Утицај телевизије на развој деце

„Телевизија се с правом третира као најутицајнији медиј. Постала је толико заступљена

у свакодневном животу да је често аутори који о њој пишу саркастично називају
„новим чланом уже фамилије“. Већина породичних окупљања пропраћена је упаљеним
телевизором, вечери заједничког опуштања своде се на гледање филма, а по неким
истраживањима, у подручјима градске средине једна од три породице користи
телевизију као позадину већине активности.

Када се томе дода чињеница да су родитељи све више окупирани обавезама, те

упаљеним телевизором скрећу дететову пажњу док обављају своје послове, разумљива
су истраживања која показују да просечно дете до своје осамнаесте године више
времена посвети гледању телевизије него и једној другој активности. На разматрање
заступљености телевизије у животу детета предшколског узраста углавном се
надовезују негативни коментари, пуни више или мање оправданих страхова од
штетних утицаја. Најчешће се спомиње утицај телевизије на насилно понашање. Бројна
истраживања бавила су се овим питањем и утврдила да насилни садржаји на телевизији
доводе до смањења емпатије код детета, повећане толеранције на насилна понашања и
до виђења света као агресивног и суровог, због чега се на све проблеме свакодневнице
једнако агресивно мора и реаговати. На жалост, насилни садржаји чине 85% филмова
који се свакодневно приказују, а када се томе дода насиље приказано кроз извештаје у
вестима или кроз музичке спотове и рекламе, јасно је да је агресија доминантно
расположење које емитују мали екрани. Треба скренути пажњу и на филмске акционе
хероје какве деца најчешће постављају за своје идоле. Често брутални, сурови, са
ружним речима на уснама и прстом на обарачу, Терминатор, Рамбо и цела армија
„опасних момака“ представља катализатор у буђењу дететове жеље да насиље са
екрана, путем имитације, пренесе у реалан живот. Међутим, не реагује свако дете исто
на насилне садржаје, нити ће једно дете реаговати исто на различито „упаковано“
насиље. Поред бројних фактора који делују на дететову подложност утицају
телевизијског насиља, важно је напоменути фактор награде и казне у приказаном
садржају. Наиме, мање су шансе да ће дете усвојити насилно понашање, уколико је у
филму приказано да је насилник за исто кажњен. Затим, фактор оправданости указује
да ће дете пре примити одређени модел агресивног понашања уколико је у филму
приказан као једини излаз из дате ситуације, као праведан, вредносно позитиван,
једном речју – оправдан. Социјални контекст је још један од битних фактора.
Деца из дефаворизованих социјалних слојева, у којима се насиље провлачи кроз
свакодневне породичне и суседске односе, биће подложнија усвајању агресивних
модела. Овим се долази и до фактора фрустрације, који указује да ће деца која су за
нешто ускраћена, спутана и тиме фрустрирана, а таква су најчешће деца из нижих
социјалних слојева, пре доживети насиље на екрану као могућност излаза из неп Неки
аутори, нарочито присталице култивационе теорије чији је творац Гербнер, много
већом опасношћу од негативног дејства на дететово понашање ипак сматрају
могућност телевизије да промени ставове и систем вредности детета. Често се као
опасност спомиње могуће негативно дејство на ставове о расама, половима и
друштвеним слојевима. Наиме, телевизијски програми испољавају склоност да
константно одређене етничке групе приказују кроз искривљену слику, стварајући тиме
код детета заблуде да ће на пример, црнци нужно бити насилници или комедијаши, док
ће азијати бити екстремно интелигентни и недруштвениовољне ситуације, могућност
ослобађања од фрустрације. Прекомерно гледање телевизије може се негативно
одразити и на лингвистичке способности. Имајући у виду чињеницу да телевизија
пружа једнострани вид комуникације, у ком дете ћути, и да је при том вокабулар на
њој заступљен на прилично ниском нивоу, не зачуђује чињеница да, ако обратимо
пажњу на говор мале деце, често ћемо приметити да је јако сиромашан речима, а пун
неартикулисаних гласова и ратних поклича какви се често чују у цртаним филмовима и
на рекламама.Телевизија пружа велике васпитно-образовне могућности ако се њоме
користимо на прави начин. Првенствено су у такву сврху и створени бројни
информативни и културно-образовни програми, дечје емисије, документарни филмови,
па чак и цели телевизијски канали намењени културном уздизању и информисању –
попут „Дискавери“ канала или „Националне географије“. Доказано је да емисије овакве
намене могу имати позитиван утицај на децу – наиме, деца која су гледала дечје
образовне емисије боље читају и имају израженије вербалне способности од деце која
су само гледала цртане филмове и програме намењене одраслима. Такође, телевизија,
као наивна забава која не захтева посебну активност, може служити и као ослобођење
од стреса, деци подједнако као и одраслима.”

