Zapamti

"Bogataš zavidi zdravomu

siromahu."

Izbornik ▾

Dobrodošli, Gost. Molimo prijavite se ili se registrirajte.

Jeste li propustili svoj aktivacijski email?

Korisničko Ime:
Lozinka:
Prijava

Forum Forum Pomoć Traži Prijava Registracija

Forum » Forum » Društvo » Duhovnost, religija, metafizika » Pol Šepard - Priroda i ludilo

« natrag naprijed »
 Str: [1] ISPIS

Autor
Tema: Pol Šepard - Priroda i ludilo  (Posjeta: 3576 vremena)

kad budu gorjeli Pol Šepard - Priroda i ludilo

gradovi « u: 01 Siječanj, 2013, 16:10:03 »

Legenda foruma
Moje pitanje glasi: Zašto društvo uporno uništava svoje prebivalište?
Bio sam sklon verovanju da razlog leži u nedovoljnoj informisanosti,
Thank You
pogrešnoj tehnici ili, prosto, nedostatku svesti. Ekološka nauka našeg
-Given: 316
vremena, po ko zna koji put do sad u istoriji, otkriva intuiciju o
-Receive: 564
međuzavisnosti svih oblika života, nesumnjivo drevnu mudrost koja je
verovatno stara kao i mišljenje samo. Sredinom dvadesetog veka bilo
je široko rasprostranjeno uverenje kako je samo potrebno udružiti
poslovne ljude, taksiste, građevinare i političare zajedno sa
Postova: 831 odgovarajućim timom okeanografa, stručnjaka za tlo ili šumara, pa da
stvari dođu na svoje mesto.

Kako je vreme prolazilo, čak i sa medijskom pažnjom i poplavom

sintetičara, popularizatora, gurua ekofilozofije i ostalih šampiona
ekologije, i uprkos nekim novim zakonima i jasnim znacima da
envajronmentalizam [1] kao nova tema dolazi na politički dnevni red,
ništa se nije promenilo. Izgleda da smo ja i drugi „pesimisti“ i
„zloslutnici“ pogrešili po pitanju ljudske potrebe za ostalim živim
svetom i propadanja planete kao celine koja podstiče život; ili naša
vrsta srlja u samoubistvo ili smo nešto bitno prevideli.

Tako nešto bi jednostavno mogla biti pohlepa. Možda ceo svet samo
sledi isti poriv, koji je skup odgajivača ovaca u zapadnom Teksasu
1898. godine, naveo na zajednički zaključak saopšten u sledećoj
anonimnoj izjavi: „Pošto niko od nas ne zna, niti hoće išta da zna o
pašnjacima, prirodnim ili nekim drugim, osim činjenice da ih sada ima
u izobilju i da su najbolji od njih obeleženi, rešeni smo da ih
maksimalno iskorištavamo sve dok traju.“ [2] Teško je zadovoljiti se
teorijom koja tvrdi da su ljudi loši i da će uvek činiti ono najgore.
Međutim, imajući u vidu sadašnje uslove obrazovanja, znanje o
pašnjacima može odvesti pohlepu još dalje na kontinuiranom putu
napretka.

Odluka koju su doneli stočari možda je bila odgovor na nove ideje

oblasnog menadžmenta (o kojima je verovatno neko govorio na
pomenutom skupu). Generacija Teodora Ruzvelta shvatala je zaštitu
prirodnog okruženja uglavnom kao odabir odgovarajućih programa i
tehnika. Do vremena Alda Leopolda, [3] pola veka kasnije, ovo
shvatanje je počelo da se menja. Uvidelo se da je uništavanje zelenih
površina bilo rezultat sadejstva opštih uverenja i posebnih političkih
mera. U fokusu su bile primedbe i prigovori prirodnjaka agronomima, a
na širem planu su se stavovi, vrednosti, filozofije i umetnosti –
ukupni pogledi na svet ljudi i naroda, mogli shvatiti kao veliki sistem
unutar kojeg je priroda ili poštovana ili zloupotrebljavana. Izgleda da
su implicitna osuda koju je nosila ta ideja kao i njena razumljivost,
danas izbledeli; tehnologija obećava još veću dominaciju nad prirodom,
a inherentno zaštitarski pristup ekologije posmatra se kao
ograničavajući faktor produktivnosti u svetu u kojem je sve više
gladnih i siromašnih. Shvatanje da ljudske institucije izražavaju, makar
implicitno, određenu filozofiju prirode, ne navodi uvek te iste institucije
da prošire svoje doktrine: češće ih utvrđuje u još rigidnijoj odbrani tih
doktrina.

U sred tih novih briga i reafirmacija statusa kvo, distanca između

Zemlje i filozofije izgleda da se povećava. Znamo, na primer, da je
masovno pustošenje velikih prašuma Starog Sveta od španije i Italije
pa sve do Skandinavije, koje se desilo pre više hiljada godina,
ponovljeno u severnoj Americi u prošlom veku i da se danas nastavlja
u amazonskom basenu, Maleziji i na himalajskom pojasu. Veći deo tla
unutrašnje Kine i gornjih tokova reka Gang, Eufrat i Misisipi, sručen je
u njihove delte, dok su se ljudska populacija i njene potrebe za
energijom udvostručile nekoliko puta. Broj životinjskih vrsta koje smo
istreblili meri se stotinama. Kao da nešto misteriozno blokira volju za
promenom, to nije prosto lična pohlepa ili politička inercija. Da li bi to
mogli biti pogrešan sistem vrednosti ili filozofija? Ideja da je
uništavanje kitova logična posledica Bekonove izreke da „priroda
treba da služi čoveku“ i Dekartovog insistiranja na tome da životinje
ne osećaju bol jer nemaju dušu, nekako je slaba i previše akademska.
Istančana analiza tih filozofija
i pronalazak određenog etosa koji je tu rečito obrazložen, traži dublje
ispitivanje. Tehnologija nije praktično sprovođenje naučne teorije, niti
se koncepti progresa, biblijska dogma ili renesansni humanizam prosto
otelovljuju u svakodnevnom životu. Istorija ideja nije dovoljna da bi se
objasnilo ljudsko ponašanje.
Nekada je naša vrsta živela u stabilnoj harmoniji sa prirodnim
okruženjem (i u nekoliko malih skupina i dalje živi). Razlog nije bio
nedostatak domišljatosti ili nesposobnost tih ljudi da izmene njihovo
okruženje; nije ni zbog odnosa prema svetom ili iz strahopoštovanja.
Pre će biti da je razlog bio znatno širi i dublji. Promena u pravcu
neprijateljskog stava prema prirodi, započeta pre pet do deset hiljada
godina, donela je sve više destruktivnosti i sve manje odgovornosti
kako je civilizacija napredovala. Mislim da ekonomski i materijalni
zahtevi narastajućih sela i gradova nisu uzrok već posledica te
promene. U sadejstvu sa napredujućim znanjem i organizovanjem
ljudi, ta promena je sputala drevnu socijalnu organizaciju koja je
ograničavala rađanje ljudi. Podstaknuti su novo osećanje ljudskog
gospodstva i uništavanje neljudskih oblika života. Ta promena
naknadno je tumačena kao neminovna posledica nestanka drevnih
bogova. Ali, pre će biti da je ta promena bila iracionalna (mada ne i
nelogična) i nesvesna, nešto poput sloma na fundamentalnom planu
ljudske egzistencije, jedna iracionalnost s one strane pogrešnosti: neka
vrsta ludila.

