L. N.

Tolstoj

KOZACI
Naslov originala:
Л. Н. Толстой
КАЗАКИ
КАВКАЗСКАЯ ПОВЕСТЬ 1852 ГОДА

S ruskog preveli:
Nikola Sokolovski
Momčilo Ristić

BIBLIOTEKA »DŽEPNA KNJIGA« 155

1959
 I
U Moskvi se sve utišalo. Retko, retko gde začuje se piska točkova
zimskom ulicom. U prozorima nema više svetla, a fenjeri pogašeni. Sa
crkava se razležu zvuci zvona i, trepereći iznad grada, nagoveštavaju
zoru. Ulice puste. Retko gde noćni kočijaš izmeša uskim salnicima
pesak i sneg i, prešavši za drugi ćošak zaspi u očekivanju mušterije.
Starica prođe u crkvu gde, otsevajući u zlatnim okvirima, crvenkasto
plamsaju nesimetrično prislužene sveće. Posle duge zimske noći diže
se radni narod i odlazi na posao.
A za gospodu je još veče.
U jednom prozoru kod Ševaljea 1 probija svetlo kroz zatvorene
kapke, iako je to u suprotnosti s propisima. Pred ulazom zatvorena
kočija, saonice i kočijaši zbijeni jedan uz drugog. Tu je i jedna
poštanska trojka. Čuvar, umotan i zgrčen kao da se krije iza kućnog
ćoška.
»Zašto oni tamo mlate praznu slamu? − mislio je sluga upalih
obraza sedeći u predsoblju. − I uvek tako kad sam ja u službi!« Iz
susedne sobe čuju se glasovi trojice mladića za večerom. Oni sede u
sobi za stolom na kome su ostaci večere i vina. Jedan je omalen,
čistunac, mršav i ružan, sedi i dobrim i umornim očima gleda onoga
što odlazi. Drugi, visok, leži kraj stola na kome je mnogo ispražnjenih
boca i poigrava se ključićem od sata. Treći, u novom kožunu, hoda po
sobi, ponekad zastane i krši badem svojim debelim i jakim prstima
urednih nokata i nečemu se stalno smeška; oči i lice mu zažareni.
Govori vatreno uz pokrete ruku; ali se vidi da ne nalazi reči, i sve koje
mu dolaze na jezik izgledaju mu nedovoljne da bi izrazio sve ono što
mu je na srcu. Stalno se smeška.
− Sada se može sve reći! − reče onaj što je odlazio. − Ja se ne
pravdam, ali bih hteo da ti mene shvatiš onako kako ja sam sebe
shvaćam, a ne onako kako to običan svet shvaća. Ti si rekao da sam ja
krivac pred njom, − obrati se on onome što ga gleda dobrim očima.
− Da, kriv si, − odgovori omaleni i ružni, i učini se da se još više
dobrote i zamora pojavi u njegovom pogledu.
− Znam ja što ti to govoriš, − nastavi onaj što je odlazio. − Po tvom
je biti voljen isto takva sreća kao i voleti, i to je dosta za čitav život,
1 Poznata moskovska gostionica.
ako si tu sreću postigao.
− Da, potpuno dosta, dušo moja! Više nego što treba, − potvrdi
omaleni i ružni otvarajući i zatvarajući oči.
− Ali zašto i sam ne bi voleo! − reče onaj što je odlazio, zamišljen i
kao sa sažaljenjem pogledajući prijatelja. − Zašto ne voleti? Ne voleti
se. Ne, biti voljen − nesreća, nesreća kad osećaš da si kriv, jer ne
pružaš ono što ne možeš dati. Ah, bože moj! − On odmahnu rukom. −
Kad bi se sve radilo pametno, a ne obrnuto, ne kao po naški, nego sve
po svom. Ja kao da sam ukrao taj osećaj. I ti misliš tako; ne poriči, ti
moraš da tako misliš. A veruješ li da je od svih gluposti i gadosti koje
sam uspeo da u životu podosta počinim, ova jedina za koju se ne
kajem i ne mogu da se kajem. Ni od početka, ni kasnije, nisam lagao,
ni sebi ni njoj. Meni se učinilo da sam je, eto, najzad zavoleo, a
kasnije sam se uverio da je to bila nesvesna obmana, da se tako ne
sme voleti i nisam mogao da idem dalje; a ona je pošla. Zar sam ja kriv
što to nisam mogao? Šta je trebalo da radim?
− Pa sad je sve svršeno! − reče prijatelj pripaljujući cigaru da bi
odagnao san. − Tačno je jedno: ti još nisi voleo i ne znaš šta znači
voleti.
Onaj u kožunu htede opet da nešto kaže i uhvati se za glavu. Ali
nije mogao da izrazi ono što bi hteo da kaže.
− Nisam voleo! Da, tačno je, nisam voleo. Ali u meni postoji želja
da volim, i jača od te želje ne može da bude! Nego, zaista, da li postoji
takva ljubav? Sve ostaje nekako nedovršeno. Pa šta da čovek kaže!
Ispreturao, ispreturao sam svoj život. Ali sad je svemu kraj, imaš ti
pravo. I ja osećam da počinje novi život.
− U kome ćeš ti opet sve ispreturati, − reče onaj što je ležao na
divanu i poigravao se ključićem od sata; ali onaj što je odlazio nije ga
čuo.
− Žao mi je, ali mi je i drago što idem, − nastavi on. − Zbog čega mi
je žao? Ni sam ne znam.
I onaj što je odlazio poče da govori samo o sebi ne primećujući da
to drugima nije bilo onako interesantno kao njemu. Čovek nije nikada
tako sebičan kao u časovima duševnog zanosa. Njemu se čini da u tim
trenucima na čitavom svetu nema ništa divnije i interesantnije od
njega samog.
− Dimitrije Andrejeviču, kočijaš neće više da čeka! − reče momak
koji uđe, u bundi i umotan šalom. − Konji čekaju od ponoći, a sad je
već četiri.
Dimitrije Andrejevič pogleda u svog Vanjušu. U njegovom
omotanom šalu, u njegovim suknenim čizmama, u njegovom
pospanom licu začu se glas drugog života koji ga je pozivao, − života
rada, lišavanja, delatnosti.
− Zaista, zbogom! − reče on tražeći na sebi nezakopčano dugme.
Iako su ga nagovarali da kočijašu dade bakšiš, on natuče šubaru i
stade nasred sobe. Oni se poljubiše jednom, drugi put, zastadoše pa se
zatim poljubiše i treći put. Onaj u kožunu priđe stolu, ispi čašu sa
stola, uze za ruku omalenog i ružnog i pocrvene.
− Ne, ja ću ipak reći… Potrebno je, a i smem da s tobom budem
iskren, jer te volim… Ti nju voliš? Uvek sam u to bio uveren… je li
tako?
− Da, − odgovori mu prijatelj smešeći se još krotkije.
− I možda…
− Izvolite, naređeno je da se pogase sveće, − reče pospani konobar
koji je čuo poslednji razgovor i razmišljao zbog čega gospoda govore
uvek jedno te isto. − Kome ću podneti račun? Vama? − dodade on
obraćajući se visokom, znajući unapred kome treba da se obrati.
− Meni, − reče visoki. − Koliko?
− Dvadeset šest rubalja.
Visoki se na časak zamisli, ali ne reče ništa i strpa račun u džep.
A ona dvojica nastaviše svoje.
− Zbogom, divan si ti momak! − reče omaleni i ružni gospodin
krotkih očiju.
Suze im obadvojici orosiše oči. Izađoše pred ulaz.
− Ah, da! − reče onaj što je odlazio, crveneći i obraćajući se
visokom. − Ti ćeš urediti onaj račun kod Ševaljea, pa mi piši.
− Dobro, dobro, − reče visoki navlačeći rukavice. − Kako sam ti
zavidan! − dodade sasvim iznenada pred ulazom.
Onaj što je odlazio sede u saonice, umota se u bundu i reče: »Pa
dobro! hajdemo«, − i čak se pomače u saonicama da bi napravio
mesto onome koji mu je rekao da mu zavidi; glas mu je podrhtavao.
Pratilac mu reče: »Zbogom, Mitja, nek’ ti bog da…« Jedina mu je
želja bila da ovaj što pre ode i zbog toga nije mogao da dovrši šta mu
je zaželeo.
Oni zaćutaše. Još jednom neko reče: »Zbogom«. Neko viknu:
»Hajde!« I kočijaš krenu.
− Jelizare, daj kola! − viknu jedan od pratilaca.
Kočijaši se uskomešaše, povikaše na konje i počeše da trzaju
dizginama. Smrznuta kočija zaškripa po snegu.
− Onaj je Olenjin divan mladić, − reče jedan od pratilaca. − Pa što
mu treba da ide na Kavkaz, u junkere? 2 Ja za to ne bih dao ni pola
rublja. Hoćeš li sutra na ručak u klub?
− Hoću.
I pratioci se rastadoše.
Onome što je otišao učini se toplo, pretoplo u bundi. On sede na
pod saonica, raskopča bundu i raščupana poštanska trojka poče da se
provlači iz ulice u ulicu pored nekih kuća koje nikad nije video.
Olenjinu je izgledalo da ovim ulicama prolaze samo putnici koji
dolaze. Okolina je bila mračna, ćutljiva, sumorna, a duša mu je bila
puna uspomena, ljubavi, sažaljenja i suza koje su ga prijatno gušile…

II
»Volim! Mnogo ih volim! Divni su! Lepo je!« − ponavljao je i samo
što ne zaplaka. Ali zbog čega je hteo da plače? Koji su to što su bili
divni? Koga je on mnogo voleo? On ni sam nije s tim bio načisto.
Ponekad bi se pažljivo zagledao u neku kuću i čudio se što je tako
neobično sagrađena; ponekad bi se čudio zbog čega se tako blizu
njega nalaze kočijaš i Vanjuša koji su mu sasvim strani, zbog čega se
zajedno s njima truckaju i ljuljaju od trzaja konja koji zatežu
smrznute kaiševe, i opet ponavlja: »Divni su, volim«, − a jednom čak
reče: »Ali hvata! Divota!« I sam se začudi kako to reče i upita sam
sebe: »Možda sam pijan?« Istina, on je popio skoro dve boce vina, ali
nije samo vino delovalo na Olenjina. Prisećao se onih reči, kako mu se
činilo prijateljskih, koje su mu pomalo sramežljivo, kao slučajno,
izgovorili pred njegov odlazak. Sećao se stiska ruku, pogleda, ćutanja
i glasa: zbogom, Mitja! − kad je već sedeo u saonicama. Sećao se svoje
sopstvene, odlučne iskrenosti. I sve je to za njega bilo dirljivo i

2 Podoficir − plemić.
značajno. Pre odlaska, ne samo prijatelji, rodbina, ne samo
nezainteresovani, nego i antipatični, prema njemu neraspoloženi
ljudi, svi, kao po dogovoru, zavoleli su ga još više, sve su mu opraštali
kao pred ispovest, kao pred smrt. »Možda se ja neću vratiti s
Kavkaza«, − pomisli on. I njemu se činilo da on voli svoje prijatelje, i
da voli još nekoga. Žalio je samog sebe. Ali nije ljubav prema
prijateljima smekšala i uzdigla njegovu dušu toliko da nije mogao da
zadrži besmislene reči koje su navirale same od sebe, i nije ga ljubav
prema ženi (on još nikada nije voleo) dovela u takvo stanje. Ljubav
prema samom sebi, topla, puna nada, mladalačka ljubav prema svemu
što je bilo lepo u njegovoj duši (a njemu se sada činilo da je u njemu
bilo samo ono što je lepo i dobro) nagonila ga je da plače i da izgovara
besmislene reči.
Olenjin je bio mladić bez ikakve škole, nikad nije bio u službi
(jedino je bio na spisku neke državne ustanove), polovinu svoga
imanja proćerdao je, do svoje dvadeset i četvrte godine nije izabrao
nikakvu karijeru i nikad ništa nije radio. Bio je ono što se zove
»mladić« u moskovskom društvu.
U svojoj osamnaestoj godini Olenjin je bio toliko slobodan, kako su
samo mogli da budu slobodni ruski bogati mladi ljudi četrdesetih
godina devetnaestog veka, a koji su u svojim mladićkim godinama
ostali bez roditelja. Za njega nisu postojali nikakvi − ni fizički ni
moralni okovi; mogao je da radi sve što je hteo, ništa mu nije trebalo,
i ništa ga nije sputavalo. On nije imao ni porodice, ni otadžbine, ni
vere, ni osećaja neimaštine. Ni u šta nije verovao i nikakav autoritet
nije priznavao. Ali ne priznavajući ništa, on ne samo da nije bio
mračan, dosadan i čovek koji mudruje, nego, naprotiv, stalno se
nečim zanosio. On je došao do zaključka da ljubav ne postoji, ali svaki
put bi ga prisustvo mlade i lepe žene naterivalo da se oduševi. On je
odavno znao da počasti i zvanja ne znače ništa, ali bi uvek osetio neko
nesvesno zadovoljstvo kad bi mu na balu prišao knez Sergije i
izgovorio nekoliko prijaznih reči. Ali dozvoljavao je da se zanese samo
toliko koliko da se ne bi vezao. Čim bi osetio da njegovo oduševljenje
stremi ka nekom radu i borbi, pa čak i neznatnoj životnoj borbi, on je
nagonski hteo da se od tog zanosa otrgne i da ponovo bude slobodan.
Tako je on započeo svoj društveni život, svoju službu, svoje
gazdovanje na imanju, muziku kojoj se jedno vreme mislio da posveti,
pa čak i ljubav prema ženama u koju on nije verovao. Razmišljao je
gde da usmeri svu tu mladalačku snagu koja samo jednom u životu
izbija u čoveku, − u umetnost, možda u nauku, u ljubav prema ženi,
ili možda na praktičnu delatnost, − ne snagu uma, srca, inteligencije,
nego onaj nagon koji se nikada ne javlja po drugi put, onu vlast koja
je data čoveku da od sebe napravi sve što hoće, i kako se njemu čini,
pa čak i da od čitavog sveta učini što god želi. Istina, ima ljudi kod
kojih se taj nagon ne javlja, koji odmah čim uđu u život navuku na
sebe prvi ham na koga naiđu i pošteno rade u tom hamu do kraja
života. Ali Olenjin je osećao u sebi isuviše snažno prisustvo onog
svemoćnog boga mladosti, onu sposobnost da se pretvori u jednu
želju, u jednu misao, sposobnost hteti i učiniti, sposobnost da se
glavačke baci u bezdan, ne znajući zbog čega ni zašto. On je to
saznanje nosio u sebi, ponosio se njime i ne znajući ni sam, bio je u
tome srećan. Do sada je on voleo samo sebe samog i nije mogao da se
ne voli jer je od sebe očekivao samo dobro i nije dospeo da se razočara
u sebi samom. Odlazeći iz Moskve on se nalazio u onom srećnom
mladalačkom duševnom raspoloženju kada, spoznavši svoje prošle
greške, mladić odjednom kaže sebi da sve što je bilo nije ono pravo, −
da je sve pređašnje bilo slučajno i beznačajno, da on pre nije hteo da
živi kako treba, ali sada, po odlasku iz Moskve, počinje nov život u
kome više neće biti tih grešaka, neće biti kajanja, nego će sigurno biti
samo sreća.
Kao što se uvek dešava na dalekom putu, na prve dve-tri stanice,
uobrazilja ostaje na istom mestu odakle si i pošao, i tek kasnije,
odjednom, prvog jutra dočekanog na putu, prenosi se na cilj
putovanja i počinje da gradi kule budućnosti. Ovako se desilo i
Olenjinu.
Izašavši iz grada i ugledavši snežna polja on se zaradovao što je
sam u tim poljima, umota se u bundu, spusti na pod saonica, smiri se
i zadrema. Dirnuo ga je rastanak s prijateljima i on poče da se priseća
cele prošle zime koju je proveo u Moskvi, i slike tog prošlog, izmešane
s nejasnim mislima i prekorima, počeše da se nesvesno ređaju u
njegovoj uobrazilji.
Seti se onog svog prijatelja koji ga je ispratio i njegovog odnosa
prema devojci o kojoj su razgovarali. Devojka je bila bogata. »Kako je
mogao da je voli kad je ona volela mene?« − razmišljao je i ružne mu
sumnje navreše u glavu. »Kad pomisliš, u ljudima ima mnogo
nepoštenja. Pa zbog čega ja još nisam voleo? − iskrsnu to pitanje u
njemu. − Svi mi kažu da ja još nisam voleo. Pa zar sam ja baš neka
moralna nakaza?« On poče da se priseća svojih ljubavnih
oduševljenja. Seti se prvih dana svog društvenog života i sestre jednog
svog prijatelja s kojom je provodio večeri za stolom pri lampi koja je
osvetljavala njene tanke prste uz ručni rad i donji deo lepog nežnog
lica, seti se onih razgovora koji su nailazili i jenjavali i opšteg
snebivanja i teskobe i osećanja nezadovoljstva zbog te nelagodnosti.
Neki mu je glas govorio: nije to ono, nije to ono, i zaista, nije ispalo
ono pravo. Posle se seti bala i mazurke sa lepom D. »Kako sam te noći
bio zaljubljen, kako sam bio srećan! I kako me zabolelo i bilo mi žao
kad sam se idućeg jutra probudio i osetio da sam slobodan! Pa zbog
čega mi ta ljubav ne dolazi, ne sputava me? − mislio je on. − Nema,
nema ljubavi! Gospođa u susedstvu koja je jednako govorila i meni, i
Dubrovinu, i plemiću-predvoditelju, da voli zvezde, i to nije bilo ono«.
Pa se seti i svog gazdovanja na selu i opet ne bi ničeg radosnog na
čemu bi se zadržao. »Da li će oni dugo govoriti o mom odlasku?« −
pade mu odjednom na pamet. Ali ko su oni? − on ni sam ne zna, a
posle toga dođe mu misao koja ga natera da se namršti i izgovara
neke nejasne zvuke: to je sećanje na mesje Kapele i šest stotina
sedamdeset osam rubalja koje je ostao dužan tome krojaču da ga
pričeka još godinu dana, izraza nedoumice i mirenja sa sudbinom koji
se pojavi na krojačevom licu. »Ah, bože moj, bože moj!« − ponovi on
žmireći i nastojeći da odagna neprijatnu pomisao. »Ali ona me i bez
obzira na to volela, − mislio je na devojku o kojoj je bilo govora
prilikom oproštaja. − Da, da sam se oženio njome, sad ne bih imao
dugova, a ja sam Vasiljevu ostao dužan«. I seti se poslednje večeri u
klubu kad se kartao s Vasiljevom gde je došao pravo od nje, i seti se
ponizne molbe da produži kartanje i njegovog hladnog odbijanja.
»Samo godinu dana štednje i sve će to biti poplaćano, pa nek’ ih đavo
nosi…« Ali i bez obzira na to uverenje on poče da nabraja dugove,
njihove rokove isplate i pretpostavke kad će ih otplatiti. »Ali osim
Ševaljea ostao sam dužan i Morelu«, − priseti se on; izađe mu pred oči
ona noć kad se toliko zadužio. Bila je to pijanka koju su napravili
došljaci iz Peterburga: Saška B., dvorski ađutant, i knez D., i onaj
uvaženi starac…« Zašto su ta gospođa bila toliko zadovoljna sama sa
sobom, − pomisli on, − i zbog čega su oni stvarali neki svoj zaseban
krug u koga bi, po njihovom mišljenu, za svakoga bila čast da uđe u
njega. Zar zbog toga što su oni dvorski ađutanti? Pa to je užasno kako
oni druge smatraju glupacima i podlacima! Ja sam im pokazao
suprotno, da ni najmanje ne želim da im se približim. Ali ja ipak
mislim da je upravnik, Andrej, bio veoma zaprepašten kad je čuo da
sam ja per tu sa takvim gospodinom kao što je Saška B., pukovnik i
dvorski ađutant… Pa te večeri niko nije ni popio više od mene; ja sam
Cigane naučio novu pesmu i svi su je slušali. Iako sam pravio mnoge
gluposti, ipak sam ja dobar, vrlo dobar mladić«, − mislio je on.
Jutro je zateklo Olenjina na trećoj stanici. Pio je čaja, sam je s
Vanjušom ispremeštao zavežljaje i kofere i smestio se između njih
kako je najbolje mogao, znajući gde se šta nalazi, − gde je novac,
koliko ga ima, gde je pasoš, putnica i druge isprave, − i sve mu je to
izgledalo tako lepo sređeno da je postao veseo, i daleki put mu se
činio kao dugotrajna šetnja.
Celo jutro i čitav dan bio je sav zadubljen u računanje koliko je
prevalio vrsta, koliko još ima do prve postaje, koliko do prve varoši,
do ručka, do čaja, do Stavropolja i kakav deo puta predstavlja onaj
koga je prešao. Pored toga on je takođe računao koliko ima novaca,
koliko će mu ostati, koliko mu treba da poplaća sve dugove i koji će
deo svojih prihoda trošiti svakog meseca. Uveče, pošto je popio čaj,
on sračuna da je do Stavropolja ostalo još sedam jedanaestina celog
puta, dugova je ostalo ukupno za sedam meseci štednje i za jednu
osminu čitavog imetka, − i umirivši se, on se umota, spusti se u
saonice i ponovo zadrema. Njegova je mašta već bila u budućnosti, na
Kavkazu. Sva maštanja o budućnosti spajala su mu se sa slikama
Amalat-begova, Čerkeskinja, planina, provalija, strašnih bujica i
opasnosti. Sve mu se to predstavljalo mutno i nejasno; ali slava koja
primamljuje i smrt koja preti, čine tu budućnost zanimljivom. Čas sa
neobičnom hrabrošću i snagom koja zadivljava, on ubija i pobeđuje
bezbroj gorštaka; čas je on i sam gorštak i zajedno s njima bori se s
Rusima za svoju nezavisnost. Čim mu se prikažu pojedinosti, odmah
u njima sudeluju stari moskovski poznanici. Zajedno s Rusima ili sa
gorštacima Saška B. ratuje protiv njega. Čak, bog zna kako, krojač,
mesje Kapel učestvuje u slavljenju pobednika. Ako pritom dolazi i do
sećanja o starim ponižavanjima, slabostima, greškama, to su ta
sećanja samo prijatna. Jasno, da tamo, među planinama, bujicama,
Čerkeskinjama i opasnostima, te greške ne mogu da se ponove. On je
već sam sebe o tome ispovedio i s tim je svršeno. Postoji još jedno,
najdraže maštanje koje se meša sa svakom zamisli mladog čoveka o
budućnosti. To je maštanje o ženi. I ona se tamo, među planinama,
predstavlja u mašti kao Čerkeskinja-ropkinja, vitka stasa, duge kose i
poslušnih dubokih očiju. Pred očima mu je među planinama
iskrsavala usamljena koliba na čijem je pragu ona, koja ga dočekuje
kad se on umoran, prašnjav, krvav, slavan, vraća njoj, i on oseća njene
poljupce, njena ramena, njen sladak glas, njenu pokornost. Ona je
zanosno divna, ali je neobrazovana, divlja, sirova. U dugim zimskim
večerima on počinje da je vaspitava. Ona je pametna, bistra, nadarena
i brzo prima sva najnužnija znanja. Zašto i ne bi? Ona vrlo lako može
da savlada jezike, da čita dela francuske književnosti, da ih razume.
»Notre Dame de Paris«, treba, na primer, da joj se dopadne. Ona
može i da govori francuski. U salonu ona može da ima više prirodnog
dostojanstva nego dama iz najvišeg društva. Ona može da peva,
jednostavno, silno i strastveno. »Ah, kakve gluposti!« − reče sam sebi.
Uto stigoše na neku postaju gde je trebalo da se promene saonice i da
se dadne bakšiš. Ali on ponovo traži u svom maštanju iste gluposti
koje su bile prestale, i opet vidi Čerkeskinje, povratak u Rusiju, sebe
kao dvorskog ađutanta i divnu ženu. »Ali ljubavi nema, − govorio je
sam sebi. − Počasti − glupost. A šest stotina sedamdeset osam
rubalja?… A osvojeni krajevi koji su mi doneli više bogatstva nego što
mi je potrebno za ceo život? Uostalom, ne bi bilo lepo da samo ja
koristim to bogatstvo. Treba ga podeliti. Samo s kim? Šest stotina
sedamdeset osam rubalja Kapelu, a posle, videćemo…« A onda već
potpuno nejasni vidici zastreše njegovu svest, i samo Vanjušin glas i
osećanje prestanka kretanja prekidaju njegov zdravi mladi san i on na
novoj stanici nesvesno prelazi u druge saonice i kreće dalje.
Drugog jutra opet isto − iste stanice, isti čaj, iste kretnje konjskih
butina, isti kratki razgovori s Vanjušom, isto nejasno maštanje i
dremuckanje uveče, i umoran, zdrav mladalački san noću.

III
Što se Olenjin više udaljavao od centra Rusije, njegove uspomene
postajale su sve udaljenije, a što se više približavao Kavkazu, sve mu
je radosnije bivalo u duši. »Otići zauvek i nikad se ne vratiti natrag,
ne dolaziti više u društvo, − dolazilo mu je ponekad napamet. − A ovi
ljudi, što ih vidim ovde, − to nisu ljudi, niko me od njih ne pozna i
niko od njih ne može u Moskvi da bude u onom društvu u kome sam
bio ja i da sazna moju prošlost. I niko iz tog društva neće saznati šta
sam ja radio živeći među ovim ljudima«. I za njega sasvim novo
osećanje oslobođenja od svega što je prošlo, ispunjavalo ga je među
tim grubim stvorenjima koja je susretao na putu i koja nije smatrao
za ljude jednake sa svojim moskovskim poznanicima. Što je narod bio
siroviji, što je bilo manje znakova civilizacije, on se sve slobodnije
osećao. Stavropolj, kroz koga je morao da prođe, razočarao ga je.
Natpisi na radnjama, čak i francuski natpisi, dame u kočijama,
kočijaši na trgu, bulevar i gospodin u šinjelu i šeširu koji je prolazio
bulevarom i gledao prolaznike, − delovali su bolno na njega. »Možda
ovi ljudi znaju neke od mojih poznanika«, − i ponovo se seti kluba,
krojača, karata, društva… Od Stavropolja pa dalje sve mu je bivalo
ugodnije: divlje, a pored toga lepo i ratničko. I Olenjin je postajao sve
raspoloženiji i veseliji. Svi Kozaci, kočijaši, upravnici postaja, izgledali
su mu priprosta stvorenja s kojima je mogao da se šali, da razgovara,
ne misleći na njihov društveni položaj. Svi su oni pripadali ljudskom
rodu koji je Olenjinu bio nekako podsvesno simpatičan i svi su prema
njemu bili prijazni.
Još u zemlji Donskih Kozaka saonice su zamenjene kolima; a posle
Stavropolja bilo je toliko toplo da se Olenjin vozio bez bunde. Već je
bilo proleće − za Olenjina neočekivano veselo proleće. Po noći nisu
više puštali iz postaja, i pričali su kako je uveče opasno. Vanjuša poče
da se pribojava i u kolima je bila spremna napunjena puška. Olenjin
postade još veseliji. Na jednoj postaji upravnik ispriča kako je
nedavno na putu izvršeno grozno ubistvo. Počeše da susreću
naoružane ljude. »Evo, sad počinje ono pravo!« − govorio je Olenjin u
sebi i stalno iščekivao da ugleda snežne planine o kojima su mu
mnogo pričali. Jednom, naveče, kočijaš − Nogajac pokaza bičem na
planine iza oblaka, Olenjin poče žudno da gleda, ali je bilo oblačno i
oblaci su do polovine prekrivali planine. Olenjin je gledao u nešto
sivo, belo, uskovitlano i pored najbolje volje nije uspeo da vidi ništa
lepo u tim planinama o kojima je toliko čitao i slušao. On pomisli da
planine i oblaci izgledaju potpuno jednako i da je neka naročita lepota
snežnih planina, o kojoj su mi toliko pričali, potpuna izmišljotina, kao
što je i Bahova muzika i ljubav prema ženi, u šta on nije verovao, − i
on prestade da te planine iščekuje. Ali idućeg dana rano ujutro on se
probudi od svežine u svojim kolima i ravnodušno pogleda udesno.
Jutro je bilo potpuno čisto i vedro. Odjednom, kako se njemu u prvi
mah učini, na jedno dvadesetak koraka od sebe, on ugleda čisto bele
grdosije, njihove nežne obrise i čudnovatu, jasnu vazdušnu liniju
njihovih vrhova i dalekog neba. I tek tada on shvati svu udaljenost
između sebe, planina i neba, svu ogromnost planina, i kad oseti svu
beskonačnost te lepote, on se poboja da je to priviđenje, da sanja. On
se trže da dođe sebi. Planine ostadoše iste.
− Šta je ono? Ama šta je ono? − upita kočijaša.
− Pa, eto, planine, − odgovori Nogajac hladnokrvno.
− Ja njih već odavno posmatram, − kako je ovo divno. Kod kuće ne
bi verovali.
Iz trojke koja je jurila po ravnom putu izgledalo je da se planine
kreću po horizontu otsevajući svojim crvenkastim vrhovima na suncu
koje se tek rađalo. Isprva planine samo začudiše Olenjina, a zatim ga
oduševiše; a onda, što je više i duže posmatrao taj lanac snežnih
planina koji je nicao, ne iz drugih, crnih planina, nego pravo iz stepe,
i udaljavao se, on poče da ulazi u tu lepotu i da oseća planine. Od toga
časa, sve što je mislio, sve što je osećao, poprimalo je u njemu novu,
strogo veličanstvenu suštinu planina. Sve moskovske uspomene, stid i
kajanje, sva banalna maštanja o Kavkazu, sve to iščeze u nepovrat.
»Sad je tek počelo«, − kao da mu to reče neki svečani glas. I put, i
traka Tereka u daljini, i naselja, i narod − sve mu to više nije izgledalo
kao šala. Pogleda u nebo − i seti se planina. Pogleda sebe, Vanjušu − i
ponovo planine. Eno, dvojica Kozaka jašu, i puške u futrolama
ravnomerno im se njišu iza leđa, i konji im mešaju zelene i dorataste
noge; a planine… Iza Tereka vidi se dim nad zaseokom; a planine…
Sunce se rađa i blista iza trske na Tereku; a planine… Iz zaseoka idu
kola, hodaju žene, lepe žene, mlade; a planine… Abreci, nepokoreni
gorštaci, jašu stepom, i ja idem i ne bojim ih se, ja imam pušku, i
snagu, i mladost; a planine…

IV
Čitav deo linije uz Terek duž koje su raspoređena naselja
Grebenskih Kozaka, duge blizu osamdeset vrsta, sličnih je prirodnih
osobina i sličnog stanovništva. Terek, koji deli Kozake od gorštaka,
teče mutan i brz, ali već širok i miran, nanoseći stalno sivkasti pesak
uz nisku desnu obalu obraslu trstikom i podrivajući nisku ali strmu
levu obalu sa žilama stoletnih hrastova, trulih platana i mladih
izdanaka. Po desnoj obali rasuta miroljubiva, ali još neumirena seoca;
duž leve, pola vrste od same reke, na razmaku od sedam-osam vrsta,
smeštena su kozačka naselja. U stara vremena većina tih staništa bila
su uz samu reku; ali Terek je svake godine bežao od planine na sever i
podrivao naselja, i sad se vide samo odroni zarasli u gusto grmlje,
stara kućišta, vrtovi, kruške, kavkaske urme i topole, sve isprepleteno
kupinama i divljom lozom. Tu više niko ne stanuje i jedino se po
pesku vide tragovi jelena, vukova, zečeva i fazana koji su ta mesta
zavoleli. Od staništa do staništa vodi put kroz šumu na dohvat
topovskog taneta. Po putu raspoređene karaule u kojima borave
Kozaci; na osmatračnicama između karaula stoje stražari. Samo uzan
pojas od nekih trista hvati plodne šumske zemlje pripada Kozacima.
Severno od njih počinju peščane dune Nogajske ili Mozdokske stepe
koja se pruža daleko na sever i spaja, bogzna gde, sa Truhmenskim,
Astrahanskim i Kirgiz-Kajsackim stepama. Južno, s druge strane
Tereka − Velika Čečna, Kočkalikovsko gorje, Crne gore, još neko gorje
i najzad snežne planine koje se samo vide, ali na kojima još niko i
nikada nije bio. U ovom plodnom, šumovitom i rastinjem bogatom
kraju živi od pamtiveka ratnički, lep i bogat ruski staroverski živalj po
imenu Grebenski Kozaci.
Davno, davno, njihovi preci, staroverci, izbegli su iz Rusije i
nastanili se iza Tereka, među Čečencima, na Grebenu, prvom gorju
šumovitih planina Velike Čečne. Živeći među Čečencima, Kozaci su se
s njima izmešali i poprimili njihove običaje, način života i gorštački
karakter; ali tu su u potpunosti zadržali čistotu ruskog jezika i staru
veru. Predanje koje je još i sada živo među Kozacima kaže da je car
Ivan Grozni dolazio na Terek, pozivao preda se starce sa Grebena,
poklonio im zemlju s ove strane reke, savetovao ih da žive u miru i
obećao im da ih neće siliti da mu budu podanici i da menjaju veru. Još
i danas kozačka plemena smatraju da su u rodbinskim, krvnim
vezama s čečenskim plemenima, a njihove su karakterne osobine
ljubav prema slobodi, nerad, pljačka i ratovanje. Ruski uticaj
ispoljavao se samo u nevolji: pritisak prilikom izbora, skidanje
crkvenih zvona i vojska koja je tu bivala stalno i u prolazu. Kozak
iskonski manje mrzi džigita, siledžiju gorštaka koji mu je ubio brata,
nego vojnika koji živi s njim da bi mu branio selo, ali koji mu je
duvanskim dimom opoganio kuću. On poštuje neprijatelja gorštaka,
ali prezire tuđina, vojnika koji ga tlači. Zapravo, ruski je seljak za
Kozaka neko tuđe, divlje, prezreno stvorenje koga je on gledao u
torbarima − skitnicama i u doseljenim Ukrajincima koje Kozaci s
prezirom nazivaju drndarima. Gizdavost njihovog odevanja je
podražavanje Čerkeza. Najbolje oružje dobiva se od gorštaka, najbolji
konji kupuju se ili kradu takođe od njih. Kozak − delija ponosi se
poznavanjem tatarskog jezika, i kad udari u provod, čak i sa svojim
bratom govori tatarski. Bez obzira na to, ovaj mali hrišćanski narod,
zabačen na kraj sveta, opkoljen poludivljim muslimanskim
plemenima i vojnicima, smatra se visoko svesnim i za čoveka drži
samo Kozaka; sve ostalo on prezire. Veći deo svoga vremena Kozak
provede u karaulama, na marševima, u lovu ili ribolovu. Kod kuće on
skoro nikad ne radi. Njegov je boravak u selu izuzetan, jedino kad se
provodi. Svaki Kozak ima svoje sopstveno vino, i pijančevanje kod
njih nije sklonost, već obred, i ako se on ne izvršava, onda je to
otpadništvo. Kozak smatra ženu kao oruđe svoga blagostanja; jedino
devojka može da se provodi, udatu ženu primorava da za njega radi
od najranije mladosti do najdublje starosti i uopšte, na ženu gleda sa
istočnjačkim zahtevom pokornosti i rada. Usled takvih shvatanja žena
se snažno razvije i fizički i psihički, i ako je naizgled pokorna, ona
stvarno dobiva, kao uopšte na Istoku, mnogo više nego na Zapadu,
uticaj i položaj u porodičnom životu. Njeno udaljavanje od društvenih
zbivanja i navika da radi teške muške poslove, daje joj još viši položaj
i snagu u kući. Kozak koji se stidi da pred drugim bude nežan, ili da
ćaska sa svojom ženom, nesvesno oseća njenu premoć kad s njom
ostane nasamo. Celu kuću, svu imovinu, čitavo dobro stekla je ona i
sve se to održava samo njenim trudom i brigom. Iako je on potpuno
uveren da je za Kozaka rad sramota i da rad pristoji samo radniku −
Nogajcu i ženi, on ipak podsvesno oseća da je sve ono čime se on
koristi i što naziva svojim, proizvod tog rada i da žensko, majka ili
žena, koju on smatra svojom ropkinjom, može da ga liši svega toga.
Osim toga, žena, Grebenka − Kozakinja postala je neobično
samostalna, s muškim karakterom, velike fizičke snage, zdravog
razuma, odlučna i izdržljiva i sve zbog toga što je primila na sebe sav
teški muški rad i brige. Žene su većinom jače, pametnije, bistrije i
lepše od Kozaka. Lepota žene Grebenke zadivljuje jer sjedinjuje lice
čistog čerkeskog tipa sa snažnim i krupnim stasom žene severa.
Kozakinje se nose kao i Čerkeskinje: tatarska košulja, bešmet, i
opanci; ali maramu povezuju kao Ruskinje. Gizdavost, čistoća i finoća
u odevanju i kućnoj spremi je njihova navika i životna potreba. U
odnosu prema muškarcu, žene, a naročito devojke, uživaju punu
slobodu. Selo Novomlinska smatralo se kolevkom Grebenskog
Kozaštva. Više nego u drugim naseljima u njemu su se očuvali
starogrebenski običaji, a žene tog sela uvek su po celom Kavkazu bile
na glasu zbog svoje lepote. Kozaci žive od vinograda, voćnjaka,
bostana, ribolova, lova, kukuruza, prosa i ratnog plena.
 Novomlinska je udaljena tri vrste od Tereka, odeljena od njega
gustom šumom. S jedne strane puta koji prolazi kroz naselje, − reka; s
druge, zelene se vinogradi, voćnjaci i vide se peščane dune Nogajske
stepe. Stanište je opasano zemljanim nasipom i trnjem. U naselje se
ulazi i izlazi kroz visoku kapiju s malim krovom od trstike; na
drvenom postolju kraj kapije stoji nezgrapan top koji već stotinjak
godina nije pucao, a Kozaci su ga nekad zarobili u boju. Uniformisan
Kozak sa sabljom i puškom ponekad stoji, a ponekad ne stoji na straži
pored kapije; ponekad pozdravi, a ponekad ne pozdravi oficira u
prolazu. Ispod krova na kapiji, na beloj daščici napisano je crnom
bojom: kuća 266, muškog pola 897 duša, ženskog pola 1012. Sve su
kozačke kuće izdignute od zemlje na stubove, za aršin i jače, uredno
pokrivene trstikom, sa visokim šljemom. Sve kuće, i kad nisu nove,
pravilnog su oblika, čiste, sa raznolikim visokim ulazima i nisu
spojene jedna s drugom, nego su slobodno i živopisno razmeštene po
ulicama i sokacima. Ispred velikih i svetlih prozora većine kuća, iza
bašte, dižu se visoko tamnozelene topole, nežni bagremovi svetlog
lišća i belih mirisnih cvetova, a pored njih drsko-sjajni žuti
suncokreti, divlja loza i povijuša. Na širokom trgu tri dućana sa
tkaninama, semenkama, rogačima i medenjacima; a za visokom
ogradom, iza reda starih topola vidi se dugačka i povisoka kuća
komandanta puka, viša od drugih i sa dvokrilnim prozorima. Običnim
danom, naročito leti, po seoskim ulicama malo je naroda. Kozaci su u
službi: po karaulama i na marševima; starci u lovu, ribolovu, ili sa
ženama rade po vrtovima i baštama. Samo potpuno oronuli, sitna
deca i bolesnici ostaju kod kuća.

