи државе а то су територија, становништво и власт. Узима се да без њих
држава не постоји; нека јавна власт која не би располагала одређеном територијом не
би се могла сматрати државом. Ипак, пракса међународних односа као и слободно
тумачење општих норми међународног права, које и данас непотпуно регулишу ову
област, показала нам је, у периоду ХХ вијека, немали број случајева који се могу
одредити као противрјечности постојања државности и њених елемената, а за које се
сматрало, од стране ɜɟɥɢɤɢɯ држава, да завређују статус међународно признатих
држава, упркос томе што не посједују основне елементе. У првим деценијама XXI
вијека овакво дјеловање спољне политике, на првом мјесту Сједињених Америчких
Држава, али и других ɫɢɥɚ ɩɪɜɨɝ ɪɟɞɚ27 још је интензивније, с тим што је приступ,
знатно суптилнији, јер се на стварање нових држава и промјену суверенитета на
одређеној територији дјелује и изнутра, методама мирних револуција. Тако, наизглед

26
Наиме, чланом 1. Ʉɨɧɜɟɧɰɢʁɟ ɨ ɩɪɚɜɢɦɚ ɢ ɞɭɠɧɨɫɬɢɦɚ ɞɪɠɚɜɚ ɢɡ Ɇɨɧɬɟɜɢɞɟɚ, у оквиру
Конференције Америчких држава дефинисано је да: „Држава као личност међународног права мора да
посједује сљедеће квалификације: а.) стално становништво; б.) одређену територију; ц.) ефективну власт
и д.) способност да уђе у односе са другим државама“. Енгл. Montevideo Convention on the Rights and
Duties of States, Конвенција је потписана 26. децембра 1933. године у Монтевидеу, Уругвај.
27
Овде мислимо на Велику Британију, Њемачку, Холандију и друге савезнике у оквиру НАТО пакта, али
и на Руску федерацију и њене савезнике с друге стране.

352
дјелује да је воља народа довела до промјене државног уређења, облика владавине,
облика политичког уређења, или пак, суверенитета над одређеном територијом. У
војном смислу директна повреда суверенитета и територијалног интегритета државе
ставља се под плашт ослобођења народа (од његове-сопствене тираније) и то војним
агресијама, које су у демократском духу запада и формулисане, под кодним називима
нпр. операција Ɇɢɥɨɫɪɞɧɢ ɚɧɻɟɨ у СР Југославији и операција ɋɥɨɛɨɞɚ ɂɪɚɤɭ, те
операција Ɍɪɚʁɧɚ ɫɥɨɛɨɞɚ, у Афганистану. Неопротекторати настају, најчешће као
резултат ове друге - војне методе међународног утицаја.
Сједињене Америчке Државе, уз подршку савезника и данас узимају себи за
право да, у складу са својом политиком прекрајају границе и успостављају нове
државотворне ентитете, једноставно зато што, с једне стране, не постоји Ius Cogens, тј.
међународноправне норме које би то забраниле и дефинисале санкцију, те с друге
стране, не постоји артикулисана политичка воља и реална моћ која би то могла
спријечити. Из тог разлога се, нарочито у међународним односима суверенитет
релативизује, па чак и обесмишљава, доводећи се у везу са економском независношћу,
капиталом, војном моћи, или пак нуклеарном силом. Иако сам појам суверенитета нема
никакве семантичке и теоријско-логичке везе са овим категоријама, реалност
међународног живота инспирисала је доктрину да скује термине као што су економски
суверенитет, војни суверенитет, те нуклеарни суверенитет, иако их је теоријски, или
пак правно-философски веома опасно доводити у везу са сувереношћу државе.28
На крају, може се рећи да је „суверенитет једна историјска категорија. Он је
израз идеје супрематије државе према идеји супрематије цркве“, како то истиче М.
Владисављевић.29 Но, може ли се прихватити и његов став да „та идеја државне
супрематије, ако је имала свој смисао онда, данас га нема. Данас је она побеђена новим
друштвеним концепцијама које неоспорно утврђују један идеалитет социјалне
заједнице, препорођене у току три последња века“.30 С обзиром на тему овог рада,
остаје да у даљњем излагању одговоримо на то питање.

ɈɋɇɈȼɇȺ ɉɊȺȼȺ ɂ ȾɍɀɇɈɋɌɂ ȾɊɀȺȼȺ ɍ ɆȿȭɍɇȺɊɈȾɇɈɆ

ɉɊȺȼɍ

Државе као субјекти међународног права посједују и преузимају права и обавезе

које, прије свега, проистичу из чланства у међународној заједници, при чему су она
заштићена међународним правом. Аналогија са правном и пословном способношћу је
недвосмислена, јер ако државе у оквиру свог међународног субјективитета ове
способности посједују – што им признаје међународноправни поредак – имплицитно је
да посједују одређена права и обавезе. Конкретна права и одређене обавезе које државе
28
Опасност постоји већ на првом кораку, јер свака држава у међународној заједници тежи ка признању и
једнакости у односу на друге државе. Простим логичким размишљањем, све оне државе које не
посједују нпр. нуклеарно наоружање нису суверене, а без суверености не могу бити ни једнаке, нити
равноправне, из тог разлога могу се опредјелити за развој нуклеарног програма који би им обезбједио
претходно наведене квалитете. Примјер којим бисмо потврдили овакво схватање можемо пронаћи у
односу Индије и Пакистана и данас ситуације са Ираном. Што само може довести до повећања
нуклеарног арсенала у свијету, са пријетњом разарања највећих размјера. У економском смислу
трендирање суверенитета као економске категорије могло би довести до интегративног нестанка
државних тржишта, као што је то de facto у Европској унији, или пак, до масовног затварања тржишта
држава и изолације, с циљем заштите сопствене привреде, што би могло произвести изузетне проблеме
на глобалном плану.
29
М.Владисављевић, Ⱦɪɠɚɜɚ ɢ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɚ ɡɚʁɟɞɧɢɰɚ, Београд, 1934, стр.118, при чему аутор наводи да
је једини разлог због кога се овај појам и данас одржава јесте свакако политичке природе. Државе тиме,
у једном чисто политичком смислу, обележавају своју независност и своју самосталност.
30
Исто

353
као субјекти међународног права посједују можемо подјелити на ɨɫɧɨɜɧɚ (ɨɪɢɝɢɧɚɪɧɚ)
и ɭɝɨɜɨɪɧɚ (ɞɟɪɢɜɚɬɢɜɧɚ) права, тј. обавезе.
Када је ријеч о основним правима и обавезама, схватање према коме државе
самим настајањем стичу одређена права развило се под окриљем школе природног
права, слиједом принципа да људско биће чином рођења стиче један загарантован обим
права. Та права, која државе стичу настанком неотуђива су и једнака за све, па се у
литератури, неријетко, називају оригинарним, темељним, изворним, основним,
апсолутним правима. Та основна, или, пак, оригинарна права држава стиче ipso iure од
тренутка појаве у међународној заједници, без посебног или изричитог признања.31
Главна разлика између основних и уговорних права и обавеза огледа се у томе што су
ова прва неотуђива и једнака за све државе, док уговорна права произлазе из
конкретних међународноправних уговора јавног карактера које државе добровољно
закључују са другим субјектима међународног права, а то су, тзв. стечена или преузета
права и обавезе. С обзиром на чињеницу да државе настанком уживају (добијају)
одређени обим права, подразумјева се да самим чином настанка преузимају и одређене
обавезе.
Класификација основних права и дужности држава која утврђује конкретне
особине држава, на основу чега се оне и разликују од других субјеката међународног
права није јединствена ни у теорији међународног права ни у пракси. Под утицајем
теоријских приступа, духа времена у којем су класификације настајале и обиму и
разликама између субјеката међународног права, разлике по овом питању, од
теоријских почетака до данас, су знатне. Тако је, још у XVIII вијеку Е. Д. Фател
(Emerich De Vattel) сматрао да „сви народи чине универзалну људску заједницу“, која
је потчињена правилима која одређују да „сваки народ мора допринијети срећи и
усавршавању другог, те да свака нација мора посједовати слободу коју јој је дала
природа,“ при чему су за Фатела „право сваког народа на опстанак и дужност других
да то поштују“ основне карактеристике независности.32
Међутим, да би постигла своју сврху, начела о темељним правима и
дужностима морају бити кодификована, чиме би прерасла у правила општег
међународног права, тј. морају постати извором права и дужности за све државе
свијета у формалном смислу.33Најзначајнији међународноправни документ у којем су
обухваћена права и дужности, што их, у одређеној мјери, чини правилима
међународног права, јесте Повеља Уједињених нација.34 Ипак, Повељом, као

31
С. Аврамов, Ɇɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨ ʁɚɜɧɨ ɩɪɚɜɨ, Београд 2011. стр. 198.
32
E. De Vattel, Le droit des Gens ou Principles de la Loi Naturelle, Carnegie Institute, Washington, 1916. pp.
11. до 15.
33
Шире в. В. Ђ. Деган, цит. дј., стр. 236.
34
Члан 2. Повеље је назначајнији, јер су обухваћена и класификована начела Организације Уједињених
нација и то на сљедећи начин: „Организација и њени чланови поступају у спровођењу циљева наведених
у члану 1 у сагласности са следећим начелима: 1.) Организација почива на начелу суверене једнакости
свих својих чланова; 2.) да би сваком од њих осигурала права и повластице које проистичу из чланства,
сви чланови савесно испуњавају обавезе које су преузели у сагласности са овом Повељом; 3.) сви
чланови решавају своје међународне спорове мирним начинима , тако да међународни мир и безбедност
као ни правда не буду повређени; 4.) сви чланови се у својим међународним односима уздржавају од
претње силом или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности сваке
државе, или на сваки други начин није у сагласности са циљевима Уједињених нација; 5.) сви чланови
дају Уједињеним нацијама сваку помоћ у свакој акцији коју оне предузимају у складу са овом Повељом ,
и уздржавају се од давања помоћи свакој држави против које Уједињене нације предузимају
превентивну или принудну акцију; 6.) Организација обезбедује да државе које нису чланице Уједињених
нација поступају у складу са овим принципима у мери у којој је то потребно ради одржања
међународног мира и безбедности ; 7.) ништа у овој Повељи не овлашћује Уједињене нације да се
мешају у питања која се по суштини налазе у унутрашњој надлежности сваке државе нити захтева од

354
оснивачким актом, није прецизније уређена ова проблематика, при чему је остао
велики простор за израду докумената којима би то било урађено, јер правни основ се
управо може пронаћи у члану 2. Повеље.
Послије 1945. године, у периоду ХХ вијека, учињен је низ покушаја да се
питања права и дужности држава уреде међународним документима од којих можемо
навести: Декларацију америчког Института за међународно право из 1916. године,
Интерпарламентарну унију из 1928. године, те Декларацију о начелима међународног
права о пријатељским односима и сарадњи између држава у складу са Повељом ОУН
Генералне скупштине Уједињених нација из 1970. године. Међутим, ове иницијативе
завршавале су у форми приједлога који није у потпуности формулисан, остајући далеко
од завршног текста који би могао ступити на снагу.
С друге стране, на регионалном нивоу резултати су били видљивији. Тако је,
нпр. формулисано првих пет принципа мирољубиве коегзистенције,35 у заједничкој
изјави премијера Индије и Кине из 1954. године, чему су се касније, на билатералној
основи придружили и шефови СФР Југославије, Совјетског Савеза и Бурме. Ипак,
међународно право инсистира на једнакости и равноправности36 у смислу
субјективитета, па тако и Повеља ОУН у члану 1. став 2. дефинише као циљеве
Уједињених нација „развијање пријатељских односа међу нацијама који су засновани
на поштовању начела равноправности и права народа на самоопредјељење, те
предузимање других одговарајућих мјера ради учвршћивања мира у свијету“37.
Tеорија у погледу систематизације права и дужности држава не посједује
јединствен став. Тако је, нпр. В. Димитријевић, као и већина аутора са подручја бивше
СФРЈ, извршио категоризацију наводећи следећа основна права држава: 1. ɩɪɚɜɨ ɧɚ
ɫɭɜɟɪɟɧɨɫɬ, 2. ɩɪɚɜɨ ɧɚ ʁɟɞɧɚɤɨɫɬ, 3. ɩɪɚɜɨ ɧɚ ɫɚɦɨɨɞɪɠɚʃɟ, 4. ɩɪɚɜɨ ɧɚ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨ
ɨɩɲɬɟʃɟ ɢ 5. ɩɪɚɜɨ ɧɚ ɩɨɲɬɨɜɚʃɟ. Такође, С. Аврамов је обухватила сва горе
наведена права и дужности, уз измјену код међународног општења, које је замијењено
ɩɪɚɜɨɦ ɧɚ ɫɚɨɛɪɚʄɚʁ.38 С друге стране, одредбе Декларације Организације Уједињених
Нација из 1970. године одређују седам начела, и то: 1. ɧɚɱɟɥɨ ɡɚɛɪɚɧɟ ɫɢɥɟ, 2. ɧɚɱɟɥɨ
ɦɢɪɧɨɝ ɪʁɟɲɚɜɚʃɚ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɢɯ ɫɩɨɪɨɜɚ, 3. ɧɚɱɟɥɨ ɧɟɢɧɬɟɪɜɟɧɰɢʁɟ, 4. ɞɭɠɧɨɫɬ
ɞɪɠɚɜɚ ɞɚ ɦɟɻɭɫɨɛɧɨ ɫɚɪɚɻɭʁɭ ɭ ɫɤɥɚɞɭ ɫɚ ɉɨɜɟʂɨɦ; 5. ɧɚɱɟɥɨ ɪɚɜɧɨɩɪɚɜɧɨɫɬɢ ɢ

чланова да таква питања износе на решавање на основу ове Повеље; али ово начело неће утицати на
примену принудних мера предвиђених у глави VII.“ Текст је доступан на интернет страници Правног
факултета, Универзитета у Београду: http://www.ius.bg.ac.rs/prof/Materijali/krsiva/povelja_un_lat.pdf
приступљено у априлу 2014.
35
Принципи су дефинисани на Бандушкој регионалној коференцији и подразумјевају: 1. узајамно
поштовање територијалне цјеловитости и суверености, 2. узајамно уздржавање од агресије, 3.
немјешање у унутрашње послове друге државе, 4. равноправност и узајамна корист и 5. мирољубива
коегзистенција. В. Ђ. Деган, цит дј. стр. 236-237.
36
Основна права држава у међународном праву могу се, обухватањем свеукупних теоријских приступа и
схватања дефинисати као: 1. Ius principatum – право на сувереност и постојање, 2. право на
самоодржање, 3. право на једнакост 4. Ius contrahendi – право на склапање уговора, 5. Ius representationis
– право на представљање и 5. право на међународни саобраћај. Међутим, у међународноправној пракси,
те у доктринарном приступу постоје различита мишљења у вези класификације и дефинисања појединих
основних права и дужности држава.
37
Енгл. ориг. Charter of the United Nations; June 26. 1945. Члан 1. став 1. и став 2. ɉɨɜɟʂɟ гласи: „1. To
maintain international peace and security, and to that end: to take effective collective measures for the
prevention and removal of threats to the peace, and for the suppression of acts of aggression or other breaches
of the peace, and to bring about by peaceful means, and in conformity with the principles of justice and
international law, adjustment or settlement of international disputes or situations which might lead to a breach
of the peace; 2. To develop friendly relations among nations based on respect for the principle of equal rights
and self-determination of peoples, and to take other appropriate measures to strengthen universal peace…“
38
С. Аврамов, цит. дј. стр. 200.

355
ɫɚɦɨɨɞɪɟɻɟʃɚ ɧɚɪɨɞɚ, 6. ɧɚɱɟɥɨ ɫɭɜɟɪɟɧɟ ʁɟɞɧɚɤɨɫɬɢ ɞɪɠɚɜɚ, и 7. ɧɚɱɟɥɨ ɢɫɩɭʃɚɜɚʃɚ
ɩɪɢɯɜɚʄɟɧɢɯ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɢɯ ɨɛɚɜɟɡɚ ɭ ɞɨɛɪɨʁ ɜʁɟɪɢ.39 Овакву класификацију је
прихватио и В. Ђ. Деган. Ми ћемо у оквиру овог рада обухватити она права и
дужности за која сматрамо да су неопходна за модерни међународноправни живот и
положај државе у њему. Та класификација, која би могла одговарати данашњој
реалности међународног живота, према нашем мишљењу изгледа овако: 1. ɩɪɚɜɨ ɧɚ
ɫɭɜɟɪɟɧɨɫɬ ɢ ɧɟɡɚɜɢɫɧɨɫɬ, 2. ɩɪɚɜɨ ɧɚ ʁɟɞɧɚɤɨɫɬ ɢ ɫɚɦɨɨɞɪɟɻɟʃɟ ɧɚɪɨɞɚ, 3. ɩɪɚɜɨ ɧɚ
ɫɚɦɨɨɞɪɠɚʃɟ, 4. ɩɪɚɜɨ ɧɚ ɦɢɪɧɨ ɪʁɟɲɚɜɚʃɟ ɫɩɨɪɨɜɚ, 5. ɩɪɚɜɨ ɧɚ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨ
ɨɩɲɬɟʃɟ, 6. ɩɪɚɜɨ ɧɚ ɩɨɲɬɨɜɚʃɟ ɢ 7. ɩɪɚɜɨ ɧɚ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɢ ɫɚɨɛɪɚʄɚʁ. Међутим,
постоји основа да бисмо право на међународно општење и право на међународни
саобраћај могли посматрати као јединствену цјелину, што би, ипак отворило неколико
значајних питања о којима у овом раду нећемо расправљати.

ɉɊȺȼɈ ȾɊɀȺȼȺ ɇȺ ɋɍȼȿɊȿɇɈɋɌ ɂ ɇȿɁȺȼɂɋɇɈɋɌ ɂ

ɉɈɅɂɌɂɑɄȺ ɊȿȺɅɇɈɋɌ

С обзиром да готово сви теоретичари међународног права са простора бивше

СФР Југославије право на сувереност обједињују са правом на једнакост, конструкција
коју смо ми изнијели, у много чему, одудара од таквог приступа, јер, с једне стране,
сувереност се може одредити као јединствено право државе, а са друге, оно је
условљено међусобним признањем и поштивањем држава. Надаље, државну
сувереност, не можемо утврдити само посматрајући иностранство и, како је то рекао В.
Ђ. Деган, дефинисати је као независност према другој држави. Иако суверена
једнакост представља један од основних услова постојања функционисања и
међународноправног субјективитета држава, ми је морамо посматрати одвојено јер
сувереност је један од основних темеља државноправног поретка док се једнакост
може односити и на друге субјекте међународног права inter se. Дакле, једанкост не
представља ексклузивитет само држава него је загарантована, како међународним
организацијама, тако и појединцима као субјектима међународног права.
И поред овога, једнакост, без сумње, представља једно од основних
оригинарних права држава, као што смо то већ истакли. Међутим, у данашњим
околностима и реалном међународном животу, сматрамо да је једнакост неопходно
посматрати одвојено од суверености и, свакако, не само унутар државних оквира, јер је
практично та једнакост држава више обезбјеђена политичким принципима и
механизмима него самим међународним правом.
С друге стране, разлог зашто смо се опредјелили да независност укључимо у
јединствену цјелину са државним суверенитетом огледа се у томе да данас и народи
који нису конституисани као нације у државотворном облику уживају одређене видове
независности и суверености – гдје је у XXI вијеку независност међународно признате
државе на много начина доведена у питање ерозијом суверенитета, при чему њено
доказивање представља један од највећих задатака међународног права. За то вијеме,
идеје постмодернизма и тенденције ка стварању транснациналног права све више прате
токове економских моћника на уштрб суверености и независности међународно
признатих држава. Сувереност, уопште, може постојати без једнакости, међутим, не
може без независности.
Право на сувереност, иако с позитивноправног аспекта представља начело
међународног права, начело новијег доба, постулат је настао у периоду
апсолутистичких монархија. Термин настао од ријечи суверен што значи изнад закона,

39
В. Ђ. Деган, цит. дј., стр. 238.

356
подразумјевао је појединца – монарха, док је данас тај појам у уској вези искључиво са
државном влашћу и народом који је легитимисан као носилац те власти, тј.
суверенитета. Спрега између категорија апсолутних владара – власти – народа, свакако
је видљива и одражава процес кроз који је човјечанство прошло од периода средњег до
XXI вијека, на основу којег данас посједујемо механизме, како унутрашње, тако и
спољне контроле власти успостављене од стране народа. Такође, развојем савремених
облика демократије обезбјеђен је значајнији степен учешћа народа, (као носиоца
суверенитета) у власти и то на основу унутрашњег (државног) правног поретка и
његових института, те демократских вриједности које, прихваћене у међународном
праву, представљају данас цивилизацијске вриједности.
Као правна категорија, суверенитет има квалитативни и квантитативни
карактер. Први се манифестује у слободи држава да у границама општег међународног
права уређују своје односе, да буду везане само својом сопственом вољом.
Квантитативни вид суверенитета састоји се у серији атрибута као што су: право на
самозаштиту и самоодбрану, трајан суверенитет над природним богатствима, право
закључивања међународних уговора, активно и пасивно право посланства итд.40
С друге стране, независност представља супериорност државе у дефинисању и
уређењу унутрашњег правног и политичког система и аутономност при доношењу
одлука значајних за њен међународноравни живот, што управо обезбјеђује и
подразумјева државни суверенитет. Међународним признањем та државна независност
се de facto препознаје, а, значајно за међународноправни поредак, de iure потврђује.
Такође, независност се испољава и у виду међународног прихватања и обезбјеђења
слободе физичких и правних лица – држављана да равноправно ступају у правне
односе и склапају правне послове међународног карактера.
Као што можемо примјетити, сувереност и независност су двије карактеристике
савремене државе које су међусобно условљене. Њихова узајамност је видљива већ на
површини, јер суверености нема без независности, а држава, свакако, не може бити
независна ако не посједује суверенитет. Независна сувереност је једно од основних
права држава загарантовано међународноправним поретком.
Данас појам суверенитета, у смислу међународног права, можемо одредити као
атрибуцију државности, при чему одређена држава, да би била суверена, мора
посједовати врховну власт над (државном) територијом и над становништвом, уз
независност од било које друге власти. Државна власт, да би била суверена, мора бити
ефективна, независна, легално конституисана, јавна и функционална, у складу са
правилима међународног права. Такође, потребно је да власт буде и прихваћена од
стране (становништва) народа, тј. мора бити и легитимна.
Савремена теорија и пракса, како смо то већ истакли, усваја појам суверенитета
ограниченог на међународном плану правилима међународног права. Суверенитет,
због реалности међународног живота данас се, све чешће посматра и схвата релативно
– у функционалном смислу.41 Међутим, овакав приступ, узрокован присутном праксом
у међународној зајединици, отвара низ доктринарних питања и противрјечних
схватања у теорији. У том смислу на различите начине је дефинисан појам

40
Посматрано у свијетлу квантитативних и квалитативних елемената, имајући у виду функцију ове
правно политичке категорије суверенитет се јавља и као концеп живљења заједнице држава. Шире в. С.
Аврамов цит. дј., стр 99.
41
Овде се, у одређеној рационалној мјери, може повући аналогија са доктринарним схватањем и
савременим рјешењима питања апсолутног имунитета који је као правни институт напуштен у пракси и
надаље позитивноправном дефиницијом тзв. функционалног имунитета дипломатских представника у
држави пријема. Међутим, сувереност per se представља знатно сложеније питање од имунитета и
привилегија дипломатских представника.

357
суверенитета у савременој јуриспруденцији, пракси међународних организација као и у
доктрини.42
Међутим, савремена пракса умногоме одступа од права на сувереност и
независност. Тако су, на примјер, државе које су се интегрисале у Европску унију
пренијеле велики број надлежности на институције ɟɜɪɨɩɫɤɨɝ ɫɚɜɟɡɚ ɞɪɠɚɜɚ чиме су
се одрекле апсолутног ексклузивитета на сопствену сувереност. Оне од 1993. године и
Мастрихтског споразума засигурно нису суверене. Када би, евентуално, дошло до
усвајања Европског устава оне би, заправо, добиле статус specialis федералне јединице.
А након овог ɩɨɭɫɬɚɜɨɬɜɨɪɟʃɚ Европске уније заједница би прерасла у (супер)
државу.
Иако је ово тренд присутан у оквиру западне хемисфере, он није јединствен.
Поредак ствари на глобалном нивоу много је сложенији и различитији од
интеграционог тренда. На подручју Источне Европе али и Централне Азије можемо
примјетити феномен супротан интеграцијском, јер овде је дошло, и још увијек долази,
до формирања нових држава које још увијек утврђују и бране суверну независност
конституишући институције власти, најчешће с циљем обезбјеђења што вишег степена
суверенитета.
Као што смо већ истакли, асиметричност данашњег свијета нам се приказује, с
једне стране, кроз постмодерне државе које су се добровољно одрекле великог дијела
своје суверне независности и, с друге, у виду рађања нових, у највећем броју
националних, држава које се успостављају и вољне су да јачају свој суверенитет и
независност у међународној заједници. Када томе придодамо развој транснационалних
тенденција и идеја о стварању одговарајућег правног поретка, са сигурношћу можемо
констатовати да се држава и њена суверена независност налазе у изузетно динамичном
периоду еволуције међународноправног поретка.
Наиме, крајем XX вијека велики дио аутора из Сједињених Америчких Држава,
понајвише политиколога и философа, у складу са политиком те земље у
постхладноратовском периоду, пропагирали су негирање суверенитета као опште
категорије, сматрајући суверену независност превазиђеном категоријом.43 Политиком
двојаких аршина и на терену је подриван суверенитет ɞɪɭɝɢɯ држава, док је
доктринарно одређење конкретног стања у цјелини, од стране споменутих аутора
производило диференциране категорије унутар свијета који од 1989. године „више не
представља јединствени политички систем“.44 Живот се данас одвија у подијељеном
свијету, гдје истовремено постоји пре(д)модерни свијет, модерни свијет држава и
постимперијални хаос, те постмодерни свијет.45 У таквом подијељеном свијету,
наглашава Ф. Фукујама (Francis Fukuyama), „како расте стандард живота и како
становништво постаје космополитскије и боље образовано и како друштво у целини
постиже већу једнакост услова, тако људи почињу да захтевају не једноставно више

42
С. Аврамов и М. Крећа наглашавају да је „идеја апсолутног суверенитета неспојива са идејом
организоване међународне заједнице и демантована је у пракси. Развојни пут људског друштва и
цивилизације обележава континуирану и прогресивну међузависност људи на свим подручјима
делатности, па доследно томе и међународним односима. Целокупан систем међународног права,
посебно деловање и формирање међународних организација представља ограничење суверенитета.“
Такође, шире в. Gunst, Der Begriff der Souveranitat im moderne Volkerrecht 1953.; Van Kleffens, Sovereignty
in International Law RDC vol. 82; Mc Dogual, Studies in World Public Order, New Haven 1960.; M. S.
Korwicz, Some present aspects of Sovereignty in International Law RDC/I, p. 8. Цитирано према С. Аврамов
- М. Крећа, цит. дј., стр. 97.
43
Шире в. С. Аврамов - М. Крећа, цит. дј., стр. 98.
44
Р. Купер, Ɋɚɫɩɚɞ ɧɚɰɢʁɚ – ɉɨɪɟɞɚɤ ɢ ɯɚɨɫ ɭ XXI ɜɢʁɟɤɭ, Београд 2007. стр. 31.
45
Шире в. Р. Купер, цит дј. стр. 31-32., при чему аутор наглашава да „држава више не испуњава
критеријум Макса Вебера да држи легитимним монопол на употребу силе“.

358
богатства, него признање свог статуса.“ То признање, према њему једино је могуће у
либерализму, тј. у систему ɮɭɧɤɰɢɨɧɚɥɧɟ ɢ ɫɬɚɛɢɥɧɟ ɞɟɦɨɤɪɚɬɢʁɟ. 46 Међутим, на путу
ка демократији готово све ɞɪɭɝɟ државе које су се за то опредјелиле, не само да су
доживјеле релативизацију суверенитета и територијалног интегритета, већ су остајале
без сопствених (унутрашњих) прерогатива. Англо - амерички модел идеје о људским
правима и, како то С. Хантингтон (Samuel P. Huntington) прецизира, ɡɚɩɚɞɧɢ ɨɛɥɢɰɢ
ɩɨɥɢɬɢɱɤɟ ɞɟɦɨɤɪɚɬɢʁɟ од посљедњих година XX вијека намећу се већини ɞɪɭɝɢɯ
држава, при чему је ширење демократије постало првенствени циљ Западњака.47
Упоредо са агресивном праксом тзв. демократизације, можемо примјетити да се одвија
и процес десуверенизације. У првом плану је ријеч о интегративном концепту који
можемо примјетити у случају Европске уније, док је с друге стране под пријетњом
употребе оружане силе немали број држава приморан да уступи дио територије,
прихвати међународни мандат, омогући остварење интереса неких држава западне
хемисфере унутар свог правног и политичког система и сл.48 Овакав тренд, и данас
присутан у доктрини, интерпретира се као процес постмодернистичке реформе,
стварања постпозитивистичких правних темеља, или пак као успостављање
транснационалног правног поретка на глобалном плану – глобализација. Наиме, „док је
модернизам у целости производ западноевропских држава, постмодернизам, иако
настао у Европи, по својој природи је космополитски. Он је инспирацију потражио у
античкој филозофији предмодерног времена, у племенским заједницама, али и у
савременој природи моћи.“49 Иако, на први поглед, транснационализам нема посебне
везе са постмодерном као философском школом, спрега постоји у идејама
деконструкције и декомпозиције. С тим што су (западни) транснационалисти, аутори
из области права, ове двије максиме прихватили чисто антиетатистички – против
државе као феномена у аксиолошком смислу.50 У функционалном погледу утемељење
за њихове идеје присутно је у вриједностима тзв. субјективних природних права,
теорији солидаризма и појединим елементима Дигијевског социолошко-правног
концепта. Међутим и поред функционалног, можда и још значајније транснационалне
идеје, посматрано у структуралном смислу, комплементирају са природом анархизма,
и то најприје на економском, па тек онда на правном и политичком плану.51 Свакако,
главна баријера овим идејама је сувереност државе, која је конституисана и
дефинисана унутардржавним правним поретком и политичким системом, те
обезбјеђена и заштићена правилима међународног права.
Та атрибуција државе на којој почива међународноправни систем вриједности,
према њима, све више се јавља као баласт актуелне међународне политичке воље. Ова

46
Ф. Фукујама, Ʉɪɚʁ ɢɫɬɨɪɢʁɟ ɢ ɩɨɫɥɟɞʃɢ ɱɨɜɟɤ, Подгорица 2002. стр. 25. и 42.
47
С. Хантингтон, ɋɭɤɨɛ ɰɢɜɢɥɢɡɚɰɢʁɚ ɢ ɩɪɟɨɛɥɢɤɨɜɚʃɟ ɫɜɟɬɫɤɨɝ ɩɨɪɟɬɤɚ, Подгорица 2000. стр. 214.
48
Тако нпр. отворене притиске (без директне војне агресије) и повреде територијалног интегритета у XX
вијеку можемо примјетити у случајевима Никарагве, Панаме, Ел Салвадора Кувајта и сл., док је у XXI то
случај са СР Југославијом (Србијом) послије 1999. године, тзв. Републиком Косово, БиХ, Сомалијом,
Јужним Суданом итд.
49
Исто, стр. 41.
50
Овде мислимо на ауторе као што су С. Ковингтон (Stewart P. H. Covington), који протагонише
вриједности транснационализма у међународнom животу, као алтернативу међународноправном
поретку; И. Хасан (I. Hassan), за правну доктрину значајан писац постмодернизма и постпозитивизма; Б.
Д. С. Сантос (B. De Sousa Santos), један од аутора који се бавио општим питањима постмодерне
транзиције права и политике и сл., који сматра да су правне и етичке норме неадекватне за проблеме
савремености, што подразумијева да је пројекат модернизације од зачетка био некомплетан пројекат.
Шире в. B. D. S. Santos, цит. дј., La Transition potmoderne: Droit et Politique, 1990, стр. 81 до 92.
51
Постмодерни елемент међународног система се „урушава, пре у већи ред него неред.“ за разлику од
пре(д)модерног, који је, данас, према Р. Куперу у XXI вијеку облик потпуне дегенерације (пре)модерне
државе. Шире в. цит. дј. стр. 32.

359
схватања заснована су на поставци да је један нов феномен транснационалне сарадње у
области финансија, економије, екологије, просвјете и културе срушио све националне
баријере и државне границе претворио у фикције. Такође, теза да се свјетски систем
темељи на два јасна стуба: свјетској економији, с једне стране, и унутардржавном
систему, с друге, уз развој нових политичких ентитета глобалног карактера,52 у
потпуности доводи у питање постојање државе, отварајући изузетне дилеме о појму и
одређењу субјективитета у међународном праву. Идеја о унутрашњем правном
плурализму,53 која се односи на стварање микродржава унутар државе, гдје одређене
области државноправног система долазе под директан утицај глобализације, дакле,
бивају регулисани међународним правним правилима, а поједини дијелови живота
остају непосредно регулисани унутрашњим правом, одговара реалној дисперзији
државне власти, тј. моћи и, заправо, негира сувереност као ексклузивну атрибуцију
државе.
Као што сматрају теоретичари постмодерне, држава представља превазиђен
облик друштвеног организовања и то према Боавентура Д. С. Сантосу (Boaventura De
Sousa Santos), она је други стуб који је неопходно превазићи даљим развојем, а на ком
још увијек, поред оног пожељног – свјетске (транснационалне) економије, још увијек
почива међународна заједница.54 Међутим идеја о крају суверенитета није нова.
Нацистичка идеологија је имала за циљ да јој она послужи као оправдање за
неограничену интервенцију и стога је и сам концепт суверенитета неријетко довођен у
питање. Јелинекова ɬɟɨɪɢʁɚ ɫɚɦɨɪɟɝɭɥɚɰɢʁɟ, безмало је искориштена и злоупотребљена
с циљем остварења њемачких империјалистичких претензија у смислу оружаног
иступања у међународним односима, које према виновницима тадашње спољне
политике, није било кажњиво, јер је, иако противно међународноправним правилима,
било у складу са тадашњим уставом. Ово је, иако се на први поглед чини другачије,
класичан примјер нарушавања суверене независности, јер овдје је ријеч о заступању
политике сопственог апсолутног суверенитета на уштрб других држава, чиме је
директно дошло до угрожавања права на сувереност и независност.
У савјетодавном мишљењу Сталног суда међународне правде са сједиштем у
Хагу, од 05. септембра 1931. године, по питању царинског режима између Аустрије и
Њемачке, Суд је дефинисао сувереност као највишу власт, нераздвојну од појма
независности. Аустрија би изгубила своју независност „уколико би њена суверена
воља била потчињена вољи друге силе или посебној групи сила“. У издвојеном
мишљењу већине судија указано је да „држава не би била независна у правом смислу
те ријечи уколико би била доведена у услове зависности од стране друге силе, уколико
престане да врши унутар своје територије summa potestas или суверенитет, што ће
рећи, уколико изгуби право да сама доноси суд о одлукама које налаже владавина над
њеном територијом“. Но с друге стране, указано је да „комплетна и апсолутна
сувереност, која не би била ограничена ниједном уговорном обавезом немогућна је и
практично непозната.“ Међутим, ограничења у вршењу суверенитета, како је истакао
Стални суд међународне правде, у случају Лотус, „не могу се претпостављати“. 55
Много јасније ову идеју је, доцније, развио Међународни суд правде у случају азила:

52
Шире в., B. D. S. Santos, ɢɧɬɟɪɜʁɭ ɢ ɪɚɫɩɪɚɜɟ, интернет, приступљено 08. септембра 2013. године,
доступно на: http://www.boaventuradesousasantos.pt/documentos/boainterview1.pdf
53
Енгл. Internal legal pluralism.
54
Категорија геополитике држава, сходно овим схатањима убудуће треба да уступи мјесто геоекономији
чију би артикулациију преузеле мултинационалне компаније означене као најпрогресивнија снага
економског прогреса. Слиједећи ту логику лојалност националној држави треба замијенити лојалношћу
транснационалној компанији.
55
С. Аврамов - М. Крећа, цит. дј., стр. 98.

360
„Ограничење територијалног суверенитета не може бити признато све док није
васпостављена правна база у сваком посебном случају“. Другим ријечима, свако
конкретно ограничење суверенитета мора бити засновано, било на уговору или на
међународном обичајном правилу.

ɁȺɄȴɍɑȺɄ

О суверености и независности држава и данас је јако тешко говорити.

Присуством у међународној заједници државе су се одрекле доброг дијела своје
суверености. Оне су то урадиле и прије савременог манифеста евро-америчког
хегемонизма и глобалних притисака транснационалних тенденција и то уређујући
односе inter se са сусједним, цивилизацијски блиским државама, закључујући
билатералне или трилатералне уговоре којима су преузимале одређена права и
међудржавне обавезе. Циљ је био мирнодопско остварење интереса који превазилазе
државне границе.
Међутим, начело суверености, одређено Повељом ОУН и дефинисано
сљедбеним конвенцијама у том смислу, данас дјелује анахроно јер је ерозија државног
суверенитета почела са првим модерним међудржавним уговором међународног јавног
права.У модерном свијету, уставноправни поредак се усклађује са међународним.
Међутим, одустајање од устава није исто што и његово интернационализовање, што је
покушано у оквиру Европске уније од 2004. до 2007.године,56 без значајног успјеха, јер
интеграција држава без ваљаног правног основа и безусловно напуштање
уставноправног поретка, ма какав (изванправни) транснационали колективни систем
вриједности (униполарне апсолутне моћи, апсолутне колективне моћи, равнотеже
моћи, солидарних интереса, националног идентитета, партикулације волунтаризама,
универзалних вриједности, итд.) постојао изван правних оквира, без сумње води у
анархију Дигијевских заблуда, а опет бремениту Хобсовим страховима – ескалацију
рата свију против свих, и то универзалних размјера, са нуклеарним суверенитетом
појединих.
С друге стране, независност, која је опет условљена сувереношћу и обратно, још
је више доведена у питање.57 Даљом разградњом суверености, независност постаје
феноменолошки атрибут државе који можемо посматрати само у прошлости. Данас
држава, иако је загарантовано и забрањено мјешати се у унутрашње послове од стране
друге државе, готово ни по ком основу није независна, изузев по декларативно
израженој националној, или некој другој идентификацији, као и њеним симболима.
Политички прагматизам, не само држава западне хемисфере, и то изигравањем
међународноправног поретка кроз војне интервенције и кршење права на сувереност,
мора бити ефикасно забрањен међународним правом. Не силом против силе. Не
монополом принуде. Не управљањем јаког над слабим. Не остварењем интереса
мултинационалних компанија и капитала. Не формирањем неопротектората и
успостављањем зависности. То се мора десити снагом међународног права, а то је
једино могуће: 1. поштивањем позитивноправних (међународно прихваћених) норми –
Ius Cogens; 2. (даљом) међународном институционализацијом прокламованих
универзалних вриједности како регулативног, тако и извршно-контролног карактера,

56
Повеља ОУН која се колоквијално назива Уставом међународноправног поретка, иако садржи
елементе који би pro futuro могли довести до надоградње, или искуствено ударити темељ за формирање
некакве свјетске државе држава, она представља мултилатерални уговор јавног карактера склопљен
између суверених држава.
57
Ако кажемо да је ријеч о сувереној независности, онда се независност (у данашњем времену) губи још
прије суверености.

361
уз обезбјеђење поштовања појединачних (државних) тековина и поредака; 3.
ревидирањем механизама обавезивања и ступања на снагу међународноправних
докумената код којих су присутни проблеми у вези опште примјене правила и 4.
узајамном контролом и поступањем у доброј вјери – bone fides.58
Међународни модел је модел међународног права које каналише моћ и употребу
силе, обезбјеђујући контролу над доношењем одлука на универзалном нивоу,
поштивајући сувереност државе у оном оквиру у којем је она вољна да га задржи, или
пак да га пренесе на неки савез држава, ограничавајући капацитет универзалне
организације за наметање одлука другима. Ми јесмо и чинимо човјечанство и
међународна заједница, да би постојала, мора наметнути оквире и основне принципе
понашања, али не мора и не смије угрожавати (уништавати) све оне који имају жељу да
задрже основне елементе вриједности унутрашњег система и државноправног поретка,
који их чине ониме што јесу. Питање независности је готово беспредметна расправа,
али државна сувереност представља много више од просте дерегулације, јер без здраве
националне државе и њеног суверенитета не може постајати међународно признат
данашњи систем координације, нити било какав супранационални суверенитет који би
државе међусобно могле створити, али ни међународноправни поредак уопште.59 На
почетку XXI вијека држава се налази између међународног права које штити
суверенитет као трајну категорију и воље малог броја ʁɚɤɢɯ ɞɪɠɚɜɚ које имају за циљ
да сувереност дефинишу према сопственој мјери, при чему не смијемо занемарити
знатан утицај међународних невладиних организација и мултинационалних компанија
на ове односе. Концепција транснационалности наспрам система међународне сарадње
само је једна од парадигми које у данашње вријеме државу одређује као тековину
модерне.
Без обзира на актуелне тенденције у међународној заједници државе су још
увијек најзначајнији субјект међународног права и, без њих у данашњим околностима
би могао постојати само глобални хаос уз апсолутну превласт капитала. Међутим,
нестанак држава како би се створио супранационални организам – једна ɫɭɩɟɪ ɞɪɠɚɜɚ,
или пак, децентрализована свјетска заједница у којој господари капитал у зачетку
представља nonsens. То би, у случају првог, значило да државу, која се проглашава
лошим начином организовања човјека, супституишемо још горим тоталитетом,
глобалним Левијатаном, а у случају другог, то радимо да би се обезбједила владавина
капитала који у транснационалној сфери, ствара још веће разлике између људи, и то
према финансијској снази, практично поништавајући начело једнакости. Човјечанство
је још увијек далеко од стања у коме би државу могли прогласити превазиђеном
правно-политичком организацијом, с циљем стварања нових универзалних вриједности
и општег поретка у чијем основу би непосредно био појединац.

ɅɂɌȿɊȺɌɍɊȺ

1. B. D. S. Santos, цит. дј., La Transition potmoderne: Droit et Politique, 1990.

2. B. D. S. Santos, ɢɧɬɟɪɜʁɭ ɢ ɪɚɫɩɪɚɜɟ, 2004. до 2010.

58
Међународни (правни) модел функционалности нити је модел анархије који би нас довео до тоталног
сукоба и вратио ствари на почетак, restitutio in integrum, нити је модел ауторитарног иступања
националних држава у рововском рату, нити је универзални хаос транснационалног права, или пак,
свјетске владе, који би нас одвео у посљедњи стадијум капиталистичке похлепе – пропаст свих зарад
новца неколицине и деинституционализације свјетских размјера.
59
Трнаснационализација, уз потпуно укидање државе, би значила повратак на Хобсовско природно
стање ствари у оквиру којег влада ɪɚɬ ɫɜɢɯ ɩɪɨɬɢɜ ɫɜɢʁɭ, с тим што би то природно стање и рат у њему,
кроз савремну праксу и тенденције било, у правом смислу универзално, тј. глобално.

362
3. В. Ђ. Деган, Ɇɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨ ʁɚɜɧɨ ɩɪɚɜɨ, Ријека, 2000.
4. V. J. Maritain, ýovjek i država, Zagreb, 1992.
5. Г. Вукадиновић у Ɍɟɨɪɢʁɚ ɞɪɠɚɜɟ ɢ ɩɪɚɜɚ 1, Нови Сад, 2006.
6. Д. Врбан, Држава и право, Загреб, 2003.
7. D. W. Gunst, Der Begriff der Souveranitat im moderne Volkerrecht 1953.
8. Е. В. Спекторски, Ⱦɪɠɚɜɚ ɢ ʃɟɧ ɠɢɜɨɬ, Београд, 2000.
9. E. De Vattel, Le droit des Gens ou Principles de la Loi Naturelle, Carnegie Institute,
Washington, 1916.
10. Ж. Ж. Русо, Ⱦɪɭɲɬɜɟɧɢ ɭɝɨɜɨɪ, Београд, 1949.
11. J. Bodin, Le six livres de la republique, Paris, I
12. М. Е. N. Van Kleffens, Sovereignty in International Law RDC vol. 82.
13. M. S. Mаc Dogual, Studies in World Public Order, New Haven, 1960.
14. M. S. Korwicz, Some present aspects of Sovereignty in International Law RDC/I
15. М. Бартош, Ɇɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨ ʁɚɜɧɨ ɩɪɚɜɨ, Београд, 1954.
16. М.Владисављевић, Ⱦɪɠɚɜɚ ɢ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɚ ɡɚʁɟɞɧɢɰɚ, Београд, 1934.
17. Н. Кецмановић, ɉɨɥɢɬɢɤɚ, ɞɪɠɚɜɚ ɢ ɦɨʄ, Београд, 2010.
18. О. Мандић и С. Сокол, Ⱦɪɠɚɜɚ, Загреб, 1977.
19. Р. Етински, Ɇɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨ ʁɚɜɧɨ ɩɪɚɜɨ, Нови Сад, 2010.
20. Р. Купер, Ɋɚɫɩɚɞ ɧɚɰɢʁɚ – ɉɨɪɟɞɚɤ ɢ ɯɚɨɫ ɭ XXI ɜɢʁɟɤɭ, Београд, 2007.
21. С. Аврамов - М. Крећа, Међународно јавно право, Београд, 2011.
22. С. Аврамов, Ɇɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨ ʁɚɜɧɨ ɩɪɚɜɨ, Београд 2011.
23. С. Хантингтон, ɋɭɤɨɛ ɰɢɜɢɥɢɡɚɰɢʁɚ ɢ ɩɪɟɨɛɥɢɤɨɜɚʃɟ ɫɜɟɬɫɤɨɝ ɩɨɪɟɬɤɚ,
Подгорица, 2000.
24. Ф. Фукујама, Ʉɪɚʁ ɢɫɬɨɪɢʁɟ ɢ ɩɨɫɥɟɞʃɢ ɱɨɜɟɤ, Подгорица, 2002.

ДОКУМЕНТИ

1. Ⱦɟɤɥɚɪɚɰɢʁɚ Ƚɟɧɟɪɚɥɧɟ ɫɤɭɩɲɬɢɧɟ Ɉɍɇ ɭ ɋɤɥɚɞɭ ɫɚ ɉɨɜɟʂɨɦ eнгл. Declaration on

Principles of International Law concerning Friendly Relations and Co-operation among
States in accordance with the Charter of the United Nations,
2. Ʉɨɧɜɟɧɰɢʁɚ ɨ ɩɪɚɜɢɦɚ ɢ ɞɭɠɧɨɫɬɢɦɚ ɞɪɠɚɜɚ ɢɡ Ɇɨɧɬɟɜɢɞɟɚ, eнгл. Montevideo
Convention on the Rights and Duties of States,
3. Ɂɚɜɪɲɧɢ ɚɤɬ Ʉɨɧɮɟɪɟɧɰɢʁɟ ɭ Ȼɚɧɞɭɧɝɭ, eнгл. Asian – African Conference,
Communique; First Conference Resolutions,
4. ɉɨɜɟʂɚ Ɉɪɝɚɧɢɡɚɰɢʁɟ ɍʁɟɞɢʃɟɧɢɯ ɇɚɰɢʁɚ, eнгл. Charter of the United Nations

ИНТЕРНЕТ ИЗВОРИ

1. http://www.boaventuradesousasantos.pt/documentos/boainterview1.pdf
2. http://www.ius.bg.ac.rs/prof/Materijali/krsiva/povelja_un_lat.pdf
3. http://www.oosa.unvienna.org/pdf/gares/ARES_25_2625E.pdf
4. http://www.un-documents.net/a25r2625.htm
5. http://canada.cubanoal.cu/Documentos%20de%20Cumbres%20precedentes/1955%20Ba
ndung/Asian_African_Conference[1].pdf

363
Ƚɨʁɤɨ ɉɚɜɥɨɜɢʄ UDK 316.334:338.124.4 Prethodno saopštenje

ȽɅɈȻȺɅɂɁȺɐɂȳȺ ɂ ɊȿɄɈɇɋɌɊɍɄɐɂȳȺ ȾɊɀȺȼɇɈȽ

ɆɈɇɈɉɈɅȺ ɇȺȾ ɋɂɅɈɆ

Ⱥɩɫɬɪɚɤɬ: ɐɢʂ ɪɚɞɚ ʁɟɫɬɟ ɞɚ ɫɟ ɭɤɚɠɟ ɧɚ ɬɨ ɤɚɤɨ ʁɟ ɩɪɨɰɟɫ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ

ɭɬɢɰɚɨ ɧɚ ɞɪɠɚɜɧɢ ɦɨɧɨɩɨɥ ɧɚɞ ɭɩɨɬɪɟɛɨɦ ɫɢɥɟ. Ⱥɭɬɨɪ ɭ ɪɚɞɭ ɡɚɫɬɭɩɚ ɫɬɚɜ ɞɚ ɫɭ
ɩɪɨɦʁɟɧɟ ɤɨʁɟ ɫɚ ɫɨɛɨɦ ɧɨɫɢ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɭɬɢɰɚɥɟ ɞɚ ɞɨɻɟ ɞɨ ɩɪɨɦʁɟɧɟ ʁɟɞɧɨɝ ɨɞ
ɨɫɧɨɜɧɢɯ ɫɪɟɞɫɬɚɜɚ ɢ ɦɟɬɨɞɚ ɜɪɲɟʃɚ ɜɥɚɫɬɢ - ɫɭɜɟɪɟɧɨɫɬɢ. Ʉɚɨ ɛɢɬɧɨ ɫɜɨʁɫɬɜɨ
ɫɭɜɟɪɟɧɨɫɬɢ, ɨɞɧɨɫɧɨ ɤɚɨ ɚɬɪɢɛɭɬ ɫɭɜɟɪɟɧɨɫɬɢ, ɞɪɠɚɜɧɢ ɦɨɧɨɩɨɥ ɧɚɞ ɫɪɟɞɫɬɜɢɦɚ
ɧɚɫɢʂɚ ʁɟ ɨɜɢɦ ɩɪɨɦʁɟɧɚɦɚ ɪɟɤɨɧɫɬɪɭɢɫɚɧ. Ɂɛɨɝ ɬɨɝɚ ʁɟ ɨɫɧɨɜɧɨ ɩɢɬɚʃɟ, ɚ ɱɢʁɢ ʁɟ
ɨɞɝɨɜɨɪ ɩɨɬɪɟɛɧɨ ɧɚʄɢ ɩɪɢɥɢɤɨɦ ɨɛʁɚɲʃɚɜɚʃɚ ɮɟɧɨɦɟɧɚ ɪɟɤɨɧɫɬɪɭɤɰɢʁɟ ɞɪɠɚɜɧɨɝ
ɦɨɧɨɩɨɥɚ ɧɚɞ ɭɩɨɬɪɟɛɨɦ ɫɪɟɞɫɬɚɜɚ ɧɚɫɢʂɚ, ɤɨ ɢɦɚ ɢ ɤɨ ɛɢ ɬɪɟɛɚɨ ɢɦɚɬɢ ɥɟɝɢɬɢɦɧɨ
ɩɪɚɜɨ ɧɚ ɭɩɨɬɪɟɛɭ ɮɢɡɢɱɤɨɝ ɧɚɫɢʂɚ ɭ ɞɪɭɲɬɜɭ? Ɍɚɤɨɻɟ, ɟɦɩɢɪɢʁɫɤɢ ʁɟ ɧɟɪɚɡʁɚɲʃɟɧɨ
ɤɚɤɚɜ ɟɮɟɤɚɬ ɨɜɟ ɩɪɨɦʁɟɧɟ ɢɦɚʁɭ ɧɚ ɞɪɠɚɜɭ, ɬʁ. ɞɚ ɥɢ ɪɟɤɨɧɫɬɪɭɤɰɢʁɚ ɞɪɠɚɜɧɨɝ
ɦɨɧɨɩɨɥɚ ɧɚɞ ɫɢɥɨɦ ɭɬɢɱɟ ɧɚ ʁɚɱɚʃɟ ɢɥɢ ɧɚ ɩɪɨɩɚɞɚʃɟ ɞɪɠɚɜɟ? Ⱦɨɤ ʁɟɞɧɢ ɚɭɬɨɪɢ
ɫɦɚɬɪɚʁɭ ɞɚ ɨɜɟ ɩɪɨɦʁɟɧɟ ɢɦɚʁɭ ɞɢɫɮɭɧɤɰɢɨɧɚɥɚɧ ɟɮɟɤɚɬ ɧɚ ɞɪɠɚɜɭ, ɞɪɭɝɢ ɬɜɪɞɟ
ɫɭɩɪɨɬɧɨ.
Ʉʂɭɱɧɟ ɪɢʁɟɱɢ: ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ, ɫɭɜɟɪɟɧɨɫɬ, ɦɨɧɨɩɨɥ ɧɚ ɫɢɥɨɦ, ɪɟɤɨɧɫɬɪɭɤɰɢʁɚ

GLOBALIZATION AND RECONSTRUCTION OF THE STATE MONOPOLY OVER

FORCE

Abstract: The aim of this paper is to show how the process of globalization affected the state
monopoly over the use of force.The author argues that the changes brought by globalization affect
that change occurs with one of the basic tools and methods of the exercise of power - sovereignty. As
an important feature of sovereignty, or as an attribute of sovereignty, the state monopoly over the
means of violence is by these changes reconstructed. Therefore, the basic question is, whose answer is
to be found in explaining the phenomenon of reconstruction of the state monopoly over the use of the
means of violence, who has, and who should have the legitimate right to use the physical violence in
society? Also, empirically is unclear what effect these changes have on the state, ie whether the
reconstruction of the state monopoly over force affects the strengthening or deterioration of the state?
While some authors argue that these changes have a dysfunctional effect on the state, others argue the
opposite.
Keywords: globalization, sovereignty, monopoly over force, reconstruction

ɍȼɈȾ

У теорији је прихваћено схватање да се свака држава састоји из три елемента:

територије, становништва и власти.1 Ова три елемента морају бити присутна
истовремено и у одговарајућем квалитету.2 Уколико један од њих не постоји, тада не

Aсистент на Катедри безбједносних наука Високе школе унутрашњих послова у Бањој Луци
1
Види: Петржицки, Л. Ј., Ɍɟɨɪɢʁɚ ɩɪɚɜɚ ɢ ɦɨɪɚɥɚ, ЈП Службени Лист СРЈ – ЦИД – Издавачка
књижарница Зорана Стојановића, Београд – Подгорица – Сремски Карловци-Нови Сад, 1999, стр. 174;
Јовановић, С., Ⱦɪɠɚɜɚ I, Просвета, Београд, 2005, стр. 184; Димитријевић, В. и др., Ɉɫɧɨɜɢ
ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨɝ ʁɚɜɧɨɝ ɩɪɚɜɚ, Београдски центар за људска права, Београд, 2007, стр. 74.
2
Савић, С., Ɉɫɧɨɜɟ ɩɪɚɜɚ, ППГП „Комесграфика“, Бања Лука, 2005, стр. 32.

365
постоји ни држава. Иако су сва три елемента неопходна за постојање државе3, њихов
значај је био различит у одређеном временском периоду.
Тако, на примјер, антички народи су сматрали за најважнији елемент
становништво или народ, па су они своје државе називали „атињани“ умјесто Атина
или „римски народ“ умјесто Рим. У средњем вијеку се као главни државни елемент
узима земљиште, односно територија, а држава се називала земљом (terra, Land,
Angleterre, England, Deutschland). Коначно, у новије доба, власт се сматра најважнијим
државним елементом. Разлог за то јесте настанак јаке државе са сувереном влашћу,
којој је пошло за руком да себи потчини и земљиште и становништво.4
С тим у вези, Роберт Дал истиче да је посебна карактеристика државе управо
њена врховна власт. За њега, „власт значи право наређивања и право да се наредбе
поштују“, тј. Дал под влашћу подразумијева однос између актера у коме један актер
наводи друге да дjелују на начин на који иначе не би дјеловали.5
Такође, појмовима суверености и легитимности, као средствима и методама
вршења државне власти, баве се како теорија државе, тако и политичке науке и уставно
право, те с тога ови појмови долазе у ред оних најважнијих и истовремено
најсложенијих. При томе, легитимност6 означава једно нарочито својство власти које
се огледа у увјерењу народа у њену законитост и оправданост. Односно, да би државна
власт била стабилна и трајна, она се мора састојати у увјерењу оних којима се влада у
оправданост успостављеног поретка власти и његових одлука, у вриједност циљева
садржаних у тим одлукама, те у њихову објективност. Док легитимност стоји у вези са
са увјеравањем као средством и методом вршења власти, сувереност стоји у вези са
принудом као средством и методом вршења власти. Дакле, сувереност се означава као
битно својство државе, према коме је државна власт највиша или врховна (suprema
potestas), власт којој су подређени сви други субјекти у држави (унутрашњи вид), док у
односима са другим државама, свака држава иступа као независан и једнакоправан
субјекат (спољашњи вид).7
Према томе, „суверенитет је доктрина да државе имају врховну власт да
управљају својим унутрашњим пословима као и својим односима са другим државама
и међувладиним организацијама“.8 Односно, државна сувереност9 се састоји из два
типа односа: први однос, који се огледа у томе да држава има искључива овлашћења да
ствара највише правне норме – уставне, законске, подзаконске и др., које важе на њеној

3
„Сам појам држава има више значења: у географском погледу под овим појмом се подразумијева дио
ограничене територије; у социолошком смислу као посебна друштвена творевина, док у политичком
смислу као институционални апарат принуде који располаже монополом физичке, али и других облика
принуде“. Према: Ковачевић, Б., Ⱦɪɠɚɜɚ – ɩɪɚɜɧɚ ɢ ɬɨɬɚɥɢɬɚɪɧɚ, Правни факултет Универзитета у
Бањалуци – Центар за публикације, Бања Лука, 1999, стр. 34–35.
4
Спекторски, Е. В., Ⱦɪɠɚɜɚ ɢ ʃɟɧ ɠɢɜɨɬ, Правни факултет Универзитета у Београду – Центар за
публикације, Београд, 2000, стр. 65–66.
5
Дал, Р., Ⱦɟɦɨɤɪɚɬɢʁɚ ɢ ʃɟɧɢ ɤɪɢɬɢɱɚɪɢ, ЦИД, Подгорица, 1999, стр. 103.
6
Легитиман у латинском језику – legitimus, значи законит, праведан, правилан и оправдан, а
легитимност у француском језику – légitimité, означава законитост, основаност на праву и правди.
7
Милосављевић, Б., ɍɜɨɞ ɭ ɬɟɨɪɢʁɭ ɭɫɬɚɜɧɨɝ ɩɪɚɜɚ, Правни факултет Универзитета Унион и Јавно
предузеће Службени гласник, Београд, 2011, стр. 53.
8
Кегли, Ч. Јр., Виткоф, Ј., ɋɜɟɬɫɤɚ ɩɨɥɢɬɢɤɚ - ɬɪɟɧɞ ɢ ɬɪɚɧɫɮɨɪɦɚɰɢʁɚ, Центар за студије Југоисточне
Европе, Факултет политичких наука, Дипломатска академија, Београд, 2004, стр. 813.
9
На дискурс о државној суверености као једном нерешљивом правном питању указивао је српски
правни теоретичар Живојин Перић, 40.-их година прошлога вијека у свом раду „ɇɟɪɟɲʂɢɜɢ ɩɪɨɛɥɟɦɢ ɭ
ɨɛɥɚɫɬɢ ɩɪɚɜɚ“.

366
територији; и други тип односа јесте вањска сувереност, односно независност и
равноправност државе спрам осталих држава.10

ȾɊɀȺȼɇɂ ɆɈɇɈɉɈɅ ɇȺȾ ɋɊȿȾɋɌȼɂɆȺ ɇȺɋɂȴȺ

ɄȺɈ ȺɌɊɂȻɍɐɂȳȺ ɋɍȼȿɊȿɇɈɋɌɂ

Сматра се да доктринa о неповриједивости суверенитета датира од Аугсбуршког

мира из 1555. године којим је владар добио право да одлучује о религији своје земље
(cuius regio, eius religio – ɱɢʁɚ ʁɟ ɡɟɦʂɚ, ɨɧɨɝɚ ʁɟ ɢ ɪɟɥɢɝɢʁɚ). Ово право је потврђено и
ревидирано Прашким миром 1635. године и коначно Вестфалским миром 1648. године.
Послије тога, европски владари су одбијали да признају секуларну власт Римокатоличке
цркве, замјењујући систем папске власти из средњег вијека географски и политички
одвојеним државама које нису признавале никакву вишу власт. Новоослобођеним
земљама дата су иста права, тј. територија под њиховом искључивом контролом,
неограничена контрола у питањима домаће политике, те слобода вођења спољне политике
и закључивања споразума са другим државама. Од тада сувереност укључује политички
ауторитет заснован на територији и аутономији. Територијалност је право искључивог
политичког ауторитета над одређеним географским простором (унутрашња сувереност), а
аутономност значи да ниједан спољни фактор, као што је на примјер друга држава, нема
ауторитет унутар граница дефинисане државе (спољна сувереност).11
Главни принципи проистекли из Вестфалског мировног споразума су
суверенитет, једнакост нација, немијешање у унутрашња питања и поштовање
међудржавних уговора. Држава је тада узела монопол над примјеном силе, са циљем да
осигура своје грађане и свој суверенитет од унутрашњих и спољашњих пријетњи.12
Према томе, државна власт има два ослонца, а то су: морални или ауторитет13 и
физички или силу14. Ауторитет15 улива поштовање, а сила улива страх, па тако оба
начела изазивају страхопоштовање према власти. Дакле, нема државне власти без силе,
тј. држава има монопол оружане моћи и легалне, физичке присиле у друштву16.

10
Висковић, Н., Ɍɟɨɪɢʁɚ ɞɪɠɚɜɟ ɢ ɩɪɚɜɚ, Центар за дописно образовање, Биротехника, Загреб, 2006,
стр.25–26.
11
Heywood, A., Political Ideas and Concepts – An Introduction, MacMilan Press LTD, London, 1994, p. 49.
Наведено према: Мијалковић, С., ɇɚɰɢɨɧɚɥɧɚ ɛɟɡɛɟɞɧɨɫɬ, Криминалистичко-полицијска академија,
Београд, 2009, стр. 78–79.
12
Schreier, F., Caparini M., Privatising Security: Law, Practice And Governance Of Private Military And
Security Companies, Occasional Paper, No.6, DCAF, Geneva, 2005, p. 1.
13
У француском схватању власти преовладава управо ауторитет, те се државна власт зове autorité
publique.
14
У њемачком схватању власти преовлађује сила, те се с тога власт зове Macht или Gewalt.
15
Приликом одговора на питање одакле потиче ауторитет државне власти, Спекторски наводи три
могућа одговора. Први је теократски, а састоји се у томе да сва власт потиче од Бога, односно да је власт
Божје пуномоћје. Други одговор је аутократски, власт црпи извор свог ауторитета и моћи у самој себи,
те је као таква самоодржива. Трећи је демократски, власт добија свој ауторитет одоздо, као овлашћење
вољом народа, и то је демократија, односно народна власт. Кроз историју све се ове врсте власти јављају
или у чистом или у мјешовитом облику. Према: Спекторски, Е. В., Држава и њен живот, op. cit., стр. 75–
76.
16
Међутим, принуда је тек изузетно или крајње средство за вршење власти, те Макс Вебер пише да
насиље није ни нормално ни једино средство управљања државом, односно да је пријетња и евентуално
примјена насиља специфично средство али да је оно увијек и свуда ultima ratio, када сва друга средства
затаје. Такође, Таљеран (Talleyrand) примјећује да се бајонетима може свашта учинити, али да се на
њима не може сједити. Према: Милосављевић, Б., Увод у теорију уставног права, op. cit., стр. 69.

367
Односно, у вршењу своје власти држава се ослања на широк репертоар различитих
средстава, а међу њима се посебно истиче монопол физичког насиља.17
Тако, у својој дефиницији државе Макс Вебер каже: „Једну политичку
организацију са карактером установе треба називати државом ако њен управни апарат
с успехом полаже право на монопол легитимне физичке принуде за одржавање
поредака“.18 Ђовани Сартори, прихватајући Веберову дефиницију власти као монопола
легалног коришћења силе, каже: „власт наређује, командује, налаже“.19

ȾɊɀȺȼɇɂ ɈɊȽȺɇɂ ɋȺ ɋɊȿȾɋɌȼɂɆȺ ɇȺɋɂȴȺ

Како наводи Слободан Јовановић држава своју власт не врши непосредно, него
преко оних физичких лица која јој служе као органи.20
Као један од најчешћих критеријума подјеле државних органа јесте онај на
оружане и цивилне органе. Тачка раздвајања између оружаних и цивилних органа је у
преовлађујућем начину и средствима поступања једног органа, а у складу са природом
његове дјелатности. Уколико је неко поље друштвене стварности такво да ефикасно
обављање послова те врсте, у одређеним ситуацијама, захтијева ношење и коришћење
оружја, законом се службеним лицима одговарајућих органа дају овлашћења, односно
утврђује обавеза да то чине. Такви органи се квалификују као оружани.21
Оружани органи се формирају превасходно, у два изузетно значајна подручја
друштвеног живота, и то: у области одбране земље и у области унутрашњих послова22.
У тим органима су инкорпорисани најважнији интереси сваке државе, а то су спољна и
унутрашња безбједност, укључујући ту и принудно извршавање донијетих одлука
државних органа.23
Према томе, оружани органи или оружане снаге готово сваке државе се састоје
од војске и полиције, који представљају државни апарат силе или принуде, а на који се
државна власт ослања када њена легитимност и административна ефикасност нису
довољна средства за владање.24
Односно, да би дјелотворно употребљавала своју силу држава има двије
специјализоване подорганизације, а то су: војска – која располаже највећом оружаном
силом првенствено ради односа рата и мира са другим државама25 и полиција – која
располаже мањом оружаном силом ради одржавања унутрашњег реда у друштву.26
Такође, постоје и други државни органи који имају право да носе оружје, односно

17
Живковић, М., ɍɜɨɞ ɭ ɩɪɚɜɨ, Полицијска академија, Београд, 2006, стр. 62.
18
Вебер, М., ɉɪɢɜɪɟɞɚ ɢ ɞɪɭɲɬɜɨ – I ɤʃɢɝɚ, Просвета, Београд, 1976, стр. 38.
19
Сартори, Ђ., Ⱦɟɦɨɤɪɚɬɢʁɚ ɲɬɚ ʁɟ ɬɨ?, ЦИД, Подгорица, 2001, стр. 168.
20
Јовановић, С., Држава I, op. cit., стр. 233.
21
Томић, З., ɍɩɪɚɜɧɨ ɩɪɚɜɨ – ɋɢɫɬɟɦ, Треће новелирано и проширено издање, Јавно предузеће
Службени лист СРЈ, Београд, 1998, стр. 212.
22
„Област унутрашњих послова представља једну од кључних управних функција државе којом се
уређују односи из домена безбедности, како државе тако и појединца“. Према: Мандић, М., ɍɩɪɚɜɧɨ
ɩɪɚɜɨ – ɉɨɫɟɛɚɧ ɞɟɨ, Центар за културу и информисање, Фоча, 2006, стр. 15.
23
Кунић, П., ɍɩɪɚɜɧɨ ɩɪɚɜɨ, Правни факултет и Висока школа унутрашњих послова, Бања Лука, 2006,
стр. 111.
24
Међутим, тај апарат силе се може употријебити и на друге начине, на примјер као прости инструмент
политичке репресије и као политичко средство за одржање или рушење режима власти, за које се не
може рећи да су демократски. Према: Милосављевић, Б., Увод у теорију..., op. cit., стр. 163.
25
Међутим, Ендру Хејвуд (Endru Hejvud) у свом дјелу „ɉɨɥɢɬɢɤɚ“ посебно разматра сљедеће улоге
војске: као средства за вођење рата; као гаранта политичког поретка и стабилности; као интересне групе;
и као алтернативе цивилној владавини. Види: Хејвуд, Е., ɉɨɥɢɬɢɤɚ, Клио, Београд, 2004.
26
Висковић, Н., Теорија државе и права, op. cit., стр. 28–29.

368
користе средства силе, а међу њих спадају: безбједносне службе, правосудне страже и
затворски стражари, царински органи и пореска полиција.27

ȽɅɈȻȺɅɂɁȺɐɂȳȺ ɂ ɊȿɄɈɇɋɌɊɍɄɐɂȳȺ ɆɈɇɈɉɈɅȺ ɇȺȾ ɋɂɅɈɆ

Готово четири вијека свијетом влада модел заснован на територијалном

суверенитету, забрани мијешања у унутрашње ствари, релативно ниском нивоу
кооперације и непостојању надређеног над државом. Међутим, крајем XX вијека све
ове ствари доведене су у питање. Нове форме и облици мултилатералне сарадње и
кооперације, те глобална политика успостављају велики број владиних, међувладиних,
невладиних и приватних организација које дјелују умјесто горе наведених принципа28.
Односно, спољни и унутрашњи послови нису више у надлежности само и искључиво
држава. Ипак, национална држава је још увијек реални чинилац савременог свијета,
али велика очекивања од њеног постепеног укидања и слабљења њене моћи имају
присталице глобализације29, прије свих неолиберали, који на тај начин виде шансу за
убрзање процеса глобализације и остављање економских токова без контроле.30 Тако,
Хабермас примјећује да „у процесу изчезавања друштава организованих у националне
државе, постмодернизам препознаје „крај политике“, у шта наду полаже и
неолиберализам, који би желио да, колико је год могуће, управљачке функције
препусти тржишту“.31
Креирање новог облика глобалне производње, трговине, финансија..., водило је
ка стварању новог глобалног облика међузависности држава и све израженијој
трансформацији друштвене моћи од класичног носиоца те моћи (државе), ка новом
транснационалном фактору друштвене моћи, који је у стању да дјелују
инернационално, ван контроле националне државе, с чиме се и процес доношења
одлука умногоме помјерио од одлучивања на националном нивоу ка утицају на
доношење одлука на супранационалном нивоу.32 Ова трансформација одлучивања
тражи и нову спецификацију безбједносних питања, односно питања као што су: За
кога је потребно обезбиједити сигурност? За који систем вриједности се тражи
обезбјеђење сигурности? Који ниво сигурности се треба обезбиједити за заштићени

27
Види: Савковић, М., „Државни органи са одређеним полицијским овлашћењима“, у: Хаџић, М.,
Петровић, П., Стојановић, С. (урс), Ƚɨɞɢɲʃɚɤ ɪɟɮɨɪɦɟ ɫɟɤɬɨɪɚ ɛɟɡɛɟɞɧɨɫɬɢ ɭ ɋɪɛɢʁɢ, Центар за
цивилно-војне односе, Београд, 2009, стр. 253–280.
28
На почетку 20. вијека постојало је 37 међувладиних и 176 међународних невладиних организација, а
крајем истог тај број је достигао врло импресивне вриједности, 6.743 међувладине и 47.098 невладиних
организација. Види: Held, D., Mc Grew, A., Globalization/Anti-globalization, Polity Press, Cambridge, 2002,
p.18.
29
„Савремена епоха је епоха глобализације. У сфери социологије, политикологије, права, економских
наука, културе и умјетности напушта се стари термин међународни, а све више се користи термин
глобализација. Међутим, овдје није ријеч о семантичкој замјени. Ријечју глобални означава се једна нова
идеолошка и методолошка оријентација. Наиме, ријеч „међународни“ означава однос између суверених
држава, а ријеч „глобализам“ полази од човјека као грађанина планете, односно као члана јединствене
свјетске заједнице“. Према: Ромић, М., Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɢ ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɚ, Дефендологија центар за
безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука, 2007, стр. 18.
30
Радовановић, Д., Ристић, Ж., Ɇɟɻɭɧɚɪɨɞɧɟ ɦɨɧɟɬɚɪɧɟ ɢ ɮɢɧɚɧɫɢʁɫɤɟ ɢɧɫɬɢɬɭɰɢʁɟ, ЕтноСтил, Београд,
2011, стр. 19–20.
31
Хабермас, Ј., ɉɨɫɬɚɧɚɰɢɨɧɚɥɧɚ ɤɨɧɫɬɟɥɚɰɢʁɚ, Откровење, Београд, 2002, стр. 67.
32
Упореди: Vejnović, D., Pavlović, G., „Globalization and privatization of security“, In: „Security in the post-
conflict (western) Balkans: Transition and challenges faced by the Republic of Macedonia (security studies and
the science of security)“, Proceedings, Volume I, Faculty of Security, Skopje, 2011, pp. 239–249.

369
систем вриједности? Од кога или чега долази пријетња? С којим средствима се може
обезбиједити тражени ниво сигурности и по којој цијени?, и сл.33
Тако је Ема Ротшилд (Emma Rothschild) још средином деведесетих година XX
вијека указивала на ширење садржаја појма безбједности у свим правцима изван
националне државе: нагоре – према међународним институцијама, надоље – према
регионалним или локалним владама и бочно (лијево и десно) према невладиним
организацијама, јавном мњењу и медијима, те апстрактним снагама природе или
тржишту. Ове промјене мотивисале су и теоретичаре безбједносних студија да појам
безбједности знатно прошире од традиционалног фокуса, односно државноцентричног
схватања безбједности ка новом глобалном транснационалном фокусу. Безбједност се
схвата као комплексно питање које је нужно повезано са утицајем човјека на промјене
у глобалном окружењу, али и супротно са утицајем глобалних промјена на његово
понашање.34
Према томе, дезинтеграција биполарног политичког окружења и процес
глобализације и међузависности који се убрзано ширио, нарочито послије завршетка
хладног рата, водили су промјенама које су имале снажан утицај на начин размишљања
државника и доносилаца одлука од највишег до најнижег нивоа државне и
међународне хијерархијске структуре. Крај XX вијека обиљежен је промјенама, на
свјетском нивоу, које су имале директан утицај на државе, а које су, такође, утицале да
постане активан процес преношења традиционалних овлашћења, којима је располагала
само држава, на приватни сектор.35
Односно, пренос државних функција на приватни сектор дешава се на свим
пољима државне активности, укључујући и оне функције над којима је национална
држава раније држала монопол. И управо експанзија приватног сектора у јавни живот
јесте највише примјетна у домену безбједности. С тога се концепт државног монопола
над употребом силе сада из темеља испитује из више разлога, а међу којима је и
приватизација над средствима силе, односно приватизација безбједности.36
С тим у вези, Херберт Вулф (Herbert Wulf) разликује два типа приватизације:37
- први, ɨɞ ɞɧɚ ɤɚ ɜɪɯɭ (bottom–up) приватизација у којој наоружани недржавни
актери шире насиље, креирају несигурност и доприносе пропадању држава.
Многе владе нису више у стању да гарантују ред и закон. Њихове полицијске
и војне снаге су сувише слабе, превише корумпиране или не желе да остваре
владавину права и одрже државни монопол силе. Ова врста приватизације
нуди атрактивне економске добити за недржавне актере. Они су обично
добро повезани у свјетској економији (или сивој економији), па извозе
ресурсе као што су дијаманти, тропско дрвеће или чак дрогу. Из ових
прихода плаћају своје војнике, служе своју клијентелу и обично лако купују
оружје за своје снаге;
- други, ɨɞ ɜɪɯɚ ɤɚ ɞɧɭ (top–down) приватизација се заснива на outsourcing
полицијских и војних функција, које намјерно спроводи велики број влада
широм свијета. Оружане снаге су у многим земљама демобилисале милионе
војника, као и полицајаца и припадника обавјештајног кадра од краја

33
Види: Baldwin, D., „The concept of Security“, Review of International Studies, No. 23, 1997, pp. 5–26.
34
Rothschild E., „What is Security?“, Daedalus, Vol. 124, No. 3, 1995, pp. 53–107.
35
Види: Павловић, Г., „Развој идеје безбједности“, ɋɨɰɢɨɥɨɲɤɢ ɞɢɫɤɭɪɫ, година 3, број 5, 2013, стр. 51–
66.
36
Avant, D., „The Privatization of Security and Change in the Control of Force“, International Studies
Perspectives, Vol. 5, Issue 2, 2004, p. 153.
37
Wulf, H., „Reconstructing the Public Monopoly of Legitimate Force“. In: Bryden, А., Caparini, М., (Eds.),
Private Actors and Security Governance LIT & DCAF, Geneva, 2006, pp. 90–91.

370
 хладног рата. Ипак, ове силе су оптерећене разним учешћима у
конфликтним и постконфликтним ситуацијама, нпр. на Балкану, у Африци,
Авганистану, Ираку итд. Као посљедица овога све више оружаних снага
зависи од приватних војних и безбједносних компанија које пружају:
логистичку подршку, обуку, поправке и одржавање оружја и друге опреме,
прикупљање обавјештајних информација, испитивање ратних заробљеника,
снабдијевају поштом, храном и чистим униформама. Велике корпорације у
свијету су активне како у предратној припреми, тако и у самим сукобима, те
коначно и у постконфликтној реконструкцији.

Према томе, приватизацијом безбједности на глобалној сцени се појавио један

нови сектор, приватан по свом карактеру, који је успостављен и дјелује на
комерционалној основи. У теорији се наводи да овај нови модел пружања безбједности
омогућава владама и јавним институцијама да повећају ефикасност концентришући се
на најзначајније послове, док одговорност за извршавање мање значајних послова
пребацују на приватни сектор безбједности.38 Дакле, док држава остаје кључни актер у
коришћењу средстава силе, она није једини, а понекад, под одређеним околностима,
није чак ни најважнији актер.

ɇȿȾɊɀȺȼɇɂ ɋɍȻȳȿɄɌɂ ɋȺ ɉɊȺȼɈɆ ɇȺ ɍɉɈɌɊȿȻɍ ɋɂɅȿ

Свједоци смо да је у протеклих неколико деценија, широм свијета, дошло до

раста приватног сектора безбједности, те да приватна предузећа пружају војне и
безбједносне услуге државама, међународним организацијама, невладиним
организацијама, глобалним корпорацијама и богатим појединцима. Тако је на примјер,
свака мировна операција коју су од деведесетих година прошлог вијека водиле
Уједињене Нације, укључивала присуство приватних безбједносних предузећа, док их
велике компаније редовно ангажују да чувају њихово особље и постројења. Током
деведесетих година XX вијека приватне фирме су обучавале војске у више од 42
земље, а такође се тврди да неколико стотина компанија глобално дјелује у више од
100 земаља на шест континената.39
У пракси, широк спектар људи и организација може бити укључен у пружање
војних и безбједносних услуга. У стручној литератури, међутим, приватна предузећа
(компаније) које пружају услуге безбједности најчешће се дијеле, према врсти
безбједносних услуга које пружају и типу унутрашње организације, на приватне војне
(Private Military Companies) и приватне безбједносне (Private Security Companies)
компаније. Често, међутим, приватна предузећа које пружају безбједносне услуге
комбинују свој рад у више области па већина аутора када говори о приватном сектору
безбједности подразумијева и једне и друге, те их означава као приватне војне -
безбједносне компаније (Private Military-Security Companies - PMSCs). Такође, било је
доста покушаја у прошлости да се направи разлика између приватних војних компанија
и приватних безбједносних компанија.40
Питер Сингер (Peter Singer), такође, не прави разлику између приватних војних
и приватних безбједносних компанија, те користи термин приватне војне фирме

38
Richards, A., Smith, H., Addressing the role of private security companies within security sector reform
programmes, SAFERWORLD, London, 2007, p. 5.
39
Авант, Д., „Приватна безбедност“, у: Вилијамс, П. (пр.), ɍɜɨɞ ɭ ɫɬɭɞɢʁɟ ɛɟɡɛɟɞɧɨɫɬɢ, Јавно предузеће
Службени гласник, Универзитет у Београду – Факултет безбедности, Београд, 2012, стр. 553 (549–566).
40
Види: Даничић, М., Павловић, Г., „Приватне војне и приватне безбједносне компаније као чиниоци
приватног сектора безбједности“, Ȼɟɡɛʁɟɞɧɨɫɬ ɉɨɥɢɰɢʁɚ Ƚɪɚɻɚɧɢ, година 5, број 1, 2009, стр. 35–46.

371
(Private Military Firms), обухватајући њиме обе врсте компанија. Приватне војне фирме
су, према њему, приватни пословни ентитети коју пружају клијентима широк спектар
војних и безбједносних услуга.41
Заједнички би приватне војне и приватне безбједносне компаније могли
дефинисати као предузећа које раде на комерцијалној основи директно пружајући
војне и безбједносне услуге за профит.42 Услуге које пружају приватне војне фирме
многобројне су, а у пракси се најчешће истичу следеће: директна борба; обавјештајне
услуге; тренинг; обезбјеђење у конфликтним зонама; консалтинг (савјетовање) и
планирање; техничка помоћ; оперативна и логистичка подршка (снабдјевање оружјем,
одржавање опреме и др.); деминирање; пост-конфликтна реконструкција; физичка и
техничка заштита; стручно савјетовање, обука и тренинг полицијских јединица;
заштита високоризичних објеката и постројења; осигурање конвоја хуманитарне
помоћи и превоза роба; лична безбједност за VIP особе и др.
На значај који имају ова предузећа указала је и Парламентарна скупштина
Савјета Европе. Наиме, она је својом Препоруком број 1858 из 2009. године, под
називом „Приватне војне и безбједносне компаније и ерозија државног монопола над
употребом силе“, приватну безбједност ставила у свој фокус. Одмах на почетку
препоруке се истиче да приватизација војних и безбједносних послова поткопава
традициононалну позицију државе као јединог субјекта коме је дозвољена законита и
легитимна употреба силе, те да представља изазов савременим демократијама, с
обзиром да је право на употребу силе прешло са државе, која гарантује јавни интерес,
на приватне субјекте, који се руководе економским интересима. Ипак, имајући на уму
да приватни сектор безбједности представља реалну потребу и да је дио стварности, у
препоруци се налаже да државе треба да уложе напор да успоставе контролу над
активностима субјеката овог сектора, односно да створе један адекватан оквир за
његово функционисање. Тај оквир би требао бити усаглашен са основним
демократским принципима за поштовањем људских права и владавине закона. Дакле,
овом препоруком се тражи усвајање правно обавезујућег документа (конвеције) или
пак препоруке за државе чланице којом би се регулисале активности приватног сектора
безбједности, односно релације између његових субјеката и држава, те успоставили
минимални стандарди за његово функционисање.43

ɁȺɄȴɍɑɇȺ ɊȺɁɆȺɌɊȺȵȺ

Плаћеници и приватне армије постоје још од почетка првих ратова. Појединци,

заједнице, друштва и државе који су били у немогућности да осигурају своју
територију и имовину, или да побједе у рату, прибјегавали су пракси ангажовања
војника и приватних армија за новац. Ово се почело мијењати послије Вестфалског
мировног споразума, када је усвојена идеја да је држава та која мора осигурати и
пружити безбједност себи и својим грађанима. Држава је узела монопол над примјеном
силе са циљем да осигура своје грађане и свој суверенитет од унутрашњих и
спољашњих пријетњи.
На том трагу је Радомир Лукић истакао да се држава најкраће дефинише као
организација која има најачи апарат за физичку принуду у датом друштву или, краће,

41
Singer, P., Corporate Warriors: The Rise of the Privatized Military Industry, Cornell University Press, Ithaca,
New York, 2003, p. 8.
42
Schulz, S., Yeung, C., Private Military and Security Companies and Gender, DCAF, Geneva, 2005, pp. 1–3.
43
The Parliamentary Assembly of the Council of Europe, „Recommendation 1858 (2009), Private military and
security firms and erosion of the state monopoly on the use of force“, Strasbourg, 2009, p. 1.

372
као организација с монополом за физичку принуду. Даље је нагласио да то не значи да
држава једина располаже са апаратом за физичку принуду, те да право на употребу
насиља могу имати и друге организације, као и појединци, али да то значи да нико не
може располагати средствима за физичку принуду мимо воље државе.44
Тако, расправљајући о питању доминантне заштитне асоцијације у друштву
Роберт Нозик наглашава да држава полаже право на монопол одлучивања о томе ко и
када има право на употребу силе; она једина може одлучивати ко може употребити
силу и у којим околностима; она присваја право да суди о легитимности и
допустивости било какве употребе силе унутар својих граница; усто, она присваја
искључиво право да казни оне који нарушавају њен присвојени монопол. С тога,
закључује Нозик, чини се да систему приватних заштитних асоцијација мањка елемент
монопола па он не твори и не садржава државу. Други разлог због којег није држава
јесте тај што су заштићени само они који заштиту плаћају. 45
Према томе, иако се поред државе данас јављају и недржавни субјекти као
пружаоци безбједносних услуга, тј. носиоци права над употребом средстава силе,
држава и даље важи као једини извор права на насиље. Односно, специфично је то да
се свим другим организованим групама и појединцима право на физичко насиље
приписује само уколико га држава са своје стране допушта.
На први поглед се реконструкција државног монопола над употребом силе чини
као класичан примјер ерозије суверенитета и државне власти. Међутим, умјесто тога,
резултат је настанак нове мреже безбједносних субјеката у којој је власт државе
подијељена кроз нове технологије управљања и контроле.46
Оно што брине јесте да се све ово дешава у великој мјери изван контроле
парламената и само дјелимично под контролом извршних власти.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Abrahamsen, R., Williams, M.C., “The Globalization of Private Security“, In: Browning, C.
(Ed.), The Globalization of Security, The Royal Institute of International Affairs, London,
2005, pp. 5–7.
2. Avant, D., „The Privatization of Security and Change in the Control of Force“, International
Studies Perspectives, Vol. 5, Issue 2, 2004, pp. 153-157.
3. Baldwin, D., „The concept of Security“, Review of International Studies, No. 23, 1997, pp. 5–
26.
4. Held, D., Mc Grew, A., Globalization/Anti-globalization, Polity Press, Cambridge, 2002.
5. Heywood, A., Political Ideas and Concepts – An Introduction, MacMilan Press LTD,
London, 1994.
6. Richards, A., Smith, H., Addressing the role of private security companies within security
sector reform programmes, SAFERWORLD, London, 2007.
7. Rothschild E., „What is Security?“, Daedalus, Vol. 124, No. 3, 1995, pp. 53–107.
8. Schreier, F., Caparini M., Privatising Security: Law, Practice And Governance Of Private
Military And Security Companies, Occasional Paper, No.6, DCAF, Geneva, 2005.
9. Schulz, S., Yeung, C., Private Military and Security Companies and Gender, DCAF, Geneva,
2005.
10. Singer, P., Corporate Warriors: The Rise of the Privatized Military Industry, Cornell
University Press, Ithaca, New York, 2003.

44
Лукић, Р., ɍɜɨɞ ɭ ɩɪɚɜɨ, Савез удружења правника Југославије, Београд, 1961, стр. 32.
45
Нозик, Р., Ⱥɧɚɪɯɢʁɚ, ɞɪɠɚɜɚ ɢ ɭɬɨɩɢʁɚ, Наклада Јасенски и Турк, Загреб, 2003, стр. 45–46.
46
Abrahamsen, R., Williams, M.C., “The Globalization of Private Security“, In: Browning, C. (Ed.), The
Globalization of Security, The Royal Institute of International Affairs, London, 2005, p. 5.

373
11. The Parliamentary Assembly of the Council of Europe, „Recommendation 1858 (2009),
Private military and security firms and erosion of the state monopoly on the use of force“,
Strasbourg, 2009.
12. Vejnović, D., Pavlović, G., „Globalization and privatization of security“, In: „Security in the
post-conflict (western) Balkans: Transition and challenges faced by the Republic of
Macedonia (security studies and the science of security)“, Proceedings, Volume I, Faculty of
Security, Skopje, 2011, pp. 239–249.
13. Wulf, H., „Reconstructing the Public Monopoly of Legitimate Force“. In: Bryden, А.,
Caparini, М., (Eds.), Private Actors and Security Governance, LIT & DCAF, Geneva, 2006,
pp. 87–106.
14. Авант, Д., „Приватна безбедност“, у: Вилијамс, П. (пр.), ɍɜɨɞ ɭ ɫɬɭɞɢʁɟ ɛɟɡɛɟɞɧɨɫɬɢ,
Јавно предузеће Службени гласник, Универзитет у Београду – Факултет безбедности,
Београд, 2012, стр. 549–566.
15. Вебер, М., ɉɪɢɜɪɟɞɚ ɢ ɞɪɭɲɬɜɨ – I ɤʃɢɝɚ, Просвета, Београд, 1976.
16. Висковић, Н., Ɍɟɨɪɢʁɚ ɞɪɠɚɜɟ ɢ ɩɪɚɜɚ, Центар за дописно образовање, Биротехника,
Загреб, 2006.
17. Дал, Р., Ⱦɟɦɨɤɪɚɬɢʁɚ ɢ ʃɟɧɢ ɤɪɢɬɢɱɚɪɢ, ЦИД, Подгорица, 1999.
18. Даничић, М., Павловић, Г., „Приватне војне и приватне безбједносне компаније као
чиниоци приватног сектора безбједности“, Ȼɟɡɛʁɟɞɧɨɫɬ ɉɨɥɢɰɢʁɚ Ƚɪɚɻɚɧɢ, година 5,
број 1, 2009, стр.35–46.
19. Димитријевић, В. и др., Ɉɫɧɨɜɢ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨɝ ʁɚɜɧɨɝ ɩɪɚɜɚ, Београдски центар за
људска права, Београд, 2007.
20. Живковић, М., ɍɜɨɞ ɭ ɩɪɚɜɨ, Полицијска академија, Београд, 2006.
21. Јовановић, С., Ⱦɪɠɚɜɚ I, Просвета, Београд, 2005.
22. Кегли, Ч. Јр., Виткоф, Ј., ɋɜɟɬɫɤɚ ɩɨɥɢɬɢɤɚ - ɬɪɟɧɞ ɢ ɬɪɚɧɫɮɨɪɦɚɰɢʁɚ, Центар за
студије Југоисточне Европе, Факултет политичких наука, Дипломатска академија,
Београд, 2004.
23. Ковачевић, Б., Ⱦɪɠɚɜɚ – ɩɪɚɜɧɚ ɢ ɬɨɬɚɥɢɬɚɪɧɚ, Правни факултет Универзитета у
Бањалуци – Центар за публикације, Бања Лука, 1999.
24. Кунић, П., ɍɩɪɚɜɧɨ ɩɪɚɜɨ, Правни факултет и Висока школа унутрашњих послова,
Бања Лука, 2006.
25. Лукић, Р., ɍɜɨɞ ɭ ɩɪɚɜɨ, Савез удружења правника Југославије, Београд, 1961.
26. Мандић, М., ɍɩɪɚɜɧɨ ɩɪɚɜɨ – ɉɨɫɟɛɚɧ ɞɟɨ, Центар за културу и информисање, Фоча,
2006.
27. Мијалковић, С., ɇɚɰɢɨɧɚɥɧɚ ɛɟɡɛɟɞɧɨɫɬ, Криминалистичко-полицијска академија,
Београд, 2009.
28. Милосављевић, Б., ɍɜɨɞ ɭ ɬɟɨɪɢʁɭ ɭɫɬɚɜɧɨɝ ɩɪɚɜɚ, Правни факултет Универзитета
Унион и Јавно предузеће Службени гласник, Београд, 2011.
29. Нозик, Р., Ⱥɧɚɪɯɢʁɚ, ɞɪɠɚɜɚ ɢ ɭɬɨɩɢʁɚ, Наклада Јасенски и Турк, Загреб, 2003.
30. Павловић, Г., „Развој идеје безбједности“, ɋɨɰɢɨɥɨɲɤɢ ɞɢɫɤɭɪɫ, година 3, број 5, 2013,
стр. 51–66.
31. Петржицки, Л. Ј., Ɍɟɨɪɢʁɚ ɩɪɚɜɚ ɢ ɦɨɪɚɥɚ, ЈП Службени Лист СРЈ – ЦИД – Издавачка
књижарница Зорана Стојановића, Београд – Подгорица – Сремски Карловци-Нови Сад,
1999.
32. Радовановић, Д., Ристић, Ж., Ɇɟɻɭɧɚɪɨɞɧɟ ɦɨɧɟɬɚɪɧɟ ɢ ɮɢɧɚɧɫɢʁɫɤɟ ɢɧɫɬɢɬɭɰɢʁɟ,
ЕтноСтил, Београд, 2011.
33. Ромић, М., Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɢ ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɚ, Дефендологија центар за безбједносна,
социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука, 2007.
34. Савић, С., Ɉɫɧɨɜɟ ɩɪɚɜɚ, ППГП „Комесграфика“, Бања Лука, 2005.
35. Савковић, М., „Државни органи са одређеним полицијским овлашћењима“, у: Хаџић,
М., Петровић, П., Стојановић, С. (урс), Ƚɨɞɢɲʃɚɤ ɪɟɮɨɪɦɟ ɫɟɤɬɨɪɚ ɛɟɡɛɟɞɧɨɫɬɢ ɭ
ɋɪɛɢʁɢ, Центар за цивилно-војне односе, Београд, 2009, стр. 253–280.
36. Сартори, Ђ., Ⱦɟɦɨɤɪɚɬɢʁɚ ɲɬɚ ʁɟ ɬɨ?, ЦИД, Подгорица, 2001.
37. Спекторски, Е. В., Ⱦɪɠɚɜɚ ɢ ʃɟɧ ɠɢɜɨɬ, Правни факултет Универзитета у Београду –
Центар за публикације, Београд, 2000.

374
38. Томић, З., ɍɩɪɚɜɧɨ ɩɪɚɜɨ – ɋɢɫɬɟɦ, Треће новелирано и проширено издање, Јавно
предузеће Службени лист СРЈ, Београд, 1998.
39. Хабермас, Ј., ɉɨɫɬɚɧɚɰɢɨɧɚɥɧɚ ɤɨɧɫɬɟɥɚɰɢʁɚ, Откровење, Београд, 2002.
40. Хејвуд, Е., ɉɨɥɢɬɢɤɚ, Клио, Београд, 2004.

375
ɉɪɨɮ. ɞɪ Ȼɨɪɨ Ɍɪɚɦɨɲʂɚɧɢɧ UDK 316.334:341.231.14(497.GRS) Pregledni rad

ɍɌɂɐȺȳ ȽɅɈȻȺɅɂɁȺɐɂȳȿ ɇȺ ȾȿɋɍȼȿɊȿɇɂɁȺɐɂȳɍ

ɊȿɉɍȻɅɂɄȿ ɋɊɉɋɄȿ

Ⱥɩɫɬɪɚɤɬ: ɍɜɨɞɧɢ ɞɢɨ ɪɚɞɚ ɫɟ ɨɞɧɨɫɢ ɧɚ ɩɨʁɦɨɜɧɭ ɨɩɟɪɚɰɢɨɧɚɥɢɡɚɰɢʁɭ ɮɟɧɨɦɟɧɚ

ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ ɢ ɧɚ ɪɚɡɥɢɱɢɬɚ ɬɟɨɪɢʁɫɤɚ ɝɥɟɞɢɲɬɚ ɨ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɢ. ɐɟɧɬɪɚɥɧɢ ɫɟɝɦɟɧɬ ɪɚɞɚ
ʁɟ ɩɨɫɜɟʄɟɧ ɞɢɦɟɧɡɢʁɚɦɚ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ. Ɂɚɤʂɭɱɧɢ ɞɢɨ ɪɚɞɚ ɚɤɰɟɧɚɬ ɫɬɚɜʂɚ ɧɚ ɮɨɪɦɟ
ɞɟɫɭɜɟɪɟɧɢɡɚɰɢʁɟ Ɋɟɩɭɛɥɢɤɟ ɋɪɩɫɤɟ.
Ʉʂɭɱɧɟ ɪɢʁɟɱɢ: Ɋɟɩɭɛɥɢɤɚ ɋɪɩɫɤɚ, ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ, ɜɟɫɬɟɪɧɢɡɚɰɢʁɚ, ɤɚɩɢɬɚɥ,
ɬɪɠɢɲɬɟ, ɧɚɰɢʁɚ, ɧɚɰɢɨɧɚɥɧɚ ɞɪɠɚɜɚ, ɤɭɥɬɭɪɚ, ɰɢɜɢɥɢɡɚɰɢʁɚ, ɮɨɪɦɚ, ɚɭɬɨɧɨɦɢʁɚ

IMPACT OF GLOBALIZATION ON THE LOSS OF AUTONOMY OF THE REPUBLIC OF

SRPSKA

Abstract: The introductory section of the paper refers to the conceptual operationalization of
globalization and the different theoretical views on globalization. The central segment of the script is
dedicated to the dimensions of globalization. The final section of the script is focused on the loss
autonomy of the Republic of Srpska.
Key words: Republic of Srpska, globalization, westernization, capital, market, nation, nation
state, culture, civilization, forms, autonomy

ɉɨʁɦɨɜɧɨ ɨɞɪɟɻɟʃɟ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ

Назив глобализација је новум у политичкој науци из које се проширује и у друге

науке.Термин глобализација је први пут употријебио професор Т. Левит са Харвардске
школе за бизнис 1983. године, како би описао финансијско тржиште. Своју фреквентну
конотацију је попримио у последње двије деценије 20-ог вијека, у вријеме слома
реалсоцијализма и краја хладног рата. У њему је постојала равнотежа сила
опредмећена у двије најмоћније државе тог доба, САД-а и ССС-а. Раније, умјесто појма
глобализација, кориштени су њени супститути, као што су «грађанство свијета»,
«федеративна држава вјечног мира», «интернационализација капитала»,
«мондијализација», «конвергенција», «модернизација», «тотализација», «свјетски
интеграциони процеси», «планетарни менаџмент», «унитаризација свијета»,
«планетарна социјалистичка револуција».
О феномену глобализације постоје дивергентна мишљења. Једни мислиоци
сматрају да је предисторија глобализације ситуирана још у Римско царство, чија је
интенција била да путем права глобализује свијет. Други истичу да је хришћанство, као
најмоћнија свјетска монотеистичка религија spiritus movens глобализације свијета,
односно његове интеграције у космополитским релацијама. Трећи наглашавају да је
интернет револуција промотор глобализације. Четврти кажу да је родно мјесто тог
лоптастог феномена у економији, трговини, за чију експанзију епохалну заслугу има
млада буржоазија. У том погледу, Адам Смит, је говорио да је човјек рођен да буде
трговац, да стално нешто размјењује за своју личну корист. Пети настоје показати да су
креатори глобализације свијета, економски моћне мунтинационалне компаније, које су

Факултет политичких наука Универзитета у Бањој Луци

377
заинтересоване за што бржу циркулацију робе, људи у интернационалним размјерама,
чиме се настоји трансцендирати националне државе, као највећа препрека на том путу.
Шести ће рећи да су главни протагонисти глобализације свијета, моћне државе Запада,
предвођене САД-а, као «свјетским полицајцем», под чијом се командном палицом,
настоји остварити глобализација свијета. У том смислу, Хенрих Кисинџер, у књизи
«Дипломатија», објављеној 1994-те године, каже да је то трећи покушај САД-а да се
успостави нови свјетски поредак, који би значио да је на дјелу остварена глобализација
свијета. Најприје је Вилсон 1918-те године, настојао да реализује концепт демократије
по мјери САД-а. Тај план је био безуспјешан због стратегије америчког изолационизма.
Други пут је то желио да постигне Хари Труман са «Маршаловим планом», али је и он
пропао усљед сукоба са Совјетским Савезом. Тада настаје период хладног рата, у којем
је постојала равнотежа сила, односно, равнотежа страха. И тек трећи пут, 1989-те
године, падом Берлинског зида, и 1990-те дезинтеграцијом Совјетског Савеза, Бушу и
Клинтону је отворен пут ка свјетској доминацији. Индикативно је напоменути на који
начин Кисинџер рационализира потребу САД-а да постану доминантна сила у свијету.
Он је, дословно рекао «Послије завршетка хладног рата САД-е су једина суперсила са
способношћу да интервенише у било ком дијелу свијета». Другим ријечима, њена
мисија се састоји у томе да уређују односе у свијету, у складу са својим економским и
политичким интересима.
Што се тиче приступа феномену глобализације разликујемо научни и
идеолошки приступ. У научном смислу, термин глобализација инплицира то да се ради
о објективном, перманентном, незаустављивом и иреверзибилном процесу интеграције
свијета на економском, политичком, културном, цивилизацијском и комуникацијском
плану. Идеолошки протумачена глобализација се у редукционистичком погледу
идентификује са глобализмом, односно са настојањем моћних свјетских сила Запада да
успоставе своју економску, политичку и војну доминацију у свијету. Отуда и настојање
да се глобализација ( симпликована на глобализам ) поистовјети са «вестернизацијом».
Она подразумијева преуређење свијета по мјери западне цивилизације. Њена
мисионарска улога у свијету је подигнута на пиједестал неприкосновене вриједности.
Но, контрапозиција вестернизацији је «истернизација» која значи регионално
повезивање земаља пацифичког региона. То имплицира закључак да су
«вестернизација» и «истернизација» два конкурентска модела глобализације, од којих
први настоји да стекне преваленцију над другим и обрнуто.
И на крају уводног дијела рада, који се односи на појмовно одређење
глобализације и њену актуелност, сложићемо се са констатацијом, Мирослава
Печујлића, оваплоћеној у овим ријечима «Ако бисмо изабрали један појам који
симболизује дух данашњег времена, то би био појам «глобализација», настајање
«светског друштва». Рогобатна реч, која само деценију раније готово да није имала
место у академским радовима или медијима, постала је незаобилазна. «Globalization»,
«mondialisation», «globalizacion», «Globalisierung» - реч која је дошла готово ниоткуда,
данас кружи свуда, обележавајући најмоћнију силу која обликује живот савременог
света. Пре само пола миленијума, у моменту открића Америке, половина Колумбове
мапе била је празна, обележена као «terra incognita».Друштва, тада раздвојена као оазе
у пустињама, данас творе безбројним нитима повезан «светски систем», «глобални
поредак» у настајању. Све бржи ритам његовог формирања претворио се у захукталу
машину, покретану властитом надљудском енергијом која као да се више не може
зауставити. Глобални поредак још јуче деловао је далеко и туђе, као да се збива у

378
неком другом свету, као да се дешава неким другим људима. Већ данас он нам изгледа
као нови усуд, сила која покреће невидљиве конце нашег свакодневног живота».1

Ɋɚɡɥɢɱɢɬɚ ɬɟɨɪɢʁɫɤɚ ɝɥɟɞɢɲɬɚ ɨ ɮɟɧɨɦɟɧɭ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ

Да је глобализација актуелна и да магичном снагом привлачи пажњу

социолошке науке илустроваћемо бројним тумачењима од стране еминентних
теоретичара:
Према Дејвиду Хелду «Глобализација, инцијално, може бити схваћена као
ширење, продубљивање и убрзавање светске међузависности у свим аспектима
модерног друштвеног живота, од културе до криминала, од финансија до духовности».2
Хелд разликује три школе мишљења у вези глобализације:
1)ɏɢɩɟɪɝɥɨɛɚɥɢɫɬɢ, имају афирмативан однос према глобализацији коју
фетишизирају до пароксизма. Њен главни протагониста је Охме. Он тврди да
глобализација представља нову еру гдје су људи постали активни субјекти
дисциплиновани глобалним тржиштем ( а оно од њих захтијева личну инцијативу и
предузимачки дух иманентан тржишној економији ).
2)ɋɤɟɩɬɢɰɢ, задржавају критичан, да не кажемо, нихилистички однос према
глобализацији. Она је, за њих, мит који се не може довести у контекстуалну везу са
реалним чињеницама. Ниво економске и сваке друге интеграције је испод онога о
којем говоре хиперглобалисти. Према томе, није на мјесту идеално типски модел
глобализације којег замишљају хиперглобалисти, сматрајући да је он парадигма којој
треба, без поговора, тежити.Такође, моћ националних влада у регулисању економских
дјелатности није опала. То значи да је илузија глобалиста у томе да ће суверенитет
националних држава бити смјештен у «музеј старина». Он ће се и даље манифестовати
јер нације и националне државе показују отпорност према глобализацији која жели да
их поништи. Осим тога, скептици се позивају и на чињеницу, да је економска
интеграција у свијету блокирана утицајем регионализације. Свјетска економија се
данас налази под диригентском палицом три главна финансијска и трговинска блока
Европе, Пацифичке Азије и Сјеверне Америке. Другим ријечима, свјетска економија је
мање интегрисана у поређењу са ером класичног златног стандарда при крају 19-ог
вијека.
3)Ɍɪɚɧɫɮɨɪɦɚɰɢɨɧɢɫɬɢ, глобалну међузависност објашњавају процесом
модернизације. Они оспоравају став о нестанку националних држава које су, по својој
природи, отпорне и не могуи се једноставно сломити. По њиховом мишљењу
глобализацију прате интеграција великих држава и фрагментација малих држава. На
тој основи се подстичу у њима национални и вјерски сукоби што, по правилу, води
њиховој дисолуцији. То изазива велику неизвјесност и човјечанство се налази у једној
дијаболичној ситуацији из које се тешко може наћи излаз.
Лесли Склер сматра да је социолошке радове о глобализацији могуће
диференцирати у четири категорије:3
ɚ) ɋɜʁɟɬɫɤɨ-ɫɢɫɬɟɦɫɤɢ ɩɪɢɫɬɭɩ се темељи на дистрибуцији земаља на земље центра,
полупериферије и периферије.
ɛ) Ɇɨɞɟɥ ɝɥɨɛɚɥɧɟ ɤɭɥɬɭɪɟ је фокусиран на проблеме конституисања националних
идентитета детерминисаним од стране хомогенизованих мас-медија.

