MATURSKI RAD IZ INFORMATIKE

Tema: Hardverske komponente računara

Profesor: Vesna Nikitović Učenik:Dejan Hromiš

Uvod
-Informatika se bavi pronalaženjem optimalnih rešenja za probleme. Jednom pronađeno rešenje se
može koristiti za niz sličnih problema. Pojam informatika se sastoji od reči informacija i automatika.
Prvi put se pominje u Nemačkoj godine 1957. od strane Karla Štajnbuha. Ovaj pojam pokriva
istovremeno nauku o računarima (računarstvo) i nauku o informacionim sistemima. Nastala je u 19.
veku razmišljanjem tadašnjeg genija Čarlsa Bebidža, koji je zamislio mašinu koja bi uzimala podatke,
obrađivala ih na neki način i onda obrađene podatke prikazivala.
Bebidž je to naravno zamislio potpuno mehanički, dok su danas računari elektronski. Danas, kada je
informatika toliko razvijena i kada ljudski rod polako ulazi u zlatno doba računara pojmovi računarstva
(nauka o računarima) i informatike (nauka o podacima) se polako razilaze. Više nije potrebno, i
verovatno nije moguće, da programer dobro poznaje sve procese koji se odvijaju u računaru. Dok se
inženjer računara bavi hardverom inženjer informatike se bavi softverom.

Uvod u hardver
-Hardver, uređaji računara ali i druge telekomunikacione opreme. Možda najjednostavnija definicija
hardvera je da je - hardver sve što je opipljivo ili dodirljivo (za razliku od softvera). Čovek upravlja
sa hardverom preko softvera.

Čine ga (kod Ličnog računara):

1. "Matična" ili "osnovna" ploča koja najčešće objedinjuje bar:

1.1.Procesor i
1.2."Primarnu" ili "radnu" memoriju
2. Sekundarna memorija
2.1."Tvrdi" ili "čvrsti" disk
2.2.CD čitač i/ili pisač
2.3.DVD čitač i/ili pisač
3. Komunikacije i mreže:
3.1.Modem
3.2.Mrežni adapter
4. Ulazno-izlazni uređaji:
4.1.Video podsistem i Monitor
4.2.Štampač
4.3.Skener
4.4.Zvučnik
4.5.Miš
4.6.Tastatura
4.7.Veb kamera
4.8.Mikrofon
 Hardverski uređaji su:
1. unutranja memorija
2. aritmetričko-logička jedinica
3. kontrolna jedinica
4. jedinica spoljne memorije
5. ulazne jedinice
6. izlazne jedinice

1.Maticna ili osnovna ploca

Matična ili osnovna ploča je najvažnija štampana ploča u računaru. Na njoj se

nalaze mikroprocesor, ROM, kao i višekonektora u koje se „ubadaju“ druge štampane ploče sa
određenim funkcijama (zvučna, grafička, TV i mrežna kartica, modem,RAM, kontroleri diskova isl.)
Pored navedenih elemenata, na matičnoj ploči se nalaze i južni i, najčešće, severni most.
Matična ploča služi za objedinjavanje i komunikaciju delova računara, te znatno utiče na celokupne
performanse. Zbog toga je prilikom izbora sastava računara veoma važno odmah odabrati dobru
matičnu ploču.
Matične ploče su tokom vremena preuzimale na sebe sve više i više funkcija ostalih delova računara.
Tako, vrlo brzo su se pojavile ploče koje imaju ugrađenu grafičku karticu, zatim ugrađenu i zvučnu
karticu, pa mrežnu itd. Ovakve „ugrađene“ (ili „integrisane“) kartice uglavnom važe za manje
kvalitetne nego spoljašnje, premda se ta razlika tokom vremena smanjuje, što naročito važi za zvučne i
mrežne kartice.

Procesor

Procesor (u računarstvu) je izvršna jedinica — prima i izvršava instrukcije pročitane iz odgovarajuće

memorije. Kada se kaže samo „procesor“ najčešće se misli na centralni procesor (engl. central
processing unit — CPU, centralna procesorska jedinica), ali postoje i procesori specijalnih namena kao
što su procesori signala, razni grafički procesori, itd. Sam po sebi procesor ne čini računar, ali je jedan
od najvažnijih delova svakog računara.

Prvi procesori su bili mehanički i praktično nisu bili zaseban deo računara (npr. kakve je projektovao
(Čarls Bebidž) zatim elektromehanički (relejni) pa na bazi elektronskih vakuumskih cevi i bili su jako
veliki. Do značajnog smanjenja dimenzija i povećanja performansi došlo je upotrebom tranzistora
(miniprocesori) i, u drugoj polovini 20. veka, integralnih kola(mikroprocesori).

Centralni procesori obično sadrže:

• Upravljačku jedinicu (engl. control unit), koja upravlja radom ostalih komponenti, konkretno
operacione jedinice. U ranim danima računarstva se funkcionalnost upravljačke jedinice mahom
realizovala hardverski (ožičena realizacija), dok se danas tipično koristi mikroprogramska
 realizacija, gde se rad procesora, uključujući i njegov set instrukcija, implementira kroz
mikroprogram.
• Operacionu jedinicu (engl. execution unit), koja tipično sadrži:
• Aritmetičko-logičku jedinicu (engl. ALU - Arithmetic logic unit), koja vrši aritmetičke I
logičke operacije.
• Registre, koji služe za privremeno skladištenje podataka pri izvršavanju programa
(registri opšte namene), kao i za čuvanje informacija o trenutnom stanju programa koji
se izvršava (programski brojač, pokazivač steka, prihvatni registar instrukcije,
programska statusna reč i dr.)
• Podsistem za vezivanje sa memorijom i periferijama

-Moderniji procesori imaju i jedinice za rad sa brojevima u pokretnom zarezu, brzu internu memoriju
itd. Super-skalarni procesori imaju i po više operacionih jedinica. što im omogućava da izvršavaju
nekoliko instrukcija istovremeno (kada one nisu međusobno zavisne).

Primarna ili radna memorija

Primarna memorija je memorija koja je direktno dostupna procesoru računara preko njegovih glavnih

magistrala (adresnih i za podatke), bez potrebe za alternativnim ulazno-izlaznim i često značajno
sporijim načinima komunikacije.
Primarna memorija se koristi za smeštaj podataka i instrukcija koje računar u tom trenutku izvršava,
odnosno kao radna memorija računara (sem u slučaju kada se u njen sadržaj ne može menjati -
razne ROM memorije).

Nasuprot sekundarnoj memoriji, primarna memorija ima sledeće osobine:

• značajno je brža (često hiljadama puta)
Kao primer, početkom 21. veka, bilo kom delu primarne je moguće pristupiti u proseku za svega
nekoliko nanosekundi. Nasuprot tome, tvrdi disk, kao najpoznatija sekundarna memorija, mora
prvo da mehanički pozicionira glavu za čitanje do cilindra sa podacima, što u proseku traje oko
9 ms a u najgorem slučaju i do 20 ms. Zatim mora da sačeka da se disk okrene tako da podaci
"dođu pod glavu", što u slučaju 10.000 obrtaja u minuti traje u proseku dodatnih 3 ms. Na kraju,
potrebno je same podatke pročitati (trajanje značajno zavisi od gustine podataka) i poslati u
primarnu memoriju. Kako tvrdi diskovi ne mogu da rade sa blokovima manjim od
jednog sektora (tipično 512 bajtova) to je potrebno prebaciti sve njih u primarnu memoriju pre
nego što je moguće upotrebiti bilo koji, što je samo po sebi toliko puta sporije u odnosu da
direktan pristup primarnoj memoriji. Zbirno, pristup bilo kom podatku na tvrdom disku u proseku
traje preko 12 ms.

