DANAS, 23. mart 2017.

Ljudi sećanja

Rade Radovanović

Tako je govorio na suđenju Aleksandar Vučić

Gledam kako napreduje. Kako ga već zadugo niko i ništa ne može zaustaviti
na putu ka konačnom cilju - koji nije sam osmislio. Bilo je tu i pomoći
prijatelja, domaćih i stranih - svetskih majstora od Berlina, Moske i Pekinga …
do Vašingtona, Tel Aviva i Dubaia … Gledam ga kako gazi ne prezajući ni od
čega! Svestan podrške koju mu zaštitnici pružaju, on je čas Makedonski, čas
nemački, ruski, američki … On je jedan od njih velikih s čijom se silom ili
metodom, od prilike do prilike, poistovećuje. Ide li ide, gazi li gazi... Cilj koji
(mu) je postavljen opravdava sredstva ! Gledam ga i sećam ga se …

***

Aleksandar Vučić, kao ministar informisanja, i ja kao šef biroa i izveštač Radia
Slobodna Evropa, tokom NATO bombardovanja 1999. bili smo često u
kontaktu i imali čak i dramatičnih zajedničkih trenutaka. Kao ono u maju kada
su NATOvci gađali Petrohemiju u Pančevu i u njoj pogađali tankove strašnog
Ve - Ce - eMa. Igrom slučaja, njegov klinac, sa bakom i dekom, bio je tada u
Vojlovici, a kojoj je, opet, Petrohemija u neposrednom komšiluku. Zvao sam ga
i pitao – zna li šta je vinil-hlorid-monomer ? ... Nije znao, pa mu kažem da pita
nekog od hemičara ili tehnologa, ali da prethodno, svakako, ode po dete !

***

Moja supruga Nada, moja lična urednica sve vreme tokom NATO
bombardovanja i ja, zvali smo tih dana na desetine svojih prijatelja i
poznanika po svetu objašnjavajući im da je vinil-hlorid-monomer smrtna
opasnost ne samo za nas u Pančevu, Beogradu i Srbiji, nego, zavisno od ruže
vetrova, i za većinu u Evropi. Koncentracija u vazduhu te gadne hemikalije, od
koje se proizvode obične plastične kese, ali i bojni otrov fosgen, bivala je tih
noći u Pančevu i okolini, ponegde, i 10 600 puta veća od dozvoljene! Jutro
posle te strašne noći, kada je nebo i nad Beogradom isijavalo dugine boje,
Aleksandar Vučić me je zvao i dugo, dugo se zahvaljivao. Dete je bilo sa njim.

***

23. aprila te 1999, jedva nekoliko sati po bombardovanju zgrade RTS ,

izmešten u neku kancelariju na Tehnološkom fakultetu, potrešeno mi je
govorio kako mu je majka, novinarka, bila u Televiziji te prethodne noći.

- Zar ti, pitao sam ga, stvarno nisi znao da će gađati televiziju ?

– Nisam, nisam znao… siktao je besno… ali znam ko jeste ! Znao je Milanović,
znao je Komrakov, Ristić, znao je Vojvodić … Znate li šta je taj Vojvodić
uradio ?

–Ne.

– On je došao pola sata pre napada i izveo svoju ćerku ! Da nije, možda,
slučajno to uradio ?

***

Svašta mi je ministar Aleksandar Vučić tog 23. aprila još rekao i za „Ricu
debelog“, i za nepismenog Milanovića, glupog Komrakova …

- Reći ću noćas u programu ko je sve znao za napad, kažem mu, a on skoči i

poče da viče :

- Šta će te da uradite ? Šta će te reći ! Šta ? … Osvrćući se i aludirajući na

Bračni Par, palcem mi je pokazivao na plafon. - Njima treba što je moguće više
mrtvih ! … A vi hoćete da kažete … pa to bi vam bilo poslednje što ste rekli.