Ideja bolesnog društva nije nova. Bernard Frank, Karl Meninger i Erih
From su neki od njenih proponenata. Sigmund Frojd se pita: „Ako je
razvoj kulture u tolikoj meri sličan razvoju pojedinca i služi se istim
sredstvima, nemamo li prava da postavimo dijagnozu da su neke
kulture, neke kulturne epohe, možda čak i ceo ljudski rod, pod
uticajem kulturnih stremljenja postali neurotični?“ [4] Australijski
antropolog Derik Friman primećuje da nas je doktrina kulturnog
relativizma, koja je zavladala modernom mišlju, verovatno učinila
slepim za devijantno ponašanje celih društava, jer je odbacila opšte
normativne standarde duševnog zdravlja.

U svojoj knjizi U dvorcu plavobradog (In Bluebeard's Castle), Džordž

štajner se pita zašto je u prethodna dva veka toliko mnogo ljudi ubilo
druge ljude (procene dostižu 160 miliona ubijenih). On primećuje da
su, iz nekog razloga, periodi mira u Evropi bili suviše teški za
podnošenje. Mir je donosio klonulost koja je periodično prekidana
ratom. Međutim, sve teži pritisci nisu poticali od nacionalnih sila ili
sukobljenih ideologija. On zaključuje da je jedan od tih pritisaka našao
odušak u Holokaustu, koji je motivisala podsvesna mržnja prema
nepodnošljivom emocionalnom i intelektualnom teretu monoteizma.
Nemci su, kao pomahnitali predstavnici besa nataloženog u celom
hrišćanskom svetu, tražili da unište žive predstavnike onih koji su
vekovima unazad skrnavili mitsku viziju stvaranja i lišavali Zemlju
božanskog prisustva i postojanja, zamenjujući to dalekim, nevidljivim,
zahtevnim, osvetoljubivim i despotskim bogom.

Tim provalama uništenja, štajner prilazi sa pojmom dezintegracije

kolektivne ličnosti. Njegov pristup ima nešto da ponudi istraživanju
uzroka razaranja prirode. šta možemo da zaključimo iz: bezobzirnog
zaposedanja svih prirodnih staništa, fizičkog i hemijskog zagađivanja
tla, vode i vazduha, istrebljivanja i izmeštanja divljih biljaka i životinja,
preterane seče i pustošenja šuma i zelenih površina, uvećanja broja
ljudi na uštrb biotičkog zdravlja planete i pretvaranja svega u nešto što
ljudi prave i ljudi upotrebljavaju?
Pozivati se na psihopatologiju znači ukazivati na rano detinjstvo. Većina
duševnih problema potiče iz prvih godina našeg života, a njihovi
simptomi definisani su kategorijama nezrelosti. Duševni bolesnik ima
tipično infantilne motive i reaguje na opažaje i stanja svesti koji
predstavljaju karikaturu ranog detinjstva. Među simptomima duševnih
bolesti su destruktivna ponašanja uz pomoć kojih se pojedinci
suprotstavljaju sopstvenim demonima koji bi ih u protivnom obuzeli.
Osporiti logiku kojom ljudi pravdaju svoje ponašanje, znači ugroziti ove
istinski odbrambene postupke kojima se ljudi brane od zastrašujućeg
ponora.

Većina nas ne uspeva da postane zrela onoliko koliko mi to možemo.

Na tom putu, postoji kontinuum prepreka, od običnih zabrana do
traumatskih šokova, od kojih mnoge ciljaju na strahove i fantazije
slične onima koje zaokupljaju uplašenu decu i onda nestanu. Takve
primarne fantazije i impulsi ispunjavaju nesvesno svakoga od nas. Oni
obično ostaju potisnuti: ili je njihova energija preobražena,
zaustavljena i sublimirana ili su podređeni realnosti. Te sile nesvesnog
ne moraju da budu isključivo zastrašujuće: osim senki koje nas u
strahu i nemiru guraju na ivicu ponora, tu su i fantazije o moći, skladu
i erotskom zadovoljstvu. Sve one šalju svoje slike i simbole u snove i u
svest uznemirenog čoveka. Nije potpuno jasno da li one igraju
konstruktivnu ulogu na dugom putu ka zdravoj zrelosti ili su samo
svetlucajuće sablasti koje vrebaju pored tog puta na naš duh da se
saplete. U svakom slučaju, korelacija između duševne bolesti i
regresije na ranija stanja psihičkog života potvrđena je hiljadama puta
do sad.

Putanja ljudskog razvoja iznenađujuće je duga i komplikovana.

Celokupan razvoj kroz prvih 20 godina života (uključujući i fizički rast)
je naša ontogeneza ili „postajanje bićem“. Spojena prenatalnim
životom sa jedne i fazama odraslosti sa druge strane, ontogeneza je
začuđujuća kao i sve ostalo u ljudskoj biologiji. Svako ko misli da
ljudsko biće nije prilagođena životinja, treba da provede nekoliko sati
čitajući tomove Psihoanalitičke studije deteta (The Psychoanalytic
Study of the Child) ili izdanja žurnala dečjeg razvoja (Journal of Child
Development). U carstvu prirode, ljudska ontogeneza izgleda poput
žirafinog vrata neverovatne dužine, ranjivosti, unutrašnje građe i
izuzetnog pogleda na predeo, koji se pruža sa vrha.

Među preostalim skupinama ljudi koje žive u miru sa okolnim svetom i

doživljavaju sebe radije kao goste nego kao gospodare, ontogeneza
pojedinca ima neke prepoznatljive crte. Polazim od pretpostavke da je
njihova ontogeneza zdravija od naše (zbog čega ću biti viđen kao
sentimentalan i romantičan) i da ona može biti uzeta kao model od
kojeg smo mi odstupili. Njihov način života je onaj na koji se naša
ontogeneza prilagodila prirodnom selekcijom. Taj način života je
podsticao saradnju, smer i vremenski tok psihičkog razvoja kao i
upoznavanje tajanstvenog i prelepog sveta u kojem su znakovi ka
smislu života bili otelovljeni u prirodnim stvarima i gde je svakodnevni
život bio neodvojiv od duhovnog susreta i značenja. U tom svetu,
članovi skupine slavili su posebne periode i prelaze kroz obredno
učešće u činu prvobitnog stvaranja.
To seme normalne ontogeneze prisutno je u svima nama. Ono pokreće
nejasna očekivanja da će roditelji i zajednica odgovoriti na našu glad.
Novorođenčetu je, na primer, potrebno gotovo stalno prisustvo majke
koja peva i priča sa njim, hrani ga grudima, drži i dodiruje, voli ga i
uživa u njemu. Za dete kao „osobu koja treba da postane“, oblik
svega drugog izrasta iz odnosa sa majkom. Pored toga, taj odnos,
tokom evolucije ljudskog roda, uspostavljao se u okruženju živih
biljaka bogatih mirisima, oblicima i pokretima. Nezagađen vazduh,
lepršanje divljih ptica, sunčeva svetlost i kiša, blato da se gnječi i kora
drveta da se za nju uhvati, zvuci vetra i vode, glasovi životinja,
insekata i ljudi – sve to nije nejasan ugođaj za dete, već građa od
koje je sačinjeno njegovo drugo okruženje, dok je još u majčinom
naručju. Spoljašnjost je na neki način druga unutrašnjost, neka vrsta
oživljenog prenatalnog prostora (koji nije tako stalan kao što smo to
nekada pretpostavljali). Okruženja će biti progutana, internalizovana i
ugrađena u ličnost.

