Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu Sonja Stojnić 11022/2019

Predmet: Savremena arhitektura i umetnost

Treća godina studija, OASA
2021/2022. godina
Profesor: dr Irena Kuletin Ćulafić, docent

KLOD MONE I EFEMERNI TRENUCI SVETLOSTI ŽIVOTA

25.12.2021. Beograd
SADRŽAJ

Apstrakt 3
Uvod 4
Svetlost- londonski i venecijanski pejzaži 5
Serija katedrala u Ruanu 7
Serija Lokvanji 8
Zaključak 9
Literatura 10

2
Apstrakt
U uvodu predstavljeni su postulati impresionizma kao i događaji koji su imali presudni uticaj
na razvoj pokreta. Objašnjeni su specifični motivi koji se nalaze na impresionističkim slikama.
Skrenuta je pažnja na inovacije ne samo u pogledu umetnosti već i nauke koje su imale
značaja za umetnike impresionizma. Među ta dostignuća spade Ševrelov krug boja i zakon
simultanog kontrasta. Spomenuta je tehnika koja je korišćena da bi slikari uspeli da zabeleže
prolazni trenutak u prirodi. Rad je organizovan u tri celine izuzimajući uvod i zaključak. Prva
tema bavi se načinom tretiranja svetlosti i njenim uticajem na utisak o slici u londonskim i
venecijanskim pejzažima. Oni su značajni jer na njima Mone počinje da pridaje veću važnost
uticaju svetlosti, magle, smoga i koristi ih kao alat da bi postigao određene efekte na slikama.
Upravo, figuracija i struktura arhitektonskih objekata na tim slikama imaju manju važnost.
Sledeća tema –Serija katedrala u Ruanu objašnjava zbog čega je Mone opsesivno radio serije
slika. Poslednja tema – Lokvanji, jeste zapravo serija slika u kojima je Moneovo slikarstvo
dostiglo vrhunac. U zaključku napravljen je osvrt na Moneov život, sa posebnim akcentom na
njegov rad i efekat svetlosti koji je on imao na isti. Dostignut je trenutak kada slikarstvo
postaje poezija.

Ključne reči: svetlost, treperenje, serija slika, pejzaž

3
UVOD
Da bi se stekao bolji uvid u to kako je Klod Mone dobio epitet slikara „gospodara svetlosti i
boje“ neophodno je upoznati se sa osnovnim činjenicama i postulatima čitavog pokreta koji je
nazvan prema jednoj njegovoj slici –dakle reč je o impresionizmu. Prvenstveno, važne su dve
postavke: slikari napuštaju atelje i slikaju na otvorenom prostoru (otuda i naziv „pleneristi“*1)
i drugo- prikazuju savremeni život. Specifičnost ovog pokreta u umetnosti jeste uzimanje tema
iz svakodnevnog života i njihovo beleženje kao svedočanstva prolaznosti života. Oni slikaju
čoveka uhvaćenog u trenutku dok prinosi piće usnama ili ženu u trenutku dok ulazi u kuću.
Utisci umetnika često su brižljivo obrađivani u ateljeu. Ali beleške, bilo da su zapisane  ili da
žive u pamćenju, pravljene su u trenutku opservacije.

Kod Kloda Monea, najpoznatijeg slikara impresionističkih pejzaža, prisutna je opsesija da se

“uhvati” trenutak, stioga proizilazi njegova ogrmona smelost da sliku uradi kao skicu i
nezainteresovanost za detalje. Specifičnije, on se fokusirao na prikazivanje svetlosti kao onoga
što je nazvao “najneuhvatljivij efekat prirode”. Klod Mone kao i drugi impersionisti pristupaju
na jedan nov način fenomenu svetlosti I boje kao I efekta koji on može proizvesti na
posmatrača- a željeni efekat je da se uz pomoć svetlosti što bolje prenese atmosfera i trenutak.
Novina u pristupu ima naučnu potporu- oni su pre svega primetili da boje predmeta nisu
zadate, već prilagođene okruženju, što je potvrđeno naučnim nalazima. Veoma važno otkriće
vezano je za Ševrelov krug boja*2 i zakon simultanog kontrasta.*3 Činjenica da susedne
komplementarne boje stvaraju treperavi utisak bila je veoma korisna za Moneov rad- naime
Mone je u svojim delima primenljivao “zakon simultanog kontrasta” kako bi dočarao
treperave odsjaje svetlosti na vodi, što se može videti na primeru slike “Regata u Aržanteju” iz
1872. godine. Što se tiče tehnike, da bi uhvatio svetlosne utiske koji su se u prirodi stalno
menjali, impresionisti su prihvatili stenografsku tehniku*4.

