~1~

Naslov originala:
Mary Balogh
Someone to Remember

Meri Balog

Prevod sa engleskog:
Milica Popić

~2~
 Dragi čitaoci,

Dobro došli u svet porodice Vestkot!

Bez obzira na to da li se prvi put susrećete sa ovom porodicom, ili ste
već pročitali prethodnih šest knjiga koje prate avanture ove porodice,
drago mi je što ste odlučili da pročitate i ovu knjigu. Na početku
nisam nameravala da je uvrstim u serijal, međutim, nisam mogla da
odolim i morala sam da je napišem! Uživala sam u oživljavanju ove
porodice kroz ljubavne priče njihovih članova u svakoj knjizi.
Serijal o Vestkotovima je nastao na osnovu intrige. Zapitala sam se
šta bi se dogodilo kada bi se mladi grof, glava porodice, oženio bogatom
ženom kako bi se izvukao iz teške finansijske situacije, iako je već bio
oženjen drugom ženom. Šta ako bi pokušao da opravda taj potez
činjenicom da je supruga, kojom se pre nekoliko godina oženio u tajnosti,
umirala od tuberkuloze?
Da li bi iko saznao? Sa prvom ženom je imao jednu ćerku, ali ona je
još uvek bila dete. Rešio je da je smesti u sirotište, nadajući se da niko
nikada neće saznati za nju.
Šta bi se dogodilo ako bi njegov prvi brak bio otkriven dvadeset
godina kasnije, nakon njegove smrti, kada njegova udovica pošalje svog
advokata da pronađe i isplati siroče za koje je pretpostavljala da je plod
grofove tajne ljubavne afere, premda je potajno znala da njen muž odvaja
novac za izdržavanje te devojčice?
Šta ako novi grof izgubi titulu i bogatstvo nakon šokantnog otkrića da
je brak njegovih roditelja nevažeći?
Njegove sestre bi takođe izgubile titulu i bogatstvo.
Iznenađena porodica bi morala da nauči da se nosi sa novom
stvarnošću. Šta ako bi titulu nasledio rođak koji joj se nikada nije nadao,
niti ju je želeo?
A tek kad bi se pojavila grofova jedina zakonita ćerka koja bi tada
otkrila svoj pravi identitet! Da li bi je porodica dočekala raširenih ruku,
ili bi joj zauvek zatvorila vrata? Da li bi ona želela da bude deo porodice?
Voleti nekog, prva knjiga iz serijala o porodici Vestkot, govori
upravo o toj katastrofi.

~3~
 To je ljubavna priča Ane Snou - koja otkriva da je ona u stvari
lejdi Anastasija Vestkot, jedino zakonito dete pokojnog grofa - i Ejverija
Arčera, vojvode od Neterbija, koji je staratelj Harija Vestkota,
razbaštinjenog grofa od Riverdejla. Šta bi se dogodilo kada bi se devojka
koja je odrasla u sirotištu zaljubila u čoveka koji mora da brine o
razbaštinjenom nasledniku? Šta ako bi se on zaljubio u nju?
Planirala sam da napišem osam knjiga: o Ani, Hariju i njegovim
sestrama, Kamili i Abigejl, njihovoj majci Violi, čiji je brak proglašen
nevažećim, o Aleksanderu, novom grofu od Riverdejla i njegovoj sestri
Elizabet, o Džesiki Arčer, najboljoj prijateljici Harijeve mlađe sestre. Oni
su svi mladi. Najstarija je Viola, koja je imala četrdeset i dve godine kada
se dogodila njena ljubavna priča.
Sećanje, dodatni i neplanirani roman, razlikuje se od ostalih po tome
što glavna junakinja lejdi Matilda Vestkot ima pedeset godina i znatno je
starija od svih drugih junakinja koje sam ikada stvorila. Ali morala sam
da ispričam njenu priču, jer sam znala da postoje čitaoci koji žele
ljubavne priče o starijim parovima. Moram da priznam da sam uživala u
pisanju ove priče. Nadam se da ćete i vi uživati.
Ova priča mi je posebno draga jer mi je dozvolila da se prepustim
mašti. Sve je počelo kada sam stvorila lik Matilde, ćerke-usedelice
pokojnog grofa od Riverdejla, koja se pojavljuje u svakom romanu iz
serijala o Vestkotovima. Ona je ostala sama kako bi brinula o majci, dok
su se njen brat i dve sestre venčali. U svim prethodnim knjigama
predstavljena je kao džangrizava žena, koja stalno nervira stariju
groficu, pokušavajući da je utopli kojekakvim ogrtačima i zaštiti je od
promaje i drugih prirodnih nepogoda. Pokušava da joj podvali
aromatične soli kadgod se starija grofica uznemiri. Nepozvana i često
nepoželjna, čini se da je upravo ona ta koja uvek predvodi porodične
sastanke za rešavanje kriznih situacija koje se s vremena na vreme
pojavljuju. Dok ona i njene sestre planiraju veliko venčanje za Anu i
Ejverija u prvoj knjizi serijala, Ejveri odlučuje da se oženi Anom u
tajnosti, u maloj, skrovitoj crkvi. U tom trenutku, Matilda zaista nije
delovala kao potencijalna heroina.
Međutim, to počinje da se menja u četvrtoj knjizi, koja prati
Elizabetinu priču. Najočiglednija promena se dogodila u petoj knjizi,
tokom Abigejline priče. Tada je Matilda napokon oživela i postala bitna.
Bila je mnogo više od ćerke-usedelice, sestre ili tetke. Nije bila samo
uznemirena žena čiji se svet vrteo jedino oko njene majke i porodice
Vestkot. Postala je stvarna. Shvatila sam da ona iskreno voli svoju
porodicu i da im želi sve najbolje. Ona je beznadežno romantična, što se
primećuje po njenim reakcijama u situacijama kada neki od članova
porodice odaberu supružnike kojima se ostatak porodice protivio. Bila je

~4~
srećna zbog Elizabet i podržala ju je kada je saopštila porodici da će se
udati za devet godina mlađeg muškarca. Bila je srećna i zbog Abigejl,
koja se udala za vanbračnog sina seoske pralje.
Tada sam shvatila da mi je Matilda veoma draga i poželela sam da i
ona dobije priliku da bude srećna. Osim toga, želela sam da je bolje
upoznam (ovako nastaju i razvijaju se svi moji glavni likovi - kroz
priče koje pišem o njima). Šta se krije iza njene samoće i uznemirenosti?
Da li je oduvek bila takva? Zar nikada nije poželela da se uda? Kakva je
njena priča? Budući da je bila deo moje mašte, ja sam jedina koja je
mogla da odgovori na ta pitanja.
Kada sam završila Abigejlinu priču, odlučila sam da uradim nešto što
nikada ranije nisam uradila. Rešila sam da odmorim tokom zime i da na
proleće započnem sa pisanjem Džesikine priče. Međutim, u novembru
sam sa grupom prijatelja pisaca otišla na četverodnevni izlet u prirodi.
Volim takva putovanja, kako zbog činjenice da mogu da se
posvetim pisanju, tako i zbog atmosfere, i nisam mogla da ih odbijem.
Znala sam da neću moći da lenčarim dok moji prijatelji ispisuju stranice
svojih novih romana. Ali nisam znala o čemu da pišem. Ubrzo sam dobila
odgovor. Odlučila sam da napišem roman o Matildi. U početku sam
nameravala da ga objavim samo u elektronskom formatu.
Zasukala sam rukave i napisala trećinu romana za nekoliko dana,
uprkos predstojećim božićnim praznicima. Glavni junak se već pojavio u
prethodnom romanu. Sve što sam morala da uradim bilo je da spojim
dve usamljene duše u toploj, romantičnoj ljubavnoj priči. Možda mi je
duh Božića pomogao u tome, iako se radnja u priči ne dešava za Božić.
Čim sam završila, poslala sam priču mojoj urednici Kler Zion. Nakon
što ju je pročitala, Kler je bila toliko oduševljena da je želela da je podeli
sa svim obožavaocima porodice Vestkot.
Zato sada u ruci držite štampano izdanje (ili možda čitate elektronsko
izdanje knjige, koje smo takođe objavili).
Sigurna sam da ste primetili da je ova knjiga jeftinija od mojih ostalih
romana. Razlog tome je činjenica da je ovaj roman kraći, ne zato što mi
je manje važan. Matilda je punopravni član moje voljene porodice!
Veoma sam je zavolela i drago mi je da čitaoci imaju priliku da pročitaju
njenu priču, bez obzira na format knjige. U ovo delo smo uvrstili odlomke
iz svih šest romana iz serijala o Vestkotovima.
Ako je Matildina priča prva koju čitate, možda će vas odlomci
primamiti da se upoznate sa porodicom i pročitate preostale knjige o
njenim članovima. Nadamo se da će vam ovi odlomci pomoći da
odaberete sledeću knjigu koju ćete pročitati.
Ako ste ih pročitali, možda će vas ova knjiga podsetiti na prethodne
priče zbog čega ćete poželeti da ih ponovo pročitate. Nedavno sam na
~5~
svojoj fejsbuk stranici pitala čitaoce koliko njih je ponovo pročitalo neku
od mojih knjiga i bila sam prijatno iznenađena njihovim odgovorima.
Zaista je divno kada se čitaoci ponovo susretnu sa starim prijateljima na
stranicama omiljenih knjiga. To je kao povratak kući.
Nije važno da li ste stari ili novi obožavaoci porodice Vestkot; u
nastavku ćete pronaći vodič koji će vam pomoći da se lakše snađete tokom
čitanja knjiga iz ovog serijala.
Voleti nekog, prva knjiga, počinje iznenadnim otkrićem da je brak
pokojnog grofa od Riverdejla nevažeći i da su njegova deca iz tog braka
vanbračna. Tajna, legitimna ćerka iz njegovog prvog braka, koja je
odrasla u sirotištu, nesvesna svog pravog identiteta, nasleđuje sve osim
titule i grofove rezidencije. Ova knjiga opisuje kako se naša junakinja
Ana suočava sa svojim novim životom, kao i sa neočekivanim udvaranjem
vojvode od Neterbija, čija je maćeha sestra pokojnog grofa.
Druga knjiga, U zagrljaju, govori o Kamili, jednoj od grofovih
razbaštinjenih ćerki. Osim što je izgubila titulu i bogatstvo, Kamila je
izgubila i svog verenika, koji ju je ostavio nakon što je saznao da je brak
njenog oca nevažeći. Ponosna, konzervativna i pomalo dosadna, Kamila
mora da preuzme kontrolu nad svojim novim životom, zbog čega se
prijavljuje za posao učiteljice u sirotištu u Batu, gde je donedavno
radila njena polusestra Ana, koju je ispočetka prezirala iz dna duše.
Tamo Kamila upoznaje Džoela Kaninema, Aninog najboljeg prijatelja i
bivšeg prosca.
Treća knjiga se zove Nevesta i priča nam priču o Aleksanderu
Vestkotu, koji je preko noći postao grof od Riverdejla, nakon što je njegov
rođak Hari izgubio titulu. Zajedno sa titulom, Aleksander je nasledio i
zapuštenu vilu sa ogromnim imanjem. Bilo mu je potrebno mnogo novca
kako bi doveo imanje u pristojno stanje. Aleksander teška srca
odlučuje da potraži bogatu ženu. U isto vreme, Ren Hejden, njegova
usamljena komšinica, koja prekriva lice velom zbog belega na jednoj
strani lica, odlučuje da iskoristi bogatstvo koje je nedavno nasledila od
teče, kako bi kupila ljubav.
Četvrta knjiga, U tvom naručju, govori o Violi, bivšoj grofici od
Riverdejla, koja je odlučila da napusti London nakon što je otkrila da je
njen brak bio nevažeći i odlazi na selo zajedno sa mladom ćerkom.
Narednih nekoliko godina pokušavala je da se reši besa i patnje.
Međutim, na krštenju svog unuka doživljava iznenadni napad besa i sama
napušta proslavu. Na putu do kuće sreće se sa čovekom koji je pre
nekoliko godina pokušao da je zavede. Iako ga je tada odbila, on joj
ponovo predlaže da pobegne sa njim na kratko romantično putovanje.
Ona prihvata ponudu i odlazi sa Marselom Lamarom. Ali, ta impulsivna

~6~
odluka povlači sa sobom određene posledice, kako za Violu tako i za
Marsela, jer svako od njih ima porodicu koja brine za njih.
Knjiga broj pet, Verujem u tebe, predstavlja priču o Aleksanderovoj
sestri Elizabet, lejdi Overfild, udovici, koja je napustila muža nasilnika
godinu dana pre njegove smrti. Odlučila je da se ponovo uda, ovoga puta
ne zbog ljubavi. Želi miran brak zasnovan na međusobnom poštovanju.
Međutim, na božićnom porodičnom okupljanju, ona provodi vreme sa
Kolinom, lordom Hodžizom, čija je sestra udata za njenog brata. Među
njima postoji neočekivana hernija, ali Elizabet ni ne pomišlja na udaju,
jer je Kolin devet godina mlađi od nje i pokušava da pronađe ženu među
mladim debitantkinjama u novoj sezoni. Dopala mi se ljubavna priča
između starije žene i mlađeg muškarca. Takođe sam uživala u stvaranju
Kolinove majke, narcisoidne zlobnice, koja se prvi put pojavila u romanu
Nevesta.
Časti i poštenje je priča o Abigejl koja još uvek pokušava da pronađe
sebe nakon što joj se život drastično promenio kad je otkriveno da je brak
njenih roditelja nevažeći. Još uvek ne zna šta tačno želi od života, kada
upozna potpukovnika Gila Beningtona, prijatelja i kolegu svog brata. Gil
je vojni oficir koji izgleda kao plemić, iako je u stvari vanbračni
sin seoske pralje, odrastao na ulici. Stekao je bogatstvo u ratovima i
kupio imanje na selu, ali očajnički želi da vrati svoju ćerku od bake i deke
sa majčine strane, koji su je odveli nakon što joj je majka umrla dok je
on bio u bici kod Vaterloa. Njegov advokat mu predlaže da se ponovo
oženi kako bi povratio ćerku.
Nadam se da ćete uživati u novoj priči i da ćete se složiti sa mnom da
je Matilda divna žena i da zaslužuje da bude srećna, makar i pod stare
dane. Nadam se da mislite da će Čarls uspeti da je usreći.
Očekujte da se ponovo sretnete sa njima u narednim knjigama, kao i
sa Čarlsovom decom, uključujući i njegovog sina, Gila Beningtona, kao i
Matildinu porodicu.
Sledeće godine ćete uživati u novoj knjizi iz serijala, koja će vam
doneti priču o lejdi Džesiki Arčer.

Želim vam sve najbolje,

Meri Balog

~7~
 I

Dan lejdi Matilde Vestkot je upravo postao još gori, iako je ona mislila da to
nije moguće. Međutim, pogrešila je.
Sedela je u salonu i sipala čaj majci i gostima, radosna zbog njihovog
neočekivanog dolaska. Aleksander, grof od Riverdejla i glava porodice Vestkot, i
Ren, njegova supruga, bili su uvek dobrodošli. Bili su ljubazan i simpatičan
mladi par i Matilda ih je zaista volela. Na početku posete prošli su kroz sve
uobičajene teme. Razgovarali su o zdravlju, deci, porodici, Aleksanderovoj sestri
Elizabet i njenom suprugu Kolinu, lordu Hodžizu, sa kojima su dan
ranije organizovali piknik u Ričmond parku. Međutim, par je promenio temu.
„Ren i ja smo odlučili da pozovemo vikonta Dirksona na večeru“, kazao je
Aleksander.
„Ali zašto?“, oštro je pitala Matildina majka, starija grofica od Riverdejla.
Matilda ih je ćutke posmatrala, držeći čajnik u vazduhu, iznad treće šolje.
„Želimo da mu se zahvalimo, rođako Eugenija“, objasnila je Ren. „Ipak je on
Gilov otac. Pristao je da svedoči u njegovu korist, iako on i Gil dugo nisu bili u
kontaktu. Možda je baš on uspeo da ubedi sudiju. Želimo da zna da smo mu
zahvalni na tome. Učinićemo to zbog Abigejline porodice. Pozvali smo ga na
večeru i on je prihvatio.“
„Ali voleli bismo da to bude porodična večera“, dodao je Aleksander.
„Nadamo se da će nam se ostatak porodice pridružiti“, rekao je, srdačno im se
osmehnuvši.
Matilda je bila zauzeta točenjem čaja, zbog čega nije ni obratila pažnju na
njega.
Pozvana je i ona.
Trebalo bi da bude srećna. Dok je njen brat Hemfri bio živ, Vestkotovi uopšte
nisu bili bliski. Nije obraćao pažnju ni na koga od njih, čak ni na svoju ženu i
decu. Tokom svog života, Hemfri je počinio mnogo grehova, a najveći od svih
bila je bigamija. Iz prvog, tajnog braka sa Alis Snou, imao je ćerku Anu. Nakon
toga se oženio Violom, sa kojom je bio u braku dvadeset i tri godine i dobio
Kamilu, Harija i Abigejl. Venčao se sa Violom nekoliko meseci pre nego što je
Alis umrla od tuberkuloze. Zbog toga je njegov drugi brak proglašen nevažećim,
a Viola i deca su razbaštinjeni, dok je Ana, koja je odrasla u sirotištu, nasledila

~8~
ogromno bogatstvo. Čitava porodica bila je izložena ruglu zbog Hemfrijevog
tajnog braka koji je otkriven tek nakon njegove smrti.
Nadam se da nikada neće počivati u miru, često je razmišljala Matilda, ne
usuđujući se da naglas izgovori svoje misli. Znala je da ne bi trebalo da proklinje
svog pokojnog brata. Premda takve misli nisu priličile jednoj dami, u nekim
trenucima jednostavno nije mogla da se suzdrži.
Trebalo bi da bude srećna, jer je Aleksander bio potpuno drugačiji od
Hemfrija i trudio se da porodica uvek bude na okupu. Međutim, vikont Čarls
Dirkson nije bio deo porodice. Matilda se nadala da više nikada neće videti tog
čoveka.
Sve je počelo kada je Abigejl Vestkot, Hemfrijeva najmlađa ćerka, pre
nekoliko nedelja neočekivano stigla u London, zajedno sa suprugom, za kojeg se
udala prethodnog dana. Činilo se da je potpukovnik Gil Benington ugledan mladi
plemić. Međutim, Vestkotovi su ubrzo otkrili da je potpukovnik odrastao na ulici,
sa samohranom majkom koja je zarađivala za život kao seoska pralja.
Porodica je bila zapanjena šokantnim otkrićem. Ipak, Matildi se veoma
dopao. Bio je visok, tamnoput i lep, iako je na licu imao dugačak ožiljak zadobijen
tokom bitke. Mislila je da je njihova ljubavna priča veoma romantična. Iznenadila
se tek kada je potpukovnik Benington priznao da je njegov otac vikont Dirkson.
Matilda ga je poznavala kao Čarlsa Sojera. Titulu je dobio tek kasnije, nakon
očeve smrti.
Međutim, Matilda je krila užasnu tajnu koja bi šokirala njenu porodicu kada
bi znala za nju. Zavrtelo joj se u glavi od same pomisli na to. Za njihovu tajnu
znao je samo mladi Bertrand Lamar, Abigejlin polubrat, kojeg je čitava porodica
prihvatila kao ravnopravnog člana.
Lejdi Matilda, usedelica, posetila je udovca vikonta Dirksona u njegovoj
rezidenciji u Londonu, zajedno sa mladim Bertrandom, kako bi njena poseta
barem prividno delovala primereno. Bila je toliko ponosna na svoju hrabrost, da
je zamalo uporedila sebe sa nekom od Šekspirovih junakinja. Otišla je da ubedi
Čarlsa da učini nešto za svog sina i svedoči na suđenju kako bi mu pomogao da
povrati starateljstvo nad svojom ćerkom koju su roditelji Gilove žene bespravno
prisvojili dok je on bio u bici kod Vaterloa. Tada se prvi put nakon trideset i šest
godina suočila sa Čarlsom. Bila je uverena da je dala sve od sebe, tešeći se mišlju
da ga više nikada neće videti.
Ali Aleksander i Ren su ga pozvali na porodičnu večeru.
I ona je bila član porodice.
A Čarls Sojer je bio jedini muškarac kojeg je Matilda ikada volela. Pre trideset
i šest godina. Sada je imala pedeset i šest.
Natočivši čaj, Matilda je podelila šolje.
„Da li to znači da bi trebalo da čestitamo vikontu Dirksonu što je napustio
sina pre trideset godina tokom kojih nije znao ništa o njemu, sve do pre nekoliko
~9~
nedelja?“ pitala je starija grofica, dok je Matilda spuštala šolju čaja na sto ispred
sebe, nadajući se da je neće oboriti.
Ren je posegnula za njenom i Aleksanderovom šoljom, srdačno se
osmehnuvši Matildi. „Ali rekao je da mu je otac pre nekoliko godina pomogao da
stekne prvi čin u vojsci.“
Starija grofica se podrugljivo osmehnula, udarivši svoju ćerku po ruci kada je
pokušala da namesti ogrtač koji je skliznuo sa njenog ramena. „Ne gnjavi me,
Matilda.“
„A njegov sin se oženio Abigejl i sada je deo porodice“, dodao je Aleksander.
Osim toga, bez Dirksona možda nikada ne bi povratio starateljstvo nad ćerkom.
Ipak je Gil njegov sin i zato Ren i ja osećamo obavezu da mu se zahvalimo u
Abigejlino ime. Molim vas, dođite i vi.“
„Čudi me da je vikont Dirkson znao za suđenje“, rekla je Ren.
Matilda je vrlo dobro znala da to nije slučajnost. Nadala se da niko neće
posumnjati na nju.
„Matilda, danas si neobično tiha“, kazao je Aleksander, ljubazno joj se
osmehujući. „Šta ti misliš? Hoćeš li doći na večeru? Hoćeš li nagovoriti rođaku
Eugeniju da dođe?“
Retko su je pitali za mišljenje. Uglavnom su na nju gledali kao na smetnju,
dok je pazila da joj se majka ne prehladi ili previše uzbudi. Imala je utisak da
majci smeta njena pažnja, i često se pitala da li joj je uopšte potrebna i da li je
voli. Takve misli bi je uglavnom rastužile, jer je čitav svoj život podredila majci.
Ako majka smatra njenu ljubav i brigu besmislenima, šta je onda svrha njenog
života?
„To je odlična ideja!“, rekla je. „Ti si uvaženi grof od Riverdejla i ozbiljno
shvataš svoju ulogu. Mislim da je ta večera odličan način da pokažemo vikontu
koliko cenimo to što je učinio za Gila. Stavićemo mu do znanja da je Gil deo naše
porodice i da nam je bitna njegova, Abina i Kejtina sreća.“
Kejti je bila Gilova ćerka, a samim tim i Čarlsova unuka. Kad god bi pomislila
na njegovo potomstvo, Matilda bi se rastužila. Imao je još dve ćerke koje su bile
udate i imale decu. Njegov najmlađi sin još uvek nije bio oženjen. Vikontova žena
umrla je pre pet godina.
Aleksander je bio srećan zbog njenih reči. „Očekujemo te na večeri. Hvala
ti!“
Sama pomisao na tu večeru u njoj je izazivala mučninu. I dalje je bio lep, za
razliku od nje, stare usedelice.
„Da li ćete pozvati i porodicu vikonta Dirksona?“, pitala je starija vojvotkinja.
„Oni verovatno ni ne znaju za Gila“, rekao je Aleksander, mršteći se.
„Verovatno vikont ne želi da saznaju.“

~ 10 ~
 „Možda bi trebalo da mu kažemo da može da povede i svoju porodicu. Neka
on odluči.“
„U redu, ljubavi“, rekao je. ujedno klimnuvši glavom Matildi koja mu je
ponudila još jednu šolju čaja. „Rođako Eugenija, hoćeš li i ti doći?“
„Hoću. Dirkson i Hemfri su se družili, iako on tada nije bio vikont. Njegova
reputacija je postajala sve gora i članovi visokog društva su počeli da ga
izbegavaju.“
„Hajde da zaboravimo na prošlost“, predložio je Aleksander. „Da nije bilo
njegovih ljubavnih afera u mladosti, sada ne bismo ni planirali ovu večeru, zar
ne?“
„I Abigejl ne bi pronašla ljubav svog života“, dodala je Matilda.
„U pravu si, tetka“, odgovorila je Ren, srdačno se osmehnuvši. „Ona i Gil su
savršen par i sjajni roditelji. Ne želim više čaja, hvala ti. Trebalo bi da krenemo.
Oduzeli smo vam dovoljno vremena.“
„Ali nismo vam saopštili naše radosne vesti“, rekla je starija grofica.
„Ne želimo to da propustimo“, odgovorila je Ren.
Matilda se ponovo setila zašto se osećala loše i pre nego što su je Aleksander
i Ren pozvali na večeru.
„Edit će živeti sa nama“, kazala je njena majka.
„Misliš na tvoju sestru Edit, rođako?“, pitao je Aleksander.
„Naravno. Već godinama pokušavam da je nagovorim da se preseli kod nas.
Zašto bi živela sama u praznoj vili na severu Škotske? Biće joj bolje kod nas.
Oduvek mi je bila najdraža sestra, iako je skoro deset godina mlada od mene.“
„Ostaće zauvek kod vas?“ pitala je Ren. „To je zaista sjajno.“ Zabrinuto je
pogledala u Matildu.
Starija grofica je primetila Renin zabrinut pogled. „I Matildi će prijati njeno
društvo. Više me neće pratiti u stopu. Imaće nekoga svojih godina. Doći će sa
Adelaidom Bonifas, Daglasovom rođakom. Jadnica je veoma siromašna i
godinama pravi društvo Edit.“
Matilda je pamtila tetku Edit kao pesimističnu i neraspoloženu ženu,
nesposobnu da se raduje i uživa u životu. Njen iritantan govor bio je praćen
neprestanim uzdisanjem i istresanjem nosa. Matilda nije mogla da podnese
samu pomisao da će morati da provodi vreme sa tetkom Edit. Nije znala kako će
podneti njeno prisustvo u svom domu i u svom životu.
„Drago mi je zbog vas“, rekao je Aleksander, nakon što je odložila šolju i
ustala. „Kada dolaze?“
„Po završetku sezone, kada se vratimo kući na selo. Veoma smo srećne zbog
toga, zar ne, Matilda?“
„Jedva čekamo“, rekla je Matilda odlučno i zagrlila Ren. Aleksander se
sagnuo i poljubio stariju vojvotkinju, uverivši je da ne treba da ustaje.
~ 11 ~
 „Vidimo se sutra uveče“, rekao je.
Nakon što su otišli, Matilda se zapitala kako će preživeti sutrašnji dan. Ponovo
će se naći licem u lice sa Čarlsom i provesti čitavo veče u njegovom društvu. A
onda će morati da se vrati na selo i više neće moći da uživa u svojoj privatnosti.
Zapitala se šta još može da joj se dogodi.
Zašto joj je bilo neprijatno da boravi u Čarlsovom društvu nakon trideset i
šest godina? Trebalo bi da je do sada već zalečila svoje slomljeno srce.
Ali toliko ga je volela...
Rešila je da zaboravi na sve te gluposti.

„Ima trideset i četiri godine“, rekao je Čarls Sojer, vikont Dirkson.

Razgovarao je sa svojim najmlađim sinom, dvadesetdvogodišnjim Adrijanom.
„To se dogodilo pre nego sam upoznao vašu majku.“
„Ko je ona?“, upitao je Adrijan nakon kratke pauze. Namršteno je posmatrao
oca, čvrsto stežući knjigu koju je nasumično uzeo sa jedne od polica.
„Umrla je pre mnogo godina“, rekao je Čarls. „Njen otac je bio najbolji kovač
u gradu. Međutim, ta afera je imala određene posledice.“
„Da li si se viđao sa tom ženom dok si bio u braku sa majkom?“
„Naravno da ne“, uverio ga je Čarls. „Nije želela da čuje za mene nakon što
je shvatila da se neću oženiti njom, jer ju je porodica ostavila na cedilu. Odbila je
pomoć koju sam joj ponudio. Odgajila ga je od novca koji je zarađivala kao pralja,
a dečak je sa četrnaest godina otišao u vojsku. Kada je umrla, kupio sam mu vojni
čin. Ali, odbio ga je i prekinuo svaki kontakt sa mnom. Njegova majka je
odgajila ponosnog mladića.“
„Ali uspeo je da postane potpukovnik nakon što si mu pomogao da uđe u
oficirske redove“, rekao je Adrijan, zatvorivši knjigu. „A sada se oženio Abigejl
Vestkot. Pre nekoliko dana nas je posetio Bertrand Lamar, moj prijatelj sa
Oksforda. Njegov otac se oženio majkom Abigejl Vestkot. Dama koja je došla sa
njim je takođe Vestkot. Vodio si je da joj pokažeš vrt. Da li ti je ona rekla da se
tvoj sin oženio Abigejl Vestkot i da vodi bitku za starateljstvo nad ćerkom?“
Kiselo se osmehnuo i nehajno odložio knjigu na policu.
„Jeste. Otišao sam na saslušanje i razgovarao sa sudijom. Riverdejl, glava
porodice Vestkot misli da sam time pomogao Gilu da dobije starateljstvo.“
„Gil“, tiho je ponovio Adrijan.
„Zove se Gilbert. Majka mu je dala to ime.“
Odlučio je da sve ispriča svom sinu, nakon što je primio još jedno pismo od
Riverdejla. Grof mu je saopštio da može da povede i svoju porodicu. Naravno,
Čarls to nije nameravao. Ni njemu se nije išlo. Nije mogao da shvati
zašto porodica Vestkot želi da mu se zahvali. Gil je njegov sin, a Kejti njegova
unuka. Nije svedočio zbog Vestkotovih, već zbog svog sina, kojeg je tog dana

~ 12 ~
prvi put video, ali o kojem je neprestano razmišljao u protekle trideset i četiri
godine.
Međutim, znao je da je to učinio zbog jednog od članova porodice Vestkot.
Zbog Matilde.
Bio je i više nego iznenađen kada ga je batler pre nekoliko nedelja obavestio
da ga u salonu čekaju lejdi Matilda Vestkot i vikont Votli, koji je studirao zajedno
sa njegovim sinom.
Zapitao se zašto je Matilda došla. Zašto je želela da razgovara sa njim posle
trideset i pet godina? Ni sam nije znao koliko je prošlo. Gil je imao trideset i četiri
godine, a čitava drama sa Matildom se odigrala pre nego što je začet. Zapravo,
sve je bilo povezano. Čarls se nikada ne bi upustio u tu nepromišljenu vezu sa
Gilovom majkom da nije bio slomljen zbog Matildinog odbijanja da se
usprotivi roditeljskom neodobravanju njene veze sa njim. Pokušao je da pronađe
utehu sa prvom lepoticom koja je pala na njegovo udvaranje. I nije preduzeo ništa
kako bi se zaštitili od neželjene trudnoće. Kao ni ona. Verovatno nije ni znala šta
bi trebalo da učini. Ili je možda pomislila da će se oženiti njom.
Preboleo je Matildu pre mnogo godina, iako ju je povremeno viđao,
primećujući da stari, trošeći svoj život na majku koja joj nije dozvolila da bude
srećna, a nije cenila ćerkinu pažnju. Iznervirao bi se kad god bi je video i to je bilo
sve što je osećao prema Matildi Vestkot.
Sve dok pre nekoliko nedelja nije ušetala u njegov salon i oslovila ga
njegovim pravim imenom. A onda se prisetio lepe, vitalne, srećne i mlade žene
kakva je nekada bila i ponovo se iznervirao. Bio je ljut na sebe jer se sećao, ne
samo činjenica, već i osećanja, a posebno njegove mladalačke zaljubljenosti i
njegovog očaja kada ga je odbila, jer ga njeni roditelji nisu smatrali adekvatnim
prascem za nju. Nije mogao da joj oprosti to što je tako lako odustala od njega i
što se usudila da dođe u njegov dom i iskoristi Lamarovo poznanstvo sa
Adrijanom.
Bio je besan jer se još uvek sećao tih osećanja. Prošlo je mnogo vremena.
Tokom života upoznao je mnogo žena i nije mogao da razume zašto je jedino nju
pamtio.
Zašto ga je nerviralo to što nisu više mladi? Od Matilde koju je nekada
poznavao ostala je samo senka. Zašto se nikada nije udala? Zar niko nije dorastao
očekivanjima njenih roditelja? Međutim, njene sestre su se dobro udale. Možda
im je Matilda bila previše dragocena? Da li im je bilo drago što su isisali mladost
i strast iz nje dok nije postala ovakva kakva je sada?
Ali zašto ga je ljutilo to što se dogodilo lejdi Matildi Vestkot? Brzo ju je
zaboravio. Nakon Gilove majke imao je još mnogo žena. Njegova reputacija
zavodnika bila je sasvim opravdana.
„Da li to znači da će on sada biti deo tvog života? Da li zato ideš na večeru
kod Vestkotovih?“

~ 13 ~
 „Riverdejl želi da mi se zahvali što sam svedočio u Gilovu korist i pomogao
mu da vrati svoju ćerku. Ali ne treba da mi se zahvaljuju. Ne želim da idem na
večeru, ali mislim da ne bi bilo pristojno da ih odbijem.“
„I želiš da ja pođem sa tobom?“ pitao je Adrijan.
Čarls se slegnuo ramenima, uzeo pero sa stola kako bi naoštrio vrh; međutim,
brzo se predomislio i vratio ga na svoje mesto. „Mislio sam da bi trebalo da ti
kažem pre nego što saznaš od drugih. Ali činjenica da on postoji neće
ništa promeniti. I dalje ću voleti tebe i tvoje sestre.“
„Imam polubrata koji je dvanaest godina stariji od mene“, rekao je Adrijan,
kao da je tek sad shvatio ono što mu je Čarls rekao pre nekoliko minuta. „Da li
ličimo?“
„Ne“, odgovorio je Čarls.
„Naravno da ne ličimo. Ja ličim na mamu. Da li liči na tebe?“
„Da. Ali ima ožiljak na licu.“ Prstom je povukao nevidljivu liniju duž obraza,
sve do brade.
„Ratni heroj“, zaključio je Adrijan. „Pretpostavljam da je veoma popularan
medu ženama. Da li je visok i tamnoput kao ti? Nadam se da ćete se sada zbližiti.“
„Ne verujem“, rekao je Čarls. „On nema visoko mišljenje o meni, mada ga ne
krivim zbog toga.“
„A da li ti imaš visoko mišljenje o njemu?“, pitao je njegov sin.
Čarls je oklevao. „Imam.“ Odmaknuo se od stola i ustao. „Možeš da nam se
pridružiš na večeri, ako želiš. Voleo bih da pođeš sa mnom, ali razumeću ako
odbiješ.“
„Da li nameravaš da kažeš mojim sestrama?“, pitao je Adrijan.
Trenutno nijedna nije bila u Londonu. Barbara, njegova starija sestra, bila je
na selu sa suprugom i decom na proslavi četrdesetogodišnjice braka muževih
roditelja. Džejn je saznala da je trudna neposredno pre početka sezone i odlučila
da ostane na selu dok je ne prođu mučnine.
„Da. Reći ću im kada se ukaže prilika.“ Kao što je učinio i sa Adrijanom.
Morao je da im kaže istinu, iako je Gil rešio da živi u Glosterširu. Nije želeo da
glasine stignu do njih.
Adrijan je klimnuo glavom i odmaknuo se od police sa knjigama. „Pridružiću
ti se. Hoće li i Bertrand biti tamo?“
„Lamar? Verovatno hoće, pošto je njegov otac oženjen bivšom groficom od
Riverdejla.“
„Onda ću doći. Ali pod uslovom da tvoj drugi sin neće biti tamo.“
„Neće. Već se vratio u Glosteršir.“
„Pretpostavljam da živi o tvom trošku?“, pitao je Adrijan.
„Ne. Izgleda da on i njegova žena imaju novca.“

~ 14 ~
 „Moram da idem“, brzo je rekao njegov sin, zaputivši se prema vratima.
„Kasnim već pola sata.“
„Adrijane!“ Mladić se zaustavio i pogledao ga. „Zavoleo sam te čim sam te
ugledao. I to se nikada neće promeniti.“
Njegov sin je ponovo klimnuo glavom i otišao.
Nije znao kako da iskaže svoja osećanja. Niti je bio dobar suprug. Nije se
oženio iz ljubavi, a on i njegova supruga nikada nisu bili bliski. Među njima je
bilo poštovanja, ali ne i porodične topline i naklonosti.
Sa decom je bilo drugačije. Oduvek ih je bezuslovno voleo i provodio vreme
sa njima. Naučio ih je da jašu, vodio Barbaru u lov, a Džejn i Adrijana na pecanje.
Zajedno su išli na plivanje i penjali se po drveću kada njegova žena nije bila u
blizini. Pomislio je kako je deci pružio svu ljubav i pažnju koja je Gilu bila
uskraćivana.
Ponovo je uzeo pero. Međutim, nije ništa napisao.
Voleo je svog prvorođenog sina i čeznuo je za njim. Potajno se nadao da
Gilovo iznenadno pojavljivanje u Londonu ne probudi u njemu besmislene
emocije. Plašio se da će Gil izgubiti starateljstvo nad ćerkom. Čarls je prvi put
video sina u maloj sudnici u kojoj je održano ročište. Sutradan su zajedno
doručkovali u hotelu u kojem je Gil odseo. Doručak je organizovala Gilova
supruga, verovatno u nadi da se više nikada neće susresti sa vikontom Dirksonom.
Poželeo je da prestane da se ljuti na Matildu zato što je ostarila, da prestane
da traži nepostojećeg krivca za ono što je predstavljalo sastavni deo ljudskih
života.
Strast je bila za mladiće. Pokušavao je da odbaci osećanja koja su ga
obuzimala u proteklih nekoliko nedelja. Do tada je živeo spokojno, uživajući u
svojoj deci i unucima. Osim toga, bio je srećan jer je njegov najstariji sin
preživeo užasne napoleonske ratove.
Nije želeo da mu se emocije rasplamsaju pod stare dane.
Nije želeo da ga najmlađi sin posmatra sa prekorom, jer mu je prećutao da
ima starijeg polubrata. Nije želeo da kaže Barbari i Džejn.
Niti je želeo da ide na tu odvratnu večeru kod Riverdejla.
Nije želeo da razgovara o Gilu sa Vestkotovima. Nije želeo da bude u društvu
sa Matildom.
To mu je posebno smetalo. Bez nje, bila bi to najobičnija večera sa
poznanicima.
Međutim, to je bilo nemoguće.

~ 15 ~
 II

Osamnaest članova porodice Vestkot bilo je okupljeno u salonu kuće u Saut

odli ulici. Najstarija je bila starija grofica, koja je imala skoro osamdeset godina,
a najmlađi, Boris Vejn, sin Matildine sestre Mildred, je upravo završio Oksford.
Imao je dvadeset i jednu godinu.
Bilo je dovoljno zvanica koje će joj pomoći da se sakrije. Međutim, kada je
Aleksanderov batler najavio vikonta Dirksona i gospodina Adrijana Sojera,
njegovog sina, činilo joj se da su svi njeni napori uzaludni. Zauzela je svoj
uobičajeni položaj iza majčine stolice, trudeći se da njenoj majci bude udobno,
premda se činilo da starijoj grofici ništa ne fali. Nastojala je da se uklopi u okolinu
i ne privlači pažnju.
Čarls je ušao prvi. Izgledao je veoma elegantno i odmah je privukao pažnju
prisutnih. Ipak je bio počasni gost. Svi Vestkotovi su ličili jedni na druge.
Međutim, činilo se da uživa u njihovom društvu dok se pozdravljao sa grofom i
groficom od Riverdejla. Kosa mu je bila gusta i izuzetno tamna, sa nekoliko
srebrnih pramenova u predelu slepoočnica. Iako nije bio vitak, imao je odlično
držanje, a njegova garderoba bila je savršeno skrojena.
Sve u svemu, bio je izuzetno privlačan čovek, a Matilda se pokajala što nije
smislila neki izgovor i propustila večeru. Oduvek je bila zdrava kao dren. Nikada
se nije žalila na vrtoglavice, visok pritisak i ostale bolesti, kojima su
žene pribegavale kad god su želele da izbegnu aktivnost koju su smatrale
dosadnom.
Poželela je da barem nakratko prestane da razmišlja o svemu.
Pogledala je Adrijana Sojera, svetlokosog, bucmastog i lepuškastog mladića
koji je stajao pored svog oca. Upravo se naklonio grofici od Riverdejla i rekao
nešto zbog čega se ona nasmejala. Zapitala se da li mu je otac rekao
istinu? Bertrand se približio svom bivšem kolegi sa fakulteta i srdačno se rukovao
sa njim, a potom ga upoznao sa Estel, svojom sestrom bliznakinjom, i rođakom
Borisom.
Primetivši da Aleksander predstavlja Čarlsa svim zvanicama, Matilda se
nagnula nad majčinom stolicom kako bi joj popravila ogrtač.
„Ne gnjavi me, Matilda“, rekla je njena majka baš kada su se muškarci
pojavili ispred njih.

~ 16 ~
 „Starija grofica od Riverdejla i lejdi Matilda Vestkot.“
„Poznajem vikonta Dirksona“, rekla je Matildina majka hladno i
nezainteresovano. „Prošlo je mnogo vremena kako smo poslednji put razgovarali.
Sreli smo se na suđenju pre nekoliko nedelja, ali niste ostali do kraja. Nekada ste
se družili sa mojim sinom.“
„Jesam, gospođo“, rekao je, naklonivši joj se. „Pokojni Riverdejl i ja bili smo
prijatelji. A poznajem i lejdi Matildu. Kako ste, gospođice?“
Gledao je pravo u nju, a Matilda se osećala poput mlade dame na svom
debitantskom balu. Snažni otkucaji srca ostavili su je bez daha, a misli su joj se
toliko komešale da nije mogla da pronađe nijedan smislen odgovor na
njegovo pitanje. Uveravala je sebe da je niko ne posmatra. Nikome nije bila
značajna. Ona je bila ta koja je pre mesec dana posetila vikonta kako bi
razgovarala sa njim. Zapitala se šta je pomislio o njenom smelom postupku.
„Dobro smo, hvala na pitanju“, starija grofica je odgovorila umesto nje.
Posmatrao ju je još nekoliko trenutaka, a potom skrenuo pogled i ljubazno
klimnuo glavom starijoj grofici.
Matilda se ponovo nagnula preko naslona stolice da namesti majčin ogrtač, a
onda se setila da joj je već naredila da je ne gnjavi i brzo se uspravila. Iako nikada
nije plakala, čak i kada je postojao dobar razlog, poželela je da zaplače.
„Čini mi se da je Gil nasledio visinu i taman ten od oca, zar ne, Matilda?“,
rekla je Viola. „On, Abi i Kejti su bezbedno stigli u Glosteršir. Danas sam primila
pismo od nje. Napisala mi je da joj se sviđa kuća i seoski pejzaži. Nikada mi nije
napisala tako dugačko pismo. Mislim da će biti srećna.“
„Naravno da hoće“ rekla je Matilda, potapšavši Violu po ruci. „Već jeste. Ona
i Gil su zaljubljeni jedno u drugo, a sada imaju i dete. I kuću na selu sa baštom
punom ruža.“
„Kada bi se i Hari konačno skrasio, bila bih najsrećnija majka na svetu“, rekla
je Viola.
Njen sin Hari je kratko bio grof od Riverdejla, sve dok se nije saznalo da je
brak njegovih roditelja nevažeći.
„Ne brini. I on će pronaći svoju sreću“, uverila ju je Matilda.
„Ne možeš biti sigurna u to, Matilda. Šta ti znaš o braku kada se nikada nisi
udavala?“
Matilda nije pokazala da su je majčine reči uvredile.
„Ali Matilda zna mnogo o ljubavi“, pobunila se Viola, uzevši se za ruku.
„Verujem joj na reč, jer i sama to priželjkujem. I slažem se sa njom.“
Čarls je pokušavao da čuje razgovor male grupe od koje se upravo udaljio.
Uprkos svojim godinama delovao je zanosno.
Dobio je Gila nakon što ga je Matilda odbacila, iako joj se zaklinjao na večnu
ljubav i odanost. I posle toliko godina, još uvek je važio za razuzdanog zavodnika,

~ 17 ~
premda to više nije bilo toliko izraženo. Nije bila sigurna da li je još uvek takav.
Ali njen otac je imao pravo da odbije da se složi sa njihovim brakom, i insistira
da prekine druženje sa njim. Ali to nije bilo samo druženje! Osećala je i više od
toga. Međutim, verovatno bi bila nesrećna da se udala za njega.
Zar ne?
Ljubav verovatno ne bi bila dovoljna.
Ali bilo je besmisleno razmišljati o tome. Nije mogla da vrati vreme i postupi
drugačije. Niti je mogla da zna da li bi njihov brak bio srećan, jer se nije udala za
njega.
Večera je poslužena i Matilda se zajedno sa majkom zaputila prema trpezariji.
Srećom, uspela je da sedne daleko od Čarlsa, koji je seo pored Ren na začelju
stola. Nažalost, nije se setila da odabere mesto na istoj strani kako ne bi mogla da
ga vidi svaki put kada bi podigla glavu. Međutim, to svakako nije bilo važno.
Ionako nije gledao u njenom pravcu. Bio je usredsređen na razgovor sa Ren i
Luizom, Matildinom mlađom sestrom, koja je sedela pored njega. Razgovor je
bio živahan na obe strane stola.
Matilda je shvatila da nije gladna. Osim toga, imala je neobjašnjivu želju da
zaplače. Iskreno se nadala da se neće rasplakati pod stare dane.

