1

2. GRAĐA ZEMLJE

Osnovne predpostavke

P
ostoje mnoštvo teorija o nastanku naše planete Zemlje (Laplasova, Džinsova,
Vulfsonova, Alfvenova) ali se uglavnom sve svode na varijaciju jedne iste činjenice: da
se Zemlja formirala u procesu hlaĎenja i kompakcije gasovitog materijala, ostatka velike
kosmičke eksplozije (BIG BANG). Formiranjem većih čvrstih masenih celina do izražaja dolazi
gravitaciona sila, koja ih meĎusobno privlači, formirajući veće celine od kojih nastaju današnja
nebeska tela. Za današnji oblik i strukturu Zemlje, koja se tako ekstremno razlikuje od ostalih
bliskih nebeskih tele, bitne su tri relevantne činjenice:

 da je usled odreĎenih energetskih procesa (zračenja toplote od strane Sunce, oslobaĎanje

energije iz nuklearnih raspada u dubini Zemlje i transformacija gravitacione potencijalne
energije u toplotu u procesu gravitacionog sažimanja) u jednom momentu Zemljine istorije
Zemaljska kugla bila potpuno istopljena, dozvoljavajući zakonima hidrodinamike da utiču
na raslojavanje u unutrašnjosti planete
 na delimično ohlaĎenoj površini Zemlje se pojavljuje voda i atmosfera koja pogoduje
nastanku živih formi na površini Zemlje i
 usled povoljnog astronomskog položaja i rotacije Zemlje, kao i trenutnog uravnoteženog
energergetskog bilansa izmeĎu primljene i odate energije, na većem delu površine se javlja
pogodna klima, važna za opstanak jedinstvenog životinjskog sveta (bar u ovom delu
kosmosa).

Bez ovih preduslova Zemlja bi verovatno bila jedna u nizu pustih nebeskih tela, koja bi
vršila isto besciljno kretanje prepuštena na milost i nemilost strogim fizičkim zakonima kojima
se ceo kosmos povinuje. I naravno na ovom mestu uvek ostaje nedorečeno odgovor na večno
pitanje: ima li života u kosmosu osim nas? Odgovor može da sledi samo u obliku nekakvih
verovatnoća, ali ako hoćemo biti iskreni prema sebi odgovor je: ne znamo. Bar zasad.

Građa Zemlje

K
ada želimo da imenujemo glavne delove Zemlje kao nebeskog tela koristimo se sa tri
parmenideska znaka: zemlja, voda i vazduh. U ovom kontekstu Zemlju delimo na:
 planetarni deo - endosfera
 hidrosfera i atmosfera - egzosfera

Planetarni deo, koju u širokom kontekstu nazivamo Zemljom, zbog rotacije oko svoje ose
i zakona hidrodinamike koje vladaju u vreme formiranja čvrstog plašta, ima oblik rotacionog
elipsoida. Na njega se naslanja hidrosfera, koja u zajedništvu sa korom vrši planetarno kretanje.
Atmosfera je najviši, spoljašnji deo nebeskog tela, relativno je slobodna, mada bez spoljašnjih
2 uticaja pokušava da prati kretanje kopna i slobodnih voda. Atmosfera se prema kosmosu sve više
razreĎije, tako da je dosta teško povući spoljnu granicu planete.
Masa ukupne Zemlje se procenjuje
na 5.976 10 24 kg i ona je uglavnom
sadržana u planetarnom delu Zemlje.
Usled ovako velike mase Zemlja deluje na
okolna tela silom po jedinici mase
(gravitaciono ubrzanje) od 9.83225 m / s 2
na polovima. Kako je na ekvatoru zbog
spore rotacije Zemlje oko mehaničke ose Slika 2.2.1. Slojevita struktura Zemlje: planeterni deo,
gravitaciona sila 288 puta jača od hidrosfera i atmosfera
centrifugalne, prema ekvatoru se vrednost gravitacionog ubrzanja smanjuje na 9.78057 m / s 2 .
Zbog nesimetrične raspodele kopna na Zemljinoj površini razlika polarnih poluprečnika (CN-CS)
iznosi 70 m . Poluprečnik planete na polu iznosi 6356.7 km , na ekvatoru je 6378.2 km , što čini
razliku izmeĎu njih od oko 21.5 km .

Mada zapreminski atmosfena je najveća, zbog male gustine vazduha i velike razreĎenosti
masa atmosfere iznosi svega 5.136 1018 kg , odnosno milioniti deo ukupne mase Zemlje.
Hidrosfera ima masu koja je svega četirihiljaditi deo planete, odnosno 1.148 10 21 kg . Iako ovako
mala količina u odnosu na ukupnu planetu, voda zauzima specifičan položaj tako što zauzima
niže reljefe na Zemljinoj površini. Od ukupne površine Zemlje od 510.0501106 km2 70.8 % je
na ovaj način stalno prekriven vodenim slojom. Srednja visina kontinentalnog dela je 875 m ,
srednja dubina okeana iznosi 3794 m , tako da globalno gledano srednji položaj čvrste površine
planete može proceniti na 2430 m ispod površine okeana.