Od samog početka, osnovni ton doživljaja tog sveta je – postojanost.

Pošto je rodila dete na mirnom mestu, majka je stalno prisutna.
Opipljiva toplota njenog tela uvek mu je dostupna. Dete radosno uživa
u tome da bude milovano i nošeno, hranjeno i prano koliko to telo
zahteva. Njegov svet je sačinjen od raznovrsnih ritmova, svežine i
toplote, mirisa i dodira kiše i snega, vetra koji miluje lice, zemlje pod
nogama i među prstima. Svet je primamljivo i privlačno mesto koje ga
zavodljivo zove: „Izađi, probudi se, pogledaj, oseti, pomiriši; sada
zagrli i spavaj!“

To je svet putovanja i mirovanja. Dete se isprva plaši da bude

ostavljeno, jer je vezano strahom od udaljavanja njegove majke i
ostalih. To isprekidano kretanje formira ritam njegovog života, govoreći
mu nežno da je on putnik ili gost na ovom svetu. Njegovo kretanje je
kao i njegovo odrastanje: kako sazreva i kako se ciklus migracija
zajednice obnavlja, ono viđa mesta koja je i ranije videlo i ta mesta
počinju da mu izgledaju manje prostrana i ne tako čudna kao ranije.
život u pokretu i odmorima ispunjen je vraćanjima na ista, a opet
različita mesta.

Iako su ljudi uvek prisutni, to je svet bogat neljudskim oblicima života,

bezbrojnim figurama čije se sličnosti i razlike mogu jasno osetiti i koje
pružaju životni izazov. Te sličnosti i razlike, dve strane mišljenja,
izražavaju se govorom. Dete počinje da muca, a onda i da govori, u
skladu sa njegovim ritmom i uz saradnju odraslih koji se i sami
ponašaju u skladu sa dubokom mudrošću životnog toka. U početku,
ono uči napamet i ponavlja, imenujući stvari čija je specifična razlika
nedvosmislena. Priroda je leksikon u kojem su, na samom početku,
reči ispunjene čvrstom istinitošću stvari.

U tom svetlom novom svetu, izuzev realnih stvorenja koja se

posmatraju i oponašaju u igri, još uvek su prisutne mitske zveri. Igra
je imitacija, počevši od jednostavnog bežanja i hvatanja do veselog
oponašanja značajnih životinja. Deca sve probaju na sebi: za trenutak
su jedna životinja, a već sledećeg osećaju se kao neka druga. Dete
gleda odrasle kako igraju poput životinja pa i ono čini isto. Muzika je
stalno prisutna, od majčine pesme, preko melodije ptica, do zavijanja
vukova. Dete već oseća misteriju srodstva: sličnost ali u različitosti.
životinje magnetski privlače dete. Izgleda kao da svaka na svoj način
otelovljuje neke instinkte, reakcije ili pokrete koji su „baš kao
ja“. Kroz te razigrane, kontrolisane pokrete, postepeno dolazi i
veština snalaženja u ličnom unutrašnjem životinjskom carstvu
strahova, radosti i odnosa. Slušajući priče odraslih, dete razvija
sposobnost imaginacije, a oblici iz priča formiraju predstave i ulivaju se
u unutrašnji život dečije svesti.

Prostor za igru – drveće, grmlje, mesta za skrivanje i penjanje –

vidljivo je i uređeno jezgro, još jedan model čvrste povezanosti. To je
praiskonski teren na kojem igre oponašanja odraslih utvrđuju temelj
pouzdanog sveta i unapred obrazuju domaći ambijent: deci lovaca-
sakupljača nije potrebna nikakva kuća da uspostavlja i simbolizuje
njihov društveni status. Pojedino drveće i stenje, koje je bilo poznato
još njihovim roditeljima, babama i dedama, stari su znanci koji nose
transcendentno značenje kasnije u životu.

Neudobnost se, dakako, ne može izbeći. Ali dete sa ponosom uviđa da

je može podneti i da ona koristi njegovom telu tako što se tokom lepih
dana odlično oseća. Ono posmatra bolest i smrt, ali samo kao deo
celine koji ne dominira njome (kako bi inače mala skupina od 15 ljudi
mogla da se održi ako bi umirali svakog dana?)

Deca izlaze iz privremenog boravišta da bi oponašala potragu za

hranom, a kasnije to i zaista rade, zajedno sa odraslima. Stariji se ne
plaše dok love, oni strpljivo čekaju, posmatraju i slušaju: ne pronađu
uvek najbolje, ali uvek nešto nađu. Svet obiluje znakovima i nema
kraja njihovoj finoći i delikatnosti. Znakovi koji se otkrivaju uvek su tu.
čovek samo treba da ovlada veštinom njihovog tumačenja.

U takvom svetu nema divljine, ni pripitomljenosti. Vlast čoveka nad

prirodom ograničena je na veštinu njegovih ruku. Ukoliko svet prirode
poetski nagoveštava svet ljudskog društva, on ukazuje da ne postoji
vlast nad ljudima, već samo vođstvo nastalo osvedočenjem i
primerom. Drugost prirode je pristupačna ljudima u čudesnim formama
spajanja, uticaja, izmirenja i nagodbe. Kada dečak odlazi sa odraslima
u prirodu da traži skriveno korenje ili da se prikrada antilopi, on uviđa
neograničene mogućnosti stapanja sa okruženjem, jer uspeh potrage
podjednako zavisi od veštine lovca-sakupljača i od mimikrijske
spretnosti životinje ili ploda.

Dete je slobodno. Od njega se ne traži da radi. Prvo se penje, pljuska,

kopa i istražuje beskrajno bogatstvo oko sebe. Kasnije, želi da stvara,
da razume stvari koje ne može da dira ili menja i da se divi onome što
još nije videlo. Njegov svet je bogat pričama: dete sluša priče o
poslednjem lovu, kazivanja o čuvenim događajima i epska
pripovedanja slojevitog značenja. Ono je neprestano uronjeno u
glasove jedne ili druge vrste. Glasovi traju koliko i njihov zvuk, jer
izviru iz života. Dete uči da sve u životu nešto znači. Od kreketanja
žaba do morskih talasa, svi zvuci koji potiču od bića njemu srodnih i
 značajnih, pričaju neku priču, daju neki znak, podražavaju neki ritam
koji dete treba da prepozna. Nema kraja upoznavanju tog sveta.

