Akademija strukovnih studija Šabac

Odsek za poljoprivredno – poslovne studije i turizam

SEMINARSKI RAD

PREDMET: FINANSIJSKI MENADŽMENT I

RAČUNOVODSTVO

TEMA: TRŽIŠTE NOVCA I TRŽIŠTE KAPITALA

Mentor: Student:
Dr Dejan Grujić, profesor Stefan Ranković
MA 50/2020

Šabac, 2022.
 SADRŽAJ:

1. UVOD ............................................................................................................................ 3

2. POJAM FINANSIJSKOG TRŽIŠTA ............................................................................ 4

2.1. Organizacija finansijskog tržišta ............................................................................. 5

3. RAZVIJENOST I STRUKTURA FINANSIJSKIH INSTRUMENATA I

FINANSIJSKIH TOKOVA................................................................................................... 8

3.1. Fiskalni instrumenti za promovisanje produktivnog investiranja ........................... 9

3.2. Mehanizmi amortizacije kao instrumenti produktivnog investiranja. .................. 12

3.3. Instrumenti i mere investiranja u funkciji rasta i razvoja preduzeća .................... 14

4. ZAKLJUČAK .............................................................................................................. 16

LITERATURA .................................................................................................................... 17

2
 1. UVOD

Svaki tok finansijskih sredstava prouzrokuje stvaranje finansijske aktive i pasive, i kao
takav predstavlja finansijsku transakciju. Finansijska tržišta predstavljaju institucije preko
kojih suficitarne jedinice nude višak sredstava deficitarnim jedinicama kojima nedostaje
sredstava. U širem smislu finansijska tržišta su oblast u kome privredni subjekti i državne
institucije pribavljaju slobodna novćana sredstva za svoje investicione projekte, ili da
uposljavaju slobodne kapacitete i sredstva radi najpovoljnije alokacije resursa, odnosno
efikasnosti privređivanja.

Zaključujemo da je osnovna funkcija finansijskih tržišta najefikasnija alokacija novca i

kapitala u privredi prema najkvalitetnijim sektorima. U užem smislu finansijsko tržište
predstavlja organizovano trgovanje finansijskim instrumentima. Finansijski instrumenti
predstavljaju finansijsku aktivu i mogu imati formu vlasničkih hartija od vrednosti ili
proističu iz kreditih i depozitnih obligacionih odnosa. Dakle, mogu biti u obliku vlasničkih
i dugovnih instrumenata. Preko hartija od vrednosti dokazuje se obaveza ili vlasništvo, tj.
određena potrazivanja (kamata na obveznicu, odnosno dividenda na akciju). Prema tome
hartije od vrednosti delimo na dugovne i vlasnicke,a s obzirom na rok dospeća delimo ih
na hartije od vrednosti na tržištu novca i hartije od vrednosti na tržištu kapitala.

Finansijska tržišta predstavljaju najznačajniji faktor ukupnog ekonomskog i privrednog

sistema u zemljama sa razvijenom tržišnom privredom. Ona omogućava normalno
odvijanje privrednih odnosa.

Preko finansijskih tržišta vrši se alokacija akumulacije sa ciljem da se ona najefikasnije

upotrebi u proizvodnji. Subjekti koji raspolažu viškovima sredstava, putem kredita ili
vlasničkih udela stavljaju ih na raspolaganje subjektima koji se bave proizvodnjom.

3
 2. POJAM FINANSIJSKOG TRŽIŠTA

Finansijsko tržište jeste mehanizam pomoću koga se susreću ponuda i tražnja finansijskih
sredstava. Na njemu se trguje specifičnom robom – novcem. Na ovom tržištu finansijska
sredstva prenose se od lica koja imaju višak raspoloživih finansijskih sredstava licima koja
imaju manjak tih sredstava. Kao i svaka druga roba, novac se kupuje i prodaje, a na
osnovu njegove ponude i tražnje, formira se njegova cena. Kamata jeste cena novca.

Tržište duga. Lice koje želi da pozajmi tuđi novac može uzeti kredit od banke ili može
emitovati (izdati) i prodati svoju hartiju od vrednosti (finansijski instrument). Lice koje
kupi tuđu hartiju od vrednosti pozajmljuje novac emitentu te hartije (plaćena cena za
kupovinu hartije jeste iznos pozajmice) i stiče potraživanje prema emitentovom budućem
prihodu ili prema njegovoj imovini. Pozajmljivanje tuđeg novca vrši se prodajom tzv.
dužničkih hartija od vrednosti, među kojima su najznačajnije obveznice. Emitent
obveznice ima obavezu da pozajmljeni novac, vrati kupcu obveznice u određenom roku,
uz određenu kamatu.