• direktno je adresabilna (RAM)
Primer: procesor može u bilo kom trenutnu da zada adresu bilo kog jediničnog podatka kom želi
da pristupi i da izvrši operaciju čitanja ili upisa. Nasuprot tome, tvrdi diskovi ne omogućavaju rad
sa manje od jednog sektora podataka (tipično 512 bajtova) - svako iščitavanje zahteva čitanje
celog sektora, a svaki upis zahteva ponovno snimanje celog sektora, nezavisno od količine
promena.
 • gubi sadržaj po prestanku napajanja (sem u slučaju ROM memorija)
Primer: Po isključivanju računara seo sadržaj radne memorije se gubi. Nasuprot tome, podaci
snimljeni na tvrdi disk, CD-R i sl. ostaju i moguće im je pristupiti po ponovnom uključivanju.

Virtuelna memorija i uticaj na efektivnu brzinu računara

Operativni sistemi sa podrškom za virtuelnu memoriju mogu da simuliraju povećanje primarne
memorije tako što trenutno ređe korišćene delove primarne memorije prebacuju u deosekundarne, a deo
koji je sledeći potreban "vrate" iz sekundarne nazad u primarnu. Na ovaj način fizička primarna
memorija može biti manja od one koja je realno potrebna izvršavanim programima, ali po ceni brzine
rada računara - što je razlika između potrebne i realne/fizičke primarne memorije veća, to će češće biti
potrebne pomenute zamene delova i, tako, komunikacija sa hiljadama puta sporijom sekundarnom
memorijom.
Odatle dolazi i pojava da povećanje primarne memorije računara ne utiče samo na ograničenje količine
podataka i programa koji se mogu obrađivati u isto vreme nego i na povećanje efektivne brzine
računara (jer se manje vremena troši na sporu komunikaciju sa sekundarnom memorijom).

2.Sekundarna memorija

Matična ili osnovna ploča je najvažnija štampana ploča u računaru. Na njoj se

nalaze mikroprocesor, ROM, kao i višekonektora u koje se „ubadaju“ druge štampane ploče sa
određenim funkcijama (zvučna, grafička, TV i mrežna kartica, modem,RAM, kontroleri diskova isl.)
Pored navedenih elemenata, na matičnoj ploči se nalaze i južni i, najčešće, severni most.
Matična ploča služi za objedinjavanje i komunikaciju delova računara, te znatno utiče na celokupne
performanse. Zbog toga je prilikom izbora sastava računara veoma važno odmah odabrati dobru
matičnu ploču.
Matične ploče su tokom vremena preuzimale na sebe sve više i više funkcija ostalih delova računara.
Tako, vrlo brzo su se pojavile ploče koje imaju ugrađenu grafičku karticu, zatim ugrađenu i zvučnu
karticu, pa mrežnu itd. Ovakve „ugrađene“ (ili „integrisane“) kartice uglavnom važe za manje
kvalitetne nego spoljašnje, premda se ta razlika tokom vremena smanjuje, što naročito važi za zvučne i
mrežne kartice.

Tvrdi ili cvrsti disk

Tvrdi ili čvrsti disk (engl. hard disk - hard disk) je vrsta sekundarne memorije. Podaci se snimaju

magnetnim putem, u koncentričnim krugovima (cilindrima) na površini tvrdih okruglih ploča
(diskova).

Prve tvrde diskove je napravio IBM 1955. godine (IBM 350 Disk File za svoj računar IBM 305), a
izumeo ih je Rejnold Džonson (Reynold Johnson). Sastojao se od 50 diskova prečnika 61 cm, a ukupni
kapacitet im je bio 5 miliona karaktera. Imao je jednu jedinu glavu (umesto jednu po površini) pa je
vreme pristupa bilo jako dugo.
Nešto kasnije su proizvedeni i uređaji sa izmenjljivim paketima tvrdih diskova, ali je zbog nedovoljne
preciznosti u pozicioniranju glava ovaj sistem značajno ograničavao kapacitet pa je ubrzo i napušten.
1973. godine IBM je proizveo prvi potpuno zatvoreni sistem (3340 "Winchester"). Ovo ime
(„vinčester“) je ostalo u čestoj upotrebi do pred kraj 20. veka, a još uvek se koristi u nekim jezicima
(npr. u ruskom i ukrajinskom).

Organizacija podataka

Podaci nisu kontinualni već je svaka Radi relativnog održanja gustine

Podaci se snimaju na jednu ili obe
površine svake ploče (diska), u
koncentričnim krugovima. Jedan
takav krug (na jednoj površini) se
naziva staza, trag ili traka.
Skup svih staza jednake staza ugaono podeljena u više blokova
udaljenosti od centra koje nazivamo "sektorima".
rotacije (pa tim i Uobičajena dužina sektora je
prečnika) se naziva 512 bajtova, ne računajući dodatne
"cilindar". podatke za pozicioniranje i kontrolu i
korekciju grešaka.
podataka preko cele površine
diskova, spoljni cilindri mogu
imati više sektora nego unutrašnji.
Skup susednih cilindara sa
jednakim brojem sektora se naziva
"zona".

Prvi hard diskovi bili su kapaciteta svega par kilobajta. Povećavanje kapaciteta ostvareno je
dodavanjem dodatnih diskova, povećavanjem gustine zapisa i sl. Postoje eksterni (spoljni) i interni
(unutrašnji). Eksterni hard diskovi su velikog kapaciteta (i do nekoliko TB), ali zato mogu biti veliki
kao kućište računara. Interni hard diskovi znatno su manjih dimenzija, ali zato raspolažu i manjim
kapacitetima. Postoje magnetski interni hard diskovi (najčešći 99,99% korisnika) i fleš (flash) interni
hard diskovi, koji se odlikuju velikom brzinom upisa/ispisa podataka, ali su znatno skuplji. Fleš
memorija se prvenstveno koristi za male kapacitete, i koristi se za memorijske kartice. Postoji jako
mnogo načina povezivanja hard diska i računara (tačnije matične ploče), a najčešći su: ATA (ATA33,
ATA100, ATA133), UDMA, PIO, IDE, S-ATA, S-ATA2. Trenutno najbrži od pomenutih je S-ATA2 koji
se odlikuje jako velikom brzinom prenosa podataka. Standard povezivanja za eksterne hard diskove je
E-SATA.

CD citac
Kompakt disk (skraćeno: CD, engl. Compact disc) je optički medijum za pohranjivanje digitalnih
podataka. Prvi primerci kompakt diska su proizvedeni početkom 1980-ih godina u kompanijama
„Filips“ i „Soni“, i to kao medijum za pohranjivanje muzičkih podataka i zamjena za tadašnji
standardni nosač zvuka — gramofonsku ploču. Kasnije je taj format proširen na snimanje i drugih vrsta
podataka. Kao CD-ROM (engl.Compact disk - read only memory) se krajem 20. vijeka koristio kao
medijum za snimanje svih vrsta podataka za personalne računare

CD čitač je uređaj koji optički uskladištene podatke na kompakt disku pretvara u električne signale
tako što se informacija čita usmjeravanjem crvenog ili zelenog laserskog zraka na površinu diska i
detekcijom intenziteta refleksije, koji zavisi od postojanja jama (pit) i površi (land) na reflektujućem
sloju diska. Svetlost reflektovana iz jame ima mnogo slabiji intenzitet od svetlosti reflektovane sa
površi.
Reflektovana svjetlost sa površi i jama se preko složenog sistema sočiva i ogledala prenosi do foto-
dioda ili CCD-a koje mogu da detektuju razlike u intenzitetu svetlosti i da te razlike pretvore u
električne signale (jedinice i nule). Ovi impulsi se dekoduju od strane kontrolerske logike uređaja i u
obliku digitalnih podataka, preko interfejsa, šalju na matičnu ploču računara.