Za razumevanje stalne promene na površini Zemlje trebe prvo shvatiti njenu unutrašnju
graĎu. Činjenica da je u jednom momentu celokupna Zemlja bila istopljena i da Zemlja vrši
sporu rotaciju oko svoje mehaničke ose, dovelo je do raslojavanja u Zemljinoj unutrašnjosti
prema zakonima hidrostatike: materija veće gustine tone u dubinu, a na površinu isplivavaju
materijali najmanje gustine. Ovako se formiraju koncentrične sferne ljuske (slojevi), takozvane
geosfere, čije kvantitativne veličine zavise od samog hemijskog sastva ukupne zemaljske
materije. Globalno se unutrašnjost planete može podeliti u tri zone: jezgro, omotač i kora. Kora
je spoljašnji čvrsti omotač planete i često se meša sa litosferom1, koji zahvata i deo omotača.
Koru praktično čine stene koje imaju najmanju gustinu, tojest koje su graĎene od najlakših
elemenata i jedinjenja.

1
tvdi plašt zemaljske kugle. Iz grčke reči lithos-kamen. Videti definiciju u poglavlju 2.3.
 Procentualni sastavi atoma
pojedinih elemenata i molekula koji 3
čine sastav litosfere i ukupne Zemlje
se mogu videti na slici 2.2.2.2 Osam
glavnih elemenata koji ulaze u
sastav su 4 gradivna: silicijum (Si),
kiseonik (O), aluminijum (Al) i
gvožĎe (Fe), i 4 alkalna-
zemnoalkalna metala: kalijum (K),
natrijum (Na), kalcijum (Ca) i
magnezijum (Mg)3. Vidi se sa slike
da Fe malo ulazi u sastav litosfere,
već kao težak element čini većinu
jezgra i omotača. Suprotno od toga
Slika 2.2.2. Mineralni sastav (težinski) ukupne Zemlje
procentualni udeo u sastavu lakih
(gore) i litosfere (dole)(po Fersmanu)
atoma Si, O i Al je mnogo povećan
u litosfernom delu. Velika količina
kiseonika u ukupnom sastavu zemlje prouzrokuje visok sastav oksidnih molekula, tako da većina
materijala se nalazi u oksidisanom hemijskom obliku (kiseonik je od glavnih elemenata jedini
elektronegativan).
Učestanost elemenata u sastavu kore u funkciji njegovog rednog broja je data na slici
2.2.3. Samo se osam glavnih elemenata nalazi iznad 0 (iznad 1 % težine), dok je verovatnoća
nalaženja plemenitih gasova jako mala ( 10 4  10 10 % ). U većem delu kriva ima testerast oblik,
nekako pokazajući da je
verovatnoća nalaženja elemenata sa
parnim rednim brojem obično za
red veličine veća od njihovih
neparnih suseda (pravilo Harkins-
Oddo). Isto tako se vidi da su lakši
atomi zastupljeniji od težih atoma.
Jedini izuzetak su atomi Li, Be i B,
čiji je udeo u odnosu na druge lakše
elemente izuzetno nizak.
Slika 2.2.3. Učestanost elemenata u kori

2
Slika prikazuje sastav Zemlje i litosfere po A.F. Fersmanu. Postoje i drugi proračuni, po F. Klarku, A.P
Vinogradovu, R. Brikman, B. Mason, itd. koji se međusobno neznatno razlikuju.
3
Ovaj redosled i nije prirodan, jer je Na lakši od K, Mg od Ca, a ni procentualna zastupljenost im ne prati ovaj niz.
Međutim, u ovakvom sledu oni ulaze u sastav silikatnih jedinjenja i kad se na ovaj način nauči niz olakšana je
sistematizacija kako kod primarnih minerala tako i kod stena.
4 Unutrašnja građa Zemlje

planetarnom delu Zemlje usled topljenja, gravitacione i delimično i centrifugalne

U separacije se javljaju geosfere u različitom obliku. U unutrašnjosti se nalaze teški

atomi, koji su ne retko i radioaktivni, čijim raspadom se oslobaĎa energija. Drugi vid
oslobaĎanja energije je gravitaciono sažimanje. Usled ovih procesa centar Zemlje je uzavrela i
temperatura se postepeno snižava prema površini. Geosfere se često obeležavaju slovima
abecede, počevši od kore ka unutrašnjosti. Karakteristične granice izmeĎu geosfera su dobila
imena naučnika koji su dali doprinos u stvaranju slike unutrašnjeg ureĎenja planete. Zbog
izuzetno visokog pritiska i ekstremnih temperatura naravno nije moguće “sići”dole i sve videti
na delu, već praktično sve podatke o zemljinoj utrobi dobijemo posrednim putem, najviše iz
podataka propagacije i refleksije seizmičkih talasa kroz dublje slojeve unutrašnjosti.
Unutrašnjost se može podeliti:

 A: kora je čvrst, stenovit

omotač Zemlje koja opasava
planetarni deo. Dubina kore
varira u zavisnosti dali se ona
nalazi ispod okeana (okeanski
tip) gde je debljina oko 5 km
ili čini kopneni deo
(kontinentalni tip) gde joj se
debljina kreće i do 75 km. Slika 2.3.1.Gornji presek Zemlje
Čine ga lake stene
prvenstveno sačinjene od Si i Al (u nekim literaturama otuda i dobio ime SIAL sloj).