Tržište duga, odnosno tržište obveznica i drugih dužničkih hartija od vrednosti, ima
značajan uticaj na odvijanje ekonomske aktivnosti u svakoj nacionalnoj privredi, s
obzirom na to da privrednim društvima i državi omogućava finansiranje njihovih
aktivnosti. Kamata je trošak pozajmljivanja tuđeg novca, odnostno cena koja se plaća za
korišćenje tuđih finansijskih sredstava. Obično se iskazuje kao postotak od iznosa
pozajmice (kamatna stopa). Visina kamatnih stopa utiče na obim zaduživanja. Visoke
kamatne stope smanjuju potrošlju i investicije, s obzirom na to da je visok trošak njihovog
finansiranja. Nasuprot tome, visoke kamatne stope podstiču štednju s obzirom na to da
povećavaju prihod od kamata. Kamatne stope na različite vrste obveznica, i druge
družničke hartije od vrednosti, mogu se znatno razlikovati. Visina kamatnih stopa na ove
hartije zavisi, pre svega, od rokova njihove dospelosti i rizika izmirivanja obaveza od
emitenta.

Što je duži rok dospeća dužničkih hartija, odnosno što je duži rok na koji se emitent tih
hartija zadužuje, to je veća i kamata koja se isplaćuje vlasnicima tih hartija. Isto tako, što
je veći rizik da neki emitent ne izvrši svoju obavezu u vezi sa dužničkom hartijom od
vrednosti, on mora ponuditi višu kamatu kupcima svojih hartija. Neka preduzeća su više a
neka manje finansijski stabilna, s druge strane država uglavnom izmiruje svoje obaveze po
4
emitovanim hartijama, s obzirom na to svi oni, kao emitenti, ponudiće različite kamatne
stope na svoje hartije od vrednosti kako bi privukli kupce.

Tržište akcija. Akcija je hartija od vrednosti koja predstavlja vlasnički udeo u preduzeću.
Drugim rečima, kupac akcije (akcionar) postaje vlasnik dela preduzeća, koje je te akcije
izdalo. Vlasnik akcije ima pravo potraživanja dela profita i imovine preduzeća. Akcije
mogu emitovati samo akcionarska društva. Kada akcionarsko društvo emituje i prodaje
svoje akcije, ono na taj način prikuplja sredstva za finansiranje svoje aktivnosti. Nakon
sticanja, vlasnici akcija mogu prodavati svoje akcije drugim zainteresovanim licima, na
tržištu akcija, čime se menja vlasnička struktura nekog akcionarskog društva. Cena po
kojoj mogu prodati svoje akcije, može se znatno razlikovati od one koju su platili za
njihovu kupovinu, što zavisi od trenutnog stanja ponude i potražnje za akcijama
konkretnog preduzeća. Ukoliko je na tržištu akcija porasla cena akcija konkretnog
akcionarskog društva, ono će biti stimulisano da proda novu emisiju akcija i tako prikupi
sredstva za finansiranje planiranih investicija.

Cena akcija konkretnog akcionarskog društva ne zavisi samo od uspeha poslovanja toga
društva, već i od stanja i kretanja na ukupnom tržištu akcija, kao i trenutnog stanja
nacionalne privrede. Tako u određenom periodu cene većine akcija pokazuju tendenciju
porasta, u nekom značajno fluktuiraju goredole, ali ima i perioda naglog pada cena većine
akcije. Drugim rečima, tržište akcija doživljava uspone, padove, oporavak i krahove, što je
blisko povezano sa trenutnim stanjem nacionalnih ekonomija, kao i svetskim dešavanjima.

2.1. Organizacija finansijskog tržišta

Na finansijskom tržištu ostvaruje se promet kapitala, novca i inostranih valuta. Promet

finansijskih sredstava, na finansijskom tržištu, obavlja se putem prodaje i kupovine
različitih finansijskih instrumenata.