V
Bilo je to ono naročito kavkasko veče. Sunce je zašlo za planinu, ali
je još bilo svetlo. Rumenilo je zahvatilo trećinu neba, i u njegovom
svetlu oštro su se ocrtavale mutno-bele planinske gromade. Vazduh je
bio redak, nepomičan i zvučan. Senka planina, dugačka nekoliko
vrsta, pružila se stepom. U stepi, preko reke, po putevima, svuda
pusto. Ako se retko-retko pojave konjanici, Kozaci iz karaule i
Čečenci iz zaseoka s čuđenjem ih posmatraju i nastoje da pogode ko
bi mogli da budu ti sumnjivi ljudi. Čim se spusti noć, plašeći se jedan
drugog, ljudi se pribijaju uz naselja, i jedino zver i ptica slobodno
krstare tom pustinjom. Pre zalaska sunca kozakinje se žure iz
vinograda gde su vezivale lozu. I u vrtovima postaje pusto kao i u
čitavoj okolini; ali naselje u to doba večeri postaje naročito živo. Sa
svih strana pristiže narod, ko peške, ko na konju, ko u kolima koja
cvile. Devojke, malo zadignutih košulja, s prutom u ruci hitaju kapiji
u susret stoci koja se gomila u oblacima prašine i komaraca
donesenih iz stepe. Site krave i bivolice razilaze se ulicama, a
Kozakinje u šarenim bešmetima jure za njima. Čuje se njihov oštar
govor, veseo smeh i vriska izmešana s mukanjem stoke. Eno, tamo,
Kozak pod oružjem i na konju, dobivši kratak izlazak iz karaule,
prilazeći kući i sagavši se prozoru, kuca; na kucanje se pomalja lepa
mlada glava Kozakinje i čuju se nežne, radosne reči. Eno, radnik,
Nogajac ispupčenih jabučica, u dronjcima, došavši iz stepe sa
trstikom, okreće u čistom, širokom kapetanovom dvorištu kola koja
škripe i skida jaram s volovskih glava koje se muvaju, i dovikuje se s
gazdom na tatarskom. Pored bare koja zauzima skoro svu ulicu i
pored koje toliko godina prolaze ljudi priljubljujući se uz ogradu,
provlači se bosa Kozakinja s naramkom drva na leđima, uzdižući
povisoko košulju uz bele noge, a Kozak koji se vraća iz lova dovikuje
joj u šali: »Zadigni još malo, sram te bilo«, − i nišani u nju; Kozakinja
spušta košulju i obara drva. Stari Kozak zasukanih čakšira i
razdrljenih sedih grudi, vraća se sa ribarenja; preko ramena mu
mreža i u njoj se još živo praćaka riba, i da bi izašao na kraticu,
prelazi preko dotrajale susedove ograde i skida s nje svoj gunjac kojim
se o nju zakačio. Eno, onamo, žena vuče suvu granu, a iza ćoška se
čuju udarci sekire. Vrište mali Kozačići terajući čigre po ulicama
svuda gde god je ravno. Da ne bi zaobilazile, žene prelaze preko
plotova. Iz svih dimnjaka diže se mirisan dim sagorele suve balege. Iz
svakog dvorišta čuje se neka užurbanost koja uvek prethodi noćnoj
tišini.
Babuka Ulitka, žena potporučnika i seoskog učitelja, ista kao i
ostale, izašla je pred kapiju svoga dvorišta da dočeka stoku koju
ulicom goni njena kćerka Marjanka. Ona još nije dospela da otvori
kapiju, a ogromna bivolica koju su napadali komarci, mučući provali
u dvorište; za njom polagano idu site krave, svojim krupnim očima
prepoznaju gazdaricu ravnomerno lupajući repom po svojim
kukovima. Marjanka, stasita lepotica, ulazi u dvorište, baca prut,
pritvara ulaz i, kolikogod je njene lake noge nose, razlučuje stoku i
ugoni je u štale. »Izuvaj se, curetino đavolja. − povika joj majka, −
eto, upropastila si obuću«. Marjanka se nimalo ne ljuti što je naziva
đavoljom curetinom, ona to smatra tepanjem i veselo nastavlja svoj
posao. Lice je umotala maramom; na njoj ružičasta košulja i zelen
bešmet. Ona iščezne ispod nadstrešnice u dvorištu zajedno sa
ugojenom i krupnom stokom i iz staje se samo čuje njen glas kako
nežno tepa bivolici: »Smiri se! Što si takva! Molim te, molim te,
majčice!…« Uskoro devojka i starica izađoše iz štale i uđoše u mlekar
noseći u rukama dva velika suda puna mleka, − pomužaj toga dana. Iz
zemljanog dimnjaka na mlekaru uskoro poče da se diže dim od suve
balege, − mleko se počinje da kajmači; devojka raspaljuje vatru, a
starica ode kroz kapiju. Sumrak se već spustio na selo. Sav vazduh
odiše povrćem, stokom i mirisnim dimom balege. Kroz kapije,
ulicama, svuda pretrčavaju Kozakinje noseći u rukama upaljene krpe.
Iz dvorišta se čuje otpuhivanje i mirno preživanje stoke koja je
odahnula od svega, i jedino se po dvorištima i ulicama čuje
dovikivanje ženskih i dečjih glasova. Retko kad se radnim danom
začuje muški pijan glas.
Jedna Kozakinja, stara, visoka, muškobanjasta, prilazi iz dvorišta
preko puta babuki Uliti da zamoli vatre; u rukama joj krpa.
− Šta ima, babuka, jeste li namirili? − reče ona.
− Devojka loži. Hoćeš li vatre? − reče babuka Ulita gorda što
nekome može da učini uslugu.
Obe Kozakinje uđoše u kuću; ogrubele ruke nenavikle na sitne
stvarčice podrhtavajući otvaraju poklopac s dragocene kutije šibica
koje su retkost na Kavkazu. Muškobanjasta Kozakinja sede na prag, s
očitom namerom da malo proćaska.
− Majko, gde je tvoj, u školi? − upita pridošlica.
− Stalno uči decu, majko. Pisao je da će doći o prazniku, −
odgovori potporučnikovica.
− On je pametan čovek; on svakome valja.
− To se zna da valja.
− A moj je Lukaška u karauli, ne daju mu kući, − reče pridošlica,
iako to potporučnikovica već odavno zna. Ona mora da priča o svom
Lukaški koga je istom otpremila u Kozake i koga bi htela da oženi
Marjanom, potporučnikovom kćerkom.
− Stanuje li u karauli?
− Stanuje, majko. Nije navraćao od praznika. Neki dan je poslao
košulje po Fomuškinu. Kaže: dobro je, starešine ga hvale. Kod njih,
kaže, opet traže Abreke. Kaže da je Lukaška veseo, dobro je.
− E, pa hvala bogu, − reče potporučnikovica.
− Junačina je on, prava junačina.
Lukaški su dali taj nadimak zbog njegove hrabrosti jer je iz vođe
spasao jednog malog Kozačića. To potporučnikovica napomenu
Lukaškinoj majci da joj malo podiđe.
− Hvala bogu, majko, dobar mi je sin, junačina, svako ga hvali, −
reče Lukaškina majka,− samo da mi ga je oženiti, pa da mirno
umrem.
− Barem to nije teško, puno selo devojaka, zar nije? − odgovori
lukava potporučnikovica navlačeći pažljivo kvrgavim rukama
poklopac na kutiju šibica.
− Mnogo, majko, mnogo, − primeti Lukaškina majka odmahujući
glavom, − ali tvoje devojke, nje, Marjanke, tvoje devojke, nigde takve
nema.
Potporučnikovici su poznate želje Lukaškine majke pa iako
Lukašku poznaje kao dobrog Kozaka, ona izbegava taj razgovor, prvo
zbog toga što je ona potporučnikovica i bogata, a Lukaška je sin
običnog Kozaka. A drugo, njoj nije do rastanka sa kćerkom. A
najglavnije je što to traži pristojnost.
− Pa, dok Marjanka malo poraste, biće devojka, − odgovori ona
suzdržano i skromno.
− Spremiću prosce, spremiću, a čim se dovrši berba doći ću da se
poklonim tvojoj milosti, − reče Lukaškina majka. − Doći ćemo da se
poklonimo Iliji Vasiljeviču.
− Što Iliji! − gordo odgovori potporučnikovica, sa mnom treba
razgovarati. Sve u svoje vreme.
Primetivši ozbiljno lice potporučnikovice, Lukaškina majka uvide
da je dalji razgovor neumesan, pripali šibicom krpu, diže se i reče: −
Nemoj zaboraviti, majko, upamti moje reči. Odoh ja, moram da
naložim vatru, − dodade ona.
Prelazeći ulicom i mašući ispruženom rukom upaljenu krpu, ona
srete Marjanku koja je pozdravi.
»Kraljica devojka, radnica devojka, − mislila je ona gledajući
lepojku. − Šta treba da poraste! Treba da se uda, da dođe u dobru
kuću, treba da se uda za Lukašku«.
 Babuka Ulitka ima svojih briga, i kako je sela na prag, tako je i
ostala i o nečem teško razmišljala, sve dok je devojka ne dozva.
Muško stanovništvo sela živi na marševima i po karaulama, ili
stražarnicama, kako ih nazivaju Kozaci. Lukaška Junačina, o kome su
razgovarale dve starice u selu, stajao je predveče na osmatračnici
Nižnje-Protocka karaule. Nižnje-Protocka je uz samu obalu Tereka.
Naslonjen na ogradu osmatračnice pogledao je žmirkavim očima u
daljinu preko Tereka, ili dole, na svoje drugove Kozake i ponekad bi s
njima izmenjao po koju reč. Sunce je već bilo blizu snežnog grebena
koji se belasao iznad kovrdžavih oblaka. Oblaci su se talasali njegovim
podnožjem i zalazili u sve tamniju i tamniju senku. Po vazduhu se
razlegala večernja bistrina. Iz divlje šume pune šipražja strujala je
svežina, ali oko karaule bilo je još vruće. Glasovi Kozaka koji su
razgovarali odzvanjali su jače i kao da su lebdeli u vazduhu. Terek,
mutan i brz, svojom strujom koja se valjala, jasno se izdvajao od
nepomičnih obala. Počeo je da opada, i mestimično je mokri pesak
odudarao sivoćom po obalama i sprudovima. Na drugoj obali, pravo
prema karauli, sve je bilo pusto; samo se beskrajna, niska i pusta
trstika protezala sve do samih planina. Malo, ustranu, po niskoj obali
videle su se zemljane kućice ravnih krovova, sa levkastim dimnjacima
čečenskog sela. Oštro oko Kozaka na osmatračnici pratilo je Čečenke
u plavoj i crvenoj odeći, kako se kreću kroz večernji dim mirnog sela.
I pored toga što su Kozaci očekivali da Abreci 3 svakog časa mogu da
pređu reku sa tatarske strane i da ih napadnu, a naročito u mesecu
maju kad je šuma uz Terek toliko gusta da se i pešak teško provlači
kroz nju, a reka tako plitka da se na mestima može pregaziti, i pored
toga što je pre dva dana jedan Kozak dojahao s porukom komandanta
puka u kojoj se kaže da se prema izviđačkim izveštajima sprema jedna
grupa od osmorice ljudi da se prebaci preko Tereka, i zbog toga se
naređuje da se pooštri pažnja, − u karauli nije vladala neka naročita
opreznost. Kozaci kao da su kod kuće, bez osedlanih konja, bez
oružja, bavili su se ribolovom, neko je bančio, neko išao u lov. Samo
je konj dežurnog osedlan i pripet pasao u trnju kraj šume i jedino je
Kozak na straži bio u čerkesci, s puškom i sabljom. Narednik, visok i
mršav Kozak, neobično dugih leđa, malih nogu i ruku, samo u donjem
raskopčanom bešmetu sedeo je na nasipu uz kuću sa izrazom lenjosti
i dosade pretpostavljenog, preturajući dremljivu glavu iz ruke u ruku.
3 Abrek − nemiran Čečenac koji se radi pljačke prebacivao preko Tereka na rusku
stranu (prim. L. N. Tolstoja).
Jedan postariji Kozak široke crne i prosede brade, samo u košulji
opasanoj crnim kaišem, ležao je kraj same vode i lenjo zurio u Terek
koji je jednolično hučao i valjao se. Ostali, takođe izmrcvareni žegom,
poluobučeni, prali su rublje u Tereku, neki opet pleli uzde, a neki
ležali po zemlji na vrućem pesku i pevušili. Jedan Kozak, mršavog
opaljenog lica, naizgled mrtav pijan, ležao je na leđima kraj jednog
kućnog zida koji je pre dva sata bio u senci, i na koga su sada pravo
padali žestoki kosi sunčevi zraci.
Lukaška koji je stajao na osmatračnici bio je visok lep mladić sa
svojih dvadesetak godina i mnogo je ličio na majku. Lice i stas, iako
mladalački nezgrapni, odavali su njegovu veliku telesnu i duševnu
snagu. I pored toga što su ga tek skoro opremili u vojsku, po
njegovom širokom izrazu lica i po njegovom mirnom i samouverenom
držanju videlo se da je on već poprimio neki ponosan vojnički stav,
saznanje da je Kozak i da zna sebe da ceni, a što je bilo svojstveno
Kozacima i uopšte ljudima koji su stalno bili pod oružjem. Široka
čerkeska bila mu je na mestima poderana, šubara zavaljena kao u
Čečenaca, sare spuštene ispod kolena. Odeća mu nije bila bogata, ali
mu je pristajala s onom naročitom kozačkom gizdavošću koja se
svodila na to da se oponaša čečenski džigit, binjedžija. Na pravom je
džigitu uvek sve široko, poderano, nemarno; samo je oružje bogato.
Ipak sve to što je obučeno, pripasano − kao skrojeno, iako poderano,
sa oružjem čini jednu celinu i sve je udešeno nekako naročito, kako
ne zna svako, a što upada u oči Kozaku ili gorštaku. Lukaška je baš
imao takav izgled džigita. Stavivši ruke na sablju i žmirkajući očima,
stalno je pogledao u ono daleko selo. Neke mu crte lica nisu bile lepe,
ali kad bi ga pogledali onako čitavog, njegov lep stas, njegovo
pametno lice s crnim obrvama, svako bi i nehotice rekao: »Silan
momak!«
− Pazi žena, pazi žena što se motaju po selu! − reče on oštrim
glasom lenjo pokazujući bele sjajne zube i ne obraćajući se nikome.
Nazarka koji je ležao dole odjednom podiže glavu i primeti:
− Sigurno idu po vodu.
− Da ih prepadnem puškom, − reče Lukaška smejući se; − ih, što bi
se prepale!
− Neće puška toliko doneti.
− Kako neće! Moja će i preneti. Pričekaj dok dođe njihov praznik,
ja ću ići Girej-kanu u goste, da pijem bozu, − reče Lukaška ljutito se
braneći od komaraca koji su se prosto lepili za njega.
Kozačku pažnju privuče šušanj u grmlju. Šaren lovački ker, melez,
njuškajući za tragom i živahno mašući šugavim repom, pritrča
karauli. Lukaška prepozna kera susednog lovca, čiča Jeroške, a za
kerom ugleda u gustišu i lovčevu priliku koja se približavala.
Čiča Jeroška bio je Kozak ogromne visine, sede, kao sneg bele i
široke brade i tako širokih ramena i grudi da je jedino u šumi izgledao
kao i ostali ljudi, jer se nije imao s kime da uporedi: tako su bili
skladni njegovi udovi. Na njemu je bio poderan i uvučen gnjurac, na
nogama opanci od jelenske kože4 obojci uvezani uzicom, a na glavi
raskupusana bela šubara. Na leđima, preko ramena, nosio je kobilicu 5
i vreću s kokoškom i kopcem kojima se mami jastreb; preko drugog
ramena nosio je na kaišu ubijenu divlju mačku; na leđima za
opasačem bila mu je zadenuta kesa sa kuršumima, barutom i hlebom,
konjski rep kojim se brani od komaraca, veliki bodež u poderanim
koricama umazanim davnašnjom krvlju, i dva ubijena fazana.
Pogledavši u karaulu on zastade.
− Ej, Ljam! − povika on psu tako gromkim basom da se zaori sva
šuma, i prebacivši preko ramena ogromnu starinsku pušku koju
Kozaci nazivaju flinta, podiže šubaru.
− Da ste mi zdravi, dobri ljudi! Ej! − obrati se Kozacima isto onako
jakim i veselim glasom, bez ikakvog naprezanja, ali tako gromko kao
da je dovikivao nekoga s onu stranu reke.
− Zdravo, čiča! Zdravo! − odazvaše se veselo sa sviju strana mladi
kozački glasovi.
− Šta ste videli? Pričaj! − povika čiča Jeroška tarući rukavom
čerkeske znoj sa crvenog širokog lica.
− Slušaj, striče! Da samo znaš kakav jastreb živi na onom platanu!
Čim veče, on zakrstari, − reče Nazarku namigujući i pocupkujući
ramenom i nogom.
− Goni, ti! − odgovori starac s nepoverenjem.
− Živa istina, čiča, ti malo posedi, − potvrdi Nazarka smejući se.
Kozaci se nasmejaše.
Šaljivdžija nije ni video jastreba; ali su mladi Kozaci u karauli
4 Opanci od sirove kože koji se nose samo nakvašeni (Prim. L. N. T.).
5 Sprava za prikradanje fazanima (Prim. L. N. Tolstoj).
običavali da zavitlavaju i varaju čiča Jerošku čim bi došao u karaulu.
− Ej, budalašu, samo laješ! − progovori Lukaška Nazarki sa
osmatračnice.
Nazarka odmah zaćuta.
− Treba da posedim. Dobro, posedeću, − odgovori starac na veliko
zadovoljstvo svih Kozaka. − A ima li veprova?
− Nije to lako! Videti veprove! − reče narednik veoma zadovoljan
što se može malo da razveseli, prevrnuvši se i obadvema rukama
češući se po dugačkim leđima. − Ovde treba loviti Abreke, a ne divlje
svinje. Je si li ti štogod načuo čiča? − dodade on žmirkajući bez
razloga i pokazujući bele jednake zube.
− Za Abreke? − progovori starac. − Ne, nisam čuo. A imate li vina?
Daj da popijem, dobar čoveče. Umoran sam, zaista sam umoran. Ja ću
tebi doneti mesa, samo malo pričekaj, boga mi ću ti doneti. Posluži
me, − dodade on.
− Pa hoćeš li da posediš? − upita ga narednik kao da nije ni čuo što
mu je govorio.
− Baš sam hteo da noćas posedim, − odgovori čiča Jeroška, −
možda će bog dati da štogod ulovim za praznik; pa ću i tebi dati,
bogami!
Čiča! ej, Čiča! − oštro povika odozgo Luka obraćajući na sebe
pažnju pa svi Kozaci pogledaše u Lukašku. − Hajde ti uz gornji potok,
tuda se mota veliki čopor veprova. Ne lažem ti ja. Istina je živa! Neki
dan je jedan naš Kozak ubio jednoga. Istinu ti kažem, − dodade on
popravljajući pušku na leđima, i to takvim glasom da se videlo da se
ne sprda.
− Ej, Lukaška, junačino, zar si tu! − reče starac gledajući uvis. − Na
kom ga je to mestu ubio?
− A ti to nisi video! Izgleda mi da si još zelen, − reče Lukaška. −
Upravo uz jarak, čiča, − dodade on ozbiljno, odmahujući glavom. −
Jednom smo išli uz jarak, a on zarokta, a puška mi u futroli. Iljuška
opali… Pa ja ću tebi pokazati to mesto, čiča, − nije daleko. Samo malo
pričekaj. Ja, brate, znam sve njegove staze. Čiča Moseve! − dodade
naredniku odlučno i skoro zapovednički, − vreme je da se smenim! −
i, pridržavajući pušku, ne čekajući na naređenje, poče da silazi sa
osmatračnice.
− Silazi! − reče narednik kasnije ogledajući se oko sebe. − Je li sad
tvoja reda, Gurka? Spretan je postao onaj tvoj Lukaška, − dodade
narednik obraćajući se starcu. − Isti je kao i ti, stalno negde luta,
nikad neće da ostane kod kuće; neki dan je ubio jednog.

VII
Sunce se već skrilo i noćna je senka brzo nailazila od šume. Kozaci
su posvršavali svoje poslove oko karaule i iskupili se u kućici na
večeru. Samo je starac stalno iščekivao jastreba i sedeo pod platnom
trzajući uzicom kopca svezanog za nogu. Jastreb je čučao na drvetu,
ali nije hteo da se baci na kokoš. Lukaška je bez žurbe stavljao zamke
za hvatanje fazana na njihovoj stazi usred gustog trnja, pevajući
jednu pesmu za drugom. I pored visokog rasta i velikih ruku videlo se
da mu je svaki posao, i sitan i krupan, uvek polazio za rukom.
− Ej, Luka! − začu se prodorno-zvučan Nazarkin glas, tu blizu iz
gustiša. − Kozaci su pošli na večeru.
Nazarka sa živim fazanom ispod pazuha probi se kroz trnje i izađe
na stazu.
− Oho! − reče Lukaška i zaćuta. − Gde si uhvatio tog petla?
Sigurno je bio u mojoj zamci…
Nazarka je bio Lukaškin vršnjak i takođe je tek proletos došao u
vojsku.
Bio je omalen, ružan, mršav, boležljiv, piskutljiva glasa koji je
parao uši. Luka i on bili su susedi i prijatelji. Lukaška je sedeo po
tatarski, na travi i uređivao zamke.
− Ne znam ja čiji je on. Sigurno je tvoj.
− Je li to tamo, iza jame, ispod platna? Moj je, juče sam zapeo
zamku.
Lukaška se diže i pogleda uhvaćenog fazana. Pomilova mu rukom
tamno-sivu glavu koju je petao prestravljeno ispružao kolutajući
očima, i uze ga u ruke.
− Večeras ćemo napraviti đuveč; hajde, zakolji ga i očerupaj.
− Pa kako ćemo, hoćemo li ga sami pojesti, ili ćemo ga dati
naredniku?
− Dosta mu je bilo.
− Bojim se da koljem, − reče Nazarka.
 − Daj ovamo.
Lukaška izvadi nožić iza bodeža i brzo prevuče njime. Petao trepnu
i ne dospe ni da raširi krila, a njegova se okrvavljena glava već obori i
zadrhta.
− Eto, ovako se to radi! − progovori Lukaška bacivši petla. − Biće
mastan đuveč.
Nazarka poče da se stresa gledajući petla.
− Ej, Luka, slušaj, onaj će nas đavo opet poslati u zasedu, − dodade
on dižući fazana, podrazumevajući pod »đavolom«. narednika. −
Fomuškina je poslao po vino, a bila je njegova reda. Koja je već noć
kako idemo! On i prolazi dobro na naš račun.
Lukaška pođe prema karauli zviždućući.
− Uzmi uzicu! − povika on.
Nazarka ga posluša.
− Ja ću mu večeras kazati, bogami ću mu kazati, − nastavi
Nazarka. − Kazaćemo: nećemo da idemo, premoreni smo, pa i dosta je
toga. Kaži mu ti, on će tebe poslušati. Ne valja mu to!
− Eto, baš si našao šta ćeš govoriti! − reče Lukaška koji je, kako
izgleda mislio o nečem drugom, − glupost! Kad bi nas po noći slao iz
sela, bilo bi mi krivo, tamo možeš da se provedeš, a šta ćeš ovde? Ili u
karaulu, ili u zasedi, ista stvar. E, kakav si mi ti!…
− Hoćeš li doći u selo?
− Doći ću, o prazniku.
− Gurka priča da se tvoja Dunjaka ljubaka s Fomuškinom, −
odjednom reče Nazarka.
− Nek’ je đavo nosi! − odgovori Lukaška iskesivši ravne bele zube i
ne nasmejavši se. − Pa zar ja ne mogu da nađem drugu?
− Kako priča Gurka: došao on, kaže, njoj, a muža nema kod kuće.
Fomuškin sedi i jede pitu. On je malo posedeo i krenuo; a ispod
prozora začu kako ona kaže: »Otišao je onaj đavo. Rođeni, što ne
jedeš još pite? A, kaže ona, nemoj ići da spavaš kod kuće«. A on ispod
prozora reče: »Divota«.
− Lažeš!
− Živa istina, bogami.
Lukaška zaćuta.
 − A što je drugog našla, nek je đavo nosi: zar je malo devojaka? Već
mi je dodijala.
− Gle ti njega, đavola! − reče Nazarka. − Ti bi trebao da se okreneš
oko poručnikove Marjanke. Da li je istina da ona nema nikoga?
Lukaška se namršti.
− Šta Marjanka! Meni je svejedno! − reče on.
− A ti probaj…
− A šta ti misliš? Zar ih je malo u selu?
I Lukaška ponovo zazvižda i pođe prema karauli čupkajući lišće s
grana. Prolazeći kroz grmlje odjednom zastade jer opazi glatku ravnu
mladicu, izvadi iza bodeža nožić i odseče je.
− Biće dobra harbija, − reče mlateći mladicom kroz vazduh.
Kozaci su sedeli za večerom na zemljanom podu predsoblja
oblepljenog blatom, oko niske tatarske sinije, kad se povede razgovor
o tome ko će da ide u zasedu.
− Ko će noćas ići? − povika jedan od Kozaka obraćajući se
naredniku kroz otvorena sobna vrata.
− Pa ko će? − odgovori narednik. − Čiča Burlak je išao, išao je
Fomuškin, − reče, ali ne sasvim uverljivo. − Idite vi, je li tako? Ti, pa
Nazar, − obrati se on Luki, − pa neka ide i Jergušov; valjda se ispavao.
− Ti se ne možeš naspavati, zašto ne bi on! − reče Nazarka
poluglasno.
Kozaci se nasmejaše.
Jergušov je bio baš onaj Kozak što je pijan spavao kraj kuće. Tek je
upao u predsoblje trljajući oči.
U taj čas Lukaška se diže i poče da uređuje pušku.
− Idite što pre. − Večerajte i krećite, − reče narednik. I ne čekajući
odgovor na pristanak, narednik zatvori vrata, kako izgleda sumnjajući
pomalo u kozačku poslušnost. − Da mi nije naređeno ne bih vas slao,
a šta se zna, može da dojaše i poručnik. Upravo pričaju da se
prebacilo osam Abreka.
− A šta ćeš, mora se ići, − progovori Jergušov, − red je! Ne može
drukčije, tako je vreme. Ja kažem da se mora ići.
Ali Lukaška, držeći oberučke veliki komad fazana pred ustima,
posmatrao je čas narednika čas Nazarku i izgledalo je da je sasvim
ravnodušan prema onome što se dešavalo i smejao se obojici. Još
Kozaci nisu ni krenuli u zasedu, kad čika Jeroška, koji je uzalud
presedeo do mraka ispod platana, uđe u tamno predsoblje.
− Ej, deco, − zagudi njegov bas u niskom predsoblju nadjačavši sve
glasove, − eto idem i ja s vama. Vi ćete na Čečence, a ja ću da čekam
veprove.

VIII
Bilo je već sasvim mračno kad su čiča Jeroška i trojica Kozaka iz
karaule u kabanicama, s puškama preko leđa pošli preko Tereka, do
mesta koje je bilo određeno za zasedu. Nazarka nikako nije hteo da
ide, ali Luka podviknu na njega i svi se brzo spremiše. Nekoliko
koraka pređoše ćutke, Kozaci skrenuše iz jarka i jedva primetnom
stazicom kroz trsku približiše se Tereku. Na obali je ležalo debelo
crno brvno koga je izbacila voda, a trstika oko brvna bila je sveže
ugažena.
− Zar ćemo ovde čekati? − reče Nazarka.
− A što ne bi! − reče Lukaška, − sedi ovde, a ja ću se odmah vratiti,
samo da pokažem čiči.
− Ovo je najbolje mesto: mi se ne vidimo, a vidimo sve, − progovori
Jergušov, − ovde ćemo i sedeti; najbolje mesto.
Nazarka i Jergušov prostreše kabanice i smestiše se iza brvna, a
Lukaška pođe dalje s čičom Jeroškom.
− Ovde je to odmah, blizu, čiča, − reče Lukaška koračajući nečujno
ispred starca, − pokazaću ti kuda su prošli. Samo to ja, brajko, znam.
− Hajde, pokaži mi; sila si ti, Junačina, − odgovori starac takođe
šapatom.
Lukaška pođe još nekoliko koraka, zastade, naže se nad baricu i
zazvižda.
− Evo kuda su prošli na pojilo, vidiš li? − reče on jedva čujno,
pokazujući svež trag.
− Bog ti dao, − odgovori starac, − veprova je jama 6 tamo, iza jarka,
− dodade on. − Ja ću čekati, a ti hajde.
Lukaška uzbaci malo kabanicu i sam krenu obalom natrag
pogledajući hitro čas ulevo − u gustiš trstike, čas na drugu stranu, na
6 Jama sa blatnjavim dnom u kojoj se veprovi češu i valjaju.
Terek koji je hučao ispod obale. »I on isto ovako čuva stražu, ili se
negde šunja«, − pomisli na Čečenca. Odjednom ga trže snažan šušanj i
pljusak vode i on prihvati pušku. Ispod obale iskoči vepar frčući i
njegova se crna prilika odvoji za časak od sjajne površine vode i nesta
u trstici. Luka brzo uperi pušku ali ne dospe da opali: vepar se već
sakrio u gustiš. On pljunu od ljutine i krenu dalje. Prilazeći mestu
zasede on ponovo zastade i lagano zviznu. Odgovori mu zvižduk i on
priđe drugovima.
Nazarka je sklupčan već spavao. Jergušov je sedeo podmetnuvši
noge podase i malo se pomače da napravi Lukaški mesto.
− Baš je šega ovako sedeti, bogami, lepo mesto, − reče on. − Jesi li
ga otpratio?
− Pokazao sam mu, − odgovori Lukaška prostirući kabanicu. − A
da znaš što sam dobrog vepra kraj same vode poplašio. Sigurno je to
onaj isti! Jesi li čuo kako je kršio?
− Čuo sam kako zver krši. Odmah sam znao da je to zver. Tako sam
i mislio: Lukaška je poplašio zver, − reče Jergušov umotavajući se
kabanicom. − Sad ću malo zaspati, − dodade on, − probudi me posle
petlova; treba držati red. Da malo zaspim, da odspavam, a posle ti
spavaj a ja ću sedeti; eto, tako.
− Neću ja spavati, hvala ti, − odgovori mu Lukaška.
Noć je bila tamna, topla i bez vetra. Samo su na jednoj strani neba
svetlucale zvezde; drugi, veći deo neba iznad planine bio je pokriven
jednim velikim oblakom. Crni oblak, salivši se sa planinama, bez vetra
se polagano kretao sve dalje i dalje, odvajajući se oštro svojim
iskrivudanim krajevima od dubokog zvezdanog neba. Kozak je ispred
sebe video jedino Terek i daljinu; pozadi i sa strane okruživao ga je
trstikov gustiš. Trstika bi nekada kao bez razloga počela da se njiše i
šušti jedna o drugu. Gledajući odozdo, na svetlom delu neba trstikove
metljike koje su se njihale izgledale su kao lepršavo-pahuljaste grane
drveća. Napred, ispod samih nogu bila je obala ispod koje je žuborio
potok. Dalje, sjajna pokretna masa mutne vode jednolično je treperela
kraj sprudova i obale. Još dalje, i voda, i obala, i oblak, sve se slevalo u
neprozirnu tminu. Po površini vode pružile se senke po kojima je
oštro kozačko oko raspoznavalo kvrgavo granje koje je nosila voda.
Samo bi se ponekad svetlica odrazila na vodi kao na crnom ogledalu i
pokazala crtu suprotne blage obale. Jednolični noćni zvuci, šuštanje
trstike, kozačko hrkanje, zujanje komaraca i žubor vode ponekad bi
se prekinuli dalekim pucnjem, pljuskom odronjene obale,
praćakanjem velike ribe ili kršenjem zveri kroz divlju gustu šumu.
Jednom duž Tereka prolete sova, udarajući tačno krilom o krilo posle
svaka dva zamaha. Iznad samih kozačkih glava ona skrenu u šumu i
približavajući se drvetu ona ne svaki drugi put, nego svaki put
zamahom krila udaraše jednim o drugo, a posle se dugo vrtila
smeštajući se na starom platanu. Svaki takav iznenadni zvuk
naprezao je sluh Kozaka koji je bio budan, oči su mu žmirkale i on je
bez žurbe opipavao pušku.
Prošao je veći deo noći. Crni oblak proširio se prema zapadu i iza
svojih poderanih krajeva otkrio čisto zvezdano nebo, a okrenuti
zlatasti mesečev srp svetleo je crveno iznad planina. Počelo je da
zahladnjiva. Nazarka se probudi, promrmlja nešto i ponovo zaspa.
Lukaška se dosađivao, ustade, izvadi nožić ispod bodeža i poče da
delje mladicu za harbiju. U glavi su mu se vrzmale misli kako tamo na
planinama žive Čečenci i kako njihovi džigiti prelaze na ovu stranu,
kako se ne boje Kozaka i kako mogu da se preko reke prebacuju i na
drugom mestu. On se sav ispruži gledajući duž reke, ali ništa se nije
videlo. Posmatrajući katkad reku i daleku obalu koja se pri slabom
mesečevom svetlu samo malo odvajala od vode, on već prestade da
misli na Čečence i samo je čekao vreme da probudi drugove i da se
vrati u selo. U mislima mu se javljala Dunjka u selu, njegova dušica,
kako Kozaci zovu svoje ljubavnice, i to ga je ljutilo. Javljalo se jutro:
srebrnasta magla zabelasa nad vodom i mlađi orlovi u njegovoj blizini
počeše da prodorno zvižde i lupaju krilima. Najzad se daleko iz sela
oglasi prvi petao, njemu odgovori drugi otegnut petlovski poj, a zatim
se oglasiše i ostali.
»Vreme je da ih budim«, pomisli Lukaška dovršavajući harbiju i
osetivši da su mu kapci otežali. Okrenu se drugovima razabirajući čije
su koje noge; ali mu se odjednom učini da nešto pljusnu na drugoj
strani Tereka i on se još jednom okrenu vidiku iznad planine koji je
postajao sve svetliji ispod okrenutog mesečevog srpa i prema crti
druge obale, i pogleda Terek na kome se sada jasno videlo kako
plivaju kvrgave grane. Učini mu se da se on kreće, a da je Terek sa
kvrgavim granama nepomičan; ali to je trajalo samo jedan trenutak.
On ponovo poče da pažljivo zagleda. Jedna velika crna klada s
granama naročito pobudi njegovu pažnju. Nekako čudno, ne ljuljajući
se i ne vrteći plivala je ta klada baš sredinom reke. Čak mu se učini da
ona ne pliva strujom, nego nekako ukoso sekući Terek prema sprudu.
Lukaška ispruži vrat i poče da je posmatra još pažljivije. Kad dopliva
do spruda, zastade i nekako se čudno poče da miče. Lukaški se učini
da se ispod klade ukaza ruka. »Evo gde ću sam da ubijem Abreka!« −
pomisli on, dohvati pušku, bez žurbe, ali začas je postavi na nogare,
nečujno podiže okidač i pritajivši dah poče da nišani sve bolje
gledajući. »Neću da ih budim«, mislio je on. Ali mu srce tako jako
poče da udara u grudima da on zastade i poče da ga osluškuje.
Odjednom klada pljusnu i ponovo poče da pliva preko struje prema
našoj obali. »Samo da ne propustim pravi čas!« − pomisli on i evo, na
slaboj mesečevoj svetlosti pomoli se tatarska glava ispred klade. On
upravi pušku pravo u glavu. Učini mu se da je sasvim blizu, kao da je
na kraju cevi. On pogleda iznad nišana. »On je, Abrek«, − pomisli
radosno i odjednom se diže na kolena, uperi pušku i uze metu na
nišan koja se jedva videla na kraju dugačke puške, i po kozačkoj
navici iz detinjstva progovori: »Vo imja oca i sina«, − i povuče obarač.
Munja na časak osvetli trstiku i vodu. Oštar, kratak zvuk pucnja
razleže se rekom i negde daleko pređe u tutanj. Klada već poče da
pliva ne preko struje, nego niz vodu, okrećući se i ljuljajući.
− Drži, kad ti kažem! − povika Jeroška opipavajući pušku i dižući
se iza brvna.
− Umukni, đavole! − prošaputa Luka stisnutih zuba. − Abreci!
− Na koga si pucao? − upita Nazarka, − na koga si pucao, Lukaška?
Lukaška ništa ne odgovori. On je punio pušku i gledao u kladu koja
je promicala. Zaustavi se nedaleko na sprudu i iza nje se ukaza nešto
krupno kako se ljulja na vodi.
− Što si pucao? Zašto ne govoriš? − ponoviše Kozaci.
− Abreci! − kažem ti, − ponovi Luka.
− Što lažeš! Je li puška slučajno opalila?…
− Ubio sam Abreka! Zbog toga sam i pucao! − izgovori Lukaška
glasom promuklim od uzbuđenja i skoči na noge. − Čovek je plivao…
reče on pokazujući na sprud. − Ja sam ga ubio. Eno ga, pogledaj.
− Dosta je laganja, − ponavljao je Jergušov trljajući oči.
− Zašto dosta? Eno, pogledaj! Pogledaj onamo, − reče Lukaška
uhvativši ga za ramena i nagavši ga sebi takvom snagom da Jergušov
zajauka.
Jergušov pogleda u pravcu koji mu je pokazivao Luka i ugledavši
telo, odjednom promeni ton.
 − Baš jeste! Ja ti kažem da će ih biti još, tačno ti kažem, − reče on
tiho i poče da pregleda pušku. − To je plivao izviđač; ili su oni već
ovde, ili su na drugoj strani u blizini; tačno ti kažem.
Lukaška se raspasa i poče da skida čerkesku.
− Gde ćeš, budalo? − povika Jergušov, − samo se pomoli i gotov si,
tačno ti kažem. Ako si ga ubio, neće ti otići. Daj mi da dodam malo
baruta. Imaš li? Nazare! Idi brzo u karaulu, samo nemoj obalom:
ubiće te, tačno ti kažem.
− Zar baš da idem sam! Idi ti, − reče Nazarka ljutito.
Skinuvši čerkesku, Lukaška priđe obali.
− Nemoj da ideš, kažem ti, − progovori Jergušov dodajući barut na
puščanu policu. Vidiš, ne miče se, vidim ja dobro. Sad će jutro, doći će
naši iz karaule. Idi, Nazare, − što si se prepao! Ne boj se, kažem ti.
− Luka, ej, Luka! − povika Nazarka, − pričaj kako si ga ubio.
Luka odustade da odmah ide u vodu.
− Idite brzo u karaulu, a ja ću pričekati. Kažite Kozacima da se
pošalje izvidnica. Ako su na našoj strani… treba ih pohvatati!
− Kažem ti da će otići, − izusti Jergušov dižući se, − treba ih
pohvatati, to je tačno.
Jergušov i Nazarka se digoše, prekrstiše, i pođoše prema karauli,
ali ne uz obalu, nego probijajući se kroz trnje šumskom stazicom.
− Pazi, Luka, nemoj da se mičeš, − progovori Jergušov, − inače si
gotov. Pazi, nemoj da zevaš, kažem ti.
− Idi, znam, − reče Luka i pregledavši pušku sede ponovo iza
brvna.
Lukaška je sedeo sam, gledao na sprud i osluškivao da li se čuju
Kozaci; ali do karaule je bilo daleko, a njega je mučilo nestrpljenje; on
je mislio da će otići oni Abreci koji su pratili ubijenog. Isto kao i na
vepra koji mu je sinoć umakao, on se ljutio i na Abreke koji će sada
umaći. Pogledao je čas oko sebe, čas na drugu obalu, očekujući da će
opaziti još koga čoveka, i namestivši nogare bio je spreman da puca.
On nije mislio da i njega neko može da ubije.

IX
Već je počelo da sviće. Celo Čečenovo telo bilo je nepomično, samo
se malo njihalo na sprudu, sad se to jasno videlo. Odjednom se u u
blizini Kozaka začu lomljava trstike, koraci i njihanje metljike. Kozak
podiže obarač do kraja i progovori: »Vo imja oca i sina«. Odmah posle
krckanja obarača koraci umukoše.
− Ej, Kozaci! Nemoj da ubiješ čiču, − začu se miran bas i šireći
trstiku čiča Jeroška izađe baš pred njega.
− Bogami, malo je trebalo pa da te ubijem! − reče Lukaška.
− Šta si ubio? − upita starac.
Zvučan starčev glas koji se razlegao šumom i dole niz reku
odjednom prekide noćnu tišinu i tajanstvenost koja je okruživala
Kozaka. Kao da odjednom postade svetlije i vidnije.
− Eto, čiča, ti ništa nisi video, a ja sam ubio zverku, − reče Lukaška
spuštajući obarač i dižući se neprirodno mirno.
Čiča nije dizao očiju sa belih leđa koja su se sada jasno videla i oko
kojih se talasao Terek.
− Plivao je sa granom na leđima. Ja sam ga ugledao pa… Pogledaj
onamo! Eno! U plavim je gaćama, ima i pušku… Vidiš li? − reče Luka
− Kako da ne vidim! − izgovori starac osećajno i nešto ozbiljno i
strogo pojavi se na njegovom licu. − Ubio si džigita, − reče on kao da
ga žali.
− Sedim ja tako i gledam, a nešto kao da se crni na onoj obali? Ja
pogledam još bolje i tačno je, prilazi čovek i pada. Kakvo je ovo čudo!
A klada, golema klada, pliva, i ne niz vodu, već popreko. Gledam ja, a
ispod nje se pomalja glava. Kakvo je ovo čudo? Pratim ja njega iz
trstike, slabo vidim; ja se pridignem, a on je sigurno čuo, beštija, pa
ispuza na sprud i poče da razgleda. Lažeš, mislim ja, nećeš mi pobeći.
Čim uspuza, poče da razgleda. (Oh, nešto mi zape u grlu!) Ja
pripravih pušku, ne mičem se, čekam. On malo postaja, postaja pa
opet zapliva, a kad ispliva na mesečinu, čak mu se ugledaše i čitava
leđa. »Vo imja oca i sina i svjatago duha«. Ja pogledah kroz dim, a on
se koprca. Možda i zastenja, ili mi se to učini? Eto, neka ti je hvala
gospode, pomislih ja, ubio sam ga! A kad se izbaci na sprud, sve se
jasno videlo, hteo bi da se digne, ali ga je izdala snaga. Trzao se, trzao
i legao. Čisto se sve vidi. Vidiš, ne miče se, sigurno je crkao. Kozaci su
otrčali u karaulu da drugi ne pobegnu.
− Baš ćeš ih pohvatati! − reče starac. − Sad su oni, brate, daleko…
− I on ponovo tužno zanjiha glavom. U taj čas začuše se na obali
Kozaci koji su išli peške i na konjima, razgovarajući glasno i lomeći
granje.
− Vode li čamac? povika Luka.
− Luka je junačina! Povuci uz obalu! − zavika jedan od Kozaka.
Ne čekajući čamac Lukaška poče da se svlači ne skidajući očiju s
plena.
− Pričekaj čamac, tera ga Nazarka − povika narednik.
− Budalo! Možda je živ! Samo se pretvara! Uzmi bodež, − viknu
drugi Kozak.
− Šta drobinjaš! − odbrusi Luka skidajući čakšire. On se brzo skide,
prekrsti, poskoči i pljusnu u vodu, zaroni i poče da pliva bacajući bele
ruke i visoko dižući leđa iz vode, i zapliva prema sprudu preko
Terekove matice. Gomila Kozaka bučno i u isti mah razgovarala je na
obali. Trojica konjanika krenuše u obilazak. Iza okuke pojavi se
čamac. Lukaška se ispravi na sprudu, naže se nad telo i dvaput ga
prodrma. »Mrtav!« − začu se Lukaškin oštar glas.
Čečenac je pogođen u glavu. Imao je plave gaće, a košulja,
čerkeska, puška i bodež bili su mu privezani za leđa. Iznad toga bila je
privezana velika grana koja je isprva zavaravala Lukašku.
− Evo kakav se šaran uhvatio! − reče jedan od Kozaka koji su
okružili Čečenovo telo izvađeno iz čamca i položeno na travu kraj
obale.
− A kako je samo žut! − reče drugi.
− Kuda su naši otišli da ih traže? Ne boj se, svi su oni s one strane.
Da ovaj nije bio izvidnica, drukčije bi on plivao. Zašto bi bio sam? −
dodade treći.
− Sigurno je bio okretan dok su ga poslali napred. Sigurno je bio
pravi džigit! − reče Lukaška s podsmehom, cedeći kraj obale mokro
odelo i neprestano drhteći. − Brada mu obojena i potkresana.
− I kabanicu u vrećici svezao na leđa. S njom mu je bilo i lakše
plivati, − primeti neko.
− Slušaj, Lukaška! − progovori narednik držeći u rukama bodež i
pušku koje su skinuli s ubijenog. − Bodež uzmi sebi, i kabanicu
takođe uzmi, a za pušku dođi meni i daću ti tri monete. 7 Vidiš, ona i
zviždi, − dodade duvajući u cev, − Merak mi je da je uzmem za

7 Monetom Kozaci zovu rubalj.

uspomenu.
Lukaška mu na to ne odgovori ništa, ali videlo se da ga je to
moljakanje ljutilo; ali je znao da to ne može izbeći.
− Vidiš li ti đavola! − reče smrknut bacajući na zemlju Čečenovu
kabanicu, − bar da išta valja, sami dronjci.
− Valja kad ideš u drva, − reče drugi Kozak.
− Moseve, ja odoh kući, − reče Lukaška, kako izgleda zaboravivši
na svoju ljutinu i želeći da iskoristi svoj poklon starešini.
− Hajde, nek ti bude!
− Odvucite ga, momci, za karaulu, − obrati se narednik Kozacima,
još uvek razgledajući pušku. − Treba ga od sunca zakloniti granjem.
Možda će neko stići sa planine da ga iskupi.
− Nije još takva vrućina, − primeti neko.
− Može ga šakal nagrditi? Zar bi to bilo lepo? − primeti jedan od
Kozaka.
− Postavićemo stražu, jer ako dođu da ga iskupe, ne bi bilo lepo da
bude iznakažen.
− E, Lukaška, ti kako hoćeš, ali momke treba da častiš, jedno
burence, − dodade narednik veselo.
− Pa to je red, − prihvatiše Kozaci, − Vidiš, bog daje sreću: ni čuo
ni video, a Abreka ubio.
− Kupuj bodež i kabanicu. Daj što više para. I gaće ću prodati. Bog
s tobom, − reče Luka. − Za mene nisu: mršav je bio, đavo jedan.
Jedan je Kozak kupio kabanicu za monetu. Drugi je dao za bodež
dve mere vina.
− Pijte, momci, dajem jednu meru vina, − reče Luka, − sam ću ga
doneti iz sela.
− A gaće izreži devojkama za marame, − javi se Nazarka.
Kozaci se grohotom nasmejaše.
− Dosta je smeha, − ponovi narednik, − nosite leš. Što će nam kraj
kuće ta nesreća…
− Što ste stali? Nosite ga tamo, momci! − podviknu Lukaška
zapovednički Kozacima koji su lenjo prihvatili leš i oni izvršiše
njegovo naređenje kao da je on starešina. Ponevši leš nekoliko
koraka, Kozaci mu pustiše noge koje su beživotno podrhtavale i
ukočene dodirnuše zemlju; izmakavši se malo, Kozaci su neko vreme
ćutali. Nazarka priđe lešu i popravi glavu koja se nakrivila, da vidi
krvavu okruglu ranu iznad slepoočnice i lice poginulog.
− Vidiš kako ga je obeležio! Pravo u mozak! − progovori on, − neće
se izgubiti, njegovi će ga prepoznati.
Niko ništa ne odgovori i ponovo među Kozacima zavlada tajac.
Sunce se već diglo i rosno zelenilo osvetljavalo ispresecanim
zracima. U blizini, u šumi koja se budila, hučao je Terek; sa svih
strana dozivali su se fazani dočekujući jutro. Kozaci su ćutke i
nepokretno stajali oko mrtvaca i posmatrali ga. Mrko telo samo u
potamnelim mokrim plavim gaćama stegnuto učkurom preko upalog
trbuha, bilo je stasito i lepo. Mišićave ruke ležale su ravno duž rebara.
Plavkasta sveže obrijana okrugla glava sa usirenom krvi na rani sa
strane, bila je zavaljena. Glatko preplanulo čelo oštro se izdvajalo na
obrijanoj glavi. Staklaste, otvorene oči spuštenih ukočenih zenica
gledale su gore, kako je izgledalo mimo svega. Na tankim usnama
rastegnutim u krajevima, ispod crvenih potkresanih brkova, činilo se
da se sledio dobroćudan lagan osmeh. Na malim rukama obraslim
crvenkastim maljama zgrčeni prsti, a nokti obojeni crveno. Lukaška
se još oblačio. Bio je mokar, vrat mu crveniji a oči sjajnije nego
obično; široke jagodice podrhtavale; sa belog zdravog tela na
jutarnjem svežem vazduhu dizala se jedva primetna para.
− I on je takođe bio čovek! − progovori on, izgleda, diveći se
mrtvacu.
− Da, da si mu ti pao šaka ne bi te pustio, − primeti neko od
Kozaka.
Tajac prestade. Kozaci počeše da se kreću, da govore. Dvojica
odoše da naseku granja da prekriju mrtvaca. Drugi pođoše prema
karauli. Luka i Nazarka otrčaše da se spreme u selo.
Posle pola sata kroz gustu šumu koja je delila Terek od sela,
Lukaška i Nazarka skoro trčeći išli su kući i stalno razgovarali.
− Nemoj da joj kažeš da sam te ja poslao, − idi i pogledaj je li joj
muž kod kuće? − reče Luka oštrim glasom.
− A ja ću do Jamke, − provešćemo se, je li? − zapita poslušni
Nazar.
− Ako se sada ne provedemo, pa kad ćemo, − odgovori Luka.
Kad stigoše u selo Kozaci malo popiše i legoše da odspavaju do
večeri.

X
Treći dan posle opisanog događaja dve čete kavkaskog pešadijskog
puka stigoše u selo Novomlinsku na bivak. Ispregnuta četna komora
stajala je već na trgu. Kuvari iskopaše rupu i iz mnogih dvorišta
dovukoše slabo čuvane bilje drva i već su kuvali kašu. Četni narednici
prebrojavali su momke. Komordžije pobijali kolje za pripinjanje
konja. Domari koji su se već potpuno udomaćili trčali su ulicama i
sokacima i pokazivali stanove oficirima i vojnicima. Tu je bilo zelenih
sanduka poređanih u red. Bila su tu komordžijska kola i konji. Tu su i
kazani u kojima se kuvala kaša. Tu je bio i kapetan, i poručnik, i čelni
narednik − Onisim Mihajlovič. I sve se to nalazilo u onom selu koje je
bilo određeno naredbom za četni bivak; zbog toga su čete bile kao kod
kuće. Zašto moraju da borave baš ovde? Ko su ti Kozaci? Da li je to
njima po volji što će se kod njih boraviti? Da li su oni raskoljnici,
staroverci, ili nisu? To se nikoga nije ticalo. Raspušteni posle
prebrojavanja, izmoreni i prašljivi vojnici, sa bukom i bez reda, kao
kad se pčele puste, rasturiše se po trgovima i ulicama; ne obazirući se
na kozačko neraspoloženje oni po dvojica-trojica ulažahu u veselom
razgovoru u kuće, skidajući spremu i vešajući je po zidovima,
razmeštajući svoje torbe i šaleći se sa ženama. Oko svog omiljenog
mesta, ognjišta na kome se kuva kaša, okupila se velika grupa vojnika
s lulama u zubima, pogledajući čas u dim koji se jedva primetno dizao
u žarko nebo i gore se pretvarao u beli oblačić, čas u vatru čiji je
plamen poput rastopljenog stakla treperio u čistom vazduhu, i šaleći
se i zavitlavajući Kozake i Kozakinje što žive sasvim drukčije nego
Rusi. U svim dvorištima vide se vojnici i čuje se njihov gromki smeh,
čuje se ozlojeđena i prodorna vika Kozakinja koje brane svoje kuće,
ne dajući vode i posuđa.8 Dečaci i devojčice savijaju se uz majke i
jedno prema drugome, uplašeno prateći kretanje vojnika koje još
nikad nisu videli i trčeći za njima na izvesnom odstojanju. Stari
Kozaci izlaze iz kuća, sedaju na zemljane klupe ispred njih i tmurno i
ćutke prate vrzmanje vojnika, kao da ih se to nimalo ne tiče, a ne
shvatajući šta sve može da se rodi iz toga.

