Umeće političkog besedništva

Stranice: 1 2 3 4 5

Jovica Trkulja
Pravni fakultet, Beograd

UMEĆE POLITIČKOG BESEDNIŠTVA1

Rezime: Autor polazi od teze da u modernom društvu, u uslovima demokratskog
takmičenja, u kojem je govor presudan posrednik, govornička moć je prvorazredni uslov
za dosezanje visokog ugleda u društvu. Nakon osnovnih naznaka o pojmu i razvoju
retorike, on je posebno analizirao političko besedništvo – pojam, karakteristike i vrste.
Budući da se uspeh političkog govornika odvija u trouglu: ličnost govornika –
beseda/govor – auditorijum, on je podrobno analizirao svaki od ovih elemenata kao i
ulogu političkih savetnika. Završni deo rada je posvećen političkom besedništvu u Srbiji i
analizi vrlina i mana aktuelnih srpskih političara kao besednika (S. Miloševića, V.
Draškovića, V. Šešelja, Z. Đinđića, D. Mićunovića, V. Koštunice, B. Tadića, A. Vučića i
dr.). Zaključak je da su Srbi narod velikog govorničkog talenta, ali su ostali uskraćeni u
njegovom razvoju i afirmaciji, tako da su postali primer besedničke nekulture. Tome su
nesporno doprinele društvene prilike tokom poslednjih sedamdeset godina u kojima
su sistematski negirani principi i vrline političkog besedništva.
Ključne reči: retorika, političko besedništvo, govornik, beseda, auditorijum, politički
marketing, politički savetnici.

1. Zašto i čemu seminar retorike danas i ovde?

1. – Oslanjajući se na bogatu retoričku baštinu Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
i njegove korifeje besedništva (od Jovana Sterije Popovića, pisca našeg prvog udžbenika
retorike, i Dimitrija Matića, preko Slobodana Jovanovića, Živojina Perića, Đorđa Tasića,
Mihaila Ilića, Dragoljuba Jovanovića, do Mihaila Konstantinovića i Mihaila Đurića),
grupa entuzijasta na čelu s prof. dr Obradom Stanojevićem i prof. dr Simom
Avramovićem se latila teškog i nezahvalnog zadatka. Naime, oni pokušavaju da ovaj
narod i njegov jezik oslobode naslaga prošlosti u vidu birokratskog žargona, poltronskih
hvalospeva, izanđalih fraza, nepotrebnih tuđica. Oni bi da pomognu da se političke
debate upristoje i podignu na viši kulturni nivo.
Nošeni tim uverenjem i entuzijazmom ovi sveštenici lepe reči tokom poslednjih petnaest
godina organizuju takmičenja u besedništvu, seminare, tribine, kurseve, pišu knjige o
besedništvu i retorici. Oni pokušavaju da podsete da Biblija počinje rečenicom: “U
početku beše reč” i da su velike religije nastale s velikim prorocima i njihovim sjajnim
besedama; da objasne vezu između starogrčkog “Govori da bih te video” i savremene
nauke o neponovljivim modulacijama ljudskog glasa; da pojasne zašto je besedništvo kći
slobode i so demokratije.
Nije li to zaludan posao u Srbiji, zemlji prejakih reči od kojih se strada kao od metka? U
zemlji političkih bajalica, opšte graje i brbljanja gde niko nikoga ne sluša? Gde nije bitno
ni šta se govori, ni kako, već samo ko govori? U zemlji prepunoj političkih narcisa i
barbarogenija-silbena kojima Demosten, Ciceron, Džeferson i Danton nisu ni do kolena.
U zemlji čiji vodeći političari “kad uzmu reč ne znaju o čemu će da govore, kada govore,
ne znaju o čemu govore, i kada završe, ne znaju šta su kazali” (Čerčil).
Uz to, reč je o zemlji u kojoj većina učenih ljudi misli da se besednik rađa, a ne stvara, da
dobrom besedniku nije potrebno poznavanje nikakvih veština i pravila ukoliko ima temu i
ubeđenje. (Katon stariji je govorio: “Rem tene, verba sequetur” – Drži se teme, reči će
same doći). Postoji uverenje da su pravila retorike rasuta po raznim naukama i da ona
samo sputavaju dobrog govornika. Najzad, nije li i veliki Hegel cinično zaključio: “To
što ćemo nešto više saznati o organima za varenje ne znači da će oni bolje variti hranu.”
Ipak, uprkos tome, sizifi iz Institutio oratoria otisnuli su se odvažno po bespuću Srbije
odlučni da daju svoju “Reč za demokratiju”. Pomenute teškoće, ironični podsmeh,
nerazumevanje pa i osude “previše smelih i slobodnih” beseda, nisu ih obeshrabrili. Jer,
na primeru velikih besednika oni su shvatili da tek talenat udružen sa obrazovanjem i
proverom u praksi daje rezultat. “Fabricando fit faber” – “Kovanjem se postaje kovač”.
Pomenimo da je jedan od najvećih grčkih besednika Demosten imao govornu manu i
tikove ramenom, a Ciceron, najveći rimski besednik, bio je nežne građe, glas mu je pri
uzbuđenju bio slab. Međutim, oni su upornom vežbom uspeli da otklone slabosti i postali
su vrhunski umetnici lepe reči. To je još jedan dokaz da se jake ličnosti i veliki besednici
ne stvaraju u idealnim uslovima, već kao odgovor na izazov, u muci da se savladaju
teškoće i slabosti.
2. – Po preovlađujućem mišljenju, retorika je upotreba jezika kao veštine ubeđivanja koja
se zasniva na organizovanom znanju. Reč “retorika” je grčkog porekla (rhetor) i
prvobitno je označavala onog koji podnosi zahtev, po pravilu sudu. Kasnije je značenje
reči “retor” proširivano i označavalo govornika, a potom učitelja besedništva. Slično
značenje je imala u starom Rimu latinska reč “orator” – govornik, onaj koji se obraća
nekom, koji moli. Rani grčki i rimski besednici su retoriku vezivali za veštinu sporenja i
vođenja rasprave, za sposobnost i moć ubeđivanja. Oni su uočavali distinkciju koja će
kasnije biti osporena između eloquentie – praktičnog besedništva i retorike – teorije
besedništva.
Tokom svog razvoja od V veka pre nove ere do danas, retorika je poprimala različita
značenja, imala različite upotrebe i zloupotrebe. O njoj su vođeni i vode se sporovi i
žučne rasprave, često sofističkog ili aproijskog karaktera (da li su besedništvo i retorika
sinonimi, da li je retorika veština, umetnost ili nauka, da li se ona zasniva na estetskom ili
logičkom principu, ima li razlike između govora i besede, usmenog i pismenog
saopštavanja misli itd.