***

Uveče gledam njihov, “patriotski” TV dnevnik. U prvih dvadeset minuta bave

se Miloševićevom praznom kućom na Dedinju, koju je NATO takodje pogodio, i
nekim tričarijama, a tek u 22. minutu jedva pomenu ubijene u pogođenoj
zgradi televizije. Užasnut i besan, zovem ministra Vučića… Kažem mu da je to
što oni rade odvratno … strašno ! … Da je to zločin ! … Da će neko zbog toga…
kad tad … odgovarati! … Kažem mu svašta ! Derem se na njega … On sluša i …
ćuti, ćuti, ćuti … pa jedva procedi kroz zube … - Nemojte tako sa mnom … i
prekine vezu.

***

Ja nisam američki agent! Ni strani plaćenik, ni domaći policijski doušnik…

Nisam bilo čiji saradnik te vrste. Ne zato što mi nije nuđeno, naprotiv - nego
što je pitanje elementarne pristojnosti poštovati jednostavno pravilo : - Nije
lopov onaj koji je uhvaćen - nego onaj koji krade ! Ali, moj ministar AV i
njegova vlada , posebno potpredsednici Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić,
Ratko Marković i Milovan Bojić, sve vreme bombardovanja, bili su ubeđeni u
suprotno.

***

– Majku mu j…. , kaži da mu nudimo da sam napiše cifru, pa da radi za nas! -

citirao mi je Vučić jednom prilikom Voju, kako je zvao svog radikalskog lidera
i potpredsednika Vlade Šešelja. Ostao sam tada zabezeknut ! Krijući da mi je
knedla u grlu, gledao sam ga značajno tajanstveno se smeškajući …

***

Setim se da mi je Adil Kulenović, glavni i odgovorni urednik ratnog

sarajevskog RTV Studio 99, čiji sam dopisnik bio, pričao kako je „Služba,
tamo, još sedamdesetih, uz pomoć operativke B, filmske kamere i partijske i
državne zastave, lako privolela studenta prava Vojislava Šešelja na saradnju“.
I bi mi doista smešno! Kakva urnebesna scena! Mladi Šešelj i Operativka de-
bea vode ljubav a ne rat! - na crvenoj partijskoj i trobojnoj državnoj zastavi!
Đubre, amoralno, debeovsko ! Kako je samo uveren da se svako može kupiti !

***

Kada su 11. aprila te 1999. u Svetogorskoj ubili Slavka Ćuruviju, ministar je

sutradan u hotelu Metropol, Gruji Spasoviću, glavnom i odgovornom DANASa i
meni, sav izgubljen “objašnjavao” da su “to uradili mafijaši… Ubili su ga zbog
dugova!” … Gruja ga prekine : - Aleksandre, kako možete tako nešto da
pričate! … Kakva mafija ! … AV je bio van sebe : - Jeste, crnogorska mafija !
Ćuruviju je ubila crnogorska mafija jer im je dugovao pare !

***

Negde polovinom juna 1999, kada je bombardovanje već bilo gotovo, a izbegli
sa Kosova se potucali po Srbiji, Aleksandar Vučić me pozove da se hitno
nađemo. Po nekom prelepom sunčanom danu, u baštu Ruskog cara došao je
sa sinom. Klinac nije imao više od dve godine i dok se vrpoljio između nas
dvojice i stolova, njegov tata je, poluglasno, bljuvao otrov na vođin račun. -
Vojislav Šešelj je jedan vulgaran i odvratan tip ! ... Vi nemate pojma kakav je to
čovek ! ... Vi ne znate kakav je prema ženama ! ... Mene je sramoda da sa njim
idem ulicom zbog gadosti koje ženama dobacuje! ... Vi to da čujete ... On
svakoj ženi kaže ... Oćeš da ti razvalim ... On je takav primitivac … da vi to ne
možete ni zamisliti!

***

Slušao sam ministra informisanja Aleksandra Vučića jedva verujući i ušima i

očima... Slušao i pitao se : - Zašto je Milošević – Ahtisarijev mir uneo toliko
nemira u radikalske duše i redove ?

