KUĆA

Sve se vidi tokom cele godine. Međutim, najbolje se primećuje u onom

kratkom procepu između zime i proleća. Tada je jasnije. Valjda zato što ništa
drugo ne zaokuplja pažnju. Onda kada se zasenjujuća belina snega naglo povukla,
a rastinje svakovrsnim zelenilom još nije stiglo da ublaži predele. Na sredokraći
između zime i proleća. Dok je zemlja gola. Kao u nagoti zatečena, razodevena,
nanovo neodevena, ničim prikrivena. Postiđena.
Tada se vidi bolje. Dok kao da nije nijedno godišnje doba. Pre ili posle je
lakše. Ili sve bujne, grane, ucveta. Ili sunce učkilji, pa nikome nije do gledanja. Ili
stane da se razgreva rujevina. Ili se sve smiri pod utešnim pahuljama. Ali, između
zime i proleća – nema ničega. Svod je ravnodušnih boja. Obrisi planina nisu
odlučni pripadaju li samom dnu neba ili kopnenim vrhovima. A putevi? Putevi su
slični nezaceljenim ranama. Nisu otvoreni toliko da se vidi temenjača, ključna kost
ili rebro. Opet, nisu ni srasli da bi bili puki ožiljak zemljanog šara. Već, kao da su
tek nešto što više vređa nego što boli, nešto što pušta sluz ali nikako da jednom
jasno zagnoji.
Tada se, ni u zimu ni u proleće, primećuju bolje nego ikada. Kuće. Promiču
kroz prozore autobusa, vozova i automobila. Kuće. Stare, oronule, samrtno
napuštenih doksata. Nove, doterane do poslednje bore, dvorišta naseljenih
betonskim patuljcima ili gipsanim lavovima, a žive samo o stranim praznicima
spojenim sa danima vikenda. Ali, pretežno one nikada dovršene. Započete na
makar dva, češće na tri, nekada i na četiri sprata... Reklo bi se s voljom, s velikim
htenjem, sa željom da se deca priviju, da se nadaleko vide koje god da je doba
godine... Pa, svedene na prizemlje, u kojem se privremeno provode decenije.
Nikada dovršene kuće. Toliko brojne da im se množina može preimenovati u
jedninu, a da razlika promakne.
Nedovršena kuća se najjasnije vidi kada je sneg okopneo, a korenovi još nisu
povukli podzemne sokove... Bilo je za nju volje, u izobilju, do preterivanja,
pokazalo se da se nije imalo čime... Bilo je čime, da se prištedelo, nedostajalo je
htenje... Bilo je za koga, Bogu hvala, ali su oni otišli da drugde zauvek privremeno
borave... Bilo je vremena, i ovakvog i onakvog, ali se izbliza nije videlo šta se ume
i koliko može...
Nedovršena kuća. Naša kuća. Gornja okna, na spratovima, prikovana
izukrštanim daskama, kako je ko uspeo da stigne. I spolja gledano se zebe od
promaje što tamo sigurno vuče. Dimnjak se ne upotrebljava. Nešto tek da vijori iz
limenog lakta šporeta na drva, lakta prodevenog kroz prozorče one jedne ili dve
sobe što su od cele započete kuće na jedvite jade skućene. Skela naherena, zidovi
neomalterisani, terasa bez ograde, zarđali krajevi armature... Krečana, ona rupa za
kreč, još uvek je u dvorištu, ali je navršena svim i svačim...
Tužne razmere i zaludna brojnost pokušaja vide se najbolje između zime i
proleća. Dok još nije nijedno doba godine. Pre ili posle toga je uvek lakše. Ili blagi
sneg navrati. Ili olistali bagremovi sve zašuškaju, zaklone. Valja samo istrpeti ovo
sada, kada nas ni tamo ni ovamo zatekne.
24. VI 2004.
 GLEDANO

Gledano kroz prozor, onaj bočno od mog radnog stola, zemlja kao da se
zasitila vodom. Iako je kiša padala još juče, barice su se zadržale u senkama
zgrada. Da, zemlja mora da se zasitila. Ranije je i ono sitno, razvejano smeće –
one opuške, omote raznih proizvoda, šut od renoviranja stanova, naslovne
novinske stranice, čak plastične kese i čaše – zemlja trpeljivo primala u sebe.
Istina, s mukom, prošla bi po dva ili tri doba, nekada i puna godina, ali su ti
razgrađeni ili jednostavno ugaženi otpaci urastali u neasfaltirani deo dvorišta. Sada
je drugačije, zemlja kao da je sita svega, i nas i našeg nemara.
Najednom, u onu baricu u senci – upada lopta. Dečaci koji igraju fudbal nisu
odredili zamišljene linije terena. Igra se nastavlja bez obzira na granice. Tačnije,
igra je tamo gde je i lopta. Kroz jučerašnje bare, na prosušenom delu dvorišta,
između parkiranih automobila, onamo gde nisu vidni sa mog prozora, pa opet
između automobila, svuda bahato poprečenih ljubimaca njihovih roditelja...
Dečaci igraju fudbal, a dve devojčice igraju lastiš. Nedostaje im treća, pa su
jedan kraj rastegljive trake vezale za nahereni stub svetiljke, prvo u visini članaka,
pa u visini kolena, te u visini pasa... Devojčice su prinuđene da zbog prolaznika
povremeno prekinu igru i zgaze na lastiš. Ljudi, po pravilu, preterano visoko
podižu nogu za nogom da bi ga opkoračili. Ovaj ih pokret čini smešnim. Ljudi to
kao da znaju. Mršte se, neki se i otvoreno ljute – zar devojčice baš tu, sred puta,
moraju da igraju lastiš?! Ali, njima nedostaje treća drugarica i nahereni stub
svetiljke im je neophodan.
A ljudi često prolaze tuda. U blizini je ulaz susedne zgrade i svaki čas se
neko odatle pojavi ili tamo nestane. Četvoročlana porodica koja je očigledno
krenula na neki svečani ručak. Tročlana porodica koja se vraća iz kupovine.
Starački par koji se verovatno uputio kod lekara. Čovek koji stidljivo nosi buket
cveća...
Samo dva sprata više, na terasi zgrade koja se vidi sa mog prozora, jedna
žena posluje oko saksija i povremeno izviruje preko ograde. Možda čeka baš onog
čoveka sa buketom. Možda se njemu nada. Stanari zgrade preko puta inače često
izlaze na terase. Nešto gledaju, osluškuju poput uplašenih ptica, pa iznova zamiču
u svoje sobe. Zaista, nema mnogo razlika između njih i lastavica koje su svile
gnezda ispod samog krovnog venca.
Pored ove zgrade se gradi nova zgrada. Sudeći po tome kako je dizalica
postavljena, ta nova zgrada će slavodobitno nadmašiti prvu za makar dva sprata.
U samim gvozdenim rašljama dizalice je radnik koji nešto popravlja. Ili možda
podmazuje mehanizam sačinjen od valjaka i koturova. U svakom slučaju, on to
obavlja žurno, jer čitav posao oko građevine nedopustivo dugo stoji. Gledano sa
prozora bočno od mog stola, čovek na dizalici izgleda kao da je u svojoj ljudskoj
oholosti zalutao u nebu...
A ta beskrajna nebesa, ona se igraju sa balonom u obliku stilizovanog
anđela, sa balonom čiju je uzicu ispustila nečija ruka na Trgu srpskih ratnika,
svega stotinak metara dalje, gde, znam to pouzdano, oniži grbavi prodavac, zvani
Bukva, nametljivo nudi svoju robu i na licu mesta istu spretno naduvava. I dok
neko dete, na Trgu srpskih ratnika, verovatno plače i upire prstom u pravcu neba,
stilizovani anđeo se lagano podiže, sve više i više, ka svečano plavom svodu. Ne
znam zašto, gledajući ga sa svog prozora, i ja samo što ne zaplačem. Pitajući se,
iako dobro znam da baloni u obliku anđela ne mogu išta da vide, pitajući šta li on,
kakav– takav, plastični anđeo, zapaža dole – sa tolike razdaljine.
22. VII 2004.
 TIŠINA

Samo površan čovek može misliti da je svaka tišina ista. Samo taj i takav
nije u stanju da oseti razliku između ove ili one vrste tišine. Ne, ne mogu se naći
ni dve koje su sasvim jednake... Ali, ni onaj koji tišine ume koliko– toliko da
razabira, pa se čak i uznosi da o tišinama nešto zna, sasvim sigurno nije čuo baš
svaku posebnost, te uvek, iznova, biva iznenađen, nekada poučen, nekada
postiđen...
Primera radi, a paradoksalno, jednu od najtragičnijih tišina, ne računajući
tišinu koja ostaje posle smrti voljene osobe, iskusio sam u Kući muzike u Beču.
Taj svojevrsni muzej odista pleni posetioce, počevši od sobe u kojoj se čuju prvi
zvuci ploda u majčinoj utrobi, da bi u sledećoj prostoriji, kao naročit kontrast uhu,
bili ponuđeni zvuci snimljeni u kosmosu. Plodova voda i vaseljena, dve krajnosti
između kojih smo razapeti... Tako mnogo je rečeno samo ovim „eksponatima“, pa
još i minimalističkim sredstvima, jednostavnim, posebno kada se uporede sa
količinom i težinom svega što se inače nalazi u krcatim bečkim muzejima.
A onda se, iz prostorije u prostoriju Kuće muzike, nižu senzacije, od toga
kako zvuči običan dan u nekom kineskom selu, kako u Anadoliji, kako zvone
tibetanska zvona, a kakav je bruj onih slavnih, sa Bogorodičine crkve u Parizu.
Zvuke, pojačane i izdvojene, nigde ne prati slika, već samo natpis. Navikao da pre
svega gleda, da osmatra, sada oslonjen jedino na sluh, posetilac je sprva zbunjen,
a onda otkriva zapreteno bogatstvo sveta u kojem postaje svestan veličine i
sopstvenog koračaja, sopstvenog šušnja...
Poslednji sprat Kuće muzike je posvećen nekima od najznačajnijih
kompozitora. I tu zatičem tišinu, ne muziku, ne zvuke o kojima je do sada bila reč.
Već jednu od najtragičnijih tišina koje je ljudsko uho ikada čulo. Soba Ludviga
van Betovena i sve u njoj se može ili ne mora zaboraviti, ali se iz sećanja ne mogu
izbrisati slušalice u obliku malenih truba, slične onima na starim telefonskim
aparatima. Njih desetak je u padajućem nizu pričvršćeno na jedan od zidova. Iz
prve se čuje deo čuvene Devete simfonije, Četvrti stav, „Oda radosti“, iz druge isti
deo najpoznatijeg Betovenovog dela, iz treće sasvim isto, i tako redom, ali sve tiše
i tiše, onako kako je i kompozitor sve slabije čuo, iz godine u godinu, što su
precizno popisane na mesinganim pločicama. Sve tiše i tiše, dok se na uho ne
prisloni i poslednja trubica, ona iz koje struji samo tišina, strašna tišina u koju je
Betoven zapao kada je potpuno ogluveo. Jedna od najtragičnijih tišina, dok iz
sećanja, negde daleko, izmiče Deveta...
Inače, nisam nameravao o tragičnim tišinama. Već sasvim suprotno.
Nameravao sam o onoj prijatnoj, recimo, o tišini koja bi nastala kada bi neka od
naših navodnih pevačica na tren zamukla, tišini koja bi nas razveselila. Nameravao
sam o onoj korisnoj tišini koja bi nastala kada bi neki od taštih brbljivaca na tren
zastao, mada bi nas i takva tišina bez sumnje razgalila. Nameravao sam o tišini
koja bi nas naterala da se zamislimo u ovoj kakofoniji svega i svačega. Pa tačkom,
evo, dajem prilog početku tog ćutanja.
5. VIII 2004.
 SO

Ta sićušna starica je živela u susednoj kući. Iz svog oronulog doma je

izbivala retko, neizostavno ostavljajući poruku zadenutu u vratima kapije.
Papirić je bio uvek okrenut tako da se može pročitati krupno natrukovan
tekst, nikada kraći od tri poduže rečenice. Starica je mogućem namerniku veoma
detaljno objašnjavala gde je trenutno, iz kojeg razloga je odsutna i kada će se, u
minut tačno, vratiti. Sve potanko, iako joj nikada niko od komšija ili prijatelja nije
dolazio. Naime, njena deca su boravila u inostranstvu i ona se neprestano nadala
njihovoj poseti.
Valjda je zato, kada bi bilo iole lepo vreme, starica veći deo dana provodila
nalakćena na somotno jastučence postavljeno na dasku uličnog prozora,
neprestano izvirujući levo ili desno, svaki čas očekujući da se neko od njenih
najmilijih pojavi. Uveče bi palila svetlo i lagano pritvarala ili sasvim zatvarala
krila, ne odustajući još nekoliko trenutaka: kroz staklo je pratila ko prolazi ulicom.
Potom bi se njena sićušna prilika i ceo taj njen mali život pretvarali u zastrašujuće
ogromnu senku ocrtanu na upravo navučenoj roletni od izbledelog zelenog platna.
Nikada nisam video da su joj deca došla. A možda, volim tako da mislim, možda
samo nisam dovoljno dugo živeo u njenom susedstvu.
Zapamtio sam staricu po tom večernjem preobražaju iz nečega premalenog
u nešto preveliko, ali i po nekoliko reči koje smo razmenili aprila 1991. godine.
Slučaj je hteo da se sretnemo dok je ko zna odakle nosila džak od dvadeset
kilograma soli. Tačnije rečeno, dok je niz ulicu s mukom povlačila za nju pretežak
teret. Pomogao sam joj do kapije, podjednako rukovođen žaljenjem i
ljubopitljivošću. Mada, priznajem, sada blago crveneći, više zbog ovog drugog –
nikako nisam uspevao da dokučim zašto joj je neophodna tolika so, pa još u
životnom dobu kada se preostale ljudske potrebe svode na gutljaje, na mrve, na
koračaje...
I nisam mogao da izdržim, pitao sam. Zastala je. Izgledala je umorno, ne
toliko malaksalo od preteranog fizičkog napora, već nekako ophrvano iz same
dubine bića. E, moj sine, mislim da je tako započela, da si ti onomad, za vreme
prošlog rata, satima pešačio do Vrnjačke Banje kako bi dobavio šaku soli, i ti bi
sada isto postupio. A ako je bude previše za mene, siguran sam da nije rekla ali to
kao da se podrazumevalo, biće je dovoljno za moje kada najzad dođu, kada se
najzad vrate.
To veče sam opet posmatrao kako se njena sićušna prilika, iza upravo
spuštene, izbledele roletne, opet preobražava u veliku senku. Bio je april 1991.
godine i rat je uskoro počeo.
19. VIII 2004.
 PAPIR

Nedavno sam posmatrao pravljenje papira na stari način. Čitao sam o tome,
nekada sam nešto ovlaš pratio i na televiziji, poznavao sam osnove postupka, ali
tada sam prvi put posmatrao. Ne, ne baš od samog početka. Nisam, u samo
svitanje, kroz rosu ili maglu, išao uz planinu. Nisam video kako se u šumi odabira
drvo. Nisam pod prstima osetio koru koju prepipavamo ne bi smo li naslutili koliko
je srčika zdrava. Nisam čuo ritmične udare sekire, nagli prhtaj ptica, dugi hropac
stabla u padu, pucanje krhkih grana i šum lišća što se u muk pretvara. Nisam
omirisao svežinu kojom odišu u trupce odmah razrezani udovi debla. Nisam
iskusio miris fine strugotine nakupljene u nozdrvama, zalepljene za oznojena prsa
i mišice. Posmatrao sam kako se papir pravi na starinski način – kada je drvo već
odavno bilo udrobljeno u limeno korito navršeno vodom.
Retka kaša sive boje nije izgledala privlačno, još manje kao nešto od čega
se bilo šta može dobiti. Kada je majstor promešao vodeno zasićenje, kada se talog
uznemirio, sve je delovalo još beznadežnije, poput sluzavog, haotičnog jedinjenja,
poput kakve velike, beskorisne izlučevine prirode. Pa ni onda, kada je mladi čovek
u sve zaronio četvorougaono, gusto načinjeno sito, kada je u to, nešto, uronio ruke
do lakata te načinio nekoliko kružnih pokreta, slično onima što ispiraju praške
zlata, nisam verovao u svrhu svih pomenutih nevidljivih i ovih vidljivih poslova,
kojima sama tada prisustvovao. Smisao se počeo pomaljati tek kada je majstor
izvukao rešeto, na kojem su ostala sićušna, a opet od vlage nabrekla vlakna srčike
nekog drveta. Smisao se, zapravo, pojavljivao – dok je višak vode curkao iz
nežnog prepleta novog tkiva.
Majstor je potom sve ono zatisnuto veoma pažljivo položio na komad
tkanine. Mislim da sam se tada setio slika iz porodilišta i načina na koji babice
pridržavaju vlažni, maločašnji plod utrobe. Majstor je sve ono što je bilo novo
položio na komad platna i prekrio ga, kao da ga povija, drugim komadom iste
tkanine. Da, dok je sve ovo radio, govorio je, a pričao je kao da čas tepa čas baje:
šta se sve može dodavati u vodeno zasićenje (listić, cvetak, kaplja mirisnog ulja,
pa i po volji trunka čaja zbog boje), kako se sve suši, koliko ga treba držati u presi,
te da treba pronaći pravo mesto gde vazduh zdravo struji, da u pore ne zađe buđ,
a da se opet i ne rasuši, jer je takav papir previše krut, krt...
Nisam video šta je bilo sa onim listom papira izdvojenim iz haotične
mešavine u limenom koritu. Pokazali su mi one već spremne, uredno razvrstane
po rafovima. Njih na stotine. Možda hiljade. Svi su bili slični, ali nije bilo istog.
Jedan je imao mladež ovde, dugi tamo... Jedan je bio glatkiji, drugi više
namreškan... Jedan je bio bledorumen, drugi mekanomodar... Na rastanku, mladi
majstor me darovao.
Povremeno razgledam taj list papira. Po veličini kao da je istrgnut iz male
školske sveske. Razmatram na koji su neponovljiv način upletena vlakna. Po
pegama pratim koliko stari. Dodirujem ga, tražim mu bilo. Ali, posle svega, posle
onoga što nisam video i onoga što sam video, ne usuđujem se da na njemu išta
napišem. Nadam se da bih mogao da ga odbranim i od sebe i od drugih. Čak se
uzdam, mada verovatno zaludno, da bi to mogao biti jedini primerak papira na
svetu koji ne bi bio prinuđen da ikada išta trpi.
2. IX 2004.
 CIPELE