*1- Pleneristi- Slikar koji radi slike pod vedrim nebom, na punoj sunčevoj svetlosti.
*2- Ežen Ševrel je izradio krug koji prikazuje tačne odnose među bojama: one na plavoj strani su hladne i deluju kao da se
gube u daljini, a one na crvenoj topple i deluju kao da se približavaju.
*3-Zakon simultanog kontrasta- Teorijska osnova za kolorit po kojoj je razlika između dve boje najveća kada se one stave
jedna pored druge.
*4-Stenografska tehnika- Nanošenje kontrasnih boja pojedinačnim, širokim potezima kako bi se uhvatili svetlosni utisci koji
su se u prirodi stalno menjali.

4
SVETLOST - LONDONSKI I VENECIJANSKI PEJZAŽI

U svojim londonskim i venecijanskim pejzažima Mone više nije bio zainteresovan samo za
predstavljanje arhitektonskih simbola ovih gradova. Sunčeva svetlost, smog, atmosfera koja je
prikrivala poznate atribute grada –to su bili utisci koji je Mone želeo da zabeleži. Slikao je
pejzaže iz Londona ili Venecije, gde su mu odsjaji laguna ili pramenje magle dozvoljavali da
kamenje londonskih i venecijanskih palata načini lakim kao zrak Sunca. U svojoj seriji
londonskih pejzaža reke Temze Mone se bavio pronalaženjem načina da uhvati prolazne
efekte vremena. To nije bio lak zadatak: naime, on se susretao sa problemima rada na
otvorenom iz razloga što je londonski smog bio veoma gust, dok je spektar svetlosti bio
prilično redukovan. Kada bi bilo previše oblačno, rad je praktično bio nemoguć, dok kada bi
vreme bilo sunčano i prozračno, to ne bi bila atmosfera koju je tražio. “Srećom”, vazdušno
zagađenje mu je odgovaralo – kada bi se ložilo, tada bi se pojavila magla i smog a Mone bi
požurio da izađe napolje i slika. Mone bi tada napuštao sve što je radio, čak i pismo koje je
pisao ženi Alisi: “Sada, darga moja, moram te ostaviti, jer efekat neće čekati.” Dakle, da bi
uspeo da “uhvati” efekat koji je tražio, ne samo da je morao da bude spreman i prati promene
vremena, već je morao i da slika veoma brzo. Da bi uhvatio efekte svetlosti, smoga i magle,
Mone je radio na mnogim platnima istovremeno, ostavljajući jedno i vraćajući se na drugo u
zavisnosti od okolnosti. Atmosfera se stalno menjala, i oduševljavala i frustrirala Monea.
Prema Džonu Hausu, postoje tri grupe slika u Moneovoj seriji Temza. Ujutro, iz svog
apartmana u Savoi, soba 618 (sada poznata kao Monet apartman), Mone bi radio na pogledu
na istok preko Vaterlo mosta. U podne bi gledao na jug preko mosta Čaring Kros. U ranim
večernjim satima preselio bi se preko reke u bolnicu Svetog Tomasa, odakle je mogao da slika
zalazak sunca iznad zgrade parlamenta. Specifičnost ovih pejzaža je način na koji se svetlost
filtrira kroz londonski smog i učinila da grad izgleda prolazno i nestvarno. Na venecijanskim
pejzažima Mone je naslikao kultnu gotičku fasadu Duždeve palate, baroknu crkvu Santa Maria
della Salute i neoklasični San Đorđo Mađore. U Veneciji Mone zapravo nije planirao da
slika, već je došao na kratak odmor sa suprugom. Došavši u grad, prokonemtarisao je:
„Previše je lepo da bi se slikalo! Neprevodivo je!”. Međutim, nije odoleo lepoti Venecije i
ubrzo je počeo da slika. Kao i u svojoj seriji slika Ruanske katedrale i Londona, Mone je više
puta slikao predmete, stvarajući, na primer, šest platana Santa Maria della Salute. Ovakav
pristup je omogućio Moneu da se koncentriše na senzualne, gotovo prelivne vizuelne efekte
koje proizvodi svetlucava izmaglica Venecije. Na ovim slikama primetan je efekat treperenja i
sanjarenja što je povećano igrom svetlosti na zgradama i njihovim odrazom u kanalima i
laguni Venecije.