 Litosfera je u širem smislu kora a u užem smislu zahvata koru i deo gornjeg sloja gornjeg
omotača (slika 2.3.1). Stene koje čine ovaj sloj pridodat kori su po hemijskom sastavu minerali
sa puno Si i Mg. (u istoj literaturi se označava kao SIMA sloj). Donji rub litosfere je odreĎen
granicom na kojem brzina seizmičkih talasa trpi nagli pad (gube se mehaničke osobine stena).

 K: granica Konrada predstavlja granicu izmeĎu višljih kiselih4 SIAL (granitnih) i nižih
baznih SIMA (bazaltnih) slojeva u kori. Ona se redovno javlja kod kontinentalnog tipa
litosfere. Kod okeanskog tipa može izostati kod geološko mlaĎih kora ili se javlja kao granica
izmeĎu prvobitne bazaltne kore i na njoj nataložene sedimentacije.

 M: granica Mohorovičića5 je granica na kojem brzina seizmičkih talasa trpi skok. Predstavlja
mêĎu kore i omotača (po starim modelima i granica litosfere). Postoji kod oba tipa kore,

 Gutembergov kanal razdvaja litosferu od astenosfere.

4
U petrografiji kiselost određuje količini silicijumdioksida u stenama. Kisele stene imaju velik sadržaj SiO2 i zato su
lake, dok je u baznim stenenama sadržaj SiO2 mali i otuda su one teže.
5
Prema Andriji Mohorovičiću, seizmologu, koji se prvi konstatovao u blizini Zagreba refleksiju seizmičkih talasa sa
ovog sloja.
 B: gornji omotač koji ubahvata sloj od granice Mohorovičića do dubine od oko 390 km.
5
 Astenosfera je deo gornjeg
omotača koji nije obuhvaćen
litosferom. Karakteriše ga smanjena
brzina seizmičkih talasa u odnosu
na litosferu. U engleskoj literaturi
se često koristi oznaka LVZ kao
skraćenica od Low Velocity Zone.

 C: prelazna zona nekada se zove i

srednji omotač ili sloj Golicina,
pruža se izmeĎu 390-900 km (sloj
faznih prelaza olivina),
Slika 2.3.2. Unutrašnja građa Zemlje
 D: donji omotača koji se pruža
izmeĎu 900-2900 km.

 Granica Vihert-Gutemberg razdvaja omotač od jezgra.

 E: spoljašnje jezgro koje je u žitkom fluidnom stanju, a po hemijskom sastavu se sastoji od

gvožĎa (Fe), oksida gvožĎa (FeO) i teških metala (pretežno Ni).

 F: prelazna zona jezgra ili sulfidni sloj (4900-5150 km) čini prelaz izmeĎu spoljašnjeg i
unutrašnjeg jezgra i sastavljen je od sulfida gvožĎa (FeS).

 G: unutrašnje jezgro ili subjezgro ispunjava središnji deo planete i sastoji se od gvožĎa (Fe)
i teških metala u neoksidisanoj formi (Ni).
Danas znamo da je unutrašnje jezgro na ekstremno visokoj temperaturi za Fe, a ipak
mehanički čvrsto, jer provodi seizmičke talase koji se propagiraju samo u mehanički čvrstim
sredinama. Na ovako visokoj temperaturi atomski magnetizam, karakterističan za Fe, isčezava.
Spoljašnje jezgro je tečno po svim kriterijumima, a ishodište Zemljinog magnetnog polja se traži
u strujanju naelektrisanog materijala unutar spoljašnjeg jezgra. Usijanost jezgra na granici
Vihert-Gutemberg je najčešći izvor toplotne energije koja se na nekim mestima prenosi na
površinu i ispoljava se u vidu vulkanizma.

U omotač se nalaze skoro svi nemetali. Po svojem mehaničkom sastavu ona ispoljava
karakteristike čvrste supstance ali pokazuje i mali stepen fluidnosti. Generalno se može smatrati
za jako viskoznu tečnost, koja ispoljava i neke mehaničke osobine karakteristične za čvrsta tela.
Zbog ove slabe, ali postojeće fluidnosti naša planeta ni danas nije mirna već, lagana fluidnost i
uzroci koji ga izazivaju dovode do stalnih kretanja u zemlji. Oni se ispoljavaju do površine u
vidu tektonskih pokreta, vulkanizma, seizmičkih talasa. Nemirna Zemlja stalno i lagano teži da
uspostavlja ravnotežu koju je neko davno narušio.