DVD citac

Digital Versatile Disc (skraćeno DVD) je nosilac podataka, optički drajv dosta većeg kapaciteta nego
njegov prethodnik, CD(Compact Disc). DVD je optički disk koji se koristi kao vrsta medija za
visokokvalitetno skladištenje podataka, a u masovnoj upotrebi uglavnom služi za skladištenje filmova.
DVD je izvorno bila skraćenica za digital video disc, iako neki od članova DVD Foruma tvrde da
bi DVD zapravo trebalo da znači digital versatile disc (engleski: svestrani digitalni disk), kako bi se
ukazalo na potencijal takvih diskova u skladištenju aplikacija koje nisu vizuelne. Međutim, među
članovima DVD foruma nije dostignut konačni sporazum, te je danas zvanična oznaka formata
jednostavno DVD; slova u skraćenici zvanično nemaju značenje. DVD diskovi su izgledom i veličinom
gotovo u potpunosti identični CD diskovima.
Dolazak DVD formata najavljen je u septembru 1995. godine, a njegova prva službena specifikacija je
predstavljena godinu dana kasnije. O održavanju razvoja DVD-a brine se DVD Forum, koji se sastoji
od 10 osnivačkih kompanija i više od 220 dodatnih članova. Prvi DVD plejeri i diskovi
na japanskom tržištu su se pojavili u nevembru 1996. godine, a u SAD su u prodaju ušli umartu 1997.
DVD uređaji u početku su bili vrlo skupi, te su stajali više od iznosa koji bi danas bio veći od 500 evra,
ali u proljeće 1999. godine njihova cijena je po prvi put pala ispod 300 američkih dolara, te su se
zajedno s CD diskovima počeli prodavati i u prodavnicama s mješovitom robom. Tada su činili tek
malen dio prodaje u odnosu na VHS kasete, ali danas je situacija obrnuta i DVD diskovi uvjerljivo čine
većinu prodaje, u nekim državama čak i više od 90%, te polako iskorjenjuju u odnosu na njih
glomazne, niskokapacitetne i zastarjele VHS kasete. DVD diskove i plejere danas je moguće kupiti u
gotovo svim većim prodavnicama, a njihove cijene su počele padati do ili čak ispod nivoa VHS uređaja
i kaseta. U posljednje vrijeme postala je popularna i mogućnost kupovine filmova na DVD disku uz
dnevne novine za svega dvestotinjak dinara.
2000. japanska kompanija Soni u prodaju je pustila igrački sistem PlayStation 2, koji je kao medijum
koristio CD-ove i DVD-ove, i koji je pored mogućnosti igranja video igara nudio i reprodukciju DVD
filmova, što se u Japanu pokazalo punim pogotkom budući da je konzola tada bila znatno jeftinija od
većine DVD plejera dostupnih na tom tržištu. Kao rezultat toga, mnoge prodavnice s elektronskom
robom su prodavale PS2, iako se inače nisu bavile prodajom igračkih konzola. Godinu dana nakon
pojavljivanja, PS2 je dobio odgovor od Majkrosofta, koji je na tržište uveo igračku konzolu Xbox s
mogućnošću prikazivanja DVD-ova uz ugradnju dodatne opreme.
Kompanija Soni je na svojoj sledećoj konzoli, PlayStation-u 3 uvela i mogućnost reprodukovanja
filmova sa Blu-rej diskova, koji je pored HD-DVD formata, jedan od mogućih naslednika DVD-a.
Vrste DVD-ova
• DVD-ROM
• DVD-5 ima jednostrani zapis i kapacitet 4,7 gigabajta.
• DVD-9 ima dvoslojni jednostrani zapis i kapacitet 9 gigabajta.
• DVD-10 ima obostrani zapis i kapacitet 10 gigabajta.
• DVD-18 ima dvoslojni obostrani zapis i kapacitet 18 gigabajta.
• DVD-R ima kapacitet 4,7 gigabajta a diskovi služe za jednokratno snimanje.
• DVD-RW ima kapacitet 4,7 gigabajta a diskovi pružaju i mogućnost presnimavanja snimljenog
materijala.
• DVD-RA zahtjeva posebnu jedinicu za čitanje diskova sa 4,7 ili 9,4 gigabajta snimljenog
materijala, a takvi diskovi su tipično smješteni u plastičnom kućištu. Diskovi sa 2,6 gigabajta
kapaciteta mogu biti izvađeni iz kućišta i korišćeni u DVD-ROM jedinici. Najveći kapacitet je
9,4 gigabajta.
• DVD+R ima jednostrani jednoslojni zapis i kapacitet 4,7 gigabajta a diskovi služe za
jednokratno snimanje.
• DVD+RW ima kapacitet 4,7 gigabajta, a diskovi pružaju i mogućnost presnimavanja, te njihov
sadržaj može biti prikazan i na standardnom DVD uređaju.
• DVD R DL diskovi su izvedeni iz DVD+R, a koriste dvoslojni zapis, te služe za jednokratno
snimanje do 8,5 gigabajta podataka.DVD+R DL diskovi se koriste za igre i programe za igračku
konzolu Xbox 360.

3.Komunikacije i mreze

Modem je skraćenica od modulacija i demodulacija. Modem je elektronski uređaj koji omogućava

konverziju digitalnih signala, koje šalje računar, u signale prilagođene karakteristikama telefonskih
linija i obratno. Pored toga, modem obezbeđuje sve neophodne upravljačke funkcije koje regulišu tok
podataka pri prenosu između računara.
U početku je služio za povezivanje bilo koja dva računara, a danas uglavnom za spajanje na Internet.
Ako je to faks modem, može se slati i primati telefaks.

Analogni modem
Analogni modem je uređaj koji vrši konverziju digitalnih binarnih signala u modulisane signale
govornih frekvencija, prilagođene karakteristikama telefonskih linija i obratno. U mreži za prenos
podataka modem se priključuje između računara (koji šalje ili prima digitalne signale) i uređaja za
analogni prenos signala (koji šalje ili prima analogne signale).

Nadzor i upravljanje (biranje, programiranje) funkcijama modema može se ostvariti posebnim

modulom koji je ugrađen u modem.
Po izvedbi modem može biti spoljašnji (poseban uređaj) ili unutrašnji (kartica u računaru)
S obzirom da analogni modemi konvertuju digitalne signale radi prenosa po telefonskim linijama,
propusni opseg linija ograničava brzinu prenosa. Prvi modemi koji su proizvedeni 60-tih i 70-tih
godina zadovoljavali su Bel standarde i omogućavali su asinhroni i dupleksni prenos podataka preko
dvožičnih linija brzinama do 300 b/s. Današnji analogni modemi imaju maksimalnu brzinu 56 kb/s.

Mrežni adapter 

(engl. Network card, NIC, network adapter) je deo koji se brine za

komunikaciju računara preko računarske mreže.
Moderne matične ploče obično na sebi imaju integrisan mrežni čip i priključak, ali takođe postoje i
mrežne kartice koje se ubacuju u PCI ležište. Danas se ređe viđaju odvojene mrežne kartice, obično se
uzima dodatna kartica (uz integrisanu) zbog mogućnosti priključivanja više mrežnih uređaja
(npr. ADSL modem, Ethernet), iako neke matične ploče dolaze i sa dva čipa, odnosno priključka.
Danas postoje mrežne kartice u 10, 100, i 1000 Mbit/s (Gigabit) izvedbama, što označava
propusnost podataka koju može da obradi jedna mrežna kartica.

4.Ulazno-izlazni uredjaji

Monitor je električni izlazni uređaj koji služi za prikazivanje slike poslate sa drugog uređaja,

obično grafičke karte u sklopu računara.

