Prevela

Dubravka Srećković Divković

Naslov originala

Kate Quinn
The Huntress

Copyright © 2019 by Kate Quinn

Published by arrangement with William Morrow Paperbacks, an
imprint of HarperCollins Publishers
All rights reserved
Translation copyright © 2022 za srpsko izdanje, LAGUNA
 Mome ocu –
kako mi nedostaješ!
 Prolog

Jesen 1945.
Altausze, Austrija

N
ije bila navikla nju da love.
Jezero se protezalo plavetno kao škriljac, svetlucavo.
Žena se zagleda preko njega, s rukama mlitavo polože‑
nim u krilu. Kraj nje su na klupi počivale presavijene novine. Svi
naslovi su trubili o hapšenjima, smrtima, predstojećim suđenji‑
ma. Suđenja će, izgleda, biti održana u Nirnbergu. U Nirnbergu
nikad nije bila, ali je poznavala te ljude kojima će tamo biti su‑
đeno. Neke je znala samo po imenu, drugi su se kucali s njome
šampanjskim čašama u znak prijateljstva. Svima je neizbežno
sledovala propast. Zločini protiv mira. Zločini protiv čovečnosti.
Ratni zločini.
Po kom zakonu?, poželela je da vrisne tukući pesnicama po
toj nepravdi. Po kom pravu? Ali rat je bio svršen i pobednici su
osvojili pravo da odlučuju o tome šta je zločin, a šta ne. Šta je
čovečno, a šta ne.
Ono što sam ja radila, pomislila je, bilo je upravo čovečnost. Bilo
je milost. Ali pobednici to nikad neće prihvatiti. Oni će doneti svoj
sud u Nirnbergu i taj sud će važiti zauvek potom, proglašavaće
8 Kejt Kvin

zbog kojih će dela počinjenih u zakonitoj prošlosti čovekova glava

završiti u omči.
Ili ženina glava.
Dotakla se po sopstvenom grlu.
Beži, pomislila je. Ako te nađu, ako shvate šta si radila, vezaće
ti omču oko vrata.
Ali kuda može da ode u ovom svetu koji joj je oduzeo sve što
je volela? U ovom svetu vukova u lovu. Nekada je bila lovkinja, a
sad je lovina.
Onda se krij, pomislila je. Krij se u senkama dok ne prođu
pored tebe.
Ustala je i zaputila se besciljno duž jezera. Ono ju je bolno
podsećalo na jezero Rusalku, njenu sigurnu luku u Poljskoj, sada
razorenu i njoj zauvek nedostupnu. Gonila je sebe da se kreće,
nogu pred nogu. Nije znala kuda ide, samo je znala da neće pri‑
stati da čuči tu šćućurena, paralisana od straha, dok je ne pokupe
i stave na vagu njihove lažne pravde. Korak po korak, u njoj je
očvršćavala odlučnost.
Beži.
Krij se.
Ili umri.
 LOVKINJA
IJAN GREJAM
APRIL 1946.

Š est metaka.
Ispalila je šest metaka na
obali Rusalke, ne pokušavajući
da sakrije šta je uradila. Zašto bi
i krila? Hitlerov san o imperiji još
se nije bio srušio i oterao je u beg
ka senkama. Te noći pod mese­
com Poljske, mogla je da radi šta
god želi – i ubila je hladnokrvno
šest duša.
Šest metaka, šest pucnjeva,
šest tela koja padaju u tamnu
vodu jezera.
Krili su se kraj vode, drhteći,
očiju ogromnih od straha – be­
gunci sa jednog od onih vozova
što su išli na istok, možda, ili
preživeli u bekstvu od neke peri­
odične čistke u tom regionu. Ta
tamnokosa žena ih je našla, ute­
šila, rekla im da su na sigurnom.
Povela ih je u svoju kuću kraj je­
zera i nahranila ih, osmehujući se.
Onda ih je opet izvela – i po­
ubijala.
Možda je ostala tu još neko
vreme, sa uživanjem posmatra­
jući mesec na vodi, udišući miris
barutnog dima.
Taj noćni pokolj šest osoba
na vrhuncu rata bio je samo je­
dan njen zločin. Bilo je i drugih.
Lov na Poljake‑radnike kroz
guste šume kao hajka iz zabave.
Ubistvo, potkraj rata, mladog en­
gleskog ratnog zarobljenika koji
je pobegao iz svog štalaga. Ko zna
kakvi još zločini počivaju na nje­
noj savesti?
Zvali su je die Jägerin – Jeger­
ka*, Lovkinja. Bila je mlada lju­
bavnica jednog esesovskog ofi­
cira u Poljskoj pod nemačkom
okupacijom, domaćica velelepnih
zabava na jezeru, opak strelac.
Možda je ona bila ta rusalka po
kojoj je jezero dobilo ime – smr­
tonosan, zloćudan vodeni duh.
Razmišljam o njoj dok sedim
među redovima novinara u

* Od nem. Jäger – lovac. U našem jeziku postoji arhaičan oblik jegerka (lov‑
kinja, lovica), koji je ovde iskorišćen za nemačko ime negativne junakinje.
Autorka koristi na smenu oba imena, nemačko i englesko, te je tako i u
prevodu. (Prim. prev.)
10 Kejt Kvin
Palati pravde u Nirnbergu, po­
smatrajući kako suđenja za rat­
ne zločine mučno teku. Točak
pravde se obrće; ti ljudi sivih lica
na optuženičkoj klupi pašće pod
njega. Ali šta će biti sa sitnijom
ribom, koja umiče u senke dok mi
svoja bleštava svetla upiremo u
ovu sudsku dvoranu? Šta će biti
s Jegerkom? Ona nije bila vredna
progona – žena sa krvlju svega
deset‑dvanaest ljudi na rukama,
kad je valjalo pronaći ubice mili­
ona. Ima mnogih poput nje – sit­
ne ribe koja nije vredna hvatanja.
Kuda će otići oni?
Kuda će otići ona?
I hoće li se iko prihvatiti lova?
PRVI DEO
 Prvo poglavlje

DŽORDAN

April 1946.
Jezero Selki, na tri sata puta zapadno od Bostona

K
o je ona, tata?“
Džordan Mekbrajd je savršeno naciljala trenutak u kom
„ će postaviti to pitanje: otac se od iznenađenja trže usred
zabacivanja pecaroškog štapa, usled čega struna ne polete u je‑
zero, već u grane javora što se nadnosio nad njega. Džordanin
foto‑aparat škljocnu baš kad mu je lice odrazilo komičnu pome‑
tenost. Nasmejala se kad je otac izgovorio tri‑četiri reči za koje joj
je potom kazao da ih zaboravi.
„Važi, šefe.“ Sve njegove psovke već je ranije čula, naravno.
Čuješ ih kad si jedina ćerka oca udovca koji te lepim prolećnim
vikendima vodi na pecanje umesto sina kog nema. Džordanin
otac ustade sa kraja malog pristana i ispetlja strunu cimajući je.
Džordan diže lajku radi još jednog snimka njegove tamne silue‑
te, uokvirene na pozadini od paperjastih pokreta drveća i vode.
Tom slikom će se poigrati kasnije u mračnoj komori, pokušaće
da dobije zamućen efekat na lišću kako bi na fotografiji izgledalo
kao da se još kreće…
14 Kejt Kvin