Kora ili litosfera, koja čini gornji sloj Zemlje u dodiru sa hidrosferom ili atmosferom, je
mehanički čvrsta ali po debljini tanka sredina, koju moramo shvatiti kao čvrst pokrov koji
6 ”pluta” na gustom viskoznom omotaču. U litosferni deo su tokom geneze Zemlje isplivali
materijali najmanje gustine koje pretežno čine sastav današnjih površinskih stena.
Zbog ovakve slojevite graĎe i unutrašnjeg raslojavanja po gustinama sve termodinamičke
veličine na granicama izmeĎu dva sloja menjaju karakter daljnje promene (menja im se
gradijent) dok netermodinamičke trpe skokovite promene (slika 2.3.3.). Tako temperatura i
pritisak se menjaju kvazikontinualno sa malo promenjenim nagibom unutar različitih slojeva.
Parametri kao što je gustina, brzina prostiranja seizmičkih talasa, koeficijenti toplotne-,

Slika 2.3.3. Promena parametara Zemlje sa dubinom: gustina, gravitaciono ubrzanje i pritisak.

električne- itd. provodljivosti imaju posve drugačije vrednosti sa obe strane graničnog sloja.
Unutar sloja, zbog promene pritiska i temperature većinom pokazuju karakter rasta sa
povećanjem dubljine, meĎutim, ima i izuzetaka.

Građa litosfere

astankom čvrstih stenskih masa Zemljine kore i prvih mora i okeana, počele su da se

N odvijaju odredjene promene u Zemljinoj kori, koje traju sve do današnjih dana. Kora
se neprestano stvara, menja i uništava, zbog čega je teško proučavati promene u njoj
jer po završetku nekog procesa sami uzročnici su već ili izmenjeni ili nestali. Na osnovu
rezultata mnogobrojnih israživanja, izvoĎenih uglavnom u plićim delovima litosfere, bilo je
moguće doći do nekih zaključaka i izvesti neke teorije.
Tektonske, horizontalno rasčlanjive strukture koje se izdvajaju u litosferi su
geosinklinale i platforme. Njihovim meĎusobnim interakcijama se izazivaju tektonski pokreti
koji menjaju izgled litosfere.

 Geosinklinale su labilni prostori u zemljinoj kori u vidu velikih, jako izduženih, koritastih
udubljenja koja najčešće čine dno mora i okeana. U njima se najpre odvija neprekidna i
raznovrsna sedimentacija pod čijim teretom kasnije dolazi do tonjenja. U zavisnosti od
odnosa brzine sedimentacije i tonjenja moguće su tri načina sedimentacione evolucije
geosinklinala:
 a) u slučaju da tokom sedimentacije gotovo i da ne dolazi do tonjenja, geosinklinala nestaje,
jer biva ispunjena sedimentima (slika 2.4.1.a). 7
b) ako je tonjenje pod težinom sedimenata omogućeno moguća su dva slučaja:
 ako je tonjenje brže od taloženja geosinklinala će se produbljivati. Ovakva pojava je
veoma retka.

Slika 2.4.1. Primeri dinamike geosinklinala

 ako je taloženje brže od tonjenja onda će se geosinklinala postepeno ispunjavati (slika

2.4.1.b).
c) kada su brzine približno iste, geosinklinalne oblasti će ostati dugo nepromenjene (slika
2.4.1.c).
Jedna od najpoznatijih geosinklinala u geološkoj prošlosti je činio je dno Tetis okeana,
koja se oformila u Permu (255 milijona godina pne.) i prostirala se izmeĎu Evro-Azijskih i
Afričkih kontinentalnih masa. Ostatak Tetisa je danas zbog taloženja ogromne količine
raznovrsnog materijala, sveden na područje basena današnjeg Sredozemnog mora.
 Platforme su prostori bez jačih magmatskih, tektonskih, seizmičkih i metamorfnih
aktivnosti. Po pravilu se javljaju na mestu nekadašnjih geosinklinala u obliku ravnice. Jedna
od najvećih platformi je Ruska platforma, koja je
okružena orogenim6 strukturama: Uralom, Kavkazom i
Alpima, Baltičkim štitom i Severnim ledenim okeanom.

Stadijumi razvoja platformi su u uskoj vezi sa

razvojem susednih geosinklinalnih oblasti:
a.) prva faza se odlikuje spuštanjem platforme pod
uticajem tonjenja graničnih geosinklinala (slika
2.4.2.a). Dolazi do formiranja nadkontinentalnih mora
(slika 2.4.2.b) i počinje morska sedimentacija (slika Slika 2.4.2. Rađanje platforme
2.4.2.c).
b.) druga faza počinje sa izdizanjem platforme (slika 2.4.2.d) usled narušene izostazije, a
time povlačenje mora od kojih na rubovima ostaju zalivi i lagune.

6
Orogeni pokreti su tektonski pokreti manjih geografskih razmera
8 Princip izostazije

ako je već napred rečeno, astenosfera poseduje izvestan stepen fluidnosti. Zato se

K može očekivati da za nju važe i svi fizički zakoni koji važe za realne viskozne sredine,
prvenstveno zakoni hidrostatike. Kako je kora čvrsta i ima manju gustinu od omotača
(srednja gustina kore je 2670 kg / m3 a astenosfere 3270 kg / m3 ) imamo slučaj plivanja čvrstog
tela na površini tečnosti. Ime izostazija potiče od Datona (C.E. Dutton) još iz 1899. godine kada
je ovaj naziv dao činjenici da čvrsta kora pliva na isto čvrtoj, ali od sebe gušćoj magmi. Inače
istorijski objašnjenje principa izostazije je vezano za ime Ajrija (G.B. Airy). On je primenio
osnovne zakonitosti plivanja na objašnjenje funkcionisanja kore.