1
Мирослав Печујлић, Глобализација, два лика света, Гутенбергова галаксија, Београд, 2002, стр.5-6.
2
Дејвид Хелд, Дебате о глобализацији, Зборник радова, Глобализација, мит или стварност, Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, стр. 48.
3
Погледати, Лесли Склер, Ривалска схватања глобализације, Зборник радова, Глобализација, мит или
стварност, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, стр.31-47.

379
ɜ) Ɇɨɞɟɥ ɝɥɨɛɚɥɧɨɝ ɞɪɭɲɬɜɚ је еманиран науком, технологијим и индустријом, као
најзначајнијом привредном граном.
ɝ) Ɇɨɞɟɥ ɝɥɨɛɚɥɧɨɝ ɤɚɩɢɬɚɥɢɡɦɚ је ефектуирао снаге глобализирајућег капитализма
и то је његова differentia specifica у односу на друге друштвено-економске формације.
Роланд Робертсон посматра глобализацију у психолошкој равни наглашавајући
да се она «односи на згушњавање свијета и јачању свијести о свијету као цјелини».
Ентони Гиденс суштину глобализације дијагностицира овим ријечима «Свет је у
многим значајним аспектима постао јединствени систем као резултат све тешње
узајамне зависности која сада делује буквално на свакога од нас. Глобални систем није
само средина у оквиру које се развија конкретно друштво. Друштвене, политичке и
економске везе које пресецају границе између земаља у одлучујућој мери утичу на
судбину људи у појединим земљама. Општи израз за означавање све веће
међузависности светског друштва је глобализација».4
Према мишљењу Шолтеа о феномену глобализације постоје три теоријска
приступа, неолиберални, реформистички и радикални.5
ɇɟɨɥɢɛɟɪɚɥɧɢ ɩɪɢɫɬɭɩ се одликује радикализмом, гдје тржиште има магичну
моћ да рјешава све друштвене аномалије, при чему се апстрахују социјалне посљедице
које тржиште изазива. То значи да на једној страни све више настаје мањинска елита
енормно богатих и гигантска маса све сиромашнијих.
Ɋɟɮɨɪɦɢɫɬɢɱɤɢ ɩɪɢɫɬɭɩ се залаже за глобализацију са социјалним ликом што
наилази на велики отпор крупног капитала. Он настоји да потисне социјални
капитализам у корист неолибералног капитализма који нема разумијевања за
депримирајућу позицију друштвених група које су маргинализоване од стране друштва
( радници, омладина, интелигенција).
Ɋɚɞɢɤɚɥɧɢ ɩɪɢɫɬɭɩ има нихилистички однос према глобализацији, сматрајући
да она изазива бројне турбуленције у друштву и да се тиме ставља брана његовом
развоју и прогресу.
За, Улриха Бека, је карактеристично да прави дистинкцију између глобализма,
глобалности и глобализације.6 Под глобализмом супсумира ..., «идеологију владавине
светског тржишта, идеологију неолиберализма». Глобалност нас упозорава на факат
«да већ дуго живимо у светском друштву». ...Глобализација се опредмећује кроз
«процесе путем којих транснационални актери са различитим изгледима на моћ,
оријентацијама, идентитетима и мрежама пресецају и поткопавају суверене
националне државе».
И Михаило Марковић, попут Улриха Бека, настоји повући демаркациону линију
између глобализације и глобализма.7Глобализација, по мишљењу поменутог аутора, је
« незадржив процес светске интеграције на технолошком, комуникацијском,
политичком, научном и културном плану». Глобализам је «идеологија и политика
светске доминације».
Ненад Сузић истиче да постоје два модела глобализације и то:8 ɚ) ɪɚɡɜɨʁ ɢ
ɩɪɢɛɥɢɠɚɜɚʃɟ ɰɢɜɢɥɢɡɚɰɢʁɚ ɧɚ ɩɥɚɧɟɬɢ Ɂɟɦʂɢ или, ɛ) ɚɦɟɪɢɤɚɧɢɡɚɰɢʁɭ ɬʁ.
ɩɨɡɚɩɚɞʃɟʃɟ.

4
Ентони Гиденс, Социологија, ЦИД, Подгорица, 1998, стр. 58-59.
5
Погледати, Ј.А. Sholte, Globalization- A critical introducton, London: Macmillan, Press, 2 000, p. 35-42
6
Погледати, Улрих Бек, Виртуелни порески обвезници, Глобализација, мит или стварност, Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, стр. 129-142.
7
Погледати, Михаило Марковић, Интервју, Књижевни лист бр. 43 и 44. 2006. год.
8
Погледати, Ненад Сузић, Глобализација и српски национални интереси, ТТ центар Бања Лука, 2001,
стр. 5-12.

380
 На амбиваленцију појма глобализације указује и Владимир Вулетић у
Социолошком речнику, јер се за њу често користе синоними као што су
«интернационализација, глобалност, глобализам « глокализација», регионализација,
империјализација, нови светски поредак».
Из свих наведених разматрања о глобализацији од стране бројних аутора могли
бисмо сагледати њену карактеризацију са сљедећим ознакама:
1. Феномен глобализације је аморфан појам, јер сваки од наведених теоретичара је
интерпретира у складу са својом «личном једначином» тако да нам остаје
нејасно есенцијално значење глобализације.
2. Глобализација није мит, већ реалност, чији убиквитет, у великом броју њених
димензија, економској, технолошкој, политичкој, културној, цивилизацијској,
информативној, нико не доводи у питање.
3. Глобализација је дјело научно-технолошких револуција, при чему посебно
истичемо есенцијалну улогу треће научно-технолошке револуције
( информатичке револуције ), која је допринијела да глобализација постане
незадржив процес свјетске интеграције.
4. Морамо нужно повући кардиналну разлику између глобализације и глобализма,
при чему глобализација има позитивну конотацију, а глобализам је апсолутно
неприхватљив, јер је у функцији моћних свјетских сила да остваре идеологију и
политику доминације у планетарним размјерама.
5. Глобализација је усмјерена на деструкцију нација и националних идентитета..
Ако би се то догодило, настало би униформно и безбојно човјечанство, што би
био његов дефинитивни крах и апокалиптички завршетак.

Ⱦɢɦɟɧɡɢʁɟ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ

Свједоци смо да је глобализација планете на дјелу, што ће рећи да одређени

друштвени процеси стичу космополитску конотацију независно од националних,
географских, регионалних, блоковских и других баријера. Када је ријеч о
глобализацији чији убиквитет данас нико не доводи у питање, она се у својим
манифестацијама јавља у више димензија:
ȿɤɨɧɨɦɫɤɚ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ која подразумијева организовање производње у
свјетским релацијама. Иза ње стоје економски моћне мултинационалне компаније које
су заинтересоване за што фреквентнију циркулацију робе, капитала, идеја, људи
ломећи све националне и друге баријере на том путу. У тој фетишизацији економски
снажних транснационалних корпорација највише је отишао амерички економиста
Кенет Галбрајт. Он истиче да ће економска моћ мултинационалних компанија ићи
геометријском прогресијом тако да ће то довести до деструирања наше потребе за
нацијом и националним идентитетом, с обзиром да лојалност својој свјетској фирми
постаје примордијалнијом од географски и политички омеђених феномена
национализма и патриотизма. Тачније речено, за једног Италијана или Француза, који
имају свој капитал у Филипсу или Џенерал моторсу, битније је да остваре профит или
вишак вриједности него да се у субјективном смислу осјећају Италијаном или
Французом. Према томе, западни свијет је свијет економских интереса и у поређењу с
њима сви други интереси, па и национални, су од другоразредног значаја. Према томе,
данас у постиндустријском друштву доминира утилитаристички тип морала гдје се
полази од личне користи као врховног принципа, при чему је све друго њему
подређено. И она позната Фромова дилема да ли је за човјека важније имати или бити
је, према овом садашњем доминирајућим утилитаристичким типом морала, је
дефинитивно разрјешена у корист имати, а не бити. Основни циљ неолибералне

381
економије је тежња ка добити и профиту. Она не познаје алтруизам и бригу за свога
ближњега. С тим у вези, Адам Смит, одговара на хришћански императив да треба
вољети ближњег свога као самог себе овим аргументима. Човјек има природно
осјећање за помоћи и разумијевање својих ближњих. Али, било би лаковјерно
очекивати ако би ту помоћ очекивао од њихове племенитости. Сасвим је извјесније да
ће прије успјети ако лични интрес постави на пиједестал неприкосновене вриједности
и ако се увјери да ће му његова лична корист императивно заповиједати да учини оно
што очекује од својих ближњих. Вечеру коју очекујемо, каже Адам Смит, не долази од
доброте и солидарности месара, рибарског трговца или пекара, већ из бриге за њихове
интересе. Он нам овим сугерише да је модерно грађанско друштво заједница из рачуна,
голих ледених интереса, а Хегел га је дијагностицирао као « бојно поље приватних
интереса «.
ɉɨɥɢɬɢɱɤɚ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ пориче улогу националних држава у домену
тржишних стандарда ( регулисања робноновчаних односа ), заштите људских права,
природне и друштвене средине. То није више ствар појединачних националних држава,
које се руководе класичном концепцијом државног суверенитета, већ о томе мора да
води рачуна цјелокупна међународна заједница У том погледу, Боб Џезоп, тврди да
постоје три општа правца трансформације државне моћи. Први је ɞɟɧɚɰɢɨɧɚɥɢɡɚɰɢʁɚ
ɞɪɠɚɜɟ, у смислу развлашћивања апарата националне државе. Други правац је
ɞɟɧɚɰɢɨɧɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɩɨɥɢɬɢɱɤɢɯ ɪɟɠɢɦɚ која се огледа у преласку с појма владе, на
појам вршења власти. Трећи правац је ɬɟɠʃɚ ɤɚ ɢɧɬɟɪɧɚɰɢɨɧɚɥɢɡɚɰɢʁɢ ɧɚɰɢɨɧɚɥɧɟ
ɞɪɠɚɜɟ која се рефлектује у све већем стратешком утицају међународног контекста на
државне активности.
Ʉɭɥɬɭɪɧɚ ɞɢɦɟɧɡɢʁɚ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ је интенционално усмјерена ка стварању
униформне свјетске културе. Несумњиво, тако нешто би се постигло захваљујући
хомогенизацији националних култура односно, различитих стилова и погледа.
Поменута димензија глобализације се данас опредмећује кроз процес вестернизације,
односно американизације. Она, по ријечима Рицера, подразумијева доминацију
сјеверноамеричких вриједности, културних садржаја, симбола, филма, реклама,
телевизије, интернета.
ɂɧɮɨɪɦɚɬɢɱɤɚ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ подразумијева глобализацију комуникација, јер
је размјена информација свјетски процес који се одиграва метеорском
брзином.Географска удаљеност између континената губи свој значај и у вези с тим
Маршал Маклуан с правом истиче да цијели свијет постаје једно « планетарно село «.
Другим ријечима речено, наступила је компресија времена и простора, будући да се у
истом временском тренутку може посматрати неки медијски догађај на свим тачкама
земаљске кугле ( истовремено у Њујорку, Лондону, Паризу, Москви, Каиру, Пекингу,
Мелбурну, Торонту ). Из овога се може закључити да је Гутенбергова галаксија, као
вријеме књиге и писаног текста, дефинитивно смјештена у « музеј старина «
уступивши своје мјесто далеко ефикаснијој, бржој комуникацији помоћу слике која се
појавила проналаском електронских медија, сателита.
Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɧɚɭɤɟ, ɬɟɯɧɨɥɨɝɢʁɟ с обзиром да су они, по својој природи,
универзални производ јер су инкорпорирани у знању и искуству човјечанства као
цјелине и у принципу су од утилитаристичког значаја за све народе.
Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ʁɟɡɢɤɚ, гдје је енглески језик постао свјетски језик и не без
разлога се наглашава да ће у 21-ом вијеку бити доминантан због тога што се налази у
комплементарном односу с информатичком технологијом. Енглески језик све више
потискује друге језике из школа и из службене употребе у пословном свијету. Тиме се
доводе у питање други национални језици и национални идентитети у вријеме
глобализације која их настоји деструирати.

382
 Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɬɟɪɨɪɢɡɦɚ јер смо свједоци да се терористички напади догађају
на цјелокупној планети и ниједна земља у свијету није заштићена од те пошасти коју
инспиришу исламске државе.
Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ʁɟɞɧɟ ɫɥɢɤɟ ɫɜɢʁɟɬɚ која се силом настоји да наметне
цјелокупном човјечанству од стране протагониста новог свјетског поретка на челу са
САД-а.
Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɡɚɝɚɻɟɧɨɫɬɢ ɩɪɢɪɨɞɧɟ ɢ ɞɪɭɲɬɜɟɧɟ ɫɪɟɞɢɧɟ чије еколошке
посљедице погађају све земље свијета ( независно од тога што су оне веће у земљама у
развоју од оних земаља које су економски и технолошки од њих далеко више
развијеније ).
Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɧɟɩɪɚɜɞɟ која је екскомуницирала правду и она у име ње
иступа. Из овога закључујемо да је у планетарним релацијама успостављена
преваленција позитивног права који се руководи начелом неправде,умјесто природног
права протканог начелом правде. Више него очигледно, данас је природно право
потпуно немоћно, јер више не служи ни као коректив позитивном праву, већ може
једино да представља фарсичну орнаментику, украс да би се камуфлирала бруталност и
нехуманост позитивног права.
Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɧɟʁɟɞɧɚɤɨɫɬɢ између богатих и сиромашних земаља и унутар
земаља понаособ гдје на једној страни, богати постају сваким даном још богатији, а
гигантска маса сиромашних све сиромашнијим.
Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɫɭɤɨɛɚ са њиховим разноврсним облицима: ɜʁɟɪɫɤɢɦ,
ɟɬɧɢɱɤɢɦ, ɤɭɥɬɭɪɧɢɦ, ɰɢɜɢɥɢɡɚɰɢʁɫɤɢɦ, ɢɞɟɨɥɨɲɤɢɦ, ɩɨɥɢɬɢɱɤɢɦ.
Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɨɛɪɚɡɨɜɚʃɚ у оквиру Болоњског процеса гдје се, у Европи,
настоји успоставити јединствени стандарди образовања. Појава универзалних
стандарда, у сфери образовања, наилази на отпор у малим земљама, с обзиром да оне
то доживљавају као опасност за свој идентитет. Оне би се тако морале да одрекну своје
културе, језика, вјере, традиције којима је детерминисан њихов национални идентитет.
Дакле, ради се тренутно о потенцијалној могућности, која сутра може да буде
фактицитет јер би, у случају, насилно проведене глобализације свијета дошло до тога
да се истопе нације, националне културе у, планетарном лонцу за топљење, у циљу да
настане униформно, безбојно човјечанство. Тиме би сви идентитети национални,
културни, вјерски, образовни били једноставно асимилирани у корист једнообразовног
човјечанства којег желе инсталирати протагонисти новог свјетског поретка на челу са
САД-а.
Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɧɟɨɞɝɨɜɨɪɧɨɫɬɢ која је попримила планетарне размјере. С њом
се суочава човјечанство јер ништа не предузима против иреверзибилних опасности као
што су апокалитичка технологија, еколошка деградација, демографска експлозија,
тероризам, резличите форме пандемије, могућности цунамија, ерупције вулкана, пада
метеора, интензивног ширења сиромаштва. На тој основи настаје, по мишљењу
њемачког социолога Улриха Бека, «ризично друштво», чија будућност је неизвјесна.
Очито да је човјечанство беспомоћно, у односу на претходно набројане потенцијалне
опасности које се могу актуализовати у сваком тренутку. У том погледу могли бисмо
се сложити с тврдњом Е. Гиденса да човјечанство « змајевим кочијама иде ка понору «
што би дефинитивно значило крај његове егзистенције.
Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɢɧɬɟɝɪɚɰɢɨɧɢɯ ɩɪɨɰɟɫɚ ɭ ɫɜɢʁɟɬɭ чији су носиоци
технолошки развијене земље.
Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɬɢɪɚɧɢʁɟ ɢ ɞɢɤɬɚɬɭɪɟ ɭ ɫɜʁɟɬɫɤɢɦ ɪɚɡɦʁɟɪɚɦɚ које су, по
својој опасности, у истој равни са онима унутар појединачних држава.

383
 Ⱦɟɫɭɜɟɪɟɧɢɡɚɰɢʁɚ Ɋɟɩɭɛɥɢɤɟ ɋɪɩɫɤɟ

У вријеме глобализације која има планетарну конотацију десуверенизација

Републике Српске се манифестно потврђује у бројним формама:
1. Ⱦɟɫɭɜɟɪɟɧɢɡɚɰɢʁɚ Ɋɟɩɭɛɥɢɤɟ ɋɪɩɫɤɟ ɭ ɟɤɨɧɨɦɫɤɨɦ ɞɨɦɟɧɭ је инаугурисана у
вријеме транзиције неодговорном, нехуманом и хазардном приватизацијом. Иза
ње је стајала политичка елита Републике Српске. Она је сматрала да је
друштвена својина инкопатибилна са тржишном привредом и да јој је једино
примјерена приватна својина. Отуда се својинска трансформација тумачила
строго детерминистички као буквално претварање свих друштвених предузећа у
приватна са јасно дефинисаним титуларом својине. Стога је једногласно
подржала « шок терапију « чији је главни промотор амерички економиста
Џефри Сакс. За њу је она представљала ону чаробну формулу која ће « преко
ноћи « довести до трансцендирања велике дистанце између развијених
капиталистичких земаља и неразвијених социјалистичких земаља. Но, наличје
тако пројектоване експресне приватизације је имало трагичне посљедице.
Вриједност друштвених предузећа је тотално обезвријеђена и процес
приватизације је значио њихову насилну експропријацију од стране елите
ратних профитера и новокомпонованих тајкуна. Цјелокупно становништво је
бачено у материјалну и духовну биједу. Велики привредни гиганти попут
Чајевца, Инцела, Јелшинграда, Целпака и бројних рудника су пропали, а знамо
да су запошљавали по неколико хиљада радника. Радници су се силом прилика
нашли на улици лишени права на рад и права на радно мјесто којим се то право
конкретизује. Тако се друштво диференцирало на два дијаметрално супротна
пола, мањинску елиту богатих и гигантску масу сиромашних. То је имало за
посљедицу да је Република Српска остала без средње класе као интегративног
фактора друштва. Према томе, транзиција импрегнирана насилном
приватизацијом дефинитивно је дезавуисала економску базу Републике Српске.
Тиме су њена економска самосталност и суверенитет у тоталитету урушени. Све
је то урађено стратегијом глобализма инаугурисаном од стране Запада на челу
са САД-а, чији је циљ да се уништи привреда неразвијених земаља реал-
социјализма. На тај начин би се ослободило тржиште да се у те земље пласира
роба западноевропских капиталистичких земаља. Сасвим је извјесно да
инфилтрација њиховог капитала у неразвијене земље Западног Балкана није
мотивисана хуманим побудама већ, прије свега, да присвоје што већи профит,
имајући у виду чињеницу да се капитал лакше оплођује тамо гдје је јефтинија
радна снага и сировине.
2. Ⱦɟɫɭɜɟɪɟɧɢɡɚɰɢʁɚ ɞɪɠɚɜɨɬɜɨɪɧɢɯ ɟɥɟɦɟɧɚɬɚ Ɋɟɩɭɛɥɢɤɟ ɋɪɩɫɤɟ који јој дају
прерогативе самосталне државе. Позната је чињеница да она има територију,
становништво, суверену власт и по тим елементима Република Српска би могла
да има статус независне и суверене државе. Међутим, њој недостаје
међународни правни субјективитет јер нема самосталну спољну, монетарну,
царинску и трговинску политику ( све ове побројане политике су на нивоу
заједничких институција Босне и Херцеговине ). Иза овакве позиције Републике
Српске, као полусуверене државе, стоје моћне западне силе јер њима не
одговара да Република Српска постане самостална држава која би се
потенцијално, у будућности, могла ујединити са Србијом и тако би настала
« Велика Србија «. Таква « Велика Србија « инсталирана « великосрпским
хегемонизмом « се не уклапа у стратегијске интересе великих сила које не
допуштају да на Балкану егзистирају суверене независне и велике државе, већ

384
 једино мини државе са којима се може лако манипулисати и над њима задржати
хегемонистичка позиција.
3. Ⱦɟɫɭɜɟɪɟɧɢɡɚɰɢʁɚ ɭ ɛɟɡɛʁɟɞɧɨɫɧɨɦ ɫɦɢɫɥɭ. Она је лаковјерно прихватила да се
одрекне своје војске у корист јединствених оружаних снага Босне и
Херцеговине. Тиме је изгубљена есенцијална компонента њене безбједносне
структуре чија је најзначајнија обавеза да брани јединствени уставни поредак,
територијални интегритет и суверенитет Републике Српске. С тим у вези чиста
утопија је очекивати да ће НАТО-пакт бити заштитни кишобран Републике
Српске, тим прије што није дефинисала властиту војну стратегију да ли ући у
НАТО-пакт, бити војно неутралан или придружити се евентуално евроазијским
војним структурама. Имајући у виду чињеницу да је Република Српска ентитет
у оквиру Босне и Херцеговине онда дестабилизација безбједносних прилика у
Федерацији Босне и Херцеговине се системом спојених судова преноси и у
Републику Српску. О томе говоре терористички напади на Америчку амбасаду у
Сарајеву, Полицијску станицу у Бугојну и масовни социјални протести грађана
у Сарајеву, Тузли, Бихаћу, Мостару ( они се могу лако транспоновати на
политички терен и изазвати међунационалне сукобе који могу бити трагични за
Републику Српску и цјелокупну Босну и Херцеговину ). Овдје морамо посебно
нагласити да ни Република Српска није имуна од екстремизма вехабијског
покрета који дјелује на њеној територији. Он настоји да изведе терористичке
нападе у циљу да оствари мрачне циљеве инспирисане исламским
фундаментализмом. Према тој безбједносној несигурности Република Српска
заузима котеплативну позицију јер ни једно засједање Парламента Републике
Српске није посвећено тој проблематици. Такође и Министарство унутрашњих
послова Републике Српске се руководи теоријом « скрштених руку « и
недовољно предузима акције да се лоцирају терористичке базе, а потом потпуно
искоријене, будући да је, по Уставу Републике Српске, задужено да грађанима
гарантује личну сигурност. Бојимо се да улазимо у временски тјеснац јер
вехабијски покрет је организован и финансијски потпомогнут од стране
исламских земаља да насилним методама оствари своје намјере, а ми, према
томе, смо индиферентни, безбрижни, а безбрижност је очита манифестација
људске заосталости која је иманентна српском националном корпусу.
4. Ⱦɟɫɭɜɟɪɟɧɢɡɚɰɢʁɚ ɭ ɫɮɟɪɢ ɨɛɪɚɡɨɜɚʃɚ кроз имплементацију Болоњског
процеса. На то је она пристала потписивањем Болоњске декларације 19. јуна
1999-те године. Све земље потписнице су прихватиле процес стандардизације у
области високог образовања и његовог нормативног регулисања. На тај начин
Република Српска се сагласила да апстрахује националну компоненту
образовања, при чему је национална група предмета ( српски језик и
књижевност, историја, географија ) потпуно маргинализована. Тиме би сви
идентитети образовни, национални, културни, вјерски били једноставно
асимилирани у корист униформног човјечанства којег желе инсталирати
протагонисти новог свјетског поретка на челу са САД-а. Да би се томе
супротставило Република Српска, у свом образовном систему, почев од
основног па до високог образовања, мора да стави акценат на националну групу
предмета ( посебно историју ) и да повећа фонд часова који је у садашњем
тренутку минималан. Овим би ојачао здрав српски патриотизам који је у
периоду комунизма супституисан самоуправним социјалистичким
патриотизмом. Предност је давана комунистичком интернационализму као
напреднијој свијести од патриотизма проглашаваним анахроним, примитивним
и према којим се треба нихилистички односити, занемарити и одбацити. И данас

385
 у ери глобализације свијета идеја космополитизма се поставља на пиједестал
неприкосновене вриједности, а национално се проглашава ретроградним и
апсолутно неприхватљивим. И на крају да будемо децидирани. Ако се жели
ојачати национална свијест, национални идентитет и сачувати индивидуалност
српског националног корпуса онда се национална компонента образовања мора
реафирмисати у циљу да очувамо историјско памћење ко смо и који су наши
коријени. У противном, у временском периоду експандирања глобализма,
доживићемо судбину да се наш идентитет супституише европским идентитетом
и да тако себе поништимо као народ.
5. Ⱦɟɫɭɜɟɪɟɧɢɡɚɰɢʁɚ ɭ ɨɛɥɚɫɬɢ ɪɟɥɢɝɢʁɟ. Позната је чињеница да је Републици
Српској иманентна православна религија којом се артикулише национални
идентитет српског националног корпуса. У том погледу могли бисмо повући
аналогију па хаједегеровски рећи ако је језик « кућа бивствовања « једног
народа онда је то и религија. Но, данас у Републици Српској дјелују бројне
секте које се налазе у опозитном односу према православној цркви. Све оне су у
функцији глобализације свијета којој обол управо дају секте. Њихова интенција
је да дезавуишу нацију, настојећи њене припаднике денационализовати,
односно сепарирати од миљеа своје културе, традиције, вјерских осјећања,
менталних и психолошких особина. Отуда је сасвим разумљиво што секташи
априори одбацују било какав национални идентитет и патриотски однос према
отаџбини. Затим секте скрнаве националне светиње и њени протагонисти не
желе поздравити заставу, саслушати химну. Иако се на први поглед разликују
све оне имају заједнички именитељ опредмећен у деструкцији националне
свијести и успостављање дефетистичке свијести, с тим да се поништи
национални идентитет. Разумије се да је то есенцијална претпоставка за
конституисање униформног човјечанства у којем неће бити нација и
националних култура. Све се то настоји остварити на иницијативу Америке, а уз
мазохистичку подршку најмоћнијих земаља Европске уније ( Њемачке,
Француске, Италије ) чије нивелирајуће клатно настоји унифицирати
националне идентитете с богатом културом, традицијом и тако их ускладити са
англосаксонским стандардима. Пошто смо у вријеме револуционарног
комунистичког атеизма пристали да се одрекнемо своје вјере, традиције и
културе ( што су секте искористиле да нас добрим дијелом придобију за своје
мрачне циљеве ) нама не преостаје ништа друго него да се изборимо за
реверзију православне хришћанске вјере. Разумије се да то имплицира потребу
демократизације цркве као вјерске институције, добро познавање њеног учења,
перманентно богослужење у њој и поштовање црквених заповијести које немају
само теолошку него и етичку конотацију. Једино тако се можемо супротставити
неприхватљивом утицају секти које деструирају нацију и секташима као
лажним учитељима чија дјелатност је интенционално усмјерена против
православља и Христа као Спаситеља људског рода.
6. Ⱦɟɫɭɜɟɪɟɧɢɡɚɰɢʁɚ ɭ ɩɨɞɪɭɱʁɭ ɤɭɥɬɭɪɟ с обзиром на чињеницу да је Република
Српска изгубила своју аутентичну културу. Она је стављена под патронат
културне униформности која је производ глобализације. Јавни медијски простор
су премрежиле шпанске и турске серије које конзумирамо и према којима
немамо критичан однос. У функцији пасивизације грађана је и риалити програм
на телевизији као што су Фарма, Велики брат, Двор. Све то служи да се забаве
масе како не би размишљале о егзистенцијалним проблемима и поретку
експлоатације којег П. Бурдије с правом назива « експлоатацијом без граница «.
Овим се жели, од стране владајућих конзервативних снага у друштву,

386
 успоставити патерналистички однос према маргиналним друштвеним групама
( радницима, интелигенцијом, омладином, борцима ). Тако се блокира свака
могућност радикалних промјена у смислу да се постојећи друштвени систем
супституише еволтивним или револуционарним путем како би се прилагодио
потребама грађана
7. Ⱦɟɫɭɜɟɪɟɧɢɡɚɰɢʁɚ ɝɪɚɻɚɧɢɧɚ Ɋɟɩɭɛɥɢɤɟ ɋɪɩɫɤɟ јер је изгубио атрибуте
самосталне, одважне и креативне личности. Њега је захватила летаргија и он
више није креатор своје егзистенције него, креатура коју институције власти
моделирају по својој вољи. Тиме се губи револуционарни потенцијал јединке и
она се једноставно инкорпорира у постојећи систем. Ова пасивизација грађана и
њихова трансформација у аутомате има за посљедицу конзервацију друштва,
односно, петрификацију постојећег економског, политичког и правног система.
То одговара владајућим политичким, економским и технократским елитама које
на тај начин настоје овјековјечити своју тоталитарну власт.

ɅɂɌȿɊȺɌɍɊȺ:

1. Божовић, Р. : Доминација и отпор, Чигоја, Београд, 2002.

2. Вејновић, Д. : Социологија, Универзитет Синергија, Факултет за безбиједност и
заштиту, Бања Лука, 2009.
3. Видојевић, З. : Куда води глобализација, Филип Вишњић, Београд, 2005.
4. Вулетић, В. : Глобализација, мит или стварност, Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд, 2003.
5. Гиденс, Е. : Социологија, ЦИД, Подгорица, 1998.
6. Ковачевић, Б. : Друштвена улога права, Дефендологија центар за безбједносна,
социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука, 2010.
7. Лукић, Р. : Основи социологије, Научна књига, Београд, 1984.
8. Марковић, М. : Друштвена мисао на граници миленијума, Јавно предузеће
9. Службени лист СРЈ, Београд, 1999.
10. Маркс, К.: Прилог критици политичке економије, Култура, Београд, 1969.
11. Мићуновић, Д. : Моја политика, Филип Вишњић, Београд, 2005.
12. Смит, А. : Богатство народа, Култура, Београд, 1970.
13. Социолошки лексикон, Савремена администрација, Београд, 1982.
14. Социолошки речник, Завод за уџбенике, Београд, 2007.
15. Сузић, Н.: Глобализација и српски национални интереси, ТТ- Центар, Бања Лука,
16. 2001.
17. Stiglitz, J. E. : Globalization and Its Discontens, W. W. Norton Company, New York,
18. London, 2002.
19. Sholte, J. A. : Globalization- A critical introdicton, London: Macmillan, Press, 2000.
20. Тадић, Љ. : Наука о политици, Рад, Београд, 1988.
21. Тили, Ч. : Суочавање с друштвеним променама, Филип Вишњић, Београд, 1997.
22. Toulmin, S. : Cosmopolis, The Hidden Agenda of Modernitu, New York, Free Press,
23. 1990.
24. Шуковић, Д. : « Глобализација и сиромаштво «, у: Глобализација и транзиција,
25. Институт друштвених наука, Центар за економска истраживања, Fridrich Ebert
26. Stiftung, Београд, 2001.

387
Ɇɪ Ɉɝʃɟɧ Ɍɚɞɢʄ UDK 341.231.14:316.334 Prethodno saopštenje

ȾȿɋɍȼȿɊȿɇɂɁȺɐɂȳA ɂ ɄɈɇɎɅɂɄɌɂ ɍ ȻɈɋɇɂ ɂ ɏȿɊɐȿȽɈȼɂɇɂ

Ⱥɩɫɬɪɚɤɬ: Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ ɜɢɻɟɧɚ ɤɚɨ ɢɡɪɚɡ ɭɤɭɩɧɢɯ ɞɪɭɲɬɜɟɧɢɯ, ɚ ɩɨɫɟɛɧɨ ɟɤɨɧɨɦɫɤɢɯ,

ɤɭɥɬɭɪɧɢɯ ɢ ɩɨɥɢɬɢɱɤɢɯ ɤɪɟɬɚʃɚ ɢ ɩɪɨɦʁɟɧɚ, ɩɪɟɞɫɬɚɜʂɚ ɩɪɨɰɟɫ ɤɨʁɢ ɭ ɫɬɚɥɧɢ ɮɨɤɭɫ ɫɬɚɜʂɚ
ɩɢɬɚʃɟ ɞɟɫɭɜɟɪɟɧɢɡɚɰɢʁɟ. Ɉɜɚʁ ɪɚɞ ɩɨɤɭɲɚɜɚ ɭ ɧɚʁɤɪɚʄɢɦ ɰɪɬɚɦɚ ɢɥɭɫɬɪɨɜɚɬɢ ɭɬɢɰɚʁ ɬɢɯ
ɤɪɟɬɚʃɚ ɧɚ ɩɪɨɫɬɨɪɭ ɞɚɧɚɲʃɟ Ȼɨɫɧɟ ɢ ɏɟɪɰɟɝɨɜɢɧɟ (Ȼɢɏ), ɩɪɟɩɨɡɧɚʁɭʄɢ ɧɟɤɟ ɩɪɚɜɢɥɧɨɫɬɢ ɭ
ɬɢɦ ɩɪɨɰɟɫɢɦɚ, ɤɚɨ ɢ ʃɟɝɨɜɟ ɫɩɟɰɢɮɢɱɧɨɫɬɢ ɭ Ȼɢɏ ɭ ɨɞɧɨɫɭ ɧɚ ɞɪɭɝɟ ɡɟɦʂɟ. ɍ ɬɨɦ ɫɦɢɫɥɭ
ɩɪɟɩɨɡɧɚʁɭ ɫɟ ɩɨɞɪɭɱʁɚ ɤɨʁɚ ʁɟ ɧɟɨɩɯɨɞɧɨ ɩɨɞɜɪɝɧɭɬɢ ɧɚɭɱɧɨɦ ɢɫɬɪɚɠɢɜɚʃɭ, ɚ ɬɢɱɭ ɫɟ
ɤɨɧɮɥɢɤɚɬɚ ɫɚ ɩɪɟɨɜɥɚɞɚɜɚʁɭʄɢɦ ɫɬɪɚɧɢɦ ɭɬɢɰɚʁɟɦ (ɜɢɞʂɢɜɢɯ ɢ ɤɚɨ ɤɨɧɮɥɢɤɬɢ ɫɚ ɭɱɟɲʄɟɦ
ɬɡɜ. ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɟ ɡɚʁɟɞɧɢɰɟ), ɬɟ ɤɨɧɮɥɢɤɚɬɚ ɩɨɞ ɭɬɢɰɚʁɟɦ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨɝ ɩɪɚɜɚ ɢ
ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɢɯ ɩɪɚɜɧɢɯ ɢɧɫɬɢɬɭɰɢʁɚ. Ʉʂɭɱɧɚ ɫɩɟɰɢɮɢɱɧɨɫɬ ɨɞɧɨɫɚ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ,
ɞɟɫɭɜɟɪɟɧɢɡɚɰɢʁɟ ɢ ɤɨɧɮɥɢɤɚɬɚ ɧɚ ɩɪɨɫɬɨɪɭ ɞɚɧɚɲʃɟ Ȼɢɏ ʁɟ ɨɞɫɭɫɬɜɨ ɫɭɜɟɪɟɧɢɬɟɬɚ ɧɚ ɨɜɨɦ
ɩɪɨɫɬɨɪɭ ɢ ɬɨ ɧɟ ɫɚɦɨ ɭ ɩɟɪɢɨɞɭ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ. Ɂɚɩɪɚɜɨ, ɧɚ ɨɜɨɦ ɩɪɨɫɬɨɪɭ ɧɢɤɚɞɚ ɧɢʁɟ
ɩɨɫɬɨʁɚɥɚ ɞɪɠɚɜɚ ɡɚ ɤɨʁɭ ɛɢ ɫɟ ɦɨɝɥɨ ɪɟʄɢ ɞɚ ʁɟ ɛɢɥɚ ɫɭɜɟɪɟɧɚ. Ɍɨ ʁɟ ɨɞ ɛɢɬɧɨɝ ɭɬɢɰɚʁɚ ɧɚ
ɡɧɚɱɚʁ ɩɪɨɛɥɟɦɚ ɞɟɫɭɜɟɪɟɧɢɡɚɰɢʁɟ ɭ ɞɢɫɤɭɪɫɭ ɞɨɦɚʄɢɯ ɞɪɭɲɬɜɟɧɢɯ ɨɞɧɨɫɚ.
Ʉʂɭɱɧɟ ɪɢʁɟɱɢ: ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ, ɞɟɫɭɜɟɪɟɧɢɡɚɰɢʁɚ, ɤɨɧɮɥɢɤɬɢ

SEIZING SOVEREIGNTY AND CONFLICTS IN BOSNIA AND HERZEGOVINA

Abstract: Globalization seen as an expression of the overall social and especially economic,
cultural and political developments and changes, is a process that focuses on the constant question of
seizing sovereignty. This paper attempts to briefly illustrate the impact of these developments on the
territory of today's Bosnia and Herzegovina (BiH), recognizing some regularities in those processes,
as well as its specificities in BiH in relation to other countries. In this sense, we recognize the areas
that do not need to undergo scientific research concerning the conflict with the prevailing foreign
influence (visible as conflicts with the participation of the so-called International community), and the
conflicts affected by the international law and legal institutions. The key specificity of the relation
between globalization, seizing sovereignty and conflicts on the territory of today's Bosnia and
Herzegovina is the lack of sovereignty in this area, and not only in the period of globalization. In fact,
in this area there has never been a country for which it could be said that it was sovereign. It has a
significant impact on the importance of seizing sovereignty issues in the discourse of local social
relations.
Keywords: globalization, seizing sovereignty, conflicts

ɍɜɨɞ

Правилно одређење друштвеног, правног и политичког феномена

десуверенизације представља претходно питање у било ком истраживачком подухвату
везаном за истраживање друштвених конфликата у Босни и Херцеговини (БиХ). Скоро
да се не може донијети било каква, друштвена, политичка, економска, а поготово не
правна одлука, а да се претходно не дефинише питање граница вршења власти домаћих
органа у БиХ у односу на неки од облика стране власти. То је углавном посљедица
постојање Општег оквирног споразума за мир у БиХ (Дејтонски мировни споразум,
Дејтон, 21. 11. 1995. / Париз, 14. 12. 1995.), али не треба занемарити чињеницу да
простор који данас називамо Босном и Херцеговином de facto и de iure никада није
нити био подручје домаће суверене власти. У том смислу може се говорити о навици

Докторанд Факултета политичких наука Универзитета у Бањој Луци

389
да домаћа власт увијек трпи ограничења и надзор које над њима има нека туђа мање-
више суверена власт. Због тога се са правом може рећи да на овим просторима домаћи
суверенитет никада није нити постојао, па се његово одсуство, или десуверенизација,
не може поредити са општим законитостима глобализације и њој иманентне
десуверенизације.
Карактеристике утицаја десуверенизације на конфликте на простору данашње
Босне и Херцеговине видљиве су као стално присуство страних интереса и вриједности
подржаних супремацијом стране суверене власти, као и некритички деструктиван
однос према домаћим интересима и вриједностима и/или просто њихово
самоодбацивање ради усвајања нових интереса и вриједности у виду различитих
поступака домаћих власти којима оне изражавају подређеност страној сувереној
власти. Низ историјских чињеница говори о десуверенизацији као агресивном
феномену. На простору данашње Босне и Херцеговине он је знатно допринио томе да
дискредитује концепт самоодређења народа као концепт по коме сваки народ има
право да слободно одлучује о свом политичком статусу, својој држави, систему власти,
те сопственом привредном, друштвеном и културном развоју. Негирање концепта
самоодређена народа извор је највећег броја конфликата, било да се ради о
посттитоистичком периоду, периоду распада Југославије, периоду рата или периоду
постратних конфликата. Конфликти су изазивани и настојањем да се врше измјене
политичког система у односу на Дејтонски мировни споразум, а што нарушава мир и
стабилност земље и онемогућава њено нормално функционисање, одузимањем
људских и грађанских права бројним људима, губитком повјерења у домаће
институције, изазивањем нових мађунационалних конфликата и сл. Нису само
директни утицаји из тзв. међународне заједнице производили конфликте. Чинили су то
и они који су били повезани са општим глобалним кретањима. Помјерање утицаја
западних земаља ка истоку Европе један је од њих, али ништа мање значајан није ни
панисламистички покрет. О томе говри и теза А. Изетбеговића у којој каже сљедеће:"У
једној од теза за исламски поредак данашњице навели смо да је природна функција
исламског поретка тежња за окупљањем свих муслимана и муслиманских заједница у
свијету. У данашњим приликама ова тежња значи борбу за стварањем велике исламске
федерације од Марока до Индонезије, од тропске Африке до централне Азије".1
То искуство везано са посљедњих четрдесет и нешто више година, води нас ка
томе да препознајемо основна подручја на којима чисти облици десуверенизације
долазе до потпуног изражаја у политичким, националним/вјерским и економским
конфликтима у БиХ. То су конфликти са преовладавајућим страним утицајем (видљиви
и као конфликти са учешћем тзв. међународне заједнице), те конфликти под утицајем
међународног права и међународних правних институција.

1. Ʉɨɧɮɥɢɤɬɢ ɫɚ ɩɪɟɨɜɥɚɞɚɜɚʁɭʄɢɦ ɫɬɪɚɧɢɦ ɭɬɢɰɚʁɟɦ

Ови конфликти су углавном изазвани освајањима, ратовима, крупним
друштвеним промјенама и промјенама политичких односа у свијету и регији. Дакле,
примарно се појављују као политички, национални и економски конфликти, али могу
имати и друге карактеристике.

1
Изетбеговић А., ɂɫɥɚɦɫɤɚ ɞɟɤɥɚɪɚɰɢʁɚ, стр. 25.,
http://sahwa.info/downloads/knjige/bos.historija/Islamska%20deklaracija-
Alija%20Izetbegovic/Islamska%20Deklaracija%20(Alija%20Izetbegovic).pdf, (преузето 23. 12. 2011. г.).

390
 1.1. ɉɟɪɢɨɞ ɋɨɰɢʁɚɥɢɫɬɢɱɤɟ Ɏɟɞɟɪɚɬɢɜɧɟ Ɋɟɩɭɛɥɢɤɟ ȳɭɝɨɫɥɚɜɢʁɟ
На овим просторима друга половина двадесетог вијека била је обиљежена
хладноратовским односима два велика блока - НАТО и Варшавски пакт. СФРЈ
формално није припадала нити једном од тих блокова, али је у току тог периода имала
релативно значајну улогу на међународној политичкој сцени. Посебно у току
владавине Јосипа Броза Тита. Покрет несврстаних и друге глобалне политичке акције
које је предузимао Брозов режим допринијеле су томе да се СФРЈ у међународним
одосима позиционира као важна земља када је у питању сарадња водећих војно-
политичких блокова за тзв. трећим свијетом, а на принципима политике тзв.
мирољубиве коегзистенције и сарадње.2 Упоредо са тим расло је и интересовање
водећих сила за СФРЈ, а посебно за њено унутрашње стање. СФРЈ је по свему судећи
била недовољно стабилна земља да би на себе могла преузети важну функцију
међународног посредника. Ипак, несумњиво је да је на спољнополитичком плану таква
позиција СФРЈ дала резултате и да је захваљујући томе, прије свега привреда, добила
довољно простора за излазак на међународну сцену. Посебно интересовање за СФРЈ
свјетске силе су показивале због њеног режима и друштвеног поретка. СФРЈ је од
оснивања позиционирана као социјалистичка земља која је окренута ка
револуционарним методама промјене друштвених односа. У свом говор у Српској
академији наука, у Београду, 11. 11. 1948. г., Ј. Б. Тито каже:"Наш нови друштвени
систем чврсто је фундиран на науци Маркса, Енгелса и Лењина. Нимало не
одступајући од те научне подлоге, социјализам се у Југославији изграђује и даље ће се
изграђивати према специфичним условима и могућностима које постоје у нашој
земљи. Он ће се изграђивати у складу с интересима даљег развитка социјализма у
свијету".3 Овакав облик друштвеног уређења углавном је био прихватљив за оне земље
трећег свијета које су у Покрету несврстаних налазиле своју међународну политичку
позицију. Неке афричке земље су чак по угледу на СФРЈ изводиле унутрашње
револуције. Промјена међународних односа и превласт западног блока, односно
унутрашњи распад источног блока, нарушили су позицију СФРЈ. Покрет несврстаних
није имао значај као раније, а престало је интересовање западних земаља за одржавање
економске стабилности Југославије. На сцену ступају потпуно другачији односи.
Интереси запада се помијерају према истоку Европе и умјесто Југославије на значају
добијају земље бившег совјетског блока - Чешка, Пољска, Мађарска, а касније и
Украјина.

1.2. ɉɟɪɢɨɞ ɝɪɚɻɚɧɫɤɨɝ ɪɚɬɚ ɭ ɧɚ ɩɪɨɫɬɨɪɢɦɚ ɛɢɜɲɟ ȳɭɝɨɫɥɚɜɢʁɟ

Под таквим околностима почиње грађански рат у Југославији и њен распад
поприма међународни карактер. Одговор на ово питање је већ више пута понуђен на
разним мјестима и уз извјесне разлике јасно се закључује да је међународни фактор
био укључен у тај рат током читавог његовог трајања.4); 5); 6) Балкан има дугу традицију

2
Анализе истраживача показују да је Тито поменуо појам "активне мирољубиве коегзистенције" крајем
1954. године. У практичном иступању Југославије од 1949. ова политика је већ налазила израз у својим
ембрионалним облицима. Види Петрановић Б., ɂɫɬɨɪɢʁɚ ȳɭɝɨɫɥɚɜɢʁɟ, ɤʃɢɝɚ 3 - ɋɨɰɢʁɚɥɢɫɬɢɱɤɚ
ȳɭɝɨɫɥɚɜɢʁɚ 1955-1988, http://www.znaci.net/00001/95_13.pdf, (преузето 10. 05. 2012. г.).
3
Броз Ј. Т., Ƚɨɜɨɪɢ ɢ ɱɥɚɧɰɢ, Загреб, "Напријед", 1959, стр 35.
4
Екмечић М., Ⱦɭɝɨ ɤɪɟɬɚʃɟ ɢɡɦɟɻɭ ɤɥɚʃɚ ɢ ɨɪɚʃɚ, ɂɫɬɨɪɢʁɚ ɋɪɛɚ ɭ ɇɨɜɨɦ ɜɟɤɭ (1492-1992), Београд,
"Завод за уџбенике", 2008, стр. 560.
5
Види Пејановић М., ɉɨɥɢɬɢɱɤɢ ɪɚɡɜɢɬɚɤ Ȼɨɫɧɟ ɢ ɏɟɪɰɟɝɨɜɢɧɟ ɭ ɩɨɫɬɞɟʁɬɨɧɫɤɨɦ ɩɟɪɢɨɞɭ, Сарајево,
"Шахинпашић", 2005, стр. 39.

391
ратова. Већина тих ратова вођена је и на простору данашње БиХ, или су у њима
учествовали становници данашње БиХ. Простор данашње БиХ је у тим ратовима био
фронт - ратно поље, и не постоји било каква суверена власт БиХ која се може сматрати
страном у сукобу. То што се током посљедњег рата муслиманско/бошњачко политичко
руководство декларисало као суверена власт БиХ није значајан аргумент јер су сви
ратни и послијератни догађаји у потпуности показали да се то руководство чак не може
сматрати нити представништвом читаве муслиманске стране имајући у виду постојање
Републике Западне Босне.
У складу са сопственим поимањем принципа самоодређења народа, сваки од
народа у ратном сукобу имао је и сопствену представу о концепту вршења суверене
власти. Већина Срба из БиХ се супротставила распаду Југославије и рушењу њеног
суверенитета.7 То им је у прво вријеме обезбједило подршку традиционалних
савезника, али је промјена власти у западним земљама и нарасла улога СР Њемачке,
поготово након уједињења, промјенила став западних сила. То је и српску политику,
иначе прилично неспремну за маневрисање, довело у дефанзиван положај. Подршка
западних сила сконцентрисала се на народе и републике који су тежили разбијању
Југославије. То је за њих био идеалан амбијент за стварање сопствених националних
држава које су од самог стварања биле у подређеном и зависном „несувереном“
положају у односу на западне силе, а посебно СР Њемачку и касније САД.
Опредјељеност већине Срба да се покуша сачувати Југославије од тада па до данас
објашњавана је као пријетња по ионако ограничен суверенитет у БиХ. Због тога се и
данас, када год се помене могућност да се Република Српске одвоји од БиХ, та
могућност приписује тежњи већине већине Срба да се уједине у заједничку државу са
Републиком Србијом. Већина Хрвата из БиХ уз помоћ Хрватске почетком рата је
запосјела дио територије БиХ, углавном у западној Херцеговини, а мањи дио и у
средњој и сјеверној Босни. Претходно су учинили политичке напоре да се БиХ одвоји
од Југославије и увуче у ратни сукоб како би се побољшала позиција Републике
Хрватске.8 Постојало је јасно опредјељење да се учествује у рушењу Југославије и
њеног суверенитета и ради на успостављању јединствене хрватске државе на Балкану.
Све до своје смрти предсједник Хрватске Фрањо Туђман9, односно његов државни
апарат, водили су политику подјеле БиХ са жељом да се рестаурирају границе тзв.
Хрватске бановине из 1939. г. То се констатује и у реакцијама неколико истакнутих
хрватских интелектуалаца у БиХ који су били против овог концепта. Тако Миљенко
Јерговић, Иво Комшић, Иван Кордић, Иван Ловреновић и Миле Стојић у писму којим
упозоравају Фрању Туђмана да је подјела БиХ штетна по Хрвате кажу:"На све то
долази Ваша политичка анализа у којој би цијепање Босне и Херцеговине могло
одговарати дугорочним интересима сва три народа и интересима стабилности у овом

6
Види Иличић Г., ɏɪɜɚɬɢ ɭ Ȼɢɏ 1991.-1995. ɝɨɞɢɧɟ: ɇɚɰɢɨɧɚɥɧɢ ɫɭɤɨɛɢ ɢ ɭɥɨɝɚ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɟ ɡɚʁɟɞɧɢɰɟ ɭ
ɦɢɪɨɜɧɢɦ ɩɪɨɰɟɫɢɦɚ, у NATIONAL SECURITY AND THE FUTURE 3 (9), Загреб, 2008, http://www.nsf-
journal.hr/issues/v9_n3/pdf/009%20-%20Gordana%20Ilic.pdf, (преузето 27. 05. 2012. г.).
7
У тачки 2. Декларације о проглашењу Републике српског народа БиХ од 09. 01. 1992. г. наводи се
"Република се налази у саставу савезне државе Југославије као њена федерална јединица". Види
Кузмановић Р., Ʉɨɧɫɬɢɬɭɬɢɜɧɢ ɚɤɬɢ Ɋɟɩɭɛɥɢɤɟ ɋɪɩɫɤɟ, Бања Лука, "Правни факултет", "Глас српски",
1994.
8
Види Споразум о пријатељству и сарадњи између Републике БиХ и Републике Хрватске од 21. 07.
1992. г., у Праљак С., ɉɨɥɢɬɢɱɤɢ ɢ ɜɨʁɧɢ ɯɪɜɚɬɫɤɨ-ɦɭɫɥɢɦɚɧɫɤɢ (ɛɨɲʃɚɱɤɢ) ɨɞɧɨɫɢ 1991.-1995. ɝ. - Ɍɨɦ
ɩɪɜɢ, Загреб, 2009.
9
Фрањо Туђман (1922.-1999.) први предсједник Републике Хрватске, оснивач и предсједник ХДЗ-а.

392
дијелу Европе".10 Уз завршне ратне операције поред рушења Републике Српске
Крајине у своје планове Хрватска је уврстила и прелазак на територију БиХ и сукоб са
Републиком Српском. То је јасан вид нарушавања суверенитета БиХ иако се везује за
војни дио Вашингтонског споразума којим је успостављена Федерација БиХ и који је
направљен и реализован уз руковођење Сједињених Америчких Држава. Касније
мијешање Сједињених Америчких Држава и других западних сила у процесу
позиционирања Хрвата у БиХ није било по вољи хрватске већине. Онемогућено је
успостављање хрватског ентитета, а међународни представници су оружаним путем
током 2000-тих угушили идеју о Хрватској заједници Херцег-Босни. Сви важнији
хрватски политичари су подвргнути дуготрајним судским процесима вођеним пред
Судом БиХ који је својом одлуком формирао високи представник за БиХ.
Муслимани/Бошњаци су били предмет најсложенијих међународних односа. У старту
су процијенили да је подршка западних сила незамјењива у поступку распада
Југославије и рушења њеног суверенитета. Сврстали су се уз словеначко-хрватску
политичку опцију. С временом су околности постајале јасније и показало се да је
утицај блискоисточних муслиманских земаља на развој догађаја у БиХ веома велики.
Подршку муслиманској политици дала је и Република Турска. Муслиманске земље
имају и најмање позитиван однос према Дејтонском мировном споразуму. Углавном
сматрају да је "исламски свет, и нарочито Турска, морао инсистирати на одржавању
конференције која би била посвећена целој бившој Југославији, а не, као што је то био
случај са преговорима у Дејтону, само Босни".11 Промјене односа у Руској Федерацији
и наговјештај доласка нове генерације послије Бориса Јељцина тражиле су разлог да
западне силе убрзају расплет грађанског рата у БиХ прије него што дође до
промијењених међународних околности које би промјениле исход неминовног распада
Југославије. Муслиманско/Бошњачко становништво окружено са свих страна,
сукобљено са Хрватима и Србима и подјељено унутар себе послужило је за креирање
западног јавног мњења у правцу подршке војној интервенцији. Руководство
Муслимана/Бошњака, без адекватне алтернативе, добило је улогу мученика којима је
неопходна страна интервенције. Неколико још увијек неразјашњених и контраверзних
догађаја дефинисаних као примјер страдалништава Муслимана/Бошњака послужило је
за призивање стране интервенције, до које је на крају и дошло. Улогу жртве у
међународним односима Муслимани/Бошњаци су носили и након завршеног рата.
Значајна финансијска помоћ стигла је са запада и из блискоисточних муслиманских
земаља. Међутим општи је утисак да су нове околности у свијету ("11. септембар") и
екстремно понашање муслиманске/бошњачке политичке елите довели до губитка такве
позиције.

1.3. ɉɟɪɢɨɞ ɩɨɫɬɪɚɬɧɢɯ ɤɨɧɮɥɢɤɚɬɚ

Кључни изазови који имају непосредан утицај на постратне конфликте у БиХ у
непосредној су вези са питањем самоодређења народа као централног мјеста
конституисања и остваривања суверене власти. У том смислу за даља истраживања
важно је имати у виду неколико неспорних теза. Прво, ипак, може се закључити да су
једини облици суверене власти која је забиљежена на простору данашње БиХ везани за
настанак и трајање Републике Српске у периоду 1992. – 1995. г. Та сувереност је
вишеструко манифестована, а завршава се прихватањем да Савезна Република

10
Ловреновић И., Ȼɨɫɚɧɫɤɢ ɏɪɜɚɬɢ: ɟɫɟʁ ɨ ɚɝɨɧɢʁɢ ʁɟɞɧɟ ɟɜɪɨɩɫɤɨ-ɨɪɢʁɟɧɬɚɥɧɟ ɦɢɤɪɨɤɭɥɬɭɪɟ, Загреб,
"Durieux", 2002, стр. 247.
11
Види Давутоглу А., ɋɬɪɚɬɟɝɢʁɫɤɚ ɞɭɛɢɧɚ - ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɢ ɩɨɥɨɠɚʁ Ɍɭɪɫɤɟ, 2 ɩɨɝɥɚɜʂɟ, у ɉɨɥɢɬɟɢɚ,
ɝɨɞɢɧɚ 1, ɛɪɨʁ 2, Бања Лука, "Факултет политичких наука Бања Лука", 2011, стр. 203.

393
Југославија као заступник Републике Српске учествује у мировном процесу који је
произвео тзв. Дејтонски споразум, те да потписује садржај тог споразума. Ипак, из
чињенице да је Република Српска сама потписала Анекс 4. тог споразума, тј. Устав
БиХ, види се да се Република Српске никада није одрекла сопственог права на
самоодређење народа који је чини. Друго, међу Муслиманима/Бошњацима дуго је
постојало преовлађујуће мишљење да је "босанско геополитичко поље дио свјетског
геополитичког поља као америчког" и да Муслимани/Бошњаци у тој врсти
интегрализма уживају све док слуте или вјерују "да је Босна свјетски значајна (слатка
овисност од политике САД-а у посљедњих пет и пол година двадесетог стољећа)".
Међутим, проблем се назире у промјенама америчке администрације па се констатује
да "проблем маршира за вријеме успињуће владавине безначајности – актуелна
администрација предсједника Буша – која БиХ, за разлику од претходне
администрације, не рангира као спољнополитички и геополитички приоритет".12
Општа је оцјена да је Република Турска заузела простор који је "напустио" амерички
утицај. И треће, "трећи ентитет", као ентитет са хрватском националном већином, је
политички пројекат чија реализације директно зависи од тога да ли ће нека од страних
сила интервенисати да дође до прекомпозиције Дејтонског мировног споразума, или у
најмању руку Вашингтонског споразума, и тиме омогућити формирање тог ентитета.
Без такве интервенције би то било тешко могуће, а што се може закључити на основу
политичког расположења политичких представника Бошњака у Федерацији БиХ.
Дакле, само по себи рјешавање тог питања представља процес у коме неминовно
долази до умањења ионако ограниченог суверенитета БиХ.

2. Ʉɨɧɮɥɢɤɬɢ ɫɚ ɭɱɟɲʄɟɦ ɬɡɜ. ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɟ ɡɚʁɟɞɧɢɰɟ ɤɚɨ ɤɨɧɮɥɢɤɬɧɟ

ɫɬɪɚɧɟ
Тзв. међународна заједница данас је видљива кроз различита међународна
представништва у БиХ која нису само арбитри, односно савезници неке од домаћих
конфликтних страна, него су и сама по себи нека од конфликтних страна у БиХ. БиХ је
током читавог референтног периода била бојно поље међународних односа. Сви до
сада наведени конфликти, а наведени су само најизраженији, имали су учешће
међународног фактора, углавном као спољнополитичког фактора. Ово учешће
карактерише константна присутност у званичном и незваничном смислу. Званични
облици представљања били су од деведесетих па на овамо дипломатско-конзуларна
представништва, културни центри, европски посматрачи, УНПРОФОР, војне мисије,
међународне мировне конференције и мировни посредници, високи представник за
БиХ, Мисија ОЕБС-а, ИФОР/СФОР/ЕУФОР, ИПТФ, Европски специјални
представник, Високи саудијски комитет и др. Незванично су дјеловале бројне
обавјештајно-безбједносне структуре, војни инструктори, добровољци, ратни
дописници, трговци наоружањем итд.
Имајући у виду посебан значај високог представника за БиХ, као и Мисију
ОЕБС-а и међународне војне снаге, за све постратне конфликте посебно ћемо
издвојити ове облике међународног представништва.

2.1. Ʉɚɧɰɟɥɚɪɢʁɚ ȼɢɫɨɤɨɝ ɩɪɟɞɫɬɚɜɧɢɤɚ ɡɚ Ȼɨɫɧɭ ɢ ɏɟɪɰɟɝɨɜɢɧɭ (ɈɏɊ)

Високи представник као вршилац извршне, законодавне и судске власти
директно учествује у подјели моћи, власти, статуса, богатства у БиХ. Ово није
дејтонска мисија високих представника, али, иако се ради о узурпацији, нити један

12
Ћурак Н., Ƚɟɨɩɨɥɢɬɢɤɚ ɤɚɨ ɫɭɞɛɢɧɚ: ɋɥɭɱɚʁ Ȼɨɫɧɚ, Сарајево, "Факултет политичких наука", 2011, стр.
92.

394
високи представник од формирања канцеларије па до данас није се одрекао овог
утицаја. Напротив, сваки од њих, а посебно након утврђивања декларације са тзв.
Бонским овлашћењима у пуној мјери је користио ова овлашћења.13 Овим овлашћењима
се директно могла мијењати воља народа. Високи представник је доносио законе, друге
опште и појединачне правне одлуке из надлежности демократских институција,
лишавао људе људских и грађанских права на неограничен рок и без икаквог судског
поступка, располагао државним буџетом и усвајао мјере спровођења сопствене
политике. Иако се ово представљало као међународна интервенција ради
обезбјеђивања имплементације Дејтонског мировног споразума, односно уклањања
препрека на том путу, са ове временске дистанце је јасно да то ипак није било тако јер
се показало да су одлуке високог представника најчешће доношене без правих
информација и уз површан приступ креирању будућности. "Извесно је да творци
Дејтонског мировног споразума нису имали намеру да отворе теоријске расправе из
области уставног права или политичког система. Или нису рачунали на
компликованост пројектоване сложене државе Босне и Херцеговине, на загонетку о
ентитетима са примарним државним атрибутима, ни двосмислено формулисане, у
нормативном делу Споразума, надлежности ентитета, органа власти у БиХ и државних
функционера у ентитетима и заједничким органима БиХ."14 Актери у конфликтима које
је проузроковао високи представник биле су све политичке странке, бројна удружења
грађана, синдикати, медији и сл. Одлукама Високог представника смијењено је
неколико највиших функционера међу којима и предсједник Републике Српске Никола
Поплашен, члан Предсједништва БиХ Драган Човић, посланици, министри, полицијски
и војни функционери, директори јавних уставнова, предузећа итд. И након осамнаест
година улога високог представника је изузетно велика, а узурпација власти коју врши
битно утиче на однос домаћих народа и њихових представника према питању
самоодређења као претходног питања сваке суверености.

2.2. Ɇɢɫɢʁɚ ɈȿȻɋ-ɚ ɭ Ȼɢɏ

За Мисију ОЕБС-а (Организације за европску безбједност и сарадњу) у БиХ
важно је рећи да је њен рад био примарно везан за два поглавља – избори и
образовање. У подручју изборног процеса Мисија ОЕБС-а је била надређена тзв.
Привременој изборној комисији. И сама привремена изборна комисија је била израз
умањења суверенитета БиХ. Тек годинама послије првих избора донесен је Изборни
закон БиХ који је укинуо Привремену изборну комисију и надлежности над изборним
процесом везао да домаћи орган. Режим рада Привремене изборне комисије је био
извор конфликата. Тако се у БиХ од 1996. до 2001. г. дешавао феномен који није
забиљежен у Европи након Другог свјетског рата. Установљена је пракса да се након
пребројаних гласова добијених у неком изборном процесу промјене изборна правила и
прописи да би се неки изабрани народни поредставници једноставно уклонили са
изборних листа и тако им били одузети мандати, или да се утврди другачији начин
утврђивања изборних резултата како би биле фаворизоване странке које су уживале
подршку међународних представника, тј. да различитим пребројавањем гласова добију

13
Конференција у Бону одржана је 9. и 19. децембра 1997. г., непосредно након ванредних
парламентарних избора изазваних распуштањем Народне скупштине Републике Српске од стране
тадашње предсједнице Републике Српске Биљане Плавшић. Резултати избора су показали даљу надмоћ
националних снага у Републици Српској, упркос жељама међународних представника, па је уведен
механзам доношења одлука о измјенама правног поретка и кадровских рјешења, који је међународном
представништву омогућио несметано провођење политике високог представника.
14
Поплашен Н., Ɋɭɲɟʃɟ Ⱦɟʁɬɨɧɚ, Бања Лука, "Институт за међународно право и међународну пословну
сарадњу", 2001, стр. 93.

395
више мандата него што би добили да по изборним правилима и прописима који су
вриједили до дана избора. Ова комисија у сарадњи са Мисијом ОЕБС-а вршила је
манипулације са тзв. "гласовима из врећа", а што су били гласова сумњивог поријекла
(наводно из иностранства). Ови гласови су пребројавани у једном центру за бројање у
Сарајеву (Федерација БиХ) и увијек су утицали на коначан изборни резултат, односно
на изглед извршне власти. О каквом проблему се радило најбоље илуструје почетни
став из честитке коју поводом побједе у избору за предсједника Републике Српске
проф. др Никола Поплашен добија од др Војислава Шешеља:"Нас, Твоје саборце и
пријатеље, силно је обрадовала вест да си, након тако упечатљиво изражене воље
народа, успео да савладаш све мрачне манипулације и закулисне бирократске
препреке".15 Посебан примјер друштвених конфликата у БиХ у којима је као страна
учествовала Мисија ОЕБС у БиХ је реформа образовања и процес уклањања садржаја
из уџбеника за које би се рекло да представљају „језик мржње“.

2.3. Ɇɟɻɭɧɚɪɨɞɧɟ ɜɨʁɧɟ ɫɧɚɝɟ

УНПРОФОР, ИФОР, СФОР и ЕУФОР су оружана силе присутне на територији
данашње БиХ од 1992. г. У првим годинама су запосјеле кључне комуникације попут
сарајевског аеродрома и контролу граничних прелаза, а под образложењем заштите
хуманитарних акција распоредиле су се и на неколико тачака на територији читаве
БиХ. Ове снаге нису учествовале у директним ратним окршајима, али су имале своју
улогу у ратним догађајима, посебно у процесима надгледавања примирја. Разноликост
састава УНПРОФОР-а послужила је за инсталацију бројних обавјештајних официра
који су својим активностима утицали на развој рата и позицију зараћених страна.
Након рата је успостављен ИФОР, снаге за имплементацију мира. Основна фукција
била је везана за спровођење Анекса 1 Дејтонског мировног споразума. Уз помоћ
домаћих оружаних снага та активност је успјешно спроведена, али је и она била извор
бројних сукоба, прије свега на пољу разоружавања. Након ИФОР-а успоставља се
СФОР – снаге за стабилизацију. У суштини радило се о мисији подршке раду високог
представника. Данас се те снаге зову ЕУФОР и у „функцији су промоције безбједности
и мира“. Интервентног су карактера, али се за разлику од послијератних година, мање
крећу по територији БиХ и мање су присутне као фактор у унутрашњем политичком
животу, а више као средство војне сарадње, посебно са НАТО земљама.

3. Ʉɨɧɮɥɢɤɬɢ ɩɨɞ ɭɬɢɰɚʁɟɦ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɨɝ ɩɪɚɜɚ ɢ ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɢɯ ɩɪɚɜɧɢɯ

ɢɧɫɬɢɬɭɰɢʁɚ
Конфликти за моћ и власт са различитим облицима међународног представљања
на свим пољима16 и стални конфликти између различитих међународних представника
и/или домаћих фактора имају једну значајну карактеристику, а то је непостојање јасних
правила у којима се конфликти одвијају, што води импровизацијама и
неконтролисаном насиљу. За разлику од њих постоје конфликти са међународним
утицајем у којима су правила јасно дефинисана и написана унутар неког ниво
дјеловања система међународног права.
Посебно мјесто имају институције међународног права. Резултати рада и
контраверзе тзв. Хашког трибунала, пресуда Међународног суда правде по тужби БиХ
против Савезне Републике Југославије и пресуда Европског суда за људска права у

15
Поплашен Н., ɂɫɬɢɧɨɦ ɩɪɨɬɢɜ ɢɡɞɚʁɟ, Београд, "ЗИПС", 1999, стр. 39.
16
Види Ћосић К., Домљановић С., Ʉɪɢɡɚ ɭ ʁɭɝɨɢɫɬɨɱɧɨʁ ȿɭɪɨɩɢ (1990.-1999.): ȳɟɫɦɨ ɥɢ ɢɲɬɚ ɧɚɭɱɢɥɢ?,
http://www.nsf-journal.hr/issues/zbornik s1/cosic.htm, (преузето 10. 04. 2012. г.).

396
случају Сејдић Д. и Финци Ј. против БиХ, битно су утицале су на промјену друштвених
односа у БиХ и настанак бројних конфликата.
Европска конвенција о људским правима и основним слободама заживила је као
веома значајан инструмент регулације друштвених конфликата у БиХ.17 Велики значај,
али не тог ранга имају и друге међународне конвенције које је потписала БиХ или их је
насљедила из бивше СФРЈ. Заправо, снагу Европској конвенцији у највећој мјери даје
Европски суд за људска права чије су одлуке у БиХ извршне и обавезујуће.

Ɂɚɤʂɭɱɚɤ

Примјетан је феномен вулгаризације научног приступа у расправама о

друштвеним конфликтима у бившој Југославији и БиХ. Због тога не само да смо
далеко од одговора на најважнија питања (шта је извор конфликата, како су настали, на
ком пољу се дешавају, како управљати њима и како их функционализовати и, коначно,
како их ријешити или изоловати из цјелине друштвених односа), него су ти одговори
додатно замагљени, мистификовани, подређени митовима и/или идеологијама и
удаљени од објективности. "Општа мјеста" и "општи закључци", у недостатку јасно
утврђених методолошких оквира и теоријске поставке, представљају се аксиоматски,
иако свака даља расправа о њима нагриза њихову вјеродостојност. Од таквих
недостатака пати и овај рад.
Сложеност конфликата и број примјера конфликата који се могу довести у вези
са питањима глобализације и десуверенизације тражи неупоредиво већи простор од
једног чланка или једног рада или једне књиге. Ваљало би описати сав наш живот и све
друштвене односе, прегледати их кроз призму научне објективности, да би се на крају
покушао пронаћи неки адекватан закључак. У том смислу све могуће примједбе на
„недовршеност“ овог рада су тачке и унапријед уважене од стране аутора.
Свако настојање да се препознају конфликти у БиХ и свако откривање истини о
њима, само по себи представља и учешће у конфликтима који трају.
Цијенећи све наведено закључујемо да је утицај десуверенизације на конфликте
у БиХ стална појава која није везана искључиво за процес глобализације, јер своје
примјере има током читаве историје. У том смислу може се закључити да је први услов
да би једна земља била изложена десуверенизацији то да буде суверена, а примјери из
овог рада говоре да данашња БиХ, као и све оно што историографија истиче као
прошлост данашње БиХ, нема суверенитет, већ се овај простор константно налази под
утицајем туђе суверене власти. То је и само по себи било извор конфликата и узрок
стварања традиције конфликата као посебног извора конфликата. Та традиција је
толико изражена да конфликт постоји чак и онда када сукобљене стране дијеле исте
интересе и исте вриједности.
Због свега наведеног основно питање које утиче на развој конфликата у
данашњој БиХ није питање ограничења њеног суверенитета, него је то питање

17
Ауторитет тзв. међународне заједнице креиран кроз мировна посредовања, војне интервенције, чување
мира и управљање цивилним пословима путем Канцеларије високог представника за БиХ, проширен је
на бази практичне примјене идеологије људских права путем инструмената као што су Европски суд за
људска права у Стразбуру или други међународни судови. Тзв. међународна заједница користећи ове
инструменте интервенише у складу са својим приоритетима у унутрашње односе БиХ, а грађани су с
временом стекли навику да свој суверенитет дијеле са представницима тзв. међународне заједнице.
Одатле произилази апсолутна супериорност и међународних правних аката у односу на домаће
законодавство, која је нормирана у Уставу БиХ. Види чл. 2., став 2. Устава БиХ, Поповић В., Лукић В.,
Ⱦɨɤɭɦɟɧɬɢ "Ⱦɟʁɬɨɧ-ɉɚɪɢɡ", Бања Лука "Институт за међународно право и међународну пословну
сарадњу", 1997, стр. 74.

397
равнотеже утицаја страних земаља у процесу одржања ограниченог суверенитета БиХ,
као предсулова за одржање мира и минималне политичке стабилности.

ɅɂɌȿɊȺɌɍɊȺ

1. Броз Ј. Т. (1959), Ƚɨɜɨɪɢ ɢ ɱɥɚɧɰɢ, Загреб, "Напријед".

2. Давутоглу А., ɋɬɪɚɬɟɝɢʁɫɤɚ ɞɭɛɢɧɚ - ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɢ ɩɨɥɨɠɚʁ Ɍɭɪɫɤɟ, 2 ɩɨɝɥɚɜʂɟ, у
ɉɨɥɢɬɟɢɚ, ɝɨɞɢɧɚ 1, ɛɪɨʁ 2, Бања Лука, "Факултет политичких наука Бања Лука",
2011.
3. Екмечић М. (2008), Ⱦɭɝɨ ɤɪɟɬɚʃɟ ɢɡɦɟɻɭ ɤɥɚʃɚ ɢ ɨɪɚʃɚ, ɂɫɬɨɪɢʁɚ ɋɪɛɚ ɭ ɇɨɜɨɦ
ɜɟɤɭ (1492-1992), Београд, "Завод за уџбенике".
4. Иличић Г., ɏɪɜɚɬɢ ɭ Ȼɢɏ 1991.-1995. ɝɨɞɢɧɟ: ɇɚɰɢɨɧɚɥɧɢ ɫɭɤɨɛɢ ɢ ɭɥɨɝɚ
ɦɟɻɭɧɚɪɨɞɧɟ ɡɚʁɟɞɧɢɰɟ ɭ ɦɢɪɨɜɧɢɦ ɩɪɨɰɟɫɢɦɚ, у NATIONAL SECURITY AND THE
FUTURE 3 (9), Загреб, 2008, http://www.nsf-journal.hr/issues/v9_n3/pdf/009%20-
%20Gordana%20Ilic.pdf, (преузето 27. 05. 2012. г.).
5. Изетбеговић А., ɂɫɥɚɦɫɤɚ ɞɟɤɥɚɪɚɰɢʁɚ, http://sahwa.info/
downloads/knjige/bos.historija/Islamska%20deklaracija-Alija%20Izetbegovic/
Islamska%20Deklaracija%20(Alija%20Izetbegovic).pdf, (преузето 23. 12. 2011. г.).
6. Кузмановић Р. (1994), Ʉɨɧɫɬɢɬɭɬɢɜɧɢ ɚɤɬɢ Ɋɟɩɭɛɥɢɤɟ ɋɪɩɫɤɟ, Бања Лука,
"Правни факултет", "Глас српски".
7. Ловреновић И. (2002), Ȼɨɫɚɧɫɤɢ ɏɪɜɚɬɢ: ɟɫɟʁ ɨ ɚɝɨɧɢʁɢ ʁɟɞɧɟ ɟɜɪɨɩɫɤɨ-ɨɪɢʁɟɧɬɚɥɧɟ
ɦɢɤɪɨɤɭɥɬɭɪɟ, Загреб, "Durieux", 2002.
8. Пејановић М. (2005), ɉɨɥɢɬɢɱɤɢ ɪɚɡɜɢɬɚɤ Ȼɨɫɧɟ ɢ ɏɟɪɰɟɝɨɜɢɧɟ ɭ ɩɨɫɬɞɟʁɬɨɧɫɤɨɦ
ɩɟɪɢɨɞɭ, Сарајево, "Шахинпашић".
9. Петрановић Б., ɂɫɬɨɪɢʁɚ ȳɭɝɨɫɥɚɜɢʁɟ, ɤʃɢɝɚ 3 - ɋɨɰɢʁɚɥɢɫɬɢɱɤɚ ȳɭɝɨɫɥɚɜɢʁɚ 1955-
1988, http://www.znaci.net/00001/95_13.pdf, (преузето 10. 05. 2012. г.).
10. Поплашен Н. (1999), ɂɫɬɢɧɨɦ ɩɪɨɬɢɜ ɢɡɞɚʁɟ, Београд, "ЗИПС", 1999.
11. Поплашен Н. (2001), Ɋɭɲɟʃɟ Ⱦɟʁɬɨɧɚ, Бања Лука, "Институт за међународно право
и међународну пословну сарадњу".
12. Поповић В., Лукић В. (1997), Ⱦɨɤɭɦɟɧɬɢ "Ⱦɟʁɬɨɧ-ɉɚɪɢɡ", Бања Лука "Институт за
међународно право и међународну пословну сарадњу".
13. Праљак С. (2009), ɉɨɥɢɬɢɱɤɢ ɢ ɜɨʁɧɢ ɯɪɜɚɬɫɤɨ-ɦɭɫɥɢɦɚɧɫɤɢ (ɛɨɲʃɚɱɤɢ) ɨɞɧɨɫɢ
1991.-1995. ɝ. - Ɍɨɦ ɩɪɜɢ, Загреб.
14. Ћосић К., Домљановић С., Ʉɪɢɡɚ ɭ ʁɭɝɨɢɫɬɨɱɧɨʁ ȿɭɪɨɩɢ (1990.-1999.): ȳɟɫɦɨ ɥɢ
ɢɲɬɚ ɧɚɭɱɢɥɢ?, http://www.nsf-journal.hr/issues/ zbornik_s1/cosic.htm, (преузето 10.
04. 2012. г.).
15. Ћурак Н. (2011), Ƚɟɨɩɨɥɢɬɢɤɚ ɤɚɨ ɫɭɞɛɢɧɚ: ɋɥɭɱɚʁ Ȼɨɫɧɚ, Сарајево, "Факултет
политичких наука".

398
Mr Momþilo Šavija UDK 316.334.3:316.42(497.6) Prethodno saopštenje

CIVILNO DRUŠTVO I KRIZA U BOSNI I HERCEGOVINI

Apstrakt: Od vremena kada je nastajalo i veoma se teško, pa i dramatiþno razvijalo

suzbijajuüi sa manjim ili veüim uspjehom apsolutistiþku, totalitarnu i nedemokratsku državu, civilno
društvo je prošlo buran put svoga razvoja. Ono indikator odreÿivanja i kriterijum razumijevanja
veoma kompleksnog odnosa društva i države, ne samo u demokratskim, nego i nedemokratskim
zemljama koje prolaze kroz složene tranzicione procese, kao što je to sluþaj i sa Bosnom i
Hercegovinom, kao i svim bivšim socijalistiþkim zemljama, kao i bivšim republikama bivše
Jugoslavije, danas samostalnim državama. U ovim zemljama civilno društvo igra bitnu ulogu u
snažnijoj i jaþoj demokratizaciji društvenih odnosa. Kriza civilnog društva istovremeno je i kriza
države.
Kljuþne rijeþi: Bosna i Hercegovina, kriza, civilno društvo

CIVIL SOCIETY AND THE CRISIS IN BOSNIA AND HERZEGOVINA

Abstract: From the time when it was created and with difficulty, even dramatically was
developed, suppressing with varying degrees of success the absolutist, totalitarian and undemocratic
state, civil society has passed a tumultuous path in its development. It is an indicator for determining
the criterion of understanding a very complex relationship between society and the state, not only in
democratic but also in non-democratic countries undergoing complex transition processes, as is the
case with Bosnia and Herzegovina, as well as all the former socialist countries, as well as former
republics of the former Yugoslavia, now independent states. In these countries, civil society plays an
important role in stronger democratization of social relations. The crisis of civil society is also the
crisis of the state.
Keywords: Bosnia and Herzegovina, crisis, civil society

Uvod
Od vremena kada je nastajalo i veoma se teško, pa i dramatično razvijalo suzbijajući
sa manjim ili većim uspjehom apsolutističku, totalitarnu i nedemokratsku državu, civilno
društvo je prošlo buran put svoga razvoja. Ono indikator određivanja i kriterijum
razumijevanja veoma kompleksnog odnosa društva i države, ne samo u demokratskim, nego i
nedemokratskim zemljama koje prolaze kroz složene tranzicione procese, kao što je to slučaj
i sa Bosnom i Hercegovinom, kao i svim bivšim socijalističkim zemljama, kao i bivšim
republikama bivše Jugoslavije, danas samostalnim državama. U ovim zemljama civilno
društvo igra bitnu ulogu u snažnijoj i jačoj demokratizaciji društvenih odnosa.
Mnogi istraživači civilnog društva sa pravom ističu da je osnovni pokretački motiv
njegove snage, moći i afirmacije u suštini kvalitet života ljudi u društvu, kako onog
ekonomskog, socijalnog i kulturnog, tako i onog političkog koji se odnosi na domen ljudskih
prava i sloboda, demokratiju i sigurnost ljudi. Zato i jeste razumljiva stalna težnja za
afirmacijom i snaženjem civilnog društva.
Sam termin civilno društvo je za mnoge ne samo u svakodnevnom životu i široj
javnosti, nego i u akademskim krugovima nepoznanica.

Radnički univerzitet Banja Luka

399
 Proučavajući literaturu koja se bavi pitanjima civilnog društva može se zaključiti da je
civilno društvo pojam kojim se označava specifičan skup društvenih komunikacija i
socijalnih veza, socijalnih institucija i društvenih vrijednosti čija je polazna tačka i glavni
akter ličnost kao građanin.
Civilno društvo je autonomni, slobodni i samo-organizovani dio društva koji je
odvojen od države. Pojam civilnog društva odnosi se na mnoštvo asocijacija, ekonomskih
grupa, vjerskih organizacija i drugih organizacija koje nisu pod kontrolom državne vlasti.
Zato se s pravom i kaže da civilno društvo jedino može postojati u demokratskim političkim
sistemima, dok se u nedemokratskim sistemima ono guši i onemogućava se njegov razvoj.
Slobodnim udruženjem i slobodnim izražavanjem svojih interesa, civilno društvo postaje
nezavisno od države. To, zapravo, znači da civilno društvo predstavlja prostor posebnih
društvenih vrijednosti i etičkih projekcija društvenog života u čijoj se osnovi nalazi
autonomni pojedinac, odnosno građanin. Zato je civilno društvo zapravo društvo građana i
njihovih raznih kolektivnih udruženja, asocijacija, ustanova.
Kao zemlja u tranziciji, Bosna i Hercegovina prolazi kroz mnoge promjene koje su
neophodne ka njenom proklamovanom putu ne samo u Evropu, nego i u demokratiju. Ono što
je u prošlom sistemu bilo nezamislivo da jedna država ima, danas je u ekspanziji i opštem
razvoju. To se prije svega odnosi na razvoj civilnog društva, koje je za relativno kratko
vrijeme postalo jedan od bitnih, ali još uvijek ne i efikasnog faktora građanskog djelovanja i
organizovanja u državi. Zbog dominacije etnonacionalizma, mi još uvijek nismo autonomni i
slobodni građani, već samo još uvijek, kako to dobro primjećuje Asim Mujkić, „građani
etnopolisa“ (A. Mujkić).1

Razvoj i pozicija civilnog društva u Bosni i Hercegovini

Civilno društvo nije bilo razvijeno u bivšoj Jugoslaviji, a i u zemljama koje su nastale
iz nje. Postoje brojni faktori koji nisu omogućavali razvoj civilnog društva u njima, a neki od
njih su:civilni deficit u demokratskom formiranju i razvoju civilnog društva, deficit koji nije
onemogućavao afirmaciju i razvoj civilnog društva;istorijski uzroci, koji se odnose na
nedostatak demokratije, neprestalne krize i sukobe koji su više zahtijevali snažnu državu, a ne
građansko društvo, i asimetričnost odnosa građansko društvo – država, slabo građansko
društvo daje moć autoritarnoj državi.2
U Istočnoj Evropi se više koristio izraz graÿansko društvo nego demokratija, upravo
zato štoje u tim ideološkim i političkim prostorima izraz „građansko društvo“ bio „neutralan
i nekorumpiran“, dok je dugih četrdeset godina Državne propagande izraz „demokratija“
(ili, kako se to zvalo, „narodna demokratija“) – teško isprofanisan.U savremenoj istočnoj
centralnoj Evropi je, diskurs o građanskom društvu značio postojanje formalnih, pravnih i
institucionalnih mjesta kroz koja pojedinac kao autonomni moralni zastupnik može da
zadovolji svoje potrebe i želje u društvenoj i političkoj sferi.3
Pored ovih navedenih pojmova („građansko društvo“, „demokratija“), u Istočnoj
Evropi je bio u upotrebi i pojam „otvoreno društvo“, često kao sinonim za civilno društvo
koje se ne može ostvariti u uslovima „zatvorene“, nedemokratske, autoritarne i totalitarne
države. Upravo zato, kada se govori o civilnom društvu, „prvenstveno se misli na jedno novo,

1
A. Mujkić, Mi, graÿani etnopolisa, “Šahinpašić”, Sarajevo, 2007.
2
V. Pavlović, Uloga civilnog društva u razvoju demokratskih institucija, u: Buduünost civilnog društva u Srbiji
(Ur. Ž. Paunović), Beograd, 2007, str. 19-20.
3
S. Chambers i W. Kymlicka, Alternative Conceptions of Civil Society, „Princeton University Press“, 2002, p.
28.

400
drugačije društvo, društvo koje predstavlja alternativu jednom autoritarnom, zatvorenom
društvu kakvo je bilo realsocijalističko i kakva su nova nacionalistička, nastala na njegovim
razvalinama.“4
Pojam civilnog društva aktuelizovan 70-ih godina u istočno-evropskim
zemljama. Bilo je to kasno, ali sasvim razumljivo s obzirom na njihovu totalitarnu
tradiciju. Ovo reaktuelizovanje je nastalo u nastojanju disidentskih intelektualaca da se
suprotstave totalitarnim komunističkim režimima i sovjetskoj dominaciji. Takođe,
pojam je korišćen od strane aktivista u Latinskoj Americi i u Španiji, u borbi protiv
autoritarnih vojnih režima, Takođe, pokazalo se da je ovaj termin upotrebljavan od
60-ih godina u Japanu, gde je „škola civilnog društva japanskog marksizma“
objašnjavala nagli uspon kapitalizma u toj zemlji kao učinak nerazvijenog civilnog
društva i slabog društvenog otpora usljed postojanja jake patrijarhalne tradicije i
kulture individualne poslušnosti prema vlasti. Ali, glavna linija obnavljanja upotrebe i
značaja političke teorije i prakse civilnog društva odvijala se na liniji od disidentskih
mislilaca i aktivista u komunističkim režimima do kritički opredijeljenih
intelektualaca u razvijenim liberalnim demokratijama Zapada. Upravo, Zapadni
mislioci su se nanovo „sjetili“ ovog pojma. Zajedno s otkrićem da je na Zapadu
„živjelo civilno društvo bez da je to primjecivano“, a da se to zbivalo kao „dio
neopaženog tvoračkog rada društva samog“. Počeli su da upotrebljavaju pojam
civilnog društva ne samo pod uticajem ideja iz Centralne i Istocne Evrope, već i
autohtono - vezano za krizu države blagostanja, krizu legitimnosti uzrokovanu ratom
u Vijetnamu, naftnu i ekonomsku krizu, kao i za rađanje antiratnih, feminističkih,
ekoloških društvenih pokreta na Zapadu. Specifičnost aktualizacije civilnog društva u
zemljama (bivšeg) „real-socijalizma“ vezana je za pokušaje obnove društva odozdo
preko disidentskih društvenih pokreta koji su prethodili političkoj pluralizaciji. S
druge strane, ubrzo nakon promjene političkih poredaka u ovim zemljama, političke
stranke su te društvene pokrete potisnule s političke scene, a civilno društvo se
uglavnom svelo na rastući kompleks nevladinih organizacija. Tako su dileme i
iskušenja prvih koraka pluralističke demokratije, u kojoj se nameću pitanja
reprivatizacije svojine, sloboda i prava građana, slobodnog političkog i interesnog
udruživanja, nezavisne štampe i masmedija, samostalnih sindikata, autonomije
univerziteta, kao i položaja crkve, najtješnje povezane s potrebom za razvijenim
civilnim društvom, odnosno sa zahtjevom za njegovo istinsko uspostavljanje u
kontekstu dalje konsolidacije demokratskih promjena i, utoliko, predstavljaju stalni
potencijal teorijske i praktičke revitalizacije paradigme civilno društvo-vladavina prava
u Centralnoj i Istočnoj Evropi.5
Kao i u svim bivšim totalitarnim socijalističkim državama, tako je i u bivšoj
Jugoslaviji bilo slabo, nerazvijeno i neafirmisano građansko društvo. Totalitarna država je
onemogućavala njegovo utemeljenje, snaženje i afirmaciju. Upravo, zato se u širim
društvenim krugovima i nije koristio izraz civilno društvo. Zapravo, on je bio nepoznat. Riječ
„civilno“ imala je antipodni odnos prema riječi „vojno“. 6

4
Ibid.
5
D. Vujadinović, Civilno društvo izmeÿu diktature i demokratije, u zborniku: Izmeÿu autoritarnog i
demokratije,(priredili D.Vujadinović, L.Veljak, V. Goati, V. Pavlović), Beograd, Podgorica, Zagreb, 2004, str.
20-21.
6
Odlazak na služenje vojnog roka značio je napuštanje “civilnog života”, a nakon odsluženog vojnog roka,
odlazilo se u “civilku” (“civilno odijelo”). Koncept civilnog društva je bio u suprotnosti sa konceptom
opštenarodne odbrane u kojoj je svaki graÿanin i radni þovjek ─ vojnik. Civilno društvo, kao i „civilno služenje
vojnog roka“ doživljavani su kao destrukcije društva, sistema i države.

401
 Pojava termina civilno društvo u javnom diskursu s kraja prošloga vijeka, koincidira
ne samo sa sve otvorenijom kritikom već prevaziđenog socijalističkog sistema, već i sa
oblikovanjem sasvim nove paradigme društvene realnosti. Socijalistički sistem društvenih
odnosa se pokazao neproduktivnim i neefikasnim, delegitimiranim sistemom u čijoj se osnovi
počele razvijati komponente jednog novog svijeta i sistema koji neće poznavati osnovne
vrijednosti legitimiranja ranijeg sistema, kao što su: bratstvo i jedinstvo naroda, Savez
komunista kao avangardna snaga, socijalističko društvo jednakosti, i sl.
Civilno društvo u BiH bilo je nerazvijeno, kao uostalom i u ostalim republikama do
početka rata 1992. godine. „Rat su proizvele političke, ekonomske, vojne, vjerske, policijske,
znanstvene, medijske i mafijaške elite, a ne obični ljudi kao historijski već stoljećima
principijelno hendikepirani akteri... Međutim, kada su najširi socijalni slojevi prihvatili
histerične nacionalističke bajke koje neumitno vode ka nasilju kao normalnom prirodnom
stanju društva, tada su i ti istorijski akteri postali suodgovorni za proces nastajanja i
razvijanja najnasilnijih formi konvencionalnog ratnog i zločinačkog djelovanja koje su
razorile društveno biće Jugoslavije i Bosne i Hercegovine“.7
Tokom 80-ih godina, BiH (kao i bivša Jugoslavija) prolazili su kroz otežanu i
tegobnu transformaciju iz ne-demokratskog režima u demokratskiji. Do tog vremena, društvene
i civilne organizacije bile su vezane uz i ovisne o državnim strukturama ili komunističkoj
partiji. Gotovo do kraja 80-ih u BiH nije bilo nezavisnog i slobodnog civilnog društva pa
su BiH i tada, komparirajući je sa ostalim republikama, zvali „tamni vilajet“. Još uvijek
su u tom periodu mediji, sport, kulturne i socijalne organizacije bile „produžene ruke“ SKJ i
socijalističkog državnog sistema. I, naravno, kao i u drugim nedemokratskim i totalitarnim
režimima, i u BiH su partijsko-državne politički dominantne strukture koristile „društvenu
organizaciju“ kao sredstvo za pridobijanje legitimne podrške ideologiji i političkim strukturama.
Samo tokom 60-ih, a posebno 1968. godine kao i par godina nakon 1968. disidenti i
manje grupe (kao npr. klubovi, krugovi ili grupe okupljene oko časopisa) pokušavale su
slomiti zidove režima organizujući debate na temu demokratizacije i budućnosti BiH i bivše
Jugoslavije. Slobodno pluralističko civilno društvo – sa slobodom izražavanja,
višestranačkim sistemom i slobodom udruživanja – započeće sa prvim slobodnim stranačkim
izborima.
Ne samo modernizacijski procesi, već i različiti uticaji rezultirali su pojavom
bitnih elemenata civilnog društva u većini republika zajedničke države (posebno u
najrazvijenijoj Sloveniji, djelimično u Hrvatskoj i Srbiji), a u vidu razvoja društvenih
pokreta, disidentskog djelovanja, manifestacija građanske neposlušnosti, i slično. Tako
su diskurs i praksa „potisnutog civilnog društva“ (Pavlović) korišćeni mimo i preko
republičkih granica države, kao instrument borbe protiv autoritarnog birokratizovanog
tzv. komunističkog (titovskog i post-titovskog) režima. Tako, u vrijeme raspada bivše
SFRJ, diskurs civilnog društva i njegovi akteri počinju da se diferenciraju,
prestrojavaju i definišu kontekstualno političko-istorijski na zaista veoma različite
načine: slovenačko civilno društvo se stavlja u funkciju ideje i prakse afirmacije
nacionalnog identiteta i uspostavljanja državnosti i međunarodnog priznanja Republike
Slovenije; u
susjednoj Hrvatskoj se stavljaju u funkciju afirmacije državnosti Republike Hrvatske
i istovremeno se iznutra diferenciraju i oslabljuju u rascjepu između konfliktnih
opredjeljenja za odbranu od rata na svojoj teritoriji, za odbranu ugroženih
manjinskih prava na svojoj teritoriji. U Srbiji, u kojoj modifikovani komunistički
autoritarni režim opstaje deceniju duže i pri tom prerasta u nacionalistički, militantni
7
G. Sekulić, Individuum i nasilje: 1991. otvorena pisma protiv rata, Sarajevo, „Rabic“, 2006, str. 11. O
svojevrsnoj „hronologiji“ raspadanja SR Jugoslavije, začetnicima ratnih sukoba u Hrvatskoj i njihovom
„premještanju“ u Bosnu i Hercegovinu vidjeti u ovoj knjizi.