Rečnici simbola ukazuju da je značenje cipele dvostruko. Ona predstavlja

autoritet i slobodu. Ali i ništavnost i smernost. Rob je hodao bosonog, a vlašću
nad nečijom cipelom sticala se i vlast nad osobom čija je ta obuća. Međutim, ovo
je samo knjiški početak, uvod dopisan naknadno, onda pošto sam već okončao
priču što sledi.
A dešavalo se to, i verovatno se još uvek dešava, u jednoj prestonici na
Zapadu. Vlasnik, u svetu ugledne radionice za ručnu izradu cipela, dosetio se kako
da poboljša produktivnost. Zaposleni su, inače, u ovu prestonicu na Zapadu došli
uglavnom sa Istoka. I vlasnik je, da bi povećao proizvodnju, naredio da se svakog
jutra svima oduzmu cipele. Obuća je ljudima vraćana uveče, po isteku radnog
vremena. Nekoliko desetina obućara je tako provodilo dan u suterenskoj prostoriji,
obavljajući sve potrebne majstorije, bez ičega na nogama. Cipele je mogao da nosi
samo poslovođa. Mada će pre biti da to i nije bila dosetka vlasnika, već upravo tog
predradnika, koji je u prestonicu na Zapadu došao takođe sa Istoka, samo nešto
ranije od svojih zemljaka. Da, pre će biti da je to bila zamisao poslovođe,
ponesenog silnom željom da se dokaže pred vlasnikom. Zaposleni zapravo nikada
nisu videli vlasnika, a većina njih, mimo tog suterena, nikada nije videla ni
proizvedene cipele, jer se takva obuća prodavala na bulevarima u koje radnici nisu
zalazili, jer su takvu obuću nosili ljudi koje radnici nisu imali priliku da sretnu u
metrou, na buvljim pijacama, u svojim bednim predgrađima...
Njihovo se znalo, izjutra predaju svoje iznošene cipele poslovođi. Par po
par, poslovođa tu raznoliku obuću slaže u rafove jedne ostave i zaključava
rešetkasta vrata. Radnici potom od najfinije kože kroje cipele po merama
uglavnom poznatih kupaca, prema kalupima stopala čuvenih pevača i glumaca,
berzanskih moćnika, penzionisanih maršala i političara, diktatora, čak i krunisanih
glava. Radnici izrađuju savršene cipele koje ne žuljaju nikog, ma kakve prste,
čukljeve ili kurje oči imao, cipele u kojima niko nije nizak ma koliko bio visok,
cipele koje omogućuju dostojanstven korak ma koliko se trapavo hodalo, cipele
koje ne propuštaju ma kakvo nevreme bilo, cipele koje ne menjaju oblik godinama,
decenijama, ma kakav modni pravac bio svemu drugom nametnut...
Rade to bosi, oni iskusniji u ručno pletenim, debljim čarapama, iz rodnog
kraja, većina njih sedeći za mašinama, ispod stola držeći jedno stopalo na drugom,
pa onda menjajući položaj nogu, držeći ono drugo stopalo na prvom...
Naveče, poslovođa svečano otključava rešetkasta vrata ostave, zaposleni se
nekada poguraju oko svoje jadne obuće, dešava se i da neko pokuša da dođe do
cipela boljih od onih koje je imao jutros, pa to izazove kratkotrajnu, žučnu svađu,
nekada i večitu, potuljenu omrazu, a jedanput je, našlo se to u crnim hronikama
novina, sukob okončan najprimitivnije moguće, na opšte zgražavanje, potezanjem
krivih obućarskih noževa.
Ipak, onaj ko misli da je najgora stvar na svetu bos sedeti u skučenom
suterenu, a izrađivati neke od najboljih cipela na vascelom svetu – grdno se vara.
Postoji i nešto uvredljivije, gore od najgoreg – kada vlasnik ili poslovođa, sa
Zapada ili Istoka, sasvim je svejedno, izjutra oduzme obuću, ali do uveče nikome
ne dopušta da se ičim bavi, te svako poniženo sedi samo onako, zaludno, nad
praznim stolom, za mrtvom mašinom, dok se ispod stola jedno stopalo drži na
drugom, dok čovek samog sebe gazi, pa onda promeni položaj nogu, ono drugo
stopalo drži na onom prvom, pri čemu se i nije mnogo toga suštinski promenilo,
jer taj čovek uistinu i dalje samog sebe gazi... Neko bi, preciznosti radi dodao –
čas sopstvenom levom, čas sopstvenom desnom nogom.
16. IX 2004.
 IZGUBLjENO

Koferi, novčanici, knjige, burme, mantili, ključevi, kišobrani, novine,

maramice, naliv-pera, pištolji, naočari, ordenje, šeširi, tašne, ručni časovnici...
Biroi za izgubljene stvari postoje u svim metropolama. Predmeti zaboravljeni u
manjim gradovima smeštaju se u garderobe na železničkim ili autobuskim
stanicama. Možemo ih potražiti tamo. A onamo, gde nema ni biroa ni garderoba,
sabiraju se u depoe policije, njih ima svuda, i u poslednjoj varoši.
Najveći biroi za izgubljene stvari su slični besprekorno uređenim
skladištima. Sve je razvrstano i zavedeno. Svaki od predmeta ima svoju ceduljicu
na kojoj je zapisnički utvrđeno gde je i kada nađen. Bolje rečeno, gde je i kada
izgubljen. Ako tačno navedete vreme i mesto, ako umete podrobno da opišete ono
što vam nedostaje, te ako nadoknadite takozvanu ležarinu, odnosno troškove
čuvanja, izgubljeno će opet biti vaše. Obično posle okončanja zakonskog roka,
koji zapravo služi da bi se ustanovilo polaže li još neko pravo na isto. Ako se,
međutim, takođe posle utvrđenog zakonskog roka, baš niko ne javi, od tog trenutka
zaboravljena stvar veće vrednosti pripada državi, a ono što je manje vredno, biva
prodato na aukciji ili podeljeno sirotinji. Tako je to sa izgubljenim stvarima.
Saksije sa muškatlama, saksije sa ladoležima, saksije sa čuvarkućama,
papagaji, kanarinci, golubovi letači, akvarijumske zlatne ribice, psi, mačke,
novorođenčad, sredovečni, starci... Biva da se i živa bića zaborave. Dešava se da
to bude biljka. Još češće kućni ljubimac. Nekada slučajno, nekada namerno, jer se
hrli na put u bolje buduće ili se u selidbi naprosto nema kud sa prošlim. Biva i da
ljudi zaborave ljude. Da se čovek izgubi.
Tada gradovi preuzimaju ulogu biroa, garderobe ili stanice policije. Tada
gradovi, naročito veliki gradovi, postaju skladišta zaboravljenih bića. Jedina je
razlika u tome što su oni samo prividno uređeni, pisanih podataka nema, ne zna se
najtačnije gde su se i kada izgubljeni zameli, retko ko ih traži, a iako zakon
suprotno nalaže – država se ponaša kao da sa napuštenima nema ništa, kao da ta
živa bića ne postoje. Mada su ona, ta bića, očigledna u gotovo svakom prozoru, u
dvorištu, u parku, na trgu ili na ulici.
Ideje, zanosi, vera, vrline, dobri običaji, pobede i porazi, uviđavnost, istina
i laž, jezik rođeni... I to se gubi. I te kako zaboravlja.
Tada su i najveći gradovi mali, kamoli skladišta biroa, police garderoba,
sobe policijskih stanica. Tada je i nekoliko gradova malo. Tada je ukupna država,
od svog središta do najzabačenije varoši, ispunjena, zakrčena svim i svačim, pa
ako bi neko nešto i tražio, ne bi našao, jer osnovni red nedostaje. U državi koja je
postala takvo sabiralište, gde svako može da se zakune da je njegovo i ono što nije,
gde potpisani papir ništa ne znači, a zakonski rokovi kao da i ne postoje, narod
postaje vlasnik, tačnije rečeno zatočenik zaboravljenog. Sve dok se i taj narod, ta
država, to društvo, u izgubljenom sasvim ne izgubi.
30. IX 2004.
 REČENICA

Američka filmska industrija kupuje rečenice. (Mada, ni neke druge,

tamošnje, srodne privredne grane, nisu izuzetak.) Naravno, zanimaju ih prava za
ekranizaciju romana ili priča, ali su spremni da kupe i samo jednu jedinu rečenicu.
Dobru rečenicu. Koja je rečenica dovoljno dobra, a koja, pak, ne zadovoljava
vrednosna merila, odlučuju naročiti agenti, prodavac nema pravo žalbe. Ni
nadoknada nije predmet dogovora, već slobodne procene kupca, stanja na tržištu
rečenica, odnosa svetske ponude i potražnje... Cena, uglavnom, nije visoka.
Međutim, pronicljiv autor može da ponudi dve, tri, nekoliko desetina rečenica...
Tako se, naposletku, kada se mala zarada pomnoži sa velikim prometom, dobija,
za naše prilike, sasvim pristojna suma. Što će reći – za preživljavanje.
Veoma me zanima kakve su to rečenice koje zavređuju pažnju agenata, koje
su to rečenice valjane, ali me još više zanima šta se dalje dešava sa „robom“. Ona,
bez sumnje, negde biva zapisana, zavedena, verovatno razvrstana, primera radi,
kao ljubavna rečenica ili rečenica kojom se iskazuje patnja. Ipak, da li kupac stiče
doživotno pravo njenog korišćenja? Drugim rečima, da li prodavac doživotno gubi
pravo da raspolaže rečenicom koju je ustupio? Šta biva ako mu u životu baš takva
rečenica zatreba, mora li on da ćuti do pucanja ili će rizikovati da je izgovori,
makar šapatom, makar da je samo on čuje? Najzad, može li se jednom otuđena
rečenica ikada povratiti, iznova imati? Mnogo je toga o čemu valja razmisliti – pre
nego što nevolja natera na prodaju jedne jedine rečenice. Obično se počne tako što
smatramo da nam ne treba ova, pa ni ta druga nije neophodna, od treće,
predugačke, imamo i viška... Obično se tako počne, a posle nema šta da se kaže,
pa se jedino odriče ili potvrđuje pokretima glave. Tako se počne, pa se posle samo
držimo za glavu.
I, šta rade agenti filmske industrije sa već kupljenim rečenicama? Da li se
one pretapaju kao otpadno gvožđe u čeličanama, jer pronalaženje rude je proces
pun neizvesnosti, a svi drugi rudarski poslovi što slede još su opasniji i
neuporedivo skuplji? Da li se one pretapaju kao „lomljeno zlato“, kao staro zlato
koje je generacijama pripadalo jednoj porodici, pa je prodato „na gram“, pri čemu
se ne računaju ni rad ni uspomene, da bi sve bilo iznova uobličeno „po poslednjoj
modi“? Ili rečenice ostaju kakve i jesu, samo u sasvim drugom okruženju, sa
drugim rečenicama koje su procenjene kao dobre? Šta oseća bivši vlasnik kada
prepozna svoju rečenicu u filmu u kojem sve drugo nije njegovo? U filmu koji je
nastao transplantacijom stotine rečenica koje su za male pare kupljene od
nevoljnika širom sveta. Da li je tužan, možda do mučnine zgađen, da li ga nešto
vređa ili on, gledajući film, sa onom njegovom jednom jedinom rečenicom, samo
lagano obamire, sred grudi, kao što kažu da i odstranjeni deo tela, posle
amputacije, zna još dugo da boli i trne?
Nedavno sam saznao da američka filmska industrija kupuje dobre rečenice.
Mada ni neke druge, srodne privredne grane nisu izuzetak. Može se. Ima se. Isplati
se. To nije pitanje. Mogu to sebi da dopuste. Pitanje je: možemo li mi sebi da
priuštimo takvo rasipanje? Kada ne oskudevamo u samo dve stvari – u kakvim–
takvim rečenicama i nemanju. Nije valjda da će samo ovo drugo da nam ostane?
14. X 2004.
 KAPIJA

Nisam odlučan kako otpočeti? S koje strane prići? Odavde ili odande?
Valjda zato što do kapije o kojoj nameravam – nema druma. Može biti da je
nekada postojao, može biti da je široko vodio pravo kroz vratnice od kovanog
gvožđa, ali se sada ni običan puteljak ne razaznaje, kao što se ne razaznaje ni svrha
dvokrilne kapije podignute na visoravni.
A sigurno nije bilo lako izgraditi je. Uokolo nema naselja, sve same goleti,
ni ognjišta ni humke, ni smeha ni plača, ni molitve ni kletve, kao da na tom mestu
nikada nije svanuo onaj dan koji je Gospod posvetio stvaranju ljudi. Pa i od svega
što možemo pripisati čovekovoj ruci, vidljiva je jedino ta kapija, dvokrilna kapija
bez puta, ta kapija na toj visoravni, sa orijaškim vratima od kovanog gvožđa, sa
bočnim stubovima od tesanog kamena i vitim lučnim nadvratnikom od opeke.
Ne, ona ne iviči nikakvo imanje. U samom je središtu prostranstva, jasno je
da vlasnik nije želeo ništa da ogradi, da označi. Uostalom, veoma je lako zaobići
kapiju, jer ni levo ni desno od nje nema nikakvog zida. Ona nije ni raskošni prilaz
kakvom letnjikovcu, hramu ili bilo kojoj drugoj građevini. Kako rekoh, nadaleko
uokolo, koliko se da sagledati, nema bilo kakve ohole ljudske zamisli. Nije ni
glorijeta, ni slavoluk, jer šta bi se slavilo u toj nedođiji. Niti je, opet, kakvo
granično mesto, kakvo važno razmeđe, ova visoravan kao da nikada nikome nije
bila potrebna. Zbog nje se nije ratovalo, ne spominje se u udžbenicima istorije,
oko nje nije bilo nikakvih vojnih pokreta ili seoba naroda, nije bilo nikakvih
pokreta, ako ne računamo zverinje, ptice i oblake što čas osvoje okrajak neba, čas
se priklone zemljici...
Kada je kapija sagrađena, takođe nije poznato. Svakako je to bilo odavno,
toliko davno da niko ne pamti kako su opeka, kamen i ono silno kovano gvožđe
gore izneti. Ipak, neko je, daleko od doma, po kiši, vetru ili suncu, mesecima
morao mučno argatovati, povijati se pod teretom, hroptati, na visokoj skeli drhtati,
a sve to mnogo, silno želeti... Ali, čak ni pesma, ona koja čuva pomen na
svakovrsne nevolje, o bilo čemu sličnom ne romori. Kako je kapija sagrađena
može se samo slutiti.
Uglavnom, puta sad nema, nema ni staze, pa ni vododerine... Ili slučajno
izbiješ pred nju ili je nikada ne nađeš. Ipak, dogodi li se ovo prvo, kroz kapiju nije
moguće proći. Orijaške vratnice od majstorski kovanog gvožđa su zakatančene,
čvrsto zatvorene, reklo bi se po rđi na zapreglim šarkama da kroz kapiju niko nije
vekovima prominuo, ako se i tad znalo sa koje strane se ulazi, a na koju stranu se
izlazi...
 Nekada, Bog zna zašto, započnemo nešto veliko, ali nikada ne dovršimo. Ili
nemamo dovoljno snage ili uvidimo da nama malima tako nešto veliko ne priliči.
Dok se oblaci iznad visoravni neprestano, tamo ili onamo premeštaju. Čas osvajaju
okrajke neba, čas se priklanjaju zemljici...
28. X 2004.
 VIĐENO

U čuvenom Traktatu o slikarstvu Leonardo da Vinči navodi kako ima onih

slikarskih dela koja zaslužuju naše najveće divljenje i po tome što mogu da prevare
životinje. Naime, video je, tvrdi on izričito, sliku koja je prevarila psa, toliko da
se on obradovao svom verno naslikanom gospodaru, kao da je stvaran. Zatim,
navodi Da Vinči primere, video je i pse kako laju i žele da ujedu naslikane pse. Pa
majmuna koji pravi beskrajne ludosti pred jednim drugim naslikanim majmunom.
Te lastavicu koja leti i želi da se spusti na naslikanu gvozdenu ogradu pred
naslikanim prozorima naslikane zgrade... Nema sumnje da je Leonardo da Vinči
dobro video. Uostalom, svaka njegova slika ili nacrt, za to doba neverovatnih
zamisli, svaki odeljak Traktata – svedoče kakvo je oko imao. Nema ni sumnje da
je nečemu sličnom prisustvovao, ali ne treba zaboraviti da Leonardo da Vinči nije
imao priliku da vidi izum koji je svetom ovladao gotovo pet vekova docnije. Nije
imao priliku da vidi televiziju.
Da li bi najpoznatiji slikar svih vremena tvrdio da televizija zaslužuje
vrhunsko divljenje i po tome što ona može da prevari, ne samo životinje već i
čoveka, ljude? Što je ona toliko verna da se radujemo naročito upriličenim pozama
svojih ko zna kada i kako snimljenih gospodara... Što im se snishodljivo radujemo,
namah spremni da zaboravimo kako zna da zaboli svaki njihov stvaran hir,
grubost, zabluda, besmislena naredba, navodno promišljen postupak... Što smo
spremni da napadnemo svaku pojavu ostalih, ubeđeni da smo ugroženi
pojavljivanjem drugog, drugih... Što smo uvek spremni da se priključimo čoporu...
Što se beskrajno, umnoženo ludiramo samo zato što jedan jedini to isto radi, nešto
mudruje, žonglira, izvodi... Što se ludiramo, imitirajući sve što nam se nametne,
sve što nam se ponudi... Što bismo negde tamo da se odmorimo, da se kao lastavice
preselimo... I onda kada slutimo da je to samo kulisa scenografije, samo
jednodimenzionalna, raskošna draperija, koja se diže ili spušta ne prema Knjizi
postanja već prema Knjizi snimanja... Dok vozači, majstori svetla, rekviziteri,
kostimografi, šminkeri i desetine drugih binskih radnika čuče negde iza svega, u
mraku, kašljući od prašine, strugotine i viška pudera sa vedrih lica glavnih aktera.
Šta li bi rekao Leonardo da Vinči? Da li bi bio ushićen tolikom vernošću
sprave koja nas je nebrojeno puta izneverila? A mi, opet, nismo izvukli pouku, već
dopuštamo da nam ona zameni jedan jedini život, da ga usitni u stotine hiljada
tuđih slika, presrećni, zadovoljni kao što čovek nikada pre nije bio zadovoljan, jer
nam je toliko toga dostupno, toliko toga možemo da posedujemo, toliko toga
možemo da promenimo, pa šta bismo više, zar samo standardni kablovski sistem
ne nudi preko pedeset programa...
 Šta li bi rekao Leonardo da Vinči, firentinski slikar, vajar i izumitelj, živ i
pet stotina godina posle smrti, dok mi ćutimo, pred svojim ekranima, za života,
oponašamo život? Šta li bi on rekao, dok mi ćutimo i ne umemo da napravimo
razliku između viđenog i već viđenog?
25. XI 2004.
 NIŠTA