„Hajde, tata“, podstače ga ona. „Da čujemo nešto o toj tajan‑

stvenoj ženi.“
Otac namesti bolje svoj kačket s logotipom Red soksa. „Kojoj
tajanstvenoj ženi?“
„Onoj za koju mi tvoj pomoćnik kaže da si je izvodio na večeru
onim danima kad si meni govorio da radiš dokasno.“ Džordan
pritaji dah, nadajući se. Nije pamtila da je njen otac izašao s ne‑
kom ženom. Dame su mu uvek mahale sitnim pokretima prstiju
u rukavicama posle mise u onim retkim prilikama kad su on i
Džordan odlazili u crkvu, ali na Džordanino razočaranje, nikad
nije delovao zainteresovano.
„Nije to ništa, stvarno…“ Okolišao je i vrdao, ali Džordan ni
na sekund nije mogao da nasamari. Ona i otac su ličili; dovoljno je
fotografija snimila da uoči podudaranja: isti pravi nos, ravne obrve,
tamnoplavu kosu, podšišanu sasvim kratko ispod očevog i dugu
ispod Džordaninog kačketa, prosutu u vidu nehajnog konjskog
repa. Čak su bili i iste visine sad kad je imala gotovo punih osam‑
naest godina; visine srednje za njega, a natprosečne za devojku – ali
mnogo dublje od fizičke sličnosti bilo je to što je Džordan svog
oca znala. Njih dvoje su živeli sami otkako joj je majka umrla, od
njene sedme godine, i znala je kada se Den Mekbrajd oštri da joj
saopšti nešto važno.
„Tata“, strogo ga prekide. „Pričaj.“
„Udovica je“, konačno izusti otac. Na Džordanino oduševlje‑
nje, porumeneo je. „Gospođa Veber je prvi put došla u radnju
pre tri meseca.“ Radnim danima njen otac je stajao u odelu s pr‑
slukom, kao znalac, za tezgom Mekbrajdovih antikviteta na uglu
Ulice Njuberi. „Samo što je došla u Boston, pa je prodavala svoj
nakit da bi prebrodila. Nekoliko zlatnih lančića i medaljona, ništa
neuobičajeno, ali imala je i nisku sivih bisera, prekrasan komad.
Dotle je bila pribrana, ali kad je došao čas da se rastane s biserima,
zaplakala je.“
„Da pogađam. Vratio si joj ih, vrlo galantno, a onda nagurao
cenu drugim komadima kako bi ipak mogla da izađe iz radnje sa
istim novcem.“
 Rusalkin poljubac 15

Krenuo je da namotava strunu. „Takođe je izašla iz radnje s

pozivom na večeru.“
„Gle ti njega, pravi Erol Flin! Nastavi…“
„Austrijanka je, ali je u školi učila engleski, pa ga govori bez‑
malo savršeno. Muž joj je poginuo četrdeset treće, u borbi…“
„Na čijoj strani?“
„Takve stvari ne bi trebalo više da budu važne, Džordan. Rat
se svršio.“ Namestio je novi mamac. „Dobila je papire za dolazak
u Boston, ali teška su vremena. Ima ćerčicu…“
„Stvarno?“
„Rut. Četiri godine, jedva da reč progovara. Slatka malecka.“
Otac štipnu Džordanin kačket. „Zavolećeš je.“
„Pa to je onda već ozbiljno“, zapanjeno kaza Džordan. Otac
ne bi upoznao dete te žene da nije ozbiljno. Ali koliko ozbiljno…?
„Gospođa Veber je valjana žena.“ Zabacio je udicu. „Hteo bih
da dođe na večeru kod nas iduće nedelje, da dođu ona i Rut. Da
budemo tu sve četvoro.“
Uputio joj je oprezan pogled, kao da čeka kad će se narogušiti.
A jednim delom se i narogušila, malčice, priznade Džordan sebi.
Deset godina bilo joj je dato da ih provede samo sa svojim tatom,
da bude s njime ortak, što je vrlo malo njenih drugarica moglo
da bude sa svojim očevima… Ali sa tim refleksnim udarom po‑
sesivnosti sukobilo se olakšanje. Njemu je u životu potrebna žena;
Džordan je to godinama znala. Neko s kim će razgovarati; neko ko
će ga grditi što ne jede spanać. Neko drugi na kog će se osloniti.
Da ima nekog drugog u svom životu, možda ne bi tako tvrdo‑
glavo odbijao da te pusti na koledž, šapnula je misao, ali Džordan
ju je potisnula. Ovo je bio trenutak da se raduje zbog oca, ne da se
nada promenama koje će njoj samoj doneti korist. Sem toga, jeste
se obradovala zbog njega. Godinama ga je fotografisala, no koliko
god da se osmehivao u objektiv, linije njegovog lica, kad poput du‑
hova izrone iz razvijača, govorile su: usamljen, usamljen, usamljen.
„Jedva čekam da je upoznam“, iskreno reče Džordan.
„Dovešće Rut iduće srede, u šest sati.“ Izgledao je nevino.
„Pozovi Gareta ako želiš. I on nam je rod, ili bi mogao biti…“
16 Kejt Kvin

„Suptilan si kao voz u sudaru, tata.“

„On je valjan dečak. A njegovi roditelji te obožavaju.“
„On je sad posvećen predstojećem odlasku na koledž. Možda
nema mnogo vremena za drugarice iz srednje škole. Mada bi mo‑
gao da me pošalješ na Bostonski univerzitet s njim“, započe Džor­
dan. „Njihovi seminari iz fotografije…“
„Lep pokušaj, gospođice.“ Otac pogleda preko jezera. „Riba
ne grize.“ A nije zagrizao ni on.
Kada su Džordan i njen tata pošli natrag ka obali, Taro, Džor­
danina crna labradorka koja se upravo sunčala na pristanu, diže
njušku. Džordan škljocnu i snimi svoju i očevu siluetu jednu do
druge, protegnute po drvetu iskrivljenom od vode, pitajući se kako
bi izgledale četiri siluete. Molim te, izgovori Džordan molbu u sebi
pomislivši na nepoznatu gospođu Veber, molim te da mi se dopadneš.