402
režim, značajan dio aktera u sferi koja se idealno-tipski određuje kao civilno društvo,
identifikuje se (na autodestruktivan način) s „višim državnim interesom“. Ali, ipak, u
ovom periodu u Srbiji je postojala manjinska civilna alternativa, koja se dosljedno
borila protiv ratne, etno-nacionalističke, autoritarne, izolacionističke državne
politike i čiji doprinos rušenju Miloševićevog režima ne može biti zanemaren.U
Crnoj Gori se rudimentarno civilno društvo formira najprije početkom 90-ih godina
u otporu spram miloševićevskog režima (i njegove dominacije preko poslušničkog
odnosa crnogorskih vlasti i u Crnoj Gori), kao izraz anti-ratnog i anti-režimskog
stava. Razvijenije civilno društvo nastaje nakon 1997. godine, na temelju nastojanja
reformskog dijela političke elite, da dokaže svoju evropsku orijentaciju i
privrženost fundamentalnim demokratskim vrijednostima, kao i zahvaljujući velikoj
međunarodnoj podršci procesima demokratizacije u Crnoj Gori. Ono dijelom nastaje
neautohtono, a razvija se i samostalno u odnosu na vlast. Autohtono civilno društvo
uspostavlja spram vlasti odnose uzajamne tolerancije, povremene saradnje, a do 2000.
godine - vezano za zajedničku ugroženost od Miloševićevog režima - i strateškog
savezništva.8
Što se tiče Bosne i Hercegovine, treba reći da je u njoj rat i započeo u momentu u
kojem nije postojalo organizovano civilno društvo. Prvi višestranački slobodni izbori (1990)
su održani svega dvije godine prije rata, što je nesumnjivo nikakav period za afirmaciju
demokratije i civilnog društva. Snažna dominacija nacionalističkih stranaka koje odgovaraju
trima etnonacionalističkim grupama zauzimala je sav prostor djelovanja neposredno prije rata i,
posbno, u ratu. Postojanje nekoliko organizacija civilnog društva (antiratne grupe, žene,
multietničke organizacije) pokazivalo je svu nemoć civilnog društva u sprečavanju rata.
Osim toga, ono što je bilo evidentno za organizacije civilnog društva jeste to da su
zamijenile marksističku socijalističku ideologiju nacionalističkom ideologijom.
Iako je u nekom ne baš razvijenom obliku postojalo u socijalističkoj državi
(SFRJ), civilno društvo je igralo značajnu ulogu u borbi protiv totalitarnog režima.
Bez obzira na sve poteškoće, u Bosni i Hercegovini je, nakon pada socijalističkog režima, došlo
da rasta civilnog društva i do porasta njegove uloge u političkom životu. Ali, ipak ono je
nerazvijeno, kao što je isto tako ono nerazvijeno i u drugim novonastalim državama iz bivše
države SFRJ.
Nerazvijenost civilnog društva u ovakvim tranzicijskim zemljama Hauard (Howard)
objašnjava s tri činjenice:
™ ranijim nepovjerenjem u komunističke organizacije;
™ dominacijom neformalnih prijateljskih mreža;
™ razočaranjem u novi režim.
Izrazito nepovjerenje u organizacije je sasvim jasno povezano s ranijom obavezom
sudjelovanja u komunističkim organizacijama. „Što su građani bili nepovjerljiviji u te
organizacije, što su ih tada više izbjegavali, to će i danas biti manje pripravni sudjelovati u
njihovom radu. Glede druge činjenice, prema Howardu, tokom komunizma privatne mreže i uski
prijateljski krugovi omogućavali su ljudima da iskažu svoje osjećaje i frustracije. Takva je
komunikacija bila važna za preživljavanje i, u situacijama oskudice, nabavku potrebnih roba i
osiguravanje pristupa javnim uslugama. Šok terapije u gospodarstvu, neuspjele privatizacije i
neučinkovite reforme javnih usluga širokim su slojevima otežale pristup robama i uslugama,
te su ojačale neformalne mreže i obiteljsku pomoć. Te su mreže postale alternativa članstvu
u civilnim organizacijama. Treća činjenica koja upozorava na probleme razvoja civilnog društva
govori o razočaranju građana novim režimom. Mnogi se od njih osjećaju prevarenima i teško se
odriču paternalističke uloge države. Frustracije su povećale demobilizaciju i povlačenje iz javnog

8
D. Vujadinović, op. cit., str. 31-32.

403
života. Ove tri međusobno povezane činjenice Howard objašnjava nastojanjem građana da
prežive u složenom svijetu koji se brzo mijenja, a koji pri tome koriste ranija iskustva kao
referentnu tačku za sadašnje izbore i aktivnosti. Howard je skeptičan glede povećanja kvalitete
civilnog društva u predvidivoj budućnosti. Jedino dolazak novih generacija donosi izglednu
promjenu.“9
Pavlović ističe da bi se na civilno društvo u postkomunistiþkim zemljama ili, kako
se to uobičava nazvati, „društvima u tranziciji“, moglo gledati trojako:
"(a) ili samo kao na instrument da se obori stari režim i uspostavi nova državna
vlast (to jest kao na neku vrstu „nužnog dobra“);
(b) ili pak da se u odnosu na civilno društvo ima predominantno neutralan stav u
vrednosnom smislu (koji se u osnovi može svesti na stav o „nužnom zlu“);
(c) i najzad, da se na revitalizovanje i uspostavljanje civilnog društva gleda kao na nešto
negativno, odnosno kao na prepreku za „novu, jaku državu“.
Na žalost, najmanje je prisutna ona opcija koja i na državu i na civilno društvo gleda
kao na saveznike u uspostavljanju i razvoju pluralističke demokratije. Bez tog savezništva teško je
očekivati da se mnogi vrući problemi ovih društava mogu rešavati na miran i politički
produktivan način."10
Nešto manje prije rata u Bosni i Hercegovini i u toku rata, a znatno više poslije rata,
se počinje sve više upotrebljavati pojam civilno društvo. Prije rata je diskurs o civilnom
društvu od strane dominantne države bio odbacivan jer je ugrožavao režim. Ali, u toku rata, a
posebno nakon njega, se ovaj pojam sve češće počinje upotrebljavati kako u stručnim i
političkim krugovima, tako i u svakodnevnom životu, prije svega zahvaljujući medijima i, što
je sasvim razumljivo, nevladinim organizacijama.
Pokazalo se da je civilno društvo tokom rata odigralo veoma veliku ulogu u
distribuciji humanitarne pomoći.11
U toku rata u Bosni i Hercegovini se civilno društvo afirmisalo, što je sasvim i
razumljivo, na humanitarnom području, prije svega zahvaljujući djelovanju međunarodnih
organizacija. Upravo je zato još uvijek u percepciji stanovnika BiH civilno društvo sinonim
donatorske pomoći međunarodne zajednice.
Nakon rata je civilno društvo odigralo značajnu ulogu u rješavanju problema
raseljenih lica i izbjeglica, integracije i pomirenja, zaštite ljudskih prava i socijalne inkluzije
čime je doprinijelo i stabilizaciji etničkih i političkih prilika u Bosni i Hercegovini.
Pored ove humanitarne dimenzije značaja civilnog društva, njegovu afirmaciju treba
posmatrati i u kontekstu intervencionizma međunarodne zajednice koja ima za cilj da razvije
državu Bosnu i Hercegovinu tako što će je reorganizovati. A, to je i vidljivo ne samo kada je
u pitanju politički intervencionizam međunarodne zajednice, nego i kada je u pitanju veliki
kvantitativni porast nevladinih organizacija koje upravo finansira međunarodna zajednica.
Tako na intervencionizmu nastaje i civilno društvo u Bosni i Hercegovini koje još uvijek nije
rezultat aktivizma građana, koliko „aktivista“ nevladinih organizacija.
Međutim, promijenjene političke okolnosti zahtijevaju sasvim drugačiju ulogu
civilnog društva u konstituisanju političkog života države Bosne i Hercegovine. Od socijalne
i humanitarne dimenzije, koja je nesumnjivo značajna i koja će se u određenim vidovima i u
nekoj mjeri zadržati, ipak civilno društvo mora sve više da se angažuje na rješavanju
političkih problema u BiH kako bi se država BiH prilagodila i uskladila svoje aktivnosti sa
standardima Evropske Unije.

9
G. Bežovan, S. Zrinščak, Civilno društvo u Hrvatskoj, Zagreb, „Naklada Jesenski i Turk – Hrvatsko sociološko
društvo“, 2007, str. 33-34.
10
V. Pavlović, Civilno društvo i demokratija, Beograd, „Službeni glasnik-Zavod za udžbenike“, 2009, str. 176-177.
11
IBHI: Stvarni uticajcivilnog društva u Bosni I Hercegovini, Sarajevo, 2012.

404
 Promjene koje treba napraviti u Bosni i Hercegovini se ne odnose samo na prostor
građanskog ili civilnog društva, nego i na političke prostore. Iskustvo pokazuje da je u BiH
veoma razvijena dugotrajna tradicija konflikata, i da je, zato, glavni uzrok nedjelotvornosti
konsocijacijske države i demokratije u njoj nepostojanje neophodnog minimalnog
konsenzusa pripadnika konstitutivnih etničkih zajednica o državnoj zajednici.12
Ono što je karakteristično za Bosnu i Hercegovinu je to da u njoj ne postoji neki
zajednički kulturni i politički identitet zato što nikada nije ni uspostavljen jedinstven
zajednički doživljaj istorije i kulture koji bi bili osloncem državotvornosti. U Bosni i
Hercegovini se gotovo sve različito tumači i interpretira i zato Mirjana Kasapović ističe da
„nema ni velikih događaja u povijesti koji bi mogli povezivati pripadnike različitih etničkih
ili kulturnih zajednica i biti izvorište zajedničkoga političkog identiteta kao u nekim
velikonacionalnim državama.“13
Bosna i Hercegovina opstaje samo kao međunarodni protektorat zahvaljujući sili
međunarodne zajednice, smatra Kecmanović, i dodaje: „Naravno da su takve tri nacionalno
podijeljene i suprotstavljene `kulture sjećanja`, Bosanci i Hercegovci nisu mogli da izgrade
jedinstvenu političku kulturu na kojoj bi bila nadgrađena zajednička država.“14
Koliki je stvarni uticaj civilnog društva u Bosni i Hercegovini, i koliko se on odražava
na krizu države BiH?
Teško je reći da je u nas, nakon raspada Jugoslavije, došlo do demokratskih promjena.
Prije bi se moglo reći da je došlo do „revolucije konzervativnog karaktera“ (Endrju Arato). U
tom smislu je i specifičnost civilnog društva u Bosni i Hercegovini uslovljena
multietničnošću, u kojoj nacionalne ideologije dominiraju ne samo političkim životom u
Bosni i Hercegovini, nego i njenom političkom i državnom konstitucijom, i
multikonfesionalnošću, u kojoj se religija identifikuje sa etničkom grupom: islam sa
Muslimanima, katoličanstvo sa Hrvatima, a pravoslavlje sa Srbima.
Polazeći od te činjenice, neki autori postavljaju pitanje da li BiH ima civilizacijski
kompetentno civilno društvo? I, da li uopšte u Bosni i Hercegovini postoji civilno društvo?
Esad Delibašić smatra da civilno društvo „nikada nije bilo izgrađeno“ u
bosanskohercegovačkom društvu. U prethodnom, socijalističkom periodu, je vladajuća partija
uticala ne samo na organizovanje društva, nego je i uticala na formiranje ličnih opredjeljenja,
angažmana i orijentacija. Ona je vladala javnim i privatnim životima ljudi. Kako se preko
školskog sistema (ali i ne samo preko njega, već i preko porodične socijalizacije, kao i drugih
oblika, agenasa, aktera i promotora socijalizacije) nametao ideološki pogled na svijet, jasno je da
civilno društvo i nije moglo biti izgrađivano.15
Za uspješnost istinskog demokratskog preobražaja tranzicijskih društava presudan
faktor predstavlja razvijenost civilnog društva i njegova civilizacijska (ne) kompetentnost u
Bosni i Hercegovini. Ova se kompetentnost ogleda u (ne)postojanju: građanske kulture
političkog aktivizma koji počiva na interesu za javne stvari; svijest da je izabranavlast adresa sa
koje je legitmno tražiti informaciju i odgovornost;njegovanje javnog dijaloga i poštivanja
visokih etičkih standarda i kodeksa u njegovom vođenju;prihvatanja različitosti i pluralizma i
opšte svakodnevne kulture u koju spada urednost, čistoća, tačnost, pristojnost, socijalna
adaptiranost;prijateljskog odnosa prema prirodi i životu; poduzetničkog duha;osjetljivosti na
diskriminaciju i neravnotežu moći u društvenim odnosima; injegovanje sekularnog karaktera
države i njenih institucija, itd. (Nada Ler-Sofronić).
Drugo pitanje koje je sasvim relevantno, odnosi se na to, da li civilno društvo u Bosni i

12
M. Kasapović, Bosna i Hercegovina, podijeljeno društvo i nestabilna država, Zagreb, "Politička kultura",
2005, str. 162.
13
M. Kasapović, op. cit., str. 199.
14
N. Kecmanović, Nemoguüa država,„Glas Srpske“, Banja Luka, 2007, str. 8.
15
E. Delibašić, Izmeÿu etnosa i demosa, Zenica, „Vrijeme“, 2008, str. 86.

405
Hercegovini ima svoj građanski socijalni oslonac?
Nema, jer postoje dvije bitne prepreke. Prije svega zato što je došlo do marginalizacije,
pa i iščezavanja njegove glavne socijalne baze koju tradicionalno predstavljaju progresivni
urbani i školovani građanski srednji intelektualni slojevi, i mjesto njih je na scenu nastupila re-
tradicionalizacija, re-patrijarhalizacija i revitalizacija tribalnih i etničkih socijalnih veza (V.
Pavlović). S druge strane, prepreka razvoja civilnog društva u Bosni i Hercegovini odnosi se i
na izrazitu dominaciju etnonacionalnih ideologija i politika, i konzervativizma (Nada Ler-
Sofronić).
Bosna i Hercegovina nije uređena politička zajednica. Problemi koji i dalje ostaju
neriješeni i koje dovode do krize države Bosne i Hercegovine odnose se na: postojanje
istinske svijesti ljudi da hoće zajednički da žive; postojanju kulture, političke kulture i
istinske svijesti i potrebe za razumijevanjem, poštovanjem i uvažavanjem drugih;afirmaciji
nacionalnih, vjerskih i kulturnih vrijednosti i osjećanja lišenih nacionalističkog
ekskluzivizma, mržnje, predrasuda, stereotipa i netolerantnosti;želju za stvarnim, a ne
arbitrarnim pomirenjem;potrebi stvaranja osjećaja pripadnosti državi kako se ne bi i dalje
dešavalo da Hrvati sebe doživljavaju građanima Hrvatske, Srbi - Srbije, a jedino Bošnjaci
građanima Bosne i Hercegovine;izgradnji kulture tolerancije, mira i pacifizma;otklanjanju
osjećanja ksenofobije, nacionalizma, tendencije za segregacijom, dominacijom i
majorizacijom;izgradnji pluralističke demokratije utemeljene na konceptu građanstva, a ne na
konceptu etniciteta;istinskoj, a ne deklarativnoj izgradnji pravne države i civilnog društva.16
Bez obzira na značajne pomake, ipak je u Bosni i Hercegovini nizak nivo razvoja
demokratije i demokratskih institucija pa, prema tome, i civilnog društva. U društvu u kojem
su dominantni etnonacionalni interesi, u kojem je osnovni cilj osvajanja vlasti lična,
oligarhijsko-partijska i etnopolitička moć, a ne dobrobit građana i društva u cjelini, u kojem
civilno društvo nije dio mehanizma procesa donošenja odluka, u kojem vlada anomija,
siromaštvo, nezaposlenost i pravna nesigurnost, u takvom društvu nije moguć razvoj
demokratije i civilnog društva.
U tom pogledu i treba reći da prevazilaženje problema u Bosni i Hercegovini
podrazumijeva uvažavanje pojedinačnog i kolektivnog prava, prava pojedinaca i prava sve tri
zajednice (ravnopravnost naroda i jednakost građana); uspostavljanje civilnog društva, koje
bi razgrađivalo etnogetoizaciju, te razvoj demokratske države17
Naravno, sve je ovo teško izvesti u Bosni i Hercegovini i taj problem je proizvod ne
samo tzv. dnevne politike i politika civilnog društva, već i istorijskih okolnosti u kojima se
Bosna i Hercegovina nalazila i još uvijek nalazi. Jer, „geopolitička važnost proizvodi
unutrašnji povijesni subjekt koji Bosna i Hercegovina nikada nije imala. Pozajmljujući svoju
subjektivnost carstvima, Bosna i Hercegovina postala je primjer zemlje o kojoj uvijek
odlučuju drugi. A drugi, veliki i moćni drugi, vole odlučivati o drugima, proizvodeći među
domorodačkim stanovništvom osjećaj važnosti njihove zemlje; to je provincijalni osjećaj
nedovršene, zakašnjele nacije“.18 Sami „ključni geopolitički igrači“ su proizveli „minimum
države koji još ne garantira samoodrživu političku zajednicu“. Parametri i indikatori tog
„perifernog statusa“ su: „odsustvo kohezione vlasti, neupravljiva država, korupcija,
razdrobljena i pocijepana ekonomija, odsustvo građanske odanosti takvoj zajednici, nizak
stupanj obrazovanosti stanovništva, pokroviteljski status zemalja iz okoline poluperiferije,
permanentno teritorijalno suparništvo etnonacionalnih elita, branjenje periferijskog statusa
kroz simultano djelovanje međunarodne zajednice i domaćih dejtonskih nadničara... Sve su to

16
B. Kovačević, Civilno društvo (u Bosni i Hercegovini), Banja Luka, „Pravni fakultet-Centar za publikacije“,
2003, str. 102-103.
17
E. Delibašić, op. cit., str. 14.
18
N. Ćurak, Izvještaj iz periferne zemlje: gramatika geopolitike, Sarajevo, „Fakultet političkih nauka
Univerziteta u Sarajevu“, 2011, str. 20.

406
parametri jednog rubnog statusa koji, iako je rezultat autentične sudske sklonosti ka zlu,
„simplifikatori realnosti“, tretiraju kao determiniranu predestinirajuću kategoriju“.19

ZAKLJUýAK

Sužavanje ili ugrožavanje autonomije civilnog društva direktno pogađa stabilnost

države i političkog poretka. U tom smislu obrazovni sistem, kultura, univerziteti, nauka,
mediji i slobodna štampa uz ekonomiju i druga društvena polja, značajni su nepolitički
stubovi svakog političkog poretka.
Razvojem civilnog društva došlo je do formiranja velikog broja nevladinih
organizacija, koje predstavljaju jedan od najčešćih i najpristupačnijih načina nepolitičkog
djelovanja.
Bosna i Hercegovina je ipak, da se poslužimo Bekovim (Ulrich Beck) izrazom,
„rizično društvo“, odnosno „društvo rizika“. Andrićevski rečeno, BiH je tragična zemlja
tragičnih naroda. Pa, kakva to budućnost može da bude za BiH sa narodima tragične prošlosti
i sadašnjosti?
Mnogi smatraju da je Bosna mogla biti nešto kao „druga Švajcarska“, ali joj splet
istorijskih, kulturnih, političkih, duhovnih i civilizacijskih okolnosti to nije dopustio što se,
naravno, odrazilo i na poziciju civilnog društva u Bosni i Hercegovini.

LITERATURA

1. Bežovan G. Zrinščak S.Civilno društvo u Hrvatskoj, Zagreb, „Naklada Jesenski i Turk –

Hrvatsko sociološko društvo“, 2007.
2. Buduünost civilnog društva u Srbiji (Ur. Ž. Paunović), Beograd, 2007.
3. Chambers S. i Kymlicka W. Alternative Conceptions of Civil Society, „Princeton University
Press“, 2002.
4. Ćurak N. Izvještaj iz periferne zemlje: gramatika geopolitike, Sarajevo, „Fakultet političkih
nauka Univerziteta u Sarajevu“, 2011.
5. Delibašić E. Izmeÿu etnosa i demosa, Zenica, „Vrijeme“, 2008.
6. IBHI: Stvarni uticajcivilnog društva u Bosni I Hercegovini, Sarajevo, 2012.
7. Izmeÿu autoritarnog i demokratije, (priredili D.Vujadinović, L.Veljak, V. Goati, V.
Pavlović), Beograd, Podgorica, Zagreb, 2004.
8. Kasapović M. Bosna i Hercegovina, podijeljeno društvo i nestabilna država, Zagreb,
"Politička kultura", 2005.
9. Kecmanović N. Nemoguüa država,„Glas Srpske“, Banja Luka, 2007.
10. Kovačević B. Civilno društvo (u Bosni i Hercegovini), Banja Luka, „Pravni fakultet-Centar za
publikacije“, 2003.
11. Mujkić A.Mi, graÿani etnopolisa, “Šahinpašić”, Sarajevo, 2007.
12. Pavlović V. Civilno društvo i demokratija, Beograd, „Službeni glasnik-Zavod za udžbenike“,
2009.
13. Sekulić G. Individuum i nasilje: 1991. otvorena pisma protiv rata, Sarajevo, „Rabic“, 2006.

19
N. Ćurak, op. cit., str. 8.

407
Prof. dr Kadrija Hodžiü UDK 316.334:338.124.4(497.6) Pregledni rad

GLOBALNA KRIZA PRODUBLJUJE SUKOB IZMEĈU RADA I KAPITALA.

SLUýAJ BOSNE I HERCEGOVINE

Apstrakt: Autor u radu polazi od teze da globalna kriza, uz smanjenje ekonomskog

rasta i proširenje siromaštva, zadire u opstojnost “društva rada”, kojeg je neoliberalizam u
posljednje þetiri decenije veü ozbiljno naþeo. Ideološki okvir neoliberalne paradigme i
Washingtonskim konsenzusom uspostavljeni programski okvir za voÿenje ekonomskih politika
zaoštrio je povijesni sukob rada i kapitala. U BiH, kao i u drugim malim otvorenim
ekonomijama, tržište rada ovakvim je politikama fleksibilizirano sa imperativom za
smanjenje nadnica kako bi se privukao strani kapital. U mjerenju globalne konkurentnosti
(WEF, 2012) prema indikatoru plate i produktivnost BiH stoji na 98. mjestu, što je znatno
ispod njenog mjesta na ukupnoj skali konkurentnosti (prema Sustainable Competitiveness
Index – SCI, BiH je na 88. mjestu od ukupno 144 mjerene zemlje). Analogija istraživanjima u
Hrvatskoj (Sever i saradnici, 2010; Stojanov, 2013) govori da „rad i nije tako skup kao što se
uobiþajeno tvrdi“, veü da je proizvodnost rada znatno niža nego u razvijenim þlanicama EU-
a“. Kritiþki pristup otkriva da neoliberalna paradigma iskljuþuje industrijske politike jer
polazi od neoklasiþne pretpostavke o jednakosti proizvodnosti rada meÿu zemljama, pa se
ekonomskim politikama sugeriše fleksibilnost tržišta rada, odsustvo inflacije i fiksni teþaj.
Jasno je da takve ekonomske politike vode umanjenju konkurentnosti zemlje na štetu pozicije
rada i otvaranja konfliktnosti društva rada i društva kapitala. U „specifiþnim
specifiþnostima“ BiH ove nepovoljnosti imaju posebnu formu, što nas opredjeljuje da
definiramo nešto što bi se moglo oznaþiti okvirom za kršenja radniþkih prava u BiH, a koji se
konstituira problemima bosanskohercegovaþkogukidanja rada, i to: (1) neoliberalnim
obrascem ekonomskog razvoja, (2) otvaranjem problema dualne radne snage i (3)
istovremenim postojanjem strukturne i cikliþne nezaposlenosti. Ublažavanje sukoba rada i
kapitala u BiH moguüe je voditi na dvije razine: prvo, snažnijim prisustvom države u poticaju
ekonomskog razvoja (voÿenje aktivne industrijske politike i odustajanje od makroekonomske
stabilnosti na uštrb visoke nezaposlenosti) i drugo, otvaranjem socijalnog dijaloga sa svim
relevantnim sudionicima koji su zainteresovani za socijalni dijalog i socijalno poboljšanje
uvjeta rada.
Kljuþne rijeþi: društvo rada, društvo kapitala, “ukidanje rada”, BiH, kršenja
radniþkih prava, socijalni dijalog

CONFLICT BETWEEN LABOR AND CAPITAL IN TIMES OF GLOBAL CRISIS IN IN

BOSNIA AND HERZEGOVINA

Abstract: The author starts from the premise that the global crisis, by reducing economic
growth and expansion of poverty, affects the viability of the "society of work," which neoliberalism in
the last four decades has severely cut into. Ideological framework of neo-liberal paradigm and a
program framework for the conduct of economic policies established by Washington Consensus
intensified the historical conflict between labor and capital. In Bosnia, as in other small, open
economies, the labor market was made more flexible by such policies, with the imperative to reduce
wages in order to attract foreign capital. In measuring global competitiveness (WEF, 2012)

Ekonomski fakultet, Univerzitet u Tuzli

409
according to the salary indicator and productivity indicator, BH stands at 98th place, which is well
below her place in the overall scale of competitiveness (the Sustainable Competitiveness Index - SCI,
BiH is at 88th place out of 144 countries measured).Analogy research in Croatia (Sever et al, 2010;
Stojanov, 2012) says that "the work is not as expensive as it is commonly claimed," but that
productivity is much lower than in developed EU members. " Critical approach reveals that the
neoliberal paradigm excludes industrial policy because it proceeds from the neoclassical assumption
of equality of labor productivity between countries, and the economic policy suggests the flexibility of
the labor market, the absence of inflation and a fixed exchange rate. It is clear that such economic
policies lead to the reduction of the country's competitiveness at the expense of work and opening of
the conflict of the society of work and societyof capital. In the "specific specifics" of BiH, these
disadvantages have a special form, which makes us commited to define something that could mark the
framework for workers' rights violations in Bosnia, which is constituted by Bosnian abolition of work,
namely: (1) the neoliberal form of economic development, (2) opening the problems dual labor force
and (3) simultaneous existence of structural and cyclical unemployment. Soothing the conflict
between labor and capital in BiH can be led at two levels: first, the more powerful presence of the
state in economic development stimulus (leading an active industrial policy and abandonment of
macroeconomic stability at the expense of high unemployment) and, second, the opening of the social
dialogue with all relevant participants who are interested in social dialogue and social improvement
of working conditions.
Keywords: society of labor, society of capital, "abolition of work", B&H, the violation of
workers' rights, social dialogue

Uvod
Za tranzicijski neuspješne zemlje, poput Bosne i Hercegovine, već izraženi problem
neusklađenosti ponude i tražnje na tržištu rada produbljen je s posljedicama globalne recesije:
s krizom djelujući ciklični uzrok nezaposlenosti biva, naprosto, nakalemljen na dotadašnju
strukturalnu nezaposlenost proizašlu kako iz dugogodišnjeg neuspjeha u provođenju
neoliberalnog modela ekonomskog razvoja, tako i iz daytonski dezagregiranog tržišta rada
Bosne i Hercegovine.
Vladajuća neoliberalna ekonomska paradigma, kroz pravila igre “Washingtonskog
konsenzusa”, u funkciji je strogog očuvanja i poticanja privatnog mega-kapitala i financijske
oligarhije, temeljem principa deregulacije, privatizacije, liberalizacije cijena i liberalizacije
vanjske trgovine (Stojanov, 2013). Uz etičku osudu “nemoralnosti liberala”, ideološku
pozadinu ove doktrine P. Krugman (2010) prepoznaje njenu orijentaciju na temeljna uporišta:
niske i stabilne cijene (orijentacija nultnoj inflaciji) i fiksne tečajeve. Ako se u obzir uzme i
neoklasični tretman rada, izražen kroz stav o fleksibilnosti nadnica i cijena koji pretpostavlja
da je domaći proizvod uvijek na svojoj prirodnoj razini, pa je nezaposlenost uvijek pitanje
voljne odluke radnika da ne rade (Prescott, 1980), onda smo u strukturi društava liberalne
demokratije došli do bazične relacije društvenog odnosa – sukoba rada i kapitala.
Kvantitativno umanjivanje značaja radu pokazuje konstantno smanjivanje relativnog udjela
rada u strukturi GDP: u posljednjih 30 godina učešće rada palo je sa 75% na 68%, dok se
kapital povećao od 25 na 32% ( Mencinger, 2008: 2).
Ideološko i programsko nametanje ovakvog obrasca “Washingtonskog konsenzusa”
malim i za tranziciju nepripremljenih zemalja poput Bosne i Hercegovine, kako rijetki
kritičari primjećuju otkako tranzicija i traje, logična je posljedica “nerazumijevanja osnova
tržišne privrede i osnova institucionalnih reformi”. Ovakav pristup, s jedne strane, proizlazi iz
“pretjeranog oslanjanja na školske neoklasične modele ekonomije”, koju sveopću
liberalizaciju i privatizaciju shvaćaju “kao znak uspjeha”, a ne kao “sredstvo za postizanje
razvojnih perspektiva”. I, s druge strane, reduciranja ekonomskog neoliberalizma na mali broj
instrumenata (makro-ekonomska stabilnost, liberalizacija trgovine i cijena s otvorenom

410
ekonomijom i privatizacija), kojima će se ekspresno kreirati tržište, koje će ubrzo izvršiti
preraspodjelu dobara i dodijeliti ih efikasnim vlasnicima. Šok terapijski prijenos (distribucija)
državne svojine je lako izvodljiv, ali takva privatizacija ne doprinosi stvaranju osnova tržišne
ekonomije. Otuda, “to što privatizacija nije uspjela da uspostavi temelje tržišnoj ekonomiji
nije slučajnost, već logična posljedica načina na koji je ona provedena.” Krajnji ishod
ovakvog pristupa, kako je i ukazivala kritička misao (Stiglitz, 1998, 2004; Kolodko, 1999,
2000; Horvat, 2007), a što je i ispoljeno u slučaju Bosne i Hercegovine, jest sljedeći:
(1) “privatno tržište, bez adekvatne institucionalne strukture, može dati podsticaj
jedino procesu rasprodaje državne imovine”,
(2) ako se tržišta prebrzo otvaraju za konkurenciju, prije nego što se uspostave snažne
finansijske institucije, postojeća zaposlenost će biti dalje produbljivana,
(3) politike na kojima počiva Washingtonski konsenzus mogu osigurati jedino
kratkoročnu stabilnost, ali ne i dugoročan rast.
Nasuprot ovome, stav Svjetske banke o modelu makroekonomske politike u Bosni i
Hercegovini govori o njenom pozitivnom učinku po konsolidaciju stabilnosti Bosne i
Hercegovine budući da je utemeljila stabilnost cijena i kursnih stopa na strogom poštovanju
režima Currency boarda. Usto, ovdje se tvrdi da će ovakvom makroekonomskom politikom
ograničavanje potencijala ekonomije Bosne i Hercegovine biti riješeno “ubrzavanjem
ključnih strukturnih reformi, uključujući unapređenje poslovnog okruženja i povećavanje
stepena fleksibilnosti tržišta rada” (World Bank, 2005). Međutim, ono što se ovdje predviđa
jest da je za ostvarivanje dugoročnog rasta, kako tvrdi Stiglitz (ibidem), neophodno osigurati
funkcioniranje (kompletnog – dopuna K.H.) tržišta, što zahtijeva mnogo više od niske
inflacije, brze privatizacije i fleksibilnog tržišta rada.
Ovakav ideološki okvir neoliberalne paradigme i Washingtonskim konsenzusom
uspostavljeni programski okvir za vođenje ekonomskih politika zaoštrio je povijesni sukob
rada i kapitala. U Bosni i Hercegovini, kao i u drugim malim otvorenim ekonomijama, tržište
rada ovakvim je politikama fleksibilizirano sa imperativom za smanjenje nadnica kako bi se
privukao strani kapital. U mjerenju globalne konkurentnosti (World Economic Forum, 2012),
u okviru VII stuba efikasnosti tržišta rada, prema indikatoru plate i produktivnost Bosna i
Hercegovina stoji na 98. mjestu, što je znatno ispod njenog mjesta na ukupnoj skali
konkurentnosti (prema Sustainable Competitiveness Index – SCI, Bosna i Hercegovina je na
88. mjestu od ukupno 144 mjerene zemlje). Analogija istraživanja u Hrvatskoj (Sever i
saradnici, 2010; Stojanov, 2013) govori da „rad i nije tako skup kao što se uobičajeno tvrdi“,
već da je proizvodnost rada znatno niža nego u razvijenim članicama EU-a“. Kritički pristup
otkriva da neoliberalna paradigma isključuje industrijske politike jer polazi od neoklasične
pretpostavke o jednakosti proizvodnosti rada među zemljama, pa se ekonomskim politikama
sugeriše dominantna flekskibilnost tržišta rada, odsustvo inflacije i fiksni tečaj (vidjeti
prethodni stav Svjetske banke prema Bosni i Hercegovini). Jasno je da takve ekonomske
politike vode umanjenju konkurentnosti zemlje na uštrb pozicije rada i otvaranja konfliktnosti
društva rada i društva kapitala.

Globalna recesija i opstojnost društvenog rada

Recesija donosi drastično opadanje stope rasta. Nakon znatnog pada u 2009. (stopa
rasta –2,9 %) stopa rasta u Bosni i Hercegovini do zaključno sa 2013. je ili nultna ili tek s
vrlo blagim rastom (u 2013 procjena glasi na 1,4 %). Stopa nezaposlenosti u Bosni i
Hercegovini dosegnula je rekordnu razinu i ona prema posljednjim dostupnim statističkim
pokazateljima iznosi čak 44 % (stopa registrovane nezaposlenosti), odnosno 29 % koliko
iznosi anketna nezaposlenost. U godini najdublje recesije, 2009. godine kada se stopa rasta
spustila na – 2.9 %, izgubljeno je 41,000 radnih mjesta. Na početku 2014. godine Bosna i

411
Hercegovina ima najviši zabilježen broj nezaposlenih u svojoj povijesti: cca 550.000 osoba.
U Bosni i Hercegovini je trenutno nezaposlen skoro svaki sedmi stanovnik i u odnosu na
2002. godinu broj registrovanih nezaposlenih osoba na biroima za zapošljavanje se povećao
za skoro 25% (“Aldi”, 2012). Osim u 2009. godini, značajnije povećanje broja nezaposlenih
uslijedilo je i u drugoj polovici 2012. godine, a u usporedbi s krajem 2011. godine broj
nezaposlenih bio je veći za gotovo 14.000 odnosno 1.8 %.
Gubljenje radnih mjesta i smanjivanje budžetske potrošnje (od druge
polovine 2008. do kraja 2013. izgubljeno je cca 1,5 milijardu eura, pri čemu pad prihoda od
indirektnih poreza ima nepovoljniju implikaciju od drugih zemalja budući da od njihovih
priliva ovisi finansiranje svih nivoa vlasti. Globalna recesija, dakle, donosi pad ekonomske
aktivnosti, nelikvidnost realnog sektora, probleme finansiranja tekućeg prihoda, usporavanje
rasta i razvoja kompanija, depresiju potrošnje građana i agregatne potrošnje. Slijedi dalje
reduciranje prodajnog tržišta i padanje proizvodnje, a prema istraživanju koje smo vodili u
2009. godini1, menadžeri ne isključuju ni mogućnost otvaranje spiska “nestalih kompanija u
doba krize”. Međutim, recesija ne donosi tek puko smanjenje ekonomskog rasta i proširenje
siromaštva, već zadire u opstojnost “društva rada”, kojeg je neoliberalizam u posljednje četiri
decenije već ozbiljno načeo. Globalna recesija je oslabila uvjerenje u učinkovitost i društvenu
odgovornost privatnog kapitala. U sukobu rada i kapitala, kojeg je Latouche prije više od
jedne decenije izrazio kritikom trijumfa sekundarne socijalnosti zapadnog moderniteta po
cijenu vidljivog brisanja svake socijabilnosti i potiskivanja ostalih oblika socijetabilnosti (S.
Latouche, 1998: 80-82), neoliberalizam je permanentno na strani kapitala. No dok su moć
kapitala nad radom i finansijska dominacija nad realnim kapitalom bili prilično zamućeni
ustrojstvom liberalne demokratije, globalna recesija konačno ruši neliberalno
institucionalizirani mit o tržišnom društvu u kojemu su svi sudionici tržišne igre na dobitku, i
otkriva da problem društvenih odnosa nije tek ekonomski već i epistemiološki i antropološki.
“Stavljanje” tržišta na stranu kapitala, recesija do kraja ogoljeva, proširujući nam Gorzov
strah (A. Gorz, 1997: 16-17) od sloma civilizacije i implozije globalizirane i finansijarizirane
svjetske ekonomije kao mogućih posljedica masovnog ukidanja rada i propadanja radne
supstance koja ne može poslužiti valorizaciji kapitala.2U istom vremenu, G. Soroš je
upozoravao da zato što je „prvi princip savremenog kapitalizma ideologija slobodnog tržišta i
individualizam“, morbidna intenzifikacija ovog principa bi „mogladovesti do sloma sistema“
(Soroš, 1997). Od druge polovine 2007. godine Soroševo predviđanje se skoro i obistinulo!
Ponašanje kompanija u recesiji, koje ilustruju kvantitativni trendovi društva rada i
društva kapitala predstavićemo kroz dva istraživanja. Prvo je provela konzultantska grupa
McKinsey na osnovu globalne ankete menadžera o tome šta poduzimaju kao odgovor na
recesiju (A. Domazet, 2009: 177). Najviše kompanija, njih 75%, primjenjuje mjere smanjenja
operativnih troškova, dok mjere povećavanja produktivnosti koristi 45 % kompanija. Drugo
istraživanje smo proveli 2009. u Bosni i Hercegovini, u kome su kompanije najavljivale, što
se ovih zadnjih pet godina i obistinilo, dalja smanjenje broja zaposlenih. U strukturi
kvalifikacija zaposlenih za kojima, prema ovom istraživanju, prestaje potreba u vremenu
trajanja recesije dominiraju nekvalificirani radnici, smatra se u 70 % kompanija. To potvrđuje
tezu da penetracija ekonomske globalizacije, čije negativne efekte po sudbinu
nekvalificiranih radnika recesija drastično produbljuje, umanjuje potrebe za nekvalificiranim
radom. Prema izjašnjavanju većine menadžera radnici viših kvalifikacija neće doći pod udar
otpuštanja (što tvrdi njih preko 90 %), što potvrđuje drugi dio teze o pozitivnom uticaju

1
Anketu pod nazivom “Uticaj globalne recesije na (ne)zaposlenost u metalskom sektoru Tuzlanskog kantona”
za 2009. godinu smo proveli za potrebe Kantonalnog odbora samostalnih sindikata TK u februaru 2009. godine.
Ma kako bila teritorijalna i sektorski ograničena, krizna paradigmatičnost metalskog sektora omogućava validnu
analogiju sa stanjem i trendovima odnosa rada i kapitala BiH u cjelini (Vid. Hodžić, 2009).
2
Prema M. Meštrović (2001: 32-33).

412
globalizacije na stvaranje radnih mjesta upravo za kvalificirane radnike na bazi savremenih
tehnologija i ekonomije znanja. Visokokvalificirani radnici, dakle, neće doći pod udar
otpuštanja, što potvrđuje tezu o značaju ekonomije rada i imperativu podizanja produktivnosti
u vrijeme trajanja krize. Potražnja za visokokvalificiranim poslovima u modernoj ekonomiji
znanja će rasti, a potražnja za nekvalificiranim radom opadati. Nekvalificirani radnici će sve
više ispadati iz igre, a oni koji se mogu natjecati na tržištu rada će dobro zarađivati. S
daljnjim tehnološkim razvojem i stvaranjem ekonomije znanja, potreba za nekvalificiranim
radnicima postajat će sve manja, a ishod će biti sve veći jaz u primanjima. Kriza će povećati
fleksibilnost tržišta, koje sa sobom donosi sve veću nejednakost i neizvjesnost.
Otuda i prve posljedice recesije nalazimo u svijetu rada. Tercijarizacijom ekonomije
rad je zahvaćen procesom sve većeg uzdizanja na viši stepen kvalificiranosti, procesom koji
odbacuje one pripadnike društva koji se ne uspijevaju uklopiti. Ovim je potvrđena temeljna
dinamika neoliberalnog isključivanja znatnih dijelova stanovništva s primarnog tržišta. Kako
glasi zaključak J.Young-a (Jock Young, 1999: 20-21), neoliberalizam nije pokušao suziti
samo granice države, već je dopustio da i granica civilnog društva uzmakne. Aktuarski
cordon sanitarire oštro razdvaja svijet gubitnika od svijeta dobitnika (prema Meštrović,
ibidem, 39). Indeks opće socijalne isključenosti, koji je u 2006. godini govorio da je 50,32 %
stanovništva u BiH “na određen način isključeno iz društva”, odnosno da je 21,85 % “krajnje
socijalno isključenih” stanovnika (Papić, 2009: 263), mogao bi u narednim godinama biti
znatno uvećan!
Skoro polovina menadžera iz pomenute ankete ne isključuje mogućnost da bi
se jedan broj otpuštenih radnika mogao supstituirati sa upošljavanjem privremenih i
povremenih radnika. Po svemu sudeći, kako pokazuju ankete, da će preostalim radnicima koji
zadrže svoja radna mjesta biti skresana i plata, što očekuje 80 % menadžera, dok njih samo
20 % smatra da kriza neće imati efekat po smanjenje plata. Indikativno je da bi većina
menadžera bila spremna isplaćivati čak i veće plate kvalificiranim radnicima u odnosu na
isplaćivanje plate u 2008. godini. Usto, 20-30 % menadžera očekuje da će se otvoriti
mogućnost upošljavanja novih visokokvalificiranih radnika. Ako budu u situaciji da biraju
opcije između smanjenja zaposlenosti i smanjenja plata, menadžeri su podijeljeni: polovina
njih bi radije izabrala opciju smanjenja zaposlenih, dok bi druga polovina menadžera u
svojim kompanijama radije smanjila plate i time pokušala izbjeći mjeru otpuštanja
zaposlenih. Dakle, menadžeri su podiljeni između onih koji bi u potpunosti uvažili tržišne
principe u održivost svog poslovanja u kriznoj situaciji i onih koji su skloniji socijalnoj
solidarnosti. Sve više poslova moglo bi biti stvarano na
ugovornoj osnovi i angažovanjem radnika na privremenoj i povremenoj osnovi (nasuprot
stalnom uposlenju), što će se, neminovno, odraziti i na manje sindikalno povezivanje ovakvih
zaposlenika. Povećavanje broja privremenih i povremenih zaposlenika će njihove plate
učiniti manjim i povremenijim, povećati neizvjesnost na tržištu rada i producirati stresne
situacije mnogo češće do sada. Ugovaranje i smanjeno sindikalno povezivanje zaposlenika
pojavljivaće se kao rezultat upravljačke politike smanjenja troškova rada.
U percepciji uticaja na ublažavanje krize menadžeri očekuju da
spas kapitala pokrene država: da se efekti krize mogu ublažiti vlastitim snagama smatra manji
broj menadžera (njih 30%), dok većina (70%) očekuju pomoć države kao isključivog
autoriteta za izvlačenje kompanija iz krize. Većina menadžera, bez obzira da li očekuju
pomoć države ili ne, duboko je svjesna mogućih nepovoljnih implikacija krize i, shodno
tome, ima namjeru praviti ili je već napravila Plan poslovnog opstanka, koji između ostalog
sadrži od početnih koraka za preživljavanje i načina primjene tih mjera u cijeloj organizaciji
do sofisticiranih načina za povećanje produktivnosti do profiliranja tzv. kriznog
menadžmenta za ove prilike. Ipak, čini se da samo mali broj kompanija raspolaže sa
uvjerljivim znanjima koja mogu ove planove učiniti zaista i djelotvornim. U “zaštiti

413
kapitala”, menadžeri od države očekuju: (a) poreske olakšice (što uključuje smanjivanje
doprinosa i poreza, i otpis potraživanja zaostalih poreza i doprinosa), (b) zaštitu domaće
proizvodnje (uključujući poticaje poput povoljnijih kredita za otvaranje novih ili očuvanje
postojećih radnih mjesta, otvaranje kreditnih linija za izvoznike, regresiranje kamata za
investicije i aktiviranje dozvoljenih antidampinških mjera), (c) otvaranje javnih investicionih
projekta koji bi eventualno podigli tražnju za outputima privrednih sektora, kao i poticanje
javno-privatnog partnerstva u investicionim zahvatima i (d) pripremu razvojnih projekata koji
bi se finansirali iz fondova EU i međunarodnih finansijskih institucija.
Dakle, izostaju pitanja vezana za
“zaštitu rada”, budući da je tek nepunih 20 % menadžera pomoć države sagledavalo i kroz
rješavanje socijalno statusnih pitanja radnika, poput uvezivanja radnog staža radnika i
rješavanje problema penzionisanja radnika na kreditnoj osnovi. Način “zaštite kapitala”
upućivanjem radnika “na čekanje”, kao naročito izraženog problema u FBiH, je grub –
dešava se da “poslodavci jednostranim odlukama, bez obrazloženja, šalju radnike na čekanje,
zanemarujući pri tome ugovor o radu i svoje obaveze, regulisane članom 70. Zakona o radu
FBiH, a koje se tiču prvenstveno novčane naknade za vrijeme trajanja prestanka rada. Visina
naknade se utvrđuje kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu i ugovorom o radu, ali u
praksi to najčešće određuje poslodavac, pa zaposlenici zaštitu svojih prava po tom pitanju
uglavnom potražuju na sudu” (SEE Portal, 2009).

Problemi zaposlenih – kršenje radniþkih prava

Od kada je Šarl Furije, utopistički filozof, prvi skrenuo pažnju na pravo na rad, ovaj
je pojam tokom XVIII, XIV i XX stoljeća otvoren kao jedan od najaktuelnijih političkih,
socijalnih i ekonomskih pitanja proizašlih iz tretiranja fundamentalih ljudskih prava i
materijalnog blagostanja pojedinaca. Krajem XX i početkom XXI stoljeća pristup
zaštitiprava na rad je s ekonomskom ideologijom neoliberalizma dalje iskompliciran, a
pojačana globalna konkurencija, koja je skončala u globalnoj recesiji, pogoršava uvjete rada i
standard radnika. Za radikalne kritičare neoliberalističke ekonomske ideologije u tranziciji su
do te mjere zaoštreni sukobi u društvu da se može postaviti pitanje: “da li se nanovo
aktualizuje »klasna borba«, zbog čega je “potrebno preispitati tezu o istrošenosti ideje o
klasnoj borbi između radnika i vlasnika kapitala” s obzirom da je “pravo zaštite radničkih
prava prebačeno na prava privatnih posjednika svojine, koji dobijaju punomoćje da arbitrarno
regulišu prava iz radnih odnosa” (Golubović, website).
U „specifičnim specifičnostima“ BiH ove nepovoljnosti imaju posebnu
formu što nas opredjeljuje da definiramo nešto što bi se moglo označiti okvirom za kršenja
radničkih prava u BiH, a koji se konstituira problemima bosanskohercegovaþkogukidanja
rada: (1) neoliberalnim obrascem ekonomskog razvoja, (2) otvaranjem problema dualne
radne snage, uključujući pojavu atipičnih oblika rada i (3) alarmantne strukturne i ciklične
nezaposlenosti. Pravo na rad i zaštita radničkih prava među najkrupnijim su
problemima iz oblasti ljudskih prava u Bosni i Hercegovini, budući da njihovo kršenje ne
proizilazi iz pojedinačnih slučajeva nepoštivanje prava radnika, već proizilazi iz sistemskog
okvira i ideološkog neoliberalnog obrasca po kome se Bosna i Hercegovina razvija. Kršenje
ovih prava direktno sprečava ekonomski razvoj i protivno je stabilnoj demokratiji i
funkcioniranju tržišta uopće. Treba naglastiti da je u Bosni i Hercegovini na sceni jedan
pristup koji nalazimo istina i u drugim zemljama, a koji se tiče problema dualne radne snage
u strukturi radne snage. Naime, postoje oni koji rade u državnom i javnom sektoru, u nekim
velikim preduzećima – čija su prava zaštićena i pokrivena kolektivnim ugovorima. Nasuprot
njima postoji velik dio radne snage koja je potpuno nezaštićena, od onih koji rade na crno,

414
onih koji rade u malim privatnim preduzećima gdje nema sindikalnog organizovanja (bilo
zbog nemogućnosti organiziranja bilo zbog snažnijeg pritiska poslodavca), pa do onih koji
rade u sektorima u kojima je prosječna plaća manja od visine potrošačke korpe (prerađivačka
industrija, građevinarstvo, trgovina i ugostiteljstvo) i onih koji rade u preduzećima u procesu
stečaja. Prava radnika u svim ovim slučajevima nisu pokrivena sindikalnim djelovanjem,
odnosno kolektivnim ugovorima, a takvih radnika u BiH je, prema procjenama, dosežu i do
350.000. Od ovog broja, prema istraživanjima koja su provodili novinari Centra za
istraživačko novinarstvo (CIN) iz Sarajeva, više od 240.000 građana radi na crnom tržištu
rada preživljavajući od niskih i neredovnih plata koje tako zarade. Od najčešće kršenih prava
radnika najbrajaju i problematiziraju ona vezana za: prestanak radnog odnosa, isplatu
zarađenih plata koje nisu isplaćene, te isplatu otpremnine (SEE portal). Kao ilustracija,
navodi se da su odredbe o prestanku radnog odnosa zbog ekonomskih, tehničkih ili
organizacijskih razloga, kao usljed nemogućnosti da zaposlenik izvršava radne obaveze iz
radnog odnosa (član 87. Zakona o radu FBiH i član 124. Zakona o radu RS) “široko i
neprecizno postavljene i ostavljaju mogućnost zloupotrebe od strane poslodavaca”.
Zakonodavac nije precizno definirao “šta se smatra opravdanim otkazom”, već je to ostavio
na “slobodnu procjenu poslodavca.” Usto, nedorečen je i “drugi dio odrebe koji se tiče
mogućnosti izvršavanja obaveza zaposlenika, a što je opet ostavljeno na procjenjivanje
poslodavcu”…pa je “lako doći u situaciju da npr. sud o zdravstvenoj sposobnosti radnika za
izvršavanje određenog posla, donosi nekompetentni poslodavac umjesto stručnih lica iz
institucija nadležnih za zdravstvo.”
Ovim „slučajevima“ se mogu pridružiti i sve više zastupljeni
atipični oblici rada, kao što su ugovori o radu na određeno vrijeme, rad na ugovore o djelu
(honorarni rad), rad kod više poslodavaca, sezonsko zapošljavanje radnika i sl. Ovi radnici se,
također, ne učlanjuju u sindikate niti su obuhvaćeni kolektivnim ugovorima. Dakle, radnici u
svim prethodnim slučajevima izloženi su samovolji poslodavaca.
U širem kontekstu ovdje bi uključili i kršenje prava u polju etničkih
razlika radnika koji se nađu na „ pogrešnoj teritoriji“, proizašle iz Dejtonskog konstituensa, a
koje ostaje „izuzetan moćan izvor kršenja ljudskih prava“ u Bosni i Hercegovini. Etnička
(teritorijalna) razdrobljenost i česta razjedinjenost sindikalnih organizacija, koja relativizira
njihovu uvjerljivost pozicija koja zagovaraju, umanjuju i šanse socijalnog partnerstva
sindikata, države i poslodavaca, koje u demokratskim državama uključuje formalizovane i
neformalne oblike saradnje i usklađivanja suprotstavljenih interesa ovih triju strana na
području reguliranja rada i tržišta rada.
Opći zaključak izveden iz primjenjenog obrasca ekonomske tranzicije
iz kojeg su izvedeni svi opisani „slučajevi“, glasi: kršenje prava na rad u BiH imaju
si(ste)matski karakter!
Obrazac tranzicije i postratne rekonstrukcije Deytonske Bosne i Hercegovine
konstantno su zaokupljeni problemima izgradnje liberalnog društva (tržišta i demokratije), ali
više njegove političke nego ekonomske sadržine, što je kao posljedicu imalo ostavljanje u
sjeni ekonomskih i socijalnih prava ili ih u najmanju ruku ostavljalo u drugi red društvenih
ciljeva u zemlji. Ovakvo si(ste)matsko zapostavljanje ovih prava, koja su najteže pogodila
upravo radnička prava, proizilazi iz najmanje četiri razloga:
Prvi razlog je što se glavna pažnja nakon demokratskih promjena usredsređuje na
zaštitu građanskih i političkih prava a zapostavljaju socio-ekonomska prava, što je prvi
plaćeni danak primarnog političkog cilja tranzicije po kome je trebalo radikalno onemogućiti
svaku primisao na restauraciju prethodnih političkih nomenklatura. Tek je nobelovac
Mohammad Yunus (2007.) iskoristio priliku da istakne važnost ekonomskih prava i
oslobođenja od siromaštva, koje podrazumijeva i siromaštvo zaposlenih.
Drugo, ekonomski razvoj zemlje je potpuno zasnovan na neoliberalnom obrascu,

415
utemeljenom isključivo na makroekonomskoj poglavito finansijskoj stabilnosti, što je
zapostavilo realni sektor, koji stvara materijalne preduslove za otvaranje radnih mjesta i
primjene prava na rad. Prva posljedica ovako postignute kvazi makroekonomske stabilnosti u
Bosni i Hercegovini je više nego izražena nezaposlenost – koju pokazuje registrovana stopa
nezaposlenosti od preko 40 %. Ovakva situacija prijeti urušavanjem ukupnog sistema
socijalne zaštite na koju nije moguće odgovoriti klasičnim mjerama zaštite radničkih prava.
Treće, političke tenzije i etnonacionalne divergencije spustile su prag socijalne
osjetljivosti radnih slojeva, supstituirajući ih tezama o nacionalnim ugroženostima, koja su
iznad ugroženosti prava radnika.
I na kraju, ono što dodatno otežava zaštitu ovih prava jesu poznati problemi s
pravosuđem i s efikasnošću sudske zaštite radničkih prava. Iz mnogih primjera u praksi
svjedočimo da sporovi predugo traju i da se, produžujući agoniju onima kojima povreda ovih
prava podrazumijeva ugrožavanje elementarne životne egzistencije. Ovo je, uslijed
neizgrađenosti pravnih mehanizama, naročito izraženo u slučajevima stečajeva.
Kao rezultat toga danas imamo: nemoćne i podijeljene sindikate, izraženo sivo tržište
rada, zatim neaktivne profesionalne organizacije koje bi trebalo da se uključe, i nedovoljan
pritisak na državu da prava na ovom planu ispuni.
Već smo napomenuli da je ostvarivanje ekonomskih i socijalnih prava u velikoj mjeri
ovisno od ekonomskog razvoja. Bosanskohercegovački ekonomski razvoj je zasnovan na
neoliberalnom obrascu, utemeljenom isključivo na makroekonomskoj, poglavito finansijskoj
stabilnosti. Reducirana tržišna transformacija Bosne i Hercegovine na vrlo uski broj
elemenata po kojima se izvodi, prije svega, na makroekonomsku stabilizaciju, pri čemu
zemlja uživa isključivo i samo stabilnost, tzv. nominalnih indikatora, a to su stabilnost i
konvertibilnost domaće valute, fiksan devizni tečaj i niska stopa inflacije.
Ovakav obrazac proizveo je etabliranje makroekonomske stabilizacije kao cilja
tranzicije, a ne njene prve pretpostavke. Iako su bosanskohercegovačku makroekonomsku
stabilnost i ekonomski razvoj eksplicite priječle i priječe domaće instuficijencije
(permanentna politička neusaglašenost i etnonacionalne divergencije o reintegraciji države),
implicitna ekonomska slabost proizilazi iz primjenjenih neoliberalnih ekonomskih načela
(tzv. Washingtonski konsenzus), izvedenih iz odlika snažne države a primjenjenim u tranziciji
slabe države kakva je dejtonska Bosna i Hercegovina. Štaviše, neki od ekonomista smatraju
da su: „forsiranje Washingtonskog konsenzusa, to jest shok terapije i uporne ubrzane
privatizacije posebna prijetnja budućnosti bosanskohercegovačkog društva“.
Zapravo u Bosni i Hercegovini je potpunije nego u druge tranzicijske zemlje unijet
(neoliberalni) obrazac stabilizacije kao dominantni ekonomski cilj, u kome su monetarnoj
politici data uporedo ili alternativno dva zadatka: razvoj i stabilnost. Podržana drugim
mjerama, monetarna politika daje izvjesne rezultate u savladavanju recesije ili obuzdavanju
inflacije, ali iskustva pokazuju da uspješno ne eliminira drugi problem: kad savladava
recesiju ne obuzdava inflaciju a kad obuzdava inflaciju, ne osigurava dovoljan razvoj
(Perišin, Šokman, 1988). Monetaristička zabluda zanemaruje strukturalne karakteristike
realne ekonomije - ekonomski rast, tekući račun i nezaposlenost, a za ekonomski uspjeh
prenaglašava ulogu niske inflacije. Potonji slučaj je potvrđen na primjeru Bosne i
Hercegovine, u kojoj je svaka makroekonomska stabilnost krhka ako nema i dinamiziranje
ekonomije, odnosno povećavanja produktivnosti a time i konkurentnosti zemlje.
Ovakav obrazac koji je u Bosni i Hercegovini doslovno nametnula sveprisutna
međurodna zajednica, proizveo je etabliranje makroekonomske stabilizacije kao cilja
tranzicije, a ne njene prve pretpostavke. Iako su bosanskohercegovačku makroekonomsku
stabilnost i ekonomski razvoj eksplicite priječili i priječe domaće insuficijencije
(permanentna politička neusaglašenost i etnonacionalne divergencije o reintegraciji države),
implicitna ekonomska slabost proizilazi iz u tranzicionom paketu od strane IMF i Svjetske

416
banke primjenjenim načelima Washingtonskog konsenzusa, izvedenim iz odlika snažne
države a primjenjenim na slabu državu kakva je dejtonska Bosna i Hercegovina. Štaviše, neki
od ekonomista smatraju da su: «forsiranje Washingtonskog konsenzusa, to jest shok terapije i
uporne ubrzane privatizacije posebna prijetnja budućnosti BH društva.» (Babić, 2008).
Uz aksiomatsko stajalište da je makroekonomska stabilnost preduslov održivog
ekonomskog rasta, primjena ovog neoliberalnog koncepta, međutim, dobrano je doprinijela
uspostavljanju kvazi makroekonomomske ravnoteže u zemlji, s alarmantnom registriranom
stopom nezaposlenosti.. Zaboravljeno je da po Okunovom zakonom (1964), procenat sniženja
nezaposlenosti doprinosi porastu GDP za 2 %, te da porast zaposlenosti dovodi do porasta
produktivnosti rada i shodno tome se efekti zaposlenosti kumuliraju na rast GDP. Okunov
zakon doveo je do općeg prihvatanja aktivne stabilizacione ekonomske politike koja je
postala ključ koji je otvorio vrata ekspanziji svjetske privrede u (keynesijanskim) 1960-im
godinama. U Bosni i Hercegovini je razmišljano na sljedeći način: privatizacija će dovesti do
porasta ekonomske efikasnosti, a zahvaljujući njoj će na dugi rok i zaposlenost porasti. «To je
tzv. trickle down efekat, koji prema pravilu ne funkcionira. Osim toga, kako je pisao Keynes,
na dugi rok svi smo mrtvi.» (Stojanov, 2000).
Očigledno da najveći dio neuspjeha ekonomskih reformi proizilazi iz
prethodnih zaključaka, što je u potpunosti bacilo u sjenu potrebu razvijanja zaštite
ekonomskih i socijalnih prava radnika, te stvorilo krhkost ove zaštite u uslovima globalne
recesije.
Zakljuþak
Iz svega napisanog da se zaključiti da je oblast radnih prava nesređena, socijalni
dijalog nerazvijen, socijalno uključivanje gotovo nepoznato, ekonomska situacija u zemlji
kritična, te da se u velikoj mjeri ne primjenjuju ni postojeći pozitivni zakonski propisi i
odredbe socijalne i radne politike.
S obzirom da neoliberalnu perspektivu potcjenjivanje društva rada će dogledno dugo
trajati. Ublažavanje sukoba rada i kapitala u Bosni i Hercegovini moguće je voditi na dvije
razine. Prva podrazumijeva snažnije prisustvo države u poticaju ekonomskog razvoja
(prevazilaženje skupo plaćene makroekonomske stabilnosti visokom nezaposlenošću i
vođenjem aktivne industrijske politike. Drugo, neophodno je otvaranje općeg socijalnog
dijaloga u koga je neophodno uvući sve relevantne faktore, od sindikata, poslodavaca i
države do nevladinih organizacija, političkih stranaka, koje su zainteresovane za socijalni
dijalog i socijalno poboljšanje uvjeta rada.
Očekivanja od pomoći države, kako to eksplicite ili implicite doživljavaju
menadžeri, se u najkraćem mogu svesti na slijedeće: Vlade trebaju usvojiti novi sistem
vrijednosti makroekonomskog upravljanja koji je deriviran iz pokrenutih rasprava o
neophodnosti masivnih vladinih programa, uključujući fiskalne i druge sisteme podsticaja, na
području opadajućih ekonomija, pri čemu bi u bosanskohercergovačkim prilikama za početak
bar mogli imati jasan stav mogućih vladinih intervencija u održivosti broja zaposlenih, a
jačanje partnerskog odnosa sa sindikatima nalaže i razvijanje socijalne solidarnosti vlade, ali i
menadžmenta kompanija sa radnicima na svim razinama njenog djelovanja.
Dakle, neophodno je otvaranje općeg socijalnog dijaloga u koga je neophodno uvući
sve relevantne faktore, od sindikata, poslodavaca i države do nevladinih organizacija,
političkih stranaka, koje su zainteresovane za socijalni dijalog i socijalno poboljšanje uslova
rada.S druge, čini se relevantnim i teza Ž. Papića (ibidem, 283) o “ekonomiji ubrzanog
razvoja u okviru koncepta humanog razvoja”, a koja se “tiče radikalnog preokreta, prvo u
strategijama, a zatim u politikama”: dosadašnji “trošak” i socijalne aspekte razvoja bi mogao
postati “investicija” – socijalno uključivanje bi promjenilo i karakter tradicionalne socijalne
zaštite, od pomoći pasivnim korisnicima ka uključivanju u radni i društveni život.

417
 Uslovi rada, obrazovanje ili aktivne politike tržišta rada ne mogu biti odgovornost
jedino države, niti u cjelosti prepušteni silama tržišta. Socijalni partneri mogu imati ključnu
ulogu u definiranju, objašnjavanju i provedbi tih politika.
Priroda sindikalnog djelovanja nalaže otvoreni poziv kompanijama da uporedo s
razvijanjem ideja podizanja produktivnosti, inovacija i ekonomije znanja uopće u svojim
poslovnim planovima razvijaju i svoju socijalnu odgovornost za ublažavanje u krizi
produbljenog antagonizma rada i kapitala. Tržište i socijalna solidarnost nisu kontradiktorni,
budući da je održavanje zaposlenosti najznaþajniji instrument socijalne kohezije u društvu.
Kvalitetan dijalog između predstavnika radnika i poslodavaca, može pomoći Bosni i
Hercegovini da lakše prebrodi ekonomsku krizu. Međutim, nepostojanje snažnih autonomnih
i neovisnih socijalnih partnera u Bosni i Hercegovini, umanjuje potencije kolektivnog
pregovaranja i rješavanja radnih sporova, zbog čega je neophodno “proširiti obuhvat dijaloga
i preko kolektivnih sporazuma”, te “pokrenuti konzultacije i dijalog sa socijalnim partnerima
o širokom spektru pitanja vezanih za rad i zapošljavanje, uključujući i dijalog o zakonima o
radu i zapošljavanju i politikama rada i zapošljavanja” (Strategija zapošljavanja FBiH, 2008:
101).
U dugoročnom kontekstu, prva i najvažnija stvar u zaštiti ekonomskih i socijalnih
prava jeste promjena teorijsko-ideološke paradigme koja je na sceni. Dosadašnji obrazac
ekonomskog razvoja zasnivao se na reduciranju tranzicionog paketa, na privatizaciji i
restriktivnoj monetarnoj i finansijskoj politici, pri čemu je potpuno zanemarena ili je u drugi
plan stavljena potreba za dinamiziranjem ekonomije i otvaranjem radnih mjesta. Solucije za
ekonomsku i socijalnu budućnost Bosne i Hercegovine morale bi se tražiti u promjenama
ekonomskih dogmi i političkom setingu. Ta promjena može da se iskaže ovako: pristup
ekonomskom rastu koji se zasniva na ekonomici proizvodnje, umjesto do sada
primjenjivanog koncepta baziranog na ekonomici tražnje i slobodnom tržištu.
Drugo, otvaranje pozitivnog uticaja približavanja EU: direktive EU
koje treba primjenjivati podrazumijevaju permanentnu kontrolu ostvarivanja socijalnih i
ekonomskih prava radnika, što predstavlja srž evropskog socijalnog modela, a što se, između
ostalog, odnosi na pitanja (zemljama kandidatima) kao što su zaštita prava na rad, zatim
odnos ženske i muške radne snage, zatim isto tako, koji se odnose na porodična prava koja
proizilaze iz rada itd. Prava i obaveze iz radnih odnosa se, dakle, moraju utvrđivati u
saglasnosti sa međunarodnim standardima i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i
osnovnim slobodama.

LITERATURA

1. Babić, Manojlo (2008). “Oslobođenje”, Sarajevo, nedjelja, 2. mart.

2. Golubović, Zagorka (2008).Sudbina radniþke klase u današnjoj Srbiji; Apologija
kapitalizma ili kritičko preispitivanje sukoba u savremenom kapitalizmu, Beograd.
3. Domazet, Anto (2099).Konkurentnost poslovnog sektora i recesija u Bosni i Hercegovini,
Forum Bosnae, Sarajevo, br. 47.
4. Hodžić, Kadrija (2006).Makroekonomska stabilnost – zapreka ekonomskomrazvoju Bosne
i Hercegovine, „Pregled“, Univerzitet u Sarajevu, Sarajevo, broj 4.
5. Hodžić, Kadrija (2009).Sukob rada i kapitala u uslovima posljedica globalne krize u
Bosni i Hercegovini, Forum Bosnae, Sarajevo, br. 47.
6. Horvat, Branko (2007). Dinamiþki gospodarski razvoj, Dom i svijet Zagreb i Ekonomski
fakultet Sveučilišta u Zagrebu.
7. Kolodko, G.Z. (2000).From Recession to Growth in Transition Economies, IMF Working
Paper.

418
8. Kolodko, G.Z. (1999).Ten Years of Postsocialist Transition: The Lessons for Policy
Reforms, The World Bank Development Research Group, Washington, D.C.
9. Krugman, Paul (2010).Savjest liberala, Algoritam, Zagreb.
10. Mencinger, Jože (2008).The Global Financial Crises and the European Union, EIPF and
University of Ljubljana.
11. Meštrović, Matko (2001).Formalna ekonomija i stvarni povijesni svijet u zborniku
„Globalizacija i njene refleksije u Hrvatskoj“, Ekonomski institut Zagreb.
12. Papić, Žarko (2008).Socijalno ukljuþivanje i „filozofija razvoja“, Forum Bosnae,
Sarajevo, br. 43.
13. Perišin, I., Šokman, A. (1982).Monetarno-kreditna politika, “Informator”, Zagreb.
14. SEE Portal, www.oneworldsee.org/js/node/18024 (Radna snaga u Bosni i Hercegovini).
15. Sever, Ivo i saradnici (2009). Polazišta nove ekonomske politike u uvjetima recesije,
Znanstveno društvo ekonomista, Zagreb.
16. Stiglitz, Joseph (1998).Beyond the Washington Concensus, Transition, Vol. 9, No. 3, The
World Bank.
17. Stiglitz, Joseph (2004).Protivreþnosti globalizacije, SBM-x, Beograd.
18. Stojanov, Dragoljub (2000).Ekonomija podjele, “DID”, Sarajevo.
19. Stojanov, Dragoljub (2013).Ekonomska kriza i kriza ekonomske znanosti, Ekonomski
fakultet Sveučilišta u Rijeci, Rijeka-Zagreb.
20. Soroš. Georg (1997). The Atlantic Monthly, Frebruary.
21. Strategija zapošljavanja Federacije BiH, Nacrt (2008). Program evropske unije za
„Bosnu i Hercegovinu“, Sarajevo.
22. World Bank (2005).Bosnia and Hercegovina, country Economic Memorandum, Poverti
Reduction and Economic Managament Unit Europe and Central Asia Region, May.
23. World Economic Forum (2012) The Global Competitiveness Report 2012-2013-
24. ______(2012) ''Deset godina poslije – Značaj reforme sistema socijalne sigurnosti borbi
protiv nezaposlenosti u BiH, Aldi (aldi.ba/…/Izzvjestaj_10GODINAPOSLIJE)
25. ______ Radnička prava u BiH (www.oneworldsee.org/jsInode/18024)

419
ɩɪɨɮ. ɞɪ Ⱥɥɟɤɫɚ Ɇɢɥɨʁɟɜɢʄ UDK 338.124.4:316.334 Pregledni rad

ȽɅɈȻȺɅɂɁȺɐɂȳȺ, ɉɊɂȼȺɌɂɁȺɐɂȳȺ, ȾȿɂɇȾɍɋɌɊɂȳȺɅɂɁȺɐɂȳȺ ɂ

ȿɄɈɇɈɆɋɄɂ ȽȿɇɈɐɂȾ

Apstrakt: Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɦ ʁɟ ɫɚɜɪɲɟɧɢ ɤɨɥɨɧɢʁɚɥɢɡɚɦ. ɂɡɜɨɪ ɫɚɜɪɲɟɧɫɬɜɚ ʁɟ ɭ ɭɫɩʁɟɲɧɨɫɬɢ

ɩɪɟɧɨɲɟʃɚ ɬɟɪɟɬɚ ɡɚɪɨɛʂɚɜɚʃɚ ɧɚ ɞɨɦɚʄɭ ɜɥɚɫɬ. Ⱦɚ ɛɢ ɫɟ ɞɨɲɥɨ ɢ ɨɩɫɬɚɥɨ ɧɚ ɜɥɚɫɬɢ ɧɭɠɧɨ
ʁɟ ɫɥɢʁɟɞɢɬɢ ɢ ɢɡɜɪɲɚɜɚɬɢ ɩɨɝɪɟɲɧɟ ɩɪɨʁɟɤɬɟ ɤɨʁɟ ɧɚɦɟʄɭ ɫɬɪɚɧɰɢ. ȿɤɨɧɨɦɫɤɚ ɢɡɞɚʁɚ ʁɟ ɫɚɦɚ
ɫɭɲɬɢɧɚ ɜɥɚɞɚʃɚ. ɇɢɤɚɞɚ, ɱɚɤ ɧɢ ɡɟɦʂɟ ɫɚɫɜɢɦ ɫɨɥɢɞɧɟ ɩɪɟɬɯɨɞɧɟ ɟɤɨɧɨɦɫɤɟ ɪɚɡɜɢʁɟɧɨɫɬɢ
ɧɢɫɭ ɬɚɤɨ ɛɪɡɨ, ɬɚɤɨ ɞɭɛɨɤɨ ɢ ɬɚɤɨ ɰʁɟɥɨɜɢɬɨ ɩɪɨɩɚɞɚɥɟ ɭ ɤɨɥɨɧɢʁɚɥɧɨ, ɞɭɠɧɢɱɤɨ ɪɨɩɫɬɜɨ
ɤɚɨ ɲɬɨ ʁɟ ɬɨ ɫɚɞɚ ɫɥɭɱɚʁ. ɍɱɢɧɚɤ ɞɨɦɚʄɟ ɤɨɥɨɧɢʁɚɥɧɟ ɜɥɚɫɬɢ ʁɟ ɢɡɭɡɟɬɚɧ.
ɍ ɫɜɨʁɨʁ ɭɤɭɩɧɨɫɬɢ ʁɟɞɚɧ ɩɪɚɜɚɰ ɝɥɨɛɚɥɢɫɬɢɱɤɨɝ ɞʁɟɥɨɜɚʃɚ ɢɦɚ ɩɨɫɟɛɚɧ ɡɧɚɱɚʁ.
ɇɚɦɟɬɚʃɟ ɩɪɢɜɚɬɢɡɚɰɢʁɟ ɩɭɬɟɦ ɩɪɨɞɚʁɟ ɢɡɭɡɟɬɧɨ ʁɟ ɭɫɩʁɟɲɚɧ ɦɟɬɨɞ ɞɟɢɧɞɭɫɬɪɢʁɚɥɢɡɚɰɢʁɟ
ɦɚʃɟ ɪɚɡɜɢʁɟɧɢɯ.
Ʉʂɭɱɧɟ ɪɢʁɟɱɢ: ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ, ɩɪɢɜɚɬɢɡɚɰɢʁɚ, ɞɟɢɧɞɭɫɬɪɢʁɚɥɢɡɚɰɢʁɚ, ɟɤɨɧɨɦɫɤɢ
ɝɟɧɨɰɢɞ

GLOBALIZATION, PRIVATIZATION, DEINDUSTRIALIZATION AND ECONOMIC

GENOCIDE

Abstract: Globalism is the perfect colonialism. The source of a perfection is in the success of
the performance of the burden of capturing on the local authorities. In order to reach and to remain
in power, it is necessary to follow and execute the wrong projects imposed by foreigners. Economic
betrayal is the very essence of conduct. Never, not even the country's of very solid previous economic
development have so fast, so deep and so full crumbling into colonial, debt bondage, as is the case
now. The effect of local colonial authorities is outstanding.
In its totality, one way of the globalization effects is of special importance. The imposition of
privatization by selling is an extremely successful method of de-industrialization of the less developed.
Keywords: globalization, privatization, de-industrialization, economic genocide

ɍɜɨɞ

Да све економске дјелатности не доносе подједнаке могућности богаћења први је

уочио италијански економиста Антонио Сера (XVI вијек) описујући високе разлике у
богатству између Напуља и Венеције.
Напуљ, који је окружен толиким издашним природним богатствима и који се
специјализовао за производњу сировина, толико је сиромашан. На другој страни
Венеција, која је изузетно сиромашна природом, која купује сировине и индустријски
их прерађује, тако је богата.
Разликовања у економској издашности поједних привредних дјелатности сматра
се почетком економске науке (The Origins... ст. 14).
Производња сировина и индустријска производња подлијежу различитим
законима.
Што се више земља специјализује за производњу сировина утолико ће постајати
сиромашнија. Везаност производње за природу нужно ће довести до опадајућих
приноса независно од развоја продуктивности.

421
 Разлог је у појачаном исцрпљавању природног фактора. Што већа
пољопривредна производња све лошија земља. Исто тако све сиромашнија руда,
оскуднија риба, шума и сл.
Код индустрије је другачије. Ово је дјелатност растућих приноса. Економија
обима доноси пад трошкова по јединици. Ослонцем на знање, технолошко и
организационо унапређење, подјелa рада и синергијски ефекат, доводи до убрзанијег
раста прихода од раста трошкова, што увећава богатство.
Све до појаве глобализма индустрализација мање развијених је представљала
основно стратешко развојно опредјељење. Данашњи глобалистички погледи то не
признају, одакле толике разорне последице за развој мање развијених. Умјесто на
индустрализацију, основни глобалистички поглед је усмјерен на слободу међународне
трговине као основе економског напредовања, које се не остварују. Умјесто
напредовања до изравнања, на дјелу су све већа разликовања и неразвој.1
Дуга историја колонијализма, гдје глобализам заузима почасно мјесто, заснива се
управо на одузимању могућности индустријског развоја мање развијеним. Колоније су
земље које се специјализују за производњу сировина.
ɋɜɢɦ ɰɪɧɰɢɦɚ ʄɟ ɛɢɬɢ ɡɚɛɪɚʃɟɧɨ ɞɚ ɬɤɚʁɭ ɢ ɥɚɧ ɢ ɜɭɧɭ, ɞɚ ɩɪɟɞɭ ɢɥɢ
ɞɪɧɞɚʁɭ ɜɭɧɭ ɢ ɞɚ ɩɪɨɢɡɜɨɞɟ ɛɢɥɨ ɲɬɚ ɨɞ ɝɜɨɠɻɚ ɨɫɢɦ ɞɚ ɝɚ ɥɢʁɭ. Ɍɚɤɨɻɟ ʄɟ
ɢɦ ɛɢɬɢ ɡɚɛɪɚʃɟɧɨ ɞɚ ɩɪɨɢɡɜɨɞɟ ɲɟɲɢɪɟ, ɱɚɪɚɩɟ ɢ ɤɨɠɭ ɛɢɥɨ ɤɨʁɟ ɜɪɫɬɟ.
Ⱥɤɨ ɨɫɧɭʁɭ ɫɨɩɫɬɜɟɧɭ ɢɧɞɭɫɬɪɢʁɫɤɭ ɩɪɨɢɡɜɨɞʃɭ ɚ ɜɥɚɞɚ ɤɚɫɧɢʁɟ ɛɭɞɟ ɢɦɚɥɚ
ɩɨɬɪɟɛɭ ɞɚ ɡɚɭɫɬɚɜɢ ʃɢɯɨɜ ɧɚɩɪɟɞɚɤ, ɧɟ ɦɨɠɟɦɨ ɨɱɟɤɢɜɚɬɢ ɞɚ ʄɟ ɬɨ
ɛɢɬɢ ɬɚɤɨ ɥɚɤɨ ɤɚɨ ɞɚɧɚɫ (Joshua Goe, Trade and Navigation of Great
Britain Considered, London 1729.).
Горе поменут цитат типичан је за вишевјековну економску политику. И из
данашње перспективе цитат дјелује упечатљиво, прије свега због своје искрености,
због тога што се толико отворено признаје да је циљ политике да се колоније задрже
искључиво као произвођачи сировина. Колонијама је традиционално налагано да не
граде индустрију, већ само да се баве производњом сировина.
Тадашњи економисти су давали и савјете о томе шта треба урадити ако колоније
почну да схватају повезаност између забране да се баве индустријом и сопственог
сиромаштва. Рјешење је било збунити их, тако што ће им бити дато да извозе
пољопривредне производе.

Ɂɛɨɝ ɬɨɝɚ ɲɬɨ ʄɟ ʂɭɞɢ ɭ ɤɨɥɨɧɢʁɚɦɚ, ɚɤɨ ɢɯ ɩɪɢɦɚɦɢ ɫɥɨɛɨɞɧɨ ɬɪɠɢɲɬɟ

ɡɚ ɫɜɟ ʃɢɯɨɜɟ ɫɢɪɨɜɢɧɟ ɭ ɰɢʁɟɥɨʁ ȿɜɪɨɩɢ, ɭɱɢɧɢɬɢ ɫɜɟ ɲɬɨ ɦɨɝɭ ɞɚ
ɩɪɨɢɡɜɨɞɟ ɫɢɪɨɜɢɧɟ ɤɨʁɢɦɚ ʄɟ ɡɚɞɨɜɨʂɢɬɢ ɜɟɥɢɤɭ ɩɨɬɪɚɠʃɭ ɤɨʁɭ ɫɥɨɛɨɞɧɚ
ɬɪɝɨɜɢɧɚ ɦɨɠɟ ɞɚ ɨɛɟɡɛɢʁɟɞɢ, ɦɢɫɥɢ ʄɟ ɢɦ ɩɨɬɩɭɧɨ ɨɬɢʄɢ ɨɞ ɢɞɟʁɟ ɞɚ ɫɟ
ɢɧɞɭɫɬɪɢʁɚɥɢɡɭʁɭ, ɲɬɨ ʁɟ ʁɟɞɢɧɚ ɬɚɱɤɚ ɩɨ ɤɨʁɨʁ ɫɟ ɧɚɲɢ ɢɧɬɟɪɟɫɢ
ɪɚɡɥɢɤɭʁɭ ɨɞ ɢɧɬɟɪɟɫɚ ɤɨɥɨɧɢʁɚ (Mathew Deeker, An Essay on the Causes of
the Decline of Foreign Trade, Dublin 1744.).
Паралела са данашњом ситуацијом је застрашујуће јасна (Reinert E., Глобална...
ст 111-112.).
1
Вашингтонски споразум као полазна основа глобализације састоји се од следећег списка мјера које је
потребно предузети према мање развијеним, а које представљају скоро потпуно уплитање у послове
појединих држава: фискална дисциплина, преусмјерење јавне потрошње, пореска реформа, финансијска
либерализација, уједињен и конкурентан девизни курс, либерализација режима трговине, отвореност за
стране директне инвестиције, приватизација, дерегулација, заштита својинских права, корпоративно
управљање, борба против корупције, флексибилна тржишта рада, приступање светској трговинској
организацији, финансијски стандарди, потпуно фиксни или флексибилни девизни курс, либерализација
капиталног биланса, независна централна банка (циљане инфлације), систем социјалне заштите, циљане
мјере ѕа смањење сиромаштва, (Родрик Д. 2008,

422
 Ово јасно указује на вријеме од када слободна трговина служи као метод
економског заробљавања мање развијених.
Данашње стање је много горе од овог од прије близу 300 година. Глобалистички
колонијализам је много успјешнији од својих историјских претходника.
Сада се мање развијени чак и не маме на могућност масовног извоза сировина као
услова одвраћања од властитог индустријског развоја. Њима се то чак онемогућава.
Посебно се то односи на извоз пољопривредних производа. Данашње развијене земље
су и највећи пољопривредни произвођачи што положај данашњих мање развијених
чини горим од историјских колонијалних претходника.
Данашње мање развијени се маме на прикључење Европској Унији као „путу без
алтернативе“ не питајући се за резултат.
Занимљив је случај Шпаније. У поплави злата и сребра из својих колонија она се
скоро потпуно деиндустријализовала. Почетком XVIII вијека успјела је да поново
изгради нешто индустрије.
Ɍɨɤɨɦ ɦɢɪɨɜɧɢɯ ɩɪɟɝɨɜɨɪɚ ɫɚ ɏɨɥɚɧɞɢʁɨɦ ɭ ɍɬɪɟɯɬɭ 1713. ɝɨɞɢɧɟ, ɨɞɪɟɤɥɢ
ɫɭ ɫɟ ɩɪɚɜɚ ɞɚ ɲɬɢɬɟ ɫɜɨʁɭ ɢɧɞɭɫɬɪɢʁɭ. ȳɨɲ ʁɟɞɧɨɦ ʁɟ ɒɩɚɧɢʁɚ ɩɨɫɬɚɥɚ
ɠɪɬɜɚ ɞɟɢɧɞɭɫɬɪɢʁɚɥɢɡɚɰɢʁɟ ɢ ɪɚɫɬɭʄɟɝ ɫɢɪɨɦɚɲɬɜɚ ɜɟʄɢɧɟ
ɫɬɚɧɨɜɧɢɲɬɜɚ. Ʉɚɞɚ ɫɭ ɫɟ ɩɨɫɥɟɞɢɰɟ ɞɟɢɧɞɭɫɬɪɢʁɚɥɢɡɚɰɢʁɟ ɩɨɤɚɡɚɥɟ
ɤɚɬɚɫɬɪɨɮɚɥɧɢɦ, ɒɩɚɧɰɢ ɫɭ 1720-ɬɢɯ ɫɩɚɥɢɥɢ ɦɧɨɝɟ ɨɞ ɨɧɢɯ ɤɨʁɟ ɫɭ
ɫɦɚɬɪɚɥɢ ɨɞɝɨɜɨɪɧɢɦ ɡɚ ɬɭ ɫɢɬɭɚɰɢʁɭ. Ɉɧɢ ɫɪɟʄɧɢʁɢ ɫɭ ɛɢɥɢ ɩɨɝɭɛʂɟɧɢ
ɩɪɢʁɟ ɧɟɝɨ ɲɬɨ ɫɭ ɢɯ ɫɩɚɥɢɥɢ (Reinert E., Ƚɥɨɛɚɥɧɚ ɟɤɨɧɨɦɢʁɚ ..., ɫɬ. 112.).
Да ли ће и ови наши, који нас тако немилосрдно деиндустријализују и сиромаше,
водећи нас на „европски пут без алтернативе“ омирисати бар мало дима шпанске
ломаче.
Колико је развој индустрије пресудан за опстанак народа, односно колико је
деиндустријализација главна пријетња његовог опстанка, свједочи и један историјски
примјер плана уништења једног народа.
Када је постало јасно да ће савезници побиједити испливало је питање шта
урадити са Њемачком која је за само 30 година започела два свјетска рата. Хенри
Моргентау, министар финансија САД-а од 1934 до 1945, имао је план који је требало
да онемогући Њемачку да још једанпут угрози светски мир. (Henry M., Germany...).
Њемачку је требало деиндустријализовати и претворити је у пољопривредну
државу. Све индустријске машине је требало уклонити, а руднике попунити водом и
цементом. Тај план, који је добио име Моргентауов план, савезници су прихватили на
састанку у Канади 1943., и он је прекинут чим је Њемачка капитулирала 1945. године.
У току бомбардовања 1944. године, сагласно овом плану, уништена су скоро сва
индустријска постројења и центри.
Током 1946. и 1947. постало је јасно да је Моргентауов план створио велике
економске проблеме Њемачкој.
Бивши амерички предсједник Херберт Хувер послат је у Њемачку да би извјестио
Вашинтон у чему је проблем. Хувер је написао три извјештаја. У последњем, 18. марта
1947. године, двије године након отпочињања примјене Моргентауовог плана, написао
је свој закључак:
„Илузија је да се Нова Њемачка, која је остала послије анексије, може свести на
„пољопривредну државу“. То се не може урадити а да не истријебимо или негдје не
иселимо 25 милиона људи“ (Reinert E., Глобална... ст. 100.).
Уплашени да би Нијемци, али и остали народи Европе могли, да због
сиромаштва, крену у комунизам, американци су прекинули са примјеном
Моргентауовог плана. Смијенили су Моргентауа а на његово мјесто именовали Џорџа
Маршала. У свом кратком говору на Харварду јуна 1947. године, објавио је

423
заустављање Моргентауовог плана деиндустријализације Њемачке и објавио свој план
њене реиндустријализације. И не само Њемачке него и других европских земаља
Запада уз услов њиховог прикључења НАТО пакту.
Наша деиндустријализација је много гора од оне која је, као економски геноцид,
била намијењена Нијемцима.
Вријеме њеног трајања је много дуже. У Републици Српској то траје од погубне
приватизације 1998. године, дакле већ дуже од петнаест година.
По интензитету дјеловања сигурно је да не заостаје за оном оствареној у
Њемачкој. Скоро сва предратна индустрија је уништена а нове нема. Оно што се данас
назива индустријом углавном је то индустријско занатство.
Крајње је нејасно када ће се и ко ће зауставити овај опасан процес
деиндустријализације, односно нашег економског геноцида.
У случају Њемачке носиоци плана уништења су били са стране, што је
подразумијевало појаву отпора. Он се свакако појавио у облику пријетњи скретања у
комунизам што је основа промјене плана.
Код нас је све другачије. План нашег економског уништења путем
деиндустријализације проводи домаћи политички фактор. Обузет властитом потребом
останка на власти он безпоговорно извршава глобалистичке директиве Европске Уније
не питајући за резултат. Одатле толике реалне пријетње да „крећући се на европском
путу без алтернативе“ стигнемо до нашег потпуног биолошког уништења. То би могло
да буде историјски примјер успјешног остварења самогеноцида којег је начинио један
народ над собом.
Оволика истрајност политичара у провођењу приватизације као основе наше
деиндустријализације носи у себи најозбиљније пријетње и опомене. Значајнијих
отпора још увијек нема. И даље се слиједи „европски пут“ нашег самоуништења.
Провођење глобалистичке деиндустријализације као пројекта уништења малих, мање
развијених народа, могао би да се покаже далеко успјешнијим од својих историјских
претходника. Домаћи колонизатор изгледа да је много окрутнији од иностраног. Само
да би опстао на власти.

ɉɪɢɜɚɬɢɡɚɰɢʁɚ – ɩɨɝɭɛɧɚ ɞɨɦɚʄɚ ɟɥɢɬɚ

Дуга историја деиндустријализације као начина колонијалног заробљавања, мање

развијених до плана биолошког уништења народа (Моргентауов план), одвијала се под
одлучујућим спољним утицајима. То је изазивало отпоре домаћег становништва што је
умањивало резултат.
Колонијални притисци деиндустријализације су слабили уз ширење могућности
индустријског развоја. Масовни успјешни ослободилачки покрети углавном су довели
до нестанка класичног колонијализма, заснованог на присили.
Вјероватно да ни план уништења њемачког народа не би имао изгледе за успјех.
Умјесто пристанка на уништење, путем одузимања могућности бављења индустријом,
реалније је претпоставити противљење народа Моргентауовом плану
деиндустријализације посебно када се има у виду индустријска нација каква је
њемачка.
Несмирена тежња и страст развијених за заробљавањем мање развијених води
несмиреном проналажењу нових и успјешнијих метода. Савршенство је у
глобализацији као Моргентановом плану за Трећи свијет (Reinert E., Глобална... ст.
121.). Сва величина савршенства је у успјешности преношења терета заробљавања на
домаћу власт. Судећи према резултату домаћа власт је изузетан колонизатор која је

424
спремна да иде даље и од страног колонизатора. До крајњих граница до, путем
деиндустријализације, потпуног биолошког уништења властитог народа. И што је
најгоре располаже изузетном снагом да то и учини.
На широком фронту опасних глобалистичких устремљености приватизацији
припада посебно мјесто. То је први и одлучујући корак. Ријетко гдје, као овдје, важи
познато правило, да први погрешан корак значи да је касније и цијели пут којим се иде,
погрешан.
Погрешно изведена приватизација олакшава и крчи пут осталим глобалистичким
дјеловањима (слободно тржиште, либерализација тржишта капитала и цијена,
задуживање и сл.) што доприноси расту укупне успјешности заробљавања.
Иако је превладавајуће економско поимање приватизације, ипак је од пресудне
важности њен друштвени садржај. Без свог колонијалног друштвеног садржаја
приватизација продаје у свој својој изопачености не би била могућа.
Приватизација је почетна основа формирања моћне пословне и политике елите
спремне да, из разлога постизања и одржања властитих интереса, крене у колонијални
поход уништења властитог народа, до и крајњих биолошких граница. Са много већим
окрутностима од оних које је могуће наћи у историјским свједочењима иностраних
колонизатора. Већ остварени резултат на нашим просторима пружа поуздане доказе.
Примјер нашег оволико брзог и потпуног економског и друштвеног пропадања, није
могуће наћи у историји колонијализма.
Знајући да је својина основна економска чињеница цијели проблем приватизације
је сведен на настојање да се привреда уведе у погрешну својину. Тада привреда нужно
пропада у цјелини и без остатка. Погрешна својина сатире, дроби, мрви привреду у
ситан прах, не остављајући било какву могућност њеног оживљавања. Посебно се то
односи на индустрију која је тиме највише погођена. Остварује се до краја успјешан
поступак деиндустријализације, што допире до самих граница властитог економског
геноцида. Посебно је важно што све то остварује домаћа власт.
Први пут у историји домаћа власт сасвим легитимно и легално, на основи
властите економске издаје, врши геноцид, уништење властитог народа. То је изузетна
иновација глобализма којој нема примјера у историји.
Напредовање у својини је основа укупног друштвеног и економског напредовања.
Развој и није ништа друго него развој својине.
Свака економска појава има своју оптималну, њој припадајућу најповољнију
својину у којој она испољава своје најбоље особине. Остварује се највиши ниво
економске рационалности њене употребе.
Доведе ли се у другачију, њој неприпадајућу погрешну својину, она се
извитопери, мијења своју економску суштину, претвара се у своју супротност. Умјесто
рационалности, нерационалност. Умјесто добитака, губици.
На дугом путу развоја својине, посебно оне приватне, везане за капиталистички
привредни система, стигло се, у дијелу тржишне привреде, до масовног акционарства
као својинског цивилизацијског достигнућа, на којем развијени Запад односи све своје
развојне економске побједе. Поред акционарства грађана, посебно се то односи на
акционарско сувласништво радника, за којег се сматра да је својина будућности.
Наши глобалистички ментори су запињали из све снаге да спријече достизање
овог цивилизацијског својинског достигнућа на овим просторима. Умјесто метода
подјеле, која је водила масовном акционарству радника и грађана, упорно су се, до
крајњих граница, залагали за остварење приватизације продаје. И успјели су.
Привреда XXI вијека је враћена у историјски превазиђену ситносопственичку
својину XIX вијека. Тај својински терет није могла да поднесе и убрзано је пропадала.
Најбрже су пропадали њени највиталнији дијелови, њени ослонци. Прва су и

425
најпотпуније пропадала најкрупнија индустријска предузећа као технолошки носиоци
развоја. А онда редом, сва остала привреда.
Да би цинизам био потпун развијана је мисао и пружена инострана помоћ за
развој малих и средњих предузећа као нашој прилици за развој. Управо у времену када
су на Западу најубрзаније расла крупна предузећа.
Приватизација продаје је заправо покретање силне, незадрживе људске енергије
садржане у појму похлепе. Стећи толика незаслужена богатства само на основи толико
бесмислено јефтиних куповина прилика је која се не пропушта. Уз то, све то на основи
закона, легално и легитимно.
Користећи и злоупотребљавајући свој друштвени положај многи утицајни су се
окренули у том правцу.
Приватизација продаје је добила своју пуну политичку подршку. О ширим
друштвеним последицама ни ријечи. Чак и у поодмаклој фази када је толики негативни
резултат тако јасно видљив.
Сасвим разумљиво.
Приватизација продаје је основа формирања нове привредне и политичке елите
која ће своја незаслужена богатства бранити до крајњих граница. До потпуног
уништења властитог народа. То је наша нова глобалистичка паневропска друштвена
стварност којој сведочимо.

ɉɪɢɜɚɬɢɡɚɰɢʁɫɤɚ ɜɟɥɟɢɡɞɚʁɚ

Од свих издаја економске су најгоре, најопасније. У стању су да допру до самих

граница биолошке угрожености народа, што у дугој људској историји није успијевало
и највећим војним издајама. Штете могу да буду такве да се веома тешко надокнађују,
уколико се уопште успијевају надокнадити. Тада становништво запада у трајно и све
дубље сиромаштво са свим негативним последицама које из тога излазе.
Ријеч је о економским велеиздајама које завршавају у дубоким, дугорочним,
негативним структурним промјенама којих је веома тешко ослободити се, превазићи
их.
Сва тешкоћа нашег садашњег глобалистичког времена је што су наше економске
издаје легалне и легитимне, представљају саму суштину домаће власти. Оно што је
посебно важно то се управо односи на оне највеће, на економске велеиздаје.
Ријеч је о крупним штетама које домаћа власт наноси народу којих се је веома
тешко ослободити. То су штете које изазивају крајње неповољна структурна
помјерања, која ће се и у дугом року веома тешко савлађивати. Уколико се у томе
уопште успије. Већ достигнута оволика задуженост, скоро у потпуности уништена
привреда, убрзана распродаја природних богатстава, околности су у којима је веома
тешко пронаћи развојне излазе, власт се и даље свом снагом креће у том погрешном
правцу.
Приватизација у Босни и Херцеговини је поуздан примјер економске велеиздаје
домаће власти остварене под снажним утицајима странаца.
Иако су рађени одвојено и без могућности међусобних увида, подударност
приватизацијских концепата Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске
скоро да је потпуна. Оба су заснована на подјели и уз пуно очување вриједности
капитала. Подударност је и што су доживјели исту судбину. Обје приватизације су
заустављене и поништене вољом странаца, а на основу економске велеиздаје домаћих
власти.
Као руководилац Експертског тима за приватизацију и предсједник Управног
одбора Агенције за приватизацију проф. др Стиепо Андријић, пријератни професор

426
Економског факултета у Сарајеву, био је, видљиво је, одушевљен овом својом улогом.
Одушевљен је што му се пружила прилика да тако снажно допринесе дугорочној
економској и друштвеној успјешности Федерације Босне и Херцеговине, односно
Босне и Херцеговине у цјелини. Знао је да је квалитетна својина, основа свих
економских и друштвених напредовања и стабилности. Због тога је желио да
поступком приватизације утемељи најквалитетнију својину. А она је у масовном
акционарском сувласништву грађана и радника, што је основа ове приватизације.
Грађани би, узимајући у обзир и одређене појединачне социјалне повољности,
добијали на своје личне рачуне утврђене износе приватизационих бонова за које би
куповали одређена предузећа.
Поштујући посебности подручја, приватизација се одвијала по
кантонима/жупанијама, њих десет.
Са јавним уписом дионица, као завршног чина приватизације, требало је да се
отпочне 03.07.2000. године. Али до тога није дошло. Приватизација је била у сукобу са
интересима “међународне заједнице“.
Господин Wolfgang Petritsch, Високи представник у Босни и Херцеговини позвао
је проф. др Стиепу Андријића, захтјевајући од њега да, супротно сваком закону,
умјесто приватизације путем подјеле, приступи приватизацији путем продаје. Показао
му је списак од 52 стратешка (читај најбоља) предузећа за које је захтијевао да се
продају путем тендера. Али проф. Андријић је то одбио. Није пристао. Није могао да
пристане због властитих моралности, како сам каже због своје „моралне нутрине“.
Сукобио се са „међународном заједницом“ као највећом свјетском силом.
Казна је била окрутна. Доживио је потпуну обесправљеност. Одузета су му сва
грађанска и људска права, након чега му је опстанак у Босни и Херцеговини био
немогућ. Спас је нашао у Сплиту у Хрватској.
Оно на шта није пристао Проф. др Стиепо Андреијић пристала је Влада
Федерације Босне и Херцеговине.
Супротно закону и само на основу овлаштења Високог представника, као
„коначног ауторитета у региону за тумачење имплементације цивилног дијела
Мировног споразума“, што је наведено у одлуци о смјењивању, прво је издвојено и
путем тендера продато ових 52 предузећа. Касније још 300. А онда, да цинизам буде
потпун, када је привреда скоро у цјелини пропала, остатак је приватизован путем
масовне подјеле купона грађанима. (Андријић С., Глобализација... 2012).
У Републици Српској приватизација је имала приближан садржај доживљавајући
на крају сличну судбину.
Основа приватизације је била у подјели. Процијењена вриједност капитала је
дијељена грађанима и фондовима:
- становништву 85%
- фонду државног капитала 15%
Због специфичности прилика у којима се одвијала, а да би се задовољили
критерији праведности и солидарности, остварен је посебан начин подјеле.
Вриједности предузећа која се приватизују додијељиване су путем случајног броја.
Након што смо 09.11.1997. године извршили подјелу, односно приватизовали
трговину, угоститељство, занатство, грађевинарство и саобраћај, те се убрзано
приближавали приватизацији индустрије, била је примјетна велика нервоза у кругу
„међународне заједнице“. Учестале су посјете делегација Свјетске банке и
Међународног монетарног фонда, наводећи жеље да се упознају са концептом наше
приватизације. Покушавало се и са наметањем савјетника и консултаната.
Када се није успјело да се са те стране укине властити концепт приватизације
путем подјеле трагало се за домаћим снагама које би то требало да учине. И

427
непогрешиво су пронађене.Искуство колонизатора се показало непогрешивим у
проналажењу домаћих издајника.
Милорад Додик, као до тада потпуна безначајна политичка фигура, (која уз силну
помоћ странаца успијева да у јесен 1997. освоји тек два посланичка мјеста) на
неколико мјесеци пред изборе упорно изјављује како ће, када он ускоро буде
предсједник Владе, први закон којег ће укунути бити Закон о приватизацији што је
изазвало општи подсмијехе. Посебно нас у Дирекцији за приватизацију и развој.
Али „међународна заједница“ је велика сила и много тога може што се не да ни
замислити. Посебно када се нађе повољан ослонац у домаћим издајама.
Успјела је да Милорада Додика, са само два посланика 18. јануара 1998. године у
5h ујутро, након прекинуте редовне сједнице Народне скупштине, постави на мјесто
предсједника Владе. Обавеза захвалности је била изузетна и потпуна. У цјелини је
поништена претходна приватизација подјеле да би се остварила постојећа погубна
приватизација продаје.
Хиљаде, десетине хиљада људи је умрло привременом смрћу због губитка
властитог предузећа, незапослености и дубоког сиромаштва у које су доспјели.
Не гледајући на посљедице, да би захвалност била потпуна, са овом
приватизацијом се иде до краја, вјероватно до потпуног уништења привреде и народа.
Упоредо са тим напредује политички успон носилаца овог процеса, посебно
Милорада Додика, вјероватно све до распродаје наших природних богатстава на чему
сада тако упорно ради. На жалост то је завршни корак пропадања у потпуни
колонијализам.
Домаћи колонизатор је много окрутнији од иностраног. Разлог је у смањеним
могућностима отпора. Изгледа да је много теже супротстављати се домаћој
„демократској“ власти него лако препознатљивом иностраном колонизатору.

Ɂɚɤʂɭɱɚɤ

Приватизација је важан саставни дио глобализације. Посебно због тога што је то

прва основа деиндустријализације чиме се глобализацијски циљ уништења мање
развијених најпотпуније остварује.
Да би се путем приватизације остварила потребна деиндустријализација нужно је
остварити приватизацију методом продаје. Привреди се намеће историјски превазиђена
ситносопственичка својина што је уништава у потпуности, до крајњих граница.
За тај метод приватизације лако се проналазе домаће политичке снаге. На основи
стицања огромних незаслужених богатстава, формира се домаћа колонизаторска
пословна и политичка елита која је поуздан носиоц даљег процеса глобализације. До
чак потпуног биолошког уништења народа.
Примјер Босне и Херцеговине о томе поуздано свједочи. Почетни стручни и
научни покушаји да се оствари приватизација подјеле, која на основи масовног
акционарства грађана и радника носи све освједочене претпоставке успјеха, нису
успјели. Заустављени су вољом странаца, а уз одано посредовање домаће власти. По
свом резултату ово је једна од највећих економских издаја које је домаћа власт учинила
овим народима.