Доминантно питање је шта телевизија данас представља детету предшколског узраста,

а свеопште дилеме и полемике везане су за избор телевизијских садржаја и време које
би било оптимално за њено гледање. Негативан утицај телевизије не рефлектује се
само кроз програмске садржаје, већ и кроз формалне функције телевизије као што су:
висока анимација, учестале музичке деонице, визуелни и аудитивни специјални
ефекти, јарке боје, карактеристична мелодија, периодично понављање садржаја и
неограничено време емитовања. Укратко речено, сви стимуланси су пренаглашени и
као такви привлаче дечију пажњу не пружајући им реалне животне слике и догађаје.

“Међутим, у дечијој употреби телевизије има нечег вишег од бекства из сопствене

стварности. Деца нису, по речима Лемишеве, „пасивне такозване ‘табуле расе, по
којима телевизијске поруке остављају своје трагове. Напротив, деца су активни
конзументи. Она реагују на њу, размишљају, осећају, стварају значења. При сусрету са
телевизијом, она уносе мноштво својих склоности, способности, жеља и
искустава“(2008, 12). Пројекат под називом „Протективни фактори и ресурси родитеља
и васпитача у суочавању деце предшколског узраста са ризичним утицајима
дигиталних медија на дечји психофизички развој“ одобрен Решењем
ПОКРАЈИНСКОГ СЕКРЕТАРИЈАТА ЗА ВИСОКО ОБРАЗОВАЊЕ И
НАУЧНОИСТРАЖИВАЧКУ ДЕЛАТНОСТ број: 142-451-2601/2018-02-1 бави се
поменутом тематиком. Реализовао га је тим наставника ВШССОВ у Кикинди током
2018/19. године. Истраживање се тиче испитивања ризичних фактора утицаја
дигиталних медија на децу предшколског узраста. Испитивали су се и протективни
фактори и ресурси родитеља и васпитача деце предшколског узраста које примењују и
којима децу заштићују од неповољних околности дигиталних медија који свакодневно
крше кодексе светских и домаћих конвенција и правила понашања према деци.
Истраживање је испитало и какве ставове деца предшколског узраста имају према
коришћењу дигиталних медија, њихову свест о ризичним факторима утицаја као и
њихове потенцијале и протективне факторе који могу умањити могућности да дете
доживи потешкоће на пољу психофизичког здравља.

Циљеви истаживања су остварени, односно добијен је дескриптиван увид у ставове

родитеља и васпитача и свести о ризичним факторима утицаја дигиталних медија;
утврђено је колико родитељи наџиру, контролишу, селекционишу или неке садржаје
забрањују деци када су дигитални медији у питању; утврђено је колико родитељи и
васпитачи као значајни модели идентификације користе дигиталне медије;
експлоративно се приступило када су у питању протективни фактори и ресурси
родитеља и васпитача као значајних фактора социјализације; и примењена је
експланација када су у питању ставови деце предшколског узраста према коришћењу
дигиталних медија, њихови потенцијали и протективни фактори као и свест о
ризичним факторима њихове употребе.