5
 Slika 1 Struktura finansijskog tržišta

Ranije su hartije od vrednosti bile definisane isključivo kao pisane isprave, kojima se
njihov izdavalac obavezuje da ispuni obavezu (upisanu na tim ispravama) prema njihovim
zakonitim imaocima. Hartija od vrednosti sadrži određeno prenosivo imovinsko pravo
(novčano potraživanje, potraživanje robe, i slično). Zakoniti imalac hartije od vrednosti
istovremeno je titular prava na koje se ona odnosi. U savremenim pravnim sistemima
napušta se koncept hartija od vrednosti kao pisanih isprava. Na savremenim finansijskim
tržištima, hartije od vrednosti se javljaju u formi elektronskih dokumenata.

Drugim rečima, izvršena je njihova dematerijalizacija, pa umesto pisanih isprava postoji

elektronska baza podataka o emitentima, vlasnicima, kao i pravima u vezi sa emitovanim
hartijama od vrednosti. Hartije od vrednosti koje su dobile elektronsku formu sada se
promeću na drugačiji način, sticanje vlasništva nad njima i ostvarivanje prava iz njih sada
je vezano za promenu podataka u Centralnom registru hartija od vrednosti. Hartije od
vrednosti mogu se izdavati u seriji, ili kao pojedinačne. One jesu predmet kupoprodaje na
tržištu, odnosno mogu se prenositi. Izuzetno, prenos nekih hartija od vrednosti može biti
zabranjen ili ograničen, na osnovu zakona ili odluke izdavaoca.

6
Prometom tzv. robnih hartija od vrednosti (konosman, skladišnica, prenosivi tovarni list),
odvija se promet robe, na koje se ove hartije odnose. Nasuprot njih, postoje novčane
(finansijske) hartije od vrednosti, čijim prometom se ostvaruje kretanje novca među
učesnicima u kupoprodaji ovih hartija. Novčane hartije od vrednosti mogu biti izdate u
seriji (akcije, obveznice, blagajnički i komercijalni zapisi, i drugo), ili kao pojedinačne
hartije (menica, ček i slično). Na tržištu hartija od vrednosti trguje se novčanim hartijama
od vrednosti, izdatim u seriji, i one danas imaju elektronsku formu. Izdavanje i promet
robnih, kao i novčanih hartija od vrednosti, izdatih kao pojedinačne hartije, regulisani su
posebnim zakonima.

Uporedo s pojmom hartija od vrednosti, zakonodavci koriste i pojam finansijski

instrumenti. Finansijski instrumenti, osim hartija od vrednosti, obuhvataju i ostale
finansijske instrumente (finansijski derivati i drugo), koji predstavljaju ugovorni odnos
između dveju ili više strana, a koji izražavaju ugovoreno pravo ili obavezu, a po svojoj
prirodi su u vezi sa finansijskim tržištem.

Na finansijskom tržištu kupuju se i prodaju različiti finansijski instrumenti, a plaćanje se

vrši novcem. Time novac prelazi iz ruku onih koji poseduju višak novca u ruke onih
kojima je novac potreban. Osnovni subjekti na finansijskom tržištu jesu: emitenti
(izdavaoci) hartija od vrednosti i kupci hartija od vrednosti (investitori). Ponuđači hartija
od vrednosti (emitenti) mogu biti samo pravna lica, a kupci hartija od vrednosti
(investitori) mogu biti i pravna i fizička lica.

7
 3. RAZVIJENOST I STRUKTURA FINANSIJSKIH
INSTRUMENATA I FINANSIJSKIH TOKOVA

Sa stanovišta njihove materijalne sadržine i monetarnog prava, finansijski instrumenti

predstavljaju oblike u kojima se iskazuje deo imovine privrednih subjekata. S obzirom na
to da finansijska struktura predstavlja naličje ekonomske strukture poslovanja privrednog
subje kta, samim tim postoji njihova snažna zavisnost i uslovljenost. Analiza finansijskih
instrumenasta može se vršiti prema kriterijumu: obima, strukture, po rokovima, po načinu
formiranja i sl., pri čemu je bitan odnos rasta i strukture finansijskih instrumenata prema
nominalnom rastu društvenog proizvoda. Finansijski instrumenti po vrstama mogu biti:
bilateralni (krediti, depozit) i multilateralni (hartije od vrednosti - obveznice, blagajnički
zapisi, certifikati i dr.). Finansijski instrumenti kod nefinansijskog sektora su: novac (gotov
novac, depozitni novac), depoziti (depoziti bez roka, oročeni depoziti, devizni depoziti),
hartije od vrednosti (državne obveznice i obveznice banaka), akcije o učešću u fondovima
banaka, krediti za prodaju robe i dr.