428
 ɅɂɌȿɊȺɌɍɊȺ

[1] Алекса Милојевић, ɉɪɨɝɪɚɦ ɨɩɨɪɚɜɤɚ ɢ ɧɚɩɪɟɬɤɚ Ɋɟɩɭɛɥɢɤɟ ɋɪɩɫɤɟ, Економски институт,
Бијељина 2010.
[2] Дани Родрик, Ɂɛɨɝɨɦ ȼɚɲɢɧɝɬɨɧɫɤɨɦ ɤɨɧɫɟɧɡɭɫɭ, ɡɞɪɚɜɨ ɜɚɲɢɧɝɬɨɧɫɤɨʁ ɩɨɦɟɬʃɢ,
Критички осврт на Студију Свјетске банке: „Економски раст деведесетих, лекције на
основу деценије реформе“, Panoeconomics, 2008 бр. 2 ст. 135-156
[3] Ерик С. Реинерт, Ƚɥɨɛɚɥɧɚ ɟɤɨɧɨɦɢʁɚ – ɤɚɤɨ ɫɭ ɛɨɝɚɬɢ ɩɨɫɬɚɥɢ ɛɨɝɚɬɢ ɢ ɡɚɲɬɨ
ɫɢɪɨɦɚɲɧɢ ɩɨɫɬɚʁɭ ɫɢɪɨɦɚɲɧɢʁɢ, Чигоја, Београд 2006
[4] Morgenthau Henry Jr, Germany is Our Problem, New York, Harper, 1945
[5] The Origins of Development Economics: How Schools of Economic Thought Have Addressed
Development, Taulika, Books, New Delhi, India
[6] The Growth Report: Strategies for Sustained Growth and Inclusive Development (2008),
Commission on Growth and Development, The International Bank for Reconstruction and
Development - The World Bank
[7] Стиепо Андријић, Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ, ɫɭɜɪɟɦɟɧɢ ɝɨɫɩɨɞɚɪɫɤɢ ɤɨɥɨɧɢʁɚɥɢɡɚɦ, ɫɬɚɪɨ ɪɨɩɫɬɜɨ ɭ
ɧɨɜɢɦ ɨɤɨɜɢɦɚ, Загреб, Сарајево 2012.

429
Dr Marija Kneževiü UDK 316.334:338.483 Prethodno saopštenje
Mr Nikola Atlagiü

UTICAJ GLOBALNIH PROMJENA NA TERORIZAM U TURIZMU

Apstrakt: Globalne promjene u svijetu, posebno u oblasti turizma su dovele do poveüanja

terorizma uopšte, pa i terorizma u turizmu. Turizam je posebno interesantan za terorizam, obzirom na
osnovne motive putovanja, destinacije koje savremeni turisti preferiraju, kao i oblike turizma koje
stavljaju u vrh interesovanja. Od globalnih promjena koje podstiþu razvoj terorizma u turizmu
najvažnije su: ubrzan razvoj informacionih tehnologija i njihova primjena u turizmu, globalizacija u
svim sferama života, internacionalizacija u poslovanju, te marketing koji je postao naþin poslovanja.
Kako turizam postaje naþin života, jer danas „svi putuju“, kako globalizacija postaje neminovnost
svakog društvenog procesa, terorizam u tim procesima nalazi svoje plodno tlo za razvoj u
najrazliþitijim vidovima i oblicima koje je teško predvidjeti, a kamoli sprijeþiti. Shvatanje i nauþno
poimanje tematike otežava njegova uska povezanost sa tumaþenjem u datom istorijskom trenutku. Po-
stoje, naime, istorijski dogaÿaji koji su, dok su se dogaÿali, bili zloþin, da bi tek kasnije postali remek-
dela jednog naroda: ali, ima i istorijskih remek-djela koja su nakon kraüeg ili dužeg vremena
prepoznata i ocijenjena kao istorijski zloþin. I kada se u datom istorijskom vremenu odreÿena djela
država, grupa ili pojedinaca ocjene kao zloþin, to opet ne znaþi da neüe u nekom narednom vremenu,
u drugom sklopu društveno-istorijskih okolnosti, interesa i tumaþenja, opet biti ocjenjena kao progres
i revolucionarni preokreti. Postoji i pristup koji dalje otežava odreÿenje ove problematike, a koji je
odreÿen samom pozicijom u društvu onih koji odreÿuju, ocjenjuju i prosuÿuju, bilo da to þine sa
pozicija politiþke pripadnosti ili nauþnog tumaþenja uloge dogaÿaja i liþnosti u istoriji. Taj
višesmislen pogled na život i svijet, proizvodi sliþan pogled i na turizam i terorizam u njemu. Cilj rada
je da ukaže na te paradokse, da prepozna globalne promjene koje proizvode promjene u turizmu, a
onda promjene u terorizmu i turizmu, a onda da nastavi traganje za moguüim jedinstvenim, humanim
pogledom koji ima svoje istorijsko trajanje. S druge strane rad analizira posljedice uvoÿenja
informacionih tehnologija u oblast turizma, koji proizvodi þitav niz korelacionih procesa na svjetskom
planu standardizacije i planskog razvoja ove djelatnosti. Korištenje najnovijih dostignuüa
informacionih tehnologija u turizmu predstavljaju bitan preduslov, prije svega, funkcionisanja, a
zatim i nastavka razvoja i unapreÿivanja svih organizacionih sistema, pa time i subjekata turistiþke
djelatnosti. Posebno pitanje jeste: da li su, u kojoj mjeri i kojem obliku, informacione tehnologije
našle primjenu u turistiþkoj djelatnosti Bosne i Hercegovine i Republike Srpske?
Kljuþne rijeþi: globalizacija, turizam, terorizam, Bosna i Hercegovina, IT

THE IMPACT OF GLOBAL CHANGES ON TERRORISM IN TOURISM

Abstract: Global changes in the world, especially in the field of tourism have led to an
increase in terrorism in general, and terrorism in tourism. Tourism is particularly interesting for
terrorism, given the basic motives of travel, destinations favored by modern tourists, as well as forms
of the tourism that are placed in the top interest. From the global changes that encourage the
development of terrorism in tourism are the most important: the rapid development of information
technology and its application in tourism, globalization in all spheres of life, the internationalization
in business, and marketing, which has become a way of doing business. As tourism is becoming a way
of life because today "everybody travels", as globalization is becoming inevitable in all social
processes, terrorism in those processes found its breeding ground for the development of various
types and forms that are difficult to predict, let alone to prevent. Understanding and scientific

Korespondencija: marija.knezevic@univerzitetps.com

Korespondencija: nikola.atlagic@gmail.com

431
understanding of topic is difficult because of its close connection with the interpretation in a given
historical moment. There are, in fact, the historical events that, as they occurred, were a crime, that
would later become the masterpiece of a nation: but there are historical masterpieces that after a
short or a long time have been recognized and evaluated as a historical crime. And when, in a given
historical time certain acts of states, groups or individuals are marked as a crime, that does not mean
it will not in some future time, in another part of the socio- historical circumstances, interests and
interpretations, again be evaluated as a progress and revolutionary upheavals. There is also an
approach that further complicates the determination of this issue, which is determined by the position
in the company of those who determine, evaluate and judge, whether they do so from a position of
political affiliation or scientific interpretation of events and the role of personality in history. This
ambiguous outlook on life and the world, produces a similar view on tourism and terrorism in it. The
aim of this paper is to point out those paradoxes, to recognize the global changes that produce
changes in the tourism industry, and then changes of terrorism in tourism, and then to continue the
search for possible unique, humane view that has its historical life. On the other hand, the paper
analyzes the consequences of introducing the information technologies in the tourism sector, which
produces a range of correlation processes in the world plan of standardization and the planned
development of this industry. The use of the latest achievements of information technologies in the
tourism industry is a vital precondition primarily for functioning, and then for the extension of the
development and improvement of all organizational systems, and thus the subjects of tourist activity.
In particular, the question is: whether, to what extent and in what form, have the information
technologies found application in the tourism industry of Bosnia and Herzegovina and the Republic of
Srpska?
Keywords: globalization, tourism, terrorism, Bosnia and Herzegovina, IT

Uvod

Razvoj i aktivna primjena novih tehnologija spadaju među najmoćnije faktore

ukupnog društvenog razvoja savremenog čovječanstva. Takođe, zahvaljujući razvoju
tehnologije, proces opšte svjetske globalizacije dobio je posljednju deceniju nove oblike i
sadržaje. Dovelo je to do promjena koje su u različitom obimu i intenzitetu zahvatile gotovo
sve zemlje svijeta. Mnogo više nego ranije, najrazvijenije zemlje svijeta razvijaju svoje
najnovije razvojne strategije na visokotehnološkim rješenjima. Nasuprot njih, zemlje u
razvoju, ophrvane mnogim problemima i procesima demokratizacije društva znatno kasne u
primjeni novih tehnologija i znanja. Najčešće neznatan ekonomski razvoj u tim zemljama
posljedica je korištenja starih tehnologija razvijenih zemalja. Sveukupno gledajući, u
globalizovanom svijetu i pored svih postojećih razlika i protivurječnosti, sve zemlje upućene
su na neku vrstu povezivanja. Omogućeno je to usvajanjem određenih tehničko-tehnoloških
standarda na svjetskom nivou, čime su ostvarene osnovne pretpostavke za nesmetan protok
znanja, ideja i ubrzanog razvoja. Tako brz razvoj i primjena novih tehnologija, naročito
informacionih, doveli su do još bržeg razvoja telekomunikacija, elektronike, kompjutera,
optoelektronike, biotehnologije, robotike, genetskog inžinjerstva, sofistikacije i
medikalizacije.Bez obzira u kojem se dijelu svijeta ljudi nalazili, omogućen im je nesmetan
kontakt i razmjena informacija u vidu podataka, poruka, slika i drugih misaonih sadržaja.
Doskora, nove tehnologije su podrazumijevale slanje faksova ili telefonsku komunikaciju, a
sada je uveliko zaživjela elektronska pošta, satelitske komunikacije i digitalne veze. Već sada
se nazire da je budućnost koja se ubrzano približava zasnovana na mobilnim
komunikacijama. Savremeni čovjek opremljen je svim mogućim pomagalima za mobilne
komunikacije i nije više vezan za određeno mjesto pri obavljanju svojih poslova i radnih
zadataka. Sve su to preduslovi za dalji nesmetani razvoj čovječanstva na globalnom nivou...
Ali, posljedica ovako brzog tehnološkog razvoja ogleda se i u razvoju savremenih oblika
kriminala. Razvoj e-poslovanja dao je ideju ljudima sa druge strane zakona, da se, vješto

432
koristeći najnovije tehnologije preko noći obogate do neslućenih granica. Takođe, nije rijedak
slučaj da se za relativno male pare koriste intelektualne usluge vrhunskih softweraša iz Indije,
Pakistana ili neke druge zemlje Istoka u cilju da se probiju silni zaštitni sistemi primjenjeni u
poslovanju banaka, vojnim aplikacijama i čak svemirskom programu. Stoga je zloupotreba
identiteta postala veoma unosan posao za vrhunske hakere. Nasuprot njih, konstruišu se i
uvode u upotrebu veoma kompleksni i složeni biometrijski sistemi kojima se na osnovu
biometrijskih karakteristika provjeravaju identiteti pojedinaca. Uz upotrebu Infrastrukture
javnih ključeva, postiže se najveći mogući stepen pouzdanosti prilikom provjere i
utvrđivanja identiteta.

Globalne promjene, turizam i terorizam

Veliki teroristički napadi nisu bili samo karakteristika zadnjih decenija dvadesetog
vijeka, već su okarakterisali i početak 21. vijeka. Sjetimo se 11. septembra 2001. godine u
Americi, bombaških napada u Madridu, Bostonu, Londonu, kidnapovanja u moskovskom
pozorištu, te na desetine akcija ljudi i žena samoubica koji su doveli do smrti stotina i hiljada
nedužnih ljudi. Zbog porasta terorizma i organizovanog kriminala u međunarodnim okvirima,
većina država ulaže velike napore u cilju povećanja potrebe za sigurnošću. Jedan od najčešće
primjenjivanih sistema zaštite identiteta je primjena biometrijskih sistema u svim oblastima
života, od finansijskih, medicinskih, poslova komunikacija, pa do različitih poslova
osiguranja i zaštite vladinih agencija, kriminalistike i forenzike.
Šta predstavlja identitet ličnosti? Svakako da se tu radi o zbiru ličnih i opštih znakova
koje su karakteristične za jednu osobu i po kojima se ona razlikuje od svih ostalih osoba i na
osnovu kojih ju je moguće prepoznati. Svaku osobu naime karakteriše identitet zasnovan na
podacima koji se stiču prilikom rođenja, a odnose se na datum, mjesto rođenja i podatke o
roditeljima. Takođe, vremenom svako od nas dobija i biografski identitet koji obuhvata sve
podatke o daljem školovanju, životu i radu, poslovnim aktivnostima, stručnim
usavršavanjima, ostvarenim rezultatima i postignutim uspjesima. Biometrijski identitet
zasnovan je na jedinstvenim fizičkim karakteristikama ili karakteristikama ponašanja a
predstavlja pouzdan način za provjeru i potvrdu identiteta osobe (Analiza lica, skeniranje
irisa i rožnjače oka, otisak prsta ili dlana, DNK analiza, itd). Tačnost identiteta je od velike
pomoći prilikom analize potencijalnih vinovnika nereda, terorističkih poduhvata ili nekih
drugih nedjela. U gotovo svim zemljama postoje ogromne baze podataka o identitetu lica
koja su sklona nasilju, terorističkim aktima ili nekoj drugoj vrsti kriminalnih aktivnosti. Ti
podaci se najstrožim kanalima razmjenjuju između državnih centara bezbjednosti zemalja i
od neprocjenjive su koristi. Već danas postoje nevjerojatno složeni i efikasni softverski
sistemi detektovanja potencijalnih terorističkih vinovnika. Najveći gradovi svijeta pokriveni
su sa desetinama hiljada kamera, preko kojih ''veliki brat'' neprestano snima sve šta se događa
u pojedinim kvartovima i na osnovu snimljenog materijala, softwer vrši selekciju osoba i
mjesta na koje policija treba da angažuje svoje snage u cilju sprečavanja djela ugrožavanja
opšte bezbjednosti i sigurnosti.
Primjena biometrijskih pasoša svakako da doprinosi lakšem praćenju kretanja
međunarodnih terorista i sprečavanju njihovih terorističkih aktivnosti. U tom cilju, pojedini
teroristi pribjegavaju primjeni lažnih ili ukradenih pasoša, pri čemu je jako teško izbjeći tačnu
autentifikaciju ako se carinski službenici i policijski organi tačno drže propisanih normi.
Autentifikаcijа (Atlagić, 2012), je potvrdа identitetа, tj. sistem potvrđuje ili odbijа
identitet upoređivаnjem biometrijskih kаrаkteristikа sа šаblonom prethodno sаčuvаnim u
bаzi. To je poređenje jedаn premа jedаn (engl. one–to–one comparasion). Ako neko želi da
predstavi svoj identitet i bude identifikovan, prilaže svoj biometrijski šablon koji je sadržan

433
na kartici. Sistem tada poredi podatke sa kartice, sa ranije snimljenim podacima osobe koja je
priložila karticu. Ako se oba podudaraju, ta osoba je primljena, u suprotnom je odbijena. Ovа
vrstа prepoznаvаnjа se nаzivа i pozitivno prepoznаvаnje. Cilj je dа se spreči dа više ljudi
koristi isti identitet.
Identifikacija je prepoznavanje identiteta, pri čemu sistem poredi biometrijske
karakteristike osobe sa šablonima sačuvanim u bazi da bi našao najveće poklapanje. Tom
prilikom se izvodi upoređivanje tipa jedna prema mnogo (engl. One-to-many). Za razliku od
potvrde identiteta, ovdje osoba ne treba da priloži svoje podatke. Sistem jednostavno skenira
tu osobu i provjerava da li su njeni podaci upisani u sistem i ako jesu, da li joj je dozvoljen
pristup. Ovo se naziva još i negativno prepoznavanje. Cilj je da se spriječi da jedna osoba
koristi više identiteta. Mada biometrijska tehnologija mjeri različite biometrijske
karakteristike na različite načine, svi biometrijski sistemi, kao izlazni rezultat daju stepen
podudaranja (engl. Matching score) ulaznog podatka sa šablonom sačuvanim u bazi.
Terorističke aktivnosti ne moraju se svoditi na fizičke rezultate, kao na primjer
aktiviranje eksplozivnih naprava na mjestima punim ljudi i nanošenje posljedica u vidu
pogibije i ranjavanja velikog broja ljudi. Nekada su terorističke aktivnosti usmjerene na
zastrašivanje, na stvaranje ekonomskog kolapsa, na napade na berzansko poslovanje u vidu
virusa kojim se napadaju računarski sistemi. Aktiviranje određenih programa kojima se stvara
haos u redu letenja avio kompanija, haos u saobraćaju nekog velegrada ili u saobraćaju
podzemne željeznice. Sve su to već oprobani scenariji kojima se nanosi privredna šteta
zemljama, stvara opšta nesigurnost i strah. Posebnu priču čine aktivnosti terorista prilikom
velikih sportskih događaja (Olimpijske igre, svjetska prvenstva, masovni skupovi). Nerijetko
su troškovi obezbjeđenja održavanja tih skupova mnogostruko veći od samih troškova
organizacije takvih sportskih događaja. S druge strane, svi ti veliki skupovi su popraćeni
velikim brojem dolazaka turista. Njihova bezbjednost, kao i bezbjednost samih sportista
nameću imperativ vrhunske organizacije i uspješne borbe sa eventualnim teroristima.
I kao što su informacione tehnologije omogućile uvezivanje u mrežu i bukiranje
turističkih aranžmana i smještaja i time mnogostruko povećale putovanja turista u sve
svjetske destinacije, tako su one i potencijalni krivac velikog smanjenja broja turista u slučaju
da neka destinacija postane ''nesigurna'' sa aspekta bezbjednosti turista. Na primjeru jedne
predivne i siromašne zemlje (Sri Lanke), moguće je vidjeti koliko se broj turista povećao od
vremena kada su prestali sukobi između zaraćenih frakcija i koji su ovu zemlju koštali
milijarde dolara prihoda od turizma. Slično su se na arapske zemlje (Egipat, Libija, Sirija...)
odrazili politički i svaki drugi nemiri koji su ovim zemljama nanijeli ogroman pad prihoda od
turizma. Zahvaljujući informacionim tehnologijama, turisti vrlo brzo saznaju za sve
neugodnosti koje su imale prethodne grupe pri obilasku nekih svjetskih destinacija i vrlo vrlo
brzo te destinacije bivaju proglašene nesigurnim po bezbjednost turista.
Nisu samo aktivnosti terorista i militantnih grupa te koje se povećavaju zahvaljujući
upotrebi informacionih tehnologija. Najnovija afera vezana je i za prisluškivanja koja su SAD
zadnjih godina vršile po čitavom svijetu. Toga nisu bili pošteđeni ni vodeći političari velikog
broja evropskih zemalja, učesnici tajnih i vrlo skupih projekata, naučnici, istraživači, vodeći
ekonomski i vojni stručnjaci. Kakvi se ratovi vode na planu sakrivanja i otkrivanja
dragocjenih informacija vezanih za najnovija oružja, najnovije tehnologije, zalihe energenata
i planova za budućnost. Informatizacija je sve moćnija mjera vrijednosti savremene
civilizacije, rastuće digitalizacije, ubrzane tehnologizacije i globalizacije. Naime, informacije
postaju najvažniji resurs današnjice, resurs koji može unaprijediti progresivni razvoj društva,
ali koji može postati predmet prisvajanja, zloupotrebe ili manipulacije. Informacione
tehnologije su dovele do sofistikacije kao ukupnosti tehnoloških procesa i čovjekove prakse,
doveli su do sofistikacije vještačkih sistema koji pokušavaju da potisnu značaj ljudskog uma.

434
 I pored toga što nove tehnologije nose sa sobom i brojne negativne posljedice i rizike,
nauka treba da traži nova tehnološka rješenja. Tako da upravljanje tehnološkim rizikom, a
samim tim i upravljanje društvenim razvojem, treba da preuzme nauka, koja u
globalizovanom svijetu dobija sve dominantniju ulogu. Odgovori na ova pitanja nesumnjivo
će biti višestruko značajni. I za organizacije i njihov budući razvoj, ali i za ukupan razvoj
čovječanstva u njegovoj neizvjesnoj budućnosti.
Proces globalnog ujedinjavanja čovječanstva i virtuelno poslovanje, nalaze se u
veoma tjesnoj vezi i imaju značajan uzročno-posljedični odnos. Naime, tek u procesu
globalizacije, sa kojom su nastale i brojne promjene koje su takav razvoj pratile, ostvarene su
i značajne pretpostavke novog poimanja stvarnosti, novog poimanja vrijednosti, novih
društveno-ekonomskih, političkih, kulturnih odnosa u takvom društvu, novih odnosa koji su
obuhvatili sve sfere društvenog života. Međutim, te promjene koje su pratile uzajaman uticaj
globalizacije i elektronskog poslovanja, ostvaruju se tek u okvirima nove ekonomije,
digitalne ekonomije i posebno kroz rast i razvoj informacione tehnologije. Tako je
informaciona tehnologija na svjetskom tržištu započela proces pretvaranja realnog u virtuelni
kapital, otpočela je sa gradnjom specijalnih vremenski ograničenih virtuelnih kompanija, pri
čemu je taj proces ostvarljiv postojanjem elektronske trgovine kao jedne od aktivnosti
elektronskog poslovanja. Komunikacija koja se ostvaruje na osnovu postojanja i razvoja
informacione tehnologije najznačajnija je pretpostavka međusobnog povezivanja svijeta u
jednu jedinstvenu celinu.

Internacionalizacija kao faktor turizma i terorizma

Stav Amerike prema terorizmu, pukovnika Gadafija, irskih antiterorista i sličnih je

jasan i stalno naglašen da je to antiteroristički stav. Izvjesne zemlje Evropske zajednice toliko
su radikalno protiv terorizma da su i protiv terora nad teroristima. Ova humanitarnost je za
svaku pohvalu, čak iako je podstaknuta trgovačkim interesima i strahom za vlastitu kožu, pa
velikodušno odustajanje od odmazde liči na odustajanje od upotrebe otrovnih gasova u
Velikom ratu1. Slična su tumačenja i nekih poznatih terorizama: Baskijskog za Špance, irskog
za Engleze, ustaškog za pravoslavce i slično. Ili kako bi rekao Orvel: „svi su terorizmi
teroristički, samo su neki terorističkiji“ 2 Zato je dirljivo bilo gledati američke građane kako
iz debele hladovine geografske i duhovne izolacije pozdravljaju britansku dozvolu da s njene
teritorije uzlete avioni američke antiterorističke odmazde. Ali, čim je prvi Englez poginuo,
svaki je treći turista iz SAD otkazao kartu za London3.
Paradoks antiterorizma liči na paradoks pronuklearne politike. U anketama uočavamo razliku
u broju onih koji su za atomsku energiju i onih koji su za, ali da centrala ne gleda u njihovu
baštu. Stoga su Englezi za to da se one grade u Škotskoj, a Škoti su svim srcem
za Englesku. Uspješna borba protiv terorizma je borba protiv njegovih uzroka, ali i
vlastitog straha. Kako protiv uzroka malo možemo djelovat jer je to stvar globalne politike i
vlasti, mi se u stvari borimo protiv terorizma tako što se borimo da savladamo strah.
U 20.vijeku, a posebno početkom 21. vijeka, terorizam i islamski fundamentalizam su
se afirmisali kao globalna bezbednosna prijetnja. Specifičnost organizacije i načina
djelovanja terorista je razlog dugotrajnosti borbe i teškog dostizanja utvrđenih ciljeva. Po

1
Svi smo mislili da se sa upotrebom gasova prestalo zbog humanih razloga, ali pravi razlog je skretanje vjetrova
u pogrešnom smjeru koji su gasove nosili i tamo gdje nisu planirani, to jest na sopstvene vojnike.
2
Kako piše Borislav Pekić, „Altruizam, terorizam, turizam“, www.turizam-terorizam, 05.03.2014.
3
Oni koji su je zamenili za kijevsku, morali su je po drugi put menjati.) Svaki je treći poslovni čovek baš pred
put za London pronašao da mu je život miliji od zarade, otkriće koje valja pozdraviti i učiniti opštim. Englezi su
zahvalni Amerikancima na njihovoj zahvalnosti, iako bi u Londonu radije videli nezahvalne goste nego zahval-
ne otkaze hotela.

435
prostoru zahvata i posljedicama koje ostaju nakon terorističkih dejstava terorizam i islamski
ekstremizam su postali pretnja osnovnim nacionalnim interesima demokratskog svijeta.
Nasiljem, haosom, terorom i sijanjem straha, teroristi i terorističke organizacije nastoje da
ugroze ljudsko dostojanstvo i normalan način života u funkciji ostvarivanja političkih ciljeva.
Zbog značaja terorizma i islamskog ekstremizma, kao i uticaja na život ljudi imovinsku i
ličnu bezbjednost u strategijama nacionalne bezbednosti savremenih država ovom pitanju se
poklanja posebna pažnja. Sjedinjene Američke Države su nakon 11. septembra 2001.godine,
postale predvodnik u borbi protiv terorizma i islamskog fundamentalizma. Svjesni smo
činjenice da u tom procesu ima izvesnih odstupanja i političke nedoslednosti, tako da su
pojedini secesionistički pokreti, koji se služe terorom u funkciji ostvarenja političkih ciljeva,
imali otvorenu podršku SAD4.
Ovaj rad ima za cilj da ukaže na opasnost povećanja terorizma u turizmu, kao i na
nemogućnost praćenja metoda terorističkih akcija koje ugrožavaju turizam. Tematika je
posebno važna za zemlje našeg regiona obzirom da podaci pokazuju brzo povećanje sva tri
fenomena: uticaj globalizacije, porast turizma i terorizma.
Dakle, postoji visoka korelacija između terorističkih događaja i dolazaka turista na
svim nivoima: međunarodnom, nacionalnom i lokalnom. Te procese podstiče
internacionalizacija kao model, metod, cilj, nužnost, ali i hir u poslovanju savremene
privrede. Turizam trpi globalne procese više nego drugi sektori privrede iz nekoliko
očiglednih pokazatelja internacionalizma:

x današnji čovjek je veoma dobro informisan,

x današnji čovjek je široko obrazovan,
x današnji čovjek je izuzetno pokretan (mobilan u svakom smislu),
x današnji čovjek sve manje radi i ima sve više slobodnog vremena.

Internacionalizacija turističkog poslovanja je očigledna kroz nužnost vezivanja za

međunarodne organizacije koje nude niz pogodnosti i prednosti, kao što su:OECD
(Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj), UNWTO (Svjetska turistička organizacija),
EU (Evropska Unija).
Ove organizacije nude „određenu sigurnost“, na inače nesigurnom turističkom tržištu,
a sigurnost je vrlo važna kad je turizam u pitanju. Sigurnost je važna za samog gosta-turistu,
za destinaciju, ali i za investitore i vlasnike turističkih objekata, jer svako ugrožavanje
sigurnosti povlači dugoročne posljedice za svih5. Internacionalne organizacije nude i niz
drugih prednosti i pomoći u poslovanju kao što su: poveüanje ekonomskog rasta na održiv
način, povećanje zaposlenosti u zemljama članicama, povećanja životnog standarda svake
zemlje članice, promociju i podsticanje ekonomskog razvoja novih članica, poboljšanje
uslova rada u turističkoj industriji, i druge mogućnosti da male zemlje i male ekonomije dođu
u sam vrh interesovanja turista, a sa malim ulaganjima. Međutim, ne možemo prihvatiti
savremeni svijet kao poslovni ambijent, ako ne govorimo o vrlo izraženom problemu koji
postaje njegova specifiþnost, a koja se odražava na život čovjeka, pa i na turističko
poslovanje, a koja se povećava sa jačanjem internacionalizacije. Odnosno, ona svakako utiče
pozitivno na poslovanje, ali proizvodi i negativne efekte, jer kroz ove iste, gore navedene
organizacije, se tka nit terorizma, kako na globalnom nivou, tako i na nivou pojedinih država
i turističkih destinacija. Turisti ne insistiraju na državama, na regijama i politikama, njih

4
Nažalost, takav očigledan primjer jeste zalaganje i lobiranje SAD za nezavisnost takozvane države Kosovo
5
Nemiri u Egiptu, rat u Siriji, štrajkovi u BiH, svakako imaju svoj negativan odraz na turiste koji borave ili žele
doći. Nema podataka, ali se stalno javljaju otkazi aranžmana, putovanja, boravaka u destinacijama u kojima
postoji ugroženost ili samo sumnja o mogućnost ugrožavanja boravka turista.

436
interesuju samo destinacije, njihova ponuda, atraktivnost, posebnost i slično. Međutim, kroz
turističko poslovanje u zemljama pojačanog razvoja turizma prisutno je i povećanje pojava
koje su potencijalni izvori povećanog terorizma.
Biznis sam po sebi stvara određenu otuđenost, tzv. „elitizam“, koji je u stvari politička
otuđenost, a ona, opet, rađa čovjekovu apolitičnost, nezainteresovanost za politički život i
omalovaženost svakidašnjeg čovjeka u kreiranju i izgradnji društvenog sistema. Sve se
pripisuje elitama, u kojima prednjače vlasnici materijalnih bogatstava i kapitala po devizi:
„novac može sve“ ili „vrijediš koliko imaš“! Na ovaj način oni postaju najveći naučnici,
umjetnici, književnici, pedagozi, psiholozi... itd.Ostali dio društva postaje sve nezadovoljniji,
što, naravno rađa otpor, posebno kod mladih ljudi koji se osjećaju nekorisnim, nepotrebnim,
prevarenim i neiskorištenim.
Urbanizacija, kao jedna vrsta uniformnog i konfekcionalnog života, koji se ogleda,
najprije, u jednosmjernom informisanju od strane mas-medija, bez mogućnosti da reagujemo,
da se branimo ili mislimo, pogotovo ne drugačije, gdje je informisanje poprište borbi
antagonističkih snaga i sredstava informisanja. Tu je svakodnevni čovjek prosti primalac,
najčešće zbunjen, čovjek koji ne poznaje svog komšiju udaljenog samo nekoliko metara od
njega, ili čovjek koji ni trijezan ne može svaki put da pogodi svoj stan zbog konfekcijske
gradnje. Čovjek je dio „mase“, na utakmici, u pozorištu, u prevozu, na poslu. Kao posljedica
ove otuđenosti je sve češće posezanje za opojnim sredstvima, kao načinu bježanja od
stvarnosti. Droga, alkohol, cigarete i slični poroci dokaz su nezadovoljstva svakodnevnog
čovjeka. A ta nezadovoljstva, kako postaju masovnija, sve više se odražavaju na čovjeka kao
turistu. Pogotovo što je prisutna tolerancija države i institucija prema ovim pojavama, jer u
njima je biznis. To dalje otvara problem nehumanosti sistema i vremena u kome živimo,
poslujemo, pa i putujemo. Prisutno je i sve veće otuđenje u porodičnim odnosima sa
tendencijom vrtoglavog rasta. Navedeni, kao i neki novi uzroci: emancipacija žena, sve bolji
materijalni položaj žena, obrazovanje i poboljšan društveni status, slabljenje porodičnih i
bračnih veza, kasnije stupanje u brak, smanjen broj djece, razni oblici polnih devijacija,
slabljenje srodničkih veza i slično, a što je sve udar na ličnost koju zovemo radnik, turista ili
turistički radnik.
Ako je opravdana kritika filozofa do Karla Marksa, da su „dosadašnji filozofi svijet
samo tumačili, a radi se o tome da se on izmijeni“, danas je situacija više nego obrnuta.
Današnja misao se bavi ljudskom prošlošću u odsustvu savremenosti i futurizma, a društvena
praksa se i dalje prepušta ideologiji i sličnim oblicima društvene svijesti, u odsustvu naučnog,
idejnog tumačenja pojava sa pozicija usmjeravanja razvoja u humanom smislu. Zbog takvog
pristupa, a koji je direktan proizvod internacionalizacije, pojave društvenih devijacija su u
porastu, a to ugrožava turizam, kao jednu od najfinijih i najosjetljivijih privrednih grana, jer
turista je osoba koja troši svoj novac u svoje slobodno vrijeme i po svojoj slobodnoj volji.

Globalizacija kao faktor turizma i terorizma

Globalizacija je potekla iz potrebe za međunarodnim otvaranjem poslovanja u svim

fazama kreiranja nove vrijednosti i prodaje, a dovela je do dva suprotstavljena toka razvoja
globalnog ambijenta poslovanja: zaoštrene međunarodne konkurentske borbe i suparništva i
ujedinjavanja krupnih multinacionalnih kompanija koje dominiraju svjetskom privrednom i
društvenom scenom.
Teritorijalna distrubucija socijalnih obilježja opšte globalizacije mijenja život na
zemlji. Ambijent života i rada poseže i na druge planete. Pojavni oblik organizacije života
ostaju države, ali države koje nisu više autohtone, nemaju samostalnost koja je karakterisala
države prošlosti. One se sve više moraju pokoravati međunarodnim pravilima ponašanja,
pravilima koja uspostavlja međunarodno tržište, svjetska podjela rada i svjetska politika..

437
Osnovna karakteristika svjetskih globalnih kretanja, danas, je u geografskom pomjeranju u
pogledu traženja organskih i neorganskih resursa, naročito na oblasti mora, okeana, vazduha,
a biće još važnijih kretanja, uzrokovanih traganjem za izvorima: nafte, hrane i pitke vode,
gdje u centar interesovanja dolaze nerazvijene i manje razvijene zemlje, kakva je i naša
zemlja. Čovjek je toliko ovladao prirodom, vođen pukim interesom i trkom za većim
profitom, da je doveo u pitanje ambijent u kome treba da opstane. Zaštita prirodnih resursa od
neracionalnog i neadekvatnog korištenja postaje zadatak broj jedan, najviše sa turističkog
aspekta, jer, danas, turisti, bježeći iz urbanizovanih sredina, preferiraju destinacije „netaknute
prirode“, u čemu vidimo stratešku prednost i strateški značaj naše zemlje i našeg regiona.
Tehničko-tehnološka i informaciona revolucija je promijenila život u samo nekoliko
decenija. Dvadeseti vijek, s pravom zovu „vijek tehnike“, dok 21. vijek zovu „vijekom
nauke“. Stoga je nemoguće i zamisliti gdje će nas u vremenu pred nama, odvesti eksplozija
elektronskih, tehničkih, naučnih i svih ostalih dostignuća. Ako ona ne budu stavljena po
humanističku lupu i kontrolu, predviđa se da će proizvesti više negativnosti nego prednosti
koje sobom nosi.
Tranzicioni procesi u zemljama bivšeg „socijalističkog bloka“je proces koji je izvor
mnogih negativnosti i procesa koji su realna osnova povećanja socijalnih devijacija, a koje
idu ruku pod ruku sa terorizmom. U turizmu više i nema podjele na „domaće“ i „inostrano“,
turističko tržište je postalo „svjetsko“ u svakom pogledu i za sve vrste djelatnosti. Hotelska
djelatnost, hotelska preduzeća i hotelski lanci su te promjene doživjeli na još posebniji način,
jer su po samoj djelatnosti orijentisani na „inostranstvo“. Dakle, osnovna globalna promjena
je u „postajanju svjetskim“, u uopštenosti i globalnosti u poslovanju, nastupu na tržištu i
unutrašnjoj organizaciji turističkih preduzeća. Takvu orijentaciju potvrđuje podatak da je od
1950. godine, do kraja 20. vijeka (dakle za 50 godina) broj međunarodnih putovanja porastao
za 20 puta, dok se prihod od inostranog turizma povećao za oko 140 puta. Slična tendencija
se predviđa i u budućnosti.(Knežević, 2011)

Grafikon 1. Prognoze razvoja turizma

Izvor: WTO

Dalje povećanje razvoja turizma ukazuje na nužnost obraćanja veće pažnje na

negativne konsekvence tog povećanja. Mogućnost da se brzo pristupi bogatstvu informacija o
destinacijama, turističkim proizvodima, uslovima, cijenama i svemu ostalom, će dati
mogućnost malim turističkim preduzećima da se prilagode i organizuju na vrijeme, kako ih

438
ne bi progutali veliki sistemi. Koristeći sve potrebne informacije iskusni turisti će sami,
koristeći internet informacije, pakovati svoje putovanje po principu „direktnih turinga“.
Internet i nove usluge pretraga i mapiranje će sve više biti korišteni u budućnosti za
upoznavanje sa destinacijom i njenom ponudom prije nego gost dođe, ali i za vrijeme
boravka. Mogućnost „šopinga“ preko interneta stimulisaće bukinge u posljednjem trenutku
(„last minut“), što je važan izvor posjete. Međutim, sa svim ovim pozitivnim posljedicama
globalizacije idu i negativne koje se mogu, u mnogome spriječiti, ako se na vrijeme uočavaju
i ako se te iste prednosti informacionih tehnologija koriste u te svrhe. Jasno je da će rasti
potreba za sigurnim i bezbjednim online rezervacijama, on line plaćanjima i putovanjima na
sve destinacije. Mogućnosti zloupotreba rezervacija, placanja, bukiranja, kupovine preko
interneta i slično su poseban problem o kome trebaju voditi računa dizajneri menadžment
procesa budućeg turizma. Umrežavanje, uvezivanje i djelovanje terorističkih organizacija,
grupa i pojedinaca je, također, olakšano razvojem i primjenom informacionih tehnologija.
Doduše i otkrivanje, praćenje i spriječavanje.

Informacione tehnologije, turizam i terorizam u BiH i RS

Šta je terorizam i na koga se odnosi? Enciklopedija Britanika opisuje terorizam kao

“sistematsku upotrebu terora ili nepredvidivo nasilje protiv vlasti, javnosti, ili pojedinaca,
radi postizanja političkih ciljeva”. Terorizam je postojao širom svijeta kroz istoriju, samo su
se mijenjalii oblici napada, ciljevi i organizacije koje su ih provodile. Čak i u vrijeme
rimskog doba imperatori, kao sto su Tiberije i Kaligula, čine terorizam koristeći protjerivanje
i pogubljivanje prema onima koji su se protivili njihovoj vladavini. Kasnije, u drugoj
polovini 19. vijeka u SAD južnjaci su formirali terorističku grupu pod nazivom Kju kluks
klan, sa ciljem prestrašivanja bivših robova i da ih spreče da glasaju ili se kandiduju za neku
od funkcija. U 20. veku, terorizam je prošao kroz neke velike promene. Upotreba novih
tehnologija podstakla je teroriste da deluju nasilnije i obezbijedila im lakši način napada.
Ranije, napade su uglavnom vršile grupe pokušavajući da potkopaju ili svrgnu postojeće
političke institucije. Međutim, danas postoji terorizam sa različitim uzrocima i svrhama.
Koristi se u anti-kolonijalnim sukobima, kao što su u Irskoj, Britaniji, Alžiru i Francuskoj.
Koristi se kod rešavanja konflikata između različitih grupa oko posjeda domovine, kao što su
Palestina i Izrael. Takođe se koristi u vjerskim neslaganjima u slučaju katolika i protestanata
u Severnoj Irskoj i u unutrašnjim sukobima između revolucionarnih snaga i uspostavljene
vlade, na primer: Malezija, Argentina, Iran i Nikaragva.. Kraj 20. i početak 21. veka biće
upamćen u svijetu po velikoj ekspanziji terorizma koji je zbog neposrednih žrtava,
materijalnih razaranja i stalnog straha koji je izazvao, gotovo sve šokirao i ovu temu stavio u
sam vrh interesovanja naučnika, eksperata, humanitarnih organizacija, turističkih organizacija
i institucija, jer sve one trpe posljedice pojačanog terorizma.
Turizam se danas suočava sa znatnim promjenama koje dolaze sa tehnološkim i
organizacionim inovacijama. Visoko kompetetivno tržište stvara ogroman pritisak na sve
strukture turizma, da, neprekidno proširujući svoje usluge, sve više unapređuju različite
pristupe sa ciljem da se potencijalnim korisnicima usluga ponudi što više, na neki novi način,
tj. u skladu sa novim trendovima. Kako naš region karakteriše pojačan razvoj turizma, BiH i
RS postaju područje pojačane primjene IT u svim sferama života, a posebno u oblasti
turizma. Naime, novonastale, specijalizovane firme, obavljaju studiozne ekspertize u širokoj
oblasti turizma, nudeći konsultacije, projektovanje i razvoj turističke ponude u oblicima koji
su već isprobani i dokazani na tlu tehnološki razvijenijih zemalja, uvode u dosadašnju
ustaljenu praksu i nove pristupe, bazirane na integraciji najnovijih tehničkih dostignuća i
operativnih sistema podrške. Najjače od njih, naoružane kapitalom i izuzetno stručnim
kadrovima, već imaju bogato iskustvo sa različitim razvojnim platformama, koristeći razne

439
arhitekture i ugrađene sisteme, upravljajući projektima i sistemima integracije. One nude i
operativnu podršku svojim sveobuhvatnim portfoliom prvorazrednih proizvoda i usluga.
Svakako da ni Bosna i Hercegovina, a ni Republika Srpska ne mogu izbjeći uticaj
ovih globalizacijskih procesa, koji su, ne samo uzeli maha u svim ostalim dijelovima društva
i privrede, već naprosto tjeraju i nas da hvatamo korak. U ovom turbulentnom vremenu,
vremenu promjena u načinu razmišljanja, pristupa, djelovanja...., onaj ko ne uhvati korak,
dugo, dugo će osjećati posljedice. Jer, danas nije dovoljno imati u ponudi samo prirodne
ljepote, lijepu riječ, tradiciju i običaje koje želimo zadržati ali i pokazati drugima. Neophodno
je inovirati načine na koje ćemo to činiti, načine na koje ćemo određivati ciljnu grupu,
vrijeme i mjesto. Pri tome, uz iste tehničke predispozicije, treba biti drugačiji, zanimljiviji,
prodorniji od konkurencije, nuditi agresivno, nuditi širok spektar usluga, nuditi ih u pravo
vrijeme na pravom mjestu i na pravi način, nuditi ih stvarnim, konkretnim konzumentima,
željnim onoga što mi nudimo. To nam omogućuje primjerna IT u oblasti turizma i njegovim
pratećim granama: hotelijerstvo, gastronomija i širok spektar usluga u selektivnim oblicima
turizma.
Aktivnosti na uvođenju informacionih tehnologija u oblasti turizma Bih i RS, uz čitav
niz korelacionih procesa na svjetskom planu standardizacije i planskog razvoja ove
djelatnosti, predstavljaju bitan preduslov, prije svega, funkcionisanja, a zatim i nastavka
razvoja i unapređivanja svih organizacionih sistema, pa time i subjekata turističke
djelatnosti. Dalja istraživanja ove oblasti vode nas do zaključka da je daljnji razvoj
informacionih tehnologija u oblasti turizma, kao posljedica nevjerovatno brzog tehničko-
tehnološkog razvoja, moguć samo uz adekvatan odgovor na ostalim poljima naučne i
teorijske misli. Prije svega, misli se na tehničke, socijalne, moralne, zakonske,
organizacione, upravljačke, marketinške i sve ostale funkcionalne okvire koji imaju težak
zadatak da omoguće dalji, još brži razvoj turizma, a ne da budu njegova kočnica. Turizam
kao djelatnost ne postoji sam za sebe, nego je on samo jedan segment lanca u koji su uvezani
svi. I sama destinacija i regija i država. Ali baš zato, sve karike u tom lancu moraju biti
dovoljno jake i dobro uvezane, jer to je osnovni preduslov da bi turizam ne samo egzistirao,
već svakim danom sve više evoluirao. Lovorike (ako ih bude) trebaju ponijeti svi: i
neposredno angažovani turistički radnici i razvojne agencije i investitori i svi oni koji, na bilo
koji način, doprinose razvoju turizma a time i ekonomskoj dobiti koja se od njega ostvaruje.
Inovacione tehnologije i njihova primjena u oblasti turizma, o čemu će biti govora u
ovom radu, bazirane su, prije svega, na ovladanim neophodnim predznanjima, pa tek onda na
makro i mikro analizama svih vrsta novonastalih pojmova, uređaja i usluga koje doskora nisu
bile ni zamislive.
Primjena široke lepeze informacionih tehnologija u oblasti turizma, sa jedne strane
posljedica je naglog tehničko-tehnološkog razvoja u oblasti računara i telekomunikacija, a sa
druge strane, uslovljena je okolnošću da je njihova primjena veoma složena pojava koja je, u
našim uslovima, ipak nedovoljno iskorištena i čiji razvoj još nije dao ni približno očekivane
rezultate. Turizam je danas vodeća svjetska „industrija” koja obuhvata mnoga područja
ljudskih djelovanja, uključujući ekonomiju, ekologiju, sport, kulturu, sociologiju, psihologiju,
poljoprivredu, a u posljednje vrijeme u sve većoj mjeri i informacijske tehnologije. Za razliku
od ostalih područja, turizam je oduvijek bio otvoren za nove tehnologije. Krenuo je u susret
rastućim potrebama pojedinačnog korisnika, koji više ne traži samo sirove podatke preko IT
tehnologija, već nastoji pronaći i iskoristiti razne oblike usluga za putovanja kako bi se
samostalno planirao i organizovao te, na kraju, on sam postao svoj vlastiti putnički agent.
Obzirom na specifičnosti turizma, na njihov udio u svakodnevnom životu (a nesumnjivo i na
njihov uticaj na našu budućnost), može se očekivati da će i ovaj rad, pokušati da dà bar dio
odgovora na pitanje koje je bilo povod za njegov nastanak, tj. koje su specifičnosti uvođenja

440
inovacionih tehnologija u oblasti turizma u BiH i Republike Srpske, kao i kakav je uticaj
razvoja ove djelatnosti na privredni i ukupni društveni razvoj.
I pored velikog broja institucija i agencija koje se na nivou Republike i države bave
problemom razvoja turizma, začuđujuće je da se uvođenju informacionih tehnologija,
standardizaciji i njihovoj konkretnoj primjeni poklanja tako mala pažnja. Naime, razvoj i
primjena IT (informacionih tehnologija), izuzetno je šarolika i različita, kako po obimu tako i
po vrsti primjenjenih tehnologija. Uglavnom je riječ o pojedinačnim slučajevima koji nisu
odraz ukupnih aktivnosti na nivou Republike ili države, već su više odraz individualnih
pokušaja pojedinaca ili manjih firmi koje prate svjetske trendove i najnovija tehničko-
tehnološka dostignuća. Zbog toga su i rezultati takvih pokušaja daleko ispod očekivanih.
Kako zbog nedovoljnog upoznavanja našeg javnog mnjenja sa istim, tako i zbog nedovoljne
marketinške aktivnosti koja treba da prati tako značajne i velike projekte.
Jedan od osnovnih parametara koji vrlo upečatljivo pokazuju potpunu stihiju u
uvođenju informacionih tehnologija u oblast turističke djelatnosti BiH i Republike Srpske,
jesu i same baze podataka. Naime i pored velike želje da se dođe do fundamentalnih
podataka, kakav je na primjer podatak o broju turističkih objekata, po regijama, po tipovima,
po smještajnim kapacitetima i sadržajima koji se nude, da se dođe do tačnih podataka o broju
noćenja, ostvarenih prihoda ili ciljnim grupama gostiju, nismo mogli doći. Razlozi leže u
činjenici da baze podataka, prije svega, nisu uvezane u sistem. Time želimo da ukažemo na
srž problema. Objedinjavanje podataka i uvezivanje u jedan cjelovit sistem nisu bitni samo
zbog pukih statistika. Oni su bitni za sam sistem funkcionisanja, za sistem bukiranja
slobodnih kapaciteta, za tokove koji se odnose na planiranje, investiranje, pravljenje strategije
na nivou gradova, regija, republike ili države. U situaciji kada su baze podataka vrlo oskudne,
netačne, nedovoljno često ažurirane i nedovoljno korištene, a kada i to malo podataka koji
stoje na raspolaganju predstavljaju sumu pojedinačnih baza podatak, a ne jedan cjelovit,
jezgrovit i funkcionalan sistem, ne može se ni pomišljati na savremene tokove dizajniranja
turističke ponude dvadeset prvog vijeka.
U modernom kontekstu turizam je postao globalni fenomen, a turisti i turističke
destinacije jedna od omilјenih meta terorističkih i drugih grupa zbog svoje medijske
atraktivnosti, privrednog, a posredno i političkog značaja i simboličkog značenja (Kešetović,
2010). Pored toga, sve učestaliji napadi na turističke objekte i infrastrukturu pokazuju
pomeranje ka „mekim metama“ (poslovnice, hoteli, urbani centri, turistički kompleksi i
objekti), i zbog toga što su ranije mete „ojačane“ i teže dostupne. Osim što su potvrdili da je
terorizam najveća pretnja ekonomskoj stabilnosti, regionalnom miru i sigurnosti, teroristički
napadi u Nјujorku od 11. septembra 2001. godine pokazali su blisku povezanost terorizma,
ekonomije i turizma. Nakon 11. septembra 2001.godine bilo je niz koordinisanih terorističkih
napada koji su imali negativan uticaj na turističku privredu. Ovo je bio definitno akt
terorizma koji je imao najjači odjek na putovanja i na ukupnu turističku industriju u 21.
vijeku. Iako je „šteta“ u ovom pogledu bili indirektna u pogledu same turističke industrije, ali
je zato njihov ekonomski uticaj na ovu industriju daleko značajnija zbog same veličine
napada i efekta koje je kasnije imala na ponašanje turista.
Ukupan ekonomski uticaj napada od 9/11 je realno nemjerlјiv , ali su ipak procjene da
je smanjenje potražnje putovanja i turizma širom svijeta bilo oko 10 % . 6Kao rezultat imamo
gubitke oko 8,8 miliona lјudi širom svijeta i to uklјučujući avio kompanije, hotele,
turoperatore, banke, rent-car agencije i slično što u stvarnosti predstavlja pad ukupnog BDP-a
za svjetsku ekonomiju od 1,7 % . Međutim , važno je uzeti u obzir da i drugi faktori mogu
izazvati pad u ukupnom GDP širom sveta. Ovi teroristički napadi su tako rezultirali 4 miliona
manje međunarodnih dolazaka širom sveta u 2001 u odnosu na prethodnu godinu . Posebno

6
Ovi rezultati se ponešto razlikuju prema izvorima, ali to za ovaj rad i nije bitno, jer to ne istražuje

441
je ovo izraženo u avio industriji gdje se logično pokazuje taj element „straha“ a na osnovu
transatlantskih letova možemo vidjeti da su ovi događaji imali snažno djelovanje na
ukupnom globalnom nivou, a ne samo u Americi . Tako npr. British Airvais i American
Airlines su pretrpjeli značajne gubitke, i time se u dobroj mjeri „otvorilo“ tržište za nove
low-cost avio kompanije da budu još konkurentnije(Go, Easyjet , Rianair). Iako su se broj
putovanja značajno smanjio, dugoročni izgledi za putovanja i turističku potražnju su ipak
pozitivni, posebno ako se uzmu u obzir nove mjere sigurnosti posebno na tzv teškim
metama(aerodromi,stanice,hoteli i sl). UNWTO je, nakon 11. septembra, dao osnovne
preporuke za normalizaciju turističke privrede, koje su važne u daljem menadžmentu borbe
protiv terorizma u turizmu:
- Obnova povjerenja kako bi se povratila želja za putovanjem;
- Akcenat na bezbjednost čitavog turističkog sistema;
- Primjena instrumenata za monitoring turističkih kretanja;
- Krizna dokumentacija;
- Saradnja javnog i privatnog sektora;
- Reorganizacija i liberalizacija avio saobraćaja;
- Veća iskorištenost novih tehnologija;
- Regulisanje i smanjenje pristupa mjestima na kojima dolazi do
zagušenja;
- Usluga sa više iskustva.
Pored toga, pokazalo se da, iako se ovaj tragičan događaj negativno odrazio na
tur.putovanja, kako zbog broja žrtava i intezivnog medijskog ponavljanja slika samog napada,
tako i zbog činjenice da su kao sredstvo napada korišćeni putnički avioni na redovnim
linijama, što je doprinijelo širenju straha od putovanja, a opet u nekim slučajevima je kod
turista prevladao osjećaj solidarnosti. Što se tiče programa prevencije, oni se baziraju na
rezultatima analize prijetnji, hazarda i procjene rizika. U osnovi programa prevencije
terorizma je eliminisanje, smanjivanje ili neutralisanje ove prijetnje kroz organizacione i
tehnološke mjere, ali i iskustvo ostalih organizacionih entiteta, dok se, istovremeno, uzimaju
u obzir finansijski, operacioni i poslovni zahtjevi, kao i zahtjevi partnerskih organizacija i
dioničara. Program prevencije razmatra odnos cijene i koristi ulaganja u bezbjednost, cijeneći
povraćaj investicija organizacije, što znači da bi svaka organizacija trebalo da ustanovi
instrumente za mjerenje efekata programa putem profita, povećanog broja turista, porasta
broja određene kategorije turista. Program prevencije bi naročito trebalo da obuhvati sljedeće
aspekte prevencije i bezbjednosti turista: regionalnu i lokalnu saradnju, mjere edukacije,
bezbjednosne informacije, zaštitu kritičnih infrastruktura, sigurnost putnika, informacije o
prijetnjama i preventivne mjere kriznog menadžmenta. S tim u vezi je posebno važna
regionalna saradnja, koja bi trebala podrazumijevati napore da se ojača bezbjednost stranih
turista, s obzirom na razlike u nacionalnoj, vjerskoj i etničkoj pripadnosti. Dalje regionalna
saradnja bi je trebala pojačati u razmjeni informacija, mehanizama za sprečavanje pranja
novca i saradnju graničnih policija, carine i inspekcijskih službi u cilјu sprečavanja
transnacionalnog organizovanog kriminala(Williams 2007, 201)
Dobar primjer je inicijativa japanskog turoperatora H.I.S koji je svojom kampanjom
uspio da podstakne japanske turiste da putuju u SAD ubrzo nakon napada, iako su oni inače
poznati kao veoma osjetljivi na sve negativne događaje.On je lansirao kampanju pod
sloganom „Mi volimo Njujork“(We love NY) kojom se pokazala solidarnost sa stanovnicima
Njujorka i porodicama žrtava. H.I.S je 5% od prodaje aranžmana namjenio Fondu „Kule
bliznakinje“, Rudolfa Đulijanija. Tokom perioda ove kampanje(02.10-19.12.2001) prodato je
1600 aranžmana. Solidarnost se takođe pokazala kao značajan pokretač i u slučaju zemalja
pogođenih Cunamijem.(Glaesser, 186-187)

442
 Zakljuþak

Borba protiv terorizma u turizmu je slična borbi protiv terorizma u drugim

djelatnostima, samo što je turizam specifičnije i osjetljivije područje, obzirom da je turista
čovjek koji troši svoj novac u svoje slobodno vrijeme. On to neće učiniti ako nije siguran,
bezbjedan, ako ima strah od putovanja i ako njegova destinacija ima bilo kakvih problema:
od prirodnih katastrofa do političkih, ekonomskih i sličnih problema. Mada postoje turisti-
avanturisti koji traže izazove i rado putuju gdje je rat, nepogode izazvane globalnim
klimatskim promjenama i slično, većina turista uslovljava bezbjednost i sigurnost u toku
cijelog putovanja. Marketing pokušava ublažiti svim sredstvima takve efekte, ali se ne može
marketingom postići sigurnost i bezbjednost za turiste. Smanjivanje terorizma spriječava
njegova profitabilnost, jer terorizam je privredna grana povezana sa ostalim granama koje
stvaraju profit na račun sličnih akcija. Zato je paradoks antiterorizma kao i paradoks
pronuklearne politike. Jedni su za, jer vide tu ekonomiju i profit, drugi su protiv, jer gledaju
sa humanog stanovišta.
Borba protiv terorizma je borba protiv njegovih uzroka, a onda je to mnogo šire
područje i djelovanja i aktivnosti na sprečavanju. Danas je terorizam biznis i skoro da ne
postoji nijedna globalna politička opcija koje ne koristi teror kao model i terorizam kao
aktivnost u ostvarivanju svojih političkih interesa. To dokazuje da je terorizam prešao iz faze
romantičarskog bunta i pokreta sedamdesetih godina dvadesetog vijeka u biznis i ekonomski
profitabilnu djelatnost. On je danas i marketing i menadžment ekonomski jakih i velikih sila,
koje se njime koriste za svoj prosperitet, s jedne strane, a s druge strane su najveći
zagovornici borbe protiv terorizma kao metoda riješavanja globalnih problema.
Najranjivije grane privrede će i dalje biti turizam, a onda ekologija, koja sve više
postaje meta ili bojno polje terorističkih akcija i obračuna. U tom pravcu je potrebno
usmjeriti nova istraživanja i korištenje informacionih tehnologija za njihovo sprečavanje.
Turizam u RS i BiH još ni iz bliza nije iskoristio potencijale inovacionih tehnologija. Ovdje
smo samo dali pregled koncepata primjene navedenih inovacionih tehnologija i rješenja koja
su na svjetskom turističkom tržištu već postala standard. Na žalost, zbog naprijed navedenih
razloga zaostajanja u razvoju, još dugo vremena, na ovom polju, mi nećemo uspjeti uhvatiti
korak sa razvijenim svijetom. Svi znamo da je 21. vijek označen kao vijek dominacije znanja.
Krajnje je vrijeme da se znanje u Republici Srpskoj počne adekvatno vrednovati. U
protivnom, ni turizam, kao ni ostale grane privrede, ne očekuju svjetliji dani. Naprotiv.

LITERATURA:

1. Atlagić,N. (2012), Primjena savremenih inovacionih tehnologija u turizmu

BiH i RS, Zbornik radova Privredna komora Banjaluka
2. Ayten A, Cakici, A, I dr. (2013) Angažiranost u skitalaþkom turizmu:
istraživanje skitalaca u posjeti Istanbulu, Turizam, 61, 2013, br. 4,
3. Bennett, M. Bray, H,(2013) The impact of terrorism on tourism,Turizam 61
(2013)br.4
4. Choi, S.Y. and A.B. Whinston: The Internet Economy, Tehnology and
Practice, Austin, TX: Smartecon. Com. PUB., 2000.
5. Dessimoz,D.,J. Richiardi,(2005) Multimodal Biometric for Identity
Documents, Research Report
6. Glaesser, D.(2012) Crisis Management in the Tourism Industry, www.crisis
management in torusm

443
7. Kešetović, Ž. (2010). Terorizam i turizam. Revija za bezbednost /2010.
8. Knežević, M.(2011) „Turizam kao generator razvoja regiona”, UPS
Banjaluka, Zbornik radova Pekić B, (2013), Altruizam, terorizam, turizam,
www.turizam.terorizam, 03.03.2013
9. Slobodan Pokrajac, S.: Tehnologizacija i globalizacija, Beograd, 2002., str.
10-19.
10. Rahman, F. Holdschlag, A. i dr. (2011) Rat, terorizam i turizam: utjecaj
nasilnih dogaÿaja na meÿunarodni turizam u Chitralu, Pakistan,
11. Strielkowski, W. (2013), Misteriozni i triler turizam: nova rješenja za
evropske gradove, Turizam, 61, 3/2013.
12. Turban,E., Mclean, E., Wetherbe, J.: Inforamciona tehnologija za
menadžment, cit. izd.,str.375./ec Defns. htmi, Revised Definitions of 3.
February 1999.
13. Williams.P.(2007),Strategy for a new world: Combating terrorism and
transnational organized crime. In Strategy in the contemporary world,
14. Paunović, S.,Starčević,D., (2011) Menadžment identiteta i elektronska
dokumenta zasnovana na biometrijskom identitetu, SYMOPIS 2011, Zbornik
radova Zlatibor, Republika Srbija
15. Radna grupa, "Projekat integrisanog automatizovanog sistema za
personalizaciju elektronskih identifikacionih dokumenata", MUP 2002-2004.
godine.
16. Popović,B., Popović, M.,(2012) Policijska akademija, Elektrotehnički fakultet,
Biometrijski sistemi-upotreba i zloupotreba,
17. Sedma međunarodna konferencija o elektronskoj trgovini i elektronskom
poslovanju, Zbornik radova, Palić 2007. godine.

444
Ⱦɨɰ. ɞɪ Ȼɢɫɟɪɤɚ Ɋ. Ʉɨɲɚɪɚɰ UDK 316.812.1:316.334 Pregledni rad

ɉɈɊɈȾɂɐȺ ɂ ȽɅɈȻȺɅɇȿ ȾɊɍɒɌȼȿɇȿ ɉɊɈɆȿɇȿ

Ⱥɩɫɬɪɚɤɬ: ɍ ɨɜɨɦ ɪɚɞɭ ɪɚɡɦɚɬɪɚʁɭ ɫɟ ɨɫɧɨɜɧɟ ɩɪɨɦɟɧɟ ɭ ɩɨɪɨɞɢɰɢ ɤɨʁɟ ɫɭ ɧɚɫɬɚɥɟ ɩɨɞ
ɭɬɢɰɚʁɟɦ ɝɥɨɛɚɥɧɢɯ ɞɪɭɲɬɜɟɧɢɯ ɩɪɨɦɟɧɚ. ɍ ɩɨɪɨɞɢɰɢ ɫɟ ɭ ɫɚɜɪɟɦɟɧɨɦ ɞɪɭɲɬɜɭ ɞɨɝɚɻɚʁɭ
ɡɧɚɱɚʁɧɟ ɬɪɚɧɫɮɨɪɦɚɰɢʁɟ ɤɨʁɟ ɦɟʃɚʁɭ ʃɟɧɭ ɫɬɪɭɤɬɭɪɭ ɢ ɮɭɧɤɰɢʁɟ, ɤɚɨ ɢ ɧɚɱɢɧ ɢɧɬɟɪɚɤɰɢʁɟ
ɦɟɻɭ ɱɥɚɧɨɜɢɦɚ ɩɨɪɨɞɢɰɟ. ɇɚ ɩɪɨɦɟɧɭ ɨɜɢɯ ɚɫɩɟɤɚɬɚ ɩɨɪɨɞɢɱɧɟ ɫɬɜɚɪɧɨɫɬɢ ɧɚʁɜɢɲɟ ɭɬɢɱɭ
ɟɤɨɧɨɦɫɤɟ, ɩɨɥɢɬɢɱɤɟ, ɜɪɟɞɧɨɫɧɟ ɢ ɞɟɦɨɝɪɚɮɫɤɟ ɩɪɨɦɟɧɟ ɝɥɨɛɚɥɧɨɝ ɞɪɭɲɬɜɚ. Ɍɚɤɨɻɟ, ɭ ɪɚɞɭ ʄɟ
ɫɟ ɚɧɚɥɢɡɢɪɚɬɢ ɢ ɨɫɧɨɜɧɢ ɦɨɞɟɥɢ ɩɨɪɨɞɢɱɧɟ ɩɨɥɢɬɢɤɟ ɭ ɫɚɜɪɟɦɟɧɨɦ ɞɪɭɲɬɜɭ.
Ʉʂɭɱɧɟ ɪɟɱɢ: ɩɨɪɨɞɢɰɚ, ɝɥɨɛɚɥɧɟ ɞɪɭɲɬɜɟɧɟ ɩɪɨɦɟɧɟ, ɫɬɪɭɤɬɭɪɚ ɩɨɪɨɞɢɰɟ, ɮɭɧɤɰɢʁɟ
ɩɨɪɨɞɢɰɟ, ɩɨɪɨɞɢɱɧɚ ɩɨɥɢɬɢɤɚ

FAMILY AND IT'S CHANGES IN THE AGE OF GLOBALIZATION

Abstract: This paper discusses the main changes in the family that have arisen under the
influence of global social and economical change. The family in contemporary society is affected by
significant transformation that changes its structure and function, as well asthe way of interaction
between family members. Every family and it's values is affected by the economic, political, and
demographic changes of the global society todey. The paper will analyze the basic models family
policy in contemporary society.
Key words: family, global social change, familiy structure, family function, family policy

ɍɜɨɞ

О породици и променама у њој највише се говори када се дешавају крупне

друштвене промене које доводе породицу и њене чланове у тешке животне ситуације.
Тада се у јавности и науци обично износе ''катастрофични'' ставови о томе да бурне и
интензивне промене доводе до нестабилности и поремећености породице. Такви
ставови могу се објаснити чињеницом да се у науци обично више пажње посвећује
проучавању начина на који породице реагују на стресне и бурне догађаје, као што су
ратови, економске кризе и сл. Међутим, породичне промене су дуготрајне и сталне,
дешавају се мимо свакодневене породичне рутине и тешко их је уочити, а доводе до
крупних промена у структури и функцијама породице, као и у интерперсоналним
односима између чланова. Такође, промене су видљиве и у односу глобално друштво-
породица, пре свега кроз промењени положај породице у друштву и промењени однос
државе и политике према породици као особеној друштвеној групи.
Велики број научника се слаже да породица пролази кроз велике промене. То
слагање се заснива на чињеници да се на емпиријској равни уочавају бројне промене
које захтевају поновно преиспитивање и деконструкцију појма породице.1 Оно што је
најуочљивије је појава нових породичних форми, тзв. ''плуралитет породичних форми

Филозофски факултет. Универзитет у Источном Сарајеву. Кореспонденција: : bkosarac@hotmail.com
1
Anđelka Milić, ''Porodica i izazovi globalne transformacije'', u Vreme porodica, zbornik radova, urednik
Anđelka Milić, Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta i Čigoja štampa, 2010. 13.

445
и образаца'', пораст броја развода, слабљење брака као институције и јачање
неформалних партнерских веза и односа. Последица тих промена је разбијање тријаде
сексуалност-брак-репродукција, што за крајњу последицу има повећан број
једнородитељских породица, промењену праксу родитељства и нове социјализаторске
стилове. Такође, долази до промена у функцијама породице. ''Потрошачки животни
стил постаје доминантни образац за све породице, без обзира на њихове социјално-
економске могућности. Експлозија потрошачких тржишта и комерцијализација
људских вредности као глобализацијске тенденције битно мењају, не само начине
понашања породице и појединаца у њој и изван ње, него битно утичу на дубинске
промене у непосредној околини породице''.2
Све промене на породичном и глобалном друштвеном нивоу имају последице на
појединце и њихове односе. Наиме, поред структурних промена дешавају се промене
индивидуалних животних токова, промене статуса и улога у породици, као и промене
у односима и међусобној интеракцији чланова породице (међугенерацијски односи,
односи родитељи-деца, односи између супружника).
Због тога проучавање породичних промена и њихова повезаност са друштвеним
променама захтева стварање широког теоријско-методолошког оквира који би узео у
обзир како промене на глобалном нивоу, тако и разлике које се јављају у посебним
друштвено-културним контекстима. У овом раду су дате опште теоријске поставке и
могуће смернице за једно шире и обухватније истраживање.

ɋɬɪɭɤɬɭɪɧɟ ɢ ɮɭɧɤɰɢɨɧɚɥɧɟ ɩɪɨɦɟɧɟ ɦɨɞɟɪɧɟ ɩɨɪɨɞɢɰɟ

Појам и пракса модерне породице почеле су се уобличавати у Европи од краја

XIV века, да би у XX веку модерна породица постала доминантни облик породичног
организовања. Крајем XX и почетком XXI века ова породица са својом нуклеарном
формом доживела дубинске промене.
Прва и највидљивија промена је промена брака као институције: од брака као
институције до лабавог и стално преиспитујућег партнерства које се одржава
искључиво љубављу. Брак се дефинише као друштвено признат сексуални однос
партнера чији је основни циљ рађање потомства. Три су битна елемента брака:
копулација, кохабитација и легитимација тј. друштвена контрола односа супружника и
признавање деце која се из тог односа рађају.3 У савременом друштву дошло је до
сексуалне и наталитетне декомпозиције брака, што је довело до стварања мноштва
различитих брачних форми и односа. У модерном друштву постаје све раширенија
пракса да партнери живе у изванбрачном партнерству или кохабитацији. Под појмом
партнерства подразумева се мање или више трајни односи мушкарца и жена у чијој
суштини лежи афективна везаност. Љубав је кључни фактор интимног живота, и зато
се партнерства, па и бракови лако раскидају када се ово осећање изгуби. Раширена
пракса кохабитација је резултат све веће индивидуализације и слободе појединца у
свим друштвеним сферама, па и у сфери интимности. По мишљењу Гиденса,
трансформација брака представља индикатор стврања чистих односа, односа који нису
посредовани било каквим друштвеним стегама, осим чисте људскости.4
Током седамдесетих година прошлог века званична статистика у најразвијенијим
друштвима света почела је да бележи пад универзалности брака. То се најпре уочило
преко скока стопе диворцијалитета, затим пада укупног нупцијалитета, повећања удела
2
Isto. 14.
3
Anđelka Milić, Sociologija porodice, Beograd: Čigoja. 2001.
4
Anthony Giddens, Transformation of Intimacy, Cambrige: Polity Press. 1992.

446
бракова вишег реда, као и пораста изванбрачних унија. Све је то за последицу имало
пад фертилитета испод нивоа просте репродукције становништва. Суштина промена
уочена је у брачној дијади.5 Све уочене промене јесу резултат јачања идеологије
индивидуализма, вредности самореализације, хедонизма, личног успеха, тако да
поједини аутори почињу говорити и о тзв. култури нарцизма.6
На нивоу глобалног друштва уочава се даље тренд да се бракови одлажу у
касније године живота, што је узроковано не само промењеним односом према браку
као институцији, већ и продуженим школовањем младих, неизвесношћу у ''друштву
ризика'', али и демографским трендом продужавања животног века становништва.
Такође, је забележена и појава трајног одустајања од брака и рађања потомства услед
опадања државне подршке породици и деци у условима неолибералног капитализма.
На европском нивоу уочавају се разлике у брачном статусу становништва: док у
Пољској готово и да нема кохабитација, у Шведској свака трећа жена старости од 25 до
29 година живи у кохабитацији. Такође, склоност ка браку већа је на истоку Европе
него на западу, тако да највеће уделе брачности показују жене из бивших
социјалистичких земаља.7 У савременом друштву лична промоција и успех, професија
и каријера постају легитимни циљеви жена што за последицу има одлагање ступања у
брак, потпуно одрицање од брака или формирање лабавих кохабитација. Такође,
захваљујући медицинским иновацијама у контрацепцији и њених широких примена
склапање брака или улазак у кохабизацију није повезан са почетком репродукције што
се онда одражава и на фертилитет. У појединим државама регистрован је повећан удео
деце рођене ван брака. У Шведској је готово свако друго дете рођено од невенчаних
мајки. Један свакако од водећих узрока ових промена је већ поменути процес
индивидуализације. Победа партнерства над браком истовремено значи и победу
појединца над групним интересима и колективним вредностима. Идеја и вредност
жртвовања у интересу породице више нема места у вредносном систему модерног
друштва. Брак није више доживотна обавезујућа заједница, већ однос у који се улаже
сразмерно очекиваној добити. Међутим, процес индивидуализације има своју тамну
страну. Појединац у савременом друштву губи оријентацију и кочнице, нестаје сваки
однос саосећања и солидарности за друге, а појединац постаје сам себи довољан.
Све наведене промене указују да је институција брака врло ослабљена и споља и
изнутра. Тим својим слабљењем брак почиње да ствара проблеме и појединцима и
друштву. Из тог разлога појављује се читава плејада експерата са задатком да се бави
брачним неслогама, конфликтима, мржњом, љубомором. На делу је процес
медикализације и терапеутизације брака, што је видљиво и из појаве повећаног броја
експерата за брачну и породичну терапију.8
Савремна породица поред промена у својој структури доживљава промене и
својих функција. Некадашња традиционална породица доживела је велику редукцију
својих функција, тако да у савременом друштву теоретичари породице истичу да је на
важности добила искључиво функција социјализације деце. Функција социјализације је
доста редукована, јер се неки послови око подизања деце пребацују на друге
друштвене институције, али подршка, љубав, солидарност и заштита деце од стране
родитеља су незаменљиви. Такође, породица у времену глобалних преображај
вредности често је препуштена сама себи у изналажењу адекватног социјализаторског
стила.

5
Anđelka Milić, Sociologija porodice, Beograd: Čigoja. 2001.
6
Christopher Lasch, Narcistiþka kultura, Zagreb: Naprijed. 1986.
7
Mirjana Bobić, Brak ili/i partnerstvo, Beograd: ISI FF i Čigoja. 2003.
8
Anđelka Milić, Sociologija porodice, Beograd: Čigoja. 2001.

447
 Поред тога, породица у условима друштва ризика, социјалне несигурности и
економске кризе мора да обезбеди одређени квалитет живота својих чланова тако да се
и економска функција мења. Од мишљења да је модерна породица искључиво
потрошачка заједница истраживањем се дошло до сазнања да породица и њени
чланови, чак и у најразвијенијим друштвима, комбинују различите врсте рада и
стратегија да би у условима неолибералног капитализма који носи бројне ризике,
очували или побољшали свој социјални положај.
Ови емпиријски показатељи последица су дубоких и дуготрајних друштвених
процеса. Последњих деценија глобално друштво прелази у постмодерни друштвени
развитак у чијој основи леже економске варијабле. Реч је о све већој повезаности
светске економије уз задржавање и чак продубљивање разлика између центра,
периферије и полупериферије, при чему центар обликује периферију и полупериферију
према својим замислима, а не према његовим потребама. Промене у породици једна
група теоретичара објашњава тиме да капиталистичко друштво вуче на дно модерно
друштво и његове институције, други говоре о јачању светског капиталистичког
система који доноси дубоке промене у свакодневни живот људи, а трећи о промени
владајућих културних вредности и норми. Породица је у периоду интензивне
урбанизације прошла кроз револуционарне промене које су водиле ка стварању
индивидуалне породичне јединице као аутономног дела друштвене заједнице. Крајем
XX века породица доживљава други револуционарни ток, који у центар ставља
појединца. Главна стратегија појединца није заснивање и очување породице, већ
промена породице како би она одговорила потребама појединца.9

Ɇɨɞɟɥɢ ɩɨɪɨɞɢɱɧɟ ɩɨɥɢɬɢɤɟ ɭ ɤɨɧɬɟɤɫɬɭ ɝɥɨɛɚɥɧɢɯ ɞɪɭɲɬɜɟɧɢɯ ɩɪɨɦɟɧɚ

Глобалне друштвене промене и последичне промене породице довеле су до

различитих теоријских становишта и интерпретација о будућности породице и
концептима породичне политике. Теоријска размишљања о променама породице у
савременом друштву у великој мери зависе од тога ко их износи, односно од
идеолошко-политичког оквира једног друштва у којем се дефинише шта то јесте, а шта
није нормална породица и које су промене позитивне, а које нису. Ради се наиме о чину
институционисања, односно признања да одрђени тип породице подлеже социјално-
политичким мерама. Тако одређене социјалне политике могу погодовати одређеним
породицама, а да друге породице и појединци буду оштећени.
Породичну политику можемо дефинисати као скуп посебних, међусобно
повезаних политичких избора и практичних мера окренутих ка побољшању
породичног живота и очувању и увећању породичног благостања.10 Породичну
политику чине разноврсни програми: породично планирање, брига за децу, програми
запошљавања, здравствене заштите, превенцију девијантног понашања, помоћ
породици и њеним члановима и сл. То је све оно што различити нивои власти раде у
интересу породице и њених чланова. Такава политика има две компоненте: социјалну и
економску. Међутим, мере и праксе породичне политике нису кохерентне и зависе
како од вредности једнога друштва, тако и од социјално- економског контекста.
Такође, зависе и од променљивих породичних форми и промена у структури породице.

9
Анђелка Милић, ''Породична и друштвена промена'', ɍɧɢɜɟɪɡɢɬɟɬ ɭ Ȼɟɨɝɪɚɞɭ, Ɂɛɨɪɧɢɤ Ɏɢɥɨɡɨɮɫɤɨɝ
ɮɚɤɭɥɬɟɬɚ, Серија Б: Друштвене науке, број XVII (2002): 282-321.
10
Shirley Zimmerman, Understanding Familiy policy: Theores and Applications, California: Sage Publications,
Inc. 1995.

448
Савремена породица са почетка XXI века са бројним трансформацијама које је
доживела захтева потпуно другачију породичну политику. Својеврсна прекретница у
поимању породице и породичне политике десила се 1994. године. Та година је од
стране Уједињених нација проглашена за ɂɧɬɟɪɧɚɰɢɨɧɚɥɧɭ ɝɨɞɢɧɭ ɩɨɪɨɞɢɰɟ. Тако је
јавно призната забринутост за будућност породице и заинтересованост за дефинисање
и спровођење адекватне породичне политике.
Постоје две основне врсте породичне политике: експлицитна и имплицитна. Први
модел одликују програми и мере које идентификују тачно одређене породичне
проблеме и према њима делују. Други модел подразумева политичке акције које нису
директно усмерене на породицу, али утичу на њу, као што су рецимо програми за
смањење незапослености или имиграциона политика.11
Све породичне политике које се у различитим друштвима спроводе могу се
тумачити помоћу категоричког и релационог обрасца. Када се породица посматра
изоловано од ширег друштвено-културног контекста развијају се категоричке
породичне политике. Ту политику углавном спроводе специјализовани делови владе и
оријентишу се на специфичне проблеме: једнородитељске породице, особе са
посебним потребама, девијантно понашање и сл. Супротно овој врсти политике стоји
релациона породична политика која уважава породицу као систем и њен однос са
друштвено-културним и економским контекстом друштва. У пракси се врло често
дешава да се ова два модела међусобно допуњују. Због тога теоретичари говоре не
само о два модела, већ о континууму породичне политике објашњавајући то
чињеницом да породица доживљава бројне трансформације и да друштво и држава
мора на њих адекватно да одговори. Континуум породичне политике подразумева
следеће типове:
1. Породично неосетљив оквир породичне политике,
2. Породично осетљив оквир породичне политике,
3. Породично фокусиран оквир породичне политике,
4. Породично подржавајући оквир породичне политике и
5. Породично центричан оквир породичне политике.12
Породично неосетљив оквир породичне политике породици не пружа подршку и
помоћ, а врло често јој се чини и штета. У породично осетљивом оквиру на породицу
се гледа као на релевантног актера друштвеног живота. Међутим, у овом моделу
породице се не доводе у везу са другим друштвеним сферама и помоћ и подршка
породици су описани прилично неодређено и опште. Ово је свакако помак у односу на
први тип, али ни ова врста политике нема конкретне начине и мере за јачање породице.
У моделу породично фокусиране политике породица почиње да задобија већу
пажњу јавности и стручњака. Анализирају се утицаји различитих политика и мера на
породицу и њено благостање. У оквиру породично подржавајућег модела посебна
пажња се посвећује економској политици и економским утицајима на породицу.
Породично центричан модел политике ставља породицу и њено благостање у
центар пажње. Посебна одлика ове политике је да је породица активни учесник у
креирању и спровођењу мера. Наиме, сматра се да породице најбоље познају проблеме
са којима се сусрећу и да им се у том случају признаје стручна експертиза. То
подразумева и нехијерархијски однос између креатора породичне политике, актера
спровођења и породица.

11
Alfred Kahn, Sheila Kamerman, Families and the idea of family policy. In S. Kamerman and A. Kahn (eds.),
Family Policy: Govermment and families in fourteen contries. New York: Columbia University Press, 1978. 1-
16.
12
Kathrine Briar-Lawson et al., Familiy-centred Policies and Practices: Internacional Implications. New York:
Columbia University Presss, 2001.

449
 Социо-културне разлике условљавају различити ниво промена породице, али
различите приступе и моделе у оквиру породичне политике. Ипак оно што им је
заједничко је забринутост због неких општих трендова, као што је пад наталитета и
фертилитета, повећање броја једнородитељских породица и повећање тзв.
рекомпонованих породица. То су најчешћи разлози који се наводе у креирању
различитих модела породичне политике. Међутим, морају се нагласити и негативне
последице превеликог интересовања политике и јавне сфере за породицу. Једна
значајна одлика модерне породице бива угрожена у савременом друштву, а то је њена
приватност. У процесима глобализације приватни живот је нешто о чему најмање
одлучују чланови породице, а све више сфера јавне политике кроз проширивање већ
поменутих модела породичне политике. Заједништво, поверење, солидарност као
основне породичне вредности бивају нападнуте различитим мерама, а све у циљу
''побољшања'' положаја жена, деце, појединца.

Ɂɚɤʂɭɱɚɤ

У раду смо покушали да назначимо основне промене у породици савременог

друштва, као и да укажемо на одговоре које друштво и држава дају на те промене кроз
различите моделе породичних политика. Сама трансформација породици не значи да
ће она као друштвена група нестати, али указује на то да се породица и њени чланови
сусрећу са проблемима који угрожавају породично благостање и стабилност. Без
обзира на то што брак као институција губи на универзалности, емоционалне везе
између партнера су за појединце у систему вредности и даље јако важне, без обзира да
ли се та веза остварује у браку или партнерству (кохабитацији). Такође, породица је
поред свих промена незаменљива у социјализацији деце, пружању љубави, заштите и
подршке.
Породица се као друштвена група у савременом друштву сусреће са бројним
проблемима и потешкоћама. И поред тога што бројне државе све више развијају
различите моделе и мере социјалне политике, чини се да оне некада више штете него
што помажу породици. Наиме, породична приватност је најугроженија у савременом
друштву, односно групне породичне вредности као што су поверење, љубав,
толеранција, заштита, солидарност. Баш те вредности су јако битне као неопходна
подлога за одржавање породичне кохезије и стабилности у тешким ситуацијама и
временима које карактеришу савремено ризично друштво. Снажна деприватизација и
упади јавне сфере путем политике и масовних медија у породицу доводе до
угрожавања суштине породице.
Трансформација породице само је последица великих промена које су захватиле
глобално друштво и које још увек трају. Дубина и ширина промена друштва и
породице захтева обимна емпиријска истраживања која би требало да уваже социо-
културне разлике између одређених друштава, пре свега између центра,
полупериферије и периферије. Такође, таква истраживања би указала и на основне
трендове промена породице у будућности.

450
 ɅɂɌȿɊȺɌɍɊȺ

1. Bobić, Mirjana. Brak ili/i partnerstvo, Beograd: ISI FF i Čigoja. 2003

2. Briar-Lawson, Kathrine et al., Familiy-centred Policies and Practices: Internacional
Implications. New York: Columbia University Presss, 2001.
3. Giddens, Anthony. Transformation of Intimacy, Cambrige: Polity Press. 1992
4. Kahn Alfred, Kamerman Sheila, ''Families and the idea of family policy'',In
S.Kamerman and A. Kahn (eds.), Family Policy: Govermment and families in fourteen
contries. New York: Columbia University Press, 1978.
5. Lasch, Christopher. Narcistiþka kultura, Zagreb: Naprijed. 1986
6. Анђелка Милић, ''Породична и друштвена промена'', ɍɧɢɜɟɪɡɢɬɟɬ ɭ Ȼɟɨɝɪɚɞɭ,
Ɂɛɨɪɧɢɤ Ɏɢɥɨɡɨɮɫɤɨɝ ɮɚɤɭɥɬɟɬɚ, Серија Б: Друштвене науке, број XVII (2002):
282-321.
7. Milić, Anđelka. Sociologija porodice, Beograd: Čigoja. 2001.
8. Milić, Anđelka. ''Porodica i izazovi globalne transformacije'', u Vreme porodica:
zbornik radova, urednik Anđelka Milić, 13-32. Beograd: Institut za sociološka
istraživanja Filozofskog fakulteta i Čigoja štampa, 2010.
9. Zimmerman, Shirley. Understanding Familiy policy: Theores and Applications,
California: Sage Publications, Inc. 1995.

451
Doc. dr Ranka Periü Romiü UDK 341.231.14:316.334 Pregledni rad

ODNOS GLOBALNIH GRADOVA I SUVERENITETA U DOBA GLOBALIZACIJE

Apstrakt: U radu se objašnjava veza izmeÿu odluka koje u cilju apsorpcije viška kapitala
donose i poduzimaju gradovi, i naþina kako se takve odluke projektuju na države u doba
globalizacije, a koje su u isto vrijeme i þlanice nekih od meÿunarodnih i evropskih institucija, pa se
time njihova suverenost prenosi sa državnog na nivo pomenutih institucija. Osim toga, poseban
akcenat se stavlja na globalne gradove koji po svojim razvojnim karakteristikama, stepenom udjela
kapitala na meÿunarodnoj sceni, kao i informatiþkom dominacijom izlaze iz nacionalnih odnosno
državnih okvira, i postaju suvereniu odnosu na države u kojima se nalaze.
Kljuþne rijeþi: suverenitet, globalizacija, globalni gradovi, višak kapitala, tržište

THE RELATIONSHIP BETWEEN GLOBAL CITIES AND SOVEREIGNITY IN THE TIME

GLOBALIZATION

Abstract: This work explains the link/relationship between the decisions that are made and
taken by cities to absorb the surplus of capital, and the way how those decisions are projected on
states in the era of globalization, and that are also in the same time members of international and
European institutions, so their sovereignty is transferred from the state level to the level of the above
mentioned institutions. Besides a special emphasis is placed to global cities that have, according to
their developmental characteristics, the degree of capital on the international scene as well as IT-
dominated, stepped out of their national and state frames/boundaries, and thus became sovereign in
comparison to the states in which they are located.
Key words: sovereignty, globalization, global cities, surplus of capital, market

Uvod

Problem apsorpcije viška kapitala dešava se na lokalnom (nivou gradova) i globalnom

nivou (nivo međudržavnih nadnacionalnih, odnosno globalnih interesa). Međutim, činjenica
je da decentralizacija u globalnim procesima ipak podrazumijeva centralizaciju u
odlučivanju,i istu spušta na lokalni nivo, u konkrektnom slučaju na gradove koji su postali
centri globalnog odlučivanja. U njima su koncentrisane pravne, finansijske institucije,
odnosno ekonomske institucije i predstavništva multinacionalnih kompanija i korporacija.
Gradovi imaju dvostruke uloge; da iznađu rješenja kako da apsorbuju višak kapitala unutar
njih samih, ali i da pronađu nova tržišta za izvoz kapitala van nacionalnih granica. U prvom
slučaju gradovi se samim navedenim procesom razvijaju u središta odlučivanja i planiranja
nadnacionalne politikečime postaju suvereniji u odnosu na države, a u drugom slučaju
pronalazeći globalna tržišta (čak i po cijenu izazivanja namjernih kriza ili nasilnog nametanja
određenih normi i regulativa u cilju postizanja navedenog), umanjuju suverenost država i
prebacuju je na nivo međunarodnih,ekonomskih i pravno-političkih institucija.

Fakultet političkih nauka Univerzitet u Banjoj Luci . Korespondencija: peric.ranka@gmail.com

453
 Suverenitet od tradicije ka buduünosti

Savremeni globalizacijski procesi utiču na izmjene u poimanju nacionalnog

suvereniteta koji se prvobitno odnosio na države a danas sve više na nadnacionalne institucije
koje su kreirane sa ciljem zaštite nacionalnih interesa onih država čiji ekonomski prosperitet
omogućuje stabilnost regiona i stvaranje preduslova za nova tržišta koja trebaju da
apsorbujuvišak kapitala. Dok se ranije pojam suvereniteta kod Bodena, Hobsa i drugih
autora, vezivao za temeljna ljudska prava i ulogu društva da donosi zakone čime se ostvaruje
pravna država i au isto vrijeme ograničava moć vladara, danas se pojam suvereniteta može
otvoreno posmatrati sa aspekta ekonomske moći koju jedna država ima na međunarodnoj
odnosno globalnoj ekonomskoj sceni.
Osim toga, države danas postaju samo teritorijalni okviri unutar čijih granica se stvara
i reprodukujeekonomska moć koja potom utiče na formulisanje novih i izmjene postojećih
pravnih regulativa koje trebaju da omoguće nesmetan protok kapitala. Suština je u tome da se
pod uticajem globalizacije suverenitet države ne posmatra kao neprikosnoven isto kao što sve
nacionalne države nemaju isti stepen suverenosti. Potkopavanje nacionalnog suvereniteta
uvijek je povezano sa interesima međunarodnih i evropskih institucija odnosno
nadnacionalnih politika koje promovišu i šire ekonomske interese razvijenog dijela svijeta.
Iako se za pojam suvereniteta vezuje Vestfalski sporazum iz 1648. godine koji podrazumijeva
nekoliko principa kao što su pravo na samoopredjeljenje, jednakost među državama,
poštovanje niza međunarodnih ugovora i što je najvažnije nemiješanje dražava u unutrašnja
pitanja istih, danas upravo više nego ikad ranije potonji princip omogućava međunarodno
najčešće vojno intervenisanje u zemljama koje navodno narušavajumir i prava svojih građana
i cijelog svijeta. Promjene na polju suvereniteta nastaju formiranjem vojnih institucija jer se
njihova interventna djelovanja vezuju za uspostavljanje hegomonije, a ne mira.

Uloga globalnih gradova u oþuvanju i promovisanju suvereniteta

Procesi globalizacije dirigovani voljom vladajuće elite, započinju u gradovima i

povratno utiču na njih. Dokidanje nacionalnog suvereniteta uvijek je u vezi sa političkim i
ekonomskim centrima odlučivanja koji su prepoznatljivi upojedinim urbanim svjetskim
centrimao čemu je govorila Sasenova ističući da isti stvaraju novo shvatanje suvereniteta koje
mijenja dosadašnju tradicionalnu koncepciju.Pomenuti centri odlučivanja kao i sve velike
svjetske metropole koje pretenduju tom položaju, utiču na polarizaciju svijeta na bogate i
siromašne, u isto vrijeme vršeći podjelu unutar vlastitog prostora u težnji da privuku
tehnokratsku, menadžersku, bankarsku i drugu elitu koja omogućava održavanje urbanih
sredina na vrhu hijerarhijske ljestvice.Sasenova zapravo zastupa stav da globalni gradovi
imaju kontrolu nad svim tokovima kao što su robe, usluge i informacije, ali isto tako smatra
da je konačna uloga globalnih gradova decentralizacija u sferi ekonomsko-političkog
djelovanja, ali da se ipak konačne odluke i potezi donose na nivou pojedinih centara.1 Suština
je u tome, da globalni gradovi koji imaju status najmoćnijih i najrazvijenijih centara
distribucije kapitala, dobara i usluga, postaju mjesta na kojima se i sa kojih se globalizacijski
procesi usmjeravaju pri tome vodeći računa o maksimalnoj transparentnosti i uplivom u
gotovo sve dostupne teritorije svijeta. Decentralizacija jeste uloga globalizacije ali je ona
uvijek projektovana iz nekog središta. S tim u vezi, danas češće govorimo o suverenosti
gradova nego država u kontekstu prava i uloga koje isti imaju u donosu na globalnu
ekonomsko-političku scenu. Kastels ideju globalnih gradova proširuje tezom o značaju
informatičkih gradova smatrajući da ova dimenzija proširuje dodatno i značaj i opseg

1
Saskia Sassen, The Global CitY: New York, London, Tokyo, Princeton: Princenton University Press, 1991.

454
djelovanja urbanih sredina iz razloga što se povećava moć upravljačkog djelovanja, a za
globalizaciju je informatička i tehničko-tehnološka revolucija dala ogroman
doprinos.2Mogućnost kontrole i usmjeravanja viška kapitala, robe i usluga direktno zavisi od
informatičke umreženosti što pospješuje efikasnost globalnog poslovanja u svim sferama.
Osim toga Kastels idejom o značaju informatičkih gradova latentno ukazuje na nemogućnost
održivosti suvereniteta država jer informatička pismenost briše prostorne i vremenske okvire
i na taj način onemogućava kontrolu informacija u apsolutno svim njenim segmentima. U
suštini Kastels proširuje značaj globalnih gradova uvodeći ideju o informatičkim gradovima
naspram globalnih gradova Saskije Sasen čija moć i dominacija počivaju prije svega na
industrijskom i upravljačkom sektoru. Iako su ove karakteristike u početku zaista davale
nadmoć gradova u odnosu na nacionalne okvire u slučajevima kada je ekonomska efikasnost
prelazila državne okvire, činjenica je da danas informacione tehnologije i informatička
umrežanost daju daleko zanačajnije efekte u pogledu nadnacionalog djelovanja i kontrole
protoka i distribucijekapitala.
Razlozi zbog kojih se navedeni procesi dešavaju u gradovima osim efekata koje žele
da izazovu na globalnom nivou imaju i svoju unutrašnju dinamiku koja je izazvana
restruktuiranjem na tržištu rada na nadnacionalnom nivou kao i potrebom da se apsorbuje
višak kapitala prije svega na lokalnom-urbanom, a potom na globalnom nivou.

Suverenitet država u doba dominacije kapitala

Ove prve promjene u radnim i proizvodnim procesima imaju dalekosežne posljedice

na polarizaciju zemalja na bogate i siromašne. Imanuel Volerstin u djelu Uvod u analizu
svjetskog sistema, stiče da države centrapredstavljaju one zemlje u kojima je postignut kvazi
monopol nad određenim proizvodima. Onog momenta kada se izgubi monopol nad
određenim proizvodima dolazi do relokacije proizvodnje najčešće u poluperiferne zemlje.
One zapravo predstavljaju one državeu kojima dolazi do premještanja proizvodnje iz
centralnih zemalja. Novi centralni procesi zamjenjuju one manje profitabilne tako da se
odnos između centra i periferije konstantno održava. Zemlje u kojima nije došlo do relokacije
proizvodnje iz centralnih zemalja nazivaju se periferne zemlje.Poluperiferijske države
pokušavaju različitim protekcionističkim državnim mjerama zaštititi svoj status na
ekonomskoj sceni. To su najčešće zemlje koje bilježe relativan rast BDP jer svoje proizvode
izvoze u periferne zone, a iz centralnih uvoze „naprednije“ proizvode.3 Ovakva distribucija
ekonomskih odnosa između različitih zemalja svijeta u direktnoj je vezi sa mogućnošću
očuvanja nacionalnog suvereniteta. Drugačije rečeno, zemlje koje su u stanju da održe
monopol nad određenim proizvodima i iste izvoze u poluperiferne ili periferne zemljeza sada
održavaju relativnu suverenost u domenu odlučivanja koja se usko vezuju za ekonomsko-
političke mjere. Zemlje koje se još uvijek nisu oslobodile uvoza proizvoda iz zemalja
centraimaju manju mogućnost očuvanja nacionalnog suvereniteta prevashodno zbog potrebe
da održe relativan rast BDP, pa su zbog toga primorane da u pojedinim političkim odlukama
čine ustupke prema zemljama od kojih njihov dalji rast i razvoj direktno zavisi. Zemlje u
razvoju odnosno zemlje u tranziciji su najpogodnije za sprovođenje ideja ekonomskih
eksperata koji zagovaraju ideje slobodnogtržišta, ukidanja granica zarad slobodnog protoka
roba itd. Po takvim idejama tržište bi se samo, po vlastitim mehanizmima, pobrinulo za
formiranje adekvatnih cijena. Međutim, potreba da se konstantno održi prostor za apsorpciju
viška kapitala,kao i da se stvore nova tržišta,doprinose održavanju polarizacije svijeta na
bogate i siromašne, pa se u konačnosti o suverenitetu nacionalnih država u vrijeme

2
Manuel Castells, Uspon umreženog društva, Zagreb: Golden marketing, 2000.
3
Imanuel Volerstin, Uvod u analizu svjetskog sistema, Cetinje: OKF, 2005. 45-71.

455
globalizacijskih procesa može isključivo raspravljati sa nivoa ekonomskog prosperiteta i
stabilnosti pojedinih zemalja.
Suverenitet u pojedinim zemljama u vrijeme globalizacije zavisi od zastupljenosti
međunarodnih institucija (npr. MMF-a),koje se navodno brinu za rehabilitaciju posrnulih
nacionalnih ekonomija, a pri tome rade na održavanju status quo-a. Takav odnos snaga
između razvijenih zemalja, zemalja u razvoju i nerazvijenog dijela svijeta omogućava različit
odnos i stepen političkog odlučivanja.Svjetska ekonomska politika u zadnjih pola vijeka
pokazuje jasnu tendenciju ka namjernom proizvođenju kriza u dijelovima svijeta u kojima
slabe ekonomske, odnosno privredne i političke regulative u zemljama koje prolaze kroz
različite oblike transformacije. Uglavnom bogate zemlje Zapada kroz međunarodne
institucije: Savjet Evrope, MMF, Svjetsku banku i druge, nizom mjera neprimjerenih za
zemlje u krizi, a pod izgovorom jedine alternative za rješenje postojećih problema utiču na
stvaranje takve ekonomske zavisnosti koja dovodi do odumiranja suvereniteta i
uspostavljanja podređenog položajanaspram onih koji sami nude pomoć i uzimaju učešće u
aktivnom rješavanju postojećih problema. Zemlje koje na bilo koji način sprečavaju
ostvarivanje profita svjetskim, a prije svega američkim korporacijama, bilo uvođenjem mjera
zaštite nacionalne industrije, uspostavljanjem trgovinskih barijera, supstitucije uvoza i
kontrole cijena izložene su namjernom proizvođenju ekonomskih kriza pod izgovorom
kočenja slobode tržišta koje je samoregulišuće ukoliko je imovina privatizovana a javna
potrošnja smanjena.4
Unutrašnju dinamiku razvoja nacionalnih ekonomija siromašnog dijela svijeta, a koja
direktno utiče na mogućnost očuvanja i održavanja nacionalnog suvereniteta možemo
posmatrati kroz „ekonomije obima“ i „ekonomiju opadajućih prinosa“.
Razvojna politika pojedinih zemalja svijeta najčešće Latinske Amerike i Afrike,
usmjerena je tako da se njihov privredni rad ograničavao na izvoz sirovina koje su dalje
prerađivane u naprednim kapitalističkim zemljama i ponovo, kao gotov proizvod, vraćane
natrag. Siromašne zemlje su uglavnom poljoprivredne, a zbog porasta siromaštva bavljenje
poljoprivredom prelazi i na zemljište lošijeg kvaliteta, što direktno umanjuje obim i kvalitet
proizvodnje koja je svakako ograničena i po broju radnih mjesta. Samo zemlje koje ulažu u
svoju industriju i proizvodne procese mogu očekivati efekte „ekonomije obima“ (veće tržište
i veća količina proizvoda umanjuje cijenu proizvodnje robe). Siromašne zemlje doživljavaju
„ekonomiju opadajućih prinosa“ (sa povećanjem tržišta raste potreba za povećanjem
proizvodnje koja potom zahtjeva veća ulaganja za istu količinu proizvoda, što direktno utiče
na plate radnika), a problem leži u nedostatku industrijske razvijenosti. Država koja se
specijalizuje za prirodne resurse bez alternativnog tržišta rada u industrijskom i uslužnom
sektoru doživjeće suprotan efekat od onoga koji doživljava Bil Gejts: što više povećavaju
proizvodnju utoliko će proizvodnja svake dodatne jedinice biti skuplja.“5
U suštini može se zaključiti da uspješnost u ekonomskom rastu i očuvanju nacionalnih
ekonomija direktno utiče i na veću suverenost država naročito u vrijeme globalizacije.
Suverenitet zavisi od zastupljenosti pojedinih zemalja na svjetskom tržištu, pase u tom
kontekstu suverenitet više ne može posmatrati kao političko pitanje nego je direktno
povezano sa porastom kapitala i njegovim udjelom na svjetskoj ekonomskoj sceni.
Nacionalni okviri i na njima zasnovani državni suvereniteti ostaju političko-pravne regulative

4
Privatizacija, deregulacija i rezanje javne potrošnje, označeni su kao sveto trojstvo Miltona Fridmana,
američkog ekonomiste i dobitnika Nobelove nagrade. Ova teorija podržana je od svjetskih korporacija Zapada
kojima je sloboda tržišta omogućila gušenje male i lokalne proizvodnje te gomilanje profita neprocjenjivih
razmjera. O svemu ovom kroz primjere raznih država i njihovim specifičnih problema vidjeti više u:
Naomi Klein, Doktrina šoka, Zagreb: VBZ, 2008.
5
Erik S. Reinert, Globalna ekonomija: kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju siromašniji,
Beograd: Čigoja štampa, 2006. 63.

