Милош Јоцић – Отисци на дигиталном мору

Интернет је у својој првој фази развитка – при томе мислимо на деведесете године
прошлог века – имао истоветно корисничко искуство. Уколико нисте били релативно
способан програмер или бар натпросечно информатички описмењен корисник, ваша
„интеракција” са мрежом би се сводила на пуко ишчитавање сајтова и њихових статичких
страница. Термин „сурфовање”, који је означавао карактеристично хипертекстуално
лутање интернетом, био је стога необично пригодан. Сурфер, наиме, не поседује моћ да
призива или обликује таласе, већ само хазардерски чека на њихову појаву и погодан ветар.
Обични корисник је, дакле, на раном интернету остављао трагове несталне попут отиска
даске у океану. ТРЕЋА СТРАНА ДОКУМЕНТА
Интернет, данашњи интернет, Web2 је као форма порпилично сличан фолклорном
стварању. Дакле, мимови су велики део стваралаштва.(Елита и књижевни мимезис).
ТИЈАНА ТРОПИН – ФАНОВСКА ПРОЗА И ИНТЕРНЕТ: НОВИ ВИДОВИ
СТАРИХ ПРИЧА
У прилог томе да се говори о колективу на интернету, придодајем и тренутак где су
људи често анонимни, што због кршења ауторских права, што због своје жеље да се не
представљају као конкретне особе, већ као фанови некога или нечега, ту је наравно и
тренутак глобализације. Мали број људи у Србији ствара тако нешто, а на енглеском
говорном подручју је то већ уиграно. Џоана К. Роулинг је јако срдачна према својим
фановима, те се то корисно одразило на продаваност књиге.

ДРАГАН БАБИЋ – КОЛИКО РЕЧИ СТАНЕ У ЈЕДАН БАЈТ? Неколико

примера интернет књижевности код нас
Пошто се интернет књижевност махом пласира на друштвеним мрежама, блоговима
и личним сајтовима, јасно је да она није све што је присутно на овим изворима, пошто се
само мали део тога може сматрати књижевно валидним. На мрежама као што су Фејсбук и
Твитер, те блоговима и сајтовима, махом се проналазе информације, а не књижевност.
Помиње Радомира Д. Митрића и Хипербореју. Суштина поетике такође.
ВЛАДИСЛАВА ГОРДИЋ ПЕТКОВИЋ – КУЛТУРА СТРАНИЦЕ, КУЛТУРА
ЕКРАНА: ЧИТАЊЕ У ДОБА ИНТЕРНЕТА
Глагол „читати” не трпи императив, написао је Данијел Пенак на самом почетку
књиге Као у роману, апологије читања која преиспитује и илузије и манипулације везане
за култ књиге. Пенак упозорава да се читање не сме претварати у моралну обавезу, да се
књига не сме у односу на масовне медије поставити онако како се посао поставља према
доколици или казна према награди. Читање јесте привилегија, али није нагонска потреба:
склоност читању се развија, а оно, као навика која се стиче и пракса која мења своје
ритуале, није аутоматски добило повлашћен и неупитан статус у цивилизацији и култури,
премда га аутоматски може изгубити.
Заиста, чини се да је хипертекст много прикладнији од штампаног текста када је
потребно да се представи муњевито сустизање наших мисли, њихово скоковито кретање,
њихова непрестана реконструкција и реорганизација. За разлику од штампаног текста који
је одређен својом линеарном перспективом, хипертекст омогућава динамичку претрагу
информација. Екранска страница, за разлику од конвенционалног текста, дозвољава да
њени конститутивни елементи брзо мењају облик, положај или функцију, било у складу са
ауторовим жељама, било од стране корисника у процесу читања.
ИНТЕРАКТИВНОСТ У ЕЛЕКТРОНСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ – Миливој
Анђелковић
Интерактивност је велика чежња књижевности још из старих времена. Многе
велике књиге светске књижевности данас би назвали хипер-текстом – низови прича и
поема, приповести, романа и хроника које се надовезују, преплићу, укрштају и даље
рачвају: Библија, Приче из 1001 ноћи, Декамерон, Кентенберијске приче, Дон Кихот,
романи Џон Дос Пасоса и Бориса Пилњака, Уликс, Хазарски речник, а посебно Борхесова
Вавилонска библиотека и Пешчана књига и Кортасарове Школице у којима није директно
пронађен Интернет и рачунар, али су тако описане карактеристике Велике Мреже, односно
основни принцип рада рачунара, да се може рећи да су их они »измислили».
ПРЕДРАГ СТАНОЈЕВИЋ – Примена интернета у настави књижевности 2008.

Једну од могућих препрека коришћењу интернета у настави – индивидуални, су-

бјективни отпор нарочито старијих наставника и професора (приметан на основу поједи-
начних искуствених сазнања) – у овој групи, по природи ствари, тешко је уочити, али су
неке његове назнаке ипак приметне. Тако је карактеристично да се међу полазницима ове
радионице нашло скоро 8% оних који интернет уопште не користе, а преко 30% га не ко-
ристи у било којем сегменту наставног рада; интересантно је, међутим, да свега десетак
процената не препоручује коришћење интернета својим ученицима, при чему је још зани-
мљивије да међу њима само један наставник сам не користи интернет, док сви остали то
чине.
Из свега тога произлази прилична несигурност у коришћењу овог медија у сопстве-
ном индивидуалном раду и у раду са ученицима: стиче се утисак да предавачи који кори-
сте интернет уочавају његове опасности, али не познају методе којима би их превазишли, а
још мање су спремни да упуте ученике на њих; испитаници који сами не користе интернет
слуте његове предности и зато подстичу ученике да га употребе, али им том приликом сва-
како не дају довољна упутства за то, а још мање их упозоравају на могуће проблеме у том
послу (нпр. непоузданост података до којих се може доћи).
Међутим, није тешко закључити да неукључивање интернета у наставу не само да
нимало не ублажава ову опасност, већ и да његово избегавање може бити контрапродук-
тивно, и да се, уза све то, коси с неким од основних етичких начела педагошког позива. Уз
одговарајућа знања из те области, наставници / професори могли би да упуте ученике на
коришћење квалитетних и с различитих аспеката вредних садржаја који су до јуче били
посредовани књигом, а данас се могу наћи – често много лакше и ефикасније – на интерне-
ту.
Полазника обе радионице било је 254, а попуњене упитнике предало је њих 148.
Овај узорак ни по чему није карактеристичан за групацију наставника и професора српског
језика у Србији. Већ сам избор ове радионице показује повећани интерес испитаника за
примену интернета у настави српског језика и књижевности, што потврђују и одговори на
готово сва питања. То је условило и неке друге карактеристике ове групе: више од 60%
млађе је од четрдесет године, из великих градова потиче близу једне половине полазника;
рачунар и интернет користе готово сви (97,97%, односно 91,89%), више од трећине
(38,16%) користи рачунар дуже од пет година, више од половине (53,38%) између једне и
пет године, а слично је и с периодом у којем користе интернет (31,76%, односно 48,65%).
Техничка опремљеност школа по свему судећи не представља проблем: само један
анкетирани изјавио је да његова школа не поседује рачунарску учионицу, везу са интерне-
том имају школе чак 87,84% полазника, и те учионице отворене су ученицима – истина, из
разговора се могло закључити да је мера те отворености различита – готово стопроцентно.
Интересантно је да само половина професора српског језика користе те учионице, и то го-
тово искључиво за личне потребе, а тек по изузетку за наставу.