Veče je proteklo prijatnije nego što je Čarls očekivao. Adrijan se zabavljao sa

Bertrandom Lamarom, koji ga je upoznao sa lejdi Estel, njegovom sestrom
bliznakinjom, Borisom Vejnom, sinom lorda Molenora i lejdi Džesikom Arčer,
polusestrom vojvode od Neterbija. Budući da su svi bili sličnih godina, činilo se
da uživa u njihovom društvu.
Večera je bila odlična, a razgovor prijatan. Imao je zabavne sagovornike.
Pomenuli su Gila tek na kraju večere, kada je Riverdejl ustao, držeći čašu vina u
ruci.
„Mi, Vestkotovi, uvek imamo izgovor da se okupimo“, rekao je kada su svi
ućutali i okrenuli se ka njemu. „Drago nam je što su nam se večeras pridružili
vikont Dirkson i gospodin Sojer. Možda nije bilo neophodno da svi prisustvujemo
saslušanju pre nekoliko nedelja. Možda bi sud dodelio Gilu i Abigejl starateljstvo
nad devojčicom i bez našeg prisustva. Ali drago mi je što smo otišli. Iako
naše prisustvo nije uticalo na presudu, barem smo pokazali novopečenom paru da
nam je stalo do njih, da ih smatramo porodicom i da uvek mogu da računaju na
nas. Takvi smo mi Vestkotovi. Vikonte Dirksone, sigurni smo da je i
Vaša porodica takva. Drago nam je što je i Vaš sin došao. Hajde da nazdravimo
za porodicu!“
Svi su nazdravili, pa čak i Adrijan koji je mirno posmatrao svog oca.
Nakon zdravice, dame su se povukle u salon kako bi muškarci mogli da
nastave sa svojim temama. Kasnije im se pridružila Gilova tašta, markiza od
Dorčestera. Govorila je o poteškoćama sa kojima se suočila njena ćerka
~ 18 ~
nakon otkrića da je njen brak sa grofom nevažeći. Takođe je dodala da se nada da
će Abi biti srećna sa Gilom.
„Gospođo, nema potrebe da me ubeđujete“, rekao je Čarls. „Slažem se sa
Vama.“ Osmehnuli su se jedno drugom.
Razgovarao je i sa ostalim članovima porodice, čak i sa starijom groficom od
Riverdejla nakon što mu je dala znak da joj se približi, poput kraljice koja je
pozvala svog podanika. Nije mu bila nimalo draga, iako već godinama nije imao
nikakve veze sa njom. Zaboravio je šta mu je učinila. Ali te večeri ga je nervirala.
Primetio ju je čim je ušao u salon, verovatno zbog činjenice da je Matilda
stajala iza stolice pored kamina, a on nije želeo da se sretne sa njom.
Međutim, dok se on pozdravljao sa gostima, ona se sagnula preko naslona
stolice kako bi namestila majčin ogrtač. Starica je odgurnula njenu ruku i
nestrpljivo je opomenula da je ne gnjavi.
Verovatno je Matilda navikla da je majka tretira sa nepoštovanjem, zbog čega
joj njeno ophođenje nije delovalo neprimereno. Međutim, njeno nepoštovanje
prema ćerki je postalo očigledno kada je Čarls pogledao Matildu i pitao je kako
je. Starija grofica je odgovorila umesto nje, a Matilda se verovatno osećala
neprijatno. Bio je besan zbog načina na koji se ophodila prema ćerki, ali i zbog
činjenice da je Matilda krotko prihvatala njeno ponašanje.
Zar se zbog toga odrekla sopstvene sreće? Znao je da to ne bi treba o da ga
interesuje. On je izgradio svoj život onako kako je želeo, a Matilda je sama
odabrala da ostane usedelica i majčin oslonac u starosti.
Zapitao se ko će brinuti o Matildi kada ona ostari?
Više bi voleo da nije došla. Ali bio je svestan njenog prisustva i to mu se
nimalo nije dopadalo. Znao je da namerno izbegava da je pogleda, plašeći se da
im se pogledi ne sretnu. Osećao se prijatnije kada su muškarci ostali sami nakon
večere. Ali kasnije ju je ponovo primetio.
Nije znao zašto mu je neprijatno u njenom prisustvu. Imali su kratku,
strastvenu romansu u mladosti i njen otac ga je odbio kada ju je zaprosio, nakon
čega ga je i ona odlučno odbila, rekavši mu da više nikada ne želi da ga vidi. I to
je bio kraj. Znao je da su mnogi ljudi u mladosti doživeli neko ljubavno
razočaranje. Nije dugo patio za njom. Možda nekoliko dana, ili nekoliko nedelja.
Brzo je nastavio sa svojim životom.
To se dogodilo pre trideset i šest godina. Zašto mu je toliko smetalo njeno
prisustvo? Visoko društvo je bilo puno starih, džangrizavih usedelica? koje su
rođaci iskorišćavali i koje se nisu usuđivale da im se suprotstave. Ali nijedna ga
nije toliko nervirala ili izazivala bes u njemu.
Stajala je na drugom kraju sobe i razgovarala sa ostalim damama. Nakon što
su se one udaljile, ostala je sama, nameštajući notne zapise na vrhu klavira. Zatim
je pogledala svoju majku. Čarls je pomislio da bi trebalo da joj se obrati. Približio
se klaviru pre nego što je uspela da pobegne.

~ 19 ~
 „Kako si, Matilda?“ pitao je, namerno naglasivši njeno ime.
Prethodnog puta nije imala priliku da odgovori na to pitanje.
Pogledala ga je u oči i zadržala pogled. „Moja majka je mislila da se obraćaš
njoj.“
„Iako sam gledao u tebe? Zar misli da si nevidljiva?“
Udahnula je i zatvorila usta. Zatim je ponovo udahnula, shvativši da očekuje
da mu odgovori. „Ne verujem. Ne znam šta da ti kažem.“
„Želim da mi kažeš kako si. Ne bi bilo pristojno da mi ne odgovoriš na pitanje,
zar ne?“
Zamišljeno je nakrivila glavu. Zadržala je taj karakterističan gest od pre
trideset godina.
„Dobro sam, hvala na pitanju“, odgovorila je.
„Zašto mi nisi odgovorila kada sam te prvi put pitao?“ Zapitao se zašto toliko
insistira? Ni sam nije znao razlog.
„Zato što je moja majka odgovorila“, rekla je.
„Ona je odgovorila u svoje ime. Da li uvek odgovara na pitanja umesto tebe?“,
pitao je, namrštivši se.
„Možda bi je bilo sramota da je shvatila da se pitanje odnosilo na mene.
Čarlse, o čemu se ovde radi?“
Bilo je to dobro pitanje, ali on nije imao odgovor. Nije izgledala starije. Bila
je visoka, još uvek ponosnog držanja i elegantna. Iako više nije bila vitka, bila je
srazmerna i elegantno odevena. Lice joj je bilo gotovo bez bora i još uvek nije
vidno posedela. Izgledala je privlačno, a Čarls je primetio da je zadržala svoju
mladalačku lepotu. Tokom svoje debitantske sezone imala je barem deset
bračnih ponuda. Međutim, nije prihvatila nijednu.
„Da li si srećna?“, pitao ju je, shvativši da je zvučao previše grubo.
Namrštila se, ali nije ništa rekla.
„Kad god bih otvorio jutarnje novine, uvek sam se nadao da ću ugledati vest
o tvojoj veridbi za nekog bogatog i uglednog plemića. To se nikada nije dogodilo,
čak i nakon što sam prestao da tražim. Da li si srećna?“
„Ne znam šta da ti kažem. Potrebna sam majci, a sestre su srećne jer znaju da
joj ništa ne fali.“
Stajao je mirno i zurio u nju. Pretpostavio je da niko ne pridaje značaj
njihovom razgovoru. A i zašto bi? Razgovarao je sa skoro svim članovima
porodice. Zašto ne bi i sa lejdi Matildom Vestkot? Osim njene majke, niko
nije znao za njihovu kratku avanturu.
Zapitao se kako bi izgledao njihov život da su se venčali. Sigurno bi sve bilo
drugačije. Gil ne bi ni postojao, kao ni Adrijan, Barbara i Džejn. Niti njegovi
unuci. Ali verovatno bi imao drugu decu i unuke koji se nikada nisu rodili.

~ 20 ~
 „Dakle, živiš da bi služila majku?“, pitao ju je.
„Neki ljudi žive mnogo gore“, rekla mu je.
„Jesi li sigurna? Zašto se nisi udala?“
Lagano je ustuknula, osmehnuvši se nekome iza Čarlsovih leda. „Možda me
niko nije zaprosio.“
„To su gluposti“ rekao je. „Osim toga, to nije istina. Ja sam te zaprosio.“
Pažljivo ga je posmatrala. „Možda nije bilo nikoga za koga bih želela da se
udam“, rekla je.
„Čak ni za mene?“
Duboko je udahnula. „Tvoj sin, Gil, rodio se godinu dana kasnije. Nije stvar
u tome da li sam želela da se udam za tebe. Na kraju sam postupila mudro
odlučivši da ne prihvatim tvoju ponudu.“
To je bilo nesporno. Bio je poznat kao ženskaroš - i pre nego što je upoznao
Matildu - kao i svaki mladić u visokom društvu, željan slobode i zabave. Titula
zavodnika mu je dodeljena tek kasnije. Da li bi ga smatrali takvim da se oženio
Matildom? Budući da se nije oženio njom, nikada nije saznao odgovor.
„Da li to znači da si postupila mudro kada si rešila da se ne udaš ni za nekog
drugog muškarca?“
„Možda“, odgovorila je.
„A možda i nisi. Da li se kaješ što se nisi udala?“ Činilo se da je neće ostaviti
na miru.
„Žaljenje bi bilo uzaludno“, kazala je.
„U pravu si.“ Zapitao se da li to znači da se pokajala.
„Doneli su poslužavnik sa čajem.“, rekla je. „Moram da odem i pripremim čaj
za majku. Ja jedina znam kakav čaj voli.“
Zar niko drugi nije mogao da se pobrine za to? Zar niko drugi nije mogao da
pripremi čaj sa odgovarajućom količinom šećera i mleka? Pomerio se u stranu i
pustio je da prođe. Osetio je suptilni miris njenog parfema, koji nije moguće
osetiti, osim ukoliko joj se zaista ne približi. Taj miris ga je podsetio na njihov
poljubac iza saksije na balkonu plesne dvorane u kojoj su zajedno igrali
menuet. Bio je to kratak, ali strastven poljubac. A starija grofica je uvek pažljivo
pratila lejdi Matildu.
Zašto se sećao baš tog poljupca kada je sigurno zaboravio stotine drugih, kao
i žene koje je poljubio? Prislonila je usne na njegove i privila se uz njega. A on je
osetio njen parfem i izgubio se u njenom zanosnom mirisu i snažnoj seksualnoj
želji, koja nikada nije bila u potpunosti zadovoljena.
Zapitao se da li je dašak parfema probudio sve davno zaboravljene uspomene.

~ 21 ~
 III

Matilda je poslužila majci čaj, baš onako kako voli, zajedno sa parčetom torte,
odlučivši da ostane u njenoj blizini, u slučaju da joj bude potrebna. Pored starije
grofice sedele su njena ćerka Luiza i rođaka Altea, Aleksanderova majka. Žene
su se složile da je Aleksanderova ideja da organizuju porodičnu večeru odlična,
kao i činjenica da je vikont Dirkson došao sa svojim sinom.
„Meni se ne sviđa“, rekla je Matildina majka. „Nadam se da u njihovom
slučaju ne važi izreka kakav otac - takav sin. Vikont Dirkson se družio sa
Hemfrijem, a svi znamo kakvi su bili Hemfrijevi drugovi.“
„Mama, ne uzbuđuj se.“ Maltilda je ponudila starijoj grofici mirišljave soli,
ali ona je odlučno odbila.
A onda se gospodin Adrijan Sojer obratio svom ocu, dovoljno glasno kako bi
privukao pažnju okupljenih.
„Tata, Bertrand sutra ide na zabavu u Kju gardens. Želi da pođem sa njim.
Znam da sam ti obećao da ću poći sa tobom u Tatersols1, ali možemo da idemo
sledećeg vikenda.“
„Bertrande, ko će prisustvovati zabavi?“, pitala je rođaka Luiza.
„Moja sestra, Adrijan, Boris i ja.“
„I ja“, dodala je Džesika, ćerka rođake Luize. „Mogla bih da im se pridružim
na zabavi, umesto da idem sa tobom u posetu.“
„Pridružiće nam se i moja prijateljica Šarlota Rig“, rekla je Bertrandova
sestra. „Sigurna sam da će joj njena majka dozvoliti da nam se pridruži. Mislim
da su bacile oko na Bertranda.“
„To znači da ću i ja morati da pođem sa vama kako bih pravila društvo
gospođi Rig. Nameravala sam da posetim neke prijateljice“, odgovorila je rođaka
Luiza.
„Mama, nema potrebe da ideš“, pobunila se Džesika. „Ići ću sa rođacima i
neće mi biti potreban pratilac. Osim toga, imam dvadeset i tri godine.“
„Pravi fosil!“ rekao je Ejveri sa uzdahom, posmatrajući svoju polusestru kroz
monokl.

1
Tattersalls (eng.), aukcijska kuća za trgovinu rasnim konjima u Engleskoj i Irskoj - prim. prev.
~ 22 ~
 „Ali gospođica Rig nije deo porodice“, istakla je Luiza, „niti ima dvadeset i
tri godine. Mislim da nema ni devetnaest. A njena majka neće moći da ide sa
njom. Danas sam čula da se prehladila.“
„Onda ti pođi sa nama“, rekla je Džesika.
„Ja bih mogao da im se pridružim“, rekao je Čarls. Svi pogledi su bili
usmereni prema njemu. Matilda je pokušala da ga ignoriše, jer je još uvek bila
rastrojena zbog njihovog neobičnog razgovora. Zar je zaista mislio da će se
porodica Vestkot i gospoda Rig složiti da pode sa njima kao pratilac mladim
damama, od kojih ni sa jednom nije bio u srodstvu?
„Pod uslovom da sa mnom pođe i neka od dama iz porodice Vestkot“, rekao
je.
„Ako već moram da idem, onda nema potreba da idete i Vi, lorde Dirksone.
Ja...“
„Mislim da bih i ja mogla...“, ubacila se Viola.
Međutim, Čarls ih je prekinuo.
„Možda lejdi Matilda Vestkot?“, predložio je, okrenuvši se prema njoj.
„Naravno, pod uslovom da se starija grofica složi.“
„Ja?“ upitala je Matilda začuđeno. Iako je znala da je svi posmatraju, bilo joj
je neprijatno zbog činjenice da je on posmatra. Ali, uprkos tome, nije ni pomislila
na mirišljave soli u svojoj torbi.
„Hajde, tetka Matilda“, uzviknula je Džesika, nestrpljivo se okrenuvši prema
njoj. „Neće mi biti dosadno kao sa mamom.“ Nasmejala se i nežno pogledala
Luizu. „Bez uvrede, mama. Sigurna sam da si se i ti osećala isto kada si bila mojih
godina.“
„Da, tetka, pođi sa nama!“ dodao je Bertrand, koji joj je pre nekoliko nedelja
rekao da odlično izgleda za svoje godine, nakon što je na njegovom konju jahala
sve do Čarlsove kuće. To je bilo jedno od najuzbudljivijih iskustava u njenom
životu. „Moći ćeš da paziš na Estel“, rekao je Betrand, osmehnuvši se svojoj sestri
bliznakinji.
„Da pazi?“ Njegov otac, markiz od Dorčestera, podigao je obrve.
„Tetka Matilda, molim te pođi sa nama“, rekao je Boris. „Želeo bih da vidim
pagodu u Kju gardensu. Nikada nisam bio tamo.“
„Gospođo Vestkot, i ja Vas molim da pođete sa nama“, dodao je gospodin
Sojer, ljubazno se osmehnuvši Matildi. „Siguran sam da Vam neće biti dosadno u
tatinom društvu. Ipak se vas dvoje poznajete.“
Matildi se činilo da su svi pogledi usmereni ka njoj, zbog čega je iznenada
porumenela.
„Ne poznajemo se tako dobro“, brzo je objasnila. „Upoznala sam Vašeg oca
dok je moj brat još uvek bio živ. Te godine sam debitovala u visokom društvu.“
Pitala se da li se mladić seća da je pre nekoliko nedelja njegovog oca oslovila

~ 23 ~
imenom, kada su ih ona i Bertrand iznenada posetili. Nadala se da neće pomenuti
tu posetu. Njena porodica bi sigurno bila zaprepašćena. „Tokom te sezone smo
plesali zajedno na nekoliko balova. Ali to je bilo davno. Ako mi majka dozvoli,
rado bih pravila društvo Džesiki, Estel i gospođici Rig. Godinama nisam bila u
Kju gardensu. Šta kažeš, mama?“
„Naravno da možeš da ideš, Matilda“, rekla je njena sestra Milred. „Ja ću
ostati sa majkom.“
„Ne želim da me niko uznemirava“, pobunila se starija grofica.
„Ionako sam nameravala da provedem popodne sa tobom“, rekla je Mildred.
„Barem ću moći da se opustim, znajući da je Boris na sigurnom. Biće pod budnim
okom moje sestre.“
„Mama“, pobunio se Boris.
„Onda je sve rešeno“, rekao je Bertrand, zadovoljno trljajući ruke. „Ostaje
nam samo da pozovemo gospođicu Šarlotu Rig.“
„To neće biti teško“, uveravala ga je Estel. „Njena majka je bolesna i ne može
da nam se pridruži, ali ići će tetka Matilda. Ona je izuzetno cenjena u visokom
društvu.“
„Hvala ti, Estel“, rekla je Matilda. „Ali na osnovu vaših reči, rekla bih da sam
vam veoma ozbiljna i dosadna.“
„Uopšte nisi dosadna!“, uzviknula je mlada Estel, iznenadivši je snažnim
zagrljajem. „Niti ozbiljna.“
„Tetka Matilda, baš me zanima kako su izgledale zabave koje si
svojevremeno posećivala sa ujakom Hemfrijem i lordom Dirksonom. Da li je tada
sve bilo drugačije?“
„Naravno“, rekla je Matilda, pomalo ošamućena zbog pažnje koja joj je
posvećena. „Živeli smo u pećinama i nosili životinjsku kožu.“
„I lovili smo hranu kamenim maljevima“, dodao je Čarls na veliko
oduševljenje mladih.
Matilda je u njegovom pogledu uočila iskricu radosti, shvativši da i sama
oseća radost.
Zapitala se kada je poslednji put osetila radost? Kada se osećala mladoliko?
Prošlo je mnogo godina od njihovog kamenog doba, kada su živeli u pećinama i
koristili lukove i strele. Tada je poslednji put bila srećna.
„Da li si plesala valcer, tetka Matilda?“, pitao je Boris.
Međutim, valcer je izmišljen tek kasnije.
„Plesali smo bosi i udarali u bubnjeve“, odgovorio je Čarls umesto nje.
Matilda se glasno nasmejala, a potom shvatila da su svi pogledi usmereni ka
njoj. Čarls ju je takođe posmatrao, ali više se nije osmehivao. Nije delovao
radosno.

~ 24 ~
 Bilo joj je žao što valcer nije izmišljen trideset godina ranije. To je bio
najromantičniji ples koji je ikada izmišljen. Želela je da ima uspomenu na jedan
jedini valcer otplesan sa njim.

„Baš pristojno od tebe što si se ponudio da pođeš sa nama na zabavu“, rekao

je Adrijan sledećeg jutra, dok su on i otac jahali ulicama Londona.
„Uživaću u Kju gardensu“, rekao je Čarls. „Nadam se da ti neće smetati moje
prisustvo.“
„Nikako“, odgovorio je Adrijan kroz smeh. „Ako budem želeo da se zaljubim,
sakriću se iza žbuna dok ti budeš gledao u drugom pravcu.“
„Dakle, postoji neko ko ti se sviđa?“ pitao je Čarls.
„Lejdi Džesika Arčer ima armiju obožavalaca koja bi mogla da okupira naš
salon za goste“, rekao mu je Adrijan. „Bio bih potpuno neprimetan u gomili. Ne
sviđa mi se lejdi Estel Lamar, iako je izuzetno lepa i ljupka. Mislim da nisam
upoznao gospođicu Rig, mada verujem da bih je prepoznao kada bih je video. Ne
nameravam da se skrasim u skorije vreme.“
Trebalo je da se okupe u vili Arčer na Hanover trgu, gde je živeo vojvoda od
Neterbija, polubrat Džesike Arčer. Dogovorili su da se dame odvezu na proslavu
kočijom markiza od Dorčestera, a da ih muškarci prate na konjima. Vreme je bilo
savršeno. Nakon nekoliko oblačnih i kišnih dana, sunce je ponovo sijalo, a vetar
se napokon smirio. Činilo se da će dan biti veoma prijatan i ne previše topao.
Matilda se zapitala zašto se Čarls ponudio da pođe sa njima? Nije bilo
primereno da prati grupu neudatih mladih dama. Tu ulogu je mogla da ispuni
samo starija dama, a on nije bio oženjen. Zar nije shvatio koliko je njegova
ponuda neprimerena? Naravno, namerno je to predložio, budući da je nameravao
da Matilda pođe sa njim.
Međutim, tek kasnije je shvatio kako je njegov predlog zvučao. Postupio je
ishitreno. U tom trenutku nije razmišljao o činjenici da će provesti čitavo veče sa
njom. Mislio je da je Matilda slobodna da mu pravi društvo, i da će se svi složiti
da pode sa njima, jer nije ničija majka. Mislio je da će i ona uživati u vremenu
provedenom sa mladima, bez svoje majke. Poslednji put je uživala u toj
privilegiji pre trideset i šest godina. Tamo se zaista nalazio žbun iza kojeg bi par
mogao da se sakrije i razmenjuje poljupce.
Želeo je da je vide. Vestkotovi su bili pristojna porodica, ali imali su
zajedničku manu koja ga je nervirala čitave večeri. Niko od njih nije obraćao
pažnju na Matildu. Nisu je ignorisali. Bila je deo njihove porodice, deo svih
zajedničkih aktivnosti i razgovora. Ali niko joj nije posvećivao pažnju. Niko od
njih, osim starije grofice, nije poznavao ljupku, gracizonu, Matildu koja pleše
menuet. Niko od njih je nije poznavao. Znao je da su njegove misli prilično drske,
budući da je on nije video više od trideset godina, a u njenom društvu je proveo
svega nekoliko meseci.

~ 25 ~
 Ali i ona je bila živo biće, iako je imala više od pedeset godina. Iako je bila
usedelica. Zaslužila je da bude srećna.
Mučila ga je činjenica da će sa njom morati da provede čitav dan. Ta pomisao
ga nije radovala, iako je tog jutra pažljivo birao garderobu za svoj susret sa njom.
„Želim da ga upoznam“, iznenada je rekao Adrijan.
Čarls je okrenuo glavu kako bi pogledao svog sina.
„Potpukovnika Beningtona“ objasnio je Adrijan. „Gila.“
„Živi u Glosterširu“, rekao mu je Čarls. „Sumnjam da će želeti da te upozna,
Adrijane. Rekao mi je da ne želi nikada više da me vidi.“
„Mogu da pokušam. Može da mi zatvori vrata ispred nosa, ali želim da mu
pružim priliku da to učini.“
Čarls se namrštio. „Hoćeš li učiniti to?“ pitao je dok su se približavali Trgu
Hanover.
Njegov sin je slegnuo ramenima. „Možda“, rekao je. „A možda i ne.“
Nije uspeo da odgovori Adrijanu. Dorčesterova kočija se zaustavila ispred
Neterbijeve vile. Živahna grupa mladih ljudi bila je okupljena na stepeništu, dok
su mlađa vojvotkinja od Neterbija i starija grofica, majka lejdi Džesike, stajale na
vrhu stepeništa. Lejdi Matilda Vestkot je stajala pored kočije.
Čarls se iznenada setio da joj je jednom prilikom rekao da joj bledoplava boja
lepo stoji. Zapitao se odakle dolazi to sećanje? Sada je nosila takvu haljinu.
Možda se činilo da je bledoplava previše mladalačka boja za ženu njenih
godina, ali haljina i bolero na njoj bili su odmereni i elegantni. Nosila je
tamnoplavi šešir sa malim obodom, uredan, bez preteranih ukrasa i perja.
Primetila ga je i pognula glavu. Pitao je da li se kaje što je prihvatila njegov
predlog. Ali učinila je to bez oklevanja. A onda je šaljivo odgovorila i na pitanje
Borisa Vejna, rekavši mu da su nekada živeli u pećinama i nosili životinjsku kožu.
Činilo se da se iskreno nasmejala njegovom odgovoru.
Izgledala je kao stara Matilda koju je nekada poznavao.
„Gospodine Sojeru, stigli ste“, uzviknula je Estel Lamar, približivši se
Adrijanu. „Zamalo da zakasnite. Pridružili su nam se još neki ljudi. Gospodin
Ambroz Kitli i Dorotea, njegova sestra.“ Gospođica Rig i Kitlijevi su ih
pozdravili.
„Kako ste, lorde Dirksone?“, pitao je Bertrand Lamar, osmehnuvši se Čarlsu.
„Gospoda Rig i lejdi Kitli su bez pogovora prihvatile da pođete sa nama.“
„Bertrande, mislim da su pristale jer su čule da će i Matilda poći sa vama.
Dobro jutro, lorde Dirksone.“
Čarls se naklonio damama i osmehnuo se Matildi. Primetio je da su joj i
rukavice bledoplave. Da li je i ona pažljivo birala odeću? Da li se setila šta joj je
rekao za plavu boju ili je tokom godina i sama shvatila da joj ta boja lepo stoji.

~ 26 ~
 „Ne bi trebalo da ostavljamo konje da nas čekaju toliko dugo“, rekla je
Matilda. „Možda bi trebalo da krenemo.“
„U pravu si, tetka Matilda“, odgovorila je lejdi Estel. „Sedećeš na sedištu
okrenutom prema konjima. Svi smo se složili oko toga. Mi smo izvlačili štapiće,
a Džesika je osvojila mesto pored tebe. Šarlota, Dorotea i ja ćemo se stisnuti na
drugom sedištu, prekoputa vas.“
„Blago muškarcima“, rekla je gospođica Kitli. „Moći će da uživaju u svežem
vazduhu dok budu jahali. Trebalo je da izvlačimo štapiće i za sedište u sredini.
Sigurna sam da ćemo se svađati i oko toga.“
„Ne u mom prisustvu“, rekla je Matilda. „Gospođice Kitli, Vi možete da
zauzmete to mesto sada, a Estel u povratku“
„Bravo, tetka Matilda“, rekao je mladi Boris Vejn. „Držiš ih pod kontrolom.“
Gospođica Kitli se osmehnula i ušla u kočiju. Ostale dame su ušle za njom.
Sve su se smejale i razgovarale u isto vreme.
„Matilda“, starija vojvotkinja se obratila svojoj sestri, „nadam se da si svesna
u šta se upuštaš. Mislim da neće prestati da se kikoću do kraja dana.“
„Preživeću, Luiza. I ja sam nekada bila mlada“, od govorila je Matilda,
pogledavši Čarlsa, koji je sišao sa konja kako bi joj pomogao da uđe u kočiju.
„Hvala, lorde Dirksone.“
Pružila mu je ruku, a on ju je snažno stegnuo. Imala je tanku ruku sa dugim
prstima. A onda je ušla u kočiju i okrenula se prema lejdi Džesiki. Kočijaš je
sklonio stepenice i zatvorio vrata, a potom se popeo na konja i uzeo uzde.
Čarls je ponovo uzjahao konja i svita se zaputila prema Kju gardensu. Adrijan
je već uživao u društvu drugih mladića.
Čarls je shvatio da je ovo sasvim novo iskustvo. Razuzdani gospodin se
pretvorio u kavaljera.

Bertrand se preko noći setio prijatelja koji bi sigurno želeo da im se pridruži.

Na osnovu njegovog objašnjenja,
Matilda je shvatila da njegov prijatelj ima veoma lepu i živahnu sestru, koja
je pre mesec dana plesala na balu sa Bertrandom na njenom debitantskom balu.
Zbog toga je u kočiji bila još veća gužva nego što je prvobitno planirano, a tri
mlade dame su bile primorane da sede na sedištu prekoputa nje i Džesike.
Međutim, činilo se da im to nimalo ne smeta. Bile su zaista vesele. Matilda je
gotovo zaboravila kako se ponašaju mladi kada u njihovom društvu nema mnogo
starijih osoba. Mogla je da ih natera da se ponašaju primereno i tako sebi obezbedi
mir, ali zašto bi? Bilo joj je drago da ih njeno prisustvo ne sputava.
„Mama nije želela da mi dozvoli da dođem“, rekla je gospođica Kitii. „Iako
sam joj rekla da će i Ambroz poći sa mnom. Gotovo sam umrla od brige. Ali onda
je saznala da će lejdi Matilda ići sa nama.“

~ 27 ~
 „Da li to znači da imam reputaciju zmaja?“
Bila je to prilično neduhovita primedba, ali njene četiri saputnice su se
gromoglasno nasmejale.
„Nipošto“, uveravala ju je gospođica Kitli. „Mama je rekla da ste Vi veoma
ugledni i cenjeni.“
„Dakle, zmaj“, rekla je Matilda. „Ali trudiću se da vam ne dosađujem. Pod
uslovom da od ovog trenutka počnete da se ponašate pristojno.“
Iz nekog razloga taj predlog je izazvao još jedan nalet smeha, a Matilda je
osetila neobjašnjivu sreću. Nije bila nimalo srećna nakon neprospavane noći.
Osim toga, nikada nije išla na zabavu sa Čarlsom Sojerom. Zapitala se zašto joj
je ponudio da pođe sa njima, iako su se Viola i Luiza već ponudile da idu umesto
nje. Mama nije bila nimalo zadovoljna. Sinoć joj je rekla da je trebalo da ga
postavi na svoje mesto tako što će ga odlučno odbiti. Budući da će i on
prisustvovati ovom razuzdanom putovanju, starija grofica se zapitala ko će motriti
na Matildu.
„Mama“, pobunila se Matilda, „imam pedeset i šest godina.“
„Ali vikont Dirkson je ženskaroš“, odgovorila joj je majka.
„Nekada je bio ženskaroš. Ali zabavi će prisustvovati i njegov sin“, kazala je
Matilda.
Ležala je u krevetu i pitala se zašto je predložio baš nju, kao i zašto je ona
tako brzo prihvatila njegov predlog i šta će učiniti ako se neko od mladih ne bude
ponašao primereno. Ali to se sigurno neće dogoditi, jer su svi bili pristojni i lepo
vaspitani mladi ljudi. Pitala se o čemu bi ona i Čarls razgovarali kada bi ostali
sami, što je bilo sasvim očekivano jer su mladi želeli da provode vreme jedni sa
drugima. Pitala se hoće li joj ponuditi ruku. Sama pomisao na to ju je ostavljala
bez daha. Matilda se pitala da li je moguće da preko noći dobije temperaturu,
velike boginje ili neku drugu bolest, kako bi zamolila Violu da ode umesto nje.
Ali bilo je očigledno da je zdrava kao dren. Niko joj ne bi verovao.
Međutim, sada se osećala srećno i bezbrižno, kao da je i ona mlada. Činilo joj
se da se vratila u svoje mladalačke dane i da bi mogla da počne da se cereka u
svakom trenutku. Svi bi je gledali kao da je poludela.
„Sinoć me je mučila jedna misao“, rekla je. „Na zabavu je trebalo da pode
šestoro mladih ljudi. Mislila sam da nećemo uspeti da vas rasporedimo tako da
neko ne završi u paru sa bratom ili sestrom. To bi bilo baš bezveze.“
Ponovo je usledio mladalački kikot.
„Ali sada kada se broj povećao na osam“, nastavila je Matilda, „možete da
budete u paru sa mladićem koji vam nije u srodstvu.“
Ovoga puta, mlade dame su se posramljeno osmehnule.
„A to uključuje i Vas, lejdi Matilda“, rekla je gospođica Rig. „Sada nas ima
ukupno deset, zar ne?“

~ 28 ~
 „U pravu si“, rekla je Matilda, nadajući se da neće porumeneti. „Dakle, da
vidimo. Ne mogu da odaberem Borisa Vejna, jer je on moj nećak, a Bertrand
Lamar je sin markiza od Dorčestera, koji je oženjen mojom bivšom snajom. Da li
to znači da smo u srodstvu? Verovatno ne, ali on me zove tetka Matilda. Veoma
je lep, zar ne?“
„Jeste“, složila se gospođica Kitli, trudeći se da prikrije čežnjiv uzdah.
„Bertrand i ja te smatramo našom tetkom“, rekla je Estel. „Ali nemoj mu reći
da je zgodan inače će se uobraziti.“
„Bićete u paru sa lordom Dirksonom, lejdi Matilda“, rekla je gospođica Rig.
„U pravu si“, složila se Matilda. „Nas dvoje smo vršnjaci. Ali i on je veoma
zgodan, zar ne?“
„Mislim da gospodin Sojer lepo izgleda“, rekla je Estel. „Deluje ljubazno i
ima lep osmeh.“
„Da li je vikont Dirkson zaista bio prijatelj ujaka Hemfrija?“, pitala je
Džesika. „Da li si stvarno plesala sa njim na balovima? Pretpostavljam da je bio
veoma zgodan. Kao Gil, ali bez ožiljka? Da li ti se sviđao?“
„Sviđao?“, ponovila je Matilda podigavši obrve. „Mislim da se tvojoj majci
ne bi svideo tvoj način izražavanja, Džesika.“
Ali Džesika se veselo nasmejala, kao i ostale devojke. „Da li si bila zaljubljena
u njega?“
„Jesam“, priznala je Matilda. „Kao i sve ostale devojke. Verovatno je bilo i
onih kojima se nije dopadao. Ali bilo je i drugih prelepih mladića za očijukanje.
Mislim da su tada muškarci bili lepši.“
„Tetka Matilda, da li bi se baki svideo tvoj način izražavanja?“ dodala je
Džesika kroz smeh.
„U pravu si.“ Matilda je pomilovala nećaku po kolenu.
U tom trenutku, mladim damama je pažnju privukao prizor van kočije. Iako
bi one tvrdile da uživaju u pejzažima, zapravo su se divile muškarcima koji su
jahali pored kočije. Matilda je pretpostavila da su to uradili namerno, kako bi im
privukli pažnju. Sasvim je zaboravila na tehnike zavođenja koje koriste mladi.
Međutim, s lakoćom se prisetila doterivanja, zavođenja, mahanja lepezom i
ignorisanja udvarača, pa čak i prezira.
Muškarci su se uvek šepurili na konjima, pod uslovom da su imali skladnu
građu, dobro držanje i mišićave butine. Čarls je imao sve to. Imao je pedeset i šest
godina, ali i dalje je bio neverovatno zgodan i privlačan. Ali to je bilo samo njeno
mišljenje. Sumnjala je da je neka od njenih saputnica to primetila, budući da su
posmatrali Bertranda, Borisa, gospodina Sojera i gospodina Kitlija.
Zapitala se da li je primetio da nosi bledoplavu haljinu. Nadala se da nije, ili,
ako je primetio, da se nije setio da joj je jednom prilikom rekao da treba često da
nosi tu boju jer u njoj izgleda još lepše i poželjnije nego inače. To su bile njegove

~ 29 ~
reči. Bila je iznenađena spoznajom da ih se još uvek seća. Shvatila je da je to
prilično budalasta misao.
Prošlo je toliko godina. Međutim, nije namerno odabrala tu haljinu. Probala
je tri različite haljine: tamnozelenu, tamnožutu i tamnoplavu. A onda je naredila
sluškinji da izvadi ovu haljinu iz zadnjeg dela ormara. Nosila ju je samo
jednom, iako ju je imala već dve godine. Tom prilikom je zaključila da je previše
mladalačka za nju. Ali, danas ju je probala i osećala se srećno u njoj. Iako je išla
kako bi nadzirala omladinu, nije bila toliko stara. Želela je da izgleda lepo.
Nije se zapitala zašto.
Bilo joj je veoma čudno što nije bila sa majkom. Nije morala da pazi na nju i
brine se da li joj je toplo, da li joj treba šal, lepeza ili šolja čaja. Nije se osećala
kao senka koju niko osim majke nije primećivao i koja je često bila iznervirana
zbog njenog ponašanja. Zašto je onda to činila? Da li je nekome bila potrebna?
Uživala je u trenutnoj slobodi. Pred njom je bio čitav dan koji će provesti
sa osmoro mladih ljudi kojima nije bio potreban nadzor. Uživaće u lepoti vrta i u
savršenom danu bez oblaka i sa daškom vetra.
Provešće čitavo popodne u Čarlsovom društvu i neće brinuti da li je smatra
previše dosadnom. Ipak ju je zamolio da pođe sa njim. Nije nameravala da sama
vodi računa o svemu. Želela je da uživa, mada je bila pomalo zabrinuta zbog
zbrke koja će nastati čim muškarci sjašu sa konja i dame izađu iz kočije.
Ali svakako će uživati. Neće mu dozvoliti da je uhvati nespremnu kao
prethodne večeri. Nije morala da se pravda Čarlsu Sojeru. On je bio taj koji je njoj
dugovao objašnjenja. Međutim, ni to nije bilo sasvim tačno. Ona je bila ta koja
je okončala njihovu vezu. Odbila ga je i time mu dala slobodu da radi šta god
poželi. On je upravo to i učinio. Ali ostatak dana neće razmišljati o prošlosti.
„Sjajno ćemo se zabaviti!“, rekla je gospođica Kitli. „Prvi put izlazim bez
mame otkako sam došla u London.“
„Ako misliš da je tvoja majka stroga, iznenadićeš se kada otkriješ kakva sam
ja. Zmajevi su bezazleni u odnosu na mene. Molićeš majku da te prati na svaki
događaj do kraja sezone.“
Glasno su se nasmejale njenom strašnom upozorenju.
A onda su ućutale, jer su konačno stigli.

~ 30 ~
 IV

Bertrand Lamar i Boris Vejn su želeli da odu pravo do kineske pagode i popnu
se na vrh.
„Dvesta pedeset i tri krivudava stepenika“, rekao je Boris.
„I spektakularan pogled iz svakog ugla“, dodao je Bertrand.
„Da li zaista postoje zlatni zmajevi na krovovima?“, pitala je gospođica Rig.
Ali ona je želela da ode prvo do pomorandže, jer joj je rođaka preporučila da je
obiđe.
„Ali kažu da je unutra previše mračno da bi voće cvetalo“, rekla joj je
gospođica Kitli.
„Želim da vidim hramove“, rekao je njen brat. „Propustili smo ih kada smo
bili prošle godine jer su svi ostali želeli da vide pagodu.“
Lejdi Estel Lamar je želela da vidi Kju palatu, a lejdi Džesika Arčer kraljičinu
kolibu.
„Svi članovi kraljevske porodice su nekada imali piknike u tim vrtovima dok
su bili deca“, rekla je. „Kraljica Šarlota ih je lično uređivala.“
„Dan je divan“, rekao je Adrijan, „a vrtovi su lepo uređeni i puni drveća,
biljaka i trave. Neću se zadovoljiti šetnjom bez ikakvog određenog cilja.“
Svi su se složili sa njim i pre nego što je Čarls pomogao Matildi da izađe iz
kočije i predao konje kočijašu.
„Verujem da ćemo ovde provesti veći deo dana, pre nego što ogladnimo. Biće
prilike da obiđemo sve, kao i da se opustimo i uživamo u vremenu. Lejdi Matilda,
Vi se jedini niste izjasnili. Gde prvo da idemo?“
„Ja?“, rekla je sklopivši ruke na grudi. Čarls je pretpostavio da je nisu često
pitali za mišljenje. „Svejedno mi je.“
„U pagodu, tetka Matilda“, rekao je Boris kroz smeh.
„Kraljičinu kolibu!“
„Hramove!“
„Drvo pomorandže!“
„Koju palatu...“

~ 31 ~
 Svi su istovremeno uzvikivali svoje želje, a njihov razgovor je bio praćen
smehom. Ambroz Kitli je iz nepoznatog razloga gurnuo laktom Bertranda
Lamara, a on mu je odgovorio na isti način. Gospođica Kitli je podigla kišobran, a
Adrijan se pretvarao da ga je udarila u oko. Matilda je iznenada podigla ruku i svi
su ućutali.
„Svi imate viška energije“, rekla je. „To treba iskoristiti. Borise, koliko
stepenica ima do pagode? Dvesta pedeset i tri? Odlično! Počećemo odatle. Osim
toga, želim da vidim te zmajeve, iako su samo pozlaćeni.“
„Ali moraš da se popneš na vrh, tetka Matilda“, odgovorio je Boris, podigavši
obrve.
„Zar misliš da neću moći?“, upitala je. „Naravno da hoću. Hajdemo. Nisam
pristala da pođem sa vama da bih čitav dan stajala u mestu.“
Nakon što su se rasporedili u parove i krenuli duž široke travnate avenije,
ugledali su pagodu koja je bila jasno vidljiva iz bilo kog mesta u parku. Čarls je
pružio Matildi ruku. Sa svojim energičnim stavom, izgledala je elegatno
i odmereno. Ali, u njoj se nazirao tračak radosti čak i kada je igrala ulogu ostarele
ćerke usedelice koja je brinula o majci. Pomalo se plašio da će joj putovanje u
kočiji zajedno sa veselim mladim damama oduzeti energiju i strpljenje. Međutim,
dogodilo se upravo suprotno.
Nakratko je posmatrala njegovu ruku, a zatim mu pružila svoju. „Nisam bila
na pagodi otkako...“ Sklopila je oči i okrenula glavu.
Nije dovršila rečenicu.
Verovatno je nameravala da kaže da je poslednji put bila tamo sa njim pre
tridesetak godina.
„Nisam ni ja“, rekao je.
Od tada je bio u Kju gardensu nekoliko puta. Iako su ga prijatelji nagovarali
da se popne, uvek je odbijao. Nikada se nije zapitao zašto. Da li je zaista odbijao
da poseti pagodu samo zato što je prvi i poslednji put bio tamo sa lejdi Matildom
Vestkot?
„Dan je bio sličan današnjem“, rekao je.
„Da“, tiho je odgovorila. „U stvari, ne sećam se.“
Hodali su iza mladih ljudi, koji su, kako je primetila, bili puni elana. Iako su
hodali u parovima, razgovarali su jedni sa drugima.
„Zar si zaboravila, Matilda?“ pitao je.
„Jesam.“
„Bili smo u ovakvoj grupi. Mislim da nas je bilo šestoro, ne računajući
roditelje mlade dame. Ne mogu da se setim čiji su to roditelji bili, ali znam da nisu
tvoji. Bili su malo popustljiviji. I tvoj brat je bio sa nama.“
„Zaboravila sam.“

~ 32 ~
 „Sećam se samo da se nisu popeli do kraja. Ostali su na drugom spratu, a mi
smo se popeli do vrha. Ostali se nisu dugo zadržali. Brzo su se vratili, ostavivši
nas da uživamo u pogledu.“
„Verovaću ti na reč“, rekla je. „Ne zanima me daleka prošlost. Želim da
uživam u divnom danu u sadašnjosti.“
„U redu“, rekao je.
Poljubio ju je pod vedrim nebom, dok su bili okruženi izrezbarenim drvetom
i zelenim prostranstvima. To nije bio njihov prvi poljubac, ali trajao je duže od
svih ostalih. Rekao joj je da je voli, a nakon poljupca, ona mu je odgovorila da i
ona njega voli.
To su bile reči koje nije rekao nijednoj drugoj ženi. Nakon Matilde je brzo
odrastao i zaboravio na nezrele i emotivne detinjarije.
Primetio je da se više ne osmehuje.
„Onda ćemo uživati u sadašnjosti“, rekao je. „Da li su ti mlade dame smetale
prilikom putovanja?“
Iznenadio ga je njen osmeh i iskrice u njenim očima dok ga je posmatrala.
„Nikako. Mladi ljudi su divni, Čarlse.“
„Da li su se devojke kikotale i brbljale?“
„I ja sam im se pridružila“, rekla je. Iznenada je osetila nelagodu i okrenula
glavu, sakrivši lice pod rubom šešira. „Zašto da ne? Mislila sam da je to najbolji
oblik samoodbrane.“
Zapitao se šta su joj roditelji učinili. Ali to je bilo nepravedno. Da su Barbara
ili Džejn odlučile da se udaju za razuzdanog mladića poput njega, da li bi se složio
sa tim? Znao je da ne bi. Ali da li bi im zabranio kontakt sa tim mladićem? Da li
bi ga poslušale?
Da li je trebalo da sačeka? Da pokuša da se promeni i ponovo je zaprosi
sledeće godine? Da li bi je nagovorio da se predomisli? A njene roditelje?
„Matilda, zašto se nisi udala?“ pitao je.
Brzo je okrenula glavu prema njemu. „Nisam želela da se udam.“
„Htela si da se udaš za mene“, podsetio ju je.
„Bila sam mlada“, rekla je. „I nepromišljena.“
I posle toliko godina, to ga je i dalje vređalo.
„Nikada nikoga nisi volela?“, pitao ju je.
„Ne“, namrštila se.
„Zar zaista nikada nisi želela da se udaš? Ili se nisi udala zato što nisi upoznala
muškarca kojeg si volela?“
„Dosta“, rekla je. „Prestani, Čarlse.“
Bio je pomalo užasnut zbog činjenice da joj se oči sijaju, ali ne zbog sunčeve
svetlosti, niti zbog uživanja u izletu.
~ 33 ~
 „Izvini“, rekao je.
„A zašto te to interesuje?“, pitala ga je. „Ubrzo si dobio sina. I imao si gomilu
drugih žena. Svi su znali za njih. Nekoliko godina kasnije si se oženio i dobio
decu, a kasnije i unuke. Ali i dalje te smatraju ženskarošem. Brzo si prestao da me
voliš, Čarlse. Drago mi je što su me otac i majka ubedili da se predomislim. Živim
mnogo bolje nego što bih živela da sam se udala za tebe.“
Njene reči su ga bolele. Ali svaka reč je bila istinita. Osim dela da je brzo
prestao da je voli. Iako je znao da ne misli ozbiljno, sve što je rekla bilo je tačno.
Voleo ju je, ali pokazao je to na najgori mogući način; potpuno je poludeo
nakon što mu je rekla da ne želi da ima nikakve veze za njim. Nije mogao da se
opravda činjenicom da je bio mlad i nezreo. Njegova loša reputacija ga je
pratila godinama.
„Žao mi je. Mnogo mi je žao“, rekao je.
„Stigli smo do pagode“, rekla je, vedro se osmehnuvši mladima, koji su se
zaustavili pred građevinom.
„Ima deset spratova“, rekla je gospođica Kitli. „Izbrojala sam.“
„Baš impresivno što možeš da računaš tako visoko, Dorotea“, kazao je njen
brat.
„Mislim da se neću usuditi da kročim ni na jedan balkon“, rekla je gospođica
Rig. „Pogotovo ne na one koji se nalaze na višim spratovima. Sigurno je
veoma strašno!“
Svaki sprat je imao svoj balkon, prekriven isturenim krovom. Međutim, nisu
morali da izađu na balkon kako bi uživali u pogledu, jer su se svuda nalazili
visoki, zaobljeni prozori.
„Uzmi me za ruku“, rekao joj je Boris. „Obećavam da neću dozvoliti da
padneš.“
„Baš ljubazno od tebe“, rekla je. „Ali, da li ćemo moći da se popnemo
zajedno?“
Vesela družina se zaputila ka stepeništu kako bi proverila da li će moći da se
popne u parovima. Činilo se da i dalje imaju viška energije.
„Volim zmajeve“, rekla je Matilda, podigavši pogled prema krovovima.
„Izgledaju kao da su od zlata?“
„Da li stvarno želiš da se popneš?“ pitao je Čarls. „Ne moraš ako ne želiš.“
„Moram. Moj nećak me je izazvao, a ja sam prihvatila izazov.“
„Da li te često izaziva?“, pitao je.
„Naravno da ne. Oduvek se prema meni ophodio sa poštovanjem, budući da
sam znatno starija od njegove majke. Mislim da uživa da me zadirkuje.“
„I ti uživaš u tome“, rekao je.

~ 34 ~
 „Da.“ Uzdahnula je. „Ponekad se osećam usamljeno u ulozi ozbiljne tetke
usedelice.“ Rekavši to, obrazi su joj blago porumeneli. Činilo se da se pokajala
zbog svojih reči. Niko nije voleo usamljenost, a pogotovo ne jedna žena, kojoj
nije bilo drago zbog činjenice da je upravo te tri reči opisuju.
„Srećom, meni nisi tetka“, rekao je. „Ti si Matilda.“
Uputila mu je nesiguran pogled, blago nagnuvši glavu.
„Hajde da krenemo za mladima i pobrinemo se da niko ne padne sa balkona!
Ne bih voleo da se moja uloga pratioca završi neslavno.“
„U pravu si“, rekla je. „Kakva užasna misao! Ali mladići se služe različitim
trikovima kako bi zadivili mlade dame. Sigurno se neće okačiti na balkon, ali
možda će probati da ga preskoče. Srce mi podrhtava od same pomisli na to.“
Umorilo ih je penjanje kroz vijugavo stepenište postavljeno na sredini
pagode. Zaustavili su se tek na petom spratu, kako bi pogledali kroz prozore i
došli do daha. Sa viših spratova dopirali su glasni uzvici i smeh.
„Zaboravila sam na ovo stepenište. Građevina se spolja čini manjom. A tek
smo na pola puta!“, rekla je Matilda.
„Da li si sigurna da ne želiš da odustaneš od izazova?“, pitao ju je, kao da se
nadao da će se složiti sa njim. Ponekad bi ljudi njihovih godina zaboravili da više
nisu mladi.
Umesto odgovora, nastavila je da se penje.
Čarls je krenuo za njom, diveći se njenim zanosnim bokovima ispod
bledoplave haljine. I dalje je bila veoma privlačna, iako više nije bila mlada. Divio
se njenom držanju i činjenici da se penjala bez usporavanja. Kada su se popeli na
vrh, mladi su se razbežali po čitavoj prostoriji, oduševljeno posmatrajući oko sebe
pokazujući drugima znamenitosti Kju gardensa, ali i šire.
„Osećam se kao da smo zarobljeni u balonu sa toplim vazduhom“, rekao je
Adrijan.
„Da li si nekada bio u balonu?“ pitala je lejdi Estel.
„Jesam“, odgovorio je. „Prošle godine. Bilo je uzbudljivo, ali i pomalo
zastrašujuće. Ali preživeo sam kako bih prepričavao svoju avanturu.“
„Imam osećaj da se ova pagoda njiše. Nadam se da mi se samo čini...“
„Mislim da si u pravu“, rekao je Bertrand, veselo se teturajući. „Bolje se
uhvati za mene i spreči me da padnem.“
Prevrnula je očima i udarila ga po ruci.
Svi su bili spremni da siđu i zapute se u nove avanture.