456
u onom kontekstu u kome iste ne dozvoljavaju narušavanjestepena odlučivanja, a koji je u
vezi sa očuvanjem nacionalnih ekonomskih interesa. U tom kontekstuStiglic primjećuje da
neuvažavanje specifičnosti nacionalnih ekonomija pod pritiskom ekonomskih eksperata iz
Vašingtona konačno ima pogubne rezultate za nacionalne ekonomije u periodu tranzicije.
Pomenuti autor smatra da država ima ključnu ulogu u otklanjanju nedostataka tržišnih
mehanizama, naročito u domenu zaštite socijalnih prava koja predstavljaju temelje porasta ili
smanjenja siromaštva i socijalne isključenosti. Države blagostanja su ipak zadržale državni
intervencionizam u ovom pogledu i bilježe manji postotak siromaštva. Takođe ističe da su
zemlje (Koreja, Tajvan, Kina) koje su pristupile državnoj štednji, zaštiti nacionalne valute i
ulaganju u proizvodnju zabilježile brži oporavak i privredni rast nego one koje su prihvatile
preporuke iz Vašingtona.6 Ukoliko dalje globalizacijski procesi budu dozvoljavali određenu
autonomiju država u intervenisanju zarad očuvanja nacionalnih ekonomija, mogućnost
očuvanja suvereniteta nacionalnih vlada time će postati značajnija.

Znaþaj globalnih gradova u doba globalizacije-unutrašnja dinamika razvoja

gradova

Imajući u vidu da se mogućnosti očuvanja suvereniteta prevashodno kreiraju na

lokalnom mikro nivou (nivo gradova, obično centara globalnog odlučivanja) pa tek onda
reflektuju na makro (svjetski globalni) nivo, nephodno je obratiti pažnju pod kojim uslovima
se takvi procesi odvijaju, i kako se oni dalje reflektuju na nacionalni i nadnacionalni poredak
u svijetu. Džejn Džejkobs takođe smatra da su ekonomski činioci ključni u razvojnim
perspektivama gradova i da oni konačno svoje rezultate pokazuju i na pozicioniranje
nacionalnih vlada u odnosu na globalni nivo.Nastanak siromaštva i ulazak u krizu pojedinih
gradova pomenuta autorka vidi u nemogućnosti postizanja zamjene uvoza ne samo za
inostrane nego i za domaće proizvode. Autorka smatra da svi gradovi koji su vremenom
uspjeli da vlastitim snagama, privrednim, ekonomskim i političkim resursima izrade
sopstvene proizvodne kapacitete za sve one proizvode koje su ranije uvozili, imaju razvojnu
perspektivu ne samo unutar gradske sredine nego i šire, prerastajući u gradove regione.
Ovakvi gradovi nazivaju se gradovi zamjene uvoza. Onog trenutka kada gradovi počnu da
rade na zamjeni uvoza izgradnjom vlastitihproizvodnih potencijala stvaraju sebi preduslov za
lančane reakcije niza faktora koji dovode do prosperiteta kao što su nova radna mjesta
otvaranje novih tržišta i slično. Zamjene uvoza dovode do mogućnosti stvaranja kapitala koji
se potom investira u nove proizvodne pogone kao i tehnološke inovacije, a stari način
privređivanja se dislocirau manje razvijene sredine, dok se dotadašnje industrije povlače na
rubne dijelove grada ili se čak sele van nacionalnih teritorija, ostavljajući mogućnost novom
načinu privređivanja i industrijskom razvoju. Ekspanzija gradova, izazvane zamjenom uvoza,
sastoje se od 5 različitih oblika rasta. „1. naglo uvećanih gradskih tržišta za novu i raznovrsnu
uvoznu robu, koju uglavnom čine ruralni proizvodi i inovacije poreklom iz drugih gradova; 2.
naglo uvećanje broja i vrste radnih mjesta u gradu zamene uvoza; 3. uvećanog broja gradskih
postrojenja na neurbane lokacije, dok se starija preduzeća potiskuju; 4. novih upotreba
tehnologije, naročito da bi se povećala ruralna proizvodnja i produktivnost; te 5. rast
gradskog kapitala.“7Postizanje zamjene uvoza je prije svega gradsko, a ne nacionalno pitanje
od kojeg dalje zavisi da li će gradovi prerasti u gradove regione koji konačno svoju
dominaciju pokazuju kao važeći centri odlučivanja u pogledu lokalnih nacionalnih politika i
globalnih procesa. Suverenost određene države u pogleduočuvanja nacionalnih interesa pod
pritiskomrazličitih ekonomsko-političkih svjetskih institucija čije se djelovanje zasniva na

6
Džozef Stiglic, Protivreþnosti globalizacije, Beograd: SBM-x, 2004. 101-143.
7
Džejn Džejkobs, Gradovi i bogatstvo nacija, Novi Sad: Mediterran Publishing, 2010. 53.

457
globalnom nivou, zavisiće i zavisi od toga da li država posjeduje grad koji važi za centar
globalnog odlučivanja.
U suštini prerastanje gradova u centre globalnog odlučivanja koji potom imaju moć da
diktiraju politike nacionalnih vlada zasnovane na ekonomskim i političkim interesima
najmoćniih zemalja svijeta,i imaju svoju unutrašnju dinamikurazvoja koja se zasniva na
potrebi apsorbovanja viška kapitala koji se u gradskom prostoru odvija kroz investiciona
ulaganja u pojedine gradske zone sa ciljem stvaranja poslovnih središta u kojima se
koncentriše globalna moć. „To znači da kapitalizam proizvodi višak proizvoda koji zahteva
urbanizacija. Takođe važi i obrnuta relacija.Urbanizacija je potrebna kapitalizmu da bi
apsorbovala viškove proizvoda koje proizvodi u kontinuitetu.“8Krize u gradovima su
rješavane tako što se industrijski kapital usmjeravao u fiksni, kao što su izgradnje poslovnih
prostora i stambenih objekata. Međutim fiksni kapital nije odgovarao postojećem rastu
kapitala pa je došlo do pojave napuštanja poslovih prostora. Gradovi su bili primorani da
tragaju za novim prostorima u koje bi se investirao kapital van granica urbanih sredina.
Dakle, kao što u gradovima urbanizacija trebala da posluži asporpciji viška kapitala
kako bi sistem i dalje bio održiv, tako je i na globalnom nivou, potrebnostalno pronalaženje
novih tržišta. Suverenitet države da zaštiti svoje proizvode u direktnoj je suprotnosti sa
potrebama globalnih ekonomskih, odnosno kapitalističkih sila. U gradovima ovakvi procesi
izazivaju prostornu redistribuciju stanovništva po kojoj pojedine kategorije stanovništva
ostaju bez svojih ranijih prebivališta jer se dislociraju na manje atraktivne zone stanovanja.
Mogućnost zaštite njihovih interesa i prava svedena je na minimum pod izgovorom
rehabilitacije gradskih središta kako bi se isti učinili dostupnim investitorima koji trebaju da
pospješe prosperitet urbanih sredina. Na državnom nivou prisutno je namjerno izazivanje
kriza zarad rušenja suvereniteta u pomenutom kontekstu. “Međutim, apsorbovanje viška kroz
transformaciju grada ima još mračniji aspekt.Ona je za sobom povukla uzastopne talase
urbanog restruktuiranja putem procesa „urbane destrukcije“. To gotovo uvek ima klasnu
dimenziju, budući da uvek oni koji su siromašni, koji nemaju nikakvih privilegija, kao i oni
koji su marginalizovani sa političke scene, prvi stradaju od ovog procesa i to u najvećoj
meri.“9 Taj odnos između narušavanja prava građana i dominacije kapitalističkih interesa
prenosi se sa nivoa grada na nivo suverenosti država. Problem bi se mogao posmatrati i na
sljedeći način: da li je sam pojam suverenosti uopšte održiv u svom iskonskom značenju,
odnosno da li uopšte možemo govoriti o suverenu naroda ako je on na području grada,
konkretno kada je u pitanju mjesto stanovanja, odavno izgubio moć odlučivanja.
Rehabilitacija urbanih središta ima za cilj prije svega učiniti profitabilnim prostore koji se
nalaze u središtima gradova i koji pružaju mogućnost za kapitalno investiranje od koga sam
grad ima interes. Stanovništvo se primorava na iseljavanje čak i onda kada nisu rješena
ključna pitanja oko stanarskih prava. Kad god se radi na rješavanju ulaganja i apsorbovanja
viška kapitala, treba biti spreman na povećanje razlika između bogatih i siromašnih kao i na
narušavanje ljudskih prava odnosno, mogućnosti da se samostalno odlučuje u ličnom
interesu.
Harvi navodi primjer Roberta Mozisa koji je u Njujorku pokušao da uradi ono što je
Osman uradio u Parizu. „Drugim rečima, Mozis je promenio opseg mišljenja o urbanom
procesu i - kroz sistem transformacija auto-puteva i infrastrukture (finansiranih iz deficita),
kroz suburbanizaciju i totalni reinženjering, ne samo grada već i čitavog metropolitska
područja-definisao je način kako da apsorbuje višak proizvoda i time reši problem
apsorbovanja viška kapitala.„10Iako su njegova modernističkaidejna rješenja ozbiljno narušila
gradski izgled i pogubno uticala na određene kategorije stanovništva, konačno propala 1968.
8
Dejvid Harvi, Pobunjeni gradovi, Novi Sad: Mediterran Publishing, 2013.27.
9
Op.cit. str.41.
10
Op.cit, str. 32.

458
godine, ona jesu ozbiljni pokazateljpredominacije kapitala na lokalnom nivou koji se
reflektuje i na ekonomske poteze nadnacionalnog odnosno globalnog karaktera.
U kojoj mjeri pojedine države imaju mogućnost samostalnog odlučivanja, zaštite
nacionalnih interesa zavisi od toga na kom stepenu ekonomskog razvoja se nalazi određena
država, tj. da li su ekonomski interesi i stvaranje viška vrijednosti i kapitala postaliglavni
pokretači svih drugih promjena.U prilog tome govori i činjenica da jesuverenost pojedinih
zemalja garantovana članstvom u različitim međunarodnim i evropskim institucijama koje su
nastale prije svega zarad zaštite i promocije ekonomskih interesa.One zemlje koje nisu
članice pomenutih institucija,a koje teže da uzmu učešće u istima, moraju da ispune niz
zahtjeva i uslova koji su često u direktnoj suprotnosti sa neprikosnovenošću nacionalnog
suvereniteta.O suverenitetu kroz pojedina istorijska razdoblja te odnosu između zajednice i
države, države i vladara u pogledu tumačenja značenja suverenosti govorio Frensis Heri
Hinsli u djelu Suverenost.11Moderni tokovi koncepta suverenosti počivaju u političkoj
zajednici građana,a ne kao u ranijim periodima u kojima se usko vezivala uz pojam vladara.
Međutim i dalje postoje mehanizmi pod kojima se izaziva prinudno pokoravanje odlukama
vlasti,a da pri tome suverenost dozvoljava takve postupke.

Zakljuþak

Procesi globalizacije ozbiljno su narušili suverenitete država, na način da se danas

suverenitet može posmatrati sa aspekta uticaja globalnih gradova na ekonomsko politička
dešavanja u svijetu. Suština je u tome da suverenitet više nije stvar nacionalne države,
naročito ne one koja je učešćem u raznim međunarodnim i evropskim institucijama pristala
na određene ustupke zarad očuvanja ekonomske stabilnosti i zaštite od eventualnih vojnih
sukoba. Gradovi postaju dominantni u procesima odlučivanja jer su oni izvori stvaranja viška
kapitala kao i mjesta sa kojih se radi na pronalaženju novih tržišta van nacionalnih okvira.
Gradovi imaju svoju unutrašnju dinamiku razvoja koja je takođe odgovor na porast viška
vrijednosti isto kao što se rentabilnost kapitalističkog načina privređivanja održava
pronalaženjem tržišta koja prelaze nacionalne okvire u globalizacijskim procesima.

LITERATURA

1. Castells, Manuel. Uspon umreženog društva, Zagreb: Golden marketing, 2000.

2. Džejkobs, Džejn.Gradovi i bogatstvo nacija, Novi Sad: Mediterran Publishing, 2010.
3. Harvi, Dejvid. Pobunjeni gradovi, Novi Sad: Mediterran Publishing, 2013.
4. Hinsli, Heri Frensis.Suverenost, Beograd: Filip Višnjić, 2001.
5. Klein, Naomi. Doktrina šoka, Zagreb: VBZ, 2008.
6. Reinert, S. Erik. Globalna ekonomija: kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju
siromašniji, Beograd: Čigoja štampa, 2006.
7. Sassen, Saskia. The Global CitY: New York, London, Tokyo, Princeton: Princenton University
Press, 1991.
8. Stiglic, Džozef.Protivreþnosti globalizacije, Beograd: SBM-x, 2004.
9. Volerstin, Imanuel.Uvod u analizu svjetskog sistema, Cetinje: OKF, 2005.

11
Frensis Heri Hinsli, Suverenost, Beograd: Filip Višnjić, 2001.

459
Ⱦɨɰ. ɞɪ Ȼɢʂɚɧɚ Ɇɢɥɨɲɟɜɢʄ- ɒɨɲɨ UDK 616.89-008.441.44 Pregledni rad

ɋɍɂɐɂȾ ɄȺɈ ɉɈɋȴȿȾɂɐȺ ɇȿɉɊɂɅȺȽɈȭȿɇɈɋɌɂ ɍ ȽɅɈȻȺɅɇɈɆ ȾɈȻɍ

Ⱥɩɫɬɪɚɤɬ: ɍ ɨɜɨɦ ɪɚɞɭ ɚɭɬɨɪ ɧɚɫɬɨʁɢ ɨɛʁɚɫɧɢɬɢ ɭɡɪɨɱɧɨ- ɩɨɫʂɟɞɢɱɧɭ ɜɟɡɭ

ɢɡɦɟɻɭ ɫɭɢɰɢɞɚ ɢɥɢ ɫɚɦɨɭɛɢɫɬɜɚ, ɤɚɨɨɛɥɢɤɚ ɫɚɦɨɞɟɫɬɪɭɤɬɢɜɧɨɝ ɩɨɧɚɲɚʃɚɢ
ɧɟɝɚɬɢɜɧɢɯ ɤɚɪɚɤɬɟɪɢɫɬɢɤɚ ɫɚɜɪɟɦɟɧɢɯ, ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɫɤɢɯ ɩɪɨɰɟɫɚ. ɋɜʁɟɞɨɰɢ ɫɦɨ
ɠɢɜʂɟʃɚ ɭ ɜɪɟɦɟɧɭ ɩɪɨɦɚɲɟɧɢɯ ɜɪɢʁɟɞɧɨɫɬɢ, ɨɩɲɬɟɝ ɫɢɪɨɦɚɲɬɜɚ, ɜɢɫɨɤɟ ɫɬɨɩɟ
ɧɟɡɚɩɨɫɥɟɧɨɫɬɢ ɢ ɫɜɟɝɚ ɨɧɨɝ ɲɬɨ ɧɨɫɟ ɢ ɞɢɤɬɢɪɚʁɭ ɝɥɨɛɚɥɧɢ ɬɪɟɧɞɨɜɢ.ɇɟɦɨɝɭʄɧɨɫɬ
ɩɨʁɟɞɢɧɰɚ ɞɚ ɫɟ ɧɨɫɢ ɫɚ ɫɜɚɤɨɞɧɟɜɧɢɦ ɩɪɨɛɥɟɦɢɦɚ, ɜɟɥɢɤɢɦ ɤɪɢɡɚɦɚ, ɥɨɦɨɜɢɦɚ ɢ
ɩɪɨɦʁɟɧɚɦɚ ɭ ɞɪɭɲɬɜɭ ʁɟɫɭ ʁɟɞɚɧ ɨɞ ɮɚɤɬɨɪɚ ɤɨʁɢ ɞɨɩɪɢɧɨɫɟ ɫɚɦɨɞɟɫɬɪɭɤɰɢʁɢ,
ɨɞɧɨɫɧɨ ɡɚɫɬɭɩʂɟɧɨɫɬɢ ɜɢɫɨɤɟ ɫɬɨɩɟ ɫɚɦɨɭɛɢɫɬɚɜɚ ɧɚ ɩɪɨɫɬɨɪɭ Ȼɢɏ.
Ʉʂɭɱɧɟ ɪɢʁɟɱɢ: ɫɭɢɰɢɞ, ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ, ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɚ, ɟɤɨɧɨɦɫɤɚ ɤɪɢɡɚ, Ȼɢɏ

SUICIDE AS A RESULT OF NONCONFORMITY IN THE GLOBAL AGE

Abstract: In this work I am trying to explain the relation between suicide as a form of
self-destructive behavior and negative effects of modern globalizing processes today . We are
witnessing a living in a time of disrupted social values, high rate poverty, high unemployment
rate which is all dictated by modern global trends . Inability of an individual to cope with
everyday problems, major crises, breakdowns and changes in society are one of the factors
that contribute to self-destruction or the presence of high rates of suicide in the territory of
Bosnia and Herzegovina.
Keywords: suicide, globalization, transition, economic crisis, BiH

ɍȼɈȾ

Слика земаља бившег социјалистичког блока, у двадесетогодишњем процесу

транзиције, показује, да ова друштва, не само да нису доживјела којекакав препород,
већ се налазе на ивици суноврати.Путања њиховог развоја креће се од некадашњих
средње развијених земаља, па до земаља периферије и субразвоја. Ако се за примјер
узме учешће индустрије и грађевинарства у бруто друштвеном производу, у ери
транзиције земаља средње и југоисточне Европе, може се примјетити њихов радикални
пад: нпр. у Чешкој је 38, 3%; у Словачкој је 35%; у Румунији 34,5%; у Пољској је
31,7%; у Бугарској је 31,5% и у Србији је 29,1%.1Подаци указују на то да су ове земље
суочене са деиндустријализацијом, транзиционом рецесијом, распродајом националних
ресурса странцима, незапосленошћу, сиромаштвом и генерално, губитком социјалних
права. Како наводи Печујлић, један од два лика глобализације означавају: а) економску
ефикасност или супериорност и б) социјално инфериорну страну глобализације. За
нас је посебно интересантан друго дио једног лица глобализације, а односи се на
демонтирање социјалне државе и драстично сужавање економске помоћи, које
неизбјежно води ка малигним социјалним посљедицама."Неолиберална формула све

ˇ̴̨̨̡̛̛̣̭̚ ̴̡̱̣̯̖̯̌. ˄̛̛̦̖̬̯̖̯̏̚ ̱ ʰ̸̨̨̭̯̦̥ ˁ̬̠̖̱̌̌̏. ʶ̶̨̨̛̬̖̭̪̦̖̦̠̔̌:
milosevic_biljana@yahoo.com
1
Љубиша Митровић, ɍɜɨɞ ɭ ɫɬɭɞɢʁɟ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ, Косовска Митровица: Филозофски факултет, 2013,
стр.259

461
брже увећава богатство уске елите и истовремено повећава социјалну неједнакост и
неминовно води ка глобализацији сиромаштва."2Социјална неједнакост постаје све
већа како између, тако и унутар друштава."Живот нас је излијечио од илузије, вјере у
освајање хармоничног свјетског поретка- социјалне разлике, поларизације и
конфликти, трајно су својство друштва. Ријеч је о историјском смијеру: да ли се
социјалне неједнакости ублажавају или продубљују и претварају глобалну арену у све
експлозивније социјално тло. "3 Поставља се питање колико је у низу различитих
друштвено - политичких промјена, економских крахова, расељавања, избјеглиштва,
сиромаштва, оних који се нису могли прилагодити сви тим новим наметима у
посљедњих двадесетак година, те су као ''ријешење'' видјели у аутодеструкцији, чак и
највишег степена-суициду.

ȽɅɈȻȺɅɂɁȺɐɂȳȺ ɂ ȵȿɇȿ ɀɊɌȼȿ

Глобалне структуралне неједнакости за своју посљедицу имају масовни осјећај

демотивисаности људи, пораст несигурности и страх од губитка животних шанси и
маргинализације у друштву.Најтежи облици криминогеног понашања изражени су у
друштвима са великим социјалним разликама, као и у друштвима са високом стопом
сиромаштва и незапослености.Немогућност за приступ политичкој или некој другој
врсти друштвене моћи, здравственој њези и социјалној заштити карактеристични су
облици структиралног насиља које извире из саме друштвене структуре и одређује
положај људи сходно њиховим економским, културолошким или политичким
обиљежјима.Сиромаштво, незапосленост, економски ломови, повећавају разлике и
раздоре између људи, смањује се солидарност, друштвена кохезија и постојећи
нормативни систем.
Узрок за девијантна понашања, па тако и самоубиства може се потражити у раскораку
између реалних друштвено-политичких и економских могућности, са једне стране и
друштвених норми с друге стране.Постојеће норме и вриједности су или урушене или
се урушавају, а нове су у фази формирања и грађења.У таквом стању, обично је на
снази систем вриједности криминогеног карактера, а узори за понашање се налазе на
маргинама друштва.Економска криза која је неминовно захватила сваки дио планете,
па тако и овдашње просторе, не води само материјалној него и моралној
дезорганизацији друштва.Говорећи о проблему самоубиствима услијед транзицијског
периода, треба имати у виду карактеристике и могућности појединаца које доводе
човјека у стање безизлазности.У већини случајева ради се о појединцима који су
остали немоћни да нешто промјене у свакодневном животи и окрећу се суициду."У
савременој суицидологији преовлађује становиште да само истовремени спрег
суицидогене диспозиције и суицидогених мотива производи самоубиство.Суицидогени
мотиви су најчешће из егзогене сфере, значи социјално-медицинског, односно,
социјално-економског порекла, мада, могу бити и ендогеног порекла.Суицидогена
диспозиција јесте наслеђен или стечено смањен животни нагон, или је то појачана
психичка реактивност на све, одређене спољне или унутрашње надражаје код
појединаца."4Стручњаци који су се и раније бавили овим проблемом, указују да поред
тога што је феномен самоубиства због економске кризе најгоре погодио економски
најслабије земље Европе, ни оне бољестојеће нису остале поштеђене.Основна разлика
је што су поједине земље попут Шведске и Финске успјеле боље да одреагују од
пријетеће опасности.У прилог овоме говоре и подаци из извјештаја Свјетске
2
Мирослав Печујлић, Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ, ɞɜɚ ɥɢɤɚ ɫɜɟɬɚ, Београд: Гутенбергова галаксија, 2005, стр.106.
3
Исто
4
Часлав Милић, ɋɚɦɨɭɛɢɫɬɜɚ-ɤɨ, ɤɚɤɨ, ɤɚɞɚ ɢ ɡɚɲɬɨ, Београд: Задужбина Андрејевић, 1997, стр.22

462
здравствене организације ( WHO), гдје стоји да, с изузетком Финске и Белгије, веће
стопе самоубиства имају од Србије имају земље које припадају групи земаља
транзиције ( Летонија, Бјелорусија, Русија, Литванија, Мађарска, Естонија,
Украјина, Хрватска, Црна Гора) 5Кризни поремећај свјетске привреде проузроковао је
суштинске промјене у значењу економске димензије концепта хумане димензије
безбједности. Растућа економска несигурност популације, попримила је глобални
карактер.Та појава је нарочито изражена у другом таласу кризе који је изазван оштрим
преокретом у фискалној политици развијених земаља, од експанзивне до рестриктивне.
Економски колапс се на повећање стопе суицида највише одразио у Италији, Грчкој, и
Ирској, гдје је потресао углавном, мале привреднике који све више прибјегавају
феномену од европске штампе именован" самоубиства због економске кризе". 6Цифре
су поражавајуће.Према статистици којом располаже грчка влада, стопа самоубистава
међу мушкарцима у овој земљи је порасла за 24% од 2007.до 2009.године, док је у
истом периоду црни биланс у Ирској нарастао за 16%. На Апенинском полуострву је
број самоубистава због материјалних проблема од 2005.до 2010.године скочио на 52%.
Ово, међутим, није цијела слика феномена који посљедних година притиска Европу,
јер многе земље касне са обрадом статистичких података, а поједини случајеви
суицида се не пријављују да би се избјегло додатно узнемиравање породица.Довољно
је података да се изведе закључак да су земље у транзицији и са слабом економском
структуром погођене овим проблемом. Веза економске неизвјесности и самоубистава
заокупила је пажњу и научника са Универзитета у Кембриџу који су установили
директну везу међу њима, истичући да финансијска криза угрожава животе људи, али
далеко су опасније радикалне мјере које задиру у социјалну заштиту запослених и
предвиђа се да би мјере штедње могле постојећи проблем претворити у епидемију. У
осврту на алармантне информације о броју самоубистава због економске кризе,
амерички економиста Пол Кругман је указао на једну ширу, али сличну димензију овог
феномена.Он упозорава да европски лидери ригидним спровођењем оштрих мјера
штедње Европу директно воде ка економском самоубиству, чије ће посљедице осјетити
цијели свијет.Британски завод за статистику је објавио како је у 2011.години у односу
на 2010. годину забиљежен значајан пораст броја самоубистава у Великој Британији,
прецизније, за 7,8% , а највећи дио од 6045 самоубистава, починили су мушкарци - њих
4552. Британски завод за ментално здравље SANE,истиче да је економска крива за тај
тренд који је присутан и у другим западним државама. 7 Број самоубистава у Грчкој је
порастао за 45% у задњих четири године, што се поклапа са периодом избијања
економске кризе.8Број самоубистава од 2007.до 2011.године према подацима грчког
статистичког завода, порастао је са 328 на 477 годишње. Кимлака наводи да је према
њиховим анализама, тај тренд настављен и у 2012.и у 2013.години. Грчка, и поред
тога, има једну од најнижих стопа самоубистава у Европи, али како се претпоставља,
на најновији пораст истих, утицала је економска криза која је грађане довела до дугова
и до пораста стопе сиромаштва. Позивајући се на извјештаје WHOпо питању стопе
самоубистава, међу балканским државама, у 2012.години ситуација је сљедећа;
највећи број самоубистава биљежи Србија. У исто вријеме то је 13. мјесто на свијету
према броју самоубистава у односу на број становника. Свјетска здравствена
организација објавила је да у Србији годишње на 100.000 становника 18,8 особа
изврши самоубиство. Само у прошлој години, у Србији 1.400 особа извршило
самоубиство.У просјеку сваког дана у Србији четири особе себи одузму живот, док је

5
http://www.who.int/mental_health/prevention/suicide/country_reports/en/index.html
6
http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Samoubistva-zbog-ekonomske-krize.lt.html
7
http://www.sane.org.uk/how_you_can_help/suicide_research/
8
http://www.klimaka-cosmos.net/

463
број самоубистава младих особа посљедњих година доживио драстична раст.Друга на
овој неславној листи је Хрватска. У Хрватској се просјечно сваког дана убију две
особе, а жене у тој земљи двоструко више се одлучују на самоубиство од мушкараца.
Према последњим подацима ЊХО-а, у Хрватској годишње на 100.000 становника њих
17,8 изврши самоубиство. Према подацима МУП-а, прошле године је у тој земљи 777
особа извршило самоубиство, а 615 је покушало да се убије. Према посљедњим
подацима Свјетске здравствене организације, у Босни и Херцеговини годишње на
100.000 становника њих 11,8 изврши самоубиство, што је испод просјека који је у
свијету 16 а у Европи 13 самоубистава на 100.000 људи. У БиХ је у 2011.години
самоубиство извршило 507 лица, од којих је 16 малољетника.У 2011.години убило се
више мушкараца него жена, тако да је у Републици Српској самоубиство извршило
230, а у Федерацији – 163 мушкарца.У Македонији годишње на 100.000 особа њих 6,8
изврши самоубиство. У тој земљи је прошле године забиљежено 140
самоубистава.Сваки трећи дан у Црној Гори се убије једна особа, односно 125 особа за
годину дана.У посљедњих шест година у Црној Гори су регистрована 753 самоубиства.
У Албанији годишње на 100.000 особа њих четири изврши самоубиство, што је уједно
и најмањи број самоубистава у земљама југоисточне Европе.Највећи број самоубистава
је забиљежен у Словенији гдје годишње чак 30,9 на 100.000 особа изврши
самоубиство. Слиједи Мађарска са 32,1 на 100.000 становника, Словачка са 12,6,
Бугарска са 12,3 и Румунија са 12 самоубистава на 100.000 особа.9И поред свих ових
статистичких података, још увијек се може оставити простора за размишљање, да ли
глобализација и транзиција са својим наметима, економска несигурност,
дестабилизација друштва утичу на пораст стопе самоубиства?Да ли масовна
незапосленост доприноси одустајању борбе за живот?
Кад је о Босни и Херцеговини ријеч, статистички подаци говоре сљедеће:

Табела 1.( преглед безбједоносне проблематике по областима; самоубиства; МУП РС)

10

Табела 2.( преглед стања криминалитета на подручју ФБиХ, 2011.)11

9
http://balkanekspresrb.rs/crna-statistika-u-regionu-jugoistocne-evrope-najveci-broj-samoubistava-belezi-srbija-
u-isto-vreme-to-je-13-mesto-na-svetu-prema-broju-samoubistava-u-odnosu-na-broj-stanovnika-svetska-
zdravstvena/
10
http://www.mup.vladars.net/statistike_pdf/lat/2001_2009.pdf
11
http://www.fup.gov.ba/wp-content/uploads/2013/02/Kriminalitet-2011.pdf

464
Иако је БиХ има стопу самоубиства 11,8 на 100.000 становинка, што је нешто мање од
просјека за европске земље, ( 14%), број је забрињавајући ако се погледа укупан број
становника БиХ, који је око 4.000.000. Разлози које доводе до ове појаве могу бити
како личне природе, тако и приликама које су диктиране стањем у друштву. Неке од
могућих друштвених прилика којима се појединци нису могли прилагодити, а задесиле
су овдашњи простор су: распад бивше СФРЈ, избјеглиштво, промјене мјеста и услова
живљења, новонастале друштвене и политичке прилике, социо-економске промјене,
раслојавање друштва, корупција, губитак запослења, осиромашење,појава вишка
слободног времена као посљедице отказа, распад породица...). Сви наведени
,потенцијални, разлози, отежавали су социјалну адаптацију код једног дијела
становништа и као исход имамо стопу самоубиства од 11,8%. Према подацима

465
Агенције за рад и запошљавање Босне и Херцеговине,стопа незапосленоси на овим
просторима, за 2013.годину је: ( табела 3) 12

Табела3.

Исто тако, према изворима ове Агенције, у септембру 2013.године је за 6.006 особа
принудно престао радни однос, док је у истом периоду 2012.године, отказ добило 5.364
радника. Ако се број 6.006 подијели са бројем 30( број дана у мјесецу), долази се до
податка да је у БиХ свакодневно без посла остало 200 особа. Дакле, наведени подаци
нимало не иду у прилог било каквом покушају искључивања новонасталих економских
прилика,као фактора који би утицали на стопу самоубиства у БиХ, као и код већи
претходно поменутих земаља које је захватио транзициони талас или које су осјетиле
посљедице опште економске кризе у свијету. Глобалне структуралне неједнакости за
посљедицу имају масовне осјећаје депримираности људи, општи пораст несигурности
и страх од губитка животних шанси и друштвене маргинализације. Британски
аналитичар, Јан Тејлор,идентификује осам глобалних друштвено-структуралних
противријечности или криза које обиљежавају друштвену транзицију,од индустријског
до постиндустријског друштва на крају 20. вијека. То су кризе запослења, кризе
материјалног сиромаштва и друштвених неједнакости, страх од друштвеног пада или
страх од других, кризе националне државе, кризе друштвене искључености, кризе у
култури, родног поретка и породице и родитељства.13

ɁȺɄȴɍɑȺɄ

Структуралне карактеристике већине савремених друштава производе неједнакости у

сфери политичких, етничких и културних права, а прије свега у сфери економских

12
http://www.arz.gov.ba/publikacije/statisticki_informatori/default.aspx?id=1226&langTag=sr-SP-Cyrl

13
Taylor, I. (1999). Crime in Context: A Critical Criminology of Market Societies, Oxford: Polity Press

466
могућнисти.Све ове карактеристике транзиционог периода стварају један општи миље
за стални пораст различитих девијација, па тако и самоубистава.Иако друштвена
нестабилност и сви аномични фактори доприносе осјећају изгубљености и
беспомоћности, узроци самоубиства се не могу тумачити само датим приликама.Лични
фактори утичу на разријешење друштвеног терета преживљавања, али питање узрока
самоубистава остаје отворено и озбиљан друштвени проблем.Да веза друштвених
криза и самоубиства не би остала само на нивоу претпоставке, неопходно је урадити
опсежна истраживања на терену чији би резултати поткријепили досадашње
претпоставке и допринијели бољем и ефикаснијем планирању политике запошљавања,
социјалне политике, као и проблемима приватизације у процесу транзиције.

ɅɂɌȿɊȺɌɍɊȺ

1. Bek, U.( 2011), Svetsko rizično društvo, Novi Sad, Akademska knjiga
2. Balkanekspres RB" Svakih 40 sekundi - jedno samoubistvo" (преузето,15.02.2014.)
http://balkanekspresrb.rs/crna-statistika-u-regionu-jugoistocne-evrope-najveci-broj-
samoubistava-belezi-srbija-u-isto-vreme-to-je-13-mesto-na-svetu-prema-broju-samoubistava-
u-odnosu-na-broj-stanovnika-svetska-zdravstvena/
3. Вукотић, Д." Самоубиства због економске кризе" (
преузето,11.02.2014.)http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Samoubistva-zbog-ekonomske-
krize.lt.html
4. Часлав Милић, ( 1997), ɋɚɦɨɭɛɢɫɬɜɚ-ɤɨ, ɤɚɤɨ, ɤɚɞɚ ɢ ɡɚɲɬɨ, Београд: Задужбина
Андрејевић
5. Федерална управа полиције ФБиХ, ( преузето, 11.02.2014)
6. http://www.fup.gov.ba/wp-content/uploads/2013/02/Kriminalitet-2011.pdf
7. Митровић Љубиша, ( 2013) ɍɜɨɞ ɭ ɫɬɭɞɢʁɟ ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ, Косовска Митровица:
Филозофски факултет
8. Mинистарство унутрашњих послова Републике Српске " Статистике",
http://www.mup.vladars.net/statistike_pdf/lat/2001_2009.pdf, (преузето,16.02.2014)
9. Печујлић Мирослав,( 2005), Ƚɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɚ, ɞɜɚ ɥɢɤɚ ɫɜɟɬɚ, Београд: Гутенбергова
галаксија, 2005.
10. Taylor, I. (1999). Crime in Context: A Critical Criminology of Market Societies, Oxford:
Polity Press
11. Prevencija samoubistɜa priruþnik za lekare opšte medicine (2003) ,Beograd: Svetska ZO,
Institut za mentalno zdravlje.
12. Stigliz E. J. ( 2009) Uspjeh globalizacije, Zagreb, Algotitam
13. Статистички информатор, преглед стања на тржишту рада БиХ, 2013.
,http://www.arz.gov.ba/publikacije/statisticki_informatori/default.aspx?id=1226&langTag=sr-
SP-Cyrl, (преузето,23.02.2014)
14. Suicide Research" SANE research studies"
http://www.sane.org.uk/how_you_can_help/suicide_research/( преузето, 24.02.2014.)
15. World Health Organization, Suicide prevention,
http://www.who.int/mental_health/prevention/suicide/country_reports/en/index.html,
( преузето, 20.02.2014.)

467
Doc. dr Vesna Šuüur-Janjetoviü UDK 343.431:343.988 Pregledni rad

FENOMENOLOGIJA TRGOVINE LJUDIMA U BOSNI I

HERCEGOVINI - SPECIFIýNOSTI U ODNOSU NA ZEMLJE
OKRUŽENJA

Apstrakt: Trgovina ljudima kao društveni fenomen intenzivno „napada“ zemlje

Balkana krajem 20.vijeka. Bosna i Hercegovina kao poslijeratna zemlja, pored toga što
pripada grupi zemalja tranzicije, postaje i zemlja odredišta i porijekla trgovine ljudima. Rad
analizira sam fenomen trgovine ljudima, vidove i oblike, kao i modus operandi, nudeüi
istovremeno analizu specifiþnosti trgovine ljudima u Bosni i Hercegovini u odnosu na zemlje
okruženja. Sprovedeno istraživanje ukazuje na znaþajne þinjenice u vezi sa fenomenom
trgovine ljudima u Bosni i Hercegovini, te znaþaju koordinisane društvene reakcije koju
karakteriše interdisciplinarni i intersektorski pristup u borbi protiv trgovine ljudima. U radu
su predstavljeni najznaþajniji fenomenološki nalazi koji navode na zakljuþak da je Bosna i
Hercegovina na dobrom putu pomenute borbe protiv trgovine ljudima, te treba da nastavi sa
težnjama da ispunjava propisane meÿunarodne standarde. Neutralizacija eksternih faktora
svakako utiþe na smanjivanje broja žrtava trgovine ljudima, meÿutim interni etiološki faktori
i dalje ostaju predmet interesovanja. U prilog reþenom idu nalazi koji ukazuju na trend
porasta žrtava trgovine ljudima državljana Bosne i Hercegovine, prije svega djece/mladih.
Kljuþne rijeþi: trgovina ljudima, žrtve trgovine ljudima, fenomenologija,
eksploatacija.

PHENOMENOLOGY OF TRAFFICKING IN BOSNIA AND HERZEGOVINA –

SPECIFICITIES AS COMPARED TO OTHER COUNTRIES

Abstract: Human trafficking as a social phenomenon „attacked“ Balkan countries

very intensively during the late 20th Century. Bosnia and Herzegovina, as a post-war
country, besides falling into a group of transition countries, becomes a country of origin and
destination of human trafficking. This paper analysis human trafficking phenomenon, its
basic characteristics and modus operandi, at the same time, offering analysis of specificities
of human trafficking in Bosnia and Herzegovina, in comparison to other countries of the
region. The research that was carried out pointed significant facts with regard to human
trafficking in Bosnia and Herzegovina, as well as on the importance of having coordinated
social respond and reaction, characterized by an interdisciplinary and inter-sectorial nature
of combat against human trafficking. This paper presents the most important phenomenology
findings that lead to a conclusion that Bosnia and Herzegovina is on a good path of combat
against human trafficking, fulfilling most important international standards. Neutralizing
external factors significantly impacts on reducing the number of victims of human trafficking,
but, internal etiology factors remain as subject to social respond and interest. The findings
presented in this paper point out on the trend of increase of domestic victims of human
trafficking, citizens of Bosnia and Herzegovina, first of all, children/youth.

Fakultet političkih nauka Univerziteta u Banjoj Luci

469
 Keywords: human trafficking, victims of human trafficking, phenomenology,
exploitation.

Uvod

Trgovina ljudima predstavlja svjetski i civilizacijski fenomen čiji korijeni dosežu kroz
istoriju do vremena prvobitnih zajednica, doživljavajući određene transformacije koje su
uglavnom zavisile od toga koliko je određeno društvo bilo tolerantno prema ovom fenomenu,
da bi u posljednjim decenijama poprimio alarmantne razmjere za poimanje jednog
savremenog društva i stepen civilizacijskog razvoja, te razvijenosti društvene svijesti.
Posmatrano iz ugla današnjice, trgovina ljudima posebno je karakteristična za postkonfliktne
zemlje i zemlje u tranziciji gdje je evidentno prisustvo svih ekonomskih i socijalnih faktora
koji pospješuju njeno postojanje, a od kojih su najznačajniji: siromaštvo, nezaposlenost,
nedostatak mogućnosti učešća u društvenom životu – socijalna isključenost, rodna
diskriminacija, visok nivo nasilja, gubitak sistema vrijednosti unutar društva, nedostatka
odgovarajućeg pravnog okvira, neizgrađena i/ili neadekvatna međusektorska saradnja
društvenih institucija itd. Ono što daje notu posebne ozbiljnosti ovom fenomenu je činjenica
da se u novijoj literaturi vrlo često naziva i „modernim ropstvom“ zbog izloženosti žrtava
trgovine ljudima dugotrajnoj eksploataciji, nasilju, nehumanom i degradirajućem ponašanju,
tako da česte posljedice njihovog statusa bivaju teške psihičke i fizičke povrede pa čak i smrt.
Stoga mnogi autori iz različitih naučnih oblasti posmatraju ovaj fenomen kao jedan od
najtežih zločina našeg civilizacijskog perioda. Više nego ikada, trgovina ljudima duboko
zadire u sferu ljudskih prava i osnovnih sloboda samom činjenicom kršenja osnovnih
postulata međunarodnih dokumenata u oblasti ljudskih prava i sloboda.

Vidovi i oblici trgovine ljudima

Identifikovanje vidova i pojavnih oblika ima veliki značaj u suzbijanju trgovine

ljudima. Neki autori upozoravaju na to da identifikacija različitih oblika trgovine ljudima
podrazumijeva i različit stepen društvene opasnosti. Naime, radi se o tome da „različit rizik,
prijetnja ili opasnost po bezbjednost pojedinca, društva ili države zahtijeva i različite pristupe
u njihovoj prevenciji i suzbijanju“ (Mijalković, 2009:83). Na primjer, slučajevi prodaje
djevojke radi sklapanja braka moraju da se tretiraju različito kada je to običaj u sredini u
kojoj živi (npr. kod Roma), u odnosu na trgovinu posredstvom organizovanih kriminalnih
grupa radi eksploatisanja kroz prostituciju. Statistički posmatrano, oba pojavna oblika
spadaju u domen trgovine ljudima, dok u praksi (kvalitativno posmatrano) pomenute dvije
pojave ne mogu da se porede. Upućujući na značaj identifikovanja vidova i pojavnih oblika
trgovine ljudima, Mijalković (2009: 84) nudi moguću klasifikaciju na osnovu više kriterijuma
(slika br. 1):

470
 .
Polazeći od društvenog nivoa prema individualnom nivou, Mijalković (2009: 84−89)
nudi klasifikaciju prema pet različitih kriterijuma:
1) Prema stepenu društvene opasnosti možemo razlikovati običajnu od kriminalne trgovine
ljudima. Običajna se odnosi na tradicionalne rituale sklapanja braka koji
podrazumijevaju, najčešće, kupovinu nevjeste. Кriminalna trgovina ljudima obuhvata sve
ostale pojavne oblike na domaćoj i međunarodnoj sceni. Zajedničko obilježje obih oblika
je pravna zabranjenost. U okvirima kriminalne trgovine ljudima postoje različiti oblici,
tako možemo razgranati klasifikaciju na obiþajno-kriminalne, pojedinaþne i
organizovane. Svaki od pomenutih oblika javlja se u različitim modalitetima. Tako
običajno-kriminalna započinje običajnim modelima, a kao posljedicu ima zasnivanje
ropskog odnosa i eksploataciju žrtve, što pripada domenu kriminalnog modaliteta.
Pojedinačni oblici sadrže element namjere i sticanja profita i javljaju se u tri modaliteta
kupoprodaje: pojedinac − pojedincu, pojedinac − kriminalnoj grupi i kriminalna grupa −
organizovanoj kriminalnoj grupi. Organizovani vidovi imaju najveći stepen društvene
opasnosti, a karakteriše ih, pored visokog stepena organizovanosti, i masovnost i
multimanifestnost eksploatacije žrtava. Ovaj vid trgovine ljudima može da se manifestuje
kroz nekoliko oblika: prodaja usluga (a ne lica) – kada organizovana kriminalna grupa ne
prodaje žrtvu drugom, već sama organizuje eksploataciju (npr. kroz prostituciju);
organizovana kriminalna grupa − pojedincu podrazumijeva trgovanje ljudima u vidu
bavljenja djelatnošću koja zavisi od potražnje; organizovana kriminalna grupa −
organizovanoj kriminalnoj grupi, što podrazumijeva kontinuiranost u radu obje strane i
ogleda se u stalnom dostavljanju tzv. „svježeg mesa“.
2) Prema prostornom kriterijumu, možemo razlikovati trgovinu ljudima na nacionalnom i na
međunarodnom nivou. Nacionalni nivo podrazumijeva trgovinu ljudima u okviru
državnih granica, što znači da se ne prelazi državna granica i može se odvijati na
lokalnom, regionalnom i tzv. centralnom nacionalnom nivou. Mnogi izvještaji relevantnih
organizacija koje za predmet svog interesovanja i istraživanja imaju fenomen trgovine
ljudima ukazuju na činjenice koje idu u prilog tvrdnjama da je trend trgovine ljudima na

471
 nacionalnom nivou u stalnom porastu. Trgovina ljudima na međunarodnom nivou takođe
može da bude na nekoliko nivoa. Tako trgovina ljudima na ovom nivou može da se odvija
na prekograničnom nivou (između susjednih zemalja), na međunarodnom regionalnom
nivou (na području više zemalja jednog regiona, npr. Jugoistočne Evrope) i na globalnom
nivou (interkontinentalnom nivou). Unutar ovog prostornog kriterijuma postoje i posebni
oblici prekogranične trgovine ljudima, a najčešći modaliteti su tzv. jednodnevna ili
vikend trgovina ljudima (uglavnom u svrhe seksualne eksploatacije) i sezonska (eng.
season trafficking) koja se vezuje za međunarodni „seks turizam“.
3) Prema biofiziološkim odlikama žrtve (pol i uzrast), manifestacija trgovine ljudima odnosi
se na trgovinu muškarcima, trgovinu ženama i trgovinu djecom (muškog i ženskog pola).
Ova klasifikacija se u zavisnosti od zakonskih određenja može dijeliti na podgrupe u
odnosu na uzrast, pa tako, na primjer, kada govorimo o djeci − žrtvama trgovine, možemo
da govorimo o bebama, djeci predškolskog uzrasta itd.
4) Prema liþnom odnosu i stavu žrtve prema položaju, kriminalističko-bezbjednosna praksa
razlikuje prisilnu od dobrovoljne trgovine ljudima. Naime, postoje slučajevi trgovine
ljudima u kojima je žrtva pristala da bude predmet kupoprodaje i eksploatacije u svrhe
prostitucije. Postoji saglasnost mnogih autora o tom da su takvi primjeri rijetki, međutim,
postoje i izvještaji policijskih agencija koji ukazuju na to da je moguća i tzv. dobrovoljna
trgovina ljudima. Suprotno dobrovoljnoj, kod prisilne trgovine ljudima imamo odsustvo
saglasnosti žrtve da bude predmet trgovine i eksploatacije, tj. upotrijebljeni su različiti
oblici prisile i prinude.
5) Prema vidu eksploatacije kojom je žrtva izložena, postoji najveća različitost u
manifestnim oblicima i vidovima. U literaturi najčešće nalazimo sljedeće oblike, tj.
trgovinu ljudima u najčešće sljedeće svrhe: seksualna eksploatacija (seksualno ropstvo),
radna eksploatacija, ilegalno usvojenje, prinudni brak, prinudno vršenje kriminalnih
radnji, oduzimanje ljudskih organa ili dijelova tijela, prinudno učešće u oružanim
sukobima itd.

Proces realizacije trgovine ljudima – modus operandi

Proces realizacije trgovine ljudima je kompleksan i višedimenzionalan, stoga spoznaje

o elementima i načinu izvođenja svakako mogu da doprinesu njihovom suzbijanju i
prevenciji. Iako razumijevanje i poznavanje i ovog fenomenološkog aspekta ima najviše
značaja u oblasti kriminološko-bezbijednosne nauke, sa aspekta socijalnog rada značajno je
poznavati modus operandi organizovanih oblika trgovine ljudima kako bismo bili u
mogućnosti da što bolje razumijemo iskustva kroz koja su prošle žrtve trgovine ljudima –
klijenti socijalnog rada.
Načelno govoreći, Mijalković (2009: 98−150) navodi da se trgovina ljudima i
krijumčarenje migranata odvijaju kroz četiri faze: fazu „porijekla“, fazu „tranzita“, fazu
„destinacije“ i fazu „eliminacije“.
Faza porijekla je prva faza trgovine ljudima i karakterišu je organizovane grupe sa
adekvatnom strukturom, planom i regrutovanjem žrtava.
Faza tranzita predstavalja drugu fazu, koja počinje u zemlji porijekla i podrazumijeva
transport žrtve do određene destinacije. Dakle, faza tranzita se odvija u tzv. zemljama
porijekla, tranzita i/ili destinacije. Na globalnom međunarodnom planu identifikovano je
nekoliko pravaca koji se najčešće koriste za transport žrtava u međunarodnoj trgovini ljudima
(istoþnomediteranska ruta, sjevernoafriþka ruta, balkanska ruta, sjevernoafriþko-atlanska
priobalna ruta, centralnoevropska, istoþnoevropska ruta i baltiþka ruta). Bosna i
Hercegovina, kao i zemlje neposrednog okruženja (Srbija, Crna Gora, Hrvatska) pripadaju

472
tzv. balkanskoj ruti(mapa 1. i mapa 2, preuzeto iz Izvještaja BiH državnog koordinatora za
borbu protiv trgovine ljudima i ilegalne migracije, 2004).

Mapa 1. Glavne rute trgovaca

ljudima Mapa 2. Najčešće lokacije
trgovanja ljudima u BiH

Regioni, ili tzv. „usputne stanice“ su Balkan (sa Sarajevom i Beogradom kao
regionalnim centrima) i sjeverna Afrika, Rusija i Istočna Evropa (EUROPOL, 2007, u:
Mijalković, 2009: 117).
Faza destinacije je treća faza i odvija se u zemljama destinacije žrtava trgovine
ljudima. U ovoj fazi se zasniva ropski odnos sa žrtvama koje bivaju eksploatisane na različite
načine. Ovu fazu karakteriše izuzetna kontrola i održavanje žrtava trgovine ljudima u
pokornosti. Mijalković (2009: 119) daje jednu preglednu klasifikaciju metoda kontrole koje
se koriste kako bi se održala pokornost žrtve. Najosnovnija podjela metoda kontrole odnosi se
na metode fiziþke kontrole i metode psihiþke manipulacije žrtvom. Manifestni oblici metoda
fiziþke kontrole ogledaju se kroz: uspostavljanje dužničkog ropstva, ograničenost kretanja,
stalni nadzor, oduzimanje putne isprave i drugih identifikacionih dokumenata. S druge strane,
istovremeno se primjenjuju i metode psihičke manipulacije žrtvom, a najznačajnije su: stalno
fizičko zlostavljanje (prebijanje, silovanje i sl.), korišćenje psihoaktivnih supstanci,
deprivacija zadovoljenja osnovnih fizioloških potreba, prinuda prema žrtvi (u vidu prijetnji),
„javno“ ubistvo neposlušnih, stvaranje svijesti o bezizlaznosti iz situacije, kao i druge
posebne metode (neuobičajene i/ili nesvakidašnje kao npr. prijetnja „crnom magijom“ ili
„vudu ritualima“). U fazi destinacije odvija se i eksploatacija, a najdominantniji vidovi
eksploatacije žrtava trgovine ljudima su: prodaja žrtava drugim ljudima (tzv. preprodaja
ljudi), radna eksploatacija, seksualna eksploatacija, ilegalno usvojenje djece, prinudno
sklapanje braka, trgovina ljudskim organima i dijelovima tijela i dr.
Faza eliminacije podrazumijeva prestanak eksploatacije žrtve trgovine ljudima,
odnosno otkrivanjem ilegalnog statusa. Prestanak eksploatacije je najčešće posljedica
bioloških promjena u organizmu žrtve tako da „gube kvalitet“ te bivaju eliminisane, tj.
uklanjaju se s položaja u kome su do tada bile. S druge strane, dešava se da žrtve uspiju da
pobjegnu, ili budu oslobođene. Dešava se, isto tako, da žrtve umru tokom eksploatacije. U
ovakvim situacijama započinje se novi proces regrutovanja žrtava. Pored navedenih,

473
eliminacija žrtve može da bude i: bjekstvom, otkupom („samootkupom“), puštanjem na
slobodu (iz tzv. „humanih“ razloga), prijavljivanjem nepotrebne i nekorisne žrtve
bezbjednosnim službama, oslobađanjem od strane bezbjednosnih službi (najčešće tokom
racija koje sprovode specijalizovane policijske snage), samoubistvom, ubistvom i dr.

Specifiþnosti fenomena trgovine ljudima u Bosni i Hercegovini u odnosu na

zemlje okruženja

Analizirajući relevantne sadržaje koji se odnose na praćenje fenomena trgovine

ljudima u BiH, uviđamo da je nemoguće tačno i precizno odrediti kada su registrovani prvi
slučajevi u BiH. U prilog navedenom ide i činjenica na koju su ukazivale mnoge
međunarodne organizacije koje su u periodu od završetka rata, pa sve do osnivanja
Kancelarije državnog koordinatora za borbu protiv trgovine ljudima i ilegalne migracije, a
odnosi se na neophodnost jačanja državnih i društvenih kapaciteta u borbi protiv trgovine
ljudima. Dakle, možemo reći da jedan duži vremenski period (oko 10 godina), nije postojala
društvena svijest o trgovini ljudima kao obliku kriminala, te posljedicama po ljude/žrtve,
njihove porodice i društvo u cjelini.
Neka istraživanja (Istraživanja provedena od strane UNICEF-a i Savethe Children
Norway u 2003. godini i Barbara Limanowska, Trafficking in human beingsin South Eastern
Europe, UNICEF/UNOHCHR/OSCOIDHR) pokazala su da su najvažniji uzroci zbog kojih
se osobe nađu u lancu trgovine ljudima u BIH sljedeći: opšte siromaštvo, nizak socio-
ekonomski status, nasilje u porodici, uticaj vršnjačkih grupa i neinformisanost.
Nevladine organizacije u Bosni i Hercegovini su bile prve koje su prepoznale problem
trgovine ljudima i pružile prve neophodne oblike pomoći i podrške žrtvama trgovine. Tokom
1999.godine, nevladine organizacije ŽENA BiH iz Mostara i LARA iz Bijeljine sprovele su
prva istraživanja (podržana od strane United Nations Voluntary Trust Fundfor Contemporary
Formsof Slavery), koja su pokazala da je problem trgovine ženama veoma rasprostranjen u
BiH. Ove korake možemo smatrati prvim u nizu koji su uslijedili u oblasti borbe protiv
trgovine ljudima u BiH. U periodu od 1999. do 2004. godine, prema Izvještaju IOM (2005), u
BiH je identifikovano 775 žrtava trgovine ljudima, od kojih su 762 strane državljanke i 13
državljanke BiH.
Nešto pouzdanije podatke u vezi sa brojem identifikovanih potencijalnih žrtava
trgovine ljudima u BiH, koji se prikupljaju od strane BiH institucija (Ministarstvo sigurnosti
BiH, a na osnovu izvještaja koji dolaze od mnogobojnih aktera u borbi protiv trgovine
ljudima), imamo tek od 2005. godine, jer su se zvanično počele odvojeno evidentirati žrtve −
BiH državljani od žrtava − stranih državljana. Sljedeći korak bio je unaprijediti baze
podataka, tj. uspostaviti upravljanje informacijama. U saradnji sa Međunarodnim centrom za
razvoj migracionih politika (ICMPD), od 2008. godine počela je realizacija projekta koji je
osmišljen u cilju usklađivanja i unapređenja kvaliteta i pouzdanosti podataka o trgovanju
ljudima u deset zemalja Jugoistočne Evrope. U tu svrhu podržan je razvoj dvije zasebne baze
podataka. Prva baza podataka odnosi se na žrtve trgovine i sadrži podatke o trgovanim
osobama i informacije koje mogu biti korisne u preventivnim aktivnostima, te aktivnosti
zaštite i pomoći koja se pruža žrtvama trgovine,kako stranim tako i domaćim državljanima.
Ova baza je uspostavljena u Ministarstvu za ljudska prava i izbjeglice.Druga baza podataka
odnosi se na trgovce ljudima, odnosno čine je podaci u vezi sa kaznenim gonjenjem i sadrži
sve informacije o počiniteljima kaznenih djela i prati sve poduzete pravne radnje i sudski
postupak, a uspostavljena je u Državnoj agenciji za istrage i zaštitu (SIPA).Kao nastavak
aktivnosti koje su vezane za formiranje baza podataka pristupilo se izradi jedinstvenih
obrazaca za prikupljanje podataka o žrtvama trgovine ljudima, a takođe i obrazaca za
prikupljanje informacija i podataka o trgovcima.

474
 Tako fenomenologiju trgovine ljudima u BiH posmatramo u dva vremenska perioda,
do 2005. godine i od 2006. do 2010. godine. U tabeli br. 1, koja je predstavljena radi lakše
preglednosti podataka, sadržani su dostupni zvanični podaci dobijeni od državnog
koordinatora za borbu protiv trgovine ljudima BiH.

Tabela br. 1.
B
IH 999. 000. 001. 002. 003. 004. 005. 006. 007. 008. 009. 010.
St
rani drž. 4 00 14 83 3 0 4 0 1 1
Bi
H drž. 2 1 0 1 8 1
U
KUPNO 4 00 14 83 3 0 6 1 1 3 9 5

Na osnovu podataka koje vidimo u tabeli, te analiziranih godišnjih izvještaja državnog

koordinatora, uviđamo dasu tokom 2005. godine nevladin eorganizacije koje vode skloništa
za žrtve pružile privremeni smještaj, pomoć i zaštitu za 66 potencijalnih žrtava trgovine
ljudima (44 strana državljanina i 22 državljana BIH). Zemlje porijekla stranih državljana bile
su: iz Srbije, Crne Gore, Moldavije, Rumunije, Ukrajine, Rusije, Makedonije, Kine,
Bjelorusije i Hrvatske. Trinaest žrtava (20%) su bile maloljetne osobe. U poređenju sa
prethodnim godinama, posebno sa 2002, kada je 225 žrtava bilo smješteno u skloništa,
prisutan je trend smanjivanja broja stranih žrtava, dok se broj domaćih žrtava trgovine
povećao (Izvještaj Mreže ARIADNE, 2005: 21−37, Izvještaj državnog koordinatora BiH,
2006). Dakle, do 2005. godine, fenomenologija trgovine ljudima u BiH specifična je po tome
što su većina žrtava bili strani državljani, uglavnom iz zemalja uže i šire regije.
Izvještaj državnog koordinatora o stanju trgovine ljudima u BiH iz 2006. godine
navodi da je BiH uglavnom zemlja tranzita i destinacije žrtava koje dolaze najčešće iz
zemalja Istočne Evrope, međutim, po prvi put se ukazuje i na činjenicu da je primjetna pojava
trenda trgovine ženama i djevojkama na lokalnom nivou, uglavnom u cilju seksualne
eksploataije u drugim dijelovima zemlje. Dok je broj identifikovanih stranih žrtava u stalnom
opadanju, broj državljanki BiH koje su identifikovane kao žrtve trgovine ljudima unutar
granica BiH je u stalnom porastu.
Prema pomenutom izvještaju, u toku 2006. godine identifikovana je 71 žrtva trgovine
ljudima: 31 iz Bosne i Hercegovine, 22 iz Srbije i Crne Gore, šest iz Moldavije, četiri iz
Ukrajine, tri iz Hrvatske, dvije iz Bugarske i po jedna osoba iz Švicarske, Rusije i Rumunije,
kao što je vidljivo iz sljedećeg grafikona. Samo jedna žrtva je muška osoba, i to maloljetnik
iz Srbije i Crne Gore.
Isti izvještaj upozorava na alarmantnu činjenicu da su od ukupnog broja
identifikovanih žrtava trgovine ljudima u BiH 30% djeca (osobe mlađe od 18 godina).
Povećanjem broja domaćih žrtava, agencije za sprovođenje zakona su došle u situaciju da se
suoče sa novim izazovima na polju identifikacije i istraživanja krivičnih djela vezanih za
trgovinu ljudima. Naime, radi se o tome da se promjenom modus operandija trgovina ljudima
u BiH počela odvijati na mnogo prikriveniji način (u odnosu na prethodne godine, kada su
žrtve eksploatisane na mnogo otvoreniji način, u noćnim barovima i sličnim objektima), na
privatnim i tajnim lokacijama.
Izvještaj iz 2006. godine ukazuje na još jedan noviji trend trgovine ljudima u BiH.
Naime, registrovani su i sporadični slučajevi trgovine ljudima u svrhe prisilnog rada,
organizovanog prosjačenja i ugovorenih brakova. Problem prosjačenja inače nije bio tretiran
od strane društva kao sociopatološka pojava, prije svega zbog odnosa prema prosjačenju kao

475
nuspojavi akutnog stanja siromaštva u zemlji. Tako se povećava broj djece koja rade na
ulicama, što je i posljedica neefikasnog mehanizma zaštite od strane nadležnih institucija, te
sveukupnog društveno-političkog stanja u BiH, a porast potencijalnih žrtava – djece u svrhe
radne eksploatacije posebno se odnosi na romsku populaciju.
Tokom 2007. godine, nevladine organizacije koje pružaju podršku i zaštitu žrtvama
trgovine ljudima asistirale su više od 50 osoba. U tom broju nalazile su se žrtve trgovine
ljudima koje su identifikovane ranijih godina, kao i osobe identifikovane tokom 2007.
godine. Analizom prikupljenih podataka od nevladinih organizacija, policije i tužiteljstava,
utvrđeno je da je tokom 2007. godine identifikovana 41 osoba kao žrtva trgovine
ljudima/navođenja na prostituciju. Od ovog broja, 24 osobe su prihvatile smještaj i pomoć
sigurnih kuća. U Izvještaju državnog koordinatora iz 2007. godine navodi se da su, od
ukupnog broja novo-identifikovanih žrtava, 73%bili državljani Bosne i Hercegovine.
Posebno je zabrinjavajuća činjenica da su, od ukupnog broja žrtava identifikovanih u 2007.
godini, 18 (44%) bili maloljetne osoba (djeca), i sve su bile državljanke BiH. Omjer između
domaćih i stranih žrtava trgovine ljudima za 2007. godinu iznosio je 27% stranih državljana i
73% državljana BiH.
Tokom 2008. godine utvrđeno je da je na području Bosne i Hercegovine ukupno
identifikovano 59 osoba−potencijalnih žrtava trgovine ljudima/navođenja na prostituciju. U
drugim zemljama, identifikovane su tri žrtve trgovine ljudima –državljani Bosne i
Hercegovine, koji su vraćeni u BiH. Od ukupnog broja identifikovanih potencijalnih žrtava,
utvrđeno je da je 26 punoljetnih osoba bilo eksploatisano,odnosno uključeno u organizovano
posredovanje u prostituciji.Od ukupnog broja, od 33 identifikovane žrtve, 28 su maloljetne, a
pet je punoljetnih osoba. Zabrinjavajući je i podatak da je samo 15 osoba prihvatilo smještaj i
pomoć sigurnih kuća. Kao što je vidljivo iz sljedećeg grafikona, od ukupnog broja
novoidentifikovanih žrtava, 94% su državljani Bosne i Hercegovine. Posebno je
zabrinjavajuća činjenica da su od ukupnog broja žrtava identifikovanih tokom 2007. godine,
njih 28 maloljetne osobe(85%), a sve su državljanke BiH. U poređenju sa prethodnim
godinama, primjetan i evidentan je nastavak trenda postepenog opadanja ukupnog broja
identifikovanih žrtava, a istovremeno se nastavlja trend smanjivanja broja identifikovanih
stranih žrtava trgovine, dok je broj identifikovanih državljana BiH na istom nivou u
posljednje tri godine. Omjer između domaćih i stranih žrtava trgovine ljudima identifikovanih
u periodu od 1999. do 2009. godine prikazan je u sljedećim grafikonima (preuzeti iz
Izvještaja državnog koordinatora za borbu protiv trgovine ljudima, 2010):

Grafikon br. 1.
Ukupan broj identifikovanih žrtava trgovine ljudima u BiH u periodu od 1999. do 2009.
300
250
200
150
100
50
0
1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009

Grafikon br. 2.
Broj identifikovanih žrtava trgovine í stranih državljana u periodu od 1999. do 2009.

476
 300
250
200
150
100
50
0
1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009

Grafikon br. 3.
Broj identifikovanih domaüih žrtava trgovine ljudima u BiH u periodu od 1999. do 2009.
70
60
50
40
30
20
10
0
1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009

Izvještaj BiH državnog koordinatora (2009) o stanju u oblasti trgovine ljudima, u

dijelu „Opšti pregled situacije i statistički pokazatelji o stanju trgovine ljudima u BiH“, a na
osnovu podataka prikupljenih od strane tužilaštava, službi za sprovođenje zakona i nevladinih
organizacija, navodi da je tokom 2009. godine identifikovano 69 potencijalnih žrtava
trgovine ljudima, od čega su 64 bile ženskog, a pet muškog roda. Zabrinjavajuća je činjenica
da su od pomenutog broja potencijalnih žrtava trgovine, 23 osobe bili maloljetnici, kao i
činjenica da su najveći procenat (84%) činile žrtve − BiH državljani, tj. 58 osoba, od čega su
22 žrtve maloljetne osobe, a 33 punoljetne. Ovaj podatak ide u prilog činjenici da je broj
domaćih žrtava trgovine ljudima u BiH u stalnom porastu, što znači da BiH može da se
okarakteriše, u odnosu na državljane BiH, kao zemlja porijekla i, istovremeno, zemlja
destinacije. Dakle, u pitanju je tzv. „interna trgovina ljudima“. Što se tiče stranih žrtava, njih
11, one uglavnom dolaze iz zemalja regiona, prije svega Srbije (šest osoba), Hrvatske (dvije),
te po jedna osoba iz Rumunije, Bugarske i Moldavije.
Analizirajući dostupnu literaturu u kojoj se spominje način na koji se vrbuju
potencijalne domaće žrtve trgovine, a na osnovu podataka kojima raspolažu Ministarstvo
sigurnosti BiH i Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice BiH (koji su u kontaktu sa
centrima za socijalni rad i drugim institucijama), te matičnim uredima, primjećuje se da se u
većini registrovanih slučajeva trgovine ljudima, kada su maloljetnice u pitanju, žrtve vrbuju
iz porodica sa jednim roditeljem (pretežno majkom) – koje su registrovane kao porodice u
stanju socijalne potrebe, ili su na neki drugi način socijalno ranjive (maloljetne ili punoljetne
osobe koje dolaze iz siromašnih porodica ili su iz kategorije osoba sa invaliditetom, ili osoba
sa posebnim potrebama – vrlo često osobe sa blažim oblikom mentalne retardacije).
Pomenuti Izvještaj BiH o stanju u oblasti trgovine ljudima, iz 2009. godine, ukazuje na stalnu
prisutnost vrbovanja potencijalnih žrtava koje su već ušle u svijet zloupotrebe droga i
alkohola, dakle, iz svijeta socijalne patologije. Modus operandi se odvija tako što vrbovanje
počinje kroz lanac prostitucije, navikavanja potencijalnih žrtava na uzimanje alkohola i
droga, te rano stupanje u seksualne odnose, a onda, nakon izvjesnog vremena, potencijalne
žrtve postaju predmet ucjenjivanja od strane „partnera“. Pored pomenutog načina, Izvještaj
ukazuje i na povećan broj žrtava − djece koja, prema zakonskim odrednicama pripadaju
kategoriji „vaspitno zapuštene i zanemarene djece“. Statistike pokazuju da je tokom 2009. i

477
2010. godine najveći broj žrtava trgovine regrutovan upravo iz ove kategorije, što nas navodi
na razmišljanja o doprinosu i adekvatnoj brizi društva i nadležnih institucija, te mjerama
zaštite za djecu iz pomenute kategorije.
Prema prikupljenim podacima od strane tužilaštava, službi za sprovođenje zakona,
centara za socijalni rad, te nevladinih organizacija, a koji su potrebni za sačinjavanje
godišnjeg izvještaja o stanju trgovine ljudima u Bosni i Hercegovini, utvrđeno je da je u toku
2010. godine identifikovano ukupno 25 potencijalnih žrtava trgovine ljudima/navođenja na
prostituciju/trgovine ljudima u svrhu prosjačenja, od čega su 21 žrtva državljani BiH.
Zabrinjavajuća činjenica je da se trend povećanja trgovine djecom nastavlja, te od ukupnog
broja identifikovanih, 20 žrtava su maloljetne osobe. Interesantan je i podatak da su, od 25
potencijalnih žrtava trgovine ljudima, 21 ženske osobe (od kojih su sedam trgovane u svrhe
seksualnog iskorištavanja, a 14 u svrhe prosjačenja), te četiri muškarca (od kojih su tri
trgovana u svrhe prosjačenja i jedan muškarac u svrhe seksualnog iskorištavanja).
Posmatrajući fenomenološke karakteristike trgovine ljudima u BiH sa aspekta
socijalnog rada, posebno značajan je trend rasta broja djece koja su trgovana (BiH
državljana). Podaci koji su predstavljeni i prikazani (grafikon br. 4) pokazuju kako se trend
trgovine djecom u BiH održava u posljednjih pet godina.

Grafikon br. 4.
Struktura žrtava trgovine ljudima u BiH prema dobi
za period od 2005. do 2010.godine

60

50

40

odrasli
30
djeca

20

10

0
1 2 3 4 5 6
2005 – 2010. godine

Etiološki razlozi mogu biti mnogobrojni, međutim, u kontekstu razvoja mehanizama

društvene reakcije u BiH, moguća tumačenja u vezi sa ovom spoznajom mogu biti:
ƒ posljedica efikasnijeg rada agencija koje sprovode zakone, te ostalih bezbjednosnih
institucija i/ili unaprijeđena međusektorska saradnja BiH aktera posljednjih godina;
ƒ posljedica sveukupno većeg nivoa javne svijesti i neprihvatanja ovog oblika socijalne
patologije, što može da dovede do efikasnijeg otkrivanja potencijalnih žrtava
trgovine; ili
ƒ zaista postoji porast trgovine djecom u BiH, kao posljedica svih etioloških faktora (o
čemu će biti više riječi u narednom dijelu rada), te je potrebno više aktivirati
društvene sisteme socijalne zaštite djece u BiH.
Iz izloženog možemo zaključiti da Bosna i Hercegovina nije samo tranzitna zemlja
trgovine ljudima, već posljednjih godina postaje i zemlja porijekla.Istražili smo kakve su
fenomenološke karakteristike trgovine ljudima u zemljama okruženja i koje su sličnosti i
razlike u odnosu na BiH. Rezultate istraživanja predstavljamo kroz rezultate analize
fenomena trgovine ljudima u Srbiji, Hrvatskoj i Crnoj Gori, kao neposrednim zemljama
okruženja.

478
 Analiza fenomena trgovine ljudima u Srbiji
Analiziranje i posmatranje fenomena trgovine ljudima u Srbiji je specifično i teško jer
je tokom praćenog perioda bilo dosta promjena u društveno-političkom životu ove zemlje. Do
perioda odvajanja Crne Gore (2006.godine), raspoloživi podaci se odnose na državnu
zajednicu Srbije i CrneGore, stoga ćemo u jednom dijelu posmatranog perioda morati i
fenomenološke podatke analizirati uzimajući u obzir ovu specifičnost. Osim toga, kao i u
drugim zemljama okruženja, i u Srbiji, postojeći podaci o trgovini ljudima (do 2006. godine)
odnose se isključivo na žene− žrtve trgovine, dok su podaci o djeci i muškarcima kao žrtvama
rijetki i nedovoljni za donošenje bilo kakvog opšteg zaključka. Postoji saglasnos tmogih
autora da je Srbija prevashodno zemlja tranzita i porijekla, ali i privremene destinacije, u
zavisnosti od roda i dobi žrtve. U tabeli br. 2. prikazani su dostupni podaci o ukupnom broju
žrtava trgovine ljudima u Srbiji, koji se odnose na period od 2002. godine, tj. od vremena od
kada postoje zvanične evidencije (izvor: Mijalković, 2009: 166, za period od 2002. do 2007.
godine).

Tabela br. 2.
SRBIJA 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008. 2009. 2010.
Žrtve í strani drž. 60 43 27 21 16 12
Žrtve í drž. Srbije 16 23 46 48
UKUPNO ŽRTAVA 60 43 43 44 62 60 55 127 94*
* Ovi podaci se odnose na broj identifikovanih žrtava trgovine do oktobra 2010. godine.

Prema već pomenutom izvještaju Mreže ARIADNE (2005: 161−177), za žene − žrtve
trgovine Srbija je tranzitna, ali i zemlja porijekla i provremene/ili stalne destinacije, dok je za
muškarce uglavnom zemlja tranzita. Noviji trendovi ukazuju na sve veći broj žena kojima je
trgovano unutar granica Srbije. Ipak, većina žrtava su strane državljanke, i to iz Rumunije,
Rusije, Ukrajine i Moldavije.Na osnovu rezultata istraživanja Viktimološkog društva
Srbije,kineski državljani i,naročito,muškarci iz istočnoevropskih zemalja, učestvuju u
ilegalnom radu, pa je i mogućnost da budu žrtve trgovine ljudima povećana (iako nema
dovoljno raspoloživih podataka). Kada su djeca − žrtve trgovine u pitanju, Srbija je
prvenstveno zemlja porijekla (posebno kada su romska djeca u pitanju), ali i zemlja tranzita i
privremene destinacije kada su maloljetne djevojčice u pitanju (najčešće za svrhe seksualne
eksploatacije). Trend interne trgovine djecom u Srbiji najčešće ide iz manjih gradova, a
destinacije su Beograd, Novi Pazar i Niš. Na osnovu podataka NVOASTRA (2005), 70%
žrtava trgovine ljudima su osobe srpske nacionalnosti; od toga su 44% maloljetne osobe.
Prema podacima iz izvještaja State Departmenta (2008), Agencija za koordinaciju
zaštite žrtava trgovine ljudima izvijestila je da je 2007. identifikovano 60 žrtava, uključujući
26 maloljetnika, od kojih su 48 državljani Srbije. Prema Izvještaju NVO ASTRA (2010)
tokom 2009. godine, policijaje pružaocima usluga (nevladinim organizacijama) uputila 112
(odukupno 127) žrtava trgovine ljudima koje je identifikovala Služba za koordinaciju zaštite
žrtava trgovine ljudima. Od ukupnog broja identifikovanih žrtava, samo 30 je smješteno i dva
skloništa.Prema državnim podacima, 17 od 26 djece− žrtava trgovine ljudima koja su
identifikovana tokom 2009. godine je smješteno u domovima ili u zavodu za vaspitanje djece
i omladine. Ostala djeca su smještana u skloništa za žrtve porodičnog nasilja, skloništa za
žrtve trgovine ljudima ili u hraniteljske porodice.
Interesantno je navesti i podatke iz dvogodišnjeg izvještaja NVO ASTRA koja je
otvorila SOS telefonsku liniju 2002. godine, a od tada pa do 2007. godine primila je ukupno
7.373 poziva od 2.158 klijenata (uglavnom žena i djece), od kojih je 260 identifikovano kao
žrtve trgovine ljudima. Ako pogledamo zvanične podatke iz tog perioda, uviđamo da je

479
ukupno identifikovanih 312 žrtava trgovine, a putem SOS telefonske linije gotovo 83% od
ukupnog broja identifikovanih. Međutim, ostaje nejasno da li su sve identifikovane žrtve
„prošle“ kroz sistem statističkog registrovanja kao žrtve trgovine ljudima u nadležnim
institucijama. Ova činjenica otežava istraživanje i analizu jer dovodi do mnogih nedoumica,
stoga je vrlo nezahvalno i nepouzdano donositi generalne zaključke.
Posljednji izvještaji (Komisije Savjeta Evrope, 2010. godine, prema izvoru NVO
ASTRA) navode da je oktobra 2009. doavgusta 2010. godine, u Srbiji identifikovano 94 žrtve
trgovine ljudima, od kojih većinu čine žene. Ovim žrtvama, uglavnom srpskog porijekla,
trgovalo se u svrhe seksualne eksploatacije, prosjačenja, prinudnog braka i radne
eksploatacije. Trend povećanja domaćih žrtava trgovine ljudima je evidentan u posljednjih
par godina praćenja fenomena trgovine ljudima u Srbiji.
Analiza fenomena trgovine ljudima u Hrvatskoj
Hrvatska se uglavnom opisuje kao zemlja tranzita, dok, prema nekim izvještajima,
žene koje su najčešće žrtve trgovine ljudima u Hrvatskoj, većinom dolaze iz Moldavije,
Ukrajine, Rumunije, Mađarske, Bugarske,BiHiSlovačke, teodlazeuzemljeZapadneEvrope
(Doležal, 2007). Međutim, prema Izvještaju State Departmenta iz 2004, Hrvatska sve više
postaje zemlja odredišta za žene iz BiH kojima je sezonski trgovano u svrhu seksualne
eksploatacije u primorskim turističkim gradovima. Zvanični izvještaji Ministarstva
unutrašnjih poslova Republike Hrvatske odnose se na period od 2002. godine (tabela br. 3),
dok podatke iz ranijih godina ne možemo smatrati pouzdanim, niti zvaničnim, ali postoje
određeni izvještaji koji ukazuju na postojanje i trendove fenomena trgovine ljudima u ovoj
zemlji. Iako se ti izvještaji slažu u generalnim opisima fenomenologije, postoje određena
neslaganja u ukupnom broju identifikovanih žrtava trgovine za posmatrani period.

Tabela br. 3.
2
HRVATSKA 001. 002. 003. 004. 005. 006. 007. 008. 009.
1
Žrtve í strani drž. 98 4 3
Žrtve í drž. 1
Hrvatske 0
2
UKUPNO ŽRTAVA 08* 9 6 5

Tako, prema Bjelici (2001),Hrvatska treba da se posmatra kao zemlja tranzita,

destinacije i porijekla, jer samo u 2002. godini, 198 stranih državljanki deportovano je iz
Hrvatske u zemlje porijekla, dok je desetak hrvatskih državljanki pronađeno u Španiji,
Švicarskoj i Italiji.U razdoblju od 1998. do 2000. godine, državne institucije Republike
Hrvatske priznale su samo 22 slučaja trgovanja ljudima, što je impliciralo da Hrvatska nema
problema sa ovim fenomenom, te da je samo tranzitna zemlja na putu prema Zapadu
(Gaković-Mrzljak, 2003, u Doležal, 2007). Prema drugim podacima (Miljuš, 2003) i
podacima iz nekih istraživanja iz 2003. godine, u Hrvatskoj je zabilježeno 13 žrtava
trgovanja ljudima.
I danas se Hrvatska prevenstveno smatra zemljom tranzita, iako sve više podataka i
zvaničnih izvještaja (godišnji izvještaji o borbi protiv trgovine ljudima u Hrvatskoj koji se
zasnivaju na službenim statistikama) pokazuju da postoje i novi trendovi, tj. da Hrvatska
postaje i zemlja odredišta. U izvještaju Mreže ARIADNE, koji čine 12 članica − nevladinih
organizacija protiv trgovine ljudima u Južnoj i Jugoistočnoj Evropi (2005: 55−73), u
razdoblju od jula 2002. do kraja 2005. godine, od 41 žrtveidentifikovane uHrvatskoj (34
punoljetneisedammaloljetnihosoba), 29 subilistranidržavljani, doksunjih 12 bili državljani
Hrvatske (od čega su 10% činili muškarci, a 90% žene), štosvakako ide u prilog drugim

480
tvrdnjama, tj. tvrdnjama da jeHrvatskaizemljaporijekla žrtavatrgovine. Neki drugi nalazi
ukazuju i na trend povećanja žrtava kojima je interno trgovano. Najveći procenat žrtava, za
ovaj period (do kraja 2005. godine), predstavljaju žrtve trgovine u svrhe seksualnog
iskorištavanja (49%), dok je 12% žrtava radno eksploatisano.
Isti izvještaj, na osnovu ključnih nalaza i praktičnih dokaza koje je prikupila
Međunarodna organizacija za migracije (IOM) Zagreb, navodi se nekoliko fenomenoloških
napomena koje se odnose na Hrvatsku:„obrasci trgovanja ljudima uključuju ‘rotacijsko’
trgovanje, odnosno trgovanje ženama u Bosnu i Hercegovinu (BiH) i Hrvatsku i iz njih,
gotovo sigurno kao način da bi se izbjeglo otkrivanje od strane policije, ali i kao program
‘nabave’ kojeg je cilj zadovoljiti periodičnu ‘potražnju’; trgovanje ljudima prerasta u
sezonski posao koji slijedi kretanja međunarodnoga seksualnog turizma; žene koje su žrtve
trgovanja ljudima sve češće postaju objekt seksualnog iskorištavanja u stanovima pod
nadzorom ‘svodnika’ ili tzv. ‘dečka’; sve veći broj mladih žena dolazi u Hrvatsku s
turističkim vizama dobivenim preko agencija koje im nude ‘pomoć’ pri sklapanju braka u
Hrvatskoj; usljed nedostatka domaćih plesačica, vlasnici noćnih klubova dovode ih uglavnom
iz istočnoeuropskih zemalja; tijekom posljednjih nekoliko godina broj radnih dozvola izdanih
stranim radnicima koji dolaze raditi i živjeti u Hrvatsku bilježi dramatičan porast; raste broj
maloljetnika bez pratnje koji su potencijalne žrtvei/ili žrtve trgovanja ljudima“.
Jedan od novijih modaliteta iskorištavanja, koje je utvrdilo Ministarstvo unutrašnjih
poslova Hrvatske (http://www.mup.hr), a odnosi se na period 2006−2007. godine, jeste
seksualna eksploatacija u cilju začeća i rođenja djeteta, dok se za period 2008. i 2009. godine
evidentno povećava bro jžrtava radne eksploatacije mlađih muškaraca. Ove žrtve su
uglavnom eksploatisane na seoskimi manjima i obrtima u vlasništvu počinitelja i sl. Analiza
koja se odnosi na cijeli period registrovanja trgovine ljudima u Hrvatskoj ukazuje na to da je
ukupan omjer žrtava prema rodu 88% ženai 12% muškaraca koji su identifikovani od 2002.
do 2009. godine. Najčešći oblik eksploatacije žrtava (60%) odnosi se na seksualnu
eksploataciju, dok se na radnu eksploataciju,koja uključuje služenje,te prosjačenje i
džeparenje, odnosi oko 25%. U posmatranom periodu, a u odnosu na dob žrtava, 18%
idenfitikovanih žrtava su djeca.
Najnoviji podaci Nacionalnog odbora za suzbijanje trgovine ljudima, a na osnovu
izvještaja Ministarstva unutrašnjih poslova, u 2007, 2008. i 2009. godini bilježe poras tbroja
domaćih žrtava trgovine, a u gotovo svakom identifikovanom slučaju radilo se o radnom
iskorištavanju, a žrtve su bile muškarci. Gledano u postocima, gotovo25% muškaraca (od
ukupnog broja svih žrtava trgovine ljudima od 2007. do 2009. godine) postali su žrtve
trgovine ljudima u svrhu radnog iskorištavanja. Ovi novi trendovi zahtijevaju promjene i
adaptaciju mehanizama djelovanja, pružanja pomoći i podrške žrtvama trgovine ljudima, što
postaje novi izazov za svako društvo.
Analiza fenomena trgovine ljudima u Crnoj Gori
Zvanični izvještaji nadležnih institucija i međunarodnih organizacija upućuju na
određivanje CrneGore kao zemlje tranzita. Međutim,prema podacima nevladinih organizacija
koje se bave problemom trgovine ljudima, tj. obezbjeđivanjem skloništa, pomoći i podrške
žrtvama trgovine, Crna Gora je i zemlja porijekla i destinacije. Nažalost, nepostoje podaci o
crnogorskim državljanima žrtvama trgovine koji završavaju u lancu trgovine u inostranstvu.
Prema statistici NVO„Crnogorski ženski lobi”,najviše žena− žrtava trafikinga dolazi iz
Ukrajine, Rumunije, Albanije, Litvanije i Srbije. Međutim, nisu samo žene žrtve; četiri
muškarca iz Bangladeša i četvorica iz Ukrajine bili su žrtve trafikinga tokom 2004. i 2005.
godine, i to kao žrtve krijumčarenja i prinudnog rada. Sklonište ove NVO je zvanično
otvoreno 2004. godine, pa se od tog perioda može posmatrati i rad sa žrtvama trgovinel
judima u CrnojGori (organizovan na nacionalnom nivou). Naime, prema podacima ove NVO,
tokom 2004. godine, u skloništu je boravilo 10 osoba, tokom 2005. godine 28 osoba, i četiri

481
 osobe u 2006. godini.Uzevši u obzir to da sui u Crnoj Gori, kao i u ostalim zemljama
okruženja, Međunarodna organizacija za migracije (IOM) i OSCE prve organizacije koje su
se bavile problemom trgovine ljudima, te zaštitom žrtava, sklonište je i organizovano kao vid
saradnje vladinog i nevladinog sektora i blisko je povezano sa ministarstvimaunutrašnjih
poslova, pravde, zdravlja, rada i socijalnog staranja, obrazovanja, kao i sa IOM-om i OSCE-
om.
Stvarni broj žrtava trgovine ljudima je teško odrediti, međutim, kada je Crna Gora u
pitanju, nacionalna statistika nam ni ne daje tu mogućnost jer se uglavnom svodi na
neutemeljene procjene. Postojeće procjene za 2004−2005. godinu pokazuju da je interna
trgovina ljudima u porastu (prema izvoru: Austrian Development Agency). Prema drugom
izvoru (IOM/ Rebecca Surtees, 2005), broj žrtava koje su idenfitikovane u Crnoj Gori u
periodu od 2000. do 2007. je oko 60 žrtava stranih državljana i 32 domaće žrtve. Većina
žrtava su žene i djevojčice iz Srbije, BiH, Moldavije, Rumunije, Ukrajine i Rusije, u tranzitu
prema zapadnoevropskim zemljama (posebno prema Italiji). Prema istom izvještaju, broj
maloljetnih žrtava (koje su primile neki oblik asistencije) u stalnom je porastu, posebno
državljani Crne Gore (u periodu 2003−2004. godine, 70% identifikovanih žrtava su bila
djeca).
Za 2008. godinu, zvanični izvještaj Crne Gore upućen Savjetu Evrope navodi da su
vlasti aktivirale mehanizme za borbu protiv trgovine ljudima i da je tokom te godine
identifikovano samo tri osobe, od koje su dvije upućene u državno sklonište, uz napomenu da
je tokom iste godine 75 maloljetnih osoba privedeno od strane policije zbog prosjačenja, ali
da su procjene pokazale da se ne radi o trgovini djecom. Podaci za 2009. i 2010. godinu nisu
bili dostupni, te stoga ne možemo uzeti u obzir taj period.
Činjenica da su državni mehanizmi praćenja i borbe protiv trgovine ljudima izuzetno
značajni, pokazuje nam upravo primjer Crne Gore. Iako mnogi faktori utiču na razvoj svijesti
društva, neadekvatna zaštita žrtava trgovine ljudima utiče na posljedice ne samo po individuu
i porodicu, već i po cijelo društvo, pa i region.

Zakljuþak

Na kraju treba dodati da postoje i specifičnosti u osmišljavanju i razvoju mehanizama

borbe protiv trgovine ljudima između BiH i analiziranih zemalja okruženja. U prilog
navedenom ide i Izvještaj State Departmenta o trgovini ljudima (2010), koji prati napredak u
borbi protiv fenomena trgovine ljudima u 177 zemalja svijeta, od donošenja Zakona o zaštiti
žrtava trgovine ljudima (TVPA) 2000. godine. Prema pomenutom izvještaju, Bosna i
Hercegovina, Slovenija i Hrvatska su svrstane u prvu kategoriju zemalja koje ispunjavaju
minimalne standarde, dok su Srbija, Crna Gora, Kosovo, Makedonija i Albanija u drugoj
kategoriji, među zemljama koje ne ispunjavaju minimalne standarde TVPA. U drugoj
kategoriji su i članice EU − Rumunija, Bugarska, Mađarska, Slovačka, Grčka i druge. Isti
izvještaj citira procjene Međunarodne organizacije rada (ILO) da je u svijetu 2009. bilo oko
12,3 miliona žrtava trgovine ljudima.Među 13 zemalja koje su svrstane u treću, najnižu
kategoriju, kada je riječ o suzbijanju trgovine ljudima, nalaze se i Mianmar, DR Kongo,
Dominikanska Republika, Sudan, Eritreja, Mauritanija, Papua Nova Gvineja i Zimbabve.

LITERATURA

1. Bjelica, J. (2001): Trgovina ljudima na Balkanu. Priručnik za novinare, B92, Beograd.

2. Doležal, D. (2007): Prevencija trgovanja ljudima Zb. Pravni fakultet, Sveučilište Rijeka (1991) v. 28,
br. 2, 1399−1420.

482
3. Mijalković, S. (2009): Suprotstavljanje trgovini ljudima i krijumþarenju migranata, Službeni glasnik,
Beograd.
4. Miljuš, D., Soldo, R. (2004): Mušterije joj bili i maloljetnici. Večernji list, 10−11, 10. 11. 2004.
5. Surtees, R. (2005):Second annual report on victims of trafficking in South-Eastern Europe. Geneva:
IOM.
6. Surtees, R. (2008b) ‘Trafficked men as unwilling victims’, St. Antony’s International Review. 4(1):
16−36.
Izvještaji, studije, priruþnici i pravni izvori:
7. BiH Državni akcioni plan za borbu protiv trgovine ljudima 2005−2007. Sarajevo. Vijeće ministara
BiH.
8. BiH Državni akcioni plan za sprečavanje trgovine ljudima u Bosni i Hercegovini 2008−2012,
Sarajevo, Vijeće ministara BiH.
9. BiH Ministarstvo sigurnosti (2004) Pravilnik o zaštiti i boravku žrtava trgovine ljudima.
10. Council of Europe (2004) Kristina Hemon & Goran Klemencic, Economic crime Division Directorate
General, Programme against Corruption and Organized crime in South-Eastern Europe, Expert
opinion on the 2nd draft
11. EU [2007], Peer based Assessment Mission to Montenegro − Justice, Freedom and Security European
conference on preventing and combating human trafficking: Global challenges for the 21st century,
18–20 September, Brussels, Belgium.
12. INTERPOL [27-07-2007], People smuggling, http://www.interpol.int
13. IOM. (2005) Resource Book for Law Enforcement Officers on Good Practices in Combating Child
Trafficking. Vienna, Austria: IOM and the Austrian Ministry of the Interior.
14. Izveštaj o sprovođenju nacionalnog plana za suzbijanje trgovine ljudima za 2004, Ured za ljudska
prava Vlade Republike Hrvatske, Nacionalni odbor za suzbijanje trgovine ljudima, str. 55, 2005,
Zagreb.
15. Izvještaj o stanju u trgovini ljudima i ilegalnoj migraciji u Bosni i Hercegovini i Izvještaj o radu
državnog koordinatora za sprečavanje trgovine ljudima i ilegalne migracije za 2004. godinu. Sarajevo.
Vijeće ministara BiH.
16. Izvještaja o stanju trgovine ljudima i ilegalnoj migraciji i Izvještaj o radu Državnog koordinatora za
sprečavanje trgovine ljudima i ilegalne migracije za 2006. Sarajevo. Vijeće Ministara BiH.
17. Izvještaja o stanju trgovine ljudima i ilegalnoj migraciji i Izvještaj o radu Državnog koordinatora za
sprečavanje trgovine ljudima i ilegalne migracije za 2009. Sarajevo. Vijeće Ministara BiH.
18. Izvještaja o stanju trgovine ljudima i ilegalnoj migraciji i Izvještaj o radu Državnog koordinatora za
sprečavanje trgovine ljudima i ilegalne migracije za 2010. Sarajevo. Vijeće Ministara BiH.
19. Mreža ARIADNE (2007) Trgovina ljudima u jugoistoþnoj Evropi – problemi i moguünosti, Centar za
zaštitu ljudskih prava. Mostar: Martino.
20. OSCE/ODHIR (2004) National Referral Mechanisms: Joining Efforts to Protect the Rights of
Trafficked Persons, OSCE/ODHIR: Warsaw, Poland.
21. Save the Children and UNICEF (2004) Research on child trafficking in Bosnia and Herzegovina.
UNICEF BiH and Save the Children Norway.
22. UNICEF (2002) Limanovska, Barbara: Trafficking in Human Beings in Southeastern Europe-Current
Situation and Responces to Trafficking in Human Beings in Albania, Bosnia and Herzegovina,
Bulgaria, Croatia, The Federal Republic of Yugoslavia, The Former Yugoslav Republic of
Macedonia, Moldova, Romania, UNICEF/UNOHCHR/OSCE-ODHIR, Beograd.
23. UNMIBH (2002) Figures for Regional STOP Teams from the formation of STOP to the present, 25
July 2001 to 5 October 2002.
24. UNOHCHR (2003) Trafficking in Human Beings in Bosnia and Herzegovina, June 2003.
25. USAID [23-03-2005], Anti-trafficking Technical Assistance, Serbia and Montenegro Anti-trafficking
Assessment, February 28-March 12 2005
26. USAID Office of Women in Development (2005) The Rehabilitation of Victims of Trafficking in
Group Residential Facilities in Foreign Countries. Washington, DC: USAID.
27. Zakon o zaštiti svjedoka pod prijetnjom i ugroženih svjedoka („Službeni glasnik BiH“ broj 3/03).
28. Pravilnik o zaštiti stranaca žrtava trgovine ljudima („Službeni glasnik BiH“ broj 33/04).

483
Dr Velibor Laliü UDK 343.97:316.647.8 Pregledni rad

GLOBALIZACIJA I EKSPANZIJA ZLOýINA MRŽNJE

Apstrakt: U radu se analizira uticaj globalizacije na ekspanziju zloþina mržnje, tj.

mržnjom motivisanog nasilja prema identitetno razliþitim društvenim grupama. Sagledavaju
se posljedice strukturalnih promjena, posebno uticaj ekonomskog dispariteta, socijalne
diferencijacije i frustracije nezadovoljnih društvenih grupa na prirodu, rasprostranjenost i
posljedice zloþina mržnje. Proces globalizacije doveo je do porasta ekonomske, politiþke i
socijalne nesigurnosti, te krize nacionalnog i kulturnog identiteta. Ideologije i akti iz mržnje
þešüe se javljaju u periodima društvenih kriza nego u vrijeme relativnog društvenog mira.
Globalno doba je doba velikih društvenih promjena i iz tog razloga neophodno je sagledati
uticaj globalizacije na etiologiju i fenomenologiju zloþina mržnje u savremenom svijetu.
Kljuþne rijeþi: globalizacija, strukturalne promjene, zloþini mržnje, siromaštvo,
migracije

GLOBALISATION AND EXPANSION OF HATE CRIMES

Abstract: This paper analyses impacts of globalization on expansion of hate crimes,

i.e. hate motivated violence among social groups with different identity. It observes
consequences of structural changes, especially impact of economical gap, social
differentiation and frustration of dissatisfied social groups on nature, scope and
consequences of hate crimes. Globalization process increased economic, political, social
insecurity, and crisis of national and cultural identity. Ideologies and hate incidents occurs
more often in the periods of social crisis then in time of relative social peace. Global age is
the age of huge social changes; therefore it is necessary to observe impact of globalization
on etiology and phenomenology of hate crimes in contemporary world.
Keywords: globalization, structural changes, hates crimes, poverty, migrations

Uvod

Pod pojmom globalizacije obično se smatra stvaranje sve gušće međupovezanosti i

međuzavisnosti sve šireg kruga društava, što je rezultat tehnološko-informatičke revolucije,
globalne ekonomije, globalne kulture i transnacionalnih političkih režima. U ekonomskom
smislu globalizacija podrazumijeva potpunu privatizaciju i deregularizaciju i stvaranje
globalnog, jedinstvenog ekonomskog prostora.1
Širenje političkog, ekonomskog i kulturnog uticaja nije ništa novo u ljudskoj istoriji.
Razvoj trgovine, širenje velikih religija, civilizacija i carstava bili su arhaični oblici
povezivanja svjetova i ujedinjavanja čovječanstva, ali i širenja zločina mržnje. Zločinima
mržnje obično se smatraju nezakonita, nasilna, destruktivna ponašanja ili zastrašivanja gdje je
izvršilac motivisan mržnjom ili predrasudama prema društvenoj grupi kojoj žrtva pripada.
Zločini mržnje su posljedica antagonizama i konflikata različitih društvenih grupa koje
karakterišu drugačiji lični i društveni identiteti. U suštini zločina mržnje uglavnom se radi o
viktimizaciji osoba i grupa, posebno manjina, zbog njihovog rasnog, nacionalnog, etničkog,

Evropski defendologija centar Banja Luka. Korespondencija: mr Velibor Lalić, magistar sociologije i
doktorand na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu. E-mail: lalicvelibor@gmail.com
1
Pečujlić, Miroslav. Globalizacija – dva lika sveta. Valjevo: Gutenbergova galaksija, 2002.

485
vjerskog, seksualnog ili nekog drugog identiteta, orijentacije i opredjeljenja, a od strane
pripadnika većine.2
Mržnjom motivisano nasilje prema identitetno različitim društvenim grupama i
pojedincima takođe ima dugu genezu. Taj fenomen prisutan je u gotovo svim kulturama, kao
i u svim istorijskim periodima. Drugi i drugačiji, tjelesno ili kulturno, politički, etnički i
konfesionalno, uvijek su pobuđivali strah i mržnju.
Možemo postaviti pitanje da li postoji veza između globalizacije i zločina mržnje?
Uticaj globalnih strukturalnih promjena na zločine mržnje je evidentan. Globalne strukturalne
promjene bitno su uticale na prirodu, rasprostranjenost i posljedice ovog fenomena u
savremenom svijetu. Nezaposlenost, siromaštvo, migracije i brojni drugi problemi za
posljedicu imaju jačanje ksenofobije, ekstremizma, desničarskih pokreta i mržnjom
motivisanog nasilja. Riječ je o reakciji određenih dijelova društva na slabljenje moći
nacionalne države, rastuću ekonomsku i socijalnu nesigurnost i krizu nacionalnog i kulturnog
identiteta. Pristup ovom problemu izašao je iz nacionalnih okvira i predmet je interesovanja
međunarodnih i regionalnih organizacija, posebno Ujedinjenih nacija, Organizacije za
Evropsku bezbjednost i saradnju, Savjeta Evrope i drugih.