8 Raskoljnici-staroverci smatraju da je greh i skrnavljenje kad neki pripadnik druge

vere, pa makar i hrišćanin, upotrebi njihovo suđe, ili kad svojim sudom zahvati vode
iz njihovog bunara.
 Olenjin, koji već tri meseca služi kao junker u kavkaskom puku,
dobio je stan u jednoj od najboljih kuća u selu, kod potporučnika Ilije
Vasiljeviča, to jest kod bubuke Ulite.
− Šta će ovo biti, Dimitrije Andrejeviču? upita zadihani Vanjuša
Olenjin koji u čerkesci, posle petočasovnog marša veselo ulazio u
dvorište kuće koja mu je bila određena za stanovanje, jašući
kabardinca9 koga je kupio u Groznom.
− A šta bi moglo da bude, Ivane Vasiljeviču? − upita ga on bodreći
konja i veselo posmatrajući oznojenog Vanjušu razbarušene kose i
usplahirenog lica koji je stigao s komorom i raspremao stvari.
Olenjin je naizgled bio sasvim drugi čovek. Umesto obrijanog lica
sad je imao mladenačke brkove i bradicu. Umesto ispijenog žućkastog
lica od noćnog života, sad je izgledao zdrav, crvenkasto preplanuo po
obrazima, čelu i iza ušiju. Umesto čistog novog crnog fraka nosio je
belu prljavu čerkesku širokih nabora sa oružjem. Umesto sveže
uštirkanih okovratnika − crvena kragna svilenog bešmeta koja mu je
stezala preplanuli vrat. On je bio odeven kao Čerkez, ali ne kako
treba; svako bi u njemu prepoznao Rusa, a ne džigita. Sve je i bilo i
nije bilo na mestu. I pored toga njegova je spoljašnjost odavala
zdravlje, veselost i samozadovoljstvo.
− Eto, vama je ovo smešno, − reče Vanjuša, − a vi pokušajte da
sami porazgovarate s ovim narodom: ne daju ti ni da mrdneš, pa eto
ti. Ni reči ne možeš da izvučeš od njih. − Vanjuša ljutito baci na prag
limenu kofu. − Nekako, kao da nisu Rusi.
− Pa što ne potražiš seoskog načelnika?
− Pa ja ne znam njihovo mesto stanovanja, − odgovori Vanjuša
uvređen.
− Pa ko tebe tako vređa? − upita ga Olenjin razgledajući oko sebe.
− Đavo bi ih znao! Tfu! Pravoga gazde nema. kažu da je otišao na
nekakvu krigu.10 A stara je takva veštica da bog sačuva! − odgovori
Vanjuša uhvativši se za glavu. − Kako ćemo ovde živeti, ja ni sam ne
znam. Gori su od Tatara, bogami. Džaba im što se smatraju
hrišćanima. Iako je Tatarin, ali on je ljudina, plemenitiji. »Otišao na
krigu!« Kakva im je to kriga, boga ti pitaj! − zaključi Vanjuša i okrenu

9 Kavkaski jahaći konj iz Kabarde.

10 Kriga − mesto na obali reke ograđeno pleterom, za lovljenje ribe. (Prim. L. N.
Tolstoj).
se.
− Šta, pa zar nije isto kao i kod nas? − upita Olenjin podsmehujući
mu se i ne silazeći s konja.
− Molim vas dajte mi konja, − reče Vanjuša, kao zbunjen novim
redom, ali mireći se sa sudbinom.
− Znači da je po tvom Tatarin plemenitiji? A, Vanjuša? − ponovi
Olenjin silazeći s konja i lupkajući po sedlu.
− Pa vi se sa mnom sprdate! Vama je smešno! − progovori Vanjuša
ljutitim glasom.
− Stani, nemoj da se ljutiš, Ivane Vasiljeviću, − odgovori Olenjin
smejući se i dalje. − Čekaj dok ja odem domaćinima, videćeš, sve će
biti u redu. Još kako ćemo lepo živeti! Samo nemoj da se uzrujavaš.
Vanjuša mu ništa ne odgovori nego samo zažmiri, prezrivo pogleda
gospodara i zamaha glavom. Vanjuša je gledao u Olenjinu samo
gospodara. Olenjin je gledao u Vanjuši samo slugu. A oni bi se silno
iznenadili kad bi im neko rekao da su njih dvojica drugovi. A oni su i
ne znajući bili drugovi. Vanjuša je uzet u kuću kad mu je bilo
jedanaest godina, kad je i Olenjinu bilo isto toliko. Kad je Olenjinu
bilo petnaest, učio je Vanjušu jedno vreme i naučio ga da čita
francuski, čime se Vanjuša silno ponosio. I sada, kad je bio dobrog
raspoloženja, Vanjuša je izgovarao po koju francusku reč i usto se
glupo smejao.
Olenjin ustrča uz ulazne stepenice i odgurnu vrata u trem.
Marjanka, samo u ružičastoj košulji, kao što se obično Kozakinje
oblače u kući, uplašeno odskoči s vrata, pribi se uza zid i sakri donji
deo lica širokim rukavom tatarske košulje. Otvorivši vrata još više;
Olenjin ugleda u polumraku vitku i visoku priliku mlade Kozakinje.
Brzom i požudnom mladenačkom radoznalošću on i nehotice opazi
snažne i deviičanske oblike koji su se nazirali ispod tanke cicane
košulje i divne crne oči upravljene u njega sa dečjom prestravljenošću
i divljom znatiželjom. »Ovo je ona!« − pomisli Olenjin. »Pa biće
ovakvih još podosta«, − dođe mu malo kasnije u pamet, i on otvori i
druga vrata na kući. Stara babuka Ulitka, isto tako samo u košulji,
mela je pod sagnuta i okrenuta leđima.
− Zdravo, majčice! Eto, dođoh zbog stana… − poče on.
Kozakinja, ne ispravljajući se, okrenu mu se strogim ali ipak još
lepim licem.
 − Što si došao? Hoćeš da nam se rugaš? A? Ja ću se tebi narugati!
Dabogda te crna bolest izela! − povika ona gledajući pridošlicu iskosa
i smrknutih obrva.
Olenjin je isprva mislio da će iznurena hrabra kavkaska vojska
kojoj je i on pripadao, biti svugde radosno dočekana, a naročito od
strane Kozaka, ratnih drugova, i zbog toga ga ovakav doček
zaprepasti. Ali on se ipak ne zbuni i htede da objasni da je on
spreman da plati stan, ali starica mu ne dade ni da dovrši.
− Što si došao? Kakva ti bolest treba? Njuško ostrugana! Pričekaj
malo dok dođe gazda, pokazaće on tebi. Ne trebaju meni tvoje pogane
pare. Kamo sreće da te ne gledamo! Kuću ćeš nam duvanom
opoganiti, pa zato da nam platiš. Takvu pogan još nismo videli!
Pogodilo te dabogda u trbuh i srce!… − vrištala je ona prekidajući
Olenjina.
»Izgleda da Vanjuša ima pravo! − pomisli Olenjin. − Tatari su
plemenitiji«, − i uz pljusak psovki babuke Ulitke izađe iz kuće. U taj
čas Marjanka, koja je kao i pre bila samo u ružičastoj košulji, ali već
povezana belom maramom sve do očiju, iznenada istrča pred njega iz
trema. Lupkajući brzo bosim nogama po stepenicama ona strča dole,
zastade, brzo se okrenu nasmejanih očiju, pogleda mladića i sakri se
iza kućnog ćoška.
Čvrst mladenački hod, divlji pogled sjajnih očiju ispod bele
marame, lep snažan stas lepotice zadiviše sada Olenjina još više. »Ovo
je sigurno ona prava«, − pomisli on. Sve manje misleći o stanu i
okrećući se stalno za Marjankom, on pođe Vanjuši.
− Pazi, pa i devojka je takođe neka divljakuša, − reče Vanjuša
baveći se još sa stvarima oko kola, ali već raspoloženiji, − kao neka
kobilica iz ergele! Lafam!11 − dodade svečanim i gromkim glasom
prasnuvši u smeh.

XI
Predveče se gazda vratio iz ribolova i kad saznade da će mu se stan
plaćati, smiri svoju babu i udovolji Vanjušinom traženju.
U novom stanu sve je uređeno kako treba. Ukućani su prešli u topli
deo kuće, a junkeru su iznajmili hladni deo za tri monete mesečno.
Olenjin malo pojede pa zaspa. Predveče se probudi, umi se, očisti,
11 La femme − žena.
večera i zapalivši cigaretu sede pored prozora koji je gledao na ulicu.
Žega je prestala. Kosa senka kuće sa izrezbarenim šljemenom pružala
se preko prašnjave ulice i čak se savijala po donjem delu susedne
kuće. Strmi krov od trstike na kući preko puta blistao je u zracima
sunca koje se smirivalo. Vazduh postade svežiji. U selu je bilo tiho.
Vojnici se smestiše i smiriše. Stoka još nije doterana, a seljani se još
nisu vratili s rada.
Olenjinov stan bio je skoro na kraju sela. Ponekad, negde daleko
preko Tereka, sa onih mesta odakle je došao Olenjin, čuli su se
prigušeni pucnji, − iz Čečne ili sa Kumicke ravnice. Olenjin se osećao
vrlo ugodno posle tromesečnog života na bivaku. Na svom umivenom
licu osećao je svežinu, na snažnom telu čistoću od koje se za vreme
marša odvikao, a u svim odmornim udovima mir i snagu. U duši mu
je isto tako bilo sveže i vedro. Prisećao se marša, opasnosti koje su
minule. Sećao se kako se za vreme opasnosti dobro držao, nimalo
slabije od ostalih i bio je primljen u društvo hrabrih Kavkazaca.
Moskovske uspomene bile su već bogzna gde. Stari život izbrisan,
poče nov, sasvim novi život u kome nije bilo grešaka. Kao nov čovek,
među novim ljudima, on je ovde mogao da stekne o sebi vrlo lepo
mišljenje. On je preživljavao mladenačka osećanja životne radosti
gledajući čas kroz prozor dečake koji su se igrali čigrom u hladovini
kraj kuće, čas svoj novi uredni stan, razmišljajući kako će se ugodno
osećati u tom, za njega novom životu na selu. Zagledao je još planine i
nebo i svim njegovim uspomenama i sanjarenjima pridružiše se stroga
osećanja veličanstvene prirode. Njegov život nije započeo onako kako
je on zamišljao polazeći iz Moskve, nego neočekivano lepo. Planine,
planine, planine izbijalo je iz svega o čemu je mislio i osećao.
− Kuju poljubio! Lonac oblizao! Čiča Jeroška poljubio kuju! −
povikaše kozačka deca igrajući se čigrom ispod prozora, gledajući u
sokak. − Kuju poljubio! Propio kamu! − vikali su dečaci zbijajući se i
odstupajući.
Ova je vika bila upućena čiča Jeroški koji se vraćao iz lova s
puškom o ramenu i fazanima za pojasom.
− Ja sam kriv, kriv sam, deco! Ja sam kriv! − govorio je on živahno
mlatarajući rukama i gledajući u prozore na kućama s obe strane
ulice. − Propio sam kuju, kriv sam! − ponovi on ljuteći se, ali
pretvarajući se da je to njemu svejedno.
Olenjin se začudi kako dečaci postupaju sa starim lovcem, a još
više ga zadivi cela pojava, snaga i izrazito pametno lice čoveka koga
su nazivali čiča Jeroška.
− Deda! Kozače! − obrati se on njemu. − Hodi ovamo.
Starac pogleda na prozor i zastade.
− Zdravo, dobar čoveče, − reče on dižući iznad kratko ošišane glave
svoju šubaru.
− Zdravo, dobri čoveče, − odgovori Olenjin. − Šta to tebi dečaci
viču?
Čiča Jeroška priđe prozoru.
− Rugaju mi se, starom. Ali nije to ništa. Ja to volim. Nek se raduju
čiči, − reče tako odlučnim i pevušećim tonom kako razgovaraju stari i
uvaženi ljudi. − Jesi li ti vojnički načelnik?
− Ne, ja sam junker. A gde si to ubio fazane? − zapita Olenjin.
− Ulovio sam tri koke u šumi, − odgovori starac okrećući prozoru
svoja široka leđa jer su mu pozadi visile tri fazanke zadenute glavicom
za pojas i mrljale krvlju njegovu čerkesku. − Zar ih do sada nisi video?
− upita ga on. − Ako hoćeš, uzmi koju. Evo ti! − i on mu pruži kroz
prozor dve fazanke. − A što, jesi li ti lovac? − upita on.
− Jesam, i ja sam lovac. Na maršu sam ih ubio četiri.
− Četiri? Mnogo! − reče starac podrugljivo. − A voliš li ti da
cugneš? Piješ li vina?
− A zašto ne bih? Volim i da popijem.
− Ehe, vidim ja da si ti ljudina! Mi ćemo se s tobom sprijateljiti, −
reče čiča Jeroška.
− Svrati malo, − reče mu Olenjin. − Eto, da popijemo malo vina.
− Baš da svratim, − reče starac. − Ti uzmi fazane.
Na starčevom se licu videlo da mu se junker dopao i on odmah
razumede da se kod junkera može džabe popiti i zbog toga mu
poklanja par fazana.
Za nekoliko trenutaka na kućnim vratima pojavi se prilika čiča
Jeroške. Olenjin tek sada primeti kako je taj čovek ogroman i snažan,
iako je njegovo crvenkasto-smeđe lice sa potpuno belom širokom
bradom bilo svo izbrazdano staračkim, i od napora dubokim borama.
Mišići njegovih nogu, ruku i ramena bili su toliko jedri i ispupčeni,
kao što je to samo kod mladića. Na glavi, ispod kratke kose, nazirali
su se duboki zarasli ožiljci. Žilav debeo vrat bio mu je kao u bika sav
išaran četvrtastim naborima. Njegove rapave ruke bile su izubijane i
izgrebane. On spretno i lako prekorači prag, odloži pušku i stavi je u
ćošak, brzo se ogleda i oceni razmeštene stvari idući uvrnutih nogu u
opancima od sredine sobe. Zajedno s njim uđe u sobu jak, ali ne i
neprijatan izmešan zadah vina, votke, baruta i usirene krvi.
Čiča Jeroška se pokloni ikonama, popravi bradu, priđe Olenjinu i
pruži mu svoju crnu debelu ruku.
− Koškiljdi! − izusti on. − To na tatarskom znači: da si mi zdravo i
mirno, tako je to na njihovom.
− Koškiljdi! znam ja to, − odgovori Olenjin pružajući mu ruku.
− E, ne znaš, ne znaš! Budalo! − reče čiča Jeroška s prekorom i
mašući glavom. − Kad ti neko kaže koškiljdi, ti treba da odgovoriš: ala
razi bo sun, i to znači pomoz’ bog. E, tako treba, sinko moj, a ne
koškiljdi. Sve ću ja tebe naučiti. Eto, jednom je kod nas bio Ilija
Moseič, vaš, Rus, s njim smo bili prijatelji. Ljudina je bio. Pijanac,
lopov, lovac, i to kakav lovac! Sve sam ga naučio.
− A šta ćeš mene naučiti? − upita ga Olenjin, − interesujući se
starcem sve više i više.
− Povešću te u lov, naučiću te da loviš ribu, pokazaću ti Čečence, a
ako hoćeš naći ću ti i dušicu. Eto, takav sam ti ja čovek. Veseljak sam
ja! − i starac se zasmeja. − Ja ću sesti, sinko moj, umoran sam. Karga?
− dodade on kao da ga nešto pita.
− A šta znači karga? − upita Olenjin.
− E, to na gruzinskom znači dobro. A ja tako govorim; to je moja
uzrečica, najmilija reč: karga; karga, kad tako kažem onda se šalim.
Ali, sinko moj, hajde ti reci da nam donesu vina. Imaš li ti vojnika,
posilnog? Imaš li? Ivane! − povika starac. − U vas je svaki vojnik Ivan.
I tvoj je Ivan, je li?
− Jeste, Ivan. Vanjuša! Molim te uzmi u gazde vina i donesi ovamo.
− Sve ti je to jedno te isto, Vanjuša ili Ivan. Zašto su kod vas,
vojnika, sve sami Ivani? Ivani! − ponovi starac. − Ti, sinko, zamoli iz
bureta što je načeto. U njih je najbolje vino u selu. Ali ne daj više od
trideset kopejki za osminu, pazi, onoj je veštici duša da… Proklet je
naš narod, glup narod, − nastavi čiča Jeroška u poverenju čim
Vanjuša izađe, − oni vas ne drže za ljude. A po mome, iako si vojnik,
opet si čovek, i ti imaš dušu. Zar ne govorim pravo? Ilija Moseič bio je
vojnik, ali kakav je samo čovek, zlato od čoveka! Je l’ tako, sinko moj?
Zbog toga mene naši i ne vole; a meni je baš svejedno. Ja sam ti veseo
čovek, ja sve volim, ja sam Jeroška! Tako ti je to, sinko moj!
I starac nežno potapša mladog čoveka po ramenu.

XII
Za to vreme Vanjuša je uspeo da uredi svoje domaćinstvo, čak se
obrijao kod četnog brice, bio je u najboljem raspoloženju i pantalone
spustio preko čizama, što je bio znak da je četa smeštena u
prostranim stanovima. On pogleda Jerošku pažljivo ali neprijazno,
kao na divlju neviđenu zverku, zaklima glavom i uze ispod klupe dve
prazne boce pa pođe domaćinima.
− Da ste mi zdravo, mili moji, − reče on odlučivši da bude naročito
strpljiv. − Gospodin je naredio da se kupi vina; natočite, dobri ljudi.
Starica ne odgovori ništa. Devojka, stojeći pred malim tatarskim
ogledalom nameštala je maramu na glavi: ona se ćutke okrenu
Vanjuši.
− Ja ću vam platiti parama, uvažene, − reče Vanjuša zveckajući
bakrenjacima u džepu. − Budite vi dobri, pa ćemo i mi biti dobri, tako
je bolje, − dodade on.
− Treba li mnogo? − upita starica osorno.
− Osmina.
− Hajde, rođena, natoči im, − progovori babuka Ulita obraćajući se
kćeri. − Natoči im iz načetog, željo moja.
Devojka uze ključeve i bokal i izađe s Vanjušom iz kuće.
− Reci mi, molim te, koja je ono žena? − upita Olenjin pokazujući
na Marjanku koja je toga časa prolazila pored prozora.
Starac namignu i gurnu mladića laktom.
− Čekaj, − reče on i naže se kroz prozor. − Khm! Khm! − nakašlja
se starac i zamuka. − Marjanuška! Ej, lepojko, Marjanka! Zavoli me,
dušice! Ja sam šaljivdžija, − dodade on šapatom Olenjinu.
Devojka je išla pored prozora ne okrećući glavu, ravnomerno i
snažno mašući rukama i onim naročitim gizdavim i otresitim
korakom Kozakinja. Ona samo polagano okrenu starcu svoje crne
vatrene oči.
− Zavoli me, bićeš sretna! − povika Jeroška i namigujući pogleda
upitno Olenjina. − Ja sam ljudina, šaljivdžija sam ja, − dodade on. −
Kraljica devojka? Je li?
− Lepotica, − reče Olenjin. − Zovni je ovamo.
− Ne − ne! − progovori starac. − Hoće da je udaju za Lukašku.
Luka−kozak, ljudina, džigit, skoro je ubio jednog Abreka. Naći ću ja
tebi bolju. Naći ću ti takvu da će sva biti u svili i srebru. Što sam
rekao − i učiniću; lepojku ću naći.
− Star si, a kako govoriš! − reče Olenjin. − Pa to je grehota!
− Grehota? Šta je grehota − odgovori starac odlučno. − Zar je
grehota gledati lepe devojke? Zar je grehota da se s njom provodiš?
Zar je grehota da je zavoliš? Je li kod vas tako? Ne, sinko moj, nije to
grehota, to je božje davanje. Bog je tebe stvorio, bog je stvorio i
devojku. Sve je on, brate moj, stvorio. Pa onda nije grehota gledati
lepu devojku. Zbog toga je i stvorena da se voli, da joj se raduješ. Eto
tako ja mislim, dobri čoveče.
Marjanka pređe preko dvorišta, uđe u tamnu prohladnu magazu
punu buradi, priđe sa uobičajenom molitvom buretu i spusti u njega
tikvicu. Stojeći na vratima, Vanjuša se osmehivao posmatrajući je.
Izgledalo mu je neobično smešno što ona na sebi ima samo košulju
pripijenu pozadi uz telo i spreda malo uzdignutu, a još mu je smešnije
bilo što su joj oko vrata visile nanizane srebrne polurubaljke. On je
smatrao da to nije ruski običaj i kad bi tamo, kod kuće ugledali takvu
devojku, baš bi se grohotom smejali. »La fil kom se tre bje,12 tek malo
promene, − pomisli on, − sad ću ovo reći gospodinu«.
− Što si mi zaklonio svetlo, đavole! − viknu devojka odjednom. −
Bolje bi ti bilo da mi dodaš bokal.
Natočivši pun bokal hladnog crnog vina Marjanka ga pruži
Vanjuši.
− Pare podaj majci, − reče ona odgurnuvši od sebe Vanjušinu ruku
s novcem.
Vanjuša se nasmeja.
− Što ste vi tako ljuti, milo moje? − reče joj dobroćudno
premeštajući se s noge na nogu, dok je devojka zatvarala bure.
Ona se nasmeja.
− A zar ste vi dobri?

12 Ova je devojka vrlo lepa (iskvareno francuski).

 − Mi i gospodin smo vrlo dobri, − odgovori Vanjuša ubedljivo. − Mi
smo toliko dobri, i gdegod smo dosad boravili svugde su nam
domaćini bili zahvalni. Jer on je plemenit čovek.
Devojka stade da ga čuje.
− Da li je taj tvoj gospodin oženjen ili nije? − upita ona.
− Nije! Naš je gospodin mlad i neoženjen. Jer se plemenita gospođa
ne mogu nikad rano oženiti, − odgovori Vanjuša poučno.
− A zar je to njemu lako! Raskrupnjao se kao bivo, a mlad da se
ženi! Je li on tu, kod vas, nad svim načelnicima? − upita ona.
− Moj je gospodin junker, znači da još nije oficir. A zvanje mu je
veliko, više od generalskog. Jer ne samo da ga pozna naš pukovnik,
nego i sam car njega zna, − objasni Vanjuša ponosno. − Nismo mi kao
ostali armijski golaći, naš je tatica sam senator; imao je više od hiljadu
duša mužika-kmetova, i šalje nam po hiljadarku. Zbog toga nas uvek
svako voli. A neko je i kapetan, a nema ni prebijene pare. Kakva je
korist od toga?…
− Odlazi, hoću da zatvorim, − prekide ga devojka.
Vanjuša donese vino i izjavi Olenjinu la fil se tre žuli,13 − i u isti čas
izađe glupo se smejući.

XIII
U to vreme odsviraše na trgu povečerje. Narod se vratio s radova.
Na kapijama je mukala stoka gurajući se kroz oblake zlataste prašine.
I devojke i žene hitale su ulicama i dvorištima da namire stoku. Sunce
se sasvim sakrilo iza dalekog snežnog gorja. Samo se plavkasta senka
prostrla po zemlji i nebu. Iznad potamnelih bašta jedva primetno
počeše da se pale zvezde, a zvuci u selu počeše pomalo da se stišavaju.
Namirivši stoku Kozakinje su izlazile na ćoškove ulica i grickajući
semenke sedale na zemljane nasipe pored kuća. Jednoj od tih grupa
priđe Marjanka pošto je pomuzla dve krave i bivolicu.
U toj grupi bilo je nekoliko žena i devojaka i jedan stari Kozak.
Reč je bila o ubijenom Abreku. Kozak je pričao a žene raspitivale.
− Sigurno će dobiti veliku nagradu? − upita jedna od Kozakinja.
− Nego šta ti misliš? Kažu da će mu poslati krst.

13 Devojka je vrlo lepa (iskvareno francuski).

 − A Mosev je hteo da ga uvredi. Uzeo pušku, ali starešine u
Kizljaru to dočule.
− Vidi podle duše, Moseva!
− Kažu da je stigao Lukaška, − reče jedna od devojaka.
− Kod Jamke (Jamka je bila neudata, šarena Kozakinja koja je
držala krčmu) provodi se s Nazarkom. Pričaju da su popili pola kofe.
− Junačina je imao sreću! − reče neko. − Zaista je junačina! Pa šta
hoćete, dobar je on mladić! Kako je samo spretan! Pravedan mladić.
Takav mu je bio i otac, babo Kirjak; sav je na oca. Kad su ga ubili
kukalo je čitavo selo… Eno, izgleda idu oni, − nastavi ona što je
govorila pokazujući prema Kozacima koji su išli prema njima; i
Jergušov se prilepio uz njih! Gle pijandure!
Lukaška, Nazarka i Jergušov, popivši pola kofe, pođoše devojkama.
Sva trojica, a naročito stari Kozak, bili su crveniji nego inače.
Jergušov se zavaljivao, gurkajući stalno Nazarku i glasno se smejući.
− Je li, cure, što ne pevate? − podviknu on devojkama. − Kažem ja,
pevajte kad se mi provodimo.
− Zdravo, kako ste? Zdravo, kako ste? − začuše se pozdravi.
− A što da pevamo? Nije valjda praznik? − reče žena. − Ti si se
napio, pa pevaj.
Jergušov se glasno zasmeja i gurnu Nazarku:
− Zapevaj ti, hajde! I ja ću pevati, ja sam za sve, ja ti kažem.
− A što ste zakunjale, lepotice moje? − reče Nazarka. − Mi smo
došli iz karaule da se provedemo i da častimo. Eto, sada smo čašćavali
Lukašku.
Lukaška im priđe, podiže polako šubaru i stade prema devojkama.
Njegove široke jagodice i vrat bili su crveni. On je stajao i govorio tiho
i odmereno; ali u toj sporosti i odmerenosti njegovih pokreta bilo je
više života i snage nego u Nazarkinom brbljanju i razmetanju. On je
podsećao na ždrepca koji se razigrao i odjednom stao na sve četiri
noge digavši rep i frknuvši. Lukaška je stajao mirno pred devojkama;
oči su mu se smeškale; govorio je malo, pogledajući čas pijane
drugove, čas devojke. Kad Marjanka dođe na ćošak, on odmerenim
pokretom, bez žurbe, podiže šubaru, stade malo u stranu a zatim opet
prema njoj, iskorači malo jednom nogom stavivši palce za pojas i
poigravajući se bodežom. Marjanka na njegov pozdrav lagano naže
glavu, sede na zemljani nasip pored kuće i izvadi iz nedara semenke.
Lukaška je posmatrao Marjanku ne skidajući očiju s nje i grickao
semenke pljuckajući. Kad dođe Marjanka svi zaćutaše.
− Pa kako je? Hoćete li duže ostati? − upita Kozakinja prekidajući
ćutnju.
− Do sutra, − odgovori Lukaška odmereno.
− Daj bože da se dobro okoristiš, − reče neko od Kozaka, − meni je
drago, sad sam o tome pričao.
− I ja to kažem, − dodade pijani Jergušov smejući se. − Pazi koliko
je gostiju! − dodade pokazujući na vojnika u prolazu. − Dobra je
vojnička votka, duša mi votka!
− Nama dodelili tri đavola, − reče jedna od Kozakinja. − Već je
deda išao u opštinu; ali kažu da ništa ne mogu učiniti.
− Ehe! Sad te spopala muka? − reče Jergušov.
− I duvanom sve zapoganili? − upita druga Kozakinja. − Neka puše
u dvorištu koliko god hoće, a u kući ne damo. Neka dođe i sam seoski
starešina, ja ne dam. Još će da nas i pokradu. Vidiš ti njega, starešine,
đavoljeg sina, on nikoga nije smestio u svoju kuću.
− Nije ti po volji! − reče opet Jergušov.
− Još pričaju da je naređeno da devojke pospremaju vojnicima
postelju i da ih služe vinom i medom, − reče Nazarka izbacivši nogu
kao Lukaška i zabacivši šubaru isto kao i on.
Jergušov se nasmeja grohotom i zagrli devojku koja je sedela kraj
njega.
− Živa istina.
− Beži, šta si se prilepio uza me, − zacvili devojka, − kazaću baki.
− Kaži! − odbrusi on. − Tačno je što kaže Nazarka; bilo je to i
napisano, pa znaš da je on pismen. Tačno je to. − I on poče da grli
drugu devojku.
− Što si se prilepio, gade? − zavrišta Ustenjka rumenog i okruglog
lica smejući se i zamahnuvši na njega rukom.
Kozak se odmače i zamalo ne pade.
− Vidi ti nje, a kažu da su devojke slabašne: umalo me ne ubi.
− Beži, ne lepi se uza me, što te đavo donese iz karaule! −
progovori Ustenjka okrenuvši se od njega i prsnuvši u smeh. − Ti si
Abreka prespavao, zar nije? Bolje bi bilo da je on tebe pogodio.
− Zakukala bi ti! − zasmeja se Nazarka.
− Baš bih zakukala!
− Vidiš li ti nje, ne bi joj bilo ni žao. Zakukala bi? Je li, Nazarka? −
povika Jergušov.
Lukaška je za celo to vreme ćutao i gledao Marjanku. Izgledalo je
da je njegov pogled zbunjivao devojku.
− Slušaj, Marjanka, je li istina da su kod vas smestili starešinu? −
reče on primičući joj se bliže.
Marjanka, kao i obično, ne odgovori odmah, samo polagano diže
oči prema Kozacima. Lukaška se smejao očima kao da se između
njega i devojke odigravalo nešto što nije bilo u vezi sa razgovorom.
− Pa njima je lako kad imaju dve kuće, − umeša se umesto
Marjanke starica, − a eno, kod Fomuškinovih su isto tako smestili
njihovog načelnika i kažu da je svu kuću natrpao svojim stvarima pa
ukućani nemaju kud. Strašno je to, doveli su u selo čitavu hordu! Šta
ćemo raditi! − reče ona. − Koga će đavola oni ovde raditi!
− Kažu da će praviti most preko Tereka, − reče jedna devojka.
− A meni su pričali, − javi se Nazarka prilazeći Ustenjki, − da će
kopati veliku jamu i da će u nju bacati devojke koje neće da vole
mlade momke. − I on poskoči na svoj omiljeni način da svi prasnuše u
smeh, a Jergušov poče da grli staru Kozakinju, preskočivši Marjanku
koja je bila na redu.
− A što ti ne zagrliš Marjanku? Moraš sve redom, reče Nazarka.
− Neću, moja je starka slađa, − povika Kozak ljubeći staricu koja se
otimala.
− Udaviće me! − povika ona smejući se.
Smeh prekide ravnomeran bat koraka na kraju ulice. Tri vojnika u
šinjelima, s puškom o ramenu išli su na smenu straže kod četne
blagajne. Kaplar, stari vojnik sa odlikovanjem pogleda ljutito Kozake i
povede svoje vojnike tako da bi Lukaška i Nazarka, koji su stajali
nasred puta, morali da se pomaknu. Nazarka se pomače, ali Lukaška
samo zažmuri, okrenu glavu i široka leđa i ne mače se s mesta.
− Ovde stoje ljudi − obiđi, − progovori on i samo iskosa i prezrivo
pogleda vojnike.
Oni prođoše pored njih ravnomerno koračajući po prašnjavom
putu.
Marjanka se nasmeja, a za njom i ostale devojke.
− Baš su gizdavi momci! − reče Nazarka. − Kao popovi sa dugim
skutovima, − i poče da korača putem oponašajući ih.
Svi se ponovo grohotom zasmejaše.
Za to vreme noć se sasvim spustila na selo. Sjajne se zvezde osule
po tamnom nebu. Ulice su bile mračne i puste. Nazarka ostade sa
Kozakinjama na kućnom nasipu odakle se čuo njihov kikot, a
Lukaška, koji tiho ode od devojaka, odjednom se saže kao mačka i
nečujno potrča ne kući, nego u pravcu potporučnikove kuće, držeći
rukom bodež da ne mlatara. Pretrčavši dve ulice i skrenuvši u sokak,
on zadiže čerkesku i sede na zemlju, zaklonivši se za plot. »Vidi ti one
potporučnikove kćerke, − pomisli on na Marjanku, − neće, đavo, ni da
se našali! Ali doći će vreme«.
Njegovu pažnju privuče približavanje ženskih koraka. On poče da
osluškuje i sam se sebi nasmeja. Marjanka je oborene glave išla brzo i
jednakim koracima pravo prema njemu, udarajući prutom po kocima
na plotu. Lukaška se diže. Marjanka se štrecnu i stade.
− Vidi ti đavola prokletog! Prepade me. Nisi otišao kući, − reče ona
i glasno se zasmeja.
Lukaška jednom rukom zagrli devojku, a drugom je uze za lice.
− Hteo sam da ti nešto kažem… bogami!… − glas mu je bio
isprekidan i drhtav.
− Kakve si to razgovore izmislio po noći, − odgovori Marjanka. −
Čeka me majka, a ti idi svojoj dušici.
I odgurnuvši mu ruku, ona otrča nekoliko koraka. Kad stiže do
ograde na svom dvorištu ona stade i okrenu se Kozaku koji je trčao uz
nju nagovarajući je da stane samo malo.
− Šta imaš da mi kažeš, lunjalo noćno? − I ona se opet zasmeja.
− Nemoj mi se smejati, Marjanka! Tako ti boga! Pa šta je to što ja
imam svoju dušicu? Neka je nosi sto đavola! Samo mi reci jednu reč,
toliko ću te voleti da ću ti učiniti sve što hoćeš. Eno ih! (I on zvecka
novcem u džepu). Sad ćemo da proživimo. Ljudi se vesele, a šta ću ja?
Od tebe mi nikakve radosti Marjanuška!
Devojka stojeći pred njim ne odgovori ništa, samo je brzim
pokretima prstiju lomila prut na sitne komadiće.
 Lukaška odjednom stisnu pesnice i zube.
Lukaška se polako približi Marjanki.
− A gde kod vas stanuje starešina? − upita on.
Marjanka se zamisli.
− Smestili smo ga u novu kuću, − reče ona.
− Je li star ili mlad? − upita Lukaška primakavši se devojci.
− Zar sam ga pitala, − odgovori devojka. − Kad sam mu išla po vino
videla sam ga kako sa čiča Jeroškom sedi kraj prozora, nekakav riđ. A
dovezli su puna kola stvari.
I ona obori oči.
− Kako sam veseo što sam mogao da izađem iz karaule! − reče
Lukaška primičući se još bliže devojci i stalno joj gledajući u oči.
− Pa jesi li došao na duže vreme? − zapita ga Marjanka osmehujući
se malo.
− Do sutra ujutro. Daj mi koju semenku, − dodade on pružajući
ruku.
Marjanka se jače nasmeja i otkopča okovratnik na košulji.
− Nemoj mi sve uzeti, − reče ona.
− Zaista, stalno sam mislio na tebe, tako mi boga, − reče Luka
suzdržanim i mirnim šapatom, vadeći semenke iz devojčinih nedara i
naginjući joj se još više pa poče da nešto šapuće smejući se očima.
− Neću doći, već sam ti rekla, − odjednom Marjanka reče glasno,
odmakavši se od njega.
− Veruj mi… Hteo sam da ti nešto kažem, − prošaputa Lukaška, −
bogami. Dođi, Mašenka.
Marjanka odbi glavom, ali osmehujući se.
− Sestrice, Marjanka! E, sestrice! Zove te majka na večeru, −
povika mali Marjankin brat pritrčavši Kozacima.
− Sad ću doći, − odgovori devojka, − hajde ti, bato; sad ću ja.
Lukaška se diže i skide šubaru.
− Izgleda da i ja treba da idem kući, biće bolje, − reče on
pretvarajući se da mu je svejedno, ali jedva suzdržavajući osmeh sakri
se za kućno ćoše.
− Pa što ću uvek čekati i čekati! Zar ja tebe ne volim golubice?
Radi od mene štogod hoćeš, − povika on odjednom ljutito se mršteći i
uhvativši je za obe ruke.
Marjanka ne izmeni miran izraz lica i glasa.
− Ne budi budala, Lukaška, ali slušaj šta ću ti reći, − odgovori ona
ne otimajući ruku, ali gurajući Kozaka od sebe. − Zna se da sam ja
devojka, ali čuj šta ću ti kazati. Ja nemam svoje volje, a ako me ti
voliš, evo šta ću ti reći. Pusti mi ruke, sve ću ti kazati sama. Udaću se
za tebe, ali od mene nećeš dočekati nikakve budalaštine, − reče
Marjanka gledajući pravo u njega.
− Udaćeš se za mene? To nije u našoj vlasti. Ti mene onako voli,
Marjančice, − reče Lukaška i odjednom od mrgodnog i naprasitog
postade opet krotak, pokoran i nežan, osmehujući se i izbliza joj
gledajući u oči.
Marjanka se privi uz njega i snažno ga poljubi u usta.
− Bato! − prošaputa ona privukavši ga brzo sebi. Posle se odjednom
istrže, potrča prema kućnoj kapiji i ne okrenu mu se.
Ne obazirući se na moljakanje Kozaka da još malo ostane da joj još
nešto kaže, Marjanka se ne zaustavi.
− Idi! Videće nas! − progovori ona. − Eno, čini mi se da naš stanar,
đavo, hoda po dvorištu.
»Potporučnikova kćerka, − pomisli Lukaška u sebi, − pa da se uda
za mene! Udaja, to je nešto drugo, a ti mene voli, onako«.
On zateče Nazarku kod Jamke i malo se s njima proveseli, a onda
krenu Dunjaški, pa i pored njene nevernosti prenoći kod nje.

XIV
Olenjin je zaista hodao po dvorištu u času kad je Marjanka ušla
kroz kapiju i čuo je kako je rekla: »Stanar, đavo, hoda«. Celu tu večer
on je proveo sa čičom Jeroškom na ulazu u svoj novi stan. On naredi
da se iznese sto, samovar, vino, upaljena sveća, i tu, uz čaj i cigaru
slušao je starčevo pričanje, a ovaj je sedeo na stepenicama do
njegovih nogu. Iako je vazduh bio tih, sveća se kalila i plamen je
titrao na sve strane, osvetljavajući čas stupac na tremu, čas sto i
posuđe ili belu ošišanu starčevu glavu. Noćni leptirići kružili su
gubeći prah sa svojih krilca, poskakujući po stolu i u čašama, ili su
uletali u plamen sveće, ili iščezavali u crnom mraku izvan osvetljenog
kruga. Olenjin i Jeroška popili su pet boca vina. Kad bi Jeroška sipao
vino, svaki put bi jednu čašu pružio Olenjinu, nazdravljajući mu i
govoreći neumorno. Pričao mu je o starom kozačkom životu, o svom
ocu Širokom, koji je sam na svojim leđima mogao da donese ubijenog
vepra teškog i po deset pudi i da odjednom popije dve kofe vina.
Pričao mu je takođe o svom vremenu i o svom najboljem drugu,
Girčiku, s kojim je prebacivao kabanice preko Tereka u vreme kad je
harala kuga. Pričao je o lovu i kako je jednog jutra ubio dva jelena.
Pričao je o svojoj dušici koja je znala da po noći dotrči njemu u
karaulu. I sve je on to pričao tako rečito i slikovito da Olenjin i ne
primeti kako vreme prolazi.
− Tako ti je to, moj sinko, − reče on, da si me našao u moje zlatno
vreme, ja bih ti onda sve pokazao. Sada Jeroška lonac liže, a onda je
Jeroška bio čuven u celom puku. Ko je imao najboljeg konja, u koga je
sablja gurda,14 kome se išlo da se pije, s kim da se provede? Koga
treba u planine poslati da ubije Ahmet-kana? Uvek i samo Jerošku.
Koga su devojke volele? Opet samo Jerošku. Jer ja sam bio pravi
džigit. Pijanica, lopov, po planinama otimao čopore konja, bio pevač;
bio sam za sve. Sada više nema takvih Kozaka. Nema šta da vidiš. Sad
je ovolicki (Jeroška pokaza rukom aršin od zemlje), obuče glupe
čizmetine pa samo što pilji u njih, to mu je jedino veselje. Ili se
naloče, ali ne kao pravi čovek, nego ni sam ne znam kako. A kakav
sam ja bio? Bio sam Jeroška; mene su znali ne samo po selima, nego i
u planinama. Dolazili su mi i kneževi prijatelji. E, bio sam ti ja
prijatelj sa svima: Tatarin − Tatarin, Jermenin − Jermenin, vojnik −
vojnik, oficir − oficir. Meni je svejedno, samo neka on zna da popije.
Ti, kažu, moraš da budeš čist: ne smeš da piješ sa vojnikom, da jedeš s
Tatarinom.
− Ko to govori? upita Olenjin.
− Pa naši bogomoljci. A da čuješ mulu, ili tatarskog kadiju. On
kaže: »vi, nevernici, kauri, a zašto jedete krmetinu?« Znači da se
svako drži svoga zakona. A po mome, sve je to isto. Sve je bog stvorio
na radost čoveku. Ni u čemu nema greha. Ugledaj se na zverku. Ona
živi i u tatarskoj i u našoj trstici. Zverka gde dođe, tu joj je i stanište.
Što je bog dao to i ždere. A naši kažu da ćemo zbog toga na onome
svetu lizati usijane tiganje. A ja mislim da je to sve falično, − dodade
on posle kraćeg ćutanja.

14 Najbolji bodeži i sablje na Kavkazu nazvani su po majstoru Gurdi. (Prim. L. N.

Tolstoja).
 − Šta je falično? − upita Olenjin.
− Pa ono što pričaju naši crkvenjaci. Kod nas, sinko moj, u
Červlenom, potpukovnik mi je bio prijatelj. Bio je ljudina kao i ja.
Ubili su ga u Čečni. Pa on je govorio da su sve to izmislili crkvenjaci iz
svoje glave. Kad crkneš, kaže on, trava će izrasti na grobu, i to ti je
sve. − Starac se nasmeja. − Ničega se nije bojao!
− A koliko ti je godina? − upita Olenjin.
− A, bog bi ga znao! Sedamdeset sigurno već imam. Kad ste imali
caricu nisam bio baš mali. E, pa ti onda računaj koliko imam. Biće
valjda sedamdeset.
− Biće. Ali ti si još kao mladić.
− Pa šta ćeš, hvala bogu zdrav sam, potpuno sam zdrav; samo me
žena, veštica, upropastila…
− Kako to?
− Pa tako, upropastila me…
− Dakle, kad umreš, izrašće trava? − ponovi Olenjin.
Izgleda da Jeroška nije hteo da se jasno izrazi. On malo poćuta.
− Pa kako bi drukčije i mislio? Pij! − povika on smejući se i
pružajući mu vino.

XV
− Pa o čemu sam ja ono govorio? − produži on prisećajući se. −
Eto, kakav sam ja čovek! Ja sam lovac. U čitavom puku ne možeš naći
lovca boljeg od mene. Ja ću tebi da nađem i pokažem svaku zverku,
svaku pticu; i što, i gde, i kako − sve ja to znam. Imam ja i kerove, i
dve puške imam, i mreže, i gvožđa, i jastreba, − sve ja to imam bogu
hvala. Ako si ti pravi lovac, a ne samo da se hvališ, sve ću ti ja
pokazati. Kakav sam ja čovek? Naiđem na trag i ja već znam, i zverku
znam, gde će da legne i gde će na pojilo, ili gde će da se valja. Uredim
sebi čeku i sedim po celu noć, čuvam. Što ću da sedim kod kuće!
Samo da nešto zgrešiš, ili da se napiješ. Pa još dođu žene, rekla-
kazala; dečurlija galami; otruju te kao dim. Koliko je bolje kad izađeš
pre zore, izabereš mestance, uvaljaš trstiku, sedneš i čekaš. Ti sve
znaš šta se događa u šumi. Pogledaš u nebo, zvezde idu, gledaš u njih i
znaš koje je doba. Pogledaš naokolo − šuma se njiše. Sve očekuješ kad
će da se počne da krši grmlje, da dođe vepar da se valja. Čuješ kako
tamo pište mladi orlovi, kako se u selu dozivaju petlovi ili guske. Ako
su guske, znači da još nema pola noći. I sve ja to znam. A kad čuješ da
negde pukne puška, navale ti misli. Pomisliš; ko li je to pucao? Kozak,
isto kao i ja, dočekao zverku, da li je pogodio, ili je samo ranio, i pođe
ona da okrvavi trstiku, pa i to uzalud. Ne volim ja to! Oh, ne volim!
Zašto si unakazio zverku? Budalo! Budalo! Ili opet pomisliš u sebi:
»Možda je to Abrek ubio kakvog glupog Kozaka«. Sve ti to hoda po
glavi. Tako ja jednom sedim kraj vode, gledam, pliva kolevka. Potpuno
je čitava, samo joj jedan kraj odlomljen. Onda nešto pomislih. Čija je
to kolevka? Sigurno, mislim ja, oni vaši đavoli, vojnici, upali u neko
čečensko selo, pokupili Čečenke, a dete je neki đavo ubio: uzeo ga za
noge i tresnuo o ćošak. Zar se tako ne radi? Eh, nemaju ljudi duše!
Dođu mi takve misli u glavu i ražaloste me. Mislim: bacili su kolevku i
ženu oterali, kuću zapalili, a džigit prihvati pušku i eto ga na našu
stranu da pljačka. I uvek tako sediš i misliš. Pa kad čuješ u gustišu
kako divlja svinja sa prasićima krši, u tebi sve nešto zaigra. Hodite,
mili moji! Namirišu oni, misliš u sebi: sediš, ne mrdaš, a srce samo što
čini dun! dun! dun! − pa tako te i odiže. Naiđe tako proletos jedan
priličan čopor, sve zacrnelo. »Vo imja oca i sina…« − već sam hteo da
pucam. A ona, kako frknu svojim prasićima: »Čuvajte se, deco: čovek
vas vreba«, − i odjednom svi strugnuše lomeći šikaru. Izgledalo mi je
tada da bih je svu svojim zubima ščepao.
− Kako ti to misliš da je svinja rekla prasićima da ih vreba čovek? −
zapita Olenjin.
− A kako bi drukčije bilo? Ti misliš da je ona zver luda? Ne, ona je
pametnija od čoveka, iako se zove svinja. Sve ona zna. Uzmimo bar
ovo za primer: čovek će preći preko traga i da ga i ne primeti, a svinja,
čim naiđe na tvoj trag, odmah ga onjuši i nigde je više; znači, ima ona
pameti, jer ti svoj miris ne osećaš, a ona ga poznaje. Pa i to da ti
kažem: ti hoćeš da je ubiješ, a ona hoće da živa hoda po šumi. Ti imaš
svoje zakone, a ona svoje. Ona je svinja, ali ona ipak nije ništa gora od
tebe; ona je isti božji stvor kao i ti. Eh! Glup je čovek, glup, glup je
čovek! − ponovi starac nekoliko puta i oborivši glavu zamišljen ućuta.
Olenjin se takođe zamisli i sišavši sa trema stavi ruke na leđa i poče
ćutke da hoda po dvorištu.
Prenuvši se, Jeroška diže glavu i poče da pažljivo prati noćne
leptirice kako lete iznad treperavog plamena sveće i upadaju u njega.
− Budalo, budalo! − progovori on. − Kud letiš? Budalo! Budalo! −
On se diže i poče da svojim debelim prstima oteruje leptirice.
− Izgorećeš, budalice, leti ovamo, imaš dosta mesta, − govorio je on
nežnim glasom nastojeći da je svojim debelim prstima nežno uhvati
za krilca i zatim pusti. − Sama sebe uništavaš, a meni te je žao.
On je dugo sedeo, brbljao i pijuckao iz boce. A Olenjin je hodao
gore-dole po dvorištu. Odjednom ga iznenadi neko šuštanje iza kapije.
On i nehotice pritaji dah i začu ženski smeh, muški glas i poljubac.
Šušteći naročito po travi nogama on pređe na drugu stranu dvorišta.
Uskoro zašušta plot. Kozak u tamnoj čerkesci i šubari od belog
jagnjećeg krzna (bio je to Luka), prođe duž plota, a povisoka žena u
beloj marami naiđe pokraj Olenjina. »Niti se tebe tiču moji poslovi,
niti mene tvoji«, − kao da su mu poručivali odlučni Marjankini koraci.
On je otprati očima do trema gazdine kuće, čak vide kroz prozor kako
ona skide maramu i sede na klupu. I odjednom dušu mladog čoveka
obuze osećaj tuge, usamljenosti, nekih nejasnih želja i nadanja i neke
zavisti.
Po kućama se ugasiše i poslednje svetlosti. Poslednji zvuci zamreše
u selu. I plotovi, i stoka koja se belasala po dvorištima, i kućni
krovovi, i vitke topole − sve je izgledalo da spava zdravim, mirnim
snom trudbenika. Samo je neprestano i zvonko žablje kreketanje
dopiralo do napregnutog sluha iz močvarne daljine. Na istoku se
zvezde proredile i izgledalo je kao da su se rastapale u svetlosti koja je
postajala sve jača. Iznad glave su postajale sve udaljenije i gušće.
Naslonivši glavu na ruku, starac zadrema. Petao kukureknu u
dvorištu preko puta, a Olenjin je stalno hodao i hodao razmišljajući o
nečemu. Pesma u nekoliko glasova dopre do njegovog sluha. On priđe
plotu i poče da osluškuje. Mladi kozački glasovi pevali su vesele
pesme i između svih izdvajao se jedan snažan mlad glas.
− Znaš li ko to peva? − reče starac prenuvši se iz sna. − Ono je
Lukaška, džigit. On je ubio Čečenca; i veseli se, a što se veseli?
Budala, budala!
− A jesi li ti ubijao ljude? − zapita ga Olenjin.
− Dođavola! − viknu on na njega. − Zašto to pitaš? O tome ne treba
govoriti. Upropastiti dušu, teško je, oh, teško je! Zbogom, sinko moj, i
sit sam i pijan, − reče on dižući se. − Hoćemo li sutra u lov?
− Dođi.
− Pazi, da se digneš rano, ako prespeš − globa.
 − Ne boj se, dignuću se pre tebe, − odgovori Olenjin.
Starac pođe. Pesma umuče. Začuše se koraci i veseo razgovor.
Malo kasnije opet se začu pesma, ali dalje, i Jeroškin gromki glas
pridruži se ostalim glasovima. »Kakvi su ljudi, kakav je ovde život!« −
pomisli Olenjin uzdahnuvši pa se sam vrati u svoju kuću.