„Nakon što sam prešao ovoliki put, ne nameravam odmah da siđem“, rekao
je Čarls. „Ostaću desetak minuta kako bih se odmorio i uživao u pogledu.“
„Toliko ti je potrebno da dođeš do daha?“, drsko je pitao gospodin Sojer.

~ 35 ~
 „I to takođe“, priznao je njegov otac.
„Ali ne morate da nas čekate“, rekla je Matilda. „Odavde odlično vidimo.
Pagoda je najbolje mesto za osmatranje. Verujem da nam ništa neće promaći!“
Gospodin Kitli je nagi as zastenjao i prekrstio ruke.
Bašta je bila puna drveća, i nikako nisu mogli da vide šta dešava iza stabala.
Osim toga, trebalo bi da im dozvole da neko vreme provedu sami. Šta su mogli
da učine za deset minuta? Toliko bi im trebalo da siđu, a onda više ne bi mogli da
vide čitav Kju gardens. Ali...
„Nadam se da ćete se svi ponašati onako kako dolikuje“, strogo je dodala
Matilda. Nikada nije bila stroga, niti se mešala u vaspitavanje svojih rođaka.
„Baš lukavo, tetka Matilda“, rekao je Boris. „Naterala si nas da budemo
dobri.“
„Naravno, nismo ni nameravali da se ponašamo neprikladno“, rekla je
Dorotea Kitli, dok se spuštala niz stepenište sa gospodinom Sojerom. „Ne gledaj
me tako, Ambroze!“
„Zar imaš oči na potiljku?“, pobunio se njen brat, pruživši ruku lejdi Džesiki
kako bi joj pomogao da siđe.
Vesela družina je ubrzo nestala.
„Naći ćemo se ispod pomorandžinog drveta za pola sata“, doviknuo je Čarls.
Matilda je čula samo zvuk vetra. Približila se prozoru i zagledala se u drveće,
travnjake i stazu od crvene cigle. Potom se približila sledećem prozoru i ugledala
različite ukrase koji su se pružali duž bašte. Ponovo se pomerila, sve vreme
posmatrajući prizor ispred sebe. Bila je svesna topline Čarlsove ruke, premda je
nije dodirivao. Mogla je da oseti njegov parfem.
„Eno ih!“, pokazala je prema dole. „Svi su zajedno.“
„Ne primećujem strastvenu romansu između njih“, rekao je. „Osim Bertranda
Lamara i gospođice Kitli. Ali oni samo uživaju u zajedničkom društvu.“
„Da“, složila se.
„Da smo na njihovom mestu, i mi bismo jedva čekali da odvojimo vreme za
sebe“, rekao je. „I mi smo imali sreće jer naši pratioci nisu želeli da se penju na
pagodu.“
Poljubio ju je ovde, možda čak i na istom mestu. Ovde joj je rekao da je voli,
a ona ni na trenutak nije sumnjala u istinitost njegovih reči. Odgovorila mu je da
i ona njega voli i zaista je to mislila. Ali, mesec dana kasnije, odlučila je da ga
odbije, rekavši mu da se više nikada neće videti, niti razgovarati. Rekla mu je to
jer su je roditelji naterali, jer je morala da ga ubedi da ga ne voli i da ga nikada
nije volela.
„Jesi li zaista to mislila?“ pitao je, okrenuvši glavu prema njoj. „Često sam se
pitao da li je to istina.“

~ 36 ~
 „Šta?“ pitala je, iako je znala na šta misli. Činilo joj se da može da joj pročita
misli.
„Kada si mi rekla da me voliš“, rekao je.
Namrštila se dok je posmatrala konje i kočije koje su se kretale u daljini.
„Ne sećam se. Zar misliš na trenutak kada smo stajali ovde pre više od trideset
godina? Ne sećam se šta sam tada rekla, niti šta sam mislila.“
„Kada sam ti rekao da me voliš, odgovorila si mi da i ti voliš mene. Nedugo
nakon toga si me odbila na najokrutniji mogući način. Rekla si mi da me nikada
nisi volela, iako si mi, kada smo bili ovde, rekla da me voliš. Stvarno si to mislila,
zar ne?“
Uzvratila mu je pogled, zapitavši se zašto mu je to toliko važno. „Živeo si
srećnim životom ispunjenim uspomenama. Dobio si Gila. Oženio si se lejdi
Dirkson i dobio decu, a kasnije i unuke. Pre toga si vodio buran život. Zašto
pokušavaš da se setiš šta se dogodilo pre toliko godina kada smo bili mladi i
naivni? Šta je poenta svega ovoga, Čarlse? Ono što smo imali je odavno nestalo
ili se dogodilo nekim drugim ljudima u nekom drugom životu. Više nismo isti kao
što smo bili.“
„Zar smo zaista bili naivni?“ pitao ju je. Ponovo je pogledao prema dole, a
Matilda je primetila da su mladi i dalje na okupu. Išli su u susret jednom od
kupolastih hramova. „Naravno da jesmo. Bio sam mlad i zaljubljen, a zatim
povređen kao što samo mladi ljudi mogu da budu. Zaslepela me je bol. Trebalo je
da sačekam godinu dana i pokušam da se promenim kako bih ubedio tebe i
tvoje roditelje da se predomislite. Ali, prepustio sam se divljem zadovoljstvu,
pokušavajući da te zaboravim i zalečim rane. Nikada se nisam borio za tebe. Bio
sam naivan. Kao i ti...“
„Ne. Ja sam slušala svoje roditelje, jer sam znala da me vole i da znaju šta je
najbolje za mene. Verovala sam im kada su mi rekli da nisi čovek za mene, i da
mi tvoja razuzdanost neće doneti ništa osim bede.“
„Razuzdanost?“ Okrenuo se da je ponovo pogleda. „Tada nisam bio razuzdan.
Dakle, misliš da je tvoja odluka da se udaljiš od mene i kažeš mi da me ne voliš
mudra?“
„Da.“
Neprestano ju je posmatrao, zbog čega je morala da okrene glavu i pogleda
ga.
„Reci mi ako grešim. Molim te, nemoj da tvrdiš da se ne sećaš.“
„Ali zašto bih se sećala? To je bilo davno. Čarlse, naravno da sam te volela.
Bili smo mladi kao i ovi ljudi.“ Pokazala je rukom prema prozoru, iako nije
gledala napolje. „Bio Si zgodan i udvarao mi se. Plesao si sa mnom, neprestano
smo razgovarali i tada mi se činilo da se samo meni osmehuješ. Naravno da sam
te volela. Bilo bi čudno da nisam.“
„Ali prestala si?“
~ 37 ~
 „Naravno da sam prestala“, rekla je, setivši se svog slomljenog srca, srušenih
snova i uverenja da neće moći da nastavi sa životom. „Zar si mislio da sam te
krišom volela svih ovih godina? Da sam bedna, isfrustrirana usedelica, koja svake
večeri odlazi na spavanje sećajući se jednog muškarca sa kojim je imala kratku
avanturu u mladosti? To je besmisleno i uvredljivo.“
„Ja to nisam rekao. Žao mi je što sam te uznemirio.“
„Nisam uznemirena“, rekla je, brišući vlažne obraze rukama. Osećala se
poniženo, jer nikada nije plakala.
„Hajde da ne razmišljamo o tome“, rekao je. „Kada smo poslednji put bili
ovde, voleli smo se. Ali to nam je ostalo u sećanju kao gorka uspomena zbog
svega što je kasnije usledilo. Bilo je lepo dok je trajalo. Bili smo mladi i
zaljubljeni. Od tada se nikada nisam zaljubio.“
„To su besmislice“ rekla je.
„Možda“, odgovorio je. „Ali govorim istinu. Mislim da nisi ni ti, zar ne?“
„Ja? Naravno da nisam. Zar postoji nešto sramno u tome? Imala sam prilike.
Ali nikada se ne bih udala bez ljubavi. Bila sam tvrdoglava devojka.“
„Znam“, kazao je.
„To je lepo sećanje, Čarlse. Ali ti ljudi više ne postoje.“
„Naravno da postoje“, rekao je. „I dalje smo isti, iako je prošlo trideset i šest
godina. Doduše, ostarili smo, a ja sam osedeo. Ali ti još uvek izgledaš dobro u
očima muškarca koji ima pedeset i šest godina. Voleo bih da se više smeješ, kao
što si se danas smejala u društvu omladine. Voleo bih da ponovo poljubim te
usne...“
Bez reči je zurila u njega. Bila je previše iznenađena da bi se pomerila.
Ponovo se setila njihovog poslednjeg poljupca na istom ovom mestu, njegove
mladalačke lepote i muževnosti. Njegovih usana. Ali sada su ostarili. Ljubljenje je
bilo za mlade. Gotovo je zaboravila kako se to radi. Poslednji put se poljubila pre
trideset i šest godina. Bilo bi neprijatno i neobično. Bilo bi... Prešla je jezikom
preko usana, a on je pratio svaki njen pokret. Bradavice su je peckale. Osetila je
bol u butinama. Dugo se nije tako osećala. Dugo je pokušavala da potisne te
mučne potrebe koje joj nisu donele ništa osim frustracije i bede.
Sada nije mogla...
Prišla je korak bliže, a kada je on prišao njoj, zanemarila je nagon da se udalji,
naslonivši se na njega. Zatvorila je oči. Uprkos njegovom kaputu, prsluku i košulji
osećala je njegovo toplo, mišićavo i muževno telo. Opijao ju je njegov miris, koji
je tako dobro poznavala. Kada su im se noge dodirnule, osetila je snažne mišiće
na njegovim nogama, naslonivši kolena na gipku kožu njegovih čizama. Činilo
joj se da će se svakog trenutka onesvestiti.
Odlično se sećala njihovog poslednjeg susreta. Znala je da će ga pamtiti do
kraja života. Njena poslednja misao na samrti bila bi da ga je oduvek volela, iako
su nekada mogli da prođu dani, nedelje, a ponekad i meseci, kada ne bi nijednom
~ 38 ~
pomislila na njega. Ljubav nikada nije nestala. Bila je uspavana u njenom srcu,
čekajući da ponovo oživi. Slomljena srca su uvek težila isceljenju.
Uzeo ju je za ruku, nehotice dodirnuvši njene bokove. Spustio je glavu i
lagano je nakrivio. Osetila je njegov dah na obrazu i otvorila oči. Pogledi su im
se sreli, a ona se nije osećala kao stara usedelica za koju bi i sama pomisao na tako
nešto bila sramotna. On nije ličio na starca kojem ne priliči takvo ponašanje.
„Dozvoli mi...“, promrmljao je, dok su im se usne gotovo dodirivale.
Umesto odgovora, zatvorila je oči i približila mu se.
Misli su joj se rojile kao pčele u košnici. Poljubac je trajao nekoliko sekundi.
Ili su ipak bili u pitanju minuti? Ili sati?
Da li je tako bilo i pre svih ovih godina? Da li se osećala ovako? Da li ga je
želela? Da li ni tada nije mogla da razmišlja? Ako je mogla, zašto ga je pustila?
Kako je mogla da ga pusti?
„Čarlse?“
Odmaknuo se od nje i pomno je posmatrao. Nije mogla ni da pretpostavi o
čemu razmišlja. Tela su im se još uvek dodirivala. I dalje su se držali za ruke.
Shvatila je da je njihov poljubac bio izuzetno čedan, premda se ona osećala kao
da je upravo preživela zemljotres. Ne, to je bilo previše blago poređenje. Osećala
se kao da se univerzum sručio na nju.
Pretpostavila je da je on poljubio hiljade žena na isti način.
Ne preteruj, Matilda, pomislila je.
Zapitala se da li zaista preteruje?
„Zanemarujemo našu dužnost“, rekla je.
Lice mu se ozarilo neobjašnjivom radošću. Da li ga je sve ovo zabavljalo? Da
li mu je bilo žao? Da li ju je želeo?
„Rekla si im da im veruješ“, rekao je. „Da se ja pitam, pratio bih ih u stopu.“
„Naravno da ne bi“, rekla je. „Rekao si im da želiš da odmoriš deset minuta
pre nego što im se pridružiš.“
„Zato što sam starac i treba mi vremena da dođem do daha i odmorim“, rekao
je.
„To su besmislice.“ Bila je svesna da se i dalje dodiruju.
Pustio ju je i odmaknuo se od nje. „Žao mi je što sam te uznemirio, Matilda“,
rekao je.
„Nisi me uznemirio“, uverila ga je.
„Dakle, postoji još jedan razlog zbog kojeg se ljutiš?“, pitao je.
„Nisam ljuta“, pobunila se, prešavši rukom preko haljine kako bi poravnala
nabore. „Ali došli smo da pazimo na decu i...“
„A ponašamo se kao da je nama potreban nadzor. Ja ću se spustiti prvi, kako
se ne bi onesvestila zbog visine.“
~ 39 ~
 Setila se da joj je to rekao i prošlog puta.
Nije mogla da shvati zašto se tridest i šest godina kasnije i dalje sećala tako
beznačajnog detalja.
„Hvala ti“, rekla je, poželevši da zaplače.
Ali nije.

~ 40 ~
 V

Tokom naredne nedelje, Čarls se usredsredio na vraćanje svog života u

normalu. Jedini problem bio je u tome što nije bio siguran da li će njegov život
izgledati isto kao i pre mesec dana.
Otpustio je ljubavnicu koju je angažovao nedugo nakon ženine smrti. Isplatio
ju je nakon Matildine neočekivane posete, premda tada nije mislio da postoji bilo
kakva veza između ta dva događaja. Nadao se da će uskoro pronaći novu
ljubavnicu. Međutim, nije to učinio, iako je znao da mu celibat nimalo ne
odgovara. Zapravo, nije uživao isključivo u seksu, ali nije znao šta će ga
zadovoljiti. A sve i da jeste, nije bio spreman da o tome razmišlja ozbiljno.
A tu je bio i Gil. Njegov sin je postao deo njegovog života nakon trideset i
četiri godine, kada je svedočio na suđenju za starateljstvo nad Gilovom ćerkom,
a potom prisustvovao doručku na koji ga je pozvala njegova supruga. Iako je
njihov susret bio i više nego neprijatan, nije mogao da prihvati mogućnost da više
nikada neće videti Gila ili čuti za njega.
Međutim, vesti o njemu su stigle nakon posete Kju gardensu.
Gilova žena, Abigejl, napisala mu je pismo, veselo opisujući Glosteršir, selo
u kojem su živeli, kao i njihovu kuću i baštu, kojim se širio miris ruža. Pismo je
bilo prožeto anegdotama njegove unuke Kejti, a spomenula je i Gila, koji se iz
vojnika transformisao u farmera sa blatnjavim čizmama, zbog čega ga je Abigejl
izgrdila kada je jednog dana ušao u kuću obuven.
Čarlsu je čitanje pisma bilo izuzetno bolno, ali ga je, uprkos tome, pročitao
najmanje desetak puta tokom dana.
A Adrijan je obnovio prijateljstvo sa Bertrandom Lamarom, sprijateljivši se i
sa njegovom sestrom Estel i rođakom Borisom Vejnom. Njih četvoro su posetili
stariju groficu od Riverdejla kako bi se zahvalili lejdi Matildi Vestkot što je pošla
sa njima i ulepšala im dan svojim prisustvom. Adrijan mu je ispričao da je Matilda
pokušala da ubedi majku da podigne noge na stolicu, ali je starija grofica izjavila
da može da drži noge na podu, naljutivši se na Matildu.
„Na kraju sam se i ja iznervirao“, rekao je Adrijan. „Lejdi Matilda nije bila ni
nalik onoj ženi koja je bila sa nama u Kju gardensu. Nije se čak ni pretvarala da
je stroga. Mislim da je starija grofica maltretira. To nije pravedno. Nije lako biti
žena, zar ne? Pogotovo usedelica. Pitam se zašto se nikada nije udala.“

~ 41 ~
 „Možda je odlučila da se ne uda“, rekao je Čarls.
„Ali mogla je...“, pobunio se Adrijan.
Čarls je bio besan zbog Matilde i njene majke. Zašto se tako ponašala? Zašto
je dopustila sebi da se pretvori u tipičnu nervoznu usedelicu? Nije želeo da
razmišlja o Matildi. Poželeo je da može da izbriše sećanje na dan u Kju gardensu,
posebno na vreme koje je proveo sa njom na vrhu pagode. Nije znao šta da misli
o onome što se tamo dogodilo. Probudila je u njemu uspomene za koje je verovao
da ih je potpuno zaboravio. Međutim nije. Još uvek se sećao svega, pa čak i strasti
koja se ponovo rasplamsala.
Nije želeo da se ponovo upušta u avanturu sa njom. To je bilo besmisleno.
Pretpostavio je da bi se i ona složila sa njim.
A tu su bile i njegove ćerke. Barbara se vratila sa proslave godišnjice braka
muževih roditelja istog dana kada je Džejn stigla u grad sa porodicom nakon što
se oporavila od napada mučnine. Narednog dana su obe posetile Čarlsa, zajedno
sa Barbarinom decom. Razgovarao je sa ćerkama i igrao se sa unucima, diveći se
različitim igračkama koje su poneli da mu pokažu, ali i modricama veličine
ptičjeg jajeta koje su zaradili skliznuvši sa ponija koji se iznenada uznemirio.
Barbarina dadilja je odvela decu u jaslice, a Čarls je ostao sam sa ćerkama.
Barbara ga je pozvala na svoju rođendansku proslavu.
„Znam da ti je rođendan“, rekao je Čarls. „Nikada ne zaboravljam, zar ne?“
„Volela bih da su svi muškarci kao ti, tata“, rekla je Džejn, odmahujući
glavom. „Pa čak i Volas.“ Volas, lord Frater, bio je njen suprug.
„Umesto porodične večere koju priređujemo svake godine, organizovaćemo
proslavu u Voksholu. Edvard je rezervisao ložu iz koje ćemo slušati orkestar,
plesati i gledati vatromet. Poslednji put sam bila tamo pre tri godine.“
„Bili smo u Voksholu prošle godine“, rekla je Džejn.
„Ali drago mi je što ćemo ga ponovo posetiti. Biće divno ako nas vreme
posluži.“
„Vreme će biti savršeno“, uveravala ju je Barbara. „Sigurna sam u to. Doći će
i Adrijan. Pozvao je lejdi Estel Lamar da pođe sa njim. Tata, da li je poznaješ?
Debitovala je u visokom društvu ove godine, iako ima više od osamnaest godina.
Videla sam je nekoliko puta. Tamnoputa je i veoma je lepa.“
„Poznajem je“, rekao je Čarls. „Njen brat blizanac je studirao na Oksfordu sa
Adrijanom.“
„Bilo bi sjajno kada bismo imali jednak broj muškaraca i žena“, kazala je
Barbara. „Tata, zašto ti ne bi pozvao neku damu?“
„Možda bi mogao da pozoveš gospođu Samoner?“, predložila je Džejn.
Gospođa Samoner, koja je izgubila muža u isto vreme kada je Čarls postao
udovac, nekoliko puta mu je jasno stavila do znanja da joj ne bi smetalo da se

~ 42 ~
upusti u aferu sa njim. Bila je dvadeset godina mlađa od njega. Podigao je ruku
kako bi ih zaustavio.
„Sam ću odabrati svoju pratilju“, rekao je. „Pozvaću lejdi Matildu Vestkot.“
Nije znao zašto je rešio da pozove baš nju, niti da li će ona prihvatiti njegov
poziv. Pokušavao je da smogne hrabrosti i razgovara sa svojim ćerkama o nečemu
što bi trebalo da znaju, smatrajući da bi odmah trebalo da im kaže za Gila.
„Lejdi Matilda Vestkot?“ Džejn se namrštila. „Misliš na lejdi Abigejl
Vestkot? Ali ona više nije lejdi. Izgubila je titulu pre nekoliko godina. Osim toga,
mnogo si stariji od nje.“
„Ja sam čula da se nedavno udala“, dodala je Barbara.
„Rekao sam lejdi Matilda Vestkot. Ona je tetka Abigejl Vestkot, koja se sada
preziva Abigejl Benington. Nedavno se udala za potpukovnika Gila Beningtona.
Mog sina.“
Zbunjeno su ga posmatrale.
„Tata, upravo si rekao da je on tvoj sin“, rekla je Džejn kroz smeh.
„Jesam“, odgovorio je. „Gil Benington je moj sin. Rođen je pre trideset i četiri
godine, pre nego što sam uopšte upoznao vašu majku. Njegova majka je bila ćerka
seoskog kovača. Odgajila ga je sama, iako sam joj ponudio pomoć. Pokušao sam
da mu pomognem nakon njene smrti, tako što sam mu kupio čin u pešadijskom
puku u kojem je bio narednik. Međutim, on je odbio moju pomoć. Prvi put sam ga
video pre nekoliko nedelja kada je sa svojom ženom došao u London na suđenje
zbog starateljstva nad ćerkom iz prvog braka, koja je živela sa majčinim
roditeljima. Sada je sa Gilom i njegovom ženom. Bio sam na saslušanju i svedočio
u Gilovu korist. Kasnije se vratio sa porodicom u Glosteršir.“
Džejn se više nije osmehivala. Obe ćerke su bledo zurile u njega.
„Imaš još jednog sina pored Adrijana?“, pitala je Džejn.
„Da li Adrijan zna?“ pitala je Barbara. „To će ga veoma pogoditi.“
„Zna“, rekao je Čarls. „Prošle nedelje mi se pridružio na večeri koju su
organizovali grof od Riverdejla i njegova supruga, kao i ostali članovi porodice
Vestkot. Kada su me pozvali na večeru, shvatio sam da će istina izaći na videlo i
da bi bilo bolje da saznate za to od mene.“
Njegove ćerke su bile zbunjene, baš kao i Adrijan kada mu je Čarls rekao.
„A ti želiš da pozoveš tetku Abigejl Benington na Barbarin rođendan?“ rekla
je Džejn.
„Ako Barbara nema ništa protiv“, rekao je Čarls. „Još uvek je nisam pitao.
Naravno, postoji mogućnost i da me odbije.“
„Lejdi Estel Lamar je povezana za porodicom Vestkot, zar ne?“, upitala je
Barbara namršteno. „Njen otac se oženio bivšom groficom od Riverdejla, majkom
Abigejl Vestkot?“
„Jeste“, rekao je.
~ 43 ~
 „A Adrijan će je dovesti u Vokshol iako zna sve to?“
„Da“, složio se Čarls.
„Oh, bože!“ Barbara se naslonila na stolicu i prekrila lice dlanovima.
„Osećam se kao da sam usred nekog bizarnog sna. Imamo polubrata, Džejn.“
„Ne mogu da verujem“, rekla je Džejn. „Kako je moguće da nam nikada nisi
rekao? Kako si mogao, tata? Ovo je užasno! Šta će Volas reći? Kakav je naš
polubrat? Nisam sigurna da uopšte želim da znam.“
Čarls je shvatio da im nije drago zbog novog saznanja. Nije bio iznenađen
zbog toga. Ni njemu nije bilo drago. Čuvao je tajnu toliko dugo, zbog čega su svi
članovi njegove porodice bili uznemireni. Njegova žena nikada nije saznala.
„Mislim da je dobar čovek“, rekao je.
Ispričao im je neke činjenice o svom sinu, pitajući se da li bi trebalo da pozove
Matildu da pode sa njim u Vokshol i održi u životu vezu između njihovih
porodica. Možda se deca neće složiti. Činilo se da Adrijanu ne smeta.
Pitao se šta će mu reći. Da li će prihvatiti? Šta će se dogoditi ako prihvati? To
je trebalo da bude intiman događaj u krugu porodice. Da li bi neko pomislio da
joj se udvara? Da li joj se zaista udvarao?

Kada je Matilda dobila pozivnicu da se pridruži gospođi Barbari Djuherst i

njenoj porodici na večeri u Voksholu, pomislila je da je gospođa sigurno
pogrešila. Međutim, ubrzo je shvatila šta se dešava.
„Izgledaš kao da je neko umro, Matilda“, rekla je njena majka tokom doručka.
„Šta se dogodilo?“
Matilda je zbunjeno zurila u nju. Želela je da se povuče u svoju sobu kako bi
na miru proučila pozivnicu. Očigledno ju je izraz lica odao.
„Ko je gospođa Djuherst?“, pitala je njena majka nakon što je Matilda naglas
pročitala pozivnicu.
Matilda je znala. Znala je kim se Čarls oženio, kao i kada i gde. Znala je za
svako njegovo dete. Znala je kada mu je žena umrla. S obzirom da ga je u
potpunosti izbrisala iz svog života pre više od trideset godina, znala je dosta
o njemu. I mnogo je patila zbog svake prekretnice u njegovom životu, odbijajući
da prihvati tugu.
„To je starija ćerka vikonta Dirksona“, objasnila je.
„Ali zašto bi te ona pozvala da prisustvuješ porodičnoj zabavi?“, pitala je
njena majka. Nije sačekala da joj odgovori. Odložila je svoj napola pojeden
komad tosta, obrisala usta platnenom salvetom, sve vreme posmatrajući svoju
ćerku. „Da li je vikont zaslužan za to?“
„Ne znam, mama“, rekla je Matilda. Znala je samo da ju je poljubio, i da zbog
toga nije mogla ni da jede, ni da spava tokom čitave nedelje.
„Svojevremeno si bila zaljubljena u njega“, rekla je njena majka.
~ 44 ~
 „Oh, bože!“ Matilda se nasmejala i promešala kafu, iako je šolja već bila
poluprazna. „To je bilo davno, mama!“ Podigla je pogled i spustila kašičicu na
tanjir. „Ali nije vam se dopadala činjenica da sam bila zaljubljena u njega. A
volela sam ga svim svojim srcem.“
Njena majka je nastavila da je posmatra, a Matilda je očekivala nalet besa i
podsmeha, koji je trebalo da usledi.
„Znam“, rekla je.
Matilda je podigla šolju, a potom se predomislila i odložila je na tacnicu.
„Ali tada nisam znala da si ga volela svim svojim srcem“, rekla je njena
majka. „Mada sam kasnije shvatila, pošto nisi želela da se udaš ni za jednog
uglednog gospodina, iako su ti se mnogi udvarali. Ubeđivala sam sebe da je to
obična mladalačka zaljubljenost, sasvim normalna za mlade devojke.“
„Doživela sam to samo jednom u životu“, rekla je Matilda, shvativši da ona i
majka nikada nisu vodile ovakav razgovor.
„Da, znam“, ponovila je njena majka. „Ali on je divljao sa Hemfrijem. Iako
je bio moj sin, nikada nisam bila šlepa za njegove greške. Vikont Dirkson je stariji
od njega godinu dana. Krivila sam ga jer je Hemfrija naveo na pogrešan put.
Tačnije, uveravala sam sebe da je on kriv. Srce mi se slamalo pri samoj pomisli
da želiš da se udaš za njega i živiš u nesrećnom braku do kraja života. Nisam
pogrešila u vezi sa njim. Kako su godine prolazile, postajao je sve gori.“
„Znam, mama“, rekla je Matilda.
„Ali, oduvek sam osećala krivicu, jer sam ti uskratila priliku. Niko nije mogao
da zna da li bi se promenio da si se udala za njega. Da li je i on tebe voleo svim
srcem?“
„Mislim da jeste“, rekla je Matilda. „Tačnije, sigurna sam da jeste.“
„Teško je biti roditelj“, kazala je starija grofica. „Roditelji uvek žele da
njihova deca budu srećna i čine sve što je u njihovoj moći da spreče njihovu
nesreću. Ali teško je znati gde se završava mudro savetovanje, a gde počinje
slepo mešanje u život dece.“
Matilda se namrštila. „Ti i tata ste postupili ispravno“, rekla je.
„Stvarno tako misliš?“ Starija grofica je uzela salvetu i pažljivo je presavila.
„Ti si naše prvo dete, Matilda. Ne mogu da kažem da si mi najdraža, jer ste mi svi
bili najdraži u različito vreme i u različitim okolnostima. Ali ti si bila posebna. Ti
si moje prvo dete.“
Matildine oči su se napunile suzama. Ona i njena majka nikada nisu ovako
razgovarale. Nikada nije pokazala razumevanje, niti joj rekla da je voli, a kamoli
da joj je bila najdraže dete.
„Moram da odgovorim gospodi Djuherst“, rekla je Matilda. „Naravno, odbiću
njen poziv.“
„Zašto?“, pitala je njena majka.

~ 45 ~
 „Ne pripadam toj porodici. Osećala bih se neobično i neprijatno“, odgovorila
je Matilda.
„Zašto?“ ponovila je njena majka. „Očigledno je njen otac predložio da te
pozove. Zašto bi te inače pozvala? Pretpostavljam da se ni ne poznajete.“
Matilda nije znala odgovor. Zašto ju je predložio? Dok su bili u Kju gardensu,
nije pominjao ponovni susret. Od tada ga nije videla. Pretpostavila je da se
pokajao zbog poljupca i svojih reči.
„Da li si uživala u Kju gardensu?“ pitala ju je majka.
„Naravno da jesam“, rekla je Matilda. „Mladi ljudi su bili zaista divni. Bila
sam ganuta kada su gospodin Sojer, Bertrand, Boris i Estel došli da mi se zahvale
jer sam im se pridružila. Baš pažljivo od njih.“
„A da li je vikont Dirkson bio divan?“ pitala je majka.
Matilda je ponovo sela. „Bio je prijatan sagovornik. Mislim da se svideo
mladima.“
„Ali da li se tebi svideo, Matilda?“
„Naravno“, rekla je. Čak je i poljubio pedesetšestogodišnju usedelicu,
pomislila je.
„Onda moraš da odeš u Vokshol i pridružiš se njegovoj porodici.“
„Mama...“ zaustila je Matilda, ali majka ju je prekinula.
„Matilda, otkako je tvoj otac umro, u nekoliko navrata si me gotovo dovela
do ludila.“
„Znam“ rekla je Matilda. „Želim da brinem o tebi, mama, iako znam da ti to
smeta.“
„Izjeda me krivica“, odgovorila je majka. „Zaista nisam znala koliko si ga
volela, Matilda. Tada sam smatrala da je savet koji smo ti otac i ja dali bio mudar.
Ali svih ovih godina sam te žalila i osećala krivicu. Morali smo da
te posavetujemo, nadajući se da ćeš sama doneti odluku. Trebalo je da mu
pružimo priliku da se promeni. Mogli smo da ga zamolimo da sačeka godinu dana,
a potom zatraži tvoju ruku ponovo.“
„Mama!“ Matilda je zaplakala, shvativši da je svih ovih godina majka osećala
krivicu zbog nje.
„Matilda.“ Starija grofica je uspela da ustane pre nego što joj se ćerka
približila i pokušala da joj pomogne. Srećom, Matilda se na vreme zaustavila.
„Matilda, volim te. Grdim te zato što osećam krivicu zbog onoga što si postala.
Idem u salon da čitam novine. Mogu da se popnem sama. A ti odgovori gospodi
Djuherst. Zahvali joj se na pozivu i reci joj da ćeš sa zadovoljstvom prisustvovati
proslavi. Ili joj reci da nećeš doći. Na tebi je da odlučiš.“
Matilda je ćutke posmatrala majku kako izlazi iz sobe. Po prvi put u životu
nije požurila za njom kako bi joj ponudila pomoć koju starija grofica nije želela.
Uspela je da se suzdrži.

~ 46 ~
 Prihvatila je poziv. Spustila je pismo na srebrni poslužavnik u hodniku i
obavestila batlera, a potom otišla u svoju sobu i legla, iako obično nije odmarala
tokom dana.
Volim te.
Razmišljala je o majčinim rečima. Po prvi put joj rekla da je voli. Uvek je
pretpostavljala da je voli, premda je u poslednje vreme počela da sumnja u to.
Žudela je da njena majka izgovori te reči. A sada ih je konačno izgovorila.
Matilda se okrenula na stranu, zarila lice u jastuk i zajecala.
Zašto ju je pozvao u Vokshol?
Da li se pokajao zbog poljupca na vrhu pagode?
Volim te.
I on je nekada davno izgovorio te reči.
Njen dosadan, turoban život odjednom je postao ispunjen snažnim emocijama
na koje ona nije navikla.
Nije znala šta da radi.
Osim da jeca.
Iako to nikada ranije nije radila.
Rasplakala se.

Čim mu je Barbara saopštila da je Matilda prihvatila njen poziv, Čarls joj je

poslao pismo, obavestivši je da će lično doći po nju. Nije se radovao odlasku, ali
znao je da je to jedina ispravna odluka. Bio je uveren da se ne plaši aždaje. Kada
je stigao u dogovoreno vreme, odveli su ga u salon, gde se sreo sa starijom
groficom.
Razočarao se kada ju je ugledao, iako je bio spreman da se suoči sa njom.
„Gospođo“, rekao je, naklonivši se.
Pažljivo ga je posmatrala iz svoje stolice pored kamina, sa strogim,
neprijateljskim izrazom lica.
„Lorde Dirksone“ rekla je. „Vreme je divno. Sigurna sam da će Vaša ćerka
uživati u zabavi.“
„Imala je sreće, jer je u poslednjih nekoliko dana vreme bilo užasno“,
odgovorio je.
„Recite mi, da li sam pogrešila?“, pitala je.
Njeno pitanje ga je potpuno iznenadilo. Nije znao šta da joj odgovori.
„Shvatio sam da je grof od Riverdejla odbio moju ponudu jer sam, zbog svog
razuzdanog načina života, bio neprikladan kandidat za ruku vaše ćerke. Imao
sam dvadeset godina. Ponašao sam se kao i većina mladića. Bio sam razuzdan.
Međutim, kada sam upoznao lejdi Matildu, rešio sam da se promenim. Ne mogu
da tvrdim da bi se to zaista dogodilo. Pretpostavljam da ste tada smatrali da je
~ 47 ~
to najbolje za vašu ćerku. Čini mi se da je ono što je usledilo kasnije opravdalo
vašu odluku.“
„Da li ste je voleli?“ pitala je.
„Jesam. Mnogo sam je voleo, ali ne očekujem da mi verujete.“
„Starost ne čini čoveka jačim, niti ga oslobađa bola“, rekla je. „Moja ćerka je
još uvek krhka, vikonte Dirksone, iako deluje tvrdoglavo i nesposobno da voli.“
Matilda mu nikada nije izgledala tako.
„Da li Vas zanimaju moje namere sa Matildom?“
Na trenutak je zaćutala, pažljivo ga posmatrajući. „Da.“
Ponovo se osećao kao mladić, koga su doveli pred sumnjičave roditelje dok
je progonio njihove ćerke. Bilo je zaista neobično. Ali bilo je očigledno da je
staroj aždaji ipak stalo do nje. Barem je pretpostavljao da jeste. Možda se samo
plašila da će izgubiti svog dugogodišnjeg roba.
„Moje namere su časne, gospođo“, uveravao ju je. „Ne želim da povredim
lejdi Matildu. Učiniću sve što je u mojoj moći da je ne povredim. I sami znate da
je nikada nisam povredio. Ja nisam okončao naše prijateljstvo.“
Zapitao se zašto je to rekao? Da li je to značilo da želi nešto više? Osećao se
nelagodno zbog pređašnjih događaja, kao da je uvučen u neku zamku. Međutim,
nije znao čija je to zamka. Svakako nije bila Matildina. Niti je za to
bila odgovorna njena porodica. On je bio taj koji je predložio da Matilda pođe sa
njim u Kju gardens. On je predložio Barbari da je pozove.
„Da li je još uvek volite?“ pitala je starija grofica.
Podigao je obrve. „Stalo mi je do nje, gospođo“, rekao je.
Brzo je klimnula glavom. „Matilda je odrasla osoba. Vreme je da prestanem
da se mešam u njen život. Sigurna sam da se slažete sa mnom.“
„Pretpostavljam da brinete za nju zato što je volite“, odgovorio je.
Nije zaista tako mislio. Ali pre nego što je uspela da odgovori, vrata iza njega
su se otvorila, a on se s olakšanjem okrenuo, posmatrajući Matildu kako ulazi u
salon. Nosila je večernju srebrnosivu haljinu i plavi ogrtač od kašmira. Imala je
jednostavnu, ali elegatnu frizuru, uspravno držanje i blago rumene obraze.
Dođavola! Ponovo se zaljubio.

~ 48 ~
 VI

Prešli su čamcem preko reke, iako je postojao i most, međutim, Matilda nije
smatrala ovaj gest preterano romantičnim. Primetivši da joj je hladno, Čarls joj je
prebacio ogrtač preko ramena. Zadržao je ruku na njenoj, a potom je brzo sklonio,
nastavivši sa neobaveznim ćaskanjem. Prošlo je skoro trideset godina otkako je
poslednji put išla negde sa muškarcem. Laknulo joj je jer joj majka nije predložila
da sluškinja pođe sa njom. Znala je da bi bilo veoma ponižavajuće da je to
predložila u njegovom društvu.
Stigao je ranije nego što je očekivala. Nije bila sasvim spremna, ali odlučila
je da požuri, uznemirena zbog činjenice da će mu njena majka praviti društvo u
salonu.
Kada im se pridružila, oboje su bili smrtno ozbiljni. Nije ga pitala o čemu su
razgovarali, nadajući se da su vodili uobičajen razgovor o vremenu.
„Pogledaj ono“, rekla je Matilda, shvativši da su njene reči besmislene, budući
da su bili okrenuti ka suprotnoj obali Temze, koja se presijavala zahvaljujući
obojenim lampionima zakačenim na grane drveća u Voksholu. Lampioni su se
njihali na povetarcu, a njihova svetlost se presijavala duž reke. „Zar nije divno,
Čarlse?“
„Jeste“, složio se dok ju je pažljivo posmatrao.
Osmehnula se i okrenula glavu. Uvek je to radio. Jednom prilikom ga je pitala
zašto je stalno gleda. Imao je spreman odgovor. Rekao joj je da ne postoji osoba
na ovom svetu u koju bi radije gledao. Oduševile su je njegove budalaste, laskave
reči. Nije želela da mu ponovo postavi to pitanje. Ko zna kako bi odgovorio.
„Baš ljubazno od tvoje ćerke što me je pozvala da se pridružim proslavi
njenog rođendana“, rekla je. „Ali u njenoj pozivnici je pisalo da će to biti
porodična zabava.“
„Da, prisustvovaće samo uža porodica“, odgovorio je. „Doći će Barbara i
Džejn sa svojim muževima, a Adrijan je pozvao lejdi Estel Lamar. Ja sam pozvao
tebe. Društveni događaji su zanimljiviji kada im prisustvuje jednak broj muških i
ženskih zvanica.“
„Da li će i Estel doći?“ pitala je oduševljeno. „Nije mi rekla da je pozvana.
Sviđa mi se tvoj sin. Veoma je prijatan.“
„I ti se njemu sviđaš“, rekao je. „Kaže da tvoje oči radosno trepere.“
~ 49 ~
 ,.Ne slažem se“, odgovorila je.
„Znam. Ali trebalo bi, Matilda. Rođena si da širiš sreću oko sebe. Nekada si
bila takva. Kada sam uspeo da osvojim trenutak tvoje naklonosti, konkurencija je
bila veoma snažna.“
„To nije tačno“, pobunila se.
„Nikada nisi bila svesna svog šarma“, rekao joj je. „Bila je to jedna od tvojih
najboljih osobina. Mnogi su ti se divili zbog radosti kojom si odisala.“
Bila je uverena da greši. Imala je mnogo udvarača i nakon što ga je odbila,
zato što je bila lejdi Matilda Vestkot, najstarija ćerka grofa od Riverdejla. Imala
je ogroman miraz i dolazila je iz veoma ugledne porodice. Pažnja koju je dobijala
nije je nimalo iznenadila. U tome nije bilo ničeg ličnog. Grešio je po tom pitanju.
„Nema smisla da razgovaramo o tome“, rekla je.
Nasmejao se, zbog čega je Matilda zadrhtala. „Srećom, uskoro stižemo“,
rekao je dok se čamac približavao obali i magičnim zadovoljstvima Vokshola.
Bila je nervozna zbog susreta sa Čarlsovom porodicom. Osećala se suvišnom,
a osim toga, nije želela da pomisle da joj se Čarls udvara.
Shvatila je da nije navikla da posećuje društvene događaje sama. Na trenutak
je poželela da im se pridružila i njena majka, iako bi to značilo da bi joj neprestano
prigovarala. A onda je pažljivo ustala i pružila Čarlsu ruku, kako bi bezbedno
izašla na obalu. Izvukla je ruku iz njegovog stiska, pod izgovorom da mora da
popravi ogrtač, a potom se ispravila i žustro klimnula glavom, stavivši mu do
znanja da je spremna da krene. Iznad njih su se njihali šareni lampioni.
Zvuk muzike u daljini mamio ih je da priđu bliže.
„Matilda“, ponudio joj je ruku, „odlučio sam da te pozovem na ovo
okupljanje, jer sam želeo da prisustvuješ. Moje ćerke jedva čekaju da te upoznaju.
Ne treba da izgledaš kao da ideš u boj.“
„Da li tvoje ćerke znaju za Gila?“ pitala ga je nakon što je prihvatila njegovu
ruku.
„Da“, odgovorio je.
„I znaju da je oženjen mojom nećakom?“
„Da. Znaju i da je njena majka udata za Estelinog oca. Sve su saznale i trude
se da prihvate istinu.“
Matilda se osećala kao i one. I ona je pokušavala da prihvati činjenicu da je
Čarls dobio Gila neposredno nakon što joj se zakleo na večnu ljubav i odanost.
Šetali su širokom avenijom u pravcu rotonde, okruženi drugim ljudima,
muzikom i šarenilom lampiona. Došla je sa muškarcem koji je želeo da bude u
njenom društvu. Nije mogla ni da nasluti da će Čarls odabrati baš nju.
„Sećaš li se poslednjeg puta kada smo bili ovde zajedno?“, tiho je pitao.
Naravno da se sećala. Znala je da nikada neće zaboraviti to magično,
uzbudljivo i radosno veče koje je odisalo mladošću i ljubavlju. Nadala se da će
~ 50 ~
čitav život provesti pored njega. Nikada nije sumnjala u njegova osećanja, iako je
znala za njegove i Hemfrijeve razuzdane avanture. Ali on je bio vikontov sin. Te
večeri su uspeli da provedu neko vreme zajedno. Koračali su uskom,
mračnom stazom među drvećem. Na kraju su se zaustavili, a Čarls ju je poljubio.
„To je bilo davno“, rekla je.
Nije ništa odgovorio. Stigli su do rotonde sa odvojenim ložama koje su bile
raspoređene oko plesnog podijuma u obliku potkovice. Orkestar se nalazio na
sredini.
„Izgleda da smo poslednji stigli“, rekao je. „Ali oni se nisu vozili čamcem.
Izgleda da moja deca nisu nimalo romantična.“
„A ti jesi?“, brzo je upitala, ne uspevši da se obuzda.
Okrenuo je glavu prema njoj i osmehnuo se: „Jesam.“
Kada su stigli do porodične lože, Čarls ju je upoznao sa gospodinom i
gospodom Djuherst i lordom i lejdi Frater. Svi su je ljubazno pozdravili. Gospodin
Sojer ju je nežno uzeo za ruku, a Estel joj se široko osmehnula i poljubila je u
obraz.
„Pre pola sata sam saznala da ćeš doći“, rekla je. „Bila sam veoma srećna.
Veće je savršeno za posetu Voksholu, zar ne?
„Jeste“, složila se Matilda. „Gospođo Djuherst, srećan rođendan!“
Bila je divna mlada dama, koja je ličila na majku, baš kao i njen brat. Lejdi
Frater je više ličila na oca.
„Hvala Vam, lejdi Matilda“, odgovorila je gospođa Djuherst. „Ali, molim
Vas, zovite me Barbara. Sigurna sam da bi i moja sestra više volela da je zovete
Džejn.“
„Slažem se“, rekla je njena mlađa sestra. „Sedite, lejdi Matilda. Hrana će
uskoro stići. Vokshol ima najbolju šunku. I jagode.“
„Edvard će Vam sipati šampanjac“, rekla je Barbara nakon što je njen muž
ustao.
Dok je uživala u prizoru koji ih je okruživao, Matilda je posmatrala Čarlsovu
porodicu. Sve je bilo predivno. Pokušavala je da zapamti svaki detalj kako bi ga
se sećala do kraja života.
Zadržala je pogled na Čarlsovom licu, a potom se osmehnula.