MRŠAVA ŠAKA SE ISPRUŽI, a plave oči se osmehnuše. „Kako je

divno što te najzad upoznajem.“
Džordan se rukova sa ženom koju je njen otac upravo uveo
u dnevnu sobu. Aneliza Veber bila je sitna i tanana, s tamnom
kosom začešljanom u sjajnu punđu na potiljku i niskom sivih
bisera kao jedinim nakitom. Tamna cvetasta haljina, iskrpljene ali
besprekorno čiste rukavice, neupadljiva elegancija sa tragovima
iznošenosti i pohabanosti. Lice joj je bilo mlado – imala je dvadeset
osam godina, po rečima Džordaninog tate – ali oči su joj izgledale
starije. Naravno da su izgledale starije; ona je bila ratna udovica s
malim detetom, a započinjala je život iznova u novoj zemlji.
„I meni je veoma drago što upoznajem vas“, iskreno kaza Džor­
dan. „Ovo je sigurno Rut!“ Dete kraj Anelize Veber bilo je kao
lutkica; zlatne kikice i plavi kaput, ozbiljan izraz lica. Džordan
ispruži ruku, ali Rut uzmače.
„Stidljiva je“, izvini se Aneliza. Glas joj je bio razgovetan i tih,
takoreći bez ikakve primese nemačkog naglaska. Samo je nešto
bezvučnije izgovarala V. „Rutin svet bio je veoma nestalan.“
„Ni ja nisam volela nepoznate kad sam bila u tvojim godina‑
ma“, obrati se Džordan Rut. To nije bilo stvarno tačno, ali nešto
 Rusalkin poljubac 17

na Rutinom opreznom lišcu izazvalo je u Džordan snažnu želju

da je opusti. Takođe je priželjkivala da fotografiše Rut – ti okrugli
obraščići i zlatne kikice prosto bi pojeli objektiv. Džordanin otac
im preuze kapute, a Džordan odjuri u kuhinju da proveri rolat s
mesom. Kada je izašla iz nje, istržući krpu koju je zadenula oko
pojasa da bi zaštitila svečanu suknju od zelenog tafta, otac je već
bio sipao pića. Rut je sedela na kauču sa čašom mleka, a Aneliza
Veber je pijuckala šeri i ispitivala pogledom prostoriju. „Ljubak
dom. Mlada si da bi održavala kuću ocu, Džordan, ali to veoma
dobro radiš.“
Lepo od nje što je slagala, odobri Džordan tu izjavu. Kuća poro‑
dice Mekbrajd uvek je delovala neuredno: usko zdanje od smeđeg
kamena, s prizemljem i dva sprata, u irskom kraju Južnog Bostona;
stepenice strme, kauči pohabani i udobni, podne prostirke uvek
klize ukrivo. Aneliza Veber nije izgledala kao žena one vrste koja
odobrava bilo šta što stoji ukrivo, budući da joj je kičma stajala
pravo kao sveća i svaka vlas bila na svom mestu, ali obazirala se
po prostoriji s pohvalom u očima. „Jesi li ti ovo snimila?“ Pokazala
je ka fotografiji Bostonskog javnog parka, zaogrnutog izmaglicom
i nakošenog pod takvim uglom da je sve izgledalo kao sa nekog
drugog sveta, poput kakvog pejzaža iz sna. „Tvoj otac mi kaže da
si baš dobra… Kako se kaže? Snimateljka?“
„Da“, osmehnu se Džordan od uva do uva. „Smem li da snimim
vas kasnije?“
„Nemoj da je bodriš.“ Dodirom po krstima, s poštovanjem,
Džordanin tata uz osmeh usmeri Anelizu prema kauču. „Džordan
već provodi previše vremena piljeći kroz objektiv.“
„Bolje nego da pilji u ogledalo ili bioskopsko platno“, neoče‑
kivano uzvrati Aneliza. „Mladim devojkama bi u glavi trebalo
da bude nešto više od karmina i kikotanja, inače će iz budalastih
devojaka izrasti u još budalastije žene. Pohađaš časove toga – sni‑
manja fotografija?“
„Kad god mogu.“ Od svoje četrnaeste godine Džordan se pri‑
javljivala na sve časove fotografije koje je mogla da plati od svog
džeparca, i ušunjavala se na seminare na koledžu kad god bi uspela
18 Kejt Kvin

da nađe nekog profesora voljnog da zažmuri na prisustvo srednjo‑

školke izubijanih kolena koja vreba u poslednjoj klupi. „Pohađam
časove, učim za svoj groš, vežbam…“
„Da bi u nečemu bio dobar, čovek mora da bude u tome ozbi‑
ljan“, sa odobravanjem reče Aneliza. U Džordaninim grudima
rađao se neki topao sjaj. Dobar. Ozbiljan. Otac njenu fotografiju
nikad nije posmatrao na taj način. „Ludiraš se s foto‑aparatom“,
kazao bi vrteći glavom. „Pa dobro, prerašćeš i to.“ Ne nameravam
ovo da prerastem, odgovorila je Džordan kad je imala petnaest
godina. Biću sledeća Margaret Berk‑Vajt.
Margaret kako reče?, odvratio je on smejući se. Nasmejao se
kulturno, popustljivo – ali svejedno se nasmejao.
Aneliza se nije smejala. Posmatrala je Džordaninu fotografiju
i sa odobravanjem klimala glavom. Prvi put je Džordan dozvolila
sebi da pomisli tu reč: Maćeha…?
Za trpezarijskim stolom po kom je Džordan poređala porcelan
za svečane prilike, Aneliza je postavljala pitanja o antikvarnici dok
joj je Džordanin otac punio tanjir najprobranijim komadima sve‑
ga. „Znam jedan izvanredan metod da bojeno staklo zasija“, kaza
kad je pomenuo komplet Tifanijevih lampi stečenih na jednoj li‑
kvidaciji zaostavštine. Ćutke je popravila položaj viljuške u Rutinoj
ruci dok je slušala Džordan kako priča o predstojećoj igranci svoje
škole. „Sigurno imaš s kim ćeš, budući da si tako lepa devojka.“
„Ima Gareta Berna“, kaza otac preduhitrivši Džordan. „Fin
mladić, krajem rata se prijavio za pilota. Mada nikad nije omiri‑
sao okršaj. Otpustili su ga iz zdravstvenih razloga jer je na obuci
slomio nogu. Upoznaćeš ga u nedelju, ako bi volela da nam se
pridružiš na misi.“
„To bi mi bilo drago. Svim silama se trudim da steknem prija‑
telje u Bostonu. Idete svake nedelje?“
„Razume se.“
Džordan se zakašlja u salvetu. Ona i otac retko kad su odlazili
na misu više od dvaput godišnje, o Uskrsu i Božiću, ali sad je sedeo
tu u čelu stola i nepobitno zračio pobožnošću. Aneliza se osmehnu,
takođe zračeći pobožnošću, i Džordan se zadubi u razmišljanje o
 Rusalkin poljubac 19