5
Slika 1- Klod Mone, Kuća parlamenta, Efekat zalaska
sunca, 1900-1901., preuzeto sa
https://i.pinimg.com/originals/23/26/4d/23264d7db87cf9bec
dd84a93921ca78d.jpg

6
SERIJA KATEDRALA U RUANU

Nadahnuće za svoje slike Mone pronalazi u posmatranju delovanja svetlosti na predmete.

Pošto se svetlost stalno menja, tako se i izgled predmeta menja. Da bi ispunio svoju težnju da
naslika predmet takvim kakav jeste, Mone je morao da radi serije slika. On počinje da slika
cikluse pojedinih motiva u različitim vremenskim periodima. Slikanje serija istog motiva
otpočeo je ciklusom “Stogovi sena”, nastavio prikazivanjem Ruanske katedrale, a završio
serijom slika pod imenom “Lokvanji”. Ono što je karakteristično za sve serije, to je da Mone
izbegava da realistično dočara oblik, već primat daje boji, tako da se forma gubi u raskošnim
prelivima hromatskih tonova. Važno je spomenuti da je Mone, da bi uopšte mogao da se bavi
slikanjem u trenucima koji mu odgovaraju, morao obezbediti dobar položaj odakle bi mogao
da izabere perspektivu koja mu odgovara za slikanje. U ovom slučaju, on se stacionirao na
prvom spratu jedne zgrade u ulici Rue Grand-Pont br 81, odakle je preko balkona i otvorenih
prozora sedam meseci slikao ruansku katedralu. Kada je počeo da slika, Mone se nadao da će
moći da radi na istim efektima svetlosti kao i 1892. bez modifikacija structure fasade
katedrale. Drugim rečima, “Ruanska karedrala u podne” je samo jedna iz čitavog niza slika
koje prikazuju ovu katedralu; a u to vreme – godine 1892. – predmet koji slika jedva da ima
nekog zančaja. On samo služi da bi oko njega igrala svetlost. U sivom kamenu Mane otkriva
boje spektra, svetlucavo nemirnu površinu koja od slike stvara kaleidoskop. Boje su slične
onima koje koje biju iza zatvorenih očnih kapaka, ili kada je pogled napregnut u daljinu. U
mnogo čemu, Moneova težnja za onim što oko stvarno vidi dostiže vrhunac na slikama na
kojima se ništa ne vidi – bar se ništa ne raspoznaje. Suštinski, promene svetlosti definišu
predmet više od njegovog oblika, pa mrlje boja i potezi četkice izbijaju u prvi plan. Promene
svetlosti dešavaju se iz sata u sat, menja se lokalni ton predmeta, struktura oblika se rastače, pa
se slikana površina sastoji od poteza čiste boje različite jačine svetlosti.