Dete ipak ne filozofira o tome; ono je zaštićeno od spekulacije i

apstrakcije prisnom vezom njegove duše sa prirodnim okruženjem.
Dete je slobodno, poput bića koja ga okružuju – što znači slobodno
da bude istančano i oprezno, ne samo prema životinjama nego i prema
ljudima, kojima život ne nosi beleg podređenosti autoritetu. Ono će se
povinovati pritisku i običajima zajednice, ali ne i sili. Sve je to već
nagovešteno u neljudskom svetu, ali ne zbog toga što dete nikad ne
viđa dominantne i podređene životinje, bića koja ubijaju druga bića, ili
drveće čija senka sprečava rast drugih biljki, već zato što je,
približavajući se polnoj zrelosti, ono na domak čudesnog tumačenja
koje će preobraziti te odnose.

Na kraju detinjstva, dete se približava najuzbudljivijim danima svog

života. Prelaz kojem se približava, doživeće telesno i obredno u isti
mah. Detinjstvo lutanja po poznatom svetu, istraživanja i oponašanja
prirodnih oblika i pažljivog slušanja, pripremilo ga je za potpuno novu
oktavu njegovog bitisanja. Sat njegovog tela govori da je vreme da to
bude učinjeno, a odrasli će posmatrati kako prolazi kroz inicijaciju. To
je ulazak u ugodan, neopisivo raskošan i ponekad bolan svet, koji je
shvatljiv pažljivim posmatranjem i nagovešten u njegovom detinjstvu.

Evidentirano

kad budu gorjeli Odg: Pol Šepard - Priroda i

gradovi ludilo
« Odgovori #1 u: 01 Siječanj, 2013,
Legenda foruma
16:11:22 »

Thank You
-Given: 316

-Receive: 564

Probe i testovi koji obeležavaju njegov prolazak kroz adolescentsku

inicijaciju, nemaju za cilj da mu otkriju kako je njegova ljubav prema
prirodi bila iluzija ili da ga je priroda, kakvu je upoznao, na neki način
prevarila. čovek neće odbaciti očaranost nebom i zemljom kao
detinjastu i nebitnu stvar. On će sazreti, ne izvan tog sveta, već unutar
Postova: 831
njegovog smisla. Dakle, završetkom detinjstva počinje životno
istraživanje u uzajamnom odnosu sa prirodnim svetom, čije su dubine
jednako beskrajne kao i čovekovo kreativno razmišljanje. On ne
istražuje životnost prirodnog sveta da bi je transformisao u mrtve
objekte koji reprezentuju njegov ego, već kao božanstvenu i srodnu
pesmu ljudske zajednice.

Obredi adolescentske inicijacije koji afirmišu metaforičnu, misterioznu i

poetsku stranu prirode, uveliko su odbačeni u kulturama zapadne
civilizacije i svedeni na estetski ugođaj. Međutim, u periodu razvoja,
čovek traži spoljašnje modele reda: ako to nije zajednica biljaka i
životinja, onda su to reči u knjizi, zvanja i profesije u društvu ili
mašina. Ako je metaforična osnova rituala koji uspostavlja red
neprimerena, svet se može fiksirati na nivou najbukvalnijeg dečijeg
razumevanja i tako postati dosadno mesto koje će odrasli ili ignorisati
kao nešto što se stalno ponavlja ili eksploatisati kao prostu materiju.

Harold Sirles dobro primećuje: „Izgleda da je neophodan najviši

stepen zrelosti da bi se dostigla istinska povezanost sa onim što je
potpuno drugačije od nas.“ Zrelost dolazi u srednjim godinama kao
prirodan rezultat unutrašnjeg razvojnog procesa kroz koji svi
prolazimo, a na čije faze roditelji, prijatelji, vaspitači i učitelji
pravovremeno reaguju. Zrelost slavi učešće u okruženju prepunom
značenjima koja se neprekidno šire i suštinsku srodnost našeg bića sa
njim, a ne stalno rastuću dominaciju nad prirodom, bekstvo u
apstrakciju ili egzistencijalni strah.

Ljudska psihogeneza, kroz koju svi prolazimo u prvih dvadeset godina

života, evoluirala je tako što se prilagođavala i služila opstanku. Njene
faze postale su integralni deo individualnog razvoja u fizičkom i
kulturnom okruženju u kojem se naša vrsta pojavila. I tu dolazimo do
problema: čovek se prilagodio životu u malim zajednicama, potrazi za
hranom, odmaranju i neposrednom odnosu sa prirodnim okruženjem.
[5] Za nas, savremene ljude, taj svet više ne postoji. Vrhunac
individualne ontogeneze koju obeležava blagost, trpeljivost i
uzdržavanje, uz tradicionalno prilagođavanje neljudskom svetu i dugo i
posvećeno pripremenje mladih, verovatno je nespojivo sa potrebama
„naprednih društava“.
U takvim društvima, u koja ubrajam i ovo naše, zadržavanje određenih
infantilnih osobina – straha od razdvajanja, fantazija o svemoći,
oralne zaokupljenosti, slabosti i ranjivosti, telesne zavisnosti i
nesposobnosti – može pomoći pojedincu da se bolje prilagodi.
Biološka evolucija ne može da udovolji zahtevima tih novih društava.
Ona nas suviše sporo prilagođava na uslove nastale tokom poslednjih
deset milenijuma, od kada je počelo uništavanje arhaičnih lovačko-
sakupljačkih kultura od strane njihovih neprijateljski raspoloženih,
agresivnih, bolje organizovanih i civilizovanih komšija. Prilagođeni na
spor i postepen razvoj u pravcu naročite vrste životne mudrosti, mi
živimo u svetu
u kojem se takva poniznost i tanano osećanje ljudske ograničenosti,
više ne priznaju kao vrednosti. Ipak, mi patimo od želje za tim
nestalim svetom, a tu duboku čežnju naučili smo da pogrešno
tumačimo.