Kod finansijskog sektora (banaka) finansijske instrumente čine: kratkoročni krediti

banaka, srednjoročni i dugoročni krediti banaka i fondova, inostrana aktiva (krediti, hartije
od vrednosti i dr.), ostali plasmani (ograničena sredstva i dr.).

Razliciti finansijski instrumenti po pojedinim sektorima uslovljeni su obeležjem delarnosti

pojedinih sektora. Zavisno od stepena ekonom ske samostalnosti privrednih subjekata,
finansijski instrumenti su u ve ćoj ili manjoj meri decentralizovani, odnosno definisani kao
dobrovoljni ili obavezni, Prema roku finansijski instrumenti mogu biti karatkročni, što
pretežno i jesu u primeni, ili pak dugoročnog karaktera. U empirijskom pogledu širina i
struktura primene finansijskih instrumenata ukazuje na njihovu nerazvijenost i relativno
malu zastupljenost multilateralnih finansijskih instrumenata..

Pored finansijskih instrumenata za unapređenje rada novčanog tržišta veoma su značajni i

finansijski tokovi sa svojim obeležjima. Finansijski tokoví izražavaju način cirkulacije
finansijskih sredstava od jednog subjekta ka drugom unutar istog sektora ili između
subjekata različitih sektora, pri čemu ovi tokovi mogu biti direktni ili posredni putem
finansijskih institucija.

8
Po svom osnovnom obeležju i ekonomskom određenju finansijski tokovi mogu biti:
fiskalni, regulativni i tržišni.

Fiskalni finansijski tokovi su uslovljeni merama fiskalne politike, odnosno javljaju se

najvećim delom u sklopu finansiranja javnog sektora i alimentiranja državnih fondova.
Regulativni finansijski tokovi javljaju se najvećim delom u finansij skom sektoru po
osnovu odnosa regulacije (mere monetarno-kreditnog regulisanja kod banaka i dr.).

Tržišni finansijski tokovi treba da su u najvećoj meri zastupljeni i razvijeni u uslovima

tržišnog načina poslovanja privrede. Razvijenost tržišnih finansijskih tokova je uslovljena
tržišnim komunikacijama unutar pojedinih sektora i između sektora (sektor privrede unutar
sebe; sektor stanovništva sa bankama; sektor banaka sa sektorom privrede; sektor
neprivrede sa domaćim sektorima i inostanstvom.

Sa stanovišta efikasnosti finansijskog mehanizma i uticaja na razvijenost finansijskog

tržišta, analiza finansijskih tokova upućuje na:

 obim i raspored novčane akumulacije po sektorima, što predstavlja osnovu

sagledavanja finansijske ponude i tražnje; ukupne finansijske transakcije pojedinih
sektora, što odražava nivo njihove poslovne aktivnosti;
 obim i metode finansiranja investicija po sektorima, što opredeljuje njihov
finansijski potencijal, a saglasno tome i potencijal banaka za njihovo finansijsko
posredovanje.

Na osnovu ukazanog može se zaključiti da funkcionisanje finan sijskog tržišta, pored

finansijskih institucija, u punoj meri odreduju i karakteristike finansijskih instrumenata i
finansijskih tokova.

3.1.Fiskalni instrumenti za promovisanje produktivnog investiranja

Suština upotrebe fiskalnih instrumenata u promovisanju produktivnog investiranja i

povećanja proizvodnih kapaciteta jeste u tome što oni utiču indirektno na interno
finansiranje, odnosno na njegov obim.

Politika oporezivanja prilagodava se tom cilju i prilikom kreiranja takve politike polazi se
uvek od date situacije.