Globalne strukturalne promjene i novi bezbjednosni izazovi i prijetnje

Kao što je navedeno, globalizacija podrazumijeva umrežavanje velikog broja

lokalnih, regionalnih i transnacionalnih sistema, međusobno povezanih preko različitih oblika
komunikacije i djelovanja između pojedinaca i zajednica. Globalizacija obuhvata sve: od
političke, ekonomske, kulturne, vojne i ekološke sfere pa do globalizacije organizovanog
kriminala, vjerskog i političkog ekstremizma i terorizma. Sa druge strane, proces
globalizacije iznjedrio je veliki broj međunarodnih i regionalnih organizacija,
multinacionalnih kompanija i finansijskih institucija.3
Mada pojedini autori globalizaciju vide kao mogućnost prosperiteta čovječanstva u
cjelini, skeptici i kritičari odbacuju takvu mogućnost, naglašavajući njene negativne
posljedice.4
Sagledavajući ukupne društvene prilike u svijetu, možemo primijetiti da je drugo
gledište utemeljenije. Proces globalizacije sobom nosi brojne bezbjednosne izazove i prijetnje
sa kojima se suočavaju savremena društva. Smanjena uloga i moć nacionalnih država s jedne
strane, i rastući bezbjednosni problemi s druge, nužno zahtijevaju redefinisanje uloge
nacionalne države i pronalaženje efikasnih načina da se odgovori na probleme koje nosi
globalizacija. Globalne strukturalne promjene stvorile su veliki ekonomski disparitet,
socijalnu diferencijaciju i frustraciju nezadovoljnih društvenih grupa. Terorizam,
organizovani kriminal, posebno trgovina oružjem, drogom, ljudima, pranje novca, sajber
kriminal, korupcija, etnički i vjerski konflikti, porast ekstremističkih vjerskih i političkih
pokreta, političke nestabilnosti, prevrati i pobune – prateće su posljedice globalnih promjena.
Porast siromaštva i ilegalne migracije iz nerazvijenih u razvijene zemlje usljed konflikata,
ratova i ekoloških katastrofa – takođe su značajni negativni efekti globalizacije.5

2
Nužno je naglasiti da postoje ključne pojmovne razlike između zloþina mržnje i naizgled srodnih pojmova,
poput krivičnih djela protiv čovječnosti i vrijednosti zaštićenih međunarodnim pravom, govora mržnje ili,
recimo, terorizma. Zločini mržnje u konceptualnom smislu predstavljaju specifičan sociološki, kriminološki i
krivičnopravni pojam.
3
Bašić, Nedžad. Globalne strukturalne promjene – kreativna integracija i nova globalna sigurnosna
paradigma. Bihać: Pravni fakultet u Bihaću, Centar za ljudska prava i prevenciju konflikata, 2013.
4
Pečujlić, Miroslav. Globalizacija – dva lika sveta. Valjevo: Gutenbergova galaksija, 2002.
5
Stiglic, E. Džozef. Protivreþnosti globalizacije. Beograd: SBM, 2004. 39; Deshingkar, Priya i Sven Grimm.
Internal Migration and Development: A Global Perspective. Geneva: International Oganization for Migration,
2005. 13.

486
 Pored navedenih bezbjednosnih prijetnji, u postojećem globalnom okruženju
intenzivirana je netrpeljivost i mržnja između različitih nacionalnih, etničkih, rasnih, vjerskih
i drugih društvenih grupa i pojedinaca. Iako se radi o starom fenomenu, koji je nadživio sve
oblike organizacije društva, u savremenom nestabilnom i promjenljivom svijetu latentna
mržnja, strah od društvenih promjena i ugroženosti kulturnog identiteta manifestuju se u
nasilnim aktima, koji se u kriminološkoj i sociološkoj literaturi nazivaju zloþinima mržnje.
Zločini mržnje najčešće su djela nasilja prema onima koji su kulturno drugačiji od strane
moćnijih u društvenoj strukturi. Važno je pomenuti i činjenicu da je razvoj informacionih
tehnologija u globalnom dobu, posebno interneta, omogućio nove načine širenja raznih
vidova mržnje. Mržnja na internetu veoma je rasprostranjen fenomen, jer je ekstremisti
koriste kao globalno sredstvo komuniciranja za širenje ideologija mržnje.6
Imajući u vidu specifičnost svakog društva i istoriju konflikata između raznih grupa,
možemo zaključiti da sagledavanje fenomena zločina mržnje nije moguće bez uvida u
globalne procese i strukturalne promjene, čija su dinamika i opseg značajno promijenili
politički, ekonomski, socijalni i kulturni pejzaž savremenog svijeta.

Zloþini mržnje u savremenom svijetu

Potrebno je naglasiti da ne postoji opšta saglasnost šta se sve smatra zločinom mržnje,
jer različita nacionalna zakonodavstva ovaj pojam drugačije definišu i inkriminišu.7
Pored različitih pravnih pristupa, prisutan je problem obuhvatnosti raspoloživih
podataka, tako da ne postoji uvid u stvarne razmjere ove pojave. Dodatno, i u zemljama gdje
je sistem krivičnog pravosuđa razvijen, poput SAD ili Velike Britanije, postavlja se pitanje
validnosti podataka koji se prikupljaju.8
Sa druge strane, nema pouzdanih podataka o krivičnim djelima koja imaju
karakteristike zločina mržnje u mnogim manje razvijenim zemljama ili u zemljama Trećeg
svijeta. Može se pretpostaviti da je u tim društvima fenomen zločina mržnje značajno izražen,
ali nema sistematskih istraživanja koja bi omogućila makar opšti osvrt na ovaj problem,
onako kako se pojam zločina mržnje shvata u ovom radu. Na osnovu postojeće literature i
dostupnih baza podataka može se vidjeti da su zločini mržnje prisutni kako u razvijenim tako
i nerazvijenim zemljama savremenog svijeta.9
Dostupni podaci iz zemalja Trećeg svijeta odnose se na podatke o krivičnim djelima
protiv međunarodnog prava, što se ne smatra zločinima mržnje u užem smislu. U tim
zemljama vršenje zločina mržnje može biti dio vojne i političke strategije kako da se riješi
pitanje različitosti suprotstavljenih društvenih grupa. Zločini mržnje jesu univerzalni fenomen
koji ne poznaje političke, kulturne ili ekonomske granice. Ono što jeste drugačije između
različitih političkih, kulturnih i ekonomskih okruženja jeste društvena reakcija na ovaj
problem. Razvijene zemlje, sa više ili manje uspjeha, ulažu napore na suzbijanju ovih

6
Perry, Barbara. In the Name of Hate: Understanding Hate Crimes. New York: Routledge, 2001.174.
7
OSCE Office for Democratic Institution and Human Rights [OSCE – ODIHR]. Combating Hate Crimes in the
OSCE Region: An Overview of Statistics, Legislation, and National Initiatives Warsaw: OSCE (ODIHR), 2005.
8
Jacobs, James B. i Kimberly Potter. Hate Crimes: Criminal Law & Identity Politics. New York: Oxford
University Press, 1998; Iganski, Paul, „Too Few Jews to Count? Police Monitoring of Hate Crime Against Jews
in the United Kingdom“, American Behavioral Scientist, god. 51, br. 2 (2007): 232–245.
9
OSCE Mission to Bosnia and Herzegovina. Tackling Hate Crimes: An analysis of bias-motivated incidents in
Bosnia and Herzegovina with recommendations. Sarajevo: OSCE, 2012; Peterson, Scott, Me Against My
Brother: At War in Somalia, Sudan, and Rwanda: A Journalist Reports from the Battlefields of Africa, New
York: Routledge, 2000.

487
krivičnih djela, prvenstveno kroz sistem krivičnog pravosuđa i institucije civilnog društva,
poput nevladinog sektora, medija i obrazovnih institucija.10
Društvena kontrola ovih (i drugih) krivičnih djela u zemljama u tranziciji i drugim
nerazvijenim zemljama manje je efikasna, zbog institucionalnih slabosti koje su uzrokovane
brojnim političkim i ekonomskim problemima s kojima se te zemlje suočavaju.11 Svakako da
je ova tvrdnja opšta i da je način društvene kontrole specifičan za svaku zemlju posebno.
Organizacija za Evropsku bezbjednost i saradnju (OEBS) u svojim izvještajima
prikazuje stanje zločina mržnje u regionu zemalja članica OEBS-a, uz napomenu da se ne
radi o jednoj sveobuhvatnoj analizi, već o prikazu pojedinih incidenata koji na
reprezentativan način ilustruju pojavne oblike zločina mržnje.12 Pored OEBS-a, i druge
agencije, poput Agencije Evropske unije za fundamentalna prava (FRA),13 Evropske komisije
protiv rasizma i netolerancije (ECRI)14 i drugih organizacija za zaštitu ljudskih prava, prate
stanje iz ove oblasti. Na osnovu opšteg pregleda stanja u regionu zemalja OEBS-a, može se
reći da su učestali rasistički i ksenofobični napadi, poput ubistava, tjelesnih povreda i
uništavanja imovine. Posebno rizična grupa jesu imigranti i Romi. Noviji trendovi pokazuju
učestalost napada na građane iz zemalja novih članica Evropske unije, koji su nakon
proširenja Unije emigrirali u razvijenije zemlje.15 U regionu zemalja OEBS-a prijavljeno je
na stotine napada na imigrante, koji su se kretali od svakodnevnih napada od strane komšija
do organizovanih, uzastopnih napada organizovanih ekstremističkih grupa.16 Pored rasističkih
i ksenofobičnih napada, antisemitizam je takođe izražen u regionu zemalja OEBS-a. Jevreji
se suočavaju sa prijetnjama, uvredama i fizičkim napadima. Mete napada su i jevrejski
vjerski objekti, groblja, objekti jevrejske zajednice i spomen-obilježja žrtvama holokausta.
Veliki broj antisemitskih napada u regionu zemalja OEBS-a dovodi se u vezu s porastom
neonacizma. Takođe je izražen problem mržnje hrišćana i pripadnika drugih religija prema
muslimanima, i obratno. Prema izvještaju EUMC-a,17 islamofobija u Evropskoj uniji je u
porastu. Muslimani su ranjiva kategorija za razne oblike predrasuda i mržnje, počevši od
verbalnih prijetnji do fizičkih napada i napada na imovinu.18 OEBS takođe izvještava o

10
Strobl, Rainer, Jana Klemm i Stefanie Würtz. „Preventing Hate Crime: Experiences from two East-German
Towns“. British Journal of Criminology, br. 45 (2013): 634–646; Bleich, Erik, „Hate Crime Policy in Western
Europe: Responding to Racist Violence in Britain, Germany, and France“. American Behavioral Scientist, god.
51, br. 2 (2007): 149–165.
11
Linz, Juan i Alfred Stepan. Demokratska tranzicija i konsolidacija. Beograd: Filip Višnjić, 1998.
12
U rad ove organizacije uključen je širok spektar zemalja u smislu ekonomske razvijenosti, političke
stabilnosti, uticaja u međunarodnim odnosima, te kulturne i etničke različitosti. Te razlike moraju se imati u
vidu kada se govori o zločinima mržnje jer generalizacija stanja u jednom tako heterogenom okruženju
metodološki je neodrživa. Imajući ovo u vidu, možemo samo navesti opšte trendove. Izvještaji OEBS-a
obuhvataju prikaz incidenata motivisanih rasizmom, ksenofobijom, antisemitizmom, islamofobijom, mržnjom
prema hrišćanima i pripadnicima drugih religija, zatim incidente motivisane homofobijom i, na kraju, incidente
protiv aktivista za zaštitu ljudskih prava iz oblasti tolerancije i nediskriminacije (OSCE Mission to Bosnia and
Herzegovina. Tackling Hate Crimes: An analysis of bias-motivated incidents in Bosnia and Herzegovina with
recommendations. Sarajevo: OSCE, 2012).
13
The European Union Agency for Fundamental Rights (FRA).
14
European Commision against Racism and Intolerance (ECRI).
15
OSCE/ODIHR. Hate Crimes in the OSCE Region – Incidents and Responses, Annual Report for 2007.
Warsaw: OSCE/ODIHR, 2008. 51; European Union Agency for Fundamental Rights [FRA]. Incident Report,
Violent attacks against Roma in the Ponticelli district of Naples, Italy, 2008. 121.
http://fra.europa.eu/fraWebsite/products/publications_reports/publications_reports_en.htm (preuzeto 6.11.2009).
16
Ibid, 57.
17
Evropski monitoring centar za rasizam i ksenofobiju (The European Monitoring Centre on Racism and
Xenophobia – EUMC).
18
European Monitoring Centre on Racism and Xenofobia [EUMC]. Muslims in the European Union
Discrimination and Islamophobia, 2006.
http://fra.europa.eu/fraWebsite/products/publications reports/publications reports en.htm (preuzeto 6.11.2009).

488
islamofobiji u regionu zemalja članica, gdje su zabilježeni slučajevi napada na islamske
vjerske objekte, islamske škole, groblja, prijetnje i uvrede osoba koje se identifikuju kao
muslimani, zatim pozivi da se muslimani deportuju iz Evrope i sl. Islamofobija je
kombinacija rasizma, netrpeljivosti prema islamu, antiimigrantskih osjećanja i dovođenja u
vezu muslimana s terorizmom.19 Zabilježen je porast ovih incidenata u vrijeme islamskih
vjerskih praznika i godišnjice terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001, te godišnjicâ
terorističkih napada na Madrid 2004. i London 2005. godine.20 OEBS izvještava i o
incidentima usmjerenim protiv hrišćana i pripadnika drugih religija. Incidenti ovakve vrste
često se odnose na uskraćivanje prava na slobodu vjere. Posljedice registrovanih napada u
pojedinim slučajevima bile su teške tjelesne povrede ili čak i smrt lica. Napadi su vršeni i na
sveštenstvo.21 OEBS takođe izvještava o nasilju prema seksualnim manjinama22 u čitavom
regionu. Zbog porasta ove vrste nasilja, Evropski parlament je 26. aprila 2007. godine usvojio
Rezoluciju o homofobiji u Evropi, kojom izražava zabrinutost zbog širenja jezika mržnje i
drugih događaja koji izazivaju zabrinutost, poput zabrane lokalnih vlasti održavanja marševa
ponosa (engl. gay pride), jezika mržnje i prijetnji od strane vodećih političara i vjerskih
lidera, te neadekvatne reakcije policije u smislu nesprečavanja nasilnih homofobičnih grupa
koje napadaju pripadnike tzv. LGBT populacije.23 Agencija Evropske unije za fundamentalna
prava (FRA) u svom izvještaju navodi da dvanaest zemalja Evropske unije vodi eksplicitnu
evidenciju o izvršenim krivičnim djelima motivisanim rasnom mržnjom.24 Na osnovu
postojećih podataka može se reći da je u vremenskom periodu od 2000. do 2007. godine
generalno došlo do porasta trendova registrovanih rasistički motivisanih krivičnih djela. Sada
ćemo ukratko prikazati trendove zločina mržnje u pojedinim zemljama. U SAD od ukupnog
broja registrovanih krivičnih djela zločina mržnje, najveći broj izvršen je zbog rasne mržnje
(50,8%), zatim religijske mržnje (18,4%), mržnje po osnovu seksualne orijentacije (16,6%),
etničke ili nacionalne pripadnosti (13,2%) i invalidnosti (1%).25 Što se Kanade tiče, OEBS
izvještava da se u ovoj zemlji najviše zločina mržnje vrši zbog mržnje na osnovu rasne ili
etničke pripadnosti.26 Zločini mržnje prisutni su i u Australiji. Krivična djela motivisana
mržnjom manifestuju se u vidu napada i paljenja sinagoga, uništavanja jevrejskih grobalja,
ubistava homoseksualaca, napada na rasne, nacionalne i religijske manjine. Desničarske

19
Prisutan je otpor izgradnji islamskih svetilišta širom Evrope. Primjera radi, italijanski i austrijski desničari
suprotstavljaju se pokušajima izgradnje džamija u Italiji i Austriji tako što stavljaju glavu ubijene svinje na
mjesta gdje se planira gradnja džamija. U islamu svinja se smatra prljavom životinjom – staviti prljavu životinju
na sveto mjesto znači oskrnaviti to mjesto i učiniti ga prljavim. Navedeni primjeri ukazuju na to da je za
razumijevanje religijskog nasilja neophodno razumjeti religijske simbole i njihova značenja u okvirima
određene kulture.
20
Levin, Brian i Sara-Ellen Amster. „Making Hate History: Hate Crime and Policing in America's Most Diverse
City“. American Behavioral Scientist, god. 51, br. 2 (2007): 319–348. 332.
21
OSCE/ODIHR. Hate Crimes in the OSCE Region – Incidents and Responses, Annual Report for 2007.
Warsaw: OSCE/ODIHR, 2008. 51; European Union Agency for Fundamental Rights [FRA]. Incident Report,
Violent attacks against Roma in the Ponticelli district of Naples, Italy, 2008. 102.
http://fra.europa.eu/fraWebsite/products/publications_reports/publications_reports_en.htm (preuzeto 6.11.2009).
22
Tzv. LGBT populacija – lezbejske, gej, biseksualne i transdžender osobe.
23
Ibid, 109.
24
To su sljedeće zemlje: Belgija, Češka Republika, Danska, Njemačka, Francuska, Irska, Austrija, Poljska,
Slovačka, Finska, Švedska, Velika Britanija (Engleska, Vels i Škotska). European Union Agency for
Fundamental Rights [FRA]. Annual Report, 2009.
http://fra.europa.eu/fraWebsite/products/publications_reports/publications_reports_en.htm (preuzeto 6.11.2009).
25
United States Department of Justice, Federal Bureau of Investigation. Hate Crime Statistics, 2007.
http://www.fbi.gov/ucr/hc2007/victims.htm (preuzeto 24.8.2009).
26
OSCE/ODIHR. Hate Crimes in the OSCE Region – Incidents and Responses, Annual Report for 2007.
Warsaw: OSCE/ODIHR, 2008. 51; European Union Agency for Fundamental Rights [FRA]. Incident Report,
Violent attacks against Roma in the Ponticelli district of Naples, Italy, 2008. 52.
http://fra.europa.eu/fraWebsite/products/publications reports/publications reports en.htm (preuzeto 6.11.2009).

489
organizacije kao što su National Action i Australian Nationalist Movement i skinhedsi
odgovorni su za rasističke napade.27 U Njemačkoj ovaj problem je izražen nakon ujedinjenja
1990. godine, kad dolazi do porasta ksenofobije i antisemitizma i djelovanja neonacističkih
grupa, a time i do porasta broja nasilnih akata motivisanih mržnjom.28 Nasilje nad strancima
posebno je izraženo u istočnoj Njemačkoj. Desničarski ekstremizam postao je otvoreno
agresivan, u smislu učestalog nasilja nad strancima, sistematskih fizičkih napada i napada na
njihovu imovinu. Žrtve ksenofobičnog nasilja su stranci – osobe negermanskog porijekla,
poput Turaka, Indusa, Pakistanaca, crnaca i dr.29 I u Švedskoj je prisutna plima netrpeljivosti
prema izbjeglicama. Početkom devedesetih tamo je potražilo utočište oko 100.000 izbjeglica,
uglavnom sa prostora bivše Jugoslavije i iz Iraka. Posebno učestali bili su napadi na
izbjegličke kampove i radnje u vlasništvu useljenika. U Švedskoj postoje rasističke
organizacije kao National Socialist Front, White Arian Resistance, Swedish Democrats i
National Democrats, koje propagiraju ideologije mržnje i vrše napade na homoseksualce,
Jevreje i rasne manjine.30 U Italiji su zabilježeni bombaški napadi na islamske centre, a
prisutne su i tenzije prema romskoj populaciji, čiji su kampovi učestale mete napada.
Ksenofobija i nasilje prema Romima često su reakcija lokalnog stanovništva, medija i
političara, zbog slučajeva ubistva ili pokušaja kidnapovanja od strane Roma.31 U Češkoj
Republici došlo je do ekspanzije neonacističkih organizacija koje propagiraju ksenofobiju i
antisemitizam.32 Takođe, i u Poljskoj su zastupljeni antisemitski napadi na sveštenstvo i
jevrejska groblja.33 U Ruskoj Federaciji zločini mržnje su u porastu. Žrtve su najčešće stranci
i ruski državljani neslovenskog porijekla. Takođe su česte mete napada imigranti iz republika
bivšeg Sovjetskog Saveza, sada nezavisnih država.34
Kao što se iz navedenog može vidjeti, zločini mržnje su vrlo rasprostranjeni u
savremenom svijetu. Iako su problemi specifični za svako društvo posebno, napadi
motivisani rasizmom, ksenofobijom, antisemitizmom, islamofobijom, hrišćanofobijom,
homofobijom i vjerskom mržnjom dominantni su pojavni oblici kada su zločini mržnje u
pitanju.

27
Morgan, Jo. „US Hate Crime Legislation: A Legal Model to Avoid in Australia“. Journal of Sociology, god.
38, br. 1 (2007): 27.
28
Bleich, Erik. „Hate Crime Policy in Western Europe: Responding to Racist Violence in Britain, Germany, and
France“, American Behavioral Scientist, god. 51, br. 2 (2007): 153.
29
Istraživanja svjedoče o porastu ksenofobije u Njemačkoj. Više od 1/3 stanovništva ima ksenofobične stavove,
skoro 15% ima antisemitske stavove, a približno 25% je desničarski orijentisano (Strobl, Rainer, Jana Klemm
i Stefanie Würtz. „Preventing Hate Crime: Experiences from two East-German Towns“, British Journal of
Criminology, br. 45 (2013): 634.
30
Bunar, Nihad. „Hate Crimes Against Immigrants in Sweden and Community Responses“. American
Behavioral Scientist, god. 51, br. 2 (2007): 166–181.
31
Poput napada iz juna 2008. godine, kada su bačene dvije ručno rađene eksplozivne naprave na Islamski centar
u Milanu. Tom prilikom oštećena su ulazna vrata. Slični napadi dešavali su se i tokom 2007. godine (Human
Rights First, New York. Country Panorama 2008 – Hate Crime Survey.
http://www.humanrightsfirst.org/pdf/fd/08/fd-080924-panorama-web.pdf (preuzeto 20.5.2009).
32
Ibid.
33
OSCE/ODIHR. Hate Crimes in the OSCE Region – Incidents and Responses, Annual Report for 2007.
Warsaw: OSCE/ODIHR, 2008. 51; European Union Agency for Fundamental Rights [FRA]. Incident Report,
Violent attacks against Roma in the Ponticelli district of Naples, Italy, 2008. 85.
http://fra.europa.eu/fraWebsite/products/publications_reports/publications_reports_en.htm (preuzeto 6.11.2009).
34
Human Rights First, New York. Country Panorama 2008 – Hate Crime Survey.
http://www.humanrightsfirst.org/pdf/fd/08/fd-080924-panorama-web.pdf (preuzeto 20.5.2009).

490
 Neki sociološki pogledi na problem zloþina mržnje

Sociološki posmatrano, moguće je uspostaviti tri kulturno uslovljena modela

reagovanja na drugog i drugaþijeg.
Prvi model reakcije na različitost jesu dijalog i tolerancija. Ovaj model ponašanja
podrazumijeva razgovor i prihvatanje i uvažavanje drugog i drugačijeg. Drugi model jeste
trpeljivost, što podrazumijeva uzdržavanje od osude i prinude prema drugom i drugačijem.
Posljednji model jeste nasilje, koje podrazumijeva napad, povredu ili uništenje drugog zbog
njegovih razlika.
Koji od modela će preovladati u nekom društvu, stvar je kulture tog društva.
Demokratska društva promovišu vrijednosti dijaloga i tolerancije ili bar trpeljivosti prema
različitostima. Autoritarna i totalitarna društva isključuju model dijaloga i tolerancije, a u
boljem slučaju prema različitostima se može uspostaviti odnos trpeljivosti. Nasilje kao
dominantan model reagovanja karakteristično je za totalitarna društva. Međutim, ovu
kategorizaciju treba uzeti vrlo oprezno i uslovno kada su zločini mržnje u pitanju, jer su oni
endemska pojava i u demokratskim društvima. Iako su u tim društvima ekstremističke
ideologije na marginama glavnih tokova demokratske politike i opštih društvenih dešavanja,
ipak su prisutne i time predstavljaju segment političke kulture.
Donald Grin i saradnici35 navode četiri moguća objašnjenja zločina mržnje. To su: a)
istorijsko-kulturni, b) sociološki, c) ekonomski i d) politički.
U sociološkom smislu, da bi se razumio društveni kontekst u kome se javljaju zločini
mržnje, potrebno je objasniti društvenu pozadinu ideologija mržnje. Sociolozi politike govore
o ekstremnoj desnici, koju je, inače, lako prepoznati, a teško definisati.36 Ekstremna desnica
nije univerzalan pojam, već su njeni oblici, načini djelovanja i ideologije, kao i društveni
uslovi u kojima nastaju i djeluju, specifični za svako društvo posebno.37 U aktuelnoj
sociološkoj i politikološkoj literaturi mogu se naći četiri dominantne teze kojima se
objašnjava pojava ekstremne desnice. Prva je istorijska teza, po kojoj je ekstremna desnica
oživljavanje fašističkog doba, zatim strukturalna teza, koja objašnjava ekstremnu desnicu kao
nusproizvod postindustrijskih promjena, politiþka teza – ekstremna desnica je protestna
politika i, na kraju, ideološka, po kojoj je ekstremna desnica ksenofobični diskurs.38
Kulturno-istorijski pristup tendencije zločina mržnje objašnjava istorijskim nasljeđem,
kao i političkom kulturom i tradicijom. Tako pojedini autori desničarski ekstremizam i
ksenofobično nasilje u Njemačkoj početkom 1990-ih objašnjavaju nacističkom prošlošću i
postojećom krizom identiteta, koja je nastala kao posljedica ujedinjenja. Međutim, teza o
istorijskom nasljeđu i oživljavanju fašističkih ideologija može se samo djelimično prihvatiti,
jer društveni uslovi nastanka i djelovanja fašizma između dva svjetska rata bitno su drugačiji
u odnosu na sadašnje društvene uslove. Pored toga, ekstremne neonacističke grupe prisutne
su i u slovenskim zemljama poput Rusije,39 Češke,40 Srbije,41 čak i Izraela,42 čiji su narodi

35
Green, Donald P., Laurence H. McFalls i Jennifer K. Smith. “Hate Crime: An Emergent Research Agenda”.
Annual Review of Sociology, br. 27 (2001): 479–504.
36
Anastasakis, Othon. „Žestoki buntovnici i mnoštvo razloga“. NIN, br. 2963 (2007): 86.
37
Ekstremna desnica može da obuhvata političke partije koje aktivno učestvuju u parlamentarnom političkom
životu, kao i razne organizacije, pokrete i neformalne, nasilne grupe. Sa ovom analizom može se nastaviti ako se
polazi od pretpostavke da su zločini mržnje rezultat djelovanja ekstremističkih ideologija, mada u literaturi
nema sistematskih studija koje bi ovu vezu pojasnile.
38
Anastasakis, Othon. „Žestoki buntovnici i mnoštvo razloga“. NIN, br. 2963 (2007): 86–91.
39
Osumnjičen desničarski ekstremista (2007, 15. avgust). Nezavisne novine, Banja Luka.
http://www.nezavisne.com/novosti/svijet/Osumnjicen-desnicki-ekstremista-13131.html (preuzeto 15.8.2007).
40
Češki antisemitizam na Internetu (2007, 20. avgust). B92. http://www.nb92.net/info/vesti/ (preuzeto
22.8.2007).

491
stradali u Drugom svjetskom ratu pod okriljem mračnih ideologija. To i istorijsku tezu u
znatnoj mjeri dovodi u pitanje i zahtijeva drugačije objašnjenje.
Grin i saradnici smatraju da sociološka objašnjenja zločina mržnje polaze od klasične
Dirkemove teorije modernizacije, smatrajući zločin mržnje oblikom nasilja mladih kao
posljedicom naglih društvenih promjena koje proizvode stanje društvene anomije. Teorija
modernizacije dominirala je u studijama o postkomunističkoj tranziciji, u kojima se
ekonomskim promjenama, slomom društvenih vrijednosti i vlasti, te velikom društvenom
mobilnošću (vertikalnom i horizontalnom) objašnjava porast zločina mržnje.43 Druga
varijanta teorije modernizacije obuhvata širi prostor u odnosu na postkomunističke zemlje, a
odnosi se na globalizaciju i njene posljedice, posebno uticaj nezaposlenosti i imigracija na
nasilje prema strancima.44 Teorija društvene promjene u velikoj mjeri može da objasni pojavu
desničarskog ekstremizma i mržnjom motivisanog nasilja u postkomunističkim društvima.
Takođe, i shvatanja društvenih promjena kao posljedica globalizacije imaju svoje relativno
utemeljenje. Politike strukturalnog prilagođavanja, u ekonomskom i socijalnom smislu, imale
su vrlo negativne posljedice na mnoge siromašne regione u svijetu. Globalizacija je
uzrokovala veliki demografski i ekonomski disparitet između razvijenih i nerazvijenih
dijelova svijeta, što je pokrenulo talas migracija u razvijene zemlje. Razvijene zemlje,
posebno one koje čine tvrđavu Evrope, promovišu globalizaciju kapitala, ali ne i globalizaciju
regularnih migracija stanovništva, tako da su radi zaštite svojih interesa uvele restriktivnu
imigracionu politiku. Takva situacija širom je otvorila vrata procesu ilegalnih migracija
stanovništva i otporu i ksenofobiji domicilnog stanovništva u sredinama u koje imigranti
dolaze.
Strukturalna teza objašnjava pojavu ekstremne desnice i polazi od shvatanja da se u
vremenima ekonomskih kriza, kada društvene nejednakosti i socijalni problemi dolaze do
izražaja, ljudi okreću ka radikalnim ideologijama. Ova teza, pored ekonomskih kriza, ističe i
promjene iz industrijske u postindustrijsku eru, koje su stvorile jednu novu nestručnu,
neobrazovanu supklasu, čiji su pripadnici potencijalne pristalice ekstremne desnice.45
Međutim, tu je slabost ove teze, jer na koji način objasniti ekspanziju ekstremizma u
stabilnim društvima poput Austrije, Švajcarske, Norveške, ili pak u njemačkoj prosperitetnoj
pokrajini Bavarskoj, u Belgiji – u razvijenoj Flandriji, a ne Valoniji. Sa druge strane, u
ekonomski nerazvijenijim dijelovima Evrope poput Grčke, Portugala i Španije desničarske
partije ostvaruju slabe rezultate na nacionalnim izborima.46 Možda se, kako američki sociolog
Luis Kozer (Lewis Coser) kaže, objašnjenje može tražiti u činjenici da spoljna opasnost, koja
može biti stvarna ili prividna, dovodi do veće društvene kohezije grupe i da antagonizmi i

41
Novi Sad – neonacisti pokušali održati zabranjene demonstracije (2007, 8. oktobar), Glas Amerike.
http://www.voanews.com/bosnian-archive-2007-10/ (preuzeto 8.10.2007).
42
Jevreji a neonacisti. (2007, 9. septembar), Nezavisne novine, Banja Luka.
http://www.nezavisne.com/novosti/svijet/Jevreji-a-neonacisti-14158.html (preuzeto 9.9.2007).
43
Hagan, John, Hans Merkens i Klaus Boehnke. “Delinquency and Disdain: Social Capital and the Control of
the Right-Wing Extremism Among East and West Berlin Youth”. American Journal of Sociology, god. 100, br.
4 (2009): 1028–1052; Watts, Meridith. “Political Xenophobia in the Transition from Socialism: Threat, Racism
and Ideology Among East German Youth”. Political Psychology, god. 17, br. 1 (1996): 97–126; Willems,
Helmut. “Development, patterns and causes of violence against foreigners in Germany”. Terrorism and Political
Violence, god. 7, br. 1 (1995): 162–181.
44
Chapin, Wesley D. “Ausländer raus? The Empirical Relationship between Immigration and Crime in
Germany”, Social Science Quarterly, god. 78, br. 2 (1997): 543–558; McLaren, Lauren M. “Explaining Right-
Wing Violence in Germany: A Time Series Analysis”. Social Science Quarterly, god. 80, br. 1 (1999): 166–180.
45
Anastasakis, Othon. „Žestoki buntovnici i mnoštvo razloga“. NIN, br. 2963 (2007): 86–91.
46
Ibid.

492
sukobi sa drugim grupama doprinose uspostavljanju i potvrđivanju identiteta grupe i
održavanju granica nasuprot svijeta koji ga okružuje.47
Savremeni svijet je nestabilan i ekspanzija ekstremne desnice može se tumačiti kao
reakcija određenih dijelova društva na probleme i izazove u cilju očuvanja vlastite kulture,
identiteta u najširem smislu, očuvanja svog načina života. Identitet dobija na značaju u
vremenima kriza. Iako je u savremenom, postmodernom svijetu prisutna ekspanzija raznih
identiteta,48 pripadnost naciji i, posebno, religiji, ostali su ključni snabdjevači smisla i time
identiteta za savremenog čovjeka.49
Ekstremističke ideologije, a i zločini mržnje, imaju kulturne, etničke, duhovne,
političke uzroke i posljedice. Politička teza govori o načinima mobilizacije nagomilanog
nezadovoljstva. Ekstremna desnica pojavljuje se kao parlamentarna alternativa postojećim
političkim elitama, koje uživaju sve manju podršku javnosti, a zločini mržnje, kao
vaninstitucionalni, nasilni (ukoliko nisu dio državne politike određene države) način
ostvarivanja svojih ideoloških pogleda. Činjenici ljudske destruktivnosti i nagomilane
agresije u ljudima može se pripisati samo pomoćna uloga u eskalaciji nasilja. Ključnu
odgovornost imaju nosioci političke moći, koji koriste nagomilanu agresiju i kanališu je u
pravcu ostvarivanja konkretnih političkih ciljeva.50
Pomenućemo i ideološku tezu, koja se temelji na uvjerenjima isključivosti,
netolerancije i ksenofobije prema drugom i drugačijem, koja su, po shvatanju pristalica
ekstremističkih ideologija, kriva za brojne probleme u njihovim društvima u smislu da
ugrožavaju njihov način života, te zbog toga treba da snose odgovornost.51
Međutim, navedeni pristupi objašnjavaju pojavu ideologija i akata mržnje parcijalno,
naglašavajući značaj istorijskih, ekonomskih, socijalnih, političkih, kulturnih ili demografskih
činilaca. Ukoliko sagledamo istoriju, a i savremena dešavanja, možemo vidjeti da se zločini
mržnje dešavaju u periodima društvenih potresa, kada se mijenja dosadašnji način života
članova neke zajednice, koji značajno utiče na njihovo shvatanje stabilnosti, tj. ugroženosti
njihovog identiteta, i dovodi do društvenih polarizacija, antagonizma, mržnje i nasilja. U vezi
s tim, navešćemo neke primjere koji mogu da ilustruju ove tvrdnje:
x progon hrišćana u ranom hrišćanstvu – period raspadanja robovlasništva;
x progon nehrišćana u Rimskom carstvu – Rimsko carstvo oslabljeno
unutrašnjim nemirima, posljednja faza prije raspada Zapadnog rimskog
carstva, IV i V vijek n.e.;52
x Krstaški ratovi, XI–XIII vijek – politički, ekonomski i socijalni
problemi u ondašnjoj Evropi. Nastojanje Rimske crkve, sa papom na
čelu, da ostvari duhovnu i svjetovnu vlast. U ratu koji je započet 1209.

47
Coser, Lewis. Funkcije društvenog sukoba: ispitivanje funkcije društvenog sukoba i njegove upotrebe u
empirijskim sociološkim istraživanjima. Prevela Milana Boškoviæ. Novi Sad: Mediterran Publishing, 2007.
48
Haralambos, Michael i Martin Holborn. Sociologija – teme i perspektive. Zagreb: Golden marketing, 2002.
922.
49
Huntington, Samuel. Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka. Podgorica, Banja Luka: CID i
Romanov, 2000.
50
Kron, Leposava. Rat i kolektivno ponašanje – Ogled o socijalnoj i psihološkoj realnosti. Beograd: Institut za
kriminološka i sociološka istraživanja, 2008. 73. Jedan od interesantnih istorijskih primjera jeste sukob u šestom
vijeku s hipodroma u Carigradu, gdje su se održavale trke konja i kola. Kako bi se kola razlikovala, bila su
obilježena plavom i zelenom bojom, a pristalice su počele da se identifikuju s tim bojama. U vrlo kratkom
vremenskom roku cio grad bio je podijeljen u dvije grupe: na plave i zelene. Ta podjela bila je povezana s
religijskim i političkim ubjeđenjima. Najveći sukob desio se na hipodromu 532. godine, kada je prilikom nemira
ubijeno 30.000 zelenih (Svensen, Larš Fr. H. Filozofija zla. Beograd: Geopoetika, 2006, 130).
51
Anastasakis, Othon. „Žestoki buntovnici i mnoštvo razloga“. NIN, br. 2963 (2007): 86–91.
52
Frojd je rekao: „Čim je apostol Pavle postavio u osnove svoje hrišćanske zajednice ljubav prema čoveku,
neizbežna posledica bila je krajnja netrpeljivost hrišćana prema onima koji su ostali van“ (Freud, Sigmund.
Nelagodnost u kulturi. Novi Sad: Matica srpska, 1979, 322).

493
 god. u Langedoku, Pirineji, uništeni su Katari – jeretici, koji nisu
predstavljali ratnu, već kulturnu opasnost. Rat je trajao skoro 40
godina;53
x Inkvizicija, XIII–XV vijek – papinska vlast i autoritet su poljuljani
neuspjesima krstaških ratova. Da bi svoj ugled povratili, pape su uvele
inkviziciju;54
x Tridesetogodišnji rat (1618–1648) između rimokatolika i protestanata
– reformacija, razvoj kapitalizma;55
x Antijevrejski nemiri u Njemačkoj (1819, 1830, 1844. i 1848. godine)
djelimično su imali ekonomske uzroke, ljudi sa dna društvene ljestvice
pobunili su se protiv Jevreja;56
x uspon rasne biologije krajem XIX i početkom XX vijeka – nagli porast
urbanizacije i stanovništva u srednjoj i zapadnoj Evropi;57
x učestalo linčovanje američkih crnaca tokom perioda suše i loših
poljoprivrednih prinosa na jugu SAD;58
x uspon nacizma u Njemačkoj tokom 20-ih godina prošlog vijeka,
progoni Jevreja – velika ekonomska kriza 20-ih godina prošlog
vijeka,59 posljedice rata, poslijeratni haos i revolucije 1918–1920;60
x pojava skinhed pokreta u ozloglašenim četvrtima Londona, Velika
Britanija, 1968. god. – tzv. mrzitelji Pakija,61 kada su se Pakistanci u
velikim talasima useljavali u Veliku Britaniju62;
x sukob civilizacija krajem XX vijeka63 – okončanje Hladnog rata;
x nestanak blokovske podjele svijeta – uspon nacionalizma u istočnoj
Evropi; uspon desničarskih pokreta u zapadnoj Evropi – uspon
neonacizma u SR Njemačkoj;
x raspad SFRJ, rat, masovna ubistva, eskalacija ratnih zločina;
x islamofobija u zapadnom svijetu poslije terorističkih napada 11.9.2001.
u SAD i napada u Velikoj Britaniji u julu 2005. godine;
x napadi na manjinske nacionalne i vjerske grupe, te uništavanje i
skrnavljenje vjerskih objekata i grobalja u Bosni i Hercegovini,
posebno tokom ratnog perioda, ali i danas.

53
Tanasijević, Miroslav. „Sveti rat“. U: Tamna strana ljudske prirode: zbornik radova, urednik Bojan
Jovanović. Beograd: Dom kulture Studenski grad, 2002. 133–140.
54
Mahatma Gandi bi na to rekao: „Ne znam za veći greh od ugnjetavanja nevinih u ime Boga“ (Gandhi,
Mahatma. Put nenasilja. Beograd: Službeni glasnik, 2008, 117).
55
Veber, Maks. Protestantska etika i duh kapitalizma. Sarajevo: Veselin Masleša i Svjetlost, 1989.
56
Mos, Džordž. Istorija rasizma u Evropi. Beograd: Službeni glasnik, 2005. 151.
57
Ibid, 94.
58
Između 1882. i 1930. zabilježeno je oko 5.000 slučajeva linča u SAD. Velika većina uključivala je crnce i
dogodila se u državama na jugu. Primijećeno je da postoji značajna povezanost između godišnjih oscilacija ovih
zločina i ekonomskih prilika. Kako je ekonomija propadala i vremena postajala teža, tako je rastao broj linčeva
(Dollard, John. Caste and Class in a Southern Town. Madison, USA: University of Wisconsin Press, 1989).
59
Fromm, Erich. Bekstvo od slobode. Zagreb & Beograd: Naprijed & Nolit & August Cesarec, 1984.
60
Mos, Džordž. Istorija rasizma u Evropi. Beograd: Službeni glasnik, 2005. 185.
61
Pogrdni naziv za Pakistance.
62
Kešetović, Želimir. „Alternativne omladinske kulture – Simbolička pobuna“. Sociologija – izbor tekstova za
radnike UOP-a, praktikum. Beograd: Viša škola unutrašnjih poslova. 2002. 80–102.
63
Huntington, Samuel. Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka. Podgorica, Banja Luka: CID i
Romanov, 2000.

494
 Sociološki pristup fenomenu zločina mržnje je opšti pristup, koji treba obuhvatiti
istorijsku, kulturnu, ekonomsku, političku, demografsku i socijalnu dimenziju problema, što
bi omogućilo jasniji epistemološki okvir za njegovo razumijevanje i naučno objašnjenje.

Zakljuþak

Globalizacija mijenja ekonomsku, političku, socijalnu, kulturnu, bezbjednosnu i svaku

drugu sliku savremenog svijeta. Njeni procesi su doveli do porasta ekonomske, političke i
socijalne nesigurnosti, te krize nacionalnog i kulturnog identiteta, kao i drugih problema.
Globalne strukturalne promjene su stvorile nove i produbile postojeće bezbjednosne
prijetnje i izazove. Takođe, bitno su uticale na prirodu, rasprostranjenost i posljedice zločina
mržnje u savremenom svijetu. Nezaposlenost, siromaštvo, migracije i brojni drugi problemi
doveli su do porasta ksenofobije, ekstremizma, desničarskih pokreta i mržnjom motivisanog
nasilja. Činjenica je da se ideologije i akti iz mržnje češće javljaju u periodima kriznih
društvenih potresa, kao što su nagle promjene ekonomske strukture, nagle demografske
promjene, migracije, ratovi, političke nestabilnosti, teroristički akti, revolucije, nego što je to
slučaj u vrijeme relativnog društvenog mira.
Etiologiju zločina mržnje prvenstveno treba tražiti u društvu, tj. strukturalnim
nejednakostima, društvenim podjelama, društvenim antagonizmima i konfliktima i kulturi
društva. Međutim, svako društvo je specifično, a samim tim su specifični i problemi s kojima
se suočava. Ipak, moguće je identifikovati ono što je zajedničko za ekonomske, socijalne,
političke, demografske i druge procese koji dovode do plime netrpeljivosti i nasilja prema
identitetno različitim društvenim grupama. U pitanju je činilac društvene promjene.
Sagledavajući društvenu uslovljenost, možemo konstatovati da zločini mržnje i njihov
intenzitet zavise od strukture i kulture društva, te vrste i intenziteta društvenih promjena.
Pored toga, uslovljene su i prirodom sukoba, posebno legitimnošću raspodjele prava i
privilegija u odnosu na određeno društveno pitanje od (životne) važnosti za suprotstavljene
strane. Sociološka istraživanja zločina mržnje neophodna su kako bi se razumjeli i objasnili
procesi koji generišu netrpeljivost, mržnju i nasilje između identitetno različitih društvenih
grupa. Globalno doba je doba velikih promjena i kriza, a identitet uvijek dobija na značaju u
vrijeme društvenih kriza.

LITERATURA

1. Anastasakis, Othon. „Žestoki buntovnici i mnoštvo razloga“. NIN, br. 2963 (2007): 86–91.
2. Bašić, Nedžad. Globalne strukturalne promjene – kreativna integracija i nova globalna
sigurnosna paradigma. Bihać: Pravni fakultet u Bihaću, Centar za ljudska prava i prevenciju
konflikata, 2013.
3. Bleich, Erik. „Hate Crime Policy in Western Europe: Responding to Racist Violence in
Britain, Germany, and France“. American Behavioral Scientist, god. 51, br. 2 (2007): 149–
165.
4. Bunar, Nihad. „Hate Crimes Against Immigrants in Sweden and Community Responses“.
American Behavioral Scientist, god. 51, br. 2 (2007): 166–181.
5. Chapin, Wesley D. “Ausländer raus? The Empirical Relationship between Immigration and
Crime in Germany”. Social Science Quarterly, god. 78, br. 2 (1997): 543–558.
6. Coser, Lewis. Funkcije društvenog sukoba: ispitivanje funkcije društvenog sukoba i njegove
upotrebe u empirijskim sociološkim istraživanjima. Prevela Milana Boškoviæ. Novi Sad:
Mediterran Publishing, 2007.
7. Češki antisemitizam na Internetu. (2007, 20. avgust). B92. http://www.nb92.net/info/vesti/
(preuzeto 22.8.2007).
8. Deshingkar, Priya i Sven Grimm. Internal Migration and Development: A Global
Perspective, Geneva: International Oganization for Migration, 2005. 13.

495
9. Dollard, John. Caste and Class in a Southern Town. Madison. USA: University of Wisconsin
Press, 1989).
10. European Monitoring Centre on Racism and Xenofobia [EUMC]. Muslims in the European
Union Discrimination and Islamophobia, 2006.
http://fra.europa.eu/fraWebsite/products/publications_reports/publications_reports_en.htm
(preuzeto 6.11.2009).
11. European Union Agency for Fundamental Rights [FRA]. Annual Report, 2009.
http://fra.europa.eu/fraWebsite/products/publications_reports/publications_reports_en.htm
(preuzeto 6.11.2009).
12. European Union Agency for Fundamental Rights [FRA]. Incident Report, Violent attacks
against Roma in the Ponticelli district of Naples, Italy, 2008.
http://fra.europa.eu/fraWebsite/products/publications_reports/publications_reports_en.htm
(preuzeto 6.11.2009).
13. Freud, Sigmund. Nelagodnost u kulturi. Novi Sad: Matica srpska, 1979.
14. Fromm, Erich. Bekstvo od slobode. Zagreb & Beograd: Naprijed & Nolit & August
Cesarec.1984.
15. Gandhi, Mahatma. Put nenasilja. Beograd: Službeni glasnik, 2008.
16. Green, Donald P., Laurence H. McFalls i Jennifer K. Smith. “Hate Crime: An Emergent
Research Agenda”. Annual Review of Sociology, br. 27 (2001): 479–504.
17. Hagan, John, Hans Merkens i Klaus Boehnke. “Delinquency and Disdain: Social Capital and
the Control of the Right-Wing Extremism Among East and West BerlinYouth”. American
Journal of Sociology, god. 100, br. 4 (2009): 1028–1052.
18. Haralambos, Michael i Martin Holborn. Sociologija – teme i perspektive. Zagreb: Golden
marketing, 2002.
19. Human Rights First, New York. Country Panorama 2008 – Hate Crime Survey.
http://www.humanrightsfirst.org/pdf/fd/08/fd-080924-panorama-web.pdf (preuzeto
20.5.2009).
20. Huntington, Samuel. Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka. Podgorica, Banja
Luka: CID i Romanov, 2000.
21. Iganski, Paul. „Too Few Jews to Count? Police Monitoring of Hate Crime Against Jews in the
United Kingdom“. American Behavioral Scientist, god. 51, br. 2 (2007): 232–245.
22. Jacobs, James B. i Kimberly Potter. Hate Crimes: Criminal Law & Identity Politics. New
York: Oxford University Press, 1998.
23. Jevreji a neonacisti. (2007, 9. septembar), Nezavisne novine, Banja Luka.
http://www.nezavisne.com/novosti/svijet/Jevreji-a-neonacisti-14158.html. (preuzeto
9.9.2007).
24. Kešetović, Želimir. „Alternativne omladinske kulture – Simbolička pobuna“. Sociologija –
izbor tekstova za radnike UOP-a, praktikum. Beograd: Viša škola unutrašnjih poslova. 2002.
80–102.
25. Kron, Leposava. Rat i kolektivno ponašanje – Ogled o socijalnoj i psihološkoj realnosti.
Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, 2008.
26. Levin, Brian i Sara-Ellen Amster. „Making Hate History: Hate Crime and Policing in
America's Most Diverse City“. American Behavioral Scientist, god. 51, br. 2 (2007): 319–
348.
27. Linz, Juan i Alfred Stepan. Demokratska tranzicija i konsolidacija. Beograd: Filip Višnjić,
1998.
28. McLaren, Lauren M. “Explaining Right-Wing Violence in Germany: A Time Series
Analysis”. Social Science Quarterly, god. 80, br. 1 (1999): 166–180.
29. Morgan, Jo. „US Hate Crime Legislation: A Legal Model to Avoid in Australia“. Journal of
Sociology, god. 38, br. 1 (2007): 25–48.
30. Mos, Džordž. Istorija rasizma u Evropi. Beograd: Službeni glasnik, 2005.
31. Novi Sad – neonacisti pokušali održati zabranjene demonstracije (2007, 8. oktobar), Glas
Amerike. http://www.voanews.com/bosnian-archive-2007-10/ (preuzeto 8.10.2007).

496
32. OSCE Mission to Bosnia and Herzegovina. Tackling Hate Crimes: An analysis of bias-
motivated incidents in Bosnia and Herzegovina with recommendations. Sarajevo: OSCE,
2012.
33. OSCE Office for Democratic Institution and Human Rights [OSCE – ODIHR]. Combating
Hate Crimes in the OSCE Region: An Overview of Statistics, Legislation, and National
Initiatives Warsaw: OSCE (ODIHR), 2005.
34. OSCE/ODIHR. Hate Crimes in the OSCE Region – Incidents and Responses, Annual Report
for 2007. Warsaw: OSCE/ODIHR, 2008.
35. Osumnjičen desničarski ekstremista. (2007, 15. avgust). Nezavisne novine, Banja Luka.
http://www.nezavisne.com/novosti/svijet/Osumnjicen-desnicki-ekstremista-13131.html
(preuzeto 15.8.2007).
36. Pečujlić, Miroslav. Globalizacija – dva lika sveta. Valjevo: Gutenbergova galaksija, 2002.
37. Perry, Barbara. In the Name of Hate: Understanding Hate Crimes. New York: Routledge,
2001.
38. Peterson, Scott. Me Against My Brother: At War in Somalia, Sudan, and Rwanda: A
Journalist Reports from the Battlefields of Africa. New York: Routledge, 2000.
39. Stiglic, E. Džozef. Protivreþnosti globalizacije. Beograd: SBM, 2004.
40. Strobl, Rainer, Jana Klemm i Stefanie Würtz. „Preventing Hate Crime: Experiences from two
East-German Towns“. British Journal of Criminology, br. 45 (2013): 634–646.
41. Svensen, Larš Fr. H. Filozofija zla. Beograd: Geopoetika, 2006.
42. Tanasijević, Miroslav. „Sveti rat“. u Tamna strana ljudske prirode: zbornik radova, urednik
Bojan Jovanović. Beograd: Dom kulture Studenski grad, 2002. 133–140.
43. United States Department of Justice, Federal Bureau of Investigation. Hate Crime Statistics,
2007. http://www.fbi.gov/ucr/hc2007/victims.htm (preuzeto 24.8.2009).
44. Veber, Maks. Protestantska etika i duh kapitalizma. Sarajevo: Veselin Masleša i Svjetlost,
1989.
45. Watts, Meridith. “Political Xenophobia in the Transition from Socialism: Threat, Racism and
Ideology Among East German Youth”. Political Psychology, god. 17, br. 1 (1996): 97–126.
46. Willems, Helmut. “Development, patterns and causes of violence against foreigners in
Germany”. Terrorism and Political Violence, god. 7, br.1 (1995): 162–181.

497
Doc. dr Jagoda Petroviü UDK 316.334:364 Pregledni rad

GLOBALIZACIJA I (DE)HUMANIZACIJA SOCIJALNOG RADA

Apstrakt: Negativne posljedice globalizacije su brojni socijalni problemi, meÿu kojima se

posebno izdvaja siromaštvo. Pomoü i podrška siromašnima i nemoünima oduvijek je suština
socijalnog rada. Postavlja se pitanje kako ova humana profesija odolijeva izazovima globalizacije.
Neoliberalistiþki model socijalne politike uticao je na mijenjanje obilježja socijalnog rada. Po
principu supsidijarnosti, socijalni rad je na margini društvene reakcije. Princip selektivnosti
manifestuje se kroz restriktivan pristup socijalnim pravima i privatizaciju socijalnih usluga. Tržišni
principi kompeticije dovode do pluralizma aktera u socijalnom radu. Javni, privatni i dobrovoljni
sektor su ravnopravni.
Njihovo sadejstvo može biti osnov za novi koncept društvene solidarnosti u kome üe socijalni
rad znaþajnije uticati na socijalne promjene.
Kljuþne rijeþi: globalizacija, siromaštvo, socijalni rad, civilni sektor

GLOBALIZATION AND (DE)HUMANIZATION OF SOCIAL WORK

Abstract: The negative consequences of globalization are numerous social problems, among
which poverty stands out. Help and support to the poor and powerless has always been the essence of
social work. The question is how this humane profession resists to the challenges of globalization.
Neoliberalistic model of social policy has influenced the changing characteristics of social
work. According to the principle of subsidiarity, social work has been at the margins of social
reaction. The principle of selectivity is manifested through a restrictive approach to social rights and
privatization of social services. Market principles of competition lead to pluralism of actors in social
work. Government, private and voluntary sectors are equal.
Their interaction can be the basis for a new concept of social solidarity in which the social
work will have a major impact on social changes.
Key words: globalization, poverty, social work, civil sector

Uvod

Uz neke nesporne prednosti globalizacije, dublja analiza otkriva broje nedostatke i

nemoć neoliberalističkog koncepta u pogledu brige za opštu dobrobit. Ideje slobode,
individualizma i jednakosti šansi nisu iznjedrile bolji i humaniji svijet. Klasični socijalni
problemi, poput siromaštva su uvećani, a neki novi, koje je donijela globalizacija, dodatno
opterećuju socijalne sisteme.
Socijalna država ustuknula je pred vizijom da će tržišna ekonomija obezbijediti
optimalno blagostanje za sve.Neoliberalistički modelsocijalne politikeuticao je na
mijenjanjeobilježja socijalnog rada. Ova profesija, kao dio ukupne društvene reakcije, treba

Fakultet političkih nauka Univerziteta u Banjoj Luci. Korespondencija: jagodapetrovic@yahoo.com

499
da efikasno odgovori na probleme marginalizovanih, siromašnih, socijalno isključenih.Pitanje
je kako u promjenama socijalne države pod pritiskom globalizacije i neoliberalizma održati
solidarnost u društvu i kakvu ulogu u tome ima socijalni rad.
U preispitivanju pozicije socijalnog rada treba ukazati na problem selektivnosti i
supsidijarnosti. Važna novina je umnožavanje aktera socijalnog rada, što ukazuje na slabljenje
institucionalnih mehanizama, ali i nagovještava koncept opšte solidarnosti kroz sadejstvo
javnog, privatnog i dobrovoljnog sektora. U tom slučaju otvaraju se nove mogućnosti za
socijalni rad, koji bi, shodno složenosti savremenih socijalnih problema, trebalo da razvija
svoju akcijsko-integrativnu komponentu.

Globalizacija i neoliberalizam

Unajopštijem smislu, globalizacija se može shvatiti kaoproces ekonomskog,

političkog, socijalnog i kulturnogpovezivanjasvijeta. "Globalizacija se tako može definisati
kao intenzifikacija društvenih odnosa na svetskom planu, koja povezuje udaljena mesta na
takav način da lokalna zbivanja uobličavaju događaji koji su se odigrali kilometrima daleko i
vice versa (Gidens, 1998:69)”.
U sociološkom smislu, globalizacija podrazumijevajačanjekomunikacija i
društvenihveza širomsvijeta. Kvantitet i kvalitet veza, komunikacija i odnosa neposredno se
odražava na kulturne aspekte globalizacije, što, u najkraćem, znači susret različitih svjetskih
kulturai običaja. U političkom smislu, značajan je procesprenosa centara političkog
odlučivanjasa državnih u međunarodne institucije, od kojih su za promovisanje neoliberalne
politike posebno značajne Svjetska banka i Međunarodni monetarni fond.
Ipak, u osnovi svih ovih procesa stoje ekonomski aspekti globalizacije. Planetrano
povezivanje, koje je omogućio brz tehničko-tehnološki razvoj, a prije svega, razvoj transporta
i komunikacija, posljedica je nezaježljive težnje krupnog kapitala i velikih korporacija za
osvajanjem novih tržišta i uvećanjem moći. Usuštini, globalizacija je širenje
neoliberalističkih ideja diljem svijeta. U tom smislu, globalizam podrazumijeva prevlast
svjetskog tržišta nad političkim djelovanjem, to je ideologija vladavine svjetskog tržišta,
kojanaglašava ekonomsku dimenziju globalizacije, dok su ostale dimenzije manje bitne
sastavnice ovog procesa (Beck, 2003, premaBušljeta, 2010 ).
Stoga se često globalizam i neoliberalizam poistovjećuju i posmatraju kroz osnovne
postavke neoliberalizma: sloboda, individualnost i nejednakost. Slobodase, prevashodno,
shvatakroz univerzalni princip slobodnog tržišta koje je regulator svih odnosa i prostor
neograničene konkurentnosti i kompeticija. Individualizam se lako može pojasniti
izrekom:„Svako jekovač svoje sreće“. Nejednakost, kao jedan od temeljnih principa
neoliberalizma, shvata sekao prirodno stanje, a jednakost promovišeisključivo kao jednakost
šansi. U tom kontekstu, svaka vrsta redistribucije od strane države tumači se kao
narušavanjeovih principa.Iz toga je jasno dase odbacuju koncepti države blagostanja, za koju
se vjeruje da skupim birokratizovanim aparatom, te brojnim pravilima i regulama ne postiže
efikasnost koju garantuju mogućnosti tržišta.
Tržište je regulator ekonomskih i socijalnih protivrječnosti, tajno oružje za postizanje
pravednosti i jednakostidruštvenih šansi za sve građane.Tržišna logika smatra se svemoćnom
i primjenjivom za rješavanje, ne samo ekonomskih, nego i socijalnih poteškoća.Na taj način
tržište postaje univerzalni mehanizam za prevazilaženje svih problema.
Da li je zaista tako?
Odgovor na ovo pitanje, može se naći u kroz analizu prednosti i nedostataka
globalizacije. Kompariranje ovih opozita ukazuje na (ne)moć neoliberalnih principa u
„globalnom selu“, a pogotovo u pojedinim nacionalnim okvirima. „Budući da se

500
globalizovati mogu kako dobro tako i zlo, ili, istovremeno i jedno i drugo, ugao gledanja (i
interesi) određuju da li će neko biti globalofil, globalofob, ili realista. Globalofili polaze od
teze da je asimilacija tuđih dostignuća oduvijek bila i ostala jedan od najvažnijih činilaca
napretka svakog pojedinca, države i civilizacije (Hatibović,2002:43)“.
Naspram korisnog otvaranja svih savremenih društava i plodonosne kulturne razmjene
stoji unikulturalizam, nametanje vrijednosnih sistema dominirajućih nacija „uniformizacija“i
gašenje autentičnosti mnogih tradicionalnih kultura; naspram korisne transparentnosti koju
omogućavaju medijska sredstva, stoji pogubanuticaj savremnih medija na stavove ljudi i
propagiranje masovne potrošnje; naspram podizanja kvaliteta komunikacija među ljudima,
stoji zamiranje neposrednih kontakata i alijenacija; naspram unapređenja ljudskih prava, stoji
kršenje tih istih prava i principa od strane moćnih i pod lažnom izlikom da se to čini u ime tih
prava; naspram korisnog udruživanja zemalja radi rješavanja zajedničkih problema
savremenog svijeta,stoji ugrožavanje ekonomskog i političkog suvereniteta država sve
douspostavljanjameđunarodnih protektorata; naspram podizanja međunarodnih standarda
zaštite i demokratizacije, stoji destrukcija nacionalne ili lokalne samosvojnosti; naspram
pozitivnihinternacionalnih ekoloških programa,stojeprljave tehnologije koje prijete opstanku
planete; umjesto slobodnog protoka kapitala, postoji jednosmjerno kretanje iz razvijenih ka
nerazvijenim sferama; umjesto slobodnog kretanja robe, dešava se monopolizacija tržišta;
umjesto slobodnog kretanja radne snage i ideje, nerazvijene zemlje postaju oaze jeftine radne
snage i odliva mozgova.
I tako dalje... Ovim ili nekim drugim redom.
Dubljaanaliza efekata globalizacije otkriva broje nedostatke i nemoći neoliberalizma i
ide u prilog stavovima onih koji u globalizaciji vide pošast neviđenih razmjera „Za
globalofobe, globalizacija, kao ideja i kao praksa, je jedan eufemizam za jedan, u suštini,
neoimperijalni, ili, neokolonijalni koncept čiji je cilj da se proširi i učvrsti kontrola
najbogatijih i najmoćnijih nad strateškim izvorima sirovina i energije kao i na svjetskim
tržištima. Cilj je kolonizacija cijele planete, a rezultat je da bogati postaju sve bogatiji, a
siromašni sve siromašniji (Hatibović, 2002:44).
Siromaštvo je postalo univerzalan problem. Budući da je pomoć i podrška
siromašnima, nemoćnima i marginalizovanima oduvijek srž socijalnog rada, zanimljivo je
pogledati kako u našim uslovima ova humana profesija odolijeva izazovima globalizacije.

Siromaštvo kao posljedica globalizacije

Pokazalo se iluzornim očekivanje da ćetržišna ekonomija obezbijediti maksimalno

blagostanje za sve. Ekonomskapolitika ne može biti supstitucija za druge politike.
Neoliberalni pristupi, ne samo da nisu riješili socijalne probleme, nego su ih i umnožili.
„Klasičnim“ problemima, poput siromaštva, pridružili su se neki novi produkti globalizacije,
kao što su otuđenost, poteškoće u svakodnevnom mentalnom funkcionisanju, nasilje,trgovina
ljudima, bolesti zavisnosti itd.
Ekonomski rast nije spriječio umnožavanje siromaštva. Bogatstvo i moć koncentrisali
su se u multinacionalnim kompanijama.Prema podacima iz 1991. godine (a odnos se nije
bitnije promijenio do danas), od 500 najvećih multinacionalnih kompanija, njih 157 ima
sjedište u SAD-u, ali sve više i u Japanu, sa 119 kompanija, a potom u zapadnoevropskim
državama, Kanadi i Australiji. Krajem prošlog vijeka u njima je proizvedeno 25% svjetskih
industrijskih proizvoda, dok današnje multinacionalne kompanije ostvaruju ili nadziru 42%
vrijednosti svjetske trgovine.Multinacionalne kompanije najveći udjel imaju u hemijskoj,
elektrotehničkoj i automobilskoj industriji. Početkom 90-ih godina prošlogvijeka u svijetu je

501
poslovalo oko 37.000 multinacionalnih kompanija koje su imale oko 170.000 podružnica, a
2003. godine oko 40.000 multinacionalnih kompanija sa oko 280.000 hiljada podružnica, što
je prosječno sedam podružnica po jednoj kompaniji. Često imaju budžete koji su višestruko
veći od bruto domaćeg proizvoda pojedinih zemalja. Preko 1.200 multinacionalnih kompanija
ostvaruju ukupni godišnji promet veći od 100 miliona američkih dolara.
Jaz siromaštva je povećan. Na svjetskom planu to se očituje kroz podjelu na jednu
trećinu bogatih država i svijet siromašnih i nemoćnih. Ovom drugom dijelu svijetapridružio
se i dio bivših socijalističkih država. Prema nedavnom istraživanju britanskeorganizacije
Oxfam „trenutna nejednakost u svijetu dostigla je najveće razmjere pa je tako bogatstvo 85
najbogatijih na planeti jednako novcu kojim raspolaže čak tri i po milijarde
najsiromašnijih...70 odsto ljudske populacije živi u zemljama u kojima se nejednakost
povećala od osamdesetih godina prošlog vijeka, a jedan odsto porodica na planeti u svojim
rukama ima 46 odsto svjetskog bogatstva - 70 biliona funti (Novosti, objavljeno:
21.01.2014).“
Ovaj jaz je produbljen i unutar pojedinih država, pa tako i u BiH. „Jaz siromaštva u
2004. godini iznosio je 83 KM, što znači da na godišnjem nivou nedostaje oko 315 miliona
KM koje bi trebalo, direktno ili indirektno, dati siromašnima u BiH, kako bi se svi siromašni
„izvukli“ iznad linije siromaštva. (PRSP, 2006: 29).“
Okončanjem rata početkom 90-tih godina 20. vijeka i prelaskom na tržišnu
ekonomiju, u BiH i SR stvorena je velika disproporcija stanovništva na osnovu materijalnog i
socijalnog statusa. Visoka stopa nezaposlenosti i široko rasprostranjeno siromaštvo su postali
konstanta.
Istraživanja UNDP-a za potrebe Sistema ranog upozoravanja (Early Warning System)
potvrđuju širinu i težinu siromaštva, kao i trend povećanja broja siromašnih. Kvartalni
izvještaji upozoravaju da prihodi domaćinstva pokrivaju 48% troškova svakodnevnih tekućih
potreba. Ova istraživanja su poslužila za izradu Strategije za borbu protiv siromaštva 2004-
2007 i Izvještaja o humanom razvoju (UNDP BiH, 2006), prema kome je indeks generalne
socijalne isključenosti 50%, indeks ekstremne socijalne isključenosti 22%, a prema indeksu
dugoročne socijalne isključenosti 47%, stanovništva ima ograničene izbore za poboljšanje
situacije u dužem periodu.
Istraživanje socijalne isključenosti rizičnih kategorija siromašnih pokazalo je stepen
isključenosti iznad 90% u skoro svim posmatranim aspektima, a kvalitativna analiza reakcije
sistema socijalne zaštite pokazala je sljedeće: „Socijalni rad nema značajan uticaj na
društveno uključivanje siromašnih zbog karaktera postojećih društvenih i institucionalnih
uslova(Petrović, 2013:141).“

Kohabitacija ili kohezija javnog, privatnog i dobrovoljnog sektora

Uobičajeno se misli da socijalna prava, visina i obim prestacija,zavise od ekonomskog

prosperiteta, a zanemaruje okvir koji postavlja socijalna politika.1Socijalna politika
neoliberalističkog tipa, počiva na principimaefikasnosti i racionalnosti, slobode i odgovornosti,
individualnosti i nejednakosti. Ona priznaje realnost u kojoj egzistiraju moćni i nemoćni, bogati
i siromašni, zaposleni i nezaposleni, gubitnici i dobitnici.Država nema obavezu da pretjerano
interveniše, niti snosi odgovornost za gubitnike „Odgovorna je u vrlo ograničenoj mjeri,
odnosno tek za minimum koji im je potreban za preživljavanje. Ostale potrebne usluge

1
U uslovima globalizacije zaživjelo je jedinstveno svjetsko tržište koje diktira pravila. Naspram moünih aktera
svjetskog tržišta, veüina nacionalnih država ima ograniþene moguünosti da razvija svoju ekonomiju i podstiþe
razvoj vlastitih firmi.

502
trebala bi pružati obitelj ili volonteri (ako postoje). Ako ne postoje, to je njihov problem,
dakle, «optuži žrtvu» (Hegyesi, 2004:143).
Dakle, u socijalnoj sferi zaživljava princip individualne odgovornosti. „Socijalna
sigurnost i status stiču se na različitim tržištima (kapitala, rada, roba i usluga) i rezultat su
samorealizacije, samoaktualizacije i samoodgovornosti svih subjekata u ekonomskim,
političkim i socijalnim odnosima, što je u skladu sa ideologijom individualizma
(Milosavljević, 2009:306-307) “.
Analogno principima tržišne ekonomije, u socijalnoj sferi se odbacuje pristup
redistributivne pravde države blagostanja i miješanja države u socijalne odnose. Shodno
principima individualnog izbora i odgovornosti,u socijalnoj djelatnosti zaživljava princip
dobrovoljnosti, te solidarnost i milosrđe postaju rezultat individualnog izbora.
Glavno pitanje u drastičnoj preobrazbi socijalne države pod pritiskom globalizacije i
neoliberalizma jeste kako održati solidarnost u društvu. „Postoje različiti odgovori na krizu
socijalne države i na neoliberalne koncepte koji danas dominiraju svijetom. Zajedničko im je
nastojanje u novim prilikama održati solidarnost u društvu, promijeniti ulogu pojedinih
aktera, te restruktuirati mehanizme djelovanja socijalne države (Puljiz, 2006:134)“.
Puljiz piše o tri moguće strategije i njihove kombinacije. Pored strategije učvršćivanja
socijalnih prava kao dijela korpusa ljudskih prava i strategije uspostave nadnacionalnih
socijalnih prava, pominje i strategiju razvoja civilnog društva.„Asocijacije civilnog društva
mogu artikulirati interese i predstavljati različite društvene skupine, ali isto tako mogu
„proizvoditi“ i distribuirati dobrobit onima koji su socijalno ugroženi (Puljiz, 2006:134).“
Zaista, posljednjih godina civilno društvo je dobilo ogromnu snagu u međunarodnom
razvoju, posebno pojavom transnacionalnih mreža organizacija civilnog društva. Širom
svijeta, 90% trenutno registrovanih NVO su osnovane od 1970. godine na ovamo.Velike
međunarodne nevladine organizacije, kao što su Greenpeace, Amnesty International, Oxfam i
Christian Aid, bilježe značajan porast svog članstva.
Osvrnimo se ukratko na situaciju u BiH.
Istraživanje Ureda za međunarodni razvoj Vlade Velike Britanije (DFID) tokom 2004.
godine, pokazalo je da se većina NVO-a (38%) prvi put registrovala neposredno nakon rata
(1996-2000), a preko trećine (36%) u naredne četiri godine. Premapodacimaiz IBHI studijeiz
2005.godine u Bosni i Hercegovini je bilooko 9.000registrovanih NVO-a, a od tog
brojaoko 4.500 aktivnih. Premaslužbenimpodacimaiz 2008.godine ta brojkaiznosioko 12.000.
(Kronauer Consulting: 2009). Kada se govori o NVO mrežama, premaistraživanjukoje je
sproveoCentarzapromocijucivilnogdruštva (CPCD) 2012.godine, u Bosni i
Hercegoviniaktivnodjeluje 48 mrežanevladinihorganizacijasaregistrovanihviše
od 1.624 nevladineorganizaciječlaniceovihmreža:http://sif.ba/ba/index.php/linkovi/nevladine-
organizacije/ 20.02.2014)
“Formiranje domaćeg nevladinog sektora pod očiglednim uticajem međunarodnog
faktora, umnogome je doprinelo nepovoljnoj relaciji između nevladinog i javnog sektora.
Pogotovo što su glavne aktivnosti domaćeg NVO sektora u početku bile usmerene na pitanja
ljudskih prava, demokratizacije društva i druga pitanja iz domena političkog delovanja. Ipak,
podaci koji govore da se većina domaćih NVO (40%) registrovala u periodu 2001-2004,
ukazuju na osamostaljivanje i razvoj domaćih NVO, bez uticaja međunarodnih organizacija
(Petrović, 2007:68).”
Dijapazon djelovanja nevladinog sektoraproširio se sa političkog terena na polje
socijalne i zdravstvene zaštite, zaštite životne sredine, oblast kulture i rekreacije...
Prevladavanje predrasude da "nevladin" ne znači i "antivladin", otvara put uzajamne saradnje.
Štaviše, saradnja ova dva sektora može biti ključ uspješnog zadovoljavanja mnogobrojnih
ljudskih potreba. Unutar nevladinog sektora građani se bez kontrole i neposrednog uticaja
države, povezuju na jedan nov i različit način u namjeri da riješe određene probleme.

503
 Mnoge nevladine organizacije imaju značajan uspjehe u pružanju socijalnih usluga, tj.
u kompenzovanju nedostataka javnih servisa. Uspjesi se odnose, kako na isporuku usluga
građanima, tako i na razvijanje svijesti predstavnika vlasti o određenim aspektima socijalne
zaštite. Nevladine organizacije mogu "pokriti" dio usluga socijalne zaštite.
U početku su se domaća udruženja finansirala isključivo stranim donacijama (oko
90%). Posljednjih godina situacija se bitno promijenila. Procjenjuje se da izdvajanja stranih
donatora za nevladin sektor u BiH čine jednu trećinu sredstava i da se ta sredstva iz godine u
godinu, značajno smanjuju.Analiza iz 2012. godine (FSU, 2013), potvrdila je nalaze iz
prethodnih godina, te pokazala da se iz domaćih budžeta za nevladin sektor izdvaja znatno
više nego iz stranih donatorskih sredstava. U 2012. godini vladin sektor je za nevladine
organizacije izdvojio 100.006.470,48 KM. Uočava seizvjestan pad u odnosu na 2008. godinu
(118 miliona KM) i 2010. godinu (114 miliona KM), što se objašnjava ekonomskom i
fiskalnom krizom u kojoj se od 2009. godine nalaze svi nivoi vlasti u BiH. „U tom opštem
padu, suprotno svakoj logici, najviše su bile pogođene nevladine organizacije fokusirane na
socijalne usluge/socijalnu zaštitu. Njihovo učešće u ukupnim sredstvima za nevladin sektor u
odnosu na 2010. godinu (21,6%) se prepolovilo u 2012. godini i iznosi 11,5%, što je upravo
suprotno od očekivanog. Naime, u uslovima ekonomske krize i njenih socijalnih posljedica,
rasta siromaštva i socijalne isključenosti u BiH očekivan je bio suprotan trend (FSU,
2013:4).“
Sve veći oslonac nevladinog sektora na domaće izvore finansiranja je pozitivan
proces kojivodi njegovoj održivosti, ali kada je u pitanju kvalitet usluga nevladinih
organizacije koje se značajno finansiraju od strane vladinog sektora, zanimljivje ovakav
komentar: „Međutim, na mnoge od njih ne može se gledati kao na prave nevladine
organizacije, djelomično zato što koriste osoblje, opremu i novac iz vladinog sektora. Možda
bi ih se bolje opisalo kao kvazivladine organizacije (Deacon, Stubbs, Soroya, 1994:336).“
Privatizacija, kao jedno od karakterističnih obilježja globalizacije, prenosi se i u
socijalni sektor. I kod nas je na djelu privatizacija u socijalnom sektoru, što se posebno
zapaža u pružanju zdravstvenih usluga, domova za stare osobe,a prema novim zakonskim
odredbama i u domenu psihološkog savjetovanja (Zakon o socijalnoj zaštiti RS, 2012).
„Otvaranje javnih usluga privatnim poduzetnicima pridonijelo je brisanju granica između
javnoga i privatnog sektora (Clarke i Newman, 1997, prema Domineli 2001:260).“
Može se zaključiti da se povezivanjem ovih sektora gradi jedan mješoviti sistem
socijalne brige u kome diozadataka socijalne države preuzimaju asocijacije građana i privatne
ustanove. Zato ima osnova da se partnerstvo prihvati kao centralni pojam u modelu
socijalnoga društva. „Zsuzsa Ferge (1989:4) model socijalnoga društva naziva «četvrtim
putem», misleći pritom na kombinaciju djelovanja države, tržišta i neprofitnog sektora
(Hegyesi, 2004:144).“

Promjene u „pomažuüoj“ profesiji socijalnog rada

Očigledno, na djelu jetržišna utakmica u kojoj je u domenu socijalnih usluga

legalizovana konkurentnost javnog, privatnog i dobrovoljnog sektora. Uz dobre strane, ona
doprinosi selektivnosti u izboru korisnika, što je, takođe, jedan od neoliberalnih postulata u
socijalnoj sferi. U ovom slučaju selektivnost se odnosi na činjenicu da će pristup pojedinim
socijalnim uslugama imati oni koji za te usluge mogu izdvojiti potreban novčani iznos.
Primjera radi, podsjetimo da su nadoknade za usluge u privatnim domovima za stare osobe
prelaze 1.000 KMmjesečno. Istovremeno, pristup nešto jeftinijim državnim ustanovama ovog
tipa otežan je zbog nedostatka kapaciteta.
Selektivnostse drastičnoispoljava kroz rigorozni cenzus za pristup pravima iz oblasti
socijalne zaštite, posebno za siromašne. Službeno utvrđena linija siromaštva, odnosno rigidan

504
zakonski cenzus, ograničava pristup ovom pravu. „Reakcija sistema socijalne zaštite bazirana
je na pauperističkom shvatanju. Službeni cenzus je kriterij koga se pridržavaju službe
socijalne zaštite u određivanju siromašnih. Zbog striktne primjene tog cenzusa, u domenu
socijalnog rada nalaze se samo apsolutno siromašne osobe. Formalno-institucionalni pristup u
utvrđivanju siromaštva, karakterističan je i za mjere koje se preduzimaju – utvrđivanje
propisnih prava koja se najčešće svode na materijalne prestacije (Petrović, 2013:235).“
Posljedica je sve manji obuhvat ljudi u stanju socijalne potrebe, što je u potpunoj
suprotnosti sa porastom broja ljudi upravoiz takvih kategorija. Prema izvještaju resornog
ministarstva, u Republici Srpskoj je tokom rata i u prvim poslijeratnim godinama preko 70%
stanovništva koristilo neki vid socijalne zaštite (humanitarna, novčana i psihosocijalna
pomoć, zbrinjavanje i dr). Posljednjih godina sistemom socijalne zaštite obuhvaćeno je 5-7%
najugroženijih stanovnika. Posmatra li se obuhvat stanovništva stalnom i jednokratnom
novčanom pomoći, onda se ovi pokazatelji svode na 1-2%.
Može se konstatovati da je globalizacija, odnosno neoliberalizam, bitno uticalana
društveni kontekst u kome se odvija socijalni rad. Samim tim, dovela je do promjena u samoj
profesiji socijalnog rada. Promjene se odnose na institucionalni okvir, ali i na poziciju samih
socijalnih radnika i korisnika socijalnog rada.
U prethodnom poglavlju bilo je riječi o društveno-instititucionalnim promjenama u
kontekstu socijalnog rada kod nas. Na temelju univerzalnih tržišnih principa u socijalnom
raduse gradi pluralizamučesnika u sferi socijalnih usluga,ojačao je civilni sektor, zaživljava
privatizacija, a državni institucionalni sistemipokazuje manjkavosti.
Govoreći o posljedicama globalizacije na same socijalne radnike, neki autori dobro
primjećuju da dolazi do otpuštanja ili „premeštanja“ socijalnih radnika iz državnog i javnog u
privatni i volonterski sektor (Milosavljević, 2006).
Ipak, i dalje je većina socijalnih radnika angažovana u državnom sektoru. Bez dublje
analize ovog sektora, treba primijetiti da u BiH postoji složen i razuđen institucionalni
mehanizam. Nadležnosti socijalne zaštite su podijeljene na državni, dva entitetska nivoa, nivo
Brčko distrikta i deset kantona/županija. U funkcionisanju 13 vlada, 138 ministarstava i preko
140 lokalnih vlasti, mogu se uočiti paralelizmi, nesinhronost i neefikasnost u rješavanju
društvenih problema.
Posebnu odgovornost imaju sistemi socijalne zaštite, organizovani unutar entiteta.
Prava iz oblasti socijalne zaštite ostvaruju se na opštinskom nivou, prekocentara za socijalni
rad ili resornih opštinskih odjeljenja. U BiH je evidentirano ukupno 116 centara za socijalni
rad, od čega 71 u Federaciji BiH i 45 u Republici Srpskoj, dok u Brčko distriktu funkcioniše
pododjeljenje u okviru Odjeljenja za zdravstvo Vlade Brčko distrikta. U Republici Srpskoj 18
opština formiralo je službe pri opštinskoj administraciji.
Centri za socijalni rad uglavnom se suočavaju s problemom neadekvatnih kapaciteta
uslijed nedovoljnog broja stručnog osoblja i nedostatka finansijskih sredstava.

Zakljuþak

Različiti pod-nazivi za socijalni rad ponekad su sarkastični, ponekad preambiciozni:

„praktikologija“, „primenjena sociologija“, „praksa socijalne politike“„humanost na djelu“...
Bez obzira na različite nazive, postavlja se pitanje šta je sadržaj ova profesija u našoj
stvarnosti?
U ovom tekstu nije bilo riječi o mnogim globalističkim izazovima za socijalni rad,
kao što su: gubljenje autentičnosti, internacionalizacija, nekritičko prihvatanje„svjetskih“
modela i metoda, a zanemarivanje autentičnihitd...

505
 Ukazano je na „uplitanje“ neoliberalističkih principa u praksu socijalnog rada, što je
čini nedovoljno efikasnom u borbi protiv socijalnih problema koje je produkovala
globalizacija. Izložen neoliberalnim promjenama,socijalni rad krči neki putna kome treba da
potvrdi svoju funkcionalnost. Aktuelni socijalni nemiri stvaraju dodatni pritisak.
Da apsurd bude veći, dešavanja s početka ovog vijeka, pokazala su potpuni nesklad
između globalnih socijalnih intencija i realnih učinakau socijalnoj sferi.Za ilustraciju, neka
posluži komparacija dvaju dokumenata sa početka ovog milenijuma.
Godine2000 donesena je Milenijumska deklaracija Ujedinjenih nacija. Popularne
Milenijumske ciljeve razvoja potpisala je 191 zemalja članicaUjedinjenih nacija. Tako je na
globalnom nivou prihvaćeno osam ciljeva i dogovoreno da se pokušaju ostvariti do 2015.
godine. Prvi cilj, iskorjenjivanje ekstremnog siromaštva i gladi, podrazumijevao je smanjenje
na pola broja ljudi koji žive sa manje od jednog dolara dnevno, smanjenje na pola broja ljudi
koji pate od gladi i povećanje količine hrane za one koji pate od gladi
Iste te, 2000. godine, u Montrealu je održan zajednički kongres Međunarodnog
udruženja socijalnih radnika i Međunarodnog udruženja škola za socijalni rad, na temu
„Globalizacija svijeta i socijalni rad“. Oko 1.000 predstavnika iz više od 70 zemalja
raspravljalo je o uticaju globalizacije na društvene odnose i o ulozi socijalnog rada u
svijetu.Tom prilikom konstatovano je: „Kao dio društvenih promjena i kao profesija, socijalni
rad je duboko posvećen podsticanju temeljenih vrijednosti kao što je poštovanje ljudskog
života i dostojanstvo, pravednost i mir. U ovim godinama brzih promjena moramo iznaći
način da imamo više utjecaja, da razvijemo nova oružja djelovanja i da proširimo ove ideje
diljem svijeta. Moramo postati svjesniji svoje uloge, poduprijeti jedni druge i unaprijediti
svoje djelovanje. Stoga su borba protiv siromaštva, zaustavljanje nasilja, poticanje
osnaživanja, poštovanje ljudskih prava, promicanje jednakosti u novom globalnom okruženju
središnje točke prema kojima trebamo upraviti svoje djelovanje.“
Izlaganja na ovom skupu bila su usmjerena prema grupama i zajednicama koje su
obespravljene i isključene iz društva, koje trpe nejednakost, čija se prava krše. Zalagalo se za
šire socijalno djelovanje i političke akcije koje teže jačanju civilnog društva i uključivanju
marginaliziranih. Ukazano je na potrebu promjena u socijalnom radu kao profesiji, odnosno
na uspostavljanje ravnoteže između rada usmjerenog prema pojedincu i socijalnoj akciji.
Podaci o stanju siromaštva danas, u svijetu i kod nas, dovoljno govore o ispunjenju
cilja koji je zacrtan u Milenijumskimciljevima razvoja. Istovremeno, akuelni socijalni nemiri,
u svijetu i kod nas, govore o tome koliko je, zajedno sa ostalim učesnicima, socijalni rad bio
usmjeren prema socijalnoj akciji i čovjeku u nevolji.

LITERATURA

1. Bušljeta, A. (2010)Globalizam - ideologija globalizacije? Zagreb, Socijalna ekologija

19(2):127-149;
2. Deacon, B. Stubbs, P. Soroya, B. (1994) Globalizacija, postkomunizam i socijalna politika:
teme u Hrvatskoj. Zagreb: Revija za socijalnu politiku, 4: 333-338;
3. Domineli, L. (2001)Globalizacija: mit ili stvarnost za socijalne radnike? Zagreb: Revija za
socijalnu politiku, br. 3, str. 259-265;
4. Fondacija za socijalno uključivanje u Bosni i Hercegovini (2013) Pismo glava – izdvajanja
vladinog sektora za nevladin sektor u Bosni i Hercegovini za 2012 godinu, ur. Ninković
Papić, R. Sarajevo: FSU u BiH;
5. Gidens, E. (1998) Posledice modernosti, Beograd: Filip Višnjić;
6. Hatibović, Dž. (2002). O globalizaciji još jednom, Beograd: MP Globalizacija, tržište,
Evropska zajednica, 1-2: 28-47;

506
7. Hegyesi, G. (2004) Od socijalne države do socijalnoga društva. Zagreb: Revija za socijalnu
politiku, br.2, str. 141-158;
8. Kronauer Consulting (2009) Analiza stanja civilnog sektora u BiH, Sarajevo: Kronauer
Consulting;
9. Milosavljević, M. (2006) Globalizacija i socijalni rad, Beograd: Socijalna misao 2/2006:11-
41;
10. Milosavljević, M. (2009) Osnove nauke socijalnog rada, Banja Luka: Filozofski fakultet
11. Nezavisni biro za humanitarna pitanja BiH – IBHI (2002). Zapošljavanje, pružanje socijalnih
usluga i nevladin sektor, Sarajevo: IBHI;
12. Petrović, (2013) Nemam, dakle ne postojim. Banja Luka: Fakultet političkih nauka
13. Petrović, J. (2007) Niþiji ljudi. Beograd: Socijalna misao;
14. Puljiz. V. (2006) Neoliberalizam i socijalna država, u Vidović, D. Pauković, D. Globalizacija
i neoliberalizam (2006), Zagreb: Centar za politološka istraživanja, 127-137;
15. Srednjoročna razvojna strategija BIH 2004-2007 (PRSP), revidirani dokument (2006).
Sarajevo: EPPU Ured za monitoring i implementaciju Srednjoročne razvojne strategije BIH
16. http://sif.ba/ba/index.php/linkovi/nevladine-organizacije/, pristupljeno 20.02.2014)

507
Mr Andrea Puhaliü UDK 364:316.334 Prethodno saopštenje

UTICAJ GLOBALIZACIJE NA OSNOVNE VRIJEDNOSTI I NAýELA

SOCIJALNOG RADA

Apstrakt:U radu se razmatraju posljedice i rizici uticaja ekonomskih, politiþkih i socijalnih

dimenzija savremenih globalizacijskih procesa, na osnovne vrijednosti i principe socijalnog rada:
ljudska prava, socijalnu pravdu i ljudsko blagostanje. Odnosisavremenih društvenih promjena sa
jedne, te ciljno-predmetne i etiþke paradigme profesije socijalnog rada sa druge strane, posmatraju
se na internacionalnom, državnom ili nacionalnom i organizacijskom nivou.
U osnovi posljedicapromjena koje globalizacijski procesi donose i znaþe na svim nivoima,
nalazi se formiranje meÿunarodnih globalnih korporacija, koje u skladu sa svojim ekonomskim
interesima, vrše pritisak na rekonstruisanje i preusmjeravanje postojeüih modela socijalne politike u
pravcu neoliberalnog modela. Promjene ekonomsko-politiþkog konteksta utiþu na promjenu pravno-
institucionalnog i organizacijskog okvira u kojem se odvija profesionalna praksa. Zakonske reforme
sve više ukljuþuju neoliberalni vrijednosno-etiþki focus, þak i u zemljama koje tradicionalno
vrijednuju više vrijednosti zajednice nego individualne slobode. Na organizacijskom nivou, pod
uticajem neoliberalnih principa tržišta, na potrebama zasnovana procjena i izgradnja odnosa
ustupaju mjesto procjeni zasnovanoj na budžetu i poveüanoj menadžerskoj kontroli nad socijalnim
radnicima praktiþarima. Socijalni radnici, baš kao i nacionalne vlade, gube autonomiju u oblastima
procjene specifiþnih, jedinstvenih potreba njihovih korisnika, kao i osnovnih pravaca odgovora na
iste. Na ovaj naþin se pitanje zaštite ljudskih prava i socijalne pravde, þak i u okviru socijalne politike
i profesije socijalnog rada, dovodi u sjenku potreba i interesa tržišta, zbog þega se socijalni rad
prepoznaje kao važan partner socijalnih pokreta u njihovoj borbi za novi, pravedniji globalni
poredak.
Kljuþne rijeþi: neoliberalizam, globalizacija, tržište, ljudska prava, socijalna pravda, ljudsko
blagostanje, socijalna zaštita, socijalni rad

IMPACT OF GLOBALIZATION ON THE FUNDAMENTAL VALUES AND PRINCIPLES

OF THE SOCIAL WORK

Abstract:This paper discusses the implications and risks of the impact of economic, political
and social dimensions of contemporary globalization processes, the basic values and principles of the
social work: human rights, social justice and human welfare. Relations of the contemporary social
changes on one side and target-subject and ethical paradigms of the profession of social work on the
other side, are seen at the international, national and organizational level.
Essentially a result of the changes that globalization processes bring and mean at all levels,
is the establishment of international global corporations, which according to their economic interests,
are putting pressure on the rehabilitation and diversion of existing models of social policy in the
direction of the neoliberal model. Changes in the economic and political contexts influence the
change of the legal-institutional and organizational framework in which the professional practice
takes place. Legislative reforms are increasingly including neoliberal value-ethical focus, even in the
countries that traditionally value more the values of the community rather than the individual
freedom. At the organizational level, under the influence of neo-liberal principles of the market,
assessment based on the needs and building of the relationships give way to the assessment based on
the budget and increased managerial control of social workers practitioners. Social workers, as well
as the national government, lose autonomy in the areas of evaluation of specific, unique needs of their
users, as well as the main routes to the answer to them. In this way, the issue of human rights and
social justice, even in the framework of social policy and social work profession, is resulting in the

Fakultet političkih nauka Univerziteta u Banjoj Luci

509
shadow of the needs and interests of the market, which is why the social work is recognized as an
important partner of the social movements in their struggle for a new, more equitable global order.
Keywords: neoliberalism, globalization, market, human rights, social justice, human welfare,
social protection, social work

Uvod

Iako postoje različiti pristupi složenom i višestrukom konceptu globalizacije, kako

prilikom njegovog određenja tako i prilikom razmatranja posljedica koje ima, ne postoji
sumnja da globalizacijski procesi snažno određuju svaki aspekt života savremenog čovjeka,
odnosno funkcionisanja porodica, grupa, zajednica i društva u cjelini.
U najopštijem smislu globalizacija se definiše kao: »intenzifikacija društvenih odnosa
na nivou svijeta koji povezuju udaljena mjesta na takav naþin da, ono što se lokalno dešava,
biva omeÿeno udaljenim dogaÿajima i, obrnuto, udaljeni dogaÿaji odreÿeni su lokalnim
dešavanjima. To je proces koji vodi redukciji geografskih, prostornih i vremenskih faktora
kao ograniþenja razvoju društva. Rezultat je poveüana percepcija svijeta kao cjeline te
prilagoÿavanje društvenih razmišljanja i akcija preko razine nacionalnih i prema razini
internacionalnih i globalnih sfera« (Giddens,2003:57). U ovom opštem značenju,
globalizacija se odnosi na svojevrsno povezivanje svijeta u jedinstven društveni poredak,
kroz različite forme društvenog kretanja, udruživanja i djelovanja, kroz političke, ekonomske,
socijalne, kulturne i prostorne globalizacijske promjene. Najsnažnija društvena potreba za
globalnim udruživanjem i djelovanjem vezuje se za kraj II svjetskog rata, kada je postalo
očigledno da država nije uvijek u stanju da zaštiti osnovna prava i slobode svojih građana.
Pored Ujedinjenih nacija, kao međunarodne organizacije za zaštitu i unaprijeđenje ljudskih
prava, nastanak globalnog društva u ovom periodu se vezuje i za uspostavljanje drugih
međunarodnih organizacija i regulatornih sistema ekonomsko-političke prirode, prije svega
Međunarodnog monetarnog fonda, Svjetske banke i preteče Svjetske trgovinske organizacije.
U ovom periodu, koji neki nazivaju prvim globalizacijskim talasom, ipak je dominantan
focus na ljudska prava i socijalnu pravdu. Katalogizacija osnovnih ljudskih prava, odnosno
prepoznavanje prava i sloboda koje svaki čovjek stiče rođenjem nezavisno od države kojoj
pripada, sasvim izvjesno je uticala i na prve pokušaje katalogizacije vrijednosti i principa
socijalnog rada. Ipak, ekonomska i socijalna politika ostaju u potpunoj autonomiji države,
tako da ove globalne promjene ne vrše značajan uticaj na praksu socijalnog rada.