Ukoliko uzmemo drvene paralelopipede različitih

debljina i postavimo ih na površinu vode (slika 2.5.1.) oni će
plivati, tako što se deo tela potapa u vodu a deo tela pliva
iznad nje. Primenimo Arhimedov zakon i dobijemo da je
usled nastale ravnoteže izjednačena težina tela sa silom
Slika 2.5.1. Ravnoteža plivanja
potiska koji deluje na potonuli deo tela:

tela gSh  vode gSl (2.1)

gde je sa  obeležena odgovarajuća gustina, g je gravitaciono ubrzanje, S površina

horizontalnog poprečnog preseka tela, h je njena ukupna visina a l visina potonulog dela. Lako
se izračuna, da je visina potonulog, odnosno plivajućeg dela x (odnosno h  l ) jednaka:

 tela   
l h i x  1  tela   h (2.2)
 vode   vode 

odnosno da su linearne funkcije ukupne visine tela.

Množitelji u obe jednačine (odnosi gustina) su veličine
manje od jedinice i oni su praktično odreĎeni samim
sastavom materijala koji pliva i u čemu pliva. Veća
razlika izmeĎu gustina materijala rezultuje veći udeo
plivajućeg dela tela u odnosu na potonuli deo. Pri istim
odnosima gustina, sloj veće debljine (veće h ) više pliva
od sloja manje debljine, ali zato će imati i veći deo
potopljen ispod površine od predhodnog. Ovu činjenicu je
Ajri primenio na ravnotežu u kori, konstatacijom da
Slika 2.5.2. Princip izostazije
planine, čiji su vrhovi višlji moraju imati korene dublje (gustine su u 1000 kg/m3)
usaĎene u „magmu“.

Korelaciju sa hidrostatikom možemo povući na primeru spojenih sudova. Slikovito je

ovo prikazano na slici 2.5.2. Kada bi svi materijali litosfere bili u tečnom stanju, statički pritisci
koji deluju na dnu spojenih posuda bi bili kompenzovani težinama u stubova. Prevedeno na
litosferu to znači da su unutrašnjim statičkim pritiskom na vrhu omotača kompenzovani pritisci
„stubova“ litosfere na kontinentalnom tipu kore i litosfere, dela omotača i vode na okeanskom 9
tipu kore U ovakvom stanju kažemo da se litosfera nalazi u stanju izostazije. Ispod najdubljeg
ruba litosfere u astenosferi vladaju isti statički pritisci, kao kod spojenih sudova.
U primerima evolucije geosinklinala (slika 2.4.1.) primer pod c) je sa stanovišta
ravnoteže najbliže ispunjenju izostazije. Zbog sedimentacije gornji rub geosinklinale se povisuje,
a to iziskuje i dublji koren, tako da je tonjenje mehanizam vrećanja u stanje izostazije. U primeru
raĎanja platforme (slika 2.4.2.) slučaj je obrnut: na prisilno potopljenoj geosinklinali dolazi do
sedimentacije i tonjenja, čime se produbljuje koren platforme. Izostazija se ponovo uspostavlja
kada platforma „ispliva“ iznad površine mora (slika d). Ukoliko postoji velika erozija, koja
odnosi višlje slojeve platforme, za smanjen deo iznad površine potreban je manji koren i kora
ispliva. Krajnja instanca ove povećane erozije je potpuno nivelisanje gornjeg reljefa što
izostazijski produkuje poravnanje donjeg ruba litosfere i nestanak korena.

Možemo slobodno reći da je izostazija mehanizam vertikalnog uspostavljanja

hidrostatičke ravnoteže u litosferi. Naravno izostazija se ne uspostavlja u svakoj tački posebno,
već zbog mehaničke čvrstine kore primenjiva je za celokupnu ili deo platforme ili geosinklinale.
Po ovome se razlikuje od tečnosti u kojima i unutar sloja postoji mogučnost vertikalnog kretanja.

Slika 2.5.3. Potvda principa izostazije: vertikalni presek litosfere na 40o severne geografske širine

Ukoliko se izostazija iz nekog razloga naruši, rezultanta hidrostatičkih sila nije više nula.
Počinju da deluju vertikalne sile suprotno od smera narušavanja izostazije. Naravno, zbog jako
ograničene pokretljivosti astenosfere izostazija se ne uspostavlja trenutno ili za neko kratko
vreme kao kod tečnosti. Težnja ka ponovnom uspostavljanju izostazije je lagan proces, koji brže
počinje zbog velikog odstupanja od ravnoteže. Kako se približava ravnoteži pokretačka sila slabi
i sve se sporije stiže do krajnjeg cilja. Ovo se u nekim procesima meri i hiljadama godina i više.
U meĎuvremenu verovatno dolazi do nekog ponovnog narušavanja izostazije, tako da je stvarno
stanje izostazije apsurd i utopija kojom Zemlja uvek nanovo i strpljivo strepi.
10 Unutrašnji pokretač i osnovna kretanja u litosferi

nutrašnja pokretačka sila skoro svih površinskih dogaĎaja ima ishodište u spoljašnjem