Dobro upamtite, ovo je jedinstvena ponuda. Nije potrebno da ustajete iz

fotelje. Ništa, ono osnovno ništa, možete koristiti kada razmišljate o bilo čemu,
kada razmatrate stvari i od najmanjeg i od najvećeg značaja, kada neko od Vas
zahteva da na dve ili tri stranice, primera radi, opišete ovo ovde i ovo sada... Šta
će Vam pesma, roman, priča ili dve-tri stranice teksta?! Za ovo ovde i ovo sada
nisu Vam potrebne ni dve ili tri rečenice. I sve preko jedne jedine reči je suviše.
Dovoljno je to, jedno, veliko: ništa. Našim novim, revolucionarnim ništa – možete
reći baš sve. Zaboravite na druge reči, zaboravite na reči koje se teško izgovaraju,
koje navodno objašnjavaju a nisu lako razumljive, koje traže naročitu pažnju
sagovornika, koje podrazumevaju hiljade pojedinosti. Ništa, osnovno ništa, jeste
ono što Vam je potrebno odmah, ovog trenutka, sada i ovde. A, kako stoje stvari,
ništa Vam neće biti ništa manje potrebno ni sutra, ni prekosutra...
Ali, to nije sve. Ova jedinstvena ponuda, uz osnovno ništa, podrazumeva i
jedno isto toliko veliko revolucionarno nigde. To nije ono prethodno, nesavršeno
nigde. Ranije nigde je imalo malu pukotinu, malecni prorez očekivanja koji je
gledao u negde. Ovo nigde je baš nigde. Naše nigde, koje vam nudimo, takođe ima
široku primenu. Nigde svako razume. Nigde štedi i Vaše vreme i vreme Vaših
bližnjih. A vremena je sve manje. Ovim je sve rečeno.
Međutim, to nije sve. Ništa i nigde u sebi sadrže veznik i. Veznik je, takođe,
deo ove posebne ponude. Ovaj veznik je proizvod novih tehnologija, veoma je
pouzdan, ne upreda se i ne isteže se, između našeg ništa i našeg nigde spomenuti
veznik je posebne čvrstoće. Nigde nema tako snažnih veznika, nije to ono obično,
nepostojano, malo i, za nabrajanje, za slatkorečivo nizanje. Ovo i, između ništa i
nigde je poput čeličnog eksera od četiri cola, poput železne klamfe, poput zakivka
parnog čekića... Bez tog večnog i, naše ništa i naše nigde – malo znače. Ovako, sa
našim i, to je upravo ovo ovde.
Ali, ni to nije sve. Osnovno ništa i nigde su često, mada sasvim kratki, u
suštini preglomazni za svakodnevne prilike. Zato samo ovde, samo sada i, kako
stvari stoje, ko zna koliko ubuduće, ako nas odmah pozovete, uz osnovno ništa i
nigde možete dobiti nebrojeno malih ništa i nigde. Bez ograničenja. Koliko Vi
želite. Recimo, malo ništa za džep. Malo nigde za sutra. Malo ništa za tanjir...
Probajte, samo u našem malom je sadržano sve veliko.
Ipak, ako ste bili ubeđeni da je ovo sve – varate se. Sada imate priliku da
saznate ono najbolje: naša jedinstvena ponuda je besplatna! Da, tako je! Naše
osnovno ništa i nigde, uključujući i večiti veznik i, kao i onoliko malih ništa i
nigde koliko želite, već prema ličnoj potrebi i ostatku nade, sve to, sve ovo – nema
iskazivu cenu! Platićete samo poštarinu. Ako nemate novca za poštarinu
pouzećem, bićete naši dužnici. Mi smo uvereni da ćete izmiriti račune. Od svih
prodavaca prisutnih na našem tržištu, samo mi imamo poverenja u Vas. Imajte i
Vi poverenja u našu jedinstvenu ponudu. Ništa i nigde čekaju samo Vas. U slučaju
da niste zadovoljni dobijenim – ne morate nam ništa vraćati.
Toliko smo želeli da Vam poručimo. Na Vama je sve ostalo. Pozovite nas.
Odmah nas pozovite! Nije potrebno da ustajete iz fotelje.
9. XII 2004.
 PREVOD

(...) Uvaženi gospodine, ovo je zaista teško za prevođenje, morala bi se

sastaviti čitava priča da bi se razumela prethodna rečenica. Kada bolje razmislim,
priča je nedovoljna – morala bi se prepričati čitava istorija da se jedna jedina reč
rastumači. A njihova istorija baš i nije mala. Doduše, u poređenju sa našom, nije
ni velika. Ali je njihova. Svašta tu ima. Hiljade pojedinosti. Pa onda desetine
hiljada pojedinosti koje objašnjavaju hiljade pojedinosti. Pa stotine hiljada
pojedinosti koje objašnjavaju desetine hiljada pojedinosti. Jedna reč, a milion
tumačenja... Jeste da smo tek počeli, ali se bojim da za tako nešto nemamo
vremena.
(...) To, to što je sada, upravo kazano, nije od značaja. Odnosno, njima je od
značaja, vama nije. To je kao neki stari stih, neka drevna pesma, tužbalica, šta li...
Oni to tako vole melodramatično da sroče. Verujte mi, dragi gospodine, jeste to
lepa pesma, ujedno je i dirljivo nežna i surovo tragična – zato je najbolje da
potvrdite glavom. Da pokažete razumevanje. Dovoljno je! Dalje ni makac, sasvim
je dovoljno. Naročito nema potrebe da se i osmehujete. Treba biti umeren.
Smatraće da ste ih razumeli, a onda će biti ubeđeni da razumete i sve drugo. Ipak,
nikako ne treba reći da ništa ne razumete... Onda su skloni da objašnjavaju. I tada
nema kraja. To vam je kao neki stari stih, neka drevna pesma... Treba samo
uzdržano, pa ipak dovoljno značajno, potvrditi glavom. Biće ponosni... Eto, tačno
tako, taman toliko. Vidite i sami, gospodine, vidite i sami kako im je milo, veoma
im je stalo do razumevanja njihove poezije.
(...) Kako bih vam najpreciznije rekao, to se kod njih samo tako kaže. Inače,
obično nije tako. To je tako samo na rečima. Kada se govori. Ostalo im je jedino
kao izreka. U jeziku se sačuvalo. U rečnicima im je zapisano. Pripovedao im neko
nekada... Poštovani gospodine, ja to mogu da vam prevedem doslovno, baš na toj
oblasti njihovog usmenog stvaralaštva sam magistrirao, ali ako vam tako i
prevedem, strahujem da ćete razumeti onako kako je i rečeno, a ovde nije sigurno
da je ono što je rečeno – izrečeno. Ne, nikako... Ne, oprostite, ne mogu da
prilagodim našem načinu izražavanja. Kod njih nema ništa između. Ili da vam
prevedem doslovce ili da to potpuno zanemarimo. Lično sam za ovo drugo. Ne
bih da rizikujemo.
(...) Dragi gospodine, to što ste im sada rekli, to bi moglo biti uvredljivo.
Ako dopustite, ja bih to makar ublažio. Da budem do kraja otvoren, bolje je da im
kažem sasvim obrnuto. U suštini, ni oni ne veruju. Ali bi voleli da je tako. Da,
jeste strašno uvredljivo i kada nešto tvrdimo, a zna se da ni izbliza ne mislimo
tako, ali, rekoh li vam, mnogo vole da čuju. Mirniji su i zadovoljniji. Prija im, godi
im, čak i kada su sasvim svesni da ih lažemo. Pa neka čuju, šta vas košta? Ulaganje
malo, interes velik – dobit sigurna.
(...) Znate ono: jedna pojedena riba „pije“ litar vina... E, ovde jedna reč može
da „popije“ i više. Uvaženi gospodine, ja se u to sa njima ne bih upuštao. Sa njima
nije dobro mnogo pričati, nije dobro piti... Što više pričamo, više se protive... A
još više i piju... Ne, nemojte da računate na njihovu umerenost. To ovde, naprosto,
nije običaj. Reč po reč, jedan na jedan, simultano, trajalo bi do jutra... Recite im
šta imate, kratko i jasno, pa da idemo na spavanje. Nadam se da posle svega
možete da spavate?
(...) Sve manje govore. Ćute. Kakao bih vam rekao? Više od svega do sada
saopštenog, to bi valjalo tumačiti. To njihovo ćutanje. Imalo bi šta da se kaže. Ali,
gospodine, nisam siguran da sve to želite da čujete. Imate li, uopšte, toliko mnogo
vremena? Potrajalo bi... Da se prevede to njihovo ćutanje.
23. XII 2004.
 HOTEL

Kažu da se budući vlasnik „zaimao“ tako što je otkupio „vagonsku količinu

cokula“, onih koje je vojska posle Prvog svetskog rata rashodovala. Tvrde da je
cokule popravljao i prodavao nadničarima koji su dovršavali izgradnju puta i
pruge Kraljevo-Raška. Mada neki zlobno dodaju da je budući vlasnik zapravo
„uredio dobar posao“ tako što je u vojsci imao „osobu od najvećeg poverenja“,
onu koja mu je, ispod svake tržišne vrednosti, prodala namerno rasparene, a još
uvek valjane, prvo samo desne, pa onda samo leve cokule, te je njemu ostalo samo
da ih iznova upari i da odredi visoku cenu.
Svejedno, mada, verujem, ništa na svetu nije svejedno, zaradivši veoma
mnogo na razlici desna-leva i obrnuto, leva-desna, budući vlasnik je kupio oronulu
krčmu u glavnoj kraljevačkoj ulici i tu počeo da zida hotel. Po svemu sudeći,
zamišljena građevina je prevazilazila finansijske moći ulagača, te je on uskoro bio
prinuđen da nedostatak novca nadoknadi uzimanjem kredita. Kada je najzad
dovršen, hotel je u prizemlju imao restoran i salu za igranke i priredbe, na spratu
su bile „najmodernije uređene sobe“, a na pročelju se, u spletu ukrasnih venaca
štukature, širio reljefni natpis kapitalima: „JUGOSLAVIJA“. Međutim, dug je bio
prevelik, kamate su se množile, vlasnik nije umeo da vodi posao baš najbolje,
osoblje ga je neprestano potkradalo, te je on od svega odustao.
Novi vlasnici su salu za igranke davali pod zakup, prethodno je preuredivši
za bioskop. Uopšte, svaki deo hotela je nuđen drugom zakupcu, a oni su se često
oglašavali u provincijskim novinama: „...prvoklasni i najuređeniji ovd. hotel
preporučuje gospodi...“, „...skup otmene publike...“, „...primamo abonirce po
umerenoj ceni!“ Zastupnici „grosista“ iz prestonice su ovde sklapali poslove sa
vlasnicima malih bakalnica, trgovački putnici su donosili uzorke svetskih
novotarija, francuski inženjeri su nostalgično zurili u čašice kalvadosa (inženjeri
zaposleni u tek osnovanoj Fabrici aviona „Brege“), a ovdašnje gospođice su
„izlazile na viđenje“.
I tako bi se ko zna dokle nastavilo da posle Drugog rata hotel nije
nacionalizovan. Mada je raskošna štukatura na pročelju zapuštena, reljefna slova
„Jugoslavija“ nisu menjana, jedino je bioskop preimenovan, nazvan je „Sutjeska“.
Generacije školske omladine su tu pristizale u redovima „dva po dva“ da se
nagledaju ratnih filmova, mnogo kasnije su dečaci izlazili iz bioskopa oponašajući
Brusa Lija... A kada je izgrađen novi hotel „Turist“, sobe za prenoćište u
„Jugoslaviji“ pretvorene su u kancelarije Ugostiteljskog preduzeća „Srbija“.
Međutim, odgovorni u „Srbiji“ kao da nikada nisu znali šta bi radili sa salom
restorana u prizemlju „Jugoslavije“. Bila je ona i pusta, izloga oblepljenog
najavama cirkuskih gostovanja, pa je bila restoran takozvane društvene ishrane,
po principu samoposluživanja, pa je preuređena u „Gradsku kafanu“, ali kao da
nikada nije imala ono što je neophodno – nikada nije imala stalne goste, nekako
se uvek radije išlo u obližnji „Pariz“ ili „London“.
Šta je naumio novi vlasnik, onaj koji je, početkom ovog veka, privatizovao
Ugostiteljsko preduzeće „Srbija“ – nije poznato. Nema sumnje da će sve urediti
po najnovijoj modi. Radovi su već otpočeli. Sasvim je sigurno da će „grosisti“ tu
moći da sklapaju poslove sa vlasnicima malih bakalnica, da će trgovački putnici
moći da donose uzorke svetskih novotarija, da će stranci moći nostalgično da zure
u svoja nacionalna pića, da će ovdašnje gospođice „izlaziti na viđenje“... Pitanje
je: hoće li tu, hoće li ovde, moći da se prenoći?
6.I 2005.
 RAZLIKA

Postoji u nauci o ljudskom vidu, u nauci o percepciji uopšte, veoma detaljno

opisan primer čoveka koji je, zahvaljujući uspešnoj operaciji, zahvaljujući
jednom, tada u praksu novouvedenom, revolucionarnom hirurškom zahvatu – prvi
put progledao u pedeset drugoj godini života.
Zabeleženo je da pacijent, u početku, nije video jasno, da nije najpreciznije
mogao da proceni perspektive i odnose u prostoru. Možda i u tome ima neke
simbolike – činilo mu se da je zemlja bliža nego inače, da kroz prozor veoma lako
može da zakorači napolje, mada ga je od tla delilo više od deset metara. Opet, kako
je vreme prolazilo, lekari su utvrdili čitav niz poboljšanja, ali i to da pacijent
nikada nije naučio da čita kao drugi, već je i dalje nastavio da se služi Brajovim
pismom.
Ipak, najupečatljivije od svega jeste to da je taj čovek postao duboko potišten
– iako je progledao. Malo je reći da je bio očaran bojama, ali ujedno je bio i
preosetljiv na sivilo ili na brojne nesavršene, katkad nevažne pojedinosti, na ono
što drugi gotovo da nisu primećivali: recimo, na sićušne pukotine kreča kojima je
obično premrežen svaki zid. Bio je preosetljiv ili se previše zadržavao
posmatrajući detalje, one na koje odavno više ne obraćamo pažnju: recimo, kakav
je poredak kolone mrava, kako se prostiru žilice na listu bokvice ili kako klize kapi
vode unutar čaše. Strahovao je prilikom svakog prelaska ulice, mada je to, ranije,
dok je bio slep, činio s najvećom sigurnošću. Naposletku, počeo je da se vraća
životu u tami – kada bi nastupila noć, nije koristio električno osvetljenje, vreme u
svojoj kući je najčešće provodio sedeći u mračnoj sobi. I kao da sve ovo nije
dovoljno, opis slučaja se završava potresno kratkim komentarom – umro je svega
tri godine pošto je progledao.
Šta je taj čovek toliko strašno video?
Da li je razlika između onoga kako je decenijama zamišljao svet i onoga što
je zatekao, kada mu je vid najzad podaren, bila toliko uvredljiva, tako strašna da
nije mogao da izdrži?
Da li je zbog te bolne razlike bio potišten?
Najkraće, u čemu se sastojala razlika između njega i množine drugih, za koje
se radost viđenja podrazumeva od rođenja?
Izvesno je da postoje dva moguća odgovora. Podjednako nevesela.
Svakodnevno zamišljamo svet, svakodnevno ga i gledamo, ali u brzini
svakodnevice prenebregavamo nepodudaranja. A možda mi svakodnevno samo
posmatramo svet, međutim, one onespokojavajuće razlike nema, i ne može je biti,
jer nemamo sa čime da ga uporedimo, jer smo od zamišljanja sveta odavno
odustali, jer smo bolji, savršeniji svet – odavno prestali da zamišljamo.
Sudbina onog čoveka, koji je progledao u pedeset drugoj godini, jeste
potresna. Ali, ako je ovaj drugi odgovor iole izvesniji, ako je tačno da mi bolji svet
više ne zamišljamo – našu sudbinu, mada gledamo od rođenja, možemo nazvati
tragičnom.
20.I 2005.
 RANE

Nisu mislili isto. Onaj Prvi se unosio u lice Drugome, širio je ruke, pretio je
kažiprstom, kao da hoće da mu izvadi oko. Nije to učinio, ali kao da jeste. Kada
su se razišli, onaj Drugi se mogao zakleti da sred zenice, duboko u očnoj duplji,
oseća kažiprst Prvog. Strašno ga je peklo.
Ne prođe mnogo, a onaj Prvi je napredovao, „sazreo“ je, promenio je
gledište, pa je novi susret i počeo tako što je smrmljao nešto kao izvinjenje zbog
svog ponašanja prilikom prethodnog susreta. Da bi onda nastavio da ubeđuje
sagovornika u ono što trenutno misli. I opet se Drugi sa nečim saglasio, sa nečim
nije... U žaru dokazivanja, Prvi je zgrabio Drugog za obe mišice. Možda i nije bio
svestan koliko snažno steže. Nije mu polomio ruke, ali kao da jeste. Kada su se
rastajali, Prvi je pružio šaku da se srdačno pozdravi, no Drugi, mada je želeo, nije
mogao da učini isto, imao je utisak da su mu ramene i nadlaktične kosti smrvljene.
Prvi je otišao ljutit, uvređen. Drugog je strašno bolelo.
Opet ne prođe mnogo, onaj Prvi je uvideo svoje ranije greške, iznova je
promenio mišljenje. Ovog puta je prenebregao izvinjenje. Čemu uvod? Čemu
podsećanje? Čemu otvaranje starih rana? Pa i on je povređen, zar lane Drugi nije
hteo ni da se pozdravi sa njim? Zato je odmah počeo sa izlaganjem novih stavova.
Drugi se nije složio sa jednom jedinom sitnicom, Prvi mu je rekao da je
nepopravljivo tvrdoglav. Da bi ga, kao u šali, prijateljski, savijenim prstom,
lagano, „čuknuo“ u čelo. Možda nije tako nameravao, možda nije dobro odmerio
snagu, ali onom Drugom kao da je napukla lobanja. Kao da mu se svaki šav
rastavio. Strašno ga je bridelo.
Valjda se zato Prvi nevešto nasmešio kada su se videli narednom prilikom.
Nije želeo o prethodnim nesuglasicama... Mada, ako se već mora, imao je valjano
opravdanje. Između ostalog, ranije nije znao baš sve, pa je zato i pogrešio. U
međuvremenu, koliko juče, postao je nov čovek, saznao je to sve. Nije vredelo to
što je Drugi iskazao sumnju tek u delić. Prvi ga je uveravao, srčano, neprestano
mašući krunskim dokazima, isečcima iz novina. Sve bliže i bliže. Sve bliže, dok
Drugi nije pomislio da će mu Prvi one isečke novina utrpati u usta. To se zbilja
nije dogodilo, ali kao da mu je tom višestruko recikliranom hartijom, što je
mirisala na svežu štamparsku boju, kao da mu je tim naslovima napunio usnu
duplju, kao da je nastavio da gura i gura, sve dok mu nije zatisnuo i grlo i dušnik.
Drugi se nije ugušio, ali kao da jeste. Strašno ga je tištilo.
Najzad, sretoše se ponovo. Sasvim slučajno. Ispostavilo se da je Prvi jedva
čekao da vidi Drugog. Upravo tako je rekao. Pa je izvadio olovku da zapiše šta je
to Drugi prošli put tvrdio. I on je došao do istog, neprestano je ponavljao. Izgledalo
je kao da su se jedva jednom složili, dok Drugi nije ovlaš spomenuo kako sada o
nekim stvarima drugačije razmišlja. Prvi se trgao. Pogledao je Drugog s
nesumnjivim prezirom. Vratio je olovku u unutrašnji džep, ali kao da je njen dobro
zarezani vrh zabio Drugom u grudi, pravo u srce, pa je još i zalomio. Čudno, Drugi
nije ništa osećao. I to je bilo najstrašnije. To odsustvo osećanja, tamo gde je trebalo
da bude sve.
24. II 2005.
 PLEN