Čarls je primetio da Matilda izgleda u skladu sa svojim godinama. Nije

pokušavala da ih prikrije. Štaviše, delovala je pomalo uštogljeno. U isto vreme u
njoj je bilo nečeg mladalačkog, što je izazivalo oduševljenje u ljudima. U njenim
očima nije bilo sjaja, nije se mnogo osmehivala i malo je govorila. Ali je tokom
čitave večeri izgledala srećno. Činilo se da zaista želi da bude ovde, i da uživa u
društvu njegovih ćerki i zetova. Nije često gledala u njega, ali kada bi to činila,

~ 51 ~
zbunjeno bi ga posmatrala, kao da joj nije jasno zašto ju je pozvao, ali da joj je
zaista drago što je to učinio.
Činilo mu je da u Matildinom životu nije bilo mnogo radosti, kao ni dešavanja
koja nisu uključivala njenu majku ili ostale članove porodice Vestkot.
Primetio je da se dopala njegovim ćerkama, iako su znale za njenu povezanost
sa Gilom. Znao je da se Adrijanu takođe dopada.
„Želim da plešem“, rekla je Barbara nakon večeri. „Sledeći ples je valcer.
Hajdemo, Edvarde!“
„Verujem da je gotovo svaki ples u Voksholu valcer, Barbara“, rekao je
Volas. „Džejn, hajdemo?“ Pružio je ruku svojoj ženi.
„Lejdi Estel, da li smete da plešete valcer?“ pitao je Adrijan. „Znam da Vam
je ovo treća sezona.“
„Smem“, odgovorila mu je.
„Mada nisam siguran da se ovde pravila primenjuju tako strogo“, rekao je
Čarls kada je lejdi Estel ustala i prihvatila Adrijanovu ruku. Okrenuo je glavu.
„Matilda?“
„Ali ja nikada nisam plesala valcer. Pojavio se u Engleskoj tek pre nekoliko
godina.“ U njenom glasu se primećivala određeni žudnja.
„Ali znaš korake?“ pitao ju je.
„Naravno. To je najromantičniji ples koji je ikada izmišljen. Mladi ljudi imaju
sreće što se pojavio.“ Pružio joj je ruku. „Osramotila bih i sebe i tebe“, pobunila
se.
„Matilda.“ Nagnuo se prema njoj. „Zar misliš da ću ti dozvoliti da se
osramotiš? Zašto sumnjaš u sebe? Vidi se da čezneš za valcerom.“
„Ne čeznem...“
„Čezneš“, rekao je tiho, osmehnuvši joj se. „Oči te odaju.“
„Nije tako“ pobunila se.
„Pleši sa mnom.“
Pružila mu je ruku i ispravila se. Čarls joj se osmehnuo.
Međutim, njoj nije bilo do smeha. Za nju je to bio romantičan trenutak. Znao
je da se ona blistava, mlada Matilda i dalje krije u njoj. Još uvek je bila srdačna,
živahna i puna ljubavi, baš kako ju je pamtio. Znao je da je tako, iako nije želeo
da razmišlja o tome. Njegova. Matilda je i dalje postojala, iako je ostarila. Isto kao
i on. Međutim, nije žalio zbog toga. Više ga nisu interesovale lepota i
mladost. Pedesetšestogodišnja Matilda mu je savršeno odgovarala. Ali želeo je
pravu Matildu, a ne onu koja je neprestano brinula o majci, niti ženu koju je
ostatak porodice doživljavao kao staru usedelicu.
„Pokajaćeš se zbog ove odluke“, upozorila ga je.
„Samo ako se ti pokaješ“, odgovorio je. „Ali nadam se da nećeš.“

~ 52 ~
 Pridružili su se okupljenima na plesnom podijumu. Podigao je pogled iznad
šarenih lampiona i ugledao pun mesec i zvezde na mračnom nebu.
„Pogledaj“, rekao je, a Matilda je podigla pogled.
A onda je pogledao u nju i muzika je počela.
Obuhvatio ju je oko struka, a ona je spustila ruku na njegovo rame. Drugom
rukom je uzeo njenu slobodnu ruku i spustio je na svoje grudi. Polako ju je uveo
u svet valcera, izbegavajući komplikovane pokrete. Iako ga je pažljivo
posmatrala, Čarls je shvatio da pokušava da se koncentriše na pravilno izvođenje
koraka, budući da nikada nije plesala valcer. A onda se široko osmehnula i Čarls
je shvatio da uživa.
Zavrteo ju je, a ona se nasmejala. Bila je ushićena. Uzvratio joj je osmeh.
Izgledala je radosno i živahno, a on je shvatio da se oseća prijatno u njenom
naručju. Nije postojalo mesto na kojem bi radije želeo da bude. Osećao je da je na
sigurnom, na mestu na kojem je oduvek želeo da bude, nakon što je oslobodio
svoja sećanja i strast prema njoj.
„Nećemo se kajati“, promrmljao je.
„Nećemo“, složila se, a potom nežno dodala: „Plešem valcer, Čarlse.“
„Plešemo!“, ispravio ju je.
Prepustili su se magiji Vokshola.

Oko njih su plesali različiti parovi: stari, mladi, punački, mršavi, bogati i
manje bogati. A Matilda je plesala sa Čarlsom.
Nije se osećala nelagodno jer je bila usedelica koja je često pratila mlade i
posećivala zabave sa majkom iako je imala više od pedeset godina. Nikada nije
bilo kasno za valcer ili za malo romantike. Nije bila previše stara za uživanje u
tuđem zagrljaju, plesu ili držanju za ruke. Osećala je njegov dah i njegov parfem,
kao i njegov zavodljiv miris. Nije bila previše stara da bi osetila njegovu
privlačnost. Ili da bi maštala.
Ili da bi se zaljubila.
Premda je slutila da se već ponovo zaljubila. Zapitala se da li je moguće
zaljubiti se u istog čoveka dva puta, budući da nikada nije prestala da ga voli. Da
li je bilo moguće...
„Čemu se smeješ?“ pitao je, a Matilda je zadrhtala zbog njegove blizine. Znao
je da mora da joj se približi kako bi mogla da ga čuje. Nije želeo da viče i privlači
pažnju ostalih gostiju.
„Samo uživam u valceru i u divnoj večeri“, odgovorila je.
„Nije tačno“, kazao je. „Smejala si se. Misliš o nečem drugom.“
„Pitala sam se da li je moguće osećati dva puta isto prema istoj osobi, ili to
znači da ta osećanja nikada nisu sasvim prestala, iako neko vreme nisu bila
prisutna.“
~ 53 ~
 Bilo bi pravo čudo kada bi mogao da shvati o čemu govori.
Zavrteo ju je nekoliko puta zbog čega je izgledala kao iskusna plesačica, jer
se nijednom nije saplela, uprkos tonu; što nikada ranije nije plesala valcer. Čarls
se potrudio da sve izgleda savršeno.
„Sada mi je jasno zašto si se zamislila“, rekao je. „To su veoma zanimljiva
zapažanja.“
Kao i uvek, veselo ju je posmatrao, zbog čega je morala da mu se osmehne.
Lice joj je bilo ukrašeno borama oko usana i očiju. Međutim, još uvek je izgledala
privlačno.
Shvatila je da nikada ranije nije bila toliko srećna, čak ni kada je imala
dvadeset godina. Plesala je valcer u Voksholu. Sa Čarlsom. Poželela je da se
uštine i proveri da li sanja. Nadala se da se nikada neće probuditi.
Međutim, valcer se završio. Matilda i Čarls su se vratili do lože, nakon čega
ju je i njegov sin zamolio za ples.
Nameravala je da ga odbije. Niko nikada nije plesao sa njom. Nije očekivala
dva plesna partnera tokom jedne večeri. Pretpostavila je da će se uobraziti.
Primetila je da Čarls izvodi svoju stariju ćerku na podijum.
„Hvala ti“, rekla je. „Upravo sam otplesala svoj prvi valcer. Nadam se da nas
neću osramotiti.“
Nasmejao se dok su zauzimali mesto na plesnom podijumu. „Ja sam
džentlmen, kao i moj otac. Potrudiću se da se ne osramotite.“
„Nadam se da se ni ti nećeš osramotiti.“
Ponovo se nasmejao.
Matilda je zaključila da je Adrijan Sojer izuzetno vest plesač, baš kao i njegov
otac, mada je bio niži i mlađi od Čarlsa. Pretpostavila je da nikada nije zadavao
brige svojim roditeljima, iako je bio dete kada mu je majka umrla.
Pažljivo ju je posmatrao. „Lejdi Matilda, poznajete mog polubrata“, rekao je.
„Kada ste Vi i Bertrand došli da nas posetite, nameravali ste da zamolite oca da
svedoči na suđenju za starateljstvo, zar ne?“
„Da“, odgovorila je. „Mislila sam da bi mogao da pomogne. Zahvaljujući
njemu, sudija je starateljstvo nad devojčicom dodelio ocu.“
„Dakle, devojčica je. To je moja nećaka.“
„Da, zove se Kejti“, rekla je.
Pretpostavila je da još uvek pokušava da prihvati činjenicu da postoji još jedan
član njihove porodice o kojem on i njegove sestre donedavno nisu znali apsolutno
ništa. Baš kao što ni Vestkotovi nisu znali ništa o Ani, Hemfrijevoj jedinoj
zakonitoj ćerki, koja se pojavila pre šest godina. Ni njima nije bilo lako.
„Lejdi Matilda, pričajte mi o Vašoj nećaki“, rekao je.
Na trenutak je pomislila da je promenio temu. „O Estel? Ona nije moja prava
nećaka, ali... Oh, misliš na Abigejl…“
~ 54 ~
 „Da, mislio sam na gospodu Benington.“
„Ona je najmlađa ćerka mog brata. Oduvek je bila simpatična i tiha devojka.
Trebalo je da debituje u visokom društvu, ali onda je moj brat umro i saznali smo
da njegov brak sa Violom nikada nije bio važeći. Činilo se da je ona najbolje
podnela udarac. Ostala je simpatična i tiha. Ali više nije bila srećna. Postala je još
tiša i povučenija i želela je da sama odluči o svojoj budućnosti. Svi smo
bili zabrinuti. Bilo mi je veoma teško, jer sam želela da joj pomognem, ali znala
sam da su svi moji napori uzaludni.“
Kao i tokom čitavog njenog života.
„Ali znala je da je volite, a to saznanje je neprocenjivo“, odgovorio je.
Matilda je shvatila da je Adrijan veoma srdačan mladić. Znala je da će
njegova izabranica biti srećna sa njim.
„Ove godine je upoznala Gila Beningtona i udala se za njega. Niko nije znao
za venčanje, osim njenog brata, koji je jedini prisustvovao venčanju. Nije nam
bilo drago zbog toga, jer je gospodin Benington veoma ćutljiv i ozbiljan čovek.
Ali, na suđenju smo shvatili da voli svoju ćerku, kao i Abigejl. Ona blista od sreće,
iako je i dalje mirna i rezervisana, kao i uvek. Vidi se da se vole.“
Matilda se iznenadila nakon što je shvatila da i dalje plešu. Sasvim je
zaboravila na svoj strah.
„I ona je deo moje porodice“, rekao je.
„Tvoj otac te i dalje voli, iako postoji i Gil. Ljubav se ne može potrošiti, niti
se može podeliti. Ona je beskonačna i može da obuhvati čitav svet, a da ne izgubi
svoju snagu. Kad god ti je potreban savet, dođi kod tetka Matilde.“
Osmehnuo se. „To je veoma važna promena. Sa dvadeset i dve godine sam
otkrio da imam deset godina starijeg brata. Neću se smiriti dok ne upoznam njega
i njegovu porodicu.“
Matilda se osmehnula. Mladić joj je bio veoma drag. Da je bilo drugačije,
mogao je da bude njen sin. Ali nije. Odlučila je da zaboravi na svoju suludu misao.
„Da li ste bili zaljubljeni u mog oca, lejdi Matilda?“ pitao je. „Oprostite na
drskosti. Molim Vas, zaboravite moje pitanje.“
Nastavila je da mu se osmehuje dok su Čarls i Barbara plesali pored njih,
smejući se duhovitoj opaski.
„Oboje smo bili veoma mladi. Imali smo dvadeset godina. Šta god da je bilo
među nama, završilo se pre nego što je tvoj otac upoznao tvoju majku. Nisam ga
često viđala i nikada nisam razgovarala sa njim. Između nas nije bilo ničega.“
„Ali bili ste veoma mladi i niste ozbiljno shvatali svoja osećanja. Imam
dvadeset i dve godine. Samo sam dve godine stariji nego što je moj otac tada bio.
Znam da sam mlad, i da će proći još dosta vremena pre nego što steknem životnu
mudrost. Ali ne treba zanemariti osećanja mladih ljudi. Ta osećanja su stvarna.
Žao mi je što ste se rastali. Veoma mi se dopadate.“

~ 55 ~
 Matilda se osmehnula i brzo trepnula, zapitavši se da li su je godine smekšale.
„Hvala ti“, rekla je. „Ja sam kriva za sve. Ali to je bilo davno.“
Nastupila je prijatna tišina. Matilda je uživala u njegovom društvu i bilo joj je
veoma drago što se dopala mladiću koji ju je tek nedavno upoznao.
Čarlsovom sinu.
Nakon što se ples završio, poslužili su se jagodama sa šlagom po kojima je
Vokshol bio nadaleko poznat. A onda je Džejn predložila da prošetaju nakon
obilne gozbe. Osim toga, Vokshol je noću bio izuzetno lep.
Gospodin Sojer i Estel su bili na čelu kolone koja se kretala duž prostrane
avenije oivičene drvećem i osvetljene fenjerima. Čarls i Matilda su krenuli
poslednji, poput savesnih pratilaca, kako je Čarls primetio.
„Međutim, markiz od Dorčestera je Barbari poverio brigu o Estel. To nas
oslobađa svake odgovornosti“, rekao je nekoliko minuta kasnije.
Njegove reči su je ostavile bez daha.
Avenija je bila prepuna prolaznika, zbog čega grupa od osmoro ljudi nije
mogla da se održi na okupu. Međutim, ona i Čarls nisu morali da se trude. Njegove
ćerke su bile u društvu njihovih muževa, a jedna od njih je brinula o lejdl Estel,
koja je šetala sa Čarlsovim sinom, koji je bio veoma ugledan mladić.
Matildi se radovala činjenici da večeras nema nikakvih odgovornosti, zbog
čega je mogla da uživa u šetnji sa Čarlsom.
Baš kao i pre trideset i šest godina.

~ 56 ~
 VII

Pre trideset i šest godina šetali su ovom avenijom sa drugim mladim ljudima.
Međutim, Čarls nije mogao da se seti ko je bio sa njima; činilo mu se da je i
Hemfri bio tamo. Došli su sa roditeljima jedne od mladih dama, ali oni nisu
previše marili za njih, budući da su želeli da uživaju u čarima Vokshola, pa se
nisu trudili da nadziru mlade.
Čarls i Matilda su skrenuli na sporednu stazu, užu od glavne avenije, oivičenu
gustim drvećem, slabije osvetljenu lampionima, na kojoj nije bilo gotovo nikoga.
Mogli su da šetaju zajedno, zagrljeni oko struka. Spustila je glavu na njegovo
rame, a kasnije su se zaustavili na maloj livadi pored staze i on ju je poljubio.
Poljubac se zamalo pretvorio u vođenje ljubavi, zbog čega je morao da se
zaustavi, a Matilda mu je rekla da to ionako ne bi dozvolila. Pre toga ga je
strastveno zagrlila, pokušavajući da dođe do daha u njegovom naručju. Tada joj
je rekao da je voli i da želi da se oženi njom. Matilda mu je odgovorila da i ona
želi da se uda za njega.
Nakon toga su se vratili na glavnu aveniju i pridružili se gostima, nadajući se
da će živeti srećno do kraja života. Nedelju dana kasnije, Čarls je posetio njenog
oca...
„Matilda, koliko ti je trebalo da prestaneš da me voliš?“, pitao ju je dok su
šetali glavnom avenijom. Dok je bio povređen, sumnjao je u njenu ljubav, ali sada
je bio siguran da ga je volela.
„Isto kao i tebi“, odgovorila je. „Gil se rodio nakon godinu dana.“
„Pokušavao sam da prihvatim činjenicu da si me odbila jer sam bio neobuzdan
i nezreo. Pretpostavljam da sam bio nezreo još dugo nakon toga, iako su se moji
vršnjaci već odavno skrasili. Nisam voleo Gilovu majku, ali ne želim da je
omalovažavam. Ona nije bila žena lakog morala. Pretpostavljam da je mislila da
je volim i da ću se oženiti njom. Kada je shvatila da nije tako, pronašla je
prilično efikasan način da me kazni.“
„Tako što ti nije dozvolila da vidiš sina?“, upitala je.
„Tako je.“
„Hoćeš da kažeš da si se tako ponašao zbog mene? Zar sam te toliko
povredila?“

~ 57 ~
 „Bio sam povređen“, priznao je. „Ali to nije opravdanje. Ti nisi kriva,
Matilda.“
„Hemfri mi je uvek govorio da nisi povređen, da si lagao kada si rekao da me
voliš i da vas dvojica niste sposobni da volite. Oduvek te je smatrao svojim
uzorom. Rekao mi je da prestanem da maštam, i da ljubav postoji samo u
knjigama.“
„A ti si mu poverovala?“ pitao ju je.
„Nisam tražila ljubav ni od jednog muškarca“, rekla je.
„Zbog mene?“ pitao je.
„Naravno da ne...“ zaustila je, ali je zastala. „Da, zbog tebe.“
Duboko je udahnuo.
„Tvoja majka se loše ophodi prema tebi, Matilda. Odrekla si se braka i ljubavi
zbog nje, a ona se prema tebi Ophodi sa nepoštovanjem, čak i pred strancima. Zar
ti nije žao...?“
„Žaljenje je besmisleno“, oštro ga je prekinula. „Moja majki je takva, jer se
neprestano trudim da joj udovoljim. To sam tek nedavno shvatila. Oduvek sam
želela da joj pokažem da je volim i da mi je bitna, kako bih pronašla neki smisao
u svom životu. Zbog toga sam počela da je tretiram kao staricu, zaboravivši da je
ona još uvek sposobna da brine sama o sebi. I njoj je bilo teško, baš kao i meni.
Oseća se krivom i misli da mi je uništila život. Moje konstantno prisustvo i moji
gestovi su joj svakodnevni podsetnik na to. Mogla sam da se ponašam drugačije
tokom svih tih godina. Mogla sam da se borim za sebe umesto što sam
poslušala naredbe svojih roditelja. Ali nema smisla da žalim za tim. Zašto bismo
dozvolili da prošlost pokvari ovo divno veče?” Avenija je bila puna. Pokušavali
su da izbegnu druge goste, a verovatno su mnoge nervirali zbog svog
sporog kretanja. Orkestar je nastavio da svira, ali se muzika gotovo nije čula zbog
smeha i živahnog razgovora.
Možda njena majka ipak nije bila aždaja, pomislio je Čarls. Očigledno je
imala savest. Možda je ipak volela svoju najstariju ćerku. A i Matilda je volela
nju, iako joj je često prigovarala. Nije smeo da je osuđuje. Porodični odnosi su
često bili mnogo složeniji od onoga što nam se činilo na prvi pogled. I njegov
odnos sa suprugom je bio izuzetno komplikovan.
Međutim, imali su pristojan brak, iako je on bio prilično svojeglav. Pre
venčanja mu je priznala da uopšte nije ni želela da se uda, ali je to učinila kako bi
ispunila očekivanja visokog društva. Ali ipak su imali troje dece, koja su izrasla
u osećajne i razumne ljude na koje su oboje bili ponosni.
„Nećemo pokvariti veče”, rekao je. „Divno je, zar ne?” Učinilo mu se da su
joj se oči napunile suzama, ali nije bio siguran zbog prigušenog svetla lampiona.
Shvatio je da mu je otkrila mnogo o svojim osećanjima.
Veče je zaista bilo predivno.

~ 58 ~
 „Dođi”, rekao je, okrenuvši se ka sporednoj stazi, baš kao i pre više od trideset
godina. „Hajde da pronađemo neko mirnije mesto.”
Nije bio siguran da li je to staza na kojoj su se poljubili, ali to više nije ni bilo
bitno.
I ova staza je pila previše uska za dvoje ljudi. Izvukao je ruku iz njenog stiska
i obuhvatio je oko struka. Nije se pobunila. I ona je postupila isto, naslonivši glavu
na njegovo rame.
Baš kao i prošli put.
„Ovako je bolje“, rekao je. „Čini mi se da ovde nije toliko bučno.“
„Da“, složila se. „Čarlse...“
„Molim?“ Čekao je da nastavi.
„Ovo je nemoguće“, rekla je.
„Šta?“
„Nemoguće je. Prošlo je više od trideset godina. Ostarila sam.“
„To nije tačno“, rekao joj je. „Jer bi to značilo da sam ja još više ostario.
Koliko se sećam, tri meseca sam stariji od tebe. Nismo stari, a čak i da jesmo,
nismo mrtvi. U tom slučaju bih morao da se složim sa tobom da je
nemoguće. Mada, možda se ni tada ne bih složio. Bio bih mrtav. Ali živi smo,
Matilda.“
„Ali ovakve stvari su za mlade“, pobunila se.
„Misliš na skrivanje iza drveća kako bismo mogli da se zagrlimo?“
„Naravno da ne“, brzo je odgovorila. „To bi bilo krajnje neprimereno.“
Zvučala je kao sredovečna usedelica, zbog čega se Čarls osmehnuo u mraku.
Voleo je njenu ozbiljnost. Ali i njenu strastvenost, koja se prkosno skrivala u njoj,
pojavivši se tek tokom njihovog poljupca u Kju gardensu, kao i u pojedinim
pogledima i rečima koje je izgovorila tokom ove divne večeri.
„Možda“, složio se.
„Smeješ mi se“, primetila je.
„Da.“
Okrenula se prema njemu, mada je Čarls znao da ne može da ga vidi u mraku.
„To nije lepo.“
„Zaista, ljubavi?“
„Čarlse!“, besno je uzviknula.
„Zar ne voliš da te tako zovem, ljubavi?“, pitao je.
„Čarlse!“
Zaustavio se ispod male nadstrešnice na desnoj strani staze, pored koje je bio
okačen fenjer, osvetljavajući njenu unutrašnjost. Prišli su nadstrešnici, ali nisu
seli.

~ 59 ~
 Približio joj se i uzeo je za ruke, kao kada su bili na pagodi. Video je obrise
njenog lica. Iznenađeno ga je posmatrala.
„Nisi mi odgovorila. Zar ne shvataš da si ti moja ljubav?“
„Nemoguće je da me i dalje voliš.“
„Zašto te ne bih voleo? Naravno da je moguće. Ne vidim ništa loše u tome.
Da li ti mene voliš, Matilda?“
Zurila je u njegove usne. „Naravno da te volim“, rekla je besno.
„Ali to nije moguće“, rekao je nakon što je podigla pogled ka njegovom licu.
„Nikada nisam prestala“, rekla je. „Zar misliš da sam mogla? Pratila sam
izdaleka sve događaje u tvom životu. Srce bi mi se slomilo kad god bih čula nešto
o tebi, i svaki put bih bila sigurna da sam postupila ispravno kada sam odbila da
se udam za tebe. Kako je vreme prolazilo, bol je jenjavao, sve dok nije sasvim
iščezao. Uspomene su polako bledele u dubinama mog uma. Ali nikada nisam
prestala da te volim, koliko god to besmisleno zvučalo.“
Spokojno ju je posmatrao. Njegova ljubav prema njoj je mirovala više od
trideset godina, iako je prestao da razmišlja o tome godinu dana nakon što ga je
odbila. Retko je razmišljao o njoj. Iako njegova ljubav nije sasvim nestala, zapitao
se kako je tako lako oživela? Zašto je bio sigurniji nego ikada u svoju ljubav
prema ovoj ženi, koja više nije bila mlada. Međutim, i dalje ju je smatrao
najlepšom ženom na svetu. Zašto se dva puta zaljubio u istu ženu? Povredila ga je
kada ga je odbila, mada mu je ostala verna tokom svih ovih godina. Znao je da je
imala gomilu prosaca za koje je mogla da se uda.
„Matilda“, uzdahnuo je i privukao je ka sebi, „posramila si me zbog svoje
nepokolebljive vernosti.“
„Ali odbila sam te“, rekla je.
„Iz razloga koji su ti se tada činili razumnim, a verovatno su i bili. Ko zna da
li bih bio ovakav da smo se venčali? Možda je trebalo da sačekamo zrelije godine.
Možda bismo bili veoma nesrećni da smo se venčali u mladosti.“
„A možda i ne bismo“, snuždeno je dodala.
„Rekla si da nema svrhe žaliti za prošlošću“, rekao je, naslonivši čelo na
njeno. „Bila si u pravu.“
„Tako je“, složila se.
A onda ju je poljubio.
Neiskusno mu je uzvratila poljubac, kao da se nikada ranije nije poljubila,
blago stegnuvši usne i udove.
Činilo mu se da je zaboravila na njihov poljubac u Kju gardensu. Ali tada je
nije držao u naručju. Možda se osećala ugroženo. Podigao je glavu.
„Zagrli me“, rekao je. Ruke su joj počivale na njegovim grudima. Nakrivila
je glavu, a potom ga obuhvatila rukama oko struka i vrata.
„Čarlse, nemam iskustva u ovome. Samo ću se osramotiti“, rekla je.
~ 60 ~
 „Mislim da ne postoji priručnik za ljubav“, rekao je. „Samo me poljubi, a ja
ću ti uzvratiti, ljubavi.“
„Ne bi trebalo tako da me zoveš...“
„Zašto?“
Stisnula je usne, ne rekavši ništa, iako se činilo da je nameravala da mu
odgovori. „Čekam da se probudim“, konačno je rekla.
„I ja. Ali hajde da uživamo u ovom snu!“
„U redu“, rekla je ozbiljno, zbog čega je Čarls zamalo prasnuo u smeh.
Umesto toga, nežno joj se osmehnuo i ponovo je poljubio, privukavši je prema
sebi. Jezikom je pronašao njene usne, a potom se prepustio poljupcu. Tiho je
zastenjala, prošavši rukom kroz njegovu kosu.
Iako se mnogo promenila od svoje dvadesete godine, i dalje je bila njegova
Matilda. Čarls je znao da nikada nije prestao da je voli. Zbog toga se nikada nije
zaljubio u drugu ženu. U dubini duše voleo je samo Matildu. A sada ju je ponovo
držao u naručju.
Posmatrali su jedno drugo pod prigušenom ružičastom svetlošću fenjera.
„Nikada te nisam zaprosio“, rekao je. „Tvoj otac me je odbio, a nakon toga i
ti. Nikada nisam dobio priliku da te pitam.“
„Da“, složila se. „Žao mi je, Čarlse. Sada znam da si i ti patio.“
„Hajde da ispravimo to?“ pitao ju je. „Matilda, hoćeš li se udati za mene?“
„Ali to je nemoguće!“
„Zašto?“ pitao ju je.
„Ti imaš porodicu, baš kao i ja. Naše vreme je prošlo.“
Okrenuo je glavu prema klupi, a zatim je odveo da sedne. Uzeo ju je za ruku
i spustio je na svoje grudi. „Hajde da zanemarimo sve to. Postoji li starosna
granica za ljubav? Ako želimo da provedemo ostatak života zajedno, nije bitno da
li imamo dvadeset, pedeset di osamdeset godina.“
„Ali ljudi bi nam se smejali.“
„Zašto bi?“ Pomilovao ju je palcem po dlanu. „Baš čudno... Ko bi ti se
smejao?“
„Smejali bi se.“
„Ne mogu da zamislim da bi se neko smejao. Međutim, sve i da je tako, zašto
bi te to brinulo?“
Namršteno ga je posmatrala. „Ne bih volela da budem predmet ismevanja
medu članovima visokog društva.“
Naravno, to je bilo sasvim moguće. Lejdi Matilda Vestkot je bila poznata kao
staložena usedelica koja je stalno lebdela nad majkom. Da li bi je ismevali ako bi
se verila i objavila da je zaljubljena?

~ 61 ~
 „Onda ćeš morati da odlučiš kako ćeš postupiti“, rekao je. „Hoćeš li odlučiti
da zadržiš ugled svoje porodice i ostaneš neprimetna u visokom društvu? Ili ćeš
objaviti veridbu sa mnom i postati glavna senzacija u visokom društvu?“
„Oh, bože!“
„Pre trideset i šest godina nisi mogla da biraš. Poslušala si svoje roditelje i
otada snosiš posledice. A sada, nakon toliko godina, možeš da biraš. Možeš da
nastaviš sa svojim životom. Ili da se udaš za mene. Ti odlučuješ, Matilda.“
„Ali to je nemoguće! Ne pitamo se samo mi... Osim toga, oboje imamo
porodicu.“
„Moja deca te vole“, rekao joj je. „Znam da te Adrijan voli. Rekao mi je.
Osećam da te i Barbara i Džejn vole. Retko im se dopadaju moje pratilje. Gledaju
na njih kao na moje potencijalne supruge, mada moje pratilje uglavnom i žele da
se udaju za mene.“
„Sigurno bi me posmatrale kao i njih“, kazala je. „Nijedna od tih žena ne može
da zameni njihovu majku. Pretpostavljam da ne bi volele da se ponovo oženiš.“
„Mislim da grešiš“, rekao je. „Moja deca me vole i žele da budem srećan.
Volela su svoju majku, ali su prihvatila činjenicu da je više nema. A šta je sa
Vestkotovima? Čini mi se da su dobri ljudi. Zašto bi se usprotivili tvojoj sreći?“
„Znam da žele da budem srećna. Ali ja sam za njih tetka Matilda, sestra koja
je ostala kod kuće da brine a majci. Oni bi...“
„Ismevali bi te?“, pitao je, budući da nije dovršila svoju misao.
„Ne.“ Ponovo se namrštila. „Ne bi bili tako nepristojni. Ali bili bi
iznenađeni.“
„Možda bi im bilo drago zbog tebe?“, predložio je.
„Ne znam. Možda bi posumnjali u moju sposobnost rasuđivanja. Kada su
saznali da si ti Gilov otac, odmah su se setili tvoje neslavne reputacije.“
„S razlogom sam stekao takvu reputaciju. Razumeo bih njihovu zabrinutost.
Međutim, ako odlučiš da se udaš za mene, saznaće da sam se promenio. Možda
neki od njih to već znaju. Kada sam prisustvovao Riverdejlovoj večeri, svi su bili
ljubazni prema meni.“
„Ali tada nisam bila tvoja verenica“, rekla je.
„A sada jesi?“, osmehnuo joj se. „Onda je preda mnom težak zadatak. Moraću
da ih ubedim da te volim i da si ti čitav moj svet. A ako odlučiš da se udaš za
mene, moraćeš da im dokažeš da nisi samo tetka Matilda, usedelica, već osoba
koja ima pravo na slobodan izbor. Da zaslužuješ da budeš srećna. Pod uslovom
da je tvoja ljubav prema meni jača od straha.“
„Oh, Čarlse!“ uzdahnula je.
Spustio joj je ruke na ramena i privukao je ka sebi.
„Imam dva pitanja za tebe“, rekao je. „Prvo, da li me voliš?“
„Znaš da te volim. Uvek sam te volela.“
~ 62 ~
 „Drugo, da li želiš da se udaš za mene?“
Dugo je ćutala pre nego što je odgovorila: „Da.“
„Da li to znači da ćeš se udati za mene?“
„On...“ ponovo je uzdahnula.
On je čekao.
„Da“, prošaputala je. „Da, Čarlse, udaću se za tebe.“
S olakšanjem je odahnuo, nesvestan činjenice da je sve vreme zadržavao dah.
„Onda bi trebalo da zaboravimo na sve i uživamo u ovoj noći i činjenici da se
volimo. Venčaćemo se i provesti ostatak života zajedno. Ponekad je život prilično
jednostavan.“
„Ali...“
Spustio je prst na njene usne. „Večeras nema ali.“
„A sutra ćemo se probuditi iz sna?“ pitala je.
„Nikada ne znamo šta nosi sutrašnji dan. Jer kada taj dan dođe, to više nije
sutra, već danas. A danas smo zaljubljeni i planiramo da se venčamo.“
Dugo ga je posmatrala, a zatim se radosno osmehnula, zbog čega mu je srce
zadrhtalo. „Ovo je ludost. Srce će mi iskočiti iz grudi.“
Čarls se osmehnuo i ponovo je poljubio, a potom su seli na klupu kako bi
uživali u ružičastoj tami, cvrkutu ptica, udaljenoj muzici, glasovima i smehu.
„Hoćemo li se napokon venčati?“, upitala je posle izvesnog vremena.
„Napokon“ rekao je tiho. „Sve će biti u redu. Obećavam ti!“
„Da.“ Osmehnula se, a svetlost fenjera mu je otkrila suzu koja joj se skotrljala
niz obraz.
Nije joj pokazao da je primetio. Umesto toga, zatvorio je oči, odlučivši da još
malo uživa u svojoj sreći.

~ 63 ~
 VIII

Čarls je pogrešio u vezi sa sutrašnjim danom. Ipak je došao i postao je danas,

ali se dosta razlikovao od jučerašnjeg dana.
Počela je da razmišlja poput njega. Tog jutra je bila drugačija nego prethodne
večeri. Tada je bila obuzeta magijom Vokshola i činilo joj se da je sve moguće.
Bilo je to najlepše veče u njenom životu koje se završilo vatrometom i vožnjom u
njegovom naručju. Kada se kočija zaustavila pred njenim vratima, strastveno ju
je poljubio, bez reči je podsetivši da će biti srećni do kraja života.
Međutim, ujutru je opet bila stara Matilda Vestkot, pomalo bleda i pospana
jer nije navikla da se dugo zadržava na zabavama, na kojima bi plesala, ljubila se
sa zgodnim džentlmenima i prihvatala njihove bračne ponude. Nije navikla da se
smeje, a kamoli da se ponaša nedolično, kao devojka. Zapitala se šta su ostali gosti
pomislili o njoj.
Danas joj je ideja o venčanju sa Čarlsom izgledala krajnje besmisleno.
Verovatno nije bio ozbiljan, a sve i da jeste, do sada se sigurno pokajao zbog svoje
nepromišljene ponude.
Tog jutra se osećala staro i mrzovoljno, neizmerno tužno i razdražljivo. Želela
je da ponovo bude ona stara i potisne nagon za suzama.
„Pretpostavljam da nisi uživala na zabavi“, rekla je njena majka, odloživši
pismo koje je čitala kako bi pogledala Matildu preko stola.
„Više bih volela da sam ostala kod kuće“, odgovorila je Matilda. „Brinula sam
se za tebe.“ Obuzeo ju je nalet krivice nakon što je shvatila da je majka bila sama
čitave noći. A sada ju je slagala, zbog čega se osećala još gore.
„Nisam bila sama. Imala sam sluge i biblioteku punu knjiga“, rekla je njena
majka. „Matilda, nisi mi potrebna.“
Shvatila je da je majčin odgovor bio adekvatna kazna za njenu laž.
„Ali ipak te volim“, dodala je starija grofica.
Njena majka nikada nije ovako govorila. Matilda se namrštila i spustila
pogled na tanjir. Bila je prilično iznenađena kada je ispred sebe ugledala polovinu
tosta premazanog marmeladom. Nije mogla da se seti kada je pojela drugu
polovinu.

~ 64 ~
 „Veče je bilo veoma prijatno“, rekla je. „Vokshol je uvek divan. Mislim da je
gospođa Djuherst uživala u svojoj proslavi. Svi su bili veoma ljubazni.“
Plesala sam. Smejala sam se. Čarls me je poljubio, a ja sam mu uzvratila
poljubac. Pristala sam da se udam za njega.
„A vikont Dirkson?“, pitala je njena majka.
„I on je bio ljubazan“, rekla je Matilda, a potom ustala. „Mama, dozvoli mi
da ti natočim malo sveže kafe. Tvoja kafa se ohladila dok si čitala pismo.“
„Ne treba mi sveza kafa“, grubo je odgovorila njena majka. „Ne gnjavi me,
Matilda. Žao mi je što proslava nije ispunila tvoja očekivanja.“
„Nisam ništa očekivala“, odgovorila je Matilda. „Bilo je veoma prijatno.“
Međutim, njena majka je ustala i zaputila se ka vratima, kako bi zajedno sa
domaćicom odlučila koji će se obroci pripremati te nedelje. Nikada nije
dozvoljavala Matildi da brine o kućnim poslovima.
Matilda je otišla da napiše pisma svojim nećakama: Kamili, koja je živela u
Batu, i Abigejl, koja je živela u Glosterširu, zajedno sa Čarlsovim sinom Gilom i
njegovom unukom, Kejti. Znala je da ne može da pobegne od njega.
Zapitala se da li bi zaista to želela. Da li je zaista prihvatila njegovu bračnu
ponudu? Zar je nije držao za ruku dok su se vraćali kući i poljubio je na rastanku?
Ali nije pomenuo ponovni susret. Verovatno se to podrazumevalo. Bilo bi
izuzetno čudno da nije, čak i da se predomislio.
Sigurno je tako, pomislila je.
Pogrešio je što se tiče sutrašnjeg dana. Sutra je postalo danas, i nije bilo isto
kao što se juče činilo.
Nije moguće da je zaista voli.
Nemoguće da zaista želi da se oženi njom.
Zašto bi se oženio nekim kao što je ona?

Prvi posetioci su stigli tokom ranih popodnevnih časova. Matildine sestre su

često posećivale majku, znajući da uživa u najnovijim tračevima koji se još uvek
nisu pojavili u jutarnjim novinama. Retko su dolazile zajedno, kao što je to bio
slučaj danas, a Luiza je povela i svoju ćerku Džesiku i Anu, vojvotkinju od
Neterbija, svoju snahu. Čim su se smestile i raskomotile, stigla je i Viola, markiza
od Dorčestera.
„Izgleda da smo danas sve razmišljale na isti način“, rekla je, a nakon toga se
pozdravila sa starijom groficom i prokomentarisala kako bi danas bio divan dan,
samo da ne duva vetar. „Znala sam da si ovde, Luiza. Tvoja kočija čeka ispred
vrata.“
„Tomas mi je jutros rekao da je Matilda viđena u Voksholu, u društvu vikonta
Dirksona. U Vajtu su mu rekli da je šetala sa njim glavnom avenijom, bez
ikakve pratnje. Mislila sam da je u pitanju greška, ali Luiza mi je rekla da je
~ 65 ~
Džesika sinoć plesala sa mladim Bertrandom Lamarom, koji joj je rekao da su
Estel i gospodin Sojer otišli na rođendansku zabavu njegove sestre u Voksholu. A
gospodin Sojer je rekao Bertrandu da te je njegov otac pozvao da mu se pridružiš
na zabavi, Matilda.“
„Bila sam oduševljena, tetka Matilda!“ rekla je Džesika.
„Da, bila sam tamo“, odgovorila je Matilda. „Veće je bilo veoma prijatno.“
„Samo prijatno?“ Viola joj se srdačno osmehnula. „Estel je jutros
prepričavala svoje doživljaje od sinoć. Bila je veoma srećna jer si i ti bila tamo.
Rekla nam je da si bila drugačija nego inače, da si bila vesela i nasmejana, kao
i prošle nedelje u Kju gardensu. Da li si uživala?“
„Jesam.“ Matilda se osećala neprijatno. Nije navikla da bude u centru pažnje.
„Bila sam na rođendanskoj proslavi, a oni su veoma prijatna porodica i uživala
sam u njihovom društvu. Zašto ne bih bila zadovoljna? Ne bi bilo pristojno da
budem ozbiljna i namrštena.“
„Tetka Matilda, da li si se zaljubila?“ upitala je Ana veselo. „Nadam se da
jesi.“
„Ana!“ Luiza je prekorno prekinula svoju snahu.
„Oh, tetka Matilda, nadam se da je Ana u pravu“, rekla je Džesika čežnjivo.
„Dok smo bili u Kju gardensu, primetila sam da je vikont Dirkson veoma pažljiv
prema tebi.“
„Osim toga, čuli smo da si sinoć plesala valcer sa vikontom Dirksonom“,
kazala je Viola.
„Mislim da si se zaljubila“, ubacila se Džesika, oduševljeno sklopivši ruke.
„Džesika!“ besni ton njene majke pokvario joj je veselje. „Tetka Matilda ne
služi za izrugivanje. Ona je ozbiljna starija dama i želim da joj se obraćaš s
poštovanjem. Govoriš o njoj kao o luckastoj devojci. Ne želim ni da
pominjem vikonta Dirksona.“
„Slažem se sa Luizom“, kazala je Mildred. „Ne mogu da stojim po strani i
slušam kako je zadirkujete. Njoj ne priliči da se zaljubi, niti da ima momka.
Nikada ne bi izgubila glavu zbog čoveka kao što je vikont Dirkson. Možda se
vikont promenio, ali nekada je imao groznu reputaciju, zbog čega članovi visokog
društva ne gledaju na njega blagonaklono. Nije trebalo da ga Aleksander i Ren
pozovu na večeru. Setite se šta je usledilo nakon toga. Usudio se da predloži
Matildi da pođe sa njim na izlet u Kju gardens. Kada sam jutros saznala da ju je
poveo na rođendan svoje ćerke, bila sam veoma ljuta. Nije trebalo da izlaže
Matildu takvom nepoštovanju. Žao mi je što se to dogodilo. Zamoliću Tomasa da
razgovara sa vikontom Dirksonom. Možda bi Ana i Luiza trebalo da ubede
Ejverija da postupi isto.“
Matilda je mirno sedela na stolici, pokušavajući da se obuzda i ne pronađe
izgovor da gnjavi svoju majku.

~ 66 ~
 „Hvala vam“, rekla je. „Hvala vam što ste došle i iskazale svoju zabrinutost.
Govorite o meni kao o zreloj ženi. Međutim, ponašate se kao da sam devojčica
koja nije sposobna da upravlja svojim životom i samostalno donosi odluke. Kao
da mi je potreban neko ko će me zaštititi od svih nedaća koje me čekaju kada
izađem iz kuće.“
„Matilda, moraš priznati da je tvoje životno iskustvo veoma ograničeno.
Provela si čitav život sa mamom i tatom, pod staklenim zvonom. Stalo nam je do
tebe. Ne želimo da budeš predmet ismevanja“, rekla je Luiza.
„Ne bismo volele da te vidimo poniženu ili povređenu. Volimo te, Matilda.
Ti si naša sestra.“
Matilda je duboko udahnula, nameravajući da odgovori, ali njena majka ju je
preduhitrila.
„Matilda je moja ćerka. Moje prvo dete. Najstarija od svih vas. Dovoljno je
sposobna da sama odlučuje o svom životu, pa makar to podrazumevalo zabave sa
mladim ljudima, zajedno sa čovekom sumnjive reputacije, kao i posećivanje
Vokshola bez odgovarajuće pratnje, u društvu istog tog muškarca i njegove
porodice. Može sama da odluči da li će biti nasmejana i da li će se zabavljati,
onako kako je Estel opisala. Uzgred rečeno, Viola, ta devojka bi trebalo da pripazi
na svoje izražavanje. A Matilda je sposobna da odluči da li želi da pleše valcer
pod zvezdama. Odavno je punoletna. Nepristojno je što ste vas dve odlučile
da preispitujete odluke svoje starije sestre.“
Nastupila je neprijatna tišina tokom koje su svi, uključujući i Matildu,
iznenađeno posmatrali stariju groficu.
„Matilda, nisam nameravala da te uvredim“, rekla je Luiza, prekinuvši tišinu.
„Ali zaista se brinem za tebe. Znam da imaš pravo, ali... Zar stvarno imaš nešto
sa vikontom Dirksonom?“
„Tetka Matilda, da li je istina da si nekada bila zaljubljena u njega?“ pitala je
Džesika.
„Da li si ponovo zaljubljena u njega?“ ubacila se Ana. „Oh, ponovo te
sramotimo! Oprosti nam... Ali zaista brinemo za tebe. Da nije tako, ne bismo te
zadirkivale. Želimo da budeš srećna. Hajde da promenimo temu. Da li je sinoć
bilo vatrometa? Da li je bio divan kao i obično?“
Ali pre nego što je Matilda uspela da odgovori, na vratima se pojavio batler.
Svi su se okrenuli prema njemu kako bi čuli šta želi da kaže.
„Vikont Dirkson“, najavio je, a Čarls je ušao u salon.

Čarls je primetio dve kočije ispred vrata. Čak je prepoznao kočiju vojvode od
Neterbija. Na trenutak je zastao, pomislivši kako treba da nastavi dalje i da se vrati
kasnije, ali pretpostavio je da su ga već primetili sa prozora. Osim toga, nije imao
razloga da se krije od Vestkotovih. Bilo je sasvim suprotno.
Uznemirio se kada je u salonu zatekao samo dame.
~ 67 ~
 Sve su bile deo porodice Vestkot. Obradovao se kada je primetio da Matilda
ne lebdi iznad majčine stolice, već da uspravno sedi na susednoj stolici.
„Gospodo“, naklonio se starijoj grofici i osvrnuo se oko sebe. „Dame,
Matilda“, osmehnuo joj se.
Posramljeno je uzvratila pogled, dok su sve ostale dame uzvratile pozdrav.
Pretpostavio je da su razgovarale o njemu. Pitao se da li im je Matilda rekla ono
što je on jutros rekao svojoj deci.
„Estel nam je jutros pričala o sinoćnoj proslavi u Voksholu“, rekla je markiza
od Dorčestera. „Baš divno što ste odabrali Vokshol za proslavu rođendana Vaše
ćerke.“
„To je bila njena ideja, gospođo“, odgovorio je. „Ali veče je bilo zaista divno.
Zar ne, Matilda?“
„Jeste“, rekla je, a Čarls je primetio da je pažnja prisutnih usmerena samo na
nju. Čvrsto je stezala ruke u krilu. Izraz na njenom licu je bio ozbiljan. „Bilo je
divno.“
Dakle, nije im rekla, zaključio je.
„Došao sam da se uverim da se nisi prehladila“, rekao je.
„Baš lepo od Vas što ste pozvali Matildu“, rekla je Luiza.
„Ja nemam ništa sa tim, gospođo. Lejdi Matilda je bila ta koja je prihvatila
poziv moje ćerke.“
„Dakle Vaša ćerka ju je pozvala?“ rekla je lejdi Molenor, Matildina najmlađa
sestra.
„Jeste. Na moj predlog“, odgovorio je.
„I Estel je dobila pozivnicu od gospođe Djuherst“, rekla je markiza.
„Pretpostavljam da je gospodin Adrijan Sojer predložio da je pozove. Divno se
provela.“
„Sedite, lorde Dirksone“, kazala je starija grofica, pokazavši na praznu
stolicu.
„Ne nameravam da se zadržavam, gospođo. Došao sam da pozdravim Matildu
i pozovem je da zajedno jašemo po parku.“
„Ali moja sestra nikada nije jahala“, rekla je starija grofica od Neterbija. „Bila
bi prestravljena.“
„Jesam, Luiza. Pre nekoliko nedelja sam jahala sa Bertrandom i nisam bila
prestravljena. Shvatila sam da je to jedno od najuzbudljivijih iskustava u mom
životu.“
„Nemoguće!“, ubacila se lejdi Molenor.
„Sa Bertandom?“ pitala je markiza. „Mangup nam ništa nije rekao.“
„Bravo, tetka Matilda!“ Mlada vojvotkinja od Neterbija se osmehnula. „Baš
divno!“

~ 68 ~
 „Slažem se“, kazala je lejdi Džesika. „Kako te je ubedio na tako nešto?“
„Kada se to dogodilo?“, brzo je upitala starija grofica.
Matilda je stezala prste u krilu. „Hvala ti“, odgovorila je Čarlsu, zanemarivši
pitanja svoje porodice. „To bi bilo divno.“
„Matilda...“
„Oh, tetka Matilda!“
„Matilda, da li si sigurna...“
Nastavila je da ih ignoriše. Oblizala je usne, i dalje posmatrajući Čarlsa. A
onda se obratila svojoj porodici: „Vikont Dirkson me je sinoć zaprosio i ja sam
pristala.“
To ih je nakratko ućutkalo.
Čarls joj se nežno osmehnuo, na šta je ona odgovorila mrštenjem.
Pažnju mu je privikla i starija grofica nakon što je duboko udahnula. Očekivao
je da će se razbesneti.
„Hvala bogu na tome“, kazala je starija grofica.
Matilda je snažno zarila nokte u dlan, pomislivši da će ga verovatno
raskrvariti, jer nije mogla da se opusti. Mislila je da će joj srce iskočiti iz grudi.
Čvrsto je stezala usne, pokušavajući da obuzda smeh. Zapitala se zašto je osećala
neodoljivu potrebu da se nasmeje, budući da je bila toliko napeta? Zurila je u
Čarlsa, ne mogavši da veruje da je to isti onaj čovek sa kojim je sinoć plesala i
smejala se. Nije mogla da veruje da ju je poljubio, niti da su sinoć zajedno
posmatrali vatromet, oduševljeno se diveći njegovoj veličanstvenosti. Stajao je
iza nje, obuhvativši je rukama oko struka, kako bi mogla da nasloni glavu na
njegovo rame. Nije želeo da joj se zavrti u glavi dok je gledala prema gore,
zaboravivši na činjenicu da nisu bili sami.
Danas je bio besprekorno elegantan, zgodan i distanciran od nje. Međutim,
oslovio ju je po imenu kada je ušao u sobu i pozdravio prisutne. Osmehnuo joj se.
Došao je da proveri da li se prehladila, iako nije postojala mogućnost za tako
nešto. Umesto da prihvati komplimente, rekao je da je ona bila dovoljno ljubazna
i prihvatila Barbarin poziv i pozvao je na jahanje pred čitavom njenom
porodicom.
Mora da je prošlo više od trideset godina otkako ju je neki muškarac pozvao
negde.
Bila je ludo zaljubljena u njega. Zaboravila je na sve brige koje su je mučile.
Došao je, osmehnuo joj se i oslovio je po imenu. Pozvao ju je na jahanje.
Još uvek ju je voleo.
Sutrašnji dan ipak nije došao. Još uvek su uživali u sadašnjosti; večnoj
sadašnjosti u kojoj će biti sa Čarlsom i uživati u njegovoj ljubavi...
„Hvala bogu?“, rekla je Mildred.