U jezgru. Zbog velikog toplotnog gradijenta

(razlike temperature na granici Vihert-
Gutemberg i na granici sa unutrašnjim jezgrom) i
same fluidnosti materijala spoljašnjeg jezgra dolazi
do stvaranja tzv. konvekcionih7 ćelija. Vreo
materijal se kreće od unutrašnjeg jezgra ka omotaču,
gde se deo toplote predaje “čvrstom” omotaču. Na
mestima gde na omotaču izviru konvekcione linije
jezgra dolazi do topljenja materijala omotača. Zbog Slika 2.6.1. Unutrašnje konvekcije
smanjenja gustine hidrostatički pritisak “diže” ovaj otopljeni materijal i započinje lagano
putovanje prema spoljašnjosti planete. Slično spoljašnjem jezgru i u omotaču se stvaraju
konvekcione ćelije u kojima otopljen materijal na nekim mestima dostiže do litosfere. Mesta
prodiranja uzgonskog strujanja konvekcione ćelije u omotaču popularno nazivamo vrelim
tačkama (hot spots)8 Prema drugom modelu omotač je razdvojen u dve, u velikoj meri nezavisne
konvergencione sfere. U gornjem sloju ispod unutrašnjeg ruba litosfere odigraju se lokalne
konvekcije koje izazivaju pokretanje ploča.
Nastajanje horizontalnih kretanja u litosferi se upravo pripisuje laganoj konvekciji
materijala u omotaču9. Astenosfera je u ovom procesu zahvaćena horizontalnim pomeranjima od
vrele tačke prema rubovima ćelije (početak silazne grane). Ovakva dubinska kretanja ispod
litosfere u litosferi mogu izazvati razdvajanje tektonskih celina (geosinklinala) u neposrednoj
blizini vrućih tačaka ili njihova sudaranja (kolizije) na mestima silaznih konvekcionih grana.
Međusobne granice odnosno međusobna pomeranja tektonskih ploča možemo svrstati u tri
rubne vrste kretanja (slika 2.6.2.):

 divergentno kretanje nastaje kada se susedne tektonske

ploče meĎusobno odmiču. Rubovi frakture čine
srednjookeanske grebene, koji se zbog razvlačenja
proširuju. U ovaj prostor iz astenosfere ulazi delimično
otopljena magma. Lava se pod uticajem vode odmah
hladi na mestu ulaska, čineći pliću a dublju koru
(srednjeokeanski rov). Rub tektonske ploče, koji se usled
razvlačenja “širi”, se zove akrecioni rub (rastući).
Slika 2.6.2.a. Vrste
tektonskih granica

7
konvekcija=strujanje.
8
Danas znamo i za hladne tačke- mesta nekadašnjih vrelih tačaka koji su se vremenom ugasila, a na nekom drugom
mestu se pojavila nova vruća tačka
9
Hipotezu potkornih strujanja kao uzročnika horizontalnih pomeranja (drifta) u kori dao je A. Holms 1929. godine
  konvergentno kretanje predstavlja pomeranje
11
tektonskih ploča jedne prema drugoj. Linija kolizije
okeanskih tektonskih ploča je oblika rova i naziva se rif.
Rif je duboka, krivolinijska, uzana depresija10 u
Zemljinoj kori. Deo ploče koji nestaje prilikom ovakvog
susretanja se naziva konsumacionim rubom.

 transform rasedanje je translatorno pomeranja duž

linije dodira izmeĎu dve susedne ploče.

Divergentno razvlačenje je karakteristično za

geosinklinale, tačnije za središnje oblati velikih geosinklinalnih
ravni. Ovo su mesta gde se u formi akrecionog ruba stvara nova Slika 2.6.2.b. Vrste
kora, od materijala sličnog sastava kao gornji deo omotača. tektonskih granica
Brzina razvlačenja varira do najveće brzine divergencije koja iznosi 17.2 cm / godina .
Najkarakterističnija mesta divergentne granice su Srednje-Atlantski greben11, Istočno-Pacifički
greben12 i Istočno-Afrički rased13.
Transformni rasedi se javlja na mestima gde su
relativne brzine podkornih kretanja izmeĎu susednih ploča
suprotnih smerova (ili su suprotni po smerovima ili su istih
smerova ali različitih brzina). Najčešće se dešavaju na
granici izmeĎu dve geosinklinale. Ovakva pomeranja su
naročito primetna kada su normalna u odnosu na
divergentna razvlačenja kore (slika 2.6.3.). Najpoznatije
mesto ovakvog tektonskog kretanja je San-Andreas rased Slika 2.6.3. Transform rasedanje
linije razvlačenja Istočno-
(zapadni deo Amerike).
Pacifičkog grebena
Najmonumentalnije i najaktivnije pojave na površini
Zemlje predstavljaju konvergentne granice. Mogu se javljati i u okeanima i na kopnu. Prilikom
konvergencije jedan od tektonskih ploča je masivniji i on dominira kolizijom. Zajednička
karakteristika svih konvergentnih granica je da konsumacioni rub (rub koji nestaje) se podvlači
ispod dominantne ploče. Ova pojava se naziva subdukcija, a mesto odvijanja zona subdukcije
(Beniof zona). Zavisno od vrste tektonskih ploča u koliziji moguće su tri tipa konvergentnih
granica:

 Granica okean-kontinent se javlja na sastavu geosinklinalne kore i litosferne ploče.