XVI
Čiča Jeroška je bio Kozak samac, sad već van svake službe; pre
otprilike dvadeset godina žena mu je pobegla, prešla na pravoslavlje i
udala se za jednog ruskog četnog narednika; dece nije imao. Nije to
bilo samo hvalisanje s njegove strane kad je pričao da je u staro vreme
bio prvi momak u selu. U puku su ga svi poznavali po njegovim starim
junaštvima. Na njegovoj duši nije bilo samo jedno ubistvo Čečenca ili
Rusa. Odmetao se i u planine i pljačkao Ruse, a bio je dva puta i u
zatvoru. Veći deo svog života proveo je loveći po šumi gde se hranio
samo hlebom i ništa nije pio osim vode. Ali se zato provodio u selu od
jutra do mraka. Kad se vrati od Olenjina, on prileže jedno dva sata i
probudi se pre zore ležeći na svom krevetu i misleći o čoveku s kojim
se sinoć upoznao. Olenjinova prostodušnost mnogo mu se dopala (ta
se prostodušnost za njega sastojala u tome što mu je davao vina
koliko god je želeo). I sam mu se Olenjin dopao. Čudio se što su svi
Rusi tako prostodušni i bogati, i zašto oni baš ništa ne znaju, a svi su
učeni. On je razmišljao o tim stvarima sam sa sobom i još je
razmišljao i o tome šta bi još izmoljakao od Olenjina. Čiča Jeroškina
kuća bila je prilično velika i ne tako stara, ali videlo se da u njoj nema
žene. Iako su Kozaci uvek vodili brigu o čistoći, soba je sva bila
zapuštena i u neverovatnom neredu. Na stolu je bio okrvavljen
gunjac, polovina slatke lepinje i pored nje očerupana i iskidana čavka
kojom je hranio jastreba. Po klupama razbacani opanci, puška, bodež,
vrećica, mokra odeća i krpe. U ćošku, u čabru punom smrdljive
prljave vode kiselili se drugi opanci; a u blizini vojnička puška i
gvožđa. Na podu bačena mreža, nekoliko ubijenih fazana, a oko stola
hodala je fazanka privezana za nogu, kljucajući po prljavom podu. U
hladnoj peći zemljani lončić pun nekakve mlečne tekućine, na peći je
pištao kobac nastojeći da se otrgne od uzice, a olinjali jastreb mirno je
čučao na kraju pogledajući iskosa fazanku i savijajući ponekad glavu
levo i desno. Čiča Jeroška ležao je poleđuške na krevetu koji je stajao
između zida i peći i, držeći noge na peći, čupkao je debelim prstom
kraste s ruku koje mu je iskljuvao jastreb koga je vežbao bez rukavice.
U čitavoj sobi, a naročito blizu starca, vazduh je bio pun onoga jakog
ali ne i neprijatnog izmešanog mirisa koji je starca pratio na svakom
koraku.
− Uide − ma, čiča? (to jest: je si li kod kuće, čiko?) − začu on kroz
prozor oštar glas u kome odmah prepoznade svog komšiju Lukašku.
− Uide, uide, uide! Kod kuće sam, upadaj! − povika starac. −
Komšija Marka, Luka Marka, što si došao čiči? Zar moraš u karaulu?
Jastreb se prenu od gazdine vike, zalupeta krilima i pokuša da se
otrgne sa uzice.
Starac je voleo Lukašku i samo je njega jedinog izdvajao između
njegovih vršnjaka koje je inače prezirao. Osim toga, Lukaška i njegova
majka, kao komšije, često su davali starcu vina, kajmaka i ostalog iz
svoga domaćinstva, čega Jeroška nije imao. Čiča Jeroška, koji se
čitavog svog života zanosio, uvek je praktično objašnjavao svoje
razloge. »Pa šta? Ljudi su imućni, − govorio je sam sebi. − Ja im
donosim svežeg mesa, fazanku, a ni oni ne zaboravljaju čiču: donesu
mi pite ili lepinje, kako kad…«
− Zdravo, Marka! Drago mi je što si došao, − povika starac veselo,
spusti brzo bose noge s kreveta, skoči, učini dva koraka po škripavom
podu, pogleda svoje izvrnute noge i odjednom mu postade smešno što
ih takve vidi: osmehnu se, udari jednom bosom petom, pa još jednom,
a onda izvede jedan pokret kao da igra. − Je li dobro? − upita
blistajući malim očima. Lukaška se malo osmehnu. − Hoćeš li u
karaulu? − reče starac.
− Doneo sam ti vina, čiča, što sam ti ga obećao u karauli.
− Bog ti dao, − odgovori starac podigavši s poda čakšire i bešmet,
priteže se kaišem, poli po rukama malo vode iz lončića, otra ih o stare
čakšire, popravi bradu komadom češlja i stade pred Lukašku. − Gotov
sam! − reče on.
Lukaška uze drvenu čašu, otra je, napuni vinom, sede na klupu i
pruži čiči.
− Da si mi zdrav! Vo imja oca i sina! − reče starac svečano,
primajući vino. − Da dobiješ sve što želiš, da budeš junak, da zaslužiš
krst!
Lukaška takođe s molitvom gucnu vina i stavi ga na sto. Starac se
diže, donese osušenu ribu, metnu je na prag, rastuče štapom da
omekša i stavivši je svojim kvrgavim rukama na svoj jedini plavi
tanjir, donese je na sto.
− Sve ja imam, i meze imam, neka je hvala bogu, − reče on
ponosno. − A kako je Mosev? − zapita starac.
Lukaška ispriča kako mu je narednik oduzeo pušku, s očitom
namerom da sazna šta o tome misli starac.
− Nemoj se otimati o pušku, − reče starac, − ako mu ne daš pušku,
nema ti ni nagrade.
− Pa što, čiča! Kakvu nagradu mogu da dobijem, ja, još
maloletan?15 A puška je lepa, sa Krima, osamdeset moneta košta.
− Pusti to! Eto, jednom sam se porečkao s poručnikom: tražio mi je
konja. Daj mi konja, kaže on, predložiću te za potporučnika. Ja ne
dadoh, i od toga ne bi ništa.
− Pa što, čiča! Moram da kupim konja, a kažu da ga tamo, preko
reke, ne možeš naći ispod pedeset moneta. Majka mi još nije prodala
vino.
− Eh! Nikad se nismo žalili, − reče starac, − kad je čiča Jeroška bio
tvojih godina on je već tada krao od Nogajaca čopore konja i
prebacivao ih preko Tereka. Bivalo je da dobrog konja dadneš za bocu
votke ili kabanicu.
− A što ste ih tako zabadava davali? − upita Lukaška.
− Budalo, budala si, Marka! − reče starac prezrivo. − Ne valja
drukčije, − zbog toga i kradeš da ne budeš cicija. A vi sigurno niste ni
videli kako se konji prebacuju preko Tereka. Što ćutiš?
− Pa šta bih govorio, čiča? − reče Lukaška. − Nismo mi takvi ljudi.
− Budalo, budala si, Marka! − Niste takvi ljudi! − odgovori starac
oponašajući mladog Kozaka. − Ja u tvojim godinama nisam bio takav
Kozak.
− Pa kakav si onda bio? − upita Lukaška.
Starac prezrivo zamaha glavom.
− Čiča Jeroška je bio prostodušan, ništa nije žalio. Zbog toga su mi
svi u Čečni bili prijatelji. Kad mi dođe neki prijatelj, ja ga napojim
votkom do mile volje, ugađam mu u svemu, spava zajedno sa mnom, a
kad ja pođem njemu, ponesem mu poklon, peškeš. Tako ljudi treba da
15 Maloletnim nazivaju Kozake koji nisu nastupili odsluženje vojnog roka. (Prim. L.
N. Tolstoj).
rade, a ne kao sada: jedina je zabava mladića da grickaju semenke i
pljuckaju ljuske, − završi starac s prezirom, pokazujući kako današnji
Kozaci grickaju semenke i kako pljuckaju ljuske.
− Znam ja to, − progovori Lukaška. − Tačno je to!
− Ako hoćeš da budeš junak, moraš da budeš džigit, a ne seljačina,
gedža. I gedža može da nabavi konja, izbroji pare i uzme ga.
Oni neko vreme ćutaše.
− Dosadno je, čiča, i u selu, i u karauli; nema čovek gde da se
provede. Sve same kukavice. Eto, na primer, Nazar. Pre nekoliko dana
bili smo u jednom tatarskom selu; Girej-kan nas je zvao da idemo po
konje u Nogaje, i niko ne ode; a da idem ja sam − ni to nekako ne
valja?
− A zašto ja čiča? Zar ti misliš da sam ja omatorio! Ne, nisam ja
omatorio. Daj konja, i ja odmah odoh u Nogaje.
− Što da mlatimo praznu slamu? − reče Luka, − bolje je da ti meni
kažeš kako ću ja postupati sa Girej-kanom? On kaže da ja samo
dovedem konja do Tereka, a dalje, da ih je i čitav čopor, on će ih
smestiti. Kako ću mu verovati kad mu je glava obrijana.
− Girej-kanu slobodno možeš verovati u svako doba, čitavo njegovo
pleme − dobri su to ljudi; njegov otac je bio veran prijatelj. Samo ti
slušaj čiču, neću ja tebe navratiti na zlo: on treba da ti se zakune, da ti
da besu, tada će sve biti kako treba; a kad kreneš s njim zajedno, nek
ti je uvek pištolj u pripravnosti. A naročito kad s njim budeš delio
konje. Mene tako jednom zamalo da ne ubi jedan Čečenac: ja sam od
njega tražio deset moneta po konju. Da mu veruješ − veruj, ali bez
puške ne spavaj.
Lukaška je pažljivo slušao starca.
− Je li, čiča? Pričali su da ti imaš neku čarobnu travu, raskovnik, −
reče on posle ćutanja.
− Nemam ja raskovnika, ali ja ću tebe naučiti kako se može i bez
njega: ti si dobar momak, ne zaboravljaš starca. Da li da te naučim?
− Nauči me, čiča.
− Znaš li šta je kornjača? Ona je đavo, znaš li ti to.
− Kako da ne znam!
− Pronađi joj gnezdo i ogradi ga plotom da ne može proći. Ona će
prići, malo će tražiti da se provuče i odmah će se opet vratiti; ona će
naći travu raskovnik pa će je doneti i plot provaliti. A ti drugo jutro
pogledaj: onde gde je provaljeno tu je trava raskovnik. Uzmi je i nosi
gde god hoćeš. Za tebe neće postojati ni brava ni zasun.
− Jesi li ti to oprobao, čiča?
− Probao nisam, ali su mi to pričali dobri ljudi.
Jedino sam znao jedno vračanje, to je kad pročitam »zdravstvujte«,
i to kad pojašem konja. I dosada me niko nije ubio.
− Kakvo je to »zdravstvujte«, čiča?
− Zar ti ne znaš? Eh, kakav je danas narod! Kažem ja tebi, čiču ti
pitaj! Evo, slušaj i ponavljaj za mnom:

Zdravstvujte, koji živite u Sionu.

To je car tvoj.
Pojašićemo konje.
Sofonije poziva,
Zaharije govori.
Oče Mandriče,
Čeloveko-veko-ljupče.

Veko-veko-ljupče, − ponovi starac. − Znaš li ti ovo? Hajde, ponovi!

Lukaška se nasmeja.
− Pa kako to može biti, čiča, zar te zbog toga nisu ubili? Pa zar to
može da bude?
− Postali ste isuviše pametni. A ti, nauči pa ponovi. Od toga te neće
stići nikakvo zlo. Otpevao si »Mandriče«, i sad si miran, − i starac se i
sam nasmeja. − Luka, nemoj ići u Nogaje, eto šta ti kažem!
− A zašto?
− Nisu sada ona vremena, niste vi onaj narod, postali ste izmet
kozački. Pa vidiš koliko su i Rusa dovukli! Osudiće te. Pravo da ti
kažem, mani se toga. Nije to za vas! Eto, nekada, mi, ja i Girčik…
I starac poče da prepričava svoje beskonačne doživljaje. Ali
Lukaška pogleda kroz prozor.
− Čiča, već je sasvim svanulo, − prekide ga on. − Vreme je da se
ide, a ti navrati pogdekad.
− Neka ti je bog na pomoći, ja odoh onome vojniku: obećao sam
mu da ću ga povesti u lov; čini mi se da je dobar čovek.

XVII
Lukaška od Jeroške svrati kući. Kad dođe, vlažna rosna magla
dizala se sa zemlje i obavijala čitavo selo. Stoka koja se nije videla
poče da se javlja s raznih strana. Češće i grlatije javljali su se petlovi.
Vazduh je postajao prozračniji i narod poče da se diže. Kad stiže
Lukaška, ugleda od magle mokar plot oko svoga dvorišta, kućni trem i
otvorena vrata na ostavi. U dvorištu, u magli, čuli su se udarci sekire
po drvima. Lukaška uđe u kuću. Majka mu je ustala i stojeći pored
peći ubacivala u nju drva. Na krevetu je još spavala devojčica, njegova
sestra.
− Je li, Lukaška, jesi li se naprovodio? − upita ga majka tiho. − Gde
si bio celu noć?
− Bio sam ovde, u selu, − odgovori sin bezvoljno, vadeći vojničku
pušku iz futrole i pregledajući je.
Majka zavrti glavom.
Lukaška dodade baruta na puščanu policu, izvadi vrećicu, uze
nekoliko praznih čaura i poče da pravi naboje pažljivo ih zatvarajući
kuršumima uvijenim u krpicu. Isprobavši zubima začepljene naboje i
pregledavši ih, strpa ih u vrećicu.
− Je li, majko, molio sam te da mi iskrpiš torbe: jesi li ih iskrpila? −
reče on.
− Kako da nisam! Sinoć je naša nema nešto krpila. Zar je vreme u
karaulu? Nisam te skoro ni videla.
− Eto, samo da se spremim i vreme je da idem, − odgovori Lukaška
zavezujući barut. − A gde je nema? Da nije gde otišla?
− Sigurno cepa drva. Stalno je tugovala za tobom. Pokazivala je
kako te nikako ne vidi. Pokaže tako rukom lice, pukne prstima i stavi
ruku na srce: time kaže kako joj je žao. Da je zovnem? O Abreku je
sve razumela.
− Pa zovni je, − reče Lukaška. − Imao sam tamo negde malo loja,
donesi mi ga. Treba da namažem sablju.
Starica izađe i posle nekog vremena uz škripave stepenice dođe u
kuću Lukaškina nema sestra. Ona je bila starija od brata šest godina i
mnogo bi mu sličila da nije imala tupo i grubo promenljivo lice,
svojstveno svim gluvonemim. Bila je odevena u grubu košulju punu
zakrpa; noge joj bose i prljave; na glavi stara plava marama. Vrat, lice
i ruke bili su joj žilavi kao u muškarca. Videlo se i po odeći i po svemu
ostalom da je uvek radila sve teške muške poslove. Ona unese breme
drva i baci ga pored peći. Posle priđe bratu s radosnim osmehom koji
joj je smežurao svo njeno lice, dodirnu mu rame i poče i rukama, i
licem, i čitavim telom da izvodi neke brze znake.
− Dobro je, dobro je! Valjana si ti, Stepka! − odgovori brat
klimajući glavom. − Sve si spremila, iskrpila, valjana si! E, pa evo ti,
uzmi! − i izvadivši iz džepa dva medenjaka, pruži joj ih.
Lice neme pocrvene i ona divljački zagudi od radosti. Zgrabivši
medenjake ona još brže poče da izvodi znakove pokazujući često na
jednu stranu i prelazeći debelim prstima preko obrva i lica. Lukaška
sve razumede odobravajući joj stalno glavom i pomalo se smešeći.
Ona mu je objašnjavala da brat treba da časti devojke, pokazivala mu
kako ga devojke vole, i da jedna devojka, Marjanka, bolja od svih
ostalih, voli njega. Marjanku je predstavljala tako što je brzo
pokazivala prema strani gde je njeno dvorište, zatim svoje obrve, lice,
mljackajući i klimajući glavom. »Voli te« − pokazivala je ona
stavljajući ruku na srce, ljubeći svoju ruku i nekoga grleći. Majka se
vrati u kuću i saznavši o čemu nema govori, osmehnu se i zamaha
glavom. Nema joj pokaza medenjake i ponovo zagudi od radosti.
− Sinoć sam rekla Uliti da ću joj poslati prosce, − reče majka, − ona
je te moje reči lepo primila.
Lukaška ćutke pogleda majku.
− Majko, znaš, treba vino odvesti da se proda. Treba mi konj.
− Odvešću ga dok uhvatim malo vremena; pripraviću burad, − reče
majka kao da nije želela da joj se sin meša u domaće poslove. − Kad
pođeš, − reče starica sinu, − uzmi onu vrećicu u predsoblju. Pozajmila
sam u komšiluku da ti dam kad pođeš u karaulu. Ili da ti stavim u
bisage?
− Dobro, odgovori Lukaška. − Ako dođe s one strane reke Girej-
kan, pošalji mi ga u karaulu jer me neće uskoro opet pustiti. Imam s
njim jedan posao.
On poče da se sprema
− Poslaću ga, Lukaška, poslaću. A ti si se, kako mi se čini, celo
vreme provodio kod Jamke? − reče starica. − Zato mi se učini noćas u
pesmi tvoj glas, kad sam ustala da obiđem stoku.
Lukaška ne odgovori, izađe u trem, prebaci preko ramena bisage,
namesti kabanicu, uze pušku i stade na pragu.
− Zbogom, majko, − obrati se majci pritvarajući za sobom kapiju. −
A ono mi burence pošalji po Nazarki, − obećao sam momcima; on će
se svratiti.
− Nek’ ti je bog na pomoći, Lukaška! Bog te čuvao! Poslaću ti, iz
novog ću ti bureta poslati, − odgovori starica prilazeći plotu. − Slušaj
nešto, − dodade ona nagnuvši se preko plota.
Kozak stade.
− Ti si se ovde proveo, pa hvala bogu! Kako bi to bilo da se mladić
ne provodi? Pa i bog ti je dao sreću. To je dobro. Ali tamo, pripazi se,
sine, nemoj… Najviše pazi da ugodiš starešini, bez toga se ne može! A
kad prodam vino i dobijem pare za konja, onda ću ti isprositi devojku.
− Dobro, dobro! − odgovori sin mršteći se.
Nema sestra povika nešto da bi obratila na sebe njegovu pažnju.
Pokaza na glavu i ruke, a to je značilo: obrijana glava, Čečenac. Zatim
stisnu obrve, pokaza kako se nišani iz puške, dreknu i nešto brzo
zapeva mašući glavom. Tim je htela da kaže Lukaški da ubije još
jednog Čečenca.
Lukaška je razumede, osmehnu se, pođe brzim lakim korakom
pridržavajući pušku o ramenu ispod kabanice, i iščeze u gustoj magli.
Starica ostade ćutke još neko vreme pored kapije, a onda se vrati u
kuću i odmah produži da radi.

XVIII
Lukaška ode u karaulu, a u isto vreme čiča Jeroška zviznu kerove,
pređe preko plota i obilazeći iza kuća pođe u Olenjinov stan (kad je
išao u lov nije voleo da sreta žene). Olenjin je spavao, čak se ni
Vanjuša, koji je bio budan, još nije dizao, razgledao je naokolo i
razmišljao da li je vreme da se ustaje ili nije, kad čiča Jeroška otvori
vrata i pojavi se s puškom i s potpunom lovačkom opremom.
− Udri u doboš! − povika on svojim dubokim glasom. − Uzbuna!
Evo Čečenaca! Ivane! Spremi za gospodina samovar. A ti se diži! Brzo!
− vikao je starac. − Tako ti je to kod nas, dobri čoveče. Eno, već su i
devojke ustale. Pogledaj kroz prozor, pogledaj, idu na vodu, a ti još
spavaš.
Olenjin se prenu i skoči. Oseti se svež i veseo kad ugleda starca i
začu mu glas.
− Brzo! Brzo, Vanjuša! − povika on.
− Tako ti ideš u lov! Ljudi već doručkuju, a ti još spavaš. Ljam! Gde
ćeš? − viknu on keru. − Je li ti puška uredu? − viknu starac kao da je
u kući bila sva sila naroda.
− Kriv sam, nemam šta da kažem. Vanjuša! Barut! Čepiće! − reče
Olenjin.
− Globa! − zavika starac.
− Di te vulevu?16 − reče Vanjuša s osmehom.
− Ti nisi naš! đavole, šta brbljaš, nije to po naški! − viknu starac
pokazujući svoje izjedene zube.
− Za prvi put se oprašta. − šalio se Olenjin obuvajući velike čizme.
− Za prvi put se oprašta, − odgovori Jeroška, − a ako i drugi put
prespiš, globa je kofa vina. Čim prigrije više ne nađe jelena.
− A ako ga i nađeš, on je pametniji od nas, − reče Olenjin
ponavljajući starčeve reči od sinoć, − nećeš ga prevariti.
− Nemoj ti da se smeješ! Ti ulovi, pa onda pričaj. Hajde, brže!
Pogledaj, eno ti ide gazda, − reče Jeroška pogledavši kroz prozor. −
Vidiš li što se udesio, obukao novi gunjac, da i ti znaš da je on oficir.
Eh, narod, narod!
I zaista, Vanjuša javi da bi gazda hteo da vidi gospodina.
− Laržen,17 − reče on značajno, napominjući gospodinu zbog čega
je potporučnik došao. Malo kasnije uđe i sam potporučnik u novoj
čerkesci sa oficirskim epoletuškama na ramenima, u očišćenim
čizmama − a to je retkost u Kozaka, − s osmehom na licu, gegajući se
uđe u sobu i poželi dobrodošlicu.
Potporučnik Ilija Vasiljevič bio je obrazovan Kozak koji je proveo
neko vreme u Rusiji a bio je i seoski učitelj, a što je glavno, udostojio
se plemstva. Nastojao je da izgleda kao plemić; ali ispod veštačkih i
nakaznih kretnji, samopouzdanja i iznakaženog govora, izbijao je
pravi čiča Jeroška. To se videlo i po njegovom preplanulom licu, i po
rukama, i po crvenom nosu. Olenjin ga zamoli da sedne.
16 Hoćete li čaja? (iskvareno francuski).
17 Novac (iskvareno francuski).
 − Da ste mi zdravi, baćuška, Ilija Vasiljeviču! − reče Jeroška dižući
se, i kako se učini Olenjinu, sa ironijom, i duboko se poklonivši.
− Zdravo, čiča! Zar si već ovde? − odgovori potporučnik nemarno
klimnuvši glavom.
Potporučnik je bio čovek četrdesetih godina, sede šiljaste bradice,
suvonjav, tanak i lep, i još dosta svež za svoje četrdesete godine. Kad
je pošao Olenjinu pribojavao se da ga ne prime kao običnog Kozaka i
zbog toga je hteo da im odmah stavi do znanja ko je on i šta.
− Ovo je naš Nimrod egipatski,18 − reče on osmehujući se
zadovoljan sam sa sobom, obraćajući se Olenjinu i pokazujući starca.
− Lovac pred gospodinom. On ti je kod nas za svašta. Izvoleli ste ga
već upoznati?
Čiča Jeroška, gledajući svoje noge u mokrim opancima, zamišljeno
zaklima glavom kao da se čudio potporučnikovoj okretnosti i učenosti
pa ponovi u sebi: »Nimrod patski! Šta mu je to?«
− Pa eto, hoćemo da idemo u lov, − reče Olenjin.
− To je tačno, − primeti potporučnik. − Ali ja bih imao jedan poslić
s vama.
− Šta ste hteli?
− Pošto ste vi plemenit čovek, − poče potporučnik, − i koliko ja
sebe mogu da razumem, mi isto tako imamo oficirsko zvanje, i mi se
uvek možemo postepeno da razumemo kao blagorodni ljudi. (On
zastade i s osmehom pogleda starca i Olenjina.) Ako bi vi želeli, u
saglasnosti sa mnom, a pošto je moja supruga glupa žena za naš rang,
to ona u sadašnje vreme nije mogla da potpuno shvati vaše reči od
jučerašnjeg datuma. Moj je stan mogao da ode za pukovskog ađutanta
za šest moneta, i to bez štale, − a ja ga kao plemenit čovek mogu da
dadnem i besplatno s moje strane. A pošto vi želite, i pošto sam ja
oficirskog zvanja, mogu s vama lično u svakoj prilici da se saglasim, i
pošto sam stanovnik ovoga kraja, znajući naše običaje, mogu u svemu
da zadovoljim uslove…
− Ala čisto češlja, − promrmlja starac.
Potporučnik je još dugo govorio na ovakav način.
Iz svega toga Olenjin je, ne bez napora, mogao da razabere da
potporučnik želi da dobije šest rubalja u srebru u ime mesečne kirije.
18 Po Starom zavetu: »dobar lovac pred Gospodom«; otuda se za dobrog lovca
uopšte kaže: lovac kao Nimrod. (Prim. prev.).
On rado pristade i predloži svom gostu da popiju čaj. Potporučnik mu
zahvali.
− Po našem glupom običaju, − reče on, − greh je upotrebiti tuđu
čašu. Istina, pošto sam ja obrazovan čovek, ja bih mogao da razumem,
ali moja žena zbog ženske slabosti…
− E, pa hoćete li čaja?
− Ako mi dozvoljavate, ja ću doneti svoju čašu, naročitu, −
odgovori potporučnik i izađe pred kuću. − Daj čašu! − viknu on. Posle
kraćeg vremena otvoriše se vrata i preplanula mlada ruka u
ružičastom rukavu pruži čašu kroz vrata. Potporučnik joj priđe i
nešto prošapta kćerki. Olenjin nasu potporučniku čaj u naročitu, a
Jeroški u običnu čašu.
− Ali neću da vas zadržavam, − reče potporučnik oprživši se i
dovršavajući čaj. − Ja, kako da kažem, imam naročitu želju za ribolov,
i ovde sam samo za kratko vreme, rekao bih na rekreaciji sa dužnosti.
Isto tako imam želju da okušam sreću, da uhvatim svoj deo darova
Tereka. Ja se nadam da ćete me kad-tad posetiti, da popijemo koju
čašu našeg domaćeg, po našem seoskom običaju, − dodade on.
Potporučnik se pokloni, stisnu Olenjinovu ruku i izađe. Dok se
Olenjin spremao, začu zapovednički i razborit potporučnikov govor
kojim je izdavao naređenja ukućanima. A za nekoliko časaka Olenjin
ugleda kako potporučnik, do kolena zavrnutih čakšira i u pocepanom
bešmetu, s mrežom preko ramena, prođe pored njegovog prozora.
− Lopuža, − reče čiča Jeroška koji je dovršavao svoj čaj iz obične
čaše. − Zar ćeš mu plaćati šest moneta mesečno? E, pa to je strašno!
Za dve monete možeš dobiti najbolju kuću u selu. Baš je beštija! Pa ja
ću ti, bolan, dati svoju za tri monete.
− Ne, ipak ću ja ostati ovde, − reče Olenjin.
− Šest moneta! Vidi se da imaš nekih ludih para. Eh! − odgovori
starac. − Ivane, donesi vina!
Pošto založiše i popiše votke za puta, Olenjin i starac izađoše
zajedno na ulicu oko osam sati ujutro.
Na kapiji naiđoše na upregnuta kola. Marjanka, povezana belom
maramom sve do očiju, s bešmetom po košulji, u čizmama i s
dugačkim prutom u ruci, teglila je volove za konop koji im je bio
vezan oko rogova.
− Mamice! − progovori starac praveći se kao da će je zagrliti.
 Marjanka zamahnu na njega prutom i pogleda veselo obojicu
svojim divnim očima.
Olenjin postade još veseliji.
− Hajdemo, hajdemo! − reče on uzbacujući pušku o ramenu i
osećajući na sebi devojčin pogled.
− Ojs! Ojs! − začu se iza njih Marjankin glas, i posle toga poče
škripa kola koja krenuše.
Dok su prolazili iza seoskih kuća, preko ispaša, Jeroška je pričao.
On nije mogao da zaboravi potporučnika i stalno ga je grdio.
− Pa što se ti toliko ljutiš na njega? − upita Olenjin.
− Cicija je! Ne volim takve ljude, − odgovori starac. − Kad crkne,
sve će iza njega ostati. Za koga teče? On je sagradio dve kuće. Bratu je
oteo još jedan voćnjak. I na piskaranju je veliko pseto! Iz drugih mu
sela dolaze da im piše molbe. Kako on napiše, tako uvek i ispadne.
Uvek pogodi tačno. Pa za koga toliko zgrće? Ima samo jednog dečaka
i devojku; ona će se udati, i eto ti.
− Sigurno joj sprema miraz, − reče Olenjin.
− Kakav miraz? Devojka će se udati jer je valjana. A on je takva
sotona da bi hteo da je uda za kakvog bogataša. Hoće da zguli što
bolju otkupninu. Luka je Kozak, komšija mi je i rođak, viđen mladić,
onaj što je ubio Čečenca, odavno je već prosi; a on nikako da pristane.
Kaže ili jedno, ili drugo; devojka je još mlada, kaže on. A ja znam šta
on misli. Hoće da se pred njim klanja. Koliko se njih ponizilo zbog te
devojke. Ali Lukaška će je ipak isprositi. Jer on je prvi Kozak u selu,
džigit, ubio je Abreka, dobiće krst.
− A šta mu to znači? Kad sam sinoć hodao po dvorištu video sam
kako se gazdina kćerka ljubi s jednim Kozakom, − reče Olenjin.
− Lažeš, − viknu starac i stade.
− Bogami! − reče Olenjin.
− Žena je đavo, − reče Jeroška zamišljen. − A kakav je bio taj
Kozak?
− Ja ga nisam video.
− Kakvo mu je bilo krzno na šubari? Belo?
− Jeste.
− A gunjac, crven? Je li visok tako kao ti?
 − Ne, malo je viši.
− E, onda je on. − Jeroška se glasno zasmeja. − On je to, moj
Marka. On, Lukaška. Ja ga od šale zovem Marka. On je, tačno je on.
Volim ga! Takav sam bio i ja, sinko moj. Što da ih gledaš? Bivalo je pa
je moja dušica spavala s majkom ili nevestom, a ja se opet uvučem.
Bivalo je da je stanovala visoko; imala majku vešticu, đavola, koja me
mrzila, a ja dođem s jaranom, zvao se Girčik. Dođem pod prozor,
popnem mu se na ramena, otvorim prozor i počnem da pipam. Ona je
baš tu spavala na klupi. Jednom je probudih. Ona poče da galami! Ne
prepozna me. Ko je to? A ja ne smem da govorim. Majka već poče da
se vrti. A ja skidoh šubaru i gurnuh joj u njušku; odmah me prepozna
po šavu na šubari. I eto je dole. Bivalo je da mi ništa nije trebalo, jer
ona meni i grožđa, i kajmaka, svega ona dovuče, − dodade Jeroška
koji je voleo da sve objasni praktično. − Pa nije ona bila jedina. Eh,
živelo se onda.
− A sada?
− A sada krenimo, i kad fazan stane na drvo, onda pucaj.
− A što se ti malo ne okreneš oko Marjanke?
− Pazi ti na kerove, pričaćemo večeras, − reče starac pokazujući
mu kako traga njegov ljubimac Ljam.
Oni zaćutaše.
Prešavši još kojih stotinjak koraka u razgovoru, starac opet stade i
pokaza mu grančicu na putu.
− Šta ti misliš? − reče on. − Ti sigurno misliš da je to samo onako?
Ne. Ta grančica ne leži kako valja.
− Kako to, ne valja?
On se osmehnu.
− Ništa ti ne znaš. Slušaj ti mene. Kad grančica ovako leži, ne
prelazi preko nje, ili je obiđi, ili je ukloni s puta i očitaj molitvu: »Oca
i sina i svjatoga duha«, i produži s milim bogom. Ništa ti se neće
desiti. Tako su mene učili još stari ljudi.
− Kakve su to gluposti! − reče Olenjin. − Bolje je da ti meni pričaš
nešto o Marjanki. Ljubaka li se ona sa Lukaškom?
− Pst! Sada ćuti, − opet starac prekide šapatom taj razgovor, −
samo slušaj. Sad ćemo kroz šumu.
I starac pođe napred uskim puteljkom koji je zalazio u gustu divlju
šumu punu šikare, stupajući nečujno u svojim opancima. On se
nekoliko puta mršteći okrenu Olenjinu koji je šuštao i lupao svojim
velikim čizmama noseći nepažljivo pušku kojom je dodirivao grane
drveća iznad puteljka.
− Nemoj da larmaš, idi tiše, vojniče! − ljutito je šaputao starac.
U vazduhu se osećalo da se sunce diglo. Magla se razilazila, ali je
još prekrivala vrhove drveća. Suma je izgledala strašno visoka. Svakim
se korakom okolina menjala. Ono što je izgledalo kao drvo, bio je grm;
trstika se činila da je drvo.

XIX
Magla se jednim delom dizala i otkrivala mokre krovove od trstike,
a drugim se pretvarala u rosu koja je padala po putu i travi pored
plotova. Svuda je kuljao dim iz dimnjaka. Narod je izlazio iz sela −
jedni na posao, drugi na reku, a neki u karaule. Lovci su išli jedan
pored drugog po vlažnom putu obraslom u travu. Kerovi, mašući
repovima i pogledajući u gazdu, trčali su sa strana. Ogromni rojevi
komaraca zujali su u vazduhu i pratili lovce prekrivajući im leđa, oči i
ruke. Mirisala je trava i šumska vlaga. Olenjin se stalno okretao za
kolima u kojima je sedela Marjanka i prutom terala volove.
Bilo je tiho. Glasovi koji su se pre čuli iz sela, sad već nisu dopirali
do lovaca; samo su kerovi šuštali kroz trnje i ponekad se dozivale
ptice. Olenjin je znao da je u šumi opasno, da se Abreci uvek skrivaju
po ovakvim mestima. On je isto tako znao da je puška u šumi dobra
zaštita pešaku. Ne bi se moglo reći da ga je obuzimao strah, ali on je
osećao da bi drugom, na njegovom mestu, bilo strašno, i on je s
naročito napregnutom pažnjom zagledao u zamagljenu vlažnu šumu,
slušajući retke i slabe zvuke, prihvatao za pušku i doživljavao za njega
nova i prijatna osećanja. Čiča Jeroška, idući napred, zastao bi pokraj
svake bare u kojoj su se videli račvasti tragovi zverki, pažljivo ih
razgledao i pokazivao Olenjinu. On skoro ništa nije govorio, samo bi
katkad stavljao šapatom svoje primedbe. Put kojim su išli ponegde je
bio kolski, ali već odavno zarastao u travu. Brestova i topolova šuma s
obe strane puta bila je toliko gusta, toliko zarasla, da se kroz nju nije
ništa videlo. Skoro svako drvo bilo je do vrha obavijeno divljom
lozom; dole je gusto raslo tamno trnje. Svaki i najmanji proplanak
obrastao je kupinom i trstikom sa sivkastim metljikama koje su se
njihale. Mestimično su široki zverinji puteljci i poput tunelčića mali,
fazanski, silazili s puta u šumsko šipražje. Snaga raštenja ove šume u
koju stoka nije zalazila zadivljavala je Olenjina na svakom koraku, jer
on nikad i nigde nije video nešto slično. Ova šuma, opasnosti, starac
sa svojim tajanstvenim šaputanjem, Marjanka sa svojom snažnom i
stasitom pojavom, i planine − sve se to činilo Olenjinu kao san.
− Eno fazana, − prošaputa starac okrećući se i navlačeći šubaru na
lice. − Pokri gubicu: fazan ne voli ljudsku njušku. − On ljutito
odmahnu rukom prema Olenjinu i poče da se skoro četvoronoške
provlači dalje.
Olenjin je još bio iza njega kad starac stade i poče da zagleda drvo.
Fazan zatoroka na psa koji je lajao i Olenjin ugleda petla. U isti čas
začu se pucanj iz ogromne Jeroškine puške kao iz topa, petao prhnu i
poče da pada na zemlju s perjem koje mu je otpadalo. Prilazeći starcu
Olenjin diže još jednog. Prihvati pušku, nanese je i opali. Fazan se
najpre izdiže kao strela, a posle pade na kamen u gustiš, dodirujući
grane.
− Majstor si! − povika starac smejući se, jer on nije znao da puca
kad je ptica u letu.
Podigavši fazane krenuše dalje. Olenjin, uzbuđen kretanjem i
starčevim priznanjem, pokuša da sad s njim porazgovara.
− Stani! Ovuda ćemo, − prekide ga starac. − Juče sam ovde naišao
na jelenski trag.
Skrenuvši u gustiš i prešavši oko tri stotine koračaja, izađoše na
proplanak obrastao trstikom i mestimično pod vodom. Olenjin je uvek
zaostajao iza starog lovca, a čiča Jeroška se na dvadesetak koraka od
njega odjednom saže, značajno zaklima glavom i mahnu mu rukom.
Došavši do njega Olenjin ugleda čovečji trag koji mu je pokazivao
starac.
− Vidiš li ovo?
− Vidim. Pa šta onda? − reče Olenjin nastojeći da govori što
staloženije. − Pa to je ljudsko stopalo.
U njegovoj glavi nehotice iskrsnu pomisao na Kuperovog
Patfindera i Abreke, a videvši onu tajanstvenost s kojom je starac
nastupao, on se nije usuđivao da ga upita da li je ta tajanstvenost bila
zbog lova, ili zbog opasnosti.
− Nije to, to su moja stopala, − reče starac jednostavno i pokaza
travu ispod koje se nazirao jedva primetan zverinji trag.
 Starac krenu dalje. Olenjin više nije zaostajao iza njega. Prešavši
dvadesetak koraka siđoše dole i zađoše u gustiš kraj jedne krošnjate
divlje kruške ispod koje je zemlja bila potpuno crna i na kojoj je bio
svež zverinji izmet.
To mesto, isprepleteno divljom lozom izgledalo je kao ugodan
hladnjak, taman i senovit.
− Jutros je bio ovde, − reče starac uzdahnuvši, − vidi se da mu je
loga još vlažna, sveža.
Odjednom se začu strašna lomljava u šumi, desetak koraka od njih.
Obojica zadrhtaše, prihvatiše puške, ali se ništa nije videlo; samo se
čulo kako se krše grane. Na trenutak se začu ravnomeran i brz tutanj
galopa koji pređe u huku koja se sve više udaljavala i sve šire razlegala
po tihoj šumi. U Olenjinovom srcu nešto kao da se otkide. Uzalud je
piljio u zeleni gustiš i najzad se okrenuo starcu. Čiča Jeroška,
pritisnuvši pušku na grudi, stajao je nepomičan; šubara mu je bila
zabačena nazad, oči neobično sjajne, a usta otvorena i zamrla u tom
položaju, i u njima zlobni, istrošeni žuti zubi.
− Rogonja, − progovori on. I bacivši u očajanju pušku na zemlju,
poče da čupa svoju sedu bradu. − Evo, ovde je bio! Trebali smo doći
puteljkom! Budalo! Budalo! − i on se ponovo ljutito ščepa za bradu.
− Budalo! Svinjo! − ponavljao je čupajući do bola bradu. Nad
šumom u magli kao da nešto preleti; sve dalje i dalje, sve šire i šire
tutnjao je kas preplašenog jelena…
Već u sumrak, Olenjin, umoran i gladan, pun života, vrati se sa
starcem. Večera je bila gotova. On se najede, popi sa starcem, tako
mu postade toplo i veselo i izađe pred ulaz. Ispred njegovih očiju
ponovo su se izdizale planine na zapadu. Opet je starac pričao svoje
beskrajne doživljaje u lovu, o Abrecima, dušicama, o svom
bezbrižnom odvažnom životu. Opet je lepojka Marjanka dolazila,
izlazila i prelazila preko dvorišta. Ispod košulje joj se naziralo kršno
devičansko telo lepotice.

XX
Sutradan Olenjin ode sam, bez starca, na ono mesto gde su digli
jelena. Da ne bi išao zaobilaznim putem kroz kapiju, on pređe preko
bodljikavog plota kao što su to činili i svi seljani. Još ne dospe ni da
poskida bodlje sa svoje čerkeske koje su mu se zabole, kad mu ker,
koji je trčao napred, diže dva fazana. Čim zađe u trnje, na svakom
koraku počeše da se dižu fazani. (Starac mu juče nije pokazao ovo
mesto jer ga je čuvao za sebe, loveći tu u gvožđa). Olenjin je sa
dvanaest pucnjeva ubio pet fazana, a kad ih je pokupio, toliko se
namučio provlačeći se kroz trnje da je sav bio u goloj vodi. On vabnu
kera, spusti obarače, zameni sačmu sa kuršumima i braneći se od
komaraca rukavima čerkeske, krenu polako na jučerašnje mesto. Kera
nije mogao da zaustavi jer je nalazio tragove i na samom putu i on ubi
još jedan par fazana i zadrža se sve do podne; a tek tada poče da
raspoznaje jučerašnje mesto.
Dan je bio potpuno vedar, tih i vruć. Jutarnje svežine nestade čak i
u šumi i bezbrojni rojevi komaraca lepili su mu se po licu, leđima i
rukama. Od crnog kera postao je siv: sva su mu leđa prekrili komarci.
Njegova čerkeska kroz koju su komarci zabadali svoje žaoke, takođe
je posivela. Olenjin je bio spreman da beži od te napasti; izgledalo mu
je da je leti nemoguće živeti u selu. On krenu kući; ali setivši se da
ovde ljudi ipak žive, odluči da izdrži i prestade da se brani, pusti da ga
komarci jedu. I začudo, oko podne taj mu osećaj postade čak i
prijatan. Njemu se čak učini da bi ova šuma izgubila svoje osobine i
svoju privlačnost kad ne bi bilo ove atmosfere komaraca koja ga je
opkoljavala, ovoga testa od komaraca koje se lepilo i razvlačilo ispod
ruku po znojavom licu, i onog strašnog svrbeža po čitavom telu. Ovo
bezbrojno mnoštvo insekata kao da je bilo u skladu sa divljim i
prekomerno bogatim rastinjem, s onim bezbrojnim zverkama i
pticama koje su ispunjavale šumu, sa tamnim zelenilom, s onim
mirisnim vrućim vazduhom, s onim potočićima mutne vode koja je
izbijala svuda iz Tereka i bućkala negde ispod lišća, i njemu je
postajalo prijatno baš ono što mu je ranije izgledalo užasno i
nepodnošljivo. Zaokruživši mesto na kome je juče naišao na zver, i ne
našavši sada ništa, on zaželi da se odmori. Sunce je bilo upravo iznad
šume i uvek mu peklo okomito leđa i glavu kad bi izlazio na
proplanak ili na put. Sedam teških fazana visilo mu je o opasaču pa su
ga od toga čak i leđa bolela. On nađe jučerašnje jelenske tragove pa se
zavuče ispod grmlja u gustiš i leže baš na ono mesto gde se juče
odmarao jelen. On je zagledao zeleni gustiš oko sebe, vlažno mesto na
kome je ležao jelen, jučerašnju balegu, otisak jelenovog kolena,
grudvicu crne zemlje koju je jelen izrovio i svoje jučerašnje tragove.
Bilo mu je prohladno i ugodno; ni na što nije mislio, ništa želeo. I
njega obuze odjednom neko čudno osećanje bezrazložne sreće i
ljubavi prema svemu, tako da se po staroj dečjoj navici poče da krsti i
nekome zahvaljuje. Odjednom mu sasvim jasno sinu kroz glavu kao je
on, Dimitrije Olenjin, neko naročito stvorenje, kako sada leži potpuno
sam, bog bi ga znao gde, onde gde živi jelen, stari jelen, lep, koji
možda nikad nije ni video čoveka i to na onom mestu gde niko od
ljudi nije sedeo ni ovako razmišljao. »Sedim, a oko mene mlado i staro
drveće, jedno od njih obavijeno divljom lozom; oko mene čeprkaju
fazani terajući jedan drugoga i možda osećaju svoju pobijenu braću«.
On opipa svoje fazane, razgleda ih i obrisa o čerkesku ruku umrljanu
još toplom krvlju. »Možda ih osećaju i šakali i nezadovoljni odlaze na
drugu stranu; leteći između lišća koje im izgleda kao ogromna ostrva,
komarci lebde u vazduhu oko mene i zuje: jedan, dva, tri, četiri,
stotinu, hiljadu, milion komaraca, i svaki od njih zuji oko mene zbog
nečega i svaki je od njih isto tako neko naročito stvorenje kao i ja,
Dimitrije Olenjin«. Izgledalo mu je da on zna šta misle i zbog čega
komarci zuje. »Ovamo, ovamo, momci! Evo koga možete da jedete«, −
kao da to zuje komarci i nasrću na njega. I njemu postade jasno da on
nije ruski plemić, pripadnik moskovskog društva, prijatelj i rođak
toga i toga, nego jednostavno, isto ovakav komarac, ili fazan, ili jelen
koji sada živi kraj njega. »Onako kao oni, kao i čiča Jeroška, ja ću
malo poživeti, i umreću. Ima on pravo kad kaže: samo će trava
izrasti«.
»Pa šta kad trava izraste? − razmišljao je dalje. − ipak treba da
živim, treba da budem sretan; jer ja imam samo jednu želju − želim
sreću. Svejedno šta sam ja: isto onakva zver kao i sve druge iznad koje
će trava izniknuti, i više ništa, ili sam ja okvir u koji je uramljen jedan
deo jedinog božanstva − svejedno, treba živeti kako se najbolje može.
Kako onda da živim pa da budem srećan, i zašto ja ranije nisam bio
srećan?« I on stade da se priseća svog pređašnjeg života i postade
gadan sam sebi. On je sam sebi izgledao strašan sebičnjak kad u stvari
njemu nije ništa trebalo. I on je posmatrao sve oko sebe, gledao
prozirno zelenilo, sunce koje se spuštalo, vedro nebo i osećao se
srećan kao i ranije. »Zbog čega sam srećan, i zašto sam ja živeo
ranije? − pomisli on. − Kako sam sve tražio za sebe, kako sam
izmišljao i ništa ne učinio, osim sramote i bola! A eto, za sreću mi
ništa nije potrebno!« I odjednom kao da se pred njim otvori neki nov
svet. »Sreća, evo šta je sreća, − reče sam sebi, − sreća je živeti za
druge. I ovo je jasno. U čoveku je usađena potreba za srećom; zbog
toga je on zakon. Zadovoljavajući ovu potrebu egoistički, to jest,
tražeći za sebe bogatstvo, slavu, udobnost u životu, ljubav, može da se
desi da uslovi budu takvi da tim željama nećeš moći da udovoljiš.
Prema tome, ove želje nisu zakon, znači, ni potreba za srećom nije
zakon. Pa kojim se željama može uvek udovoljiti, bez obzira na
spoljašnje uslove? Kojim? Ljubavi, samoodricanju!« On se toliko
obradova i uzbudi otkrivši, kako mu se učini, tu novu istinu, da skoči
i s nestrpljenjem poče da iznalazi za koga bi mogao da se žrtvuje,
kome da učini dobro, i koga bi mogao da zavoli. »Za sebe samoga ne
trebam ništa, − nastavi da razmišlja, − zašto da ne živim za druge?«
On uze pušku s namerom da se što pre vrati kući da bi mogao da o
svemu tome razmisli i da pronađe mogućnost da čini dobro, pa krenu
iz gustiša. Kad stiže na proplanak poče da razgleda oko sebe: sunce se
već nije videlo iza krošnji drveća, postajalo je hladnije i okolina mu se
učini sasvim nepoznata i nimalo slična onoj koja je okružavala selo.
Sve se odjednom izmeni − i vreme, i oblik šume: nebo se naoblačilo,
vetar je šumio u krošnjama drveća, a naokolo je bila samo trstika i
stara polomljena stabla. On poče da doziva psa koji se udaljio od njega
sledeći zverku, i glas mu odjeknu kao u pustinji. Odjednom ga uhvati
jeza. Poče da se pribojava. Kroz glavu su mu sevali Abreci, ubistva o
kojima su mu pričali i on je očekivao da će sada iza svakog grma
iskočiti Čečenac i on će morati da brani svoj život i da umre, ili da
bude kukavica. Seti se boga i zagrobnog života kako ga se već odavno
ne seti. A uokolo je bila ona uvek ista, sumorna, stroga, divlja priroda.
»Ima li smisla da živiš samo za sebe, − pomisli on, − kad ćeš skoro
umreti, i umreš ne učinivši ništa dobro i niko o tebi neće ništa znati«.
On pođe u pravcu gde je mislio da je selo. O lovu nije više ni mislio,
osećao se mrtav umoran i s naročitom pažnjom, skoro sa užasom
zagledao je u svaki grm i svako drvo, očekujući svakog časa da izgubi
život. Lutajući prilično dugo naokolo, on izađe do jednog jarka u
kome je tekla voda po peskovitom dnu, hladna voda iz Tereka i, da
više ne bi lutao, odluči da krene tim jarkom. Išao je ni sam ne znajući
kuda će ga odvesti taj jarak. Odjednom začu iza sebe kršenje trstike.
On zadrhta i prihvati pušku. Zastidi se sam sebe; premoreni ker,
dišući teško, skoči u hladnu vodu i poče da loče.
I on se napi vode zajedno s njim i pođe pravcem kojim ga povede
ker, misleći da će ga dovesti u selo. Iako je sada bio s kerom, ipak mu
je izgledalo da je oko njega sve mračnije. Šuma je tamnila, a vetar je u
krošnjama starih izlomljenih stabala duvao sve jače i jače. Neke velike
ptice kružile su s cvilenjem oko gnezda na tim stablima. Rastinje je
postajalo sve siromašnije, češće je nailazio na trstiku koja je šuštala i
na gole peskovite zaravni izukrštane zverinjim tragovima. Fijukanju
vetra pridruži se neko turobno i jednolično hučanje. Uopšte, dušu mu
obuze tuga. On opipa na leđima fazane, ali jednoga ne nađe. Fazan se
otkinuo i samo su okrvavljen vrat i glavica ostali za pojasom. Obuze
ga strah kao nikad. On se poče da moli bogu i bojao se samo jednog,
da ne umre, ne učinivši ništa dobro i lepo; toliko je želeo da živi, da
živi i da se žrtvuje samoodricanjem.