9
Najvažniji oblici, odnosno izvori samofinansiranja su: amortiza cija, nedistribuirana dobit
(akumulacija), prihodi od prodaje osnovnih sredstava, fiskalne olakšice. Stepen
samofinansiranja varira od zemlje do zemlje, i u svakom pojedinačnom slučaju on je pod
uticajem čitavog niza faktora, kao što su: industrijska i ekonomska politika a zemlje,
poreski sistem, tip preduzeća, finansijska struktura preduzeća i investicija, funkcionisanje
tržišta kap Zbog toga nije kapitala i njegova a Profitabilnost moguće dati univerzalnu i ,
itd. i preciznu definiciju koja bi obuhvatila sve aspekte samofinansiranja. Isto tako,
međunarodna po redenja nisu jednostavna. Ogromna je važnost uloge samofinansira nja u
razvoju industrijske strukture. Na prvi poged izgleda da je uloga samofinansiranja uvek i u
svakom slučaju pozitivna. Ipak, visok stepen samofinansiranja ima u određenim
sučajevima i negativnih posledica, koje se mogu sumirati u sledećem:

 zadržavanje postojaće strukture;

 ispoljavanje otpora promenama i
 ciklični efekti

Samofinansiranje će gotovo uvek imati za posledicu radanje tendencija za zadržavanje

postojeće strukture.

Na nivou pojedinačnog preduzeća takva pojava ne mora imati negativne posledice, ali sa
stanovišta industrijske politike ili realizacije opštih razvojnih ciljeva, kao što su
povećavanje mobilisanosti kapitala, izmena postojeće strukture industrije ili sa stanovišta
regionalnih politika, takvi efekti mogu biti sasvim nepoželjni.

Otpor promenama obično se javlja u sektorima koji postepeno gube pozicije na tržištu.
Ako se u kreiranju industrijske politike prema tim sektorima akcenat stavi na maksimalno
podizanje stepena samofinan siranja, onda će to dovesti do odlaganja onih invsticionih
odluka koje bi trebalo da omoguće strukturno prilagodavanje, modernizaciju ili
racionalizaciju. Ta pojava do sada naročito se uočavala kod manjih i srednjih preduzeća.

Ciklični efekti nisu ništa drugo nego pozitivna korekcija između ni voa samofinansiranja i
odluka o ulasku u nove investicije. U periodima ekspanzije privredne aktivnosti takvi
ciklični efekti mogu dovesti do dodatnog pritiska na investicije, što je često u suprotnosti
sa intencija ma industrijske i ekonomske politike, a može biti i značajan generator
inflacije.

10
S druge strane, prednosti visokog stepena samofinansiranja ve oma su velike i daleko
nadmašuju njegove nedostatke. Prednosti se, u najopštijim crtama, mogu svesti na sledeće:

 smanjivanje troškova;
 stabilizacija tržišta kapitala;
 olakšavanje pristupa kapitalu;
 povećavanje stabilnosti i tržišne pozicije preduzeća i smanjivanje rizika i
neizvenosti u procesu investiranja.

U slučaju samofinansiranja vlastiti kapital nije opterećen doda thim troškovima i

administrativnim procedurama koji su karakteristični za slučajeve kada se kapital
pozajmljuje. U najvećem broju zemalja, kapital koji se formira od nedistribuiranog profita
odnosno dobiti, izuzet je iz osnove za oporezivanje. Izuzimanjem nedistribuirane dobiti iz
poreske osnove postižu se značajni efekti na podizanju nivoa i promivisanju produktivnog
investiranja.

Što je veći udeo samofinansiranja u ukupnim investicijama, i trži šte kapitala postaje sve
stabilnije. Time se izbegava povećanje pritisaka na kreditne potencijale banaka, a samim
tim i hipertrofija tih poten cijala, sa svim negativnim posledicama koje takva pojava nosi.
Stabilizatorski efekat na tržište kapitala od najvećeg je značaja u zemljama u razvoju, a
naročito u situacijama kad ekonomska politika vrši pritisak na snižavanje kamatnih stopa
ispod granica realnih cena kapitala. Što je veći udeo sopstvenih sredstava u ukupnom
kapitalu potre bnom za ostvarivanje neke investicije, to je preduzeću lakše da dode do
dodatnog kapitala.

Relativno visoka stopa samofinansiranja omogućava preduzeću da ostvari stabilnu poziciju

i vodenje kontinuirane poslovne i razvojne politike. Na taj način se smanjuje podložnost
promenama na tržištu kapitala i neizvesnost u pogledu budućih kretanja na njemu.
Preduzeće s visokim sopstvenim izvorima finansiranja postaje re lativno nezavisno u
poslovnim odlukama i, uopšte, u poslovnoj politici. To mu omogućava i ulaske u one
poduhvate koji su opterećeni višim stopama rizka i neizvesnosti, što je u pojedinim
oblastima od izuzetnog značaja (naročito kod ulaganja u istraživanja i razvoj).