Pre petnaestak godina, „pod okriljem noći“, kako se to u izveštajima obično

navodi, grupa maloletnika je provalila u sedište malog preduzeća. Nije bilo čuvara,
nije bilo ni drugih posebnih mera obezbeđenja, kamoli sigurnosnih kamera, pa su
mladići bez problema obili ulazna vrata...
Mora biti da su se kradljivci silno razočarali. Naime, nije tu bilo ničega
vrednog njihovog truda. Registratori, fascikle, primerci Službenog lista, tri ili
četiri bakelitna telefonska aparata, dve sipljive pisaće mašine, jedan rešo na
izdisaju, desetak okrzanih šoljica za kafu i nekoliko saksija sa biljkama potištenog
izgleda. Preduzeće već veoma dugo nije dobro poslovalo, pa čak ni „grandiozni“
metalni ormar u kancelariji upravnika, samo ovlaš pritvoren, nije sadržao ništa
vrednije od dobrano načete boce lošeg žestokog pića, tuceta beskorisnih rokovnika
i prošlogodišnjih kalendara, isto toliko paketića „municije“ za heftalicu i isprane,
aljkavo presavijene, državne zastave. Da, u kancelariji upravnika nalazila se i
jedna slika, ali takva da su i maloletni uljezi mogli pretpostaviti kako bi, u slučaju
da je prisvoje, učinili samo uslugu zaposlenima.
Preturali su provalnici – sve manje u nadi da išta više mogu da pronađu.
Obesno su rasipali knjigovodstvenu dokumentaciju, sve one uredno uložene
papire sa nizovima brojki završnih računa, kao u nekoj gruboj šali menjali su
raspored registratora, okretali fioke... I tada se, polako, veoma polako, poče
pomaljati i nešto što bi se koliko– toliko moglo unovčiti. Prvo jedan ruž za usne.
Pa nove novcijate sandale u originalnoj kutiji. Potom tri brižljivo zapakovana,
takođe nova peškira. Neotvarani paket „dvopersonske“ posteljine, komplet čaša sa
cvetnim motivima, kravata uvijena u ukrasni papir, neotpečaćena bočica toaletne
vode, metar i četrdeset glatkog štofa, taman koliko treba za suknju „na falte“...
Kao da su, osim upravnika, činovnici u ovom preduzeću samo žene. Beše
očigledno da je iza registratora ili u njihovim fiokama bilo sakriveno sve ono što
su te žene kupovale od trgovačkih putnika, a krijući od svojih muževa, stvari koje
nisu smele da nose kućama ili su nameravale da ih tamo postupno odnose. Takve
stvari, ali i one koje su blagovremeno, dugo štedeći, u tajnosti, spremale
najmilijima za poklone, povodom neke godišnjice, da ih iznenade...
Kada su maloletni provalnici sabrali sakriveno, oraspoložiše se. Gomila
svega i svačega, ali se najveći deo toga mogao odmah prodati. Istina, bilo je
najviše knjiga, antologija i „kompleta“ klasika, akviziteri ih daju povoljno, na
nekoliko meseci otplate. Sa tim delom plena kradljivci nisu znali šta bi činili.
Knjige su bile preteške. Valjda su ih zato ostavili. Tačnije rečeno, valjda su ih zato
unaokolo pobacali.
 Provalnike su uhapsili naredne sedmice. Sve su već budzašto rasprodali.
Ipak, vrednost otuđenog je procenjena kao mala, a nešto od ukradenog nije ni
prijavljeno, pa im nisu odredili pritvor, istog dana su ih i pustili. Onog dana kada
je bio praznik, pa je upravnik malog preduzeća, sveže zalizan i malo, svečarski
pripit, postupajući po zakonu, iznad ulaznih vrata, s ponosom istakao izbledelu
državnu zastavu.
10. III 2005.
 RAZVRSTAVANjE

Na jednu stranu – kartonske kutije. Obično su velike samo na prvi pogled.

Treba ih razglobiti. Da što više stane na kolica.
Na drugu stranu – staklarija. Boce i tegle valja lagano razvrstavati. Sa njima
treba pažljivo postupati. Niko ne prima lomljeno staklo.
Na treću stranu – limena ambalaža. Nju možeš i da zgaziš. Ona se pretapa.
Tu prvobitni oblik nije od važnosti.
Na četvrtu stranu ide plastika. Staneš joj na trbuh, spljoštiš je tako da izađe
vazduh, pa joj na vrat priviješ zatvarač, štediš na prostoru.
Hoj, srećice, ako se nađe komadeška kakvog metala, najbolje je
aluminijuma, olova ili bakra. To se odmah plaća! Po gramu.
Biva, doduše, da se nađe i nešto što još uvek može da se pojede, da se odene,
pa i u predahu da se razgleda: bačene porodične fotografije, zarđala značka
dobrovoljnog davaoca krvi, prva sveska iz istorije ili jezika, zastava lanjske
države, omot ploče nekada popularnog sastava, deo ogledala i u njemu „odlomak“
sopstvenog lika... A biva da se nađu i manje prijatne stvari, recimo, medicinski
otpad. Sada je samo to, a lepo vidiš da je nekada bilo od čoveka.
Na jednu stranu – utisci koje pokušavamo da stavimo na druge. Obično su
veliki samo na prvi pogled. Treba ih razglobiti. Da što više stane. Tada vidiš da
zapravo i nisu toliki, da je ukupna veština u tome da nađeš mesto spoja, onda se
sve, samo po sebi raspadne.
Na drugu stranu – obećanja. Sa njima valja pažljivo postupati. Niko ne prima
lomljena obećanja. Samo cela imaju vrednost. Nema veze što su prazna, što u njih
možeš da zviždiš, da na njima „sviraš“.
Na treću stranu – ideje. E, njih možeš da zgaziš. Njih pretapaju. One, te ideje,
ponovo dospevaju do nas, ali ih malo ko prepoznaje kao stare. Zgažene ideje su
veoma isplative, jer za nove ideje, brajko, moraš da rudariš, a ove samo dovoljno
zagreješ i u naredni kalup izliješ.
Na četvrtu stranu – zakletve. Njih spljoštiš, da vazduh izađe, pa ponovo
priviješ zatvarač. Ako se i dogodi da zatvarač popusti, jedna te ista zakletva može
i nekoliko puta da se naduje, da se isprsi, pa kada je pogledaš onako veliku, nikada
ne bi rekao da je u njoj vazduha samo koliko je ko spreman da u uzdah prihvati.
Hoj, srećice, ako se nađe kakva komadeška čiste istine. Ono, ruku na srce,
ne znaš čemu može da služi, bila je deo nečega velikog, nečega što danas ne možeš
da pojmiš. Ali, i takva je na dobroj ceni. Biće ugrađena u nešto sasvim drugo,
postaće deo neke nove, velike obmane.
 Biva, doduše, da se nađe i nešto što još uvek može da se pojede, da se odene,
pa i u predahu da se razgleda: bačene porodične fotografije, zarđala značka
dobrovoljnog davaoca krvi, prva sveska iz istorije ili jezika, zastava lanjske
države, omot ploče nekada popularnog sastava; deo ogledala i u njemu „odlomak“
sopstvenog lika... A biva da se nađu i manje prijatne stvari, recimo, medicinski
otpad. Sada je samo to, a lepo vidiš da je nekada bilo od ljudi.
I prebiraš ceo život. Ovde je tako. Na nekim drugim stranama sveta sve je
unapred uredno razvrstano. Mada je sadržina ista. Samo je jedan isti posao tamo
nekako više dosadan, a ovde nekako više mučan.
5. V 2005.
 SVEDOČANSTVO

Krajem pretprošlog ili početkom prošlog veka, kao da je kod nas vek više ili
manje neka velika razlika, izvesni dobrostojeći industrijalac je od države kupio
koncesiju za eksploataciju rude na Kopaoniku. Naš čovek. Dovitljiv. Nije mu ni
padalo na pamet da ulaže u istraživanja, geološki radovi su skupi, dugotrajni su i
vazda neizvesni. Ceo život možeš da tragaš, da traparaš, da kamenje nosiš u
džepovima, i da na kraju ništa ne nađeš. Zato je koncesionar zamislio da odmah
počne da rudari. Tamo gde su već postojeća rudišta. Tamo gde su stari kopovi,
antička i srednjovekovna okna. A na Kopaoniku ih ima, nije tolika planina zalud
baš tako imenovana. Posao je bio veoma isplativ, drevni rudari nisu imali
odgovarajuće naprave, već nađene žile nisu bile sasvim iscrpljene, a na obližnjim
šljakištima, gde su rudu pretapali na primitivniji način, još uvek je bilo sasvim
zadovoljavajućeg udela nekog od skupocenih metala. Dovitljivo, nema šta.
Dobrostojeći industrijalac se još više obogatio. Ono, istina, glavninu
svedočanstava o starom rudarstvu na Kopaoniku sasvim je uništio.
Samo nekoliko decenija pre ovog „slučaja“, kao da je kod nas decenija više
ili manje neka velika razlika, za vladavine izvesnog kneza, poznatog po
obnovama, nekima se nisu svidele „izbledele“ freske u jednom od najčuvenijih
manastira. Naši ljudi. Znaju šta žele. Naređeno je da se drevni živopis ispikuje, a
to znači da se učestalo obije udarcima čekića, ne bi li novi malter što bolje prionuo
na sloj starog maltera. Majstori iz okolnih sela odbiše to da rade, ali se samo malo
dalje nađoše drugi da namah prihvate. Uredno se trired prekrstiše, otpiše po gutljaj
rakije i prihvatiše se posla, jer je dnevnica bila dobra, trostruka. Potom je novi sloj
maltera oslikan postojanijim bojama. Mada bezvredne, naručiocima posla su te
svežije freske više prijale. Mnogi danas misle kako nam je to neko drugi uradio,
kako nam je neko drugi iz čiste mržnje uništio ponajbolja svedočanstva o tome
kakvo smo zidno slikarstvo imali.
Ovih godina, nemojte pitati koje, kao da je kod nas godina više ili manje
neka velika razlika, čovek iskrčio staro groblje, ne bi li imalo mesta da se novi,
veliki spomenici podižu. Naš čovek. Nikoga nije pitao. A nije se ni zapitao. A i
što bi, drevni spomenici od peščara su polegli, odavno su zarasli u drač, natpisi su
na nekom čudnom jeziku, raspoznaješ jednu reč, pa oko dve naredne moraš dobro
da se pomučiš, da se zamisliš. Kako se potom našlo dovoljno mesta, taj naš čovek
je i najveću grobnicu ozidao, pa je obložio najskupljim mramorom. Drugima je, u
inat, nedostižnu „metu“ zadao. Evo se, za života, svi upinju ko će ga nadmašiti,
čija će večna kuća od čije biti lepša, imati više soba i niša, nameštaja i tepih– staza,
čak i kuhinjskih aparata i posuđa. Svedočanstvo o starosti tog mesta sasvim je
uništeno.
I tako je to i sa gradinom, i sa crkvinom, i sa ulicom, i sa spomenikom, i sa
temeljom, i sa fasadom, i sa krovom. Naša posla. Važna posla...
Međutim, za neki dan, kao da je kod nas dan više ili manje neka velika
razlika, pitaće nas, kako to i inače stoji u jednoj vrednoj knjizi o zaštiti kulturnih
dobara: oprostite, kadašnji vam je rudnik, kadašnja vam je crkva, kadašnje vam je
groblje? Pitaće nas stranac. Zanimaće ga. Samo da bi dobronamerno saznao, a
možda i zbog nečeg drugog, da bi nešto dokazao. Mi ćemo glasno, mi ćemo
ponosno, mi ćemo punih usta, reč neće stizati reč, tvrditi kako nam je sve to od
starine, eto, i onaj rudnik, eno, i ona crkva, evo, i ovo groblje. Ali, svedočanstava
o tome neće biti. Izgledaće kao da nam je sve nabrojano i mnogo toga drugog –
od prekjuče, od juče ili od danas. Kao da kod nas, između prekjuče, juče i danas –
ima neke velike, presudne razlike.
19. V 2005.
 GLAVE

Počeću od knjige Groteskno u slikarstvu i pesništvu germaniste Volfganga

Kajzera. Naslov jasno govori šta je predmet proučavanja ove studije. Kajzer
navodi mnoštvo primera grotesknog u umetnosti, analizira ih i određuje sam
pojam. Knjiga je ujedno i opis svojevrsne galerije dela nekih od najmaštovitijih
imena istorije svetskog slikarstva, od Boša, Direra i Brojgela Paklenog, preko
Goje, do Dalija. Spojiti nespojivo, poigravati se sa viđenjem sveta, razobličiti ga i
nanovo uobličiti, neke su od odlika njihovog stvaralaštva. Na planu motiva to
izgleda tako što su „pridruženi“ delovi ljudskih i životinjskih tela, dok su neki
„ispremetani“, karikaturalno uvećani ili umanjeni, a veoma često i tako što su neki
delovi tela neprirodno umnoženi. Nabrajati se može veoma dugo. Ko je ikada
video ijednu fantazmagoriju spomenutih autora – zna o čemu govorim.
Nastaviću samo o delovima tela koji su neprirodno umnoženi. A to je
najčešće glava. Uobičajen primer da se predstavi groteskno u istoriji umetnosti.
Ali, još i bolji primer da se groteskno ilustruje u ovome sada. I dok su stari slikari
prikazivali tela iz kojih „niču“, na koja su „nasađene“ brojne glave, sada je to malo
drugačije. Glava ostaje jedna, mada sopstvenik na raspolaganju ima još nekoliko
desetina glava. Zamena se obavlja žongliranjem, pa se često, na prvi pogled, u
ovome ne vidi ništa groteskno, jer je jednina, makar trenutno, nominalno vidno
zadovoljena. Međutim, to ne znači da žonglere glavama treba poistovetiti sa
zabavljačima, onima što bezazleno žongliraju lopticama ili jabukama. Žongleri
glavama su opasni. Po sebe. Žongleri glavama menjaju ih doslovno vrtoglavom
brzinom, toliko brzo da nekada ni sami nisu svesni da su zamenili glavu. Hopa-la,
i namesto sopstvene glave je tuđa. A onda – nikada kraja.
Ko jedanput zameni svoju glavu za glavu nekog drugog, kao da ne može da
stane, stalno menja glave, dok se načisto ne pomete. Po pravilu, onu svoju prvu,
prvobitnu, nikada više ne može da nađe. Rekoh, opasni su po sebe, ali su još
opasniji po druge. Hopa-la, i glava koja je samo časak pre pričala jedno, zamenjena
je glavom koja sada priča drugo. Hopa-la, i glava koja je nešto odricala, sada isto
to potvrđuje. Pri čemu se sve to izvodi toliko vešto, tako brzo, da običan posmatrač
promene shvata zdravo za gotovo, ne primećujući da je obmanut.
Darovit žongler glava može da zameni nekoliko desetina glava za veče. I da
samo jednom jedinom zamenom svoje glave košta glave stotine i stotine onih koji
imaju samo rođenu glavu. To smo već toliko puta iskusili. Zato su mnogi kao bez
glave, dok drugi kao da ih imaju na pretek.
Eto, stari majstori i primeri Volfganga Kajzera su zaista stari. Jedna glava
koju čovek majstorski žongliranjem menja mnoštvom drugih glava, to bi danas
bilo groteskno. Ko je ikada uključio televizor, ko je ikada video to kruženje
pojedinih glava – zna o čemu govorim.
2. VI 2005.
 ČARŠAVI

Kažu da i danas u Perastu ima starica koje kroz prozore kamenih kuća
razvijaju čaršave čim neki veći brod zađe u vode Boke Kotorske. To je stari običaj.
Tako su pozdravljani pomorci, očevi i muževi, braća i sinovi. Tako se iskazivala
radost zbog njihovog povratka, radost viđenja, često posle višemesečnog, nekada
i višegodišnjeg odsustva. A i oni, tamo, na palubi lađe, koja iz sveta, sa otvorenog
mora, lagano zalazi u Boku, biće da su se i oni tamo radovali kada ugledaju čaršave
razvijene kroz prozore svojih domova. Čekala ih je postelja, bela i na lavandu
mirisna, postelja čista i topla, postojana postelja. Maleni Perast mora da je ličio na
kakav veliki grad koji nešto važno slavi, pa je istakao najuglednije zastave, čuvane
samo za naročite prilike. One na kapetanskim kućama opervažene bogatim vezom,
druge nešto skromnije, ali sve ponosne. Kameni Perast, nepokretan i kao davno
nasukan na obalu, u kamen vremenom i urastao, mora da se sav lepršao. Mora biti
da je tako bilo. A kažu da i danas u njemu ima starih žena koje čine isto, mada više
nikoga ne čekaju, mada na brodovima koji zađu u Boku Kotorsku ima malo
pomoraca što znaju čemu ti čaršavi na prozorima kuća.
I još kažu da je u Perastu, u celoj Boki, mnogo takvih kuća „od sto delova“.
Vlasnici su se razišli po svetu. Mnogi toliko daleko da svoj deo nasledstva nisu
nikada ni videli, osim svečano upisan na tapiji. A kada su ga i videli, nikada nisu
mogli da se sa drugim naslednicima dogovore oko obnavljanja, pa kuće pradedova
takve i stoje, krune se, sprat u sprat urastaju, propadaju. S kolena na koleno,
idealne polovine su se rastrošile u četvrtine, one su se pak razdrobile na osmine,
od njih su se raščlanile šesnaestine, da bi se razgradile na trideset dva dela, i tako
do stotine, i preko stotine. Niko se više ne seća celine. Što je okolni svet
jedinstveniji, ovde se sve lagano pretvara u čestice.
I još kažu, povremeno kopnom dođu ugledni posrednici, imaju ovlašćenja,
imaju saglasnost naslednika i njihove potpise... Nekoga su nagovorili ovako,
nekoga onako, nekome su mnogo obećali, nekome mnogo platili, nekome su
sećanje obrlatili, pa su sabrali tapije, čitava je to knjiga od stotine listova, te su
kupili kuću sa pogledom na zaliv. Potom su pribavili dozvole, preinačili sve prema
svojoj potrebi; promenili su „pad voda“ na krovu, prag su podigli i ogradu uzvisili,
da ne može da se stupi sa ulice, zatvorili su prolaze iz vrta u vrt, zazidali stare i
otvorili nove prozore. Imaju saglasnost. Tvrde. Tamo, odakle su razvijani čaršavi,
odakle se neko nekome radovao, gde se neko nekome nadao, sada je zid,
omalterisan tako da ne prima vlagu sa pučine.
Jedino je more isto. Ono što čovek ne može tek tako, lako da promeni.
16. VI 2005.
 PUBLIKA