tome kako se zaljubljeni predstavljaju u najlepšem svetlu. To je

viđala svakog dana u školskim hodnicima, a očigledno se ni stara
garda nije nimalo razlikovala. Možda bi se mogao o tome uraditi
foto‑esej: serija fotografija sa zaljubljenim parovima svih životnih
doba, sa isticanjem onih sličnosti koje nadilaze godine. Uz prave
naslove i podnaslove, mogao bi se od toga napraviti dovoljno jak
rad da ga ponudi nekom časopisu ili novinama…
Tanjiri su bili rasklonjeni, kafa iznesena. Džordan iseče boston‑
sku pitu s kremom koju je donela Aneliza. „Mada mi nije jasno
što je zovete pitom“, reče ona sa iskricama u plavim očima. „To
je torta i nemojte nijednom Austrijancu reći bilo šta drugačije.
Razumemo se u torte, mi u Austriji.“
„Izuzetno dobro govorite engleski“, odvaži se Džordan da pri‑
meti. Još nije mogla ništa da kaže o Rut, koja dotad ni reč nije
prozborila.
„Učila sam ga u školi. A moj muž se njime služio iz poslovnih
razloga, pa sam ga vežbala s njim.“
Džordan požele da upita kako je Aneliza ostala bez svog muža,
ali otac je ošinu pogledom punim opomene. Već joj je bio izdao
jasna uputstva: „Gospođu Veber nećeš ispitivati o ratu, niti o mužu.
Vrlo je otvoreno dala na znanje da je to bilo bolno vreme.“
„Ali zar ne želimo da saznamo sve o njoj?“ Koliko god da je
Džordan priželjkivala da otac ima nekog posebnog u svom životu,
i dalje je to morao da bude neko pravi. „Zašto to nije u redu?“
„Zato što ljudi nisu dužni da iznose na videlo stare rane ili prljav
veš tek zbog tvoje potrebe da to saznaš“, odgovorio je on. „Nikome
se ne priča o ratu nakon što ga proživi, Džordan Mekbrajd. Zato
ne turaj nos tamo gde ćeš nekom pozlediti osećanja, a nećemo ni
neke fantastične priče.“
Džordan je na to pocrvenela. Fantastične priče – bila je to rđava
navika stara deset godina. Kada je njena jedva upamćena majka
otišla u bolnicu, sedmogodišnju Džordan su spakovali kod neke
dobronamerne priglupe tetke, koja joj je rekla: Majka ti je otišla*,

* Isti izraz znači i „Nema je više“. (Prim. prev.)

20 Kejt Kvin

a onda nije htela da kaže kuda. I tako je Džordan svakog dana

smišljala drugačiju priču: Otišla je da donese mleko. Otišla je da
se isfrizira. A onda, pošto se majka i dalje nije vraćala, još čude‑
snije priče: Otišla je na bal kao Pepeljuga. Otišla je u Kaliforniju
da bude filmska zvezda. Sve dok otac nije došao kući plačući i
rekao: Tvoja majka je otišla anđelima, a Džordan nije razumela
zašto njegova priča mora da bude ona stvarna, pa je nastavila da
izmišlja sopstvene. „Džordan i njene fantastične priče“, šalila se
učiteljica. „Zašto to radi?“
Džordan je mogla reći: Zato što mi niko nije saopštio istinu. Zato
što mi niko nije kazao: „Bolesna je i ne možeš da je vidiš jer bi mogla
i ti da se zaraziš“, pa sam smišljala nešto bolje da popunim prazninu.
Možda se zato tako željno zalepila za svoj prvi kodak sa devet
godina. U fotografijama nije bilo praznina; nije bilo nikakve po‑
trebe da ih popunjava pričama. Ako ima foto‑aparat, ne mora da
izmišlja priče; može da pripoveda istinu.
U sobu je trapavo ukaskala Taro, prekinuvši Džordan u misli‑
ma. Prvi put primeti da je mala Rut živnula. „Hund!“*
„Govori na engleskom, Rut“, kaza njena majka, ali Rut je već
bila na podu i pružala stidljive ručice.
„Hund“, šapnu milujući Taro po ušima. Džordanino srce pot‑
puno se rastopilo. „Slikaću ovo“, reče i štuknu i sama sa stolice,
polazeći da uzme lajku sa stola u hodniku. Kad se vratila i krenula
da škljoca, Rut i Taro joj se natrpaše u krilo, a Aneliza tiho reče:
„Ako ti Rut deluje vrlo ćutljivo, ili se trza, ili se čudno ponaša…
dakle, trebalo bi da znaš da je u Altauszeu, pre nego što smo otišle
iz Austrije, doživela jedan vrlo uznemirujući susret kraj jezera. Sa
nekom izbeglicom koja je pokušala da nas opljačka… Rut je zbog
toga oprezna i čudna u blizini novih ljudi.“ Činilo se da je to sve
što će Aneliza reći. Džordan uguši pitanja u sebi pre nego što je tata
stigao da je ošine još jednim pogledom. Bio je, uostalom, savršeno
u pravu kad je istakao da Aneliza Veber nije jedina kojoj nije zapelo
da raspravlja o ratu – nikome sada nije to zapelo. Najpre su svi

* Na nemačkom: pas. (Prim. prev.)

 Rusalkin poljubac 21

slavili, a sad svi samo žele da zaborave. Džordan je bilo teško da

poveruje da je u ovo isto doba prošle godine još bilo ratnih vesti
i zvezda okačenih u prozorima*; bašta pobede** i dečaka koji su
u školi raspredali o tome hoće li se sve završiti pre nego što oni
dovoljno odrastu da se priključe.
Aneliza se odozgo osmehnu ćerki. „Dopadaš se ovom psu, Rut.“
„Zove se Taro“, reče Džordan, i dalje škljocajući: devojčica s
pegavim nosićem uz vlažnu pseću njušku.
„Taro.“ Aneliza oproba ukus te reči. „Kakvo je to ime?“
„Po Gerdi Taro – prvoj fotografkinji čije su slike objavljivane
uz udarne ratne naslove.“
„I poginula je na svom poslu, pa zato nek ovo bude dovoljno
o ženama koje snimaju po ratnim zonama“, kaza Džordanin otac.
„Dajte da uradim i nekoliko fotografija vas dvoje…“
„Nemoj, molim te.“ Aneliza obrte lice u stranu, mršteći se kao
neko ko se stidi foto‑aparata. „Mrzim da me snimaju.“
„To će biti samo porodične slike“, umiri je Džordan. Nena­
meštene snimke iz blizine volela je više nego formalne fotografije.
Stativi i oprema za osvetljenje unose još veću nesigurnost u ljude
koji zaziru od foto‑aparata; tad nabace masku i onda fotografija
nije prava. Više je volela da se nenametljivo vrzma okolo dok ne
zaborave da je tu, dok ne zaborave na masku pa se opuste i po‑
stanu ono što stvarno jesu. Od foto‑aparata ne možeš skriti svoje
stvarno ja.
Aneliza je ustala da raščisti sto, Džordanin otac joj je pomogao
ponevši teške posude, a Džordan se nečujno kretala i škljoca‑
la. Rut su odmamili od Taro da bi ponela posudu s maslacem, a
tata je ubrzo opisivao njihovu lovačku brvnaru. „Položaj je divan;