Monitori sa katodnom cevi

Monitori sa katodnom cevi (engl. CRT monitor, Cathode Ray Tube monitor) su danas najzastupljeniji i
bazirani na TV tehnologiji. Površina ekrana (prednji deo katodne cevi) je pokrivena osnovnim
elementima, tj. fosfornim tačkama ili trakama.
Na zadnjem kraju katodne cevi se nalazi elektronski top (tačnije tri topa crvene, plave i zelene boje)
koji šalje snop elektrona u pravcu pojedinih tačaka i, u zavisnosti od intenziteta zraka, dobija se svetlija
ili tamnija tačka date boje na ekranu. Kombinovanjem intenziteta crvene, plave i zelene boje se dobija
bilo koja željena boja.
Danas su u upotrebi tri vrste CRT-a:
• Dot-Trio Shadow Mask
• Aperture Grille
• Slot Mask
TFT monitori

TFT monitori (engl. Thin Film Transistor) spadaju u LCD (engl. Liquid Crystal Display) vrstu
monitora. Ne sadrže katodnu cev, već tečnekristale između dve staklene ploče, dva polarizaciona
filtera, filtera boje i dva sloja za poravnavanje. Iza ovih slojeva se nalazi pozadinsko osvetljenje koje se
obično sastoji od više fluorescentnih lampi. Dovođenjem napona na sloj za poravnavanje se
stvara električno polje koje poravnava tečne kristale, što onemogućava svetlosti da prođe kroz njih, dok
se ukidanjem napona omogućava prolaz.
Razlika između CRT i TFT monitora je velika. CRT monitori su kabasti, dok su TFT tanki i veliki
taman koliko treba. Potrošnja električne energije je kod CRT monitora oko 80 vati za 17 inča dok je
kod TFT jedva 20. CRT monitori emituju elektrone iz katodne cevi, koji izleću i do 80 cm izvan ekrana
i ako čovek sedi blizu onda ga pogađaju. To se oseti pri dugotrajnom sedenju ispred monitora na maloj
udaljenosti (idealno je 50 cm, ali tada smo još u zoni zračenja pa je preporučljivo na svakih sat uraditi
pauzu od 10-ak minuta). Kod TFT monitora ovoga nema, tj. elektroni ne izleću na toliku udaljenost,
već na par cm od stakla. Osvežavanje CRT monitora je u idealnom slučaju 120 herca po sekundi a
većina kvalitetnih monitora je mogla da nam ponudi do 100 herca, jeftiniji su išli do 85 (1 herc je jedna
slika u sekundi koju iscrta monitor). Kod TFT monitora osvežavanje vrši samo kada je to potrebno
(kada se na slici nešto pomera). Brzina savremenih TFT monitora je 2 mili sekunde ili 500 slika u
sekundi za primer uzmite monitor od 16 ms je imao nešto više od 50 slika u sekundi.
Glavni nedostatak TFT monitora je vernost prikaza slike, pošto je slika "plastičnija" od one na CRT, što
može da zasmeta grfičkim dizajnerima, ali i to će brzo da se reši. Postoji niz nedostataka u svakoj
tehnologiji, pa tako i u ovoj, TFT tehnologija nije savršena, tako slika nije ista pri svim uglovima
gledanja, pošto su kristali u nekoj vrsti mreže, oni daju idealnu sliku kada se gleda pod uglom od 90
stepeni u odnosu na ekran, u zadnje vreme se pojavljuju monitori koji su deklarisani na ugao vidljivosti
od 180 stepeni, dobijamo utisak da je sve savršeno. Konstrukcija samog ekrana je takva, da se slika
degradira prilikom gledanja sa strane. Kod jeftinijih monitora je to jako vidljivo, a kod skupih manje,
ali ipak postoji degradacija. Naravno, ako se monitor koristi samo za jednog korisnika, to nije problem,
jer je monitor lagan i vrlo lako se podešava u položaj koji je za korisnika idealan, problem je kad više
ljudi gleda npr. film, onda oni sa strane imaju lošiju sliku od onih u centru. Kod skupljih monitora je to
manje uočljivo.
Postoje još četiri vrste TFT monitora.
Prva se deli na ekran sa odnosom 16:10 i 5:4, sada je u modi 16:10 pošto se filmovi za DVD i bioskop
prave u odnosu 16:9 a razlog zašto je uzet odnos 16:10 je taj, što je to kompromis između monitora za
uživanje i rad, poznatiji su kao vajd skrin monitori. Prednost je ta, što se ne prikazuju one dve crne
štrafte na gornjem i donjem delu ekrana, samim tim se i bolje iskorišćava raspoloživi prostor. 5:4 su
monitori na koje smo navikli. Ovi monitori su jeftiniji za proizvodnju od 5:4, jer se od jedne ploče
stakla manje baci kao škart, tj. više se stakla iskoristi. Mana, manji razmak između gornje i donje
granice nas navodi da umesto 17 inča kupimo 19, jer upravo ta dijagonala odgovara veličini od 17 inča
5:4 monitora, ali dobijamo na širini. Ovaj odnos se koristi i pri novijim generacijama lap-top računara,
a pošto je lap-top širi, dobija se prostor koji se koristi za ubacivanje numeričke tastature, što je još
jedan plus.
Druga vrsta je pivot model, tj. monitor koji se okreće oko vertikalne ose, pogodan je za dizajnere, jer
okretanjem monitora u vertikalu, dizajner, npr. novina, dobija prostor koji omogućava da vidi celu
stranicu a4 formata bez dodatnog skrolovanja, što je još jedna prednost ovih monitora. Naravno, ova
funkcija takođe košta, ali onaj kome to koristi, njemu se i isplati.
Treća vrsta TFT monitora su sa ugrađenim TV Tjunerom, tako da monitor može da služi i kao TV, ti
monitori su obično skuplji od televizora, ali gledajući da samim tim štedite na tome da umesto dva
uređaja kupujete jedan, to je takođe prednost, kako za kućni budžet, tako i za prostor.
Četvrta vrsta su monitori sa DVI ulazom iliti digitalnim. To su monitori kao i svaki drugi TFT, samo što
koriste napredniju vezu sa računarom. Slika preko DVI veze je kvalitetnija, oštrija i u svakom pogledu
bolja. Kod jeftinijih modela je ponekad slika lošija u odnosu na vezu preko VGA konekcije, ali to je
čisto marketinški trik. Tako da se pri kupovini monitora koristite starim pravilom, koliko para - toliko i
muzike.

Stampač

Štampač je uređaj kojim se podaci (slika, tekst ili oboje) ispisuju sa računara na papir. Sa digitalnim
fotoaparatima pojavili su se štampači koji ne koriste računar za ispisivanje slika, već je moguće
odštampati sliku direktno iz memorije fotoaparata.

Vrste

Najčešće vrste štampača su:

• Laserski (engl. Laser) štampači štampaju na papir pomoću lasera, koji osvetljava bubanj i time
naelektriše površinu bubnja. Zatim bubanj prolazi kroz toner gde se na naelektrisane delove
bubnja lepe fine čestice mastila u prahu, papir prelazi preko bubnja i prah ostane na papiru. Na
kraju papir prolazi kroz grejač koji zapeče prah na papiru. Najefikasniji je u ispisivanju
tekstova, jer postiže mnogo veće brzine od igličnih štampača (od 4-20 stranica u minuti).
Postoje i laserski štampači u boji.

• Mlazni (engl. Inkjet) štampači (sa mastilom) štampaju tako što iz rezervoara mastila

(engl. cartridge) mlazom gađaju papir: u svakoj sekundi ispali se oko 50,000 kapljica mastila.
Postoje rezervoari za crnu i kolor štampu. Mlazni štampači su najefikasniji za štampanje slika u
boji, jer se mogu kupiti već za nekoliko hiljada dinara.

• Matrični (ili iglični - engl. Dot-Matrix) štampači štampaju pomoću iglica, koje preko trake s
bojom udaraju u papir. Najefikasniji su za ispisivanje dokumenata u više kopija. Zbog sporosti i
velike buke koju proizvode, ovi štampači se danas sve manje koriste. Matrični štampači
štampaju jednom bojom, u zavisnosti od trake koju koristimo.

