За 1. и 8. април, 2020.

Ерлангенски рукопис

Никада се неће сазнати када је овај ,,рукопис почео своја лутања кроз земље и
векове до Ерлангена“, писао је у предговору издања старог зборника Герхард Геземан, који
је до данас најдетаљније и први објавио Ерлангенски рукопис старих српскохрватских
народних песама у Сремским Карловцима 1925. Научној јавности одмах је постао јасан
значај те дванаесте књиге едиције Споменици на српском језику Српске краљевске
академије1. Али, само издање потврдило је и бројне тешкоће са којима се приређивач
суочавао, од транскрипције до реконструкције времена, терена и околности настанка
записа и преписа.
Проучавања су захтевала спој различитих и веома специфичних знања −
конзерватора и калиграфа, истраживача повеснице, историчара језика, књижевности,
уметности и културе. Постепено су се указивала решења и претпоставке, али је сваки
одговор покретао нова питања. Према прецизно постављеним задацима, Геземан је
испитао: спољашњу страну рукописа, његово порекло и историјат, графику и иницијале,
могуће време настанка и постојбину, личност записивача и сакупљача.
У зборнику нема коментара, напомене или било какве назнаке о терену и
околностима бележења. Записи 217 песама немају наслове (што ће бити важно за
утврђивање аутентичности целе збирке). Свака песма требало је да почне црвеним
иницијалом, али су неке, из ко зна каквих разлога, остале без првог слова. Ти украси се и
међусобно разликују, од једноставних потеза пера до барокних орнамената дуж читаве
странице. На основу ортографије тешко је закључити да ли је, црним мастилом и
дипломатском ћирилицом, иста рука исписивала странице или је било неколико
преписивача. Сличне недоумице покретале су се и око осталих детаља о судбини и
прошлости зборника.
Према спољашњим знацима и након испитивања повеза указао се први конкретан
траг: рукопис је био ,,укоричен у макулатурне2 листове неког немачко-аустријског
црквеног календара из год. 1733“ (Геземан 1925 : XIII). Како је календар губио намену по
1
Током транскрипције и припреме рукописа за штампу Геземану су, како напомиње у предговору, пружали
драгоцене информације: Љ. Стојановић, Т. Р. Ђорђевић, Ј. Цвијић, док су за грађу показивали интересовања:
Ф. Шишић, М. Решетар, В. Јагић, М. Мурко, Р. Траутман. (Геземан 1925: предговор).

1
истеку своје године, рукопис је могао бити укоричен непосредно после 1733. Други
путоказ помолио се из опеваних историјских догађаја и споменутих личности, могућих
савременика певача и записивача. Tакву подлогу имале су варијанте бр. 29, 81, 91, 125 и
166. Ниједна од њих није значајна због естетских домета, али су драгоцене за боље
сагледавање живота епске песме, поетике и процеса усмене стилизације.
Песме о појединим сукобима из аустро-турског рата (1716-1718.) сведочиле су и о
могућем времену бележења, иако су обликоване помоћу пригодних, а дуговеких епских
образаца. Симболичан сан Градишке девојке је подлога за приказивање турског пораза
1716, када су Турци били принуђени да се повуку до Бањалуке (166). Други популаран
,,шаблон“ локализује кликовање виле за Авалу и Београд, а представља победу принца
Еугена Савојског, чија војска 1717. заузима овај град (91). Исти оквир, појачан сликом
гаврана, по Геземановом мишљењу односи се на пад сремског града Моровића (90).
Истоветна иницијална формула открива измену гласника у развијеној варијанти чија се
историјска подлога може везати за Ракоцијев устанак (81). И донекле измењен мотив
делије-девојке на челу хајдучке дружине мода сведочи о периоду из ,,Петрашких година“. 3
Пошто су набројана места из певачеве перспективе одређена као ,,каурска“, очита је
промена границе, јер су иначе те територије од Карловачког мира до 1716, припадале
Турцима (125). Другачији тип обраде, особену пародију епских подвига, открива варијанта
о украденим девојачким гаћама, чувеним по чудноватом везу. Међу извезеним ликовима
љубавника спомиње се Јефто Витковић. Према архивској грађи је једеног Јефту
Витковића, родом из Ваљева, баш Еуген Савојски произвео у чин капетана (29). На основу
склопа иначе популарних ругалица4, Геземан сматра да су и за грађење осталих јунака
дали подстицаје конкретне личности из одређене средине. Рефлекси историјских збивања
2
Макулатуре су пробни, умрљани, лоше наштампани табаци хартије или већ коришћени штампани листови
који се махом користи за паковање.
3
,,Петраш (...) има у Зворнику један топ који се зове Петраш. Онуда Србљи приповиједају да је прије сто и
неколико година (Петрашкијех година) некакав Петраш капетан (њемачки) био узео Зворник од Турака, па
кад је послије стигла турска војска, а он побјегао из Зворника и онај топ оставио у путу, те га Турци нашли и
однијели у Зворник. Приповиједају да је тај капетан имао још један топ, који се звао Зеленко, али будући да
је био врло голем, зато га је одмах под Зворником бацио у Дрину (и кажу да ондје и сад кашто буче у води
као во), а овај је био повукао са собом, па кад је видио да ће га отети Турци, а он натрпао на њега дрва па
запалио да би изгорео и растопио се: али дрва изгоре, а топу не буде ништа.“ (Вук, Рјечник: 687).
4
Говорећи о одликама и трајању народне поезије, Вук је ругалицама посветио посебну пажњу, указујући и на
популарност и на несклад између опеваних збивања/ликова и стилизације. Овакве пародије епских песама
− ,,смијешне пјесме“ се ,,и данас спјевавају по народу, но будући да нијесу ни од каки важни и
општепознати догађаја, зато се и не разилазе на даље, него ђе постају, ту и остају док се и не забораве“. С
друге стране, ,,какогођ што шаљиви старци и момчад спјевавају оваке шаљиве пјесме, тако и други
спјевавају збиљске од бојева и од остали знатни догађаја“ (Вук, СНП I: 560-566).

2
назначили су почетну временску границу, јер песмарица није могла бити ,,старија“ од
аустро-турског сукоба из друге деценије 18. века. По Геземановом мишљењу, записивање
је омеђено 1716-1718. и 1833, односно ,,рукопис је настао око год. 1720“, што се поклапа
и са стилом исписивања иницијала (Геземан 1925 : XXI).
Знатно више недоумица и различитих мишљења односило се на терен бележења.
Непознати певачи спомињу и топосе српске традиције и песништва: Будим, Пешту,
Цариград, Београд, Сарајево, Мостар, Удбине, Прилеп, Сењ, Задар, Солун 5, Дунав, Саву,
Дрину, Свету Гору. Некада се наводе и шире области (Босна, Срем, Приморје), али су
догађаји смештени и у конкретне варошице и локалитете из различитих географских
тачака: Дубица, Костајница, Јасеновац, Градишка, планине Козара, Псуњ, Мотајица,
Фрушка Гора, места у Мађарској (Сентош, Чонград, Ђула и Ђулинско Поље). Неки су
записи и ,,праве путописне карте које је могао уцртати у песму само неко ко је тим
крајевима прошао или у њима живео“ (Крњевић 1986: 115). То све, међутим, уопште не
мора да указује и на области записивања песама. Пошто се варијанте преносе усменим
путем, а и певачи разним поводима одлазе из једног места у друго, опевани простор није
поуздано полазиште при утврђивању терена настанка и бележења текстова. Ипак, Геземан
је ,,оцртао“ границе могуће постојбине зборника: Сисак, река Сава, Градишка,
Вировитица, Крижевци, Сисак (Геземан 1925 : LXII), чиме су означени делови Војне
Крајине, а постоје и мишљења о Босанској Посавини као простору сабирања грађе.
Душан Ј. Поповић (Љубинковић 2010: 120-131) је, међутим, баш на основу локалних
ругалица (о ћел-Николи и Ради Мирјевки, бр. 40), сматрао да су песме бележене у
околини Београда. Недовољно аргументовано се настанак записа везивао и за ,,приморје и
загорје далматинско и хрватско“ (Prohaska 1928: 392-396). Певачи су, свакако, могли бити
савременици неких локалних скандала, познатих и (тренутно) занимљивих и делу
слушалаца. Али, чак ни таква претпоставка не доказује да су се импровизације и бележења
одвијали на истим местима која се у песмама спомињу.
Језичко шаренило још више отежава поузданост закључака. У целом зборнику (па
чак и у појединим варијантама) одражавају се разлике и недоследности. Уз доминантне
штокавске, срећу се и кајкавске и чакавске црте. Геземан је пописао бројне бугаризаме,
провинцијализме, турцизме (Krnjević 1980 : 270). Калиграфски препис није без грешака,

5
О заступљености ових локалитета у епској стилизацији в: Детелић 2007.

3
док посебан проблем представља писање и читање ,,јата“, који је у тексту исте песме често
сачуван напоредо са својим различитим рефлексима – екавским, јекавским, ијекавским и
икавским облицима речи. Лингвистичким дисциплинама овај корпус отвара обиље
сложених питања, али треба им додати једно Геземаново запажање: ,,никад и нигде језик
народних песама није верно огледало говорног језика, а не може ни да буде (...) јер је већ
један литерарни језик – иако језик нештампане усмено створене и усмено предане
књижевности“ (Геземан 1925 : XXII-XXIII).
Песме није испевала само једна особа. Певача је било више, а њихове судбине не
могу се чак ни наслутити. Ерлангенски рукопис чине песме из Славоније и Македоније,
Србије и Приморја, Хрватске и Босне и Херцеговине. Због тога је Геземан претпоставио да
су стихови бележени у неком војном логору на Крајини, где су се нашли војници из
различитих крајева, али и језички сродних подручја. Зборник није морао настајати током
краћег временског интервала, чак ни на једном месту, већ из године у годину, на
путовањима или по разним варошицама и војним постајама где је боравио сакупљач.
Биографски подаци би потврдили или оспорили тачност разних домишљања, али нема
поузданих наговештаја. Очито је само интересовање за песме пука и спремност да се
записује оно што су други радо певали и слушали.6
Решавајући тајну записивача проучаваоци су такође долазили до различитих
претпоставки. Сви су ипак сматрали да није могао бити Србин или Хрват, већ странац,
који је добро познавао српско-хрватски језик, па и саму усмену поезију. Путоказ до таквог
закључка пружила су доследна мешања звучних и безвучних сугласника (б – п, д – т, г – к,
з – с). Појава је карактеристична за особе које науче српски, док им је матерњи језик
турски или немачки. Геземан је одбацио идеју о писару Османлији или Србину
Мухамеданцу из Босанске Крајине (Геземан 1925: LXXI), мада је касније разматрана и
таква могућност. Најчешће се ипак понављало Геземаново мишљење о Немцу или
Аустријанцу, чије је службовање било везано за Војну Границу.