Poznajem čoveka koji ima čudnu pasiju. Odnosno profesiju. Ostao je bez
posla, od onih je koji su proglašeni „viškom“. Suvišan je čovek.
Makar tri puta sedmično, mada biva i češće, on se pažljivo obrije, lepo
očešlja i odene koliko urednije može. Pa se zaputi u neki od studija mnogobrojnih
televizijskih stanica, tamo gde se „uživo“ snimaju važni razgovori važnih ličnosti.
Čovek kojeg poznajem je deo publike. Čak ga prijatelji tako i zovu, nadenuli su
mu nadimak Publika.
„Boga ti, Publika, šta radiš?“ – pitaju ga. „Izvini, nemam vremena, žurim na
snimanje!“ – odgovara on u prolazu. I onda, tamo u nekome od studija sedi, obično
na kakvoj neudobnoj klupi, prati razgovor, povremeno aplaudira, povremeno sa
drugima žagori, a jedanput je postavio i pitanje. Ipak, pre svega ovoga, čeka da
počne snimanje, nekada i po nekoliko časova, jer publika mora znatno ranije da
dođe, zatim sluša uputstva organizatora, odnosno njihova naređenja, kada treba
tapšati, kada se nasmejati, kada važno potvrđivati glavom. Zanimljivo je to. Uz
sve, zanimljivo je gledati i kako se reflektori lagano pretvaraju u mala sunca, pa u
velika, jarosna sunca, kako scenski radnici razmeštaju udobne fotelje za važne
goste, kako šminkeri ne štede na puderu koji prikriva crvenilo obraza i kapljice
znoja, kako se voditelj pojavljuje, nekom oveštalom šalom pokušava da oraspoloži
prisutne ljude u publici, jer mu od njih zavisi „atmosfera“ emisije. Zanimljivo je i
kada važni gosti dođu, kako se samo ljubazno pozdravljaju sa svima, kako se sa
nekima čak i rukuju.
A onda, uzbuđenje dostiže vršnu tačku, emisija počinje. Kamera je novo
„svevideće oko“. Čovek kojeg poznajem, čovek zvani Publika, jedan je od
najiskusnijih u publici. On nikada ne pokazuje dosadu, na njegovom licu nikada
ne možete videti trag neverice ili nerazumevanja, on zna da se svakog trenutka
može naći u kadru. Zato ga režiseri vole. On im je najsigurniji. Ili on ili reklame.
Dabome, zanimljivo je i kada se snimanje završi. Niko više ne obraća pažnju
na publiku. Važni ljudi, nekada i voditelj, mada je tokom emisije razgovor
neprestano bio na ivici svađe, odlaze u neki lep restoran da se založe i ispričaju, a
publika se razilazi, najčešće na ivici tuče, u raspravi ko je kome pokazao, ko je
koga nadgovorio.
Čovek kojeg poznajem voli da posećuje javna snimanja. Nekada svi dobijaju
po gazirani sok ili sendvič, nekada propusnicu za drugo snimanje, nekada kožni
privezak za ključeve, a dešava se da im organizator obeća i pola dnevnice. O tome
šta se sve može videti, da ne pričam. Sve to je već prava profesija Publike. Sve to
je već postalo njegov život. Naš život. Valjda je zato jedan jedini put postavio
pitanje.
Osmelio se. Podigao je ruku. Da ne bi nešto pogrešio, pročitao je sa već
pripremljene ceduljice – „Molim vas, recite nam, šta će biti sa nama?“ Važni gost
je duboko uzdahnuo, pa se prepodobio. Zagledao se u neku kosmički daleku tačku,
za koju se kasnije, kada su se svi okrenuli, ispostavilo da je digitalni studijski
časovnik. Za odgovor nije bilo vremena, već je preko slike emitovana odjavna
špica. Velika, jarosna sunca su postala mala, da bi mala sunca postala isključeni
reflektori, a prisutni ljudi samo pogrbljene siluete.
30. VI 2005.
 VRT

Kao da odasvud dolaze, nagrnuše teške mašine, razmileše se majstori... Za

samo jedno leto – prizemnu kućicu kraj obale mora okružiše zidine čak četiri
novoizgrađena hotela. Već na jesen višespratnice behu okrovljene. Tokom zime i
proleća trajali su oni finiji, zanatski radovi, a kada dođe novo leto, nije preostao ni
delić pogleda na vodu. Pa ni sa nebom nije bilo mnogo bolje. Izviješ li podobro
glavu, mogao si da vidiš samo kvadratić od onolikog, nekada silnog svoda. Samo
kvadratić, tek toliko da nešto ima, ali bez ranijih izlazaka i zalazaka sunca. Dole,
ispod i između kaskada hotelskih spratova, vrt se sveo na metar puta dva metra
zemljice i ono malo rastinja koje nije zatrveno teškim senkama susednih
građevina. Dole, ispod i između svega, preostala je mala kuća, veranda i onaj vrt
od dva kvadratna metra.
A onda, počeli su da pristižu turisti. Uzduvan svet sa puno prtljaga, sa
gumenim jastucima i dušecima, a nadasve sa bezbroj peškira. Svet koji neprestano
crveni, bez obzira na šešire sa velikim obodima, tamne naočare i slojeve zaštitnih
krema. Svet koji nepristojno sedi na hotelskim terasama. Svet koji otresa svoje
cigarete preko ograde. Svet koji malo-malo uključuje klima-uređaje, pa se od tih
zajapurenih naprava, zauzetih preradom vazduha, more uopšte ne čuje.
Duž šetališta se izmešaše posno i mrsno, miris ribe i mesa, miris ulja za
sunčanje i ulja za prženje, podnevni i ponoćni čas, prenaglašeno obnažena ramena
i goli trbusi, drangulije od najlošije plastike i suveniri od ljušturica morskih
puževa, milijardama godina upredanih uvoja... Izmešaše se, to pogotovo, reči
preterano tugaljivih pesama sa rečima preterano veselih pesama, zacvileše
desetine svemoćnih razglasa... Nekoliko jezika se zbrka u jedan, nedovoljan da se
išta ozbiljno kaže, sasvim dovoljan da se postigne novo jedinstvo svakovrsnih
naroda, da se razume cenovnik, porudžbina, važeća valuta... Bašta kafane se spoji
sa baštom kafane, a jedna razmesti svoje stolove čak tako da si sedeći, uz kriglu
hladnog piva, kroz dveri obližnje crkve, razonode radi, mogao posmatrati barokni
ikonostas i utitralo mesto za paljenje sveća... Bašta kafane se spoji sa baštom
kafane, i dok su se gosti gnezdili tako da radoznalo zure u more, meštani su
okretali leđa vodi, siti talasa i melanholije, radoznali da vide tu promenadu ljudi
što ih hodočasnički pohode.
Dabome, iz kućice, sa verande iznad onog malog vrta, treba li ponoviti metar
puta dva metra, sada okruženog zdanjima četiri hotela, sve se ovo nije moglo
videti. Nije se moglo videti ništa od navedenog niti od onoga što se podrazumeva.
Osim kada umorne spremačice, igrom slučaja, u isto vreme, na istom spratu,
otvore vrata sobe u zaleđu i vrata sobe koja je s pročelja hotela. Tada bi se, mada
je i to bio tek tren, taman koliko ima vremena da se razmaše promaja, kroz utrobu
od betona, stakla i poliranog metala, kroz jedan balkon, kroz sobu, pa kroz hodnik
hotela, te kroz drugu sobu i vrata njenog balkona – tada bi se mogla videti
zategnuta ili nabrana površ mora. Kao neka daleka voda čiji je smisao odavno,
nepovratno izgubljen ili je postiđeno potonuo na samo dno sećanja.
14. VII 2005.
 DOPUNA

Kartica je izgledala kao i svaka druga. Na prednjoj strani se nalazilo lice i

krilo, detalj čuvene freske Belog anđela iz manastira Mileševe. „Da, baš on, veoma
dobro sam upamtio!“ – tvrdio je čovek do kojeg sam sedeo u autobusu i koji je
ovom pričom kratio naše putovanje. „A na poleđini, gospodine...“ – nastavljao je
– „na poleđini je bio štampan serijski broj i uobičajen tekst uputstva za dopunu
kredita mobilnog telefona.“ Mogao sam da zamislim, u donjem desnom uglu se
pružala svetlucava zaštitna traka, ona koju valja izgrebati da bi se došlo do tajnog
koda. Sve je ovo bilo u originalnom omotu. Toga se moj saputnik naročito dobro
sećao, imao je običaj da uvek obrati pažnju da li je omot kartice oštećen.
„U svakom slučaju, učinio sam sve kao i stotinama navrata ranije...“ –
prepričavao mi je on dalje. Dakle, skinuo je omot, u džepu je potražio kovanicu,
te je novčićem izgrebao zaštitni, svetlucavi film. Ispod njega se, međutim, nije
nalazio uobičajeni niz cifara. Tajni kod je ovog puta sadržao: slova. Tačnije
rečeno: dve reči. Sasvim precizno rečeno: nečije ime i prezime.
„Sprva sam pomislio da karticu odmah vratim, da zahtevam da mi daju
drugu...“ – nastavio je moj saputnik. „Nisam hteo da dopustim da mi zbog neke
glupe štamparske greške ili nečije neslane šale propadne kredit.“ Ali, kako je već
bio odmakao od pošte, kako mu je trebalo desetak minuta do šaltera gde je karticu
kupio, ljutnju je zamenila znatiželja. Šta će se dogoditi ako umesto uobičajenih
cifara unese ona slova? One dve reči? Ono ime i prezime?
I tako je, u hodu, onako usput, pozvao govorni automat. Pratio je uputstva,
kao i stotinama puta ranije... Procedura se nije razlikovala. Osim samog tajnog
koda. I glasa. Nije delovao mehanički. Naprotiv, bio je nekako jedva čujan, na
granici šapata, ali topao, prisan, kao da sve to nije milionima puta ponovio
milionima nepoznatih ljudi. Kao da se obraćao samo njemu, lično njemu, imenom
i prezimenom. „Tačno tako, imenom i prezimenom...“ – značajno je ponovio moj
saputnik. „Jer, kada je glas, provere radi, počeo da sriče slova koja sam jedva
pronašao na tastaturi i ukucao, kada ih je ponovio i tražio da potvrdim, tek tad sam
shvatio da je to izrečeno ime i prezime moje, da se ja tako zovem!“
Sada se trebalo odlučiti. Potvrditi ili ne. U tom premišljanju je stigao do
pošte. Ušao je i prišao šalteru. Tamo je bio isti onaj službenik koji mu je prodao
neobičnu karticu za dopunu. „Izvolite? Nešto nije uredu, nešto ste zaboravili?“ –
rekao je taj službenik, nekako zagonetno osmehnut.
„Nisam potvrdio...“ – dovršavao je priču moj saputnik. „Poništio sam slova
na ekranu mobilnog telefona, prekinuo sam vezu, vratio sam karticu i rekao da je
došlo do greške.“ Šalterski radnik je bio ljubazan. „Da, izvinite, sada i sam vidim,
došlo je do zabune...“ – ponovio je setno i izrazio nešto kao uverenje da se to
nikada više neće ponoviti. Zatim je zadržao onu karticu sa Belim anđelom i izdao
je drugu, sa nekim motivom koji moj saputnik nije upamtio. Nova kartica je
sadržala cifre. Nije bilo slova, nije bilo ni imena ni prezimena, već se ispod
svetlucave tračice nalazio samo uobičajen niz cifara koje su možda broj. I glas
govornog automata je sada bio uobičajen. Jasan i hladan. Moj saputnik je još
dodao kako je potvrdio sve što je glas ponovio. A automat je pak njemu potvrdio
da je kredit uspešno, veoma uspešno obnovljen.
18. VIII 2005.
 ŠTAMPA

Nedavno razgovaram sa jednim štamparom. Vrhunski majstor, sve čega se

prihvati graniči se sa besprekornim. Nije ni čudo, četrdeset godina radi u grafičkoj
struci, sprva u jednom velikom preduzeću, a onda i samostalno. Kako se proces
štampe usavršavao, tako je i on učio. Ume sa najsavremenijim mašinama, ali i sa
onim koje danas malo ko zna i da pokrene. Kaže mi da je privatno počeo da radi
baš sa jednom takvom, starom, niko više nije umeo oko nje, prodali su mu je kao
gvožđe, na kilogram... Najkraće rečeno, ako je neko voljan da nešto bude onako
kako je i zamislio, obratiće se njemu.
Razgovaram sa tim vrednim čovekom, pričamo o vrstama papira, treba da
se dogovorimo na kakvom će biti štampana jedna knjiga. Ja moram da ga osetim
pod jagodicama prstiju, pa opet grešim koliko ima grama, njemu je dovoljno da
ga pogleda. Pričamo, dakle, o papiru, ali i o bojama, o olovu, o lepku, o koncu...
Najednom, on kaže da je za četrdeset godina rada, ne ponavljam to bez razloga,
da je za četrdeset godina rada, prema sopstvenoj proceni, štampao oko dve trećine
onoga što nikome nije bilo potrebno ili makar nije bilo potrebno u tolikom broju
primeraka, Nije baš najsigurniji, ne može baš da tvrdi u promil, ali oko dve trećine
onoga što je štampao, nije ni morao.
Kako to, pitam ga, mada sam uveren da preteruje. I on nabraja: letke,
proglase, obrasce, bonove, ulaznice, reklamne plakate, plakete, pozivnice,
poveznice, zahvalnice, vizitkarte, slova za trake na pogrebnim vencima, neke
novine, geografske i druge mape... Pa i knjige... Posebno one u kojima piše kako
je neko nešto znao, ali ništa nije mogao; ili nije znao, mada, da je to znao, mogao
je... Najmanje dve trećine svega toga se vraćalo u stari papir, tvrdi on. „Nekada i
više, taman isporučimo pun tiraž obrazaca, neki birokrata se seti da ga preoblikuje,
da doda još jednu ili dve navodno važne rubrike. Ili se, jednostavno, naziv države
u zaglavlju promeni... Taman završimo sa štampanjem ulaznica, predstava bude
otkazana, nekada i zabranjena... Taman okončamo posao sa bonovima za topli
obrok, realna vrednost im se upolovači...“ I tako, redom, navodi on primere.
Polako, ali neminovno, uviđam da ne greši mnogo. Tu negde oko dve trećine
onoga što je štampao može se podvesti pod zaludan posao. Nešto zato što je kao
zaludno i zamišljeno. Nešto baš zato što nije, ali je malo ko pročitao.
Gledam starog štampara i pitam se kakav li je to osećaj – biti odličan majstor
a znati da je dve trećine životnog truda straćeno u nešto što nikome nije bilo
potrebno, najblaže rečeno: u nešto što nije neophodno? Ali, to pitanje ne
izgovaram. Rešen sam da ga postavim sebi, dok budem pisao ovaj ili neki drugi
tekst. O ovom ili nekom drugom životnom trudu.
1. IX 2005.
 IGRE

Kolo i savremene koreografije kola. Narodna igra. Ovim je sve rečeno. Neko
će se dično isprsiti, neko će odmahnuti rukom u znak prezira. Osnovno je kod
igrača u kolu da izgleda ponosno. Veoma ponosno, čak i kada posrne, kada se
saplete. Istina, on veoma često ne zna sve razloge za takvo držanje, ali to je ono
što se podrazumeva. Od prvog u kolu se pak očekuje da najviše prepliće... Nema
dobrog kola bez onih postrance, onih kojima je ova igra omiljen razlog
zgražavanja, te kao da sve šapuću jedni drugima na uvo, mada i svetu dojavljuju,
lamentirajući nad kolektivizmom sunarodnika. Istina, ni oni postrance ne znaju
baš sve razloge za takvu vrstu ponašanja, ali je i to ono što se podrazumeva. Što,
opet, kod igrača u kolu izaziva pojačan osećaj ponosa, a kod prvog u kolu potrebu
da još više prepliće. Što, dabome, kod onih postrance izaziva još veće
zgražavanje... I tako, kao u kakvom krugu.
Kadril i njegove republikanske varijacije. Stara, dvorska, udvorička igra.
Mada se zadržala i u palatama koje su u međuvremenu promenile namenu, te su
postale skupštine ili mesto kakvog drugog oblika vlastoljublja. Valjda zato što
kadril svakome od učesnika, iako nije plemenitog roda, pruža taj, do juče omražen,
a večito priželjkivan osećaj posebnosti. Osećaj posebnosti makar u odnosu na one
s kojima su nekada zajedno virkali kroz prozore, a danas tek sluđeno zure u ekrane
televizora... Za kadril je naročito važna učtivost. Ne, nikako ne treba pokazati da
vas je pogodila promena mesta. Uostalom, igra je tako i zamišljena da svako više
puta zameni svakoga. Bez obzira na sve druge lične sposobnosti, onaj ko zna
osnovna pravila – kadril može sasvim bezbedno da igra do kraja života...
Valcer i ostale partnerske igre. Ta sladunjava prisnost. Ta patetična
ponesenost. Te naročite toalete, „ananas“ batist i uvek devičanski bela čipka, puno
kolača sa glazurom od marcipana, naravno i beskonačne količine šampanjca koje
neko drugi plaća. Igra velike ljubavi. Puna obećanja. Igra koju moraju svi da
igraju. Svi. Ko nije spreman, biva izopšten iz društva. Kasnije, kada se partneri
bolje upoznaju (a to ne moraju biti samo važni pojedinci, već i čitave organizacije,
stranke, korporacije), kada se dobro omrznu, sva ona zajapurena, na ramenima
prošaputana, intimna zaklinjanja na večnu vernost – postaju predmet opšteg
ogovaranja. Ipak, rekosmo li, besplatan šampanjac je točen u neograničenim
količinama...
Tvist i njegovi društveni oblici. Zavisi od maštovitosti učesnika. Može da
bude veoma dosadan, dva-tri pokreta, jedno te isto... A zna da bude i veoma
provokativan. Nekada su ovu igru poistovećivali sa zapadnom ideologijom.
Smatralo se da je tvist sam po sebi disedentstvo. Da je ravan revoluciji. Mnogi su
podigli karijere na ona dva-tri pokreta, neprestano gazeći već zgaženi opušak...
Večite bundžije su zaradile uboje, naprsnuća i prelome. Nije im do igre, samo
prepričavaju i prepričavaju davne avanture, diče se sopstvenim napuštenim
idealima...
Rok i ono što se dalje dešava. Svako igra za sebe. Sve manje se obraća pažnja
na partnera. Pa i više od toga, na partnera se uopšte i ne računa. Što manje obzira.
Izduvaj se. Izbaci sve iz sebe. Sada ili nikada. Odricanje ili potvrđivanje glavom
do transa. Podrazumeva se da će bližnji da strada. Podrazumeva se da će i sam
igrač da strada. Energija ili očajanje, moramo se osloboditi svega toga. Sa onim
prvim ne znamo šta bismo, od onog drugog ne znamo kuda bismo. Sada ili nikada!
15. IX 2005.
 PRISTANAK

