1

ДЕФЕКТ МАСЕ И ЕНЕРГИЈА ВЕЗЕ

Мерења показују да је маса језгра као целине (у мировању) мања од збира маса
честице које га сачињавају. Разлика између збира маса честица које улазе у састав
језгра и масе језгра назива се дефект масе. Ако језгро има Z протона и N=A-Z неутрона,
дефект масе је:

Ова разлика маса условљена је што је за здруживање нуклеона у језгро и одржавање

језгра као целине потребна енергија која везује један нуклеон за други. Ова енергија се
назива енергија везе (Ev).

Везивање неуклеона у језгро је веома специфично и сложено. Нуклеони су повезани

силама знатно већег интензитета од свих сила које се јављаују у макросвету. Ове силе
делују на растојањим упоредивим са димензијама језгра. Приликом формирања језгра
нуклеони подлежу дејству јаких привлачних сила и при томе губе део енергије.

Веза између енергије и масе дата је Ајнштајновом формулом . Према овој

формули губитак енергије повлачи и губитак масе. Тако се појављује ''мањак масе''
атомског језгра.

Енергија везе језгра је енергија коју треба уложити да би се језгро разбило на

појединачне нуклеоне. То значи да треба да се уложи довољно енергије да се језгро
растави на нуклеоне и да се ти нуклеони удаље један од другог на таква растојања да
између њих не постоји интеракција.

Према закону одржања енергије иста толика енерија је потребна и при образовању
језгра.

Енергија везе:
 2

Пошто енергија везе језгра зависи од броја нуклеона, она се обично обрачунава по
једном нуклеону. За енергију везе по нуклеону се користи назив специфична енергија
везе.

Специфична енергија везе је величина која указује на стабилност језгра. Што је већа
специфична енергија везе, то је потребна већа енергија да се нуклеон избаци из језгра,
односно језгро је стабилније.

График зависности специфичне енергије везе (енергије везе по једном нуклеону) од

масеног броја:
 3

Са графика се види да већина језгара (масени бројеви између 20 и 200) имају

приближно једнаке специфичне нергије веза), а да лакша језгра (А20) и тешка језгра
(А200) имају мању специфичну енергију везе.

Тешка и лака језгра су мање стабилна од средње тешких језгара. Зато се спајањем
(фузијом) два лака језгра у једно средње тешко ослобађа енергија, а енегрија се
ослобађа и цепањем (фисијом) једног тешког језгра на два средње тешка.

Највећа стабилност је код језгара са масеним бројем око броја 60.

Енергија везе по нуклеону, тј. стабилност језгара се повећава од првог водоника до

двадесетшестог гвожђа. Почетни податак од 1 MeV-a по нуклеону се не односи на
обичан водоник – он и не може да има никакву енергију везе јер се састоји од само
једног протона – већ на његов изотоп деутеријум. Најстабилније језгро у природи је
језгро гвожђа са 8.7 MeV по нуклеону. Од двадесетшестог гвожђа до
осамдесетдругог олова приметно је споро слабљење енергије везе по нуклеону, што
значи да су језгра тих елемената све нестабилнија. На крају, код задњих 10 елемената
присутно је нешто брже опадање стабилности, тако да је последње језгро уранијума –
238 са 7.6 MeV по нуклеону.
 4

Локални максимуми стабилности на графику појављују се за језгра (са парним бројем

нуклеона) , , и локални минимуми за језгра (са непарним бројем

нуклеона) , , .

У нуклеарној физици се стабилност објашњава слично као што се у атомској физици

објашњава стабилност атома инертних гасова. И у језгру постоје енергетски нивои
аналогни љускама у атому. На сваку љуску може да стане одређени број нуклеона, а
најстабилнија су она језгра код којих су љуске максимално попуњене.

Пример:
Узмимо прво по два појединачна протона и неутрона и измеримо њихове појединачне
масе и , а онда их саберимо у укупну масу све четири
честице:
.

Ако сада најпрецизније могуће измеримо масу атомског језгра - које се састоји
од два протона и два неутрона:
.
Очигледно је да постоји дефект ( губитак ) масе једнак разлици измерених маса:
 5

Дакле ако по два појединачна протона и неутрона спојимо ( фузија ) у атомско језгро
хелијума – 4 доћи ће до дефекта масе који износи:

Овај губитак масе, по Ајнштајновој формули , значи и губитак енергије, тј.

због тога се протони и неутрони у језгру нађу са мањком енергије или другим речима у
везаном стању. Ово везивање је последица њиховог међусобног деловања
привлачном јаком нуклеарном силом.

MeV,

Ово даље значи да је један нуклеон у језгру хелијума – 4 везан енергијом:

MeV,

Посмтарамо спајање два језгра деутеријума у језгро хелијума:

.
Да би се објаснила појава ослобођене енергије на десној страни релације потребно је
направити њен енергетски биланс. Сваки од нуклеона у деутеријуму има мањак
енергије од 1 MeV, а на левој страни релације је 4 таква нуклеона. Сваки од четири
нуклеона у језгру хелијума има мањак енергије од 7.1 MeV. Да би енергија на левој
страни релације била једнака енергији десне стране ( због закона одржања енергије )
потребно је десној страни додати позитивну количину енергије у износу од 24.4 MeV:
 6

па се решавањем ове једначине добија ослобођена енергија:

Закључак је да се енергија може добити увек када од језгара са мањом енергијом везе
добијемо језгра са већом енергијом везе по нуклеону. То се дешава увек када је смер
релације такав да се крећемо уз график! Кретање уз график је могуће у два случаја:
када се спајају лака атомска језгра ( као у разматраном случају фузије деутеријума у
хелијум ) или у случају деобе ( фисије ) једног тешког атомског језгра ( рецимо
уранијума ) на два језгра из средине периодног система.

Важно је истаћи ( због каснијег објашњења животног циклуса једне звезде ) да се

фузијом може добијати енергија све до фузије у гвожђе. Фузија гвожђа у теже
елементе је могућа, али при овој фузији неће доћи до ослобађања енергије већ
напротив доћи ће до њене апсорпције.

На крају треба продискутовати пикове на графику. Они приказују језгра која су

стабилнија него што би се то могло очекивати. Највећи пик је код језгра са 7.1
MeV по нуклеону у односу на претходни деутеријум са 1 MeV по нуклеону и следећи
са 5.3 MeV по нуклеону. Језгра са овако повећаном стабилношћу имају за свој
редни или масени број један од следећих бројева:
2, 8, 14, 20, 40, 50, 82, 126,…
Ови бројеви су у нуклеарној физици познати као магични бројеви. Примери оваквих
елемената – који имају повећану стабилност, а самим тим су распрострањенији у
природи – су:
, , , , ,…