6
,,Српске рукописне песмарице 18. и 19. века јављају се у контексту сличних појава у европским
књижевностима, посебно онима са којима су Срби у Аустроугарској монархији били у непосредном контакту
(...) Све до седамдесетих година 19. века састављање ових својеврсних антологија било је и обичај и мода“
(Клеут 2012: 16-17). ,,Рукописне песмарице су приватне антологије, у њих су бележене песме до којих је
састављачу било стало, те свака појединачно очитује укус (испољени хоризонт очекивања) свога власника
(...) Традицију грађанског песништва, дакле, карактерише одсуство свести о различитости учене и народне
поезије и одсуство потребе да се разлика успостави; овај вид рецепције је иначе у многоме спонтан, лишен
институционализоване контроле (на пример штампе, школе цркве)“ (Клеут 2012: 19-20).

4
 Песме из Ерлангенског рукописа разликују се међусобно и по језичким и
дијалекатским особинама. Попут сличних песмарица из 18. и 19. века, зборник чине
варијанте различитог размера, форме, тематике, естетских домета, па и порекла. О
жанровској разноврсности говорили су већ први проучаваоци, издвојивши примере певања
,,на народну“, измешане са усменим баладама, романсама, лирском и епском народном
поезијом. Популарност посебних песама, ствараних у грађанским круговима, спомиње и
Вук Караџић. Говорећи 1824. о условима трајања народне поезије, он је приметио како се
у ,,Сријему пак и у Бачкој и у Банату по варошима“ певају ,,којекакве н о в е“ песме ,,што
праве учени људи и ђаци и калфе трговачке“ (Вук 1824/1975: 560). Та мешавина стила,
фолклорних форми, сентименталног или забавног штива живела је и преносила се некад
такође усменим путем. Аутор (или творац неке ,,посрбе“) брзо се заборављао или се није
ни знао, али су се стихови мешали са разним препевима, преводима и песничким
подухватима, са старијим фондом традиције и свима добро познатим стиховима. Према
Геземановом мишљењу овакав вид стваралаштва препознаје се у записима бр. 1, 2, 20, 37,
38, 39. Љубавна чежња, изјаве нежности, туга због растанка и раздвојености љубавника,
гнев због невере, саопштавају се с много патетике, уздаха и страсних изјава, уз китњаста
поређења и описе. Овом кругу је Б. Маринковић придружио још десетак текстова 7, мада се
међу њима налазе и варијанте из Вукових збирки.
Разнородна грађа није распоређена по неком чвршћем критеријуму. Чини се да су
песме и преписиване онако како их је записивач слушао. Понекад управо редослед
варијаната указује на природу усмене импровизације. Јер, по принципу асоцијација, након
одређене теме следи слична обрада (варијанта у ужем смислу, Pešić – Milošević-Đorđević
1984: 263) или песма о истом јунаку. Некада иницијална формула 8 (а можда и мелодија)

7
По процени Б. Маринковића грађанску лирику Ерлангенског рукописа представљају још и песме бр. 7, 41,
144, 148, 152, 153, 178, 182, 196 и 199. Лични суд проучаваоца и познавање рукописних песмарица нису
умањили могућност међусобних утицаја и мешања народских и народних песама. Тако се верижна структура
похвала лепоте биља, девојке и момка (ЕР, 7) среће и код Вука (Вук, СНП I, 619, 620; V, 540, 541), као и
натпевавање славуја и невесте (ЕР, 41; Вук, СНП I, 535; V, 172, 576). Истоветне су варијанте или поједине
формуле о туговању и чежњи растављених љубавника (ЕР, 148; Вук, СНП I, 531, 548, 549; ЕР 152; Вук, СНП
I, 554, 555), о дерту варадинског бана (ЕР, 178; Вук, СНП I, 633) или клетве због невере (ЕР, 182; Вук, СНП I,
504, 544, 545; V, 422).
8
18 − Шетала је Јерина госпођа и
21 − Шетала се Јерина госпођа;
24 − Оправља се аго Асанаго и
25 − Лов ловио Туре Асанаго;
58 − Књигу пише царе господине и
59 − Књигу пише краљу Матијаше;

5
призива из сећања низ стихова са сличним почетком. Но, ни такве појаве не могу се везати
за репертоар једног певача, тим пре што је фонд формула део заједничких знања одређене
средине. Осим тога, певачи и слушаоци лако замењују улоге. Наравно, процес усмене
импровизације не мора се одвијати само под окриљем асоцијација по сличности, већ су
битне и разлике9, мада је контекст увек непредвидив и непоновљив.
Има још доказа који елиминишу сумње у изворност усмено извођених песама овог
корпуса. Варијанте је писар графички одвојио и оставио без наслова, (а при објављивању
су те засебне целине обележене бројевима). Некада је ипак током преписивања могло
доћи до необичних контаминација, те су две-три лирске минијатуре боље или лошије
повезане сложенијим склопом (бр. 62, 84). Све то посредно говори и о суздржаном
записивачу, чије интервенције некада угрожавају ,,текст“, али нису последица намере да
се опевани догађаји, ликови или сама варијанта накнадно ,,поправе“. Осим тога, сваки
запис је већ лишен пратећих вантекстовних компонената, чим су усмено извођени
стихови ,,преведени“ у писану форму. Поред стилско-језичких неусаглашености (Кrnjević

66 − Свадише се у гори ајдуци и

67 − Кад Новака уфатише Турци;
76 – Пију вино четири војводе и
77 − Пије вино паша Мемед-паша;
78 − Ттужило дванаист сужањах и
79 − Тужила је сестра Иванова
Мали круг чине и песме о распусним калуђерима (27, 28, 29, 30) или о ослобађању из ропства (78, 79, 80);
док једна за другом чак четири песме отвара исти стих: Ни зорице ни б(иј)ела данка (88, 89, 90, 91).
104 – Куне мајка сина Усеина и
105 – Куне мајка Краљевића Марка;
133 – Још зорице није б(иј)ела данка и, такође о војводи Јанку,
134 – Наслонио се војвода Јанко;
139 – Вино пије Краљевићу Марко и
140 – Пије вино Краљевићу Марко;
156 – Подигла се једна мала чета и
157 – Подиже се војвода Јанко;
169 и 170 − клетве љубавника; 191 и 193 – лажни болесник намами удату жену;
194 – Истече ми једна вода са Београда и
195 – Истече ми једна вода река;
208 – Вино пије кнез Лазаре и
209 – Вино пије Димитрије;
213 и 214 – баладе о смрти љубавника итд.
9
Слепи гуслар Раде Рапајић је, на пример, имао обичај да након епске песме исприповеда неколико шаљивих
прича (Манојло Бубало Кордунаш, Раде Рапајић, народни гуслар, Прилози проучавању народне поезије, II, 1,
1935: 78-81). Није искључено да је и Вуков омиљени казивач Тешан Подруговић спонтано осећао истоветну
потребу − након епског патоса уследили би тренуци опуштања. Вук је, уосталом, истакао и ту Тешанову
карактеристику: ,,врло је радо којешта весело и шаљиво приповедао, али се притом нигда није смејао, него
је све био мало као намрштен“ (Вук, СНП IV: 394).

6
1986: 119), зборник открива разноврсност усмених облика, али и жанровску нестабилност,
нарушену симетрију стихова и метричку недоследност.
Особености зборника, међутим, могу некад водити и до нетачних закључака.
Разноликост песничких врста повезана је и са структуром стиха, јер су лирске, лирско-
епске и епске песме испеване у седмерцу, осмерцу, симетричном и асиметричном
десетерцу, дванаестерцу, четрнаестерцу, шеснаестерцу. Најчешће иста песма не мора
имати у сваком стиху једнак број слогова. То се посебно уочава међу најбројнијим
десетерачким песмама, где напоредо са правилном структуром постоје деветерци и
једанаестерци. Потпуно би било погрешно тумачити ову појаву као етапу развоја
десетерачког размера или помоћу ње ,,доказивати“ недовољну оформљеност метричког
система у једном периоду ,,еволуције“ стиха. Не сме се занемарити чињеница да овакво
нарушавање обрасца може имати више узрока. Најпре, некада неуједначеност јесте
последица замора, лошије пажње и концентрације преписивача. Могући су слични
,,пропусти“ и услед немогућности записивача да чује свако слово и у перо ,,ухвати“ сваки
отпевани слог. Али, такве појаве су карактеристичне баш за усмену импровизацију и
контекст − околности и начине извођења песама. Певач је можда спонтано и сам
изостављао или додавао слог, јер се песма могла певати уз пратњу музичког инструмента
(тамбура; гусле), по ритму неке популарне мелодије или се само казивала. Свакако, не
треба занемарити даровитост ствараоца – певача/казивача, његов слух и гласовне
могућности. Самим тим би управо метричка недоследност и колебљивост такође били
докази аутентичности грађе, односно усменог извођења варијаната.
Ни динамична прожимања облика нису усамљене појаве из Ерлангенског рукописа,
које би сведочиле о интервенцијама сакупљача, о гашењу интересовања за поједине форме
или путевима њихове ,,генезе“. Напротив, преплитања врста представљају битна обележја
целокупне усмене књижевности. Мада су оформљене поетичке законитости, а намене
облика различите у комплексу традиције, жанрови су веома флексибилни. То, уосталом,
потврђује пластична Вукова одредница песама и приповедака ,,на међи“, као и записи
умотворина из различитих периода, са читавог балканског простора.
На основу добро проучене садржине рукописа Геземан је јасно истакао да у овом
корпусу нема бугарштица.10 Ипак, Д. Костић је препознао два примера бугарштичког
10
Геземан је у предговору, додуше, издвојио песму бр. 51, али је одмах указао на писарски поступак, док је
недвосмислено закључио ,,да у нашем зборнику, који припада најстаријим од очуваних, нема ниједне

7
напева (бр. 51 и 116), сматрајући да су само преписивањем добили нову форму (Костић
1926-1927; 1932-1933; 1933-1934). Дилему је, чини се дефинитивно, разрешила Шмаусова
анализа разлика између структуре лирског осмерца и најчешћег односа полустихова (7 + 8;
8 + 8) међу бугарштицама (Шмаус 1936: 211-221). Али, чак и ако не садржи примере
,,српског начина“11 којим су се песме бугариле (од Приморја до Мађарске), Ерлангенски
рукопис открива бројне додире са бугарштицама и млађом грађом, због чега је ,,драгоцен
беочуг који спаја старије слојеве традиције са новијим“ (Krnjević 1986: 125).
После Геземановог читања Ерлангенски рукопис је у целини поново објављен тек
након шездесет и две године. Руковођени жељом да зборник приближе ширем кругу
читалаца, Р. Меденица и Д. Аранитовић су саставили популарно издање (Самарџија 1987-
1988: 184-199), а препеваним текстовима додали су наслове. Због бројних интервенција и
измена ова књига се умногоме удаљила од старих записа и изгубила значај за научна
истраживања баштине.
Током друге половине 20. века Геземанов подухват остао је познат само у
академским и стручним научним срединама. На то су свакако утицале и тешкоће при
транскрипцији, као и све дилеме са којима се суочавао први издавач зборника. Упркос
неразјашњеним и различито тумаченим питањима, усаглашени су ставови о естетским
дометима старе песмарице. Песме нису подједнако уметнички успеле, јер непознати
сакупљач није, у свом времену, могао поставити онаква мерила којих се придржавао Вук
Караџић. Али, зато боље долази до изражаја природа усменог стваралаштва. Испољавају
се улоге и склоп стилских средстава, особености облика и путеви склапања поетских
биографија, рукавци којима се крећу обраде мотива. Указује се и важност интересовања
колектива за трајање усмених родова и врста, модела и фабула. Захваљујући овој
рукописној збирци могу се уочити слојеви традиције, везе усмене и писане речи,
законитости обликовања песничких система и динамика њихових међусобних односа.

бугарштице“ (Геземан 1925: CXXV-CXXVI, напомена 1). И наредне године, другом приликом поновио је
исти став: ,,у Ерлангенском рукопису, који је настао у Славонији, нема више ниједне песме дугог стиха“
(Геземан 1926/2002: 47).
11
Према недвосмисленом сведочењу Петра Хекторовића, рибари из његове пратње су бугарштице певали
српским начином. Мада је оставио нотни запис, хварски песник чак није морао посебно да тумачи
особености бугарења, јер је то било свима добро познато:
,,Recimo po jednu, za vrime minuti,
Bugaršćinu srednu i za trud ne čuti,
da sarpskim načinom, moj druže primili,
Kako mev družinom vazda smo činili“ (P. Hektorović, Ribanje i ribarsko prigovaranje, Pet stoljeća hrvatske
književnosti, VII, Zagreb, 1968: 187).

8
 Управо због културноисторијског, уметничког и научног значаја Ерлангенског
рукописа непрекидно се наглашавала потреба за новим читањем и транскрипцијом овог
корпуса. Такву судбину имале су само поједине варијанте, прештампане у антологијама и
изборима, различитих намена и концепција. Временом је детаљније осветљена лирска
руковет (Krnjević 1986) или су анализиране неке од балада и епских песама. Међутим,
само су ретки појединци имали прилику да виде оригинал зборника, ако би их пут нанео
до Универзитетске библиотеке у Ерлангену, где је песмарица и пронађена. Када се ту
средином лета 2009. нашла млада колегиница Мина Ђурић, као стипендиста DAD
фондације (Deutcher Akademischer Austausch Dienst), потражила је стари рукопис и неке
његове странице фотографисала. Утисци су, очито, били изузетни, јер је Мина Ђурић
сопственим средствима набавила CD на којем је преснимљен оригинал рукописне
песмарице. Ову изузетну драгоценост није задржала као вредност личне библиотеке, већ је
CD поклонила научном пројекту Српско усмено стваралаштво у интеркултурном коду
(Институт за књижевност и уметност у Београду). За тако доступан Ерлангенски рукопис
одмах су се заинтересовале др Мирјана Детелић, научни саветник Балканолошког
института САНУ и др Лидија Делић, научни сарадник Института за књижевност и
уметност у Београду. Њиховом помном и преданом читању текстова и транскрипцији
понекад би се придружио и аутор овог прилога. Електронску базу израдио је инжењер
Бранислав Томић, те је било могуће, напоредо пратити изворни препис и Геземанова
решења, током новог читања и решавања бројних дилема.
Још једном се потврдило правило које већ дуго прати статус хуманистичких и
националних наука у нашој средини. Интересовања за судбину баштине првенствено се
темеље на личном ентузијазму, док институције још увек немају довољно слуха чак ни да
подрже систематско изучавање споменика од изузетног значаја за српску материјалну и
духовну културу. Приређен, усклађен са савременим правописом и транскрипцијом, с
предговором, напоменама уз сваку песму, коментарима и селективном библиографијом,
рукопис је доступан само у електронској форми (http://www.erl.monumentaserbica.com/).
Један сегмент тог припремљеног издања издвојен је за ову прилику, у нади да ће
заинтересовати нове читаоце, користити студентима српске књижевности и свим колегама
посвећеним изучавању усменог стваралаштва и сродних научних дисциплина. Напомене
уз песме, читање Ерлангенског рукописа и целокупан приложен апарат, како су ауторке

9
 истакле у пратећем тексту на наведеном сајту, не представљају ни коначне, ни
дефинитивне, нити једино могуће одговоре. Уосталом, при решавања свих ,,тамних места“
и недоумица при читању ерлангенске песмарице нужно је укрштање више области – од
историје и поетике усменог песништва, преко језика, историје, културе, уметности,
културне историје до етнологије, етномузикологије, антропологије, етнолингвистике итд.
Зато су и напомене уз песме потпуно отворене за допуне, сугестије, корекције и све облике
научне дискусије. То је и најбољи начин да се традиција сачува, а науке о српској народној
књижевности и фолклору непрекидно богате и унапређују.

Напомене уз песме које су у обавезној лектири за студенте 01 групе12

Из података у напоменама издвојити само варијанте (у ужем смислу), које постоје у

збиркама В. С. Караџића и В. Богишића и упоредити их међусобно. (Сви остали подаци су
факултетивни и Н Е Ћ Е бити укључени у испитна питања; као Н И шира литература о
песмама и историјату и особеностима Ерлангенског рукописа)

6. Вино пије ага Асан-ага

Лирско-епска народна песма, романса о породичним односима.
Према Геземановом мишљењу најстарија варијанта Фортис-Вукове Хасанагинице. Обрада, међутим, осим
имена главних актера и сукоба у породичном кругу нема много додирних тачака са најпознатијом баладом.
Ни исход конфликта није трагичан, већ је најближи романси о увређеној жени, која се свети мужу и преудаје.
Слични преокрети својствени су и љубавним песмама, само што су такве песме некад сажете, махом сведене
на монолог или дијалог бивших љубавника, односно размену клетви. И у ЕР има неколико таквих љубавних
заплета, уз развијање композиционог склопа: 62, 169, 182.
Варијанте: (Вук, СНП III, 81; Matica II, 1, 109: 471-474). Krstić 1984: H 1, 3, 1 – Ljubomoran muž. Neko hvali
lepotu tuđe žene. To čuje muž i otera je. Ona se uda za onog ko ju je hvalio: 177.
Литература: Геземан 1923/2002: 5-51; Недић 1965: 408-412; Латковић 1975: 266-271; Крњевић 1978: 246-250;
Krnjević 1980: 64-108, 272-273.

18. Шетала је Јерина госпођа

Епска песма. Оклеветану жену убија муж. Јерина жели да јој Шаиновић буде љубавник. Када он то одбије,
опада његову жену да је Ђурђева љубавница. Шаиновић убија љубу. И у другим записима, међу
бугарштицама (Богишић, 11) и песмама Вукове збирке (Вук, СНП II, 83) највиђенији млади јунаци су

12
Уз број песме наводи се први стих. Следећи подаци: жанровско одређење, уз указивање на особености обраде.
Подаци о прештампавању (ако је варијаната укључена у збирке различите намене током 20. века). Приликом
навођења варијанта курзивом су обележени Геземанови подаци, док се подаци о литератури наводе у случајевима
када је песма укључена у истраживања појединих питања усмене књижевности или је била предмет посебне анализе.
Потпуни подаци о литератури наведени наведени су на крају прилога. Жутим су истакнуте варијанте које обавезно
треба прочитати и упоредити, а ако изостаје такво обележавање, прочитати само наведену песму из ЕР. Наведена
литература НИЈЕ ОБАВЕЗНА за испит!

10
Јеринине жртве, само што се мењају разлози који мотивишу заплет (Nedić 1966: 340). Јерини је у предањима
приписана и улога демонске љубавнице, која убија најлепше младиће пошто једну ноћ проведе са њима.
Варијанте: Богишић, 34; Krstić 1984: H 1, 2, 6, 2 – Muž ubija oklevetanu ženu: 176; H 2, 3, 1 – Ljubomorna
žena: 185; H 13, 4 – Žena okleveta nečiju ženu da je neverna mužu: 178; S 10, 8 – Žena oklevetana da je neverna
mužu: 343-344.
Прештампано: Крњевић 1978: 61-62; Сувајџић 1998: 130-131 и 200, бр. 46.
Песме о Бранковићима у ЕР: Вук Бранковић: 217; Анђелија: 21; Јерина: 18, 21; деспот Ђурђе: 18, 70, 186;
слепи Стефан: 21; Змај Огњени Вук: 21, 59, 83. Nedić 1966: 334.
Литература: Nedić 1966: 334-335; Крњевић 1978: 244; Пешикан-Љуштановић 2007: 99-129.

21. Шетала се Јерина госпођа

Епска песма. Јерина проказује Турцима тек рођеног унука, јер се по његовим обележјима види да ће бити
велики јунак.
У овој варијанти те одлике више подсећају на чудесну, златну (прогоњену) децу из бајке, која по
правилу постају жртве своје бабе, тетке, очеве маћехе итд. Сличан мотив, усклађен са епском
стилизацијом, везује се за Змај Огњеног Вука.
Варијанте: Милутиновић, бр. 152; Вук, СНП I, 735; Вук, СНП II, 12; Вук, Рјечник I: 236 и Рјечник II,: 308-
309 (Змајогњени); Krstić 1984: K 6, 1, Dete zlatne kose i zlatnih ruku: 252, L 4, 3, 3 – Otmica devojke – razno:
262.
Видети напомену уз песму бр. 18; 34.
Прештампано: Сувајџић 1998: 131-132 и 200, бр. 47
Литература: Nedić 1966: 334; Љубинковић 2000: 283; Лома 2002: 86; Пешикан-Љуштановић 2002: 32-40;
Пешикан-Љуштановић 2007: 99-129; 102, 165,

34. Везак везе девет д(ј)евојака

Лирско-епска песма, бајка у стиху. Рађање змије, неверни девер замењује крило чудесне рибе.
Варијанте: Вук, СНП I: 570-574; Вук, СНП II, 12, 13; Matica II, 1, 39: 431-437; Matica I, 33: 520-530;
Jukić,
121. Вук, СНП, 9 и 10; Krstić 1984: C 3, 6 – Čudnovata trudnoća: 113, C 3, 9, 7 – Žena rađa zmiju: 117, F 3, 3,
3 – Riblje krilo ili meso preduslov da nerotkinja rodi
dete: 163; К 6, 1 – Dete zlatne kose i zlatnih ruku: 252 и p. v. 221: 628; в. напомену уз песму бр. 21.
Литература: Bošković-Stulli 1975: 106-110; Милошевић-Ђорђевић 1971: 76-111; Латковић 1975: 244-246;
Пешић 1988: 547-548; Пешикан-Љуштановић 2007: 165.

65. Двоје се је миловало драги

Лирско-епска песма, балада. Трагични љубавници, Омер и Мерима.
Варијанте: Вук, СНП, I, 342-345; Вук, СНП, V, 653-655; Matica II, 1, 175: 552-563; ZNŽOJS, IV: 286-287.
Богишић, 56; ЕР 56, 213, 214; 58; Krstić 1984: p. v. 174: 621. В. напомену уз песму бр. 56.

66. Свадише се у гори ајдуци

Епска песма. Сукоб у чети око статуса харамбаше. Новак остаје са синовима, а дружина прилази Радивоју
и Приморац Алекси, којем у првом боју Турци одсеку главу. Мотив хајдучке среће.
Варијанте: Вук, СНП III, 3; Krstić 1984: Q 5, 2 – Deoba hajdučke čete: 314, p. v. 89: 610.
Песме о Старини Новаку из ЕР: 66, 67, 92 (стих 29), 96, 111, 150, 188 (стих 21). Nedić 1996: 339.
Прештампано: Сувајџић 1998: 161-162 и 202, бр. 65; Сувајџић 2003: 68-69
Литература: Пешић 1967/1972: 260-284; Сувајџић 2003: 339-340

67. Кад Новака уфатише Турци

Епска песма. Заробљени јунак може да бира како ће умрети, ослобађа се уз помоћ виле и савлада Турке.
Варијанте: Богишић, 46, 101; Вук, СНП II, 52; Krstić 1984, A 5, 1, 7 Vila odreši vezanog junaka: 9 и p.v. 39:
605, N 1, 7, 1 – Zarobljenik bira smrt, oslobodi se i savlada neprijatelje: 289, p. v. 39: 605; S 1, 3, 4 – Vezan

11
 junak odreši ruke: 334; в. из ЕР песме бр. 47, 49, 129.
Прештампано: Сувајџић 1998: 164-165 и 203, бр. 67; Сувајџић 2003: 97-98
Песме о Старини Новаку из ЕР: 66, 67, 92 (стих 29), 96, 111, 150, 188 (стих 21). Nedić 1996: 339.
Литература: Костић 1937: 83-84; Матић 1958: 720-721; Bošković-Stulli 1975: 68-76; Пешић 1976, 86-95;
Пешић 1988: 590; Krnjević 1980: 252; Лома 2002: 29; Сувајџић 2003: 350; Сувајџић 2005: 51-96.

70. Књигу пише царе из Мостара

Епска песма. Опсада Сталаћа и смрт војводе Пријезде. За разлику од млађе варијанте из Вукове збирке,
за турски успех пресудна је епизода о Папас-паши, бившем смедеревским протопопом. Његово
вишеструко издајство започиње променом вере, али се тај чин посебно мотивише зулумом Ђурђа и
Јерине. Ово је готово усамљен случај да се ,,тешка безакоња“ приказују и Ђурђу, док се доследно
реализује карактеризација проклете Јерине. Пријездина љуба нема битно место за развој радње и
доношење судбоносне одлуке, већ је пасиван лик који градацијски чини тријаду епских атрибута. Такође
се веома ретко у усменом песништву среће некрофилија, чиме су додатно поларизовани актери песме.
Варијанте: Вук, СНП II, 83; Matica I, 1, 69; Летопис Матице српске 29: 45; Ђорђевић, Наш народни
живот: 161. Геземан 1925: 335; Krstić 1984: M 1, 2 – Nekrofilija: 274, M 4, 34: 284, p. v. 78: 609.
Видети напомену уз песму бр. 18.
Прештампано: Сувајџић 1998: 98-101 и 198, бр. 31.
Литература: Геземан 1926/2002: 173-174: 56-88; Schmaus 1953: 234; Krnjević 1980: 251; Пешић 1988: 605;
Лома 2002: 101, 117-118.

75. Бога моли будимска господа

Епска песма. Бирање краља бацањем круне. Јанко води сина Матијаша, а мајка саопштава повољан сан.
Када круна падне на Матијаша, затварају га у кулу. При новом бацању круне понови се исто, јер се сама
кулу отвара.
Формуле сновиђења као сегменти епске песме најчешће најављују трагичан исход предстојећих
догађаја, док су веома ретки ,,повољни“ снови – предсказања (Вук, СНП II, 66), какви се могу јавити у
структури бајке. Уосталом, одређивање краља помоћу чуда (Божије воље) има више фантастичних, него
типичних епских елемената. С друге стране фолклорна обрада је на такав начин очувала особен статус
средњовековних владара, који су Божији изасланици на земљи.
Варијанте: Богишић, 30, 31; Matica, I, 1, 67; Геземан 1925: 335. Krstić 1984: C 2, 2, 16 − Krunu bacaju tri
puta da bi saznali ko će biti kralj. Ona uvek pada na isto lice: 103; Krstić 1984: D 3, 1, 1, 3 – San predskazuje
majci da će joj sin biti kralj: 133, R 1, 3: 321, p. v. 217: 627.
Песме о краљу Матијашу из ЕР: Песме о Вуку Мандушићу из ЕР: 53 (последњи стих), 59, 73, 75, 83,
178. Nedić 1966: 338.
Песме о Сибињанин Јанку из ЕР: 17 (стих 5, 8), 50, 75, 92 (стих 27), 109, 133, 134, 157, 188 (стих 16). Nedić
1996: 339.

87. Потера Марка и киша и в(е)тар

Епска песма. Марко подиже шатор на царевом сокаку и убија цареву стражу. Нико не сме да га пробуди,
осим побратима Хасанаге, који га буди песмом. Цар хоће да пронађе кривца и сви Турци показују сабљу,
али Марко неће да ја вади без разлога. Престрашен султан му допушта да посече кога хоће и хвали
јунаштво посинка.
Марков вазални статус није толико заступљен међу старијим записима, колико у Вуковим збиркама.
С друге стране, очито је да Марков лик, и пре Тешана Подруговића, допушта продор елемената хумора у
епску стилизацију. Страх који покрећу Маркова појава и свима добро позната ћуд, његове двосмислене
изјаве и особен однос према султану (поочим – посинак) чине карактеристичне и постојане елементе
његове епске биографије.

12
 Варијанте: Богишић, 91 Matica, I, 2, 12: 347; Милутиновић, 111; Геземан 1925: 335. Krstić 1984: S 4, 3 –
Junak poseče hasnadare, a car mu u strahu prašta: 336. Из Вукове збирке в. нпр. Марко пије уз Рамазан вино.
Прештампано: Лукић-Златковић 1996: 480-483; Сувајџић 1998: 89-92 и 197-198, бр. 27.
Песме о Марку у ЕР: 83 (стих 36), 92 (стих 26), 105, 124, 139, 151, 176, 188. Nedić 1966: 336.
Литература о МК: Маretić 1909/1996; Банашевић 1935; Матић 1964, 1972; Nedić 1966: 336.-337; Кољевић
1974; Pešić – Milošević-Đorđević 1984: 149-152; Krnjević 1980: 242; Љубинковић 1994/2010: 246-256;
Деретић 1995; Лома 2002; Сувајџић 2005; Златковић 2006, 2011²; Самарџија 2008.

92. Књигу пише војвода Војине

Епска песма. Окупљање сватова (каталог) војводе Војина, који без тешкоћа и препрека доведе у Вучитрн
своју љубу, сестру ,,цар српског Стефана“ (Nedić 1966: 340). Из редукованог модела најчешћег типа
јуначке женидбе ,,старијих времена“ потпуно су изостале препреке, чиме се у средишту нарације нашао
каталог сватова. Низ обухвата све битне сватовске функције, док је изразит, такође типичан, анахронизам
при набрајању званица. Сећање на војводу Војина као царског зета очувало се веома дуго, само што
посебна слава припада најмлађем Војиновићу. Царски сестрићи столују управо у Вучитрну, а нарочито
се истичу очеви епски епски атрибути, које наслеђује најмлађи син зато што је најбољи јунак по (Вук,
СНП II, 29). В. у ЕР песму бр. 188.
Прештампано: Сувајџић 1998: 94-95 и 198, бр. 29; Самарџија 2001: 158-159.
Спомињање Југовића и Стевана Мусића у ЕР: Nedić 1966: 336, 338.
Песме о Сибињанин Јанку из ЕР: 17 (стих 5, 8), 50, 75, 92 (стих 27), 109, 133, 134, 157, 188 (стих 16). Nedić
1996: 339.
Песме о Старини Новаку из ЕР: 66, 67, 92 (стих 29), 96, 111, 150, 188 (стих 21). Nedić 1996: 339.
Литература: Ћоровић 1936: 180-191; Лома 2002: 101; Петковић 2008: 101-102. О Војиновићима: Богишић,
76; Вук, СНП II, 29: 557-559 и 37: 568; Милутиновић, 123. Maretić 1966; Nedić 1966: 340;
Недић 1981; Пешић − Милошевић -Ђорђевић 1984; Детелић 1992; Деретић 1995; Љубинковић 2000;
Самарџија 2008.

105. Куне мајка Краљевића Марка

Епска песма. Уместо да оре, Марко опљачка трговца Арапина.
Варијанте: Вук, СНП II, 73; Matica I, 2, 58: 430; Геземан 1925: 336; Сувајџић 2005: 100-101; Krstić 1984: S
4: 336, T 10 – Ubistvo prevarom: 371, p. v. 57: 607; Krstić 1984: B 12, 5, 2 – Mati kune sina: 76-77.
Прештампано: Сувајџић 1998: 87-88 и 197, бр. 25; Сувајџић 2003: 280-281
Песме о Марку у ЕР: 83 (стих 36), 87, 92 (стих 26), 124, 139, 151, 176, 188.
Литература: Самарџић 1978: 38-48; Пешић 1979: 279-291; Пешић 1988: 599; Сувајџић 2003: 407-409;
Сувајџић 2005: 97-130. В. напомену уз песму бр. 87.

117. Шатор пење Новаковић Грујо

Епска песма. Невера љубе Грујичине.
Поређења старије и млађе варијанте показују изузетну стабилност свих сегмената обраде. Неверна
љуба је истовремено и мати крвница, те су при истицању особина јунака, у функцији контраста, битна
опхођења оца и мајке према нејаком сину. Завршница ове варијанте уводи и необичну породичну
хијерархију, јер ће Новак, док не сазна шта се догодило, замерити Грујици због опхођења према жени
(што изостаје из Вуковог записа).
Варијанте: Вук, СНП III, 7; Matica II, 1, 217: 610-617; Kuhač, IV, 1499; Геземан 1925: 336. Krstić 1984: p.
v. 136, Nevjera ljube Grujičine: 615-616; неверна љуба у ЕР песме бр. 25, 71, 78, 151, 186 и нап. уз њих.
121. Два су браца у милости расла
Епска песма. Деоба Јакшића.
Варијанте: Богишић, 44; Вук, СНП II, 98, 99; Матица И, 2, 25, 81; Матица ИИ, 1, 208; Геземан 1925:
336; Недић 1965: 438; Пешић 1988 : 611-612; Krstić 1984: H 7, 1, 2, 3 – Muž naređuje ženi da mu ubije brata:
202; H 7, 1, 2 – Rđav brat, H 7, 1, 3, 1 – Deoba braće: 202-203, p. v. 149: 617, p. v. 149: 617-618.

13
 Песме о Јакшићима у ЕР: 59 (стих 48-49), 111, 121. Nedić 1966: 335.
Прештампано: Сувајџић 1998: 155-156 и 202, бр. 60.
Литература: Krnjević 1980: 272; Пешић 1988 : 611-612; Диздаревић Крњевић 1997: 71-108; Лома 2002: 174.

122. Сењани се у лов подигоше

Епска песма. Лов на Божић.
Варијанте: Вук, СНП III, 59; Krstić 1984: Q 5, 5: 315, p. v. 102: 611.
Прештампано: Сувајџић 1998: 186-187 и 204, бр. 81; Сувајџић 2003: 137-139.
Песме о Сењанину Ивану из ЕР: 64, 94, 106, 113, 119, 122, 128, 131, 135, 156. Nedić 1966: 338-339.
Литература: Геземан 1926/2002: 93-101; Ђорђевић 1937: 65-66; Пешић 1967/1972: 260-284; Сувајџић
2003: 362.

124. Вино пије млад краљу будимски

Епска песма. Марко и Пилип Драгиловић. На хвалисавог противника Марка упозорава побратим. Марко
лако савлада разметљивца. И модел и именовање актера врло дуго су трајали без већих измена. С друге
стране, уочава се и снага личних имена и колебљивост сродничких веза, јер се у овој варијанти Марков
побратим зове Момчило (ујак, Вук, СНП II, 25), а љуба Јевросима (мајка, Вук, СНП II, 25, 34, 63, 73).
Као типски лик, слуга Ваистина је и у млађим записима на Марковом двору (Вук, СНП II, 72), али је
познатији истоимени слуга закаснелог косовског ратника, Мусића Стефана (Вук, СНП II, 47).
Варијанте: Вук, СНП II, 59; Милутиновић, 91, 94; Kuhač, IV, 1502; Геземан 1925: 336. Вук, СНП IIр, 56 –
58; Krstić 1984: S 5, 2 – Neko se hvali da je mnoge savladao, pa će još jednoga. Izazvani to čuje i lako ga
savlada: 337 и p. v. 606.
Песме о Марку у ЕР: 83 (стих 36), 87, 92 (стих 26), 105, 139, 151, 176, 188. Nedić 1966: 335.
Прештампано: Сувајџић 1998: 73-77 и 196-197, бр. 18.
Литература: Schmaus 1953: 231, 235; Пешић 1988: 592; Љубинковић 2000: 286-289. О војводи Момчилу:
Делић 2006. В. нап. уз бр. 87.

139. Вино пије Краљевићу Марко

Епска песма. Марко се опклади у верност жене, а мудра жена прерушеном јунаку доводи робињу и
спасава Марка испод вешала.
[Варијанте: Милутиновић, 81; П. Поповић, Из књижевности, Београд, 1919: 17-31; Matica I, 2, 23: 369.
Krstić 1984: H 2, 1, 3, 2 – Muž se hvali mudrošću žene i kladi se da je niko ne može prevariti. Ona strancu,
prerušenom u njenog muža, podmetne robinju: 181, p. v. 130: 614; T 13, 1 – Opklada u vernost žene: 372; X 4, 4,
7 – Poznavanje – razno: 430.
Прештампано: Сувајџић 1998: 82-84 и 197, бр. 22.
Литература: Поповић 1919: 17-32; Nedić 1966: 340; Љубинковић 2000: 289-291]

140. Пије вино Краљевићу Марко

Епска песма. Марко ослобађа побратима бега Костадина. Заробљен бег крвљу од образа зове Марка у
помоћ, престрављени Турци му предају Костадина.
[Варијанте: Вук, СНП VI,18. Nedić 1966: 336; Krstić 1984: N 1, 10 – Oslobađanje pretnjom i zastrašivanjem.
Turci hoće da obese junaka, ali ga oslobode u strahu od njegovog pobratima: 292.
Прештампано: Сувајџић 1998: 77-79 и 197, бр. 19.
Литература: Златковић 2006, 20011.²]

151. Вечерицу вечерао Марко

Епска песма. Невера љубе Краљевића Марка. Мајка му открива истину, а он куша љубу и Дуку
Сенковића помоћу сабље коју нико не може извадити из корица. Дуку посече, а љубу ослепи. Варијанта
лепо илуструје динамичне процесе стилизације. Мотиви, који иначе могу бити самостално обрађени
(типско именовање великог грешника; само одређен јунак може да користи изузетно оружје, Вук, СНП

14
 II, 57, 58 – Марко познаје очину сабљу), подређени су основном сижејном моделу – неверству љубе.
Јасној подели улога придружује се лик мајке, у садејству делокруга помоћника – саветодавца – гласника.
Тек када мајка обавести сина о љубиној невери следи искушавање, потврда неверства и кажњавање. И у
другачије стилизованоj фабуларној матрици среће се исто име љубавника, који је потпуно пасиван (Вук,
СНП II, 31 – Бан Милутин и Дука Херцеговац). Занимљиво је да се мотив сабље (оружја) које нико не
може да користи у ЕР помера из друштвено-епског контекста ка породичном конфликту, те је епизода
сегмент варијаната о издајству жене (в. ЕР, 78).
Варијанте: Вук, СНП VI, 25;Matica I, 2, 26, 27: 373-378. Krstić 1984: U 2, 2, 2 – Vađenje očiju; p. v. 135,
Nevjera ljube Marka Kraljevića: 615; (сабљу нико не може да користи осим једног јунака: Krstić 1984: p. v.
46: 606). B. из ЕР песме бр.71, 129, 181. Неверна љуба у ЕР песме бр. 25, 71, 78, 117, 186.
Прештампано: Лукић-Златковић 1996: 170-172; Прештампано: Сувајџић 1998: 84-86 и 197, бр 23.
Песме о Марку у ЕР: 83 (стих 36), 87, 92 (стих 26), 105, 124, 139, 176, 188.
Литература: Пешић 1988: 565; Меденица 1965; Лома 2002: 105. В. нап. уз бр. 87.

168. Од како је постајало Ли(је)вно

Епска песма. Турци стављају на муке браћу Миливоја и Вуковоја. Дружина их избави и води слепе по
гори, ,,јер су њима врло ср(е)ћни били“.
Варијанте: Вук, СНП III, 50; Krstić 1984: Q 5, 8 – Vernost hajduka: 316, p. v. 96: 611.
Прештампано: Сувајџић 1998: 174-175 и 204, бр. 74.
Литература: Сувајџић 2003: 420-422

176. Гором језди Краљевићу Марко

Епска песма. Марко савлада вилу бродарицу. Стилизација открива процесе преплитања епске технике са
архаичном подлогом, у којој се демону воде приносе људске жртве. Функције виле су различите у
структури епских песама (јунак се жени вилом и добија изузетно потомство, бори се против ње; она му
је помоћник или посестрима, весница смрти, виновник заваде браће итд.). У овој варијанти Марко се
може посматрати и као спасилац епског рода, јер јунаке ослобађа тешке водарине. И када се његов сукоб
са вилом другачије мотивише (Вук, СНПII, 38 – Марко Краљевић и вила Равијојла), Марко задржава
статус спасиоца, мада се у његовој богатој епској биографији могу наћи сви типови односа са овим
митским бићем.
Варијанте: ЕР 181; Вук СНП VI, 63; Маtica I, 2, 2: 327-331; Matica II, 30; Kuhač, IV, 1498; Геземан 1925:
337; Krstić 1984, A 5, 2, 3 Vila čuva izvore ili jezera: 10, U, 2, 4, 1, 9 - Junak ubija brodaricu: и p. v. 9: 602.
Прештампано: Сувајџић 1998: 68 и 196, бр. 15; Самарџија 2001: 300-301
Песме о Марку у ЕР: 83 (стих 36), 87, 92 (стих 26), 105, 124, 139, 151, 188.
Литература: Ђорђевић 1953/1989; Krnjević 1986: 135--138; Пешић 1988: 569; Лома 2002: 94; Дрндарски
2001: 86-100; в. напомену уз песму бр. 87.

1 181. Шатор пење Краљевићу

Епска песма. Двобој с вилом. Марко диже шатор на недозвољеном месту, вила му устрели коња, али је он
на другом стигне и ослепи.
Варијанте: ЕР, 176; Вук, СНП I, 266 (почетак); Недић 1975: 691.
Krstić 1984, A 5, 2, 4 Vila ne da junaku da penje šator na njenom igralištu: 10; U 2, 2, 2 – vađenje očiju, в. из
ЕР песме бр.71, 129, 151.
Прештампано: Лукић-Златковић 1996: 316; Сувајџић 1998: 68-69 и 196, бр. 16.
Литература: Krnjević 1986: 134-149; в. напомену уз песму бр. 176 Лукић-Златковић, Златковић; Дрндарски

188. Кад се жени Црнојевић Иво

Епска песма. Женидба с препрекама. Тазбина помоћу Арапина хоће да врати невесту и дарове, али Марко
Краљевић, као девер савлада насилника. За разлику од развијеног модела женидбе, у варијанти изостаје
постављање – решавање препрека током свадбе, а обликује се само покушај отмице невесте. Уместо

15
 активирања елемената фантастике мотив троглавог противника се рационализује као маскирање типског
непријатеља, Арапина. Само у овај каталог укључено је име Милоша Обилића (Nedić 1966: 338), док се
доследно заједно спомињу Секула и Јанко (Nedić 1966: 338, 339) и цела Новакова хајдучка породица (брат
и синови (Nedić 1966: 339). В. у ЕР песму бр. 92 (препреке изостају).
Варијанте: Богишић, 9, 26; Вук СНП II, 29, 79, 87; Вук, СНП VI, 36, 37; Милутиновић 72; Јунак има три
срца: Богишић, 97, Вук, СНП II, 66; Krstić 1984: C 3, 8, 1 − Čovek s više glava: 115; L 4, 1, 3 – Tast i tašta
pokušaju da od zeta otmu devojku: 259; p. v. 32: 604.
Прештампано: Лукић-Златковић 1996: 130-134; Сувајџић 1998: 95-98 и 198, бр. 30.
Песме о Марку у ЕР: 83 (стих 36), 87, 92 (стих 26), 105, 124, 139, 151, 176.
Литература: Schmaus 1953: 234; Недић 1965: 428-429; Nedić 1966: 335; Пешић 1988: 557-559; Pešić –
Milošević-Đorđević 1984: 112-113; Детелић 1992: 235-247, 249; Петковић 2008: 16-45; Лома 2002: 73-85,
108; в. нап. уз бр. 87.

208. Вино пије кнез Лазаре

Лирско-епска песма, романса, уз увођење епских имена. Продата љуба (за једну ноћ Турчину) одбија да
се врати мужу. Мада се само у овој песми из ЕР спомиње кнез Лазар с неуобичајеном карактеризацијом,
варијанта не представља усамљен пример динамичних односа између различитих сегмената традиције и
усмених облика. Процеси се испољавају и међу Вуковим записима, где су нпр. и највиђенији епски
јунаци (Марко и Милош) именовани током обредне ситуације (на ранилу, Вук, СНП I, 201), као споредни
ликови љубавне лирике (Вук, СНП I,572) или лирско-епских стилизација (Вук, СНП I, 745; 761, 762).
Уосталом, изван кохерентног тематског круга о Првом косовском боју је и песма с архаичном подлогом
о змају љубавнику (Вук, СНП II, 43), док се особен тематски круг формира око Љутице Богдана и
новелистичких обрада породичних односа (Вук, СНП I, 722 – 726) или Херцега Стјепана као младожење
(Вук, СНП I, 727, 728). Слични процеси продора епског имена у лирску структуру одликују и песму бр.
217.
Варијанте: Вук, СНП I, 725; Вук, СНП V 696; Krstić 1984: H 1, 2, 4 – Muž prodaje ženu (…) Obično je kupi,
ne prepoznavši je, brat, a kada sazna ko je, vrati je mužu: 175 и p. v. 127: 614; в. у ЕР песму бр. 141.
Литература: Nedić 1966: 336; Латковић 1975: Деретић 2000: 179.

217. (С) оне стране рутиница, по њој ружица

Љубавна лирска песма, уз увођење епских имена. Завада момка и девојке. Увређен момак проси три
године девојку, али се жени другом (Вук Бранковић; Мара).
Видети напомену уз песму бр. 18; 208.
Литература: Krnjević 1986: 148-152; Деретић 2000: 179.

Грађа
Богишић, В. (1878/2003²). Народне пјесме из старијих највише приморских записа. Београд: СУД/ Горњи
Милановац: Лио.
Vraz, S. (1839). Narodne pěsni ilirske, I. Zagreb.
Геземан, Г. (1925). Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних песама. Сремски Карловци: СКА.
Zovko, I. (1888). 100 najradije pjevanih ženskih pjesama, I. Sarajevo.
Даничић, Ђ. (1871). Пословице. Загреб.

Zbornik, ZNŽOJS: Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, Zagreb: JAZU.
Jukić, I. F. (1858). Narodne piesme bosanske i hercegovačke, I: Piesme junačke. Osijek.

16
Караџић, В. С. (1814-1815/1965). Мала простонародња славено-сербска пјеснарица (1814), Народна србска
пјеснарица (1815), Сабрана дела Вука Караџића, I, (В. Недић), Београд: Просвета.
Караџић, В. С. (1841/1975). Српске народне пјесме I, Сабрана дела Вука Караџића, IV, (В. Недић), Београд:
Просвета.
Караџић, В. С. (1845/1988). Српске народне пјесме II, Сабрана дела Вука Караџића, V, (Р. Пешић), Београд:
Просвета.
Караџић, В. С. (1846/1988). Српске народне пјесме III, Сабрана дела Вука Караџића, VI, (Р. Самарџић),
Београд: Просвета.
Караџић, В. С. (1862/1986). Српске народне пјесме IV, Сабрана дела Вука Караџића,VII, (Љ. Зуковић), Београд:
Просвета.
Караџић, В. С. (1849/1987). Српске народне пословице, Сабрана дела Вука Караџића, IХ, (М. Пантић), Београд:
Просвета.
Караџић, В. С. (1821, 1853/1988). Српске народне приповијетке. Сабрана дела Вука Караџића, III, (М. Пантић),
Београд: Просвета.
Караџић, В. С. (1818/1966). Српски рјечник (1818), Сабрана дела Вука Караџића, II, (П. Ивић), Београд:
Просвета.
Караџић, В. С. (1852/1986-1987). Српски рјечник (1852), Сабрана дела Вука Караџића, XI/1-2, (Ј. Кашић),
Београд: Просвета.
Караџић, В. С. (1891-1902/1932-1936²). Српске народне пјесме, V-IX. Државно издање, (Љ. Стојановић),
Београд: СКА.
Караџић, В. С. (1973-1974). Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, I-IV, (Ж.
Младеновић − В. Недић), Београд: САНУ.
Kukuljević Sakcinski, I. (1842-1847). Narodne pěsme puka hàrvatskoga, Različita děla, IV. Zagreb.
Kurelac, F. (1871). Jačke ili narodne pěsme prostoga i neprostoga puka hrvatskoga po župah Šoprunckoj, Mošonskoj i
Želěznoj na Ugrih, Zagreb.
Kuhač, F. Š. (1878-1881). Južnoslavjenske narodne popievke, I – IV. Zagreb.
Marjanović, L. (1864). Hrvatske narodne pjesme što se pjevaju u gornjoj Hrvatskoj Krajini, I, Zagreb.
Милутиновић Сарајлија, С. (1833, 1837/1990). Пјеванија црногорска и херцеговачка. (Д. Аранитовић), Никшић:
Универзитетска ријеч.
Петрановић, Б. (1867-1870/1989). Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине, I-III, (Н. Килибарда), Сарајево:
Свјетлост.
Петровић Његош, П. (1846/1951). Огледало српско, Целокупна дјела, 5, (Р. Бошковић – В. Латковић), Београд:
Просвета.
Hӧrmann, K. (1888-1889/1990²). Narodne pjesme Muslimana u Bosni i Hercegovini, I – II, (Đ. Buturović), Sarajevo:
Svjetlost.

Селективна библиографија
Ајдачић, Д. (2004). Прилози проучавању фолклора балканских Словена. Београд: Научно друштво за
словенске уметности и културе.

Аноним (1926). Ерлангенски рукопис (.../приказ), Мисао, XX, 7-8: 505-506.

Банашевић, Н. (1935). Циклус Марка Краљевића и одјеци француско-талијанске витешке књижевности.

Скопље.

Bahtin, M. (1978). Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjega veka i renesanse. Beograd: Nolit.

Bošković-Stulli, M. (1975). Usmena književnost kao umjetnost riječi. Zagreb: Mladost.

17
Bošković-Stulli, M. (1978). Usmena književnost. Bošković-Stulli, M. – Zečević, D. Usmena i pučka književnost.
Povijest hrvatske književnosti, I. Zagreb: Mladost.

Buturović, Đ. (1972-1973). Epska narodna tradicija Muslimana Bosne i Hercegovine od početka XVI vijeka do
pojave zbirke Koste Hӧrmanna (1888). Glasnik Zemaljskog muzeja. Etnologija, XXVII-XXVIII, Sarajevo: 20-41.

Влаховић, П. (1956). Трагови авункулата у јужнословенској народној поезији. Гласник етнографског музеја у
Београду. XIX: 206-213.

Гароња-Радованац, С. (2008). Српско усмено поетско наслеђе Војне крајине 18, 19. и 20. века. Београд: Чигоја
штампа.

Геземан, Г. (1921). Једно књижевноисторијско откриће: Ерлангенски рукопис... СКГ, НС, II, 4: 276-278.

Геземан, Г. (1926/2002). Студије о јужнословенској народној епици. Београд – Нови Сад: Завод за уџбенике и
наставна средства – Вукова задужбина – Матица српска.

Gezeman, G. (1926/1982). Kompoziciona shema i herojsko-epska stilizacija. S. Kolkević, prir, Ka poetici narodnog
pesništva. Beograd: Prosveta: 252-283.

Дамјанов, С. (1987), Граждански еротикон. Еротске песме и пословице у српској књижевности XVIII и
почетка XIX века. Ниш: Градина.

Делић, Л. (2006). Живот епске песме. Женидба краља Вукашина у кругу варијаната. Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства.

Делић, Л. (2008). Песме с темом великог грешника у Богишићевом зборнику (прилог проучавању жанровског
синкретизма и ,,композиционих схема“). Српско усмено стваралаштво. Београд: Институт за књижевност и
уметност: 301-322.

Делић, Л. (2010). Секула се у змију претворио – симболички слојеви и епска дијахронија. Фолклор – поетика –
књижевна периодика. Зборник радова посвећен Миодрагу Матицком. Београд: Институт за књижевност и
уметност: 317-332.

Делић, Л. (2011). ,,Болани Дојчин“ – Путеви генезе и модификације певања о сукобу ,,боланог“ јунака с
Арапином. Жива реч. Зборник у част. проф. др Наде Милошевић-Ђорђевић. Београд: Балканолошки институт
САНУ – Филолошки факултет Универзитета у Београду: 105-126.

Делић, Л. (р). Вукове збирке епских песама у контексту ранијих бележења (теме, јунаци, сижејни
модели), рукопис докторске дисертације.

Деретић, J. (1995). Загонетка Марка Краљевића. Београд: СКЗ.

Деретић, Ј. (2000). Српска народна епика. Београд: Филип Вишњић.

Десница, Б. (1991). Стојан Јанковић и ускочка Далмација. Београд: СКЗ.

Детелић, М. (1992). Митски простор и епика. Београд: САНУ.

Детелић, М. (1996). Урок и невеста. Поетика епске формуле. Београд: САНУ.

18
Дрндарски, М. (2001). На вилином вијалишту. Београд: Рад – КПЗ Србије.

Ђорђевић, Т. Р. (1937). Белешке из наше народне поезије V/21, Лов на Божић. ППНП, IV, 1: 65-66.

Ђорђевић, Т. Р. (1938). Што је небо да је лист хартије, ЛМС, CXI, 350: 50-54

Ђорђевић, Т. Р. (1953/1989). Вештица и вила у нашем народном веровању и предању. Београд: Народна
библиотека Србије – Дечје новине.

Златковић, И. (2006). Епска биографија Краљевића Марка. Београд: Рад – КПЗ Србије.

Златковић, И. (2011²). Епска биографија Краљевића Марка. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Jason, H. (2011). Džidovka djevojka in the world of epic. Жива реч. Зборник у част проф. др Наде Милошевиж-
Ђорђевић. Београд: Балканолошки институт САНУ – Филолошки факултет Универзитета у Београду: 235-255.

Карановић, З. (1998). Антологија српске лирско-епске усмене поезије. Нови Сад: Светови.

Карановић, З. (2010). Антологија српске лирско-епске усмене поезије. Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства.

Карановић, З. (1998). Антологија српске лирске усмене поезије. Нови Сад: Светови.

Карановић, З. (2010). .Антологија српске лирске усмене поезије. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Карановић, З. (2010). Небеска невеста. Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.

Карановић, З. – Јокић, Ј. (2009). Смеховно и еротско у српској народној култури и поезији. Нови Сад: Филозофски
факултет.

Клеут, М. (1987). Иван Сењанин у српскохрватским усменим песмама. Нови Сад: Матица српска.

Клеут, М. (1991). Песмарица карловачких ђака. Сремски Карловци:

Кољевић, С. (1974). Наш јуначки еп. Београд: Нолит.

Костић, Д. (1926-1927). Ерлангенски рукопис (.../приказ), Јужнословенски филолог, VI: 278-295.

Костић, Д. (1928). Ерлангенски рукопис (.../приказ), Књижевни север, 4: 7-8.

Костић, Д. (1933-34). Још једна бугарштица из 18. века у Ерлангенском зборнику, Јужнословенски
филолог, XIII: 165-169.

Костић, Д. (1935). Песма о верном слузи. Глас СКА, CLXVIII: 135-202.

Костић, Д. (1935/а). Једна песма из Београда пре 200 година. ППНП, II, 2: 237-239.

Костић, Д. (1936). Траг песме о боју код Никопоља. ППНП, III, 1: 102-105.

Костић, Д. (1957). Тумачење друге књиге Српских народних пјесама В. С. Караџића. Београд.

19
Крњевић, Х. (1978). Муслиманске песме Ерлангенског рукописа. Зборник историје књижевности, САНУ, 7:
209-268.

Крњевић, Х. (1978). Антологија народних балада. Београд: СКЗ.

Krnjević, H. (1980). Živi palimpsesti ili o usmenoj poeziji. Beograd: Nolit.

Krnjević, H. (1986). Lirski istočnici. Iz istorije i poetije lirske narodne poezije. Beograd − Priština: BIGZ – Jedinstvo.

Крњевић, Х. (1988). Скица за видове композиције лирске народне песме. Поетика српске књижевности.
Београд: Институт за књижевност и уметност: 117-139.

Диздаревић Крњевић, Х. (1997). Утва златокрила. Дело творност традиције. Београд: Филип Вишњић.

Крстић, Б. (1935). Природни снови у нашим народним песмама. ППНП, II, 2: 217-227.

Крстић, Б. (1939). Коњ као пророчка животиња. ППНП, VI, 2: 245-251.

Krstić, B. (1984). Indeks motiva narodnih pesama balkanskih Slovena. Beograd: SANU.

Латковић, В. (1955). Д. Ј. Поповић, Ко је аутор, где и како је настао Ерлангенски рукопис. ПКЈИФ, ХХI, 1-2:
157-159.

Латковић, В. (1975). Народна књижевност. Београд: Научна књига.

Лесковац, М. (1979). Бећарац. Антологија. Нови Сад: Матица српска.

Лома. А. (2002). Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике. Београд: Балканолошки институт
САНУ.

Лукић М. – Златковић, И. (1996). Антологија народних песама о Марку Краљевићу. Београд: Нови дани.

Лукић М. – Златковић, И. (2005²). Антологија народних песама о Марку Краљевићу. Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства.

Љубинковић, Н. (2000). Пјеванија црногорска и херцеговачка Симе Милутиновића Сарајлије. Београд: Рад –
КПЗ Србије.

Maretić, T. (1914.). Tri priloga našoj narodnoj epici. Rad Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, Zagreb, knj.
205, 221-229.

Maretić, Т. (1966). Naša narodna epika. Beograd: Nolit.

Маринковић, B. (1966). Српска грађанска поезија 18. и с почетка 19. столећа. Београд: 75-78.

Маринковић, Р. (1998). Светородна господа српска. Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.

Матић, С. (1958). Белешке и објашњења за другу књигу Српских народних пјесама В. С. Караџића. Београд:
Просвета.

Матић, С. (1964). Наш народни еп и наш стих. Нови Сад: Матица српска.

20
Матић, С. (1972). Нови огледи о нашем народном епу. Нови Сад: Матица српска.

Matešić, J. (1959). Die Erlanger serbokroatische Liederhandschrift. Minchen.

Меденица, Р. (1934). Муж на свадби своје жене. ППНП, I, 1, 33-61.

Меденица, Р. (1938). Делија-девојка. ППНП, V, 2, 260-265.

Меденица, Р. (1965). Бановић Страхиња у кругу варијаната и тема о невери жене у нашој народној епици.
Београд.

Меденица, Р. – Аранитовић, Д. (1987), Ерлангенски рукопис. Зборник старих српскохрватских

народних песама. Никшић: Универзитетска ријеч.

Милошевић-Ђорђевић, Н. (1971). Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских

епских песама и прозне традиције. Београд: Филолошки факултет.

Nazečić, S. (1959). Iz naše narodne epike I. hajdučke borbe oko Dubrovnika i naša narodna pjesma. Sarajevo.

Недељковић, М. (1990). Годишњи обичаји у Срба. Београд: Вук Караџић.

Недић, В. (1965). Напомене и објашњења уз: В. С. Караџић, Пјеснарице – 1814, 1815, Сабрана дела В. С.
Караџића, I. Београд: Просвета.

Nedić, V. (1966). Napomene u: T. Maretić, Naša narodna epika. Beograd: Nolit: 331-343.

Недић, В. (1971). Историјска сећања у једној старој песми о Змај – Деспоту Вуку. Ерлангенски рукопис, бр. 59.
Serta slavica in memoriam Aloisii Schmauss. München: 536-537.

Недић, В. (1975). Напомене и објашњења уз: В. С. Караџић, Српске народне пјесме, I, Сабрана дела В. С.
Караџића, IV. Београд: Просвета.

Недић, В. (1976). О усменом песништву. Београд: СКЗ.

Недић, В. (1977). Антологија народних лирских песама. Београд: СКЗ.

Недић, В. (1981). Вукови певачи. Нови Сад: Матица српска.

Новаковић, С. (1880). Стара народна песма о одласку св. Саве у калуђере. Отаџбина, IV: 41-60, 220-235.

Павловић, М. (1982). Антологија лирске народне поезије. Београд: Вук Караџић.

Pavlović, M. (1986). Obredno i govorno delo. Beograd: Prosveta.

Пандуревић, Ј. (2005). Прилог проучавању авункулата у српским народним пјесмама. Традиција и

савременост. Бања Лука: Филозофски факултет: 395 – 403.

Пандуревић, Ј. (2005/а). Народне пјесме о жени која издаје сина да би сачувала брата. Зборник Матице српске
за књижевност и језик, 53, 1-3: 83-96.

21
Пандуревић, Ј. (2008). Новелистичке пјесме у ,,Босанској вили“. Српско усмено стваралаштво. Београд:
Институт за књижевност и уметност: 359-388

Пантић, М. (1971). Рад на проучавању предвуковске народне поезије код Југословена. ЗМСЦ, I: 117-122.

Пантић, М. (1964). Народне песме у записима XV – XVIII века. Београд: Просвета.

Пантић, М. (2002). Народне песме у записима XV – XVIII века. Београд: Просвета.

Пантић, М. (1984). Сусрети с прошлошћу. Београд: Просвета.

Перић, Д. (2008). Териоморфни јунаци словенске епике. Волх Всеславјевич и Змај Огњени Вук (компаративно-
типолошка анализа). Београд: Београдска књига.

Петковић, Д. (2008). Типологија епских песама о женидби јунака. Београд: Чигоја штампа.

Петковић, Д. (2010). Витешке игре и надметања у јуначким песмама (у старијим записима, Вуковим збиркама
и ,,Пјеванији црногорској и херцеговачкој“). Фолклор – поетика – књижевна периодика. Зборник радова
посвећен Миодрагу Матицком. Београд: Институт за књижевност и уметност: 333-344.

Пешикан-Љуштановић, Љ. (2002). Змај деспот Вук – мит, историја, песма. Нови Сад: Матица српска.

Пешикан-Љуштановић, Љ. ( 2007). Станаја село запали. Нови Сад: ДОО Дневник.

Пешић, Р. (1967/1972). Старији слој песама о ускоцима. Анали Филолошког факултета, 7: 49-65 / Народна
књижевност. Српска књижевност у књижевној критици 2, прир. В. Недић. Београд: Нолит: 260-284.

Пешић, Р. (1976). Два стара епска мотива. ПКЈИФ, XIII, 1-4: 86-95.

Пешић, Р. (1979). Орање Марка Краљевића, ЛМС, 155, књ. 424: 279-291.

Пешић, Р. (1988). Напомене и објашњења уз: В. С. Караџић, Српске народне пјесме, II, Сабрана дела В. С.
Караџића, V. Београд: Просвета.

Pešić, R. – Milošević-Đorđevoć, N. (1984). Narodna književnost. Beograd: Vuk Karadžić.

Поленаковић, Х. (1937). Неколико још прилога о писању крвљу у нашој књижевности. ППНП, IV, 1: 29-132.

Поповић, Д. Ј. (1954). Ко је аутор, где и како је настао Ерлангенски рукопис. Годишњак Музеја града Београда,
I: 105-110.

Поповић, П. (1919). Из књижевности, св. 2. Београд: 17-32.

Поповић, П. (1932). Новији радови о нашој народној поезији. Мисао, XL, 5-6: 225-236.

Prohaska, D. (1928). Najstariji rukopis srpsko-hrvatskih narodnih pesama, Književni sever, IV, 7-9: 392-396.

Путилов, Б. Н. (1985). Јуначки еп Црногораца. Титоград: Универзитетска ријеч – Побједа.

Радуловић, Н. (2003). Симболични снови у усменој епици. Књижевна историја, XXXV, 119: 25-46.

22
Радуловић, Н. (2005). Две метаморфозе у нашој епици. Свет речи, IX, 19-20: 40-42.

Радуловић, Н. (2005/а). Типологија преоблачења у усменој епици. Годишњак Катедре за српску

књижевност са јужнословенским књижевностима, Филолошки факултет I: 107-113.

Родић, М. – Срдић, Р. (2001). Кнежопољске народне пјесме. Београд: ГЕА.

Самарџија, С. (1990). Ново издање ,,Ерлангенског рукописа“, ПКЈИФ, 53-54, 1/4: 184-199.

Самарџија, С. (2001). Антологија епских народних песама. Београд: Народна књига.

Самарџија, С. (2004). Пародија у усменој књижевности. Београд: Народна књига, Алфа.

Самарџија, С. (2005). Слојеви једне метафоре (између календарске године и патријархалне задруге).
Годишњак Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета у
Београду, 2: 39-73.

Самарџија, С. (2007). Обредна стварност и метафора у једној песми из ,,Ерлангенског рукописа“. Зборник
реферата и саопштења са међународног научног састанка слависта у Вукове дане, 36/2, Београд: 141-152.

Самарџија, С. (2008). Биографије епских јунака. Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.

Самарџић, Р. (1978). Усмена народна хроника. Нови Сад: Марица српска.

Словенска митологија. Енциклопедијски речник. (2001). (С. М. Толстој – Љ. Раденковић). Београд: Zepter book
world.

Српско грађанско песништво (1988). Нови Сад: Матица српска – Филозофски факултет.

Стајић, Б. (1927). Ерлангенски рукопис (.../приказ), ЛМС, C, 312: 169-171.

Стефановић, С. (1936). Сунчани мит у нашој народној поезији. ППНП, VI, 1: 35-42.

Сувајџић, Б. (1998). Народна књижевност. Епске песме у старијим записима. Београд – Крагујевац:
Филолошки факултет – ,,Нова светлост“.

Сувајџић, Б. (2003). Епске песме о хајдуцима и ускоцима. Београд: Гутенбергова галаксија.

Сувајџић, Б. (2005). Јунаци и маске. Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.

Сувајџић, Б. (2008). Од традиције до усменог ,,текста“ – иницијалне формуле у песмама о хајдуцима. Српско
усмено стваралаштво. Београд: Институт за књижевност и уметност: 147-189.

Торњански Брашњовић, С. (2013). Свадбене песме и обредни смех. Београд: Друштво за српски језик и
књижевност Србије.

Ћоровић, В. (1936). Народна песма о женидби војводе Војина. ППНП, III, 2: 180-191.

Чајкановић, В. (1926). Ерлангенси рукопис (.../приказ), СКГ, НС, XVIII, 2: 147-148.

23
Šimčik, А. (1927). Nova knjiga starih jugoslovenskih narodnih pjesama. Hrvatska prosvjeta, XIV, 3: 69-70,
4: 116-119.

Šimčik, А. (1931-1932). Pozivanje na mejdan preslicom. Nastavni vjesnik, XL: 313-318.

Šimčik, А. (1932). Kad bi nebo padnulo na junačku crnu zemlju, Hrvatska prosvjeta, XIX, 5: 116-118.

Шмаус, А (1936). Има ли бугарштица у ,,Ерлангенском рукопису“? ППНП, III, 2: 211-221.

Шмаус, А (1936). Обележавање пута крвљу, ППНП, III, 2: 255-257.

Шмаус, А (1937). Гавран гласоноша, ППНП, IV, 1: 1-20.

Schmaus, A. (1953). Studije o krajinskoj epici. Zagreb: JAZU.

Schmaus, A. (1966). Studein zu balkanischen Balladenmotiven. Zeitschrift für Balkanologije, IV,

Wiesbaden: 100-138.

Steinmeyer, E. v. (1913). Die jüngeren Handschriften der Erlangen Universitätsbibliotek. Erlangen.

Скраћенице
ЗМСЦ – Зборник реферата и саопштења са међународних научних састанака слависта у Вукове дане,
Филолошки факултет, Међународни славистички центар.
ЛМС – Летопис Матице српске.
ПКЈИФ – Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор.
ППНП – Прилози проучавању народне поезије.

24