Историјски развој је веома значајан за сагледавање кључних момената у развоју транспортних

система и утицају на развој градова. Развој је текао кроз три фазе а посебно трећа фаза довела је
до брзог ширења града у свим правцима. Кроз анализу два примера ( 1)развој Ротердама као
лучког града и 2) Утицај централне железнице Илиноис на развој Чикага) показано је колики значај
су изградња канала и железнице имали у трансформацији градова који су након тога постали
важни привредни центри. Последица такве трансформације је убрзана урбанизација и пораст
броја становника.

Као могући одговор на раст популације и убрзану урбанизацију понуђена су три концепта
савремене урбане мобилности: 1) микромобилност 2)заједничка мобилност и 3)концепт
петнаестоминутних градова. Конкретно у Србији најприменљивији концепт био би први јер
постепеном дестимулацијом моторних возила и интензивирањем алтернативних видова
мобилности као почетног корака временом би било могуће остварити крупније промене на
саобраћајном, урбанистичком и регулативном плану. Када говоримо о крупним променама, значај
који транспортни системи имају на развој градова никако се не може ограничити на локални ниво-
већ се мора посматрати на глобалном нивоу. Без константног развоја и унапређења транспортног
система не би био могућ ни један вид напретка, стога стално треба радити на новим, паметним
решењима како би се у што већој мери избегло загушење и застој. Сходно томе, анализирани су
најзначајнији системи нове технологије које су повећале капацитете система јавног превоза
широм света. Већина транспортних система који су наведени могли би се применити у Србији,
попут Програма за дељење бицикала или трамваја CarGo.

Да би уопше било речи о имплементацији нових структура јавног транспорта, неопходно је прво
анализирати карактеристике постојећих структура града и еволуције урбаних форми. Стога
уочена су три типа просторних структура града: 1)преиндустријски 2) механизовани и 3)мобилни
град . Такође уочена је разлика у еволуцији урбаних „густина“ код градова у Северној Америци и
Европи, а која се огледа у стварању периферних центара (Северна Америка) и ширењу самог
центра (Европа). С обзиром да је у Србији углавном чешћи други случај највећи фокус у будућности
би требало да буде на децентрализацији одређених функција и бољем повезивању периферних
делова са центром. При избору примене транспортне мреже која би боље повезивала перифрију
са центром, веома је важно упознати карактеристике које утичу на ширење и развој града. Те
карактеристике су од кључног значаја не само за просторни развој, већ и за економски, привредни
и демографски развој. Компаративном анализом две најрелевантније карактеристике
транспортних система ( 1)тип и структура транспортне мреже града и 2) тип и заступљеност
одређене врсте транспорта у граду) уочено је да одређен тип структуре транспортне мреже то јест
матрице (развијенија матрица метроа - Беч) има предност и у највећој мери утиче на све горе
наведене облике развоја у односу на други (моноцентрични тип матрице- Рим). Пример Беча као –
града који развија сопствену инфраструктуру ослањајући се на урбано планирање јесте пример
који би и Србија могла да следи у планирању и примени проширења транспортне мреже.