* U Drugom svetskom ratu Amerikanci su isticali u prozoru zastavicu sa

zvezdama; broj zvezda je označavao broj članova porodice koji su u aktivnoj
službi u ratu. (Prim. prev.)
** Javni prostori koji su pretvarani u bašte za uzgoj jestivih kultura. Iako
nevelike površinom, ove bašte su imale izuzetnu ulogu u podizanju ratnog
morala i razvijanju osećaja zajedništva. (Prim. prev.)
22 Kejt Kvin

sagradio ju je moj otac. Džordan voli da snima jezero; ja odlazim

na pecanje i tu i tamo da malo pucam.“
Aneliza se dopola okrete od sudopere. „Loviš?“
Džordanin otac poprimi zabrinut izgled. „Neke žene mrze tu
buku i haos…“
„Nimalo…“
Džordan spusti aparat i zaputi se da pomogne oko pranja sudo‑
va. Aneliza se ponudi da ih briše, ali Džordan je odbi kako bi imala
prilike da se divi spretnosti Danijela Mekbrajda s kuhinjskom
krpom. Nema šanse da bilo koju ženu ne šarmira muškarac koji
ume propisno da obriše Spoudove tanjire.
Aneliza je ubrzo potom rekla doviđenja. Džordanin otac ju je
čedno poljubio u obraz, ali mu je ruka kradom pošla oko njenog
struka, samo na tren, na šta se Džordan osmehnula. Aneliza je
tada toplo stisla Džordaninu šaku, a Rut je ovog puta ponudila
prstiće, dobrano ubalavljene Taroinim srdačnim jezikom. Sišle
su strmim stepenicama od smeđeg kamena u svežu prolećnu noć,
te je Džordanin otac zatvorio vrata. Pre nego što je stigao da upi‑
ta, Džordan mu priđe i poljubi ga u obraz. „Dopala mi se, tata.
Stvarno mi se dopala.“

ALI NIJE MOGLA DA ZASPI.

Visoka, uska kuća od smeđeg kamena posedovala je mali po‑
drum sa sopstvenim, izdvojenim ulazom sa ulice. Džordan je mo‑
rala da izađe iz kuće i siđe niz vrlo strme spoljašnje stepenice do
majušnih vrata usađenih ispod nivoa zemlje pod ulaznim odmori‑
štem, ali je zbog svoje zavučenosti i nedostatka svetla podrum bio
savršen za njene potrebe. Kad je imala četrnaest godina i učila da
sama razvija svoje negative, tata joj je dozvolio da počisti iz njega
otpad i napravi sebi propisnu mračnu komoru.
Džordan zastade na pragu, udišući dobro znane mirise hemi‑
kalija i opreme. To je bila njena soba, mnogo manja od ušuškane
spavaće sobe na spratu, sa uskim krevetom i radnim stolom za
domaće zadatke. Ova prostorija je bila mesto gde je ona presta‑
jala da bude Džordan Mekbrajd s neurednim konjskim repom i
 Rusalkin poljubac 23

torbom punom školskih knjiga, te postajala Dž. Brajd, profesio‑

nalna fotografkinja. Dž. Brajd će biti njen potpis jednog dana kad
bude postala profesionalka kao njeni idoli, čija su je lica posma‑
trala odozgo sa zidova mračne komore: Margaret Berk‑Vajt koja
kleči sa svojim aparatom na masivnoj dekorativnoj glavi orla na
šezdeset prvom spratu Krajslerovog zdanja, neosetljiva na visinu;
Gerda Taro koja čuči iza španskog borca uz gomilu šuta i izviruje
tražeći najbolji ugao.
Obično je Džordan izdvajala trenutak da pozdravi po vojnički
svoje junakinje, ali sada joj nešto nije davalo mira. Nije bila sigurna
šta to, pa je naprosto krenula da vadi kadice i hemikalije brzinom
kakva se stiče dugom praksom.
Namestila je negative u ležišta da bi razvila fotografije sni‑
mljene za večerom, prenoseći slike na papir jednu po jednu. Dok
ih je provlačila kroz razvijač pod crvenim sjajem laboratorijske
lampe, Džordan je posmatrala kako se slika za slikom pomalja
u tečnosti, nalik duhovima. Rut se igra sa psom; Aneliza Veber
okreće glavu od foto‑aparata; Aneliza otpozadi, dok pere sudove…
Džordan je na smenu provlačila listove kroz vodu pa kroz fiksir,
nežno burkajući tečnosti u kadicama, a onda ih nosila do malog
umivaonika da ih ispere i potom ih kačila na razapeti konopac da
se suše. Kretala se duž konopca, sliku po sliku.
„Za čime to tragaš?“, zapita Džordan samu sebe naglas. Imala
je naviku da priča sa sobom kad je tu dole, potpuno sama; žalila
je što nema nekog kolegu fotografa da vodi s njime razgovore u
mračnoj komori, a idealno bi bilo da to bude neki žestoko zgodni
mađarski ratni dopisnik. Ponovo je prošla duž niza otisaka. „Šta
ti je to privuklo oko, Dž. Brajd?“ Nije joj se prvi put dešavalo da je
gricka takav predosećaj u vezi s nekom fotografijom pre nego što ju
je uopšte i prenela na papir. Kao da je foto‑aparat video nešto što
ona ne vidi i ne dâ joj mira dok to nešto ne bude ugledala rođenim
očima, ne samo kroz objektiv.
U pola slučajeva, dabome, taj predosećaj je bio potpuno pro‑
mašen.
„Ova“, začu Džordan sebe kako izgovara. Slika sa Anelizom
Veber kraj sudopere, poluokrenutom prema objektivu. Džordan
24 Kejt Kvin

zažmiri, ali slika je bila presitna. Krenula je ponovo da je razvija,

uvećavajući je. Ponoć. Nije marila, već je nastavila s radom sve
dok uvećana fotografija nije visila na konopcu.
Džordan se odmače, podbočena, piljeći u nju. „Objektivno“,
reče glasno, „ovo je jedna od najboljih slika koje si ikada snimila.“
Škljocaj lajke zabeležio je Anelizu dok je stajala uokvirena lukom
kuhinjskog prozora, konačno napola obrnuta ka foto‑aparatu
umesto da okreće glavu od njega, a kontrast između njene tamne
kose i bledog lica bio je predivno prikazan. Ali…
„Subjektivno“, nastavi Džordan, „ovaj snimak je đavolski sabla‑
stan.“ Nije često koristila ružne reči – otac nije trpeo nepristojno
izražavanje – ali ako je nekada postojala prilika da upotrebi reč
đavolski, onda je ta prilika bila ova.
Posredi je bio izraz Austrijankinog lica. Džordan je čitave ve‑
čeri sedela naspram tog lica i nije videla ništa sem prijatne zainte‑
resovanosti i smirenog dostojanstva, ali na fotografiji se pomaljala
neka drugačija žena. Imala je osmeh, no on nije bio prijatan. Oči su
joj bile skupljene, a ruke oko kuhinjske krpe iznenadno su se stegle
u nekom refleksnom samrtničkom grču. Čitave večeri Aneliza je
izgledala blago, krhko i damski, ali ovde nije tako delovala. Ovde
je delovala prelepo, uznemirujuće i…
„Okrutno.“ Ta reč joj je izletela iz usta pre nego što je i znala
da ju je pomislila, a onda Džordan zavrte glavom. Zato što svako
može da se uhvati za neku ne baš laskavu fotografiju: nesrećno
odabran trenutak ili svetlost koja te je obasjala usred treptanja, i
izgledaćeš podmuklo; zatekni se uhvaćen otvorenih usta, i izgleda‑
ćeš maloumno. Snimi Hedi Lamar na pogrešan način i pretvoriće
se iz Snežane u Zlu Kraljicu. Foto‑aparati ne lažu, ali izvesno mogu
da zavedu na pogrešan put.
Džordan pruži ruku ka štipaljkama koje su držale fotografiju,
gledajući u te oči nalik na britve. „Šta si ono izgovarala, baš tog
časa?“ Njen otac je pričao o brvnari…
Loviš?
Neke žene mrze tu buku i haos…
Nimalo…
 Rusalkin poljubac 25

Džordan ponovo zavrte glavom i pođe da baci tu fotografiju.