~ 69 ~
 „Mislila sam da će moja kazna biti večna“, rekla je starija grofica. „Taj kamen
mi je ležao na srcu skoro četrdeset godina. Mislila sam da ću umreti sa njim.“
„O čemu pričaš, mama?“, upitala je Luiza. „Jesi li dobro? Matilda, da li je
mama bolesna?“
„Prestanite da me gnjavite“, rekla je njihova majka.
„Treba da razgovaramo o venčanju. Neću prihvatiti ništa manje od toga.
Matilda je zaslužila veliko venčanje. Lorde Dirksone, predlažem Vam da držite
jezik za zubima i dozvolite ženama da rade ono što najbolje znaju.“
Sklopio je ruke iza leđa i široko se osmehnuo. „Planirate venčanje?“
„Tako je.“ Brzo je klimnula glavom.
„Mama...“ zaustila je Matilda.
„Gospođo“, Čarls je ponovo progovorio, „ne želim da Vam kvarim planove.
Međutim, moram nešto da kažem pre nego što zauvek izgubim pravo glasa.
Matilda i ja nismo stigli da razgovaramo o našem venčanju. Ne znam
kakvu ceremoniju želi, niti gde i kada. Moramo da odlučimo o tome. Neću
dozvoliti da popusti pred pritiskom svoje porodice. Ukoliko Matilda odluči da želi
venčanje, ne smete da zaboravite da i u porodici Sojer ima žena.
Pretpostavljam da su i moje ćerke, uprkos mojim jutrošnjim upozorenjima, već
isplanirale venčanje.“
„Još uvek sam u šoku“, rekla je Ana, ustavši. „Ali tako mi je drago! Tetka
Matilda! Ne mogu da ti opišem koliko mi je drago zbog tebe i gospodina
Dirksona. Ejveri i ja smo se venčali u tajnosti dok su baka, tetke i rođaci
bili zauzeti planiranjem velikog venčanja. Nikada u životu nisam bila toliko
srećna.“ Nagnula se prema Matildi i čvrsto je zagrlila. „Abigejl se udala za Gila u
seoskoj crkvi pre samo nekoliko nedelja, a prisustvovali su samo Hari
i sveštenikova žena. Sigurna sam da će se zauvek sećati tog dana. Možda ćeš i
ti...“
„Hvala ti, Ana“, rekla je Matilda. „Alija želim venčanje.“
Do sada nije razmišljala o tome, odbijajući da poveruje u istinitost onoga što
se sinoć dogodilo. Ali, to je bila istina. Čitavog života je maštala o velikom
venčanju, mada je bila uverena da nikada neće dočekati taj dan.
U poslednjih dvadeset godina, taj san je potpuno izbledeo.
„Onda ćemo imati venčanje, ljubavi moja“, rekao je Čarls.
„Organizovaćemo venčanje u Crkvi svetog Džordža.'' Luiza je radosno
pljesnula rukama. „Moramo objaviti venčanje sledeće nedelje. Sezona je već pri
kraju i ne smemo da čekamo, jer će se većina ljudi vratiti na selo. Ako želimo da
se Matilda uda u Crkvi svetog Džordža, klupe moraju da budu popunjene do
poslednjeg mesta. Moramo da obavestimo Ren, Elizabet i Alteu. I one će želeti da
učestvuju u planiranju.“

~ 70 ~
 „Moramo da se sastanemo sa gospodom Djuherst i lejdi Frater“, rekla je
Viola. „I one će imati svoje ideje. Sudeći prema rečima vikonta Dirksona, već ih
imaju.“
„Aleksander će želeti da kod njega organizujemo svadbeni doručak“, rekla je
Ana. „Ali sigurna sam da će Ejveri insistirati da ga organizujemo u vili Arčerovih,
jer tamo ima više mesta.“
Veliko venčanje na Hanover trgu u Crkvi svetog Džordža? Svadbeni doručak
u kući vojvode od Neterbija? Matilda se ponovo osećala uznemireno. Sigurno će
biti predmet ismevanja. Nije imala na umu tako pompezno venčanje. Želela je
obično venčanje sa...
„Matilda, moja kočija je ispred“, rekao je Čarls. „Zašto bismo čekali? Imam
utisak da smo ovde suvišni. Da li želiš da krenemo?“
„Da, hvala ti.“ Ustala je sa stolice.
Koliko puta je učestvovala na porodičnim okupljanjima i porodičnim
planiranjima? Obično je bila najglasnija medu njima, trudeći se da smisli najbolji
plan kako da pomogne članu porodice da se izvuče iz problema ili kako da
im pomogne da proslave neki događaj u svom životu. Da li će sada ona biti razlog
takvog porodičnog okupljanja?
Uživala je u toj spoznaji.
„Matilda, neću dozvoliti da te maltretiraju“, rekao je Čarls nakon što je sa
sprata uzela šešir, rukavice i ogrtač. „Čak ni ja. Izgledaš zabrinuto i pomalo
napeto. Nema potrebe da budeš takva. Želim da mi ispričaš šta želiš, a ja ću ti
ispuniti želju. Ti si mlada i ti donosiš odluke.“
Ti si mlada.
Iznenada je osetila potrebu da zaplače. Umesto toga mu se osmehnula dok joj
je pomagao da ude u kočiju. Osećala se kao da je na sedmom nebu, obuzeta
uzbuđenjem i napetošću. A onda se glasno nasmejala.
„Ali svi bi bili razočarani ako bismo se venčali u tajnosti. I ja bih bila
razočarana. Osim toga, uznemirili bi se kada bih odbila sve njihove planove. Kao
i Barbara i Džejn. Brak jeste dogovor između dvoje ljudi, ali venčanje je za
porodicu i prijatelje. Hoćemo li im dopustiti da planiraju?“
„To bi nam uštedelo mnogo vremena“, rekao je sa osmehom dok je zauzimao
mesto pored nje. „Kada sam malopre ušao u salon i ugledao te, uplašio sam se da
si se predomislila. Izgledala si snuždeno i ozbiljno.“
„Zato što sam mislila da si se ti predomislio“ rekla je.
„To je besmisleno“, odgovorio je.
„Znam“, složila se Matilda, i oboje su se nasmejali kao da su čuli nešto veoma
smešno.

~ 71 ~
 „Čarlse“, rekla je, uzevši ga za ruku dok je on prihvatao uzde od mladog
konjušara, „volela bih da smo na selu. Volela bih da mogu da te zamolim da
nateraš konje u galop.“
Okrenuo je glavu i veselo je pogledao. „Zaista, ljubavi moja?“ pitao ju je.
„Znam da si izvrstan jahač. To je oduvek bio deo tvoje reputacije.”
„Uskoro ćemo otići na selo i poteraću konje u galop i rizikovati naše živote
kako bi ti uživala u njihovom vrtoglavom galopu.“
„Zaista? Hvala ti, Čarlse. Znaš, ja nisam ozbiljna, stara dama.“
„Primetio sam“, rekao je, a potom ih zamalo izložio užasnom skandalu,
budući da se nagnuo prema njoj i poljubio je u usta, iako su prozori na obližnjim
kućama bili okrenuti prema njima, a njegov mladi konjušar se pretvarao da
pažljivo posmatra nešto u daljini.
Dok se kočija kretala u pravcu Hajd parka, Matilda je zabacila glavu unazad
i osmehnula se poput prave dame.

~ 72 ~
 IX

Tokom narednog meseca, Čarls je u više navrata sedeo sam u svojoj

biblioteci, poželevši da nije uvučen u ovaj iznenadni vrtlog ili tornado. Naravno,
obaveštenje o njegovoj veridbi se pojavilo u svim londonskim novinama, kao i u
nekoliko provincijskih. Gde god da je otišao, nailazio je na čestitke ili šale kojima
je bio prinuđen da se smeje. Njegov sin i zet naterali su ga da pođe sa njima kod
krojača, obućara i šeširdžije, budući da će na dan venčanja morati da zadivi
pripadnike visokog društva novom i modernom garderobom.
Njegove ćerke i brojne žene iz porodice Vestkot, neprestano su se sastajale
kako bi razgovarale o svim aspektima venčanja o kojima su žene često
raspravljale, vodeći žustre diskusije. Ispostavilo se da su rana predviđanja bila
sasvim tačna. Svadbeni doručak će biti poslužen u vili Vestkotovih, domu grofa
od Riverdejla. Pozivnice su bile poslate. Čarls bi bio veoma iznenađen kada bi
otkrio da su izostavili bilo kog člana visokog društva iz Londona ili okoline.
Pozvani su rođaci iz dalekih krajeva - uključujući i nekoliko rođaka koje je jedva
poznavao - jer su njegove ćerke smatrale da je njihovo prisustvo na venčanju
izuzetno bitno.
Čarls je poželeo da on i Matilda mogu da pobegnu od svega i venčaju se u
nekoj mračnoj crkvi, kao što su to svojevremeno učinili Neterbijevi. Ali uprkos
svim sumnjama i Matildinom premišljanju, shvatio je da ona zaista želi veliko
venčanje. Odlučio je da joj ispuni želju. Čekala je na svoje venčanje već trideset
i šest godina.
Najviše se plašila ismevanja. Čarls je znao da ih pojedini članovi društva
ismevaju iza leđa. Takvi ljudi će uvek postojati. Svet nikada neće moći da se reši
neljubaznih ljudi koji su prikrivali svoju nesigurnost ismevanjem drugih srećnijih
i uspešnijih ljudi. Znao je da treba da ih ignorišu. Matilda je bila lepo prihvaćena
u visokom društvu. Barbara je organizovala sedeljku u njenu čast, a Džejn ju je
pozvala kao specijalnog gosta u Volasovoj privatnoj loži, veče nakon što se
objava o njihovoj veridbi pojavila u novinama.
Vojvoda i vojvotkinja od Neterbija su organizovali zabavu povodom veridbe,
a markiza i rnarkiz od Dorčestera popodnevnu čajanku. Čarls ju je nekoliko puta
vodio u park, kao i na privatni koncert i književno veče.
Dostojanstveno je primala čestitke gde god bi se pojavila. Više nije bila
nervozna usedelica u senci svoje majke, mada je to verovatno bilo zbog činjenice
~ 73 ~
da je majka odlučno odbijala da ide sa njom na društvene događaje. Kada ju je
Čarls pozvao da se preseli kod njih nakon venčanja, starija grofica ga je obavestila
da nema potrebe da brinu za nju.
„Nema potrebe da brinete, lorde Dirksone“, dodala je. „Mogu da brinem o
sebi. Zar Vam Matilda nije rekla da će moja sestra doći da živi sa mnom na selu
nakon što se sezona završi? Dovešće i svoju dugogodišnju saputnicu, veoma
uglednu damu koja će nam praviti društvo.“
Čarls je odmah shvatio da bi se Matildin život uskoro promenio na gore, jer
bi je majka stalno poredila sa tetkinom idealnom saputnicom.
„Zaista ne znam kako bih to podnela“, priznala mu je Matilda kada joj je
ispričao šta mu je njena majka rekla. „Poludela bih. Adelaida Bonifas je
najsumornije stvorenje koje poznajem. Osim toga, stalno šmrkće.“
„Sada mi je jasno zašto si pristala da se udaš za mene“, rekao je.
„Naravno“, veselo ga je uverila.
Voleo je njen smeh i njenu radost. U javnosti se ponašala tiho i
dostojanstveno, premda je on bio svestan njenog unutrašnjeg sjaja koji ga je
grejao. Kada su bili sami, često se smejala, a njen sjaj je postajao još izraženiji.
Kada bi ga pogledala, imao je utisak da joj oči radosno trepere, čak i kada je izraz
na njenom licu bio ozbiljan.
Oduševljavala ga je njena radost.
I činjenica da i on deli sreću sa njom.
Nikada nije mnogo razmišljao o svojoj sreći. Nije često upotrebljavao tu reč,
iako je bio srećan kada su se njegova deca rodila i kada je provodio vreme sa
njima. Bio je srećan kada su mu se ćerke udale i kada su mu se rodili
unuci. Jednostavno nije koristio tu reč da opiše svoja osećanja. Otkako je Matilda
nestala iz njegovog života, sasvim je zaboravio na sreću.
Sada je ponovo znao da je srećan, iako se često zatvarao u svoju biblioteku
kako bi se suočio sa strašnim iskušenjima velikog venčanja pre nego što on i
Matilda odu na selo i započnu sa svojim srećnim životom. Čeznuo je da
živi srećno do kraja života. Ponekad se osećao kao da je još uvek mladić, iako je
to bilo sasvim neprimereno.
Biće veoma srećan kada se venčanje završi.
Međutim, bilo mu je drago što će Matilda, uprkos čestom premišljanju,
konačno dobiti venčanje kakvo je trebalo da ima pre više od trideset godina.

Čarlsove pretpostavke su se pokazale tačnim. Nije bilo nikakvih svađa i

neprijatnosti između njegovih ćerki i dama iz porodice Vestkot. Nakon što su se
Vestkotovi oporavili od šoka koji je usledio kada su saznali da će se Matilda
konačno udati, sa entuzijazmom su se posvetili planiranju svadbe. Luiza i
Mildred, Matildine mlađe sestre, prestale su da sumnjaju u mladoženju,

~ 74 ~
uprkos njegovoj ozloglašenoj prošlosti, radujući se što je njihova draga Matilda,
na koju su mogle da se oslone još od malih nogu, konačno pronašla svoju sreću.
Mladoženjine ćerke su bile zadovoljne očevim izborom, zaključivši da se
lejdi Matilda Vestkot razlikuje od svih ostalih dama sa kojima je viđen nakon
smrti njihove majke. Osim toga, bila je veoma ugledna.
Međutim, došlo je do pomalo neprijatne situacije. Kada su pravili spisak
potencijalnih gostiju svi su davali svoje predloge koji su uglavnom bili prihvatani
bez rasprave. Viola, markiza od Dorčestera, predložila je da pozovu majora Harija
Vestkota, njenog sina, koji je živeo u dvorcu Hinsford u Hempširu i Kamilu, njenu
stariju ćerku, koja je živela u Batu sa svojim mužem i decom. Prekinuli su je pre
nego što je uspela da dovrši rečenicu.
„Iskreno se nadam da će Kamila i Džoel doći“, rekla je Ren, grofica od
Riverdejla. „Ali zar zaista misliš da će moći da dođu sa svih sedmoro dece?“
Samo jedna devojčica je imala više od deset godina. Kamila i Džoel su imali
troje biološke dece i još četvoro usvojene.
„Došli su u Hinsford pre nekoliko meseci, kada se Hari vratio kući iz rata“,
rekla je Viola. „Pretpostavljam da će doći i na Matddino venčanje.“
„Mi moramo da ih pozovemo“, rekla je Elizabet, sestra grofa od Riverdejla,
„a oni neka odluče da li će doći ili ne.“
„To zvuči razumno“, rekla je Mddred.
„A šta je sa Abi?“, pitala je Džesika. „Moramo da pozovemo i nju i Gila?“
Nastupola je neprijatna tišina. Džesika i Abigejl su oduvek bile veoma bliske.
Džesika je bila jednako povređena kao Abi kada su saznali da Abigejl nije grofova
zakonska ćerka, baš u trenutku kada je trebalo da se pojavi u visokom društvu.
„Nedavno su se vratili u Glosteršir“, brzo je rekla Luiza. „Ne možemo
očekivati da će doći. Sigurna sam da će ih Viola obavestiti o novostima, ako to
već nije učinila.“
„Ali...“ zaustila je Džesika.
„Ko još?“ rekla je njena majka glasnije nego što je trebalo, ućutkavši ćerku
jednim oštrim pogledom.
Usledila je neprijatna tišina pre nego što je Mddred pokušala da iznese novi
predlog. „Šta mislite da...“
Ali Barbara Djuherst ju je prekinula. „Ne brinite, znamo ko je Gil Benington,
zar ne, Džejn? Oženio se Vašom ćerkom, gospođo.“ Klimnula je glavom,
pogledavši u Violu. „On je sin našeg oca.“
„Zaista nema potrebe...“ započela je Luiza.
„Nema potrebe da pokušavate da zataškate njegovo postojanje, gospođo“,
rekla je Džejn, prekinuvši je. „Znamo za njega. Otac nam je rekao. Isto tako,
znamo da on neće da ima ništa sa tatom. To ga je povredilo, iako ne želi da prizna.

~ 75 ~
Naš brat je odlučio da ga upozna. Veoma smo se iznenadili kada smo saznali da
imamo polubrata. Ali i mi smo znatiželjne, baš kao i Adrijan.“
„Tako je“, složila se Barbara. „A njegov otac će se oženiti tetkom Abigejl
Benington.“
„Ima malu ćerku“, rekla je Džejn tužno. „Našu bratanicu. Baš bih volela da je
vidim.“
„Da li to znači da želite da ih pozovemo na venčanje?“, pitala je Ana,
vojvotkinja od Neterbija.
„Naš otac će sigurno biti zaprepašćen. Sigurna sam da bi Gil odbio poziv.
Ali...“
„Možda će Abigejl doći sama“, kazala je Ren. „Bilo bi šteta da ne dođe.“
„Hoćemo li ih pozvati?“, pitala je Ana.
„Zaista ne vidim zašto ne bismo“, rekla je Džesika. „Abi je deo naše
porodice.“
„Pozvaćemo i Kamilu, iako ni ona verovatno neće doći“, rekla je Elizabet.
„Možda bi trebalo da pošaljemo pozivnice i pustimo ih da sami odluče.“
„Šta mislite?“ Viola je pitala Čarlsove ćerke. „Budite iskrene. Hoćete li
obavestiti oca ako ih pozovemo?“
Barbara se osmehnula. „Rekao nam je da radimo šta god želimo, pod uslovom
da se lejdi Matilda složi, i da ga ne gnjavimo previše detaljima.“
„Onda bi trebalo da pitamo Matildu i pustimo je da odluči“, kazala je Mildred,
uzvrativši im osmeh.
„Već znamo šta će reći“, ubacila se Elizabet.
„Jesi li sigurna?“ upitala je Mildred.
„Naravno“, odgovorila je Elizabet kroz smeh. „Matilda je romantična. Uvek
je bila. Sigurna sam da će želeti da ih pozove na venčanje.“
„Nadam se da je tako“, kazala je Džesika. „I nadam se da će doći.“

Matilda se trudila da sama donese pojedine odluke, iako to nije bilo tipično
za nju. Dozvolila je ženama iz njene i Čarlsove porodice da organizuju venčanje.
Odlučila je da želi veliko venčanje, iako se u sebi neprestano predomišljala. Bilo
joj je drago što je prepustila planiranje porodičnom odboru, kojim je zasedala
prilikom svakog venčanja u porodici.
Odlučila je da nosi jednostavnu, elegantnu, bledoplavu haljinu, iako su njene
sestre insistirale da bi trebalo da nosi svečaniju haljinu, koja više odgovara toj
prilici. Želele su da odabere življu boju, jer su pastelne nijanse nosile
uglavnom mlade devojke, zbog čega bi gosti mogli da pomisle da pokušava da
prikrije svoje godine.

~ 76 ~
 Ipak, na dan venčanja obukla je svoju bledoplavu haljinu. Nosila je i slamnati
šešir koji je bio pričvršćen ukosnicama i blago nagnut preko očiju. Bio je
obrubljen svilenim cvetovima, malo tamnijim od njene haljine. Luiza je
prokomentarisala kako je to neozbiljno, a Mildred joj je predložila da promeni
ukrase na šeširu. Međutim, Matilda se odlučila za šešir ukrašen cvećem.
Nosila je i srebrne rukavice, papuče i minđuše, koje je inače retko nosila, jer
bi je uši zabolele nakon sat vremena nošenja. Sutradan bi se probudila sa
otečenim, crvenim ušima, na kojima su se često nalazili otisci minđuša. Tog jutra
je, ipak, odlučila da stavi minđuše, nadajući se da će uspeti da preživi venčanje i
svadbeni doručak bez nepodnošljivih bolova. Minđuše su bile u obliku zvona
i blago su zveckale kad god bi pomerila glavu.
Brinula se zbog Abigejl i Gila. Obavestila je porodični odbor da moraju da
budu pozvani. I sama se složila da će Gil verovatno odbiti da dođe, a da Abigejl
neće doći bez njega. A ukoliko dođu, Čarls će biti užasno posramljen, a verovatno
i Adrijan, Barbara i Džejn, iako su tvrdili suprotno. Ali morali su da ih pozovu i
dozvole im da sami odluče šta žele. Porodica ne bi trebalo da donosi
odluke umesto njih.
„Matilda, da li su te mama i tata razdvojili od vikonta Dirksona kada ste bili
mladi?“, pitala je Mildred zamišljeno.
„Nije bitno šta se dogodilo pre više od trideset godina“, odlučno je odgovorila.
„Važna je sadašnjost. Sada smo Čarls i ja zajedno i želimo da naš dan venčanja
bude savršen. Ne znam da li će biti lepši ako Gil i Abigejl odluče da prisustvuju.
Nemoguće je znati odgovor. Ali mi ne treba da odlučujemo o tome, već oni.“
„A vikont Dirkson?“, pitala je Viola.
„On će odbiti da se izjasni, iako njegovo srce čezne za njima“, rekla joj je
Matilda.
„Onda moramo da se potrudimo i ispunimo mu želju“, rekla je Ana. „I ti isto,
tetka Matilda.“
„Ja želim da dođu, ali volela bih da pošaljete pozivnicu tek sutra. Mislim da
bih trebalo da pitam Barbaru i Džejn.“
Međutim, kada je Matilda posetila Čarlsove ćerke, otkrila je da su one, isto
kao i Adrijan, zainteresovane da upoznaju polubrata za kojeg do skoro nisu ni
znale.
„Zaista bih se iznenadio kada bi tata rekao da ne želi da dođu. Uveren sam da
želi da se zbliže“, rekao je Adrijan.
„Da li bi ti bio nesrećan zbog toga?“ pitala je Matilda.
„Ne. Kada sam saznao da Gil postoji, tata mi je rekao da me je zavoleo čim
me je video. Pretpostavljam da je isto bilo i sa mojim sestrama. Sva moja sećanja
iz detinjstva potvrđuju da govori istinu. On je proveo više vremena sa mnom nego
očevi mojih prijatelja i poznanika sa svojom decom. Oduvek nam se činilo da
uživa u našem društvu, kao i mi u njegovom. Mislim da ljubav ne poznaje
~ 77 ~
granice. Zar ne, lejdi Matilda? Gil je oduvek postojao u njegovom životu i naš
otac ga je voleo, što ne znači da mu je manje stalo do nas. Ako se Gil vrati u tatin
život, to ne znači da će nas voleti manje. Zar ne?“
„Ni na tren“, uverila ga je Matilda, setivši se momenta kada je Ana
neočekivano došla u njihovu porodicu, kao jedino priznato dete grofa od
Riverdejla. Ali to nije značilo da će Kamila, Hari i Abigejl prestati da budu deo
porodice. Dogodilo se sasvim suprotno. Porodica je postala još snažnija i
prevazišla probleme uz pomoć ljubavi.
Matilda je učinila nešto što je veoma retko radila - ustala je i zagrlila Adrijana
i njegove sestre, a potom i Barbarinog muža, pošto je i on bio prisutan.
„Neće vas voleti manje“, rekla je. „Kakve su to besmislice? Imaćete još jednu
osobu koja će vas voleti. Zar ste zaboravili da će se vaš otac oženiti mnome?“
Svi su se nasmejali.
Sama je odlučila ko će je odvesti do oltara. Prvi se ponudio Tomas, Mildredin
muž. Kao i Aleksander, glava porodice. Major Hari Vestkot joj je poslao pismo u
kojem joj je ponudio da on to učini. Jednog popodneva, Ejveri Arčer, vojvoda od
Neterbija, saopštio joj je da se muškarci iz porodice utrkuju koji će je otpratiti do
oltara, stavivši joj do znanja da će mu biti drago da je preda budućem suprugu, u
slučaju da joj se ne dopadaju drugi kandidati. Elizabetin suprug, Kolin, se takođe
ponudio, kao i Marsel, markiz od Dorčestera, pa čak i mladi Bertrand Lamar.
„Tetka Matilda, ipak sam ja učestvovao u obnavljanju tvoje romanse sa
vikontom Dirksonom, jer sam pristao da pođem sa tobom kada si želela da ga
zamoliš da svedoči na suđenju za starateljstvo.“
Budući da je to rekao u prisustvu ostalih članova porodice, njena poseta
Čarlsu više nije bila tajna. Njena porodica je saznala da je nedavno posetila
muškarca bez pratnje, u društvu mladića koji čak nije ni u krvnom srodstvu sa
njom.
Toliko o tome da je moguće pouzdati se u mlade.
Matilda je obavestila porodicu o svom izboru tokom porodične večere koja je
prethodila zabavi povodom veridbe u vili Arčerovih.
„Hvala vam“, rekla je, uputivši pogled svakom muškarcu za stolom. „Drago
mi je što biste želeli da stanete na mesto mog oca. Međutim, imam pedeset i šest
godina. Zbog toga bi bilo veoma čudno da me neko od vas preda Čarlsu. Iako sam
čitavog života živela sa majkom, imam svoj deo nasledstva. Zato ću sama koračati
do oltara.“
„Matilda!“ Majka ju je prekorno opomenula. „Ne može tako.“
„Tako sam odlučila“, odgovorila je Matilda. „I to je moja konačna odluka.“
„Bravo, tetka Matilda!“, rekla je Džesika.
„Džesika!“ oštro ju je opomenula majka.
„Tetka Matilda, bićeš pravi dasa“, rekao je Boris.

~ 78 ~
 „Dasa?“ upitala je Mildred. „Borise, kako se to izražavaš?“
Ali njen sin se samo osmehnuo i podigao obrve.
„Ne možemo to da dozvolimo, Matilda“, rekla je Luiza odsečno. „Bićeš...“
„Sasvim sam siguran da se po zakonu žena koja ima pedeset i pet godina
smatra odraslom i nezavisnom osobom“, rekao je Ejveri, držeći u ruci svoj
monokl, iako nije gledao kroz njega. „Dakle, ona ima pravo da radi šta god želi,
bez straha da će biti doživotno prognana zbog činjenice da to niko pre nje nije
učinio.“
„Oh, Ejveri, sigurna sam da si to izmislio“, rekla je Estel veselo.
„Naravno da jeste, kretenu“, rekao je njen brat blizanac.
„Eto, rešili smo i taj problem“, kazala je Matilda. „Hvala ti, Ejveri. Ali
svakako bih to učinila, čak i da ne postoji takav zakon.“
„Ali ipak postoji“, rekao je.

Matilda je obukla svoju bledoplavu haljinu i stavila svoj neozbiljni šešir,

razmišljajući o činjenici da Čarls ne zna da su Gil, Abigejl i Kejti tokom
jučerašnjeg popodneva stigli u London kod Viole i Marsela. Isto tako, znala je
da je dole neće sačekati nijedan muškarac koji će se pobrinuti da se ne spotakne
na putu do oltara, dok bude išla u susret svom mladoženji.
Njen mladoženja! Srce joj je neobuzdano poskakivalo, ostavivši je bez daha.
Pomislila je da se u poslednjem trenutku predomislio i odustao od venčanja.
Ali to je tako besmisleno!
Njen mladoženja! Čarls! Najzad će se udati za njega!
Ubrzo je shvatila da će, ako nastavi da gubi vreme na besmislice, zakasniti na
sopstveno venčanje. Naravno, neveste su uvek kasnile. Ali ona nije bila obična
nevesta. Ona je Matilda Vestkot. Matilda je čitavog života bila tačna. Smatrala je
da je nevaspitano kasniti i trošiti vreme drugih ljudi.
Nije nameravala da zakasni na sopstveno venčanje. Međutim, nije želela ni
da stigne ranije. To bi bilo sramotno. Doći će na vreme. Tačno na vreme.
Zbog toga je morala da krene.
„Hvala“, rekla je, uzevši rukavice od sluškinje. Navukla ih je i duboko
udahnula.
Njeno venčanje!
Poželela je da napravi nekoliko pirueta na putu do oltara. To bi bio gest za
pamćenje.
Kad god je bila nervozna, na pamet su joj padale svakakve gluposti.
Ali bila je veoma nervozna.
Oh, Čarlse!

~ 79 ~
 Ispravila se, izašla iz prostorije za odevanje i sišla niz stepenice, zaputivši se
prema kočiji koja je čekala napolju.

~ 80 ~
 X

Čarls se pomirio sa svojom sudbinom dok je čekao da njegova buduća

supruga stigne u Crkvu svetog Džordža. Klupe iza njega bile su ispunjene
porodicom i najuglednijim članovima visokog društva.
Barem je tako pretpostavio. Nije se okrenuo da proveri. Međutim, mogao je
da čuje šuškanje svile i satena, prigušen razgovor i nakašljavanje.
Da se on pitao, odabrao bi venčanje u krugu porodice. Ali bilo mu je drago
što će Matilda imati veliko venčanje. Sedeo je na klupi u prvom redu, pitajući se
kakav bi Matildin život bio da njen otac nije tako odlučno odbio njegovu bračnu
ponudu ili da ga ona nije odbila. Ili da je pokušao da postigne ono što želi, umesto
što je tako lako odustao i pokušao da zaleči svoje rane, nakon što su ga proglasili
najozloglašenijim zavodnikom u Engleskoj. Da li bi se venčali? Da li bi imali
decu? Da li bi bili srećni? Da li bi njihov život bio drugačiji?
Naravno, bilo je besmisleno razmišljati o prošlosti. Da je prošlost bila
drugačija, bila bi i sadašnjost. Sada ne bi sedeo u crkvi punoj pripadnika visokog
društva i čekao svoju mladu. A ona se ne bi udala u pedeset i šestoj godini.
Bilo mu je drago što se to dešavalo sada. Odjednom je osetio neobjašnjivu
sreću uprkos strahu da će se Matilda predomisliti i odustati od venčanja.
Znao je da je to nemoguće.
„Jesi li nervozan?“, promrmljao je Adrijan, kojeg je odabrao za kuma.
„Naravno“, prošaputao je Čarls. „Danas počinjem potpuno nov život.“
Ali pre nego što se prepustio naletu anksioznosti, čuo je komešanje iz zadnjeg
dela crkve i pretpostavio da Matilda stiže. Njena majka je stigla ranije, zajedno sa
svojom sestrom i gospođicom Bonifas, uzornom saputnicom njene sestre. Njena
sestra je stigla ranije nego što je planirala, kako bi pravila društvo grofici i utešila
je zbog odlaska najstarije ćerke.
Sveštenik se pojavio u odori, a Čarls je ustao zajedno sa ostalim gostima
nakon što su se oglasile velike orgulje. Okrenuo se i ugledao ženu srednjih godina,
pravu poput strele, koja se polako kretala ka oltaru. Bila je odevena pristojno i
elegantno, u bledoplavu haljinu, što je bilo i očekivano, zajedno sa neobično lepim
slamnatim šeširom, nakrivljenim unapred, i srebrnim rukavicama. Lice joj je bilo
bledo i ozbiljno, sve dok mu se nije približila. Zatim mu se diskretno osmehnula,
a Čarls je primetio neizmernu radost u njenom pogledu.
~ 81 ~
 U tom osmehu je prepoznao živahnu devojku kakva je nekada bila, a u njenom
otmenom držanju ženu kakva je postala.
Video je Matildu. Njegovu večnu ljubav.
Uzela ga je za ruku i sama se predala svom budućem suprugu, budući da je
jasno naglasila da joj nije potreban nijedan muškarac koji bi to učinio umesto nje,
bez obzira na društvene norme.
„Evo me“, prošaputala je.
„I ja sam tu“, odgovorio je.
Zajedno su se okrenuli prema svešteniku.
„Dragi moji“, počeo je sveštenik.
I tako su se venčali.
Čarlsu je bilo drago što su to učinili na ovaj način, sa pompeznim crkvenim
venčanjem u prisustvu njihove porodice, prijatelja i poznanika. Bilo mu je drago
i zbog sebe, jer je želeo da svi znaju da se ovom ženom oženio iz ljubavi. Bilo mu
je drago i zbog Matilde, jer je blistala od sreće, od trenutka kada ih je sveštenik
proglasio mužem i ženom. Široko se osmehivala i dok su išli do parohijske uprave
da potpišu papire. Kada su i to završili, zagrlila je svog svedoka, grofa od
Riverdejla, a zatim i Adrijana. Blistala je od sreće dok su se vraćali ka oltaru i
srdačno se osmehivala prisutnima. Bilo je nemoguće prebrajati ljude koji su bili
tamo. Ali, ubrzo su to učinili na svadbenom doručku.
Osmehivala se i kada su izašli iz crkve, dok su se kretali prema kočiji,
ukrašenoj cvećem. Nasmešila se okupljenim posmatračima, koji su se okupili
ispred crkve, kao i svojim nećacima i Čarlsovim zetovima koji su nameravali da
ih pospu laticama ruža pre nego što stignu do kočije. Nakon što su ih posuli
laticama, okrenula se prema njima i ozbiljno ih pogledala.
„Ah“, rekla je, a Čarls je imao utisak da je pronašla ono što je tražila. I on se
okrenuo, nasmejavši se zbog još jednog pljuska latica koji je prekrio obod
njegovog šešira.
Nekoliko ljudi je izašlo napolje, medu kojima su bile njegove ćerke i unuci,
Matildina majka, tetka i sestre. Nedaleko od njih stajala je još jedna grupica -
muškarac i žena sa devojčicom.
Čarls je tek kasnije shvatio da je tišina koja je usledila nastala zbog ljudi koji
su stajali u dnu stepeništa. Primetio je da Matilda sa strepnjom zuri u njega.
Tokom narednih nekoliko trenutaka, niko se nije pomerio, mada mu se tada
činilo da je taj trenutak trajao mnogo duže. Zatim je žena načinila prvi korak,
nateravši dete i muškarca da joj se pridruže. I Matilda je učinila isto. Čarls nije
obraćao pažnju na kretanje okupljenih, zbog čega nije ni shvatio ko mu pruža
ruku. Ali odjednom je osetio topao i čvrst stisak svog najstarijeg sina, Gila.
„Čestitam, gospodine“, rekao je oštro.
„Došao si.“

~ 82 ~
 „Da, došli smo.“
A onda je Matilda zagrlila svoju bratanicu, a zatim se sagnula kako bi se
osmehnula devojčici i nešto joj rekla. Abigejl je zagrlila Čarlsa, a potom podigla
Kejti, rekavši joj da treba da pozdravi dedu. A onda ga je i Gil zagrlio, iako je
zagrljaj bio kratak i suzdržan.
„Čestitam, gospodine“, ponovio je.
„Došli ste“, rekao je Čarls.
Nakon svakog venčanja, mladenci bi napustili crkvu, nakon čega bi ih
porodica i prijatelji ispratili, zasipajući njihovu kočiju cvećem. Tada bi kočija
napustila crkvu, a mladenci bi čestitke primali tek kasnije, nakon dolaska
na mesto održavanja svadbenog doručka.
Međutim, njihovo venčanje je bilo izuzetak. Nisu mogli tek tako da odu,
budući da su se našli okruženi gostima. Žene iz Matildine porodice su je grlile,
ljubile, ali i plakale.
Oko nje se okupila gomila dečurlije, a Čarls je pretpostavio da su to deca
njene bratanice Kamile. Deca su govorila u isto vreme, pokušavajući da je očiste
od latica kojima je bila zasuta. Kasnije su im se pridružile i njegove ćerke i unuci.
Oči su joj blistale od sreće, a obrazi su joj bili rumeni. Izgledala je neodoljivo.
Njen zet, nećaci i rođaci rukovali su se sa njim i tapšali ga po leđima, budući da
nisu imali više latica. Njegova deca su ga čvrsto zagrlila.
Ostali gosti su im čestitali.
A onda je primetio Matildu koja se okrenula prema njemu i široko mu se
osmehnula.
Pokušavala je da mu se približi i uzme ga za ruku. Bila je beskrajno srećna.
Kao i on.
„Trebalo bi da krenemo dok još možemo“, rekao je sa osmehom.
„Zar moramo?“ Uzela ga je za ruku i dozvolila mu da je povede niz stazu koja
je vodila do kočije.
„Imam samo još jednu želju“, rekla je, nakon što se smestio pored nje i uzeo
je za ruku. „Nadam se da su mladi zakačili čitav arsenal lonaca, tiganja i starih
čizama za kočiju. Želim da svi čuju našu kočiju na putu do vile Vestkotovih.
Oduvek sam zavidela...“
Međutim, prekinuo ju je kočijaš koji je dao znak konjima da bi trebalo da
krenu. Čarls se nasmejao, a crkvena zvona su glasno pozdravljala mladence.
Matildina želja se ostvarila.
Okrenula se prema njemu, dugo se osmehujući i radosno ga posmatrajući.
Da li je ona pozvala njegovog najstarijeg sina? Da li su u tome učestvovala i
njegova deca? Bio je siguran da jesu. Zapitao se kako je ubedila Gila da dođe na
venčanje, budući da mu je rekao da ne želi više nikada da ga vidi. Šta je označavao
njegov dolazak? Da li će doći i na svadbeni ručak?
~ 83 ~
 Zbog snažne buke koju je proizvodila kočija, nije mogao da joj postavi
nijedno od ovih pitanja.
Odgovori će morati da sačekaju.
Osmehnuo joj se, a ona mu je uzvratila osmeh, iako su joj se oči napunile
suzama.
„Volim te“, rekao je dok je Matilda posmatrala njegove usne.
„I ja tebe“, odgovorila je.
Spustio je glavu i poljubio je. Prokleta buka! Barem će čitav svet znati da su
novopečeni mladenci srećni.
Podigao je glavu i osmehnuo joj se. Oči su joj bile pune suza, iako se i ona
osmehivala.
Ponovo ju je poljubio, a ona je uzvratila poljubac.

~ 84 ~
 Voleti nekog

Odlomak iz prvog romana

Vestkot sage

~ 85 ~
 Uprkos činjenici da je grof od Riverdejla preminuo, a da nije ostavio
testament, Džosaja Bramford, njegov advokat, imao je o čemu da razgovara sa
njegovim sinom i naslednikom, i stoga je zakazao sastanak u vili Vestkotovih,
grofovoj rezidenciji u Londonu u Saut Odli ulici. Stigavši na vreme i uputivši
naklon praćen ulagivačkim pozdravom, Bramford nije imao da saopšti ništa
posebno što bi zahtevalo zamorno izlaganje praćeno pompeznom opširnošću.
Ejveri Arčer, vojvoda od Neterbija, stajao je kraj prozora u biblioteci i pušio,
pokušavajući da obuzda potrebu za zevanjem, dok je razmišljao kako bi sve bilo
u redu samo da nije primoran da bude tu i dosađuje se. Da je Hari bio samo godinu
dana stariji napunio bi dvadeset godina neposredno pre očeve smrti. U tom slučaju
Ejveri ne bi morao da dolazi i, što se njega tiče, Bramford bi mogao da sastanci
do kraja života. Međutim, zahvaljujući bizarnom preokretu sudbine koji mu
nimalo nije prijao, njegova visost se našla u ulozi staratelja novog grofa, kao i
grofice, dečakove majke.
Sve je to delovalo krajnje besmisleno s obzirom da je Ejveri bio lenj i
izbegavao sve što bi se moglo nazvati radom ili izvršavanjem dužnosti. Imao je
sekretara i mnoštvo drugih slugu koji su se umesto njega bavili svim
dosadnim poslovima. Trebalo je uzeti u obzir i činjenicu da je bio stariji od svog
štićenika punih jedanaest godina. Kada neko čuje reč staratelj, odmah zamisli
dostojanstvenog starca sede brade.
Međutim, činilo se da je njemu dopalo starateljstvo koje je njegov otac
prihvatio pisanim putem u mutnoj, dalekoj prošlosti kada je pokojni Riverdejl
mislio da je smrt zakucala na njegova vrata. Kada je Riverdejl umro pre nekoliko
nedelja, stari vojvoda od Neterbija je mirno spavao u svom grobu više od dve
godine i stoga nije mogao nikome da bude staratelj. Ejveri je pretpostavljao da bi
mogao da odbaci tu obavezu, budući da on nije bio onaj Neterbi koji je pravio
dogovor koji, ionako, nikada nije pretvoren u pravni dokument. Međutim, on to
nije učinio. Nije imao ništa protiv Harija, a odbijanje tako male i privremene
neprijatnosti zaista je izazivalo previše napora.
Mislio je da neće biti puno peripetija. Da je znao da je Bramford ovako
dosadan, možda bi se, ipak, predomislio.
„Zaista nije bilo potrebno da otac sastavi testament“, rekao je Hari odsečnim
tonom, kao da pokušava da okonča dugotrajnu raspravu. „Nemam braće. Moj otac
je verovao da ću lepo brinuti o majci i sestrama u skladu sa njegovim željama i da
neću izneveriti njegovo poverenje. Svakako ću se pobrinuti da većina posluge i
čuvara na svim imanjima ostane da radi, a da svako ko napusti posao iz bilo kog

~ 86 ~
razloga, kao na primer očev lični sluga, dobije odgovarajuću nadoknadu. Možete
biti sigurni da moja majka i Neterbi znaju da neću izbegavati obaveze pre nego što
postanem punoletan.“
Prekrštenih ruku stajao je pored kamina i majčine stolice, jednim ramenom
oslonjen na kamin, prislonivši jedno stopalo na ognjište. Bio je visok, ali pomalo
koščat mladić, mada će naredne godine zasigurno ispraviti taj nedostatak.
Imao je svetlu kosu, plave oči i dobroćudno lice koji su mlade dame smatrale
prilično neodoljivim. Takođe, bio je nezamislivo bogat. Bio je društven i
šarmantan, mada se u poslednjih nekoliko meseci ponašao razuzdano, a njegov je
otac bio suviše bolestan da bi to primetio. Prijatelji mu nikada nisu nedostajali, ali
sada ih je bilo toliko da su mogli da zauzmu grad srednje veličine, a možda čak i
omanju grofoviju. Međutim, nazvati ih prijateljima bilo je preterano, barem što
se većine ticalo. Bilo bi poštenije nazvati ih ulizicama i prišipetljama.
Ejveri nije pokušavao da se umeša, smatrao je da nema potrebe. Činilo se da
dečak poseduje snažan karakter i, ukoliko bi bio prepušten sam sebi, nesumnjivo
bi vremenom sazreo. Ako je u međuvremenu malo švrljao i rasipao svoje
bogatstvo, to nije značilo da se neće uozbiljiti i da mu neće ostati dovoljno
bogatstva u kojem će uživati kada odraste. Ionako bi mu to bilo previše naporno,
a vojvoda od Neterbija se retko bavio nečim što nije bilo u njegovom ličnom
interesu.
„Ne sumnjam u to, gospodaru.“ Bramford se naklonio u znak potvrde da je
rekao sve zbog čega je došao i da je možda vreme da se povuče. „Verujem da će
Bramfordovi, Bramford i sinovi, nastaviti da zastupaju Vaše interese, kao što smo
to činili za Vašeg pokojnog oca i njegovog oca. Siguran sam da će Vas i njegova
i i jena visost, takođe, savetovati.“
Ejveri se u dokolici zapitao kakav li je drugi Bramford i koliko je mladih
Bramforda radilo u kompaniji Bramford i sinovi.
Hari se odmakao od kamina s pogledom prepunim nade. „Ne vidim razlog
zašto ne bi“, rekao je. „Međutim, neću Vas više zadržavati. Pretpostavljam da ste
veoma zauzeti.“
„Zamoliću Vas da mi posvetite još malo vremena, gospodine Bramforde“,
rekla je grofica neočekivano. „To se tebe ne tiče, Hari. Možeš da se pridružiš
sestrama u salonu. Verovatno su nestrpljive da čuju detalje sastanka. Međutim,
možda bi bilo dobro da Ejveri ostane.“
Hari se na brzinu osmehnuo Ejveriju, a njegova visost je ponovo otvorio svoju
burmuticu, pa se predomislio i zatvorio je, gotovo poželevši da i njega pošalju da
položi izveštaj grofičinim ćerkama.
Lejdi Kamila Veskot, dvadesetdvogodišnjakinja, bila je zapovednički
nastrojena, otvorena devojka koja nije trpela lakomislene. Ali i veoma zgodna.
Lejdi Abigejl, osamnaestogodišnjakinja, bila je drago, nasmejano i veoma
temperamentno stvorenje. Ejveri nije provodio mnogo vremena u njenom

~ 87 ~
društvu da bi to sa sigurnošću mogao da tvrdi. Ipak, ona je bila omiljena rođaka i
najbolja prijateljica njegove polusestre i povremeno bi ih čuo kako razgovaraju i
kikoću se iza zatvorenih vrata, večito pazeći da ih on ne otvori.
Hari, koji je željno iščekivao odobrenje da se povuče, naklonio se majci,
ljubazno klimnuo glavom Bramfordu, namignuo Ejveriju i šmugnuo iz biblioteke.
Srećnik. Ejveri se približio kaminu, pored koga su još uvek stajali grofica
i Bramford. Šta je, dođavola, moglo da bude toliko važno da natera groficu da
produži ovaj krajnje dosadan sastanak?
„Kako mogu da Vam pomognem, miledi?“ pitao je advokat.
Ejveri je primetio da grofica sedi uspravno. Da li su dame učene da sede kao
da su nasloni stolica stvoreni isključivo kao ukras? Prema njegovoj proceni, imala
je oko četrdesetak godina. Bila je veoma lepa, na zreo i elegantan način. Sigurno
nije bila srećna sa Riverdejlom; uostalom, ko bi mogao da bude? Ipak, Ejveri je
znao da nikada nije imala ljubavnike. Bila je visoka, vitka i plavokosa i,
prema onome što je mogao da vidi, bez vidljivih tragova sedih vlasi. Takođe je
bila jedna od retkih žena koje su čak i u dubokoj žalosti izgledale privlačno, a ne
neuredno.
„Postoji jedna devojčica“, rekla je, „to jest, žena. Mislim da se nalazi u Batu.
Ćerka mog pokojnog supruga.“
Ejveri je pretpostavio da je nameravala da kaže kopile, ali se iz pristojnosti
predomislila. Istovremeno je podigao obrve i čašu.
Bramford je napokon ućutao.
„U sirotištu“, nastavila je grofica. „Ne znam gde je sada. Verovatno više nije
tamo jer sigurno ima više od dvadeset godina. Riverdejl ju je pomagao sve do
svoje smrti. Nikada nismo razgovarali o tome. Sasvim je moguće da nije znao da
znam za nju. Ne znam detalje, niti sam ikada želela da ih saznam. I dalje ne želim.
Pretpostavljam da joj nije slao novčanu pomoć preko Vas?“
Bramfordov ionako rumen ten poprimio je izrazito purpurnu nijansu. „Nije,
miledi“, uveravao ju je. „Međutim, budući da je ona sada odrasla, želeo bih da
Vam predložim da...“
„Ne“, odlučno ga je prekinula. „Nisu mi potrebni nikakvi predloži. Ne želim
da znam ništa o njoj, čak ni kako se zove. Naravno, ne želim da moj sin sazna za
nju. Budući da ju je otac čitavog života pomagao, verujem da će biti obaveštena
o njegovoj smrti i da će tražiti obeštećenje. Prilično veliko obeštećenje, gospodine
Bramforde. Isto tako, trebalo bi da joj bude jasno da njega neće biti ni pod kojim
okolnostima. Mogu li da Vam prepustim da rešite taj problem?“
„Miledi...“ Činilo se da se Bramford meškolji u stolici. Oblizao je usne i
pogledao Ejverija.
Ejveri je držao monokl u visini očiju. „Da?“ rekao je. „Da li miledi može da
se osloni na Vas da rešite taj problem, Bramforde? Da li ste voljni i sposobni

~ 88 ~
da pronađete kopile pokojnog grofa, nepoznatog imena, i učinite je najsrećnijim
siročetom tako što ćete joj ponuditi skromno bogatstvo?“
„Vaša visosti.“ Bramford je odahnuo. „Miledi. To će biti težak zadatak, ali ne
i nesavladiv, posebno za veste islednike koje angažujemo kako bismo zastupali
interese naših najcenjenijih klijenata. Ako je ta osoba odrasla u Batu, pronaći
ćemo je. Ukoliko je još uvek tamo. Ukoliko nije...“
„Verujem“, reče Ejveri sa izvesnom nelagodom, „da smo njena visost i ;a
razumeli šta ste hteli da kažete. Izvestićete me kada bude pronađena. Da li se
slažeš sa tim, ujna?“
Grofica od Riverdejla zapravo nije bila njegova ujna. Njegova maćeha,
vojvotkinja, bila je sestra pokojnog grofa od Riverdejla, a samim tim su grofica i
njena porodica bili njegovi rođaci.
„To je sasvim u redu“, rekla je. „Hvala ti, Ejveri. Gospodine Bramforde, kada
budete obavestili njegovu visost da ste je pronašli, razgovaraćete sa njim o iznosu
koji će joj biti isplaćen i o dokumentima koja ta devojka treba da potpiše kako bi
se odrekla daljeg izdržavanja.“
„To je sve“, rekao je Ejveri kada je pravnik duboko uzdahnuo. „Batler će Vas
ispratiti.“
Otpio je gutljaj burmuta i pomislio kako bi mešavina trebalo da bude za
nijansu manje cvetna da bi bila savršena.
„To je zaista velikodušno s tvoje strane“, rekao je kada je ostao nasamo sa
groficom.
„I nije, Ejveri“, rekla je i ustala. „Velikodušna sam sa Harijevim novcem.
Ipak, on nikada neće saznati za ovo niti će primetiti da određena svota nedostaje.
Ukoliko se sada pobrinem za to, on nikada neće otkriti da postoji kopile njegovog
oca. Niti Kamila i Abigejl. Nije me briga za ženu u Batu. Brinem za svoju decu.
Hoćeš li ostati na ručku?“
„Ne želim da se namećem“, rekao je sa uzdahom. „Imam još obaveza. Svi
imamo obaveze.“
Uglovi njenih usana su se blago izvili u osmeh. „Ne krivim te što si nestrpljiv
da kreneš, Ejveri“, rekla je. „Taj čovek je neopisivo dosadan, zar ne? Međutim,
pošto smo danas sve završili više neće biti potrebe da se srećete. Slobodan si.“
Uhvatio ju je za belu, savršeno negovanu ruku i graciozno se naklonio dok ju
je prinosio svojim usnama.
„Možeš bez brige da mi prepustiš ovaj problem“, rekao je budući da će ionako
završiti u rukama njegovog sekretara.
„Hvala“, odgovorila je. „Obavestićeš me kada se sve reši?
„Hoću“, obećao je pre nego što je izjurio iz sobe i uzeo šešir i štap iz
batlerovih ruku.