Ispod unutrašnjeg, centralnog retrovizora autobusa – ljuljuška se malo

trojstvo. Maskota najboljeg fudbalskog kluba. Pored nje visi plastificirana,
četvrtasta zastavica savezne omladinske radne akcije, u koju je vozač naknadno
udenuo sličicu svetog Nikole, nedovoljno veliku da prikrije davni natpis, godinu i
petokraku. Uz sve je okačen i „aero-osveživač“ u obliku uprošćene konture jelke.
Ovde, pozadi, taj lažni četinar malo znači. Naime, prozori su zapregli, ventilacija
ne radi – a uvek ima i nekog ko ne trpi promaju – pa izgleda da će putnici, iako
smo tek krenuli, načisto skapati od nedostatka vazduha. Lagano, sasvim lagano,
ali sigurno, čulo mirisa pristaje...
Kondukter je čvrsto rešio da negodovanje, mada tiho, odmah nadglasa
prejakom muzikom. Pejzaži nestvarno deluju uz melos primeren nekim drugim
krajevima sveta. Kako prolazimo kroz varoši, kako se koji signal lokalne radio-
stanice gubi, kondukter u krčanju etera nepogrešivo pronalazi sličan program, čini
se da je u čitavoj zemlji svuda čujna samo jedna jedina neprekidna emisija
„Pozdravi, želje i čestitke“.
Nema prilike koju nismo opevali. Neka se zna – slavimo! Lagano, sasvim
lagano, ali sigurno, čulo sluha pristaje...
Negde na polovini puta, iako to nije planirano – autobus naglo skreće.
Izlazak na desetominutnu pauzu traje znatno duže nego što bi i inače, jer se svi
guraju, niko nije spreman da ikoga propusti. Kafana je imenovana po slavnoj
istorijskoj ličnosti. Da ne bi bilo zabune – naivno oslikan portret te istorijske
ličnosti je iznad šanka, u ramu od iskorišćenih pa lakiranih palidrvaca, odmah
pored cenovnika. Vlasnik je povratnik iz inostranstva, na pepeljarama, kartonskim
podmetačima za čaše, pa i na vratima toaleta, svašta nešto piše na gotici. Međutim,
vidi se, čovek je još uvek naš čovek. Mršti se ako neko naruči „tursku kafu“.
Naglašava, dok zapisuje u blokče: „Jedna naša kafa!“ Uz „našu kafu“, zbog
raspoloženja, preglasno pušta onu istu muziku. Vozač i kondukter su već posluženi
besplatnom čorbom. Ko je hteo slatku kafu – dobio je gorku. I obrnuto. „Naša
kafa“ je takva. Lagano, sasvim lagano, ali sigurno, čulo ukusa pristaje...
Bližimo se prestonici. To se zna po tome što autobus sve češće zastajkuje,
kondukter u sumrak istovara pakete i putne torbe koje je dalja svojta poslala bližoj
svojti. Kasnimo svega tridesetak minuta, što je, istina, pomnoženo sa brojem
putnika, preko dvadeset četiri časa... Autobus zalazi u spletove sve užih ulica u
centru. Na jednoj raskrsnici čeka na semaforu. Uokolo, sa obe strane, nema jednog
jedinog natpisa na ćirilici. Odnosno, da ne ispadne kako preterujem, između dva
sjajno osvetljena reklamna panoa, skupila se tabla na kojoj piše „Poslastičarnica“.
Ima vremena i da se pročita ime vlasnika. Goranac je, nema sumnje. Verovatno je
mislio da tako treba, hteo je da nam stavi do znanja kako nas poštuje, pa je
azbukom naručio od firmopisca. Sada je, možda, i on zbunjen svim onim
latiničnim natpisima. A možda je i navikao da bude različit. Lagano, sasvim
lagano, ali sigurno, čulo vida pristaje...
Autobus najzad pristiže na dolazne perone. Putnici prikupljaju lični prtljag.
Iako je korpa za otpatke prazna, svi ćuškaju plastične boce, kese od hrane i
pročitane novine u razmake između sedišta. Pri čemu svako čini i jedan isti pokret
rukama – dlanovima prelazi preko lica i kroz kosu. Uređuje se. Treba izaći... Posle
tolikog putovanja, pod jagodicama prstiju, lice kao da nema isto obličje. Ipak,
lagano, sasvim lagano, ali sigurno, i čulo dodira pristaje.
29. IX 2005.
 PROMENE

Evolucija je promena organizma u vremenu. Vreme se u evoluciji meri

milionima godina. Otprilike toliko je potrebno da bi kakvom stvoru izrasla ili
zakržljala krila. Otprilike je toliko potrebno da bi se disajni sistem vodene
životinje prilagodio drugačijim, kopnenim uslovima. Otprilike toliko je bilo
potrebno da se čovek uspravi... Milioni godina.
Neke se promene, ipak, dešavaju i brže. Antropološke analize pokazuju kako
su bile dovoljne „samo“ hiljade godina da čovek postane skladnije građe. Ove
promene pre svega dolaze s promenom načina ishrane, kao i postavljanjem
drugačijeg sistema vrednosti u odnosu na puko preživljavanje. Čeljust je manje
snažna, jer se umesto divljači sve više koriste žitarice... Udovi se produžavaju, jer
se stanište ne menja svake sezone... Za ovakve promene su bile potrebne hiljade
godina.
Neke se promene, međutim, dešavaju još brže. Samo u okviru nekoliko
generacija. Najčešće su uzrokovane izolovanim boravkom na teritoriji sa
posebnim odlikama. Naročite crte lica, izražene jagodične kosti ili visoko čelo
predstavljaju promene koje se nekada mogu sameriti periodom od „svega“
nekoliko stotina godina.
Dakle, sve brže se prilagođavamo... Zato ne bi bilo začuđujuće kada bi za
neke od promena bile dovoljne samo desetine godina. Recimo, otprilike toliko nas
deli od toga da nam izraste treća ruka. Ona kojom se svakodnevno, da ostali ne
primete, da se ne dosete, prima mito. Ili, kada bi pljuvačne žlezde veličinom
nadmašile mozak. Jer, sve više imamo potrebu da samo tako opštimo. Ili, kada
bismo u isto vreme postali dalekovidi za one najbliže, sopstvene odlike, a
kratkovidi za takve iste odlike drugih. Imajući u vidu da nikako ništa ne umemo
istovremeno da sagledamo. Ili, kada bi nam ušesa porasla, možda malo pomakla
ka ustima, pošto toliko silno volimo da čujemo sve što samoljubivo izgovorimo.
Ili, kada bi nam se završni deo leđa veoma, makar trostruko proširio, s obzirom na
to da u isto vreme težimo da sedimo na više mesta. Bilo bi to tako neophodno, ne
bismo se svaki čas pomerali tamo i ovamo. Ili, kada bi nam se noge skratile, zna
se već zbog čega. I poslovica je oblik stvarnosti. Ili, kada bi nam se boja kože
menjala u zavisnosti od okruženja, da nas baš ne odaje crvenilo. Nekada zato što
se velikodušno za sve stidimo, nekada zato što se uskogrudo uopšte ne stidimo...
Da, ne bi bilo začuđujuće kada bi za neke od ovih promena bilo potrebno
samo nekoliko godina. Uostalom, sve što bi ih uzrokovalo, postalo je već odavno
naša svakodnevica, naša prirodna sredina. Ostaje da nam se organizmi sasvim
prilagode. Da tako i telesno potvrde promenu koja se već zbila negde u
unutrašnjosti duše.
Evolucija je promena organizma u vremenu. Ali, ne bi bilo loše imati na
umu kada stanemo pred ogledalo – svaka promena u vremenu nije evolucija.
13. X 2005.
 ČOKOLADA

Bilo je prisutno seniorsko dobrovoljno pevačko društvo iz obližnjeg

staračkog doma. Intonirane su himne države koja je prodala tehnologiju i države
koja je odobrila kredit. Odnosno, dva puta je intonirana jedna te ista himna.
Ambasadoru se veoma svidelo naše izvođenje. Uzvanice su dugo, razdragano
aplaudirale. Čuli su se uzvici odobravanja. Bogme, bilo je i onesvešćivanja, što od
ponosa što od uzbuđenja...
A onda je pogon pokrenut. Zapravo, pritisnuto je jedno dugme, čime je
uspostavljeno strujno kolo, igle na mernim instrumentima su poskočile, zamajci
se stadoše vrteti, nešto je stalo da pišti, nešto da pukće, sve je radilo kao
podmazano, mada je bilo više dima nego što se očekivalo, naposletku se počela
okretati i beskonačna traka... A na njoj je, iz dubine fabrike, pristizao prvi
proizvod. Tabla čokolade od 100 grama, već upakovana u staniol. Prvih 100 grama
čokolade dobijenih ni od čega. Čudo tehnologije! Obično su za tako nešto potrebne
sirovine, znanje i iskustvo kombinovani sa trudom, ali je ovde postignuto što
nikome, nigde na svetu, uspelo nije – proizvesti nešto ni od čega. Tih prvih 100
grama je, za uspomenu, dobio zagovornik pokretanja projekta, a sa redovnim
radom je planirano da se nastavi sutradan, posle proslave, kada se odmorimo.
Međutim, limuzine se još nisu čestito razišle, ispostavilo se da je proizvodnjom
onih 100 grama čokolade (ni od čega) upropašćena okolina od jednog kilometra
uokolo pogona.
Prvobitne slavljeničke strasti su malo stišane. Ipak, dobrovoljnom pevačkom
društvu je dopušteno da izvede svoje i da se založi pripremljenim sendvičima. U
međuvremenu se razmišljalo o takozvanoj sanaciji onog jednog kilometra. I,
naravno, pronađeno je rešenje. Kredit je prilično povoljno produžen i kupljena je
nova tehnologija. Od iste, već spominjane države. Započeta je sanacija (ili, ako
vam je uhu draže, dekontaminacija) terena. Dabome, kako i priliči, svečano. Uz
iste zvanice. Uz intoniranje himni. Mada ambasador nije mogao da dođe. Uz
aplauze i onesvešćivanja. Jedino seniorsko pevačko društvo niko nije pozvao, jer
se opravdano smatralo da je ostatak prethodnog, represivnog režima. Treba još
reći, ne bez zadovoljstva, da je ubrzo onaj jedan kilometar uokolo svega izgledao
skoro kao nekada. Problem je nastao kada je primećeno da je sada upropašćeno
novih deset kilometara (uokolo onog jednog saniranog kilometra).
I, verujem da već pogađate. Ili, jednostavno, prepoznajete dalji razvoj
događaja. Uređenje upropašćenih deset kilometara (uz nove kredite) – urodilo je
upropašćavanjem novih sto kilometara. I tako dalje... I tako dalje...
 I tako redom... To nam je nekako poznato. Pitanje je: šta se zbilo sa onih
prvobitnih i za sada jedinih 100 grama čokolade (tako pametno proizvedenih ni od
čega)? Pa, ništa. Odnosno, skoro ništa. Onaj što je započeo sve, onaj što je započeo
čitavu stvar, beše se odlučio da „sočini“ memoare, da opiše sve kako je bilo, šta je
sve mogao da učini, ali mu se, sticajem sudbinski komplikovanih okolnosti, nije
dalo. Odlučio je da otvoreno progovori o svemu, beskompromisno, da se posle ne
bi govorkalo. Dakle, započeo je da piše memoare u samoći svoje radne sobe. I, ne
bi li evocirao uspomene na početke svoje dugogodišnje uspešne karijere, gricnuo
je malo od one table. Pa je nastavio da se sladi u samoći svog kabineta. Čokolada
je bila prvorazredna, kao da je ni od čega napravljena koliko juče.
27. X 2005.
 MERDEVINE

Prvo su od dede uzeli grombi kaput. Pod izgovorom da je odavno za

hemijsko čišćenje. Rekli su da ne žele da ih takav bruka po svetu. Sa revera su
skinuli značku dobrovoljnog davaoca krvi, iz unutrašnjeg džepa su izvadili
novčanik sa dokumentima, te su odneli kaput na čišćenje. Uostalom, šta ima i da
izlazi? Ako se izgubi, a danas više ništa nije isto, mogu da imaju ozbiljne
probleme. Primera radi, mogu javno da budu optuženi kako ne brinu dovoljno o
starijima.
Zatim su, kada je zima prošla, pošto mu kaput ionako nije bio neophodan,
od dede sakrili cipele. Nisu bile izgledne. A druge, navodno, nisu bili u stanju da
kupe (ili nisu bili voljni, s obzirom na to da uvek ima prečih stvari). Onda se nešto
slično dešavalo i sa drugim odevnim predmetima. Na kraju je deda odustao od
izlazaka iz kuće. Sedmice je provodio u prugastoj pidžami. Kako je, srećom, bio
gospodin, nije mu padalo na pamet da takav kroči makar i u dvorište.
Na kraju je bilo tako, ali je to, ispostavilo se, bio tek početak. Jednog dana
je doneta odluka da se i sve drugo u njegovom životu, najzad, uredi. Novac od
penzije je morao da stoji u zajedničkoj kutiji, a ne kako je on navikao, umetnut u
omiljenu knjigu. Opet, knjige su morale biti poređane po pravilima, domaća
beletristika mimo inostrane, neki pesnici nam više nisu neophodni, pogotovo ne
tolika, silna istorijska literatura, ona u najboljem slučaju može da završi u drugom
redu. I nema više čitanja novina uz obroke. Dokazano je da organizam tada slabije
vari. A za obrokom se upotrebljava samo kašika, smatrali su da nožem i viljuškom
može samo da se povredi. Onda, ne bi bilo loše da odluči šta od fotografija želi da
zadrži, da bi se u porodični album udenule samo one izabrane, ne moraju unuci da
gledaju baš sve kako je bilo. Takođe, dosta je sa tom rđavom navikom beleženja
svega i svačega, neka lepo pita. Oni, valjda, imaju bolje pamćenje. A iznad svega,
iznad svega toga, moraće da se svikne da bolje održava ličnu higijenu. Dakle, ruke
treba redovno prati, nije neophodno da diše pred prozorskim staklom, pogotovo
nije neophodno da po njemu koješta šara kažiprstom, šta mu pa to znači, zar mora
toliko da huče, sve nam, uokolo, zamagli... Pomisliće neko da nam nije dobro, da
se na nešto žalimo, da u nečemu oskudevamo. Sve u svemu, što manje tragova. Za
toliko može da nauči.
I dedi je malo toga ostalo. Mesecima je sedeo tako, u pidžami, posmatrajući
nešto na tavanici, nešto što drugi nisu mogli videti. Povremeno bi setno potvrdio
glavom i tamo, negde gore, besmisleno pružao ruku... Pa neka ga, živ je čovek,
nešto mora da ima, neku zabavu, najzad su popustili. Iako im, razume se, nikako
nije bilo milo.
 Dedi je malo toga ostalo. Osim čudne pasije da se penje na merdevine, u
nekoliko navrata su ga na njima zatekli: prvi put beše tek zakoračio, drugi put je
došao do druge prečage, treći put je, naravno, već stupio na treću... A merdevine
nije bilo lako sakriti. Za razliku od svega drugog, merdevine nisu bile mala stvar,
deda bi ih uvek pronalazio. I onda bi ga molili da siđe. Pašće, ugruvaće se, u
njegovim godinama je svaki prelom veoma opasan. Zna li on šta znači biti
nepokretan, više neće moći da izlazi. Tako su mu govorili, već su sumnjali da u
njegovom činu ima nečeg simboličnog, nekog začetka lakog ludila, ili je sve to
poodmakla, staračka tvrdoglavost, težak inat, šta li?
Dok, jednom, deda nije ugrabio priliku da se popne na sam vrh merdevina.
Beše ih opkoračio i očigledno nije nameravao da silazi. Na sva preklinjanja on je
odozgo samo rekao: „Ne pokušavajte da me odgovorite! Jedina sijalica u sobi je,
ima već više od pune godine, pregorela. I, znajte, ne silazim, sve dok je ne
zamenim!“
8. XII 2005.
 ZAVET

Subotom i nedeljom tamo idemo. Onako kako smo nekada svečano odlazili
u prestonicu ili u susednu varoš, u posetu rođacima ili prijateljima, na izlet do
čuvenog vidikovca, na matine pozorišne predstave za decu, u muzej, ili na pijac,
da bismo pripremili porodični ručak za najbliže... Subotom i nedeljom tamo
idemo. U veliku prodavnicu. U hipermarket.
Planove „kujemo“ sedmicama. Oni manje sposobni i mesecima.
Sačinjavamo kratke popise svega onoga što nam je neophodno i mnogo duže
spiskove onoga što želimo da vidimo. Sprva svako pojedinačno, pa onda samo
odrasli i samo deca, potom svi zajedno, ako uspemo da se dogovorimo...
I jednog sunčanog jutra bodro sedamo u automobil ili u autobus. Jer, onaj
pravi, veliki market nikada nije dovoljno blizu. Oni koji žive veoma daleko, dolaze
i organizovano. Posredstvom agencija. Jednodnevna poseta tom i tom
hipermarketu već je veoma popularan aranžman. U cenu je uključen prevoz,
petočasovni obilazak i stručno tumačenje vođe grupe, s posebnim naglaskom na
to šta se gde od znamenitosti može povoljnije razgledati.
Već prvi susret sa hipermarketom izaziva divljenje. Ogroman parking koji
nije javni, zajednički. Služi samo za povlašćene, samo za posetioce. Neko tiho
uzbuđenje vlada uokolo. Zagledamo se. S ponosom. Žamorimo. Kao da svako
svakome želi da poruči: „Eto, i ja sam tu, na ovom velikom mestu!“ Ipak, parking
nije ništa u poređenju sa zdanjem. Reke hodočasnika prilaze tom savremenom,
obično montažnom hramu, strogih arhitektonskih oblika, bez prozora, sa
nedokučivim podzemnim nivoima, kao sa skrivnicama prepunim zaliha, sa
orijaškim aparatima za preradu običnog vazduha i desetinama istih, razigranih
zastava multinacionalnih trgovačkih kompanija. Spoljašnja jednostavnost je
kontrast unutrašnjem obilju. Posebnost trenutka pojačava brojno uniformisano,
interno obezbeđenje, koje vas posmatra podozrivo, moglo bi se reći da procenjuje
koliko ste ozbiljan kupac, zavređujete li uopšte da budete tu gde ste se i zatekli.
I mi sa strahopoštovanjem ulazimo. Ljudi sa novčanicima i kreditnim
karticama. Sve drugo nije dopušteno uneti. Jer, sve drugo postoji tamo. U
policama. Stotine metara nesagledivih horizontala i vertikala. Manje vredne
proizvode možemo da uzmemo u ruke, da ih dotaknemo... Oni veoma skupi su
pod staklom, poput relikvija... I baš kao nekada, mi se lagano šetamo, nogu pred
nogu, kao u kakvom gradu u kojem smo prvi put. Srećemo rođake i prijatelje,
obavezno im se javljamo, kao da hoćemo da poručimo: „Evo, i ja sam tu, na ovom
velikom mestu!“, ali se ne zadržavamo previše, tek toliko da osmotrimo šta je u
kolicima onog drugog, sada prema kupovnoj moći najbrže možemo da zaključimo
ko je kakav i koliko vredi. O, Bože, zar ne izgledaju jadno oni što, umesto kolica,
sa sobom vuku samo običnu korpicu.
I mi idemo, idemo, mi tabanamo između polica, umorno lutamo
hiperlavirintom, od odeljenja do odeljenja... Zar je moguće, kakvih sve samo
zamrznutih riba ima u zamrzivačima-sandučarima, u tim hladnim kriptama... Mi
posrćemo rasvetljenim hiperkatakombama, razgledajući živopisne predele na
etiketama i omotima, punim plućima udišući mirise egzotičnih osveživača naših
ustajalih života i novih sredstava za uklanjanje naših svakodnevnih mrlja,
saginjući se da vidimo minijaturna svetska čuda ili se propinjući da sagledamo šta
je u najvišim sferama... Mi prolazimo, srećni što se osoblje hipermarketa, poput
prvaka pozorišta, smeši samo svakome od nas... Mi prolazimo, mimohodom, kao
između vitrina najznačajnijih muzeja na svetu, zastajkujući sa divljenjem ispred
stotina hiljada primeraka proizvoda koje nećemo nikada posedovati. Mi
prolazimo, prolazimo satima, pa prilazimo nekoj od desetina kasa, nekom od
desetine elektronskih oltara, gde će se svakome baš sve reći, na rolnici termo-
papira, do poslednje desetinke računa. Gde će samo odabrani biti nagrađeni
kuponima za narednu kupovinu sa popustom.
Napolju nešto pojedemo, u okviru porodice, s nogu. Pa ono što sada
posedujemo, ako je to mnogo, dugo pronosimo pred drugima, a ako je to malo,
stidljivo pokušavamo da prikrijemo. Na povratku se osvrnemo. Kao da hoćemo da
kažemo: „Bilo je odlično. Provod u hipermarketu je bio sjajan. Vratićemo se
sigurno...“ Kao da hoćemo da dodamo: „Vratićemo se sigurno. Ali jači, sposobniji
za bolju i veću kupovinu! Za kupovinu snova, za kupovinu života!“ Da, biće da se
tako zavetujemo.
22. XII 2005.
 KALENDARI