Tati se ne bi dopala; pomislio bi da je izobličila sliku kako bi videla
nešto čega tu nema. Džordan i njene fantastične priče.
Ali nisam je izobličila, pomisli Džordan. Tako ona izgleda.
Oklevala je, a onda ćušnu fotografiju u jednu fioku. Iako je
navodila na pogrešan put, svejedno je bila jedna od najboljih koje
je ikada snimila. Nije bila u stanju baš da natera sebe da je baci.
 Drugo poglavlje

IJAN

April 1950.
Keln, Nemačka

P
ribližno u pola slučajeva, probaju da pobegnu.
Na trenutak je partner Ijana Grejama držao korak s njim,
ali iako je Toni bio više od čitave decenije mlađi nego Ijan,
bio je i za glavu niži, te je Ijanov duži korak vukao njega napred
ka zajedničkoj lovini: sredovečnom muškarcu u sivom odelu koji
je očajnički vrludao oko neke nemačke porodice što je s mokrim
peškirima pošla sa plaže za kupače. Ijan ubrza svom snagom, ose‑
ćajući da mu je šešir odleteo i ne trudeći se da vikne muškarcu
da stane. Ti nikad ne staju. Takvi će juriti do kraja sveta ne bi li se
izvukli nekažnjeno za ono što su radili.
Zbunjena nemačka porodica beše se zaustavila i zapiljila. Majka
je nosila pune ruke igračaka za plažu – lopaticu, crvenu koficu iz
koje se prosipao mokar pesak. Skrećući oko nje, Ijan joj istrže koficu
iz ruke, uz uzvik „Oprostite…“, pa uspori tek koliko da nacilja i hitnu
je pravolinijski i snažno u stopala čoveka u trku. Ovaj se zatetura,
klecnu, posrćući nastavi da se kreće, a dotad je već Toni prošišao
pored Ijana, te obori begunca bacivši se na njega u letu. Dok su se
njih dvojica prevrtala, Ijan prikoči drljajući nogama, sa osećajem
 Rusalkin poljubac 27

da mu se grudi nadimaju poput kovačkih mehova. Ponovo dohvati

koficu, pa je predade zaprepašćenoj majci Nemici, uz naklon i po‑
luosmeh. „Na službi, gospođo.“ Obrnuvši se opet ka lovini, vide da
muškarac leži sklupčan na stazi i cvili, a Toni se naginje nad njega.
„Iskreno se nadam da ga nisi potkačio pesnicom“, opomenu
Ijan svog partnera.
„Njega je sustigao teret njegovih grehova, ne moja pesnica.“
Toni Rodomovski na to se uspravi: dvadesetšestogodišnji mla‑
dić, sa onom crnpurastom, tamnookom žestinom Evropljanina
i razmetljivošću Jenkija. Ijan ga je prvi put susreo posle rata, kao
mladog narednika poljsko‑mađarske krvi odgojenog na Kvinsu,
u najnemarnije popeglanoj uniformi koju su Ijanove oči imale
nesreću da vide.
„Lep felš koficom“, nastavi vedro Toni. „Nemoj mi samo reći
da si bacao za Jenkije.“
„Igrao za svoju školu protiv Itona dvadeset devete.“ Ijan dohvati
svoj izubijani šešir, pa ga natuče na tamnu kosu, osoljenu sedinom
još od Plaže Omaha*. „Odavde ti preuzimaš?“
Toni pogleda u muškarca na zemlji. „Šta vi velite, gospodine?
Da nastavimo razgovor koji smo vodili pre nego što sam pomenuo
izvesnu šumu u Estoniji i vaše raznorazne aktivnosti tamo, na šta
ste vi odlučili da vežbate trku na pedeset metara?“
Muškarac zaplaka, a Ijan se zagleda u plave iskre jezera, boreći
se protiv uobičajenog osećaja antiklimaksa. Taj čovek što plače
kao kiša na zemlji bio je esesovski šturmbanfirer u Ajnzacgrupi
D koji je 1941. naredio streljanje sto pedeset muškaraca. I više od
toga, pomisli Ijan. Ti istočni odredi smrti ostavili su hiljade pod
zemljom, u plitkim rovovima. Ali tih sto pedeset bilo je ono o
čemu je imao dokumentaciju u svojoj kancelariji u Beču: svedo‑
čenja dvojice preživelih, sa drhtavim rukama, sivim licima, koji su
uspeli da pobegnu. Sto pedeset je dovoljno da ovog čoveka izvede
pred sud, možda i da čudovištu obezbedi konopac oko vrata.

* Šifrovani naziv za jedan od pet sektora savezničkog iskrcavanja u Nor­man­

diju. (Prim. prev.)
28 Kejt Kvin

Trebalo je da trenuci poput ovog budu uzvišeni, a nikad to

nisu bili. Čudovišta su uvek izgledala strahovito obično i bedno
kad ih upoznaš oči u oči.
„Nisam ja to uradio“, zagrgota on kroz suze. „To što si rekao
da sam uradio.“
Ijan ga je samo posmatrao.
„Radio sam isključivo što su radili i ostali. Što mi je bilo nare‑
đeno. Bilo je po zakonu…“
Ijan kleče na jedno koleno kraj njega, pa mu odiže bradu pr‑
stom. Pričeka da se te oči crvenih kapaka susretnu s njegovim
očima. „Mene nimalo ne zanimaju tvoja naređenja“, tiho reče.
„Nimalo me ne zanima da li je bilo po zakonu u to doba. Nimalo
me ne zanimaju tvoja opravdanja. Ti si jedan ropski, bezdušni lakej
koji je povlačio obarač i postaraću se da se suočiš sa sudijom.“
Ovaj se lecnu. Ijan ustade i obrte se na drugu stranu, guta‑
jući usijani, sirovi gnev da ne bi kuljnuo iz njega i nagnao ga
da samelje tog čoveka. Uvek je upravo ta prokleta rečenica o
naređenjima budila u njemu želju da uhvaćenome iskida gr‑
kljan. Svi to govore, zar ne? Eto tad je želeo da porine šake oko
njihovih grla i gleda im u izbezumljene oči dok umiru daveći
se svojim opravdanjima.
Avaj, razbore! U beslovesne utekô si zveri, a razuma su ljudi
lišeni…* Ijan sporo, obuzdano izdahnu vazduh. Ali ne i ja. Samo­
obuzdanje je ono što izdvaja ljude od zveri, a ovi su bili zveri.
„Čuvaj ga do hapšenja“, obrati se on šturo Toniju, pa pođe na‑
trag u hotel da obavi telefonski poziv.
„Bauer“, zahripa neki glas.
Ijan uglavi slušalicu uz desno uvo, ono na kom mu sluh nije bio
blago oštećen u nesrećnom vazdušnom napadu u Španiji trideset
sedme, pa pređe na nemački jezik, znajući da mu se u njemu još
oseća hladna britanska primesa, uprkos svim godinama provede‑
nim u inostranstvu. „Imamo ga.“