~ 89 ~
 Iznenadilo ga je otkriće da grofica ima savest. Koliko bi dama u sličnim
okolnostima tražilo kopilad svojih muževa da bi im dala deo bogatstva, iako je
uveravala sebe da to čini u interesu svoje dece?

Ana Snou je dovedena u sirotište u Batu kada je imala četiri godine. Do tog
događaja nije se sećala ničega, osim nekoliko kratkih i nepovezanih slika, osobe
koja je uvek kašljala, natkrivene crkvene kapije koja joj se činila mračnom i
pomalo zastrašujućom, kao i scene kada kleči na prozorskoj dasci i gleda na
groblje ili neutešno plače u kočiji dok joj neko grubim, nestrpljivim glasom
govori da se utiša i da se ponaša kao velika devojka. U sirotištu je provela gotovo
čitav svoj život, a sada je već imala dvadeset i pet godina. Većina druge dece, a
bilo ih je obično oko četrdesetak, odlazili su iz sirotišta kada bi napunili četrnaest
ili petnaest, nakon što bi im pronašli odgovarajući posao. Međutim, Ana je ostala;
prvo u svojstvu domaćice koja je pomagala u spavaonici za devojke i kao
sekretarica gospođice Ford, nadzornice, a potom se oprobala i kao učiteljica, kada
se gospođica Radedž, učiteljica koja ju je podučavala, udala za sveštenika i
preselila u Devonšir. Čak je primala i skromnu platu. Međutim, troškove njenog
ostanka u sirotištu, sada u maloj, zasebnoj sobi, i dalje je snosio nepoznati
dobrotvor koji ih je plaćao od samog početka. Rečeno joj je da će troškovi biti
plaćani dokle god bude tu boravila.
Ana je smatrala sebe srećnicom. Istini za volju, odrasla je u sirotištu ne znajući
ko su joj roditelji. Skoro svi njeni prijatelji iz sirotišta su dobijali pomoć tokom
svog odrastanja. Ona je obično bila anonimna, iako su neki od njih znali ko su i
zašto su tamo. Uglavnom je to bilo stoga što su im roditelji umrli i nisu imali
nijednog člana porodice koji je mogao ili želeo da ih primi.
Ana nije očajavala jer nije znala svoju životnu priču. Vodilo se računa o
njenim materijalnim potrebama. Gospođica Ford i njeno osoblje uglavnom su bili
ljubazni, a deca pretežno prijateljski nastrojena. Tokom svog odrastanja stekla
je nekoliko bliskih prijatelja. Sve i da je bilo tako, Ana nikada nije imala utisak
da u njenom životu nedostaje ona vrsta ljubavi koju porodica pruža.
Barem je sebe ubeđivala u to.
Bila je zadovoljna svojim životom i samo bi povremeno osetila nekakav nemir
koji se javljao kao osećaj da bi trebalo da postoji više, da bi možda trebalo više da
se potrudi da živi svoj život. Dobila je bračne ponude od trojice muškaraca; od
prodavca iz prodavnice u koju je povremeno odlazila kako bi kupila knjigu, kada
bi to mogla da priušti, jednog od upravnika sirotišta čija je žena nedavno
preminula i ostavila ga sa četvoro male dece i Džoela Kaningema, svog najboljeg
prijatelja iz detinjstva. Odbila je sve tri ponude iz različitih razloga i ponekad se
pitala da li je to bila glupa odluka, jer bračnih ponuda verovatno više neće biti.
Izgledi da će život provesti kao usedelica ponekad su joj se činili prilično
sumornim.

~ 90 ~
 Džoel je bio sa njom kada je pismo stiglo. Sređivala je školsku učionicu nakon
što je raspustila decu. Džon Dejvis i Elen Pejn, koji su bili redari te nedelje, skupili
su table za pisanje, krede i računaljke. Dok je Džon uredno slagao table na policu
ormana na kojoj su stajale, odložio krede u limenu konzervu i zamenio poklopac,
Elen je slučajno gurnula računaljke na četkice za bojenje i palete na donju policu,
umesto da ih poređa na njihovo uobičajeno mesto na polici iznad, kako ne bi
savila šipke ili oštetila perlice. Razlog zbog koga ih je odložila na pogrešno mesto
bio je očigledan. Drugu policu zauzimale su posude za vodu koje su se koristili za
ispiranje četkica za bojenje i neuredna gomila krpa za čišćenje zamrljanih bojom.
„Džoele“, rekla je Ana na izmaku strpljenja, „možeš li bar da pokušaš da
nateraš učenike da sklone stvari na mesto nakon što završiš čas likovnog? I da
očiste posude za vodu! Gledaj! U jednoj od posuda još uvek ima vode. Prljave
vode.“
Džoel je sedeo na uglu dotrajale učiteljske katedre, oslonivši se jednim
stopalom o pod. Ruke su mu bile prekrštene na grudima. Nasmejao joj se.
„Smisao umetnosti“, rekao je, „je slobodan duh, odbacivanje restriktivnih
pravila i crpljenje inspiracije iz univerzuma. Moj posao je da naučim učenike da
budu umetnici.“
Uspravila se i značajno ga pogledala. „To su koještarije i gluposti“, rekla je.
Široko se osmehnuo. „Ana, Ana“, kazao je. „Dopusti mi da uzmem tu posudu
pre nego što pukneš od muke ili prospeš sadržaj po haljini. Izgleda da je to Sajrus
Nortova posuda. Na kraju svakog časa u njegovoj posudi uvek ima više boje nego
na papiru. Njegove slike su veoma blede, kao da pokušava da prikaže gustu
maglu. Zna li tablicu množenja?“
„Zna“, reče ona, odloživši spornu teglu na sto i naboravši nos dok je slagala
još uvek vlažne krpe na donju policu sa koje je već uklonila računaljke. „Recituje
je glasnije od bilo kog drugog učenika, a može i da je primeni u praksi. Gotovo je
savladao i deljenje.“
„U tom slučaju može da bude računovođa ili možda bogati bankar kada
odraste“, rekao je. „Neće mu biti potrebna umetnička duša. Verovatno je ni ne
poseduje. Njegova budućnost je već rešena. Danas sam uživao u tvojim pričama.“
„Slušao si“, rekla je blago optužujućim tonom. „Trebalo je da se koncentrišeš
na predavanje lekcije iz likovnog.“
„Kada odrastu“, kazao je, „tvoji učenici će shvatiti da su bili u zabludi. Po
glavi će im se motati sve te čudesne priče i na kraju će otkriti da su najsuvoparnija
od svih stvarnosti - istorija. I geografija. Pa čak i aritmetika. Sve svoje likove, bilo
da se radi o ljudima ili životinjama, uvlačiš u najstrašnije nevolje iz kojih se mogu
izvući samo uz pomoć brojeva. Oni ni ne shvataju da uče. Ti si lukavo i
prepredeno stvorenje, Ana.“
„Jesi li primetio“, upitala je, nameštajući računaljke po sopstvenom ukusu pre
nego što je zatvorila vrata ormana i okrenula se ka njemu, „da se u crkvi, kada

~ 91 ~
sveštenik drži propoved ljudima sklapaju oči i pada im glava jer im se spava?
Međutim, ukoliko iznenada odluči da potkrepi primer pričom, svi živnu i počnu
da ga slušaju. Stvoreni smo da pričamo i slušamo priče, Džoele. To je način
na koji se znanje prenosilo medu ljudima i s kolena na koleno, pre nego što je
pisana reč postojala, pa čak i kasnije, kada većina nije imala pristup rukopisima
ili knjigama, a sve i da su imali, nisu znali da čitaju. Zašto sada mislimo da
bi pripovedanje trebalo ograničiti samo na maštu i fantaziju?“
Nežno joj se osmehnuo dok ga je posmatrala držeći ruke na bokovima. „Jedan
od mojih skrivenih snova je da budem pisac“, rekao je. „Da li sam ti to ikada
rekao? Da napišem istinu odevenu u maštu. Kažu da čovek treba da piše o onome
što mu je poznato. Ja bih mogao da izmišljam beskrajne priče o onome što znam.“
Tajni snovi! Bila je to dobro poznata fraza. Dok su odrastali, često su igrali
igru pod nazivom Koji je tvoj najskriveniji san. Obično bi poželeli da njihovi
roditelji iznenada dođu po njih i odvedu ih u srećan život u porodici. Dok su bili
mali dodali bi trenutak u kojem otkriju da su prinčevi i princeze, a da je njihov
dom dvorac.
„Priče o odrastanju siročeta u sirotištu?“, upitala je Ana, uzvrativši mu osmeh.
„O tome kako ne znamo ko smo? O snovima o izgubljenom nasleđu? O
nepoznatim roditeljima? O tome šta bi moglo da bude? I onoga što bi još uvek
moglo da se dogodi kada bi samo...?“
Pažljivo je promenio položaj i pomerio teglu sa bojom pazeći da je slučajno
ne prevrne.
„Da, o svemu tome“, rekao je. „Ah to ne bi bila čežnjiva tuga. Jer, iako ne
znamo ko smo, niti ko su naši roditelji ili njihove porodice, kao ni zašto smo
dospeli ovamo, znamo da je istina. Ja nisam moji roditelji niti moje
izgubljeno nasleđe. Ja sam ja. Ja sam umetnik koji zarađuje za život slikanjem
portreta i dobrovoljno provodi vreme kao učitelj u sirotištu u kome je odrastao.
Želim da pišem priče o tome, Ana, o likovima koji se pronalaze bez uplitanja
porodice i njihovih očekivanja. Bez ometanja... o ljubavi.“
Ana ga je nekoliko trenutaka posmatrala u tišini, osećajući teret koji ju je
sprečavao da progovori. Džoel je bio snažan muškarac, visok malo iznad proseka,
kratke kose jer nije želeo da se uklapa u stereotipnu sliku ekstravagantnog
umetnika sa lepršavim kovrdžama, što bi isticao kad god bi se ošišao, i okruglog,
prijatnog lica sa rupicom na bradi, nežnim usnama i tamnim očima koje su
intenzivno plamtele i postajale tamnije kada bi osetio strast prema nečemu. Bio je
zgodan i dobroćudan, talentovan, inteligentan i izuzetno drag Ani, a budući da ga
je poznavala veći deo svog života, znala je za njegovu ranjivost, mada
nijedan slučajni prolaznik ne bi posumnjao u nju.
Bila je to ranjivost koja su sva siročad delila.
„Postoje institucije koje su mnogo gore od ove, Džoele“, rekla je Ana, „a
verovatno nema ni mnogo boljih. Nismo odrasli bez ljubavi. Volimo jedni
druge. Ja volim tebe.“
~ 92 ~
 Osmeh se vratio na njegovo lice. „Ipak si odbila da se udaš za mene“, rekao
je. „Slomila si mi srce.“
„Nisi mislio ozbiljno“, reče Ana. „Čak i da jesi, znaš da se ne volimo na taj
način. Odrasli smo zajedno, kao prijatelji, skoro kao brat i sestra.“
Snuždeno joj se osmehnuo. „Da li nekada poželiš da odeš odavde, Ana?“
„I da i ne“, rekla je. „Da, sanjam da putujem svetom i otkrijem šta se nalazi
iza ovih zidova i granica Bata. I ne, ne želim da napustim ono što mi je poznato,
jedini dom za koji znam od detinjstva i jedinu porodicu koje se sećam. Ovde se
osećam sigurno i potrebno, čak i voljeno. Osim toga, moj dobrotvor se složio da
će me pomagati dokle god budem ovde. Ja sam kukavica paralizovana strahom od
nemaštine i nepoznatog. Iako sam već jednom bila napuštena, zaista ne mogu da
podnesem pomisao da sada napustim jedinu stvar koja mi je preostala, ovo
sirotište i ljude koji žive ovde.“
Džoel je ustao i prešao na drugu stranu prostorije, gde su još uvek stajali
štafelaji da bi se slike osušile. Dodirnuo je ivice nekolicine slika da vidi da li može
da ih skloni.
„Oboje smo kukavice“, rekao je. „Ja sam otišao, ali ne u potpunosti. Još uvek
sam jednom nogom ovde. A ni druga nije daleko odmakla, zar ne? Još uvek sam
u Batu. Da li misliš da se plašimo da se odselimo jer će nadamo da će naši roditelji
doći po nas i da onda neće znati gde da nas pronađu?“ Podigao je pogled i
osmehnuo se. „Ana, molim te reci mi da nije tako. Imam dvadeset i sedam
godina.“
Ana se osećala kao da ju je udario u stomak. Stari tajni san nikada nije sasvim
umro. Međutim, pitanje koje ih je večito proganjalo nije bilo ko ih je ovde doveo i
ostavio, već zašto.
„Verujem da većina ljudi živi svoj život u krugu od nekoliko kilometara od
svojih domova iz detinjstva“, rekla je. „Nema mnogo avanturista. Pa čak i oni
uvek sa sobom nose sećanje na dom. To je pomalo razočaravajuće.“
Džoel se ponovo nasmejao.
„Korisna sam ovde“, nastavila je Ana, „i srećna sam. I ti si koristan i uspešan.
Postalo je prilično popularno da ti, kada si u Batu, portret naslika Džoel
Kaningem. A bogati ljudi će uvek dolaziti u Bat po vodu.“
Glava mu je bila blago nagnuta u stranu dok ju je posmatrao.
Međutim, pre nego što je uspeo da kaže nešto više, vrata učionice su se
otvorila bez učtivog kucanja, a na vratima sa pojavila Berta Rid, mršava,
plavokosa četrnaestogodišnjakinja koja je postala pomoćnica gospođice Ford,
kada je dovoljno sazrela za obavljanje te dužnosti. Izgarala je od uzbuđenja i
mahala presavijenim papirom u jednoj ruci.
„Gospođice Snou, stiglo je pismo za Vas“, ciknula je. „Dostavio ga je
specijalni glasnik iz Londona i donela ga je gospođica Ford lično, ali Tomi krvari

~ 93 ~
po čitavom dnevnom boravku i nikako ne može da nađe sestru Džouns. Medi ga
je udarila u nos.“
„Bilo je krajnje vreme da neko to učini“, rekao je Džoel. „Pretpostavljam da
ju je ponovo vukao za pletenice.“
Ana ga je jedva čula. Pismo? Iz Londona? Poseban glasnik? Za nju?
„Od koga li je pismo, gospođice Snou?“ Berta je zacvilela, očigledno ne
naročito zabrinuta zbog Tomija i njegovog krvavog nosa. „Od koga iz Londona?
Koga poznajete u Londonu? Pitam se o čemu Vam pišu. I doneo ga je poseban
glasnik. Oh, otvorite ga.“
Njena vidna radoznalost je možda izgledala drsko, ali pisma te vrste su
dolazila zaista retko i vest o tome se toliko brzo širila da su svi žeieli da saznaju
sve o tome. Povremeno bi neko ko je napustio sirotište i Bat zbog posla pisao, a
primalac bi sadržaj pisma gotovo uvek delio sa ostalima. Takva pisma su čuvana
poput dragocene imovine i čitala su se iznova i iznova.
Ana nije prepoznala rukopis. Pisala ga je muška ruka, bila je sigurna. Papir je
bio skup. Nije ličilo na pismo lične prirode.
„Oliver je u Londonu“, reče Berta setno. „Pretpostavljam da nije od njega, zar
ne? Njegov rukopis ne izgleda tako, a i zašto bi Vam pisao? Otkako je otišao,
pisao je samo četiri puta, i to meni. Sem toga, on ne bi poslao pismo po posebnom
glasniku, zar ne?“
Oliver Džejmison se pre dve godine, u svojoj četrnaestoj godini, zaposlio kao
šegrt kod londonskog obućara i obećao je da će doći po Bertu i oženiti je čim stane
na noge. Od tada je dva puta godišnje verno pisao pismo od pet ili šest redova,
krupnim rukopisom. Berta je svaki put delila oskudne vesti koje su dolazile od
njega i plakala nad slovima, toliko da je bilo pravo čudo kako su i dalje čitljiva.
Preostale su mu još tri godine šegrtovanja, pre nego što je mogao da se nada da će
moći da izdržava suprugu. Oboje su bili vrlo mladi, ali rastanak je bio težak. Ana
se nadala da će Oliver ostati veran svojoj prvoj ljubavi.
„Hoćeš li ga i dalje iznova i iznova okretati u rukama i nadati se da ćeš moći
da vidiš sadržaj, a da ga ne otvoriš?“, upitao je Džoel.
Anine ruke su drhtale. „Možda je u pitanju greška“, rekla je. „Možda nije za
mene.“
Prišao joj je iza leđa i pogledao preko njenog ramena. „Gospođica Ana Snou“,
rekao je. „Ne poznajem nijednu drugu Anu Snou. A ti, Berta?“
„Ni ja, gospodine Kaningeme“ odgovorila je nakon kraćeg razmišljanja. „Šta
piše u pismu?“
Ana je gurnula palac ispod pečata i otvorila pismo. Pismo nije bilo dugačko.
Pisao ga je neki Bramford, ime nije mogla da pročita. Advokat. Pročitala je pismo
jednom, progutala knedlu, a zatim ga pročitala ponovo, ovoga puta sporije.
„Prekosutra“, promrmljala je.

~ 94 ~
 „U privatnoj kočiji“, dodao je Džoel. Čitao je preko njenog ramena.
„Šta je prekosutra?“ Berta je zapitkivala, a u njenom glasu se primećivala
napetost. „Kakva kočija?“
Ana je bledo zurila u nju. „Pozvana sam u London da razgovaram o svojoj
budućnosti“, rekla je. Mogla je da čuje blago zujanje u ušima.
„Oh! Od koga je poziv?“ upitala je Berta, široko iskolačenih očiju. „To jest,
ko Vas je pozvao?“
„Gospodin Bramford, advokat“, odgovorila je Ana.
„Mislim da piše Džosaja“, kazao je Džoel. „Džosaja Bramford.“
„Poslaće privatnu kočiju, a ti treba da spakuješ torbu jer ćeš se zadržati barem
nekoliko dana.“
„U Londonu?“ Berta je ostala bez daha.
„Šta da radim?“ Ana je imala osećaj da je razum napušta. Sasvim je izgubila
kontrolu.
„Ana, treba da“, rekao je Džoel položivši ruke na njena ramena kako bi joj
pomogao da sedne, „spakuješ torbu i odeš u London da razgovaraš o svojoj
budućnosti.“
„Ali kojoj budućnosti?“ upitala je.
„O tome ćete da razgovarate“, istakao je.
Zujanje u njenim ušima je postajalo sve glasnije.

~ 95 ~
 U zagrljaju

Odlomak iz drugog romana

Vestkot sage

~ 96 ~
 Nakon nekoliko meseci skrivanja, patnje, poricanja, ljutnje i sramote, i svih
ostalih negativnih emocija koje postoje, jednog sunčanog, toplog, julskog jutra,
Kamila Vestkot je najzad preuzela svoj život u svoje ruke. Imala je cele dvadeset
i dve godine. Nije morala da ga preuzme u svoje ruke pre velike katastrofe, koja
se desila nekoliko meseci ranije, jer je tada još bila lejdi, lejdi Kamila
Vestkot, preciznije, najstarije dete grofa i grofice od Riverdejla, a dame ne moraju
da imaju kontrolu nad svojim životima. Drugi ljudi su to činili za njih, roditelji,
sluge, dadilje, guvernante, pratnje, supružnici, društvo, naročito društvo sa svojim
pravilima i očekivanjima, od kojih je većina bila nepisana, ali svakako postojeća.
Ali sad je morala da se pribere. Više nije lejdi. Sada je obična gospođica
Vestkot i nije čak ni u to sigurna. Da li kopile ima prava na prezime svog oca?
Život koji ju je čekao bio je zastrašujuć i nepoznat. Nije znala šta da očekuje. Više
nije bilo pravila i očekivanja. Nije bilo društva kome pripada. Ako ona ne uzme
stvar u svoje ruke i nešto ne učini, ko će onda?
Naravno, to je bilo retoričko pitanje. Nije ga izgovorila naglas, ali niko joj ne
bi ni pružio zadovoljavajuć odgovor. Tako da će sama nešto učiniti. Bilo je ili to
ili da se do kraja života krije. Više nije lejdi, ali je osoba. Živa je i diše. Ona je
živo biće.
Kamila i Abigejl, njena mlada sestra, živele su sa bakom po majci u jednoj od
otmenih kuća u prestižnom delu banje Bat, poznatom kao Kraljevski polumesec.2
Nalazio se na vrhu brda iznad grada, vidljiv kilometrima unaokolo. Izvijao se u
polukrug pozamašnih gregorijanskih kuća spojenih u jedno, sa otvorenim parkom
koji se spuštao ispred njega. Ali pogled je bio prelep na obe strane. Sa bilo kog
prednjeg prozora, stanovnici Polumeseca mogli su da gledaju ka gradu i preko
reke do građevina iza, još dalje do sela i brda u daljini. Bio je to sigurno jedan od
najlepših pogleda u celoj Engleskoj i Kamila je uživala u njemu kao dete, kad god
bi je majka dovela sa bratom i sestrom u dužu posetu njenim roditeljima. Sad kad
je primorana da živi tu, više joj nije bio tako privlačan, jer se osećala kao da je
prognana, osramoćena, mada ni ona, ni Abigejl nisu učinile ništa da bi zaslužile
takvu sudbinu.
Tog sunčanog jutra sačekala je da baka i sestra odu do izvora lekovite vode
blizu batske opatije da se pridruže šetnji otmenog sveta. Mada taj otmeni svet nije
bio ni blizu otmen kao u najsvetlije doba Bata. Veliki deo stanovništva sada su
činili stariji ljudi koji vole mirniji život u prirodnom okruženju. Čak su i posetioci
2
Royal Crescent (engleski), otmeni deo engleske banje Bat, koji je danas luksuzni hotelski
kompleks - prim. prev.
~ 97 ~
često bili stariji ljudi koji dolaze zbog vode i umišljaju da im je zdravlje bolje jer
se izlažu tom neugodnom ukusu. Neki bi se čak potopili u njoj do vrata, mada se
sada to smatra pomalo preteranim i zastarelim.
Abigejl je volela da ide na šetalište kod izvora jer je sa osamnaest godina
čeznula za izlascima i društvom, a ispostavilo se da se njenoj mladalačkoj lepoti
dive, mada nije dobijala mnogo poziva na privatne zabave, pa čak ni na javna
okupljanja. Nije bila previše popularna, uprkos činjenici što joj je baka otmena.
Kamila je uvek odbijala da im se pridruži bilo gde bi mogli da sretnu nekog.
Retko, kad bi izašla, uglavnom sa Abi, to je činila sa oprezom, lica pokrivenog
velom, spuštene glave, jer se najviše od svega plašila da će je neko prepoznati.
Danas, međutim, nije bilo tako. Zaklela se sebi da nikad više i neće biti tako.
Završila je sa starim životom i ako je neko prepozna i odluči da je uvredi, onda će
uzvratiti istom merom. Vreme je za nov život i nove poznanike. A ako usput naiđe
na nekoliko prepreka, moraće da ih savlada.
Nakon što su baka i Abi otišle, obukla je jednu od svojih najzatvorenijih i
najkonzervativnijih haljina za šetnju. Obula je udobne cipele, pošto više ne može
nikuda kočijom. Uzela je rukavice i tašnicu i izašla na šljunkovitu ulicu, ne
sačekavši da joj sluga otvori vrata ili se poštara da joj nade pratnju. Nekoliko
trenutaka je stajala napolju sputana iznenadim napadom straha i pitajući se da li
da se možda ipak vrati i sakrije u tami i bezbednosti svoje kuće. Celog života je
retko kad izlazila napolje bez pratnje porodice ili slugu. Ali ti dani su prošlost,
iako se njena baka ne bi složila. Kamila je ispravila ramena, podigla bradu i
pošla nizbrdo u pravcu batske opatije.
Njen cilj bila je kuća na Trgu Nortamberlend, pored Gvidhola, pijace i mosta
Pulteni, koji se veličanstveno prostirao preko reke Ejvon. Ta zgrada nije se
razlikovala od drugih gregorijanskih kuća, kakvih je bilo u izobilju. Bila je
stabilna, prijatna na oko i tri sprata visoka, ne računajući podrum i tavan. To su,
zapravo, bile tri kuće koje su se spojile u jednu kako bi se u nju smestila jedna
institucija.
Tačnije, sirotište.
Tu je Ana Snou, donedavno lejdi Anastasija Vestkot, sada vojvotkinja od
Neterbija, provela detinjstvo. Tu je i predavala nekoliko godina nakon što je
odrasla. Odatle je dobila poziv u London od advokata. I u Londonu su se njihovi
putevi spojili, Kamilini i Anastasijini, te se jedna podigla društveno toliko da ni u
najluđim snovima nije slutila, dok je druga pala toliko nisko da to ni
najgori košmari nisu predvideli.
Anastasija je takođe bila ćerka grofa od Riverdejla, koju je ostavio u sirotištu
nakon smrti njene majke. Tamo je odrasla finansijski obezbeđena, ali nije znala
ko je. Nije znala ni svoje pravo ime. Bila je Ana Snou, pošto je Snou bilo
devojačko prezime njene majke, mada ni to nije znala. Kamila se rodila tri godine
posle Anastasije, odrasla je privilegovano i bogato, sa titulama, zajedno sa
Harijem i Abigejl, mlađim bratom i sestrom. Niko od njih nije znao da Anastasija
~ 98 ~
postoji. Dobro, njihova majka je znala, ali je uvek pretpostavljala da je dete koje
je otac tajno izdržavao bilo dete neke ljubavnice. Tek nakon njegove smrti,
pre nekoliko meseci, isplivala je istina.
I to kakva užasna istina!
Elis Snou, Anastasijina majka, bila je zakonita supruga njihovog oca. Potajno
su se venčali u Batu, mada ga je ostavila godinu dana kasnije, kad ju je zdravlje
izneverilo, i vratila se roditeljima blizu Bristola i povela dete sa sobom. Ubrzo je
preminula, ali četiri meseca nakon što se otac oženio njihovom majkom i stupio u
bigamiju koja nije bila zakonita. I pošto je brak bio nezakonit, sve što ima veze s
njim je nezakonito. Hari je izgubio titulu koju je nedavno nasledio, majka je
izgubila društveni status i vratila devojačko prezime. Sad se zove gospođica
Kingsli i živi sa bratom, sveštenikom, ujakom Majklom, u seoskom vikarijatu u
Dorsetširu. Kamila i Abigejl više nisu bile lejdi Kamila i lejdi Abigejl. Oduzeto
im je sve što je bilo njihovo. Rođak Aleksander Vestkot nasledio je titulu i imanje
uprkos tome što iskreno ništa od toga nije želeo, a Anastasija je nasledila sve
ostalo. To je podrazumevalo pozamašno bogatstvo koje je otac stekao tokom
braka sa majkom. To je podrazumevalo i vilu Hinsford, seoski dom u Hempširu,
gde su živeli kad ne bi bili u Londonu, kao i kuću Vestkot u Londonu.
Kamila, Hari, Abigejl i njihova majka ostali su bez ičega.
Poslednji udarac bio je kad je Kamila izgubila verenika Vikont Aksburi ju je
posetio istog dana kada je saznao vesti. Ali umesto da ponudi očekivano
saosećanje i podršku, i umesto da je odvede pred oltar po posebnoj
dozvoli, predložio je da novinama pošalju obaveštenje o okončanju veridbe kako
ne bi morala da trpi još veću sramotu jer je odbačena. Da, krajnji udarac, zaista,
mada Kamila nikad o tome nije govorila. Kad se činilo da je kraj, da bol ne
može biti veći, da nema veće sramote, dokazalo se suprotno.
I tako, ona i Abigejl žive u Batu, od svih mesta na svetu, pod milosrđem svoje
bake, dok im majka vene u Dorsetširu, a Hari je u Portugaliji ili Španiji kao niži
oficir Devedeset petog pešadijskog puka, bori se protiv Napoleona Bonaparte. Ne
bi mogao da priušti čin, naravno, već ga je za njega kupio Ejveri, vojvoda od
Neterbija, njihov rođak i Harijev staratelj. Hari je odbio da dozvoli Ejveriju da ga
smesti u skuplju, otmeniju konjicu i jasno je stavio do znanja da neće dozvoliti
Ejveriju ni da mu plati unapređenje.
Ali kakva je ironija što je ona završila upravo na onom mestu gde je
Anastasija odrasla, pitala se Kamila, ne po prvi put, dok je silazila nizbrdo.
Sirotište joj je bilo poput magneta otkako je stigla i privlačilo je, suprotno
njenoj volji. Prošla je nekoliko puta pored njega sa Abigejl i konačno, uprkos
Abinom protivljenju, ušla unutra da se predstavi načelnici, gospođici Ford, koja
ju je provela po instituciji, dok je Abi ostala napolju bez pratnje. Osećala je i
neprijatnost i olakšanje nakon što je videla zdanje, nakon što je prošla hodnicima
kojima je Anastasija prošla sigurno hiljadu puta. Nije bilo tako užasno kako je
nekada mislila. Zgrada je bila prostrana i čista. Odrasli koji su je vodili izgledali
~ 99 ~
su doterano i veselo. Deca su bila pristojno odevena, lepo su se ponašala i činilo
se da ih dobro hrane. Gospođica Ford je objasnila da većinu izdržavaju roditelji
ili članovi porodice, iako najveći broj želi da ostane anoniman. Ostatak dece
izdržavaju lokalni dobročinitelji.
Jedan od tih dobročinitelja, saznala je Kamila, mada ne za neko određeno
dete, bila je njena baka. Iz nekog razloga nedavno je došla u posetu i pristala da
opremi učionicu velikom policom ispunjenom knjigama. Zašto je osećala
tu potrebu, Kamila nije znala ništa bolje nego što je razumela svoju potrebu da
uđe u tu zgradu. Baki sigurno Anastasija nije bila draga. Bila je u najmanju ruku
Kamilina polusestra, mada nije imala nikakve veze sa bakom, osim što je bila živi
dokaz braka koji je njenoj ćerki uskratio identitet koji joj je pripadao duže od
dvadeset godina. Zaboga, majka je bila Viola Vestkot, grofica od Riverdejla, sve
te godine, a jedino na šta je sad polagala pravo jeste to ime - Viola.
Danas se Kamila sama vratila u sirotište. Anu Snou je zamenila druga
učiteljica, ali gospođica Ford je usput spomenula da gospođica Nans možda neće
dugo ostati. Kamila je zbunjeno i uplašeno osetila veliko interesovanje da
lično zauzme tu poziciju, ukoliko učiteljica odustane. Možda je gospođica Ford
zaboravila ili je nije ozbiljno shvatila. Ili je možda smatrala Kamilu
neprimerenom za poziciju. U svakom slučaju, nije obavestila Kamilu kada je
gospođica Nans otišla. Sasvim slučajno je juče baka pročitala oglas u novinama
za novu učiteljicu.
Dok se približavala, Kamila se pitala šta ona dođavola zna o podučavanju?
Šta zna o podučavanju velike grupe dece različitih uzrasta i sposobnosti, i oba
pola? Namrštila se, pa se mladi par koji joj se približavao iz suprotnog
smera sklonio s puta, kao da se plašio da će se obrušiti na njih. Nije ih ni primetila.
Zašto dođavola ide da preklinje da predaje siročićima na istom onom mestu
na kom je Anastasija odrasla i radila? I dalje je mrzela Anu Snou. Nije važno što
zna da je nepravedna, na kraju krajeva, nije Anastasija kriva što se otac tako
neprimereno poneo. Ona je sama trpela posledice dvadeset pet godina, pa je
saznala istinu o sebi. Nije bilo važno ni što je Anastasija pokušala da prigrli
svoju novootkrivenu porodicu i ponudila da podeli nasledstvo sa njima i dozvoli
svojim polusestrama da žive sa svojom majkom u vili Hinsford, koja sada pripada
njoj. Zapravo, njena velikodušnost je samo otežavala situaciju. Kako se usuđivala
da im ponudi deo onoga što je uvek bilo njihovo, kao da im čini neku veliku i
velikodušnu uslugu? Što je, zapravo, i činila.
Ta netrpeljivost bila je prilično nerazumna, naravno, ali sirove emocije nisu
razumne. I Kamiline emocije su još uvek bile sirove kao otvorene rane koje još
nisu počele da zarastaju.
Zašto, onda, dolazi ovde? Stajala je na pločniku pred ulaznim vratima i
preispitivala se kao da već to nije učinila juče, i noćas, celu noć. Da li zato što ima
potrebu da učini nešto od svog života? Ali zar ne postoji neki primereniji način?
I ako mora da podučava, zar ne postoje uvaženije pozicije na koje može da se
~ 100 ~
javi? U Batu postoje škole i za otmene devojke, a uvek se traže i lepo vaspitane
guvernante. Ali njena potreba da danas dođe ovde nema nikakve veze sa željom
da podučava, zar ne? To je zapravo... šta je to?
Potreba da se stavi na mesto Ane Snou, da otkrije kako joj je bilo? Kako
užasna pomisao! Ali ako bude još stajala tu, izgubiće hrabrost i pobeći će
poražena i izgubljena. Uostalom, stajanje ovde je krajnje neugodno. Iako je jul i
sunce je sijalo, još uvek je bilo jutro i bila je u senci zgrade. Ulica je bila okupana
vetrom.
Zakoračila je napred, podigla teški zvekir na vratima, oklevala na trenutak, pa
ga pustila. Možda je neće zaposliti. To bi bilo veliko olakšanje.

Džoel Kaningem je bio presrećan kad je tog jutra ustao iz kreveta. Razmaknuo
je zavese na svim prozorima da propusti julsko sunce u svoje odaje, da ga ispuni
toplinom i svetlošću. Ali nije bio raspoložen samo zbog savršenog letnjeg dana.
Tog jutra je odvojio vreme da bude zahvalan na svom domu. Na svojim odajama
- množina.
Naporno je radio dvanaest godina otkako je u petnaestoj godini napustio
sirotište i počeo da živi u jednoj maloj sobi na poslednjem spratu kuće u Grov
ulici, zapadno od reke Ejvon. Još uvek je išao u umetničku školu, kad je
dobio posao u mesarskoj radnji. Anonimni pokrovitelj koji je platio njegov život
u sirotištu, platio je i školovanje i pokrio troškove osnovne opreme, mada je sve
ostalo platio sam. Istrajavao je i u poslu, i u školovanju, a slikao je kad god bi
ugrabio malo vremena.
Nakon što bi platio kiriju, često je morao da se odluči da li će jesti ili kupiti
još materijala, ali hrana bi ipak prevagnula. Ali ti dani su iza njega. Jednog dana
pre nekoliko godina sedeo je u dvorištu opatije i crtao lutalicu ispruženu na
obližnjoj klupi kako deli koru hleba sa golubovima. Džoel je voleo da crta ljude
koje bi viđao oko sebe, a nastavnici su mu govorili da je posebno darovit. Nije
bio svestan gospodina koji je sedeo blizu njega, sve dok ovaj nije progovorio.
Rezultat razgovora bio je taj što je dobio narudžbu da naslika portret gospodinove
supruge. Džoel se plašio neuspeha, ali je bio zadovoljan kako je slika ispala. Nije
pokušao da načini damu mladom ili lepšom nego što jeste, ali su i ona i njen
suprug bili oduševljeni onim što su nazvali realističnošću portreta. Pokazali su je
nekim prijateljima i preporučili ga drugima.
Dobijao je još takvih poslova, pa još, sve dok nije došlo do toga da je imao
toliko posla da bi poželeo da ima nekoliko sati dnevno i za sebe. Pre dve godine
je mogao da napusti posao i da podigne cenu usluga. Nedavno ju je ponovo
podigao, ali se niko nije požalio da previše naplaćuje. Došlo je vreme da počne
da traži studio u kom bi radio. Ali porodica koja je zauzimala ostatak sprata
prošlog meseca je dala otkazni rok, pa je Džoel pitao gazdu da li bi mogao da
iznajmi ceo sprat, koji je bio potpuno namešten. Imaće luksuz pozamašnog

~ 101 ~
studija u kom će raditi, imaće dnevnu sobu, spavaću i kuhinju koja se spajala sa
trpezarijom, kao i kupatilo. Činilo mu se da ima pravu palatu.
Porodica se iselila prethodnog jutra, i on je sinoć proslavio svoju sreću tako
što je pozvao petoricu prijatelja da podele sa njim pitu od mesa koju je doneo iz
mesare, tortu iz pekare pored i nekoliko flaša vina. Bilo je to veselo useljenje.
„Odreći ćeš se sirotišta, rekao bih“, kazao je Marvin Silver, činovnik u banci
koji je živeo na srednjem spratu, nakon što je nazdravio Džoelovom uspehu.
„Misliš na podučavanje?“ pitao je Džoel.
„Ne plaćaju te, zar ne?“ pitao je Marvin. „I čini mi se da ti treba vremena da
ispratiš posao za koji jesi plaćen, i to lepo, kako sam čuo.“
Džoel je dvaput nedeljno predavao u školi u sirotištu, podučavao je slikanju
one koji su želeli nešto više od onoga što su dobijali na časovima umetnosti.
Zapravo, podučavanje je nekako pogrešna reč za ono što je on činio sa tom decom.
Smatrao je da je njegova uloga da ih inspiriše da otkriju i izraze svoju umetničku
viziju i talenat. Nekada se radovao tim popodnevima. U poslednje vreme mu
nisu toliko prijala, mada to nije imalo veze sa decom i njegovim sve zauzetijim
životom izvan zidova sirotišta.
„Uvek ću naći vreme da odem tamo“, uveravao je Marvina, a jedan od
prijatelja ga je srdačno potapšao po leđima.
„I šta je sa gospođom Tul? Da li razmišljaš da je useliš ovde da ti kuva i čisti,
između ostalog? Ili možda da je učiniš gospođom Kaningem? Sigurno možeš da
priuštiš suprugu.“
Edvina Tul je bila lepa i prijatna udovica, skoro osam godina starija od
Džoela. Činilo se da joj je suprug ostavio mogućnosti da živi udobno, mada, za tri
godine koliko je Džoel poznaje, počeo je da sumnja da ona zabavlja i druge muške
prijatelje i da prihvata poklone, novčane, i od njih, kao i od njega. Činjenica da
joj nije jedini prijatelj nije ga mnogo uznemiravala. Zapravo, radovalo ga je
što među njima nema nikakvih naznaka o nekom trajnom obavezivanju. Bila je
uvažena, privržena i diskretna, a pružala mu je redovno žensko društvo, živahne
razgovore i dobar seks. Time je bio zadovoljan. Njegovo srce je, nažalost, odavno
pripadalo drugoj, i nije ga dobio nazad kad se ona nedavno udala za nekog drugog.
„Uživaću sam u proširenom prostoru još neko vreme. Uostalom, verujem da
gospođa Tul voli svoju nezavisnost.“
Njegovi prijatelji su pojeli i popili šta je bilo i ostali do posle ponoći. Prijalo
mu je što je mogao da priredi zabavu u svojim odajama i da ima dovoljno stolica
da svi sednu.
Sada se šetao svojim životnim i radnim odajama po jutarnjem suncu i iznova
uživao što je sav taj prostor njegov. Prešao je dalek put za ovih dvanaest godina.
Stao je pred štafelaj u studiju i gledao portret koji je stajao na njemu. Bio je
praktično završen. Shvatio je da je konačno zadovoljan, jer mu je zadavao
probleme. Gospoda Dans je jedna bledunjava dama koja verovatno nikad nije
~ 102 ~
bila lepa. Bila je prijatna i blaga i u početku se zapitao kako će da je naslika tako
da i ona i njen suprug budu zadovoljni. Nekoliko nedelja se mučio dok je pravio
nacrte. Razgovarao je sa njom i otkrio da je njena prijatnost topla i iskrena i da ju
je teško osvojiti. Izgubila je troje od sedmoro dece dok su još bili mali, pa još
jedno pred kraj školovanja. Kad je Džoel zaključio da je blaga, počeo je da je vidi
kao iskreno ljupku osobu i sa velikim zadovoljstvom ju je naslikao. Nadao se da
je dobro oslikao njenu suštinu i da će je i ostali videti.
Ali, iako je imao želju da podigne četkicu i dovrši sliku, morao je da odoli.
Dogovorio se sa gospođicom Ford da danas ranije ode u sirotište, jer je po podne
imao zakazano sa klijentom, što nije mogao da pomeri u drugi termin. Ali raniji
odlazak u školu mu nije pokvario raspoloženje, jer će imati učionicu za sebe i
svoju malu grupu danas i, ako bude imao sreće, do kraja leta.
Dok je gospođica Nans podučavala u školi, Džoel i njegova grupa su morali
da se stisnu u strogo proračunatu trećinu učionice, jer ju je ona precizno izmerila
metrom koji je pozajmila od domara Rodžera i obeležila kredom. Tamo bi se
smestili sa svojim štafelajima i ostalim potrepštinama za čas slikanja, dok je ona
držala čas u druge dve trećine prostorije. Smatrala je da je tako jedino
pravedno jer je on imao jednu, a ona dve trećine đaka. Opremu za slikanje nije
uzela u obzir. Ali prošle nedelje je gospođica Nans dala otkaz, pre nego što su
morali na silu da je oteraju.
Džoel tada nije bio tu, ali nije žalio za njom. Nije se ustručavala da pređe u
njegovu trećinu prostorije, da pažljivo preskoči kredu kako je ne bi razmazala, da
iznese svoje mišljenje o slikama, i to uvek prekorno. Bila je to žena puna stavova,
bez radosti, koja je očigledno mrzela decu, a posebno siročad. Kao da joj je lična
misija bila da ih spremi da budu skromni, uslužni i da znaju svoje mesto, a to je
dno društvene lestvice, ili možda dublje od toga. Ponekad je mislio da prezire čak
i što mora da ih uči da čitaju, pišu i broje. Dala je sve od sebe da im uništi
snove, želje, talenat i maštu, jer je sve to po njenom mišljenju bilo neprimereno
za njihovo stanje bez roditelja.
Otišla je nakon što je Meri Perkins otrčala da potraži gospođicu Ford i kaže
joj da gospođica Nans tuče Džimija Dejla. Kad je gospođica Ford stigla, Džimi je
stajao u uglu okrenut leđima i jecao od bola. Gospođica Nans ga je uhvatila kako
čita jednu od novih knjiga, na njegovu žalost jednu od obimnijih i težih, i kako se
smeje nečemu što tamo piše. Uzela je knjigu od njega, naredila mu da stane i
sagne se preko stola, pa ga deset puta udarila i poslala u ćošak da razmisli o svom
grehu. I dalje joj je knjiga bila u ruci, dok je držala govor o zlu trivijalnog trošenja
vremena i praznoglave lakomislenosti, kad se pojavila gospođica Ford. Kad ju je
videla, gospođica Nans je svoj pobedonosni pogled usmerila ka nadzornici.
„A ovo se dešava kada se dozvole knjige u učionici!“
Knjige, zajedno sa velikom policom za knjige, bile su skorašnja donacija
gospođe Kingsli, imućne i ugledne građanke Bata. Gospođica Nans se tada
izričito protivila. Knjige će, upozorila je, samo dati ideje siročićima.
~ 103 ~
 Gospođica Ford je prišla Džimiju, uhvatila ga za ramena, okrenula i pitala
zašto je čitao na času. Objasnio je da je završio vežbu iz aritmetike i da nije želeo
da sedi besposlen. Zaista, svi zadaci su bili popunjeni i tačni. Skinula je šal,
presavila ga nekoliko puta, pa spustila na njegovu stolicu i poslala ga da sedne.
Zamolila je redare da paze na učionicu i pozvala gospođicu Nans da izađe, na
veliko razočaranje dece. Džoel bi takođe bio razočaran da je bio tu. A ipak, do
incidenta ne bi došlo da je on bio tu. Nijedno dete u sirotištu nikada nije dobilo
batine. To je bilo jedno od nespornih pravila gospođice Ford.
Deca i osoblje u drugim delovima zgrade, čuli su povišen ton učiteljice kako
se smenjuje sa tišinom koja je verovatno značila da gospođica Ford govori i
petnaest minuta kasnije, gospođica Nans je izašla iz zgrade, sa Rodžerom za
petama, koji je pošao da zaključa vrata za slučaj da se predomisli.
Džoel se obradovao, ne samo zato što mu je bilo teško da radi sa njom, već i
zato što mu je stalo do te dece. Iskreno mu je laknulo, jer je gospođica Nans
nasledila Anu Snou koja je otišla pre nekoliko meseci i koja je bila sve što
ova nije. Ana je unosila sunce u učionicu.
Anu je voleo - trudio se da koristi prošlo vreme kad god bi razmišljao o svojim
osećanjima prema njoj. Ona je sada udata dama. Ona je vojvotkinja od Neterbija.