Slika2-Klod Mone, Serija slika Ruanska

katedrala, 1892-1893., preuzeto sa:
https://bs.unansea.com/claude-monet-
ruanska-katedrala-kruna-impresionizma/

7
SERIJA LOKVANJI
„Lokvanji“ primer su Moneovog konačnog impresionističkog izraza. On je težio da se na slici
oseti njegovo mentalno raspoloženje a u svojim slikama lokvanja postigao do najviše moguće
mere, uzdigavši se do poetičnosti koja će biti karakteristika nefiguralnog slikarstva. Stvarnost
se saznaje isključivo preko boje. Površina vode sada prekriva čitavo platno a veličina listova
lokvanja predstavljala je Moneu sredstvo za uspostavljanje horizontala na njegovim slikama
dok je odraz vrba i trske u stvari proizvodio vertikale u strukturi. Sa neverovatnom veštinom i
suptilnosću on hvata i prikazuje na stotine različitih nijansi boja. Mone je rekao „Oduvek sam
prezirao teorije… Moja zasluga je samo to što sam slikao u neposrednoj prisutnosti prirode.“

Slika 3: Klod Mone, Serija slika Lokvanji, 1906.,

preuzeto sa:
https://www.artic.edu/iiif/2/3c27b499-af56-f0d5-
93b5-a7f2f1ad5813/full/843,/0/default.jpg

8
ZAKLJUČAK
U svom dugom životu, Mone će zauvek promeniti način na koji se percipira priroda kao i
prateći efekti. Mone je slikao isključivo pejzaže gde se vreme objašnjava fizičkim efektom:
naoblačeno nebo se ogleda u hldnoj vodi, ili neki prašnjavi put podrhtava pod sunčevim
zracima. Njegove najbolje slike poseduju živo osećanje za pejzaž koji se za trenutak ugleda
kroz prozor voza. Mone je iz impresionizma uspeo da napravi lični stil. On postaje majstor
atmosfere. Na primer, doživljaj Aržanteja, kako se sunčeva svetlost probija kroz lišće, igra
svetlosti pod vodom, sve je uhvaćeno na platnu hiljadama tačkica, crtica i mrlja koje deluju
kao sama svetlost. Ona je prozirna zavesa kroz koju je sve viđeno. Međutim, svetlost nije
samo “alat” kojim se Mone koristi da bi zabeležio trenutak. Svetlost na njegovim slikama je
sam život. Ona definiše sve predmete na njegovim slikama, podsećajući na to da je svaki
trenutak treperav i kratkotrajan te da su i ti predmeti takvi jedino u datom trenutku vremena.
Poezija Moneovog dela, njegova iskričavost i treperavost i kult nepreciznih oblika koji daju
mesta sanjarenju i osećajnosti, imali su svoj udeo u istoriji slikarstva, ali nisu predstavljali
osnov za nove radoznalosti i nova traženja. Posle 1890. njegovo slikarstvo počinje sve više da
rastapa oblike predmeta u boju, u svetlost, u nešto neodređeno i maglovito. Najdalje u svojim
istraživanjima Mone je došao u slikanju serije “Lokvanji” koju je slikao u svojoj bašti u
Živerniju, postižući gotovo popuno odsustvo forme, što se smatra začetkom apstraktne
umetnosti. Kao da vreme pa čak i prostor nestaje, ostavljajući samo atmosferu što je trijumf
impresionizma.

9
Literatura

-Velton, Džud. Impresionizam, Knjiga-komerc: Politikin Zabavnik, Beograd, 2006.

-P. J. E. Davies, W. B. Denny, F. F. Hofrichter, J. Jacobs, A. M. Roberts, D. L.Simon,
Jansonova istorija umetnosti: zapadna tradicija (Varaždin: Staneki Beograd: Mono i
Manjana, 2008).
-Wildenstein, Daniel et al. Monet: The Triumph of Impressionism, TASCHEN, Tokyo, 2013.
-Županić Šuica, Lidija. Likovna kultura – udžbenik za ćetvrti razred gimnazije društveno-
jezičkog smera i specijalizovano-filološka odeljenja, Klett, Beograd, 2012.
-Bartenola, Simona. Geniji umetnosti – Mone, Knjiga-komerc, Beograd, 2012.
-Levi, Majkl. Istorija slikarstva od Đota do Sezana, Izdavački zavod Jugoslavija, Beograd,
1975.

10