Slični sporovi se vode i oko vrsta besedništva. Najčešća podela u udžbenicima retorike je
prema sadržini (sudske ili forezične, političke ili delibrerativne, crkvene ili omilitika,
vojničke i prigodne ili epidiktičke), prema načinu pripreme (pripremljene ili
improvizovane), prema auditorijumu (besede masovnom auditorijumu, govori na manjim
skupovima i obraćanje putem radija i TV) i prema tehnici (klasične besede i debate). “Tri
su stožera oko kojih se kreće besedništvo: istina, dobro i lepo. Istina treba da bude krajnji
cilj sudskog besedništva, dobro i korisno (što ima veze sa etikom) svrha političkog, a
lepota pohvalnog (epideitičkog)” (S. Petrović).
3. – Osnovna svrha ovog seminara retorike nije da odgovori na ova pitanja i dileme već
da popuni prazninu koju redovni školski programi ostavljaju u govorničkom umeću i u
govornom izražavanju uopšte. Govorničko umeće koje daje ovaj seminar, namenjeno je
prvenstveno mlađim javnim delatnicima iz različitih oblasti, radi razvoja njihove
sposobnosti i jačanja u njima težnje prema intelektualnom elitizmu. U modernom
društvu, u uslovima demokratskog takmičenja, u kojem je govor presudan posrednik,
govornička je moć prvorazredni uslov za dosezanje visokog ugleda i mesta u društvu.
Dakle, cilj seminara je da pomogne da se javni delatnici i njihov jezik oslobode naslaga
prošlosti u vidu birokratskog žargona, ulizičkih hvalospeva, izanđalih fraza, nepotrebnih
tuđica; da se političke debate upristoje, tako da se ne moramo stideti načina na koji
raspravljaju naši političari na javnoj sceni. Jer, izneti rečito svoja gledišta i programe,
pridobiti narod za neku ideju, umeti nadgovoriti protivnika u debati, upotrebiti prave reči
kritike onih koji su na vlasti – sve to zahteva poznavanje retorike.
Pedagoški kredo ovog seminara je pedagogija osvajanja (ne usvajanja) znanja, a moto je
misao Monteskijea: “Dobro je stvoriti demokratiju za narod. Ali postoji još nešto
značajnije: odgojiti narod za demokratiju!”

1. Predavanje na seminaru retorike “Umeće besedništva”, koji je održan u Višoj

školi za obrazovanje vaspitača “Zora Krdžalić Zaga” u Kikindi, 21. maja 2005.
godine. [↩]
2. Političko besedništvo
1. – Političko besedništvo je vrsta besedništva koja se odnosi na pitanja za koja je
zainteresovan veliki broj ljudi, od kojih ponekad zavisi sudbina čitavog naroda.
Ono procvat doživljava, po pravilu, u demokratskom društvu tamo gde je
potrebno artikulisati političku volju većeg broja ljudi, ubediti ih i podstaći na
akciju.
Kolevka političkog besedništva je antički polis koji je iznedrio plejadu velikih
besednika od Perikla do Demostena. U polisu razgovor (dijalog) je poiman kao
pravi oblik političkog mišljenja i najprimereniji način političkog opštenja. Naime,
politički kredo u polisu je bio traganje za onim što je dobro, pravedno i korisno za
celu zajednicu pomoću jedne posebne veze između svih slobodnih građana a to je
govor (logos). Na taj način delanje (praxis) i govor (logos) se prožimaju, a
harmonični politički život u polisu, pre svega, podrazumeva takvo delanje ljudi
(praxis) u kojem oni putem razgovora (dijaloga) uređuju svoje zajedničke poslove
bez upotrebe sile i nasilja kao u suštini nepolitičkih sredstava.
U to vreme se konstituiše i retorika kao teorija besedništva. Aristotel je u svojoj
podeli retorike na prvo mesto stavio političku retoriku (deliberativno)
besedništvo, kojim se “na nešto podstiče, ili se od nečeg odvraća, a cilj mu je
opšte dobro”. On je lucidno primetio da se politički govor svodi na pet tačaka: 1)
prihodi i rashodi, 2) rat i mir, 3) odbrana zemlje, 4) uvoz i izvoz proizvoda i 5)
zakonodavstvo.
Na ovu sjajnu tradiciju političkog besedništva nadovezuje se uspešno rimski
Forum romanum i Senat – gde su retori i oratori poput Katona, Cicerona, Marka
Antonija, Kvintilijana… dolazili do punog sjaja.
Prelomni istorijski događaji su rađali velike besednike: reformacija – Lutera,
engleska revolucija – Kromvela, američka – Džefersona i Linkolna, francuska –
Miraboa, Dantona i Robespjera, ruska – Lenjina i Trockog, fašizam – Hitlera i
Musolinija, Drugi svetski rat – Čerčila, Ruzvelta, De Gola.
Postoje razne vrste političkog istupanja, te otuda i razni vidovi političkog
besedništva. Najčešći i najpoznatiji vid je politička beseda ili politički govor koji,
s jedne strane, može biti upućen masi na trgu, na političkim kongresima,
konvencijama i sl. velikim skupovima i, s druge strane, difuznom mediju kojem
se govornik obraća preko radija, televizije, filma, interneta.
Drugo, to su parlamentarne debate koje se odnose na istupanja u predstavničkim
telima (parlamentu, gradskoj ili opštinskoj skupštini, skupštini akcionara i sl.).
Ove debate imaju posebne karakteristike i pravila: istupanje je retoričko, neguje
se i ceni dosetljivost, sposobnost brzog reagovanja, izbegavaju se lični obračuni,
auditorijum je probran i tako dalje.
I treće, diplomatsko pregovaranje, kao vid retoričkog ubeđivanja čiji je cilj da se
dobije što više, a popusti što manje. Otuda diplomatsko pregovaranje ima niz
specifičnih, strogih pravila u pogledu forme i vremena trajanja. Ključno je ne
govoriti više nego što treba ili s mnogo reči reći malo. U tom smislu, formiran je
diplomatski žargon kao svojevrsna veština izvrdavanja. (Jedna od boljih definicija
diplomate je ona koja kaže da je to čovek koji dva puta razmisli pre nego što ne
kaže ništa).
2. – Uspeh političkog govornika odvija se u trouglu: ličnost govornika – beseda
(program) – auditorijum. Nušić je s razlogom isticao da političko besedništvo
“osim ostalih govorničkih uslova, sem jednog širokog i pouzdanog obrazovanja,
zahteva i dobro poznavanje naroda, njegovih pravih potreba i velikih državnih
interesa”.
Glavni akteri političkog besedništva su, po pravilu, političke vođe i lideri, a
njihovi nastupi su u parlamentu, na mitinzima, u ratu i ratnim sukobima, u
predizbornim i sl. kampanjama, a u XX veku i na masovnim medijima – radiju,
televiziji, filmu – pred tzv. difuznim auditorijumom.