~ 104 ~
 Nevesta

Odlomak iz, trećeg romana

Vestkot sage

~ 105 ~
 „Grof od Riverdejla“, najavio je batler, širom otvorivši dvokrilna vrata salona
kao da očekuje puk vojnika. Pomerio se u stranu kako bi najavljeni gospodin
mogao da prođe.
Najava nije bila neophodna. Ren je već čula da njegova kočija stiže i,
pretpostavivši da se radi o njemu, nije se ni potrudila da pogleda kroz prozor.
Stigao je tačno na vreme. To joj se svidelo. Oba muškaraca koja su bila u poseti
pre njega kasnila su, jedan skoro pola sata. Njih dvojicu je otpravila prvom
prilikom, ali ne samo zbog kašnjenja. Gospodin Svini, koji je dolazio pre nedelju
dana, imao je ružne zube i prečesto ih je pokazivao, čak i kada se nije osmehivao.
Gospodin Ričman, koji je bio ovde pre četiri dana, bio je izuzetno neugledan,
zapravo, moglo bi se reći da je bio ružan koliko i zubi gospodina Svinija. A sada
je stigao i treći.
Zakoračio je napred, a potom se iznenada zaustavio dok je batler zatvarao
vrata za njim. Posmatrao je prostoriju vidno iznenađen zbog činjenice da su se
tamo nalazile samo dve žene: gospođica Ren Hejden i Mod, Renina sluškinja koja
je u svojstvu pratilje sedela u uglu prostorije, zaokupljena nekim vezom. Zadržao
je pogled na Ren i naklonio se.
„Gospođice Hejden?“ To je bilo pitanje.
Njena prva reakcija, nakon što je uočila da je stigao tačno na vreme, bila je
zaprepašćenost. Na prvi pogled joj se učinilo da on uopšte nije ono što ona želi.
Bio je visok, lepo građen, besprekorno i elegantno odeven, tamnokos i
neverovatno zgodan. I mlad - verovatno u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim.
Da je sanjala o princu iz savršene romantične bajke, muškarac koji se nalazio u
prostoriji i čekao da potvrdi da je ona ta koja ga je pozvala na čaj u vilu Vitington
bio bi savršen za tu priliku.
Ali ovo nije bila bajka, a njegovo savršenstvo ju je uznemiravalo. Zavalila se
duboko u stolicu, utonuvši u senku zavesa navučenih preko prozora na njenoj
strani kamina.
Nije želela zgodnog i mladog muškarca. Nadala se nekom starijem,
običnijem, možda čak i proćelavom i debeljuškastom gospodinu, premda
kulturnom i običnom. Sa pristojnim zubima i karakterom. Međutim, nije mogla da
ga odbije istog trenutka.
„Da“, rekla je. „Kako ste, lorde Riverdejle? Sedite.“ Pokazala je rukom na
stolicu prekoputa svoje. Bila je lepo vaspitana i znala je da treba da ustane i da ga
pozdravi, ali imala je dobar razlog da ostane u senci zavesa.

~ 106 ~
 Posmatrao je stolicu, a potom nevoljno seo. „Izvinite“, rekao je. „Izgleda da
sam poranio. Nažalost, previše sam tačan. Uvek pogrešno pretpostavim da se,
kada me negde pozovu u pola dva, od mene očekuje da stignem u dogovoreno
vreme. Nadam se da će i ostali gosti uskoro stići, uključujući još nekoliko dama.“
Dodatno se uznemirila kada se osmehnuo. Učinilo joj se da je još lepši nego
na prvi pogled. Imao je savršene zube, a kada bi se osmehnuo, u uglovima
njegovih očiju su se stvarale sitne bore. Imao je izrazito plave oči. Oh, ovo je tako
jadno! Ko je bio broj četiri na njenom spisku?
„Za mene je tačnost vrlina, lorde Riverdejle“, rekla je.
„Verovatno znate da sam poslovna žena. Kako bih uspešno vodila posao,
moram da poštujem vreme drugih, kao i svoje vreme. Stigli ste na vreme. Vidite?“
Zamahnula je rukom prema satu koji je otkucavao na kaminu. „Dvadeset i
pet minuta do tri. Ne očekujem druge goste.“
Njegov osmeh je nestao. Pogledao je Mod, a potom se okrenuo ka Ren. „Jasno
mi je“, rekao je. „Gospođice Hejden, možda niste upućeni, ali moja majka i moja
sestra nisu došle sa mnom na selo. Ili možda ne znate da nisam oženjen i da
nemam ženu koja bi pošla sa mnom. Izvinite. Ne želim da Vas kompromitujem
na bilo koji način.“ Spustio je ruke na naslon stolice, spremivši se da ustane.
„Ali moj poziv je bio upućen samo Vama“, rekla je. „Ja nisam devojka koja
mora da živi sa rodbinom koja će je zaštititi od opasnog društva slobodnih
muškaraca. Zbog toga je tu Mod, lorde Riverdejle, komšije smo, iako su
naša imanja odvojena više od deset kilometara i ne boravimo na njima u isto
vreme. Međutim, sada sam vlasnica Vitingtona i više nisam u žalosti zbog tetkine
i tečine smrti i želela bih da se upoznam sa komšijama. Pravila sam društvo
gospodinu Sviniju prošle nedelje i gospodinu Ričmanu nekoliko dana kasnije. Da
li ih poznajete?“
Namrštio se, ne pomerivši ruke sa naslona stolice. I dalje se činilo da mu je
neprijatno. Izgledalo je kao da će svakog trenutka ustati sa stolice. „Imamo
zajedničke poznanike“, rekao je, „mada ne mogu da kažem da ih lično
poznajem. Dobio sam titulu i zemlju pre godinu dana i nisam proveo mnogo
vremena ovde.“
„Onda mi je drago što ste sada ovde“, rekla je nakon što su se vrata salona
otvorila. Sluga je spustio poslužavnik sa čajem pred nju. Pomerila se do ivice
stola, nesvesno se okrenuvši na levu stranu kako bi natočila čaj. Mod se
ćutke približila grofu, pruživši mu šolju i tanjirić sa kolačićima.
„Nisam poznavao gospodina i gospodu Hejden, Vašeg teču i tetku“, rekao je,
klimnuvši glavom kako bi se zahvalio Mod. „Žao mi je zbog Vašeg gubitka. Čuo
sam da su oboje umrli u kratkom vremenskom roku.“
„Da“, rekla je. „Moja tetka je umrla usled jake glavobolje, a teča je umro
nedelju dana kasnije. Njegovo zdravlje je bilo narušeno već duže vreme i mislim
da se predao nakon što je ona preminula. Bio je vezan za nju.“ Kao i tetka Megan

~ 107 ~
za njega, iako je bio trideset godina stariji od nje i uprkos činjenici da je njihov
brak sklopljen na brzinu pre dvadeset godina.
„Žao mi je“, ponovio je. „Da li su Vas oni odgajili?“
„Da“, rekla je. „Ophodili su se prema meni kao da su mi roditelji. Koliko sam
upućena, Vaš prethodnik nije živeo u Brambldinu i nije često boravio tamo.
Govorim o pokojnom grofu od Riverdejla, a ne o njegovom nesrećnom sinu. Da
li nameravate da se nastanite tamo?“
Ren je saznala da je grofov nesrećni sin bio naslednik titule sve dok se nije
otkrilo da se njegov otac u mladosti potajno oženio, i da je ta supruga još uvek
bila živa kada se ponovo oženio. Njegova deca iz drugog braka proglašena
su vanbračnom, a mladi grof je izgubio titulu i ona je dodeljena čoveku koji je
sedeo naspram nje. Stari grof je u prvom braku dobio jedno legitimno dete, ćerku,
koja je odrasla u sirotištu u Batu, ne znajući ništa o svom identitetu. Ren je saznala
sve ovo pre nego što je dodala grofa na svoj spisak. Priča je bila vest sezone još
prošle godine i glavna tema za tračarenje. Bilo je lako otkriti detalje zahvaljujući
slugama i trgovcima koji su željno čekali da prenesu novosti.
Čovek nikada nije mogao sa sigurnošću da zna šta je istina, pa su događaji
često bili preuveličavani, izmenjivani ili zasnivani na nagađanjima i lažima.
Međutim, Ren je znala dosta toga o svojim komšijama, s obzirom na činjenicu da
ih nije poznavala. Znala je da su gospodin Svini i gospodin Ričman bili ugledni,
ali siromašni. Znala je da je pokojni grof od Riverdejla u potpunosti
zanemario Brambldin, ostavivši ga na rubu propasti, u rukama lenjog upravnika
koji je vreme uglavnom provodio u lokalnoj gostionici.
Ren je čula da je novi grof bio savestan gospodin sa solidnom imovinom, ali
ni približno imućan da bi se izborio sa velikom katastrofom koju je neočekivano
nasledio. Pokojni grof nije bio siromašan čovek. Ali njegovo bogatstvo je
pripadalo njegovoj legitimnoj ćerki. Mogla je da spasi situaciju udajom za novog
grofa i na taj način ujedini imovinu sa bogatstvom. Ali, umesto toga, udala se za
vojvodu od Neterbija. Ren je mogla da shvati zašto je ta tema bila toliko popularna
u društvenim krugovima tokom čitave godine.
„Nameravam da živim u Brambldinu“, oglasio se grof od Riverdejla.
Namršteno je posmatrao šolju. „Imam još jedno imanje u Kentu koje mi je veoma
drago, ali potreban sam ljudima ovde, kao svaki dobar domaćin. Ljudi koji zavise
od mene zaslužuju više.“
Izgledao je podjednako lepo kada se mrštio, kao i kada se osmehivao. Ren je
oklevala. Još uvek je mogla da ga pošalje kući, kao i dvojicu muškaraca pre njega.
Imala je ubedljiv razlog da ga pozove na čaj i kolačiće. Sigurno bi pomislio da je
ekscentrična. Verovatno ne bi prihvatio poziv slobodne dame, čak ni u društvu
njene previše zaokupljene sluškinje. Ali, ubrzo bi zaboravio na nju i na njihov
susret. Nju ionako nije bilo briga šta će on misliti ili reći o njoj.
Međutim, setila se da je četvrti kandidat na njenoj listi bio čovek u kasnim
pedesetim, koji se izjašnjavao kao zakleti neženja, a peti kandidat se neprestano
~ 108 ~
žalio, kako na stvarne, tako i na izmišljene bolesti. Dodala ih je na spisak jedino
zato što je lista izgledala bedno sa samo tri imena.
„Lorde Riverdejle, čini mi se da niste bogat čovek.“ Sada je bilo prekasno.
Ako ga pošalje kući, mogao bi da pomisli da je prosta, ekscentrična i da ne mari
za svoju reputaciju.
Polako je odložio šolju i tanjir na sto pored sebe, a potom je pogledao.
Shvatila je da ga je naljutila po blagom širenju njegovih nozdrva. „Zaista?“, rekao
je nadmeno. „Hvala Vam na čaju, gospođice Hejden. Neću Vam oduzimati
vreme.“ Ustao je.
„Mogla bih da Vam ponudim rešenje“, rekla je, shvativiši da je sada zaista
kasno za povlačenje. „Trebaće Vam mnogo novca da obnovite Brambldin i
ispunite svoju dužnost prema ljudima koji zavise od Vas. Možda ćete morati
da štedite godinama, di do kraja svog života kako biste uspeli da ga obnovite.
Nažalost, potrebno je uložiti mnogo novca pre nego što imanje počne da donosi
prihode. Ili možda nameravate da se oženite bogatom ženom.“
Stajao je uspravno, stisnutih zuba. Nozdrve su mu i dalje bile raširene.
Izgledao je veličanstveno, čak i pomalo opasno, a Ren je na trenutak zažalila zbog
svojih reči. Ali bilo je prekasno da ih povuče.
„Gospođice Hejden“, rekao je odsečno, „Vašu radoznalost smatram
uvredljivom. Želim Vam prijatan dan!“
„Verovatno znate da je moj teča bio veoma bogat i da je veći deo bogatstva
stekao iz svoje staklare u Stafordširu. Sve je prepustio meni, jer je tetka umrla pre
njega. Naučio me je mnogo o poslu, godinama sam mu pomagala, a sada vodim
posao sama. Obim posla se nije smanjio, a u poslednjih godinu dana se polako i
širi. Pored toga, imam još imovine i investicija. Ja sam veoma bogata žena,
lorde Riverdejle. Ali mom životu nedostaje nešto, baš kao što i Vašem nedostaje
novac. Imam dvadeset i devet godina i želela bih da se udam. Nisam najsavršenija
osoba za brak, i imam novca. A Vi nemate.“
Zaustavila se da vidi da li on ima nešto da kaže, ali ćutao je kao zaliven, očiju
uprtih u nju i stisnutih usana. Odjednom joj je bilo izuzetno drago što je Mod bila
u sobi, premda je bila postiđena zbog njenog prisustva. Mod nije odobravala ništa
od toga i nije se ustručavala da joj to kaže kada su bile same.
„Možda bismo mogli da udružimo snage i dobijemo ono što želimo“, izjavila
je.
„Nudite mi brak?“, upitao je.
Zar nije bila dovoljno jasna? „Da“, rekla je.
Nastavio je da zuri u nju, a ona je postala svesna svakog otkucaja kazaljke na
satu. „Gospođice Hejden“, rekao je, „ali nisam Vam ni lice video.“

Aleksander Vestkot, grof od Riverdejla, osećao se kao da se nalazi u jednom

od onih bizarnih snova koji su bili potpuno drugačiji od svega što mu se ranije
~ 109 ~
dešavalo. Došao je da poseti komšinicu. Prihvatio je mnoštvo takvih poziva
otkako je došao u Viltšir na imanje za koje bi više voleo da ga nije nasledio.
Morao je da se sastane i uspostavi prijateljske odnose sa ljudima među kojima je
nameravao da živi.
Niko od ljudi sa kojima je razgovarao nije znao ništa o gospođici Hejden,
osim činjenice da je bila nećaka gospodina i gospođe Hejden, koji su umrli u roku
od nedelju dana, ostavivši joj svoju kuću u Vitingtonu. Njegov batler se setio da
su prisustvovali nekim društvenim događajima u Brambldinu, ali ne često,
verovatno zbog udaljenosti imanja. Međutim, nikada nije čuo da je njihova
rođaka bila sa njima. Vilijam Bjuford, Aleksanderov nadzornik nije uspeo da se
seti pojedinosti. Došao je na svoje trenutno radno mesto pre samo četiri meseca,
nakon što su bivšeg upravnika otpustili uz izdašnu naknadu koju definitivno nije
zaradio. Njegov batler je rekao da je gospodin Hejden bio stariji gospodin.
Aleksander je pretpostavio da je njegova nećaka u kasnim dvadesetim želela da
ostane na imanju koje je sada bilo njeno, pozivajući komšije na čaj.
Sigurno nije očekivao da će biti jedini gost dame koja je verovatno bila i
mlada nego što je mislio. Nije bio sasvim siguran koliko. Nije ustala da ga isprati,
već je ostala da sedi u stolici koja se nalazila u uglu, u senci teških zavesa koje
su prekrivale prozore. Ostatak sobe bio je obasjan sunčevom svetlošću, stvarajući
očigledan kontrast i skrivajući damu. Elegantno je sedela u stolici i činilo se da je
vitka. Ruke su joj bile vitke, sa dugim prstima, negovane i mlade. Imala je nežan
glas koji nije nalikovao glasu devojke, ali ni glasu starije žene. Njegova
pretpostavka je bila potvrđena kada mu je rekla da ima skoro trideset godina, isto
kao i on.
Nosila je elegantnu sivu haljinu, verovatno u znak obeležja da je na neki način
još uvek u žalosti. Preko lica je nosila crni veo, kroz koji je mogao da vidi obrise
njene kose i lica. Nije znao koje je boje njena kosa, kao ni njene crte lica. Nije jela
kolačiće, a kada bi pila čaj, graciozno bi pomerila veo i proturila šolju ispod vela.
Bilo mu je veoma neprijatno. Kako je vreme prolazilo, sve više je priželjkivao
da se okrene i ode, čim shvati o čemu se radi. Verovatno bi pomislila da je
nevaspitan, ali bio je sam sa njom i sa sluškinjom, koja se ponašala kao da nije
bila tu, a to je bilo sasvim neprikladno.
Međutim, bio je i ogorčen. Otvoreno je govorila o očajnom stanju u kojem se
nalazio Brambldin i njegovo siromašno imanje. Pet godina nakon očeve smrti
naporno je radio kako bi doveo u red Rajdings park u Kentu i konačno mu je pošlo
za rukom. Polako se navikavao na lagodan život srednje imućnog gospodina, ali
prošle godine je nasledio svoju neželjenu titulu i imanje koje je bilo na ivici
propasti. Njegovo osrednje bogatstvo odjednom je ličilo na bedu.
Ali kako se usudila da otvoreno govori o tome? Njena vulgarnost je zaustavila
njegove misli na nekoliko trenutaka. Međutim, ponudila mu je rešenje, a on je tek
sada postajao svestan toga. Bila je imućna i želela je supruga. On nije bio imućan

~ 110 ~
i bila mu je potrebna bogata žena. Predložila mu je da pomognu jedno drugom.
Ali...
Gospođice Hejden, nisam Vam ni lice video.
Sve je bilo čudno i zaista je ličilo na san iz kojeg bi se čovek probudio
zaprepašćen, pitajući se šta se dogodilo. U mislima su mu i dalje odjekivale njene
reči. Nisam najsavršenija osoba za brak. Šta je želela da kaže? Imam dvadeset i
devet godina i volela bih da se udam.
„Ne“, rekla je, prekinuvši tišinu, „zaista niste.“ Okrenula je glavu prema
svojoj sluškinji. „Mod, možeš li da razmakneš zavese?“ Sluškinja je to učinila i
sunčeva svetlost je prekrila lice gospođice Hejden. Njena haljina je bila srebrna,
a ne siva. Međutim, veo je bio tamniji. Podiglaje ruke. „Morate da znate šta dobij
ate uz novac, lorde Riverdejle.“
Da li je namerno pokušavala da ga uvredi? Ili je birala takve reči i podrugljiv
ton kako bi prikrila nelagodu? Trebalo bi da joj je neprijatno. Podigla je veo,
zabacivši ga preko glave, na naslon stolice na kojoj je sedela. Nekoliko trenutaka
je zadržala glavu u profilnom položaju.
Imala je gustu i sjajnu smeđu kosu, skupljenu u punđu od uvojaka, visoko na
njenom potiljku. Njen vrat je bio dugačak i graciozan. Imala je lepo lice, sa gustim
obrvama i dugim trepavicama, ravan nos, lepo oblikovane obraze, meke usne,
naglašene crte lica i bledu i glatku kožu. Okrenula se prema njemu i pogledala ga.
Imala je smeđe oči, premda je to tek kasnije primetio. Shvatio je da joj je
leva strana lica bila ljubičasta od čela do vilice.
Polako je udahnuo, suzdržavši se da se ne namršti, ili da ne ustukne. Gledala
ga je pravo u oči. Na njenom licu nije bilo nesavršenosti, već samo ljubičastih
tragova. Neki su bili naglašeni i tamni, a neki slabiji i proređeni. Izgledala je kao
da je neko razmazao ljubičastu boju po jednoj strani njenog lica, a ona nije stigla
da se umije.
„Opekotine?“, pitao je, iako nije nameravao. Mogao je samo da pogorša
situaciju.
„Beleg od rođenja“, rekla je.
I ranije je viđao belege, ali nijedan nije bio poput ovog. Njeno lepo lice bilo
je uništeno ljubičastim flekama. Pitao se da li uvek nosi veo u javnosti. Nisam
najsavršenija osoba za brak.
„Ali bogata sam“, rekla je.
Sada je znao da prezriv ton, hvalisanje bogatstvom, podignutu glavu i direktan
pogled koristi kao samoodbranu. Znao je da je njeno hladnokrvno ponašanje samo
maska. Imam dvadeset i devet godina i volela bih da se udam. A pošto je nakon
tečine smrti nasledila čitavo bogatstvo, mogla je da priušti sve što je želela. Bio
je preneražen zbog činjenice da je svojevoljno odlučio da dođe u London odmah
nakon Uskrsa i početka sezone kako bi pronašao bogatu nevestu.

~ 111 ~
 Odjednom se setio nečega što je ranije rekla. „Da li ste gospodinu Sviniju i
gospodinu Ričmanu ponudili isto što i meni?“ pitao je. Ričman - baš ironično
prezime.3 Njegovo pitanje je bilo neprimereno, kao i čitava ova situacija. „Da li
su Vas odbili?“
„Nisam“, rekla je, „i nisu. Iako se nisu zadržali ovde više od pola sata, čim su
stigli, znala sam da mi nijedan neće odgovarati. Tačno je da želim da se udam, ali
ne po svaku cenu.“
„Procenili ste da ću Vam ja odgovarati, da sam vredna investicija?“, upitao
je, podigavši obrve i prekrstivši ruke iza leđa. I dalje je stajao i posmatrao je. Nije
pokazivala strah. Odgovarao bi joj zbog titule, zar ne? Zašto je onda bio treći na
njenoj listi?
„Nemoguće je sa sigurnošću znati nakon samo pola sata“, rekla je, „ali
verujem da jeste. Mislim da ste džentlmen, lorde Riverdejle.“
A gospoda pre njega nisu? „Šta to tačno znači?“, upitao je. Zar je zaista
nameravao da ostane i raspravlja se sa njom?
„To znači da biste se prema meni odnosili sa poštovanjem“, rekla je.
Spustio je pogled na njeno razočarano lice i namrštio se. „I to je sve što
očekujete od braka?“, upitao je. „Poštovanje?“
„To je veoma važno“, rekla je.
Zaista? Zar je to dovoljno? U narednim mesecima u nekoliko navrata će
postaviti sebi isto pitanje. To je bio zaista dobar odgovor. „Ali, da li biste Vi mene
poštovali kada bih se oženio Vama zbog novca?“, upitao je.
„Da“, rekla je nakon što je nakratko razmislila o tome, „jer znam da ne biste
rasipali moj novac na sopstveno zadovoljstvo.“
„Na čemu je zasnovana Vaša procena?“ upitao je. „Upoznali ste me pre pola
sata.“
„Znam“, rekla je, „da imate uspešno imanje u Kentu i da ste mogli da odlučite
da ostanete tamo do kraja života i zaboravite na Brambldin. Vaš prethodnikje tako
postupio, uprkos činjenici da je bio veoma bogat čovek. Međutim, njegovo
bogatstvo je pripalo njegovoj ćerki, a ne Vama. A Vi ste nasledili titulu i imovinu.
Ali ipak ste došli ovde zaposlili adekvatnog upravnika i očigledno nameravate da
preuzmete na sebe sizifovski posao i obnovite imanje, farmu i poboljšate živote
brojnih ljudi koji zavise od Vas. Tako se ne ponaša čovek koji bi koristio
bogatstvo za raskalašan život.“
Izgleda da ga je poznavala malo više od pola sata. Bila je u prednosti u odnosu
na njega. Značajno su se gledali. „Postavlja se pitanje“, rekla je, ne dobivši
odgovor na svoje pitanje, „da li biste mogli da živite sa ovim, lorde Riverdejle?“
Pomerila je veo, otkrivši levu stranu svog lica.

3
U prevodu sa engleskog Ričman znači bogat čovek - prim. prev.

~ 112 ~
 Pažljivo je razmislio o njenom pitanju. Beleg je zaista uništio njen izgled. Što
je još važnije, verovatno je ozbiljno uticao na formiranje njenog karaktera. Već je
imao prilike da vidi njen odbrambeni, pomalo podrugljiv stav, hladnokrvnost i
veo. Mrlja na njenom licu je verovatno bila najmanja šteta. Možda bi mogao da
živi sa njenim licem. Bilo bi surovo od njega da pomisli drugačije. Ali kako
bi mogao da živi sa njom?
Da li je zaista ozbiljno razmatrao njenu ponudu? Ali morao bi dobro da
razmisli o takvom braku. I to što pre. Što duže bude živeo u Brambldinu, imaće
više prilike da vidi posledice siromaštva na imanju koje zavisi od njega.
„Da li želite me odbijete, lorde Riverdejle?“ pitala je gospođica Hejden. „Ili
se dvoumite? Ili ipak razmišljate da prihvatite?“
Ali on nije odgovorio na njeno prvobitno pitanje. „Svi moramo da naučimo
da živimo sa licem i telom koji su nam dati“, rekao je. „Niko od nas ne zaslužuje
da bude odbijen ili prihvaćen na prvi pogled.“
„Da li mi se ulagujete?“ upitala je podrugljivo.
Oklevao je. „Nekoliko puta su mi rekli da ličim na visokog, tamnoputog i
zgodnog princa iz bajke“, rekao je. „To može biti teret.“
„Baš čudno“, rekla je, i dalje se osmehujući.
„Gospođice Hejden“, rekao je. „Ne mogu odmah da Vam odgovorim.
Isplanirali ste ovo pre nego što sam došao. Imali ste vremena za razmišljanje, čak
i za istraživanje. Imate očiglednu prednost nada mnom.“
„Znači: možda?“ rekla je, a njemu se na trenutak učinilo da je duhovita. „Da
li ćete me ponovo posetiti, lorde Riverdejle?“
„Hoću, ali ne sam“, odgovorio je odsečno.
„Nije mi zabavno“, rekla mu je.
„Koliko sam shvatio, ovo i nije zabava“, rekao je, „uprkos pozivu, čaju i
kolačićima. Više liči na poslovni razgovor.“
„Da.“ Nije se raspravljala sa njim.
„Organizovaću nešto u Brambldinu“, rekao je. „Čajanku, večeru ili sedeljku,
i pozvaću još nekoliko komšija.“
„Ne provodim vreme sa članovima visokog društva, pa čak ni sa komšijama“,
rekla mu je.
Ponovo se namrštio. „Kao grofica od Riverdejla, nećete imati izbora“, rekao
je.
„Verujem da hoću“, rekla je.
„Nećete.“
„Zar biste bili tiranin?“ pitala je.
„Sigurno ne bih dozvolio da se moja žena izoluje iz društva“, rekao je, „zbog
nekih ljubičastih tragova na njenom licu.“

~ 113 ~
 „Ne biste dozvolili?“, rekla je tiho. „Možda bi trebalo pažljivije da razmislim
da li ćete mi odgovarati.“
„Da“, rekao je, „možda bi trebalo. Ovo je najmanje što mogu da ponudim,
gospođice Hejden. Poslaću Vam poziv u narednih nekoliko dana. Ako budete
imali hrabrosti da dođete, možda ćemo saznati da li bi trebalo da se
ozbiljnije pozabavimo Vašim predlogom. Ukoliko odbijete, oboje ćemo imati
odgovor.“
„Ako budem imala hrabrosti“ rekla je tiho.
„Da“, rekao je. „Hvala Vam na čaju. Trebalo bi da krenem.“
Naklonio se i izašao iz prostorije. Nije ustala, niti je išta rekla. Nekoliko
trenutaka kasnije, zatvorio je vrata salona, duboko udahnuo i sišao niz stepenice.
Obavestio je batlera da će sam otići po kočiju i konje.

~ 114 ~
U tvom naručju

Odlomak iz četvrtog romana

Vestkot sage

~ 115 ~
 Marsel Lamar, markiz od Dorčestera, uopšte nije bio zadovoljan kada je
kočija naglo skrenula u dvorište jedne neugledne seoske gostionice na kraju
jednog neuglednog sela, pa se naglo i zaustavila. Svoje nezadovoljstvo
nije izrazio rečima, već hladnim, mirnim pogledom, monoklom pridignutim tik
do oka, ali ne u potpunosti, kada je kočijaš otvorio vrata i pokajnički ga pogledao.
„Jednom od predvodnika se olabavila potkovica, gospodaru“, objasnio je.
„Kada smo pre sat vremena stali da zamenimo konje, nisi proverio da li je sve
u redu?“ Ali nije sačekao odgovor. „Koliko dugo?“
Kočijaš je sumnjičavo pogledao gostionicu, a potom i konjušnicu iz koje još
uvek nije izašao nijedan konjušar da mu pomogne. „Ne dugo, gospodaru“,
uveravao je svog poslodavca.
„Odlučan i precizan odgovor“, kazao je kratko gospodar i spustio monokl.
„Možemo li da kažemo sat vremena i ni minut duže? Ući ćemo unutra dok
čekamo, Andre, i probaćemo kvalitet piva koje služe.“ Njegov ton je
nagoveštavao da ne očekuje da će biti impresioniran.
„Čaša ili dve neće škoditi“, veselo je odgovorio njegov brat Andre. „Davno
je bio doručak. Nikad nisam razumeo zašto uvek moraš da kreneš tako rano i da
ostaneš u kočiji dok se menjaju konji.“
Kvalitet piva nije bio impresivan, ali količina je bila zadovoljavajuća. Služilo
se u velikim kriglama niz koje je curila pena i ostavljala mokre prstenove na stolu.
Možda je količina ono po čemu je gostionica i poznata. Gazda je, nepozvan,
doneo dva krcata tanjira svežih pogačica punjenih mesom. Spremila ih je njegova
dobra supruga, kako ih je obavestio, pa se poklonio uz srdačan osmeh, mada ga
gospodar nije ohrabrio više od hladnog, ravnodušnog klimanja glavom. Dobra
žena, kako se ispostavilo, pravi najbolje pogačice punjene mesom i najbolje pite
kilometrima unaokolo, verovatno i šire, mada ponosni suprug nije želeo da oda
utisak da se previše hvali svojom suprugom. Gospoda treba sama da ocene, mada
nije sumnjao da će se složiti sa njim, a možda nagovestiti i da su najbolje u
celoj Engleskoj. Moguće čak i u Velsu, i Škotskoj, i Irskoj. Uopšte ne bi bio
iznenađen. Da li su gospoda ranije putovala u te udaljene predele? Čuo je...
Nisu morali da saslušaju šta je čuo jer su se otvorila vrata i troje ljudi, praćeno
velikim brojem drugih, pojavilo se u prostoriji. To su bili seljani odeveni u
najbolje nedeljno odelo, mada nije bila nedelja. Bili su veseli i bučno su
se pozdravljali. Po rečima najglasnijeg među njima, svi su dehidrirali i gladni su
kao vukovi, pa im treba pojačanje u vidu piva i pogačica, jer nije davno prošlo

~ 116 ~
podne, a današnja proslava neće početi još sat vremena. Očekivali su da će, kada
proslava počne, imati šta da jedu, ali u međuvremenu...
Neko se u tom trenutku, propraćen žamorom ostalih koji su se složili, setio da
uveri domaćina da ništa ne može da se poredi sa kuvanjem njegove supruge. Zato
su svi i došli ovde.
Svi su ubrzo shvatili da se među njima nalaze dva neznanca. Nekolicina je
zbunjeno skrenula pogled i otišla da sedne u najudaljeniji ugao prostorije. Drugi,
odvažniji, klimnuli su glavom u znak pozdrava, pa seli. Jedna hrabra duša je
progovorila s nadom da će gospoda želeti da uživa u zabavi koju njihovo skromno
selo pruža do kraja dana. Prostorija se stišala kada se sva pažnja ustremila
na gospodu u iščekivanju odgovora.
Markiz od Dorčestera, koji nije znao ni ime sela, niti je mario, osvrnuo se po
mračnoj, oronuloj prostoriji sa zgražavanjem i samo ignorisao sve. Bilo je moguće
da nije ni čuo pitanje, ili da nije primetio tišinu. Njegov brat, vedrije prirode, i
spremniji da prihvati novine na koje naiđe, srdačno je klimnuo glavom i postavio
neizbežno pitanje:
„A o kakvoj se to zabavi radi?“
To je bilo sve ohrabrenje koje je okupljenima bilo potrebno. Proslaviće kraj
žetve u raznim takmičenjima pod suncem - u pevanju, u sviranju, igranju,
obaranju ruku, streljaštvu, testerisanju. Za decu će se održati trke i jahanje ponija,
a za žene takmičenje u vezu i kuvanju. Naravno, biće izloženi proizvodi i najbolji
će dobiti nagrade. Naći će se za svakoga ponešto. Većina baštenskih proizvoda
i ženskih radova prodaće se posle ocenjivanja ili će se održati aukcija. Planirana
je i velika gozba u crkvi kasno posle podne, pre velikog plesa uveče. Sve što se
zaradi tog dana otići će u finansiranje popravke crkvenog krova.
Crkveni krov prokišnjava kad god je pljusak i bezbedno je sedeti samo na pet
ili šest klupa. Prilično se zbiju kad je kišovito.
„Ali se mlađarija ne žali preglasno na to zbijanje“, dobacio je neko.
„Neki se cele nedelje mole za kišu u nedelju“, odao je neko drugi.
Andre Lamar se pridružio opštem smehu koji je usledio posle ovih dosetki.
„Možda ćemo ostati sat ili dva da posmatramo neka takmičenja. Testerisanje, rekli
ste? I obaranje ruku? Možda bih mogao i ja da se oprobam.“
Svi pogledi usmerili su se ka njegovom saputniku koji niti je govorio, niti je
pokazivao ikakvo interesovanje za sve navodno neodoljive poslastice koje taj dan
sprema. Svaki posmatrač mogao bi da zaključi kako između ova dva brata postoji
nesumnjiva suprotnost.
Razlika između njih iznosila je trinaest godina, ali nije samo do toga. Marsel
Lamar, markiz od Dorčestera, bio je visok, zgodan, besprekorno elegantan i
zastrašujuće lep. Njegova tamna kosa imala je srebrnkaste niti oko
slepoočnica. Lice mu je bilo uzano, visokih jagodica. Imao je pomalo orlovski nos
i tanke usne, a oči tamne i mračne. Posmatrao je sve s ciničnim prezirom, a svet
~ 117 ~
je njega gledao, ako bi se i usudio, s osećanjem na ivici straha. Pratio ga je
glas oštrog čoveka koji ne trpi gluposti. Takođe se pričalo da je veliki kockar i da
je za svojih četrdeset godina iza sebe ostavio niz ljubavnica slomljenog srca i
udovica. Neudate dame, njihove ambiciozne majke i očevi puni nade odavno su
odustali od pokušaja da ga upecaju. Jedan oštri pogled iz tih tamnih očiju mogao
bi da sledi i najodlučnijeg među njima. Tešile su se tako što su rasplamsavale
govorkanja da on nema ni srca ni savesti, a on se nije trudio da ih razuverava.
Andre Lamar, nasuprot, bio je vedar mladić. Niži, malo i puniji, svetlije kose
i tena i sveukupno otvoreniji i prikladnijeg lica od brata. Voleo je ljude i ljudi su
voleli njega. Uvek je bio raspoložen i nije birao odakle će zabava naići. Sada su
ga očarali ovi veseli seljani i jednostavna zadovoljstva koja iščekuju sa tako
otvorenim oduševljenjem. Rado bi odložio putovanje za sat ili dva, pa i tri, jer su
ipak krenuli prokleto rano. Upitno je pogledao brata i zaustio da nešto kaže, ali ga
je ovaj preduhitrio.
„Ne“, tiho je kazao gospodar.
Pažnja grupe se već preusmerila na dvoje novopristiglih, koje su dočekali sa
srdačnom razmenom komplimenata, komentara o lepom vremenu i nekoliko
vrcavih dosetki, koje su izazvale neravnomerne povike veselog smeha.
Marsel nije mogao da zamisli ništa strasnije i napornije od popodneva
provedenog na nekoj zabavi na selu, gde treba da se divi velikim glavicama
kupusa, štrikanim lutkama i da gleda trupe dosadnih plesača koji poskakuju po
seoskim proplancima.
„Dođavola, Marse“, kazao je Andre namršteno. „Mislio sam da se ne raduješ
previše povratku kući.“
„Ni ne radujem se. Redklif je prepun ljudi koji mi nisu posebno dragi.“
„Uz izuzetak Bertranda i Estel, nadam se.“
„Uz izuzetak blizanaca“, složio se Marsel, uz blago sleganje ramenima kada
je došao gostioničar da im dopuni čaše. Ponovo je sa njih curila pena koja je
poplavila sto. Nije zastao ni da ga prebriše.
Blizanci. Sa njima će morati da izađe na kraj kad stigne kući. Uskoro će
napuniti osamnaest godina. Kako je uobičajeno, Estel će se sledećeg proleća
predstaviti londonskom društvu i udaće se za nekog prigodnog u roku od godinu
dana posle toga, dok će Bertrand otići na Oksford, lutati tri ili četiri godine, upijati
što je manje znanja moguće, a onda započeti karijeru otmenog mladića u gradu.
Kako je uobičajeno... Zapravo, nije bilo ničeg uobičajenog u vezi s njegovom
decom. Oboje su bili skoro zastrašujuće ozbiljni, možda čak i pobožni. Ponekad
nije mogao da veruje da ih je on napravio. Ali ipak nije imao veliku ulogu u
njihovom vaspitanju i problem nesumnjivo tu leži.
„Ima da se namučim sa njima“, dodao je.
„Ne verujem da su oni problematični, zahvaljujući Džejn i Čarlsu.“

~ 118 ~
 Marsel nije odgovorio. Jer upravo u tome i jeste nevolja. Džejn Morou bila je
starija sestra njegove pokojne supruge, uštogljena, natmurena i naredbodavna.
Adelajn, koja je bila bezbrižna i zabavna devojka, prezirala ju je. I dalje je o svojoj
supruzi razmišljao kao o devojci jer je preminula u dvadesetoj godini, kada
blizancima jedva da je bilo godinu dana. Džejn i njen suprug su po dužnosti
preuzeli brigu o deci, dok je Marsel pobegao kao da ga juri čopor pasa u pokušaju
da izbegne tugu, krivicu i odgovornost. Zapravo, sa poslednjim je manje ili više
bio uspešan. Njegova deca su odrasla sa svojom tetkom, tečom i starijim
rođacima, mada u njegovom domu. Viđao ih je dvaput godišnje, skoro uvek
nakratko. Taj dom je nosio previše teških uspomena. Jednu uspomenu, zapravo,
ali bila je veoma mučna. Srećom, kuću u Saseksu su napustili i iznajmili kad je
nasledio titulu. Sada su svi živeli u dvorcu Redklif u Northemptonširu.
„Za razliku od mene“, nastavio je Andre uz smešak nakon što je popio
pozamašan gutljaj i obrisao gornju usnu nadlanicom. „Nije da su me vaspitali
Džejn i Čarls, naravno. Ali nisi me vaspitao ni ti, zar ne, Marse?“
Nije odgovorio. Ne bi mu pošlo za rukom čak ni da je želeo. Buka u kafani je
bila zaglušujuća i činilo se da je svaka druga rečenica veoma smešna, jer ju je
pratio prasak smeha. Vreme je da krenu. Sigurno je njegov kočijaš imao
dovoljno vremena da zategne onu labavu potkovicu. Verovatno je to završio za
pet minuta i sada uživa u svom pivu.
Iza otvorenih vrata kafane, Marsel je video da je još neko stigao. Jedna žena.
Zapravo, dama. Nesumnjivo dama, ali se činilo da je sama. Stajala je na recepciji
u predvorju i gledala registar koji je gostioničar okrenuo ka njoj. Bila je vitka i
otmena, mada ne toliko mlada. Pogled joj je bio ravnodušan sve dok nije okrenula
glavu kao da je ugledala nešto na ulaznim vratima, kad mu se njeno lice ukazalo iz
profila. Predivna. Nesumnjivo nije mlada. I... poznata? Pogledao je pažljivije, ali
je okrenula leđa da napiše nešto u registru, pa čučnula da podigne torbu i skrenula
u pravcu stepeništa. Uskoro mu je nestala iz vidokruga.
„Mada ni ti kao da nisi svoj“, kazao je Andre, očigledno ne primećujući da
Marsel ne obraća pažnju na razgovor.
Marsel je uputio bratu hladan pogled. „Podsetio bih te da te se moje afere ne
tiču.“
Brat je zabacio glavu i nasmejao se. „Zanimljiv odabir reči, Marse.“
„Ali i dalje nije tvoja briga.“
„Oh, mogla bi da bude ako nas određeni suprug i njegova braća i zetovi i ostali
rođaci i komšije slučajno pojure i sustignu nas.“
Vraćali su se iz Somerseta gde su proveli nekoliko nedelja na kućnoj zabavi
koju je priredio zajednički poznanik. Marsel je ublažavao dosadu udvaranjem
komšinici svog domaćina koja je bila čest posetilac kuće, mada nije imao nikakav
intiman odnos sa njom. Jednom joj je poljubio ruku pred barem dvadeset gostiju
i jednom kada su bili sami na terasi dnevne sobe.

~ 119 ~
 Pratio ga je glas bezobzirnog ženskaroša, ali nikad nije ohrabrivao udate
dame, a ona je bila udata. Međutim neko je suprugu, a on je pretpostavio da je
dama sama to učinila, ispričao našminkanu verziju priče i gospodin je rešio da se
osveti. Svi muški rođaci do trećeg i četvrtog kolena, kao i komšije i lokalni
zvaničnici, takođe su se pridružili i uskoro je počelo da se priča da pola okruga
želi krv besramnog markiza od Dorčestera. Izazov na duel nije bio isključen, ma
koliko zvučao besmisleno. Zapravo, Andre i trojica drugih gostiju ponudili su
svoje usluge kao predstavnika.
Marsel je poslao poruku u Redklif da najavi nameru da se vrati kući u roku
od nedelju dana i otišao sa zabave pre nego što se čitava besmislica pretvori u još
veću nevolju. Nije imao nikakvu želju da ubije uzavrelog farmera koji je
zapostavio svoju suprugu, ali ni da sam završi ubijen. I nimalo ga nije zanimalo
da li će se njegov odlazak protumačiti kao kukavičluk.
Svakako je nameravao da ode kući, mada mu je dom bio pun ljudi koji nikad
nisu pozvani da tamo žive... ili možda zbog toga. Nasledio je titulu od strica pre
manje od dve godine, a sa njom i palatu Redklif. Nasledio je i stanovnike kuće -
markizu, njegovu strinu, udovicu sa ćerkom, ćerkinim suprugom i njihovom
najmlađom ćerkom. Tri starije su se već udale i, hvala nebesima, sa supružnicima
otišle iz gnezda. Pošto ga je malo zanimao dom u Redklifu, Marsel nije smatrao
da je važno da im nagovesti da bi bilo bolje da se presele u udovičku kuću, koja
je nekad davno izgrađena isključivo za tu priliku. Sada su tamo živeli i Džejn i
Čarls Morou sa svojim sinom i ćerkom, koji su odrasli, ali nisu davali ni najmanju
naznaku da žele da se upuste u život nezavistan od roditelja. Njegovi blizanci
takođe su boravili u Redklifu, jer je to sada po zakonu njihov dom.
Jedna velika, srećna porodica.
„A ono što mene brine“, kazao je Marsel tokom kratke pauze u buci, nakon
što je gostioničar razdelio hranu i svi se smestili, „jesu tvoji dugovi, Andre.“
„Da, pretpostavio sam da će ta tema iskrsnuti“, kazao je brat uz žalosni uzdah.
„Isplatio bih ga odavno da nisam naišao na nesrećan niz za stolom malo pre nego
što smo krenuli na zabavu. Ali povratiću se, ne plaši se. Uvek uspem. Znaš to. I ti
se uvek povratiš. Ako zelenaši budu imali drskosti da krenu ponovo na tebe, samo
ih ignoriši. Ja ih uvek ignorišem.“
„Čuo sam da zatvor za dužnike nema baš najudobniji smeštaj“, kazao je
Marsel.
„Oh, Marse, nema potrebe za tim.“ Brat je zvučao istovremeno šokirano i
zgroženo. „Ne očekuješ valjda da se pojavim pred društvom u krpama i ofucanim
čizmama? Bio bih sramota za tebe ako bih imao lošijeg krojača ili obućara. Ili, još
gore, ako ga uopšte ne bih imao. Zaista ne možeš da me kriviš za te račune. Što
se tiče kockanja, šta drugo muškarac da radi da se zabavi? Da čita knjige kraj
kamina svake noći? Uostalom, moraš da priznaš da je to porodični neuspeh.
Anmari ceo život živi izvan svojih mogućnosti, a onda sav džeparac baci na sto.“

~ 120 ~
 „Naša sestra je poslednjih osam ili devet godina problem Vilijama Korniša.“
Mada je to nije sprečilo da povremeno moli za pozajmicu kada bi bila previše
rasipna ili kad ne bi imala sreće, pa bi zadrhtala pred mogućnošću da sve prizna
svom trezvenom suprugu. „On je znao u šta se upušta kad se oženio njom.“
„Kaže mi da je on nikad ne grdi i nikad joj ne preti zatvorom za dužnike.
Smiluj se i produži mi zajam, Marse. Dovoljno da pokrijem kockarske dugove i
možda malo više da skinem većinu dugova sa vrata, prokleti bili! Vratiću ti svaku
paru. S kamatom“, dodao je velikodušno.
Dama se ponovo pojavila. Vrata koja su vodila iz pivnice u trpezariju takođe
su bila otvorena i Marsel ju je video kako sedi za stolom. Koliko je mogao da vidi,
bila je jedina osoba u prostoriji. Gledala je ka njemu, mada su ih razdvajale širine
dve prostorije i nekoliko ljudi između. I tako mu svega, poznavao ju je! Bila je to
mermerna boginja koju je nekad uz nadljudski napor pokušao da pretvori u krv i
meso, ali bezuspešno. Dobro, skoro bezuspešno. Tad je bila udata, naravno, ali je
ipak pokušao da joj se udvara. Bio je čuveni ženskaroš i retko ne bi postigao cilj
kada bi se na njega ustremio. I taman kad je pomislio da je možda zainteresovana,
ona mu je rekla da ode. Samo to, tim rečima.
Idite, gospodine Lamar, rekla je.
I otišao je povređenog ponosa. Neko vreme se plašio da mu je i srce
povređeno, ali je pogrešio. Srce mu je već odavno bilo ledeno.
Sada, posle svih tih godina, spustila se s pijedestala ponosa sa kog je tada
vladala svojim svetom. I više nije bila mlada. Ali tako mu svega, i dalje je bila
prelepa. Grofica od Riverdejla. Ne, ne... Više nije bila grofica, čak ni
udovica grofica. Nije znao kako sada sebe zove. Gospoda Vestkot? Nije ni to.
Gospoda neko drugi? Mogao je da baci pogled na registar gostionice? Ako bi bio
dovoljno zainteresovan, naravno.
„Ne veruješ mi“, rekao je Andre poraženo. „Znam da ti prošli put nisam
platio. A ni pre toga, ako ćemo da budemo iskreni, mada ne bih izgubio toliko
novca na trkama da konj na kog sam se kladio nije hramao od početka trke. Bila
je sigurna pobeda, Marse. Ti bi se sigurno kladio na njega da si bio tamo. Bila je
to samo loša sreća. Ali ovog puta ću ti sigurno vratiti. Imam dojavu na sigurnu
stvar sledećeg meseca. Ovog puta zaista sigurnu“, dodao je kad je video
bratovljevu skeptično podignutu obrvu. „Treba lično da vidiš tog konja.“
Na licu joj se videla patnja i neobično je što je zbog toga izgledala još lepše.
Mada nije bio zainteresovan za žene koje pate. Ili žene koje sigurno imaju
četrdesetak godina. Osvrnula se oko sebe, prvo po praznoj trpezariji, a onda je
pogledala kroz vrata ka bučnoj grupi u pivnici. Na trenutak joj se pogled zaustavio
na njemu, nastavio dalje, pa se vratio. Gledala je pravo u njega sekund ili dva, a
onda oštro skrenula pogled kada se gostioničar pojavio sa kafom.
Videla ga je i prepoznala ga je. Ako ne greši - jer nije podigao monokl da
bolje osmotri - obrazi su joj postali rumeni.