• Štampači sa direktnim zagrevanjem štampaju tako što zagrevaju papir koji menja boju pod
uticajem toplote. Primer ovakve vrste štampača su telefaks uređaji (u zadnje vreme postali su
rašireni i mlazni telefaks uređaji, jer faksovi koji su ispisani na papiru osetljivom na toplotu
vremenom blede).
Skener

U oblasti računarstva, pojam skener (engl. scanner) ima više značenja. Pojam skenera slika se odnosi

na optički ulazni uređej koji omogućava da se crtež, fotografija ili štampani, odnosno rukopisni tekst
pretvore u kod koji odgovarajući kompjuterski programi mogu da obrade, prikažu na ekranu ili
odštampaju. Skeniranje slika (digitalizacija slika) je postupak kojim se slika (dokument) pretvara u
oblik pogodan za prenos, obradu i čuvanje u elektronskom formatu. U svakodnevnoj kućnoj ili
kancelarijskoj upotrebi mogu se videti razne varijante skenera:
• Ručni skener radi na principu ručnog prevlačenja uređaja preko skeniranog objekta. Može da
skenira ravnu površinu širine do 10 cm i to crno-belu, sivu skalu i kolor. Rezolucija je do 800
dpi (tačaka po inču) i obično imaju najviše do 12 bita po boji. Namenjen je skeniranju manjih
površina, sličica, odnosno logotipa. Ručni skeneri su uglavnom monohromatski i bili su u široj
upotrebi tokom 90-tih godina 20. veka, međutim iako je njihova popularnost za skeniranje
dokumenata opala, upotreba ručnih 3D skenera je u dalje velika u oblasti industrijskog dizajna,
inženjeringa, inspekcije i analize, digitalne proizvodnje kao i u medicini. U uobičajenoj upotrebi
zastupljeni su uglavnom u obliku barkod čitača. Jeftini su ali daju najlošiji kvalitet reprodukcije.
Međutim, krajem prve decenije 21. veka pojavljuju se ručni skeneri specijalizovani za
skeniranje fotografija koji skeniraju površinu širine A4 (210mm) sa dubinom skeniranja od 24
bita. Kod ovih skenera je mobilnost bitna karakteristika i biće sve popularniji u upotrebi.
• Položeni, stoni, desktop skener je najčešća vrsta skenera u kućnoj i poslovnoj upotrebi zbog
dobrog odnosa cene i radnih performansi. Obično koristi A4(210×297mm) ili A3(297×420mm)
format papira i može da skenira u punom koloru. Rezolucija položenih skenera može da se
kreće do 5400 dpi i više. Ovi skeneri uglavnom operišu sa 24-48 bita po boji što ih čini
najboljim za skeniranje svih vrsta dokumenta.
• Prolazni skener snima dokument tako što se isti provlači kroz njega. Telefaksi su
najjednostavniji primer.
• Filmski skener snima filmske materijale, pozitive ili negative, formata od 35 do 120 mm. Ti
uređaji su specijalno napravljeni za ovu svrhu. On radi na principu obrtnog nosača koji pokreće
slajdove ispred sočiva i optičkog senzora. Rezolucija je, na 36 mm dužine filma 4000 linija,
odnosno samog skenera maksimalno 2700 lpi (linija po inču). Kvalitet skeniranog slajda od
2700 lpi odgovara kvalitetu skenirane fotografije veličine 16x24cm pomoću običnog položenog
skenera.

Savremeni stoni skeneri se sastoje iz više delova. Najkarakterističniji deo je stakleni panel ispod kog se
nalazi izvor svetlosti. Izvor svetlosti osvetljava stranu papira postavljenu licem okrenutim na dole na
staklenoj podlozi iznad mehanizma za skeniranje. Prazne ili bele površine odbijaju više svetlosti od
slova ili slika. Motor pomera glavu skenera koja hvata svetlost koja se odbija od skeniranog
dokumenta. Odbijena svetlost prolazi kroz sistem ogledala koja je usmeravaju ka sočivu. Sočiva
fokusiraju svetlosne zrake na svetlosno osetljive diode koje svetlost prevode u električnu struju. Što je
veća količina svetlosti koja padne na diode utoliko je veći napon struje. Ako skener radi sa slikama u
boji, odbijena svetlost se usmerava prema posebnim diodama kroz crvene, zelene i plave filtere. Na
kraju, analogno-digitalni konvertor (engl. analog to digital converter, ADC) prevodi svaku analognu
vrednost napona u digitalni piksel koji predstavlja jačinu svetlosti za tačku duž linije koja sadrži broj
piksela po inču srazmerno deklarisanoj mogućnosti određenog skenera.
Svetlosno osetljive diode, odnosno optički senzori mogu biti izrađeni u više tehnologija kao: CCD
(engl. charge coupled device), CIS (engl. contact image sensors) ili CMOS (engl. complementary
metal–oxide–semiconductor). Svi ovi tipovi senzora imaju isti zadatak da svetost prevedu u elektronske
signale. CCD senzori su analogni uređaji. Kod ovih uređaja prikaz objekta se smanjuje u sočivu pre
nego što ga uhvati CCD senzor jer je CCD matrica mnogo manja od površine za skeniranje. Kada
svetlost padne na fotoreceptor ona proizvede mali električni naboj u svakom foto senzoru koji se
prevodi u vrednost napona za određeni piksel. CCD i fotoreceptor mere upadno svetlo i konvertuju
intenzitet u analogni napon. CCD snima osvetljenost kao intenzitet srazmerno broju fotona uhvaćenih u
određenom vremenskom periodu. Crno je najmanjeg a belo najvećeg intenziteta. CMOS senzori su
novija tehnologija koja radi na principu poluprovodnika koja je jednostavnija za proizvodnju, efikasnija
u potrošnji struje ali sa približno istim kvalitetom skeniranja kao i CCD. CIS senzori su relativno nova
tehnološka inovacija na polju položenih skenera koja ubrzano potiskuje CCD u proizvodnji manjih,
prenosnih uređaja. Kao što i ime kaže, CIS senzor je u bliskom kontaktu sa objektom skeniranja i ne
koristi ogledala za usmeravanje svetlosti na statični senzor kao kod konvencionalnih CCD skenera.
Pikseli kod CIS su iste veličine kao skenirani pikseli na strani. Ovi skeneri koriste LED (engl. light-
emitting diode) za osvetljavanje što ih čini visoko efikasnim uređajima u pogledu potrošnje struje tako
da se mogu napajati i preko USB konektora. Ovi uređaji su manji i lakši od uređaja sa CCD senzorima
ali je i kvalitet skeniranog materijala lošiji zbog neefikasnih sočiva, loše dubine skeniranja tako da
papir mora da bude savršeno ravan i ograničena je preciznost boja.
Uređaji se razlikuju i po načinu rada sa papirom. Papir nije uvek nepomičan kad se skenira kao kod
ručnih i položenih skenera. Skeneri više klase uvlače listove papira iznad glave skenera koja se ne
pomera. Kao transport koristi se sistem valjaka, kaiševa, doboša ili vakuumskih cevi.