XXI
Odjednom kao da sunce zasja u njegovoj duši. On začu ruski govor,
začu brz i ravnomeran tok Tereka i posle dva koraka pred njim se
ukaza smeđa površina reke u pokretu, sa sivim mokrim peskom po
obalama i sprudovima, daleka stepa, osmatračnica karaule koja se
izdvajala iznad vode, osedlan konj sputanih nogu koji je hodao po
trnju, i planine. Crveno sunce ukaza se za trenutak iza oblaka i
zablista poslednjim zracima duž reke, po trstici, osmatračnici i po
Kozacima koji su se zbili u gomilu, između kojih Lukaška pobudi
njegovu pažnju svojom kršnom pojavom.
Olenjin se ponovo, bez vidljivog razloga, oseti potpuno sretan. On
je naišao na Nižnje-Protocku karaulu na Tereku, nasuprot mirnog
čečenskog sela s druge strane reke. Pozdravi se s Kozacima, ali pošto
mu se ne ukaza prilika da nekome učini dobro, uđe u karaulu. Prilike
za to nije bilo ni u kući. Kozaci ga dočekaše hladno. On uđe u
predsoblje i zapali cigaretu. Kozaci obratiše malo pažnje Olenjinu,
prvo što je pušio cigaretu, a drugo, što su te večeri imali drugu
razonodu. Iz planine su stigli s vodičem Čečenci iz neprijateljskog
sela, rodbina ubijenog Abreka, da otkupe njegovo telo. Čekali su da
dođu kozačke starešine iz sela. Brat ubijenog, visok, stasit, potkresane
crveno obojene brade, iako je bio u sasvim poderanoj čerkesci i
šubari, bio je miran i dostojanstven kao kakav car. U licu je mnogo
ličio poginulom. Nikoga nije ni gledao, niti ijednom pogleda ubijenog,
samo je čučao u hladu pljuckajući i pušeći malu lulu i ponekad nešto
gunđao grlenim zvucima, izdavajući kao neka naređenja svome
saputniku koji je to primao sa poštovanjem. Videlo se da je to bio
džigit koji je više puta gledao Ruse u sasvim drugim uslovima, i koga
više nije ništa ni začuđavalo ni zanimalo šta Rusi rade Olenjin priđe
ubijenom i poče da ga posmatra, ali brat ga mirno i prezrivo pogleda
ispod oka i nešto reče otresito i ljutito. Vodič požuri da lice ubijenog
prekrije čerkeskom. Olenjina zapanji dostojanstvo i strog izgled
džigitovog lica; on pokuša da stupi s njim u razgovor, zapitavši ga iz
koga je sela, ali Čečenac ga samo premeri, prezrivo otpljunu i okrenu
glavu. Olenjin se toliko začudi što se gorštak nimalo ne interesuje za
njega pa tu njegovu ravnodušnost objasni samo njegovom glupošću ili
nepoznavanjem jezika. On se obrati njegovom drugu. Drug, vodič i
tumač bio je isto tako dronjav, samo je bio crn, a ne riđ, vrlo živahan,
blistavo-belih zuba i crnih očiju koje su sevale. Vodič se rado upusti u
razgovor i zamoli cigaretu.
− Bilo ih je petoro braće, − pričao je vodič svojim iskvarenim
poluruskim jezikom, − ovo je sada treći brat koga ubijaju Rusi, ostala
su još samo dva; ovaj je džigit, pravi džigit, − objasni vodič,
pokazujući Čečenca. − Kad su ubili Ahmed-kana (tako se zvao
poginuli Abrek) on je sedeo s one strane skriven u trstici; sve je video:
kako su ga smeštali u čamac, kako su ga prevezli na obalu. Sedeo je
sve do noći; hteo je da ubije starca, ali mu ne dadoše ostali.
Lukaška im priđe i sede.
− A iz kog je sela? − upita on.
− Eno, iz onih planina, − odgovori vodič pokazujući preko Tereka,
gde se nazirala modričasta klisura. − Poznaješ li Sujuk-su? Odatle ima
još jedno desetak vrsta.
− A znaš li u Sujuk-su Girej-kana? − upita Lukaška ponoseći. se
tim poznanstvom. − Prijatelji smo.
− To mi je komšija, − odgovori vodič.
− Junak je! − I Lukaška, mnogo zainteresovan, poče s vodičem da
govori tatarski.
Uskoro dojahaše poručnik i seoski starešina u pratnji dvojice
Kozaka. Poručnik koji je bio jedan od novih kozačkih oficira, pozdravi
se sa Kozacima; ali niko mu ne otpozdravi kako se to čini u vojsci:
»Zdravlje želimo, vaše blagorodstvo«, − i samo poneko odgovori
običnim klimanjem glave. Neki, a među njima i Lukaška, digoše se i
stadoše mirno. Narednik raportira da je u karauli sve uredu. Sve se to
Olenjinu učini smešno: kao da su se Kozaci igrali vojske. Ali uskoro ta
formalnost pređe u običan i jednostavan odnos; i poručnik, koji je
takođe bio spretan Kozak kao i ostali, poče živo da razgovara s
vodičem tatarski. Napisaše neki zapisnik i dadoše vodiču, a od njega
uzeše novac i priđoše poginulom.
− Gavrilov Luka, koji je to? − progovori poručnik. Lukaška skide
šubaru i priđe.
− Ja sam komandantu puka poslao raport o tebi. Šta će biti, ne
znam a ja sam te predložio za krst, − za narednika ti je još rano. Jesi li
pismen?
− Nisam.
− A tako kršan momak! − reče poručnik još glumeći starešinu. −
Pokris. Od kojih si Gavrilovih? Da nije Širokog?
− Njegov sinovac, − odgovori narednik.
− Znam, znam. Hajde, pomozite im tamo, − obrati se Kozacima.
Lukaškino lice sijalo je od radosti i izgledalo je još lepše nego inače.
Odmakavši se od narednika i i navukavši šubaru, on ponovo sede do
Olenjina.
Kad telo odnesoše u čamac, brat, Čečenac dođe na obalu. Kozaci se
i nehotice razmakoše da mu naprave mesto. On se snažnom nogom
odbaci sa obale i skoči u čamac. Tek sada, kako primeti Olenjin, on
brzo pogleda sve Kozake i opet nešto brzo upita pratioca. Vodič mu
nešto odgovori i pokaza Lukašku. Čečenac se zagleda u njega, polako
se okrenu i poče da gleda drugu obalu. Ne mržnja, nego hladan prezir
pojavi mu se na licu. On reče još nešto.
− Šta ono kaže? − upita Olenjin živahnog vodiča.
− Tvoja naša bije, naša vaša odgovara. Sve je to nurda-murda, −
reče vodič očito ga varajući, nasmeja se pokazujući svoje bele zube i
skoči u čamac.
Brat ubijenog sedeo je nepomično gledajući stalno drugu obalu. On
je toliko mrzio i toliko prezirao da mu je sve bilo svejedno. Vodič je
stajao na kraju čamca prebacujući veslo čas na jednu, čas na drugu
stranu, spretno ga vodeći i govoreći stalno. Sekući struju ukoso čamac
je postajao sve manji i manji, glasovi se jedva čuli i najzad oni stigoše
na drugu obalu gde su ih čekali konji. Tu iznesoše poginulog; položiše
ga preko sedla, iako se konj vrtio, pojahaše konje i korakom pođoše
putem pored sela iz koga izađe gomila naroda da ih vidi. Kozaci s ove
strane bili su neobično zadovoljni i veseli. Sa svih strana čuo se smeh
i pljuštale šale. Poručnik i seoski starešina odoše u karaulu da se
počaste. Lukaška, veselog lica, nastojeći da zadrži ozbiljan izraz, sede
pored Olenjina oslonivši se laktovima na kolena i guleći neki štapić.
 − Zašto vi pušite? − reče on kao da je znatiželjan. − Zar je to
dobro?
Izgleda da je on to rekao samo zbog toga što je primetio da je
Olenjinu nezgodno što je sam među Kozacima.
− Pa tako, naučio sam, − odgovori Olenjin, − a što me to pitaš?
− Hm! Kad bi neko od nas počeo da puši − nesreća! Eno, izgleda da
planine nisu daleko, − reče Lukaška pokazujući klisuru, − a ne možeš
tamo lako stići!… Kako ćete vi sami kući: mrak je. Ako hoćete, ja ću
vas otpratiti, − reče Lukaška, − zamolite vi narednika.
− »Silan momak«, − pomisli Olenjin gledajući veselo kozakovo lice.
Seti se Marjanke, seti se poljupca koga je čuo iza kapije i postade mu
nekako žao Lukaške, žao što je Lukaška bio neobrazovan. »Kakva
glupost, kakva pometnja? − pomisli on. − Čovek ubio drugog čoveka, i
srećan je i zadovoljan, kao da je učinio najlepše delo. Zar u njemu
ništa ne govori da ovde nema nikakvog razloga za veliku radost? Da
sreća nije u tome da se ubija, nego u tome da sebe žrtvuje?«
− Sada, brajko, ne pomaljaj mu se na oči, − reče jedan od Kozaka
koji su ispratili čamac, obraćajući se Lukaški. − Jesi li čuo kako je
raspitivao za tebe?
Lukaška diže glavu.
− Zar pokršteni? − reče Lukaška misleći na Čečenca.
− Pokršteni se više ne diže, nego riđi brat pokrštenog.
− Neka on zahvali bogu što je otišao živ, − reče Lukaška smejući se.
− Čemu se ti toliko raduješ? − reče Olenjin Lukaški. − Kad bi tebi
ubili brata, zar bi se ti radovao?
Kozakove su se oči smešile gledajući Olenjina. Izgledalo je da je on
razumeo sve što mu je hteo da kaže, ali on je bio iznad takvih
raspravljanja.
− Pa šta ima od toga? Bez toga se ne može! Zar i naše ne ubijaju?

XXII
Poručnik i seoski starešina odoše; a Olenjin, da učini zadovoljstvo
Lukaški i da ne ide sam kroz mračnu šumu, zamoli narednika da pusti
Lukašku i narednik odobri. Olenjin je mislio da Lukaška hoće da vidi
Marjanku, a i uopšte, bio je zadovoljan da mu bude prijatelj tako
prijatan po izgledu, i razgovoran Kozak. U njegovim mislima i
nehotice su se spajali Lukaška i Marjanka i bilo mu je drago da
razmišlja o njima dvoma. »On voli Marjanku, − mislio je Olenjin u
sebi, − ali i ja bih mogao da je volim«. I neko novo i snažno osećanje
miline obuze ga dok su prolazili tamnom šumom idući kući. Lukaški
je takođe bilo lepo pri duši. Nešto slično ljubavi osećalo se između ta
dva toliko različita mladića. Svaki put kad bi jedan drugog pogledali,
hteli bi da se smeju.
− Na koju ćeš kapiju? − upita Olenjin.
− Na srednju. A ja ću vas otpratiti sve do močvare. Dalje se ne
treba bojati.
Olenjin se nasmeja.
− Zar se ja bojim? Hajde ti natrag, hvala ti. Dalje ću ja sam.
− Nije to ništa! A šta ću ja raditi? Kako to da se vi ne bojite? Pa i
mi se bojimo, − reče Lukaška takođe se smejući i ugađajući njegovom
ponosu.
− Svrati malo kod mene. Porazgovaraćemo i malo popiti, a ujutro
kreni natrag.
− Pa zar ja nemam gde prespavati, − nasmeja se Lukaška, − ali
narednik je molio da se vratim.
− Sinoć sam te slušao kako pevaš i video sam te još…
− Ljudi smo… − i Luka zaklima glavom.
− Je li istina da se ženiš? − upita ga Olenjin.
− Majka hoće da me ženi. A ja još nemam ni konja.
− Ti još nisi pravi Kozak?
− Pa kako ću biti? Tek se spremam. Još nemam konja, a ne znam ni
kako bih ga nabavio. Zbog toga se i ne ženim.
− A pošto je konj?
− Pre nekog vremena pogađao sam jednog tamo preko reke, i
šezdeset moneta je malo, a konj je nogajski.
− Bi li ti kod mene bio trabant? (Na marševima su trabanti bili
jedna vrsta posilnih koji su se dodeljivali oficirima). Ja ću ti to
isposlovati i pokloniću ti konja, − reče odjednom Olenjin. − Zaista, ja
imam dva, a to mi nije potrebno.
− Kako to, da vam nije potrebno? − reče Lukaška smejući se. − Što
bi ga poklanjali? Daće bog pa ćemo i mi nešto ućariti.
 − Zaista! Zar nećeš da mi budeš trabant? − reče Olenjin radujući se
što mu pade na pamet da Lukaški pokloni konja. Ali ipak, ko zna zbog
čega, on je bio zbunjen i pomalo postiđen. Hteo je da nešto kaže, ali
nije znao šta.
Lukaška prvi prekide ćutnju.
− Imate li vi u Rusiji svoju kuću? − upita ga on.
Olenjin nemogade da se suzdrži a da ne ispriča da ima ne samo
jednu, nego nekoliko kuća.
− Lepe kuće? veće od naših? − zapita Lukaška dobroćudno.
− Mnogo veće, deset puta veće, na tri sprata, − ispriča mu Olenjin.
− A imate li ovakvih konja kao u nas?
− Ja imam stotinjak konja, svaki trista-četiristo rubalja, samo nisu
ovakvi kao vaši. Tri stotine u srebru! To su kasači, znaš li… A meni se
više sviđaju ovi vaši.
− Kako ste došli ovamo, svojom voljom, ili pod moranje? − upita
Lukaška kao podsmehujući se. − Evo, ovde ste vi zalutali, − dodade on
pokazujući mu puteljak pored koga prođoše, − trebali ste desno.
− Pa tako, po svojoj volji, − odgovori Olenjin, − hteo sam da vidim
vaš kraj, da učestvujem u pohodima.
− I ja bih odmah pošao na pohod, − reče Luka.
− Čuj, što šakali zavijaju, dodade on osluškujući.
− Je li, zar tebe nije strah što si ubio čoveka? − zapita ga Olenjin.
− A šta će me biti strah? A voleo bih na marš! − ponovi Lukaška. −
Baš bih želeo, baš bih želeo…
− Možda ćemo ići zajedno. Naša će četa krenuti pre praznika, a i
vaša će, takođe.
− Šta vam je trebalo da dolazite ovamo! Kuću imate, konja imate, i
sluge imate. Ja bih se provodio i provodio. Imate li vi kakav čin?
− Ja sam junker, a sad sam predložen.
− Ali ako vi ne lažete da tako živite, ja od kuće ne bih nigde. A i bez
toga ne bih od kuće. Je li vam lepo kod nas?
− Jeste, vrlo lepo, − reče Olenjin.
Već se sasvim smračilo dok su oni tako pričajući prilazili selu. Još
ih je okružavala tamna šuma. Vetar je fijukao gore među krošnjama.
Izgledalo je kao da šakali sasvim blizu njih odjednom počeše da
zavijaju, da kikoću i da plaču; a ispred njih, iz sela već se čuo ženski
razgovor, lavež pasa, jasno se ocrtavale siluete kuća, videla se svetla i
vukao se miris dima balege. Olenjin je osećao, a naročito ove večeri da
je tu, u selu, njegov dom, njegova porodica, njegova sva sreća i da
nikad i nigde nije živeo, niti će ikad živeti tako srećno kao u ovom
selu. On ih je sve tako voleo, a naročito Lukašku te večeri! Kad stiže
kući, Olenjin, na veliko Lukaškino zaprepaštenje, izvede sam iz štale
konja koga je kupio u Groznoj − ne onoga koga je uvek jahao, nego
drugog, prilično dobrog, iako ne mladog konja, i pokloni mu ga.
− Zbog čega vi to meni poklanjate? − reče Lukaška. − Ja vas ničim
nisam zadužio.
− Slušaj, za mene to nije ništa, − odgovori Olenjin, − uzmi ga, pa i
ti ćeš meni štogod pokloniti… Eto, ići ćemo na marš.
Luka se zbuni.
− Pa kako to? Nije konj mala stvar, − reče on ne gledajući konja.
− Uzmi ga, uzmi! Ako ga ne uzmeš, uvredićeš me. Vanjuša, dovedi
mu zekana.
Lukaška prihvati za ular.
− E, pa onda hvala. Eto, ni mislio ni sanjao…
Olenjin je bio srećan kao dvanaestogodišnji dečak.
− Priveži ga tu. Dobar je to konj, kupio sam ga u Groznoj, i dobar je
trkač. Vanjuša, donesi nam vina. Hajdemo u kuću.
Donesoše vino. Lukaška sede i uze čašu.
− Daće bog pa ću se i ja vama odužiti, − reče on ispivši vino. −
Kako se ti zoveš?
− Dimitrije Andrejič.
− Pa, Dimitrije Andrejiču, bog te poživeo. Bićemo prijatelji. Sad ti
navrati i do nas. Iako nismo bogati, prijatelja ćemo pogostiti. Reći ću
ja i majci, ako ti štogod ustreba; kajmaka ili grožđa. A kad navratiš u
karaulu, onda sam ti na službi, ili u lovu, ili s druge strane reke, ili
gdegod hoćeš. Eto, što nisam znao, a neki dan sam ubio vepra, kakvog
vepra! I sve sam podelio Kozacima, a da sam znao, doneo bih i tebi.
− Svejedno, hvala ti. Samo nemoj da ga uprežeš, nikad se nije
prezao.
− Kako bi to bilo, konja uprezati! I još nešto da ti kažem, − reče
Lukaška oborivši glavu, − ako hoćeš, moj prijatelj, Girej-kan, zove me
da idem u zasede na put kojim idu iz planine, pa da idemo zajedno.
Neću ja tebe izneveriti, biću ti mirid19.
− Možemo, možemo jednom.
Izgleda da se Lukaška potpuno smirio i shvatio odnos između sebe
i Olenjina. Njegova mirnoća i jednostavnost u ophođenju iznenadiše
Olenjina, pa mu to bi čak pomalo i neprijatno. Dugo su razgovarali i
već je bilo kasno kad Lukaška, malo zagrejan, ali ne pijan (on se nikad
nije opio), iako je prilično popio, stisnu Olenjinu ruku i pođe od
njega.
Olenjin priđe prozoru da vidi šta će on uraditi kad pođe od njega.
Lukaška je išao tiho, oborene glave. Posle, kad izvede konja kroz
kapiju, odjednom odmahnu glavom, skoči kao mačka na njega,
prebaci vođicu, vrisnu i jurnu ulicom. Olenjin je mislio da će on sad
otići Marjanki da s njom podeli svoju radost; ali iako to Lukaška nije
uradio, njemu je bilo tako ugodno pri duši kao nikad u životu. On se
veselio kao nikad u životu. On se veselio kao dečak i nije mogao da se
suzdrži a da sve ne ispriča Vanjuši, ne samo da mu je poklonio konja,
nego i zbog čega je to učinio, i svu svoju teoriju o sreći. Vanjuša tu
teoriju ne odobri i izjavi, laržan iljnjapa20, i zbog toga je to sve
glupost.
Lukaška odjaha kući, skoči s konja i dade ga majci da ga pusti
među kozačke konje; a sam morade da se te iste noći vrati u karaulu.
Nema sestra uze konja da ga odvede i znacima pokaza kako će ona,
čim sretne čoveka koji je dao konja, pasti pred njim na kolena i
pokloniti mu se do zemlje. Starica na sinovo pričanje samo zamaha
glavom, jer zaključi u sebi da je Lukaška ukrao konja pa zbog toga i
naredi da nema kćerka odvede konja još pre nego što svane.
Lukaška krenu sam u karaulu misleći stalno o Olenjinovom
postupku. Iako po njegovom mišljenju konj nije bio bogzna kakav, ali
je ipak vredeo najmanje četrdeset moneta, i Lukaška je bio naročito
zadovoljan tim poklonom. Ali zašto je on učinio taj poklon, to nikako
nije mogao da shvati i zbog toga nije osećao ni najmanje zahvalnosti.
Naprotiv, kroz glavu su mu se motale podozrive misli o nekim
junkerovim rđavim namerama. U čemu su se sastojale te namere on
sebi nikako nije mogao da objasni, a nikako nije mogao ni da se složi

19 Mirid − pristalica muslimanskog verskog pravca na Kavkazu po kome treba

ubijati hrišćane. Time je hteo da kaže da će mu biti odan kao mirid islamu.
20 Para nema − Iskvareno francuski.
sa pomišlju da mu nepoznati čovek poklanja konja koji vredi četrdeset
moneta, bez ikakvog razloga, jedino zbog svoje dobrote, i to mu je
izgledalo nemoguće. Da je bio pijan, to bi bilo razumljivo: hteo je da
se pokaže. Ali je junker bio trezan i zbog toga mu je sigurno namera
da ga namami u neku rđavu rabotu. »Ali varaš se ti! − pomisli
Lukaška. − sad je konj moj, a posle ćemo videti. Pa nisam ni ja budala.
Još ćemo da vidimo ko će koga nasamariti! Videćemo!« − razmišljao
je on i osećao potrebu da stalno bude na oprezu prema Olenjinu i
zbog toga poče da podržava u sebi neprijazan osećaj prema njemu. On
nikome nije pričao kako je došao do konja. Jednima je govorio da ga
je kupio; a drugima je izbegavao da jasno odgovori. Lukaškina majka,
Marjana, Ilija Vasiljevič i drugi Kozaci koji doznaše o Olenjinovom
poklonu bez ikakvog razloga, bili su u nedoumici i počeše da se
pribojavaju junkera. Bez obzira na to pribojavanje, taj Olenjinov
postupak izazva još veće poštovanje prema njegovoj prostosrdačnosti
i bogatstvu.
− Jesi li čuo kako je junker što stanuje kod Ilije Vasiljeviča, bacio
Lukaški konja koji vredi pedeset moneta, − govorio je jedan. −
Bogataš!
− Čuo sam, − odgovori drugi značajno. − Mora da mu je nešto
valjao. Videćemo šta će sve od toga biti. Baš je taj momak sretan.
− E, ti su junkeri sumnjivi, opasni! − reče treći, − zapaliće ti kuću,
ili još i gore.

XXIII
Olenjinov život tekao je jednolično i mirno. Malo je imao posla sa
pretpostavljenim i s drugovima. U tom pogledu život bogatog junkera
na Kavkazu je naročito ugodan. Nisu ga slali na rad ni na vežbe. Pošto
je učestvovao na maršu, predložen je za oficira, i sad su ga pustili na
miru dok se to ne reši. Oficiri su ga smatrali aristokratom i zbog toga
su se prema njemu odnosili s izvesnim odstojanjem. Kartanje i
oficirske pijanke sa četnim horom, u kojima je i on učestvovao, sada
ga nisu privlačile, i on se takođe udaljio od oficirskog društva i
uobičajenog oficirskog života u selu. Oficirski život u selu ima već
odavno svoj određeni način. Kao što svaki junker i oficir, dok je u
tvrđavi, redovno pije porter, karta se štosa, razgovara o nagradama
posle marševa, tako on i u selu redovno s ukućanima pije vino,
čašćava devojke slatkišima i medom, udvara Kozakinjama u koje se
zaljubljuje, a ponekad se i ženi. Olenjin je uvek živeo na svoju ruku i
uvek je nesvesno osećao neku odvratnost prema uobičajenom načinu
života. Pa tako i ovde on ne krenu utrvenim stazama života kavkaskog
oficira.
Samo od sebe pređe mu u naviku da se budi zorom. Kad bi, sedeći
u tremu popio čaj i nadivio se planinama, jutru i Marjanki, obukao bi
dronjavi gunjac od volovske kože, raskiseljene opanke, pripasao
bodež, uzeo pušku, kesicu sa užinom i duvanom, vabnuo kera i posle
pet sati krenuo bi iz sela prema šumi. Predveče, oko šest sati vraćao
se umoran, gladan, sa pet-šest fazana za pojasom, a katkad i sa
zverkom i netaknutom kesicom sa užinom i cigaretama. Kad bi mu
misli u glavi bile poređane kao cigarete u kesici, onda bi se moglo
zaključiti da mu se za tih četrnaest sati ni jedna misao nije prekinula.
Kući se vraćao duševno svež, snažan i savršeno srećan. On ne bi
mogao da kaže o čemu je za celo to vreme razmišljao. Nešto poput
misli, ili nekih uspomena, ili nekih sanjarenja, motalo mu se po glavi,
− motali se neki delići svega toga. Kad bi se osvestio, zapitao bi se: o
čemu ja ovo mislim? I ugleda sam sebe kao Kozaka kako radi u vrtu
sa svojom ženom Kozakinjom, ili kao Abreka u planinama, ili kao
vepra koji beži od njega samog. I stalno je osluškivao, napeto zagledao
čekajući fazana, vepra ili jelena.
Uveče bi neizostavno sedeo kod njega čiča Jeroška. Vanjuša bi
doneo osminu vina, i oni bi tiho razgovarali pošto bi se opili, i obojica
bi zadovoljni odlazili na počinak. Sutradan opet lov, opet zdrava
premorenost, ponovo razgovor uz opijanje i opet obadva srećni.
Ponekad, praznikom, ili kad bi se odmarao, on bi po ceo dan provodio
kod kuće. Tada je njegovo glavno interesovanje bila Marjanka i on je
požudno pratio svaku njenu kretnju gledajući je sa svojih prozora, ili
iz trema, ni sam to ne primećujući. On je posmatrao Marjanku i voleo
je (kao što mu se činilo) isto onako kao što je voleo lepotu planina i
neba, ne misleći da s njom ima bilo kakvog dodira. Činilo mu se da
između njega i nje ne mogu postojati onakvi odnosi kao između nje i
Kozaka Lukaške, a još manje odnosi kakvi bi mogli između bogatog
oficira i kozačke devojke. Njemu se činilo kad bi on pokušao da radi
ono što i njegovi drugovi, u njemu bi nestalo onog potpunog uživanja
u posmatranju, a umesto toga došlo bi mnoštvo muka, razočaranja i
kajanja. Osim toga on je prema toj ženi učinio podvig samoodricanja
koji mu je doneo toliko uživanja; a najglavnije je, ko zna zbog čega,
što se on pribojavao Marjanke i on joj pod nikakvu cenu ne bi rekao,
makar i u šali, da je voli.
Jednog letnjeg dana Olenjin ne ode u lov nego ostade kod kuće.
Odjednom, sasvim neočekivano uđe mu jedan njegov moskovski
poznanik, vrlo mlad čovek s kojim se sretao u društvu.
− Ah, mon cher, dragi moj, koliko sam se obradovao kad saznah da
ste i vi ovde! − poče on moskovsko-francuskim jezikom i nastavi
mešajući u svoj govor francuske reči. − Kažu mi: »Olenjin«. Koji
Olenjin? Ja se toliko obradovah… Eto, sudbina nas sastavi. Pa, kako
ste? zašto? zbog čega?
I knez Belecki mu ispriča svoju istoriju: kako je samo privremeno
došao u taj puk, kako ga je glavnokomandujući zvao za ađutanta i
kako će posle marša prihvatiti tu ponudu, iako ga to ni najmanje ne
oduševljava.
− Kad sam već sa službom ovde, u ovoj rupetini, onda bar da
napravim karijeru… krst… čin… da me prevedu u gardu. Sve je to
neophodno potrebno, ako ne baš zbog mene, ali zbog moje rodbine,
zbog poznanika. Knez me vrlo lepo primio; on je vrlo pristojan čovek,
− ispriča Belecki bez predaha. − U vezi s mojim učešćem u ovom
pohodu predložen sam za orden svete Ane. A sad ću ovde ostati sve do
marša. Odlično je ovde. Kakve su samo žene! Pa kako vi živite? Pričao
mi je moj kapetan, vi ga poznajete, Starcev: dobro i glupo stvorenje…
Pričao je kako vi živite kao kakav divljak, ni s kim se ne sastajete. Ja
razumem, vi nećete da prijateljujete sa ovdašnjim oficirima. Neobično
mi je drago što ćemo se viđati. Ja ovde živim kod narednika. Kakva tu
ima devojčica, Ustenjka! Da vam kažem − divota!
Još uvek i uvek su sipale francuske i ruske reči iz onog sveta za
koga je Olenjin mislio da ga je zauvek napustio. Opšte mišljenje o
Beleckom bilo je da je on simpatičan i dobroćudan mladić. Možda je
on zaista bio takav; ali on se Olenjinu učini vrlo neprijatan, iako je
imao dobroćudno i lepuškasto lice. S njim je naišla sva ona odvratnost
koje se on odrekao. Najneprijatnije mu je bilo što on nije mogao da
odlučno odgurne od sebe tog čoveka iz onog sveta, koji, kao da je nad
njim imao neku neizbeživu vlast. On se ljutio i na sebe i na Beleckog,
pa je i nehotice u svoj razgovor ubacivao francuske rečenice,
interesovao se o glavnokomandujućem i moskovskim poznanicima, i
ovde, u kozačkom selu, njih dvojica razgovaraju francuski, preziru
svoje drugove oficire, Kozake, a on sam prijateljski se odnosi prema
Beleckom, obećavši da će ga posećivati i moli ga da i on dolazi njemu.
Ali Olenjin ipak nije posećivao Beleckog. Vanjuši se Belecki dopade i
reče za njega da je pravi−pravcati gospodin.
Belecki uđe odmah u uobičajeni seoski život bogatog kavkaskog
oficira. On naočigled Olenjina postade za mesec dana kao
starosedelac u selu: opijao je starce, priređivao posela za devojke i
sam odlazio devojkama na njihova posela, hvalisao se svojim
uspesima, čak ga devojke i žene počeše da nazivaju dedicom, a Kozaci
koji ga odmah shvatiše kao čoveka koji voli vino i žene, navikoše na
njega, čak ga i zavoleše više nego Olenjina koji za njih ostade uvek
zagonetka.

XXIV
Bilo je pet sati izjutra. Vanjuša je sarom čizme raspirivao vatru u
samovaru. Olenjin je već odjašio da se kupa u Tereku. (Pre nekog
vremena izmisli sebi novo zadovoljstvo da kupa konja u Tereku).
Gazdarica je bila u svojoj kuhinji iz čijeg se dimnjaka dizao crni gusti
dim tek podložene peći; devojka je muzla bivolicu u štali. »Neće da
stoji, prokleta bila!« − začu se iz štale njen nestrpljivi glas, a zatim
ravnomeran zvuk muženja. Na ulici blizu kuće začu se brz topot
konjskog kasa i Olenjin, jašući golog, lepog, sjajnomokrog tamnog
zelenka priđe kapiji. Lepa Marjankina glava povezana crvenom
maramom pomoli se načas iz štale i ponovo iščeze. Olenjin je imao na
sebi crvenu košulju od sirove svile, belu čerkesku utegnutu opasačem
na kome je visio bodež i visoku šubaru. Jašio je pomalo gizdavo na
mokrom uhranjenom konju i pridržavajući pušku na leđima, naže se
da otvori kapiju. Kosa mu je još bila mokra, a lice sijalo mladošću i
zdravljem. On je mislio da je lep, spretan i da liči džigitu; ali to je bila
obmana. U očima svakog iskusnog Kavkasca on je bio samo običan
vojnik. Opazivši devojčinu glavu koja se pomoli, on se naročito vešto
saže, otvori vratnicu na kapiji, priteže uzdu, zamahnu kandžijom i
ujaha u dvorište. »Je li gotov čaj, Vanjuša?« − povika veselo, ne
gledajući u vrata na štali; on sa zadovoljstvom oseti kako lepi konj,
stežući sapi, tražeći uzdu, trepereći svakim svojim mišićem, spreman
da preskoči preko plota, snažno udara po sasušenoj ilovači u dvorištu.
»Se pre!«21 − odgovori Vanjuša. Olenjinu se učini da ga još i sada lepa
Marjankina glava posmatra iz štale, ali se on ne okrenu. Skočivši s
konja Olenjin zape puškom za ogradu na tremu, učini nespretan
21 Gotov je − iskvar. franc.
pokret i uplašeno se okrenu put štale u kojoj se niko nije video, samo
se čuo isti, ravnomeran zvuk muženja.
Ušavši u kuću on posle kraćeg vremena izađe u trem s knjigom,
lulom i čašom čaja, sede na mesto do koga još nisu dopirali kosi
jutarnji sunčevi zraci. Toga dana nigde se nije spremao pre ručka i
nameravao je da napiše pisma, što je već odavno odlagao; bilo mu je
nekako žao da napušta to svoje mesto na tremu, nije hteo da se vraća
u kuću, kao da je to bio zatvor. Gazdarica razgreja peć, devojka otera
stoku i kad se vrati poče da skuplja balegu i da je lepi na plot. Olenjin
je čitao i ništa nije razumevao od onoga što je pisalo u otvorenoj
knjizi pred njim. Svaki je čas dizao oči s knjige i pogledao snažnu
mladu ženu koja se kretala ispred njega. Bilo da je ta žena ulazila u
vlažnu jutarnju senku koja je padala od kuće, bilo da je izlazila nasred
dvorišta osvetljenog radosnom mladom svetlošću, tako da je čitava
njena stasita pojava u drečavoj haljini blistala na suncu i bacala crnu
senku, − on se stalno bojao da ne propusti ni jedan njen pokret. On se
radovao što vidi kako se ona slobodno saginje, kako se njena ružičasta
košulja, jedina njena odeća, nabire na grudima i duž lepih nogu; kako
se ispravlja njen stas i kako se ispod njene utegnute košulje naziru
grudi koje su disale; kako uzano stopalo obuveno u crvene stare
opanke staje na zemlju ne menjajući svoj oblik; kako snažne ruke
zasukanih rukava i napregnutih mišića nekako ljutito barataju
lopatom i kako duboke crne oči ponekad pogledaju u njega. Iako su se
mrštile njene tanke obrve, ali u očima joj je bio izraz zadovoljstva i
saznanja svoje lepote.
− Je li, Olenjine, jeste li se već odavno digli? − reče Belecki ulazeći
u dvorište u kavkaskoj oficirskoj dolami i obraćajući se Olenjinu.
− A, Belecki! − odgovori Olenjin pružajući mu ruku. − Kako vi tako
rano?
− Pa šta da radim! Isteraše me. Kod mene je večeras zabava.
Marjanka, hoćeš li doći Ustenjki? − obrati se on devojci.
Olenjin se iznenadi kako je Belecki mogao da se tako jednostavno
obrati toj ženi. Ali Marjanka kao i da ne ču, saže glavu i prebacivši
preko ramena lopatu pođe svojim muškim korakom prema kuhinji.
− Stidi se cura, stidi se, − progovori za njom Belecki, − vas se stidi,
− i veselo se smejući ustrča na trem.
− Kakva je to zabava kod vas? Ko vas je isterao?
 − Kod Ustenjke, kod moje gazdarice je zabava pa ste i vi pozvani.
Zabava, to su im pirozi i devojačko poselo.
− Pa šta ćemo mi raditi tamo?
Belecki se lukavo nasmeši, namignu i pokaza glavom prema kuhinji
u koju je ušla Marjanka.
Olenjin pocrveni i sleže ramenima.
− Bogami, čudan ste vi čovek! − reče on.
− E, sad vi pričajte!
Olenjin se namršti. Belecki to primeti i nasmeši se molećivo.
− Pa kako je to, molim vas lepo, − reče on, − stanujete u jednoj
kući… a ovako divna devojka, krasna devojčica, savršena lepotica…
− Divna lepotica! Ja takvih žena nisam video, − reče Olenjin.
− Pa, šta onda? − upita Belecki savršeno ništa ne shvatajući.
− Ovo je možda i čudno, − odgovori Olenjin, − ali zašto ne bih
rekao ono što je tačno? Za ovo vreme otkako živim ovde, za mene
žene kao da i ne postoje. I to je lepo, zaista dobro! Pa šta može da
bude zajedničko između nas i ovih žena? Jeroška, to je druga stvar;
mi imamo zajedničku strast − lov.
− Vidi ga! Šta imamo zajedničko? A šta ima zajedničko između
mene i Amalije Ivanovne? Ista stvar. Može se reći da su malo prljave,
ali to je druga stvar. A la guerre, comme a la guerre!22.
− Pa ja nikakvih Amalija Ivanovnih nisam ni poznavao i nikad
nisam znao da se s njima provodim, − reče Olenjin. − I njih ne možeš
poštovati, ali ove ja poštujem.
− Pa i poštujte ih! Ko vam to brani?
Olenjin ne odgovori. Izgleda da je hteo da dovrši ono što je
započeo. To je bilo isuviše priraslo njegovom srcu.
− Ja znam da sam ja neki izuzetak. (Videlo se da se on ustručava.)
Ali moj se život toliko sredio i ja ne vidim potrebe da menjam svoje
nazore, ja ovde ne bih mogao ni da živim, ne govoreći da živim ovako
srećno kao što sada živim, kad bih živeo na vaš način. A onda, ja
sasvim nešto drugo tražim, drugo vidim u njima nego vi.
Belecki podiže obrve s nepoverenjem.
− Ipak vi dođite večeras kod mene, biće i Marjanka pa ću vas

22 U ratu − ko u ratu!
upoznati. Dođite, molim vas! Ako vam bude dosadno, a vi otiđite.
Hoćete li?
− Ja bih došao; ali, da vam istinu kažem, bojim se da se ozbiljno ne
zanesem.
− O, o, o! − povika Belecki. − Samo vi dođite, ja ću vas umiriti.
Hoćete li doći? Časna reč?
− Ja bih došao, ali zaista ne znam šta ćemo mi tamo raditi, kakvu
ćemo ulogu igrati.
− Molim vas, ja vas lepo molim. Hoćete li doći?
− Pa dobro, doći ću, možda ću doći, − reče Olenjin.
− Pa molim vas, žene divne kao nigde, a da čovek živi kao kaluđer!
Kako je to? Zašto sebi kvarite život i ne koristite ono što ima? Jeste li
vi čuli da će naša četa preći u Vozdvižensko?
− Sumnjam! Meni su rekli da će ići osma četa, − reče Olenjin.
− Ne, ja sam već dobio pismo od ađutanta. Piše mi da će i sam knez
učestvovati na maršu. Ja se radujem što ću ga videti. Meni već postaje
dosadno ovde.
− Kažu da ćemo uskoro u napad.
− Nisam čuo; a čuo sam da je Krinovicin dobio svetu Anu za
učestvovanje u napadu. A očekivao je poručnički čin, − reče Belecki
smejući se. − Eto kako ga nasamariše. Otišao je u štab…
Poče se smrkavati i Olenjin stade da misli o poselu. Taj ga je poziv
mučio. On bi hteo da ode, ali malo čudno, neugodno i pomalo strašno
bilo je pomišljati šta će tamo biti. Znao je da tu neće biti ni Kozaka ni
starica, nikog drugog osim devojaka tu ne sme biti. Kako će se sve to
svršiti? Kako treba da se ponaša? Šta će govoriti? Šta će one da
govore? Kakav odnos može da bude između njega i ovih divljih
kozačkih devojaka? Belecki mu napriča o nekim čudnim, ciničkim i u
isto vreme strogim odnosima… Bilo mu je čudno da misli o tome da
će on biti u istoj prostoriji sa Marjanom i možda će morati da s njom i
razgovara. To mu je izgledalo nemoguće kad bi se prisetio njenog
ponosnog držanja. Belecki mu je pričao da je sve to tako jednostavno.
»Zar će Belecki i s Marjanom isto tako postupati? To je interesantno,
− pomisli on. − Ne, bolje je da ne idem. Sve je to gadno, banalno, a,
uglavnom, nema to ni smisla«. I opet ga je mučilo pitanje: kako će se
sve to svršiti? Ali njega kao da je vezala data reč. On pođe ne donevši
nikakvu odluku i uđe kod Beleckog.
 Kuća u kojoj je Belecki stanovao bila je ista kao i Olenjinova. Bila je
na stubovima, dva aršina od zemlje i imala dve sobe. U prvoj, u koju
uđe Olenjin, strmim stepenicama, ležale su perine, ćilimi, ćebad,
jastuci, na kozački način lepo i ukusno poređani uz jedan glavni zid.
Po drugim zidovima, sa strana, visilo je bakreno posuđe i oružje; a
pod klupom su bile lubenice i bundeve. U drugoj je sobi bila velika
peć, sto, klupe i staroverske ikone. Tu se smestio Belecki sa svojim
krevetom na rasklapanje i kovčezima koji se tovare na konje, sa
ćilimom na kome je visilo oružje, toaletnim stvarčicama i portretima
razmeštenim po stolu. Svileni domaći mantil bio je prebačen preko
klupe. Sam Belecki, lepuškast, čist, ležao je samo u donjem rublju na
krevetu i čitao »Les trois mousquetaires«.23
Belecki skoči.
− Eto, vidite kako sam se smestio. Je li dobro? Lepo je od vas što
ste došli. Kod njih je već počeo veliki posao. Znate li vi od čega se
pravi pita? Od testa, sa svinjskim mesom i grožđem. Ali nije to važno.
Pogledajte kako tamo sve vri!
I zaista, kad pogledaše kroz prozor primetiše neverovatnu
užurbanost u domaćinovoj kući. Devojke, čas s ovim, čas s onim
istrčavale su iz trema i trkom se vraćale natrag.
− Hoće li skoro? − viknu Belecki.
− Odmah! Zar si ogladneo, dedice? − i iz kuće odjeknu zvonki
smeh.
Ustenjka, lepuškasta, punačka, rumenih obraza i zasukanih rukava
utrča u kuću Beleckog po tanjire.
− Pusti me! Porazbijaću tanjire, − vrisnu ona na Beleckog. − Bolje
bi ti bilo da dođeš i da nam pomogneš, − viknu ona smejući se
Olenjinu. − i da ne zaboraviš da devojkama poneseš slatkiša.
− Je li došla Marjanka? − zapita Belecki.
− Nego kako! Ona je i testo donela.
− Znate li, − reče Belecki, − kad bi se ova Ustenjka malo očistila i
odnegovala, bila bi lepša od svih naših lepotica. Jeste li videli
Kozakinju Borščevu? Ona se udala za jednog pukovnika. Divota jedna
kakvo ima dignité!24 Otkud joj to…
− Nisam video Borščevu, a za mene ništa bolje i lepše ne može biti
23 Tri musketara Aleksandra Dime.
24 Držanje.
od ovoga naroda.
− A ja znam da se zadovoljim svakim životom! − reče Belecki veselo
uzdišući. − Idem da vidim šta ima kod njih.
On prebaci kućnu haljinu i otrča.
− A vi se pobrinite za slatkiše! − viknu on.
Olenjin posla posilnog po medenjake i med i njemu se odjednom
tako zgadi što daje novac, kao da nekoga podmićuje, da ništa
određeno ne odgovori na pitanje posilnog: »Koliko ću kupiti
paprenjaka, a koliko medenjaka?«
− Kako znaš.
− Za sve ovo? − upita značajno stari vojnik. − Paprenjaci su skuplji.
Prodavali su ih po šesnaest.
− Za sve, za sve, − reče Olenjin i sede pored prozora čudeći se što
mu tako lupa srce kao da se sprema na nešto značajno i rđavo.
On začu kako u kući među devojkama poče galama i vriska kad
tamo uđe Belecki i posle kraćeg vremena ugleda kako on uz vrisak,
otimanje i smeh izlete i strča niz stepenice.
− Oteraše me, − reče on.
Posle nekog vremena Ustenjka uđe u kuću i svečano pozva goste,
naglasivši da je sve gotovo.
Kad uđoše u kuću, zaista je sve bilo gotovo, a Ustenjka je
nameštala perine pored zida. Na stolu koji je bio prekriven
nesrazmerno malim stolnjakom stajao je bokal vina i suva riba. U
kući je mirisalo na testo i grožđe. Nekih šest devojaka u svečanim
bešmetima, nepovezane marame, kao inače, stislo se u jedno ćoše iza
peći, šaputajući, smejući i zagrcavajući se.
− Molim vas lepo da odate čast mome prazniku, − reče Ustenjka
pozivajući goste za sto.
U gomili devojaka koje su sve bez izuzetka bile lepe, Olenjin ugleda
Marjanku i odjednom oseti bol i neprijatnost što se s njom upoznaje u
tako banalnim i nimalo zgodnim uslovima. Oseti se glup i nezgrapan i
odluči da radi isto ono što i Belecki. Belecki, donekle svečano,
samouvereno i isuviše slobodno priđe stolu i ispi čašu vina u
Ustenjkino zdravlje i zamoli i ostale da i oni to učine. Ustenjka izjavi
da devojke ne piju.
− S medom bi se moglo, − začu se nečiji glas iz gomile devojaka.
 Pozvaše posilnog koji se tek vratio iz dućana s medom i slatkišima.
On pogleda ispod oka sa zavišću ili prezirom gospodu koja su se
provodila i pažljivo i tačno predade komad meda i medenjake koji su
bili umotani u sivi papir i poče da priča o cenama i kusuru, ali ga
Belecki otera.
Razmutivši med u napunjenim čašama vina i raskošno razbacavši
tri funte medenjaka po stolu, Belecki silom izvuče devojke iz njihovog
ćoška, smesti ih oko stola i poče da im deli medenjake. Olenjin
nehotice primeti kako Marjankina preplanula ali mala ruka prihvati
dva okrugla paprenjaka i jedan smeđ medenjak, ne znajući šta da
uradi s njima. Razgovor je tekao nespretno i neprijatno, iako su
Ustenjka i Belecki nastojali da budu slobodni i da raspolože društvo.
Olenjin se ustručavao, izmišljao šta da kaže, osećao da izaziva
radoznalost, možda čak ispada i smešan i svoje ustručavanje prenosio
je i na ostale. On se crveneo i činilo mu se da je Marjanki naročito
neugodno. »One sigurno očekuju da im damo novaca, − mislio je on.
− Kako ćemo to uraditi? Dobro bi bilo da i to čim pre svršimo pa da
idemo!«

XXV
− Kako to može biti da se ti ne znaš sa svojim stanarom! − reče
Belecki obraćajući se Marjanki.
− Kako bih se mogla s njim da poznajem kad nam nikad ne dođe? −
reče Marjanka pogledavši Olenjina.
Olenjin se uplaši od nečega, pocrveni i ne znajući ni sam šta da
kaže, reče:
− Ja se bojim tvoje majke. Kad sam istom došao kod vas ona me
strašno napala.
Marjanka se zasmeja.
− A ti si se uplašio? − reče ona pogledavši ga i okrenuvši se.
Olenjin sad prvi put ugleda čitavo lepojkino lice jer ga je do sada
uvek viđao do očiju umotano maramom. Bilo je razloga da se ona
zaista smatra prvom lepoticom u selu. Ustenjka je bila lepuškasta,
omalena, punačka, rumena, veselih smeđih očiju, sa večito
nasmejanim crvenim usnama, i koja se uvek smejala i nešto brbljala.
Marjana, naprotiv, nije bila lepuškasta, nego lepotica. Crte njenog lica
mogle bi da se učine isuviše muževne, čak i grube da nije bila visoka,
stasita, razvijenih grudi i ramena, a što je glavno, da nije imala strog i
u isto vreme nežan izraz duguljastih crnih očiju oivičenih tamnom
senkom ispod crnih obrva i nežan i umiljat izraz usana i osmeha. Ona
se retko osmehivala, ali zato je njen osmeh uvek bio divan. Ona je sva
disala snagom i zdravljem. Sve su devojke bile lepe, ali i one, i Belecki,
i posilni koji je doneo slatkiše, − svi su i nehotice pogledali Marjanu i
kad bi se obraćali devojkama, stvarno su se njoj obraćali. Između
ostalih ona je izgledala kao gorda i vesela carica.
Belecki koji je vodio brigu da poselo uspe, stalno je nešto brbljao,
nagovarao devojke da piju vino, prihvatao ih i stalno dobacivao
Olenjinu nepristojne primedbe na francuskom, a koje su se odnosile
na Marjankinu lepotu, nazivajući je »vaša«, la votre i pozivajući ga da
i on radi to isto. Olenjinu je postajalo sve teže i teže. On izmisli razlog
da bi mogao da pobegne, kad Belecki iznenada objavi da slavljenica
Ustenjka mora da posluži vino uz poljubac. Ona pristade, ali pod
uslovom da joj se na tanjir daruje novac, kao što se čini na svadbama.
»I koji me đavo natera da ja dođem na ovo odvratno poselo!« − reče
Olenjin u sebi dižući se da ide.
− Gde ćete?
− Idem da donesem duvana, − reče on s namerom da pobegne, ali
ga Belecki uhvati za ruku.
− Imam ja novaca, − reče mu on na francuskom.
»Ne smem da odem, ovde treba platiti, − pomisli Olenjin i bi mu
krivo što ispade tako nespretno. − Zar ne mogu da i ja radim isto što i
Belecki? Nisam trebao ni da dolazim, ali kad sam već došao, ne smem
da i drugima kvarim raspoloženje. Treba da pijem kao Kozak«, − i uze
kupu (drvena posuda u koju može da stane osam čaša), napuni je
vinom i ispi na dušak skoro sve. Devojke ga gledaše u nedoumici i
skoro sa strahom kako je pio. To im je izgledalo čudno i nepristojno.
Ustenjka posluži svakome po čašu i poljubi obojicu.
− Eto, devojke, a sada da se provedemo, − reče ona zveckajući na
tanjiru sa četiri monete koje su oni dali.
Olenjin se više nije snebivao. Razgovorio se.
− E, Marjanka, a sada ti služi s poljupcima, − reče Belecki
prihvativši je za ruku.
− Pa ja ću tebe i onako poljubiti! − reče ona šaleći se i zamahnuvši
na njega.
 − Dedica se može poljubiti i bez para, − prihvati druga devojka.
− Vidi što je pametna! − reče Belecki i poljubi devojku koja se
otimala. Ne, ti posluži, − navali Belecki obraćajući se Marjani. −
Posluži stanara.
I uzevši je za ruku odvede je Olenjinu i ona sede pored njega na
klupu.
− Baš je lepotica! − progovori on okrenuvši joj glavu u profil.
Marjana se nije otimala, samo se ponosno smeškala i pogledala
Olenjina svojim duguljastim očima.
− Lepotica devojka, − ponovi Belecki.
»Kakva sam ja lepotica!« kao da to ponovi Marjankin pogled.
Olenjin, ne misleći šta radi, zagrli odjednom Marjanu i htede da je
poljubi. Ali ona mu se ote oborivši Beleckog i srušivši poklopac sa
stola i pobeže do peći. Nasta graja i smeh. Belecki je nešto šaputao
devojkama i one sve odjednom pobegoše iz kuće u trem i zatvoriše
vrata.
− Zašto si poljubila Beleckog, a mene nećeš? − upita Olenjin.
− Eto, tako, neću i gotovo, − odgovori ona napućivši donju usnu i
podigavši obrvu. − On je dedica, − dodade ona sa osmehom. Onda
priđe vratima i poče da lupa. − Što ste zatvorili, đavoli?
− Pa neka ih tamo, a mi ćemo ovde, − reče Olenjin primakavši joj
se.
Ona se namrgodi i strogo ga odgurnu rukom od sebe. I opet mu se
ona učini tako veličanstveno lepa da se on prenu i postide se toga što
radi. On priđe vratima i poče da lupa ručkom.
− Belecki, otvorite! Kakve su to glupe šale?
Marjana se opet zasmeja svojim svetlim srećnim smehom.
− Zar me se bojiš? − reče ona.
− Pa ti si ljuta isto kao i tvoja majka.
− A ti samo sedi sa Jeroškom pa ćeš videti kako će te devojke
voleti. − I ona se smeškala gledajući mu pravo i izbliza u oči.
On ne znade šta da joj odgovori.
− A kad bih ja dolazio vama?… ote se njemu.
− Onda bi to bilo drukčije, − progovori ona odmahnuvši glavom.
U taj čas Belecki gurnu i otvori vrata, a Marjana odskoči prema
Olenjinu tako da svojim bedrom udari u njegovu nogu.
»Sve je ono glupo što sam ranije mislio: i ljubav, i samoodricanje, i
Lukaška. Postoji samo jedna sreća: onaj ko je sretan ima pravo«, −
sevnu kroz Olenjinovu glavu i on se iznenadi sa kakvom snagom
uhvati i poljubi lepoticu Marjanu, u slepoočnicu i obraz. Marjana se
ne naljuti, samo se gromko zasmeja i otrča drugim devojkama.
Na tome se poselo i završi. Starica, Ustenjkina majka, kad se vrati s
posla, izgrdi i rastera sve devojke.

XXVI
»Da, − razmišljao je Olenjin vraćajući se kući, − kad bih sebi samo
malo popustio uzde, mogao bih da se u ovu Kozakinju zaljubim do
ludila«. On leže da spava s takvim mislima u glavi, ali se nadao da će
to sve proći i da će se vratiti starom načinu života.
Ali stari se život ne vrati. Odnos prema Marjani postade drukčiji.
Zid koji ih je ranije razdvajao sruši se. Olenjin je nju sad pozdravljao
svaki put kad god bi je video.
Kad domaćin dođe da primi kiriju za stan i saznade o Olenjinovom
bogatstvu i darežljivosti, pozva ga sebi. Starica ga je ljubazno primila i
od onog posela Olenjin je često dolazio uveče svojim domaćinima i
ostajao do kasno uveče. Izgledalo je da on živi u selu po svom starom
načinu, ali u duši mu se sve preokrenulo. Običnim danom bavio se u
šumi, a oko osam sati, kad se smrkavalo, dolazio je domaćinima ili
sam, ili sa čiča Jeroškom. Domaćini su se toliko privikli na njega da bi
se čudili kad ne bi navratio. Vino je dobro plaćao, a bio je miran
čovek. Vanjuša bi mu donosio čaj; on je sedeo u ćošku do peći, starica
se nije ustručavala, radila je svoj posao i oni su uz čaj ili vino
razgovarali o kozačkim poslovima, o komšijama, o Rusiji o kojoj je
Olenjin pričao, a oni su se raspitivali. Ponekad bi uzimao knjigu i
čitao. Marjana je podavivši noge kao divokoza sedela ili na peći, ili u
mračnom ćošku. Ona nije učestvovala u razgovoru, ali Olenjin joj je
video oči, lice, osećao njene pokrete, grickanje semenki i osećao da
ona svim svojim bićem sluša što on govori, a osećao je isto tako njeno
prisustvo i kad bi čitao. Katkad mu se činilo da su njene oči
upravljene u njega i kad bi se susreo s njihovim sjajem, on bi i
nehotice zaćutao i gledao u nju. Ona bi se tad odmah sakrila, a on,
pretvarajući se da je zauzet razgovorom sa staricom, prisluškivao bi
njen dah i svaku njenu kretnju i opet bi očekivao njen pogled. U
prisustvu drugih ona je većinom bila vesela i ljubazna prema njemu, a
kad su bili nasamo, divlja i gruba. Ponekad bi on navratio dok još
Marjana nije bila kod kuće: odjednom bi se začuli njeni snažni koraci
i kroz otvorena vrata videlo bi se kako dvorištem promače njena
svetlo-plava cicana košulja. A posle toga, kad dođe do sredine sobe i
ugleda ga, njene se oči jedva primetno nežno nasmeše i on u isto
vreme oseti da mu je pri duši i lepo i strašno.
On od nje nije ništa ni tražio ni želeo, ali mu je svakim danom
njeno prisustvo postajalo sve više i više potrebno.
Olenjin se toliko srodio sa životom u selu da mu se njegova
prošlost činila kao nešto sasvim tuđe, a budućnost, naročito van ovog
sveta u kome je živeo, nije ga uopšte interesovala. Kad bi primio
pismo od kuće, od rodbine i prijatelja, uvredio bi se što su ga oni žalili
kao izgubljenog čoveka, ali on je smatrao da su izgubljeni svi oni koji
ne žive kao on. Bio je ubeđen da se nikad neće pokajati što se otrgao
od svog ranijeg života i što se tako usamljeno i na svoj način smestio u
selu. Na marševima, u tvrđavama, njemu je bilo lepo; ali samo tu,
samo uz čiča Jeroškino okrilje, samo u svojoj šumi, u svojoj kući na
kraju sela; kad bi se setio Marjanke i Lukaške postala bi mu jasna sva
ona laž u kojoj je on ranije živeo i protiv koje se još i tada bunio, a
koja mu je sada postala neopisivo gadna i smešna. Ovde se on svakim
danom osećao sve više i više slobodan, sve više i više čovek. Sasvim
drukčije nego što je on zamišljao prikaza mu se Kavkaz. Ovde on ništa
ne nađe što bi ga podsećalo na sva njegova maštanja, na sve što je
slušao i čitao o Kavkazu. »Ovde nema nikakvih kavkaskih kabanica,
nikakvih urvina, Amalad-begova, junaka i zlikovaca. − mislio je on, −
ljudi žive kao što živi i priroda: umiru, rađaju se, pare se, opet se
rađaju, tuku se, piju, jedu, rađaju se i opet umiru, i nikakvih drugih
uslova osim onih, nepromenjivih, koje je priroda odredila suncu,
travi, zverinju, drveću. Drugih zakona oni nemaju…« I zbog toga,
kako mu se činilo, ti su mu ljudi u poređenju s njim samim izgledali
divni, snažni i slobodni, i gledajući ih obuzimao ga je stid i tuga zbog
samog sebe. Često bi ozbiljno pomislio da sve pusti, da se upiše u
Kozake, da kupi kuću, stoku, da se oženi Kozakinjom, − ali samo ne
Marjanom koju on prepušta Lukaški, − i da živi sa čiča Jeroškom, ide
s njim u lov, u ribu i s Kozacima na marševe. »Što ja to već ne
uradim? Šta čekam?« − pitao se u sebi. I on je sam sebe podstrekavao,
sam se postiđivao: »Zar se ja bojim da učinim ono što smatram da je
pametno i pravedno? Zar je želja da budem običan Kozak, da živim
blizu prirode, da nikome ne činim zla, nego da činim ljudima dobro,
zar je maštati o tome gluplje nego o onome o čemu sam ranije
maštao, − da na primer budem ministar ili komandant puka?« Ali
nekakav glas u njemu samom govorio mu je da još malo pričeka i zbog
toga se on nije mogao da odluči. Njega je suzdržavalo malo nejasno
saznanje da on ne može u potpunosti živeti životom Jeroške i
Lukaške, jer se za njega sreća sastoji u drugom, − suzdržavala ga je i
pomisao da je sreća u samoodricanju. Njegov postupak prema
Lukaški neprestano ga je veselio. Stalno je tražio priliku da se žrtvuje
za druge, ali takvih prilika nije bilo. On bi ponekad zaboravio taj novi
recepat sreće koga je on otkrio i smatrao je da je u stanju da se srodi
sa čiča Jeroškinim životom; ali posle se odjednom trzao i opet se
smesta vraćao na misao o svesnom samoodricanju i opet bi na toj
osnovi gradio i smireno gledao na sve ljude i na tuđu sreću.

XXVII
Negde pred berbu grožđa Lukaška dojaha Olenjinu. Izgledao je još
kršniji nego obično.
− Pa što se ti ne ženiš? − upita Olenjin veselo ga dočekavši.
Lukaška mu ne odgovori određeno.
− Evo, trampio sam preko reke vašeg konja! Ovo je konj!
Kabardinac i ima Lov-žig.25 Ja sam ljubitelj konja.
Oni pogledaše novog konja i projahaše ga po dvorištu. Konj je bio
zaista neobično lep: dorat, širok i dugačak, sjajne dlake, jakog repa i
nežne tanke grive, što je znak dobre pasmine. Bio je tako uhranjen da
bi čovek mogao na njegovim leđima, kako reče Lukaška, leći i zaspati.
Kopita, oči, zubi − sve je bilo fino i oštro izraženo, kao što je to samo
u konja najčistije pasmine. Olenjin nije mogao da se nadivi konju. On
još ne vide takvog lepotana na Kavkazu.
− A kako ide! − reče Lukaška milujući ga po vratu. − Kako se jaše!
A kako je pametan! Uvek trči za svojim gazdom.
− Jesi li dao mnogo pride? − upita ga Olenjin.
− Nisam brojao, − odgovori Lukaška osmehujući se. − Dobio sam
ga od prijatelja.

25 Kabardinski konji iz ergele LOV smatraju se za najbolje na Kavkazu.

 − Čudo jedno kako je lep konj! Koliko bi tražio za njega? − upita ga
Olenjin.
− Davali su mi stotinu i po moneta, a vama ću ga dati džabe, − reče
Lukaška veselo. − Samo vi recite i odmah ću vam ga dati. Skinuću mu
sedlo, i evo ti ga. A meni za službu daj kakvog bilo.
− Ne, nipošto.
− Pa dobro, evo sam vam doneo peškeš, − i skinuvši opasač
Lukaška uze jedan od dva bodeža koji su visili na njemu. − Dobio sam
preko reke.
− E, pa hvala ti.
− A majka je rekla da će grožđe doneti sama.
− Ne treba, namirićemo se mi. Valjda nećeš da ti dajem novac za
bodež.
− Kako bi to moglo da bude, pa mi smo prijatelji! Kad sam bio s
onu stranu reke odvede me Girej-kan svojoj kući i reče mi: biraj šta
hoćeš. I eto, ja uzeh ovu sablju. Takav ti je kod nas običaj.
Oni uđoše u kuću da popiju.
− Hoćeš li se ovde duže zadržavati? − upita Olenjin.
− Ne, došao sam da se oprostim. Sad me iz karaule šalju u četu s
onu stranu Tereka. Danas idem s Nazarom, sa svojim drugom.
− A kad će biti svadba?
− Pa eto, uskoro ću opet doći pa će biti proševine, a onda opet u
službu, − odgovori Luka bezvoljno.
− Kako to da ne pogledaš verenicu?
− Pa što! Što ću je gledati? Kad vi pođete na marš upitajte u našoj
četi za Lukašku Širokog. A što tamo ima veprova! Već sam ih dva
ubio. Pokazaću vam.
− Zbogom! Neka te bog čuva.
Lukaška pojaha konja i ne svrativši se Marjanki gizdavo izjaha na
ulicu gde ga je već čekao Nazarka.
− Šta je? Zar se nećemo svraćati? − upita ga Nazarka namigujući
na onu stranu gde je stanovala Jamka.
− Kako nećemo! − reče Lukaška. − Evo, uzmi i vodi joj konja, a ako
se ja zadržim, položi mu sena. Do zore ćemo svakako stići u četu.
− Je li ti junker još štogod poklonio?
 − Ne, nije, odužio sam mu se, bogu hvala, bodežom, a on htede da
mi uzme konja, − reče Lukaška sjahujući s konja i dajući ga Nazarki.
Ispod samog Olenjinovog prozora on se provuče i priđe prozoru
gazdine kuće. Bio je već mrak. Marjanka, samo u košulji, češljala se i
spremala na počinak.
− Ja sam, − prošaputa Kozak.
Marjankino je lice bilo strogo i ravnodušno; ali čim začu svoje ime,
lice joj živnu. Ona diže prozor i pomoli se uplašeno i radosno.
− Šta je? Šta hoćeš? − progovori ona.
− Otvori, − reče Lukaška. − Pusti me malo. Ne znaš kako sam te
poželeo! Strašno!
On joj kroz prozor obgrli glavu i poljubi je.
− Molim te, otvori.
− Što govoriš u prazno! Rekla sam ti da te neću pustiti. Jesi li
došao na duže vreme?
On joj nije ništa odgovarao stalno je ljubeći. Ni ona više nije
raspitivala.
− Vidiš da te kroz prozor ne mogu dobro ni da zagrlim, − reče
Lukaška.
− Marjanuška! − začu se staričin glas. − S kim si to tamo?
Lukaška skide šubaru da ga ne bi prepoznala i čučnu pod prozor.
− Odlazi brzo, − prošaputa Marjana.
− Dolazio je Lukaška, − odgovori ona majci, − pitao za oca.
− Dobro, pošalji ga ovamo.
− Otišao je, kaže da nema vremena.
Lukaška zaista sagnut pretrča ispod prozora u dvorište i pobeže
Jamki; samo ga je Olenjin video. On i Nazarka popiše oko dve kupe
vina i odjahaše iz sela. Noć je bila topla, tamna i tiha. Jahali su ćutke,
samo se čuo konjski topot. Lukaška poče da peva o Kozaku Mingalju,
ali ne dovrši ni prvu kiticu, ućuta i obrati se Nazarki.
− Ne pusti me, − reče on.
− O! − odazva se Nazarka. − znao sam ja da te neće pustiti. A da
znaš šta mi je Jamka ispričala: kod njih je počeo da zalazi junker. Čiča
Jeroška se hvalio kako je zbog Marjanke dobio od njega pušku.
− Laže on, đavo! − reče Lukaška ljutito, − nije ona takva devojka.
Ja ću toga starog đavola isprebijati. − I on poče svoju najmiliju
pesmu:
Iz sela, iz Izmajlova,
Najmilije bašte careve,
Siv se soko pod oblake vinu,
Za njim odmah mlad lovac pojaha,
Pa sokola mami na desnicu ruku
Siv sokole njemu odgovara:
Ti ne znade da me čuvaš u kavezu zlatnom,
Da me nosiš na desnici ruci,
Poleteću na plavo more;
Da za sebe ubijem labuda belog,
Da se najedem slatkog mesa labudovog.

XXVIII
Domaćini su slavili proševinu. Lukaška dođe u selo, ali ne navrati
Olenjinu. Iako ga je potporučnik pozvao, Olenjin ne ode na prosidbu.
Bio je tužan kao nikada otkako se nastanio u selu. Vide kako Lukaška,
praznički obučen, prođe s majkom u predvečerje gazdinoj kući i poče
da ga muči pomisao: zašto Lukaška odjednom postade tako hladan
prema njemu? Olenjin se zatvori u svoju kuću i poče da piše svoj
dnevnik.
»O mnogo čemu sam razmišljao i mnogo sam se u zadnje vreme
promenio, − pisao je Olenjin, − i došao sam do bukvarskih zaključaka.
Da bi čovek bio srećan, potrebno je samo jedno − voleti, i voleti uz
samoodricanje, voleti sve i svakoga, širiti svuda oko sebe paučinu
ljubavi: ko u nju upadne, toga treba i uzeti. Tako sam ja ulovio
Vanjušu, čiča Jerošku, Lukašku i Marjanku«.
U času kad to napisa, uđe mu čiča Jeroška.
Jeroška je bio u najveselijem raspoloženju. Kad mu je pre nekoliko
dana Olenjin navratio, zateče ga u dvorištu kraj ubijenog vepra s koga
je on, srećan i ponosan, gulio kožu malim nožićem. Psi, među kojima
i njegov ljubimac Ljam, ležali su oko njega, gledali šta radi i pomalo
mahali repovima. Dečaci su ga preko plota gledali s poštovanjem pa
ga čak nisu ni zadirkivali kao obično. Komšinice koje prema njemu
nisu bile baš naročito raspoložene, sada su mu donosile, neka bokal
vina, neka kajmaka, a neka opet brašna. Sutradan ujutro Jeroška je
sedeo u svojoj kuhinji sav krvav i krčmio sveže meso − nekom za pare,
a nekom za vino. Na njegovom licu kao da je bilo ispisano: »Dao bog
sreću pa ubih zverku i sada čiča svakome treba«. Zbog toga se on zapi
kao i uvek, i evo već četvrti dan kako pije ne odlazeći iz sela. A pored
toga, on je sada pio i na proševini.
Čiča Jeroška dođe Olenjinu od gazdine kuće mrtav pijan, crvenog
lica, raščupane brade, ali u novom crvenom bešmetu obrubljenom
širitom i s balalajkom od bundeve koju je doneo s one strane reke. On
je Olenjinu još davno obećao tu radost i bio je u dobrom raspoloženju.
Videvši da Olenjin nešto piše, on se snuždi.
− Piši, piši, sinko moj, − prošaputa on kao da je mislio da između
njega i papira stoji neki duh pa da ga ne bi preplašio, on nečujno i
polagano sede na pod. Kad bi čiča Jeroška bio pri piću, najdraže mu je
mesto bilo na podu. Olenjin se okrenu, naredi da se donese vino i
nastavi da piše. Jeroški je bilo dosadno da pije sam; hteo je da
razgovara.
− Bio sam kod gazde na proševini. Pa šta, svinje su oni! Neću više!
Došao sam tebi.
− A odakle ti balalajka? − upita Olenjin nastavljajući da piše.
− Bio sam s druge strane reke i dobio balalajku, − reče on isto tako
tiho. − Majstor sam ja u sviranju; hoćeš tatarsku, kozačku,
gospodsku, vojničku, kakvu god hoćeš.
Olenjin ga pogleda još jednom, osmehnu se i nastavi da piše.
Taj osmeh kao da ohrabri starca.
− Pa ostavi to, sinko moj! Ostavi to! − reče on odjednom odlučno. −
Iako su te uvredili − pusti to, pljuni na sve! Pa šta, pišeš i pišeš! A ima
li to smisla?
I on poče da oponaša Olenjina kuckajući svojim debelim prstima
po podu i iskrivivši svoju debelu njušku u prezrivu grimasu.
− Što da pišeš žalbe? Bolje ti je da se provodiš, da budeš muško!
O pisanju je u njegovoj glavi bio samo jedan pojam, da je to gadno
tužakanje.
Olenjin prasnu u grohotan smeh. A i Jeroška takođe. On skoči s
poda i poče da pokazuje svoje majstorije u sviranju na balalajci i da
peva tatarske pesme.
 − Što da pišeš, dobri čoveče! Bolje je da poslušaš šta ću ti otpevati.
Kad crkneš, nećeš više slušati pesmu. Veseli se!
Najpre otpeva uz poigravanje pesmu koju je on sastavio:
A di-di-di-di-di-li,
A gde su ga videli?
Na pazaru, u dućanu,
Gde prodaje robu raznu.
Zatim otpeva pesmu koju je naučio od svog nekadašnjeg prijatelja,
narednika:
Ponedeljkom zavoleo,
U utorak prepatio,
Sredom ljubav izjavio,
U četvrtak odgovor čekao,
A u petak rešenje,
Da ne čeka utešenje,
U subotu veliku, život da oduzme,
I na kraju, u nedelju,
Delija se predomisli.
A onda:
A di-di-di-di-di-li,
A gde su ga videli?
Zatim namigujući, drmajući ramenima i poigravajući otpeva:
Poljubiću zagrliću,
Okitiću vrpcom crvenom,
Zvaću tebe nadom svojom.
Nado moja draga,
Da li voliš mene ti?
I toliko se raspali da spretno poskakujući izvede jednu mladićku
figuru i poče da sam igra po sobi.
Pesme: d i-d i-d i i slične, gospodske, on otpeva naročito za
Olenjina; ali kasnije, ispivši još tri-četiri čaše vina, on se seti starih
vremena i poče da peva prave kozačke i tatarske pesme. Usred jedne
njegove najmilije pesme glas mu poče da podrhtava i on zaćuta i
nastavi samo da prebire žice na balalajci.
− Ah, prijatelju moj! − reče on.
 Olenjin se okrenu kad začu neki čudan ton njegovog glasa: starac je
plakao. Oči su mu bile pune suza, a jedna mu se kotrljala niz obraz.
− Prošla ste, vremena moja i nećete se vratiti, − progovori on
grcajući i ućuta. − Popi, što ne piješ! − viknu on odjednom svojim
gromkim glasom ne tarući suze.
Naročito dirljiva bila je za starca jedna tavlinska pesma. U njoj je
malo reči, a sva je njena lepota u tužnom pripevu: »Aj! daj! dalalaj!«
Jeroška mu je prevede:
»Junak otera iz sela zaplenjeno blago u planinu, dođoše Rusi, zapališe
selo, pobiše sve muškarce, a sve žene odvedoše u ropstvo. Junak se vrati iz
planine: gde je bilo selo, sada pustoš; majke nema, braće nema, kuće
nema; ostalo je samo jedno drvo. Junak sede ispod drveta i zaplaka.
Ostade na svetu sam kao ti i poče da peva: »Aj, daj! dalalaj!«
Starac nekoliko puta otpeva taj tužni pripev kao naričući i dirajući
u srce.
Kad poslednji put otpeva pripev Jeroška odjednom zgrabi pušku sa
zida, istrča brzo u dvorište i ispali u vazduh iz obadve cevi. I opet još
tužnije zapeva: »Aj! daj! dalalaj a-a!« − i onda ućuta.
Izašavši za njim u trem Olenjin je ćutke gledao u tamno zvezdano
nebo, u pravcu gde su sevnuli pucnji. U gazdinoj kući videla su se
svetla i odjekivali glasovi. U dvorištu se devojke kupile oko trema i
prozora i pretrčavale iz kuhinje u trem. Nekoliko Kozaka iskoči iz
trema i ne izdržavši, počeše da vrište, prateći završetak Jeroškine
pesme i pucnja.
− A što ti nisi na proševini? − upita Olenjin.
− Neka idu s milim bogom! − progovori starac koga su tamo, kako
izgleda uvredili. − Ne volim, ne volim! The, kakav mi je to narod!
Hajdemo u kuću! Nek se oni provode sami, a i mi ćemo sami. Olenjin
se vrati u kuću.
− A kako je Lukaška, je li veseo? Što on ne navrati meni? − upita
on.
− Kakav Lukaška! Nalagali su mu da ti ja podvodim devojku, − reče
starac šapatom. − A šta devojka? Biće ona naša ako mi to htednemo:
daj malo više para i ona je naša! Ja ću to tebi udesiti, ne brini.
− Ne, čiča, novcem se ništa ne može učiniti ako nema ljubavi. Bolje
je i da ne govorimo o tome.
 − Ne vole nas, ni tebe ni mene, sirotani smo mi! − reče odjednom
čiča Jeroška i ponovo zaplaka.
Slušajući starčevo pričanje Olenjin popi više nego inače. »Tako je,
sada je moj Lukaška srećan«, − pomisli on; ali je bio tužan. Starac se
te večeri toliko napi da se skljoka na pod, i Vanjuša, uz pomoć vojnika
koje pozva i gadeći se, morade da ga iznese. Bio je tako besan na
starca zbog njegovog rđavog ponašanja da ništa ne dodade na
francuskom.

XXIX
Bio je mesec avgust. Nekoliko dana uzastopce na nebu nije bilo ni
oblačka; sunce je peklo neizdržljivo i od samog jutra duvao je topao
vetar dižući sa peščara i puteva oblake vrućeg peska, noseći ga
vazduhom kroz trstiku i drveće u sela. Travu i lišće po drveću prekrila
je prašina; putevi i lokvišta bili su goli i tvrdi kao kamen. U Tereku je
voda već odavno opala, a sada je brzo iščezavala i nestajala iz
rukavaca. Na jezeru oko sela sve su se više ukazivale ilovaste obale
koje je ugazila stoka, a po čitav dan čulo se pljuskanje vode i vika
devojčica i dečaka. U stepi se sušila trava i trstika, a stoka je po danu
mukala i bežala u polja. Zverke su selile u udaljenu trstiku i planine s
druge strane Tereka. Rojevi komaraca i mušica lebdeli su kao oblaci
iznad dolina i sela. Snežno gorje pokrilo se sivom maglom. Vazduh je
bio redak i smrdljiv. Pričalo se da su Abreci prešli preko plićaka i
tumarali s ove strane. Sunce je svake večeri zalazilo u vrući i crveni
plamen. Bilo je doba najvećih radova. Svo seosko stanovništvo sleglo
se po bostanima i vinogradima. Vrtovi gusto zarasli u zeleni puzavac i
u njima debela hladovina. Iza širokog prozirnog lišća svuda su se
videli teški dozreli grozdovi. Po prašnjavim putevima prema
voćnjacima škripala su kola puna crnog grožđa. Po prašnjavom putu
izgaženi grozdovi. Dečaci i devojčice u košuljama umrljanim
grožđanim sokom, sa grozdovima u rukama i ustima, trčali su za
majkama. Po putevima su se neprestano sretali radnici u dronjcima
koji su na snažnim ramenima nosili košare pune grožđa. Devojke
umotane maramama sve do očiju vodile su volove ujarmljene u kola
natovarena grožđem. Vojnici, sretavši kola, molili su od Kozakinja
grožđa, i Kozakinje, ne zaustavljajući kola, penjale su se na njih i
koliko god su mogle uzimale grožđa i istresale ga u vojničke skutove.
Po nekim dvorištima već su počeli da cede grožđe. Vazduh je bio pun
mirisa komine. Krvavo-crvena korita videla su se ispod streha, a
nadničari, Nogajci zasukanih gaća, crvenih listova, motali se po
dvorištima. Svinje su rokćući žderale kominu i valjale se u njoj. Ravni
kuhinjski krovovi bili su potpuno prekriveni crnim i ćilibarastim
grozdovima koji su se sušili na suncu. Vrane i svrake, kupeći bobice,
držale su se krovova, preletajući s mesta na mesto.
Bila je vesela berba godišnjeg truda, a ove je godine bila neobično
obilata i lepa.
U hladovitim zelenim voćnjacima, usred mora grožđa, sa svih
strana odjekivao je smeh, pesme, veselje, ženski glasovi i videla se
šarena ženska odeća.
U samo podne Marjana je sedela u svom voćnjaku, u hladu ispod
breskve i ispod ispregnutih kola vadila ručak za svoju porodicu.
Prema njoj na prostrtom ćebetu sedeo je potporučnik koji se vratio iz
škole i prao ruke iz bokalčića. Njen brat, dečarac, tek što dotrča sa
jezera, trao se rukavom pogledajući nemirno u majku i sestru,
očekujući ručak i teško dišući. Starica-majka, zasukavši rukave na
snažnim preplanulim rukama, razmeštala je po niskoj tatarskoj siniji
grožđe, suvu ribu, kajmak i hleb. Potporučnik, otravši ruke, skide
šubaru, prekrsti se i primače se siniji. Dečarac dohvati bokal i poče da
pohlepno pije. Majka i kćerka, podavivši noge, sedoše uz siniju. I u
hladu je peklo neizdržljivo. U vazduhu iznad voćnjaka lebdeo je
smrad. Snažan topli vetar koji je prolazio kroz granje, nije
rashlađivao, nego je samo ravnomerno savijao krune krušaka, bresaka
i dudova rasutih po voćnjaku. Potporučnik se još jednom pomoli
bogu, dohvati iza leđa pun bokal vina pokriven lozovim lišćem, popi iz
grlića i pruži ga starici. Potporučnik je bio samo u raskopčanoj košulji
i videla su mu se mišićava kosmata prsa. Njegovo tanko i lukavo lice
bilo je veselo. Ni u njegovom držanju ni u govoru nije se nazirala
njegova uobičajena izveštačenost; bio je veseo i prirodan.
− Hoćemo li do večeras dovršiti onaj kraj do iza magaze? − reče on
tarući mokru bradu.
− Svršićemo, − odgovori starica, − samo da se vreme ne pokvari.
Demkini nisu obrali još ni pola, − dodade ona. − Ustenjka radi sama,
prekide se.
− Gde oni mogu s nama! − reče starac gordo.
− Uzmi, popi, Marjanuška! − reče starica pružajući devojci bokal. −
Eto, daće bog pa će biti da se od čega svadbuje, − dodade starica.
− Ima još vremena, − reče potporučnik malo se namrštivši.
Devojka obori glavu.
− A što ti ne govoriš? − reče mu starica. − Gotovo je to, pa i vreme
se primiče.
− Nemoj ništa unapred govoriti, − opet reče potporučnik. − Najpre
treba da svršimo sa berbom.
− Jesi li video novog Lukaškinog konja? − upita starica. − Nema
više onoga što mu je poklonio Dimitrije Andrejič: trampio ga je.
− Ne, nisam ga video. A danas sam razgovarao sa stanarevim
momkom, − reče potporučnik, − kaže da je opet dobio hiljadu rubalja.
− Bogataš, pa to ti je, − potvrdi starica.
Sva je porodica bila vesela i zadovoljna.
Posao se obavljao kako treba. Grožđa je bilo više i bilo je bolje nego
što su se nadali.
Marjana dovrši ručak, položi volovima trave, stavi svoj bešmet pod
glavu i leže ispod kola na ugaženu sočnu travu. Imala je samo crvenu
svilenu maramu na glavi i svetlo-plavu izbledelu cicanu košulju; ali joj
je bilo nepodnošljivo vruće. Lice joj je plamsalo, noge nikako da se
nameste, a oči zamagljene od sanjivosti i velikog umora; usta se
otvarala sama od sebe, a grudi disale teško i duboko.
Berba je počela pre dve nedelje i težak i neprekidan rad ispunjavao
je čitav život mlađe devojke. Rano ujutro, zorom, ona je ustajala,
umivala se hladnom vodom, povezivala maramu i bosa trčala stoci. Na
brzinu je navlačila obuću, bešmet i uzevši zavežljaj hleba, jarmila
volove i na ceo dan odlazila u voćnjake. Tu se odmarala samo koji čas,
odrezivala grozdove, nosila korpe i uveče, vesela i umorna, vukući
volove za konop i terajući ih dugačkom šibom, vraćala se u selo.
Namirivši u sumrak stoku i stavivši nešto semenki u široki rukav od
košulje, izlazila je na ulicu da malo popriča sa devojkama. Ali čim
padne mrak ona se vraćala kući, večerala u mračnoj kuhinji sa ocem,
majkom i bratom, bezbrižna i zdrava ulazila u kuću, sedala na peć i
dremuckajući slušala pričanje njihovog stanara. Čim bi on otišao ona
bi se bacala na postelju i spavala do zore tvrdim i mirnim snom. Drugi
dan je bilo sve isto. Lukašku nije videla od proševine i smireno je
očekivala svadbu. Na stanara se navikla i sa zadovoljstvom je osećala
kako je netremice gleda.
 XXX
Iako od žege nije imalo kud da se skloni, iako su rojevi komaraca
lebdeli u hladovini ispod kola, a dečak je okrećući se stalno gurkao,
Marjanka prebaci preko glave maramu i samo što ne zaspa, kad
odjednom komšinica Ustenjka dotrča, uvuče se pod kola i leže pored
nje.
− Hajde, spavajte, spavajte deco! Spavajte! − reče Ustenjka
nameštajući se ispod kola. − Čekaj, − reče ona dižući se, − ne valja.
Ona se diže, natrga zelenih grana, stavi ih na točkove s obe strane
kola, a odozgo prebaci još bešmet.
− Hajde, beži, − povika dečaku uvlačeći se opet pod kola, − zar je
Kozacima mesto zajedno sa devojkama? Odlazi!
Kad ostade sama sa prijateljicom ispod kola, ona je odjednom
oberučke prihvati, priljubi se uz nju i poče da ljubi Marjanu u obraze i
vrat.
− Mili moj! braco, − tepala joj je smejući se svojim tankim jasnim
smehom.
− Vidi je, to si naučila od dedice, − odgovori Marjanka otimajući se,
− hajde, pusti me!
I obadve se tako grohotom nasmejaše da majka povika na njih.
− Je li ti krivo? − reče Ustenjka šapatom.
− Što lažeš! Hajde da spavamo. Što si došla?
Ali Ustenjka se ne smiri:
− Videćeš što ću ti nešto reći!
Marjana se nalakti i popravi maramu.
− Pa šta ćeš mi reći?
− Čula sam nešto o tvom stanaru.
− Šta imaš da čuješ, − odgovori Marjana.
− Ah, ti si veliki lopov! − reče Ustenjka gurnuvši je laktom i
smejući se. − Ništa nećeš da kažeš. Dolazi li on kod vas?
− Dolazi. Pa šta je to! − reče Marjana i odjednom pocrveni.
− Eto, ja sam obična devojka, sve ću ti ispričati. Što da krijem, −
reče Ustenjka i njeno rumeno lice postade zamišljeno. − Zar ja
nekome činim zlo? Volim ga i gotovo!
 − Je li dedicu?
− Pa eto, jeste.
− Pa to je grehota! − odvrati Marjana.
− Ah, Mašenka! Pa što sam devojka nego da se provodim? Udam se
za Kozaka, počnem da radim, stigne me beda. Eto, udaćeš se za
Lukašku i više ti neće padati na pamet radosne misli, počnu deca, pa
posao.
− Pa kako druge lepo žive kad se udaju. To je svejedno! − odgovori
Marjana mirno.
− Ispričaj mi bar sada, šta ima između tebe i Lukaške?
− Šta ima? Prosio me. Babo je odgodio za godinu dana; a neki dan
me isprosiše i jesenas se udajem.
− Ali šta je on tebi govorio?
Marjana se zasmeja.
− Pa zna se šta mi je govorio. Rekao mi je da me voli. Stalno me
moli da idem s njim u voćnjake.
− Vidiš ti njega, kakva je smola! Ali ti nisi išla. Baš je sada prava
momčina! Prvi džigit, stalno se provodi u četi. Neki dan je dolazio naš
Kirka pa priča da je trampio konja! A sigurno, samo što misli na tebe.
A šta ti je još pričao? − upita Ustenjka Marjanu.
− Ti baš hoćeš sve da znaš, − nasmeja se Marjana. − Jedne noći
dođe mi na prozor pijan. Molio me da ga pustim.
− Jesi li ga pustila?
− Da ga ja pustim! Kako sam mu jednom rekla, tako će i biti! Tvrdo
je to kao kamen, − odgovori Marjana ozbiljno.
− A momak je, zaista! kad se njemu prohte, nijedna mu devojka ne
može odoleti.
− Neka ide drugim, − odgovori Marjana ponosno.
− Zar ti ne bi bilo žao?
− Bilo bi mi žao, ali gluposti neću da činim. Ružno bi to bilo.
Ustenjka odjednom pade glavom na prijateljičine grudi, zagrli je i
poče da se sva trese od smeha koji je gušio.
− Baš si glupa budala! − progovori ona zadihana, − nećeš sreće, − i
opet poče da golica Marjanu.
− Pusti me! − reče Marjana kroz smeh. − Zgazićeš Lazutku.
 − Vidi ti đavola, razigrale se kao da se nisu umorile, − začu se opet
iza kola sanjivi staričin glas.
− Ta bežiš od svoje sreće, − ponovi Ustenjka šapatom pridigavši se.
− Sretna si ti, bogami! Kako te samo vole! A ti si tako ćoškasta, a vole
te. Eh, da sam ja na tvom mestu, ja bih vašeg stanara vrtela ko čigru!
Videla sam ja njega kad je bio kod nas, čini mi se da bi te očima pojeo.
I onaj moj dedica toliko mi je svega napoklanjao! A vaš je, kako se
priča, pravi bogataš među Rusima. Njegov je momak pričao da on ima
i svoje kmetove.
Marjana se pridiže, zamisli se i nasmeja se.
− Znaš šta mi jednom reče naš stanar, − progovori ona pregrizavši
travku. − Kaže: ja bih hteo da budem Kozak Lukaška, ili tvoj braco
Lazutka. Zbog čega mi to reče?
− Ah, onako, laže šta mu padne napamet, − odgovori Ustenjka. − A
šta mi onaj moj priča! Kao da nije pri čistoj!
Marjana spusti glavu na savijeni bešmet, stavi ruku na Ustenjkino
rame i zatvori oči.
− Danas je hteo da dođe u voćnjak; zvao ga je otac, − progovori
ona, malo zaćuta i zaspa.