Dominantna je kontinentalna ploča dok se geosinklinalna ploča subdukuje ispod nje. Na
mestu kolizije dolazi do delimičnog nabiranja i izdizanja ruba kontinentalne ploče (zbog

10
depresija=ulegnuće
11
Granica između Američke i Afričke ploče.Ekspedicija podmornice Alvin januara 2002. godine. vršila njeno
ispitivanje.
12
Između Pacifičke i Američke ploče.
13
Razvlačenje Afričke tektonske ploče prema granici sa Indijskom pločom.
12 principa izostazije) i nastaju obalski planinski lanci. Na okeansku kora, koja se polagano
kreće ka mestu konvergencije, tokom vremena se nataloži značajan sloj sedimentnog
materijala. Taj materijal se na rubu subdukcije nagurava, nagomilava i kao takav naziva se
melanž. Melanž je pretežno drobni
materijal kiselog sastava. Pošto kisele
stene imaju najnižu temperaturu topljenja,
spuštanjem melanža duž linije subdukcije
dolazi do njegovog topljenja. Otopljeni
materijal se lagano diže kroz litosferu i na
odreĎenim mestima se može pojaviti i na
površini u formi kiselih vulkana. Ostali,
Slika 2.6.4. Granica okean-kontinent
teže topljivi SIMA deo kore i litosferalni
deo omotača se utiskuje dublje u
astenosferu. Ukoliko je temparatura u dubljoj astenosferi (na oko 300 km dubine) dovoljno
visoka da istopi ovaj litoralni materijal, on se diže i može da se pojavi na površini unutar
kontinentalne ploče u vidu niza baznih vulkana. Na ovom mestu je kora najčešće mehanički
slabija i ne retko se tu javlja divergentno pomeranje kontinentalnih kora, sa spuštanjem
akrecionih rubova u obliku izduženih dolina (videti desnu stranu slike 2.6.7.).

 Granica okean-okean se javlja na granici sudaranja velikih geosinklinala. Mehanizam

sabijanja je sličan okean-kontinentalne
kolizije. Inferiornija ploča duboko
subdukuje u astenosferu podižući rub
superiornije geosinklinale (gotovo nika ne
izdiže iznad površine okeana). Melanž se
spušta duž linije raseda, topi se i isplivava
na površinu kore. Na tim mestima se
javljaju složeni kiseli vulkani koji grade Slika 2.6.5. Granica okean-okean
vulkanske ostrvske nizove paralelno liniji
kolizije (od rifa pomereni prema superiornijoj geosinklinali). Ukoliko je kolizija blizu
kontinentalne ploče, stvoreni ostrvski niz može da „zagradi“ vodenu površinu prema
kontinentu, i nastaju tzv. obodna mora.

 Granica kontinent-kontinent se javlja sa

najviše izraženim vertikalnim
pomeranjima od svih granica. Manja,
inferiornija kontinentalna ploča se
podvlači ispod veće. Zbog subdukcije
povećava se dubina korena i zbog toga se
celokupna koliziona oblast izdiže. Od
mesta sudaranja, naboranjem ruba
Slika 2.6.6. Granica kontinent-kontinent
 superiornije kontinentalne ploče nastaju visoki planinski lanci. Deo kontinentalne kore pod
uticajem sabijanja i izdizanja ruba je izdignut iznad normalne visine platforme čineći visoki 13
plato u reljefu kopna.

Interesantan primer kontinet-kontinent kolizije je

subdukcija Indijske kontinentalne ploče ispod Euroazijske
platforme. Indijska ploča je nekada činila celinu sa današnjom
Australijom i Antarktikom (krajem proterozoika oko 650 miliona
godina pne.). U kasnijoj kredi (oko 97 miliona godina pne.) se
odvaja i kreće se ka Euroazijskoj platformi. Negde sredinom
Kenozoika, u Miocenu (pre 14 miliona godina) spaja se sa
Tibetskim platoom Euroazijske ploče i od tada traje njena
subdukciju i izdizanje Tibeta.
Zonu subdukcije na neki način možemo tretirati i kao kos
Slika 2.6.7.Subdukcija
transform rased. Kod običnog transform raseda i subdukcije dolazi
Indijske kontinentalne ploče
do relativnog meĎusobnog mehaničkog kretanja dodirnih slojeva.
Kako su dodirne površine neravne, ne možemo govoriti o meĎusobnom klizanju površina u
klasičnom fizičkom smislu. Ukoliko se neravnine površina ukrste, kretanje se privremeno
zaustavlja. Tenziona sila se povećava do granice loma dodirnutih stena. Stene u spoju se lome i

Slika 2.6.8. Dinamika Zemljinog omotača

drobe. Kada su se oslobodile prepreke daljnjem kretanju, dodirne površine u frakturi meĎusobno
skliznu (do sledeće neravnine). Ovakvi nagli pokreti izazivaju mehaničke talase, tako da
površine transform raseda su najčešći izazivači prirodnih seizmičkih talasa.