Skeniranje dokumenta je samo deo procesa. Da bi skenirani dokument bio upotrebljiv, on mora biti
prebačen sa skenera do aplikacije na računaru, kojom će se dalje obraditi. Postoje dva osnovna vida
veze:
• način na koji je skener fizički vezan za računar, i
• kako softverska aplikacija prima podatke od skenera
Količina podataka generisana na računaru može biti veoma velika. Tako skenirani dokument u
rezoluciji 600 ppi i 24-bitnoj dubini boja formata A4 može zauzimati i 100 MB podataka koje treba
prebaciti i uskladištiti. Skeneri koriste četiri tipa veze sa računarom.
1. Paralelni port (engl. parallel port) – ovo je najsporiji metod prenosa i zastupljen je kod starijih
modela. On prenosi podatke brzinom od 100 do 800 kilobajta po sekundi.
1. Small Computer System Interface (SCSI) – u prevodu, interfejs malih računarskih sistema.
Podržan od većine kompjutera samo preko posebnog SCSI adaptera. Neki modeli se isporučuju
sa kartom mada može biti korišćen bilo koji SCSI kontroler. Tokom razvoja SCSI standarda
brzina transfera se povećavala, ali je ovaj standard danas uglavnom prevaziđen u korist USB i
FireWire koji su brži, direktno podržani od strane računara i jednostavniji za podešavanje.
Brzina je 1,2 MB u sekundi.
1. Universal Serial Bus (USB) – ovaj standard koji se pojavio 1997. godine može da prebacuje
podatke brzo, jednostavniji je i jeftiniji od SCSI uređaja. Raniji USB 1.1 standard je mogao
prebacivati podatke brzinom od 1,5 MB u sekundi što je sporije od SCSI, ali noviji standard 2.0
teoretski prebacuje podatke brzinom od 60 MB u sekundi.
1. 1394 ili FireWire je interfejs koji se pojavio 1998. godine i koji je mnogo brži od USB 1.1 ali
približno isti kao USB 2.0. Brzine prenosa su od 25 do 800 MB u sekundi pod uslovom da ih
konektovani uređaji podržavaju.
Aplikacije koje se koriste za grafičku obradu kao što je recimo Adobe Photoshop ili GIMP moraju da
komuniciraju sa skenerom. Razni tipovi skenera koriste različite protokole. U cilju pojednostavljenja
rada sa njima razvijeni su aplikacioni programski interfejsi (API). Oni predstavljaju zajednički način za
vezu programskih aplikacija i uređaja. To znači da programska aplikacija ne mora da ima informacije o
specifičnim karakteristikama skenera da bi mu pristupila. Na primeru, Adobe Photoshop
podržava TWAIN standard, i u idealnom slučaju on će prihvatiti svaku sliku od skenera koji takođe
podržava ovaj standard. U praksi se ipak javljaju problemi jer nemaju svi skeneri dobru implementaciju
ovog standarda. Ipak TWAIN i OLE su najzastupljeniji API kog jeftinijih kućnih i poslovnih modela
skenera. Manje prisutni su ISIS, SANE i WIA.
Softverski paket koji se dobija uz skener obično se sastoji iz:
• softvera za skener (odnosno upravljački program, engl. device driver)
• softver za obradu slika
• OCR (engl. Optical Character recognition) softver
• softver za kopiranje (koji omogućava korišćenje skenera i štampača u sprezi kao fotokopir
mašine)

Zvučnik

Zvučnik je elektromagnetska, elektrostatička ili piezoelektrična naprava koja pretvara električne

signale u zvučne talase, suprotno od mikrofona. Najčešće je elektromagnetskog (dinamičkog) tipa.

Elektromagnetski (dinamički) zvučnik

Elektromagnetski ili dinamički zvučnik se sastoji od stalnog
(permanentnog) magneta i elektromagneta koji je pričvršćen za papirnu ili plastičnudijafragmu.
Prolaskom električne struje kroz zavojnicu elektromagneta, on se pomjera zajedno sa dijafragmom, jer
se nalazi u magnetskom polju stalnog magneta. Pomjeranje dijafragme dovodi do zgušnjavanja i
razrjeđivanja vazduha pored nje, i nastaje zvuk.
Prolazak struje kroz elektromagnet u jednom smjeru dovodi do privlačenja dijafragme ka
elektromagnetu. Suprotan smjer struje dovodi do udaljavanja dijafragme od magneta.
Pošto je signal naizmjeničan, dijafragma u normalnoj operaciji vibrira u skladu sa jačinom i smjerom
struje. Pomjeranje je proporcionalno jačini struje, a smjer pomjeranja smjeru struje u elektromagnetu.

Piezoelektrični zvučnik
Piezolektrični zvučnici ulaze u širu upotrebu. Bazirani su na principu piezoelektričnog efekta. U njima
protok struje kroz piezo kristal dovodi do deformacije istog. Ako je kristal pričvršćen za membranu ovo
se može iskoristiti za stvaranje zvuka.
Problem je slaba reprodukcija niskih frekvencija.

Elektrostatički zvučnik
Radi na principu sličnom kao kondenzatorski mikrofon. Postoje dvije provodne ploče, od kojih je jedna
savitljiva, i jednosmjerni napon je priključen na njih, tako da je savitljiva ploča uvijek pod određenim
opterećenjem. Kada se naizmjenični signal superponira jednosmjernom, dolazi do vibracija savitljive
ploče, koje stvaraju zvuk.
Problemi su potrebne velike dimenzije za reprodukciju niskih frekvencija.

Trakasti zvučnik
Trakasta izbušena folija je smještena između polova magneta. Struja signala uzrokuje pomjeranje trake
u magnetskom polju, proizvodeći zvuk.
Nedostaci su vrlo niska impedansa, i slabo djelovanje na niskim frekvencijama.

Mis

Miš je spoljašnji uređaj za unos podataka računara, jedan od sastavnih delova današnjeg stonog
računara i funkcija mu je da se pomoću njega pomera kursor na ekranu monitora.

Firma Epl je 1984. godine predstavila miša u sklopu svog računara. Tadašnji miš je imao samo jedan
taster i vezao se preko, za to posebno napravljenog, serijskog porta. Mehanizam koji je omogućavao
rad je bio elektromehanički. Do 2000. godine je ovaj mehanizam u potpunosti i bez izmena zadržan.
Već 2000. godine se pojavljuje nov tip mehanizma koji se zasnivao na optici. Ti miševi se još nazivaju
ioptičkim miševima. Broj tastera je evoluirao od jednog do 5, pa i više. Broj tastera se povećavao u
skladu sa zahtevima i mogućnostima operativnog sistema koji je korišćen. Tako
u Majkrosoftovom DOS-u se mogao koristiti samo jedan taster; sa pojavom Windowsa 95 se mogao
koristiti i drugi taster, Windows 98 pa nadalje koriste i treći taster (ili točkić, koji ga zamenjuje). 4 i
više tastera je napravljeno prvenstveno zbog komfornosti u igrama. Jedna od najpoznatijih marki
računarskih miševa je "GENIUS".

Tehnologija izrade mehanizma

Najosnovnija tehnologija za izradu mehanizma koji omogućuje mišu da prepozna pomicanje je
zasnovana na elektromehanici. Elektronski deo je sastavljen od dva optoizolatora (elektronski sklop
koji se sastoji od (diode) koja pri prolasku struje kroz nju emituje svetlost tj. LED-a. Mehanički deo je
sastavljen od jedne kuglice koja je izrađena (najčešće) od teflona i dva zupčanika. Princip rada je
sledeći: kada pomerimo miša po nekoj relativno hrapavoj površini, kuglica se pokrene i „zavrti“
zupčanike. Optoizolatori registruju pomeranje zupčanika i šalju signal u elektronski sklop koji ga dalje
pretvara u signal razumljiv računaru i šalje mu ga.
Novija tehnologija za izradu mehanizma koji bi registrovali pomak miša po nekoj površini se zasniva
na optici. Važno je napomenuti da kod ovih novih miševa ne postoje pokretni delovi. Na njegovoj
donjoj strani su smeštene dve komponente. Prva je LED dioda koja emituje svetlost. Druga
komponenta je CCD (specijalna vrsta optoelektričnog integrisanog kola) čip. Ovaj čip radi po
principu kamere, samo što se on pali i gasi u vrlo kratkim vremenskim razmacima. Naime, kada
optičkog miša stavimo na neku površinu koja idealno ne odbija svetlost i kada ga pomeramo, CCD čip
registruje te pomeraje. Razumljivim jezikom rečeno, CCD čip snima sliku ispod sebe (koju
osvetljava LEDdioda) i pri pomeranju miša CCD čip poredi sliku sa početnog položaja sa slikom koja
se dobila pomeranjem i šalje to elektronskom sklopu koji proverava na koju je stranu pomeren miš
upoređujući dobijene slike. Treba napomenuti da se ovaj proces odvija veoma brzo i da bi trebalo da se
odvija što brže može, da bi se dobila što bolja preciznost.
Novija tehnologija je miš sa laserskim zrakom. Radi na principu laserskih zraka, pošto je kod optičkih
bio problem sa jednobojnom podlogom koja nije imala detalja, a najveći problem je bila podloga
crvene boje (jer je led dioda koja osvetljava podlogu takođe crvena), te probleme je rešio laser. Ovom
mišu nije potrebna spoljašnja svetlost, pošto poseduje laser, svetlost određene talasne dužine, te nije
potrebna posebna podloga, radi čak i na staklu, potrebno je da je staklo samo malo uprljano. Ovi miševi
funkcionišu na principu merenja vremena koje je potrebno da bi se emitovan laserski zrak vratio
primopredajniku. Za odbijanje lasera je dovoljno zrnce prašine ili otisak prsta na staklu. Ovi miševi su
precizniji i brži. Prave se u rezolucijama od 1000 do 2500 tpi (tačaka po inču), dok su optički išli od
800 tpi, a kuglični su maksimalno išli do 520 tpi. Laserski miševi su savršeniji jer troše manje energije,
ne svetle (makar mi to okom ne vidimo), ne prljaju se, brži su od klasičnih optičkih.