Postoje shvatanja da u normalnim vremenima kod politički zrelih naroda koji su
sposobni da sobom vladaju, nisu potrebni lideri jer oni mogu predstavljati
opasnost za demokratiju. (Zato su Atinjani putem ostrakizma progonili svoje
najsposobnije pojedince kao opasnost za demokratiju). Uprkos tome, celokupnu
istoriju, naročito XIX i XX vek, obeležile su vođe i lideri.
Obično se pravi distinkcija između običnog vođe i lidera. Obične vođe su vladari,
predstavnici naroda, država, političkih institucija, partija koji su se našli na
njihovom čelu ali nemaju kvalitet pravog lidera. Oni mogu posedovati
sposobnost, mudrost, hrabrost i sl. osobine, ali svoje uloge, po pravilu, obavljaju
rutinski. Da bi se u konkretno istorijskoj situaciji pojavio lider potrebno je: 1) da
neka ličnost ima određene osobine i 2) neophodno je odgovarajuće vreme.
Zajedničke osobine lidera se vezuju za poseban izgled, odlučnost i sugestibilnost,
sposobnost uprošćenog izražavanja i sl. Maks Veber je u tom smislu govorio o
harizmatskim ličnostima koje poseduju izuzetne osobine, koje ili liče na bogove
ili imaju božansko poreklo. On je razlikovao tri tipa političkih vođa: 1) političke
vođe pobedioce koje uspevaju da se dokažu u određenim prelomnim, sudbinskim
situacijama i da iz njih izađu kao pobednici; 2) političke vođe izbavitelje koje,
zahvaljujući svojim harizmatskim svojstvima (stvarnim ili pripisanim), izvode
svoj narod iz kriza, rata ili velike nesreće; i 3) političke vođe uzurpatore koje
koriste krizne situacije u društvu da bi preuzele i učvrstile vlast. Postoje ličnosti u
istoriji koje predstavljaju paradigmu harizmatskog vođe pobedioca i izbavitelja
(Perikle, Aleksandar Veliki, Cezar, Petar Veliki, Napoleon), ali oni u čijoj ličnosti
su kombinovana sva tri tipa političkog vođe (Lenjin, Staljin, Musolini, Hitler).
Kao i svaka druga, i politička beseda se sastoji od sadržine i forme, od onoga “šta
se govori” (logika) i onoga “kako se govori” (estetika). Kroz istoriju težište je
nekad stavljano na prvi, a nekad na drugi element. Danas se težište stavlja na oba
elementa. “Dobra beseda mora biti logički i sadržinski dobro utemeljena, njen
predmet mora biti takav da svojim značajem pobuđuje pažnju slušalaca, a
argumentacija takva da uverljivo vodi ka zaključku koji sugeriše govornik.” (O.
Stanojević, S. Avramović).
Da bi znao kako da se obrati svojim potencijalnim biračima, koje programe da im
predloži, političar mora da poznaje njihov društveno-kulturni milje. Poželjno je
izbegavati uopštene poruke i nastojati da se usklade sa realnošću određenog
lokaliteta i senzibilitetom konkretne publike.
Kada dođe do dobre i sadržinski zadovoljavajuće političke poruke/programa,
političar se usmerava na njeno što efektnije plasiranje. Svako saopštavanje
osnovne političke poruke ima značenje javnog govora. Nisu svi političari jednako
vešti u držanju javnih govora. Govornička veština je nešto što se može poboljšati,
pre svega vežbom. Uz pomoć instruktora ili auto vežbom, koristeći se audio i
video pomagalima, mogu se znatno unaprediti: govornički stil, sposobnost
kontrole jačine i visine glasa i koncentrisati se na osnovne ideje izlaganja. Treba
imati u vidu da reakcije slušalaca ne zavise samo od sadržine govora. Naprotiv,
neka novija istraživanja pokazuju da se utisak (povoljan ili nepovoljan) o
govorniku, pod čijim uticajem se informacije i poruke sadržane u govoru
prihvataju ili odbacuju, formiraju u samo prvih deset sekundi. Budući da je deset
sekundi tako kratko vreme da je u njemu moguće uspostaviti samo vizuelnu
relaciju između publike i govornika, jasno je da u formiranju utiska o govorniku
prvenstvenu ulogu ima njegov spoljašnji izgled i način govora. Zato nije slučajno
što se u političkom marketingu pridaje tako veliki značaj vizuelnoj prezentaciji
stranke i kandidata na predizbornim skupovima. Reč je, ne toliko o stvarnom
izgledu koliko o tome u kojoj meri je sve usklađeno sa estetskim kriterijumima
birača.
Slušaoci – auditorijum imaju u političkom besedništvu izuzetan značaj. Danas se
razlikuje klasičan od difuznog auditorijuma. Klasični auditorijum tretira slušaoce,
sledbenike u politici, kao masu, gomilu čija se psihologija razlikuje od psihologije
pojedinca i nju politički vođa može da oblikuje kao glinu. Prema Le Bonu, gomila
nije prost zbir individua, već ima svoje posebno biće i karakteristike: zakon
psihološkog jedinstva mase, njena impulsivnost, pokretljivost i razdražljivost,
sugestivnost, netolerantnost, moralnost i sl. Za razliku od ovih shvatanja, po
kojima mase nemaju volju bez lidera, u XX veku su se pojavili teoretičari koji
smatraju da su mase kao bujica koja se ne da obuzdati i mogu da postanu
dominantna snaga u društvu, koju spretan lider artikuliše i usmerava (Hoze
Ortega-i-Gaset). Pripadnike mase u modernom društvu karakteriše podanički
karakter i autoritarna ličnost koja, po pravilu, beži od slobode u okrilje
neprikosnovenog autoriteta, vođe, partije, nacije, države (Adorno, From,
Markuze). Takvi pojedinci i mase su veoma pogodni za političku manipulaciju od
stane autoritarnih poredaka i vođa.
U drugoj polovini XX veka bitno su se izmenili i mesto i skupovi kojima se
 obraćaju politički govornici, kao i način njihovog obraćanja. Savremena sredstva
masovnih komunikacija, tržište, kompjuterska industrija i sl. stvorili su nove
kanale za prenošenje poruka i za novu psihologiju masa. Nekadašnju publiku
okupljenu na jednom mestu zamenio je difuzni (rasuti) auditorijum na koji se
deluje preko novih kanala za prenošenje poruka – masovnih komunikacija i mas-
medija: radija, televizije, filma, kompjutera (Interneta).
Brojna istraživanja i saznanja poslednjih decenija (H.M. Encesberger, Vens
Pakard, M. Ejkbekrombi, B. Longeherst, Mek Kvejl, a kod nas Đuro Šušnjić)
jasno pokazuju da smo ušli u doba nove industrijalizacije, koja ima nogo
apstraktnije predmete “obrade”. Reč je o “industriji svesti”, koja proizvodi i
oblikuje našu svest, ono što imamo u glavi.