Uloge autoriteta, glava porodice i ostalih moćnika u civilizovanom

svetu, uglavnom su bile prepuštene nezrelim pojedincima, koji su
nastavili da selektuju i vaspitavaju jednako defektne, potčinjene
sledbenike, kao što su i oni sami. Verovatno niko nije mogao ni da
primeti ovaj debilizujući trend, koji se prenosio sa generacije na
generaciju, jer je društvo preuzimalo brigu o detetu u kritičnom
periodu njegovog odrastanja, servirajući mu razne priče i igrice i
manipulišući strahom u njemu na stotinu načina, prethodno odvlačeći
iscrpljene majke, sa kućom punom dece, na posao. Moguće je da su
prolazne, potpuno normalne i zdrave crte adolescentskog narcizma
poput edipovskog straha i privrženosti, ambivalencije i nepostojanosti,
igre rečima i grupnog povezivanja, patološki prenesene u odraslo doba,
gde će biti slavljene kao filozofski zakon i patriotska crta vredna
poštovanja. Na taj način, primarni impulsi ranog detinjstva preobraženi
su u suštinske pretpostavke vere i moralne superiornosti, a njihova
represivna priroda zamaskirana je potiskivanjem i projekcijom,
osnovnim mehanizmima odbrane. Najvažnije institucije i metafizička
učenja, konačno su mogle da ovenčaju slavom ideje i stavove koji
potiču iz konteksta nezrelosti, mučnih adolescentskih premišljanja,
frojdovskih psihoseksualnih faza, ili čak iz najranijih neonatalnih i
prenatalnih stanja.

Verovatno je ovo ontogenetsko sakaćenje unelo u život odraslih neke

osobine koje nijedno društvo ne želi, ali koje su svakako prisutne u
našem. Poput upornih pratioca koji unose nemir, te osobine su
povezane sa dečjom željom za uništavanjem i sa regresijama koje
ponekad mogu biti korisne. Možda ne postoji način da se simbioza
majke i odojčeta perpetuira kao društveni ili religiozni ideal, bez
zadiranja u bolno podsvesno sećanje na telesnu ograničenost ili na
nelagodan osećaj konačnog odvajanja.

Danas je mladost banalan ideal, a idealizacija mladosti pogrešno se

prenosi u odraslo doba koje karakterišu pojednostavljene suprotnosti.
Adolescentski snovi i nade odsečeni su od svog izvora i izvrnuti u
skladu sa neprijateljstvima, strahovima ili fantazijama korisnim za
funkcionisanje društva. Ometen da prati sopstveni razvojni tok,
pojedinac je prinuđen da se prilagodi i učestvuje u kolektivnom snu o
dominaciji. Menjanje sveta postaje očajnička, nesvesna zamena za
promenu sebe. Onda dolaze zaštita životinja, očuvanje divljih oblasti
(nasuprot ostatku planete), eskapistički naturizam i industrija lepote,
aktivnosti koje održavaju postojanje dva sveta, mrze kompromise, a
složene ekološke probleme brkaju sa zlom i dobrom u ljudima.

Problem u žudnji da se svet napravi je u tome što je on već stvoren, pa

postojeće prvo mora biti uništeno. Idealizovanje pastoralnog i idiličnog
carstva mira i sreće ili elektronskog tehno-raja i svemirskih odiseja,
kao i fantazije o herojskoj slavi, izvorno spadaju u adolescentsko
maštanje. Norman Kil smatra da je „pubescent“ predodređen za
promenu dok intuitivno oseća da je u centru sveta i zbog toga teži da
„izbavi čovečanstvo iz nečovečnog stanja u kojem se nalazi“, to
jest, iz krize identiteta na prelazu iz maloletnosti u odraslo doba. [6]
Nevolja našeg vremena je u tome što ne postoji nikakav obred, niti
dobroćudna zajednica odraslih da predvodi taj prelaz.

I tako smo došli do vremena u kojem živimo. Ista pitanja stoje i dalje:
Da li je tehnološko/urbano društvo funkcionalno samo zato što su
njegovi članovi zaustavljeni u ontogenetskom razvoju? šta su posledice
i značenja takve psihološke uskraćenosti? Mi nasleđujemo prošlost i
njene zaplete. Beli, evro-američki, zapadni narodi, odvojeni su brojnim
generacijama od odluka donetih u zajednici, nomadskog života u malim
skupinama i bez imovine, vrlo razvijenih obreda inicijacije, pažljivog
upoznavanja prirode kao poziva svakog pojedinca, potpune okruženosti
drugošću (ili „divljinom“) koju nisu napravili ljudi, ali koja za njih
ima duhovni značaj i „prirodnog“ odnosa majke i deteta. Sve to
nama izgleda strano zato što više nismo sposobni da živimo na taj
način, mada je ta sposobnost potencijalno prisutna u svima nama.

Pitanje nedovršenosti naše ontogeneze nije rešeno ako kažemo da

kumulativna sila prošlosti određuje naše sadašnje stanje. Urbana
tehnička kultura sama proizvodi vlastite ontogenetske deformacije.
Neke od njih su nasleđene, dok su ostale, u stvari, noviji podsticaji
selektivnom perpetuiranju detinjastih i adolescentskih preokupacija.
Mnogi delovi urbanih košnica oblikovani su prema zahtevima industrije
transporta, energetske potrošnje i modernog spoja sirovina i
proizvoda. Sa druge strane, grad su oblikovali i projektovali, svesno i
nesvesno, karakterni invalidi uskraćeni u mnogim društvenim i
ekološkim aspektima, ali to su invalidi sa potencijalom ostvarenja
ličnosti u arhaičnoj i veličanstvenoj sredini davne prošlosti.

Slepilo kao patološka crta onih koji žive u pećini rezultat je ličnog
prilagođavanja ili urođene mogućnosti svakog člana naše vrste, zavisno
od toga kako je posmatramo. Mislim da je tačno ovo drugo, ali
prilagodljivost je danas veoma poželjna osobina, u smislu fleksibilnosti,
spremnosti na promenu posla, adrese ili uverenja, i slavi se kao
sastavni deo tehnokratskog ideala udobnosti, sigurnosti, izolacije i
podsticanja novina. Ta vrsta prilagodljivosti nije karakteristika
građanstva koje prevazilazi mesto i vreme, već neprilagođenog koje
nikada ne pronalazi svoje mesto i vreme.

Kulturna antropologija često ide u prilog te savremene ideje o

herojskoj prilagodljivosti. Brojne etnografske studije opisuju nam
raznolike načine života čoveka, ali tek nekoliko njih ističe neumoljivo
pravilo svih ljudskih društava: Sve kulture teže da objasne i potvrde
pripadnost svojih članova, čak i po cenu da perpetuiraju infantilne
strahove ili da svoje pripadnike liše cilja njihove potrage za
prilagođavanjem i da kao jedinu zajedničku crtu ustanove njihovu
neukorenjenost.

U vezi s tim, ne iznenađuje nas to što „društvo prilagođavanja“

slavi detinjstvo, obožava mladost i prezire starost, izjednačava
detinjstvo sa nevinošću, mudrošću i duhovnom nadmoći. članovi tog
društva vezani su za detinjstvo zato što njihovo vlastito nije služilo
svojoj svrsi. Ljudi kojima se život u odraslom dobu nastavlja na
nedovršeno detinjstvo, ne mogu da se odreknu neispunjenih
očekivanja. želeti da se ostane dete, podstrekivati nostalgiju za
detinjstvom, znači žaliti za vlastitom izgubljenom zrelošću, ne zato što
je detinjstvo sinonim za zrelost, već zato što je tada, epigenetski, još
bilo moguće ići u pravcu zrelosti.