Svi ovi razlozi ugrađeni su u temelje industrijske i ekonomske politike, čiji je važan cilj da
ohrabre takav pristup na nivou svakog pre duzeća, ali i da otvore dodatne kanale koji će
omogućiti da se politika pretvori u praksu.

11
 3.2.Mehanizmi amortizacije kao instrumenti produktivnog investiranja.

Amortizacija se najčešće može posmatrati s dva aspekta: fiskalnog i ekonomskog. S

fiskalne tačke gledišta, amortizacija predstavlja trošak preduzeća oporezivanju u
odredenom fiskalnom periodu, jer je to otpisivanje dela cene - vrednosti osnovnih
sredstava koji korespondira koji ne podleže s njihovom umanjenom vrednošću zbog
upotrebe. Sekonomske tačke gledišta takva situacija je realna samo u peri odima nultog
rasta i nulte ili sasvim niske inflacije. U periodima brzog rasta (ekonomska upotreba
amortizacije) neophodan je uslov žavanje takvog trenda. To znači da amortizacija
predstavlja jedan od veoma važnih izvora za finansiranje rasta preduzeća.

Potrebno je razlikovati fiskalnu depresijaciju od računovdostvene. Fiskalna depresijacija

utvrđena je zakonom, gde su obično pro pisane stope (minimalne) koje preduzeće mora da
primeni. Medutim, primena takvih stopa u preduzeću najčešće neće obezbediti ni prostu
reprodukciju, a kamoli neki rast. U nekim zemljama dozvoljeno je čak da preduzeća
računovodstveno otpisuju osnovna sredstva i po nižim stopama od fiskalnih.

Relativno niske fiskalne stope npr. u Srbiji godinama su omoguća vale preduzeća da
praktično jedu vlastitu supstancu i da iskazuju doho -dak koji je veštački naduvan. Time se
uvećavala i poreska osnovica, tako da je mehanizam niske fiskalne amortizacije delovao
negativno ne samo u pogledu održavanja inflacionog pritiska kroz nerealnu budžetsku i
opštu potrošnju, već i u pogledu smanjivanja sposobnosti preduzeća da sopstvenim
sredstvima finansiraju vlastiti razvoj.

Ubrzana amortizacija preduzeca znatno smanjuje poresku osnovicu jer, sa fiskalne tačke
gledišta, troškovi rastu. To stvara pritisak da se tako stvorena i oslobođena sredstva
produktivno investiraju, što i jeste cilj primene ovog instrumenta industrijske politike.
Razlike između ubrzane amortizacije i novčane pomoći koju preduzeće može dobiti u
sklopu delovanja mera neke industrijske politike jeste u tome što ubr zana amortizacija u
stvari predstavlja odlaganje dela fiskalnih obaveza preduzeća. Te obaveze preduzeće će
ispuniti tek kada, kao posledicu investicione odluke, iskaže uvećani dohodak, odnosno
dobit.

Ubrzana amortizacija predstavlja gotovo neophodan uslov za ra zvoj određenih sektora

industrije. To se pre svega odnosi na mogućnost zadržavanja konkurentne sposobnosti na
tržištu. U pitanju su oni sekto ri industrije u kojima je tehnički progres veoma brz i u
12
kojima je vreme moralnog zastarevanja osnovnih sredstava kratko. U uslovima visoke
inflacije, i politika revalorizacije mora biti mno go oštrija jer u suprotnom dolazi do
ogromnih gubitaka u supstanci, veštačkog uvećavanja dohotka i dobiti, dodatnih pritisaka
na potrošnju i, naravno, novih pritisaka na ubrzavanje inflacione spirale.

Ubrzana amortizacija predstavlja sama po sebi pritisak na poveća no investiranje jer, pošto
se sa fiskalnog stanovišta smatra troškom, ona multiplikuje pozitivne konsekvence
povećane stope investiranja. Zato ubrzana amortizacija i predstavlja značajan instrument
industrijske politike, jer manipulišući njome može se uticati na stopu investiranja i stopu
sposobnosti samofinansiranja. I pored navedenih pozitivnih efekata, mehanizam
depresijacije (pritisaka) kao instrument industrijske politike može imati i negativnih
posledica. Pre svega, njegovo delovanje ograničeno je u slučajevima kad se u pogledu
primene računovdostvenih stopa preduzećima ostavljaju sasvim odrešene ruke. Zbog toga
se često i ide na zakonsko regulisanje minimalnih stopa. Propisivanje maksimalih stopa
primenjuje se kad se žele ostvariti tačno određeni ciljevi u pogledu rasta i stopa
investiranja u pojedinim industrijama ili granama.