Moderno društvo nam se prikazuje plastično i metaforično kao u Čaplinovom
filmu “Moderna vremena”, jer su u njemu na delu: “otuđenje u funkciji
eksploatacije” (Marks), “jednodimenzionalnost ljudi” (Markuze), “serijalizovanje
ljudi” (Sartr), “represivna tolerancija” i “preventivna kontrarevolucija”
(Markuze), “bekstvo od slobode” (From) , “diktatura nad potrebama”, (A. Heler),
“industrija svesti” i “skriveni ubeđivači” (Pakard). Rezultat delovanja ovih
otuđujućih mehanizama u modernom društvu jeste nezdravo društvo u kojem je
na delu svojevrsno “ribarenje ljudskim dušama”. Drugim rečima, u modernom
društvu evidentna je tendencija invazije savremenih sistema i poredaka na
autonomiju i ličnost pojedinca koji postaje sve više puki otisak, glina koju
oblikuje nasrtljiva politička vlast i novi Levijatan. Ta invazija se ostvaruje putem
represivnih i otuđujućih mehanizama: države, političkih partija i drugih političkih
institucija, porodice, obrazovanja, tehnologije, crkve i naročito masovnih medija.
Na taj način otvorene su široke mogućnost političke manipulacije, o čemu su
sjajno pisali Mils, Habermas, From, Markuze, Đuro Šušnjić i pisci negativnih
utopija: Zamjatin, Orvel, Haksli, Pol i Kornblut.
3. Uloga političkih savetnika
1. – Dok građani Amerike i Zapadne Evrope političke savetnike doživljavaju kao
vrhunske stručnjake i njihova imena izgovaraju sa (straho)poštovanjem, za većinu
građana Srbije i Crne Gore, od vremena Brozovog Saveta federacije kao YU-
geruzije (saveta staraca bez moći i uticaja) – savetnici su dotrajali, ili bivši
političari, direktori i sl. funkcioneri koji se raspoređuju na izmišljena radna mesta
da bi na njima dočekali penziju. U tom smislu, za Srbe su savetnici bili i ostali
ljudi koji najbolje savete daju onda kada više nisu u prilici da daju loše primere.
Oni su ljudi iz senke nepoznati široj javnosti.
Danas u Srbiji preovladavaju u ulogama savetnika, jednako kao i ulogama
političkih lidera – mali glumci u ozbiljnim rolama. Otuda iracionalan otpor i
ambivalentan odnos prema političkim savetnicima. Za jedne, savetnici su
prevaziđena “srednjovekovna institucija” (advocatusi diaboli, event efendije,
dvorske lude), za druge, “moćnici iz senke” koji vuku skrivene konce vlasti sa
političkim liderima kao marionetama. Ovakav protivrečan i isključiv odnos prema
političkim savetnicima kao “moćnicima iz senke, ili senci moćnika”, posledica je
nedovoljnog poznavanja osnovnih mehanizama tehnologije vlasti i principa
političkog konsaltinga, nego neke argumentovane podozrivosti.
2. – Politički savetnici su nova snaga unutar savremenih političkih sistema. Oni su
istisnuli stare partijske šefove kao sponu između političara i građana. Politički
savetnik je visokospecijalizovani stručnjak vanserijskih sposobnosti koji je u
stanju da pomogne političaru pružajući mu savete i uputstva u svim mogućim
oblastima njegove aktivnosti i u svim fazama njegove političke karijere. On se
razlikuje od reklamnog agenta za odnose sa javnošću, po sposobnosti da istog
trena definiše stvarne mogućnosti određenog kandidata da napravi političku
karijeru.
Poznati stručnjaci za politički marketing preciziraju da savetnik mora da zna kako
da plasira kandidata na izbornom tržištu, da analizira glasove i tumači ispitivanja,
izgradi imidž, definiše komunikacijsku strategiju, izabere odgovarajuća sredstava,
pripremi govore i smisli efikasne poruke.
Profesija politički savetnik u ovom smislu stvorena je u SAD početkom XX veka.
Godine 1916. Republikanska i Demokratska stranka unajmile su reklamne
agencije da plasiraju reklame za vreme predsedničkih izbora. Kao pioniri u ovom
poslu navode se bračni par Whitaker-Baxterova, J. Napolitan, S. Spencer, R.
Reeves, B. Roberts. S. Weiner i dr. Ipak, Džejms Ferli je jasno postavio
koordinate profesije politički savetnik. On je 1933. godine organizovao izbornu
kampanju predsedničkog kandidata F.D. Ruzvelta i odlučujuće doprineo njegovoj
izbornoj pobedi. “Ferli je proučio karakteristike biračkog tela i savetovao svom
kandidatu kako da se ponaša da bi zadobio njegovu naklonost. Napisao je govore,
razradio izborne strategije i prilagodio ih različitim političkim situacijama,
pripremio promotivni materijal koji je Ruzvelta predstavio kao pobednika; on je
prvi svom kandidatu savetovao da govori preko radija, kako bi što je moguće više
došao do izražaja njegov sugestivan glas koji je biračima ulivao poverenje.
Istakao je njegov spoljašnji izgled i stavio akcenat na aristokratsko držanje, koje
je potencirao upotrebom monokla. Predložio mu je kako da se ponaša na
skupovima da bi kod birača izazvao simpatije i delovao ubedljivo” (M.B. Pusteto,
Politički marketing).
To je primoralo izborni štab Ruzveltovog protivnika V. Vilkeca da na izborima
1940. godine težište stavi na reklamiranje svog kandidata, što je kolumnistkinju
D. Thomson navelo da na radiju CBS izrekne dve opominjuće rečenice: “Ovo su
momci koji su usavršili tehniku kojom Amerikanci mogu prodati što god da imaju
na svojim rafovima. Zaista sam sita ovih slatkorečivih autora reklamnih tekstova
koji misle da mogu ‘ubaciti’ ovu naciju u izbore kao što se žeton ubacuje u
automat.”
3. – Posle Drugog svetskog rata rasla je potreba za političkim savetnicima.
Stranke su imale sve manje moći i sredstava da privuku birače, a razvoj sredstava
masovnih medija je zahtevao specijaliste i eksperte. Već 50-ih godina nijedan
političar u SAD se nije usuđivao da uđe u političku kampanju bez podrške
političkog savetnika.
Godine 1952. po prvi put je iskorišćen za reklamiranje predsedničke kampanje
novi medij koji je osvajao svet – televizija. General Ajzenhauer je bio prvi
kandidat koji je koristio televizijske komercijalne spotove i ubedljivo pobedio.