Divno je videti širom otvorene oči začuđenosti, neosuđujuće

reagovanje i uživanje u trenutku postojanja; nadam se da je bar zrno
toga ostalo u srcu svakog odraslog čoveka. Sasvim je prikladno da se
odrasli ponekad odnose prema prirodi na taj način. Ali neskriveno
oduševljenje deteta, barem onog koje je u zdravoj vezi sa majkom,
ima svoju posebnu svrhu; dete na taj način razvrstava, podsvesno
pronalazi sklad i antropomorfizira svet oko sebe, što je sve u vezi sa
razvojem njegove ličnosti. Dete uznemireno slabom vezom sa majkom,
takođe prolazi kroz period kada se divi prirodi, osećajući da je ta nova
„materinska“ stvarnost lekovita za njega. U svakom slučaju, za
dete ne postoji simbolična, već samo neposredna priroda. čak i dok se
pretvara, za njega postoji samo jedna stvarnost. Deca koja se
oduševljeno igraju na zelenoj travi ili osećaju strah od sove u šumi,
tokom odrastanja zaboraviće na značaj prirode, ukoliko nikada ne
prevaziđu tu trenutnu fascinaciju. Kada kao odrasli budu poredili
vrednost sove kao takve (ranije shvaćenu, što ih je naučilo imenu i
rodu sova) sa drugim vrednostima, poput gradnje bolnice, kanalizacije
ili naftne bušotine na mestu gde je bila šuma, verovatno će se odlučiti
za progres. Zbog slabe prvobitne veze sa majkom, neodgovarajućeg i
nejasnog prihvatanja predela i bića iz svog okruženja i bez ključne
adolescentske obredne inicijacije koja predstavu kosmosa izvodi iz
opipljivog sveta, odrasla osoba ne može izabrati sovu ili šumu. Sopstvo
je još uvek uronjeno u detinju stvarnost. Možda je svrha tog
detinjastog uživanja u prirodi u njemu samom. Međutim, za dalji razvoj
sopstva, isto tako je neophodno prevazilaženje njegovih granica.

Kako bih ukazao na suštinu, pojednostavio sam mogućnost izbora.

Uopšte ne postoji izbor između sove ili naftne bušotine. U našem
društvu, oni koji bi izabrali sovu nisu ništa zreliji od ostalih. Polazeći od
koncepta Erika Eriksona o poverenju nasuprot nepoverenju, što je crta
svojstvena ranoj epigenetskoj fazi i zapažanja Vilijama i Klare Rasl da
dete nedovoljnu brigu doživljava kao neprijateljstvo (zapažanje koje se
ili poriče ili potiskuje – među idealistima ili je pripisano prirodi
umesto roditeljima kao njegovom izvoru – među cinicima), uviđamo
pojavu konflikta koji je nastavak tog infantilnog dualizma. Strah i
mržnja prema organskom na jednoj i želja da se sjedini sa njim na
drugoj strani, nagon da se neljudski svet kontroliše i potčinjava i
istovremena težnja da se on obožava, preterano razdvajanje s jedne i
strah od izolacije s druge strane – svi ti konflikti su dve strane iste
medalje. Spretni, vešti i epigenetski dovršeni odrasli ljudi koji žive u
malim skupinama i nadahnjuju se prirodom, neće se nikada naći u tom
konfliktu, tako karakterističnom za civilizaciju.

Posledice istorijskog odvajanja od prirode i iz te uskraćenosti nastale

društvene asimilacije, jasno se vide u ključnim crtama evropsko-
američkog karaktera. Amerikanac nije razuzdani anti-Evropljanin;
sudeći prema određenim osobinama, on je kompletno otelotvorenje
zapadnog, klasičnog, hrišćanskog čoveka kome je neizmerno bogatstvo
neeksploatisanog kontinenta omogućilo da dovrši izopačeno otuđenje,
započeto sa pojavom poljoprivrede pre pet do deset hiljada godina.
Otuda dobro poznati prizori američkog društva danas: nemarno
gomilanje otpada, istrebljivanje neprijatelja, posedovanje svega
najnovijeg odmah, preziranje starosti, proizvodnja pseudotradicija,
poricanje prirodnog toka ljudskog razvoja, zaglavljenost u
preadolescentnom dobu usled ponavljanja kriza ličnosti. To su znaci
privatnih košmara, nesklada i pometnji u atmosferi stvaranja sve gorih
problema, pri pokušaju gospodarenja prirodom na tehnološki način:
lične more koje se proširuju na društveni plan.

Svi zapadnjaci ne samo da opravdavaju vlastita prometejska,

tehnofilska nastojanja već i baštine nasleđeni totalitet. Možda smo mi
ljudi sa najslabijom strukturom ličnosti u istoriji, što je posledica
dugotrajnih ontogenetskih nedostataka – prema merilima starijeg
kamenog doba, mi smo deca u koži odraslih ljudi. Moderno društvo
nastavlja da funkcioniše zato što je sastavljeno od zavisnih pojedinaca
zaustavljenih u sopstvenom razvoju. Cena je masovna terapija,
eskapizam, opojna sredstva, droge, izlivi besa i destrukcije, ogromna
tuga, potčinjenost hijerarhijama koja otkriva tu nedoraslu
nesposobnost na svakom nivou, i možda najgore od svega, spremnost
da se obruši na prirodu za koju nejasno osećamo da nas je prevarila. Iz
tog sakaćenja ljudskog sazrevanja sledi destrukcija celih oblasti
životnog ciklusa i iscrpljivanje prirodne sredine.

U današnjoj civilizaciji gradova, beskonačne potrebe veštački se

stvaraju kao da je priroda amnion, a tehnologija njegova placenta. Za
razliku od kultura poslušnog potčinjavanja, odvažnog i ponosnog
slobodarstva, ili, s druge strane, onih opsednutih krivicom i
prljavštinom, ovaj veštački stvoren svet rodno je mesto snova o
trenutnom zadovoljstvu i svemoći. U takvom svetu, ne postoji majka
sa ograničenim mogućnostima, niti otac sa strogom disciplinom, već
samo pojedinac koji pluta u tečnom organizmu.

Visok procenat neuroza u zapadnim društvima, često je tumačen kao

znak visoko stresnog načina života. Ako tome dodamo, ili posmatramo
kao proizvod toga, ludilo nacionalizma i pustošenje životnih zajednica,
čini se da je masovno raširena neuroza više stvar psihopatskog
sakaćenja ontogeneze nego načina života. šizoidni karakter nezrele
ličnosti odlikuje teškoća u razlikovanju fantazija, snova i stvarnosti.
Nemoć da se razazna da li sopstveno iskustvo potiče iz sna, budnog
maštanja ili iz stvarnosti, notorna je crta teških duševnih bolesnika.
Upotreba droga i new age psihodeličnih vežbi u potrazi za drugačijom
stvarnošću, čak i upotreba reči „fantazija“ kao sinonima za
stvaralačku imaginaciju i „snova“ za inspiraciju, nagoveštava tu
elementarnu konfuziju. Te pojave predstavljaju parodiju naglašene
adolescentske potrebe za transcedencijom. Strahovi odraslih, udruženi
sa tom konfuzijom, doslovno su užasavajući. Mučenička čežnja za
nečim izgubljenim je neizbežna, ne samo za one na psihijatrijskom
tretmanu, ili one koji se vikendima nalivaju alkoholom, već za one koji,
nagurani u prenaseljene četvrti i zagađenu sredinu, iz dana u dan
robuju radnom vremenu. Te nejasne čežnje ogledaju se u prikrivenoj
infantilnosti, a posredno im se prilazi medijskom zabavom gledalaca,
zavisnošću od vesti iz celog sveta i religijskim skupovima.