Treba naglasiti da politika ubrzane amortizacije može delovati i na stopu povećavanja

cena. To samo po sebi ne mora uvek biti problem," ali ako se već vodi politika kontrole i
depresiranja cena određene grupe proizvoda ili odredenih sektora, onda ovu pojavu treba
imati u vidu. Neželjeni opšti efekat ovog instrumenta može biti i u zadržavanju po-*
stojeće strukture i preteranih kapitalnih ulaganja u nekim sektorima.

Dodatno ograničenje upotrebe mehanizma ubrzane amortizacije jeste u tome što on može
biti praktično upotrebljen samo kod onih preduzeća koja iskazuju dobit, i to u uslovima
kad bi se primenile realne računovodstvene stope ozpisa. Zato se taj instrument mora
primenjivati zaista fleksibilno, jer nekad treba preduzećima koja zbog objektivnih razloga
iskazuju velike fluktuacije omogućiti dobiti da smanje ili pove ćaju stope otpisa za godine
unatrag ili da gubitke, praktično, prenesu u naredne godine.

Zakonsko regulisanje amortizacije predstavlja deo ukupne fiskalne politike. Neke

komponente fiskalne regulative mogu znatno uticati na povećanje ili smanjivanje troškova
kapitala preduzeća i, konsekventno tome, uticati na njihove inesticione odluke i razvojne
alternative.

13
Najveći uticaj,svakako, imaju fiskalna depresijacija, porez na dobit i drugi porezi i poreski
krediti.

Od značaja su i incirektni porezi, koji se plaćaju kod kupovine osnovnih sredstava

(isključuje se porez na promet), porezi na upotre bu zemljišta, kao i posebni poreski
instrumenti koji postoje u nekim zemljama kao što su investicione rezerve (te rezerve
ustanovljavaju se na regionalnom ili državnom nivou, a izdvojena sredstva za te namene
mere oslobodena su poreza). Poreski kredit kao instrument fiskalne politike upotrebljava
se u mnogim zemljama. Njegova osnovna namena jeste da odredeni procenat poreza
pretvori u kredit preduzeću, i to s kamatnom stopom koja varirau zavisnosti od krajnjeg
cilja ove u zavisnosti od krajnjeg cilja ove mere. Poreski kredit kao mera deluje vremenski
ograničeno i stimuliše preduzeće da na taj način oslobođeni kapital produktivno upotrebi.
Upotreba tog kapitala često se zakonski reguiše (na primer: ulaganja u istraživanja i razvoj,
u osnovna sredstva, otvaranje novih radnih mesta, zaštitu čovekove okoline, itd.).

3.3. Instrumenti i mere investiranja u funkciji rasta i razvoja preduzeća

Stvaranje uslova za ekonomski rast, u svakom slučaju, podrazumeva kreiranje novih i

modernizaciju postojećih industrijskih kapaciteta. Investicije su, naravno, generator rasta.
Razmotrićemo delovanje nekih mera i instrumenata industrijske politike na položaj
preduzeća i isto vremeno ostvarivanje širih društvenih ciljeva kao što je promovisanje
produktivnog investiranja.

Investicije se mogu podeliti u četiri grupe prema krajnjem cilju investiranja:

 povećanje kapaciteta,
 zamena postojeće opreme,
 racionalizacija ili adaptacija i
 ciklični rast.

Iako u praksi industrijske politike preovladavaju uglavnom mere koje su usmerene na

promociju prva tri tipa investicija, ciklični rast ne može se zanemariti jer može biti od
značaja kad je u pitanju strukturni aspekt problematike investiranja. Isto tako, navedeni
tipovi investicija međusobno se ne isključuju. Naprotiv, gotovo uvek investiranje u
povećanje kapaciteta podrazumeva i racionalizaciju i zamenu opreme. Zamena opreme ili

14
racionalizacija, opet, često podrazumevaju i izvesno povećanje kapaciteta. No, faktori koji
determinišu takve ciljeve investiranja različite su prirode.-Na-primer, povećanje kapaciteta
ili cikli čni rast biće determinisani povećanjem tražnje na tržištu.