Njegov protivkandidat Stivenson rezignirano je zaključio: “Ideja po kojoj možete
prodavati kandidate za visoke državne položaje kao zobene pahuljice za doručak
je krajnja moguća uvreda za demokratiju i njene procese.”
Ipak, to nije sprečilo pojavu nove ere političkog nadmetanja sa odlučujućom
ulogom televizije i političkih savetnika. Ona je otpočela 1960. godine sa
predsedničkim izborima u SAD. Tačnije, s debatama između predsedničkih
kandidata Dž. Kenedija i R. Niksona koje su direktno prenošene na radiju i
televiziji. Dok su slušaoci u većini bili za Niksona koji je imponovao ozbiljnošću i
sadržinom, TV gledaoci su bili za Kenedija. Zašto? Relativno nepoznat, Kenedi se
pojavio na TV mlad, duhovit i dopadljiv. Besprekornog izgleda i siguran u sebe,
obučen od čitave grupe savetnika, Kenedi je bukvalno “ukrao” ekran manje
atraktivnom, pogužvanom i neobrijanom Niksonu – čoveku koji je pripadao
mediju reči a ne imidža. Razume se, pobedio je Kenedi, koji je i kao predsednik
uspešno koristio TV da prikrije mnoge greške svoje politike.
Niksonovi savetnici su izvukli pouku iz poraza da bi se njihov kandidat u stručno
vođenoj kampanji 1968. godine trijumfalno vratio kao pobednik i to ponovio
četiri godine kasnije. Nakon Niksonove ostavke zbog afere Votergejt 1973.
godine predsednik je postao Dž.R. Ford. Potpisavši oprost Niksonu, pao je u
nemilost medija. Oni su ga prikazali kao šeprtlju i smotanka (koji se
strmoglavljuje niz stepenice aviona, pada na skijanju i sl.) čime je bio poražen i
pre izbora.
Potonji predsednički kandidati SAD (Karter, Regan, Buš, Klinton) i vodeći
političari Evrope i sveta stekli su samosvest da su TV i mediji najmoćnije
političko sredstvo, a politički savetnici najznačajniji akter u političkim
kampanjama. Zahvaljujući tome, oni su nastavili da vrlo uspešno koriste medije i
savetnike kao ključnu polugu osvajanja vlasti i vladanja; da svoje skromne
državničke sposobnosti pretvore u vrline, a porazne rezultate svojih administracija
prikažu kao pobede.
Bitna pretpostavka tog uspeha su politički savetnici koji delaju u svojim
specijalizovanim strukturama i rade samostalno, organizujući timove stručnih
saradnika za svaku kampanju i važnu političku odluku. Reč je o instituciji
budućnosti a ne srednjeg veka. Među našim političarima to je prvi najbolje
shvatio pokojni premijer Đinđić i dosledno primenio kao lider DS i glavni
menadžer DOS-a.
4. Srbi kao politički besednici
1. – Većina pisaca retorike od Jovana Sterije i Nušića do Obrada Stanojevića i
Sime Avramovića slažu se da je razvoj besedništva u Srbiji tokom XIX i XX veka
išao uzlaznom linijom ali na protivrečan i paradoksalan način. Naime, na jednoj
strani srpski narod ima nesporan talenat za političko besedništvo zahvaljujući: 1)
zvučnosti, melodičnosti i mekoći srpskog jezika, 2) inteligenciji i visprenosti
većine Srba, 3) epskoj etikeciji koja podrazumeva uvažavanje tuđe ličnosti i tuđeg
mišljenja i 4) viševekovnoj tradiciji sabora, zborova kao mesta političkog
ubeđivanja i odlučivanja.
Na drugoj strani, umesto da se ove pozitivne osobine i vrline besedništva razvijaju
i afirmišu, one su, naročito u drugoj polovini XX veka, sistematski potiskivane,
negirane i završile su u svojoj suprotnosti – besedničkoj nekulturi. Nju
karakteriše: 1) dominacija suvoparnog, birokratskog govora, 2) lenjost,
neinventivnost i tupost besednika, 3) megalomanija i pokušaj da se ciljevi
postignu prečicom, 4) slabo vladanje sobom, 5) zavist, nepoverenje i najgori
mogući odnos prema sposobnim i mudrim, 6) nedostatak besedničke kulture:
neuvažavanje sagovornika i nestrpljivost da se sasluša, netolerantnost prema
drugom i drugačijem i 7) devalvacija javne govornice i javne reči.
Dakle, Srbi su narod velikog govorničkog talenta, ali su ostali uskraćeni u
njegovom razvoju i afirmaciji, tako da su postali primer besedničke nekulture.
Tome su nesporno doprinele društvene prilike tokom poslednjih 70 godina u
kojima su sistematski negirani principi i vrline političkog besedništva. Na taj
način je i danas aktuelna konstatacija koju je izrekao Jovan Sterija Popović pre
160 godina: “Što se besednika tiče, takvih se kod nas ne može mnogo nabrojati…
jer Srbi još nisu dobili onaj politički život gde bi imali prilike razvijati besednički
dar”.
2. – Savremeni srpski političari i javni delatnici su primer rđavog besedništva
(naročito tzv. politički marketing, posebno na vizuelnu prezentaciju i nastup na
TV). Bez obzira na zavodljivu liberalnodemokratsku retoriku tokom poslednjih 15
godina, kod nas i dalje nije prevladan mundus verborum (svet reči) i isprazna
retorika realsocijalističkog sveta. Reč je o svojevrsnom političkom bajanju –
bljutavom praznoslovlju i blagoglagoljivosti koji do dodijalosti kreiraju i gomilaju
rečenice prema pravilima jedne retoričke paradigme a bez ikakve veze sa
stvarnošću.
Svojevremeno su poljski politički lingvisti, proučavajući ovaj model isprazne
retorike – novogovora, izradili jedan “logogram” kao osnovu političke retorike sa
10 invokacijskih fraza i četiri kolone po 10 osnovnih kvalifikativa. Političar može
početi svoj govor bilo kojim invo- kativom (“dame i gospodo”, “drugarice i
drugovi”, “dragi prijatelji”, “s druge strane, ne zaboravimo da praksa
svakodnevnog života dokazuje”, “svakome je poznato, briga oko organizacije”,
“viši ideološki/nacionalni principi nam nalažu”, “principijelni stavovi naše
partije/države”, “neka neprijatelji znaju”) i ako ga kombinuje s bilo kojim
predikativnim iskazom može dobiti 10.000 različitih formalnojezično ispravnih
rečenica. A to znači da može održati govor i do 40 sati po toj shemi praznog
vezivanja reči.
3. – Savremeni srpski političari se mogu razvrstati u nekoliko grupa, po
kriterijumu kakvi su govornici.