* Viljem Šekspir, Julije Cezar, u prevodu Borivoja Nedića i Velimira Živoji­

novića. (Prim. prev.)
 Rusalkin poljubac 29

„He! Krenuću da vršim pritisak na državnog tužioca u Bonu,

nagaziću ga da bi se taj Hurensohn* našao na sudu.“
„Priklešti ga, Frice. Hoću da kučkin sin bude izveden pred
najnemilostivijeg sudiju u Bonu.“
Fric Bauer zastenja. Ijan je prosto video svog prijatelja kako
sedi za pisaćim stolom u Braunšvajgu, sa oblačcima sede kose
oko oćelavele glave, i puši svoje večite cigarete. On je za vreme
rata pobegao iz Nemačke u Dansku, odatle u Švedsku, tek za koji
korak umakavši od žute zvezde koju bi mu fljusnuli na mišicu pre
nego što ga otpreme na istok. On i Ijan su se upoznali posle prvog
suđenja u Nirnbergu – a Ijan se pre neku godinu, kad su zbog
nedostatka sredstava počeli da ukidaju isledničke ekipe za istra‑
živanje ratnih zločina, pa je on sam započeo sopstvenu operaciju
s Tonijem, obratio Baueru. „Mi ćemo nalaziti krivce“, predložio
je Ijan uz veliku čašu škotskog viskija i pola paklice cigareta, „a vi
ćete se starati da budu optuženi.“
„Nećemo time steći prijatelje“, upozorio ga je tada Bauer uz
neveseo osmeh, i bio je u pravu. Čovek kog su ovog dana uhvatili
možda će za svoje zločine dobiti zatvorsku ćeliju, možda će se
provući uz jedno „no‑no!“, a možda mu nikad neće biti ni suđeno.
Prošlo je pet godina od kraja rata i svet ide dalje. Kome je više
stalo do kažnjavanja krivaca? „Ostavite ih na miru“, posavetovao
je Ijana ne tako davno jedan sudija. „Nacisti su potučeni i svršeno
je s njima. Brinite vi sad zbog Ruja, ne zbog Nemaca.“
„Brinite vi zbog sledećeg rata“, bezlično je odvratio Ijan. „Neko
mora da čisti govna zaostala od poslednjeg.“
„Ko ti je sledeći na spisku?“, upita sada Bauer preko telefona.
Jegerka, pomisli Ijan. Lovkinja. Ali nije bilo nikakvih putokaza
koji bi upućivali na to gde je sad ona, godinama ih nije bilo. „Imam
jednog stražara iz Sobibora kog pratim. Dopuniću njegov dosije
kad se budem vratio u Beč.“
„Tvoj Centar izlazi na dobar glas. Treće hapšenje ove godine…“

* Na nemačkom: kurvin sin. (Prim. prev.)

30 Kejt Kvin

„Niko od njih nije krupna riba.“ Ajhman, Mengele, Štangl – ta

krupnija imena bila su daleko izvan Ijanovog ograničenog do‑
mašaja, ali to ga nije mnogo uzbuđivalo. Nije mogao da izvrši
pritisak na strane vlade, nije mogao da bije teške i složene bitke
za izručenje, ali zato jeste mogao da traga za sitnijim ratnim zlo‑
čincima koji su u Evropi propali u zemlju. A bilo ih je bezbroj,
činovnika, logorskih stražara, funkcionera, koji su tokom rata
odigrali svoju ulogu u toj ogromnoj mašineriji smrti. Nije se svi‑
ma moglo suditi u Nirnbergu; nije bilo dovoljno ljudstva, novca,
čak ni interesovanja za nešto tako džinovskih razmera. Zato su
tek malobrojni izvođeni na sud – koliko god da ih je mnogo bilo
podesnih za optuženičku klupu u pojedinim slučajevima, što je
Ijan smatrao upadljivom, mračnom ironijom – a ostali su prosto
odlazili svojim kućama. Vraćali se porodicama nakon rata, kačili
uniformu o klin, možda uzimali novo ime ili se selili u novi grad
ako su oprezni… ali su se svejedno vraćali u Nemačku i pravili se
da se sve to nikad nije desilo.
Ljudi su ponekad pitali Ijana zašto je napustio grubi sjaj rada
ratnog dopisnika za ljubav ovom bandoglavom, mukotrpnom
klancanju za ratnim zločincima. Život proveden u ganjanju sle‑
deće bitke i sledeće priče, kuda god da ga je vodila, od Frankovog
uspona u Španiji do pada Mažino linije i svega što je usledilo – gr‑
čevito kucanje kolumne pred isticanje zadatog roka, grbljenje pod
ceradom koja gotovo da ne štiti od ubitačnog pustinjskog sunca,
poker u bombardovanom hotelu dok čeka da stigne transport, se‑
denje u morskoj vodi do ispod kolena i povraćanje kad se desantni
brod nakrcan vojnicima pozelenelim u licu približio pojasu žala…
Od užasa do dosade, od dosade do užasa, večito vibriranje između
jednoga i drugoga zarad potpisa ispod teksta.
Sve to je trampio za majušnu kancelariju u Beču, zatrpanu go‑
milama spiskova; za beskrajne razgovore sa opreznim svedocima i
ožalošćenim izbeglicama; za nešto ispod čega ne stoji nikakav pot‑
pis. „Zašto?“, upitao ga je Toni nedugo pošto su počeli zajednički
da rade, pokazujući ka ta četiri zida njihove sumorne kancelarije.
„Zašto preći na ovo, sa onoga?“
 Rusalkin poljubac 31