***

U „vladi narodnog jedinstva“ crveno – crne koalicije SPS-SRS-JUL, radikali

su imali trinaest resora, koliko i socijalisti. Ali, Vojislav Šešelj je a ne premijer
Mirko Marjanović, bio prva violina u toj veseloj ratnoj trupi. Pod okriljem
vladajućeg Bračnog para radikalska družina se 1998. i početkom 1999. s
punim žarom i elanom spremala za rat. Sprovodeći zakone koje su glatko
progurali u skupštini, srpski nacional-socijalisti harali su na univerzitetima i
divljali po medijima. U DANASu je to ostalo zapisano i zapamćeno!

***

Zadovoljan što NATO hara i razara, što je sve više mrtvih i ranjenih dok se
njemu smeši još veća vlast i moć – Vojislav Šešelj se tokom bombardovanja
osećao nikad jačim i moćnijim. Ne retko je pretio kako će radikali, ako se
potpiše kapitulacija a NATO uđe na Kosovo – oboriti vladu. I nije mahao
praznom puškom. Samo je previđao neke detalje. Stanove, recimo.

***

Pričalo se i tada i kasnije da su od Vlade u to vreme stanove dobili Toma

Nikolić, Dragan Todorović i Aleksandar Vučić. Istina je, međutim, bitno
drugačija ! Od formiranja crno-crvene koalicije, Slobini i Mirini su Šešeljevima
na raznim nivoima, što u Vladi, što van nje, po nekom svom planu i programu,
dodelili ključeva za više od stotinu stanova. Tako je usrećeno nekoliko stotina
članova radikalskih porodica. Ključevima i useljenjima, ali ne i rešenjima o
dodeli tih stanovima. Ili, sasvim precizno, dobili su samo četiri rešenja. Jedno
je dato potpredsedniku vlade Tomislavu Nikoliću, drugo ministru
informisanja Aleksandru Vučiću, treće... Svima ostalima je diskretno
poručeno da „ne brinu za stanove dok je vlade narodnog jedinstva“.

***

Prihvatanjem Ahtisarijevog plana i potpisivanjem kapitulacije koja se zvala

Kumanovski sporazum, NATO trupe zvane mirovne snage UN, ušle su na
Kosovo. Pobednički kao i uvek, Milošević je građanima čestitao mir, a
Šešeljevo biti ili ne biti u vladi koja je na kapitulaciju pristala, razrešili su
srpski i patriotski. Milan Milutinović, Slobin izvršilac na mestu predsednika
Srbije, 15. juna 1999. uveo je radikalima radnu obavezu zbog „neophodnosti i
kontinuiteta sastava i rada vlade”.

***

Na važnom radikalskom sastanku “radna obaveza” je oduševljeno

prihvaćena. Izbegnuto je pominjanje stanova i apanaža, i svima je laknulo.
Svima sem ministru informisanja čija se ruka digla u znak protivljenja... AV je
bio za izlazak iz vlade ! A onda je nastao krkljanac ! Vojislav Šešelj se drao i
urlao preteći i Vučiću, i svakom ko odbije „radnu obavezu“.

***

U krcatoj bašti Ruskog cara, tog junskog dana 1999, ubeđen da sam ja
“američki čovek”, Aleksandar Vučić mi se zaricao da će podneti ostavku na
ministarsko mesto u vladi. Neopozivu! I ne samo to ! Rešio je, kaže, da se više
uopšte neće baviti politikom! Šta će mu to ! Nije on Šešelj… Primitivac koji mu
preti !

***

A čime će se baviti, ako neće politikom ?

– Baviću se naukom, ostalo mi je sasvim malo da završim magistarski i da ga

predam…

Zatim poćuta, pa kao da mu je baš stalo da me u to uveri, dodade:

– Ja sam bolji pravnik od njega ! Mnogo bolji... Neću ni da se poredim sa njim.