O većini ovih stvari bilo je reči i ranije, ali ne tako često u kontekstu
odnosa ljudskog i neljudskog. čak i sa ovolikom društvenom
uslovljenošću, veći deo našeg nesvesnog života ukorenjen je u
interakciji sa drugošću koja prevazilazi našu vrstu. Ta interakcija
počinje veoma rano u razvoju ličnosti, ne kao alternativa ljudskoj
socijalizaciji već kao njen dodatak. Fetus se nalazi u vodi, prilagođen je
hemiji majke i biološkim ritmovima koji prate dnevne i sezonske
cikluse. Respiratorna interakcija između novorođenčeta i atmosfere
formira vezu između svesti (ili mudrosti) i disanja. Zemljina teža daje
tonus svim mišićima i određuje svaki njihov pokret. Identitet se formira
iz subjektivnog izdvajanja sopstva od ne-sopstva, živog od neživog,
ljudskog od neljudskog. Njegov razvoj nastavlja se kroz govor koji
razlikovanje biljaka i životinja koristi kao obrazac konceptualnog
mišljenja i povezivanja. Priče i igre koje uključuju životinje služe kao
planovi za otkrivanje brojnih dimenzija ličnosti. Okruženje ispunjeno
igrom i poznati predeli iz mladosti, predstavljaju celinu i kreativni izraz
lica i obraza prirode. Prvobitna iskušenja osamljenosti usred divljine i
 ekološke poruke prenete mitom, doprinose sazrevanju celovite ličnosti.

Evidentirano

kad budu gorjeli Odg: Pol Šepard - Priroda i

gradovi ludilo
« Odgovori #2 u: 01 Siječanj, 2013,
Legenda foruma
16:12:46 »

Thank You Jedino ispunjavanjem tog jedinstvenog toka prirodnog razvoja, odrasli
-Given: 316 stiču sposobnost da vole svet kao osnovu svog bića. Za dete uronjeno
-Receive: 564
u spojeve materinsko-ekoloških matrica, neizbežni su: normalni
strahovi, izobličeni opažaji, praznine u iskustvu ispunjene fantazijom,
emotivne oluje u vezi sa aktuelnim događajima/stvarima, zastrašujući
snovi i iluzije, neutemeljeni strahovi, slučajni ožiljci i povremeni
propusti u odgoju, surovost i nemarnost odraslih. Epigenetski rizik
Postova: 831
odnosi se na neusklađenost uloga odgajivača i vaspitača sa
nadolazećim stadijumima razvoja kod deteta. Kad takve uskraćenosti
dostignu kritičnu tačku, normalni strahovi i fantazije mogu postati
trajne crte ličnosti. Od tog prelomnog trenutka u životu, pojedinac u
velikoj meri nastavlja da ispoljava detinjaste brige i interesovanja za
odvajanje, drugost i ograničenost. čak ni odrasli ne mogu da ih
sagledaju celovito dok se bore sa njima na adolescentski i primaran
način. Neki od ovih propusta i hendikepa povećavaju prilagođenost
pojedinca na određene kulture i na taj način zaustavljaju njegov
razvoj. Tako su adolescentske fantazije i primarne misli izražene ne
samo u odsečnim uzvicima pri seči šuma i pustošenju predela, nego i u
filozofskim raspravama i papskim doktrinama. Pokazivanje iracionalnih
osećanja protiv naizgled neprijateljskog i nezadovoljovajućeg sveta
prirode može eskalirati u visokoparno umovanje. Zapad pruža iscrpna
svedočanstva o detinjstvu sprečenom da služi svojoj svrsi, a u njegovoj
istoriji se, pod maskom mita, dozvoljava ljudima od akcije da menjaju
svet tako da on odgovara njihovim represivnim porivima nesigurnosti i
svemoći.

Moderni zapad selektivno perpetuira te psihopatske crte.

Pripitomljavanje i ropstvo biljaka i životinja i humanizacija okruženja,
sami po sebi predstavljaju umanjenje značaja Drugog, nasuprot kojeg
ljudi moraju definisati sebe. Na taj način stvara se šizoidna konfuzija u
samo-prepoznavanju. Trajno, preplašeno i tipično paranoidno
neprijateljstvo prema prirodi, potiče iz najranijih vremena judeo-
hrišćanske epohe. Snažna opsesivna-kompulzivnost javlja se u 16.
veku u opsednutosti nečistoćom tela i uporednoj urednosti mašine. Ti
porivi istrajavaju i podstiču jedan drugog u uslovima hroničnog ludila
industrijske sadašnjosti, u kontrastu sa snovima o apsolutnoj kontroli i
neograničenom posedovanju.

Postoje dva načina posmatranja tog lanca događaja: S jedne strane, to

je stalno sakaćenje procesa sazrevanja u kojem pripitomljeni svet
odbacuje adolescentsku inicijaciju i čvrsto vezuje ličnost za odanost
kolektivu, junačka dela i verbalni idealizam pubertetske mladosti. Era
Puritanaca i mašina bila je fiksirana na detinjaste strahove prema telu i
njegovim izlučevinama. Urbano/industrijsko doba zarobljeno je u
infantilnoj difuziji identiteta, strahovima od razdvajanja i fantazijama o
magičnoj moći. Ovo sakaćenje epigeneze je progresivno, prvo se
dešava u detinjstvu, a zatim u adolescenciji.

Prvobitno pripitomljavanje možemo shvatiti kao propast ljudske

ontogeneze. S’ druge strane, potonja istorija obeležena je
kulturnim naporima da se obnovi perspektiva zrele odraslosti, uz
zadržavanje centralizacije moći koja je omogućena neobuzdanom
proizvodnjom i urbanom koncentracijom stanovništva. U tom smislu,
istoriju karakteriše protivrečna želja za obnovom lepote i stabilnosti
zrelog pojedinca, svedenog na trapavca sa početka neolita, ali bez
odustajanja od koristi koju je donela civilizacija. Na primer, psihologija
samoostvarenja, grupne dinamike i individualne terapije, usmerena na
izlečenje osoba uskraćenih za odgovarajuće adolescentsko duhovno
iskustvo, u osnovi je suprotstavljena modernoj državi koja traži
zastrašene sledbenike i idealiste koji izvikuju parole, iako može biti
korisna za pojedince.