Ijan mu je uputio kratak, iskrivljen osmeh. „Zato što je to u

suštini isti posao. Reći svetu da su se dešavale jezive stvari. Ali
kad sam za vreme rata kucao kolumne, šta su sve te reči postigle?
Ništa.“
„Hej, znao sam u vojsci mnoštvo momaka koji su živeli za tvoju
kolumnu. Govorili su da je ona jedina, izuzev kolumne Ernija
Pajla, gde se piše za prašinara sa čizmama na zemlji, a ne za ge‑
nerale pod šatorima.“
Ijan je slegao ramenima. „Da su me koknuli u bombaškom
napadu na Berlin kad sam leteo s posadom u lankasterima, ili
da me je pogodio torpedo u povratku iz Egipta, bilo bi stotinu
drugih škrabala da popune moje mesto. Ljudi žele da čitaju o ratu.
Ali sad rata nema i nikom se ne sluša o ratnim zločincima koji
hodaju na slobodi.“ Ijan načini isti gest ka sva četiri zida kan‑
celarije. „Sad ne pišemo udarne vesti, već ih pravimo, hapšenje
po hapšenje. Mučnu kapljicu za kapljicom novinske štamparske
boje. I za razliku od svih tih kolumni koje sam pisao o ratu, u
ovom poslu ljudi se ne guraju da stanu iza nas kako bismo ga
obavljali. Šta mi ovde radimo? Ostvarujemo nešto znatno bitnije
od svega što sam ikada uspeo da saopštim svojim potpisom. Zato
što niko ne želi da čuje šta imamo da kažemo, a neko ih mora
naterati da slušaju.“
„Pa zašto onda ne pišeš ni o kome od naših ulovljenih?“, od‑
rezao je tada Toni „Možda bi više ljudi slušalo kad bi videlo tvoj
potpis na istaknutom mestu.“
„Ja sam raskrstio s pisanjem bez konkretnog dela.“ Ijan nije
bio ni reč napisao još od nirnberških suđenja, iako je radio kao
novinar od svoje devetnaeste godine, kad je kao krakat momak
istutnjao iz očeve kuće vičući kako će on bogme raditi da zaradi
sebi za hleb umesto da traći život pijuckajući škotski viski u klubu
i nagvaždajući o tome kako država odlazi u tandariju. Više od
petnaest godina provedenih nad pisaćom mašinom, u brušenju i
glancanju tekstova dok ne zadobiju moć da seku kao oštrica bri‑
jača, a sad se Ijanu činilo da nikad više neće potpisati neki članak
svojim imenom.
32 Kejt Kvin

Trepnuo je, shvatajući koliko je dugo maštario sa slušalicom

pritisnutom uz uvo. „Kako reče, Frice?“
„Kažem: tri hapšenja za godinu dana jesu razlog za slavlje“,
ponovi Bauer. „Udari jedno piće i čestito se naspavaj noćas.“
„Nisam se čestito naspavao još od Blica“, našali se Ijan, pa za‑
vrši razgovor.
More su te noći bile naročito gadne. Ijan je sanjao padobrane
koji se upredaju, upetljani u crno drveće, i probudio se uz prigušen
uzvik u anonimnoj tami hotelske sobe. „Nema padobrana“, izgo‑
vori, takoreći ne čujući sam sebe od bubnjanja sopstvenog srca.
„Nema padobrana. Nema padobrana.“ Prišao je go prozoru, širom
otvorio kapke da uđe noćni vazduh, pa zapalio cigaretu, koja je
imala ukus kao kanta od benzina. Izdahnuo je dim, naslonio se na
prozorsku dasku i zagledao se preko mračnog grada. Trideset osam
mu je godina, jurcao je za dva rata preko pola Zemljine kugle, i
stajao je tu do zore razmišljajući sa bezgraničnom, gneva punom
glađu o ženi koja je stajala na obali Rusalke.

„MORAŠ NEŠTO da povališ“, posavetova ga Toni.

Ijan se ogluši o njegove reči, kucajući kratak izveštaj za Bauera
na pisaćoj mašini koju je nosio sa sobom još otkako je trčao po
pustinji za Patonovim momcima. Bili su opet u Beču, sivom i
pustom, sa izgorelom ljušturom zgrade državne opere, koja je i
dalje svedočila da je tuda prominuo rat, ali neuporedivo boljem u
odnosu na Keln, koji je bombardovanje pretvorilo u gomilu šuta
i još je bio tek nešto više od gradilišta oko niza jezera.
Toni zgužva veliki list hartije u lopticu i poteže njome Ijana.
„Slušaš li ti mene?“
„Ne.“ Ijan hitnu lopticu natrag. „Baci to u korpu, nemamo se‑
kretaricu da skuplja za tobom.“ Bečki Centar za dokumentaciju o
izbeglicama u Marijahilfskoj ulici štošta nije imao. Islednički tipovi
za istraživanje ratnih zločina s kojima je Ijan sarađivao neposred‑
no posle rata zahtevali su visoke službenike, vozače, islednike,
lingviste, patologe, fotografe, daktilografe, stručnjake za zakon
– ekipu od najmanje dvadeset ljudi, valjano opremljenih, valjano
 Rusalkin poljubac 33

finansiranih. (Ne bi se moglo reći da su te ekipe ikada dobijale sve

to, ali makar su se trudili.) Ovdašnji Centar posedovao je samo
Tonija, koji je služio kao vozač, islednik i lingvista, i Ijana, koji je
preuzeo ulogu daktilografa, činovnika i veoma lošeg fotografa.
Ijanova godišnja renta nasleđena od odavno pokojnog oca jedva da
je pokrivala stanarinu i osnovne životne troškove. Dva čoveka i dva
stola, a očekujemo da ćemo pomerati planine, kiselo pomisli Ijan.
„Ponovo si se zaneo u crne misli. Uvek to radiš kad nekog
uhapsimo. Odlutaš u plavu fazu* kao prokleti Pikaso.“ Toni je
pretresao i razvrstavao gomilu novina na nemačkom, francuskom,
engleskom i nečemu ćiriličnom što Ijan nije umeo da čita. „Uzmi
slobodnu noć. Imam na Otakringu jednu riđokosu, a ona pak
ima cimerku da ti pamet stane. Izvedi je, ispripovedaj joj neko‑
liko priča o pijenju na eks sa Hemingvejem i Stajnbekom nakon
oslobođenja Pariza…“
„Nije to bilo ni izbliza tako pitoreskno kao što ti opisuješ.“
„Pa? Nafiluj! Poseduješ glamur, šefe. Žene vole visoke, mračne
i tragične. Tvojih sto osamdeset i nekoliko sposobnih i efikasnih
centimetara junačkih ratnih priča i nesrećne prošlosti…“
„O, pobogu…“
„… a sve zakopčano iza engleske poštirkanosti i setnog pogle‑
da koji stremi u daljine i govori: nema šanse ti da shvatiš šta sve
mene proganja. To ti je prava‑pravcata mačja metvica za dame,
veruj mi…“
„Jesi li završio?“ Ijan izvadi papir iz mašine, pa se zavali na
stolici tako da je ostala da stoji na dve noge. „Pregledaj poštu, pa
mi izvadi dokument o Bormanovom pomoćniku.“
„Lepo, umri kao monah.“
„Zašto ja tebe trpim?“, zapita se Ijan. „Neodgovornog, nedo‑
tupavnog Jenkija…“
„A ja natmurenog engleskog mamlaza“, odbrusi Toni pretu‑
rajući po ormariću s dokumentacijom. Ijan prikri osmeh, pošto
je savršeno dobro znao zašto trpi Tonija. Krstareći preko tri ratna

* Igra reči: blue znači „plav“, ali i tužan, potišten. (Prim. prev.)