Takozvani crkveni kalendar, sa „crvenim slovima“ i sa razlikom u

julijanskom odmeravanju godina. Kalendar koji se nekada kupovao najkasnije 13.
januara, gotovo krijući. Kada bolje razmislim, rekao bih da uočljiva
nepodudarnost datuma i praznika – nije bila presudna. Kao da je mnogo više bio
sporan spisak deset Božijih zapovesti koji je obavezno štampan u okviru crkvenih
kalendara. Kao da je nepodudarnost između tih zapovesti i načina života bila
mnogo, daleko veća od samo trinaest običnih dana. Međutim, sada, kada se
takozvani crkveni kalendari kupuju bez ustezanja, čak s izvesnim ponosom –
osnovna razlika, razlika između onog „Ne ubij“, „Ne kradi“ ili „Ne svedoči lažno
na bližnjega svoga“, ta razlika između Božijih zapovesti i svakodnevnog ljudskog
života, kao da nije ništa manja, kamoli da je potrvena.
Baka je imala predratnu knjižurinu, nešto između pesmarice, sanovnika i
večitog kalendara, nešto između poljoprivrednog kalendara i popisa pazarnih dana
u Srbiji, odnosno vašara (tada se govorilo panađura). To je bila jedina knjiga koju
je baka posedovala. U njoj se nalazilo sve što je smatrala važnim. Pesme, spisak
tumačenja osnovnih snova, saveti kada šta treba sejati ili saditi, kada šta treba
žnjeti ili brati... I, kako rekoh, popis pazarnih dana i vašara. Baka je tokom života
bila u svega tri grada, mada je promenila šest država, ali je napamet znala kada je
pijačni dan i u najudaljenijoj varoši. Mora biti da bi se sada veoma iznenadila, sada
kada bi videla svoju zemlju u kojoj je svaki dan sve, mada i svašta, na prodaju,
gde se trguje i mimo vašara, kao da je čitava ta zemljica postala jedna velika, opšta
kvantaška pijaca.
Mali, džepni kalendar, onaj koji se zapravo nosi u novčaniku. I koji obično
služi za „zaokruživanje“ sasvim ličnih datuma, rođendana bližnjih ili izvesnih
stvari ženske prirode... Valjda se zato mali džepni kalendar smatra najintimnijim
od svih postojećih kalendara. On se ne pokazuje drugima. Opet, možda baš zato,
valjda zato što je sve manje stvari intimne prirode, ovakva vrsta kalendara se sve
ređe štampa. Sada je sve javno. Tačnije rečeno, vreme je sada takvo – važno je
samo ono pojavno.
Postojao je, međutim, još jedan kalendar manji od džepnog. Sadržao je samo
jedan mesec, otisnut na četvrtastom listiću nekog laganog, sjajnog metala,
oblikovan tako da može da se zakači za kaiš sata. Vlasnik je taj modni dodatak
morao da menja svakog meseca. Reč je o onim godinama kada je bilo malo
časovnika sa datumarom. Kalendari na kaiševima satova, naravno, nisu bili
datumari ugrađeni u skupe, često nedostižne časovnike, ali su opet bili kalendari.
Otprilike nešto kao maske u boji koje smo tada montirali na ekrane crno-belih
televizora. Boje su bile uvek iste, ali je maska za ekran bila stvar prestiža. Imati
ono čega nema, po cenu da to nešto i nije baš pravo, bila je odlika tog doba. Da li
samo tog, pitanje je i sada kada navodno posedujemo mnogo više svega.
Teča je bio šofer. Vozio je kamion u beogradskoj firmi „Automobilsko“.
Velika firma. Veliki kamion. Najveći u koji sam ikada seo. I sada žalim što je to
bilo samo jedanput. Kako se to kaže: „drumska krstarica“. Teča je u kabini imao
svašta. Pa i „dvopersonski“ krevet. Preko kojeg je bila prebačena jambolija, nešto
kao veštačko krzno. Istim materijalom je bio presvučen i volan. U kabini je bio i
ogroman kalendar. Sa slikom neke pevačice. Sećam se kako sam piljio u taj
kalendar, dok me je teča, jednog majskog dana, vozio od Beograda do Kraljeva,
Ibarskom magistralom, preko Rudnika. Teča je, inače, stasom krupan, vozio kao
mali bog. A kalendari sa razgolićenim pevačicama su bili nešto kao obavezan
inventar kamionskih kabina, kafana, pa i mnogih kuća. Mislilo se da je to kič. A
beše to prava umetnost u odnosu na ono što je potom sledilo, u odnosu na neukus
koji je zavladao kao vladajući ukus, ne samo oblikovan od strane naših pevačica,
već i mnogih drugih nadobudnih ličnosti koje žive od otvaranja usta. I, iako to
nema mnogo dodirnih tačaka sa temom, moram da ponovim: teča je u
„Automobilskom“, u firmi za koju nije bilo nepristupačnog druma, vozio kao mali
bog.
Sasvim lepo može da se prati i promena motiva na zidnim kalendarima koje
smo imali po svojim kućama. Sprva samo fotografije cveća. Sudeći po cveću, bila
je to samo takva idila. Pa pejzaži, na svaku republiku je dolazilo strogo po dva
lista. Potom reprodukcije naivne umetnosti. A onda, kada smo se, svak za sebe,
iznenada setili svoje prošlosti, na kalendarima su se našle i istorijske ličnosti. Kod
onih koji su razmišljali o budućnosti, to su bili i omiljeni politički lideri. Listovi
velikih kalendara imali su još jednu posebnu, dodatnu primenu. Prilikom jesenjeg
pospremanja ostava bili su odlični za „postavljanje“ polica. Biće da je samo
zimnica večna.
Naposletku, okončavam ovu malu istoriju kalendara novijeg doba...
Sadašnjost se, naime, nekako skupila, pa sada u mnogim kućama možete videti
običan, „trodelni“, poslovni kalendar, sa pomičnim okvirom za taj i taj dan, kao
da se nalazite u kakvoj kancelariji. Mesec pre, tekući mesec i mesec koji sledi – to
kao da je sve što nam je neophodno. Otprilike tako, mesec pre, mesec koji jeste i
mesec koji će doći. To je sve. Životni raspon nam često i nije mnogo veći.
5. I 2006.
 PIJACA

Pijaca u Meksiku. Tamo je zovu „merkado“. Mesto gde se prodaju

rukotvorine. Tamo ih zovu „artesanijas“. Stotine i stotine tezgi sa upotrebnom i
ukrasnom keramikom, sa tkanicama, sa vezenim odevnim predmetima, sa
šamanskim „slikarijama“ od vunice utisnute u sloj voska na dasci, sa figuricama
od opsidijana, sa obrednim perjanicama, sa drvenim, ispijenim paganskim
maskama i bucmastim anđelčićima, kao upravo sišlim sa katoličkih oltara... Čini
se da su tu sabrane sve boje koje postoje. Čini se da nema oblika koji tu nedostaje.
Kupci su uglavnom stranci. Šetaju između izložene robe. Pomno zagledaju,
ali većina ne razume razlike. Meksiko ima desetine etničkih grupa. Svaku od njih
odlikuju naročiti običaji, posebni motivi... Znalac vam odmah može reći odakle
potiče taj i taj predmet, šta predstavljaju simboli, koliko je vekovnih priča utkano
u samo jedan ornament. Za strance su to suveniri, svojevrsni trofeji sa egzotičnog
putovanja. Za domaće su to čitave legende o nastanku sveta, povesti o neprekidnoj
mitskoj borbi između dobra i zla, sažeta istorija naroda. Meksičke rukotvorine se
izdvajaju od drugih po tome što kao da je u njima nešto više od puke potrebe da
se prave samo radi trgovine.
Prodavci vole da se cenjkaju. Kupci, ništa manje. Grozničavo se pregovara
na pojednostavljenom engleskom ili španskom, ali je izraz lica taj koji više govori.
Cena se zapravo postiže prema proceni: za koliko je ko spreman da proda,
odnosno, za koliko je ko voljan da kupi. Ipak, neophodno je da prodavac zna
nekoliko engleskih, a kupac nekoliko osnovnih španskih reči.
Međutim, jedna od žena, jedna od onih koje prodaju niske raznobojnih perli,
ogrlice, narukvice i naušnice, ne ume baš ni reč na engleskom da progovori.
Sredovečna žena, u živopisnoj nošnji, bosa, stoji kraj svoje robe, stranci prilaze,
nešto pitaju, ali ona odriče glavom. Onda kupac prstom pokazuje ono što ga
zanima. Žena izgovara cenu, ali sada stranac odriče glavom. Čini se da se nikako
ne mogu sporazumeti. I taj, oboma nerazumljiv razgovor, dugo traje, sve dok žena
ne otvori šake i ne pruži ruke napred. Obe udlanice su ispisane običnom
hemijskom olovkom. Jedni pored drugih, bez ikakvog reda, stoje brojevi: 5, 30,
42, 7, 80, 10, 65, 85, 120, 15, 50,12, 25... Ima ih na desetine. Ako se računaju i oni
ispisani na unutrašnjoj strani podlaktice, možda ih ima i na stotine. Žena pronalazi
cenu na levom dlanu, kažiprstom desne ruke je pokazuje. Kupac pokušava da snizi
vrednost, kažiprstom pokazuje mesto na desnom dlanu. Žena pronalazi nešto
između prve i druge sume. Čitav proces se nekoliko puta ponavlja. Kupac se
nećka, ali na kraju pristaje.
 Trgovina se nastavlja na pijaci gde se nude rukotvorine, na „merkadu“ gde
se prodaju „artesanijas“. Ne prolazi mnogo, neki drugi stranac gleda u svojevrsno
„tetovirane“ dlanove bose žene odevene u nošnju. Između brojeva se pružaju linije
udlanice. Jedna od njih je takozvana linija života. Kažu da se prema njoj može
predvideti koliko je kome dato. Bez obzira na to za koliko je ko spreman da sve
kupuje i za koliko je ko prinuđen da sve prodaje.
2. III 2006.
 ŠPIJUNKA

Imali smo veliki, višekrilni prozor. Nikada nismo merili koliko je zaista
širok, koliko je visok, ali smo znali da nije mali, bilo je dovoljno da sunce makar
stidljivo sine, pa da nam oko srca otopli. A koliko smo kroz njega mogli da vidimo
– to se ne može tek tako prepričati.
Imali smo veliki, višekrilni prozor. Toliko veliki da niko nije primetio ko je
i kada na njega stavio prvu nalepnicu. Đavo bi ga znao ko je to prvi uradio. Tek,
jednog dana je, u uglu, sa unutrašnje strane stakla, osvanulo samolepljivo parčence
papira. Ako se dobro sećam, obična, ne naročito velika, petougaona nalepnica
neke radne akcije: natpis, odgovarajući simbol i godina. Jedva da smo je i
primetili.
I tako smo počeli. Sprva lagano. Kao slučajno. Kao da nam je to neko drugi
činio. Nalepnice su se množile, uglavnom uz sam obod, uz prozorski okvir. Nove
radne akcije, amblemi fudbalskih klubova, grbovi, oznake kakve se inače lepe na
automobile, pri čemu su nam bile omiljene poruke upućene drugim vozačima, ne
baš pristojne sadržine... Svakako, ne bi se moglo reći da je sve to izgledalo naročito
estetski, ali mi nalepnice nismo skidali, možda i zato što smo smatrali da svako
može da radi šta mu se prohte. I, zaista, na unutrašnju stranu stakla je svako
stavljao šta mu je po volji. Valjda smo računali da imamo veliki, višekrilni prozor,
pa sve da se i ceo oblepi, opet će dovoljno da ostane.
Osim toga, sve se to, ponavljam, zbivalo polako, godinama, decenijama...
Pa tako i nismo primećivali kako je slobodan deo stakla sve uži. Uglavnom, kada
smo toga i postali svesni, bilo je kasno. Sada smo već uveliko isticali nalepnice
stranaka i kandidata, omiljenih pića, cigareta i robnih marki, novih automobilskih
oznaka država (čak i onih država koje još uvek nisu postojale), sve smo to strasno
ređali, pravdajući se da su to pre nas oni drugi već radili... Lepili smo nalepnice,
etikete, sve što smo stigli, jedne preko drugih, ali i tako da je vidik bivao sve manji.
Nismo mogli da se zaustavimo...
Imali smo veliki, višekrilni prozor, ali je on sada pružao manje svetlosti od
običnog okna. Pa i to nam je uskoro bilo mnogo. Napolje smo već zurili kroz uske
pukotine, između dve nalepnice. Noktima smo, do krvi, iz inata, grebali prethodne,
da bismo onda stavljali one još veće. Dabome, svak svoje. Danas jedno, sutra
drugo, prekosutra treće, već kako se kome prohte da se predstavi.
Ništa nas nije moglo zaustaviti. Pa čak ni to što spolja nije mogao da uđe ni
tračak danji. Imali smo veliki, višekrilni prozor. Ali, od njega više nije bilo
nikakve koristi. Nismo mogli ni da ga otvorimo. Krila su, takođe, bila slepljena.
Odavno zapregla od slojeva lepka, pa i od naše pljuvačke, jer smo radi sigurnosti
nalepnice znali i svesrdno da opljunemo.
Mrak je bio potpun. Odnosno, preterujem, ne baš potpun. Među nas se,
umetala tanušna, jednostruka nit svetlosti. Kroz špijunku, kroz ono okance na
čvrsto zabravljenim vratima. Tako su nas, sa druge strane, gledali. I tako smo, svak
ubeđen u svoje viđenje, jedni druge, sumnjičavo osmatrali.
16. III 2006.
 SLIKA

Nedavno se na trećoj stranici Politike pojavio zanimljiv tekst dopisnika iz

Atine. U Grčkoj je, naime, u toku zamena putnih isprava. Nadležne službe su
godinama valjano pripremale sve neophodno za ovaj značajan posao. Što u praksi
znači da administracija za kratko vreme mora da izda veoma velik broj
dokumenata po novim standardima. I ukupan taj proces verovatno bi se odvijao
po zacrtanom planu da ga ne usporavaju sami Grci. Hiljade i hiljade zahteva je već
odbijeno, jer fotografije budućih putnika nisu u skladu sa propisima. Dopisnik iz
Atine navodi detalje: Grci se, na slikama za nove pasoše, uporno osmehuju,
učestalo žmirkaju, trepću, prave grimase, pa se i „vrte“ (te položaj glave nije
odgovarajući), a izgleda da vole i neumereno da pričaju dok se fotografišu, pa su
mnogi „ovekovečeni“ otvorenih usta. Simpatična priča o naravi, koja, međutim,
donosi mnogo problema pasoškoj službi. Ovakve fotografije se smatraju
neadekvatnim, jer standard novih, takozvanih biometričkih putnih isprava to ne
dopušta. Na njima je potrebno delovati ozbiljno i smireno, iskazivanje emocija
nije preporučljivo, a usta moraju biti strogo zatvorena.
Mi smo daleko od ispunjenja evropskih standarda. Ali, paradoksalno, u
opisanom slučaju kao da smo veoma blizu usvojenih pravila. Naša pozadina je sve
ujednačenija. To se valjda zove golubijesiva boja. Mada neki to zovu i odsustvom
boja. (Ovde ne računam izvesne novije fleke i stare, nevešte zakrpe.) Ujedno smo
sve ozbiljniji. Odnosno, ne bi se baš moglo tvrditi da smo se uozbiljili, već samo
da se sve manje smejemo. (Ovde ne ubrajam iznuđene osmehe koje nazivamo
„kiselim“.) Zatim, ne bi se moglo reći da se „vrtimo“. Nekako smo sve mirniji, da
ne kažem baš kako izgledamo kao pomireni sa sudbinom. (Ovde bih svemu dodao
i izvesnu crtu utučenosti.) Emocije, pak, pokazujemo samo „u tragovima“. Čak se
sve ređe i gadimo. (A kada osećanjima i pustimo na volju, činimo to silovito, ali
sasvim kratko, nekako se brzo umaramo.) Naposletku, usta su nam svojski
zatvorena. Pa i kada govorimo, slabo šta kažemo. (Prema tome, rezultat se svodi
na isto.) Ukupno uzevši, izgledamo baš kako treba. S druge strane, takozvanim
biometričkim pasošima nismo ni blizu.
Opet, možda će doći dan kada će nam za te i takve pasoše biti potrebne samo
adekvatne fotografije. Zato, možda i nije loše da svako od nas već sada sedne, da
provuče prste kroz kosu, da namesti kragnu, da se iskašlje i pogleda u objektiv.
Jer, pojedinačno, izgledamo baš onako kako se i očekuje. Kada već imamo priliku,
valja je iskoristiti, treba napraviti i sliku.
30. III 2006.
 REDOVI