Prema tome, kultura koja se suprotstavlja nastojanjima individualnih

terapija i istančanom kosmopolitskom filozofskom realizmu koji bi
mogao proizaći iz njih, potpuno nagriza psihogene osnove
zadovoljavajućeg života u smislenom svetu. [7] To je naročito izraženo
u sadejstvu sa: ranim oštećenjima fetusa i novorođenčeta pri
bolničkom porođaju, strahovima zbunjene i izbezumljene majke,
gušenjem, anestezijom, preuranjenom medikacijom, parališućim
čulnim šokom jakim veštačkim svetlima, okruženjem ispunjenim
bukom i grubim dodirima, stanjem i položajem tela majke koji
pogoršavaju porođaj i odvajanjem deteta od majke.

šta možemo da kažemo o budućim izgledima u svetu u kojem su sve

teže povrede planete simptom ljudske psihopatologije? Nije li situacija
mnogo gora od one koja se svodi na racionalne izbore u ekonomskom
sistemu i ravnotežu konkurišućih pojedinačnih interesa?

Na neki način, situacija je mnogo optimističnija. Ekološki skladan

doživljaj sebe i sveta nije posledica racionalnih izbora. To je urođena
mogućnost svakog čoveka, latentno prisutna u organizmu, kao
međudejstvo genoma i ranog iskustva. Faze tog ranog iskustva ili
epigeneza, nasleđe su evolutivne prošlosti u kojoj su ljudsko i
neljudsko dostigli zdrav odnos. Sadašnja društva poremetila su taj
odnos i dalje perpetuirala i izazvala nezrele i neprikladne reakcije. Ta
društva su sama po sebi proizvodi tih sakaćenja, jednako kao i njihove
upotrebe i zloupotrebe Zemlje.

Verovatno nam nisu potrebne nove religijske, ekonomske, tehnološke,

ideološke, estetske ili filozofske revolucije. Ne bi trebalo da počnemo
od vrha i uklonimo političke sisteme, okrenemo načine života naopako,
oponašamo lovcesakupljače ili prirodnjake, pokušavamo da živimo
životima asketskog odricanja ili plemenske organizacije. Civilizovani tok
života koji je u neskladu sa ljudskim sazrevanjem, ugasiće se sam od
sebe, u svetu u kojem deca budu normalno prolazila kroz ontogenezu.
Pokušao sam da identifikujem ključne faktore u tom normalnom
razvoju, pokazujući šta je u prošlosti verovatno izgubljeno. Neke od tih
faktora, poput života u malim skupinama u prostranom svetu, biće
teško povratiti – mada to nije nemoguće, barem za vreme kritičnog
perioda u individualnom razvoju. Naviknuti na lošu muziku, prerano
sprečeni u sopstvenim mogućnostima, odrasli nisu najbolji mentori.
Problem je možda teže razumeti nego rešiti. Ispod površine civilizacije,
u banalnoj frazi humanizma, ne leži varvarsko i životinjsko, već ljudsko
u nama, koje zna šta je dobro i neophodno da se postane celovito
ljudsko biće: rođenje u gostoljubivom okruženju, bogata neljudska
životna sredina, mladalačke vežbe sa jednostavnim oruđima,
proučavanje razvoja prirode, igre pretvaranja u životinje, umeće
primanja hrane kao spiritualnog dara, a ne kao proizvoda, razvijanje
metafizičkog značenja svih vrsta prirodnih pojava, pripadnost zajednici
i život u malim skupinama, duboko smisleno oslobađanje u ritualnoj
inicijaciji kao uvod u odraslo doba. Postoji netaknuta skrivena ličnost u
svima nama, svesna vrednosti tih uslova i njihove pravovremenosti u
našim životima. U modernom društvu, svi ti faktori asimilovani su u
izopačenoj formi: naša duboka ljubav prema životinjama izvrgnuta je u
posedovanje kućnih ljubimaca, zoološke vrtove, ukrašavanje i zabavu;
naša potraga za poetičnom celinom narušena je modelom mašine koja
je zamenila telo; uzlet pubertetskog idealizma skrenut je u
nacionalizam ili onostranu religiju, umesto u kosmologiju prirodne
mudrosti.

Mi nismo izgubili i ne možemo izgubiti urođene instinkte. Oni samo

čekaju na autentičan izraz. Naš zadatak nije da ponovo započnemo
priču o pomirenju sa zemljom u svim njenim metafizičkom tančinama,
već da pokrenemo nešto mnogo jednostavnije i neposrednije što će
iznedriti sopstvenu lekovitu metafiziku.

__________________________________________________
1. „Envajronmentalizam je tehnokratsko-administrativni model
rešavanja ekoloških problema, nastao kao rezultat ideološke
konstrukcije i civilizacijskog kompromisa liberalne ekonomije sa
društvenim i političkim interesima za zaštitu životne sredine.“ Darko
Nadić Ekologizam i Ekološke Stranke, Beograd: Službeni glasnik, 2007,
str. 15. (nap. prev.)
2. Hervey Kieckly, The Masks of Sanity (St. Louis. Mosby, 1976).
3. Aldo Leopold (1887. – 1948.), čuveni američki ekolog, pisac i
profesor. Posebno se bavio zaštitom divljih oblasti i šuma u Arizoni i
Novom Meksiku. Odbacio je Ruzveltov utilitarni pristup očuvanju i
zaštiti prirode. (nap. prev.)
4. Sigmund Frojd, „Nelagodnost u kulturi“, u Antropološki ogledi,
Beograd: Prosveta, 2005. str. 86. (nap. prev.)
5 Kenneth Kenniston, Psychological Development and Historical
Change, in Robert Jay Lifton, ed., Explorations in Psychohistory (New
York: Simon & Schuster, 1974).
6 Norman Kiell, The Universal Experience of Adolescence (New York:
International Universities Press, 1964).
7 Joseph Chilton Pearce, The Magical Child (New York: Dutton, 1977),
pp. 45-50, 56-60.
 Izvor:
http://www.primitivism.com/nature-madness.htm
Naslov originala: Paul Shepard - Nature and madness
(tekst predstavlja prošireni uvod istoimene knjige originalno objavljene
u University of Georgia Press, 1982.)
Preveo: Miroslav Budimir
Korektura i sugestije: Katarina Milenković
WWOOF Srbija 2011.
www.wwoofserbia.org

Evidentirano

kad budu gorjeli Odg: Pol Šepard - Priroda i

gradovi ludilo
« Odgovori #3 u: 10 Prosinac, 2013,
Legenda foruma
23:08:32 »

Thank You pdf:

-Given: 316

-Receive: 564
https://mega.co.nz/#!d9NyACQA!VWAaiS1JyZIEV5lfaIZHpxcl0jkA3q00XzUM

Evidentirano

Postova: 831

 Str: [1] ISPIS

« natrag naprijed »

Forum » Forum » Društvo » Duhovnost, religija, metafizika » Pol Šepard - Priroda i ludilo

Skoči na: => Duhovnost, religija, metafizika   kreni

Powered by EzPortal

SMF 2.0.18 |
SMF © 2016, Simple Machines
XHTML
RSS
WAP2