Interfejsi za povezivanje miševa na računar

U početku je interfejs bio serijski, ali se od 1997. godine zamenjuje za to specijalnim portom čija
oznaka je PS/2. Ovaj interfejs je obično zelene boje tako da lako možemo prepoznati u koji port treba
priključiti kabal od miša. U današnje vreme se proizvode i miševi koji se priključuju u USB port
(uglavnom su to optički miševi) jer je on univerzalan i postoji na skoro svim današnjim računarima.
Treba napomenuti i da postoje miševi koji se ne povezuju kablovima sa računarom. Naime, oni
poseduju „bazu“ (naziv za uređaj koji prima signale od miša) koja je preko, gore navedenih portova,
povezana sa računarom, a sam miš komunicira sa bazom preko infracrvenih ili radio talasa. Znači, ipak
se baza mora kablom povezati na računar, dok sam miš mora opet koristiti baterije da bi mogao slati
signale ka bazi. U današnje vreme se proizvode isključivo bežični miševi sa radio-frekventnim
prenosom signala, iliti RF miševi. Prednost RF miševa u odnosu na infracrvene (IC), je ta, što se RF
talasi probijaju kroz prepreke i tako miš može da radi i u slučaju kada je primo-predajnik zaklonjen
nekom sveskom ili cd-om. Kod IC miševa je prednost to što su jeftiniji za proizvodnju, ali primo-
predajnik mora da bude "vidljiv" mišu, pošto se IC zraci odbijaju od prepreka i samim tim se veza
između miša i primopredajnika prekida, posledica je da miš ne radi dok ne dobije povratnu informaciju
od primopredajnika. Postoji i bežični miš bez baterije, koji ima posebno konstruisanu podlogu, koja je
nalik tač pedu na lapt-top računarima. Ona se povezuje USB kablom na računar, a miš ima metalne
klizače kojima klizi po podlozi i tako se napaja. Ne koristi baterije ali mora da bude na toj podlozi da bi
radio.

Konfiguracija miševa u operativnim sistemima

Da biste mogli koristiti miš na vašem računaru, morate imati slobodan priključak za njega. Pošto ga
priključite potrebno je postaviti odgovarajuće upravljačke programe da bi ga operativni sistem mogao
koristiti. Kako se miš instalira, konsultujte uputstvo koje ste dobili sa mišem.
Procedura koja je najčešća je: U DOSu treba izmeniti AUTOEXEC.BAT datoteku tako da se u njoj
poziva upravljački program za miša. U Windowsu obično nije potrebno ništa podešavati jer on sam
podešava sve potrebne upravljačke programe. Kako se podešava rad miša u Windowsu XP:
Start>Settings>Control panel>Printers and Other hardware> Mouse. U prozoru koji se otvorio videćete
5 kartica. Prva kartica se zove Buttons i na njoj podešavate: kada uključite Switch primary and
secondary buttons prvo i i drugo dugme će zameniti uloge; Double click speed klizač podešava
vremenski razmak koji je potreban da bi se opcija duplog klika mogla aktivirati. Što je klizač „desnije“
to znači da morate brže kliknuti dva puta da biste nešto uradili i obrnuto; Treća opcija je Turn on
ClickLock. Ona služi da se posle određenog vremena (nakon klika levog tastera miša) zaključa dotični
klik. Druga kartica je Pointers. Na njoj se mogu podesiti sledeće stvari: u padajućem meniju Scheme
možete izabrati neku od ponuđenih šema za izgled pokazivača (eng:pointer, prim. aut). U polju
Customize možete sami podesiti kako će pokazivač izgledati u određenom trenutku. Na levoj strani se
nalaze imena događaja a na desnoj trenutni izled pokazivača za taj događaj. Da biste promenili izgled
pokazivača za taj događaj, dva puta brzo kliknite (ili pritisnite dugme Browse) na sličicu trenutnog
izgleda pokazivača. Otvoriće se okvir za dijalog u kome možete izabrati datoteku koja sadrži sličicu
pokazivača kojeg želite. Pošto sve to fino podesite, tu šemu možete snimiti tako što ćete kliknuti na
dugme Save As u polju Scheme. Treća kartica je Pointer Options. U polju Motion podešavate brzinu
kretanja pokazivača na ekranu. U polje Snap To uključite opciju Snap To ako želite da se vaš pokazivač
automatski premesti na Default dugme u okvirima za dijalog. U polju Display Pointers Trails
uključujete i podešavate nešto poput tragova koji ostaju za pokazivačem miša prilikom pomeranja.
Sledeća opcija je Hide pointer while typing. Kada je uključena sakriće pokazivač miša dok kucate, a on
miruje. Čim ponovo pokrenete miša, pokazivač će biti prikazan. Zadnja opcija je vrlo korisna i služi za
to da vam pokaže mesto gde se trenutno nalazi pokazivač miša kada pritisnete Kontrol (ctrl) taster. Vrlo
je korisna ako imate povećan kontrast i osvetljenje boja na monitoru ili vam je pak ekran sastavljen od
mnogo različitih detalja (npr, ako imate puno ikonica na radnoj površini koja ima pozadinu sa puno
boja). Četvrta kartica je Wheel. Ona je korisna ako imate miša sa točkićem. U polju Scroll lines unesite
koliko linija teksta treba da se izlista jednim pomeranjem točkića miša, a ako želite da vam se jednim
pomerajem točkića na mišu izlista jedan ekran, uključite opciju Scroll One Screen at Time.

Tastatura

Tastatura je periferni uređaj računarskog sistema napravljen po ugledu na pisaću mašinu. Služi kako

za unos teksta, brojeva i znakova tako i za kontrolu operacija koje računar izvršava.
Fizički, tastatura je skup tastera sa ugraviranim ili odštampanim slovima, brojevima, znakovima ili
funkcijama. U većini slučajeva pritisak na taster prouzrokuje ispisivanje jednog simbola. Ipak, da bi se
dobili neki simboli potrebno je pritisnuti i držati više tastera istovremeno ili u određenom redosledu.
Pritiskom na neke od tastera ne dobija se nikakav simbol već se oni koriste za određene operacije na
samoj tastaturi.

Dizajn
Postoji puno različitih standarda za raspored simbola po tasterima. Potreba za tim postoji prvenstveno
zbog toga što različiti ljudi pišu na različitim jezicima, ali postoji i potreba za specijalizovanim
tastaturama sa tasterima za izvršenje različitih matematičkih, statističkih ili programerskih funkcija.
Broj tastera na tastaturi PC računara varira od 83 (IBM PC, XT), 101 (od sredine 1980-ih godina) za
standardne tastature do 104 za Windows tatstature pa sve do 130 i više za tastature sa specijalnim
tasterima. Takođe, postoje i varijante sa manje od 90 tastera kakve se često koriste kod notebook
računara.