Globalizacija i socijalni rad

Novi talas globalizacije je iznenađujuće snažan, preplavljujući, sa dramatičnim

posljedicama na sve aspekte individualnog, društvenog, pa i profesionalnog postojanja.
Njegov začetak se vezuje za ekonomske i političke promjene koje počinju krajem 60-ih
godina otvaranjem nacionalnih ekonomija prema svjetskom tržištu, a potpunu vidljivost i
ubrzanje dobija političkim promjenama, kao i razvojem i dostupnošću novih digitalnih
tehnologija krajem 80-ih godina XX vijeka. Od tada se neprestano ubrzava prodiranje
ekonomskih, političkih, socijalnih, kulturnih, prostornih promjena na globalnom nivou.
U svom savremenom obliku, globalizacija je pojam koji se koristi da označi rastuću
međusobnu povezanost i integrisanje ekonomije preko nacionalnih granica, kroz kretanje
kapitala, dobara, usluga i tehnologije, i takođe uključuje difuziju socijalnih, kulturnih i
političkih ideja (Wilson u Healy and Link, 2012). Iako je započela između ostalog i kroz
konstituisanje međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, moderna forma
globalizacije se posmatra kao dominacija ekonomskog fundamentalizma na globalnom nivou
(Ife, 2008). Sa ovakvim fokusom na ekonomski intreres globalnih korporacija, danas se

510
ljudska prava, zajedno sa socijalnom pravdom, posmatraju više kao svojevrsna ‘’opozicija’’
globalnom poretku, nego kao njegov sastavni dio. Pored procesa globalne ekonomske
integracije, koji se ubrzavaju, postajući sve rasprostanjeniji, kompleksniji i
institucionalizovaniji, moderna era globalizacije se karakteriše i globalnom hegemonijom
neoliberalnih ideja kojima je vođena (Wilson u Healy and Link, 2012). Stoga Milosavljević i
određuje globalizaciju kao globalno širenje neoliberalističkih ideja, modela i praksa, koji se
zasnivaju na ‘’politiþkim odlukama o otvaranju nacionalnih ekonomija prema svetskom
tržištu i þitavom nizu ekonomskih i politiþkih mera kojima je trebalo da se stvori prostor za
nesmetano kretanje krupnog meÿunarodnog kapitala, roba i radne snage’’ (Milosavljević,
2009: 301). Svi drugi globalizacijski procesi u političkoj, socijalnoj i kulturološkoj sferi,
najuže su povezani i rukovođeni upravo interesima globalnog ekonomskog poretka, odnosno
pritiskom međunarodnih institucija kao što su MMF i Svjetska banka, koje kroz
uslovljavanje nameću izbor tržišno usmjerenih politika u zemljama širom svijeta, kao
neoliberalnu doktrinu i praksu (Babić i Lučev, 2013). Neoliberalizam je ideologija koja
pretpostavlja mudrost tržišta te mu stoga prepušta rukovođenje ekonomskim, socijalnim i
političkim životom. Tržište nameće svoje vrijednosti i principe svim društvenim sferama. Pri
tom osnovne vrijednosti i principi na kojima se zasniva neoliberalna ideologija i praksa jesu
individualizam, sloboda i odgovornost pojedinca, racionalnost i efikasnost (Milosavljević,
2009). Kao srodna principu efikasnosti prepoznaje se kompeticija, koja ima vrijednost upravo
zbog toga što vodi najefikasnijem rezultatu, te sa njom povezana nejednakost. Takođe, kao
vrijednosti svijeta ekonomske globalizacije ističu se pohlepai materijalno bogatstvo kao
najvažnije stvari u životu (Ife, 2008).
Ekonomska globalizacija se odnosi na globalnu dominaciju transnacionalnih
korporacija, globalne finansije, fleksibilnu proizvodnju i montažu, kao i povećanje
informacija i ekonomije usluga (Ray u Ritzer, 2007). Na međunarodnom nivou ove ideje
zapravo znače zastupanje slobodnog tržišta dobara i usluga, slobodnu cirkulaciju kapitala,
slobodu ulaganja, sa pravilima koja su uspostavljena u tržišnim ugovorima i potaknuta od
strane multulaternih institucija kao što su Svjetska banka, Međunarodni monetarni fond i
Svjetska trgovinska organizacija. Kraj hladnog rata i slom socijalizma krajem 80-ih, odnosno
brisanje podjele svijeta na istok i zapad, jesu politički globalizacijski procesi koji su
omogućili i dalje poduprijeli ovakvo globalnu ekonomsku integraciju. Umjesto takmičarskih
ideologija kapitalizma i državnog socijalizma, kapitalizam postaje dominantni ekonomski i
politički sistem u globalnom društvu. Nakon toga, privatizacija i deregulacija tokom 80ih i
90ih prebacuje brojne vladine funkcije na korporacijski svijet, čime počinju procesi
‘globalnog rekonstruisanja države’ (Ray u Ritzer, 2007).
Programi strukturalnog prilagođavanja država globalnim promjenama uglavnom se
odnose na rezanje vladinih troškova, jakoj promociji izvoza, privatizaciji javnih preduzeća,
uklanjanju kontrole nad trgovinom i razmjenom, deregulaciji plata i cijena, slabljenju zaštite
životne sredine, i u cjelini uklanjanju bilo kog zakona ili regulacije koja se odnosi na
trgovinske interese. Neoliberalističko gledište, podržano transnacionalnim korporacijama,
jeste da tržište mora da bude više fleksibilno i socijalni programi srezani, da bi se moglo
uključiti u međunarodnu utakmicu. Zato se zastupa rezanje u osiguranju nezaposlenih,
ukidanje zakona koji se odnose na zaštitu na radu, slabljenje sindikata, i rezanje socijalnih
programa (Wilson u Healy and Link, 2012). Gubitak kontrole nad važnim političkim
odlukama ograničava autonomiju nacionalnih vlada ne samo da oblikuju i usmjeravaju svoju
ekonomsku politiku, već i brojna socijalna pitanja svojih građana (Bauman 1998; Beck 2000
u Ife, 2008).Ovakav uticaj neoliberalne ideologije i ekonomskih interesa globalnih
korporacija na nacionalne socijalne politike, snažno određuje vrijednosti i etiku socijalnog
rada, u smislu pritiska na zdravstvenu i socijalnu zaštitu da napuste svoju istorijsku misiju da
promovišu jednakost i socijalnu pravdu (Ritzer i Barnard, u Barnard, Horner i Wild,

511
2008).Neoliberalni procesi nameću socijalnoj zaštiti i socijalnom radu principe i zakoni
tržišta koji, zasnovani na nejednakosti, individualizmu i takmičenju, dolaze u direktan
konflikt sa vrijednosnom opredjeljenošću profesije prema zaštiti ljudskih prava i
unaprijeđenju socijalne pravde.
Globalni pritisak na formiranje i usmjeravanje socijalne politike, u državama u kojima
je socijalni rad uglavnom dio institucionalnog sistema, neminovno utiče na određenje svrhe i
ciljeva profesionalne prakse, kao svojevrsne društvene prioritete koji se zasnivaju na
određenim vrijednostima. Promjene ekonomsko-političkog konteksta utiču na promjenu
pravno-institucionalnog i organizacijskog okvira u kojem se odvija profesionalna praksa.
Zakonske reforme sve više uključuju neoliberalni vrijednosno-etički focus, čak i u zemljama
koje tradicionalno vrijednuju više vrijednosti zajednice nego individualne slobode. Naravno
da reforme zakona po sebi ne znači automatski promjenu vrijednosne i etičke osnove
profesionalne prakse, upravo zbog snage kulturnih vrijednosti i principa koje se ne mijenjaju
normativnim aktima, zbog čega ‘’praksa þesto nastavlja svojom vlastitom logikom’’
(Milosavljević, 2009), uz prećutno odobravanje upravljačkih i nadzornih tijela. Istovremeno,
često se nekritički preuzimaju etički kodeksi socijalnog rada iz razvijenih neoliberalnih
zapadnih društava, kao što su američko i britansko, sa takođe naglašenim fokusom na
individualne slobode i pravo na samoodređenje, a bez uvažavanja kulturoloških specifičnosti
društva u kojem se primjenjuju. Razvoj pravno-institucionalnog i profesionalnog okvira ne
prati u istoj mjeri razvoj organizacijskih i drugih uslova u kojima je moguće promijeniti focus
prakse socijalnog rada, na osnovu neoliberalnih vrijednosti i principa. Ovo je prije svega
slučaj u nerazvijenim, manjim i ruralnim mjestima. Nasuprot tome, postoji tendencija u
razvijenim centrima za reformom organizacija i ustanova socijalnog rada na principima
privatnih preduzeća, prije svega sa fokusom na povećanje efikasnosti i efektivnosti kroz
uspostavljanje birokratskih postupaka i rigidnih procedura. Dominelli and Hoogvelt (1996)
upozoravaju da socijalna zaštita ima tendenciju da bude preorijentisana daleko od svoje
posvećenosti holističkoj usluzi i socijalnoj pravdi, prema homogenizovanim i birokratskim
odgovorima. Kao rezultat sila globalnog tržišta, na potrebama zasnovana procjena i izgradnja
odnosa su ustupili mjesto na budget zasnovanoj procjeni i povećanoj menadžerskoj kontroli
nad praktičarima (Ritzer i Barnard, u Barnard, Horner i Wild, 2008).Zbog svega ovoga stvara
se svojevrsni jaz između normativno uspostavljenih vrijednosti i principa socijalne politike i
socijalnog rada sa jedne, i stvarne vrijednosne i etičke osnove na kojoj socijalni radnici
zasnivaju svoj rad sa klijentima sa druge strane. U najboljem slučaju, možemo reći da je
usljed svojevrsne vrijednosno-etičke tranzicije neizbježno prisutna vrijednosna i etička
konfuzija u socijalnom radu u zemljama koje nemaju neoliberalnu tradiciju.
Kada je riječ o posljedicama ovakvih globalizacijskih procesa, postoje brojna
opozitna mišljenja i argumentacije. Za socijalni rad je ključno razmatranje posljedica koje
globalizacija ima na ljudsko blagostanje, obzirom da u svom međunarodnom određenju ističe
unaprijeđenje ljudskog blagostanja kao osnovni profesionalni cilj (IFSSW i IASW, 2004),
odnosno prepoznaje ljudsko blagostanje kao temeljnu vrijednost. Dok zastupnici globalizacije
smatraju da ona neumitno doprinosi kvalitetnijem životu ljudi, kritičari ukazuju da
neoliberalna globalna integracija dovodi u pitanje ljudska prava i socijalnu pravdu, kao
temeljne humane vrijednosti. Postoji slaganje da globalizacija nudi mogućnost za nove oblike
kosmopolitanizma i ekonomskog rasta ali takođe nove prijetnje i globalne rizike kakvi su
ekološke krize, globalne pandemije, međunarodni kriminal i terorizam (Ray u Ritzer, 2007).
Ne umanjujući pozitivne efekte globalizacije, osvrnućemo se na one negativne koje su najuže
povezane sa praksom socijalnog rada.
U svakom slučaju, izvjesno je da se nametanje neoliberalnih principa nejednakosti i
kompeticije povećava jaz između siromašnih i bogatih, kako na globalnom tako i na
nacionalnom nivou. Navedene promjene na političkom i socijalnom polju utiču na porast

512
nezaposlenosti i redukovanje programa socijalne politike, postepeno redukujući obavezu
države za zaštitu socijalnih prava svojih građana. Istovremeno, povećava se broj gladnih u
svijetu, a klimatske promjene takođe pogađaju najsiromašnije, kroz povećanje cijena hrane,
razne bolesti, prirodne katastrofe. Istraživanja pokazuju da globalizacija, ukoliko se
istodobno ne jača solidarnost, može postati ozbiljna prijetnja demokratiji i temeljnim
humanističkim načelima jednakosti i pravednosti (Ajduković,2000). Međunarodne
korporacije fokusirane na proizvodnju novca veoma često eksploatišu zajednicu i njihove
ljude, dok uzimaju profit za drugu zajednicu, često i drugu državu. Sve ovo može voditi još
većem ekonomskom, političkom i kulturološkom slabljenju manje razvijenih zajednica.
Takođe postoji tendencija nametanja perspektive ljudskih prava i demokratije od strane
dominantnih, neoliberalnih snaga, koje se upravo zasnivaju na vrijednovanju tržišta i
privatnog vlasništva. Manje razvijene zemlje nemaju pravo da učestvuju u definisanju
univerzalnih prava i standarda. Ovakav trend vidljiv je i u međunarodnom određenju
socijalnog rada, uključujući njegovu vrijednosnu i etičku osnovu, čije je definisanje
predvođeno najrazvijenijim zapadnim društvima, prije svega američkim i britanskim, u kojem
dominira zapadna liberalna misao. Istovremeno, dominacija zapadne literature engleskog
govornog područja o profesionalnoj etici ‘sa druge strane’ nameće vrijednosti zapadnog
liberalnog socijalnog rada ostatku svijeta.
Sve ove promjene dovode u pitanje koncept osnovnih ljudskih prava i socijalne
pravde. Istovremeno, kao osnovne vrijednosti socijalnog rada definišu se upravo ljudska
prava i socijalna pravda, odnosno kao profesionalni cilj određuje se borba za unaprijeđenje
ljudskog blagostanja na svim nivoima, uključujući i odgovornost socijalnog rada za razvoj
pravednijeg društva u cjelini.
Ovakva politička odgovornost koju socijalni rad preuzima prema zajednici i društvu
uopšte u pravcu unaprijeđenja ljudskog blagostanja, a kroz poticanje mira, jednakosti i
socijalne pravde na makro nivou, postoji od samog njegovog konstituisanja. Socijalni rad je,
pored institucionalnog odgovora na socijalne probleme industrijskog društva, nastao i na
osnovu filantropskih ideja i humanističkih pokreta. Jedna od pionira socijanog rada, Jane
Addams, je između ostalog imala i aktivnu ulogu u promovisanju mira i demokratije na
međunarodnom nivou, zbog čega je 1931.godine i dobila Nobelovu nagradu za mir. Pored
uloge u mirovnim pregovorima za okončanje I svjetskog rata, socijalna radnica Jane Adams
je progovorila protiv svega onoga što ograničava ljudsko blagostanje, uključujući i sisteme
državne suverenosti koji podstiču neprijateljstvo, natjecanje i konflikt, te nas zatvaraju u
odnosu prema drugim ljudima. Adams se zalagala za unaprijeđenje ljudskog blagostanja kroz
izgradnju više inkluzivnih odnosa u svijetu, te širenje demokratije i socijalne etike na svjetsku
scenu (Linn, 1935 u Smith and Light,2004). Međutim bilo je i drugih međunarodnih pokreta
krajem prošlog vijeka, koji su se bavili mirom u svijetu, životnom sredinom, socijalnom
pravdom, feminizmom i naravno ljudskim pravima. Osnivanje Lige naroda i Ujedinjenih
nacija, sa svojim brojnim agencijama, kao i niz međunarodnih nevladinih organizacija,
uključujuči Crveni Krst, Žensku međunarodnu ligu za mir i slobodu, Save the Children,
Amnesty International and Greenpeace. One su se bavile različitim vizijama jedinstvenog
svijeta, baziranog ne toliko na ekonomskim aktivnostima, koliko na idejama univerzalne
humanosti, globalnog građanstva, međunarodnog razumijevanja i solidarnosti, i međusobne
odgovornosti. U skorije vrijeme međutim, na dnevnom redu međunarodne zajednice
ekonomska pitanja su uzela primat, dok su socijalna pravda, mir, pitanja životne sredine i
ljudskih prava morali su zauzeti drugo mjesto (Ife, 2008).
Koncentracijom ekonomske i političke moći u rukama globalnih korporacija, pitanje
univerzalnih humanih vrijednosti koje u osnovi socijalnog rada leže od njegovog samog
zasnivanja, nalazi se u sjenci principa tržišta. I sada se međunarodno organizovanje oko
pitanja ljudskih prava i socijalne pravde vidi kao najmoćnija opozicija ekonomskom

513
fundamentalizmu savremenog globalnog poretka. Pogotovo u kontekstu u kome je
ograničena mogućnost vlada da zaštite svoje građane od negativnih efekata globalizacije, a u
odsustvu značajnih drugih snaga opozicije, smatra se da su upravo ovakve organizacije jedan
od najvažnijih globalnih resursa za suočavanje sa posljedicama korporativne globalizacije na
demokratiju, ekonomsku pravdu, životnu sredinu, i zaštitu običnih ljudi (Wilson u Healy and
Link, 2012). Upravo zbog konflikta između principa neoliberalizma i vrijednosti socijalnog
rada, očekuje se da širom svijeta socijalni radnici imaju mnogo zajedničkog sa ciljevima i
aspiracijama organizacijama civilnog društva, te da im se pridruže u izgradnji pravednijeg
globalnog poretka zasnovanog na ljudskim pravima, odnosno vraćanju demokratske
odgovornosti savremenom globalnom poretku u pravcu unapređenja ljudskog blagostanja.
Ovakva odgovornost socijalnog rada prema društvu u cjelini proizilazi prije svega iz njegove
temeljne vrijednosti socijalne pravde, odnosno skupa principa koji usmjeravaju borbu za
pravednije društvo kao što su borba protiv negativne diskriminacije, jednaka raspodjela
resursa, borba protiv nepravednih politika u praksi i rad u solidarnosti (IFSW i IASSW,
2004).
Jedna od značajnih globalizacijskih promjena jeste i širenje društvenih pokreta i
pojava brojnih međunarodnih i nevladinih organizacija, koje i država i socijalni rad
postepeno prihvataju kao partnere u odnosu na brojna socijalna pitanja. Kroz uticaj na
oblikovanje javnog mnjenja na nacionalnom i transnacionalnom nivou, a u kontekstu
oslabljene autonomije država, politička moć država počinje da se dijeli sa sve većim brojem
međunarodnih organizacija (Frost u Smith and Light,2004), prije svega u odnosu na
suočavanje sa socijalnim pitanjima. Iako su na početku očekivano postojali snažni otpori
socijalnih radnika da priznaju prisustvo nevladinih i međunarodnih organizacija na ‘njihovom
terenu’, u RS i BiH su od 2007. godine nevladine organizacije priznate kao Vladin zvanični
partner u području socijalne politike. Danas u RSpostoji mnoštvo nevladinih i međunarodnih
organizacija koje se bave raznim socijalnim pitanjima i koje socijalni radnici sve više
prepoznaju kao partnere u svom svakodnevnom radu. Ove organizacije organizuju brojne
besplatne seminare i edukacije za socijalne radnike, finansiraju projekte koji se odnose na
socijalne probleme, donose sa Vladom razne strategije i utiču na zakonske reforme. Pitanje je
koje prevazilazi okvire ovog rada u kojoj je mjeri i na koji način ovakva bliska saradnja
vladinog i nevladinog sektora uticala na promjenu vrijednosne i etičke osnove profesionalne
prakse u državnim institucijama. U svakom slučaju saradnja sa svim organizacijama civilnog
društva koje mogu predstavljati resurs za unaprijeđenje blagostanja klijenata i rješavanje
njihovih problema direktno proizilazi iz odgovornosti socijalnih radnika za
utvrđivanje i razvijanje snaga, koje uključuju i utvrđivanje svih onih snaga u zajednici koje
podstiču osnaživanje.
Poznavanje globalizacijskih procesa i načina na koji oni određuju sve elemente i
aktere profesionalne prakse, dio je profesionalne kompetencije savremenog socijalnog
radnika i vrijednost za sebe. Između ostalog, globalizacija utiče na promjenu pravno-
institucionalnog okvira profesionalne prakse, ciljno-predmetnu paradigmu socijalnog rada,
redukovanje socijalnih prava, organizaciju i rukovođenje ustanovama, pojavu novih
organizacija civilnog društva kao aktera u području socijalnih pitanja, daje međunarodnu
dimenziju postojećim socijalnim problemima, mijenja kulturološka obilježja zajednica i
društava, kao i uslove života i rada klijenata. S tim u vezi, razumijevanje ovog fenomena i
njegovih posljedica dio je profesionalnog znanja neophodnog za obuhvatno sagledavanje
problema klijenata sa jedne, kao i profesionalnih odgovornosti socijalnog radnika prema
zajednici i društvu u cjelini sa druge strane.S tim u vezi Wilson ističe da je socijalni rad
uvijek u izvjesnom smislu i internacionalni socijalni rad (u Healy and Link, 2012), dok Ife
naglašava važnost razumijevanja globalizacijskih procesa u vezi sa tradicionalnom
posvećenošću socijalnog rada socijalnoj pravdi, ističući da svaki pokušaj da se razumiju

514
dimenzije nejednakosti zahtijeva internacionalnu analizu i internacionalnu perspektivu (Ife,
2008). Pitanje poštovanja i vrijednovanja različitosti ljudi i kultura, kao jedan od ključnih
principa socijalnog rada, takođe je usko povezan sa globalizacijskom tendencijom ka
homogenizaciji i unifikaciji.

Meÿunarodno udruženje socijalnih radnika kao globalizacijski i/ili

antiglobalizacijski pokret

U prvom globalizacijskom talasu, uporedo sa stvaranjem moćnih međunarodnih

ekonomsko-političkih i organizacija za zaštitu ljudskih prava, socijalni rad kao još uvijek
mlada, ali društveno svjesna i odgovorna profesija dobija svoje prvo međunarodno udruženje.
Sedam nacionalnih organizacija socijalnih radnika je na međunarodnoj konferenciji
socijalnog rada u Parizu već 1950.godine dogovorilo osnovanje Međunarodne federacije
socijalnih radnika (IFSW). Nakon pripremnih radova, Federacija je osnovana 1956.godine u
Minhenu u Njemačkoj na međunarodnoj konferenciji o socijalnoj zaštiti. Pored potrebe za
međusobnim osnaživanjem i podrškom kroz razmjenu iskustava, ideja i znanja, socijalni
radnici se okupljaju na međunarodnim tematskim kongresima da promišljaju o odnosu
profesije prema savremenim društvenim promjena.
Danas Federacija okuplja 90 nacionalnih organizacija članica i preko 750 000
socijalnih radnika širom svijeta. Zajedno sa Međunarodnim udruženjem škola socijalnog rada
(IASSW) ima veliki značaj u određenju osnovnih univerzalnih elemenata profesije kao što su
njeni ciljevi, svrha, uloge i odgovornosti, ali i vrijednosti i etika. U Australiji 2004.godine
odobren je document ‘’Etika u socijalnom radu, Deklaracija o principima’’, na Generalnom
sastanku IFSW i IASSW, koji danas predstavlja referentnu tačku izradu etičkih kodeksa
socijalnog rada širom svijeta. IFSW se deklariše kao globalna organizacija koja se zalaže za
socijalnu pravdu, ljudska prava i socijalni razvoj kroz promociju socijalnog rada, modela
najbolje prakse i podsticanjem međunarodne saradnje.
U sklopu međunarodne saradnje Federacija je partner sa brojnim međunarodnim
organizacijama koje imaju važnu ulogu na globalnoj sceni, kao što su Ujedinjene nacije. Čak
štoviše, dodijeljen joj je poseban konsultativni status od strane Ekonomskog i socijalnog
vijeća (ECOSOC) Ujedinjenih nacija i UNICEF-a. Pored toga, IFSW sarađuje i sa Svjetskom
zdravstvenom organizacijom (WHO), Kancelarijom visokog povjerenika Ujedinjenih nacija
za izbjeglice (UNHCR) i Kancelarijom visokog povjerenika Ujedinjenih nacija za ljudska
prava (OHCHR). U globalnoj mreži međunarodnih organizacija, čini se da se Federacija
prepoznaje kao važan partner kada su u pitanju ljudska prava i ljudsko blagostanje. Da li time
i socijalni rad dobija svog ‘’konja za trku’’, ili samo privid učešća na globalnoj sceni, pitanje
je koje je najuže povezano sa stvarnim mogućnostima profesije socijalnog rada da aktivno
sudjeluje u kreiranju pravednijeg društva na međunarodnoj sceni. Ostaje dilema u kojoj mjeri
se zaista može boriti za promicanje univerzalnih vrijednosti i društvo više `po mjeri čovjeka`,
kao što nalaže svojim deklaracijama u odnosu na pravila neoliberalne političke scene.
Naposlijetku, citiraćemo i zaključak sa Zajedničkog kongresa IASW i IFSSW koji je
održan u Kanadi 2000.godine na temu globalizacije i njenog uticaja na društvene odnose, te
ulogu socijalnog rada u svijetu koji se dramatično mijenja na početku 21. vijeka: „Kao dio
društvenih promjena i kao profesija, socijalni rad je duboko posvećen promicanju temeljenih
vrijednosti kao što je poštovanje ljudskog života i dostojanstvo, pravednost i mir. U ovim
godinama brzih promjena moramo iznaći način da imamo više utjecaja, da razvijemo nova
oružja djelovanja i da proširimo ove ideje diljem svijeta. Moramo postati svjesniji svoje
uloge, poduprijeti jedni druge i unaprijediti svoje djelovanje. Stoga su borba protiv
siromaštva, zaustavljanje nasilja, poticanje osnaživanja, poštovanje ljudskih prava,

515
promicanje jednakosti u novom globalnom okruženju središnje točke prema kojima trebamo
upraviti svoje djelovanje“ (Ajduković, 2000).

Zakljuþak

Čini se da socijalni rad kao profesija prepoznaje svoju odgovornost u borbi za

pravednije društvo u odnosu na savremene globalizacijske procesei njihove posljedice na
blagostanje pojedinaca, grupa i zajednica. Uloge koje socijalni radnici preuzimaju u odnosu
prema društvu u cjelini, a na osnovu temeljnih načela poštovanja ljudskih prava i podsticanja
jednakosti u globalnom društvu, nose u sebi obavezu aktivnog učestvovanja u političkim
procesima na nacionalnom i međunarodnom nivou, ukazujući na potrebu za međusobnim
osnaživanjem i udruživanjem. Čak i ako ovaj zahtjev posmatramo samo kao ideal kome treba
težiti, ostaje pitanje načina i obima u kojem socijalni radnici, u okviru svog organizacijskog i
socijalnog okruženja, mogu ili trebaju preuzeti ovu odgovornost. Podsticanje univerzalnih
vrijednosti kao što su poštovanje ljudskog života, dostojanstvo, pravednost i mir, kao dio
borbe za razvoj civilnog društva, osnovna je pretpostavka kulture ljudskih prava.
Naposlijetku samo ostaje dilema i pitanje, na koji način i zbog čega profesiji socijalnog rada
pripada vodeća uloga u ovom procesu.

LITERATURA

1. Ajduković,M.(2000):Globalizacija svijeta i socijalni rad, prikaz skupa. Ljetopis socijalnog

rada.Pravni fakultet Sveučilišta u Zagrebu.Zagreb
2. Andevski,M.(1991): Razmatranje vrednosnih orijentacija u uslovima načno-tehnoloških i drugih
društvenih promena. Zbornik Instituta za pedagogiju, sv.9. Novi Sad
3. Babić,Z. i Lučev,J.(2013): Tipovi kapitalizma, ekspanzija neoliberalizma i socijalni učinci u
baltičkim zemljama, Sloveniji i Hrvatskoj: komparativni pristup. Revija za socijalnu politiku, god.
20, br. 1, Zagreb
4. Barnard,A., Horner,N. and Wild,J.(2008): Value Base of Social Work and Social Care: An Active
Learning Handbook. Open University Press.M Graw-Hill Education. England.
5. Clark, C. L. (2000). Social work ethics: Politics, principles and Practice. Basingstoke: MacMillan
6. Congress ,E. (1999): Social work values and ethics. Belmont,Ca:Wadsworth
7. Corey,G., Schneider Corey,M. i Callanan,P. (2011): Issues and Etichs in the Helping Professions.
Brooks/ Cole.USA.
8. Dolgoff, Harrington and Loewenberg (2012): Ethical Decisions for Social Work Practice.
Brooks/Cole Empowerment Series , ninth edition.USA.
9. Dominelli, L and Hoogvelt, A.(1996): “The Technocratisation of Social Work”, Critical Social
Polic, 47
10. Gidens, Entoni (2003): Sociologija. Ekonomski fakultet Beograd.
11. Gilbert ,T.(2009): Ethics in Social Work: A Comparison of the International Statement of
Principles in Social Work with the Code of Ethics for British Social Workers. The Journal of
Social Work Values and Ethics, Volume 6, Number 2
12. Healy, L. M. (2007). Universalism and cultural relativism in social work. International Journal
ofSocial Work, 50 (1)
13. Healy, L. M., & Link, R. J. (Eds.). (2012). Handbook of international social work: Human rights,
development, and the global profession. New York, NY: Oxford University Press.
14. Hugman, R. (2008). An ethical perspective on social work, in M, Davies (ed.) The Blackwell
Companion to Social Work (third edition), London: Blackwell.
15. Ife,J. (2008): Human Rights and Social Work. Towards Rights-Based Practice. Cambridge
University Press.
16. Levy, C. (1993.) Social work ethics on the line. Binghampton: The Haworth Press.
17. MacDonald, G. (1990.) Allocating blame in social work. British Journal of Social Work, 20, 525

516
18. Milosavljević,M.(2002): Socijalni rad na meÿi vekova. Draganić. Beograd.
19. Milosavljević,M.(2009): Osnove nauke socijalnog rada. Filozofski fakultet Univerziteta u Banjoj
Luci. Banja Luka.
20. Oderberg,S.D. and Chappell,T. (2004): Human Values/New Essays on Ethics and Natural Law.
Palgrave Milan
21. Parrott, L.(2002): Social Work and Social Care. Gilderge Social Policy Series.Routledge
Ltd.Great Britain.
22. Ray, Larry (2007): `Globaliyation`. Blackwell Encyclopedia of Sociology.Ritzer, George (ed).
Blackwell Publishing.
23. Reamer, F.G. (1993) The Philosophical Foundations of Social Work, New York, Columbia
University Press
24. Reamer,F.G. (2006): Social work values and ethics. New York. Columbia University Press.
25. Ritzer,G. (1997): Suvremena sociologijska teorija. Nakladni zavod Globus. Zagreb.
26. Scanlon, T. M. (1998): What We Owe to Each Other. The Belknap Press of Harvard University
Press Cambridge, Massachusetts, and London, England.
27. Smith,K. and Light,M. ed(2004 ): Ethics and Foreign Policy. The Centre for International
Studies, London School of Economics and Political Science. Cambridge University Press.
28. Thomson,A.(2002): Critical Reasoning in Ethics-a practical introduction.Routledge Ltd. London
&New York.
29. Wilson, Maureen..(2011): Globalization Handbook of International Social Work. Handbook of
International Social Work- Human Rights, Development and the Global Profession. Lynne,M.
Healy and Rosemary,J. Link(ed). Oxford University Press.
30. Young,I.M.(2010): Responsibility for Justice. Oxford University Press

517
Ɇɪ ȳɟɥɟɧɚ Ʉɭɩɪɟɲɚɧɢɧ UDK 316.334:338.124.4]:364-053.2 Struþni rad

ȽɅɈȻȺɅɂɁȺɐɂȳȺ ɂ ɁȺɒɌɂɌȺ Ⱦȳȿɐȿ ɋȺ ɋɆȿɌȵȺɆȺ ɍ ɊȺɁȼɈȳɍ -

ɂɋɄɍɋɌȼȺ ȾɊɀȺȼȺ ɍ ɊȿȽɂɈɇɍ

Ⱥɩɫɬɪɚɤɬ: Ⱦʁɟɰɚ ɫɚ ɫɦɟɬʃɚɦɚ ɭ ɪɚɡɜɨʁɭ ɢ ʃɢɯɨɜɟ ɩɨɪɨɞɢɰɟ ɫɭɨɱɚɜɚʁɭ ɫɟ ɫɚ ɩɪɟɩɪɟɤɚɦɚ

ɭ ɭɠɢɜɚʃɭ ʃɢɯɨɜɢɯ ɨɫɧɨɜɧɢɯ ʂɭɞɫɤɢɯ ɩɪɚɜɚ ɢ ʃɢɯɨɜɨɦ ɭɤʂɭɱɢɜɚʃɭ ɭ ɞɪɭɲɬɜɨ. ɍ ɦɧɨɝɢɦ
ɡɟɦʂɚɦɚ, ɦɚɥɟ ɥɨɤɚɥɧɟ ɝɪɭɩɟ ɫɭ ɫɟ ɭɞɪɭɠɢɥɟ ɢ ɫɬɜɨɪɢɥɟ ɪɟɝɢɨɧɚɥɧɟ ɨɪɝɚɧɢɡɚɰɢʁɟ ɤɨʁɟ ɫɟ
ɡɚɥɚɠɭ ɡɚ ɪɟɮɨɪɦɭ ɢ ɩɪɨɦʁɟɧɟ ɭ ɡɚɤɨɧɨɞɚɜɫɬɜɭ. Ʉɚɨ ɪɟɡɭɥɬɚɬ ɬɨɝɚ, ɩɨɱɢʃɭ ɞɚ ɫɟ ɨɬɤɥɚʃɚʁɭ
ɩɪɟɩɪɟɤɟ ɡɚ ɭɱɟɲʄɟ ɨɫɨɛɚ ɫɚ ɫɦɟɬʃɚɦɚ ɭ ɪɚɡɜɨʁɭ ɭ ɞɪɭɲɬɜɭ, ɤɚɨ ɩɭɧɨɩɪɚɜɧɢɯ ɱɥɚɧɨɜɚ
ɞɪɭɲɬɜɚ. ɉɨɫɬɨʁɟʄɚ ɟɤɨɧɨɦɫɤɚ ɫɢɬɭɚɰɢʁɚ ɤɨʁɚ ɤɚɪɚɤɬɟɪɢɲɟ ɡɟɦʂɟ ɭ ɬɪɚɧɡɢɰɢʁɢ, ɭɡ ɩɪɨɛɥɟɦɟ
ɧɟɡɚɩɨɫɥɟɧɨɫɬɢ, ɫɢɪɨɦɚɲɬɜɚ, ɫɨɰɢʁɚɥɧɟ ɢɫɤʂɭɱɟɧɨɫɬɢ, ɩɨɥɢɬɢɱɤɟ ɧɟɫɬɚɛɢɥɧɨɫɬɢ, ɚ ɫɚ ɞɪɭɝɟ
ɫɬɪɚɧɟ ɩɪɨɛɥɟɦɢ ɩɨɪɨɞɢɱɧɨɝ ɧɚɫɢʂɚ ɢ ɞɢɫɤɪɢɦɢɧɚɰɢʁɟ, ɩɪɟɞɫɬɚɜʂɚʁɭ ɩɨɝɨɞɧɟ ɭɫɥɨɜɟ ɡɚ
ɪɚɡɥɢɱɢɬɟ ɜɪɫɬɟ ɡɥɨɭɩɨɬɪɟɛɚ ɢ ɦɚɧɢɩɭɥɚɰɢʁɟ ɞʁɟɰɟ, ɧɚɪɨɱɢɬɨ ɞʁɟɰɟ ɫɚ ɫɦɟɬʃɚɦɚ ɭ ɪɚɡɜɨʁɭ.
ɉɨɥɚɡɟʄɢ ɨɞ ɨɜɟ ɱɢʃɟɧɢɰɟ, ɰɢʂ ɪɚɞɚ ʁɟ ɞɚ ɫɟ ɩɪɢɤɚɠɟ ɞɚ ɫɭ ɩɪɨɛɥɟɦɢ ɫɚ ɤɨʁɢɦɚ ɫɟ ɫɭɫɪɟʄɭ
Ɋɟɩɭɛɥɢɤɚ ɋɪɩɫɤɚ, Ɋɟɩɭɛɥɢɤɚ ɋɪɛɢʁɚ, Ɋɟɩɭɛɥɢɤɚ ɏɪɜɚɬɫɤɚ ɢ Ɋɟɩɭɛɥɢɤɚ ɐɪɧɚ Ƚɨɪɚ ɭ ɨɜɨʁ
ɨɛɥɚɫɬɢ ɫɥɢɱɧɢ, ɚɥɢ ɫɟ ɪɚɡɥɢɤɭʁɭ ɧɚɱɢɧ ɢ ɦɨɝɭʄɧɨɫɬɢ ɪɟɚɝɨɜɚʃɚ. ɍɫɦʁɟɪɟɧɨɫɬ ɤɚ ɩɨɛɨʂɲɚʃɭ
ɩɨɥɨɠɚʁɚ ɞʁɟɰɟ ɫɚ ɫɦɟɬʃɚɦɚ ɭ ɪɚɡɜɨʁɭ ɩɪɟɞɫɬɚɜʂɚ ɰɢʂ ɤɨɦɟ ɞɪɭɲɬɜɨ ɭ ɰʁɟɥɢɧɢ ɬɟɠɢ, ɛɟɡ
ɨɛɡɢɪɚ ɧɚ ɝɟɨɝɪɚɮɫɤɢ ɩɨɥɨɠɚʁ ɢ ɟɤɨɧɨɦɫɤɨ ɫɬɚʃɟ ɞɪɠɚɜɟ. ɍ ɨɜɨɦ ɤɨɧɬɟɤɫɬɭ, ɫɜɪɯɚ
ɝɥɨɛɚɥɢɡɚɰɢʁɟ, ɤɚɨ ɩɪɨɰɟɫɚ ɢɧɬɟɧɡɢɜɢɪɚʃɚ ɞɪɭɲɬɜɟɧɢɯ ɩɪɨɦʁɟɧɚ ɢ ɫɬɜɚɪɚʃɚ ɧɨɜɢɯ
ɞɪɭɲɬɜɟɧɢɯ ɦɪɟɠɚ ɩɨɫɦɚɬɪɚ ɨɜɭ ɩɪɨɛɥɟɦɚɬɢɤɭ ɤɚɨ ɫɤɭɩ ɩɨʁɟɞɢɧɚɱɧɢɯ ɨɛɪɚɡɚɰɚ ɞʁɟɥɨɜɚʃɚ
ɱɢʁɢ ʁɟ ɤɪɚʁʃɢ ɪɟɡɭɥɬɚɬ ʁɟɞɢɧɫɬɜɟɧ ɨɞɧɨɫ, ɩɪɟɧɨɫ ɡɧɚʃɚ ɢ ɭɧɚɩɪɟɻɟʃɟ ɩɨɥɨɠɚʁɚ ɫɜɢɯ ʂɭɞɢ, ɛɟɡ
ɨɛɡɢɪɚ ɝɞʁɟ ɠɢɜɟ.
Ʉʂɭɱɧɟ ɪɢʁɟɱɢ: ɩɨɞɪɲɤɚ ɭ ɢɡʁɟɞɧɚɱɚɜɚʃɭ ɦɨɝɭʄɧɨɫɬɢ, Ɋɟɩɭɛɥɢɤɚ ɋɪɩɫɤɚ, Ɋɟɩɭɛɥɢɤɚ
ɋɪɛɢʁɚ, Ɋɟɩɭɛɥɢɤɚ ɏɪɜɚɬɫɤɚ, Ɋɟɩɭɛɥɢɤɚ ɐɪɧɚ Ƚɨɪɚ

GLOBALIZATION AND PROTECTION OF CHILDREN WITH DISABILITIES-

EXPERIENCES OF COUNTRIES IN REGION

Ⱥɛɫɬɪɚɰɬ: Children with disabilities and their families are faced with obstacles in the
enjoyment of their basic human rights and their inclusion in society. In many countries small local
groups have come together and created regional organizations that advocate for reform and changes
in legislation. As a result, barriers that prevent participation of people with disabilities into society
begin to remove and they start to live as full members of society. Current economic situation
characteristic for countries in transition, problems of unemployment, poverty, social exclusion,
political instability, and on the other side problem of domestic violence and discrimination, are
favorable conditions for various types of manipulation and abuse of children, especially children with
disabilities. Starting from this fact, aim of this study is to show that the problems which Republic of
Srpska, Republic of Serbia, Republic of Croatia and Republic of Montenegro face with in this area
are similar, but different in the ways and possibilities to react. Orientation towards improving the
situation of children with disabilities is the goal to which society as a whole tends, regardless of
geographic location and economic condition of the country. In this context, the purpose of
globalization as a process of intensification of social change and the creation of new social network
looks at this issue as a collection of individual forms of action which in the end results with unique
relationship, knowledge transfer and improvement of the status of all people, regardless of where they
live.
Keywords: support for the equalization of opportunities, the Republic of Srpska, Republic of
Serbia, Republic of Croatia, Republic of Montenegro

UNICEF-ов консултант на пројекту у Министарству здравља и социјалне заштите Републике Срспке

519
 ɍɜɨɞ

Глобализација је појам који данас означава нове друштвено-економске и

политичке процесе у свијету, који значе растућу повезаност националних привреда
условљену развојем технологије, економије, комуникација, инвестиција, међународне
трговине и финансијског капитала. Глобализационе промјене се одвијају великом
брзином, нудећи нови контекст у коме се дешава економски, социјални и људски
развој. Глобализација социјалне политике је велики изазов за све носиоце
глобализације као општег феномена. Основни циљ мора бити проналажење правог
баланса између ширења могућности за економски раст и побољшања људске
сигурности. Међународно тржиште мора промијенити свој карактер од слободног ка
социјалном. То подразумијева и велику међународну редистрибуцију дохотка и помоћ
земљама у развоју како би се смањиле велике неједнакости у свијету и чињеница да
највећи дио човјечанства живи у сиромаштву. Основна промјена укључује
проналажење нових облика комуникације, партиципације и консензуса на свим
нивоима процеса стварања политике (Гавриловић, 2005).
Дјеци са сметњама у развоју, као и осталој дјеци, породица представља темељ
њиховог цјелокупног развоја, физичког, психичког, социјалног и духовног. Чињеница
да дијете има одређене сметње у развоју доводи све чланове породице у специфичан
положај, а родитељска очекивања су нарушена. Процес пружања помоћ треба
посматрати у ширим оквирима, уважавати проблеме са којима се породице суочавају,
поштовати те проблеме, допустити члановима породице да осјете достојанство што су
у стању да се носе са тим проблемима и понос због онога што предузимају.

ɉɨɞɪɲɤɚ ɭ ɢɡʁɟɞɧɚɱɚɜɚʃɭ ɦɨɝɭʄɧɨɫɬɢ ɞʁɟɰɟ ɢ ɨɦɥɚɞɢɧɟ ɫɚ ɫɦɟɬʃɚɦɚ ɭ

ɪɚɡɜɨʁɭ ɭ Ɋɟɩɭɛɥɢɰɢ ɋɪɩɫɤɨʁ

Основни разлози за доношење Закона о социјалној заштити (Службени гласник

Републике Српске, број 37/12) налазе се у потреби да се у Републици Српској створе
повољнији услови за помоћ у савладавању социјалних и других тешкоћа, као и
повољнији услови за задовољавање основних животних потреба лица која се налазе у
стању социјалне потребе, да се прецизно и јасно дефинише област социјалне заштите,
начела социјалне заштите, корисници, права из социјалне заштите, начин и извори
финансирања права, установе социјалне заштите, надзор, те казнене одредбе. Овим
Законом уређују се систем социјалне заштите, носиоци, корисници и права корисника
социјалне зашти те, поступак и услови за остваривање права, дјелатност установа
социјалне заштите, самостално обављање послова у области социјалне заштите,
финансирање, надзор и друга питања значајна за функционисање и остваривање
социјалне заштите грађана.
Актуелни трендови кретања у социјалној заштити (нове потребе и корисници,
нови социјални ризици и проблеми, нове праксе, вјештине и методе рада, нови
стандарди и критеријуми стручног рада) створили су потребу за додатним законским
регулисањем ове области као саставног дијела укупне бриге друштва о социјално
најугроженијим становницима Републике Српске. За велики број грађана у Републици
Српској систем социјалне заштите представља једини извор материјалне и социјалне
егзистенције. Системом социјалне заштите значајан број становништва препознаје
дјеловање друштва према њиховим животним тешкоћама. Нажалост, у задње вријеме

520
све већи је број људи који се налазе у стању социјалне потребе проузроковане, не само
материјалним тешкоћама, већ и разним психо-социјалним проблемима. Социјални
проблеми у којима се грађани могу наћи су доста широки и захтјевни са аспекта
дефинисања адекватног системског одговора. Влада Републике Српске препознала је
сву комплексност дјеловања система социјалне заштите и кренула је у његово
стратешко позиционирање као једног од најважнијих система социјалне сигурности
грађана Републике Српске. Право на подршку у изједначавању могућности дјеце и
омладине са сметњама у развоју је право које је у пријашњем закону носило назив
Право на помоћ за оспособљавање за рад. Разлози промјене назива овог права су у
чињеници да се назив морао ускладити са називима права из других закона који
третирају подршку дјеци и омладини ометеним у развоју. Ово право се у цјелости
финансира из буџета Републике. У односу на претходни Закон, новина је то што јe
прописано да право остварују дјеца и омладина која су послије завршене основне
школе, а најкасније до навршене 30. године, укључена у процес оспособљавања и
образовања. Ова новина је уведена због обезбјеђивања подршке посебним развојним
потребама омладине са сметњама у развоју, а која се налазе у процесу оспособљавања.
Правилником о процјени потреба и усмјеравању дјеце и омладине са сметњама
у развоју (Службени Гласник Републике Српске бр. 117/12) прописују се ближи услови
за процјену потреба и усмјеравање дјеце и омладине са сметњама у развоју, поступак
утврђивања врсте и степена оштећења или обољења дјеце, омладине и у изузетним
случајевима одраслих лица, трајне или привремене промјене у здравственом стању,
постојање способности за оспособљавање за самосталан живот и/или рад, постојање
неспособности за рад и/или живот, потребе за сталном или привременом помоћи и
његом дугог лица у потпуном или дјелимичном обиму, евидентирање лица са
сметњама, састав и начин рада стручних комисија, садржај мишљења, те обрасци за
рад комисије. На основу мишљења стручне комисије, мјесно надлежни центар за
социјални рад или служба социјалне заштите доноси рјешење о процјени потреба и
усмјеравању лица са сметњама и упућују лице са сметњама на остваривање
одговарајућих мјера заштите.
Лицима са сметњама у развоју у смислу овог Правилника, а у складу са
међународном класификацијом болести (МКБ -10) сматрају се:
¾ Ʌɢɰɚ ɫɚ ɨɲɬɟʄɟʃɟɦ ɜɢɞɚ
Лица са оштећењем вида су слијепа и слабовида лица. Слијепим се
сматра лице које на бољем оку са корекцијом има оштрину вида 0,05 или
мању, као и лице са видним пољем сведеним на централни дио мањи од
10 степени, под условом да је губитак видне способности дефинитиван и
да се медикаментним или хируршким лијечењем не може поправити.
¾ Ʌɢɰɚ ɫɚ ɨɲɬɟʄɟʃɟɦ ɫɥɭɯɚ
Лица са оштећењем слуха су глува и наглувa лица. Глувим лицем се
сматра
лице које има губитак слуха већи од 81 dB у говорним фреквенцијама
(500 Hz
до 4000 Hz).
¾ Ʌɢɰɚ ɫɚ ɨɲɬɟʄɟʃɟɦ ɭ ɝɨɜɨɪɧɨ-ɝɥɚɫɨɜɧɨʁ ɤɨɦɭɧɢɤɚɰɢʁɢ
Лица са оштећењем говорно-гласовне комуникације (говор, глас, језик,
читање, писање) су лица код којих је због функционалних оштећења
комуникација говором отежана или не постоји.
¾ Ʌɢɰɚ ɫɚ ɬʁɟɥɟɫɧɢɦ ɨɲɬɟʄɟʃɟɦ ɢ ɯɪɨɧɢɱɧɢɦ ɨɛɨʂɟʃɢɦɚ
Лица са тјелесним оштећењем су лица са оштећењем локомоторног
система, централног нервног система, периферног нервног и мишићног

521
 система. Лица са хроничним обољењима у смислу овог Правилника су
лица са оштећењем других органа и органских система.
¾ Ʌɢɰɚ ɫɚ ɢɧɬɟɥɟɤɬɭɚɥɧɢɦ ɨɲɬɟʄɟʃɟɦ
Лица са интелектуалним оштећењем су лица са стањем заустављеног или
недовршеног развоја интелектуалног функционисања у раном
дјетињству, што се утврђује на основу медицинске, психолошке,
дефектолошке и социјалне експертизе.
¾ Ʌɢɰɚ ɫɚ ɩɫɢɯɢɱɤɢɦ ɩɨɪɟɦɟʄɚʁɢɦɚ ɢ ɨɛɨʂɟʃɢɦɚ
Лица са психичким поремећајима и обољењима су лица са промјенама у
понашању и реакцијама, за које је, на основу медицинске, психолошке,
дефектолошке и социјалне експертизе, утврђено да су узроковани
органским фактором и/или другим етиолошким факторима.
¾ Ʌɢɰɚ ɫɚ ɜɢɲɟɫɬɪɭɤɢɦ ɫɦɟɬʃɚɦɚ
Лица са вишеструким оштећењима су и лица која имају једно или више
оштећења утврђених овим правилником и једно или више оштећења или
обољења која нису утврђена овим правилником, а која значајно
отежавају функционисање лица са сметњама у активностима
свакодневног живота. Основа за процјену је клинички налаз и Бартелов
тест за процјену активности свакодневног живота.
Процјену потреба и усмјеравање лица са сметњама врше стручне комисије.
Стручне комисије се формирају као првостепене и другостепене. Сваки члан стручне
комисије је дужан током процјене и усмјеравања лица са сметњама да се придржава
прописа из своје области, као и стандарда и правила струке. Стручна комисија је дужна
да током процјене користи и Бартелов тест. Бартелов тест је инструмент за процјену
активности свакодневног живота, односно Бартелов индекс одређује потпуну или
дјелимичну зависност од помоћи и његе другог лица у активностима свакодневног
живота или непостојање зависности од помоћи и његе другог лица. Социјална
укљученост је један од камена темељаца социо-економског развоја, стратегије и
политике Европске уније. Истовремено, социјално искључене особе су један од
најзначајнијих проблема у Босни и Херцеговини. У Босни и Херцеговини је 50,32%
становништва социјално искључено по некој основи, а претпоставља се да је број
социјално искључених особа са инвалидитетом много већи, па је социјална укљученост
основни политички циљ Босне и Херцеговине, а дефинисање приоритета за социјално
укључивање битан механизам приступања Европској унији, њеним стандардима,
искуствима и пракси (Политика у области инвалидности у БиХ, 2008).

Ɋɟɩɭɛɥɢɤɚ ɋɪɛɢʁɚ

Значајну улогу у систему заштите дјеце са сметњама у развоју, у претходном

периоду у Србији су имале Комисије за разврставање чији је задатак био да што
прецизније утврде врсту и степен ометености дјетета, јер су на основу тог налаза и
мишљења надлежни органи власти доносили одлуку о даљој судбини дјетета.
Цјелокупна заштита дјеце у претходном периоду се заснивала на медицинском моделу
ометености који подразумијева да је ометеност у развоју проблем појединца који је
проузрокован болешћу, траумом или је настао из здравствених разлога. Напори
друштва су због тога били усмјерени ка „исправљању“ дјеце како би се што боље
уклопила у претходно установљени концепт „нормалности“. Проблеми у
функционисању Комисија у Србији су се огледали у разврставању дјеце као ометене у
развоју, а ријеч је о социо-едукативној запуштености, недостатак фокуса на потребе
дјеце и у неадекватности родитељског старања. Социјални модел ометености постаје

522
интензиван осамдесетих година прошлог вијека и према њему је ометеност социјално
условљена појава која настаје усљед неповољних околности у окружењу које доводе
дијете у ситуацију хендикепа. Фокус интересовања се помјера на уклањање свих
препрека у окружењу дјетета, било да се ради о физичким препрекама или
предрасудама, и на стварању услова у окружењу који ће изједначити могућности
приступа дјетета ометеног у развоју свим видовима учешћа у друштву.
Пројекат унапређење рада комисија под називом „Унапређење рада Комисија за
разврставање деце ометене у развоју“, чији је општи циљ био унапређење процеса
процјене потреба и упућивање дјеце ометене у развоју ка службама које ће бити у
стању да одговоре потребама дјеце, показао је да:
x Комисије користе разнолике инструменте и неуједначене методе процјене дјеце
са сметњама у развоју;
x Већина општинских Комисија ради само на разврставању дјеце ометене у
менталном развоју, док се разврставање дјеце ометене у развоју слуха и вида,
физичком развоју или са вишеструком ометеношћу ради само у великим
универзитетским центрима;
x Евиденција и праћење дјеце је неуједначено, евидентан је проблем
незадовољства радом Комисија, као и непостојање одговарајућих служби у
локалним срединама у које би се дјеца упућивала;
x Родитељи не учествују у процесу доношења одлука, сензитивност на право
дјетета да учествује у овом процесу је изразито ниска;
Процес разврставања би требало да буде социјално процјењивање потреба дјетета
како би му се пружила одговарајућа подршка са циљем друштвене интеграције. Оно не
би требало да представља један тренутак у животу дјетета и његових родитеља, већ
континуирани процес прилагођавања ситуацији у којој се дијете налази. Јако је важно
да овај процес отпочне на најранијем узрасту дјетета и да се увијек има у виду да је
примаран интерес дјетета. Значај еколошког приступа се огледа у бризи за три аспекта:
развојне потребе дјетета, способности родитеља/старатеља да поступају на одређени
начин, те већи породични и средински чиниоци. Снаге дјетета и његове породице би
требало јачати, а не само признавати њихове слабости. Једнаке могућности за сву дјецу
су предуслов постојања друштва у коме су услуге доступне.
Ɉɫɬɜɚɪɢɜɚʃɟ ɩɪɚɜɚ ɧɚ ɨɛɪɚɡɨɜɚʃɟ ɞʁɟɰɟ ɫɚ ɫɦɟɬʃɚɦɚ ɭ ɪɚɡɜɨʁɭ ɭ ɋɪɛɢʁɢ
Важан аспект реформе који је дуго био занемариван у институцијама социјалне
заштите је остваривање права корисника на образовање. Ово право гарантовано је како
у домаћим тако и међународним прописима. Тако, члан 72. Устава Републике Србије
каже да свако има право на образовање и да је основно образовање бесплатно и
обавезно, док је средњошколско образовање бесплатно. Право дјеце са сметњама у
развоју (укључујући и дјецу са интелектуалним тешкоћама) на бесплатно образовање,
имплицитно је садржано у Уставу. Закон о основама система образовања и васпитања
(Службени гласник Републике Србије, бр. 72/2009 и 52/2011), даље регулише
образовање све дјеце укључујући и дјецу са сметњама у развоју у Србији. Он
дефинише опште принципе образовања као што су квалитет и доступност образовања,
усмјереност на дијете, једнаке могућности и забрана дискриминације, исто као и опште
циљеве и стандарде образовања.
Овај Закон садржи недискриминациону одредбу, која је уведена као први општи
принцип у образовни систем. Она наглашава да систем мора да обезбиједи свој дјеци,
ученицима и одраслима једнако право и доступност образовања и васпитања без
дискриминације и издвајања по основу пола, социјалне, културне, етничке, религијске
или друге припадности, мјесту боравка, односно пребивалишта, материјалног или

523
здравственог стања, тешкоћа и сметњи у развоју и инвалидитета, као и по другим
основама.
Систем образовања дјеце са сметњама у развоју у Србији, организован је у три
основна вида:
1. Специјално образовање у специјалним школама за дjецу са сметњама у развоју;
2. Специјално образовање у посебним одjељењима редовне школе која су
састављена од
ученика са истом врстом ометености;
3. Редовно образовање у истом одјељењу са осталим ученицима (интеграција), али
без систематске подршке и прилагођавања посебним образовним потребама
ученика, тако да су њихова постигнућа минимална, па велики број дјеце
понавља разред или напушта школовање (Марков, 2010).
Дјеца са сметњама у развоју похађају специјалне школе у које се упућују на
основу одлуке Комисије за разврставање деце ометене у развоју, која процјењује
степен и врсту ометености и едукабилности. Овакве процедуре су у великој мјери
дискриминишуће. Друга дјеца са посебним образовним потребама (Роми, деца из
субкултурних средина...) претежно се школују у редовном образовном систему, гдје
повремено добијају додатну помоћ од стране стручне психолошко-педагошке службе
у школи. Учитељи и наставници у одjељењима са великим бројем ученика, нису
довољно припремљени нити мотивисани за рад са овим групама дјеце.
Крупан проблем представља и велики број дјеце са сметњама у развоју која су
испуштена из система образовања и нису обухваћена ниједним обликом друштвене
бриге и третмана. Данас у Србији не постоји систематско регистровање ове дјеце тако
да не постоје прецизни подаци о њиховом броју. Специјалне школе функционишу као
независтан и паралелан систем уз редовни систем, без организоване међусобне
повезаности. Дијете које једном уђе у специјални систем веома тешко може да се
пребаци у редовни, док је пут за пребацивање дјетета из редовног у специјални систем
широко отворен (Марков, 2010).

Ɋɟɩɭɛɥɢɤɚ ɏɪɜɚɬɫɤɚ

Законом о социјалној скрби (Народне новине број 49/13) je предвиђен Правилник

о утврђивању, разврставању и евиденцији особа са сметњама у психофизичком развоју
који сврстава особе у 7 категорија: са оштећењем вида, оштећењем слуха, са
поремећајима у гласу и говору, тјелесно ометене особе, ментално заостале особе, са
поремећајима у понашању и поремећајима личности и са више сметњи. Након
разврставања предузимају се посебне мјере здравствене и социјалне заштите,
оспособљавања, васпитања и образовања за живот и рад. Циљ је да се што раније и што
потпуније оспособе за самосталан рад и укључење у заједницу. Код лакших сметњи се
практикује укључење у нормалан образовни процес уз допунски рад, а код тежих
сметњи образовање у посебним установама. Сваке године се поново утврђује да ли су
потребни посебни услови школовања. Код врло тешких сметњи је неопходно
осигурати његу, стручни третман у породици или посебној установи са сталним
боравком. Од изузетне важности је спознати чињеницу да се већина оштећења може
спријечити, да дијете са сметњама у развоју не треба одвајати од нормалног живота, не
обиљежавати социјално, не сврставати у мање вриједне особе. Преостале способности
би требало развијати и омогућити развојни процес као и свој осталој дјеци.
Дјецу са сметњама у развоју треба одгајати тако да прихвате своје ограничености,
развијају самопоуздање и да задовоље своје потребе одговарајућим животом и

524
понашањем. Јавност би требало освијестити да су дјеца са сметњама у развоју
равноправни чланови заједнице (Резолуција Генералне скупштине бр. 48/96,
Стандардна правила о изједначавању могућности за особе са инвалидитетом). Иако
Правила нису обавезујућа, она могу постати међународна обичајна правилa уколико их
буде примјењивао велики број држава са намјером да их поштује као дио
међународног права. Правила подразумијевају снажно морално и политичко залагање
држава у предузимању акција за изједначавање могућности за особе с инвалидитетом.
Она упућују на важна начела одговорности, акције и сарадње. Истичу подручја од
одлучујуће важности за квалитет живота и за постизање пуног учествовања и
равноправности. Правила нуде особама са инвалидитетом и њиховим организацијама
инструмент за креирање политике и за акцију. Осигуравају темељ за стручну и
економску сарадњу између држава, Уједињених народа и других међународних
организација. Сврха је Правила да дјевојчице, дјечаци, жене и мушкарци са
инвалидитетом, као и припадници својих заједница, могу уживати иста права и обавезе
попут других грађана. У свим друштвима у свијету још постоје препреке које
спречавају особе са инвалидитетом да се користе својим правима и слободама те им
отежавају пуно учествовање у дјелатностима њихових друштвених заједница. Државе
су одговорне за предузимање одговарајућих акција за уклањање таквих препрека.
Особе са инвалидитетом и њихове организације требају играти активну улогу као
партнери у овом процесу. Изједначавање могућности за особе са инвалидитетом је
битан допринос општим напорима у цијелом свијету да покрену неискоришћене
људске снаге. Посебна пажња би се требала усмјерити према групама као што су жене,
дјеца, старији људи, сиромашни, радници -мигранти, особе са двоструким или
вишеструким инвалидитетом, домородачке популације и етничке мањине.
Поред тога, велик је број избјеглица са инвалидитетом чије посебне потребе
захтијевају пажњу. Термин “изједначавање могућности” означава процес којим
различити системи друштва и околине, као што су службе, дјелатности, информисање
и документација, постају доступни свима, нарочито особама са инвалидитетом
(Конвенција о правима особа са инвалидитетом, 2007). Принцип једнаких права
подразумијева да су потребе сваког од свих појединаца једнако важне те да ове потребе
требају бити темељ планирања у људским друштвима, с тим да се све расположиве
могућности морају употријебити на начин којим ће се сваком појединцу осигурати
једнака могућност учествовања.
Особе са инвалидитетом су чланови друштва и имају право остати у својим локалним
заједницама. Требају добити подршку која им је потребна у оквиру редовних структура
школства, здравства, запошљавања и социјалних служби. Особе са инвалидитетом које
остваре једнака права требају имати једнаке обавезе. Колико се ова права остварују,
толико друштвена заједница треба повећавати своја очекивања од особа са
инвалидитетом. Дио процеса остваривања једнаких могућности треба бити помоћ
особама са инвалидитетом да преузму своју пуну одговорност као чланови друштвене
заједнице.
У Републици Хрватској, у вези са ословљавањем особа са инвалидитетом, за
одрасле особе са инвалидитетом прихваћен је термин особа са инвалидитетом, док је за
дјецу прихваћен термин дијете са тешкоћама у развоју. Особе са инвалидитетом
укључују особе које имају дуготрајна тјелесна, ментална, интелектуална или сензорна
оштећења, која у међудјеловању са различитим препрекама могу спречавати њихово
пуно и учинковито учествовање у друштву на равноправној основи с другима.
Социјална заштита, која чини саставни дио система социјалне заштите, усмјерена је
према збрињавању и укључивању у друштво социјално најугроженијих грађана,
односно социјално осјетљивих скупина, па је самим тим неспорна њена улога у борби

525
против сиромаштва и социјалне искључености. Систем социјалне заштите се темељи
на начелу супсидијарности односно одговорности појединца и породице за властиту
социјалну сигурност, а улога је државе да у томе помаже, са циљем спречавања,
ублажавања и отклањања социјалне угрожености. Корисници, права и услови њиховог
остваривања, као и друга питања од значаја за ову дјелатност, дефинисани су Законом
о социјалној скрби (Закон о социјалној скрби, Народне новине број 49/13).

Ɋɟɩɭɛɥɢɤɚ ɐɪɧɚ Ƚɨɪɚ

Влада Црне Горе усвојила је у децембру 2007. године Стратегију за интеграцију

особа са инвалидитетом у Црној Гори, за период 2008. до 2016. године. Овај документ
обухвата области здравствне заштите, социјалне заштите и пензијско-инвалидског
осигурања, област образовања, професионалног оспособљавања и запошљавања,
приступачност, културу, спорт и рекреацију, као и област која се односи на положај
организација особа са инвалидитетом у цивилном друштву. Као највећи напредак у
извјештајном периоду, означен је велики број кампања за подизање свијести грађана,
као и велика медијска покривеност свих дешавања која се односе на особе са
инвалидитетом у Црној Гори, који континуирано доприносе њиховој бољој инклузији.
Истовремено, као највећи проблеми са којима се особе са инвалидитетом у Црној Гори
свакодневно суочавају је и даље присуство архитектонских баријера, које ометају
приступачност јавним и објектима у општој употреби, што је основни услов за пуну
интеграцију особа са инвалидитетом у својим срединама.
Закон о социјалној и дјечијој заштити Црне Горе (Службени лист Црне Горе,
члан 34, 2005) признаје право-Помоћ за васпитање и образовање дјеце и младих са
посебним потребама које обухвата трошкове смјештаја у установу или смјештаја у
другу породицу и трошкове превоза.
Један од модела помоћи који се имплементира у образовном систему Црне Горе
је услуга асистента у настави (Заштитник људских права и слобода Црне Горе, 2011).
Према одредбама Закона о образовању дјеце са посебним образовним потребама
утврђено је да Асистент у настави пружа помоћ дјеци са посебним образовним
потребама у погледу обезбјеђивања приступа образовању и образовном постигнућу. У
обазовном систему Црне Горе у току 2010/2011. године ангажовано је, највише
захваљујући Удружењима родитеља дјеце са сметњама у развоју, укупно 99 асистената
у настави који своју помоћ пружају, углавном, дјеци са сметњама у развоју и тиме
доприносе њиховој лакшој и квалитетнијој интеграцији у редовне образовне токове.
Црна Гора је национално законодавство у већем дијелу ускладила са међународним
уговорима и међународним стандардима у области образовања. Устав Црне Горе
прописује право на школовање под једнаким условима као и да је основно образовање
бесплатно и обавезно ( Устав Црне Горе чл. 75).
У складу са уставним одредбама и Општим законом о образовању и васпитању
(Службени лист Црне Горе, број 45/2011) дефинише се дјелатност јавних установа у
циљу обезбјеђивања могућности развоја појединца без обзира на пол, животну доб,
социјално поријекло, националну вјерску припадност и тјелесну и физичку
конституцију (члан 9).

Ɂɚɤʂɭɱɚɤ

Сви који се професионално баве дјецом- било да их васпитавају, образују,

лијече, баве се реахабилитацијом и третманом, често заборављају да су родитељи ти
који заправо дају право да се на било који начин баве њиховом дјецом. Када се ради са

526
породицама дјеце која имају сметње у развоју, која имају неку од хроничних болести
или су на било који начин маргинализована и дискриминисана, примарни циљ је
добробит дјетета. Најсигурнији начин да се ово постигне јесте добар, партнерски однос
са родитељима. Нагласак је зато на односу стручњак- родитељ, јер родитељи имају
пресудну улогу у свим аспектима бриге о дјетету.
Ситуација у погледу положаја дјеце са сметњама у развоју се побољшава, али
још увијек постоје огромне празнине, нарочито у подручјима са израженим
сиромаштвом и неједнакошћу. Имајући у виду чињеницу да свјетска заједница ради на
остваривању миленијумских развојних циљева на праведнији начин, она мора учинити
више на изради ефикасних прописа за заштиту права дјеце са сметњама у развоју, на
успостављању програма и служби за подршку дјеци и породицама на локалном и
државном нивоу, те на елиминацији стереотипа, борби против стигме и промјени
ставова према овој популацији. Држава би требало да обезбиједи образовање
прилагођено могућности сваког дјетета. Међународна заједница је протеклих деценија
интензивно радила на доношењу докумената који обезбјеђују квалитетно остваривање
свих људских и дјечијих права на једнак начин. Велики број међународних аката се
односио управо на област образовања са тежњом да се гарантују права која ће
обезбиједити квалитетно и свима доступно образовање под једнаким условима, без
обзира на пол, националну припадност или социјални статус.
Захваљујући глобализацији, односи међу људима и земљама постају
интензивнији, долази до промјене свијести и промоције холистичког приступа, што
даје наду да ће положај дјеце са сметњама у развоју у наредном периоду бити значајно
побољшан.

ɅɂɌȿɊȺɌɍɊȺ

1. Водич за дјецу са посебним образовним потребама (2011), Подгорица:Заштитник

људских права и слобода Црне Горе.
2. Гавриловић, А. (2005). Социјална политика, Бањалука: Филозофски факултет.
3. Група аутора (2007). Истраживање стања у области инвалидности у БиХ, Сарајево.
4. Закон о социјалној заштити, Службени гласник Републике Српске број 37/12
5. Закон о социјалној скрби, Народне новине, број 33/12.
6. Закон о социјалној заштити, Службени гласник Републике Србије, број 24/2011.
7. Закон о социјалној и дјечијој заштити, Службени гласник Републике Црне Горе бр.
34/05.
8. Марков, З. (3/2010). Морално понашање према деци са сметњама у развоју, Београд:
Часопис за теорију и критику социјалних идеја и праксе.
9. Политика у области инвалидности у Босни и Херцеговини, Службени гласник Босне
и Херцеговине, број 76/08.
10. Правилник о процјени потреба и усмјеравању дјеце и омладине са сметњама у
развоју, Службени гласник Републике Српске број 117/12

527
Bojan Trgiü, Ranka Kazimiroviü UDK 338.124.4:316.334 Struþni rad

KRAH DRŽAVE BLAGOSTANJA

Apstrakt:Država blagostanja kao doktrina socijalne politike se pokazala izuzetno dobrom u

humanom svjetlu, pružajuüi, svakom pojedincu, moguünost da se osjeüa bezbjedno i sigurno. Ali
savremena dešavanja u svijetu joj ne idu na ruku, pa se ozbiljno raspravlja o njenom krahu
(slomu).Iako je svi polako otpisuju, jedno ovako humanistiþko ureÿenje države ne treba olako
odbaciti, a buduünost üe pokazati da li üe se država blagostanja uspjeti izboriti i, uz pomoü nekih
modifikacija, “preživjeti” krizu kroz koju prolazi.Upravo i cilj našeg rada je da ukažemo na trenutnu
sliku države blagostanja, njen odnos i položaj u eri globalizacije, te kome odgovara takav koncept i
zašto. Takoÿe, ukazaüemo i na probleme sa kojima se ona susrela, kao i stvari koje mora promijeniti
da bi se prilagodila i kao takva opstala.
Kljuþne rijeþi: država blagostanja, neoliberalizam, globalizacija, socijalna politika

RUIN OF WELFARE STATE

Abstract: The welfare state as a doctrine of social policy has proved to be very good in a
human light, providing, for each individual, able to feel safely and securely. But modern
developments in the world she does not favor, and seriously discuss its collapse.While it is all written
down slowly, like a humanist state regulation should not be lightly dismissed, and the future will show
whether the welfare state fail to win and, with the help of some modifications, "survive" the crisis
through which it passes.Precisely the goal of our work is to show the current image of the welfare
state, and its relationship and position in the era of globalization, and which corresponds to this
concept and why. Also, we will point out the problems with which it is faced, as well as things that
must change in order to adapt and survive as such.
Keywords: welfare state, neoliberalism, globalization, social policy

Uvod

“There is but one mode by which man can possess in perpetuity

all the happiness which his nature is capable of
enjoying, — that is by the union and co-operation
of all for the benefit of each.”1

Preplitanje i borba između dva različita svijeta koja se “sukobljavaju” i smjenjuju u

Evropi u proteklih nešto više od stotinu godina je i dalje na sceni. Trenutno je u prednosti
neoliberalistički model, koji pod snažnim uticajem globalizacije neutrališe načela i
principesocijalne države - modela države blagostanja2. No sam početak države blagostanja,
bio je vezan za tada negativne efekte koje je izazvao klasični liberalizam3. Teorije su se

Fakultet političkih nauka, Banja Luka Korespondencija: trgicbojan@gmail.com
1
Robert Owen:“ Postoji samo jedan način na koji čovjek može posjedovati vječnu sreću koju mu je priroda
podarila - kad je saradnja zajednice dobra za sve i svakog:”
2
“Država blagostanja vuče korijen iz Fabijanskih pokreta, a podrazumijeva razvijenu socijalno-političku teoriju
i praksu koja polazi od slobode, pravednosti i solidarnosti, što se postiže angažovanjem države u ekonomskoj i
socijalnoj sferi.“ Gavrilović, Ana, Socijalna politika, Banja Luka: Filozofski fakultet, 2005
3
Klasični Liberalizam-Don Majnard Kejns

529
smjenjivale, kao i teoretičari (Tomas Maltus4, socijalutopisti5, neoliberali6) i vremenom
dobijale svoj prostor u samoj vlasti i politici kao ideologije, pravci i političke misli.
Da je država blagostanja ušla u krizu i da je sve evidentniji njen krah, jasno je svim
teoretičarima savremenih društvenih sistema. Sama država blagostanja je osjetljiva na
promjene, a za šta je dokaz naftna kriza 70-ih godina prošlog vijeka, a koja je dodatno
oslabljena i globalizacijom i jačanjem neoliberalističkog modela i doktrina.
Državi blagostanja ne ide na ruku ni tržište, koje ne poznaje jedan od osnovnih
principa socijalne politike, princip solidarnosti, koga po pravilu promoviše država.
Desuverenizacija, prouzrokovana globalizacijom, dovešće do slabljenja moći države i njenih
tradicionalnih vrijednosti, a u takvim uslovima (slabe državne intervencije) država
blagostanja nema mjesta.

Država blagostanja-socijalna država

Korijen države blagostanja datira iz doba Fabijanskog pokreta i velikih socijalnih

reformi njemačkog kancelara Bizmarka ( 1881 - 1911.godine) te nastanka socijaldemokratije
i uticaja organizovanih radničkih pokreta.
Država blagostanja podrazumijeva paternalistički odnos države prema pojedincu, na
način da mu obezbjeđuje, pored minimuma životnih standarda, dodatnu sigurnost i
blagostanje . Država kao takva se zalaže za svakog svog člana, kao što Hobbes u svom
Leviathanu kaže:”Cilj je Republike sigurnost pojedinca”. Do tada obespravljeni i ugroženi
pojedinac u surovom kapitalizmu, gdje su se interesi buržoazije ogledali u novcu i kapitalu,
biva zaštićen od strane države. Sam pojam socijalna država govori o tome da je to država
društva i da su svi članovi datog društva ravnopravni, u smislu da posjeduju minimum
sredstava koji su im potrebni za normalno funkcionisanje života.
Država blagostanja se nije razvila preko noći.Ona je rezultat borbe predstavnika
Fabijanskog pokreta koji se nisu slagali sa Marksovim idejama revolucionarnih promjena u
korist društva, nego postepenim promjenama kojima će doktrina “države noćnog čuvara”,
dominantne u liberalnom kapitalizmu, biti zamijenjena državom koja će moći da dostigne
stepen ekonomske razvijenosti i materijalnog bogatstva, kako bi se uspostavilo opšte
blagostanje u društvu i povećanje standarda svih društvenih slojeva uz aktivno učešće države
u preraspodjeli dohotka. Ove promjene su posljedica nemoći tržišnih mehanizama i “države
noćobdije” da obezbijede socijalnu zaštitu i socijalnu sigurnost građana.
Moderna država blagostanja javlja se u Velikoj Britaniji na osnovu plana lorda
Beveridža7 iz 1942.godine, putem obezbjeđivanja minimuma socijalnih standarda, starosnih
penzija, socijalnog osiguranja, socijalne pomoći i zdravstvene zaštite. Razvijenim socijalnim
službama, država dopire do svakog pojedinca, omogućavajući mu prevazilaženje problema u
kome se našao. Jačanjem socijalnih prava i sprovođenjem mjera socijalne politike dolazi do

4
Engleski demograf i politički ekonomist. On je smatrao da iako plodnost povećava ukupni dobitak, smanjuje
dobitak po osobi. Njegova zalaganja dovele do Zakona Siromaha 1834. Godine.
5
Zastupnici socijalizma. Smatrali su da će bolje društvo doći tek onda kada dođe do poboljšanja položaja
tvorničkih radnika.
6
Sljedbenici neoliberalizma.
7
Beveridžov izveštaj je izveštaj britanskom parlamentu iz 1942.koji je sačinio engleski ekonomista i društveni
reformator Vilijam Beveridž. U njemu je predložio plan obezbeđivanja ekonomske i socijalne zaštite tokom
celog života tj. „od kolevke do groba”. Izveštaj je poslužio kao osnova za razvoj posleratne britanske tzv.države
blagostanja, uključujući obrazovanje, zdravstvo i socijalnu zaštitu. Ovaj izveštaj je poslužio i kao osnova za
razvoj modela tzv.države blagostanja drugih država, posebno bivših britanskih kolonija. Sistem je ostao na snazi
do kraja 1980-ih godina 20. veka kada su političke promene dovele do erozije podrške državi blagostanja i
sistemu besplatnih javnih usluga.

530
neočekivanog i brzog ekonomskog rasta koji je doveo do poboljšanja standarda širokih
slojeva društva ( Puljiz, 2005:148). Socijalna država provlaþi se kroz više modela:
socijaldemokratski model, korporativistiþki i klasiþni model države blagostanja.
Socijaldemokratski model srećemo u Njemačkoj, Danskoj i drugim zemljama u kojim je
dominantna vlast socijaldemokratije. To je jedinstven sistem preraspodjele koji se zasniva na
principima ravnopravnosti, socijalne pravde, induvidualne i kolektivne odgovornosti.
Korporativistički model srećemo u Norveškoj i Austriji, a koji podrazumijeva konsenzus tri
strane (država, kompanija i sindikat) kako bi se našlo najbolje rješenje za sve.Model države
blagostanja srećemo u Švedskoj i on predstavlja najveći manifest takvog oblika socijalne
politike jer preraspodjela ide u korist najsiromašnijih i najugroženijih, omogućavajući im da
žive pristojan život veoma visokog standarda. Razvijenim socijalnim službama, država dopire
do svakog pojedinca, omogućavajući mu prevazilaženje problema u kome se našao. Jačanjem
socijalnih prava i sprovođenjem mjera socijalne politike dolazi do neočekivanog i brzog
ekonomskog rasta koji je doveo do poboljšanja standarda širokih slojeva društva ( Puljiz,
2005:148).
Ova ekspanzija države blagostanja raširiće se i na ostale Evropske zemlje (Skandinavija i
zapadna Evropa) i trajaće do 70-ih godina, kada Velika Britanija napušta model države
blagostanja, preuzimajući neoliberalistički model, pod vođstvom Margaret Tačer8. Naftna
kriza pokazaće slabosti, do tada neprikosnovene socijalne države, koja će rezultirati
napuštanjem (Velika Britanija) tog modela socijalne politike ili nekim njenim korjenitim
promjenama. Pojavom globalizacije, država blagostanja je dodatno uzdrmana i s pravom
možemo reći da se savremena država blagostanja nalazi u krizi, a desuverenizacija će oslabiti
državu i na taj način prouzrokovati krah države blagostanja.
Na koji način će se to desiti, objasnićemo u nastavku teksta.

Neoliberalizam i socijalna država

Doktrina neoliberalizma polazi od tri načela: sloboda – krucijalna vrijednost

neoliberalizma; država ne ograničava građane, već je sve prepušteno tržištu i “svako
miješanje države u funkcionisanje tržišta znači i ograničenje individualne osobe” (Gavrilović,
2005:165), nejednakost–ljudi se razlikuju po svojim mogućnostima i vještinama i
individualizam- “Svako je kovač svoje sreće”.
Neoliberali su iskoristili slabosti socijalne države kritikujući njen sistem preraspodjele
nacionalnog dohotka, pravdajući se da takav sistem “guši” ekonomski napredak zemlje.
Sistem u kome tržište9 reguliše ponudu i tražnju, kao i preraspodjelu nacionalnog dohotka, sa
minimalnim učešćem države koja treba da obezbijedi da se taj process nesmetano
odvija,stavlja državu u drugi plan (država “noćni čuvar”). Na koji način će se to obezbijediti?
Obezbijediće se na taj način što će se većina državnog sektora privatizovati, preduzeća i
pojedine institucije; jer privatna preduzeća nastupaju kao individue i samim tim, boreći se za
sebe, ostvarivaće uspješnije rezultate.
U takvom sistemu nema više ogromnih poreza koji će opterećavati privredu i
ekonomiju, niti ima raspodjele nacionalnog dohotka od strane države onima koji nisu u
stanju da svojim radom obezbijede normalno funkcionisanje. Raspodjela nacionalnog
dohotka se vrši samo u krajnjoj nuždi i po principu utilitarne selektivnosti10. Novac ostaje u

8
Margaret Thatcher 1974. godine postaje prva predsjednica konzervativne stranke, a potom i prva predsjednica
vlade Ujedinjenog Kraljevstva, koji je položaj držala od 4. maja 1979. do 28. novembra 1990. godine, što je
najduži mandat jednog predsjednika vlade Ujedinjenog kraljevstva od 1827. godine.
9
“Razvijen mehanizam za nesjvesnu koordinaciju aktivnosti i ponašanja osamostaljenih ekonomskih subjekata
(stanovništvo i preduzeće)“. Ivanić, Mladen, Principi ekonomije, Banja Luka: Ekonomski fakultet, 2010.
10
Selektivnost od strane države. Država bira kome će dati socijalnu pomoć, u skladu sa svojim potrebama.

531
okviru tržišta i kompanija što dovodi do ukrupnjavanja kapitala i njegovog prevazilaženja
državnih granica. Promovišući privatni sektor i privatizaciju većine institucija, kao i
preduzeća, neoliberalizam slabi uticaj države.Zagovornici države blagostanja tvrde da porezi
treba da budu visoki kako bi država obezbijedila veći priliv sredstava u nacionalni budžet,
neoliberalisti smatraju da socijalnu pomoć treba da primaju samo najugroženiji. Oni smatraju
da je država blagostanja skupa, neefikasna i previše birokratizovana, pa zahtijevaju da se
njene funkcije redukuju, te da su u sistemu slobodnog tržišta nejednakosti neizbježna
posljedica.
Odgovor države blagostanja na neoliberalizam bio je korporativistički i
socijaldemokratski model. Putem ova dva modela, država blagostanja je pokušala da izvuče
najbolje iz socijalizma i neoliberalizma kako bi spajanjem ta dva modela dobila sistem u
kome će se nekom vrstom konsenzusa (dogovora) doći do pravednog i dobrog sistema, kako
za državu, tako i za radnike i kompanije.
Naizgled se činilo da je država blagostanja “preživjela” i uspjela da kompenzuje
nedostatke koje je imala do tada, ali krupni kapital, potpomognut neoliberalističkim idejama
raspodjele nacionalnog dohotka, doveo je u pitanje i u mnogo tešku situaciju socijalnu
državu.Krupni kapital je izašao van granica matične države i prešao iz sfere nacionalnog u
sferu globalnog.Tome dodajmo nagli razvoj tehnike i tehnologije koja je svijet povezala u
“globalno selo”. Neke stvari koje su do prije samo nekoliko godina bile nepoznate i
nedostupne, postale su svakodnevnica i stvari bez kojih je normanlo funkcionisanje života
postalo nezamislivo. Sve ovo dovodi do pojave novog društvenog poretka i turbulencija na
globalnom nivou. Tu pojavu nazivamo globalizacija.
Da li će država blagostanja uspjeti da se izbori sa ovim, pitanje je na koje i danas
tražimo odogovor?

Globalizacija i socijalna država

Pod okriljem demokratije kao državnog uređenjai neoliberalističkog modela tržišne

privrede javlja se pojava koja će u isto vrijeme povezati čitav svijet, ali ga i otuđiti i udaljiti.
U tom kontekstu govorimo o globalizaciji, pojavi koja u teorijskim raspravama otvara pitanje
da li je to proces ili projekat11.
Kao proces možemo reći da se na nju gleda pozitivno i da je ona uzrok ubrzanog
tehničko-tehnološkog te informacionog razvoja koji je morao neminovno da obuhvati
savremenu ljudsku civilizaciju. Te pozitivne stvari se ogledaju u: međusobnom povezivanju
ljudi svih krajeva svijeta, ispreplitanje i upoznavanje različitih kultura i običaja, dostupnost
informacija u svako doba na bilo kom mjestu,…Kao projekat ona je negativna, što često
možemo čuti od savremenih teoretičara(Noam Čomski12). U tom smislu ona predstavlja
amerikanizaciju svijeta, narušavajući identitet i teritorijalni integritet država svijeta, kao i
prevlast većih država i njihova eksploatacija manjih.
Ono što je osnovna odrednica globalizacije jesu multinacionalne kompanije13.
Multinacionalne kompanije ili korporacije,ma kako ih drugačije nazivamo, su preduzeća sa

11
Kecmanović, Nenad, Elementi vladavine, Beograd: Fakultet političkih nauka, 2011.g.
12
Jedan od najpoznatijih svjetskih filozofa i lingvista savremenog doba koji tvrdi da je: “Na dnevnom redu
politika koju će diktirati financijska oligarhija i ostali moćnici Te su se snage fokusirale na uništavanje
posljednjih ostataka socijalne države. Politika će od sada služiti bogatim bankarima za koje će narodi morati
raditi sve više. Naša društva idu u susret plutokraciji, što i jest glavni cilj neoliberalizma. Zar nije zastrašujuće
čuti rezultate istraživanja koje je provela britanske udruga Oxfam, a koji govore kako 85 najbogatijih ljudi na
svijetu posjeduje jednako bogatstvo kao i 3,5 milijarde siromašnih i riječ je o najvećem napadu na svjetsku
populaciju u posljednjih 40 godina” – Festival nauke, Italija, Rim, 25.01.2014.g.
13
“Poslovne organizacije koje imaju vlastita preduzeća u više različitih zemalja“. Ivanić, Mladen, Principi
ekonomije, Banja Luka: Ekonomski fakultet, 2010.

532
ogromnim kapitalom i prihodima. Često ti prihodi prevazilaze veličinu bruto društvenog
proizvoda pojedinih zemalja svijeta.Šireći se po raznim zemljama, one eksploatišu prirodna
bogatstva tih zemalja kao i njihovu radnu snagu.Zbog ogromnog ugleda, uzimaju poslove
manjim preduzećima (nacionalnim), lakše dolaze do kredita i zajmova i često su u stanju da
ucjene državu, ako im je to u poslovnom interesu.
Gore navedene činjenice su posmatrane saekonomskog uticaja globalizacije. Pored
ekonomskog imamo i politiþki aspekt globalizacije. Taj politički aspekt predstavljaju
različite institucije koje se formiraju na svjetskom novou: MMF, UN, Međunarodni sud za
ljudska prava i dr.Socijalni aspekti socijalizacije se prepoznaju u sve većem broju siromašnih
i pojavama pored osnovnih socijalnih problema(siromaštvo, nezaposlenost) i nekih novih
socijalnih problema(migracije, socijalne bolesti, starenje stanovništva) koje drugačije
nazivamo “žrtve globalizacije”.
Svi ovi uzroci, koje je sa sobom donijela globalizacija, doveli su do negativnih
posljedica po socijalnu državu – državu blagostanja. Silna izdavanja za socijalne potrebe
društva i blagostanje svakog pojedinca ne donose ekonomsku moć državi, već slabe njenu
moć.Države su primorane da preusmjere sredstva u ekonomiju i razvoj. Takođe su primorane
na saradnju sa multinacionalnim kompanijama koje nisu na strani radnika, već na strani
bogatih akcionara. To direktno dovodi do raslojavanja stanovništva, a samim tim i kraha
socijalne države. Socijalne službe su prestale da funkcionišu na način da svakom mogu da
izađu u susret. Zaposleni u socijalnim službama su primorani da sa birokratizovanog pređu na
akcijski rad i djeluju putem Nevladinog (civilnog) sektora, kako bi ublažili posljedice
prouzrokovane globalizacijom (siromaštvo, nezaposlenost, migracije, socijalne bolesti…).

Zemlje u tranziciji

Zemlje u tranziciji su zemlje koje se nalaze u prelazu iz komunističkog sistema u

neoliberalistički sistem.Nagla promjena iz društvene u privatnu svojinu je znatno unazadila i
osiromašila zemlje u tranziciji.Među ove zemlje spadamo i mi.
Iako nam je na vlasti socijaldemokratija, država blagostanja za nas je nedokučiva
enigma. Ratna dejstva su učinila svoje, pa se grčevito borimo sa naslijeđenim i novonastalim
problemima. Za mnoge je Jugoslavija bila država blagostanja i nisu pogriješili ako tvrde da
je tako, jer je princip socijalne politike bio zasnovan na određenim segmentima države
blagostanja. Prije svega to se odnosi na uređen sistem zdravstvene, penzijsko-invalidske i
socijalne zaštite, te visoke stope zaposlenosti kao i preraspodjele nacionalnog dohotka. Sve se
to odvijalo pod patronatom države i cjelokupnog sistema koji se zasnivao na društvenoj
svojini.
Danas je privatno progutalo društveno, ali naše društvo ne želi to da prizna. Shodno
tome, imamo apsurd institucija i preduzeća koje obavljaju istu djelatnost, a nalaze se i u
društvenom i u privatnom vlasništvu (bolnice, univerziteti, socijalne službe,..), kao i civilni
sektor koji ima veliku ulogu u kreiranju politike javnog mnjenja.

Zakljuþak

Očigledno je da se država blagostanja nalazi u ozbiljnoj krizi. Neki će se usuditi da

kažu da je čak došlo i do kraha države blagostanja. Krah države blagostanja možemo
potkrijepiti svime ovim što smo gore naveli, a ono što posebno treba istaći jeste da su svjetski
lobii i centri ekonomske i finansijske moći nekolicina ljudi kojima odgovara neoliberalistički
sistem.

533
 Država blagostanja je država koja više odgovara siromašnima, kojih je naravno u
svijetu više, ali im je moć neuporedivo slabija od nekolicine bogatih. No da je potpuni krah
države blagostanja moguće spriječiti, pokazuje primjer i nekih Evropskih država
(Island).Island je zemlja koja je bila na rubu bankrota, a onda su pustili da posrnule banke
propadnu i tako su jednostavno izašli iz krize, time sačuvavši državni novac.
Iako mnogi kritikuju državu blagostanja pozivajući se na to da je to država koja svoje
stanovništvo čini lijenim i razmaženim, žitelj države blagostanja po ovim tvrdnjama ne treba
da bude neko ko će nešto preduzimati u životu, truditi se i raditi, jer je država blagostanja ta
koja će uvijek priskočiti u pomoć, ako mu pomoć bude potrebna. Naravno da su ove kritike
tačne, ali nikako nisu argument koji može da neutrališe humanističku prirodu socijalne
države. Baš zbog te humanističkeprirode socijalna država treba da, uz određene korekcije,
opstane i traje u sistemima savremenih Evropskih zemalja, pa i u zemljama u tranziciji.
Država blagostanja obezbjeđuje svima jednake šanse, pravednim načinom preraspodjele,
ograničava bahatost i socijalnu nepravdu – raslojavanje.
Ona ne treba da bude utopija savremenog društva, već treba da bude težnja svakog
moralnog pojedinca da dijeli društvena dobra sa svojim sunarodnicima. Vodeći se narodnom
izrekom “Dobro od dobrog čovjeka uvijek se dobije; zlo od zlog čovjeka dobije se u teško
vrijeme.”
I na kraju da pokušamo dati neko naše viđenje socijalne države, koja bi se prilagodila i
pokušala opstati u naletu globalizacije. Neophodno je riješiti problem birokratije, koja
opterećuje budžete socijalne države, praveći njene žitelje lijenima i tromima. Savremena
socijalna država da bi riješila taj problem mora ulagati u svoje kapacitete a to su ljudi, mora
da primora savremenog čovjeka da radi i da se pronađe, a da pored toga smiri svoj egoistični
duh tako što će smanjiti svoje želje i navike (pri čemu uglavnom mislim na potrošačko
društvo). Sve ove promjene mora a prati zaštita najugroženijih i garancija minimum svakom
svom građaninu, po principu “nećeš umrijeti od gladi, a za sve ostalo ti zaradi”.

LITERATURA

1. Božić, Ivan, Sima Ćirković, Milorad Ekmečić, Vladimir Dedijer, Istorija Jugoslavije,
Beograd: Izdavačko preduzeće Prosveta, 1973.
2. Đurašinović, Pejo, Tranzicija društva hrestomatija, Banja Luka, 2004.
3. Gavrilović, Ana, Socijalna politika, Banja Luka: Filozofski fakultet, 2005.
4. Hejvud, Endru, Politika, Narodna biblioteka Srbije 1997,2002.
5. http://www.advance.hr/vijesti/michel-chossudovsky-globalizacija-bijede-slom-financijskog-
trzista-i-demontaza-socijalne-drzave/
6. http://www.advance.hr/vijesti/noam-chomsky-europske-demokracije-su-na-izdisaju-i-vec-se-
nazire-plutokracija-diktatura-financijske-oligarhije-sto-i-jest-krajnji-cilj-neoliberalizma/
7. Ivanić, Mladen, Principi ekonomije, Banja Luka: Ekonomski fakultet, 2010.
8. Kecmanović, Nenad, Elementi vladavine, Beograd: Fakultet političkih nauka, 2011.
9. Kecmanović, Nenad, Politika, država i moü, Beograd: Fakultet političkih nauka, 2009.
10. Milosavljević, Milosav, Osnove nauke Socijalnog rada, Banja Luka: Filozofski fakultet,
2009.
11. Petrović, Jagoda, Nemam, dakle ne postojim, Banja Luka: Fakultet političkih nauka, 2013.
12. Puljiz, Vlado, Socijalna politika, Zagreb: Pravni fakultet 2005.
13. Šijakovič, Ivan, Dragana Vilić, Sociologija za ekonomiste, Banja Luka: Ekonomski fakultet,
2013.
14. Zrinščak, Siniša, Globalizacija i socijalna država, Zagreb: Osvrti, prikazi, recenzije 1998. str.
266.

534
Doc. dr Ljiljana Krneta UDK 316.334:338.124.4]:378 Prethodno saopštenje

GLOBALIZACIJA I PERCEPCIJA KVALITETNOG OBRAZOVANJA

Apstrakt: Globalizacija je veoma složen proces koji iz temelja mijenja ambijentalne uslove
življenja. Kljuþno pitanje koje se veže za globalizaciju, je da se ona konzistentno pojavljuje slijedeüi
dinamiþki karakter. Stoga analitiþari društvenih pojava istiþu, da se globalizaciji treba posvetiti puna
pažnja, jer ona nije neutralna. Uz neoliberalizam , globalizacija izaziva krupne promjene na
ekonomskom, politiþkom, kulturnom, obrazovnom, medijskom i tehnološkom prostoru.
Informacijsko-tehnološke promjene ubrzavaju globalne procese, umanjujuüi prostornu distancu i
utiþu na veoma brz protok ideja, roba, fluktuacije ljudi...
Kljuþne kompetencije u savremenom društvu su nova znanja u poimanju ljudskog kapitala:
emocionalna inteligencija, kreativnost, kritiþko mišljenje, visoka motivacija, otvorenost prema novom
iskustvu, fleksibilnost, efikasnost, izražena otpornost na stres, originalnost.Rezultati empirijske studije
Krneta, Lj.(2010) ukazuju na neophodnost promjena (paradigme) u obrazovanju BiH (RS, FBiH) i
usklaÿivanja obrazovnog sistema i savremenih teorija uþenja.
Kljuþne rijeþi: globalizacija, percepcija, kvalitetno obrazovanje

GLOBALIZATION AND PERCEPTION OF QUALITY EDUCATION

Abstract: Globalization is a complex process that is fundamentally changing the ambient

conditions of life . The key issue that is linked to globalization, is that it appears consistently following
dynamic character . Therefore, the analysts of social phenomena point out that globalization should
be given full attention , because it is not neutral. With neoliberalism , globalization is causing big
changes in the economic, political, cultural , educational , media and technology space. Information
and technological change accelerates global processes , reducing the spatial distance , and affects the
very fast flow of ideas , goods , people fluctuations ...
Key competencies in contemporary society are - new knowledge in the understanding of human
capital : emotional intelligence , creativity , critical thinking , high motivation , openness to new
experiences , flexibility , efficiency , resistance to stress , originality. Results of empirical studies
Krneta , Lj . (2010 ) point to the need for change ( paradigm ) in education in BiH (RS, FBiH) and the
harmonization of the education system and modern learning theory .
Keywords: globalization, percetion, quality education

Uvod

Godina 1990. je nagovijestila snažan uticaj globalnih promjena i procesa na

planetarnom nivou. Globalizacija i njen prasak šire se geometrijskom progresijom,
mijenjajući iz temelja ambijentalne uslove života. I ovoga puta globalizacija je konzistentna i
dinamična, a brze promjene koje donosi sa sobom zahtijevaju krajnje ozbiljan pristup u
proučavanju ovog fenomena. Zato nije nimalo neobično što je postala predmetom istraživanja
i proučavanja na svjetskim univerzitetima. Iako je mnogi posmatraju kao veliki izazov, jer
donosi pozitivne promjene na informacijsko-tehnološkom nivou , ona ubrzava protok ideja,
roba, i donosi veliku fluktuaciju ljudskih resursa. No, globalizacija izaziva i negativne
posljedice. Povećava se jaz između bogatih i siromašnih, neoliberalizam jača, visoko
razvijene zemlje povećavaju svoje kretivne resurse, privlačeći visokoobrazovane ljude iz
tranzicionih zemalja, i siromašnih zemalja trećeg svijeta, ugrožavajući na taj način održivi

Fakultet političkih nauka Univerziteta u Banjoj Luci

535
razvoj za veliki broj zemalja.
Savremeno društvo u 21. vijeku je društvo novih znanja, kompetencija u kome se
visoko cijene sposobnosti: originalnog mišljenja, kreativnosti, fleksibilnosti, fluentnosti,
kritičkog mišljenja, emocionalne inteligencije, intuitivnosti, izoštrene percepcije, efikasnosti.
Razvijene kompetencije stvaralačkog mišljenja i ponašanja zahtijevaju i drugačiji sistem
obrazovanja. Svaka zemlja koja teži prosperitetu postavlja ekonomske i kulturološke
ciljeve, po kojima je ekonomski razvoj i kulturni identitet cilj kojem se teži. U globalnom
društvu postoji čitav niz prepreka koje ugrožavaju prosperitetan razvoj.
Ono što privlači našu pažnju su promjene (paradigme) u obrazovanju, nastale u okviru
burnih društveno-političkih i ekonomskih promjena u zemljama postsocijalističkog uređenja.
Krupne promjene u sferi obrazovanja dovode se u direktniju vezu sa procesima
modernizacije i demokratizacije društvenog razvoja i promjenama odnosa u društvu.
Promjene su usmjerene na razmatranje mogućnosti razvoja u obrazovanju, ali i na
sagledavnje u budućnosti povezanosti razvoja društva i obrazovanja, odnosno položaja
pojedinca u vaspitno-obrazovnom procesu(učenika, studenata i nastavnika). Centralno pitanje
obrazovne djelatnosti je pitanje položaja učenika, studenata i nastavnika u tako izmjenjenom
kontekstu(paradigmi).
Poznato je i rašireno shvatanje većine autora (Dunđerović, R.1998, Bojanin, S.2002,
Bjekić, D. 1997, Krneta, D. 2005, 2006, Krneta, Lj.2000, 2010, Havelka, N.2008) da se
promjene u društvu snažno reflektuju na promjene u obrazovanju (oragnizaciji i
funkcionisanju škola, promjeni položaja nastavnika i učenika...), a ideje o kvalitetnoj školi i
kvalitetnom obrazovanju sve izrazitije prodiru u društvu i često su predmet polemika i
ozbiljnih razmatranja i promjena u obrazovanju.
U tom kontekstu, Krneta, D.(2005) konstatuje da su promjene najzapaženije (u
koncepciji) u:- sistemu obrazovanja tj, funkcionisanju škole (korak po korak, interaktivna
nastava, inkluzivno obrazovanje...)
- organizaciji nastave, tj.uvođenju novih nastavnih modela, oblika rada (različiti
didaktičko-metodički modeli, kojima se mijenja položaj učenika i nastavnika)
- odnosu učenja i razvoja, jer postojeća opšta organizacija nastave je više usmjerena na
realizaciju nastavnog plana i programa i usvajanja sadržaja.
Cilj promjena, je da se pristup orijentisan na efekat i nastavnika u nastavnom radu,
pomjeri na pristup usmjeren na učenika (humanistički, konstruktivistički), gdje se afirmiše
učenje kao proces usmjeren na razvoj, koji podstiče djetetov skladan svestrani razvoj,
posebno socio-emocionalni i intelektualni razvoj.
Ovdje je neophodno naglasiti da se ideje o “kvalitetnoj školi”i zalaganje za
kvalitetnom školom danas i u budućnosti, tj.kvalitetnim obrazovanjem(nova paradigma) često
nailaze na različita i vrlo suprotna mišljenja. Podsticajno u tom smislu je i zalaganje Viljema
Glasera (William Glasser) koje je usmjereno na razmatranje i formiranje sasvim drugačije
klime u školama i nastojanje da se u centar pažnje stavi kvalitet rada.
Novina se satoji u tome da učenici mogu sami vrednovati svoj rad i mogućnosti da
učenici procjenjuju ponašanje i rad svojih nastavnika. Ovo nailazi na vrlo suprotna mišljenja i
oštre rasprave ne samo u našoj naučnoj i stručnoj javnosti nego i šire. Postoje mišljenja koja
dovode u pitanje kompetentnost samih učenika i njihovih percepcija o redovnoj procjeni
nastavnikovog ponašanja i rada pa do posve pozitivnih mišljenja o opravdanosti i
kompetentnosti učenika da svakodnevno ocjenjuju ponašanje i rad nastavnika. Osim toga,
opšta je ocjena kreatora obrazovne politike i analitičara vaspitno-obrazovnog rada da su slabi
i nezadovoljavajući rezultati uopšte , pa i rezultati pojedinih nastavnih predmeta, posebno
vaspitnog rada, uslovljavaju nužnost promjena u vaspitno-obrazovnom procesu.
Kvalitetne i dugoročne promjene (Krneta, Lj.2010) su imperativ u obrazovnom
procesu (BiH), uslovljene modernizacijom i demokratizacijom društva i globalnim procesima,

536
a modaliteti (paradigme) promjena uslov usklađivanja u savremenom društvu.
Stoga je neophodno naglasiti da kvalitetna škola danas i u budućnosti, akcenat stavlja na
razvoj i učenje , koje je u funkciji skladnog razvoja ličnosti učenika, jer ga na taj način
adekvatno priprema za budući život.
S tim u vezi je neophodno naglasiti da pitanje kvalitetne škole postavlja i pitanje
efikasnog (uspješnog) nastavnika, kao i drugačiji položaj učenika, koji postaje centar
događanja u školi. Samim tim se aktualizira i cilj vaspitanja i obrazovanja, tako da se mijenja
uloga tradicionalnog sistema poučavanja, i teži se sistemu vaspitanja i obrazovanja koje ima
humanistički karakter (učenik je u centru događanja). Taj pristup podrazumijeva i podstiče
svestrani razvoj ( ne samo intelektualni, nego i socio-emocionalni razvoj) koji priprema
učenika za uspješnu adaptaciju u sadašnjem i budućem društvu. Naglašava se topla
emocionalna klima u školi, interakcija učenik nastavnik, razvijanje pozitivnih emocija,
samopoštovanja, motivacije postignuća...
No, pouzdano i objektivno percipiranje drugih osoba , pa i nastavnika u školi, u
velikoj mjeri zavisi od različitih manifestacija, vrste podataka i načina kako su
dobijeni.Opažanje predstavlja vrlo složen proces, a objektivnost percipiranja zavisi od niza
faktora. Opažanje i ocjenjivanje drugih osoba počinje posmatranjem njihovih akcija,
postupaka i na taj način saznajemo njihove emocije, motive, misli, osobine.Suština
organizacije opažanja je u razumijevanju ponašanja drugih osoba, njihovih postupaka i akcija.
Opažanje ponašanja nastavnika u školi i njegovo procjenjivanje je složeno i na procjenjivanje
njegovog ponašanja u velikoj mjeri utiče promjenljivost konteksta, tj situacije u kojoj se
nastavnik ponaša i u kojoj radi. Autori se slažu da je opažanje drugih osoba u
neposrednom kontaktu složen proces i da na njega utiče više faktora. Faktori koji utiču na
opažanje drugih osoba su : čulni podaci, podaci o ponašanju, podaci o kontekstu, i posredni
podaci. Takođe, savremena istraživanja u psihologiji ukazuju da je ponašanje čovjeka
rezultat sadejstva sposobnosti, osobina ličnosti, motivacije i ambijentalnih uslova U tom
kontekstu , značajni su rezultati empirijske studije autorice Krneta, Lj.(2010) koji ukazuju na
realacije osobina ličnosti učenika (intelektualne sposobnosti, emocionalna inteligencija,
motiv postignuća i opšta samoefikasnost) i socio-iskustvena obilježja s jedne strane i
percepcije radne efikasnosti nastavnika.

Promjena paradigme

U kontekstu krupnih društveno-političkih promjena u zemljama postsocijalističkog

uređenja, krupne promjene su zahvatile i prostor Bosne i Hercegovine (Republika Srpska i
Federacija BiH). Usklađivanje obrazovnog sistema sa zemljama u okruženju (regionu) i
uticajima modernizacije i demokratizacije društva nametnula su paradigmu promjene ka
drugačijem obrazovanju. Kompleksnost promjena u obrazovnom sistemu je pod snažnim
uticajima globalizacije , i kognitivističke orijentacije, koja je usmjerena na produkciju znanja,
činjenica, reprodukciju. Akcenat je na realizaciji uloga nastvnika i tradicionalnog koncepta
obrazovanja, gdje je tradicionalna uloga nastavnika dominantna.Učenik je u pasivnoj poziciji,
a efikasnost i uspješnost se ogleda u reprodukciji što većeg broja činjenica. Zanemarene su
kompetencije i podsticanje pismenosti u matematici, čitanju, prirodnim naukama , rješavanju
problema, što je cilj obrazovanja u 21. vijeku. BiH nije zemlja, članica koja je obuhvaćena
PISA projektom, koji realizuje OECD-e , u cilju praćenja i razvijanja kompetencija
pismenosti, kvalitetnog i pravednog obrazovanja. Snažna kognitivistička orijentacija u
obrazovanju, insistira na enciklopedizmu znanja i reprodukciji, i samim tim insistira na
razvoju intelektualnih (isključivo) procesa, dok je socio-emocionalni razvoj ličnosti
zanemaren.
Savremena škola i škola budućnosti insistira na skladnom razvoju ličnosti, gdje će se

537
razvijati intelektualne sposobnosti i socio-emocionalne sposobnosti, koje će pripremati
učenika za adekvatno uključivanje u društveni život i rad.
Stoga se pitanje efikasnosti obrazovnog sistema , neizostavno veže uz efikasnog i
uspješnog nastavnika, jer će uz dejstvo drugih faktora uže i šire socijalne sredine uticati na
ishode vaspitno-obrazovnog rada. Uloge nastavnika (Gordon, T. 1998, Krneta, Lj. 2010) u
svaremenom obrazovnom procesu biće orijentisane na inovativnost, kreativnost, empatično
liderstvo, savremenog nastavnika koji je organizator, saradnik, koji podstiče učenike na
rješavanje problema, individualnost, motivaciju za postignućem itd.
U kontekstu složenih društvenih promjena, potrebe modernizacije i racionalizacije
obrazovnog sistema, te zahtijeva da se u kvalitetnoj školi uvažavaju kompetencije učenika da
ocjenjuju ponašanje i rad svojih nastavnika, autorica, Krneta, Lj. (2010) realizovala je
emirijsko neeksperimentalno istraživanje „Osobine učenika kao faktor percepcije radne
efikasnosti nastavnika”. Uzorak su sačinjavali učenici (1150) završnih razreda osnovnih i
srednjih škola u BiH (RS i FBiH).
Predmet ovog istraživanja operacionalizovan je na ispitivanje relacija između
osobina ličnosti učenika i njihovih percepcija radne efikasnosti nastavnika. Širi problem
istraživanja situiran je u prostoru istraživanja radne efikasnosti nastavnika, tokom aktuelnih
promjena u obrazovnom procesu(osnovne i srednje škole) i procesom usklađivanja
obrazovanja sa promjenama u drugim sferama života. Preciznije rečeno, problem istraživanja
operacionalizovan je na identifikaciju kompetencija ili radnih aktivnosti nastavnika koje su
karakteristične za efikasnog nastavnika. Uži problem istraživanja su aspekti relacija osobina
ličnosti kao determinante percepcije radne efikasnosti nastavnika. U istraživanju su posebno
naglašene kompetencije efikasnog nastavnika u današnjoj školi i savremenoj školi budućnosti
( preko učeničkih percepcija radnih aktivnsti nastavnika, zatim relacije između osobina
učenika (intelektualne sposobnosti, emocionalna inteligencija, motiv postignuća i opšta
samoefikasnost) i percepcije radne efikasnosti nastavnika i relacija između socio-iskustvenih
obilježja učenika (vrsta škole, pol, uspjeh u školi, materijalne prilike, mjesto stanovanja) i
percepcije radne efikasnosti nastavnika. Istraživanje je realizovano u vrijeme globalnih
promjena, izražene potrebe usklađivanja našeg obrazovnog sistema sa obrazovnim sistemima
u regionu i Evropi, nedovoljnog poznavanja promjena u obrazovanju, nedostatku empirijskih
istraživanja ovog problema, nedovoljnog poznavanja potreba razvoja i učenja i jakog uticaja
kognitivističke orijentacije.
No prije nego ukažemo na rezultate istraživanja ovog važnog problema, navešćemo i
nekoliko konstatacija:
1.Efikasnost nastavnika je odeđena djelovanjem niza drugih faktora koji usmjeravaju njegovo
ponašanje, a to su uloge koje ima u nastavnom procesu; naime u postojećoj organizaciji
nastave nastavnik najčešće drži predavanja, izlaže, objašnjava gradivo, dok su učenici u
poziciji da slušaju, prate i memorišu gradivo, dok se drugi oblici rijetko koriste,
2.Da se bitna karakteristika nastavnika u današnjoj školi odnosi na stil ponašanja klasičnog
pedagoga, a u savremenoj školi to je instruktivna uloga i stil socijalne podrške, gdje nastavnik
modeluje socijalne situacije, u kojima se podstiče samostalnost učenika i skladan razvoj,
3.Učenici svoje nastavnike i posebno njihove uloge opažaju samo u određenom kontekstu,
tj.školskim situacijama i na osnovu tog ponašanja formiraju svoje impersije o nastavnicima,
4. Da je uloga učenika u vaspitno-obrazovnom procesu specifična u odnosu na nastavnika,
jer je učenik u poziciji slušaoca, prati nastavu po određenim shemama, a nastavnika
kontaktira samo kada nastavnik to omogući učenicima (grupni, frontalni oblik nastave).