Konvergentno, divergentno kretanje i transform rasedanje su stalani procesi koji uvek

deluju zajedno na različitim mestima. Najčešće se jedna ivica ploče odvaja dok se druga
približava susednim pločama, dok sa strana paralelnih kretanju često se javljaju transfor rasedi.
Nekakav karakterističan vertikalni presek u svoj svojoj dinamici se vidi na slici 2.6.8.
14 Od ideje o genezi Zemljine površine do teorije tektonskih ploča

P
rema savremenoj teoriji
tektonizma Zemljini najistureniji
slojevi su izdeljeni na desetine
većih ili manjih tektonskih ploča, koje
plivaju na gušćoj i pokretljivijoj materiji
astenosfere. Ideja o „lutajućim
kontinentrima” poriče još od Abraham
Orteliusa, nemačkog kartografa14, koji je
još u 16. veku uočio uklapanje južno-
američkog sa zapadno-afričkim Slika 2.7.1. Slika lutajućih kontinenata A. Snidera iz
kontinentom a njihovo odvajanje povezao 1858. godine

sa zemljotresima i poplavama.

Naučno objašnjenje dolazi tek početkom XX veka od

nemačkog meteorologa igeofizičara Alfreda Lotara Vegenera. On je
prvi dao neke preciznije dokaze o pomeranju kontinenata, koje je
pretstavio u svom delu “Poreklo kontinenata i okeana“ 1912.
godine. Po njegovoj teoriji o kontinentalnom pomaku, prakontinent
Pangea (slika 2.7.3. gore) se pre oko 180 miliona godina prvo deli
na dve kontinentalne mase: Laurasiju i Gondvanu, a one dalje
nastavljaju da se cepaju na različite delove od kojih se formiraju Slika 2.7.2. Alphred
današnji kontineti. Pangea je činila oko 40% Zemljine površine i Lothar Wegener
bila opasana jednim Panatlanskim okeanom.

Na položaj odreĎenih dodirnih kopnenih masa

Vegenera su navele činjenice o meĎusobnom uklapanju
nekih kontinentalnih masa, rasprostranjenost današnjih
organizama i fosila, slični stenoviti sastav i klimatski
uslovi na graničnim pločama (slika 2.7.4.). Svoje teorije
je bazirao na mnogobrojnim zapažanjima, meĎu kojima
je i zapažanje da su plići okeani geološki mlaĎi. Još
jedna od činjenica koje su išle u prilog njegovoj teoriji
je pronalazak fosilnih ostataka tropskih biljaka na
Antarktiku, sto jasno ukazuje na to da se to kopno
nekada nalazilo bliže ekvatoru. Vegener nije mogao
objasniti kojim mehanizmom se kontinenti pomeraju.
Slika 2.7.3. Geneza Zemlje iz
Vegenerove knjige: od Pangee do
danas

14
u knjizi Thesaurus Geographicus, 1596. godine. Do istog zaključka je došao i sir Francis Bacon (1620)
 Osnovni koncept teorije tektonskih ploča je
15
1.) Spoljašnji deo Zemlje, litosfera je sačinjena od čvrstih celina zvanih platoima
(tektonskim pločama),

2.) Platoi se kreću sporo,

3.) Većina velikih geoloških aktivnosti Zemlje, kao zemljotresi i vulkanske erupcije se
dašavaju na granici platoa ili u neposrednoj blizini,
4.) Unutrašnjost platoa je geološki mirno, sa molobrojnim i blagim zemljotresima i
vulkanskim aktivnostima.
Koncept je dobio potvrdu šezdesetih godina
prošlog veka, kada je H.H. Hes (Harry Hammond
Hess) izvršio sondiranje i ispitivanje
srednjeokeanskog grebena (rov dubok 3 km ispod
morskog dna tj. na nekih 10 km ispod površine mora,
a 2 km u širini). Dokaz postojanja okeanskih lančeva i
širenja brazdi pokazano je na osnovu slojeva istih
magnetnih osobina na rubovima zoni razvlačenja Slika 2.7.4. Prapostojbine nekih životinja i
(biće reči kasnije). biljki Gondvane

Slika 2.7.5. Veći platoi Zemljine litosfere. Smer, karakter i brzine pomeranja granica platoa su prikazane
strelicama (strelice u legendi ~5 cm/godina)
16 Prema savremenim podacima litosfera se sastoji od šest velikih platoa ograničenih
zonama subdukcije i širenja: tihookeanska (pacifička), evroazijska, američka, indijsko-
australijska, afrička i antarktička (slika 2.7.5.) i petnaestak malih ploča. Svaka od ploča ima
jedan pravac pomeranja od zone širenja prema zoni subdukcije. Sve ploče, izuzev pacifičke, u
svom sastavu sadrže kontinentalne blokove. Hipoteza tektonskih ploča omogućava da se svi
geotektonski procesi mogu svesti na procese uzajamnog dejstva blokova i u celosti daje sasvim
logičnu sliku evolucije Zemljine kore i litosfere.