XXXI
Sunce se pomoli iza kruške koja je bacala senku na kola i svojim
kosim zracima, čak i kroz granje koje je stavila Ustenjka, palilo je lice
devojaka koje su spavale ispod kola. Marjana se probudi i poče da
veže maramu. Razgledavši oko sebe ugleda iza kruške stanara koji je
razgovarao s njenim ocem držeći pušku na ramenu. Ona gurnu
Ustenjku i osmehnuvši se ćutke pokaza joj ga.
− Juče sam išao i ne nađoh ni jednog, − reče Olenjin uznemireno
razgledajući naokolo i ne ugledavši Marjanu iza granja.
− A vi pođite na onaj kraj, pravo u zapušteni voćnjak koga sada
zovu pustara, tu uvek ima zečeva, − reče potporučnik promenivši
odmah svoj način izražavanja.
− Lako je vama kad vi u radno vreme ganjate zečeve! Bolje bi bilo
da dođete i da nam pomognete. Da radite sa devojkama, − reče starica
veselo. − Hajde, ustajte, devojke! − povika ona.
Marjana i Ustenjka nešto su šaputale pod kolima i jedva
suzdržavale smeh.
Od onog vremena kako se proču da je Olenjin poklonio Lukaški
konja od pedeset moneta, njegovi domaćini postadoše prema njemu
prijazniji; činilo se da je naročito potporučnik sa zadovoljstvom
gledao na njegovo prijateljstvo sa kćerkom.
− Ali ja ne znam da radim, − reče Olenjin nastojeći da ne gleda
kroz zeleno granje pod kola gde opazi Marjaninu svetlo-plavu košulju
i crvenu maramu.
− Hajde, daću ti suvih šeftelija, − reče starica.
− Prema starinskom kozačkom gostoprimstvu to je samo staričina
glupost, − reče potporučnik tumačeći i kao ispravljajući staričine reči,
− ja mislim da ste vi u Rusiji izvoleli jesti u svoje zadovoljstvo ne samo
šeftelije, nego i slatka od ananasa i raznorazne turšije.
− Znači, ima ih u napuštenom voćnjaku? − upita Olenjin. − Odoh
ja tamo, − i bacivši brz pogled kroz zeleno granje on podiže šubaru i
iščeze između pravilnih zelenih redova vinove loze.
Sunce se već sakrilo iza voćnjačkih plotova i iskidanim zracima
sijalo kroz zeleno lišće kad se Olenjin vrati u voćnjak svojim
domaćinima. Vetar se stišavao i sveža hladovina poče da se širi kroz
vinograde. Olenjin još izdaleka, kroz redove čokota, nekako nagonski
prepozna Marjaninu svetlo-plavu košulju i kidajući bobice priđe joj.
Čak bi i umorni ker svojom slinavom gubicom ponekad hvatao koji
grozd pri zemlji. Marjanka, crvena, zasukanih rukava i spuštene
marame na podbradak, odsecala je brzo teške grozdove i stavljala ih u
košaru. Ne ispuštajući iz ruku lozu koju je pridržavala, ona malo
zastade, nežno se osmehnu i opet nastavi da radi. Olenjin joj priđe i
prebaci pušku da oslobodi ruke. »A gde su tvoji? Bog ti pomogao! Jesi
li sama?« − htede da joj kaže, ali ne reče ništa već samo podiže
šubaru. Bilo mu je nelagodno nasamo s Marjankom i kao da je
hotimice hteo da sam sebe muči pa joj zbog toga i priđe.
− Ti ćeš tako tom puškom i žene poubijati, − reče Marjana.
− Neću, ne pucam ja.
Obadvoje ućutaše.
− Hajde, pomozi mi.
On izvadi nožić i poče ćutke da odrezuje grozdove. Izvadivši
odozdo, ispod lišća težak grozd u kome je bilo oko tri funte, sav zbijen
i spljoštenih bobica zbog pomanjkanja prostora, pokaza ga Marjani.
 − Hoću li ga odrezati? Je li zreo?
− Daj ovamo.
Ruke im se dodirnuše. Olenjin je uze za ruku, a ona ga pogleda
smešeći se.
− Hoćeš li se skoro udavati? reče on.
Ona mu ne odgovori ništa, okrenu se i pogleda ga svojim strogim
očima.
− Voliš li ti Lukašku?
− A što se to tebe tiče?
− Ja mu zavidim.
− Lako mi je za to!
− Ti si zaista divna!
Odjednom ga obuze stid što joj to reče: te njegove reči učiniše mu
se toliko banalne. On pocrveni, zbuni se i uze je za obadve ruke.
− Kakva sam god, ali za tebe nisam! Samo mi se izrugivaš! −
odgovori Marjana, ali pogled joj je govorio da je ona vrlo dobro znala
da joj se ne ruga.
− Kakvo izrugivanje? Kad bi ti samo znala kako ja…
Reči su odjekivale još banalnije, još su manje odgovarale onome što
je on osećao, ali on nastavi:
− Ni sam ne znam šta bih sve učinio zbog tebe…
− Pusti me, molim te, baš si kao smola!
Ali njeno lice, njene sjajne oči, njene visoke grudi i lepe noge
govorile su nešto sasvim drugo. Njemu se činilo da je ona shvatala
koliko je bilo banalno sve što joj je govorio, ali ona je bila iznad toga;
izgledalo mu je da je ona već odavno znala sve ono što je on hteo da
joj kaže, ali nije znao kako da to učini, i ona je htela da čuje kako će
joj on sve to reći. »I kako to može biti da to ona ne zna, − mislio je on,
− kad joj je on hteo da kaže samo ono što ona zaista i jeste? Ali ona ne
htede da to razume i da mu odgovori«, − mislio je on.
− Ej! − začu se odjednom u blizini iza vinograda Ustenjkin tanki
glas i smeh. − Hodi ovamo, Dimitrije Andrejiču, da mi pomogneš.
Sama sam! − povika ona Olenjinu pomaljajući kroz lišće svoje okruglo
naivno lice.
Olenjin ne odgovori ništa i ne pomače se s mesta.
 Marjanka nastavi da odrezuje, ali stalno je pogledala u stanara. On
poče nešto da govori, ali zastade, sleže ramenima, uzbaci pušku i pođe
iz voćnjaka brzim koracima.

XXXII
On zastade jedno dvaput da oslušne zvonki Marjankin i Ustenjkin
smeh koje su, približivši se jedna drugoj, nešto dovikivale. Olenjin
ostade loveći u šumi celo veče. Ne ulovivši ništa, vrati se u sumrak.
Prolazeći kroz dvorište primeti na gazdinoj kuhinji otvorena vrata i
ugleda kroz njih svetlo-plavu košulju. On naročito glasno viknu
Vanjušu da bi stavio do znanja da je stigao i sede na tremu na svoje
uobičajeno mesto. Domaćini su se već vratili iz voćnjaka; oni izađoše
iz kuhinje, pođoše u svoju kuću i ne pozvaše ga. Marjana je dvaput
izlazila na kapiju. Jednom mu se u polumraku učini da ga ona
pogleda. On je čežnjivo gledao svaki njen pokret, ali ne smede da joj
priđe. Kad je nestade u kući, on siđe s trema i poče da hoda po
dvorištu. Ali Marjana više ne izađe. Olenjin ne zaspa cele noći i
provede je u dvorištu osluškujući svaki zvuk u domaćinovoj kući.
Slušao je kako su uveče razgovarali, kako su večerali, raspremali
perine i spremali se na počinak i kako se Marjana odjednom zasmeja;
a posle ču kako se sve umiri. Poručnik je šapatom razgovarao nešto sa
staricom, a neko je disao. On uđe u svoju kuću i vide kako Vanjuša
spava obučen. On mu pozavidi i ponovo ode da šeta po dvorištu,
očekujući nešto; ali niko ne izađe, i niko se i ne pomače; samo se čulo
ravnomerno disanje tri ljudska stvorenja. On je raspoznavao
Marjanino disanje i stalno ga osluškivao, slušajući i lupanje svog srca.
U selu je sve zamrlo, izađe pozni mesec te se bolje vidi stoka po
dvorištima koja je dahtala, polako se pridizala i ponovo legala. Olenjin
ljutito zapita sam sebe: »Što mi ovo treba?« i ne mogaše da se otrgne
od ove noći. Odjednom jasno začu korake i škripanje poda u gazdinoj
kući. On požuri vratima, ali se više ništa ne ču osim ravnomernog
disanja, i opet se u dvorištu okrenu bivolica posle teškog dahtanja,
dižući se najpre na prednja kolena, a onda na sve četiri noge, mašući
repom, i nešto zapljuska po suvoj ilovači u dvorištu, a posle ponovo sa
dahtanjem leže na mesečevoj izmaglici… On zapita sam sebe: »Šta da
radim?« − i odluči da ide na počinak; ali ponovo začu neke zvuke i u
njegovoj mašti iskrsnu Marjankina prilika kako izlazi u ovu
magličastu noć punu mesečine, i on ponovo pohita prozoru i opet
začu korake. Već pred samu zoru on priđe prozoru, odgurnu kapak,
pritrča vratima i zaista začu Marjankin uzdah i korake. On prihvati
kvaku i pokuca. Oprezni koraci bosih nogu po podu koji je jedva
škripao, približiše se vratima. Kvaka se pomeri, škripnuše vrata,
zamirisa metlica i bundeva i na pragu se pojavi cela Marjana. On je
ugleda samo za jedan trenutak na mesečevom svetlu. Ona zatvori
vrata, nešto prošaputa i otrča lakim koracima natrag. Olenjin poče da
polagano kuca, ali ništa se ne začu. On pritrča prozoru i poče da
osluškuje. Odjednom ga iznenadi oštar, piskutljiv muški glas.
− Baš lepo! − reče omalen Kozačić u beloj šubari prilazeći blizu
Olenjina iz dvorišta. − Video sam ja, baš lepo!
Olenjin prepozna Nazarku i zaćuta ne znajući šta da radi i šta da
kaže.
− Lepo! Sad ću ja u opštinu i sve ću kazati, kazaću i ocu. Vidiš li ti
kakva je potporučnikova kćerka! Malo joj je jedan.
− Šta ti hoćeš od mene. šta ti treba? − progovori Olenjin.
− Ništa, samo ću ja javiti u opštinu.
Nazarka je govorio vrlo glasno, izgleda namerno.
− Vidiš li ti kako je junker majstor!
Olenjin zadrhta i prebledi.
− Priđi, dolazi ovamo! − on ga snažno uhvati za ruku i odvede do
svoje kuće. − Ništa nije bilo, ona me nije pustila, i ja ništa… Ona je
poštena…
− Šta ima da pričamo… − reče Nazarka.
− Svejedno, daću ja tebi… Pričekaj malo!…
Nazarka zaćuta. Olenjin utrča u svoju kuću i donese Kozaku deset
rubalja.
− Ništa nije bilo. Ali svejedno, ja sam kriv, eto, zbog toga ti i dajem!
Samo, tako ti boga, nemoj da iko sazna. Pa ništa nije ni bilo…
− Ostajte mi zdravo, − reče Nazarka smejući se i ode.
Nazarka te noći dođe u selo po Lukaškinom nalogu da pripremi
mesto za ukradenog konja, i prolazeći ulicom kući, začu korake.
Drugi dan se vrati u četu hvaleći se, ispriča prijatelju kako je
majstorski izmamio deset moneta. Drugog jutra Olenjin se vide sa
domaćinima, ali niko ništa nije znao. S Marjankom nije ništa
razgovarao, ali se ona samo osmehivala gledajući ga. Noć on ponovo
provede bez sna, uzalud hodajući po dvorištu. On namerno idući dan
provede u lovu, a uveče, da bi pobegao od sebe samog, pođe
Beleckom. Bojao se sebe, i zadade reč da više neće navraćati
domaćinima. Iduće noći Olenjina probudi četni narednik. Četa je
trebala da odmah krene u napad. Olenjin se obradova tom slučaju i
pomisli da se više neće vratiti u selo.
Pokret je trajao četiri dana. Njegov starešina, s kojim je Olenjin bio
u srodstvu, htede da ga vidi i predloži mu da ostane u štabu. Olenjin
odbi. On nije mogao da bude bez svoga sela i zamoli da ga pusti kući.
Za učestvovanje u napadu dadoše mu vojnički krst koga je on ranije
toliko priželjkivao. Sada je on bio potpuno ravnodušan prema tom
krstu, a još više ravnodušan prema predlogu za oficira, koji još nije
bio rešen. On bez društva, samo sa Vanjušom krenu na liniju i za
nekoliko sati prestiže četu. Olenjin čitavo veče provede u tremu
gledajući Marjanu, a celu je noć, ponovo bez cilja i misli hodao po
dvorištu.

XXXIII
Idućeg jutra Olenjin se kasno probudi. Domaćini su već bili otišli.
On ne ode u lov; čas je uzimao knjigu, čas izlazio u trem, zatim
ponovo ulazio u kuću i legao na krevet. Vanjuša pomisli da je on
bolestan. Predveče se Olenjin odlučno diže, poče da piše, i pisao je
stalno sve do kasno u noć. On napisa pismo, ali ga ne posla, jer ipak,
niko ne bi razumeo ono što bi on hteo da kaže, a nije bilo ni potrebe
da to neko razume osim njega samog. Evo, šta on napisa:
»Pišu mi iz Rusije pisma sažaljenja; boje se da ne propadnem pošto
se zakopah u ovoj pustinji. A meni kažu: ogrubiće on, zaostaće od
svega, počeće da pije i, još možda, oženiće se Kozakinjom. Jermolov 26
nije zabadava rekao: ko ostane na Kavkazu deset godina, taj će se ili
propiti, ili oženiti propalom ženom. Kako je to strašno! Zaista, da ne
upropastim sam sebe, mogla bi da me zapadne velika sreća i da
postanem muž grofice B., da postanem dvorski savetnik, ili plemićki
predvodnik. Kako ste mi svi vi gadni i bedni! Vi ne znate šta je sreća,
šta je život! Treba jedanput okusiti život u njegovoj prirodnoj lepoti.
Treba videti i razumeti sve što ja svakog dana vidim oko sebe: večno,
nepristupačno snežno gorje i veličanstvenu ženu one iskonske lepote
s kojom je prva žena izašla iz ruku svoga stvoritelja, tada će biti jasno
26 Čuveni vojskovođa na Kavkazu.
ko se upropašćuje, ko živi u istini ili u laži − vi ili ja. Kad bi vi znali
koliko ste mi vi mrski i bedni u vašem samoobmanjivanju! Čim
umesto moje seoske kuće, moje šume i moje ljubavi predstavim sebi
salone sa ženama namazane kose sa tuđim kovrdžama, čim pomislim
na usne koje se izveštačeno miču, na one skrivene, iznakažene i slabe
udove i ono salonsko brbljanje koje se naziva razgovorom, a bez
ikakvog prava na to, − meni postaje nepodnošljivo gadno. Meni se
predstavljaju ona tupa lica, one bogate verenice čiji izraz lica govori:
»Dobro, možeš mi prići, iako sam bogata verenica«; ona smeštanja i
razmeštanja, ono bezobrazno sastavljanje parova i ona večita
spletkarenja i pretvaranja; ona pravila − kome pružite ruku, kome se
samo naklonite, kome razgovor, i najzad, ona večita dosada u samoj
krvi koja prelazi s generacije na generaciju (i sve to svesno i sa
ubeđenjem da je to neophodno potrebno). Shvatite samo jedno, ili
poverujte samo u jedno. Treba videti i shvatiti šta je istina i lepota, i
sve ono što vi kažete i mislite, sva vaša priželjkivanja sreće za mene i
za sebe razleteće se u param-parčadi. Sreća je biti sa prirodom, videti
je i govoriti s njom. »Ako se on, ne daj bože, oženi običnom
Kozakinjom, on će biti potpuno izgubljen za društvo«, − mogu da
zamislim kako to oni govore o meni sa istinskim žaljenjem. A ja želim
samo jedno: da se potpuno upropastim u vašem smislu, želim da se
oženim običnom Kozakinjom, ali to ne smem da učinim jer bi to bio
vrhunac sreće koje ja nisam dostojan.
Prošlo je tri meseca od dana kada sam prvi put ugledao Kozakinju
Marjanu. Shvatanja i predrasude onoga sveta iz koga sam potekao još
su bile sveže. Tada nisam mogao ni pomisliti da bih mogao zavoleti
ovu ženu. Ja sam joj se divio kao lepoti planina i neba i nisam mogao
da joj se ne divim, jer je ona bila isto onako divna kao i oni. Posle sam
osetio da je posmatranje te lepote postala neophodna potreba moga
života i počeo sam da se pitam: možda ja nju volim? Ali ništa slično
onome kako sam ja to zamišljao ne nađoh u sebi. To osećanje nije
ličilo ni na čežnju u samoći, ni na želju da postanem suprug, niti na
platonsku, a još manje na fizičku ljubav koju sam ja preživljavao.
Meni je bilo potrebno da je vidim, da je čujem i da znam da je ona u
blizini, i ja sam bio ne samo srećan, nego i spokojan. Posle onoga
posela na kome smo bili zajedno, ja sam je dotakao i osetio da između
mene i te žene postoji neraskidiva veza, iako nije priznata, ali protiv
koje se nemoguće boriti. Ali ja se još borim; ja sam sebi govorio: zar se
može voleti žena koja nikad neće shvatiti duhovne interese moga
života? Zar se može voleti žena samo zbog njene lepote, žena-statua?
− pitao sam se, ali sam je već voleo, iako još nisam verovao svojim
osećanjima.
Posle toga posela na kome sam prvi put s njom razgovarao, naši se
odnosi promeniše. Ranije je ona bila za mene tuđ, ali veličanstven
predmet spoljašnje prirode; posle posela ona postade za mene ljudsko
stvorenje. Počeh da je susrećem, da s njom razgovaram, da ponekad
idem da radim s njenim ocem, i da svake večeri sedim kod njih. I u
tim prisnim odnosima ona u mojim očima ostade isto onako čista,
nepristupačna i veličanstvena kakva je bila i pre. Ona je na sve i uvek
odgovarala jednako mirno, gordo i veselo-ravnodušno. Ona je
ponekad bivala i nežna, ali većinom, svaki njen pogled, svaka reč,
svaka kretnja, odavali su ravnodušnost, ali ne prezrivu, nego onu koja
zapanjuje i koja očarava. Ja sam svaki dan sa nameštenim osmehom
na usnama nastojao da se pretvaram i da, s mukom u srcu od strasti i
požude, šaleći se razgovaram s njom. Ona je videla da se ja pretvaram:
ali je otvoreno, veselo i prostodušno gledala u mene. Meni to stanje
postade neizdržljivo. Nisam hteo da joj lažem, i hteo sam da joj kažem
sve što mislim i osećam. Bio sam naročito uzbuđen; bilo je to u
voćnjaku. Počeh da joj govorim o svojoj ljubavi takvim rečima kojih se
ja stidim kad ih se setim. Stidim se da ih se sećam zbog toga jer nisam
smeo da ih joj izgovorim, jer ona stoji neizmerno više iznad reči i
osećanja koja sam joj hteo da izrazim. Ja sam ućutao i od toga dana
moje stanje postade neizdržljivo. Nisam hteo da se ponižavam
ostajući i dalje u neozbiljnom odnosu prema njoj, a osećao sam da
nisam dorastao da s njom budem u iskrenim i jednostavnim
odnosima. Ja sam se u očajanju pitao: šta treba da radim? U glupim
sanjarijama ja sam je zamišljao kao svoju ljubavnicu, ili kao svoju
ženu, ali sam sa odvratnošću odbacivao i jednu i drugu pomisao. Da
napravim od nje devojčuru, to bi bilo užasno. Bilo bi to ubistvo. A da
od nje napravim gospođu, ženu Dimitrija Andrejiča Olenjina, kao što
je to učinio jedan naš oficir, oženivši se jednom ovdašnjom
Kozakinjom, bilo bi još gore. Eh, kad bih ja mogao da postanem
Kozak, Lukaška, da kradem konje, da se opijam vinom, pevam pesme,
ubijam ljude i da joj se pijan uvlačim kroz prozor na jednu noć, bez
razmišljanja ko sam ja? i zbog čega sam ja? Tada bi bilo sasvim
drukčije, tada bi mi mogli da shvatimo jedno drugo, i tada bih ja
mogao da budem srećan. Ja sam pokušavao da se odam takvom
životu, ali još jače osetih svoju slabost, svoju pokvarenost. Ja ne mogu
da zaboravim sebe i svoju zamršenu, neskladnu i nakaznu prošlost. I
moja budućnost predskazuje mi se još beznadnija. Svaki dan su preda
mnom daleka snežna gorja i ova veličanstvena srećna žena. I za mene
je ta jedina sreća nedostižna, nije ta žena za mene! Najužasnije i
najslađe je u mom položaju što ja nju osećam i razumem, a ona mene
neće nikada shvatiti. Ona me neće shvatiti ne zbog toga što je ona
niža od mene, nego naprotiv, ona me ne mora da shvati. Ona je
srećna; ona je kao priroda, jednaka, mirna i sama u sebi. A ja sam
iskvareno slabo stvorenje i hoću da ona shvati tu moju pokvarenost i
moje patnje. Noćima nisam spavao i bez ikakvog cilja provodio ih
ispod njenih prozora, ne mogavši da sam sebi objasnim šta se sa
mnom događa. Osamnaestog ovog meseca naša je četa išla u napad.
Tri sam dana bio van sela. Bio sam tužan i sve mi je bilo poravno.
Pesme, kartanje, pijanke, razgovori o nagradama i sve u četi bilo mi je
gadnije nego inače. Danas se vratih kući, video sam je, video sam
svoju kuću, čiča Jerošku, snežno gorje iz svoga trema, i obuhvati me
tako snažno, novo osećanje radosti da sve razumedoh. Ja tu ženu
volim pravom ljubavi, i to prvi i jedini put u mom životu. Ja znam šta
je sa mnom. Ja se ne bojim da ću se poniziti sa svojim osećanjima, ja
se svoje ljubavi ne stidim, i ja se njome ponosim. Ja nisam kriv što
sam zavoleo. To se desilo protiv moje volje. Ja sam od te ljubavi bežao
u samoodricanje, ja sam izmišljao u sebi radost u ljubavi Kozaka
Lukaške i Marjanke i samo sam razdraživao svoju ljubav i svoju
ljubomoru. Nije to idealna, takozvana uzvišena ljubav koju sam ja
osećao pre; nije to osećanje požude u kome se samo diviš svojoj
ljubavi, osećaš u sebi izvor svoga osećanja i sve radiš sam. Osećao sam
i to. To je manje od želje za uživanjem, to je nešto drugo. Možda ja u
njoj volim prirodu, utelovljenje svega što je najdivnije u prirodi; ali ja
nemam svoje volje, kroz mene je voli neka stihijska snaga, sav božji
svemir, sva priroda utiskuje tu ljubav u moju dušu i govori mi: voli. Ja
je volim ne razumom, ne maštom, nego celim svojim bićem. Voleći je
ja osećam sebe nerazdvojnim delom čitavog srećnog božjeg sveta.
Pisao sam pre o svojim novim ubeđenjima koja sam stekao svojim
životom u samoći; ali niko ne može da zna s kakvim se teškim
mukama stvoriše ona u meni, s kakvom sam ih radošću spoznao i
ugledao novi otvoren put u životu. U meni nije bilo nešto dragocenije
od tih ubeđenja… Ali… dođe ljubav, i više ih nema, i nema ni želje za
njima. Čak mi je sada teško i da shvatim kako sam mogao da tako
visoko cenim ta jednostrana, hladna i čisto izmišljena raspoloženja.
Naišla je lepota i sav se moj egipatski životni unutrašnji rad pretvorio
u prah i pepeo. I nema ni žaljenja za onim što je iščezlo!
Samoodricanje, sve je to glupost i budalaština. Sve je to ponos,
utočište od zaslužene nesreće, i spasavanje od zavisti prema tuđoj
sreći. Da živim za druge, da činim dobro! Zašto? kad je u mojoj duši
samo jedna ljubav prema sebi i jedna želja da je volim i da s njom
živim njenim životom. Sada ja želim sreću, ali ne za druge, ne za
Lukašku. Ja sad više ne volim one druge. Ranije bih rekao da je to
rđavo. Mučio bih se problemima: šta će biti s njom, sa mnom, sa
Lukaškom? Sada mi je svejedno. Ja više ne živim po svojoj volji jer
postoji nešto što je jače od mene, što me predvodi. Ja se mučim, ali
ranije sam bio mrtav i ja tek sada živim. Danas ću joj otići i sve reći«.

XXXIV
Napisavši to pismo Olenjin kasno uveče ode domaćinima. Starica je
sedela na klupi iza peći i ispredala svilu iz čaura. Marjana,
nepovezane glave, šila je nešto pri sveći. Ugledavši Olenjina skoči, uze
maramu i priđe peći.
− Hodi, Marjanuška, sedi s nama, − reče majka.
− Ne mogu, nisam povezana. − I ona se pope na peć.
Olenjin je video samo njeno koleno i lepu spuštenu nogu. On
posluži staricu čajem. A ona ga počasti kajmakom po koga je poslala
Marjanu. Ali stavivši tanjir na sto, Marjana opet skoči na peć i Olenjin
je osećao samo njene oči. Oni su razgovarali o domaćinstvu. Babuka
Ulita se raspoloži i postade naročito gostoljubiva. Ona donese
Olenjinu grožđa iz turšije, lepinja sa grožđem, najboljeg vina i poče da
ga naveliko čašćava i nutka na onaj naročiti narodski, grubi
gostoljubivi način koji je svojstven samo ljudima koji svoj hleb
zarađuju fizičkim radom. Starica koja je u početku začuđavala
Olenjina svojom grubošću, sada bi ga često dodirnula svojom
jednostavnom nežnošću prema kćerki.
− Što da se grešimo o boga! Svega mi hvala bogu imamo, i vino smo
iscedili, i turšiju napravili, i prodaćemo makar tri bureta vina, i još će
nam ostati da pijemo. Nemoj se žuriti sa odlaskom. Proveselićemo se
s tobom i na svadbi.
− A kad će biti svadba? − upita Olenjin osećajući kako mu sva krv
udari u glavu, a srce mu poče neravnomerno i bolno da lupa.
 Iza peći se začu neko komešanje i grickanje semenki.
− Trebalo bi da svadbujemo iduće nedelje. Spremili smo se, −
odgovori starica jednostavno i mirno kao da Olenjina nije ni bilo, niti
ga ima na svetu. − Za Marjanušku sam sve sakupila i pripremila. Mi
ćemo je lepo opremiti. Ali nešto nije sasvim u redu: naš Lukaška malo
preterano lumpuje. Sasvim se propio! Nestašan je! Neki dan dođe iz
čete Kozak pa ispriča da je išao čak i u Nogaje.
− Mogu ga uhvatiti, − reče Olenjin.
− I ja kažem: nemoj da se šališ, Lukaška! Ali on je mlad pa se pravi
važan. Sve treba u svoje vreme. Pa dobro, ukrao, oteo, ubio Abreka,
junak! Ali treba i da mirno proživi. Inače ne valja.
− Video sam ga dvaput u odredu, samo što se provodi. I konja je
prodao, − reče Olenjin i okrenu se prema peći.
Velike crne oči sevale su na njega strogo i neprijateljski. Bi ga stid
zbog tih reči.
− Pa šta onda! On nikome ne čini zla, − reče Marjana odjednom. −
Provodi se za svoje pare, − i spustivši noge ona skoči s peći i izađe
snažno zalupivši vratima.
Olenjin je pratio očima dok je bila u sobi, a onda poče da gleda u
vatru, čekajući i ne shvatajući ništa od onoga što mu je pričala babuka
Ulita. Za nekoliko minuta dođoše gosti: starac, brat babuke Ulite, čiča
Jeroška, a posle njih Marjana sa Ustenjkom.
− Jeste li dobro i zdravo? − zapiskuta Ustenjka. − A ti se stalno
provodiš? − obrati se Ustenjka Olenjinu.
− Jest, provodim se, − odgovori on i zbog nečega se zastide i
postade mu neugodno.
On htede da ode, ali nije mogao. Izgledalo mu je nemoguće da ćuti.
Pomože mu starac: zatraži da pije, i oni popiše. Posle Olenjin popi i sa
Jeroškom. Zatim još i sa drugim Kozacima. A onda opet sa Jeroškom.
I što je Olenjin više pio sve mu je teže postajalo pri duši. Ali starci se
raspoložiše. Obadve su devojke sedele na peći i šaputale gledajući u
njih, a oni su pili sve do mraka. Olenjin nije ništa govorio, ali je pio
više od svih. Kozaci su nešto galamili. Starica ih je izgonila napolje i
više im nije davala vina. Devojke su se smejale čiči Jeroški, i već je
bilo deset sati kad svi izađoše u trem. Starci sami sebe pozvaše da
nastave kod Olenjina. Ustenjka otrči kući. Jeroška odvede Kozake
Vanjuši. Starica ode da pospremi kuhinju. Marjana ostade sama u
kući. Olenjin se osećao sasvim svež i čio kao da se tek probudio. Sve je
zapažao i propustivši starce da iziđu, vrati se u kuću: Marjana se
spremala na počinak. On joj priđe i htede da nešto kaže, ali mu se glas
preseče. Ona sede na postelju, podavi podase noge, odmače se od
njega u najdalji ćošak i ćutke, uplašenim i divljim pogledom pogleda u
njega. Izgledalo je da ga se bojala. Olenjin to oseti. Obuze ga žalost i
stid, a u isto vreme on oseti ponosno zadovoljstvo što u njoj izaziva
bar i takva osećanja.
− Marjana! − reče on. − Zar ti nikada nećeš imati sažaljenja prema
meni? Ja ni sam ne znam koliko te volim.
Ona se odmače još dalje.
− To iz tebe govori vino. Ništa ti od mene nećeš dobiti!
− Ne, nije po sredi vino. Nemoj se udavati za Lukašku. Ja ću te
uzeti. − »Šta ja ovo govorim? − pomisli on baš kad izgovori te reči. Da
li ću ja njoj reći ovo isto i sutra? Kazaću joj, sigurno ću joj kazati, i
odmah ću joj ponoviti«, − odgovori mu njegov unutrašnji glas. −
Hoćeš li poći za mene?
Ona ga ozbiljno pogleda i njen strah kao da iščeze.
− Marjana! Poludeću. Ja nisam pri čistoj. Učiniću što god mi
narediš. − I bezumno-nežne reči potekoše same od sebe.
− Ama šta tu lažeš, − prekide ga ona i odjednom uhvati ruku koju
on pruži prema njoj. Ali ona tu ruku ne odgurnu od sebe, nego je
čvrsto steže svojim snažnim tvrdim prstima. − Zar se gospoda žene
seljankama? Idi!
− Hoćeš li poći za mene? Ja ću sve…
− A šta ćemo s Lukaškom? − reče ona smejući se.
On istrže svoju ruku koju je ona držala i snažno obgrli njeno mlado
telo. Ali ona skoči kao srna i istrča u trem bosonoga. Olenjin se pribra
i užasnu sam sebe. On je opet izgledao sam sebi neopisivo gadan u
poređenju s njom. Ali ne kajući se ni časak što joj je to iskazao, on
pođe kući, i ne pogledavši starce koji su kod njega pili, leže i zaspa
tako tvrdo kao što nije već odavno.

XXXV
Sutradan je bio praznik. Predveče je sav narod bio na ulici,
blistajuća svojim prazničnim odelima na suncu koje je zalazilo. Vino
je rodilo bolje nego inače. Narod se rešio rada. Kozaci su se za mesec
dana spremali na pokret i u mnogim porodicama pripremale se
svadbe.
Na trgu, ispred seoske opštine i oko dva dućana − jednog sa jelom i
semenkama, a drugog sa maramama i cicom, bilo je najviše sveta. Na
nasipu kraj zgrade opštine sedeli su i stajali oko nje starci u sivkastim
i crnim kaftanima bez širita i ukrasa. Sada su mirnim i odmerenim
glasom razgovarali o berbi i mladeži, o društvenim poslovima i starim
vremenima, dostojanstveno i ravnodušno posmatrajući mlado
pokolenje. Prolazeći pored njih žene i devojke zastajale su i obarale
glavu. Mladi Kozaci s poštovanjem su usporavali korak, skidali šubare
i držali ih neko vreme pored glave. Starci bi zaćutali. Neki od njih bi
strogo, a neki opet nežno pogledali one što prolaze i polagano skidali i
ponovo stavljali šubare na glavu.
Kozakinje još nisu počele da se hvataju u kolo, nego su se okupljale
obučene u bešmete šarenih boja i u belim maramama omotanim oko
glave sve do očiju, sedeli na zemlji i kućnim nasipima, u hladovini
kosih sunčanih zraka, zvonko brbljajući i smejući se. Dečaci i
devojčice igrali su se loptom, bacajući je visoko prema jasnom nebu i
s vriskom i galamom trčeći po trgu. Devojčurci na drugom kraju trga
već su uhvatili kolo i tankim sramežljivim glasovima piskutali pesme.
Ćate, oni koji su bili na odsustvu i mladi momci koji su došli na
praznik u novim belim i crvenim čerkeskama opšivenim širitima,
praznički-veselih lica, uzevši se po dvojica-trojica za ruke, išli su od
jedne do druge grupe žena i devojaka i zastajali šaleći se i zadirkujući
Kozakinje. Dućandžija-Jermenin u plavoj ćerkesci od tankog sukna sa
širitima stajao je pored otvorenih vrata kroz koja su se videle stalaže
pune složenih šarenih marama i sa ponosom istočnjačkog trgovca i
saznanjem svoje važnosti očekivao mušterije. Dva crvenobrada bosa
Čečenca koji su došli s druge strane Tereka da se nagledaju praznika,
čučali su pored kuće svoga poznanika, pušeći nemarno iz malih lula i
pljuckajući, gledali narod i jedan drugom dobacivali neke brze grlene
glasove. Ponekad bi užurbano prošao vojnik u svakodnevnom odelu, u
starom šinjelu i brzo promicao kroz šarene grupe na trgu. Odnekud
su dopirale pijane pesme Kozaka koji su se zapili. Sve su kuće bile
zaključane, a tremovi još od sinoć oprani. Čak su i starice bile na ulici.
Svuda po suvim i prašnjavim ulicama ležale su pod nogama ljuske
semenki od lubenica i bundeva. Vazduh je bio topao i nepokretan, a
vedro nebo plavkasto i prozirno. Belo-mutno gorje koje se videlo
iznad krovova crvenilo se u zracima sunčevog zalaska i izgledalo tako
blizu. Ponekad bi se s one strane reke začuo daleki tutanj topovskog
pucnja. Ali iznad sela su odjekivali mešajući se raznovrsni i veseli
praznični zvuci.
Olenjin je celo jutro hodao po dvorištu i čekao da vidi Marjanu. Ali
ona, posvršavavši poslove, pođe u kapelicu na liturgiju; posle toga bi
ili sedela na nasipu kraj kuće grickajući semenke sa devojkama, ili bi
sa prijateljicama ulazila u kuću i usput veselo i prijazno pogledala
stanara. Olenjin se pribojavao da s njom pred drugima zapodene
razgovor, pa makar i u šali. On je hteo da s njom dovrši sinoćnji
razgovor i da mu ona dade odlučan odgovor. Očekivao je zgodan
trenutak kao sinoć, ali ga ne bi i on nije imao više snage da ostane u
tako neizvesnom stanju. Ona opet izađe na ulicu i malo posle, ne
znajući ni sam gde, pođe i on za njom. On zaobiđe ćošak i ugleda kako
ona sedi u svom sjajnom svetlo-plavom atlasnom bešmetu i on s
bolom u srcu začu iza sebe gromki devojački smeh.
Kuća Beleckog bila je na trgu. Kad prođe pored nje, Olenjin začu
njegov glas: »Svratite meni«, − i on svrati.
Pošto se malo porazgovoriše, obadvojica sedoše pored prozora.
Uskoro im dođe Jeroška u novom bešmetu i sede na pod pored njih.
− Eno, ono je aristokratska grupa, − reče Belecki pokazujući
cigaretom jednu šarenu grupu na ćošku i osmehujući se. − I moja je
tamo, vidite li onu u crvenom. Ponovila se. A što ne počinjete s
kolom? − povika Belecki gledajući kroz prozor. − Pričekajte malo dok
se smrkne pa ćemo otići i mi. A posle ćemo ih pozvati kod Ustenjke.
Treba da im priredimo poselo.
− Doći ću i ja kod Ustenjke, − reče Olenjin odlučno. − Hoće li i
Marjana tamo biti?
− Hoće, dođite! − reče Belecki nimalo iznenađen. − Zar nije divno,
− dodade on pokazujući šarenu svetinu.
− Da, vrlo je lepo! − potvrdi Olenjin nastojeći da se pokaže
ravnodušan. − O ovakvim praznicima, − dodade on, − ja se uvek
čudim zbog čega odjednom, kao na primer danas, petnaestog u
mesecu, ljudi postanu zadovoljni i veseli? Na svakome se vidi da je
praznik. I oči, i lice, i glasovi, i pokreti, i odeća, i vazduh, i sunce − sve
je praznično. A u nas, u nas već nema praznika.
− Da, − reče Belecki koji nije voleo takva rezonovanja. − A što ti ne
piješ, starče? − obrati se on Jeroški.
Jeroška namignu Olenjinu na Beleckog:
− Pa onaj je tvoj prijatelj nekako isuviše ohol!
Belecki diže čašu.
− Alla birdi, − reče on i ispi. (Alla birdi, znači: bog je dao; to je
uobičajeni pozdrav Kavkazaca kad piju zajedno.)
− Sau bul (zdrav si), − reče Jeroška smešeći se pa ispi svoju čašu. −
Ti kažeš: praznik! − reče Olenjin dižući se i gledajući kroz prozor. −
Kakav je ovo praznik! Trebao si ti da vidiš kako se praznovalo u stara
vremena! Izađu tako žene odevene u sarafane sve u širitima. Po
prsima u dva reda nanizani sve sami dukati. Na glavama im zlatne
kape. A kad prođu, samo fr! fr! Samo što šušti. Svaka je žena bila kao
kneginja. Kad izađu, čitav čopor, pa počnu da pevaju, sve se ori; svu
noć provod. A Kozaci izvaljaju u dvorište burad, zasednu i piju čitavu
noć, do same zore. Ili uhvate jedan drugog za ruke i krenu selom u
lancu. Koga sretnu vode ga sa sobom i tako idu redom. Ponekad tako
lumpuju po tri dana. Sećam se kako bi se vraćao pokojni otac, crven,
podbuo, bez šubare, sve bi pogubio, dođe tako i legne. Majka je već
znala: donese mu svežeg kavijara i vina da se povrati, a onda trči u
selo da mu traži šubaru. I on tako prespava dva dana i dve noći! Eto,
kakvi su onda bili ljudi! A kakvi su sada?
− A kako devojke u sarafanima? Jesu li se same provodile? − upita
Belecki.
− Da, same! Dođu tako Kozaci, pojašu konje i kažu: hajde da
raskinemo kolo, pa pođu, a devojke prihvate za toljage. O pokladama
dojuri tako jedan takav junak, a one udri i po konju i po njemu. On
raskine kolo, uhvati koju devojku i odvede je. A onda radi s njom i voli
je kako hoće, ih, mamice, dušice. Pa kakve su samo ovde bile devojke!
Kraljice!

XXXVI
U taj čas iz ulice sa strane dojahaše na trg dva konjanika. Jedan je
bio Nazarka a drugi Lukaška. Lukaška je sedeo u sedlu nekako
nakrivo, na svom uhranjenom zelenku-kabardincu koji je lako
koračao po tvrdom putu uzbacujući lepu glavu sa tankom sjajnom
grivom. Spretno nameštena puška u futroli, pištolj na leđima i
savijena kabanica iza sedla pokazivali su da Lukaška nije došao izbliza
i iz primirenog sela. Njegovo kicoško jahanje nakrivo, njegov nemarni
pokret rukom kojom je lagano udarao kandžijom konja po trbuhu, a
naročito njegove sjajne crne oči koje su gledale oholo, pomalo
žmireći, sve je to odavalo svest o svojoj snazi i samopouzdanju
mladosti. Jeste li videli junaka? − izgleda da su mu govorile oči
gledajući na obe strane. Lep konj u opremi sa srmom, oružje i sam
lepi Kozak izazvaše pažnju sveg naroda koji se nalazio na trgu.
Nazarka, mršav i omalen bio je obučen kudikamo slabije od Lukaške.
Kad je prolazio pored staraca, Lukaška malo zastade i podiže belu
kovrdžavu šubaru iznad ošišane crne glave.
− Jesi li oterao mnogo nogajskih konja? − reče mršav starčić
natmurenog sumornog pogleda.
− A ti si ih, dedice, sigurno brojao, dok me to pitaš, − odgovori
Lukaška i okrenu se.
− Ti toga momka uzalud vodiš sa sobom, − progovori starac još
sumornije.
− Vidiš ti đavola, sve zna! − progovori Lukaška u sebi i lice mu
poprimi zabrinut izraz; ali pogledavši na ćošak gde su stajale
Kozakinje, on okrenu konja prema njima.
− Da ste mi zdravo, devojke! − viknu on snažnim zvonkim glasom i
odjednom zaustavi konja. − Ostarele ste bez mene, veštice. − I on se
zasmeja.
− Zdravo, Lukaška! Zdravo bato! − začuše se veseli glasovi. Jesi li
doneo dosta para? Kupi devojkama slatkiša! Hoćeš li koliko ostati?
Već te odavno nismo videle.
− Doleteli smo s Nazarkom da se provedemo jednu noć, − odgovori
Lukaška zamahnuvši kandžijom na konja i nasrnuvši s njim na
devojke.
− Marjana te skoro već sasvim zaboravila, − zapišta Ustenjka
gurajući laktom Marjanu i prasnuvši u piskutljiv smeh.
Marjana se odmače od konja i zabacivši glavu unazad sjajnim
velikim očima mirno pogleda Kozaka.
− Već odavno nisi bio! Što teraš konja na mene? − reče mu suvo i
okrenu se.
Lukaška je izgledao naročito raspoložen. Lice mu je sijalo
odvažnošću i radošću. Izgleda da ga Marjanin hladan odgovor začudi.
Odjednom se namršti.
 − Stani na uzengiju, odvešću te u planine, dušice! − viknu on
odjednom kao da htede da odagna rđave misli i kicoški pojahujući
između devojaka. On se naže Marjani. − Poljubiću te, tako ću te
poljubiti da ćeš videti!
Marjana se srete s njegovim očima i odjednom pocrveni. Ona
odstupi.
− Idi s milim bogom! Zgazićeš mi noge, − reče ona i sagavši glavu
pogleda svoje lepe noge koje su bile utegnute svetloplavim čarapama
sa strelicama i u novim crvenim opancima opšivenim uskim
srebrenim širitom.
Lukaška se obrati Ustenjki, a Marjana sede pored Kozakinje koja je
u naručju držala dete. Dete se izvi prema devojci i svojom
debeljuškastom ručicom uhvati je za đerdan koji je visio na njenom
plavom bešmetu. Marjana se saže prema njemu i iskosa pogleda
Lukašku. U taj čas Lukaška je vadio ispod čerkeske iz džepa crnog
bešmeta zavežljajčić sa slatkišima i semenkama.
− Žrtvujem ovo za sve, − reče on dajući Ustenjki zavežljaj i sa
osmehom pogleda Marjanku.
Na devojčinom licu ponovo se pojavi zbunjenost. Divne oči kao da
joj se zamagliše. Ona spusti maramu ispod usta i odjednom priljubi
glavu uz belo lice deteta koje je držalo za đerdan, i poče da ga
pohlepno ljubi. Dete se odupiralo rukama o devojčine visoke grudi
vičući i otvarajući svoja bezuba ustašca
− Što daviš dete? − reče detetova majka uzimajući ga i
raskopčavajući bešmet da ga podoji. − Bolje bi ti bilo da se upitaš s
momkom.
− Samo da namirim konja pa ću doći s Nazarkom i celu ćemo se
noć provoditi, − reče Lukaška udarivši konja kandžijom i pošavši od
devojaka.
On i Nazarka skrenuše u sporednu ulicu i stadoše ispred dveju
kuća koje su bile jedna prema drugoj.
− Eto, najzad stigosmo, pobratime! Brzo dođi! − povika Lukaška
prijatelju sjahujući s konja kod susednog dvorišta i vodeći oprezno
konja kroz kapiju svoga dvorišta. − Zdravo, Stepka! − obrati se nemoj
sestri koja je takođe bila u prazničkom odelu i prilazila sa ulice da
primi konja. I on joj pokaza znacima da smesti konja, položi mu sena,
i da ne skida sedla.
 Nema sestra poče da nešto gudi i mljacka ustima pokazujući konja
i ljubeći ga u njušku. To je značilo da ona voli konja i da je dobar.
− Zdravo, majko! Zar još nisi izlazila na ulicu? − viknu Lukaška
pridržavajući pušku i ulazeći u trem.
Starica majka otvori mu vrata.
− Eto, a baš ti se nisam nadala, − reče starica, − a i Kirka nam reče
da nećeš dolaziti.
− Donesi malo vina, majčice. Doći će Nazarka, da proslavimo
praznik.
− Odmah ću Lukaška, odmah, − odgovori starica. − Naše se ženske
provode. Mislim da je i naša nemka otišla.
I uzevši ključeve ona brzo pođe u ostavu.
Nazarka, namirivši konja i skinuvši pušku dođe Lukaški.