~ 121 ~
 „Mrzim kada ćutiš, Marse. To je nepravedno, znaš. Ti od svih ljudi!“
„Ja od svih ljudi?!“ Marsel je usredsredio pažnju na brata koji se meškoljio
pod njegovim pogledom.
„Pa nisi svetac, zar ne? Nikad nisi ni bio. Dok sam bio mali slušao sam priče
o tvom rasipanju, ženskarenju i nepromišljenim ispadima. Bio si moj idol, Marse.
Nisam očekivao da ćeš me ti osuđivati jer radim ono što si ti uvek radio.“
Andre ima dvadeset sedam godina, a njihova sestra dve godine više. Nakon
prvog deteta, Marsela, njihova majka jedanaest godina nije rodila nijedno dete. I
onda, kada je odustala od nade da će uvećati porodicu, naišli su prvo Anmari, a
onda i Andre.
„Neko je bio nemaran kad je dozvolio da tako neprimerena govorkanja dođu
do dece. I što je to zvučalo kao nešto što treba da se oponaša.“
„Nisam bio toliko mlad. Slušali smo kraj vrata. Zar to ne čine sva deca? I
Anmari te je obožavala. Još uvek te obožava. Ne znam što se udala za Korniša.
Svaki njegov pokret diže oblak prašine.“
„Zaboga, nadam se da nije baš tako.“
„Oh, kako ne“, rekao je Andre i nešto mu je odjednom skrenulo pažnju. „Ono
je gospođica Kingsli. Pitam se šta radi tamo.“
Marsel se namrštio zbog bratovog pogleda ka trpezariji. Kingsli. Gospođica
Kingsli?! Ali nikad se nije udavala, osim što je dvadeset godina živela u bigamiji
sa grofom od Riverdejla. Pitao se da li je znala. Verovatno ne. Zapravo, sasvim je
siguran da nije znala. Njen sin je nasledio titulu i imanje svog oca, a onda mu je
sve to oduzeto. Njene ćerke su takođe ostale bez nasledstva i odbačene su iz
društva kao da su bolesne. Jedna od njih se čak i verila, pa ostala sama.
Kroz dve prostorije ju je video kako gleda pravo u njega i ovog puta nije tako
hitro skrenula pogled.
Dakle, bila je svesna njega. Ne samo kao nekoga koga je prepoznala. Bila je
svesna njega. Bio je skoro uveren u to, kao i pre svih tih godina, mada su njene
poslednje reči potisnule taj utisak. Idite, gospodine Lamar.
„U redu“, kazao je veselo Andre i podigao kriglu, pa dovršio njen sadržaj.
„Možeš da dođeš da me obiđeš u zatvoru dužnika, Marse. Kad dođeš, donesi i
čistu posteljinu. I odnesi uprljanu sa sobom da se opere. Ali, hoćemo li ostati
danas još malo i gledati takmičenje? Ne žurimo, zar ne?“
„Tvoji dugovi će biti isplaćeni. U potpunosti. I to odlično znaš, Andre.“ Nije
dodao da će i dug prema njemu biti oprošten. To se nije govorilo, ali je njegovom
bratu sigurno ostalo malo ponosa.
„Veoma sam ti zahvalan. Vratiću ti sve u roku od mesec dana. Veruj u to.
Barem ne verujem da ćeš ikada imati sličan problem sa Bertrandom ili Estel.“
Upravo tako. Možda je besmisleno što donekle želi da ima taj problem.

~ 122 ~
 „Ali ipak“, dodao je Andre uz smeh, „oni nisu vaspitani da im ti budeš idol i
da te oponašaju, zar ne? Ako postoje 'prašnjavije' osobe od Vilijama Korniša,
onda su to Džejn i Čarls Morou. Divan par! Da li ostajemo?“
Marsel nije odmah odgovorio. Gledao je bivšu groficu od Riverdejla, koju
nije mogao da posmatra kao gospođicu Kingsli. Jela je, mada ne bi rekao da su joj
poslužili gostioničarkin poznati specijalitet. Podigla je pogled i ponovo gledala
pravo u njega sa sendvičem na pola puta do usana. Blago se namrštila, a on je
izvio jednu obrvu pre nego što je ona ponovo skrenula pogled.
„Ja ostajem“, rekao je iznenada. „Ali ti ne. Možeš da uzmeš kočiju.“
„A?“ neotmeno je izgovorio Andre.
Nije nosila šešir i nije video drugu garderobu koja se nosi napolju. Nije ni
torbu imala. Potpisala je registar, to je video, što je sigurno dokaz da ostaje, ali
zašto je odabrala ovu gostionicu u ovom selu, to nije mogao ni da
zamisli. Problem sa kočijom? Nije mogao da pretpostavi ni zašto je sama. Sigurno
nije toliko nisko pala da ne može da priušti sluge. Mala je verovatnoća da je došla
samo da bi učestvovala u proslavi žetve. Mada, ako ona ne ostaje, mogao bi da se
pokaje. Ili ako bude ponovila svoju poznatu rečenicu i oterala ga.
Ali kada je njemu nedostajalo samopouzdanja, naročito kad se radi o ženi?
Sigurno ne od lejdi Riverdejl, a to se dogodilo pre najmanje petnaest godina.
„Gospođica Kingsli“, kazao je Andre iznenada i pucnuo prstima. Pogledao je
brata, pa nju, pa ponovo brata. „Marse! Sigurno ne nameravaš da...“
Marsel mu je uputio hladan pogled podignutih obrva i rečenica je ostala
nedovršena. „Možeš da uzmeš kočiju“, ponovio je. „Zapravo, uzmi je odmah. Kad
budeš stigao u Redklif, obavesti Džejn, Čarlsa i sve koje bi to moglo da zanima,
da ću doći kad budem došao.“
„Kakva je to poruka?“, pitao je Andre. „Čarlsovo lice će postati ljubičasto, a
Džejnine usne će nestati, a jedno od njih će sigurno reći da to tako liči na tebe. A
Bertrand i Estel će se razočarati.“
Marsel u to nije verovao. Da li je poželeo da je Andre u pravu? Na trenutak
je oklevao, ali samo na trenutak. Nije učinio ništa da zasluži njihovu privrženost
i sad je malo prekasno da čežnjivo razmišlja o tome.
„Mrziš ove seoske zabave. Zaista, ovo nije lepo od tebe, Marse. Ja sam taj
koji je predložio da ostanemo neko vreme. A otišao sam sa one zabave ranije nego
što sam nameravao kako bih ti pravio društvo, baš kada sam napredovao sa onom
crvenokosom.“
„Da li sam tražio tvoje društvo?“ pitao je Marsel sa monoklom u ruci.
„Oh, razumem! Sledeći put ću biti pametniji. Idem, onda. Znam kada je
rasprava sa tobom besmislena, Marse, što je uglavnom slučaj. Ili uvek. Nadam se
da namerava da se vrati na put u roku od pola sata. Nadam se da neće želeti ništa
da ima sa tobom. Nadam se da će te pljunuti.“
„Zaista?“ tiho je pitao Marsel.
~ 123 ~
 „Marse, ona je stara!“
Marsel je podigao obrve. „Ali i ja sam star, brate. Uskoro punim četrdeset.
Pravi sam starac.“
„Drugačije je za muškarca i to odlično znaš. Zaboga, Marse!“
Otišao je nekoliko minuta kasnije ne osvrnuvši se ka bratu i uz jedno uljudno
mahanje seljaninu koji je žalosno pitao da li odlazi. Marsel ga nije ispratio do
dvorišta. Pet minuta kasnije čuo je kako kočije odlaze. Dakle, zarobljen je ovde.
To je više nego nesmotreno od njega. Grupa muškaraca ga je nesigurno
odmeravala, pa počela da se razilazi kad je pojela sve što je bilo pred njom, a
zabava napolju počela da se približava. Bivša grofica je pila kafu. Uskoro je u
pivnici ostalo tek desetak seljana i niko nije sedeo za stolovima između njega i
nje. Mirno ju je gledao, a ona je jednom preko ivice šoljice uzvratila pogled i
nakratko ga zadržala.
Marsel je ustao, izašao u predvorje, otvorio registar i video da se prijavila na
jednu noć kao gospođica Kingsli, a onda krenuo ka ulaznim vratima. Prišao je
trpezariji, pa u nju ušao kroz vrata iz predvorja. Podigla je pogled kad je zatvorio
vrata iza sebe, a onda je pažljivo spustila šoljicu na tacnicu, gledajući ono što radi.
Njena kosa, podignuta u otmenu punđu i dalje je bila boje meda. Osim ako
godine nisu ugrozile njegov odličan vid, u toj kosi još uvek nije bilo nijedne sede.
A na njenom licu nije bilo bora. Podbradak joj nije visio. Kao ni grudi.
„Rekli ste mi da odem“, rekao je. „Ali to je bilo pre petnaest godina. Da li je
postojalo vremensko ograničenje?“

~ 124 ~
Verujem u tebe

Odlomak iz petog romana

Vestkot sage

~ 125 ~
 Ništa se ne može porediti sa Božićem u toplini porodičnog doma, iako ljudi
tada postaju pomalo zamišljeni i melanholični.
Ove godine, porodica se po prvi put okupila u dvorcu Brambldin u Viltširu:
od sedamdesetjednogodišnje starije grofice Eugenije, pa sve do najmlađeg
praunuka Džejkoba Kaningema, Kamilinog i Džoelovog sina. Odazvali su
se pozivu Aleksandera Vestkota, sadašnjeg grofa od Riverdejla i njegove supruge
Ren.
Kuća je bila zapuštena više od dvadeset godina, sve dok Aleksander nije
nasledio titulu grofa. Kada je prvi put posetio Brambldin, kuća je već bila oronula,
a park oko nje ukazivao je na višegodišnju zapuštenost. Aleksander je odlučio da
prihvati odgovornost, iako nije imao novca kojim bi mogao da reši sve probleme.
Međutim, problemi su rešeni brakom, jer je Ren bila veoma bogata. Njeno
bogatstvo im je omogućilo da poprave višegodišnji nemar i obnove kuću i park,
kao i farme, koje su nekada bile glavni izvor prihoda. Ali, kako je i sama rođaka
Eugenija rekla, ništa ne dolazi preko noći. Trebalo je još mnogo toga da se uradi.
Barem je kuća sada bila uslovna za život.
Osim Vestkotovih, bilo je tu još nekoliko gostiju: gospođa Kingsli iz Bata sa
svojim sinom i snahom, velečasnim Majklom i Meri Kingsli iz Dorsetšira. Oni su
bili porodica Viole Kingsli, bivše grofice od Riverdejla, koja je, nakon dvadeset
godina braka sa pokojnim grofom, saznala da je njihov brak nevažeći. Ta ružna
epizoda donela je sa sobom brojne komplikacije, ali se sve dobro završilo.
Ovo je bio dan njene udaje za Marsela Lamara, markiza od Dorčestera, a
novopečeni mladenci su poveli sa sobom i Dorčesterove osamnaestogodišnje
blizance.
I Kolin Hendrik, baron Hodžiz, Renin brat, bio je tu. Za svojih dvadeset i šest
godina, ovo je bilo prvi put da božićne praznike provodi u porodičnoj atmosferi.
Kuća je vrvela od aktivnosti počev od jutrošnjeg potpuno neočekivanog venčanja.
Markiz je stigao prethodne večeri, nenajavljen, i odmah zaprosio Violu, rekavši
joj da ima posebnu dozvolu za venčanje. Ali to je sasvim druga priča, kojoj Kolin
nije lično prisustvovao. Nakon venčanja usledio je svadbeni doručak koji su
Riverdejlovi na brzinu pripremili pod Reninim nadzorom.
Popodne je bilo ispunjeno smehom u dvorcu prepunom božićnih ukrasa.
Mirisne borove grančice, božikovina, bršljan i imela bili su postavljeni po čitavoj
kući: u salonu, na stepeništu, u holu, u trpezariji i po sobama. Božićni venčić, koji
je napravila lejdi Matilda Vestkot, najstarija ćerka grofice Eugenije, zauzimao je

~ 126 ~
počasno mesto na plafonu. Danas je trebalo da donesu jelku i postave je
pored ognjišta u velikoj sali, kako bi je uveče ukrasili.
Dok su kačili ukrase, iz kuhinje su dopirali primamljivi mirisi božićnog
pudinga, medenjaka i ostalih božićnih đakonija. Sneg koji je vejao izazivao je
neprestano čuđenje kod prisutnih, koji su se svaki čas približavali prozoru kako bi
proverili da li je prestao. Danima su ga iščekivali, i tog jutra je konačno počeo da
pada, ne zaustavivši se tokom čitavog dana.
Sneg je bio veoma redak u Engleskoj, pogotovo za Božić, zbog čega su
okupljeni čitavo popodne razgovarali samo o tome.
Te večeri su ih posetili seoski koledari kako bi im pevali božićne pesme.
Porodica se okupila oko osvetljene jelke, a koledari su pevali, otresajući sneg sa
šalova i rukavica i trljajući crvene nosiće.
Pevali su tridesetak minuta, a publika ih je slušala i povremeno im se
pridruživala. Starija grofica i gospođa Kingsli sedele su u izrezbarenim stolicama
blizu velikog kamina, grejući se kraj vatre koja je pucketala u velikom ognjištu.
Zbog vatre je sala delovala još vedrije i toplije, dok su svi uživali u pesmi
koledara, oduševljeno aplaudirajući. Aleksander je održao kratak govor,
poželevši svima srećnu Novu godinu. Ostatak večeri su proveli u veselom
čavrljanju praćenom učestalim zdravicama, dok su tanjiri sa toplim pitama
posluženi prvo koledarima, a potom i zvanicama.
Posle nekog vremena Kolin je shvatio da uživa u toploj, prazničnoj atmosferi.
Činilo mu se da je sve savršeno skladno, osim starije grofice, koja je nervozno
odbijala šal koji je lejdi Matilda pokušavala da joj prebaci preko ramena.
Ovako treba da izgleda porodica.
Ovako izgleda Božić u krugu porodice.
Naravno, to je bila idealna porodica, a ideali su često bili teško dostižni, a čak
ni u tom slučaju nisu bili dugo održivi. Ni ova porodica nije živela sasvim srećno.
Ali ovo je sigurno bio jedan od srećnih trenutaka. Bilo ga je lako prepoznati,
budući da su svi uživali u njemu.
Zavideo im je na tome.
Uzvratio je osmeh mladim damama koje su mu se osmehivale i sramežljivo
ga posmatrale. To ga nije iznenadilo. Nije bio uobražen, mada je bio svestan
činjenice da je mlad i slobodan gospodin sa titulom i bogatstvom, što nije bilo
često u Brambldinu. On je bio jedini, ne računajući kapetana Harija Vestkota,
Violinog sina, koji se pre dva dana vratio iz rata na Poluostrvu.4 Nažalost, kapetan
je bio u srodstvu sa ovim devojkama. Jedino lejdi Estel Lamar, ćerka markiza od

4
Misli se na Pirinejsko (Iberijsko) poluostrvu gde se britanska vojska, zajedno sa španskom i
portugalskom, borila protiv Napoleonove vojske u Španskom ratu za nezavisnost (1808-1814)
- prim. prev.

~ 127 ~
Dorčestera, nije bila u srodstvu sa njim, iako je jutros, nakon venčanja
njihovih roditelja, postala Harijeva polusestra.
Kada su shvatile da se Kolin osmehuje, sve tri su sagnule glavu, a Kolin je
primetio da se jedna od njih kikoće. Zašto ne bi bio polaskan njihovom pažnjom?
Sve su bile veoma lepe, mlade od njega i neudate. Sve su bile slobodne, čak i
Abigejl Vestkot, vanbračna ćerka pokojnog grofa od Riverdejla. Kolin nije mario
za taj epitet. Lejdi Džesika Arčer je bila sestra vojvode od Neterbija i ćerka
pokojnog vojvode i njegove druge žene, najmlađe od sestara Vestkot.
Pre šest meseci Ren se udala za Aleksandera, a Kolin je u međuvremenu
uspeo da pohvata složene odnose u ovoj porodici.
Nameravao je da razgovara sa mladim damama koje su uživale u pesmi
koledara, ali se u tom trenutku pojavila njegova sestri koja je želela da nazdravi
sa njim.
„Moraćeš da ostaneš zbog snega, Koline“, rekla je uz prizvuk zadovoljstva u
glasu.
„Ali kuća je već puna gostiju, Ro“, pobunio se, iako je znao da bi bilo
nemoguće da se večeras vrati kući i sutra ponovo dođe.
Letos se uselio u vilu Vitington. Premda je imanje bilo u Reninom vlasništvu,
on je rado prihvatio njenu ponudu, ne želeći da ostane u Londonu, gde je živeo
prethodnih pet godina.
„Ro“, rekao je nežno. Rovena je bilo njeno kršteno ime, a Kolin ju je oduvek
zvao Ro, iako je promenila ime u Ren.
„Još jedan gost nam neće smetati, a usrećiće nas. Pogotovo mene. Zar koledari
ne pevaju divno?“
„Divni su“, složio se, iako su lepši bili pevači, nego pesme koje su izvodili.
„I jutrošnje venčanje je bilo savršeno“, rekla je. „Kao i svadbeni doručak. Da
li si ikada doživeo srećniji dan?“
Pretvarao se da razmišlja o tome, zamišljeno posmatrajući plafon i tapkajući
prstom po bradi. Potom je podigao prst. „Jesam. Kada me je Aleksander posetio
u Londonu i rekao mi da si još uvek živa. Tada sam te video posle dvadeset
godina.“
„Ah, da“, široko se osmehnula. „U pravu si. Kada sam te videla, shvatila sam
da si ti mali čupavi dečak kojeg sam se uvek sećala. To je bio zaista nezaboravan
dan.“
Kada je imao šest godina, rekli su mu da je desetogodišnja Rovena umrla
nakon što ju je tetka navodno odvela kod lekara na pregled zbog belega u obliku
jagode na levoj strani njenog lica. Zapravo nije otišla kod lekara i nije umrla.
Tetka Megan je odvela Rovenu iz kuće u kojoj je dane provodila pod ključem
kako je niko ne bi video. Tetka se udala sa Redžinalda Hejdena, svog bogatog
poznanika, a potom su njih dvoje usvojili Rovenu i nazvali je Ren Hejden,
odgajivši je kao svoje dete. U međuvremenu, Kolin je tugovao za sestrom. Istinu
~ 128 ~
je otkrio tek ove godine, kada ga je Aleksander posetio nakon što su se on i Ren
venčali.
Ren je bila prelepa uprkos ljubičastom belegu na levoj strani lica. Izgledala je
lepše nego inače, budući da je Aleksander dao sve od sebe da uskoro postanu
roditelji.
„Da li si uživao u Božiću kada si bio mali?“ Zamišljeno ga je posmatrala.
Odrastao je sa majkom, ocem, starijim bratom i tri starije sestre. Roksingli
park je veliko imanje, gde je svega bilo u izobilju. Barem kada je reč o
materijalnim stvarima. Njegov otac je bio bogat čovek, baš kao i Kolin sada.
Božić je bio isti svake godine, čak i posle navodne Rovenine smrti, i stvarne smrti
brata Džastina, koji je umro devet godina kasnije. Međutim, nije pamtio Božić
kao topao porodični praznik. Nije bio poput ovog. Ni blizu.
„Žao mi je“, rekla je. „Izgledaš tužno. Tetka Megan i teča Redži su se trudili
da Božić bude poseban praznik. Naravno, bilo je potpuno drugačije od ovoga.
Bilo nas je samo troje, ali uvek je bilo divno. Tvoj život će biti bolji, obećavam
ti. A ostaćeš ovde i sutra, kao i za Dan darova.5 Organizovaćemo proslavu
povodom Dana darova, iako neki gosti neće moći da dođu. Ovo će biti najbolji
Božić ikada. Već sam odlučila i neću prihvatiti ne kao odgovor. Volela bih da su
tetka i teča živi i da su ovde. Sigurna sam da bi ti se dopali, kao i ti njima.“
Krenuo je da kaže nešto, međutim, ona je spazila Aleksandera i pošla prema
njemu kako bi poslužili koledare pre nego što odu.
Kolin se ponovo zagledao niz hodnik. Bio je srećan uprkos melanholiji koju
je osećao zbog svoje porodice, a možda i zbog spoznaje da je sada on glava
porodice i da više nema izgovor da se ponaša kao dečak. Nije preduzeo ništa da
spase ostale članove porodice, niti je posetio Roksingli park, otkako je njegov otac
umro. Nije se potrudio ni da stvori svoju porodicu, poput Vestkotovih, koji su u
prethodnom periodu imali mnogo problema. Jer to je život. Međutim, činilo se da
su ih porodične nedaće ujedinile, a ne razdvojile, kao što je bio slučaj sa
porodicom Hendrik.
Da li je to uopšte moguće? Da li bi bio spreman da učini nešto korisno sa
svojim životom, umesto što danonoćno luta i pokušava da se sakrije od te
neminovnosti? Ponovo je posmatrao mlade dame, kojima su se pridružili
sinovi lorda i lejdi Molenor. Sa njima je bila i Vinifred Kaningem, Abigejlina
sestričina, i nekoliko koledara. Svi su se ponašali kao da je ovo najsrećniji dan na
svetu.
Kolin se osećao kao da je duplo stariji od svih njih.
„Šta Vas muči?“ začuo se glas iza njega.

5
Boxing day (eng.), Dan darova, praznik koji se slavi dan nakon Božića. Nastao je kao praznik
darivanja siromašnih, dok je danas prvenstveno poznat kao praznik kupovine zbog velikih
popusta - prim. prev.

~ 129 ~
 Bila je to lejdi Overfild.
Nakon što ju je ugledao, raspoloženje mu se popravilo i odmah se nasmejao.
Divio joj se više nego bilo kojoj drugoj ženi, ili bolje reći, nego bilo kojoj osobi.
Postavio ju je na pijedestal, iznad svih ostalih smrtnika. Kada bi bila njegovih
godina, sigurno bi se zaljubio u nju. Iako to ne bi bilo prikladno. Za njega je ona
bila savršena žena.
Bila je Aleksanderova starija sestra, Renina snaha i najlepša žena na svetu,
iako je bio svestan da se drugi ljudi možda ne bi složili sa njim. Bila je vitka,
svetle kose i simpatičnog lica. Međutim, životno iskustvo ga je naučilo da ne
posmatra samo fizički izgled kako bi spoznao tuđe vrline ili mane. Lejdi Overfild
je verovatno bila najlepša žena koju je ikada upoznao. Bio je opčinjen njenim
nepokolebljivim spokojem, kao i žarom u njenim očima. Ali ona to nije
ljubomorno čuvala za sebe. Umesto toga, bila je posvećena drugim ljudima. Bila
je najbolji prijatelj svima u porodici; u njenom društvu su se svi osećali cenjeno i
prijatno, jer je uvek bila voljna da sasluša druge bez osuđivanja. Bila je Renina
prva prijateljica koju je ikada imala, ostavši dosledna u svojoj nameri da
se sprijatelji sa njom.
Dopala mu se otkako se ponovo zbližio sa svojom sestrom, ali od juče je imao
poseban razlog za to. Osećao se neprijatno među članovima uže porodice, iako je
bio lepo prihvaćen. Međutim, lejdi Overfild mu je posvetila posebnu pažnju.
Čitavo veče je razgovarala sa njim o različitim temama o kojima obično nije
razgovarao sa ženama. Ubrzo se opustio. Takođe je bio polaskan, jer ga je
verovatno smatrala dečakom. Pretpostavljao je da ima tridesetak godina. Nije
znao koliko dugo je udovica, ali verovatno je bila veoma mlada kada je izgubila
muža. Nije imala dece. Živela je sa gospođom Vestkot u Aleksanderovom
bivšem domu u Kentu.
Postavila mu je pitanje šta ga muči.
„Pokušao sam da odlučim“, rekao je, pokazavši glavom u pravcu devojaka,
„kojom damom bi trebalo da se oženim.“
Na trenutak je izgledala iznenađeno, a zatim se nasmejala, pogledavši prema
mladim damama.
„Zaista? Lorde Hodžize, zar niste čuli da se ljubav rađa na prvi pogled? Ako
pokušavate da odaberete između tri moguće kandidatkinje, onda verovatno
nijedna nije pravi izbor.“
„Oh! Da li ste sigurni?“
„Pa, ne baš“, priznala je. „Sve su veoma lepe, zar ne? Moram da pohvalim
Vaš ukus. A primetila sam da ni one nisu ravnodušne prema Vama. Abi i Džesika
Vas neprestano posmatraju. Estel je stigla tek danas, ali izgleda da nije ništa manje
oduševljena. Lorde Hodžize, da li zaista tražite suprugu?“

~ 130 ~
 „Ne“, rekao je nakon kratkog oklevanja. „Ne baš. Ne tražim, ali mislim da bi
trebalo da počnem. Uskoro. Za nekoliko godina. Moj odgovor je baš odlučan, zar
ne?“
„Sasvim zadovoljavajuć“, odgovorila je i ponovo se osmehnula. „Očekujem
da će mlade dame i njihove majke pohrliti ka Vama čim odlučite da se oženite. Vi
ste jedan od najpoželjnijih neženja u Engleskoj, i veoma ste lepi. Ren je
oduševljena što ćete ostati ovde večeras. Sinoć se razočarala kada ste insistirali da
se vratite kući.“
„Verujem da sneg i dalje pada“, rekao je. „Ako bih pokušao da se vratim kući,
pronašli biste me zavejanog u snegu. Čini mi se da ću biti zaglavljen ovde u
narednih nekoliko dana.“
„Bolje ovde nego tamo, čak i da možete bezbedno da se vratite kući. Bili biste
sami za Božić. Plače mi se od same pomisli na to. Mogao bi da me zoveš Elizabet.
Ili Lizi. Ipak su moj brat i tvoja sestra venčani, što znači da smo i mi u rodu. Mogu
li ja tebe da zovem Kolin?“
„Naravno, Elizabet“, rekao je, osetivši izvesnu nelagodu dok je izgovarao
njeno ime. Delovalo je nametljivo. Ali ona je tako želela.
Sve je ukazivalo na to da će ovaj Božić biti divan. Zašto je uopšte pomislio
da će se osećati melanholično?
„Trebalo bi da se raduješ zbog snega“, rekla je. „Sada nećeš morati da gubiš
vreme u putu. Božićno jutro je najlepše jutro u godini. Prava je retkost uživati u
snežnom Božiću, zar ne? Znam da smo već razgovarali o tome, ali ne mogu da se
setim kada se to poslednji put dogodilo. Nije to samo par pahulja kojima se raduju
deca. Ovo je pravi sneg. Kladim se da će se preko noći pojaviti različite verzije
Sneška Belića, kao i pregršt anđela u snegu. Deca će se grudvati i sankati. Aleks
kaže da su sanke koje imamo ovde toliko stare da bismo mogli da ih izložimo u
muzeju, ali uveren je da će služiti kao nove. A imamo i brdo. Nećeš zažaliti što si
ostao.“
„Mislim da ću se odlučiti za tradicionalnije božićne aktivnosti, uživajući u
hrani i vinu pored vatre.“
Iznenađeno ga je posmatrala. „Ne mogu da verujem da si toliko dosadan“,
rekla je, primetivši da su mu oči zaiskrile. „Bićeš predmet ismevanja. Izgnanik.
Sramno proteran iz Brambldina i nikada više nećeš biti dobro došao, iako si Renin
brat.“
„Da li to znači da tvoje rođake neće želeti da se udaju za mene?“
„Upravo tako“, složila se. „Ni ja ne bih htela.“
„Oh!“ Prislonio je ruku na grudi. „To bi mi slomilo srce.“
„Ne bih se sažalila, ni kada bi prsten doneo.“
„Baš si surova.“ Uzdahnuo je. „Onda bolje da budem spreman za snežne
anđele i grudvanje sa tobom. Upozoravam te da sam u školi bio najbolji u svom
kriket timu.“
~ 131 ~
 „Kakva skromnost“, rekla je. „O galantnosti da i ne govorimo. Primetila sam
da lakeji pale lampe koledara. Uskoro odlaze. Hoćeš da ih ispratimo?“
Prihvatila je njegovu ruku i pridružili su se ostatku porodice ispred vrata. Svi
su se zahvalili koledarima, koji su im zauzvrat poželeli srećan Božić.
Kolin je shvatio da je srećan jer je deo svega ovoga. Porodica Vestkot ga je
srdačno prihvatila. Elizabet je zapazila da su sada u srodstvu. Šalila se sa njim, a
on nije mogao da bude srećniji.
Radovao se sutrašnjem grudvanju i sankanju.
Kao i poklonima.
I punjenoj guski, i božićnom pudingu.
Osećao se sjajno u porodici koja zapravo nije bila njegova.

~ 132 ~
Čast i poštenje

Odlomak iz šestog romana

Vestkot sage

~ 133 ~
 Napokon kod kuće!
Konačno je stigao u Englesku. Prošlo je dvadeset meseci od njegovog
poslednjeg kratkog boravka u Engleskoj, nakon bitke kod Vaterloa, 1815. Sada se
ponovo vratio.
Međutim, dok se sa potpukovnikom Gilbertom Beningtonom - Gilom, za
prijatelje i poznanike - iskrcavao u Doveru, nakon što su prethodne večeri krenuli
iz Kalea, naslutio je da mu povratak kući neće doneti ništa dobro.
Namrštio se ugledavši elegantnu kočiju sa vojvodskim grbovima, koja je
stajala na pristaništu. Znao je da ga čekaju. Tačnije, Ejveri Arčer, vojvoda od
Neterbija, jedan od trojice muškaraca sa kojima će putovati. Gilu bi bilo draže da
su iznajmili običnu kočiju, premda je trebalo da pretpostavi da će se Njegova
visost pojaviti u svom najraskošnijem izdanju. Ali moralo se priznati da je
vojvodina kočija mnogo udobnije prevozno sredstvo za Harija, koji je delovao
vrlo iscrpljeno.
Gil nije nameravao da putuje sa trojicom muškaraca. Nedavno je proveo
godinu dana na ostrvu Sveta Jelena u sklopu garnizona koji je čuvao Napoleona
Bonapartu tokom njegovog drugog izgnanstva. Ukrcao se na prvi brod koji je
napustio ostrvo nakon što je završio sa službom i otišao u Pariz. Tamo je, sasvim
slučajno, otkrio da se njegov stari prijatelj i saborac, major Hari Vestkot, za koga
je mislio da je poginuo kod Vaterloa, oporavlja u vojnoj bolnici. Gil ga je
poslednji put video nakon bitke, i tada mu se činilo da neće preživeti. Ali, uprkos
svemu, Hari je ipak preživeo. Nakon godinu i po dana žarko je želeo da se vrati
kući iako su se lekari odlučno protivili iscrpljujućem putovanju, budući da se Hari
još uvek nije u potpunosti oporavio.
Gil se ponudio da ga otprati, a Hari je oberučke prihvatio priliku koja mu se
ukazala. Pozvao je Gila da bude njegov gost kada se vrate kući, i Gil je prihvatio.
Želeo je da bude u Engleskoj. Morao je da bude tamo. Ali nije želeo da ide svojoj
kući. Postojale su stvari koje je trebalo pre povratka da obavi.
Međutim, u poslednjem trenutku, pojavila su se dva Harijeva rođaka da mu
budu pratnja na putu. Iako je Hari bio vanbračno dete pokojnog grofa od
Riverdejla, njegova porodica je bila izuzetno brižna. Sačekali su ga Ejveri Arčer,
Harijev zet, koji mu je nekada bio staratelj, i Aleksander Vestkot, grof od
Riverdejla, glava porodice i naslednik titule koja je nekada pripadala Hariju, pre
nego što se saznalo da je vanbračno dete.
Gil je pretpostavio da su odnosi u Harijevoj porodici pomalo zamršeni.
Hari nikada nije govorio o tome.
~ 134 ~
 Pošao je sa njima, iako je pokušao da ih odbije. Nije se osećao prijatno u
društvu plemića. Uprkos visokom vojnom činu, i on je bio niko i ništa, vanbračno
dete, baš kao i Hari. Nije želeo da se pretvara. Ali Hari ga je molio da se ne
predomisli, zbog čega je Gil pristao. Ipak će mu biti potreban nakon što ga rođaci
ostave kod kuće i vrate se svojim porodicama.
Vojvoda od Neterbija ih je posmatrao iz kočije, podigavši svoj monokl.
„Zaista grozan prizor. Hari, zar si stvarno mislio da moja kočija neće biti ovde?“
„Naravno da nisam“, rekao je Hari. „Da ste zakasnili, tvoj kočijaš se ne bi
izvukao.“
„Tako je“, kazao je vojvoda sa uzdahom. „Hajde da pronađemo neku
gostionicu u blizini i uživamo u dobrom engleskom doručku. Pretpostavljam da u
nekoj od gostionica služe i meso, a ne samo kosti.“
Gilov pas, mešanac koji ga je pratio u mnogobrojnim pohodima, sigurno će
uživati u kostima. Zadovoljno je dahtao, privivši se uz Gila, srećan što su mu šape
ponovo na čvrstom tlu.
Nekoliko trenutaka kasnije, pas se šćućurio u kočiji vojvode od Neterbija,
prekrivši Gilove i Riverdejlove čizme poput ogromnog tepiha od ovčije kože.
Kočija ih je prevezla do obližnje gostionice, za koju je Gil bio uveren da je
jedna od najboljih u Doveru. Hari je nevoljno grickao komad tosta, dok su ostala
trojica obilno doručkovala. Potom je vojvoda zatražio penkalo, mastilo i komad
papira i napisao kratko pismo u kojem je obavestio vojvotkinju da su se bezbedno
vratili u Englesku, ali da su ipak odlučili da promene konačno odredište.
Nameravali su da odvedu Harija u London, gde će ga dočekati i drugi rođaci,
uključujući i njegovu majku, markizu od Dorčestera, i jednu od njegovih sestara.
Međutim, Hari je insistirao da ga odvedu na imanje Hinsford u Hempširu. Želeo
je da uživa u tišini na selu. Tačnije, nije želeo da ga uznemiravaju, što bi se
sigurno dogodilo kada bi otišao u London.
Nakon što je poslao pismo, vojvoda se pridružio trojici muškaraca koji su ga
čekali u kočiji. Zaputili su se prema severu. Gil je primetio da je kočija zaista
udobna, kao i da privlači pažnju mnogobrojnih prolaznika.
Hari je sedeo prekoputa Riverdejla i bio je još bleđi nego inače i gotovo
neuhranjen. Nije delovao vedro i energično kao inače. Imao je dvadeset i šest
godina i bio je osam godina mladi od Gila. Lekari su nakon Vaterloa svakodnevno
očekivali njegovu smrt. Posle mesec dana odveli su ga u Pariz, premda niko nije
znao zašto ga nisu vratili u Englesku. Čak i nakon šest meseci, tokom kojih
je preživeo nekoliko uzastopnih infekcija i groznica, morao je da se suoči i sa
bolnom i opasnom operacijom uklanjanja metka u blizini srca. Hirurzi su
upozorili da verovatno neće preživeti operaciju. Ipak, kada bi metak ostao
neizvađen, to bi ga sigurno ubilo. Preživeo je veoma bolan zahvat, ali su ga
ponovne infekcije zamalo koštale života.

~ 135 ~
 Gil se nadao da njihova pustolovina neće imati smrtonosni ishod, i da će Hari
preživeti putovanje, koje je on podržao i organizovao.
„Mora da si srećan što si se vratio u Englesku, Hari“, rekao je Riverdejl. „Šteta
što nismo mogli da ti priredimo odgovarajuću dobrodošlicu.“ Pokazao je rukom
prema prozoru. Gusti oblaci su se nadvili nad vetrovitim i kišnim pejzažom.
„Jesam“ rekao je Hari, gledajući kroz prozor. „Ali mnogo sam razmišljao i
dvoumio se. Mislim da kiša nije jedini problem. Da li mislite da postoji
mogućnost da Vestkotovi dođu da me posete, jer ja neću otići u London?“
„Siguran sam da će biti tako“, rekao je Aleksander. „Svi su željno iščekivali
tvoj dolazak. Ne verujem da će ih to što si otišao u Hinsford sprečiti da dođu da
te vide. Ipak je blizu Londona.“
„Dođavola!“, promrmljao je Hari, zatvorivši oči i naslonivši glavu na plišane
jastuke.
„Pretpostavljam da si odlučio da odeš u Hinsford kako bi izbegao pometnju
koja te očekuje u gradu“, dodao je Riverdejl.
„Recimo da je tako“, priznao je Hari, a zatim se iznenada osmehnuo, ne
otvorivši oči. „Trebalo je da pretpostavim i da te upozorim, Gile. Mislim da se
nijedna porodica ne okuplja toliko često kao porodica Vestkot; i
Arčer, Kaningem, Hendrik, Lamar... Da li sam zaboravio nekoga? Čini mi se da
ljudi koji jednom postanu deo porodice, uvek ostaju deo nje. Čak i ako se radi o
kopiletu.“
„Hari, vrlo dobro znaš da u porodici nikada ne koristimo tu reč“, rekao je
Riverdejl. „Seti se svojih sestara.“
Gil je poželeo da se Hari ranije setio da ga upozori da će se njegova draga
porodica sjatiti oko njega, iako Hinsford nije bio blizu Londona. Većina
Vestkotovih boravila je u Londonu zbog prolećnog zasedanja Parlamenta i
društvenih događaja koji su se organizovali tokom sezone. Trebalo je da
pretpostavi da će biti tako kada su se njegovi rođaci neočekivano pojavili u
Parizu. Ali nije ni naslutio da će svi ostali doći na selo da vide Harija kada se vrati
kući.
On nije imao porodicu koja je brinula za njega. Kad je njegova majka
zatrudnela, porodica je se odrekla. Sve što je njegov otac ikada učinio za njega
bila je kupovina Gilovog položaja na mestu zastavnika u pešadijskoj trupi posle
majčine smrti. Gil je u to vreme bio narednik u britanskom puku u Indiji. Kasnije
mu je kupio i poručnički čin. Gil mu je tom prilikom pisao, ali ne sa namerom
da mu se zahvali. Zašto bi se zahvaljivao ocu koji je ignorisao njegovo postojanje
više od dvadeset godina, da bi se odjednom pojavio niotkuda, sa poklonom koji
njegov sin nije želeo, niti tražio? Gil mu je odgovorio da mu nije potrebna njegova
pomoć i da će ga, ukoliko nastavi sa insistiranjem, odbiti. Tada bi mu bilo draže
da je ostao naredni. Bio je srećniji sa ljudima svoje vrste.

~ 136 ~
 On i Hari su se zajedno borili na Iberijskom poluostrvu, i kod Tuluza i
Vaterloa. Odmah su se sprijateljili, zahvaljujući međusobnoj sličnosti koja nije
podrazumevala samo pripadnost puku i vojna iskustva; obojica su bili
kopilad. Vojnici nisu ulepšavali stvarnost.
U oficirskim redovima su cenili naporan rad, hrabrost, talenat i posvećenost
svojim ljudima i misijama više od titule i bogatstva. Iako ni njega, ni Harija nikada
nisu osuđivali zbog onog što im se dogodilo, njih dvojica su oduvek smatrali da
su drugačiji od ostalih članova svojih porodica i da ne pripadaju tu. Da su crne
ovce.
Pogledao je kroz prozor, posmatrajući sumoran prizor praćen kišom i gustim
oblacima. Voleo je Englesku, iako nije imao mnogo srećnih uspomena koje su mu
se tu dogodile.
Imao je svoj dom u Glosterširu, kupljen za vreme službovanja u Indiji, kada
je stekao pozamašno bogatstvo. Preostalim novcem platio je usluge agenta u
Londonu, u kog je imao puno poverenje, što se kasnije ispostavilo kao mudra
odluka. Od tog trenutka mogao je da živi kao gospodin, ukoliko bi odlučio da
napusti vojsku. Međutim, on to nije učinio. Vojska je bila sve što je imao otkako
je u četrnaestoj godini otišao od kuće i naleteo na narednika regrutera. Takav
način života mu je odgovarao.
Nakon bitke kod Tuluza, vratio se kući, zajedno sa svojom trudnom
suprugom. Ta kuća mu je bila sve i pripadala je samo njemu. Bila je njegova mirna
luka, mesto na kojem je nameravao da se skući i osnuje porodicu.
Dom. San o sreći postao je još stvarniji kada se rodila Kejti - Ketrin Meri
Benington. Bio je to najsrećniji dan u njegovom životu. Trenutak kada je ugledao
tamnokosu devojčicu i uzeo je u naručje.
Njegovu ćerku.
Taj period njegovog života trajao je vrlo kratko i bio je previše bolan da bi ga
se sećao. Retko je to činio. Ali neka sećanja su bila jača od svesnih misli. Uvek
su bila tu, poput otvorene rane koja nikako nije zarastala.
Srećan kraj je počeo da mu izmiče iz ruku kada se Kerolajn oporavila od
porođaja. Postala je uznemirena i ljuta zbog male kuće u kojoj su živeli i
monotonog života na selu. Tri meseca nakon Kejtinog rođenja, Gil je morao da se
pridruži svom puku jer je Napoleon pobegao sa ostrva Elba, iz izgnanstva, i vratio
se u Francusku sa namerom da okupi ogromnu vojsku.
I Kerolajn je želela da pođe sa njim, i da ostavi bebu kod svoje majke. On je
to odbio. Praćenje vojničkog puka nije priličilo jednoj dami, iako je Kerolajn to
radila nekoliko meseci pre nego što se oženio njom - majka, žena generala, dovela
ju je na Poluostrvo nakon što je završila školu. A i detetu je bila potrebna majka,
dom i očeva novčana podrška uz obećanje da će se brzo vratiti kući. Ali, život nije
uvek bio savršen. Gil je samo želeo da život svoje porodice učini što sigurnijim i
udobnijim u datim okolnostima.

~ 137 ~
 Kada se, nakon bitke kod Vaterloa, vratio kući, uznemiren zbog prekornih
pisama svoje nezadovoljne žene, ona je otišla. I odvela je njihovu ćerku. I dadilju.
Niko od posluge i komšija nije znao kuda su otišle i kada će se vratiti. Od tada
ih nikada više nije video, iako je znao da je Kejti bila u Eseksu kod babe i dede,
generala ser Edvarda i lejdi Pasko, kojima je odvedena, a da on to nije znao, pre
bitke kod Vaterloa, malo nakon što je on poslat u Belgiju. Kada je otišao da ih
poseti, izbezumljen zbog saznanja da ga je žena napustila, lejdi Pasko mu
nije dozvolila da vidi ćerku. Kasnije je saznao da je Kerolajn otišla na kućnu
zabavu kod starih prijatelja, a potom na drugu, pa na treću... Gil nije mogao da
nastavi svoju potragu za ženom jer su ga neočekivano poslali na Svetu Jelenu,
zahvaljujući generalu Paskou.
Kejti je još uvek bila sa bakom i dekom, a Kerolajn je umrla. Saznao je za
njenu smrt dok je boravio na Svetoj Jeleni.
Međutim, godinu dana kasnije, situacija se dodatno zakomplikovala. General
Pasko se vratio kući, a on i njegova supruga su odlučili da zadrže starateljstvo nad
devojčicom.
Angažovali su advokata koji im je obećao da će se sve rešiti u njihovu korist.
Kao dokaz su priložili dva preteča pisma koja je Gil napisao dok je boravio na
Svetoj Jeleni, ali i svedočenje lejdi Pasko o mahnitim, uznemirujućim posetama,
uz laži koje im je Kerolajn ispričala kada je dovela ćerku. Zbog svega je delovao
kao nasilan, razuzdan čovek i nepodoban otac.
Gilova prvobitna namera bila je da se što pre vrati u Englesku i natera tasta i
taštu da se odreknu Kejti, kako bi je odveo kući, tamo gde i pripada.
Međutim, odlučio je da razmišlja hladne glave i na preporuku svog agenta
angažovao najboljeg advokata u Londonu. Gospodin Grims, iz advokatske
kancelarije Grims, Hanson i Digbi, u pismu je savetovao svom klijentu da mu u
potpunosti prepusti pitanje starateljstva nad devojčicom, i da ne čini ništa na svoju
ruku.
Bilo mu je teško da sedi skrštenih ruku. Nije mu bilo dovoljno to što je
unajmio najboljeg advokata u Londonu. General je bio izuzetno moćan i uticajan.
Kao i lejdi Pasko. Bila je sestra barona koji je zauzimao istaknut položaj u
Parlamentu. Oboje su se žestoko protivili tome da se njihova ćerka uda za kopile,
iako je bio oficir sa visokim činom. Da Kerolajn nije zatrudnela, nikada ne bi
prihvatili njihov brak. Nimalo im se nije dopadao. Gil je osećao dubok stid zbog
toga. Nakon što je postao oficir, trudio se da se ponaša kao džentimen, iako je bio
svestan da nikada neće biti jedan od njih.
Zbog toga je Gilova ponuda da otprati Harija kući i provede neko vreme sa
njim bila pomalo sebična. Na taj način je mogao da se vrati u Englesku, nedaleko
od Londona, gde će se lakše konsultovati sa svojim agentom i advokatom, koji
mu je stavio do znanja da ne želi da mu dosađuje. Barem će se osećati korisno i
neće sedeti skrštenih ruku. Međutim, učinio je to i iz iskrenog prijateljstva i brige,

~ 138 ~
jer njegov prijatelj nije mogao da putuje sam. A pritom nije želeo da ode u
London, gde je njegova majka boravila tokom proleća.
Dolazak Neterbija i Riverdejla u Pariz nije mu toliko smetao. Obojica su se
prema Gilu odnosila sa poštovanjem, ali pretpostavljao je da će se vratiti
porodicama i obavezama u Londonu, čim ostave Harija kod kuće. Međutim, sada
je shvatio da je pogrešno pretpostavio. Izgleda da će čitava porodica Vestkot
uskoro doći u Hinsford i zadržati se nekoliko dana. Zapitao se koliko ih ima.
Bila je to zastrašujuća pomisao zbog koje bi mogao da promeni planove. Da
su razgovarali o ovome u Doveru, sigurno bi se predomislio. Ali sada je bilo
prekasno.
Nije imao sopstvenu kočiju, pa čak ni konja na kom bi mogao da napusti
Hinsford.
„Spava“, prošaputao je grof od Riverdejla. „Slabiji je nego što sam očekivao
da će biti posle skoro dve godine provedene u vojsci.“
„Oporaviće se“, rekao je Neterbi. „Ako do sada nije umro, neće umreti ni
sada.“
„Šta Vi mislite, potpukovniče?“ pitao je Riverdejl.
„I ja mislim isto“, složio se Gil, posmatrajući svog prijatelja, koji je naslonio
glavu na njegove grudi. „Ako Bonaparta ponovo pobegne i reši da okupi vojsku
protiv saveznika, major Hari Vestkot bi se dobrovoljno prijavio na prvu liniju.“
„Vi ne biste?“, pitao je vojvoda od Neterbija. „Šuška se da ste jednom
prilikom dobili bitku koja je praktično bila izgubljena i da ste zbog toga
unapređeni u majora.“
Gil se namrštio. Nikada nije voleo da priča o svojim ratnim podvizima. Bilo
je na hiljade muškaraca, jednako hrabrih poput njega. „Imao sam podršku
momaka koji mi ne bi dozvolili da se povučem, čak i da sam to želeo“, rekao je.
„Za uspeh nisam zaslužan samo ja, već čitava četa. Većina vojnih poduhvata je
takva, iako se zasluge pripisuju samo jednom čoveku. Hari je bio jedan od
najboljih. Kad god su njegovi momci morali da se suoče sa nekom opasnošću,
uvek je bio tu za njih. Iako sada deluje slabo, ima nesalomiv duh, koji je možda
klonuo, ali nije umro, uveravam Vas. U potpunosti će oživeti.“
„Ili će umreti u nastojanju“, rekao je vojvoda.
Gil mu je uputio oštar pogled, iznenađen duhovitošću uglađenog i
besprekorno odevenog plemića. Činio mu se kao opasan čovek.

Scan i obrada:
Knjige.Club Books

~ 139 ~
~ 140 ~