538
 Zakljuþak

Sagledavajući kontekst istraživanja, pošlo se od generalne hipoteze da psihološke

osobine i socijalno-iskustvena obilježja učenika mogu biti izvor razlika u percepciji radne
efikasnosti nastavnika u osnovnoj i srednjoj školi.
Dobijeni rezultati istraživanja pokazuju da učenici kao najvažnije karakteristike radne
efikasnosti nastavnika percipiraju one radne karakteristike koje su važne za organizaciju i
izvođenje nastave i bitne za realizaciju uloge nastavnika u postojećem sistemu vaspitanja i
obrazovanja. Instruktivna kompetentnost je najvažnija radna karateristika efikasnog
nastavnika, jer omogućava efikasno radno angažovanje nastavnika u ovako koncipiranom
obrazovnom sistemu.
U isto vrijeme to su postulati kognitivističke koncepcije nastave, prema kojoj je
sticanje znanja najvažniji cilj vaspitno-obrazovnog rada u školi. Uloga nastavnika u tako
koncipiranom sistemu je da realizuje postavljene ciljeve. Odgovori učenika potvrđuju
polazna očekivanja da se u nastavi ostvaruju uloge nastavnika primjerene postojećoj
nastavnoj koncepciji. (teoriji i praksi).
Osim toga rezultati pokazuju da su psihološke osobine učenika i njihova
socijalno-statusna obilježja značajni izvori razlika u percepciji radne efikasnosti nastavnika u
današnjoj školi i nastavnika u savremenoj školi budućnosti. U prilog tome idu statistički
utvrđene značajne razlike (diskriminativna analiza i Hi-kvadrat test)između osobina ličnosti
učenika (intelektualne sposobnosti, emocionalna inteligencija, motiv postignuća, i opšta
samoefikasnost) i socio-iskustvenih obilježja ( vrsta škole, pol, materijalne prilike, uspjeh u
školi, mjesto stanovanja), s jedne strane i percepcije radne efikasnosti nastavnika u sadašnjoj
školi i savremenoj školi budućnosti.
Realizovana empirijska studija, Krneta,Lj.(2010) predstavlja presjek stanja, i rezultati
istraživanja mogu poslužiti u promjenama (strategiji) obrazovnog sistema u BiH (Republika
Srpska i Federacija BiH).

LITERATURA

1. Bojanin, S. (2002): Tajna škole, Milan Petrović, Novi Sad

2. Bjekić-Petrović, D. (1997):Dinamičke osobine ličnosti nastavnika i uspješnost u nastavi,
3. Pedagoške staze, Učiteljski fakultet, Užice
4. Glasser, W.(2002): Kvalitetna škola- Educa, zagreb
5. Dunđerović, R. (1982): Vrijedonosne orijentacije učenika i nastavnika osnovne škole,
6. Naša škola, 7-8, Sarajevo
7. Gordon, T.( 1998): Kako biti uspješan nastavnik, Grafiprof, Beograd
8. Krneta, D. (2005): Socijalna psihologija, Fakultet za poslovni inženjering i menadžment,
Banja Luka
9. Krneta, D. (2006): Interaktivno uþenje i nastava, Fakultet za društvene i političke nauke
10. Banja Luka
11. Krneta, Lj.(2000): Faktori školskog uspjeha, Banjaluka compani, Banja Luka
12. Krneta, Lj.(2013): Liþnost uþenika i percepcija radne efikasnosti nastavnika, Grafid,
13. Banja Luka
14. Havelka,N. (2008): Socijalna percepcija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
15. Beoograd

539
Doc. dr Nebojša Macanoviü UDK 37.014.3/35:[316.334:338.12 Pregledni rad

ZANEMARENOST VASPITANJA U OBRAZOVNOM SISTEMU I POSLJEDICE

Apstrakt: Globalizacija i ubrzan razvoj informaciono-komunikacione tehnologije sve više

utiču na promjenu pedagoških paradigmi i stvaranje nekih novih modela vaspitanja i obrazovanja.
Takođe, u savremenim društvima koncept cjeloživotnog učenja odavno se utemeljio u svijest njihovih
građana koji sve više značaja posvećuju neformalnim oblicima učenja i teže otvorenim (virtuelnim)
vaspitno-obrazovnim ustanovama pomoću kojih mogu sticati znanja bilo gdje i bilo kad. Vaspitanje i
obrazovanje, odnosno njihov kvalitet, smatra se ogledalom svakog društva. U zemljama u tranziciji,
kao što je slučaj i sa Bosnom i Hercegovinom sve neželjene političke, ekonomske i socijalne pojave
direktno se reflektuju na cjelokupni vaspitno-obrazovni sistem. Vaspitanje je u okviru takvog sistema
već odavno u podređenoj ulozi u odnosu na obrazovanje, a posljedice su sve indikativnije. U takvom
okruženju vaspitanje sve više pokazuju svoju nemoć i disfunkcionalnost. Takvo stanje utiče i na sve
veću anomiju društva, posebno na narušavanje sistema vrijednosti kod mladih.. Devijante pojave kod
učenika u osnovnim i srednjim školama, kao što su: agresivnost, vulgarno ponašanje, vršnjačko
nasilje, bježanje sa časova, delinkventno ponašanje, nepoštovanje autoriteta nastavnika, alkoholizam i
narkomanija direktna su posljedica zanemarenosti vaspitanja kod ove populacije. Upravo i cilj ovog
rada je da ukažemo na posljedice takve krize vaspitanja u školama, koje su uz porodicu ključni faktor
za pravilnu socijalizaciju mladih. Globalizacija traži društvo znanja, ali u tom kontekstu ne smijemo
zanemariti vaspitanje koje je u neraskidivoj vezi sa obrazovanjem. Ta uslovljenost i međusobna
povezanost, ako nije u ravnoteži dovodi do neželjenih posljedica o kojima ćemo govoriti i u ovom
radu.
Kljuþne rijeþi: vaspitanje, obrazovanje, škola, globalizacija, devijantno ponašanje.

DERELICTION OF EDUCATION IN SCHOOL SYSTEM AND IT'S CONSEQUENCES

Abstract: Globalization and fast growth of informational-communicational technology

have influence on change of pedagogic paradigm and creation of new education models. Also, in
modern societies life-long-learning concept is situated in minds of citizens, who pay more and more
attention to informal education and aim to open (virtual) educational institutions, where they can
obtain knowledge anywhere and anytime. Upheaval and education, and it's quality, is considered as
mirror of every society. In transition countries, like Bosnia and Herzegovina, all unwell political,
economic and social occurrence are directly reflected to educational system. Upheaval of children
in that system is already in subordinate role, comparing to education, and consequences are more
indicative. In that environment, upheaval shows it's disability and dysfunction. This condition affects
growing disarrangement of society, specially violation of value system of youth. Deviant behavior of
students in elementary and high schools, like: aggression, vulgar behavior, peer violence, missing
classes, delinquent behavior, disrespect of teacher's authority, alcoholism and drug addiction, are
direct consequence of upheaval dereliction in this population. Aim of this paper is to point out these
consequence in schools, which next to the family, represent key factor for proper socialization of
youth.

Keywords: upheaval, education, school, globalization, devian behaviour

Fakultet političkih nauka Univerziteta u Banjoj Luci. Korespondencija: macanovicn@yahoo.com

541
 Uvod

Progresivne promjene u našem obrazovnom sistemu nisu se desile na početku prve

decenije XXI vijeka, iako smo to svi očekivali. Ono što je očigledno, posmatrajući trenutno
stanje u našim školama, jeste da je proces vaspitanja u odnosu na obrazovanje u velikoj mjeri
u podređenoj ulozi. Vaspitanje je prepušteno porodici koja pod uticajem raznih ekonomskih i
socijalnih kriza prioritet daje egzistencijalnim problemima, a sve manje kvalitetnom
vaspitanju djece prepuštajući tu ulogu školi. Današnje škole u velikom broju slučajeva ne
mogu nadomjestiti takve propuste, koji se u toku školovanja samo produbljuju i postaju sve
složeniji. Sve više govorimo o raznim preventivnim programima kako bi se spriječili neki
neželjeni oblici ponašanja kod djece i mladih. Ipak, s obzirom na okruženje u kome odrastaju
često su ti programi u protivrječnosti sa stvarnom situacijom u društvu i sistemom vrijednosti
koje nameće ulica i neke neformalne grupe. Upravo zbog situacije u kome se nalazi naše
društvo, prisutne anomije, neophodno je u prvi plan staviti vaspitanje kao nužnu potrebu i
prioritet svih onih činilaca koji utiču na njegov proces. Kvalitetno vaspitanje ujedno je i
najbolji preventivni program za sve neželjene i devijante oblike ponašanja. S druge strane,
neadekvatno vaspitanje i indikatori koji ukazuju na posljedice takvog nedostatka sve su
izraženiji među učenicima u školama. Upravo zbog te činjenice pokušaćemo ukazati na
njegovu „moć“ u razvoju ličnosti svake individue, ali i ograničenja i posljedice ako se
zanemari ili zapostavi od strane porodice i obrazovnih institucija.

Pojam i karakteristike vaspitanja

Riječ vaspitanje ima svoj korijen u staroj slovenskoj riječi «pitati», što znači hraniti.
Pa prema tome, vaspitanje podrazumijeva hranjenje, odgajanje, podizanje cijelog čovjeka,
njegove ličnosti i to ne samo u fizičkom, već u jednom sveobuhvatnom psihofizičkom i
duhovnom smislu (Gudjons, 1994).
Vaspitanje je istorijsko – civilizacijska karakteristika čovjeka i društva, ali ujedno i
faktor i uslov čovjekovog i civilizacijskog razvoja, ali i njegova posljedica. Svi ljudi
učestvuju u procesu vaspitanja: onaj koji se vaspitava i onaj koji vaspitava. Čovjek koristi
vaspitanje kao komunikaciju da utiče na mlade. Najčešće karakteristike vaspitanja kao
osnovne ljudske djelatnosti su:
x vaspitanje je ljudska djelatnost
x vaspitanje je sistematska i organizovana djelatnost
x vaspitanje je cjelishodno i namerno
x vaspitanje se ostvaruje putem određenih sadržaja
x vaspitanje ima pozitivnu orijentaciju, usmjerenost
Vaspitanje se javlja u onom periodu ljudskog života, kada je ono posebno osjetljivo i
oslonjeno na druge (drugi period djetinjstva i odrastanja), i kada je ljudskom mladunčetu
neophodno obezbijediti njegu, zaštitu, brigu i osposobljavanje. Dijete treba druge ljude kako
bi preživjelo. Iz te ljudske potrebe omogućuje se vaspitno djelovanje. To je svakako i osnovni
značaj vaspitanja, ali ne smijemo zaboraviti da se i značaj vaspitanja ogleda i u potrebi
društva da opstane i razvija se. Stoga vaspitanje danas jeste jedna od značajnijih društvenih
djelatnosti (Branković, D., Ilić, M., 2003).
Veoma često sebi postavljamo pitanje kako i na koji način vaspitati djecu?
Svakako najvažniji faktori bez kojih se vaspitanje ne može ni zamisliti su bezuslovna
ljubav i naklonost, podrška i podsticaj individualnog razvoja djeteta, pažnja i saradnja.
Vaspitanje s puno ljubavi najbolje se primjenjuje tamo gdje ima ljudi, nije važno da li su to
roditelji, rođaci ili prijatelji, djeca uvijek uče. Učenje je jedno od prvih ciljeva dobrog

542
vaspitanja. Što više sjećanja na zajednička druženja, ručkove, proslave rođendana, igre,
crtanje, razdraganost i smijeh uz stalno prisutnu pomoć i podršku, to se dijete bolje razvija.
Danas mnogi psiholozi smatraju da je najbolji metod vaspitanja djece nešto što bi se
moglo nazvati «strogom ljubavlju». Oni smatraju da djeca koju su vaspitavali roditelji s ovim
pristupom – koji kombinuje iskazivanje ljubavi uz jasno postavljene granice onog što je
dopušteno – izrasli su u bolje, zdravije i uspješnije ličnosti od onih čiji su roditelji bili
prestrogi i autoritarni, ili onih koji su djeci dozvoljavali velike slobode (Milosavljević, 2000).
Takođe, materijalno stanje roditelja nije ključni faktor, mada je zapažena tendencija
da siromašnije i manje obrazovane porodice, kao i one gdje su roditelji razvedeni, manje
primjenjuju princip «stroge ljubavi». Djeca koja su vaspitavana na ovaj način rano razvijaju
osobine koje su važne za uspjeh u budućem životu – empatiju, samoregulaciju – odnosno,
sposobnost da kontrolišu svoje emocije i reakcije, kao i sposobnost koncentracije i
istrajavanja na određenom zadatku. Upravo takva ljubav je najbolji način da djeca steknu
lično samopouzdanje, a istovremeno steknu samokontrolu i poštovanje za druge, što je od
izuzetne važnosti za dalju sreću i uspjeh u životu.
Danas roditelji veoma često pokušavaju manipulisati djecom, jer je to mnogo lakši
način nego vaspitanje djece. Roditelji jednostavno žele kreirati djecu po vlastitom kroju i
uopšte ne uzimaju u obzir njegove potrebe. U njihovom vaspitanju postoji vječni raskorak
između onoga kakvo bi dijete trebalo biti i onoga što dijete zapravo jeste. U principu oni
uvijek polaze od idealne slike, ne uvažavajući i ne vidjevši pred sobom stvarno djete. Ako se
u tome zaista pretjera mogu se očekivati dva ishoda. Ili ćemo stvoriti apsolutno poslušno
dijete ili ćemo dobiti buntovnika koji ne želi da igra nametnute uloge. U tom buntovnom
ponašanju on protestuje protiv roditelja koji ga nepriznaju kao specifično biće sa svojim JA.
Na takvo ponašanje je vrlo važno obratiti pažnju, jer se iza toga krije kreativno i nevino dijete
koje se želi izraziti, osloboditi nametnutog modela, šablona ponašanja. Takva djeca su
potencijalni delinkventi koji su posljedica pogrešnog pristupa u vaspitanju, pogrešnog
doživljavanja vaspitanja i liječenja kompleksa roditelja na djeci. Takođe, i kod djece koja su
pod apsolutnim uticajem roditelja, koji žele imati apsolutnu vlast i kontrolu nad ponašanjem
djeteta namećući svoje modele ponašanja javljaju se neželjeni efekti kao što su: nerazvijene
kritičke moći da sami sude, nesamostalnost prilikom riješavanja problema, neprepoznavanje
svojih potreba, nezrelost. Svi ovi postupci roditelja se najčešće svode na njihove postupke i
načine kako na najbolji način vaspitati svoju djecu. U tim postupcima se ne prepoznaje
ljubav, već samo želja da dijete bude poslušno i pokorno svome autoritetu, tj. roditeljima. Ali
da li će dijete ovakvim vaspitanjem živjeti svoj život ili život koji mu nameću drugi, bez
mogućnosti vlastitog izbora, vlastitih stavova, osjećanja i misli. Vaspitanje koje se bazira na
iskrenoj ljubavi poštuje dijete, njegovu ličnost, njegove potrebe i interesovanja, otvara mu
razne mogućnosti izbora što stvara ugodan osjećaj i kod onog koji vaspitava, ali kod onih koji
se vaspitavaju.
U današnje vrijeme škole su sve više usmjerene na obrazovni aspekt, a vaspitanje
dolazi do izražaja kao usputna pojava, tj. govorimo o njoj kad dijete napravi neki problem. A
onda koristimo već šablonizirane moralne metode uvjeravanja i kažnjavanja u kojima odrasli,
želeći prije svega da pokažu svoj autoritet, veoma često etiketiraju dijete raznim postupcima
kako bi pokazali njihovim vršnjacima da su ih kaznili (Bogojević, 2002).
Kriza vaspitanja kada je riječ o obrazovnim institucijama, u prvom redu škola sve više
se prepoznaje kod učenika u njihovom svakodnevnom ponašanju, stavovima,
nezainteresovanosti za druge, stalnom tužakanju, nemoralnosti, nesolidarnosti sa drugovima,
sebičnosti, ali i ozbiljnijim devijantnim oblicima kao što su nasilje, agresivnost i sl.

543
 Disfunkcionalnost škole i vaspitanja

Mnogi teoretičari smatraju da su pojave koje utiču na asocijalno ponašanje učenika u

Bosni i Hercegovini isključivo uzrok rata i tranzicije u kome se naše društvo nalazi, te da je
direktna posljedica tih pojava kriza identiteta i promjena u ponašanju i stavovima mladih.
Nabrojani nedostaci školskog sistema ne smiju biti pripisani samo školi, nego i društvu u
cjelini. Aktivnosti na prevazilaženju tih slabosti uvijek treba da polaze od osnovnog
opredjeljenja za dobrobit djeteta, učenika, od onog što je najbolje za njegovo vaspitanje i
obrazovanje.
Funkcionalnost škole svakako utiče i na školsku klimu, a samim tim i na odnos
učenika prema školi. «U disfunkcionalnoj školi narušena je školska klima koja je najviše
opterećena netrpeljivošću, nepovjerenjem, izbjegavanjem, ignorisanjem, prijetnjama,
ljutnjama, nasiljima, agresiji ...). Učenje i vaspitno djelovanje se odvija prinudnim metodama
i negativnim stimulacijama (slabim ocjenama, kaznama,..)» (Milić, 2010. str. 167).
Disfunkcionalnost škole može imati negativne efekte na ponašanje učenika, te ćemo iz tog
razloga ovom problemu posvetiti određenu pažnju.
Milić (2010) navodi karakteristike funkcionalne i disfunkcionalne škole koje utiču na
razvoj i formiranje ličnosti učenika, ali i na njegovo ponašanje uopšte. Karakteristike
funkcionalne i disfunkcionalne škole prikazane su u sljedećeoj tabeli.

Tabela 1. Karakteristike funkcionalne i disfunkcionalne škole

Funkcionalna škola Disfunkcionalna škola
prihvatanje nedostatak poznavanja
upoznavanje distanciranje
razumijevanje službenost
uvažavanje nepovjerenje
podrška netrpeljivost
pomoć zlonamjernost
tolerancija napetost
komunikacija neugoda
interakcija nedostatak podrške i pomoći
povjerenje omalovažavanje
dobronamjernost nepovoljna klima
motivisanost dosađivanje
radost i ugoda izbjegavanje časova
radne navike i aktivnost otuđenje
doživljaj uspješnosti povrede
kreativnost agresije
istrajnost i stabilnost prijetnje

Upravo ovo poređenje karakteristika funkcionalne i disfunkcionalne škole objašnjava

nam koliko školska klima, organizovanost i funkcionisanje škole mogu uticati na pojavu
kriminogene inficiranosti. Nažalost, mladi u Bosni i Hercegovini školu sve više doživljavaju
kao disfunkcionalnu sredinu, prilagođavajući često svoje ponašanje i postupke psihološkoj
atmosferi koja vlada u školi. Nasuprot tome, škole pokušavaju privući mlade najčešće niskim
kriterijumima ocjenjivanja, transparentnošću i demokratskim pristupima, «evropskim
standardima» i sl.. Otvaranjem privatnih srednjih škola i fakulteta u Bosni i Hercegovini
stvorena je konkurencija koja nije donijela i očekivani kvalitet obrazovanja. Upravo ovakav

544
neusklađen i neprilagođen obrazovni sistem utiče na sve veću disfunkcionalnost škola, što za
posljedicu ima sve veći broj kriminogeno inficiranih učenika.
Građanstvo, pod uticajem ranijeg društvenog uređenja i standarda, naviklo je da je
škola mjesto za ispravljanje svih grešaka u razvoju ličnosti djeteta, pružanje raznih vrsta
pomoći, motivacije i podstreka, sigurnosti i razvoja i svega onog što je potrebno za neometan
razvoj jedne mlade ličnosti (Tomić, 2005). Ipak, danas škola pod uticajem raznih političkih,
ekonomskih, društvenih i drugih kriza ne uspijeva ova očekivanja opravdati i naučiti djecu
gdje je granica dobrog i lošeg, potrebnog i nepotrebnog, iskrenog i lažnog, jer nažalost u
stvarnom životu često se neke negativne vrijednosti i osobine više i praktičnije vrednuju nego
one o kojima učimo u školi. Da bi se ove okolnosti promijenile, škola ne smije biti jedina
ustanova ili faktor koji treba uticati na socijalizaciju djeteta, ali svakako ona mora mijenjati
svoju funkciju i sve više pripremati djecu za život (Macanović, 2013b). U svijetu se sve više
propagira teza o društvu znanja, a da bi to u našem društvu zaista bila shvaćeno i sprovedeno,
moramo vratiti obrazovanje i vaspitanje u škole, vratiti osmijehe, povjerenje učenika i
roditelja u školu i nastavnike, radne navike, međusobno poštovanje, kulturu, ali i takmičenja,
sekcije, priredbe i proslave, nagrade i pohvale, vanškolske aktivnosti, stvarati partnerske
odnose između učenika, roditelja i škole i sve ono što čini obilježja jedne funkcionalne škole
(Popadić, 2006).
Ne smijemo zaboravati da pretjerana ambicija da škola priprema učenike samo za
poslovni uspeh ima svoju tamniju stranu.„Ona može da vodi samoživojegocentriþnosti i
nezdravoj preokupiranosti duštvenim statusom ili materijalnim posedovanjima. Iz toga se
raÿa posesivni individualizam koji kao korozija nagriza društvene odnose jer u svome vidnom
polju nema oseüanja za druge, ne zna za solidarnost u nevolji” (Vilotijeviü, 2009. str.722).
Ukratko, pozivi školama da budu katalizatori poslovnog uspjeha zapostavljaju moralnu
dimenziju što bi savremeni svijet moglo da vodi u katastofu. Ako nema te vaspitne dimenzije,
onda se blistavi dometi čovjekovog intelekta mogu pretvoriti u sredstva razaranja i biti izvor
nesreće za čitav ljudski rod umesto da ga vode u blagostanje.Upravo ova konstatacija ukazuje
na značaj vaspitanja i neophodnost povratka njegovim principima.

Školski uspjeh i asocijalno ponašanje uþenika

Neuspjeh u školi se veoma često dovodi u vezu sa pojavom neprilagođenog, često

asocijalnog ponašanja učenika. Školski uspjeh može biti uslovljen različitim razlozima, kao
što su: negativna i poremećena klima u školi, visoki zahtjevi za postignućem bez adekvatne
podrške nastavnika, niska očekivanja nastavnika i nedostatak jasnih školskih pravila.
Neuspjeh u školi svakako povećava rizik za korišćenje droga, delinkvenciju i druge
poremećaje u ponašanju. «Arnold (1999) i saradnici navode da su istraživanja djece u
osnovnim i srednjim školama pokazala jaku povezanost između školskog neuspjeha i
problema u ponašanju. Školski neuspjeh različito uzrokuje neangažovanost, povećava
frustracije i nisko samopoštovanje koje onda uzrokuje da mladi učine neku nedozvoljenu
radnju» (Arnold i saradnici, 1999 vidi kod Kovačević, 2007. str. 333).
Singer, Mikšaj – Todorović (1993) navode da je neuspjeh u školi vrlo jak izvor
frustracija i jedan od čestih načina njihove kompenzacije jeste skretanje ka asocijalnom i
antisocijalnim oblicima ponašanja. Autori ističu da neuspjeh u školi može voditi do niskog,
ili čak nepotpunog obrazovanja, bez određene kvalifikacije i zanimanja. Zbog toga oni teško
dolaze do zaposlenja i teško se uključuju u društveno koristan rad, što dovodi do
besposličarenja i nerada, te se time stvaraju pogodnosti za javljanje delinkventnog ponašanja.
Neuspjeh u školi može voditi do toga da učenici imaju negativan stav prema školi, drugim
učenicima i prema nastavnicima. Sve ovo dodatno može intezivirati kriminogenu inficiranost
i dovesti do napuštanja škole, čime mladi ostaju bez obrazovanja, što može uticati i na

545
kontinuirani neuspjeh u daljem životu. Takođe, ovakvi učenici djeluju često destruktivno na
drugu djecu i stvaraju vrlo lošu klimu u razredu.
Često na odbojan stav učenika prema školi i na njegovo ponašanje utiču i
neprofesionalan i nekorektan odnos nastavnika prema učenicima, nepoštovanje ličnosti
učenika, omalovažavanje, neodmjerene i prestroge kazne, naklonost prema djeci iz uglednijih
i bogatijih porodica, verbalna poniženja, loši interpersonalni odnosi nastavnika i učenika
(Žuža, 2009). Najčešća posljedica ovakvih postupaka jeste izbjegavanje nastave, tj. bježanje
sa časova, što se može smatrati bitnim predznakom prestupničkog ponašanja mladih.
Izbjegavanje i bježanje od disfunkcionalne škole je pojava koja je veoma usko povezana i sa
razvojem delinkvencije kod djece i maloljetnika. Posljedica svega ovoga je i frustriranost
djeteta i ispoljavanje agresivnosti prema vršnjacima, nastavnicima i školskom inventaru.
Danas je bježanje iz škole, izbjegavanje nastave, normalna pojava među učenicima, a
koliko je ovo ozbiljan problem dovoljno govori i projekat Ministarstva prosvjete i kulture
Republike Srpske o nagrađivanju škola sa najmanjim brojem izostanaka. Ove činjenice
dovoljno govore o prisutnosti socijalno-neprilagođenog ponašanja među učenicima u
osnovnim i srednjim školama. Upravo sve one pojave koje se svakodnevno dešavaju u
školama, a koje su u suprotnosti sa školskim pravilima i principima, ukazuju na prisustvo
kriminogene inficiranosti. Ono što je nekad bilo svojstveno i prepoznatljivo u srednjim
školama, kao što je npr. bježanje sa časova, fizičko i verbalno zlostavljanje, reketiranje,
vrijeđanje nastavnika, tuče i sl. sada je prisutno i među učenicima osnovnih škola. Ova
činjenica ukazuje na pomjeranje starosne granice među učenicima i ranom javljanju
socijalno-neprilagođenog ponašanja među djecom i mladima.

Vršnjaþko nasilje

Problem povezan s ponašanjima u školi o kojem se sve više govori u stručnoj javnosti,
jeste problem nasilja u školi. Nasilje u školi odnosi se, kako na vršnjačko zastrašivanje, tako i
na različite oblike nasilnog ponašanja prema vršnjacima i nastavnicima u školi, ali i prema
imovini. Agresivno i nasilno ponašanje učenika dovodi do socijalne izolacije od vršnjaka, ali
i nastavnika. Nastavnici će rjeđe agresivnoj djeci pružati potporu što se vrlo vjerovatno
povezuje s lošim akademskim uspjehom i lošim socijalnim vezama s vršnjacima (Campbell i
sar. - vidi: Peters, McMahon, 1996).
Istraživanjima nasilja u Sjedinjenim Američkim Državama dobijeni su sljedeći
podaci. Tokom školske 1991/92, 14,4% srednjoškolaca iz Njujorka (New York-a) prijavilo je
da im je barem jedanput mjesečno prijetio neki drugi učenik, a 7,7% se s nekim potuklo
(Youth Violence - Nasilje mladih , 1991. vidi Goldstein, Conoley, 1997). Rezultati upitnika
koji je, 1990. Godine, sproveden u kalifornijskim školama i koji su ispunjavali učenici od
petog osnovne do drugog razreda srednje škole, pokazuju da je trećini ispitanika u prošlom
mjesecu nešto ukradeno, da su bili udareni ili gurnuti, te su vidjeli oružje u školi (California
Department of Education - Odjeljenje za obrazovanje u Kaliforniji, 1993. vidi Goldstein,
Conoley, 1997).
Svakodnevno u «žutoj štampi» možemo pročitati članke o nasilničkom ponašanju,
gdje su glavni akteri maloljetnici. Često se nasilničko ponašanje sa ulica prenosi i u školsku
sredinu. Nasilje u školama je danas sve prisutnija pojava i u našem društvu. Jedna rečenica iz
pisma djevojčice koja se obratila Ombudsmanu za djecu Republike Srpske dovoljno govori o
alarmantnosti ovog problema:
«Da se u školi zavede red i da važi za sve,..!
(iz pisma djevojþice Ombudsmanu za djecu)
Nasilje među djecom je ozbiljan problem. Ako pođemo od same definicije vršnjačkog
nasilja koja kaže da je to «svako fizičko ili psihičko nasilno ponašanje usmjereno na djecu od

546
njihovih vršnjaka, koje je učinjeno sa namjerom povređivanja i ponavljanja istog obrazca sa
ciljem da se drugi povrijedi», onda svako prisustvo ovakvog ponašanja među djecom
zahtijeva da bude, prvo, ozbiljno shvaćeno, da bi se moglo pravilno djelovati. Da bi se moglo
pravilno djelovati moraju se tražiti i uzroci za takvo ponašanje djece, na koje se mora
djelovati i time spriječiti dalje nasilničko ponašanje (Izvještaj Ombusmena za djecu RS,
2009).
Nasilje u školama je pojava koja govori o kriminogenoj inficiranosti mladih i koja je
sve raširenija u školskim sredinama. Istraživanje Ombudsmana za dječija prava Republike
Srpske u toku 2009. godine u osnovnim (105) i srednjim (55) školama potvrđuju da je
situacija alarmantna kada je riječ o ovoj pojavi. Prema dobijenim podacima istraživanja u
osnovnim školama, u toku 2009. godine evidentirano je 334 slučaja nasilja, a u srednjim
školama 166. Pri tome, u osnovnim školama u 63% slučajeva ista djeca su više puta počinila
nasilje, a u srednjim u 37%, a neka djeca su u 48% slučajeva više puta bila žrtve nasilja u
osnovnim školama, a u srednjim u 29% slučajeva. Počinioci nasilja, pokazalo je istraživanje,
najčešće su učenici sedmog (25%) i osmog razreda (29%) osnovne škole. Najčešći oblici
nasilja među djecom su fizičko nasilje u osnovnim školama 87%, u srednjim školama, fizičko
83%, psihičko 74%. Seksualno nasilje evidentirano je u jednom slučaju u srednjoj školi.
Najveći broj nasilja događa se u školskim dvorištima, a prema sprovedenom istraživanju
većina nastavnika, ali i djece, ne znaju kome bi se obratili ukoliko do nasilja dođe. Tri
četvrtine nastavnika je izjavilo da je u školama prisutno verbalno nasilje, a polovina da je
prisutno i fizičko nasilje. Jedno od pitanja anketiranim učenicima bilo je i «Kome biste se
obratili ako bi bili žrtva nasilja»? 10% učenika je odgovorilo - nikome.
Koliko je problem nasilja u školi alarmantan dovoljno govori podatak da se danas
ispred većine osnovnih i srednjih škola nalazi policajac koji, osim vođenja računa o sigurnosti
učenika u saobraćaju, sprečava određene incidente ili fizičke sukobe učenika ispred škola,
koji su sve češći. Prisustvo školskog policajca ima velik preventivni uticaj na pojedina lica
koja su sklona maltretiranju vršnjaka, reketiranju i preprodaji nedozvoljenih sredstava
(najčešće lakših droga). Takođe, pojedine škole uvode i video nadzor kako bi se poboljšala
sigurnost učenika, ali i nastavnika koji su sve češće meta maloljetnih huligana (Macanović,
2013a). Ipak i pored ovakvih nastojanja da se spriječi pojava nasilja u školi, ona je i dalje
prisutna, najčešće u srednjim školama, koje upisuju učenici sa slabim školskim uspjehom i
lošim vladanjem (Škola učenika u privredi, Ugostiteljska škola, Tehnička škola). Prema
Milosavljeviću i Jugoviću (2009) svakodnevne pojave u školi kao što su agresivnost prema
vršnjacima i nastavnicima, nasilje, krađe, prodaja opojnih sredstava, konzumiranje alkohola,
uništavanje školske imovine, direktna su posljedica entopije koja je prisutna u našem društvu,
te brojnih političkih, ekonomskih, moralnih kriza koje su ujedno i uzroci neprilagođenog
ponašanja mladih, ali i svih ostalih članova društva.
Ovakve činjenice ukazuju da je uticaj raznih kriminogenih faktora na pojavu
socijalno-neprilagođenog ponašanja velik i da je nasilje među mladima u školi samo jedan od
indikatora kroz koju se ova pojava manifestuje. Očigledno da škola ne može da suzbije ovaj
problem i da je nasilje među mladima sve prisutnije u školama koje su preopterećene brojem
đaka, nedostatkom prostora, nedostatkom materijalnih sredstava, nedaekvatnim nastavnim
kadrom, srednjim školama gdje se upisuju učenici sa lošijim školskim uspjehom i slabijim
vladanjem. Njihova agresivnost proizlazi iz želje da se dokažu pred drugim, uticajem same
grupe, statusa u grupi, sukoba grupa, ali i materijalne koristi ako je u pitanju iznuđivanje, ili
reketiranje učenika. Sve su to posljedice poremećenog sistema vrijednosti u društvu, ali i
vaspitanja koje ne može da ostvari vaspitno-obrazovne ciljeve i zadatke u takvom okruženju.

547
 Zakljuþak

Kriza vaspitanja nije posljedica samo društvenih promjena i anomičnosti društva,

političkih previranja, ekonomske krize, krize porodice, krize sistema vrijednosti i brojnih
drugih dešavanja, nego i krize naučnih disciplina koje se bave vaspitanjem. Koliki je značaj
vaspitanja kao jednog od najvažnijih faktora u razvoju i formiranju ličnosti pokušali smo
ukazati i u ovom radu, kao i ukazati na nemjerljive posljedice, ako je ono zanemareno.
Potpuno je jasno ukoliko se ne okrenemo vaspitanju i shvatimo njegovu temeljnu ulogu,
imaćemo sve više obrazovanih, ali neadekvatno vaspitanih pojedinaca. Takva situacija
dovešće do entropije ne samo njihove ličnosti, nego i ljudskih osobina i vrijednosti.
Kvalitetno vaspitanje znači i zdravo društvo, te se upravo ovom pojavom moraju više
pozabaviti ne samo porodica i škola, nego i svi drugi direktni ili indirektni učesnici
socijalizacije djece i mladih. U budućnosti možemo očekivati da se i pedagogija, nauka o
vaspitanju, ponovo konstituiše i da na humanim osnovama redefiniše osnovne pojmove,
razvije svoj predmet i metodologiju, integriše nove pristupe u vaspitno-obrazovnom radu i
koncipira futurološku orijentaciju. Samo na takav način možemo ponovo govoriti o „moći“
vaspitanja, koje su nažalost u našem društvu ipak ograničene i neshvaćene, kako od pojedica,
tako i od društva u cjelini.
Kada je riječ o školama one moraju podjednako davati značaja i vaspitanju, kao i
obrazovanju, jer bez obzira na brojne nedostatke i manjkavosti obrazovnog sistema, škole se
smatraju glavnim mjestom i područijem za djelovanje na problematično ponašanje mladih i to
zbog više razloga. Škole su pogodne za okupljanje i rad sa grupama problematičnih vršnjaka.
Komunikacija roditelja i škole je od ključnog značaja za pružanje prilike roditeljima da
kontrolišu, motivišu i podstiču školski uspjeh. Takođe, škole su i potencijalna mjesta koja
roditeljima daju priliku da utiču na školsku politiku i kada je riječ o problematičnom
ponašanju učenika. Takvi partnerski odnosi mogu doprinijeti boljoj prevenciji kada je u
pitanju neprilagođeno ponašanje učenika, ali svakako i uticati na spriječavanje ozbiljnijih
oblika delinkventnog ponašanja koje je sve prisutnije u školskoj sredini. Društvo mora da
snosi odgovornost za zdravo odrastanje djece i da obezbjedi i podrži adekvatne programe
prevencije neprilagođenog ponašanja djece kako bi se spriječila i suzbila ova neželjena
socijalna pojava. Ukazujući na problem vaspitanja mi zapravo ukazujemo na budućnost
društva i njegovih članova, te s pravom želimo vaspitanje staviti kao prioritet u riješavanju
brojnih socijalnih i životnih problema s kojima se svakodnevno susrećemo. Samo na takav
način vaspitanje kao specifična društvena djelatnost može uticati na pravilno formiranje
čovjeka kao ljudskog bića s svim njegovim vaspitnim komponentama..

LITERATURA

1. Bogojević, S. (2002). Stilovi vaspitanja. Banja Luka. Filozofski fakultet: Banja Luka.
2. Branković, D., Ilić, M. (2003). Osnovi pedagogije. Banja Luka: Comesgrafika.
3. Goldstein,A.P.,Conoley, J.C. (1997). School Violence Intervention. New York: Guilford
Press.
4. Gudjons, H. (1994). Pedagogija. Zagreb: Educa.
5. Kovačević, R. (2007). Rizični faktori u školskoj sredini kao predikatori poremećaja u
ponašanju učenika osnovnih škola. U knjizi: Poremeüaji ponašanja i prestupništvo mladih
(str. 331 – 342). Beograd: FASPER.
6. Lakičević, D. (2006). Dragulji mudrosti. Beograd: Feniks libris.
7.Macanović, N. (2013a). Vršnjačko nasilje kao odraz disfunkcionalnost društva. U Zborniku:
Vršnjaþko nasilje (etiologija, fenomenologija, naþini prevazilaženja i komparativna
iskustva), str. 131-141. Banja Luka: Visoka škola unutrašnjih poslova.

548
8. Macanović, N. (2013b). Kriza sistema vrijednosti i poremeüaji u ponašanju uþenika u
osnovnim i srednjim školama. U Zborniku: Nauka i tradicija. 7/2. str. 743 – 752. Filozofski
fakultet Pale.
9. Milić, A. (2010) Psihosocijalni aspekti maloljetniþke delinkvencije. Banja Luka: Centar
psiholoških istraživanja i zaštite mentalnog zdravlja.
10. Milosavljeviü, B. (2000). Socijalna patologija. Banja Luka: Filozofski fakultet Banja Luka.
11. Milosavljević, M., Jugović, A. (2009). Izvan granica društva – savremeno društvo i
marginalne grupe. Beograd: FASPER.
12. Ombudsman za djecu Republike Srpske (2009). Godišnji izvještaj.
13. Ombudsman za djecu Republike Srpske (2010). Vršnjaþko nasilje u obrazovnom sistemu.
Banja Luka: Ombudsman za djecu RS.
14. Pedagoški leksikon (1996). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
15. Popadić, R. (2006). Specijalna pedagogija s metodikom. Istočno Sarajevo: Filozofski
fakultet.
16. Peters, R., McMahon, R. J. (1996). Preventing Childhood Disorder, Substance Abuse and
Delinquency; SAGE Publication, International Educational and Professional Publicher,
Thousand Oaks, CA.
17. Singer, M. i Mikšaj – Todorović, LJ. (1993). Delikvencija mladih. Zagreb: Nakladni zavod
Globus.
18. Tomić, R. (2005). Komunikacija sa djecom delinkventskog ponašanja. Tuzla: Denfas.
19. Vilotijević,M. (2009). Promenama do efikasnije škole buduünosti. U Zborniku:
Buduća škola. str.713 – 750. Beograd: Srpska akademija obrazovanja.
20. Žuža, B. (2009). Vaspitanje i nasilje. Socijalna misao. god. 09/2. br. 62, str. 142 – 146.

549
Dr. sc. Enes Sadoviü1 UDK 364:[316.334:338.124.4 Struþni rad

GLOBALIZACIJA I ŽIVOTNO OSIGURANJE – BIJEG IZ SIROMAŠTVA

Tržišta životnih osiguranja su jedan od idealnih pokretača ubrzanog rasta i razvoja

država u tranziciji (pa time i Bosne i Hercegovine) jer nude rješenja u sferi socijalne i
zdravstvene zaštite ljudi, a ujedno i dugoročno akumuliraju značajna finansijska sredstva koja
su neophodan segment rasta i razvoja privrede svake države.
Tu prije svega mislimo na ulaganja u infrastrukturne projekte kroz izdavanje državnih
obveznica i vrijednosnih papira koje će omogućavati državi ubrzana ulaganja u otvaranje
novih radnih mjesta, što je ključni faktor (uz potrebu političkog jedinstva) oporavka bh
ekonomije.
Tržišta životnih osiguranja brže se razvijaju i rastu u zemljama sa većim BDP-om.
Ukoliko bi došlo do smanjenja pritiska na socijalna izdvajanja države za svoje građane,
oslobođena sredstva mogla bi se investirati u razvojne projekte, koji bi opet doveli do
povećanje proizvodnje, potrošnje i porasta BDP-a. Ovim rastom ubrzao bi se i rast i razvoj i
tržišta životnih osiguranja.
Bosna i Hercegovina kao država nalazi se u složenom procesu prihvatanja evropskih
standarda i trasiranja puta koji vodi evro-atlantskim integracijama. Životna osiguranja imaju
u ovom procesu marginalnu ulogu, prije svega zbog malog obima prikupljene premije što ne
dovodi ovo tržište u situaciju da relevantno utiče na određena zakonska rješenja u ovoj sferi.
Ipak, budućnost ovog procesa kao i približavanje evropskim integracijama nužno
ukazuje da je potencijal ovog tržišta značajan i da će se ovaj uticaj povećavati iz godine u
godinu. Ako bismo samo uzeli u obzir činjenicu da je tržište životnih osiguranja sa minornih
9,57% od ukupnog tržišta osiguranja u 2005. godini, naraslo do skoro 20,00% u 2013. godini,
to nam govori da je realna procjena da će ovo tržište uskoro moći narasti i na 30 ili 40% od
ukupnog tržišta osiguranja, što tada tržište dovodi u poziciju da se može boriti i lobirati za
potrebna zakonska rješenja koja će značajno ubrzati ovaj proces. Tu prije svega mislimo na
neophodnu tranziciju PIO i zdravstvenih fondova koji su na izdisaju i za čijom
transformacijom vapi i sama država.
Već dugi niz godina u Bosni i Hercegovini se najavljuje reforma PIO i zdravstvenih
fondova jer se sredstva, koja se izdvajaju za potrebe građana kroz ove fondove, više ne mogu
prikupiti isključivo iz poreza na primanja uposlenih građana.
To zahvatanje u budžet ima za rezultat nemogućnost izdvajanja u razvojne projekte
države, a time posredno i nemogućnost rješavanja najgoreg od svih problema sa kojim se
suočava BiH, a to je nazaposlenost i to posebno mladih. Otvaranje perspektiva zapošljavanju
i povećanju proizvodnje nužno je povezano sa raspolaganjem sredstvima koja se u tekuće
budžete slivaju isključivo iz poreza. Država nije pokrenula inicijative za izdavanjem državnih
obveznica ili drugih hartija od vrijednosti jer ne postoji konsezus političara na koji način to
ostvariti. Nedostatak ovih sredstava uzrokuje slab rad tržišta hartija od vrijednosti, a bez jakih
berzi nema ni naznaka velikih ulaganja u direktne investicije iz inostranstva. Žalostan je
podatak da je u 2010. godini Bosna i Hercegovina pala na pretposljednje mjesto u Evropi po
visini inostranih ulaganja. Za prvih 6 mjeseci 2011. godine to je iznosilo minornih 122
miliona eura. U isto to vrijeme direktna ino ulaganja u 2010. godini, recimo u Poljskoj, su
bila 9 milijardi i 681 milion dolara.
Šta za našu državu znači strateško opredjeljenje za razvoj ne treba puno ni govoriti.
Kada bi ova direktna strana ulaganja bila na razini naših mogućnosti od recimo samo

551
nekoliko milijardi dolara, BDP bi mogao rasti dvocifrenim postotkom rasta, a već smo rekli
da tržište životnih osiguranja raste brže od porasta BDP-a.
Sredstva prikupljanja kroz ovaj oblik izdvajanja naših građana za vlastitu budućnost su
dugoročnog karaktera pa država može s njima kvalitetnim i strateškim planiranjem omogućiti
još ubrzaniji rast i razvoj svoje ekonomije. Privatno-javno partnerstvo se kao takvo nameće
kao jedino rješenje, a perspektive razvoja su time usko povezane sa ulaganjima u razvoj i
tržišta životnih osiguranja. Na ostvarenju ovog cilja mora se ustrajno raditi u narednom
periodu, a njegovom uspješnom realizacijom dolazimo do potvrde hipoteze da je životno
osiguranje jedan od idealnih pokretača ubrzanog rasta i razvoja ekonomije i privrede Bosne i
Hercegovine.
Za definitivnu potvrdu hipoteze bilo je neophodno izvršiti nekoliko različitih
istraživanja. Jedno od istraživanja koje ću prikazati u ovom radu je radila agencija Prisma
research rađeno po modelu CATI (telefonskim anketiranjem) na uzorku od 500 domaćinstava
u cijeloj Bosni i Hercegovini.
Glavni nalazi istraživanja koje je radila Prisma research su:
x Najviši procenat svih ispitanika (81,5%) navodi kako nema životno osiguranje.
Od ispitanika koji imaju životno osiguranje, najviši procenat (21,4%) osiguranje ima
već 2 ili 3 godine, između 3 ili 4 godine (15,7%), ili između 10 i 20 godina (20,7%).
x Najviši procenat ispitanika koji nemaju životno osiguranje ne razmišlja o tome
da ga kupi (85,6%). Kao glavni razlog nerazmišljanja o kupovini životnog osiguranja
ispitanici navode nedostatak novca za kupovinu osiguranja (55,8 %).
x Od alternativnih razloga nerazmišljanja o kupovini životnog osiguranja, najviši
procenat ispitanika (22,8%) navodi nepostojanje potrebe ili da ne zna razloge.
• Glavni razlog zbog kojeg ispitanici (35,6%) razmišljaju o kupovini životnog
osiguranja jeste zaštita sebe lično, a značajni razlozi su i zaštita porodice (27,5%), te
štednja za penziju (26,5%).
• Najviši postotak ispitanika koji razmišljaju o kupovini životnog osiguranja
navodi kako bi rizik od nastanka bolesti (95,8%) uključili u vlastitu policu životnog
osiguranja.
• Najviši procenat osiguranih ispitanika (33,0%) navodi zaštitu porodice kao
glavni razlog zbog kojeg su se odlučili za kupovinu životnog osiguranja
x Najviši procenat ispitanika iz FBiH (29,7%) navode kako su im najvažniji
izvori informacija o ponudi životnog osiguranja radio i televizija, dok najviši procenat
ispitanika iz Distrikta Brčko (37,9%) i ispitanika iz RS-a (32,2%) kao najvažniji izvor
informacija navodi preporuke prijatelja.
• Najviši procenat svih ispitanika smatra kako je životno osiguranje jako
potrebno porodičnim ljudima (77,9%), mladima (70,4%), samcima (65,3%) i ljudima
pred penziju (56,3%).
Svi ovi dobijeni rezultati trebaju se staviti u prizmu trenutka u kome se nalazi Bosna i
Hercegovina i svijet u cjelini. Od 2009. godine u svijetu vlada ekonomska kriza koja u većini
zemalja još nije prevaziđena, a u mnogim zemljama se niti ne nazire njen kraj. Dobra strana
je činjenica da najveće i najrazvijenije zemlje pokazuju sigurne znake oporavka i brzog
izlaska iz krize koje se u prvi mah činila mnogo gorom.
Stoga ne treba da čudi da je osnovni odgovor na pitanje „Da li imate životno
osiguranje?“, bio pozitivan samo kod 18,5% ispitanika. Također ne treba da čudi da od onih
koji nemaju osiguranje njih 85,6% ne razmišlja o osiguranju života jer to primarno povezuju
sa svojim finansijskim statusom. Naime, 55,8% ispitanika tvrdi da nema za to novčanih
sredstava. Iako dvojim da je to pravi razlog njihovoga odgovora, ipak moramo uzeti u obzir
činjenicu da je životno osiguranje dobrovoljno osiguranje, da je dugoročnog karaktera i da se
za prekid takvog osiguranja prije dogovorenog roka možete dobiti nazad samo dio uloženog

552
novca. Oni koji životno osiguranje posmatraju isključivo kao štednju nisu u stanju da prihvate
takve uslove kao osnov za sklapanje police životnog osiguranja, što bitno sužava broj
potencijalnih klijenata sa kojima se može ugovoriti ovo osiguranje.
Kada svijet uđe u finansijsku recesiju ovolikog formata onda se kod ljudi pobuđuje onaj
odbrambeni stav da novac ne treba trošiti ni na što drugo osim na nužne troškove da ne bi
ugrozili porodične budžete. Kada znamo da se u BiH za životna osiguranja izdvaja u prosjeku
po 10 eura po glavi stanovnika, da je to u Srbiji i Crnoj Gori 13 eura, u Hrvatskoj 73 eura,
Sloveniji 311 eura, a u prosjeku u Evropskoj uniji je 1.382 eura, onda nam je jasno da je
tržište u BiH slabo, malo, finansijski nepotentno i sa izraženom socijalnom notom brige koju
preuzima država umjesto samih njenih građana.
Kada i kako će se to promijeniti? Ovo hipotetičko pitanje bi trebalo postaviti pred
Parlamentarnu skupštinu BiH jer se ništa od toga neće desiti ako država sama ne poduzme
određene korake.
Kako barem pola od ovih koji kažu NE životnom osiguraju privoliti da ga uzmu?
U istraživanju je dobijen zanimljiv podatak da je od onih koji su rekli NE životnom
osiguranju njih 55,8% kao osnovni razlog navelo nedostatak novca. Možemo prihvatiti kao
teorijski tačan ovaj podatak jer neka istraživanja UNDP u BiH kažu da je negdje oko 26%
stanovništva na granici siromaštva, a da se gotovo 55% bori za preživljavanje sa potrošačkom
korpom skupljom od prosjeka primanja, koja su u 8 mjesecu 2012. bila negdje oko 813 KM
neto.
BiH je jedina zemlja u okruženju koja još uvijek nema strategiju, a samim time ni
akcijski plan o starenju. Kao članica Ujedinjenih naroda, ima obavezu donošenja takvog
plana prema Madridskom međunarodnom planu o starenju koji je donesen prije sedam
godina. Ako se tomu doda i želja za ulaskom u Evropsku uniju čije članice svaka pojedinačno
imaju isplanirane programe o načinima staranja za ovakve osobe do 2025. godine, nije se
čuditi što se u Bosni i Hercegovini ova kategorija ljudi nalazi u najtežem položaju. U tom
smislu Bosna i Hercegovina je imala obavezu imenovati osobu na nivou države koja bi se
bavila provedbom Madridskog plana. No, BiH dosad nije učinila ništa na planu domaće
prakse i zakona koji se tiču zaštite starih osoba. Stoga ne čudi što se u medijima, u rubrikama
crne hronike, često pojavljuju vijesti o počinjenim samoubojstvima starijih osoba zbog
neimaštine i bijede u kojoj žive. Zbog nepostojanja institucija u okviru izvršne vlasti koja bi
se bavila pitanjima starenja i starijih osoba, Evropska unija i Ambasada Holandije u BiH dali
su podršku u izradi projekta koji se bavio istraživanjem zaštite starih osoba u našoj zemlji.
Rezultati istraživanja otkrivaju kako su niske penzije i siromaštvo starijih osoba u
Bosni i Hercegovini akutan problem koji bi vlasti morale početi rješavati. 1)
Naime, istraživanje je otkrilo da u Bosni i Hercegovini skoro 12% osoba ima prihode
manje od 150 KM, što je ispod granice ljudske egzistencije. S druge strane, zanimljivim se
čini i podatak prema kojemu 12% starijih osoba ima primanja između 600 i 1.500 KM. Njih
čak 45% ima prihode između 150 do 320 KM. U zaključku se navodi kako 68% starijih
osoba ima prihode ispod prosječnih prihoda u BiH. Kao jedan od ključnih razloga ovakvog
stanja navodi se problem planiranja budžeta, bilo da je riječ o entitetskim, državnim ili
kantonalnim nivoima vlasti.
Ono što je u istraživanju Prisme bilo važno je činjenica da 42,3% ispitanika koji nemaju
životno osiguranje nema problem sa novcem za premiju, nego navodi neznanje i nezanimanje
kao razlog zbog čega ne žele policu životnog osiguranja.
Državi i osiguravajućim društvima koja prodaju, ali i poznaju značaj životnog
osiguranja za svoje građane i osiguranike ovaj podatak može biti zlata vrijedan. Nije nimalo
slučajno što se ove godine na susretima osiguravatelja u susjednoj Hrvatskoj kao primarna
tema nametnula „Financijsko opismenjavanje stanovništva i zaštita potrošača”. Ako se

553
građanima ne prenese adekvatna poruka i ne ukaže na potrebu i značaj životnog osiguranja,
onda ne postoji način da se proces razvoja i rasta tržišta ubrza.
Imajući ovu informaciju u glavi (neznanje kao razlog nesklapanja police) moramo joj
dodati i još jedan bitan razlog zbog čega polica životnog osiguranja postaje važna potreba u
svakom domaćinstvu.
Svjetska populacija se povećala na sedam milijardi, dok je prirodni priraštaj Bosne i
Hercegovine sve niži i niži, saopštio je Populacijski fond Ujedinjenih naroda (UNFPA). O
tome svjedoče zvanični podaci UN-a u novom izvještaju „Stanje svjetske populacije 2011“.
2)
Rekordni rast svjetske populacije tumači se kao uspjeh čovječanstva, ali u isto vrijeme i
izazov. Ljudska rasa živi duže, a broj zdravih novorođenčadi je porastao, pokazao je izvještaj.
U proteklih 60 godina prosječan životni vijek je porastao sa 48 u 1950. godini, na 68 u prvoj
dekadi 21 stoljeća. Smrtnost djece je smanjena sa 133 smrti na 1.000 rođenja djece u 1950.
godini, na 46 smrti na 1000 rođenja u 2010. godini. Kampanje za imunizaciju su smanjile
prevalencu dječijih zaraznih bolesti širom svijeta. Ali nisu svi imali koristi od dostignuća ili
poboljšanja životnih standarda. Još uvijek postoji velika nejednakost među i unutar zemalja.
1) Zlatko Tulić, Večernji list, 2012, Zagreb , članak str.5
2) UNFPA, „Stanje svjetske populacije“, 2011, izvještaj
Nejednakosti u pravima i mogućnostima i dalje postoje između muškaraca i žena,
djevojčica i dječaka kako u svijetu tako i u Bosni i Hercegovini. Umjesto pitanja da li se
svjetska populacija previše povećala i da li je to dobro ili loše, prema Populacijskom fondu
Ujedinjenih naroda, bi se trebali zapitati šta svako od nas može učiniti da svijet postane bolje
mjesto za život. U zavisnosti kako danas odgovorimo na ovo pitanje imat ćemo zdravu,
prosperitetnu i održivu budućnost ili budućnost obilježenu nejednakostima i povećanim
ekološkim i ekonomskim problemima, objašnjava se u izvještaju "Stanje svjetske populacije
2011."
Paradoksalno, ali globalno, populacija je i mlađa i starija nego što je bila ikada prije.
Osobe do 24 godine starosti sada čine gotovo polovinu svjetske populacije (1,2 milijarde
osoba od 10-19 godina starosti), dok istovremeno u svim zemljama, bogatim ili siromašnim,
razvijenim ili u razvoju starija populacija raste.
Starijih od 60 godina je 893 miliona širom svijeta, a do polovine ovog stoljeća taj broj
će narasti na 2,4 milijarde.
Situacija u BiH se ne razlikuje puno od slike u svijetu. Stopa fertiliteta, broj živorođene
djece koju žena ima, je opala sa 1,3 u 2006. godini na 1,17 u 2009. godini. Globalno, smatra
se da stopa od 2,1 djece po majci, statistički gledano, stabilizira rast populacije dok sve ispod
predstavlja pad u rastu populacije.
U 2010. godini broj rođenih je za oko tri posto manji nego u 2009. godini, te je konstantno
starenje stanovništva sve prisutnije i u BiH. Smatra se da nakon 2010. godine Bosna i
Hercegovina ulazi u duži period negativnog prirodnog priraštaja. Od sedam milijardi
stanovnika, 1,8 milijardi su mlade osobe od 10 do 24 godina. Mladi ljudi drže ključ
budućnosti, sa potencijalom da promijene globalno političko stanje te da ojačaju ekonomiju
koristeći svoje potencijale – kreativnost i inovativnost. Mogućnost da se iskoristi potencijal
mladih treba iskoristiti odmah. Moramo ulagati u zdravlje i edukaciju mladih osoba. To će
nam se vratiti kroz ekonomski rast i razvoj za generacije koje dolaze
Planiranjem i pravim investicijama u ljude – kako bi se podstakli da donose odluke koje
nisu samo dobre za njih, već i za svjetsku populaciju – naš svijet od sedam milijardi
stanovnika može razviti održive gradove, proizvesti radnu snagu koja će pospješiti
ekonomiju, te populaciju mladih osoba koji doprinose dobrom stanju svojih društava.
Prekretnica od sedam milijardi stanovnika je izazov, mogućnost kao i poziv na akciju.
Stanje svjetske populacije u 2011. je prvenstveno izvještaj sa terena, u kojem su prezentirani

554
primjeri kako se demografi, donosioci zakona, vlasti, civilna društva i individualci nose sa
populacijskim trendovima kroz teme kao što su starenje, nagli porast broja mladih osoba, od
visokog porasta populacije do smanjenja populacije, kao i pitanje visokog stepena
urbanizacije, te porasta međunarodnih migracija.
Kako u svjetlu ovih navoda razmatrati policu životnog osiguranja. Kako se može
tumačiti objektivna činjenica da u eri, kada nas ima 7 milijardi na ovoj planeti, ogroman broj
starih ljudi boluje, stari ili umiru sami bez ičije pomoći.
Da li u tim trenucima može nešto značiti polica životnog osiguranja odnosno novac
prikupljen i dobijen na taj način?
Nesumnjivo. Ukoliko se uporedi prosječna penzija prema plati prije 20 godina i danas
vidi se da je disproporcija značajno veća u korist plate. Od penzije (čak i one jako dobre)
danas se teško može dostojanstveno živjeti. Stoga se mora na vrijeme svako pobrinuti da se
taj novac sakupi, očuva i isplati ljudima (osiguranicima) po isteku osiguranja.
Ukupna premija životnog osiguranja u svijetu u 2010. godini je bila 2.520 milijardi
dolara. Ako uzmemo u obzir netom iznesenu činjenicu da je na našoj planeti 7 milijardi ljudi
onda se u 2010. godini uplatilo oko 360 USD po glavi stanovnika. Nažalost, taj raspored je u
praksi potpuno drugačiji. Naime, u sjevernoj Americi on je 1.620 USD po glavi stanovnika, u
zapadnoj Evropi 1.820 USD po glavi, u Japanu 2.885 USD, ali je zato u Africi 45,8 USD po
glavi, u centralnoj i istočnoj Aziji 25,6 USD, a u istočno evropskim zemljama je 100 USD. 3)
U zemljama u našem okruženju premija životnog osiguranja varira od 8 eura u
Makedoniji do 311 eura u Sloveniji, a već smo rekli da je Bosna i Hercegovina sa 10 eura po
glavi ili 13,50 US dolara jedna od najslabije razvijenih u svijetu. A BiH i pored malog BDP-a
nije među najsiromašnijim zemljama u svijetu. Vidljivo je da tu postoji prostor u kome se
može bez poteškoća razviti i rasti životno osiguranje.
Zašto se životno osiguranje ne razvija brže u Bosni i Hercegovini? Odgovor bi se
mogao nazreti iz sljedećih činjenica vezanih za tržište životnih osiguranja u BiH:
x Osiguravatelji su prihvatili u poslovnoj filozofiji da rast premije nije primaran
osiguravateljni poslovni cilj. Prihvaća se načelo da stabilan rast dobiti iz
osiguravateljnoga posla jeste osnovni cilj na koji se moraju koncentrirati.
x Profitabilnost osiguravateljnog osnovnog posla počinje biti mjera po kojoj se
počinje ocjenjivati rad Uprava. O profitabilnosti se počinje sramežljivo, ali javno
govoriti i pisati na nivou cijele industrije i zajednice osiguranja.
x Troškovi poslovanja pojačano dolaze u fokus osiguravateljnog operativnog
upravljanja. Uviđa se kako je ostvarena premija po zaposleniku u osiguravateljnoj
industriji preniska i neodrživa na duži rok.
x Uviđa se i prihvaća kao nužnost i neminovnost potreba za radnicima visoko
educiranim i stručnim ekspertima koji mogu odgovoriti na potrebe i izazove koji stoje
i dolaze kroz poslovno okruženje (tržište) osiguranja i kroz regulativu poslova
osiguranja.
x Osiguravateljna industrija počinje uvažavati globalne i društvene ekonomske
promjene koje od nje traže bolje upravljanje promjenama, optimiziranje poslovnih
procesa, usvajanje novih tehnologija u poslovnim postupanjima, nove doktrine u
prodajnim kanalima i distribuciji osiguranja kao djelatnosti.
3) SWISS RE - SIGMA 2 – 2011 – Op.cit. str.44
x Intuitivno se počinje prihvaćati da dolazi „novo doba“ kulture osiguranja i
shvaćanja osiguranja u društvenoj zajednici koja traži redefiniranje nekih starih i
„prevaziđenih“ shvaćanja osiguranja.
x Osiguravateljna zajednica spoznaje da mora činiti „uniju“ kada štiti i zastupa
zajedničke interese industrije, a naspram državnih vlasti i paradržavnog regulatora u
kreiranju pravednih i održivih pravnih okvira po kojima industrija osiguranja treba

555
 raditi. Tu smo na početku, ali treba ustrajati na formiranju „lobija“ pred državnim
tijelima.
x Osiguravateljna javnost i zajednica na stručnom nivou upoznala se sa
direktivom Solvency II i ona postaje i "opsesija i noćna mora" osiguravateljima iz
razloga što donosi "nejasno, nepoznato, a izvjesno suočavanje poslovno kapitalnih
zahtjeva" u bliskoj stvarnosti.
Dakle, jasno se vidi uticaj osiguravajućih društava koja su u vlasništvu stranih
korporacija, koja se moraju organizacijski i tehnološki pripremiti za Evropske direktive iako
to od njih uopšte ne traži zakonodavac. Takva regulativa naime postoji kod njihovih
„matica“, a oni je prenose kao obavezu na svoje „kćerke“ i time stvaraju ambijent u kome su
osiguravajuća društva onaj napredni dio buduće strategije razvoja tržišta. Ako bi se ovaj
nesumnjivi uticaj uspio pretočiti u akcije koje za cilj imaju unapređenje zakonodavne i
izvršne regulative, onda bi tržište životnog osiguranja u BiH imalo odličnu „uzletnu pistu“ za
brži rast i razvoj.
Jedan od ključnih faktora tog „uzleta“ bi trebala biti transformacija ili tranzicija
postojećeg sistema penzijsko-invalidskog i zdravstvenog osiguranja.
Već sam nekoliko navrata spomenuo da je ovakav sistem solidarnosti u smislu
penzijske i invalidske zaštite građana prevaziđen. Sedam milijardi ljudi, produžen životni
vijek, robotizacija tehnoloških procesa, mogućnost rada od kuće, smanjena potreba za
ljudskom radnom snagom, sve su faktori koji nekadašnju Bizmarkovu doktrinu „uzajamne
solidarnosti zaposlenih“ u potpunosti dovodi u pitanje. Javna potrošnja koja već odavno
direktno iz budžeta namiruje evidentne rupe u budžetima PIO i zdravstvenih fondova postaje
generator budućih kriza u Evropi, ali i u svijetu. Svi smo svjedoci evropske krize u
likvidnosti država (Grčka, Irska, Portugal, Španija, Italija, Mađarska) koja može imati
katastrofalne posljedice po stabilnost evropske valute eura, ali i dugoročno na ekonomsku
stabilnost u cijelom svijetu.
Kako je ta kriza nastala?
Prvi problemi su se pojavili zbog prihvatanja skraćenog radnog vijeka za uposlene u
mnogim evropskim zemljama (Francuska 60 godina, Grčka 55, Italija 60 i sl.). Pored toga
bilo je moguće otići u beneficirane penzije što su mnogi iskoristili prije vremena i stvarne
potrebe. Sva ta izdvajanja, naravno, u većini su prevazilazila mogućnosti pojedinih PIO i
zdravstvenih fondova.
Stoga je nužno država iz svog budžeta popunjavala nastale „rupe“ kupujući tako
socijalni mir i čuvajući vladajuće političke položaje. Na dugu stazu bez adekvatne kontrole
neke monetarne institucije unutrašnji dugovi postajali su sve veći. Većina zemalja je
pribjegavala posuđivanju novca na svjetskom tržištu i tako stvarala i vanjski dug koji
objektivno nisu bile u stanju kontrolirati.
Kada je krenula svjetska ekonomska kriza uslovljena hipotekarnim kreditima u USA,
došlo je do obrušavanja na likvidnost banaka i osiguravajućih društava koji one (zbog
globalizacije koja nema jasne okvire gdje i kako djeluje) nisu bile u stanju samostalno
kontrolirati. Tako se u proces počinju uključivati vlade država koje su pogođene ovom
krizom i njihovi odgovori su bili vrlo različiti. Na primjer, Njemačka je odmah reagirala
stvaranjem zaštitnog fonda i takvu ideju zajedno sa Francuskom postavila kao imperativ i
ostalim članicama EU. Zahvaljujući pomoći tog fonda i nametnutim drastičnim programima
štednje spriječen je bankrot Grčke i Irske, i barem prolongiran negativan ishod ovog
problema u Italiji i Španiji. Evropski parlament je Rezolucijom hitno naložio svim svojim
članicama da moraju osigurati da penzijski sistemi, unatoč ekonomskoj krizi, osiguraju
održive i odgovarajuće penzije sve većem broju penzionera. Upozorili su i na velik jaz
između zakonske dobi za penziju i stvarne dobi u kojoj ljudi prestaju raditi. Starijim

556
radnicima trebalo bi osigurati bolje prilagođena radna mjesta i uslove rada, kao i bolju zaštitu
od otkaza.
STO (Svjetska trgovinska organizacija) je pozvala vlade zemalja svijeta da se uzdrže od
primjene protekcionističkih mjera jer usporavanje globalne ekonomije nanosi štetu trgovini.
Oni tvrde da sada nije vrijeme za samostalno preduzimanje mjera, već za jačanje i očuvanje
svjetskog trgovinskog sistema kako bi mogao da nastavi da obavlja svoju vitalnu funkciju u
budućnosti.
U BiH vlada i posvemašnja ekonomska i društvena zapuštenost, te nezainteresiranost za
bilo kakvim ozbiljnim radnim angažmanom i napretkom. Istina je da će životna osiguranja,
kao važan financijski instrument koji pomaže pojedincima, porodicama i poslovnim
subjektima da ostvare svoje financijske ciljeve, rasti s rastom bruto domaćeg proizvoda i
opštim blagostanjem u društvu, ali to neće doći samo od sebe. Neke aktivnosti moraju se i
mogu već sada i odmah poduzimati u cilju podizanja povjerenja sadašnjih i budućih korisnika
životnih osiguranja. Na sreću, postoji velik broj analiza i istraživanja svjetske osiguravateljne
prakse koje naša društva, ako su voljna i spremna, mogu već sada primijeniti u svome
poslovanju.
Jesu li građani BiH u dovoljnoj meri i kvalitetno informisani o činjenici da su životna
osiguranja jedan od najprimjerenijih načina štednje za treću životnu dob?
Jesu li upoznati sa značajem posjedovanja police životnog osiguranja koja daje
sigurnost, kako ličnu tako i cijele porodice tokom radnog vijeka? Tačnije, jesu li se
osiguravajuća društva dovoljno uključila u edukaciju građana?
Velike napore ulažu agencije za zastupanje kako bi građanima u BiH približili pojam i
dali prave i kvalitetne informacije o životnom osiguranju. U BiH građani, nažalost, nisu
dovoljno informisani o važnosti štednje kroz životno osiguranje. Razlozi za to leže u činjenici
da bi se svi važni faktori trebali aktivnije uključiti u podsticanje i stvaranje društva u kojem
će se podrazumijevati da svaki radno sposobni građanin u BiH ima policu životnog
osiguranja. Kad kažemo faktori, pritom mislimo i na državu, koja bi trebala podstaći štednju
građana kroz police osiguranja života, kao što podstiče štednju u trećem penzionom stubu
(primjer Hrvatske, Srbije i drugih zemalja u regionu). Drugi važan faktor su osiguravajuća
društva, a treći svakako društvo, koje bi trebalo već u školi da uči mlade ljude zašto je važno
štedjeti.
No, BiH tržište životnih osiguranja ima veliki potencijal. Opterećeni tradicijom i
očekivanjima iz prethodnog sistema, a osvješćivanjem građana o potrebi štednje za penziju u
dugom roku, i naše tržište osiguranja će morati doživjeti uzlet.
Ambicije zastupnika u svim agencijama za zastupanje su prilično velike. I ambicije
osiguravajućih društava, njihovih partnera, za sljedeće razdoblje su isto velike kao njihove.
Ali, smatramo da bi i osiguravajuća društva morala učiniti puno na edukaciji BiH
stanovništva za brži rast i razvoj sopstvene djelatnosti. Zajednički je cilj, dalji rast prodaje
polica životnog osiguranja. Budući da osiguravajuća društva uveliko zavise od agencija,
važno je da na tržištu, u smislu povećanja prodaje polica, ujedno podižu svijest i informišu
građane o potrebi za osiguranjem. Smatramo da osiguravajuća društva treba da budu
jedinstvena i da u tome svakako dobiju i punu podršku države.
Kako god razmišljali ili postavljali stvari uvijek se nameće nešto kao recidiv prošlosti.
Predugo je BiH (tj. bivša SFRJ) bila u sistemu u kome je briga o socijalnom, zdravstvenom i
finansijskom statusu građana bila isključiva briga države. Ljudi su se na to naučili i teško
mijenjaju navike. Stoga je, da bi se lakše prihvatilo, životno osiguranje tretirano kao štednja u
kojoj je pokriće rizika osiguranja bonus. A pojam štednje, u percepciji prosječnog građanina
Bosne i Hercegovine (ali i šire regije), je bila štednja u „dušeku (čarapi)“ ili štednja u banci.
Štednja za penziju kao važan razlog opredjeljenja za životno osiguranje postaje sve
značajnija u kreiranju budućih strategija osiguravajućih društava u Bosni i Hercegovini. BiH

557
je pred tranzicijom svog najosjetljivijeg sistema (uz tranziciju Ustava i političkog sistema), a
to je fond PIO i fond zdravsvtenog osiguranja. Određene aktivnosti na ovom planu vode se
već dugi niz godina, ali kako je kriza Ustavnog rješenja i političke vlasti ovdje prisutna još od
prestanka rata, nikada nijedna Vlada nije uspjela da se sa ovim problemom uhvati u koštac na
radikalan način. Kada kažemo radikalan način mislimo da javno obznane da postojeći sistem
solidarnosti u penzionom fondu ne može dalje egzistirati jer je broj uposlenih prema broju
penzionera u BiH bio u septembru 2011. neprihvatljiv. U RS-u to znači 212.000 penzionera,
a oko 300.000 osiguranika, a u FBiH je taj odnos 324.500 penzionera prema 441.000
osiguranika.
Ako ovo prenesemo na nivo BiH imamo odnos 1: 1,38 u korist uposlenih što jasno
govori da se penzioneri moraju ozbiljno zabrinuti za dobijanje i ovako malih penzija.
U BiH svega 33,2% stanovnika štedi novac, dok 61% njih uopšte ne štedi ili nema
novca za štednju, a čak 73,1% stanovništva redovno posuđuje novac.
Ovo je pokazalo najnovije istraživanje VISA inc. kompanije koje je rađeno u saradnji
sa Ekonomskim fakultetom Univerziteta u Sarajevu. 4)
VISA je provela kvantitativno istraživanje nivoa finansijske pismenosti u BiH koje je
pokazalo da 72,7% stanovništva BiH želi saznati više o upravljanju novcem. Gotovo polovina
ispitanika 44,8% vjeruje da su dobri u raspolaganju vlastitim budžetom, 38,1% njih sebe
procjenjuje kao prosječne, dok samo 8,3% ispitanih kaže da posjeduje izvrsne vještine
raspolaganja novcem.
U daljem dijelu istraživanja se navodi da, kada je riječ o studentskoj populaciji, čak
71,4% ispitanika se izjasnilo da ne štedi, dok novac štedi samo 28,6% studenata između 18 i
25 godina starosti.
"Zanimljivo je da su štednja u banci i čuvanje novca kod kuće gotovo podjednako
zastupljeni među stanovnicima BiH", navodi se u ovom istraživanju.
Na pitanje da li posuđuju novac, 73,1% ispitanika je odgovorilo potvrdno. Većina njih,
odnosno 75%, novac posuđuje od banaka, dok 17,8% ispitanika novac pozajmljuje od
roditelja, a od prijatelja njih čak 13,2 %.
"Kada je riječ o metodama posuđivanja, najčešći su bankovni krediti i kreditne kartice,
dok je hipoteka posljednje rješenje", navodi se u istraživanju.
Kao najveći razlog što tek trećina stanovnika u BiH štedi novac navode se negativna
iskustva iz devedesetih godina, kada je štedišama propao sav novac u bankama. Zbog toga
stariji stanovnici nisu raspoloženi za štednju u bankama, a kada su u pitanju mlađe generacije,
oni u suštini nikada nisu ni imali priliku da štede, jer većina njih nema šta da štedi, pa i kada
dođu u poziciju da imaju novac, ne razmišljaju o štednji. Osim toga ni kamatne stope u
bankama u BiH nisu velike, nego manje-više prate godišnju stopu inflacije ili su za svega
jedan odsto veće.
Posuđivanje novca je navika karakteristična i za zemlje u regionu, pa i za zapadne
zemlje. Razlika je u tome što na Zapadu ljudi imaju redovne i dovoljne prihode, što kod nas
nije slučaj, tako da ovi podaci o velikom broju stanovnika koji posuđuju novac pokazuju da
postoji raskorak između potrošnje i priliva sredstava.

4) Visa inc., „Kvantitativno istraživanje finansijske pismenosti u BiH“, Sarajevo,

2011., Bosna i Herecegovina.
Od svih strahova utemeljenih na svjetskoj ekonomskoj krizi, koja je izazvala
nelikvidnost brojnih finansijskih institucija, pa i država, onaj o tome da je transformacija PIO
fondova “žarište budućih svjetskih kriza“ je najizvjesnija. Unatoč različitim pristupima
rješavanju krize od strane najrazvijenijih zemalja svijeta (G-20), svi su se složili oko jednog,
a to je da bez podsticaja privrede i otvaranja novih radnih mjesta nema mogućnosti da će se
kriza zaustaviti i vratiti rast posrnulim ekonomijama svijeta.

558
 Nova radna mjesta znače više posla, više posla znači više izdvajanja u budžete, a to
znači i više sredstava u penzijskim i zdravstvenim fondovima.
No, kako god bi svi željeli da ovaj problem riješe jasno je da se populacija ljudi koji će
koristiti penzije dramatično povećava.
To nije samo rezultat činjenice da se ekonomije svijeta ne mogu boriti sa
nezaposlenošću kao najvećim problemom, nego i kao rezultat činjenice da se ljudski vijek
bitno produžio u posljednjih 20 godina. Predviđanja da će broj stanovnika na našoj planeti u
narednih 50 godina doseći cifru od 9 milijardi zvuči kao zlosutno predskazanje, a ne kao
potvrda da se brigom o svakodnevnom životu i unapređenjem medicine ljudski vijek gotovo
udvostručio u jednom stoljeću.
Bosna i Hercegovina ima mnogo problema od kojih nije najveći konstantan rast broja
stanovnika. Dapače, podaci u 2011. godini govore da se u BiH po prvi puta desio slučaj da je
mortalitet bio veći od nataliteta. Dakle, broj stanovnika ne raste, ali to ne umanjuje
potencijalni problem postojećih fondova penzijskog i zdravstvenog osiguranja koji muku
muče sa povećanim brojem starog stanovništva. U tim i takvim situacijama kao „odlična
vijest“ dolazi da je neki od dva postojeća fonda PIO/MIO u BiH uspio da isplati penziju po
„nepromjenjenom“ koeficijentu do 5-og u tekućem mjesecu za protekli mjesec. O tome da da
ta penzija ne prelazi 35% prosječne neto plaće niko ni ne govori. O tome da minimalnu
(zakonom zaštićenu) penziju prima više od 40% penzionera u BiH gotovo da nikog ne brine.
A da li u tome „zlosutnom scenariju budućnosti“ možemo nešto realno učiniti na
unapređenju postojeće situacije?
Kada je prvi kancelar ujedinjene Njemačke Oto fon Bizmark 1781. godine po
preuzimanju dužnosti donio Zakone o starosnim penzijama, zdravstvenom osiguranju i
osiguranju radnika od nesreće, nije ni slutio da će njegov koncept (koji je tada razbio zahtjeve
rastućeg socijal-demokratskog pokreta u Evropi) biti osnovni kamen spoticanja daljem
ujedinjenju u Evropi.
Naime, nakon gotovo 230 godina cijela Evropa pa i ostatak svijeta suočava se možda sa
najmasovnijim protestima radnika zbog nemogućnosti rješavanja nagomilanih socio-
ekonomskih problema i zbog sve neadekvatnije zdravstvene i penzijske zaštite radnika nakon
završetka radne karijere.
Ovom problemu ne želimo prilaziti sa socio-političkog aspekta nego isključivo kroz
prizmu nadiruće potrebe za povećanjem kriterija za odlazak u penziju, te nevjerovatnog rasta
nezaposlenosti širom svijeta.
To da svijet „stari“ i da se sa time moramo suočavati postaje svakodnevnica u svakoj
državi i vladi na svijetu.
Postojeći (Bizmarkov) sistem solidarne uzajamne pomoći nakon odlaska u penziju je de
fakto prevaziđen. Bizmark je krenuo u ovu reformu sa 8 zaposlenih na 1 radnika da bi se taj
odnos u većini država današnjice doveo na odnos 1:1. Dakle, sistem je neodrživ.
Mnoge zemlje su već davno krenule u borbu sa ovim problemom uvođenjem dodatnih
stubova finansijske pomoći nakon odlaska u penziju.
Tako je uveden drugi stub penzijskog osiguranja koji je podrazumijevao formiranje
privatnih ili javno privatnih fondova, koji su imali za cilj da iz ulaganja kompanija u njihove
fondove, ostvaruju svojim ulaganjima prihode koji su trebali donijeti povećane iznose
penzija. Nažalost ovaj scenario nije donio uspjeha jer su pad ulaganja u fondove (što čini
osnov uspješnosti ovog stuba) drastično smanjio vrijednosti uloženog novca osiguranika.
Zbog toga je treći stub mnogo perspektivniji za industriju životnih osiguranja iako za
nju bez ikakvog razloga ne postoji interes države. Prije svega bit će još puno posla za nas.
Ljudi su u krizi sve svjesniji problematike prihoda u trećoj životnoj dobi i većina njih zna da
treba što prije početi štedjeti. Ono što je naša dužnost jest da razbijemo zablude. A
infrastruktura koju imamo i koju ćemo nadograđivati u budućnosti, prije svega u segmentu

559
prodajnih mreža, stavlja našu industriju u poziciju značajnoga strateškog partnera državi, kad
ona bude spremna (odnosno imala novca) jače poticati svijest i potrebu za ličnom,
dugoročnom, discipliniranom štednjom.
Kako bi se povećalo povjerenje u industriju životnih osiguranja, preporučuje se da
netko nezavisan, izvan osiguravateljne industrije, pokrene i vodi nacionalnu sistemsku
edukaciju o potrebi štednje za treću životnu dob i životnom osiguranju kao najprimjerenijem
modelu takve, dugoročne disciplinirane štednje.
Ovakva edukacija dovela bi i do rješenja druga dva problema vezana uz životna
osiguranja, a to su dugoročni plasmani (država mora izdavati dugoročne obveznice i stajati
iza njih razvojnim projektima).
Uz to treba pokrenuti zakonska rješenja sa stimulacijama pojedinca i poslodavaca sa
poreskim olakšicama (što se u jeku proklamirane štednje na svim nivoima teško može
očekivati).
Osiguravajuća društva iz RS koja se bave životnim osiguranjem zatražila su od Vlade
RS uvođenje poreskih olakšica za tu vrstu proizvoda, kao što su ranije propisana za
dobrovoljno penzijsko osiguranje.
Zakon nudi poreske olakšice za iznos uplaćenog penzijskog doprinosa za dobrovoljno
penzijsko osiguranje do 1.200 KM godišnje.
S obzirom na to da je riječ o dvije vrlo slične djelatnosti, a da je životno osiguranje
trenutno u nepovoljnijem položaju, bilo bi potrebno da se izvrše legislativna prilagođavanja
kroz izmjene Zakona o porezu na dohodak građana i Zakona o porezu na dobit preduzeća.
Izraženo je očekivanje da će Ministarstvo finansija i Vlada RS prepoznati korist od
uvođenja poreskih ulakšica s obzirom na to da bi osiguravajuća društva kroz rast obima
zaključenih polica akumulirala više slobodnih sredstava za ulaganje u entitetske i opštinske
obveznice. S tim u vezi ukazuje se da društva za osiguranje nemaju propisana ograničenja za
ulaganja u obveznice, što nije slučaj sa drugim vidovima investicija, poput depozita i
nekretnina.
Dakle, osiguravajuće kuće htjele ne htjele, moraju polovinu sredstava uložiti u
obveznice. Pored toga, ocjenjuje se da bi veće usmjeravanje građana u životna osiguranja
dugoročno finansijski rasteretila Fond PIO na koji su osiguranici u RS-u sada dominantno
usmjereni. Kao dodatni razlog za podsticaj životnog osiguranja istaknuta je činjenica da u
FBiH već postoje fiskalne olakšice koje su, između ostalog, doprinijele da učešće te vrste
osiguranja u ukupnom premijskom portfelju tog entiteta dostigne 20%, što je duplo veći nivo
nego u RS-u. Prema zvaničnim preliminarnim podacima, premija životnog osiguranja u RS-u
je tek u prvom polugodištu ove godine prešla granicu od 10% učešća u ukupnoj obračunatoj
premiji, što je najniži nivo u Evropi. Primjera radi, u Srbiji iznosi oko 25%, u Hrvatskoj 27%,
Sloveniji više od 30%, a u Mađarskoj i Grčkoj čak iznad 50%
Agencija za osiguranje RS-a potpuno je podržala navedenu inicijativu s obzirom na
potrebu jednakog pravnog tretmana svih vrsta dugoročne namjenske štednje.
Data poreska olakšica daje dugoročne makroekonomske efekte kroz povećanu premiju i
doprinose, te kroz oporezivanje veće akumulirane dobiti osiguravajućih društava. RS bi,
također, s tim dobila novog investitora na finansijskom tržištu koji bi podstakao tražnju za
entitetskim i opštinskim obveznicama kroz koje se finansiraju infrastrukturni projekti.
Krajnji cilj je podsticanje građana i poslodavaca na masovnije sklapanje životnih
osiguranja i učlanjenja u buduće dobrovoljne penzijske fondove kroz koje bi obezbijedili
dodatna finansijska sredstva za penzionerske dane ili za eventualne potrebe liječenja od
teških oboljenja. Očigledno je da penzije iz sistema međugeneracijske solidarnosti preko
postojećeg Fonda PIO postaju sve više socijalna kategorija i da se građani moraju podsticati
za nove oblike dugoročne štednje. Regulatorna tijela na finansijskom tržištu stoga su
planirala pokretanje nacionalnog programa finansijske edukacije građana u kojima bi na

560
sistemski i sveobuhvatan način bilo ukazano na benefite svih vrsta dugoročne namjenske
štednje.
Ovakva pozicija osiguranja je rezultat dvostruke inertnosti. S jedne strane
osiguravajuća društva su potpuno inertna u promjenama zakonske regulative i traženju
povlastica i poboljšanja ambijenta za svoje poslovanje, a sa druge strane država nema
nikakvih naznaka društvenih promjena koje bi uticale na promjenu ovog stanja. Ono što sam
maloprije govorio kod penzijsko-invalidskih fondova moglo bi se ovdje još jasnije poručiti.
Osiguravajuća društva neće ubrzati proces rasta i razvoja tržišta životnih osiguranja ako se za
to ne pripremi zajednička strategija na nivou države. Primjeri iz okruženja govore u prilog
ovoj činjenici.
U susjednoj Srbiji udruženje osiguravatelja životnog osiguranja tražilo je od Vlade
promjene Zakona koji bi omogućio poslodavcima ulaganja u premiju životnog osiguranja za
svoje uposlene bez plaćanja poreza i doprinosa za ta ulaganja. Tvrde da bi za 5 godina mogli
skupiti 5 milijardi eura koje bi bili spremni uložiti u državne obveznice dugoročnog
karaktera.
Šta to znači danas u uslovima krajnje nelikvidnosti država i postojanje objektivne
sumnje da li će neke države bankrotirati (primjer Grčke, Španije, Islanda i Irske). Naravno da
5 milijardi eura ne može spasiti privrede Grčke ili Španije, ali u Srbiji a pogotovo u Bosni
ova sredstva mogu drastično pokrenuti privredna kretanja u pozitivnom pravcu. Stoga se
ovom pristupu treba i te kako posvetiti dužna pažnja. Za rast tržišta životnih osiguranja od
iznimne je važnosti financijska pismenost građana.
Međutim, za brži razvoj tržišta neophodno je također da država potakne ulaganja u
životna osiguranja. Osiguravajuća društva u tom smislu predlažu izjednačavanje tretmana
životnih osiguranja s dobrovoljnim penzijskim fondovima. U BiH i ova jednostavna
stimulacija ili bonitet nije moguća jer zakonodavstva za područje osiguranja nisu na nivou
države nego entiteta i njihovo usaglašavanje traži puno vremena i prostora. Ovaj poticaj koji
se očekuje od države treba prvo da ide ka reformi PIO fondova uvođenjem drugog i trećeg
stuba finansijske sigurnosti. Bosna i Hercegovina može se “pohvaliti” da na tom planu nije
uradila ništa ili gotovo ništa.
Mješovita životna osiguranja koja se uobičajeno prodaju na tržištu predstavljaju
kombinaciju pokrića rizika i štednje koja to u stvari postaje činom isteka osiguranja.
Isplata osiguranih slučajeva zbog smrti ili bolesti su uobičajene osiguravateljne funkcije
i osiguranje se primarno radi zbog toga. Ali najveći dio građana koji se opredjeljuju za
životna osiguranja ne postavljaju to u prvi plan. Djelomično zbog predrasuda koje su uvijek
prisutne kod naših ljudi, ali i zbog činjenice da je mnogo ljepše razmišljati o životnom
osiguranju kao nagradi za štednju u dugom nizu godina. Problemi nastaju zbog dvije stvari.
Prvo, naši ljudski, jer građani su većinom finansijski nepismeni, a drugo, profiti koji se mogu
ostvariti ulaganjem premija osiguranja nisu više veliki.
Problemi su nastali sa svjetskom krizom koja je ograničila prihode koji su se mogli
ostvarivati ulaganjem prikupljenih premija, pa je zbog toga osiguravateljna industrija teško
mogla omogućiti konkurentnu ponudu za štednju u odnosu na banke.
Finansijska nepismenost je drugi problem sa kojim se moramo dugoročno nositi u BiH.
Iskustvo naših susjeda Hrvata i Slovenaca (kojima je to bio i jedan od uslova za ulazak u EU)
mogu biti vrlo korisna.
Osiguravatelji su postavili sebi za cilj da dobiju educirane klijente koji će znati
procijeniti i birati ono što odgovara njihovim potrebama, na što nas potiču Evropska komisija
i Svjetska banka.
Financijsko obrazovanje stanovništva postaje sve važnije zbog dinamičnih, globalno
povezanih i sve složenijih finansijskih sistema. Organizacija za privrednu saradnju i razvoj
(OECD), Evropska komisija, Svjetska banka kao i Evropska federacija osiguravatelja i

561
reosiguravatelja (CEA) već nekoliko godina upozoravaju na važnost finansijskog
opismenjavanja građana kako bi se znali nositi s rizicima. Potiču vlade da tu problematiku
integriraju i u nacionalne školske programe, što su neke zemlje već i provele. Italija je,
primjerice, u srednje škole uvela projekt u trajanju od 10 sati.
Uz enormno visok postotak nezaposlenosti u BiH, gotovo potpuno zamrla direktna
strana ulaganja, i nedovoljno razvojnih projekata koji bi mogli konkurirati u EU na
predpristupne fondove, pitanje punjenja budžeta PIO fondova kroz uplate doprinosa pravnih
subjekata postaje svakodnevni problem. Valovi sindikalnih i drugih radničkih protesta i
štrajkova najavljuju burnu 2014 godinu prije svega u segmentu socijalne i zdravstvene zaštite
stanovnika. U Grčkoj i Italiji su na ovom pitanju padale i mjenjane Vlade, pa sa velikom
sigurnošću možemo reći da će ovo pitanje biti na dnevnom redu i naših vladajućih strukutra u
narednom periodu.
Prije svega zbog činjenice da je MMF, koji je obezbijedio kredit za državu BiH,
dozvolio korištenje ovih sredstava u dopune budžetskih deficita uz uslov restukturiranja javne
potrošnje, koja je vjerovatno u procentu gledano najveća u Evropi. Izdvajanja iz budžeta za
socijalne programe je pod posebnom lupom MMF-a što garantuje potrebu transformacije
postojećih sistema u neke nove, fleksibilnije i jednostavnije sisteme koji su lakši i jeftiniji za
upravljanje.
Jedan od prijedloga unapređenja PIO sistema kod nas (ali i u svijetu) je bio produženje
radnog vijeka uposlenika. Kod nas je već izjednačeno da se u penziju ide sa 65 godina života
i 40 godina radnog staža (i muškarci i žene), ali je samo 7% postojećih penzija takvog
karaktera. Ostalih 93% penzija su porodične, prijevremene, invalidske, posebne i slične.
Svjedoci smo što su finansijski derivati proizvoda napravljeni u USA (hipotekarni
krediti i na njihovoj vrijednosti izvedenih derivata) učinili svjetskom finansijskom tržištu.
Jasno je da razvijene zemlje diktiraju manje razvijenim modele u kojima se trebaju kretati
budući finansijski tokovi. Bosna i Hercegovina definitivno nema nikakvog uticaja na te
svjetske tokove. Ali životno osiguranje ne može te tokove promjeniti, ali može uticati na
ublažavanje ili produžavanje krize koja je već uočena u ovom važnom periodu života naših
građana.
Životno osiguranje ne možete ponuditi ljudima kao rješenje (čak i kada bi ga država
zakonski „propisala“) ako oni sami ne shvate njegov značaj i potrebu kupovine. A danas smo
svjedoci da kupci osiguranja nisu više samo puki posmatrači i nijemi zagovornici određenih
stavova, nego se uspjeh pojedinih osiguravajućih društava u ovom važnom segmentu
osiguranja očituje uspostavljenom komunikacijom i edukacijom svojih osiguranika.
Aktivno starenje vrlo je značajno budući da je životni vijek u posljednjih pedeset
godina porastao za osam godina, a demografi predviđaju da će on u idućih pedeset godina
porasti za daljnjih pet godina.
Gotovo dvije trećine Evropljana smatra da treba dopustiti nastavak rada i nakon dobi za
službeno penzionisanje. I ovdje, pogađate, postoji slična geografska veza u odgovorima
ispitanika. U Holandiji i Danskoj s time se slaže devet od deset ispitanika, a u Grčkoj, Italiji i
Sloveniji s time se slaže samo tri od deset ispitanika.
Istraživanje koje je proveo Eurostat pokazuje da je 71% Evropljana svjesno da
populacija stari, ali ih je samo 42% izjavilo da ih to zabrinjava. Takva percepcija prilično
odudara od percepcije kreatora politike EU, koji u većini smatraju demografsko starenje
velikim budućim problemom i izazovom. BiH nije obuhvaćena ovim istraživanjem, ali ne
vjerujem da bi se podaci prikupljeni na ovaj način bitno razlikovali od naših susjeda Italijana
i Slovenaca. BiH također postaje zemlja starijih osoba jer uz produženje životnog vijeka
dolazi i enorman odliv mladih ljudi kao posljedica nemogućnosti zaposlenja i zarade za život
u porodici.

562
 Bosna i Hercegovina je jedan od kandidata za ulazak u Evropsku Uniju. Mada pred
njom stoje brojni problemi za realizaciju tog cilja sigurno je da preko 80% stanovništva
podržava taj cilj što političari, čak i kada žele, ne mogu prenebregnuti. Stoga i rješenja koja iz
EU dolaze kao prijedlozi prevazilaženja krize penzijskih fondova moraju da se pomno
prouče.
Evropska komisija smatra da je kasniji odlazak u penziju, privatna kapitalizovana
štednja, balans između radne aktivnosti i penzije - put za rješenje problema koji danas
opterećuje evropske države.
Čitava strategija prevazilaženja nadolazeće krize penzijskih fondova sadržana je u
jednoj preporuci:“ Morate se pobrinuti za privatne penzije i morate što kasnije iüi u
penziju“.
Prijedlog Evropske komisije koji je orijentiran ka privatnoj penziji uzima u obzir tzv.
kapitalizovanu štednju koja se može ostvariti u drugom i trećem finansijskom (penzionom)
stubu kroz penzijske fondove (obavezne i dobrovoljne) te kroz premije životnog osiguranja.
Životna osiguranja trebaju biti sastavni dio III finansijskog (penzijskog) stuba koji treba
da omogući dostojanstven i primjeren nastavak života naših građana nakon njihovog odlaska
u penziju. Određena rješenja koja su predložena u susjednoj Republici Hrvatskoj mogu biti
dobar osnov za slična razmišljanja u BiH.
Naime, u Hrvatskoj je odlučeno da svi poslodavci koji uplaćuju penzijsku štednju do
500 kuna ne moraju plaćati porez i doprinose na taj dio plate. Poslodavci su obradovani tom
odlukom mada su očekivali da će ona biti i povoljnija za njih, tj. da će na iznos uplaćen za
privatnu penziju dobiti dvostruki poticaj od države.
Poslovna saradnja sa bankama stvorila je realni okvir za brži napredak životnog
osiguranja u narednom periodu. To je posebno važno za promoviranje životnog osiguranja
kod mladih ljudi kojima je njegova dugoročnost ključni razlog odbijanja. Sada kada se police
životnog osiguranja prihvataju kao kolateral za odobravanje stambenog ili nekog drugog
nenamjenskog kredita i mladi ljudi razmišljaju o polici životnog osiguranja kao potrebi. U
bankama i osiguranjima se već razmišlja i o proširenju rizika koje pokriva polica životnog
osiguranja pa se u paketu već sada nude i zdravstvena osiguranja, pokriće rizika bolovanja i
otkaza sa posla, što policu životnog osiguranja čini dodatno privlačnom odlukom.
Uz sve to jasno je da se do novih polica životnog osiguranja neće doći dok se privreda
ne pokrene i dok ne započne novi talas zapošljavanja koji u BiH prijeti najviše od svih
zemalja regiona.
Važnost uloge osiguravateljnih društava koja nude životno osiguranje na tržištu
kapitala vidljiva je iz iznosa akumuliranih ulaganja. Primjerice, na kraju 2011. godine su
životni osiguravatelji u Njemačkoj upravljali sa 743 milijarde eura. U cijeloj Evropskoj uniji
ukupan iznos je bio oko 5,400 milijardi eura. Samim time su davatelji životnih osiguranja
ujedno i veliki institucionalni igrači na tržištu kapitala koji, svojim dugoročnim politikama
ulaganja, pomažu stabilizirati finansijska tržišta, a što se u konačnici i odražava na rokove
dospijeća njihovih obaveza. Drugi važan društveni aspekt je činjenica da životno i penzijsko
osiguranje nude zaštitu od siromaštva u starosti.
U nesigurnim vremenima ljudi trebaju pouzdan proizvod. Zato vjerujem da će, usprkos
svim kritikama, životno i penzijsko osiguranje dugoročno ostati ključne komponente privatne
štednje.
Shvatajući sve naprijed navedeno kao nešto što se realno može i treba dogoditi ne mogu
da se na kraju ne sjetim jedne poslovice koju su kreirali prodavci životnog osiguranja, a koja
kaže: „Životno osiguranje je nešto što MORATE imati, kada ga MOŽETE kupiti, a
kada vam ono NE TREBA“

563
 Izdavaþ:
Evropski defendologija centar za nauþna, politiþka, ekonomska, socijalna, bezbjednosna,
sociološka i kriminološka istraživanja Banja Luka

Za izdavaþa:
Prof. dr Duško Vejnoviü

Glavni i odgovornu urednik:

Prof, dr Braco Kovaþeviü

Urednik:
Mr Irina Kovaþeviü

Štampa:
MARKOS, Banja Luka
Za štampariju:
Igor Jakovljeviü
Tehniþka priprema:
Danijel Joviü

Lektor i korektor:
Nina Kujaþa

Prevod dijela apstrakata:

Tamara Straživuk

Tiraž:
300

Izdavanje Zbornika sufinansiralo je Ministarstvo za nauku i tehnologiju Vlade Republike Srpske.

CIP - DzȈȚȈȓȖȋȐȏȈȞȐȯȈ ț ȗțȉȓȐȒȈȞȐȯȐ
ǵȈȘȖȌȕȈ Ȑ țȕȐȊȍȘȏȐȚȍȚșȒȈ ȉȐȉȓȐȖȚȍȒȈ
ǸȍȗțȉȓȐȒȍ ǹȘȗșȒȍ, ǩȈȱȈ dzțȒȈ

316.32:323.1(082)
316.32:341.211(082)
316.32:33(082)

ǴǭǛǻǵǨǸǶǬǵǰ ȕȈțȟȕȐ șȒțȗ "ǫȓȖȉȈȓȐȏȈȞȐȯȈ Ȑ șțȊȍȘȍȕȖșȚ - șȈ

ȖșȊȘȚȖȔ ȕȈ ǩȖșȕț Ȑ ǽȍȘȞȍȋȖȊȐȕț" (2014 ; ǩȈȱȈ dzțȒȈ)
Globalizacija i suverenost : sa osvrtom na Bosnu i Hercegovinu :
zbornik radova / [Meÿunarodni nauþni skup "Globalizacija i suverenost
- sa osvrtom na Bosnu i Hercegovinu", Banja Luka, 25-26.09.2014.
godine] ; priredio Braco Kovaþeviü ; [urednik Irina Kovaþeviü ; prevod
dijela apstrakata Tamara Straživuk]. - Banja Luka : Evropski
defendologija centar za nauþna, politiþka, ekonomska, socijalna,
bezbjedonosna, sociološka i kriminološka istraživanja, 2014 (Banja Luka
: Markos). - 563 str. : ilustr. ; 25 cm

Tiraž 300. - Tekst lat. i üir. - Napomene i bibliografske reference uz

tekst. - Bibliografija uz veüinu radova. - Abstract.

ISBN 978-99955-22-70-4

COBISS.RS-ID 4350232