U grupu uspešnih političkih govornika spadaju Slobodan Milošević, Vuk
Drašković, Vojislav Šešelj i Zoran Đinđić, koji su ostvarili solidne rezultate i kao
politički besednici pred klasičnim i difuznim auditorijumom, u parlamentarnim
debatama i diplomatskim pregovorima.
Slobodan Milošević je svojom politikom uspostavljanja mosta između
komunizma i nacionalizma, uspeo da izgradi hibridni politički govor, sačinjen od
“drvenog” političkog govora socijalističkog sistema i epskog
nacionalromantičarskog govora. Iako tipičan partijski aparatčik, kabinetski
političar skromnih mogućnosti, našavši se u ulozi nacional-populističkog lidera,
Milošević je izrastao u solidnog političkog govornika. On je umeo da svojim
zaštitničkim i paternalističkim govorima pokrene mase na akciju. On je bio
majstor “masovne mobilizacije”, što je česta uzrečica u njegovim “ranim”
govorima. Čak i njegovi politički protivnici i oštri kritičari ne mogu a da ne
priznaju njegovu sposobnost da ideje glavnih nacionalnih ideologa “pretvori u
 borbeni politički program”, da je “njegov jezik sasvim prikladan: jasan i
jednostavan kao vojna komanda” (N. Popov), a “Miloševićevoj retorici ne mogu
poreći dar za demagoško govorništvo” i sposobnost za “mobilizaciju i
homogenizaciju naroda” (K. Čavoški). Iako tipičan kabinetski političar, najjači je
bio na mitinzima i kada je govorio sa svog vladarskog Olimpa, slabiji je bio na
partijskim kongresima i konvencijama, a očajan u TV studiju i neposrednom
kontaktu s građanima. U diplomatskim pregovorima Milošević je bio paradigma
rigidnog, osionog i tvrdoglavog pregovarača koji ne popušta “ni za milimetar”
plaćajući najskuplju cenu, da bi na kraju dao i ono što se od njega ne traži.
Vuk Drašković je političar velike harizme, briljantne misli i moćnih sugestivnih reči. Kao
student, bio je jedan od vođa studentskog pokreta 1968. godine i istaknuti studentski
tribun. Krajem 70-ih godina počeo je da se bavi književnošću, a početkom 90-ih izrasta u
ključnu ličnost srpske opozicije režimu Slobodana Miloševića. Preživeo je dva atentata,
više puta hapšen i prebijan. Politička je žrtva svoje sujete, često sopstvenih političkih
procena i naglih političkih zaokreta. Svojom političkom biografijom i markartnim
izgledom (upadljiva glava, duga kosa i brada kao u proroka, snažan glas, široka ramena),
dinarskim temperamentom i sjano primenjenom retorikom, uspevao je da pokrene
milionske mase, da preokrene tok parlamentarnih sednica i izdejstvuje važne političke
odluke. On ima izraziti talenat za govor pred masama i sa razlogom je stekao naziv kralj
srpskih trgova. Nažalost, ovaj političar ima problem da svoj nesumnjivi besednički
talenat prenese u institucije. Njegovi nastupi u parlamentu su smušeni i bez snage, a
nastupi pred TV kamerama neubedljivi i bledi. Najzad, Draškovićevi diplomatski govori
kao ministra inostranih poslova i izjave će ući u udžbenike kao primeri poricanja
osnovnih postulata diplomatskog pregovaranja.
Vojislav Šešelj je majstor pisane i izgovorene reči. Rano je ispoljio političke ambicije,
žudnju za političkom promocijom i prenaglašenu, po mnogima patološku, glad za vlašću.
On je na svom putu ka političkoj mo- ći i vlasti imao strelovite uspone (najmlađi doktor
nauka, najvredniji akcijaš, najperspektivniji Titov omladinac) i strašne padove (najmlađi
disident, robijaš u zatvoru u Zenici, izgnanik). Njegov politički kurs je trpeo
mnogobrojna leva i desna skretanja, neverovatne meandre i zaokrete. Ipak, uspeo je da
stvori i razvije Srpsku radikalnu stranku kao jednu od tri najjače stranke u Srbiji, da se
uspne na sam vrh piramide vlasti u Srbiji. Zahvaljujući nesumnjivom prirodnom daru za
besedništvo, izuzetnoj lucidnosti, inteligenciji i izvanrednom intelektualnom refleksu,
bogatom i oštrom jeziku i moćnom glasu, brzo je izrastao u izvanrednog političkog
besednika, pre svega debatera, kozera i replikanta. Nenadmašan je u improvizaciji i
sposobnosti da u trenutku smisli duhovit odgovor kojim kompromituje protivnika.
Beskrupulozan, grub, katkad primitivan i vulgaran, osion i sirov, vrcavog duha, spreman
na niske udarce i neprincipijelno paktiranje sa “crnim đavolom”, on je kao malo ko drugi
uspevao da se približi i podiđe publici, da demagoški fascinira svoje sledbenike, da
opsceni prostotu, da po potrebi parlament pretvori u “cirkusku šatru” ili “džunglu”.
Njegova najveća slabost su diplomatski pregovori, gde se u nedostatku vizije, takta,
elementarne kultivisanosti i pristojnosti, ponaša kao slon u staklenoj radnji i kao tzv.
diplomatski tenk. Šešeljev veliki besednički uspeh rezultat je njegovog raskošnog talenta
i vremena u kome je živeo, okružen manje-više političkim i besedničkim pigmejima.
Njegovi govori su spretna kompilacija sofističke, rimske i barokne retorike, začinjene
demagogijom, vulgarnošću i primitivizmom, ali im se ne može poreći zadivljujuća
kompozicija, logičnost i snaga.
Zoran Đinđić je primer da besedništvo nije urođeni dar, već veština i tehnika koja se stiče
vežbom. Kada se pojavio u političkoj areni početkom 90-ih godina, Đinđić je svojim
isprekidanim rečenicama, nervoznim gestovima i brojnim retoričkim šumovima delovao
kruto, neubedljivo. Bio je u potpunoj senci tadašnjih partijskih lidera i vođa Demokratske
stranke. Budući da je bio veoma inteligentan, brzo je shvatio ove nedostatke, mnogo je i
sistematski radio na sebi i postajao sve opušteniji, oslobođeniji, kreativniji i ubedljiviji.
Na protestima 1996-1997. on je svojom lucidnošću, logičnošću, retoričkim figurama i
sjajnim metaforama uspeo da nadmaši i Vuka Draškovića. Kao poslanik i predsednik
vlade u Narodnoj skupštini uspevao je da parlamentarnim besedama zaseni čak i
Mićunovića, a kao debater i replikant prevejanog Šešelja. Njegovi govori će ostati
upamćeni po konzistentnosti, logičnosti, metaforičnosti i velikom akcionom naboju. Kao
besednik bio je suveren i na mitinzima, i u parlamentu, diplomatskom pregovaranju, a do
sada je ostao neprevaziđen u TV emisijama i duelima.