Nasuprot tome, odluka o racionalizaciji, modernizaciji ili zameni opreme, biće donesena
kad je neophodno ostvariti konkurentski položaj na tržištu kroz bolji kvalitet proizvoda,
niže troškove ili uvođenje novih proizvoda i sl. Iz navedene podele vidi se da investicije
nisu uvek i u svakom slu čaju direktno povezane s kreiranjem novih radnih mesta ili
kreiranjem novih proizvodnih kapaciteta. U stvari, samo su investicije u povećanje
kapaciteta efektivne u tom smislu. To govori da veliki deo investicija u industriji ima kao
osnovni cilj očuvanje postojećeg položaja na tržištu, odnosno očuvanje postojećih
kapaciteta. S aspekta otvaranja novih radnih mesta, investicije u nove kapaci tete oper
imaju prvorazredan značaj, mada to nije uvek slučaj jer treba imati na umu i faktor
tehničkog progresa i modernizacije koji je uvek uključen kod svake investicije.

Kod zamene opreme, novog zapošljavanja ne samo da neće biti, već ce zbog povećanja
produktivnosti broja potrebnih radnih mesta često biti smanjen. Racionalizacija i
adaptacija uvek vode smanjivanju zaposlenosti, dok ciklični rast može, ali i ne mora, da
ima efekte na zapošljavanje.

S aspekta cikličnog rasta može se gledati i na ostvarivanje takvog cilja kao što je uvođenje
novih proizvoda i procesa. U celini gledano, industrija i njen razvoj nemaju velike direktne
efekte na zaposlenost, ali su im zato indirektni efekti ogromni, gotovo presudni. Naime,
razvoj industrije omogućava otvaranje velikog broja radnih mesta u servisnom
sektoru,odnosno sektoru usluga, kao i u drugim tercijarnim sektorima, u trgovini,
obrazovanju, itd.

15
 4. ZAKLJUČAK

Na finansijskom tržištu privredni subjekti obezbeđuju novac za svoju potrošnju i

investicije. Bez razvijenog finansijskog tržišta nema zadovoljavajućeg privrednog rasta.
Pored klasičnog načina povezivanja štediša i investitora posredstvom bankarskog sistema,
postoji i mogućnost njihovog povezivanja emisijom i prodajom različitih hartija od
vrednosti. Ovaj drugi način štednje i pozajmljivanja novca još uvek je nedovoljno kod nas
razvijen.

To se naročito odnosi na dugoročni transfer novca, koji se ostvaruje trgovanjem

dugoročnim hartijama od vrednosti, na tržištu kapitala. U cilju razvoja domaćeg
finansijskog tržišta neophodno je obezbediti stabilnost bankarskog sistema, stimulisanje
trgovine hartijama od vrednosti, kao i promovisanje znanja o alternativnim mogućnostima
štednje i investicija.

Dugogodišnja konstatacija da imamo relativno razvijeno tržište novca, i nedovoljno

razvijeno tržište kapitala, ukazuje na to da se, unazad godinama, ništa bitnije nije učinilo
na razvoju domaćeg finansijskog tržišta.

16
 LITERATURA

1. Bogojević Arsić V: Korporativne finansije, FON, Beograd, 2005.

2. Higins C. R., Homevvood I. L., Irwin D. R: Analysis for financial management, 1992.
3. Komisija za hartije od vrednosti: Finansijsko tržište, Komisija za HOV, Beograd 2005.
4. Kung H. C., Shimerda A. T: An empirical analysis of useful iinancial ratios- Financial
Managent 10, 1981.
5. Lyn M. F: Understanding Financial Statements, 3rd ed., Englewood Cliffs, NJ.
Prentice Haal., 1992.
6. McHugh Wilson-G., R.M.S: Financial analysis-Managerial Introduction, Cassel
Educational Limited, London.
7. Ranković M. J: Upravljanje finansijama preduzeća, Ekonomski fakultet, Beograd,
1997.
8. Revsine L.,Collins D., Johnson B: Financial Reporting & Analyisis, Prentice Hall. Inc,
New Jersey, 2002.
9. Van Horne C. J., Wachowicz M. J: Funadainentals of financial managment, lOth ed.
Mate., Zagreb, 2002.
10. White G., Sondhi A., Fried O: The Analysis and Use of Financial Statements, John
Wiley & Sons, Ine., New York, 1998.
11. Žager K., Žager L: Analiza finansijskih izveštaja, Masmedia, Zagreb, 2000.

17