XXXVII
− Zdrav si, − reče Lukaška primajući od majke punu čašu vina i
pažljivo je, sagnute glave prinevši ustima.
− Vidiš li ti kakva je stvar, − reče Nazarka, − deda Burlak reče:
»Koliko si konja ukrao?« Izgleda da on zna.
− Veštac! − odgovori Lukaška kratko. − Pa šta onda? − dodade on
uzbacivši glavu. − Oni su već s onu stranu reke. Nek ih traže.
− Ipak to ne valja.
− Ama šta ne valja! Odnesi mu sutra vina. Tako treba da uradimo i
sve će biti u redu. A sad da se provodimo. Pij! − viknu Lukaška istim
glasom kao što tu reč izgovara čiča Jeroška. − Na ulicu ćemo izaći
devojkama. Hajde ti kupi meda, ili ću poslati nemku. Provodićemo se
do zore.
Nazarka se osmehnu.
− Hoćemo li dugo ostati? − upita on.
− Daj da se provedemo! Trči po votku! Evo ti pare!
Nazarka otrča poslušno Jamki.
Čiča Jeroška i Jergušov, poput ptica grabljivica namirisaše gde se
pije pa obojica pijani i jedan za drugim upadoše u kuću.
− Daj još pola kofe! − viknu Lukaška majci umesto odgovora na
njihov pozdrav.
 − Kaži, đavole nijedan, gde si krao? − povika čiča Jeroška. −
Hajdučina si! Drag si mi!
− Sad sam ti drag! − odgovori Lukaška smejući se. − A devojkama
nosiš junkerove slatkiše. E, lopužo stara!
− Nije to istina, baš nije istina! Ih, Marka! − i starac se grohotom
zasmeja. − Koliko me taj đavo molio! Idi, kaže on, uredi stvar. Pušku
mi je nudio. Ne, nek ide s milim bogom! Učinio bih ja, ali bilo mi je
žao tebe. E, kaži mi sada gde si bio? − I starac poče da govori tatarski.
Lukaška mu tečno odgovaraše.
Jergušov koji je slabo znao tatarski samo bi ponekad ubacio po
koju rusku reč.
− Kažem ja tebi da je on pokrao konje. Dobro ja to znam, −
potvrđivao je on.
− Pođosmo mi sa Girejkom, − pričao je Lukaška. (Nazivati Girej-
kana Girejkom smatralo se među Kozacima kao priznanje njegove
naročite odvažnosti.) − Kad je bio s one strane reke pričao je da
poznaje čitavu stepu i da će nas izvesti pravo, a kad krenusmo bila je
mrkla noć i moj se Girejka zbuni, poče da krivuda, ali sve bez ikakve
koristi. Ne može da pronađe selo pa bog. Izgleda da smo okrenuli i
suviše udesno. Lutali smo tako skoro do ponoći. Ali bogu hvala
zalajaše psi.
− Budale, − reče čiča Jeroška. − I mi smo tako zalutali u stepi.
Đavo bi ga znao gde je šta. A ja se popeh na brežuljak i počnem da
zavijam kao kurjak, eto, baš ovako! (On sastavi ruke oko usta i poče
da zavija kao čitav čopor kurjaka, sve jednim glasom.) Psi se na to
moraju odazvati. Hajde, pričaj. Pa šta bi, nađoste li?
− Brzo zaularismo konje. Nazarku zamalo ne uhvatiše nogajske
žene, bogami!
− Kako, uhvatiše, − odvrati Nazarka uvređeno.
− Krenusmo; Girejka opet zaluta, samo što ne zađosmo među
peščare. Stalno je govorio da idemo prema Tereku, a mi baš na drugu
stranu.
− Pa mogao si da se ravnaš po zvezdama, − reče čiča Jeroška.
− I ja to kažem, − prihvati Jergušov.
− Taman posla, kako ćeš se ravnati kad je sve u mraku. Baš se
namučih! Uhvatih jednu kobilu, zaularih je, a svog konja pustih;
mislim tako, on će nas izvesti. Pa šta ti misliš? Konj poče da frče i sve
nosom po zemlji… Pa skoči napred i pravo u selo. I baš u pravi čas jer
već poče da sviće; samo što dospeh da posakrivam konje u šumi. S one
strane reke stiže Nagim i odvede ih.
Jergušov zaklima glavom.
− Pa ja i kažem: majstorluk! A je li ih bilo koliko?
− Sve je ovde, − reče Lukaška lupkajući se po džepu.
U taj čas u kuću uđe starica. Lukaška ne dovrši.
− Pij! − viknu on.
− Eto, mi jednom sa Girčikom pođosmo kasno… − poče Jeroška.
− Mani se, toj tvojoj priči nikad kraja! − reče Lukaška. − Odoh ja. −
I ispivši vino iz čaše i stegavši jače opasač, Lukaška izađe na ulicu…

XXXVIII
Kad Lukaška izađe na ulicu već je bio mrak. Jesenja noć sveža i bez
vetra. Iznad crnih topola koje su se izdizale s jedne strane trga izlazio
je pun zlatan mesec. Iz kuhinjskih dimnjaka dizao se dim mešajući se
s maglom i dižući se nad selom. U nekim se prozorima videla svetlost.
Miris izgorele balege, komine i magle širio se vazduhom. Razgovor,
smeh, pesme i krckanje semenki čulo se izmešano kao i po danu,
samo jasnije. Bele marame i šubare videle su se u skupovima u
mraku, oko kuća i plotova.
Na trgu, nasuprot osvetljenih dućanskih vrata crni se i belasa
gomila Kozaka i devojaka i čuju se glasne pesme, smeh i govor.
Uhvativši se rukom za ruku devojke se vrte i lako se kreću po
prašnjavom trgu. Mršava i najružnija devojka poče da peva:
Iz šume, šume tamne,
Aj-da-ljulji!
Iz bašte, bašte zelene
Izašla − prošla dva momka,
Do dva momka neženjena.
Naišla su pa zastala.
Zastala su da se svade.
Otud ide lepotica,
Otud ide pa im zbori:
 Za jednog ću od vas poći.
Za momka ću belog poći,
Belog momka plavokosog.
Nek’ me uzme za desnicu,
Nek’ me vodi svud okolo.
I pred, svima nek, se hvali:
»Evo moje domaćice!«

Starice stoje blizu njih i slušaju pesme. Dečaci i devojčice trče

naokolo, u mraku, hvatajući jedni druge. Kozaci stoje oko kola,
zadirkuju devojke koje promiču, a ponekad ga raskinu i uđu u krug. U
mraku kraj otvorenih vrata stoje Belecki i Olenjin u čerkeskama i
šubarama i razgovaraju ne po kozački i ne glasno, ali ipak da se čuje,
osećajući da na sebe obraćaju pažnju. Pored kola hoda debeljuškasta
Ustenjka u crvenom bešmetu i dostojanstvena Marjana u novoj
košulji i bešmetu. Olenjin i Belecki razgovaraju kako bi odvojili
Marjanku i Ustenjku iz kola. Belecki je mislio da Olenjin hoće samo
da se provede, a Olenjin je očekivao da mu se odluči o sudbini. On je
hteo pošto-poto, još večeras da ostane s Marjanom nasamo, da joj sve
kaže i da je upita može li ona i hoće li da mu bude žena. Bez obzira
što je to pitanje ona već odavno nepovoljno po njega rešila, on se
nadao da će biti u stanju da joj sve ispriča što oseća i da će ga ona
shvatiti.
− Što mi to ranije ne rekoste, − reče Belecki, − ja bih vam to udesio
sa Ustenjkom. Vi ste mi pomalo čudan!
− Šta da radim? Uskoro će doći čas pa ću vam sve ispričati. A sada,
bogavam, udesite da ona dođe Ustenjki.
− Dobro. To je bar lako… E, pa šta je, Marjana, hoćeš li ti za
plavokosog mladića? Je li, a ne za Lukašku? − reče Belecki iz
pristojnosti, obraćajući se najpre Marjanki; ali ne čekajući odgovor on
priđe Ustenjki i zamoli je da dovede Marjanku. On ne dospe ni da
dovrši, a poče druga pesma i devojke povukoše jedna drugu: one
zapevaše:
Oj, za baštom, za zelenom
Tud prolazi momak mlad
Duž ulice sve do kraja.
Kad, prvi put po njoj ide,
 On desnicom rukom maše,
Drugi put kad po njoj prođe,
On šeširom svojim maše,
A treći put kad naiđe,
Tu se momak zaustavi.
Zaustavi dragoj sprema.
»Ja sam hteo tebi doći,
Tebi doći da te pitam:
Zašto sada, mila moja,
Ti u baštu ne dolaziš?
Nego si se, moja mila,
Ti od mene okrenula?
Al’ posle ćeš, mila moja,
Ti pomalo da se smiriš.
I ja ću ti, mila moja,
Sa proscima skoro doći,
Bićeš meni ljuba verna,
I plakaćeš još zbog mene«.
Ja sam znala šta da kažem,
Ali nisam smela reći.
Ali nisam smela reći,
Nego pođoh baštom šetat.
Kada dođoh ja u baštu,
Da pozdravim dragog svoga.
»Evo, draga, poklon tebi,
Maramica iz nedara.
Ti je uzmi, ti je primi,
I u bele metni ruke.
I u bele ruke primi,
Mene mladog žarko ljubi.
Ne znam šta bih jošte mogo,
Svojoj dragoj na dar dati.
Darovaću svojoj miloj
I maramu oko vrata,
Za maramu, za svilenu,
 Pet puta ću poljubiti,
Milu moju poljubiti«.

Lukaška i Nazarka raskidoše kolo i počeše da hodaju između

devojaka. Lukaška je pratio pevanje oštrim glasom i mašući rukama
hodao uz kolo.
− Hajde, nek mi dođe jedna! − progovori on. Devojke počeše da
guraju Marjanku; ona ne htede da izađe. Uz pesmu se čuo tanak
smeh, pljeskanje, poljupci i šaputanje.
Prolazeći pored Olenjina Lukaška mu ljubazno klimnu glavom.
− Mitrije Andrejeviču! I ti si došao da vidiš? − reče on.
− Da, − odgovori Olenjin odlučno i suvo. Belecki se naže
Ustenjkinom uvu i nešto joj reče.
Ona htede da mu odgovori, ali ne dospe, i prolazeći po drugi put
ona to učini:
− Dobro, doći ćemo.
− I Marjana, takođe?
Olenjin se naže Marjani.
− Hoćeš li doći? Molim te, makar samo minut. Moram s tobom da
razgovaram.
− Doći će devojke pa ću i ja doći.
− Hoćeš li mi odgovoriti na ono što sam te molio? − upita on opet
joj se naginjući. − Ti si danas vesela.
Ona već prođe pored njega. On pođe za njom.
− Hoćeš li mi reći?
− Šta ću ti reći?
− Ono što sam te prekjuče pitao, − reče Olenjin naginjući joj se
uvu. − Hoćeš li poći za mene?
Marjana se zamisli.
− Reći ću ti, − odgovori ona, − danas ću ti reći.
Njene oči sevnuše u mraku na mladića veselo i nežno.
On je i dalje išao pored nje. Bilo mu je drago da joj se što bliže
nagne.
Ali je Lukaška pevajući snažno povuče za ruku i istrže iz kola na
sredinu. Olenjin dospe da samo progovori: »Dođi Ustenjki«, − i priđe
svom prijatelju. Pesma se završi. Lukaška otra usta, Marjanka takođe
i oni se poljubiše. »Ne, treba pet puta«, − progovori Lukaška.
Razgovor, smeh, trčanje, zameniše lagane kretnje i tiho pevanje.
Lukaška, koji je izgledao prilično pripit, poče da deli devojkama
slatkiše.
− Sve čašćavam, − reče on pun zadovoljstva, ali sa smešno dirljivim
ponosom. − A one što su se provodile s vojnicima nek izlaze iz kola, −
dodade on odjednom pogledajući zlobno Olenjina.
Devojke su uzimale od njega slatkiše i smejući se otimale ih jedna
od druge. Belecki i Olenjin povukoše se u stranu.
Lukaška kao da se postide svoje darežljivosti pa skide šubaru i
brišući čelo rukavom priđe Marjanki i Ustenjki.
− A što si se, moja mila, ti na mene razljutila? − ponovi on pesmu
koju su malopre otpevale i obraćajući se Marjanki reče još jednom
ljutito: ti na mene razljutila? − Udaćeš se za mene, i plakaćeš kod
mene, − dodade on grleći odjednom i Ustenjku i Marjanu.
Ustenjka se ote i zamahnuvši dobro udari ga po leđima tako da je
zabole ruka.
− Hoćete li još igrati u kolu? − upita on.
− Kako htednu devojke, − odgovori Ustenjka, − a ja idem kući, i
Marjana će nama.
Držeći i dalje Marjanku u zagrljaju Kozak je odvede od gomile do
mračnog kućnog ćoška.
− Nemoj ići, Mašenka, − reče on, − da se zadnji put provedemo.
Hajde ti kući, a ja ću doći tebi.
− Šta ću kod kuće? Zato je i praznik da se veselimo. Idem Ustenjki,
− reče Marjana.
− Svejedno, opet ću se ja s tobom oženiti.
− Dobro, − reče Marjanka, − to ćemo videti.
− Hoćeš li ići? − reče Lukaška oštro i privivši je uza se poljubi je u
obraz.
− Pusti me! Što si se prilepio? − i Marjanka mu se ote i pođe od
njega.
− E, devojko!… Zlo će biti, − reče Lukaška prekorno pa stade i
zaklima glavom. Plakaćeš ti kod mene, − i okrenuvši se od nje viknu
devojkama: − Pevajte, šta vam je!
Marjana kao da se prepade i razljuti od njegovih reči. Ona stade.
− Kakvo će zlo biti?
− Eto, tako.
− A što?
− Zato što se provodiš s vašim stanarom, vojnikom, pa me više ne
voliš.
− Moje je, hoću li te voleti ili neću. Niti si mi otac ni majka. Šta
hoćeš od mene? Voleću onoga koga ja hoću.
− Dobro, dobro! − reče Lukaška. − Samo upamti! − On priđe
dućanu. − Devojke! − viknu on, − što ste prestale? Hajde, igrajte još.
Nazarka! trči, donesi vina.
− Hoće li one doći? − upita Olenjin Beleckog.
− Sad će one doći, − odgovori Belecki. − Hajdemo, treba se
spremiti za poselo.

XXXIX
Već skoro u gluvo doba Olenjin izađe iz kuće Beleckog sa
Marjanom i Ustenjkom. Bela devojčina marama belasala se u tamnoj
noći. Zlatni mesec spuštao se prema stepi. Srebrnasta magla stajala je
nad selom. Sve je bilo tiho, nigde svetla i samo su se čuli ženski koraci
koji su se udaljavali. Olenjinu je snažno lupalo srce. Zažareno lice
osvežavao je vlažni vazduh. On pogleda u nebo, okrenu se prema kući
iz koje je izašao: u njoj se ugasi sveća i on ponovo poče da gleda za
ženskim senkama koje su se udaljavale. Bela marama iščeze u magli.
Strašno mu je bilo da ostane sam; on je bio toliko srećan! On skoči sa
trema i potrča za devojkama.
− Odlazi! Videće neko! − reče Ustenjka.
− Ništa zato!
Olenjin pritrča Marjani i zagrli je. Marjanka se nije otimala.
− Zar se niste dosta naljubili. − reče Ustenjka. − Kad se s njom
oženiš, onda je ljubi, a sad pričekaj.
− Zbogom, Marjana, sutra ću doći tvome ocu da s njim
razgovaram. Ti mu nemoj ništa govoriti.
− Šta bih mu ja govorila, − odgovori Marjana.
 Devojke otrčaše. Olenjin pođe sam sećajući se onoga što je bilo. On
je celo veče proveo s njom u ćošku pored peći. Ustenjka nije ni časak
izlazila iz kuće i zabavljala se sa drugim devojkama i s Beleckim.
Olenjin je s Marjankom razgovarao šapatom.
− Hoćeš li poći za mene? − upita je on.
− Prevarićeš, nećeš me uzeti, − odgovori mu veselo i mirno.
− A voliš li ti mene? Kaži mi, bogati!
− Zašto te ne bih volela, nisi ćorav! − odgovori Marjana smejući se
i stiskajući svojim grubim rukama njegove ruke. − Kako su ti ruke
bele, bele, meke kao kajmak, − reče ona.
− Ja se ne šalim. Reci mi, hoćeš li poći za mene?
− A što ne bih pošla, samo ako mi babo dadne?
− Upamti, poludeću ako me prevariš. Sutra ću reći tvojoj majci i
ocu i doći ću da te zaprosim.
Marjana se odjednom glasno zasmeja.
− Šta ti je?
− Pa eto, smešno mi.
− To ti je živa istina! Kupiću voćnjak, kuću, upisaću se u Kozake…
− Samo pazi, onda nemoj da voliš i druge žene! Ja to ne bih mogla
trpeti.
Olenjin je sa uživanjem ponavljao u sebi sve ove reči. Od tih
uspomena čas bi ga zabolelo, a čas bi mu zastajao dah od sreće. Bolelo
ga je što je ona bila mirna kao i obično kad bi s njim razgovarala.
Činilo mu se da nju nimalo ne uzbuđuje njen novi položaj. Ona kao da
mu nije verovala i nije mislila na budućnost. Izgledalo mu je da ga
ona voli samo trenutno, sada, i da na budućnost nije ni pomišljala. A
srećan je bio zbog toga što su mu se sve njene reči činile istinite i što
je pristajala da bude njegova. »Da, govorio je u sebi, − mi ćemo tek
onda razumeti jedno drugo kad ona sva bude moja. Za takvu ljubav ne
postoje reči, a potreban je život, čitav život. Sutra će se sve objasniti.
Ja dalje ne mogu da ovako živim, sutra ću sve kazati njenom ocu,
Beleckom i čitavom selu…«
Posle dve neprospavane noći Lukaška se tako opi o prazniku da je
prvi put pao kod Jamke i zaspao.
 XL
Drugog dana Olenjin se probudi ranije nego obično i kad se prenu
najpre mu sinu misao o onome što mu predstoji, i on se s radošću seti
njenih poljubaca, stiska grubih ruku i njenih reči: »Kako su ti ruke
bele!« On skoči i htede da odmah ide domaćinima i da je zaprosi.
Sunce još nije izašlo i Olenjinu se učini da je na ulici vladalo neko
neobično uzbuđenje: hodali su, jašili i razgovarali. On prebaci preko
sebe čerkesku i izađe u trem. Domaćini se još nisu digli. Pet Kozaka
su jahali i nešto glasno razgovarali. Ispred svih, na svom širokom
kabardincu jahao je Lukaška. Kozaci su svi zajedno govorili i vikali:
ništa se nije moglo jasno razabrati.
− Idi na gornju kapiju! − povika jedan.
− Osedlaj pa da stigneš što pre, − reče drugi.
− Najbliži je izlaz na onu kapiju.
− Ne pričaj svašta, − viknu Lukaška, − treba ići na srednju kapiju.
− Tako je, tuda je najbliže, − reče jedan od Kozaka sav prašnjav i na
oznojenom konju.
Lukaškino je lice bilo crveno, podbulo od sinoćnjeg pijančevanja;
šubara zabačena na potiljak. On se derao naređujući kao da je
starešina.
− Šta je to? Gde ćete? − upita Olenjin jedva obrativši pažnju
Kozaka na sebe.
− Idemo da hvatamo Abreke, sakrili se među peščarima. Idemo
odmah, ali i suviše nas je malo.
I Kozaci, nastavljajući sa galamom i spremanjem, odjahaše dalje
ulicom. Olenjinu sinu kroz glavu da ne bilo dobro da i on ne pođe;
mislio je da se rano vrati. On se obuče, napuni pušku kuršumima,
skoči na konja koga Vanjuša na brzinu osedla i sustiže Kozake već na
izlazu iz sela. Kozaci sjahaše, stadoše u krug, natočiše drvenu kupu
vina iz tek dovezenog bureta i počeše da je za sretna puta dodaju
jedan drugom. Među njima je bio mlad, gizdav potporučnik koji se
slučajno zateče u selu i koji se primi za vođu devetorice Kozaka koji
se iskupiše. Svi iskupljeni Kozaci bili su redovi, pa iako je potporučnik
nastojao da ima starešinsko držanje, oni su slušali samo Lukašku.
Kozaci na Olenjina nisu obraćali nikakvu pažnju. A kad svi pojahaše
konje i krenuše, Olenjin priđe potporučniku i poče da raspituje u
čemu je stvar, a potporučnik koji je inače bio vrlo ljubazan zauze
prema njemu starešinsko držanje. Olenjin teškom mukom saznade od
njega o čemu se radi. Patrola koja je otišla da traži Abreke zateče
nekoliko gorštaka među peščarima, jedno osam vrsta od sela. Abreci
su zaseli u jarak, pripucali i pretili da se živi neće predati. Narednik
koji je sa dvojicom Kozaka bio u patroli, ostade da ih čuva, a jednog
Kozaka posla u selo da i druge pozove u pomoć.
Sunce je tek počelo da se diže. Na jedno tri vrste od sela sa svih se
strana ukaza stepa i ništa se nije videlo osim jednolične, tužne i suve
ravnice ispresecane stočnim tragovima po pesku, ponegde uvelom
travom, niskom trstikom po padinama, retkim, jedva vidljivim
puteljcima i nogajskim čergama koje su se daleko, daleko videle na
horizontu. Neprijatno je iznenađivalo pomanjkanje senki i surov
izgled okoline. Kad sunce izlazi i zalazi u stepi je uvek sve crveno. Kad
duva vetar on prenosi čitava brda peska. A kad je tiho, kao što je bilo
ovog jutra, tišina se ničim ne remeti, ni pokretom ni zvukom, a to je
naročito poražavalo. Toga jutra u stepi je bilo tiho, tmurno, iako se
sunce već diglo; bilo je nekako naročito pusto i nežno. Vazduh je bio
nepomičan; samo se čulo koračanje i frktanje konja, ali su se i ti zvuci
slabo čuli i odmah zamirali
Kozaci su većinom jahali ćutke. Oružje na njima bilo je tako
namešteno da ništa nije zveckalo ni lupalo. Najveća sramota za
Kozaka je kad mu oružje zvecka i lupa. Dva Kozaka stigoše iz sela i
dobaciše nekoliko reči. Lukaškin konj ili se spotače, ili za nešto zape,
malo zabrza. To je u Kozaka rđav predznak. Kozaci se okrenuše i opet
se brzo ispraviše nastojeći da ne obraćaju pažnju na to, što je sada
imalo naročiti smisao. Lukaška trže uzdu, strogo se namrgodi, stisnu
zube i iznad glave zamahnu kandžijom. Dobri kabardinac poče
odjednom da prebire sa sve četiri noge, ne znajući s kojom da otpočne
i kao želeći da se vine kao na krilima; ali ga Lukaška udari jednom po
uhranjenim sapima, zatim drugi put, pa onda i treći put i kabardinac,
iskezivši zube, raširivši rep i frčući, poče da se propinje na zadnje
noge i zbog toga zaosta nekoliko koraka iza drugih Kozaka.
− Ih, dobar at! − reče potporučnik.
To što on reče dobar at, a ne dobar konj, značilo je naročitu
pohvalu.
− Lav konj, − potvrdi jedan od starijih Kozaka.
Kozaci su ćutke jahali, čas korakom, čas malim kasom i samo je to
jedino bilo što je prekidalo tišinu i dostojanstvo njihovog kretanja.
Kroz čitavu stepu, za osam vrsta pređenog puta oni od živih
stvorenja sretoše samo jednu nogajsku čergu koja je bila na kolima i
polagano se kretala na jednu vrstu daleko od njih. Bio je to Nogajac
koji se sa svojom porodicom selio sa jednog staništa na drugo. Još su
u jednoj dolini sreli dve nogajske žene u dronjcima, izbočenih
jagodica, koje su s korpama na leđima sakupljale balegu stoke koja se
kretala kroz stepu. Potporučnik koji je slabo govorio nogajski, poče da
ih nešto pita, ali ga one ne razumedoše i pogledaše jedna drugu bojeći
se.
Priđe im Lukaška, zaustavi konja, vešto izgovori uobičajeni
pozdrav i Nogajke se obradovaše i počeše da s njim slobodno
razgovaraju kao sa svojim bratom.
− Aj, aj, kop Abrek! − govorile su tužno, pokazujući u pravcu kuda
su jahali Kozaci. Olenjin razumede da su rekle: »Mnogo Abreka«.
Olenjin nikad nije video ovakve stvari, jedino je nešto znao o njima
iz pričanja čiča Jeroške i sad je nastojao da ne zaostane iza Kozaka i
da sve vidi. On se divio Kozacima, sve je gledao, sve slušao, sve
zapažao. Iako je poneo sa sobom sablju i napunjenu pušku, on ipak
odluči da ne učestvuje u napadu jer je primetio da ga Kozaci nekako
izbegavaju, tim više jer je on, po njegovom mišljenju već dokazao
svoju hrabrost u odredu, a što je glavno, on je sada bio neobično
srećan.
Odjednom se u daljini začu pucanj.
Potporučnik se uznemiri i poče da izdaje naređenja kako da se
Kozaci podele i na koju stranu da krenu. Ali kako izgleda Kozaci ne
obratiše nikakvu pažnju na njegova naređenja, slušali su samo što im
je govorio Lukaška i gledali samo u njega. Na Lukaškinom licu u
čitavoj njegovoj pojavi odražavalo se spokojstvo i dostojanstvo. On je
svog kabardinca jahao brzim hodom tako da ga drugi konji nisu mogli
da stignu običnim korakom, i žmirkajući stalno je gledao napred.
− Eno konjanika, − reče on suzdržavajući konja i poravnavajući se
sa ostalim.
Olenjin je gledao punim očima, ali ne vide ništa. Kozaci uskoro
ugledaše dvojicu konjanika i spokojnim korakom krenuše pravo
njima.
− Jesu li ono Abreci? − upita Olenjin.
 Kozaci na njegovo pitanje ne odgovoriše ništa jer su smatrali da je
besmisleno. Abreci bi bili ludi kad bi s konjima prešli na ovu stranu
reke.
− Eno, maše nam, čini mi se, babo Rodka, − reče Lukaška
pokazujući prema dvojici konjanika koji su se sada jasno videli. −
Eno, jašu k nama.
I zaista, za nekoliko minuta posta očito da su to bili Kozaci iz
patrole, i narednik priđe Luki.

XLI
− Je li daleko? − upita Lukaška samo to.
U taj čas začu se na jedno tridesetak koraka kratak, suv pucanj.
Narednik se malo osmehnu.
− To je naš Gurka pucao na njih, − reče on pokazujući glavom u
pravcu pucnja.
Pojahavši još nekoliko koraka oni ugledaše Gurku kako sedi iza
peščanog humka i puni pušku. Gurka je iz dosade pucao na Abreke
koji su bili iza drugog peščara. Otuda zazvižda jedan kuršum.
Potporučnik je bio bled i zbunjen. Lukaška sjaha s konja, baci uzdu
Kozaku i pođe Gurki. Olenjin učini to isto i sagnuvši se pođe za njim.
Čim priđoše Kozaku koji je pucao, dva kuršuma zviznuše iznad njih.
Lukaška se smejući okrenu Olenjinu i saže se.
− Još će te i da pogode, Andrejiču, − reče on. − Bolje ti je da ideš
odavde. Nemaš ti ovde posla.
Ali Olenjin je hteo da pošto-poto vidi Abreke.
Iza humka, na jedno dvesta koraka on ugleda šubare i puške.
Abreci su sedeli ispod brda u močvari. Olenjin se začudi mestu gde su
oni bili. Mesto je bilo kao i ostala stepa, ali pošto su se tamo sada
nalazili Abreci, ono se sad nekako izdvajalo od ostalog i postalo važno.
Ono mu se učini baš takvo mesto gde su Abreci morali da se nalaze.
Lukaška se vrati konju, a Olenjin pođe za njim.
− Treba da uzmemo kola sa senom, − reče Luka, − inače će nas
pomlatiti. Eno, iza brežuljka stoje nogajska kola sa senom.
Potporučnik ga sasluša, i narednik pristade. Dovezoše kola sena i
Kozaci, skrivajući se iza kola počeše da ih guraju ispred sebe. Olenjin
izjaha na brežuljak odakle je mogao da sve vidi. Kola sena su se
kretala, a iza njih Kozaci. Kozaci su napredovali; Čečenci, bilo ih je
devet, − sedeli su jedan pored drugog, koleno uz koleno i nisu pucali.
Sve je bilo tiho. Odjednom se od Čečenaca začuše čudni zvuci
otegnute pesme slične čiča Jeroškinom aj-da-la-laj. Čečenci su znali
da se ne mogu spasiti i da bi odoleli iskušenju da beže, povezaše
međusobno kolena kaišem, pripraviše puške i započeše posmrtnu
pesmu.
Kozaci su sa kolima sena prilazili sve bliže i bliže i Olenjin je
svakog časa očekivao pucnjavu; a tišina se prekidala jedino otegnuto-
tugaljivom abrečkom pesmom. Odjednom pesma presta, začu se
kratak pucanj, kuršum udari u ivicu kola i počeše čečenske psovke i
vriska. Pucanj je sledio za pucnjem, a kuršum za kuršumom udarao je
po kolima. Kozaci nisu pucali i već su bili na jedno pet koraka od njih.
Kozaci s vikom iskočiše za tren oka sa obadve strane kola. Lukaška
je bio napred. Olenjin začu samo nekoliko pucnjeva, viku i stenjanje.
Činilo mu se da vidi dim i krv. Ostavivši konja i ne misleći na sebe on
potrča Kozacima. Užas mu zaseni oči. On ništa nije mogao da
razabere, ali shvati jedino da je sve svršeno. Lukaška, bled kao krpa,
držao je za ruke ranjenog Čečenca i vikao: »Ne diraj ga! Hoću ga
živa!« Čečenac je bio onaj isti crveni, brat ubijenog Abreka koji je
dolazio po leš. Lukaška mu je vezao ruke. Odjednom mu se Čečenac
ote i opali iz pištolja. Lukaška pade. Na trbuhu mu se ukaza krv. On
skoči, ali ponovo pade psujući ruski i tatarski. Na njemu i ispod njega
bilo je sve više i više krvi. Kozaci mu priđoše i počeše da ga raspasuju.
Jedan od njih, Nazarka, pre nego što ga dodirnu, ne mogaše dugo da
uvuče sablju u korice, gurajući je stalno naopačke. Sablja je bila
krvava.
Čečenci, riđi, potkresanih brkova, ležali su pobijeni i sasečeni.
Samo jedino onaj poznati, sav izranavljen, onaj isti, koji je pucao u
Lukašku, bio je živ. On je poput ranjenog jastreba, sav u krvi (ispod
desnog oka curila mu je krv), stisnuvši zube, bled i namrgođen, čučao,
gledao ogromnim razdraženim očima oko sebe i držao kamu spremnu
da se još brani. Potporučnik mu priđe i sa strane, kao da ga obilazi,
brzim pokretom opali mu iz pištolja u uvo. Čečenac se trže, da skoči,
ali ne dospe i pade.
Kozaci su izvlačili pobijene i skidali sa njih oružje. Svaki je od tih
riđih Čečenaca bio čovek i svaki je imao svoj naročiti izraz. Lukašku
poneše prema kolima. On je stalno psovao ruski i tatarski.
 − Lažeš, udaviću te svojim rukama! Nećeš mi pobeći iz ruku! Ana
seni!27 − povika on otimajući se. On uskoro zaćuta od iznemoglosti.
Olenjin odjaha kući. Uveče mu rekoše da je Lukaška na samrti, ali
Tatarin s one strane reke poče da ga leči travama.
Leševe prenesoše do seoske opštine. Žene i dečaci iskupiše se u
gomilu da ih vide.
Olenjin se vrati u sumrak i dugo ne mogaše da se povrati od onoga
što je video; ali kako je padala noć na njega počeše da navaljuju
jučerašnje uspomene; on proviri kroz prozor: Marjana je prelazila iz
kuće u ostavu radeći svoje poslove. Majka je bila u vinogradu. Otac je
bio u seoskoj opštini. Olenjin ne sačeka da ona dovrši posao i pođe joj.
Ona je bila u kući i stajala leđima okrenuta prema njemu. Olenjin je
mislio da se ona stidi.
− Marjana! − reče on, − E, Marjana! Mogu li ti ući?
Ona se odjednom okrenu. U očima su joj se jedva primećivale suze.
Na licu joj je bila tuga, a opet je bila lepa. Ona ga pogleda ćutke i s
puno dostojanstva.
− Marjana! Ja sam došao…
− Pusti me, − reče ona. Lice joj se ne promeni, ali joj suze udariše
na oči.
− Što plačeš? Šta ti je?
− Šta? − ponovi ona grubim i oštrim glasom. − Pobiše Kozake, eto
šta je.
− Lukašku? − reče Olenjin.
− Odlazi, šta hoćeš!
− Marjana! − reče Olenjin prilazeći joj.
− Nikada i ništa nećeš dobiti od mene.
− Marjana, nemoj tako govoriti, − moljakao je Olenjin.
− Odlazi, mrzak si mi! − viknu devojka, lupnu nogom i pođe mu
preteći. I na njenom licu odjednom se pojavi takva odvratnost, prezir
i zloba da Olenjin odmah shvati da on više nema čemu da se nada i
ono što je on ranije mislio o toj ženi da je nepristupačna − bila je
nesumnjiva istina.
Olenjin joj ništa ne reče i istrča iz kuće.

27 Psovka.
 XLII
Kad se vrati kući nepomično je ležao dva sata na postelji, a onda
ode do komandanta čete i dobi dozvolu da ide u štab. On se spremi da
pođe u tvrđavu gde se nalazio puk i ne htede s nikim da se oprosti, a
gazdama plati preko Vanjuše. Jedino ga isprati čiča Jeroška. Oni
popiše, i još popiše i još popiše. Isto kao i prilikom njegovog odlaska
iz Moskve, poštanska trojka čekala je na ulazu. Ali Olenjin već nije
kao onda razračunavao sam sa sobom, i nije sam sebi govorio da sve
ono što je on mislio i radio ovde, nije ono pravo. On više nije sebi
obećavao novi život. Voleo je Marjanku više nego pre i sad je znao da
ga ona nikada neće voleti.
− E, pa zbogom sinko moj, − reče čiča Jeroška. − Kad budeš na
maršu, budi pametan, slušaj mene starca. Kad budeš u napadu, ili gde
bilo (ja sam stari kurjak, svašta sam video), pa ako pucaju, ne idi u
gomilu gde je mnogo naroda. Vi se uvek, čim se malo uplašite, zbijate
u gomilu: mislite da je s narodom lakše. A tu je najgore: uvek gađaju
gomile. Ja uvek, što dalje od sveta, sam idem: eto, još me nijednom
nisu ranili. A šta sve nisam video u svom životu?
− A u leđima ti je kuršum, − reče Vanjuša pospremajući sobu.
− To je bio kozački nestašluk, − odgovori Jeroška.
− Kako to, kozački nestašluk? − upita Olenjin.
− Eto, tako! Pili su. Vanjka Sitkin, Kozak, raspoložio se pa opali, i
pravo u mene pištoljem i pogodi me ovde.
− Je li te bolelo? − upita ga Olenjin. − Vanjuša, hoćeš li brzo? −
dodade on.
− Ih! Pa gde se žuriš! Pusti me da ti nešto ispričam… Kad me
pogodi, kuršum ne probi kost i tu zaglavi. A ja mu kažem: Ti me ubi,
brajko moj. A? Šta uradi od mene? Neću se ja s tobom lako rastati.
Moraš mi zvati meru vina.
− Je li te bolelo? − upita ga opet Olenjin skoro ga i ne slušajući.
− Pusti me da dovršim. I viknu mericu. Popismo. A krv samo što
lije. Svu sam kuću okrvavio. Deda Burlak kaže: »Crknuće mali. Daj još
jednu bocu slatke, inače ćemo ti suditi«. Donesoše još. Pili, pili…
− Pa reci mi, je li te bolelo? − opet upita Olenjin.
− Kako bolelo! Nemoj me prekidati, ne volim ja to. Pusti me da
dovršim. Pili smo, pili, provodili se tako do zore, a ja onako pijan
zaspah na peći. Kad se ujutro probudih − ne mogah se ispraviti.
− Je li te mnogo bolelo? − ponovi Olenjin misleći da će najzad
dobiti odgovor na svoje pitanje.
− Zar sam ti ja rekao da me je bolelo. Nije me bolelo, samo se
nisam mogao da ispravim i nisam mogao da hodam.
− Pa je li sada sve prošlo? − reče Olenjin čak i ne smejući se: u duši
mu je bilo strašno.
− Prošlo je, ali kuršum je ostao ovde. Evo, pipni. − I on zadiže
košulju i pokaza svoja snažna leđa na kojima se oko kosti micao
kuršum.
− Vidiš li kako se kotrlja, − reče on zabavljajući se tim kuršumom
kao igračkom. − Evo, pređe prema stražnjici.
− Hoće li Lukaška ostati u životu? − upita Olenjin.
− A, bog bi ga znao! Nema lekara. Otišli su po njega.
− Odakle će doći, iz Grozne? − upita Olenjin.
− Ne, sinko moj, kad bih ja bio car, ja bih sve te vaše, ruske
povešao. Samo znaju da režu. Eto, od našeg Kozaka Baklaševa
napravili su nečoveka, odsekli mu nogu. Pa zar nisu budale? Eto, šta
ćeš od toga Baklaševa? Ne, sinko moj, u planini su pravi lekari.
Jednom su tako moga prijatelja Girčiku ranili na maršu, evo ovde, u
prsa, i vaši lekari odbiše da ga leče, ali dođe iz planine Saib i izleči ga.
Sve su to trave, sinko moj, one leče.
− E, dosta je tih tvojih gluposti, − reče Olenjin. − Ja ću poslati
lekara iz štaba.
− Gluposti! − reče starac oponašajući Olenjina.
− Budala si ti, budala! Glupost! Poslaću lekara! Kad bi vaši znali da
leče, onda bi Kozaci i Čečenci odlazili vašima na lečenje, a baš vaši
oficiri, pa i pukovnici samo što zovu lekare iz planine. U vas je sve
falično, sve je falično.
Olenjin mu ne htede ni da odgovori. On je i sam dobro znao da je
zaista sve falično u onom svetu u kome je on živeo i u koji se sada
vraća.
− Pa kako je Lukaška? Jesi li bio kod njega? − upita ga on.
− Pa leži, baš kao mrtvac. Niti jede niti pije, samo mu duša votku
prima. I pije votku, i ne škodi mu. A mnogo mi je žao tog malog. Bio
je dobar momak, džigit kao i ja. Jednom je tako bilo i sa mnom, umalo
da ne umreh: starice već počeše da nariču. U glavi mi je bila velika
vatruština. Namestiše me pod ikonu. Eto, ležim ja tako, a iznad mene,
na peći, kao da su neki mali dobošari, objavljuju dobošem zoru. Ja na
njih viknem, a oni još jače. (Starac se zasmeja). Žene mi dovedoše
popa, htedoše da me sahrane; kažu: dobro se provodio, imao je posla
sa ženama, upropašćavao duše, mrsio i svirao na balalajci. Reče mi da
se pokajem. I ja počeh da se kajem. Grešan sam, kažem mu ja. Štogod
on meni kaže, a ja njemu odgovaram da sam grešan. On me upita za
balalajku. I u tome sam grešan, rekoh mu, prokletinja, kaže mi on,
sakrivena? Izvuci je i razbi. A ja ću njemu: nemam je. A ja je sakrio u
kuhinji, zamotao u mrežu; znam ja da je on ne može naći. Pustiše me.
I ja odahnuh. I počeh da udaram u balalajku… A šta ja ono vama
govorih, − nastavi on, − slušaj ti mene, dalje od naroda, inače će te
umlatiti ni za šta. Ja te žalim, zaista te žalim. Ti si pijanac, i ja te
volim. Inače, vaša braća vole da jašu po brežuljcima. Eto, bio je kod
nas jedan, došao iz Rusije, stalno jahao po brežuljcima, i nekako ih
čudnovato nazivao, humci. Čim ugleda brežuljak, a on odmah odjaši
do njega. Eto, tako jednom odjaha, i puno mu srce. A Čečenac opali
na njega i umlati ga. Čečenci dobro gađaju sa nogara! Ima ih koji
bolje gađaju od mene. Ne volim ja to kad neko baš ni za šta izgubi
glavu. Gledam ja nešto one vaše vojnike i čudim se. To ti je prava
budalaština! Idu svi u gomili, pa još sa crvenim okovratnicima. Pa
kako neće propasti! Kad nekog ubiju, on padne, odvuku ga, jadnika, a
drugi odmah na njegovo mesto. To ti je baš prava budalaština! −
ponovi starac klimajući glavom. − Oni bi morali da se rasture u stranu
i da idu jedan po jedan. Tako se to radi. Neće on tebe pogoditi. I ti
radi tako.
− E, baš ti hvala! Zbogom, čiča! Daće bog pa ćemo se opet videti, −
reče Olenjin dižući se i polazeći u trem.
Starac je sedeo na podu ne dižući se.
− Zar se tako oprašta? Budalo! Budalo! − reče on. − Eh, kakav je
postao narod! Bili smo prijatelji čitavu godinu dana: zbogom, i ode. A
ja tebe volim, i meni te je žao! A ti si nekakav jadan, uvek sam, i uvek
sam. Nekako te niko ne voli! Ponekad kad ne mogu da zaspim,
pomislim na tebe, i dođe mi te žao. Kako se ono kaže u pesmi:
Teško je, brate dragi,
U tuđini biti sam!
tako je i s tobom.
 − E, pa zbogom, − reče opet Olenjin.
Starac se diže i pruži mu ruku; on je stisnu i htede da krene.
− Gubicu ovamo, gubicu daj.
Starac ga uze svojim debelim rukama za glavu i poljubi tri puta
svojim vlažnim brcima i usnama, pa zaplaka.
Olenjin sede u kola.
− Kako ti to odlaziš? Pokloni mi nešto za uspomenu, sinko moj.
Pokloni mi pušku. Što će ti dve, − reče starac grcajući u istinskim
suzama. Olenjin uze pušku i dade mu je.
− Šta sve niste dali tom starcu! − gunđao je Vanjuša. − Uvek mu je
malo! Moljakalo matoro. Nesvestan narod, − progovori on
umotavajući se u kaput i sedajući na bok.
− Ćuti, svinjo! − viknu starac smejući se. − Vidi ti cicije!
Marjana izađe iz ostave, pogleda ravnodušno trojku, nakloni se i
uđe u kuću.
− La filj!28 − reče Vanjuša namignuvši i glupo se nasmejavši.
− Teraj! − viknu Olenjin ljutito.
− Zbogom, sinko! Zbogom! Pamtiću ja tebe! − povika Jeroška.
Olenjin se okrenu. Čiča Jeroška razgovarao je s Marjankom, kako
izgleda, o svojim poslovima, pa ni starac ni devojka ne pogledaše za
njim.

28 Devojka − iskvareno francuski.

 Lav Nikolajevič Tolstoj
»Najveći pisac ruske zemlje«, kako je Turgenjev nazvao Tolstoja,
zacijelo je jedan od najvećih pisaca svijeta. U svojim uspomenama M.
Gorki priča o tome, kakav je utisak ostavilo na Lenjina čitanje
Tolstojevog romana »Rat i mir«.
− Ko se u Evropi može uporediti s njim? − rekao je Lenjin i
odgovorio sam sebi: − Niko!
Ovome Lenjinovom mišljenju o Tolstoju možemo dodati i mišljenje
Maksima Gorkoga: »Ovo nije čovjek, već neki gorostas po snazi uma i
bogatstvu duševnih izvora«.
L. N. Tolstoj rodio se 28. avgusta 1828. u selu Jasna Poljana (tulske
gubernije), na imanju stare plemićke porodice. Živio je ispočetka
burnim i lakomislenim životom bogatog mladića, ali taj život nije
mogao potpuno ovladati mladim Tolstojem, kod kojega su rano bili
probuđeni intelektualni interesi. Nezadovoljan univerzitetskim
studijama i svojim načinom života, on se uskoro povlači u Jasnu
Poljanu i postavlja sebi zadatak da poboljša život svojih kmetova, ali
njegovi pokušaji završiše neuspjehom i razočaranjem. To je kasnije
opisao u noveli »Jutro posjednika (1856).
Poslije niza duševnih kriza, po savjetu svoga starijeg brata, Tolstoj
odlazi kao oficir na Kavkaz, gdje počinje njegova književna djelatnost.
Prva njegova štampana stvar je pripovijetka »Djetinjstvo« (1852), prvi
dio njegove autobiografske trilogije »Djetinjstvo − Dječaštvo −
Mladost« završene 1856. Na Kavkazu piše Tolstoj niz manjih djela
pod uticajem mjesnog života i ratnih epizoda, tu počinje rad na
pripovijeci »Kozaci«, otuda mu je građa za pripovijetku »Hadži
Murat«. S Kavkaza odlazi mladi oficir Tolstoj prvo u Dunavsku
armiju, a onda na Krim, gdje se za vrijeme krimskog rata hrabro bori
u opsjednutom Sevastopolju (»Sevastopoljske priče«, 1855).
Podnijevši ostavku u vojsci Tolstoj odlazi na putovanje u
Francusku, Švicarsku, Italiju i Njemačku, odakle se opet vraća na
svoje imanje i počinje rad kao narodni učitelj. Tu se sve više zbližuje
sa seljacima i u tančine upoznaje njihov život. Oženivši se 1862.,
smiruje se privremeno u obiteljskom krugu i stvara svoja najslavnija
djela, velike romane »Rat i mir« 11864− 1869) i »Ana Karenjina«
(187.3−1877). Tolstoj je uvijek bio dubok i osjetljiv promatrač svoje
epohe, kome je bilo jasno da u zemlji sazrijeva socijalna katastrofa.
Stoga i dolazi kod njega do preloma u gledanju na svijet. On potpuno
prelazi na pozicije patrijarhalnog seljaštva i sa njih se obara na
državni poredak Rusije, na život i moral privilegiranih klasa. Lenjin
veli o ovom prelomu: »Po rođenju i odgoju Tolstoj pripada višem
posjedničkom plemstvu Rusije − on je raskinuo sa svim uobičajenim
pogledima i oborio se žestokom kritikom na sav suvremeni državni,
crkveni, društveni i ekonomski poredak, osnovan na porobljavanju
masa, na njihovoj bijedi, na upropašćavanju seljaka i sitnih
posjednika uopće, na nasilju i pritvorstvu, kojima je od vrha do dna
protkan čitav suvremeni život«. Tolstoj postaje filozof-moralist, čije
učenje je poznato pod imenom »tolstojevštine«. On ga je iznio u nizu
brošura i rasprava, u kojima je − na kraju − dolazio čak do negacije
svoje ranije književne djelatnosti. Iako su Tolstojevi pogledi u mnogo
čemu predstavljali prazne utopije, ipak je njegova zasluga, što je u
eposi preloma ruskog života postavio mnoga pitanja i privukao na
njih pažnju suvremenog ruskog društva. Na ovu piščevu zaslugu
osvrće se i Lenjin: »Ocrtavajući ovaj period u historijskom životu
Rusije, L. Tolstoj je uspio da postavi u svojim djelima toliko krupnih
problema, umio je da se izdigne do takve umjetničke snage, da su
njegova djela zauzela jedno od prvih mjesta u svjetskoj umjetničkoj
književnosti«.
Tek 90-tih godina vraća se Tolstoj opet književnom radu i stvara
svoja poznata djela, roman »Uskrsnuće« (1898−1899) i pripovijetku
»Hadži Murat« (1896−1904). Mučen stalno duševnim krizama i
razočaran, Tolstoj počinje da pomišlja o bijegu iz društva i porodice, i
ova misao dobija svoj izraz u posljednjim njegovim umjetničkim
djelima (»Otac Sergije«, »Živi leš« i dr.). I zaista, 28 oktobra 1010.
osamdesetdvogodišnji starac Tolstoj bježi kradom iz Jasne Poljane i
umire na bijegu na maloj željezničkoj postaji Astapovo 7. novembra
1910.
Pripovijest »Kozaci« mnogi književni historirači smatraju
Tolstojevim remek-djelom. Poznato je, da je pisac punih devet godina
(1852−1801) radio na njoj, prerađivao je i nekoliko puta prepisao, da
bi je tek 1863. godine objavio. U njoj je Tolstoj sažeo sve svoje
mladenačke nemire u traženju sreće i slobode, svu problematiku, što
ga je uznemiravala još od ranih dana. Glavni junak pripovijesti
»Kozaci«, mladi aristokrat Olenjin bježi iz pustoši svoje sredine u
divlji Kavkaz, da bi tu na čistim izvorima prirode i ljubavi utažio svoju
žeđ za životom. No tražeći sreću i nastojeći odgonetnuti njezin
smisao, Olenjin dolazi u razna proturječja, te se razočaran vraća sa
Kavkaza i ostavlja svoje »sinove prirode«, svoju ljubav i zanos za
seljačkim životom. Taj motiv daje izvanrednu priliku piscu, da razvije
svoj dar opažanja u svim pravcima. U »Kozacima« mi susrećemo
čitavu galeriju »nedirnutih« i neposrednih ljudi, suprotstavljenih
»kulturnom« čovjeku, te bogatu atmosferu, u kojoj se odigrava
radnja, a to je priroda, elementarna i vječna, u kojoj vladaju posebni,
neumoljivi zakoni. Samo veliki majstor kao što je bio Tolstoj, mogao
je s toliko sugestivnosti dočarati kraj i ljude, ljepotu života i njegov
ritam, dah zemlje i sudbinsku povezanost s njom. Stoga nije čudo, da
pored velikih Tolstojevih djela kao što su »Rat i mir« ili »Ana
Karenjina« pripovijest »Kozaci« ne silazi s repertoara žive
književnosti, koja nije zavisna o privremenim modama ni o
problematičnim modernizmima.
Gustav Krklec
 BIBLIOTEKA »DŽEPNA KNJIGA« 155
1959

Urednik
Miodrag Bogićević

Za izdavača:
Abdulah Jesenković

Tehnički urednik
Hilmo Hadžić

Naslovna strana: Mirko Stojnić

Korektor: Fata Mlaćo

Štampa i tehnička obrada knjige:

Sarajevski grafički zavod. Sarajevo

Za štampariju:
Pero Grinfelder

Izdanje: Izdavačko preduzeće »Džepna knjiga«,

Sarajevo, Maršala Tita 25