U drugu grupu spadaju osrednji politički besednici koji su se posebno istakli u nekoj vrsti
političkog besedništva.
Dragoljub Mićunović je u mnogočemu samosvojna pojava na srpskoj političkoj sceni gde
se suvereno kreće već decenijama. Kao politički besednik nametnuo se i afirmisao u
studentskim demonstracijama 1968. godine i izrastao u njihovog lidera. Njegovi tadašnji
govori su puni emotivnog i akcionog naboja, bogati retoričkim figurama, praćeni
gestikulacijom, veoma zapaljivi. Kasnije, 90-ih godina, kao vođa Demokratske stranke,
poslanik i predsedavajući u skupštinama, Mićunović je izrastao u našeg ponajboljeg
besednika u parlamentu gde, po pravilu, sjajno govori i u ulozi izvanrednog učesnika u
diplomatskim pregovorima. On je dobro pripremljen, uspešno koristi svoju bogatu
erudiciju i životno iskustvo. U parlamentu se doima kao smiren, stručan, sadržajan,
konstruktivan i precizan govornik. Njegovi govori su školski primer dobrih
parlamentarnih beseda. Nažalost, van parlamenta i eventualno TV studija, koji su njegov
prirodni milje, on se veoma slabo snalazi na otvorenom prostoru, na trgu, u govoru pred
masama. Njegovi nastupi su smušeni, monotoni, bez akcionog naboja i zapaljivosti.
Vojislav Koštunica se od početka svoje političke karijere usamljenički kretao svojom
stazom, izvan koloritne galerije srpskih političara kojima nikada nije pripadao. On se u
političkoj areni našao po crti svog demokratskog i nacionalnog uverenja, među srpskim
političkim gladijatorima (dojučerašnjim aparatčicima preodenutim u nacionalno ruho,
lažnim i stvarnim disidentima, robijašima i zanesenjacima), gladnim vlasti, željnim
osvete, političke moći i privilegija. Oni su u svojim političkim govorima bljuvali vatru
mržnje pozivajući sluđeni narod na obračun protiv svih koji drugačije misle, govore,
veruju. Doktor Koštunica, zakleti legalista i profesor ustavnog prava, bio je antipod ovim
političkim gladijatorima, te zato skrajnut na marginu srpske političke scene. Tome je i
sam obilato doprineo monotonim političkim govorima, bez žara, snage i cezure, koji više
nalikuju na seminarska predavanja studentima, nego na političke besede. Ipak, ti govori
su po svojoj sadržini, intelektualnoj superiornosti, smirenosti, primerenosti i
konstruktivnosti primeri naših ponajboljih parlamentarnih debata. Nažalost, oni više
zadovoljavaju kriterijume retorike XIX veka, nego modernog političkog besedništva i
novog senzibiliteta ljudi XXI veka. U njima se Koštunica doima kao anahroni
intelektualac zalutao u politiku, ali i kao odgovorni lider velike stranke i državnik, koji u
okolnostima sveopšteg bezumlja i propadanja, pokušava da spase što se spasti može.
Stoga je on u ulozi predsednika države, i danas premijera, postao pašićevski škrt na
rečima, sve češće se opredeljujući da govori svojim ćutanjem, što je u politici katkad
rečitije od logoreje. Na taj način on uspešnije skriva svoje brojne retoričke mane, nego
što potvrđuje skromne vrline političkog besednika.
Boris Tadić je jedan od mlađih srpskih političara čije vreme tek dolazi. Isprva je bio
psiholog i gimnazijski profesor, potom član užeg rukovodstva Demokratske stranke i
poslanik u parlamentu. Godinama je bio u senci predsednika stranke Đinđića, radeći
strpljivo i marljivo na sebi, na svom besedničkom umeću i kontaktu s javnošću. Njegova
govornička veština kojom je sjajno ovladao i tzv. telegeničnost, besprekoran izgled,
izuzetna boja glasa, otmenost i odmerenost, principijelnost i etičnost, odlučujuće su
doprineli njegovom strelovitom usponu najpre do lidera Demokratske stranke, a potom
do mesta predsednika Republike Srbije. Na čelo Srbije je došao u vreme kada država
preživljava ponajveću krizu i najdublje potrese u svojoj istoriji. U takvoj situaciji Tadić
se počeo pozivati na toleranciju i dijalog, razvijajući uverenje da se konflikti mogu
rešavati dijalogom, da su meseci pregovora bolji od jednog sata ratovanja. Tadićev govor
odlikuje odličan, do perfekcije izgrađen stil, logična argumentacija, umereno korišćenje
retoričkih figura i emotivnih akcenata. Spretno potenciranje ličnih kvaliteta, boje glasa,
besprekorne dikcije, gospodstvenog držanja, pa i profesije psihologa. U njegovom govoru
nema suviše improvizacija, kao ni briljantnih uzleta, nema vatrenosti, akcionog naboja ni
zapaljivosti, ali ni katastrofalnog gubljenja govorničkog takta. Na srpskoj političkoj sceni
on deluje suviše sofisticirano, urbano i evropski, tako da njegove besede i poruke teško
dopiru do šireg auditorijuma Srbije.
Aleksandar Vučić je jedan od najmlađih i najperspektivnijih političara u Srbiji. Slično
Tadiću, i on je bio u dubokoj senci neprikosnovenog lidera Srpske radikalne stranke,
Vojislava Šešelja i njegovog zamenika Tomislava Nikolića. Shvatajući da njegovo vreme
tek dolazi, lagano se uspinjao stepenicama partijske hijerarhije, sticao iskustvo u
parlamentu i na državničkim funkcijama uključujući i ministarske. Uz Zorana Đinđića,
Vučić je najviše radio na svom besedničkomu umeću i ostvario zavidne rezultate.
Rezultati do kojih je došao tiču se njegovog izgleda, ugleda, inteligencije, karaktera,
obrazovanja, glasa, uvežbanosti, kondicije, temperamenta i motivisanosti. On se trudi da
bude “rečit samom svojom pojavom”, da iskoristi prednosti visokog stasa, mladalačkog
izgleda, izvanredne dikcije i da se gestom, načinom odevanja, frizurom i sl. potpuno
prilagodi prilici i auditorijumu. Posebnu pažnju posve-ćuje izgradnji svog ugleda kao
moralnog, poštenog, hrabrog i pravičnog političara, bez “mrlje na biografiji”, čvrstog
karaktera i širokog obrazovanja. Vučić spada u najinteligentnije srpske političare koji je
vežbom i trudom stekao solidno govorničko iskustvo u kojem je disciplinovao svoje
emocije i glas, smirio i uravnotežio svoj temperament motivisanost i apetit za vlašću.