***

Odustajući od svake namere da mu objašnjavam kako ja nisam bilo čiji

plaćenik, a njegov firer jeste, gledao sam i slušao Aleksandra Vučića sa
izvesnim razumevanjem i sažaljenjem …

- Pretio je da će me pojesti mrak !

- On tebi ?

- Da, on meni … Koji gad!

- Čuvaj se, znaš sa kim imaš posla !

AV je odmahivao glavom i delovao mi još uplašenije dok je ponavljao kako se

“gada” ne plaši. Još ga i sada vidim onako jadnog i snuždenog.

***

Krajem februara 2003. u Beogradu se odvijalo suđenje Dragoljubu Milanoviću,

bivšem direktoru RTS. Ovom Vučićevom sadašnjem prijatelju i heroju, koga
Hepy Pinkovi i Informeri tek sada uzdižu na nivo nacionalne žrtve DOSovskog
terora, sudilo se zbog odgovornosti za smrt šesnaestoro zaposlenih prilikom
NATO bombardovanja zgrade televizije u Aberdarevoj 23. aprila 1999. Na
žalost, sudilo se samo njemu !
***

Ja sam živeo i radio u Pragu, uređujući i vodeći emisije u Radio Slobodnoj

Evropi namenjene Srbiji i Balkanu. Tri puta sam pokušao da od Džejmi Šija,
portparola Alijanse u vreme bombardovanja, dobijem potvrdu da je NATO
obavestio nadležne u Beogradu, pa i čelnike u RTS, da će i kada će
bombardovati televiziju. Šej je svaki put odbio razgovor na ovu temu
ponavljajući poput automata : Sorry, no coment !

***

Ni sa tužilaštvom u Beogradu nisam bio bolje sreće. Ponudio sam im, ali me
nisu pozvali da svedočim na suđenju Milanoviću. Zato sam u DANASu objavio
tekst precizno navodeći da mi je ministar informisanja Aleksandar Vučić,
nekoliko sati nakon tragedije u Aberdarevoj, rekao da su : - Dragoljub
Milanović, Miodrag Komrakov, Jovan Ristić i Dušan Vojvodić tačno znali, jer
su bili obavešteni, da će te noći 23. aprila 1999. televizija biti bombardovana.

***

Radmila Dragićević Dičić, sudija u procesu Dragoljubu Milanoviću, na

predlog advokata i molbe porodica stradalih, pozvala je Aleksandra Vučića,
tada generalnog sekratara SRS, da se izjasni o činjenicama i navodima koje
sam, pozivajući se na njegove reči, u tekstu izneo.

***

- Gospođo sudija, rekao je radikal Aleksandar Vučić, ja nisam znao da će

NATO bombardovati Televiziju… Jer da sam znao, ja bih izveo svoju majku iz
te zgrade ... Ali, gospođo sudija, ja znam nešto drugo što je ovde bitno ! Znam
da je gospodin Rade Radovanović NATO plaćenik … i da zato piše to što
piše ... E, to ja znam ! A ako vi, gospođo sudija, takvima ... NATO plaćenicima ...
poklanjate poverenje, ja vam onda ne mogu pomoći !

***
 Tako je, bez da trepne - lagao na sudu - Aleksandar Vučić , pravnik, tada
generalni sekratar SRS, a sada predsednički kandidat !

** *
Bivši navijač, četnički dobrovoljac nad opsednutim Sarajevom, radikalski
gensek, ministar informisanja, predsednik SNS ... Aleksandar Vučić, veliki
koordinator svih službi bezbednosti i premijer – predsednički je kandidat!
Rešio je da po svaku cenu bude i predsednik vlade, i predsednik države. Da
uzme svu vlast i ima svu moć. Da tuži i sudi ! Da ga se svi plaše, a da mu ništa
ne mogu! Da mu niko nit zvoca, nit sudi ! Cilj mu je da pobedi i da se, konačno,
oseća bezbedno i sigurno!
***