Standardni raspored

QWERTY - standardni raspored slova na srpskoj tastaturi - ćirilica

Najčešći standard za tastature u zapadnim zemljama je tzv. QWERTY standard ili njemu
slični francuskiAZERTY i nemački QWERTZ. I ostali standardi u zemljama sa različitim azbukama po
rasporedu tastera slični su ovima.
Internet tastature sadrže dodatne tastere sa različitim dodatnim funkcijama. Npr. za
otvaranje brauzera ili klijenta elektronske pošte. U kasnim devedesetim u SAD su prodavane i tastature
sa ugrađenim tasterima koji bi, pritisnuti, odveli korisnika direktno na određeni internet sajt.

Priključci
Postoji nekoliko različitih vrsta konektora za priključenje tastature na računar i oni su pretrpeli puno
izmena od početka razvoja računarstva pa do danas. Među njima je npr. standardni AT ((DIN-5)
konektor korišćen na matičnim pločama projektovanim za procesore starije od i80486, danas zamenjen
standardnim PS/2 ili USB konektorom.

Alternative
Standardna tastatura je fizički prilično glomazna zbog toga što svaki taster treba da po veličini
odgovara čovekovim prstima. Međutim, kod nekih uređaja neophodno je smanjiti njenu veličinu. Jedan
od načina da se to izvede je da se za dobijanje određenih simbola ili funkcija pritiska više tastera
istovremeno. Primer za to je GKOS tastatura dizajnirana za male bežične uređaje. Takođe, jedna od
alternativa je i korišćenje igračkih džojstika kojima se mogu unositi bilo tekst bilo neki drugi tip
podataka.

Korišćenje
U najvećem broju slučajeva tastatura se koristi za unos teksta u različitim tipovima tekst editora. U
savremenim računarima interpretacija pritisaka na tastere uglavnom se prepušta softveru. Savremene
tastature prepoznaju pritisak svakog tastera i informaciju o tome prosleđuju programu koji je za to
zadužen.
Komande
Pored ostalog, tastatura se koristi i za zadavanje komandi računaru. Poznat je primer kombinacije
tastera PC Ctrl+Alt+Del. Na novijim verzijama Windows-a ovom kombinacijom tastera dobija se
prozor sa menijem za upravljanje trenutno aktivnim procesima i opcijom za gašenje računara.
Pod Linux-om, MS-DOS-om i na nekim starijim verzijama Windows-a kombinacija
tastera Ctrl+Alt+Del prouzrokuje resetovanje računara.

Igre
Tastatura je jedan od primarnih uređaja za kontrolu u kompjuterskim igrama. Npr. strelice ili grupa
slova umesto njih (npr. WASD) mogu se koristiti za pokretanje lika u igri. U većini igara tasteri se
mogu konfigurisati po želji korisnika. Tasteri sa slovima se često koriste da bi izvršili neku određenu
operaciju u igri. Tastatura je daleko od idealnog uređaja za kontrolu u igrama, posebno kada je
potrebno pritisnuti više od jednog tastera. Problem je u tome što jednostavna elektronska kola u
tastaturi dozvoljavaju da samo mali broj tastera može biti pritisnut u istom momentu a da pri tom svi
budu registrovani kako treba. Čest sporedni efekat je fantomski taster. Zbog jednostavne konfiguracije
elektronskih kola kod starijih tastatura, pritisak na 3 tastera istovremeno često se registruje kao pritisak
na četvrti taster koji nije ni jedan od pritisnuta tri. Kod savremenih tastatura ova pojava sprečava se
tako što se blokira pritisak trećeg tastera u određenim kombinacijama. Iako ovakvo ponašanje logike
tastature rešava problem fantomskog tastera javlja se novi problem. Kako onda registrovati kada je
pritisnut treći taster a prethodna dva nisu otpuštena? Bolje tastature su dizajnirane tako da se ova
pojava retko javlja u programima tipa Microsoft Office, ali problem ostaje kada je reč o kompjuterskim
igrama.

Princip rada
• Kada se taster pritisne, on potisne gumeni deo na kome leži i na kome se sa donje strane nalazi
provodni materijal, sve do para provodnih linija na štampanom kolu.
(Kod starijih tastatura, uglavnom AT, umesto membrane, koristili su se mikro prekidači, koji su radili
na principu klika miša, kad se taster pritisne onda dolazi do protoka struje, ove tastature se danas retko
proizvode, pošto su skuplje za proizvodnju).
• Na taj način ispod tastera se zatvara strujno kolo i menja se nivo signala.
• Čip preko koga je strujno kolo vezano (najčešće mikrokontroler 8048) emituje signal koji
skenira provodnike ispitujući da li je negde došlo do promene nivoa signala. Pošto prepozna
promenu na nekom od provodnika, čip prepoznaje o kom tasteru se radi i obaveštava procesor o
tom događaju šaljući mu kod koji odgovara pritisnutom tasteru.
Taj kod (eng. key scan code) je u serijskom formatu (bit po bit), i ima 1 start bit i osam bitova podatka.
Najmanje značajan (LSB) bit se šalje poslije start bita, a najznačajniji bit (MSB) na kraju povorke od 9
bitova (1 start + 8 podaci). Dužina prenosa jednog bita je 50 mikrosekundi. Kod se može sastojati od
više bajtova. Vidi članak kodovi tastature za detalje.
• Mikroprocesor prihvata kod koji odgovara pritisnutom tasteru, dekodira ga i izvršava
odgovarajuću proceduru (šalje zadato slovo na ekran, izvršava odgovarajuću funkciju i dr.)
• Poseban kod (key break signal) se emituje i pri otpuštanju tastera.
Potrebno je napomenuti da kontroler vrši skeniranje tastera (da li je neki pritisnut) dvadeset puta u
sekundi, a pamti zadnjih 20 karaktera, tako da ako se slučajno zakoči program u kome kucamo, a mi
nismo to primetili, nego nastavili, tastatura upamti zadnjih 20 karaktera i čim se program odglavi, na
ekrau će ispisati poslednjih 20 karaktera).
Većina današnjih tastatura funkcioniše na sličan način.

Vrste tastatura:
• Numeričke tastature:
• Dekadna tastatura
• Heksadecimalna tastatura
• Alfanumerička tastatura
• AZERTY tastatura
• QUERTY tastatura
• QUERTZ tastatura
• Dvorak tastatura
• Specijalističke tastature:
• Brajleova tastatura
• RS tastature
• XT83 / Olivetti M24 / 102
• AT84
• Extended 101
• Extended 102
• Windows 104
• Vrsta tastera
• Mikro prekidači
• Membrana

Web kamera

Veb kamera (eng. webcam, web camera) je vrsta kamere priključene na računar, najčešće

preko USB porta ili eterneta (žično ili bežično). Služi za snimanje fotografija i video zapisa i njihovo
opciono prenošenje preko interneta u realnom vremenu.
Najčešća upotreba je za video telefoniju, dozvoljavajući korištenje računara kao video-telefona ili
stanice za video konferencije. Druge upotrebe su česte.
Veb kamere su izuzetno raširene zbog svoje niske cijene i višestruke upotrebe. Mane su im relativno
niska rezolucija slike, spora reakcija na promjenu scene i osvjetljenja, i druge.
Mikrofon

Mikrofon (grč. mikros, što znači „mali“ i phone, što znači „zvuk“) je električni

uređaj koji akustične talase koji do njega dopiru pretvara u električne analogne ilidigitalne signale, koji
kasnije mogu biti sprovedeni do drugih uređaja koji iste mogu da pamte, obrađuju ili reprodukuju. U
procesu njihove gradnje i ispitivanja, koriste se tzv. gluve sobe.
Mikrofoni se koriste u svakodnevnom životu. Na primer kod telefona, kasetofona i diktafona (za
snimanje zvuka), slušnih pomagala, u radiju, televiziji, muzičkoj ifilmskoj produkciji itd.
Postoji više vrsta mikrofona:
• Kondenzatorski ili elektrostatički
• Elektret kondenzatorski
• Dinamički
• Ugljeni
• Piezoelektrični
• Laserski
• Tekući (medijum je tekućina)
• MEMS (m. na čipu)
• Dinamički zvučnici kao mikrofoni