Zahvaljujući tome, Aleksandar Vučić danas predstavlja primer solidnog govornika koji je
obrazovan i koji ume da ostvari dobar retorički utisak. On je ubedljiv i na mitingu, u
parlamentu i u TV studiju. Njegovi govori imaju izvanredne retorske uzlete, ali, nažalost,
pate od šablonizma, patetike, nepotrebnog cinizma, jeftine demagogije i podilaženja
svojim političkim sledbenicima i simpatizerima. Oni su začinjeni preteranim emotivnim
nabojem koji od ovog političara pravi neku vrstu hipernadraženog dečka.
Čedomir Jovanović se tek uslovno može priključiti ovoj grupi, jer daleko zaostaje iza
prethodnih besednika. On ne poseduje osnovne govorničke vrline, niti je nažalost
spreman da na njima ozbiljno, vredno i strpljivo radi, kao što su to uradili Đinđić, Tadić i
Vučić. Međutim, Jovanovića odlikuje prodorni, samosvojni javni nastup koji “pali
auditorijum”, naročito mlađi, i koji kao da nadomešćuje slabosti njegovog besedničkog
umeća. Cilj njegovih beseda je ubeđivanje i pridobijanje odre- đenog broja ljudi. On to
postiže većim stepenom vatrenosti u izlaganju, trudeći se da više koristi retoričke figure i
emocije od samih fakata i argumenata. To je hod po ivici brijača, jer ko se lako uzbudi,
ko je plahovit, taj lako gubi kontrolu nad sobom, nad svojim mislima. Tada će ili
zaboraviti šta je želeo da kaže, ili će reći nešto što ne treba. Uz to, Jovanović pati od tzv.
političkog autizma i odsustva smisla za suptilne retoričke distinkcije i različite situacije, a
o političkoj viziji i strategiji da i ne govorimo. Dok je bio šef poslaničke grupe DOS-a, u
parlamentu je govorio na isti način kao što je to činio na trgu, ili kao što to čini danas kao
lider opozicione stranke.
Najzad, u treću grupu bi se mogli svrstati svi ostali srpski političari kao loši politički
govornici čije besedništvo karakteriše: besednička nekultura, “gluvi govornik”, krutost,
loša dikcija, očajna sintaksa, frljanje padežima, birokratski žargon, izanđale fraze,
ulizički hvalospevi, stereotipije, veštačke simetrije, antielitizam i sl. U ovoj grupi valja
izdvojiti tzv. narodne demagoge tipa Velimira Ilića i Bogoljuba Karića, koji uprkos
katastrofalnim retoričkim osobinama svojih govora, uspevaju da pronađu put do mase i
da na kraju ostvare solidne izborne rezultate. Otuda treba uočavati razliku između
političkih govornika koji su po oceni teoretičara retorike izvanredni govornici, i onih koji
su to po oceni birača, a čiji govori su negacija osnovnih principa retorike.

Zaključak
Danas postoji opšta saglasnost da je dobro poznavanje retorike važan preduslov uspeha u
politici i javnom životu, posebno u pridobijanju naroda za neku ideju i nadgovaranju
protivnika u debati. Pri tome, valja imati u vidu da je klasična retorika sa obimnim
kodeksom strogih pravila umnogome prevaziđena i neprimerena modernom političaru i
senzibilitetu, koji se zadovoljavaju tek opštim uputstvima. To, međutim, ne znači da treba
odbaciti načela klasične retorike koja podučava šta je dobro, a šta loše u besedništvu.
Onaj ko želi da stekne umeće besedništva, da ovlada tajnama besedničkog zanata, taj
mora da zna i pravila klasične retorike i starih majstora besednika.
Neka pravila su ostala ista, a nova pravila se oslanjaju na stara iz kojih su nastala, bilo
kao njihov viši oblik ili kao antiteza. U tom smislu navešću deset retoričkih zapovesti
političkom govorniku:
1) Upoznaj svoju publiku, temu i format.
2) Upoznaj svoj najbolji stil izlaganja.
3) Upoznaj svoje vremensko ograničenje i drži ga se (pažnju i strpljivost publike gubiš
nakon 20 minuta, a znaj da u 10 minuta možeš izložiti sve ključne tačke). Kada si u
nedoumici, budi kratak.
4) Slobodno zastani, udahni i saberi misli.
5) Unapred moraš znati da koristiš pomagala (mikrofon, podijum, pult) i nemoj
preterivati s karticama i dr. podsetnicima.
6) Ne koristi slabe i emotivne izraze koji izražavaju neodlučnost (Umesto “Osećam da
postoji problem”, reci “Postoji problem”).
7) Govori pozitivno i optimistično (“Kada budem izabran”, umesto “Ako budem
izabran”).
Usmeri svoju poruku na ciljeve i očekivanja publike.
9) Pripremi se za pitanja iz publike. Ako nemaš pripremljen odgovor, ponekad je najbolje
da se složiš da je to vrlo važno pitanje i da kažeš da nisi trenutno spreman da odgovoriš
na njega.
10) Nikako nemoj lagati i izmišljati. Improvizirane primedbe vrlo brzo ti se mogu obiti o
glavu.
Zaključiću ovo izlaganje rečima profesora Miloša Đurića: “U maloj demokratskoj državi
gde se sve vrši rečju, rečitost je u isti mah i mač i štit: njome čovek napada i odbija
napade; ona obezbeđuje postizanje časti ili dobijanje parnice, ljubav naroda ili dobru
volju u sudija; ona je najutrveniji put položaju i sreći, njome čovek može na glas izaći
više negoli vojničkim podvizima”.

Jovica Trkulja
ART OF POLITIC RHETORIC
Summary
The author starts from the thesis that in modern society, in conditions of democratic
competition, in which speech is a crucial mediator, the power of rhetoric is a first order
condition for achieving a high reputation in society. After the main indications about the
notion and development of rhetoric the author focuses specifically on political rhetoric –
notion, characteristics and types. Since the success of political rhetoric happens in a
triangle: the personality of a speaker, speech and audience, the author especially analyses
each of these elements. The other part of the paper is devoted to the political rhetoric in
Serbia and the analyses of virtues and vices leading Serbian politicians as rhetorical
speakers (S. Milošević, V. Drašković, V. Šešelj, Z. Đinđić, D. Mićunović, V. Koštunica,
B. Tadić, A. Vučić and others). The conclusion is that Serbs are a nation of great
rhetorical talent but they were deprived of its development and formation, thus the nation
becomes an example of uncultured rhetoric. The reasons for this were undoubtedly the
social circumstances over the last 70 years whereby the principles and virtues of political
rhetoric were systemically negated. The paper concludes by focusing on the role of
political advisors.
Key words: rhetoric, political rhetoric, speaker, oration, auditorium, political
advertising, political advisors.

http://www.hereticus.org/arhiva/2005-3-4/umece-politickog-besednistva.html/5