Glavni grad Meksika je toliko velik da su prodavnice, radi lakšeg snalaženja,

organizovane prema vrsti robe koja se u njima nalazi. Tako postoji ulica u kojoj
se nude samo koferi, ulica u kojoj se mogu kupiti gotovo jedino vodoinstalaterske
potrepštine, ili ona ulica u kojoj su isključivo desetine i desetine prodavnica sa
fotografskom opremom. Međutim, to otkrivam tek docnije. Već drugog dana,
posle šetnje glavnim trgom, moji domaćini žele da mi pokažu još jedan, udaljen
svega petnaestak minuta hoda od samog centra. To je Plaza de Santo Domingo ili
takozvani Trg pisara.
I odmah je vidno, iako je nedelja, iako su se turisti svuda razmileli, na ovo
mesto se ređe zalazi. U blizini je zona u kojoj su smeštene male i velike štamparije.
Ali, još mnogo pre tog procvata štampe, sam trg je bio mesto okupljanja pismenih
i nepismenih. Naravno, sve je manje onih koji nude slične usluge i onih kojima su
slične usluge neophodne. Pa, ipak, po obodu su još uvek raspoređeni neveliki
„radni stolovi“, a na svakom od njih je pisaća mašina. Nešto poput kancelarija pod
otvorenim nebom. Mušterija je malo. Zapravo, samo jedan od onih pismenih ima
posla. Neugledan, stariji čovek, u izgužvanom odelu i sa aljkavo vezanom
kravatom, mada je ta pretopla „uniforma“ odabrana da nedvosmisleno ukaže na
važnost njegovog zanata. On sedi, ozbiljnog izraza lica, izraza ne baš u saglasju
sa uočljivim tragovima odanosti alkoholu. Kao u Markesovim romanima,
pomišljam. A pored njega je mladić, reklo bi se „kao od brda odvaljen“, nekako
sav „puca od snage“. Ipak, njegov položaj tela odaje podređen položaj. On stoji
kraj pulta, kraj tog improvizovanog pisaćeg stola, malčice povijen, iz šake u šaku
premešta kapu, vidi se da mu je neprijatno...
Pismeni, inače, strogo posmatra nepismenog. Nepismeni dugo govori, vidno
uzbuđen, ali onaj pismeni se tek posle svake desete rečenice „prihvata“ tastature.
I kako prvi sve brže priča, tako drugi sve ređe beleži. Čak, kako vreme odmiče,
posao obavlja s izvesnom dozom oholosti. Kao da hoće da istakne da samo on zna
šta treba izdvojiti, šta je važno, a šta pak nije od značaja u čitavoj toj priči, u tom
„diktiranom“ dopisu državi, možda pismu majci ili verenici. Istina, povremeno
potvrdi klimanjem glave, što bi trebalo da je znak bezgraničnog razumevanja za
sve ono što mu se saopštava, ali izrečeno beleži sve ređe i ređe. Mladić je zbunjen.
Pa opet, nema mu druge, on govori i govori, valjda pismeni zna šta radi, valjda
zna da izdvoji suštinu njegovih reči, te njegove molbe ili zahteva, tog njegovog
pisma građanina, sina ili ljubavnika.
Sve traje. I, mada znam da je to nepristojno, posmatram iz prikrajka. Najzad,
posao je okončan. Stariji izvlači list papira iz mašine. Mlađi vadi nekoliko
novčanica iz džepa košulje. Navodno nezainteresovano krećem, kao slučajno
prolazim kraj „kancelarije“. Što mogu bliže. Vidim, od onolike priče na listu
papira je svega nekoliko redova. Mladić gleda pismo koje je „izdiktirao“. S
nevericom. Mora biti da je to velika umetnost. Sažeti, sve ono što je silno,
uzbuđeno govorio, u tek nekoliko redova. Zaista, to mora da je velika umešnost.
Ushićen, mladić se pozdravlja i odlazi. Pisar nekako umorno othukuje. Kao da je
završio nepojamno težak zadatak. Zatim, pali cigaretu, iz unutrašnjeg džepa sakoa
vadi pljosku, otpija, oblizuje usne i iznova važnog izraza lica čeka novu mušteriju.
Moji domaćini me vode dalje. Od ovog mesta, od tog trga, što se zove Plaza
de Santo Domingo, počinje zona u kojoj su smeštene male i velike štamparije. Ko
zna koliko je tek tu, u štampanim knjigama, oholo svedeno sve ono što su drugi
imali na duši.
11. V 2006.
 GRANIČNIK

Ne, ovde neće biti reči o graničnom kamenu ili o graničnom stubu, o
graničnoj oblasti ili o području, ni o onoj zemnoj liniji koja nekada zna da boli kao
da je zaorana pravo preko grudne kosti. Ovde će biti reči o nečemu daleko manjem,
prislanjam lenjir i proveravam, o nečemu svega pet puta dvadeset centimetara,
debljine najviše četvrt milimetra. Ovde će biti reči o nečemu, po dimenzijama bi
se dalo zaključiti, sasvim skromnom. Dakle, sasvim neznatnom po veličini, ali i
po vrednosti. To nešto se obično poklanja, a ako se i prodaje, njegova cena je mala,
gotovo da nije vredna pomena.
Graničnike ili obeleživače (rečnici kažu – zaloge) svi imamo u kući. Obično
ih dobijamo uz kupljenu knjigu. Nekada ih, kao uspomene, donosimo sa
putovanja, uzimamo ih umesto preskupog kataloga kakve izložbe... A nekada su
oni samo mali, vrhunski dizajniran, oglasni prostor, služe da bi nas podsetili na
telefonski broj, adresu i sajt preduzeća koje nam nametljivo nudi svoje usluge ili
proizvode. Graničnici, odnosno obeleživači, jesu one sitnice od kojih nema
naročite koristi, koje nam u trenutku kada ih dobijamo na dar ili ih plaćamo
pričinjavaju tek titraj radosti. Docnije, s njima postupamo ne baš pažljivo, oni
nekorišćeni žute u kakvoj keramičkoj šolji na radnom stolu, oni korišćeni bivaju
zaboravljeni u kakvoj knjizi od koje smo odustali. I sudbina svih je, pre ili kasnije,
ista. Prilikom pospremanja bivaju zgužvani i bačeni.
No, nisam nameravao ni o ovim graničnicima. One, zbog kojih sam sve i
počinjao, možete pronaći u manastiru Žiči. Prave ih monahinje. Sasvim su
jednostavni. Duguljasti, raznobojni kartončići. U središtu svakog je zalepljen
presovani stručak trave, listić ili cvetak. U dnu piše: „Manastir Žiča“, a pri vrhu je
citat iz Svetog pisma ili nečija umna rečenica. Sušeno bilje je pažljivo uzabrano,
a poruke su, čini se, još brižljivije odabrane.
Namena ovih graničnika ili obeleživača je ista kao i svih drugih. Međutim,
kao da postoji još nešto, kao da oni nisu pravljeni da budu tek ukras ili da bi bili
udenuti među stranice onoga što čitamo. Kao da ovi graničnici, sa presovanim
biljem i rečima koje su preživele toliki pritisak vremena, mogu da posluže i za
nešto važnije i veće. Za snalaženje u svakodnevici. Kao način da utvrdimo dokle
smo stigli, gde smo stali. Prepisujem tekst sa samo dva graničnika koja su mi
najbliža ruci: „U neosuđivanju i neponižavanju bližnjega sastoji se mir savesti.“
„Gospode, čini sa mnom ono što sam ja činio drugima.“ Tako ovi neznatni
predmeti kao da postaju precizniji od svih razmernika, koordinatnih sistema, od
sprava za lociranje, sada već satelitski navođenih... Jer, čuda tehnike možda i
tačnije pokazuju dokle smo stigli, dokle smo u ovoj trci odmakli, ali mali
graničnici sa presovanim biljem i porukama, što ih prave monahinje u manastiru
Žiči, kao da bolje pokazuju gde smo kao svet tužno zastali.
8. VI 2006.
 SELIDBA

Upoznao sam čoveka koji se neprestano seli s jednog na drugi kraj sveta,
stalno nešto traži ili samo luta. U svakom slučaju živeo je u preko četrdeset
zemalja. Negde je boravio svega nekoliko sedmica, negde nekoliko godišnjih
doba, ali se baš nigde nije zadržao više od godinu dana. Bio je na dalekom zapadu
i na najdaljem istoku, bio je iznad granice severa i ispod uvrežene linije juga. Ne
u potrazi za zaradom niti za klimom koja bi mu odgovarala, pa čak i ne žudeći da
vidi nepoznate krajeve ili egzotične kulture. Već želeći da ostane svoj svuda.
Upoznao sam čoveka koji je živeo u preko četrdeset zemalja sveta. Veoma
različitih, od onih što razmetljivo izlaze na okeane i na mora, preko tajanstvenih,
skrajnutih u planinama, do onih u kojima je pustinja jedini vidni predeo. Živeo je
u preko četrdeset zemalja, veoma različitih, od onih svuda oglašenih, raskošnih,
gotovo savršenih, prošaranih betonskim avionskim pistama, pa sve do tužno
zaboravljenih, siromašnih, gotovo bednih, ispresecanih blatnjavim stazama gde ni
dva čoveka u miru ne mogu da se mimoiđu. Ali, iz svake od njih je odlazio zato
što je želeo da ostane svoj svuda.
Upoznao sam čoveka koji se nikada nije vraćao u zemlje u kojima je već
bio. I ne samo to. Nikada nije odlazio u neku drugu zemlju istog govornog
područja u kojem je već živeo. Naime, države je birao samo prema jeziku koji se
u njima govori. Tačnije rečeno, zemlje svog boravka je određivao prema jeziku
koji nije razumeo. Ali, ne zato da bi taj određeni jezik naučio. Već sasvim obrnuto,
državu za državom je napuštao kada bi uvideo da je jezik koji se u svakoj od njih
govori previše savladao. Zato što je želeo da ostane svoj svuda.
Upoznao sam čoveka koji je bio ubeđen da je stotinak reči sasvim dovoljno.
Dobro jutro, dobar dan, dobro veče, izvolite, hvala, izvinite, levo, desno, voda,
vazduh, hleb, vino... Lične zamenice... Nekoliko prideva... I brojevi, ali nikako oni
veći od broja deset. Sve što je preko toga, svako znanje jezika koje prevazilazi
stotinak reči, podrazumeva da ćemo neminovno biti slagani ili da ćemo biti
prinuđeni da lažemo, smatrao je on. I kada bi, posle boravka u jednoj zemlji,
sticajem okolnosti, toliko savladao neki jezik da razume sadržaj jelovnika, natpise
u izlozima prodavnica, naslove u novinama, ne daj bože proglase vladara i
programe njihovih oponenata, kletve ili molitve, kada bi počeo da se služi tim
nekim jezikom, on je odlazio u drugu zemlju, gde je mogao da uživa u
nemogućnosti da ga u nešto uveravaju ili da on druge uverava. Zato što je želeo
da ostane svoj svuda.
Upoznao sam čoveka koji je već odavno živeo u govornim područjima
najrasprostranjenijih jezika, koji je živeo i u područjima gde se jednim jezikom
služi svega nekoliko hiljada ljudi i koji je putovao svetom, menjajući mesta
boravka, sve ne bi li se skrasio tamo gde neće morati da trpi tuđe laži i gde on neće
biti prinuđen da laže. Gde bi ostao svoj.
Upoznao sam čoveka koji je tako nešto tražio ili je samo lutao. Ovuda je
samo najkraćim mogućim putem prolazio, nije se zadržavao. Uostalom, naš jezik
je govorio kao da ga je odmalena učio. Nisam siguran kuda je otišao, na zapad, na
istok, na sever ili na jug. Nisam siguran ni da li je on to sam znao. Sve što je umeo
da kaže bilo je to da se nada kako će tamo negde imati priliku da, makar nakratko,
ostane svoj, gde neće morati da sluša laži ili neće biti prinuđen da laže druge.
6. VII 2006.
 DUG

Zvuči neodmereno, ali kao da odlazak u Pariz podrazumeva i odlazak na

neko poznato groblje. U ovom gradu je živelo toliko značajnih ljudi, da čak i bez
dobrog vodiča, čak i bez plana parcela (koji će vam inače dati na kapiji svakog
groblja), čak i ako nasumice krenete između leja, ne možete dugo da hodate
stazama a da na okolnim spomenicima ubrzo ne prepoznate makar neko od imena
koje sadrži svaka enciklopedija. Pisci bez kojih nije zamisliva ni svedena svetska
lektira i tribuni umrli u izbeglištvu, za života nepriznati slikari ili kompozitori i
svima oglašene filmske ili pevačke dive, ljudi koji su se razmetali hrabrošću i oni
što su postojanje štedljivo svili oko nekog pronalaska...
Nadgrobni spomenici su po pravilu skromni. Odnosno, mesta počivanja tih
ljudi se izdvajaju tek po nešto više cveća, po ceduljicama ili desetinama
iskorišćenih karata od metroa, na kojima su stotine i hiljade hodočasnika napisali
jednostavne poruke. Niže Sartrovog večitog uzglavlja mnogi su položili po
cigaretu, na Kortasarovoj nadgrobnoj ploči je neko, komadićem cigle, nevešto
nacrtao školice, iznad Bodlerovog počivališta vetar razlistava poljsko-francuski
rečnik.
Ljudi dolaze. Sa svih strana sveta. Ćute nekoliko minuta. Poklone se.
Nekada se i fotografišu. Ostave nešto, ono što bismo mi zvali prilogom. I odlaze,
s osećanjem rasterećenja. Odlaze s onim osećanjem kao da im je u životu laknulo,
kao da su uradili nešto važno, kao da su vratili delić neprocenjivog duga, kao da
su posle mnogo, mnogo vremena, najzad otišli na grob nekog dalekog a dragog
rođaka.
Nema vodiča Pariza koji vas na bilo koji način neće podsetiti gde je ko
sahranjen. Neko ko vam je ispunio tren, čas ili nekoliko dana života. U odnosu na
prosečan ljudski vek zanemarljivo malo, ali kada to vreme pomnožite sa brojem
ljudi, dobijate rezultat koji vam kazuje da su mnogi od tih davno umrlih, pa i kada
su živeli kratko, zapravo kroz druge navršili vekove i vekove postojanja.
Naravno, Parizom možete šetati danima, možete i mesecima gledati
značajne građevine, posećivati mesta važna za epohe, čak i mesta koja su na neki
način odredila čitava doba ljudske istorije, ali su groblja ta gde najbolje možete
osetiti vreme. Ono vreme koje su odredili veliki ljudi. I gde mi drugi tek skrušeno
možemo da prilažemo cvet po cvet, cigaretu po cigaretu, poruku po poruku, u
boljem slučaju rečnik.
Opet, groblja u Parizu dokazuju da nije baš sve umrlo. Da postoje mesta
odakle se vidi dalje nego sa bilo kog turistički popularnog vidikovca, gde kakvoća
mermera i veličina spomenika ne određuju šta je navodno bilo i kada, gde pozlata
nije sve čemu smo spremni da se divimo, gde je ime i prezime dovoljno da bismo
na trenutak zaćutali, da bismo se poklonili, i makar rečju ispisanom na iskorišćenoj
karti metroa pokušali da vratimo dug za neki davni, stvarni trenutak svog
užurbanog života.
20. VII 2006.
 PRETRAŽIVAČ

Danas ima lakših načina. Uključimo kompjuter. Pokrenemo jedan od

mnogobrojnih programa za pretraživanje, u slobodno polje unesemo reč ili
kombinaciju reči i za svega nekoliko desetinki dobijamo listu rezultata. Provere
radi, prekidam pisanje ovog zapisa, „zadajem zadatak“, u ono polje upisujem
„Srbija“ i za dvadeset osam delova sekunde saznajem da u virtuelnom prostoru
postoji 7.290.000 mesta (u engleskoj varijanti iste reči čak 165.000.000 mesta)
gde je navedeni pojam od kakve-takve važnosti. Dabome, možemo da suzimo
potragu dodavanjem još neke reči, ali mašina jednako brzo obavlja svoje, očas
„prevršlja“ milione i milijarde stranica, čini se da bi u magnovenju mogla da
pronađe, kako se to nekada govorilo, iglu u plastu sena. Prema tome, obavešteni
smo o svemu, najbrže i najtačnije moguće. Ono što kompjuter previdi, to i ne
postoji. I istina, nemamo vremena da zavirimo u svaki od tih kutaka interneta, ko
bi to stigao, ali se može reći da nam je ukupno znanje sveta nadohvat ruke, da ne
kažem baš kažiprsta. Moćno, nema šta. Jedna jedina reč, i pred nama je sve što
treba da se zna.
Svet je postao mali, ništa nije skriveno, a mnogo toga je pronalaskom
kompjutera, pa i programa koji se nazivaju pretraživači, postalo suvišno, zastarelo,
u svakom slučaju presporo. Mnogo toga, pa i književnost. Jer, šta drugo radi pisac
nego oblikuje splet nekoliko desetina reči u pesmu, nekoliko stotina reči u priču
ili nekoliko hiljada reči u roman, sve se nadajući da će ova veoma dugačka i često
previše komplikovana kombinacija „pretražiti“ mnoštvo ljudi i pronaći makar
jednog čiji je osećaj rezultat tolikog i takvog pisanja. U suštini, proces je upravo
obrnut. Kompjuteru je potrebna jedna reč i nekoliko delića sekunde da bi se dobili
odgovori mereni milionima. Književnosti su potrebni milioni reči, a nekada i
vekovi, da bi naposletku, možda, rezultanta bila iskazana jednocifrenim brojem.
Svet je za književnost još uvek velik, u njemu još uvek ima tajni.
Provere radi, pored one reči „Srbija“ dopisujem i dopisujem reči, reči koje
ne bi bile jednostrano viđenje, koje ne označavaju samo onu takozvanu prvu ili
samo onu takozvanu drugu Srbiju... dopisujem ih toliko mnogo, jer ništa nije tako
jednostavno, i baš ništa se jednom veličanstvenom ili ponižavajućom rečju ne
može objasniti... kucam pokušavajući da u granicama svojih sposobnosti opišem
sve ono što je za ponos i ono čega se treba stideti, ono što smo činili i ono što
nismo, ono što smo istrpeli i ono što su zbog nas trpeli... upisujem u to slobodno
polje, svuda gde ima mesta, prideve, glagole i lične imenice, upisujem opise, o
srećice, nema potrebe da, kao ovde vodim računa o velikim i malim slovima, o
znakovima interpunkcije... toliko mnogo nižem, da se sve ređe vraćam ovom
zapisu... pa kada mi ponestane sopstvenih reči, prema sećanju prekucavam pesme,
priče i romane, umne reči drugih ljudi... nadajući se da kada unesem sve što znam
ili mislim da znam, kada prepričam sve što sam čuo ili video, nadajući se kada
uobličim sve ono što osećam, nadajući se da kada sve to jedva jednom obavim...
da sasvim slobodno mogu da odahnem i da na tastaturi mogu da pritisnem mesto
koje označava početak pretrage, te da će, makar književnost, kada već kompjuter
ne može, dati jedan, jedinstven, onaj najmanji zajednički, važeći odgovor...
3. VIII 2006.
 BELEŠKA O PISCU
I OVOM IZDANjU

Goran Petrović je rođen 1961. godine u Kraljevu.

Objavio je u preko šezdeset izdanja knjige kratke proze Saveti za lakši život
(1989), roman Atlas opisan nebom (1993), zbirku pripovedaka Ostrvo i okolne
priče (1996), roman Opsada crkve Svetog Spasa (1997), roman Sitničarnica „Kod
srećne ruke“ (2000), zbirku pripovedaka Bližnji (2002), knjigu izabrane kratke
proze Sve što znam o vremenu (2003), dramski tekst Skela (2004) i zbirku
pripovedaka Razlike (2006).
Petrovićevi romani i pripovetke su prevođeni na francuski, ruski, španski,
italijanski, bugarski, slovenački, poljski, ukrajinski, makedonski, engleski,
nemački, češki i grčki jezik.

Zapisi u ovoj knjizi su objavljivani u nedeljniku NIN od 24. VI 2004. do 3.

VIII 2006. godine, pod zajedničkim nadnaslovom „Komora“. Od preko pedeset
zapisa, za ovo izdanje je odabrano nešto manje od četrdeset. Svi su oni pregledani,
neki su manje ili više ispravljani, neki i neznatno prošireni, ali tako da bude
očuvana prvobitna zamisao. Naslov završnog teksta, „Pretraživač“, postao je i
naslov ove knjige.

Sken: Jocamx
Obrada: