POLITIČKA POZADINA UBISTVA ĐINĐIĆA (8)

Piramida zla: kriminal i vlast!

8. jul 2007

Piše Dušan Mihajlović

NASLEĐE prethodnog režima najbolje se moglo videti u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Suštinu
problema činilo je kriminalno nasleđe u vidu specifične "piramide zla". Ona je počinjala u osnovi
društva, a završavala se u samom državnom vrhu. Sačinjavala ju je isprepletanost ratnih zločina
počinjenih u naše ime i ratnog profiterstva sa organizovanim kriminalom, pokrivenim "patriotskim"
biznisom, i njihova sprega sa vrhovima države, posebno civilnih i vojnih struktura bezbednosti.
Takođe, uočili smo da su se kriminalci, u vreme sukoba i ratova, dok su se političari i državnici
delili i pokušavali da odignu "berlinske zidove" između novih balkanskih državica, ponašali kao
pravi globalisti. Stvorili su pravo balkansko kriminalno bratstvo, a Balkan je i posle ratova ostao
tranzitno područje. Zato smo upozorili zemlje Evropske unije da, ako hoće manje droge na ulicama
svojih gradova, manje lažnih azilanata i nekontrolisanih migracija, treba da pomognu poolicijski,
carinski, poreski i pravosudni sistem u zemljama jugoistočne Evrope.

DVE MEDALJE

RASTURANJE kriminalne piramide i raskrinkavanje te zločinačke organizacije političara i

kriminalaca, bio je za mene apsolutni prioritet nove vlasti. Zato me nisu posebno interesovali drugi
slučajevi, ni privredni kriminal, pa makar u njemu učestvovali i neki Miloševićevi ministri.
Jednostavno, nisam imao vremena da se time bavim. Slučajevi klasičnog privrednog kriminala su
rađeni po ustaljenoj proceduri i njima su se bavili nadležni inspektori privrednog kriminala u
Beogradu i Srbiji. Više me je interesovao kriminal koji je u Miloševićevom vremenu imao državnu
podršku, odnosno evidentne veze srpskog podzemlja sa političkim strukturama.
Ta kriminalna piramida bila je, u stvari, medalja sa dva lica. Jedno lice su činili klasični kriminalci,
njihov kriminal i metode za pljačkanje države i svih građana. Drugo lice kriminalne piramide činili
su ratni profiteri i ratni zločinci, koji su vršili razna zverstva u naše ime. Spajanje ova dva dela
kriminalne piramide dovelo je do srastanja pojedinaca u važnim državnim institucijama sa
kriminalcima i kriminalom. Metastaza tog procesa spajanja politike i podzemlja oličena je u
ubistvima sa političkom pozadinom.
U DOS-u, a posebno u MUP-u Srbije, trpeli smo ogroman pritisak javnosti i političara da budu
pohapšeni svi čelnici i funkcioneri bivšeg režima. I to bez obzira na to da li ima ili nema nekih
materijalnih dokaza da su počinili bilo koje krivično delo. Zbog toga sam na Kolegijumu MUP-a
zahtevao, i to čak izričito, da ne sme biti nikakvog revanšizma i progona po političkom osnovu.
Odbio sam da SUP rešava problem iseljenja Srpske radikalne stranke iz prostorija Magistrata u
Zemunu, jer sam smatrao da je to pitanje koje treba da se reši na drugi način, a ne upotrebom
policije. Nisam se osvrtao na optužbe da nisam dovoljno revolucionaran, da nisam pohapsio sve
one hiljade pripadnika Miloševićevog režima, koje je "trebalo pohapsiti". Tu krivicu sam lako nosio,
jer sam smatrao da je bolje da neko ko je kriv ostane za kasniju istragu i hapšenje, nego da neko
ko je nevin bude uhapšen ili optužen bez osnova.
Suočen sa državnom mafijom, koju smo nasledili, sa tom narodnom opsesijom policijom i novim
prizivanjem represije, shvatio sam da moramo da rešimo probleme i pobedimo u bitkama na jedan
drugačiji način, nego što se to radilo u vreme Leke, Krcuna i Broza. Zato sam predložio da izreka
iz Biblije, iz poslanice apostola Pavla "ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrim", bude novi
moto srpske policije. Zato sam u intervjuu "Nedeljnom telegrafu", 4. juna 2001. godine, poručio
mafiji: "Odgovaraće svi zločinci" i upozorio ih: "Ministra mogu ubiti, istinu ne".
Mi smo, eto, i na taj način, uspeli veoma brzo da promenimo sliku o policiji u Srbiji i da podignemo
njen ugled. To pokazuju i istraživanja javnog mnjenja, jer je policija, po poverenju naroda, bila
odmah iza dve tradicionalno najuvaženije institucije u srpskom narodu - crkve i vojske. To je bio
fantastičan uspeh, imajući u vidu nasleđeni animozitet građana prema policiji.
NAPORE policije da se obračunava sa mafijom prekida iznenadan i neočekivan događaj, koji će,
kako sada znam, izmeniti tok istorije u Srbiji. U Beogradu je, 9. marta, otet predsednik "Delta
holdinga" Miroslav Mišković, koji je oslobođen narednog dana nakon ispunjenja zahteva otmičara.
Posle tri nedelje, francuske vlasti su predale beogradskoj policiji petoricu osumnjičenih za tu
otmicu. Zato ovaj događaj zaslužuje posebno poglavlje.
Otmica Miškovića i pobuna "crvenih beretki" koja je sledila kao osveta neposlušnom ministru za
hapšenje Šiptara i Legije, kao i kapitulacija koja je usledila, omeli su policiju u svom naumu da
mafiji stane za vrat. Tek sa akcijom "Sablja", kad su ostvareni osnovni zadaci, pronađeni atentatori
i razbijen "zemunski klan", tek tada je policija mogla da se vrati započetom poslu, rušenju
celokupne kriminalne piramide.
Poučen iskustvom sa "zemunskim klanom", akteri u zatvoru, a pare na slobodi, rešio sam da
pođemo tragom para i kriminalnih poslova. Zna se da je odlučujući udarac svakoj mafiji,
oduzimanje para, jer su one osnov njihove moći. Zato sam, na predlog saradnika, uveo tajnu
policiju akciju "mreža" koja je imala taj zadatak - pronaći mafijaške pare i stvoriti uslove za njihovo
oduzimanje. Tek posle toga bi se išlo u konkretne policijske istrage, krivične prijave i hapšenja.
Očekivalo se da se takva obimna policijska istraga ne može završiti za manje od godinu dana.
Akciju sam ustanovio 1. jula 2003. godine. Rezultate i nisam očekivao tako skoro niti je to bila
tekuća policijska akcija o kojoj bi me trebali dnevno ili nedeljno obaveštavati.
Poznato je da je uskoro počela kriza u DOS-u, koja se prenela u parlament, tako da sam sve više
morao da se bavim i političkim pitanjima, jer sam "odmrzao" svoju stranačku funkciju, pošto sam
uvideo da niko nije spreman da sledi moj primer. Raspisani su i izbori. "Mreža" je padala u
zaborav. Ali tim koji je izabrao marljivi rukovodilac akcije Vuković je vredno radio na užas svojih
kolega koji nisu mogli da saznaju ništa o njihovom poslu. U februaru 2004. obaveštava me da su
došli do nekih saznanja koja mogu da procesuiraju. Kako mi je već tada bilo jasno da ovaj posao
ostaje mom nasledniku, savetovao sam mu, da prvo dovrši posao i da se konsultuje sa tužiocem,
kako bi imali i njegovu podršku.
OTKRIVANJE TAJNE

POSLUŠAO me je. Održan je sastanak sa specijalnim tužiocem Prijićem. Taj sastanak Josip
Bogić, bivši saradnik Mladena Spasića, koristi kao glavni dokaz da sam dobio pisanu
dokumentaciju o akciji "Mreža" i da sam "samim tim mogao da je dam Subotiću". Na njegovu
žalost, nisam bio prisutan na tom sastanku sa tužiocem Prijićem. Tako i taj krunski dokaz otpada.
Nije bila dovoljna tvrdnja bivšeg, niti izjava aktuelnog ministra Jočića da nema "osnova za
odgovornost Mihajlovića po tom osnovu". Sigurno je da to Jočić nije rekao, a da prethodno nije
proverio delovodnik kabineta ministra i uvideo da takav dokument nije ni došao u moje ruke. Ali u
nečije, očito, jeste.
Na sastanku sa Prijićem, istraga je usmerena na okružna tužilaštva po Srbiji. Policija je to shvatila
kao rasplinjavanje akcije, ali je nastavila da vredno radi. Novi ministar nije ukinuo akciju, niti je
rasformirao tim. Imam utisak, da je u gužvi oko preuzimanja posla i događaja koji su ga okupirali
(napadi na Srbe na Kosovu, paljenje džamije, afera "obijanje trafike", itd), i on zanemario akciju
"Mreža". To koriste uvređeni Vukovićevi saradnici i kad postaju šefovi UBPOK, svete mu se
isterivanjem sa posla i rasturanjem njegove ekipe. Tek odlaskom Vukovića 10. maja oni dolaze u
posed do tada tajnih podataka koji su im pravili velike probleme.
Sada mi je jasno kako se taj materijal našao u rukama Bebe Popovića. Sećam se da je negde u
junu, julu panično zvao iz Atine Babića optužujući me da sam "zaveo akciju "Mreža" da bi reketirao
njegovog prijatelja Subotića". Na tu floskulu naseda i sam Subotić. Nisam imao potrebu da nikome
objašnjavam ovu glupost, pa ni bivšem kolegi Babiću kad je po Bebinoj naredbi došao u misiju
"pomirenja". Kako se nisam svađao ni sa Bebom, ni sa Subotićem, ta njegova misija nije imala
nikakvog smisla.
Znam da "loši đaci" ne vole da čitaju knjige i da loši političari i novinari ne vole dokumente. Zato
Beba na njih i računa, kad tvrdi da sam dao dokumenta "Mreže", jer on dobro zna šta je "Mreža", a
šta "Bela knjiga". Verujem mu da zna i jedan i drugi dokument. Čudi me jedino što na pitanje
advokata Momčila Bulatovića "da li je on ikada imao u rukama tu "Belu knjigu", odgovara sa:
"Nisam je imao nikada u rukama". Da li će i njega neko optužiti za lažno svedočenje?
Ali, "loši đaci" niti su čitali moju knjigu, niti priznaju dokument koji otkriva ko je zaista dao
dokumente "Mreže". Radi se o službenoj belešci UBPOK od 19. 2. 2005. godine, u kojoj piše da je
Milovanović Milan zvani Mrgud, "želeo da obavi razgovor na svoju inicijativu i na najavu Spasić
Mladena, načelnika UBPOK", "na okolnosti krijumčarenja cigareta na teritoriji Srbije", pošto je
"čitao Izveštaj Radne grupe, koju je formirao ministar unutrašnjih poslova R. Srbije, dana 1. 6.
2003. godine". U njemu je video sebe i njegovu suprugu, pa "želi da vidi o čemu se radi". Kada su
inspektori utvrdili da se radi o navedenom izveštaju, pitali su ga "od koga je dobio Izveštaj i radnu
šemu". "Milanović je izjavio, ali u poverenju i da to više nikada neće reći, da je Izveštaj i šemu
dobio od Vladimira Popovića zvanog Beba".
Sad kad se i to zna, ostaje mi da se našalim. Da li je Beba dao Mrgudu samo Izveštaj ili njegove
šeme o krijumčarenju duvana na Balkanu koje je crtao članovima kolegijuma Đinđićeve vlade.
Ogromno Bebino znanje o švercu cigareta me je toliko impresioniralo, da sam članovima
kolegijuma MUP rekao da idu kod Bebe da ih upozna sa svojim "šemama".

MILOŠEVIĆ ODOBRIO ŠVERC

KADA je policija počela da crta tu piramidnu organizaciju, na čijem je vrhu, po mnogim indicijama,
bio bračni par Milošević-Marković, moja ideja je bila da se celoj toj skupini sudi po postojećim
odredbama Krivičnog zakona, koje sankcionišu udruživanje radi vršenja krivičnih dela, odnosno
zločinačko udruživanje, ne čekajući donošenje antimafijaških zakona. Moji saradnici i tužioci
smatrali su da ne postoji dovoljno dokaza za podizanje optužnice protiv tako široke i velike skupine
koja je činila piramidu. Ideju za izneti predlog dobio sam na osnovu indicija i osnovanih sumnji do
kojih je došla policija. U prvim istražnim radnjama policija je dobila izjave čelnika bivšeg režima
Mihalja Kertesa i Radeta Markovića, o tome da je državni vrh, odnosno sam Slobodan Miloševć,
na jednom sastanku odobrio državno krijumčarenje cigareta i drugih akciznih roba. I da je,
praktično, sam Milošević nalagao načelniku Uprave carina upotrebu sredstava carine mimo
državnog budžeta. Sve to "radi finansiranja državnih potreba u uslovima međunarodnih sankcija".

KIPARSKE PARE
MNOGO toga dešavalo se iza mojih leđa. Posle neuspeha da otvorim istragu protiv celokupne
"kriminalne piramide" za zločinačko udruživanje, došla je akcija traženja tzv. "Miloševićevih para"
na Kipru. Taj posao preuzela je Narodna banka. Znamo da još nema pravog odgovora na ovu
temu. U senci je prošla i provera poslovanja Stanka Subotića koju je po Bebinom nalogu uradio
tadašnji načelnik za privredni kriminal u UBPOK-u Mladen Spasić. "Subotić je čist", glasio je
izveštaj. Znajući kakav je tretman imao kod premijera Đinđića i za Bebine dokaze da je "legalno
poslovao" nije mi bilo "mrsko" što sam ga upoznao.

JOČIĆEVA NAREDBA
ZANIMLJIVA je i sudbina akcije "Mreža". Očito je da bi se ona još kuvala u UBPOK, sve dok je
novi rukovodioci potpuno ne razvodne i obesmisle, da nije bilo Bebe i njegove predstave zvane
"INSAJDER". U jednoj emisiji se novi ministar policije optužuje da u svojoj fioci drži nalaze akcije, a
u drugoj, specijalno režiranoj u Francuskoj, daje se abolicija Subotiću. I nalazi novi krivac u liku
bivšeg ministra. Nisam na to reagovao, jer sam se povukao iz politike u miran život. Ali je na to
žestoko odreagovao ministar Jočić, naredivši da se skupi sve što ima u "Mreži" i odmah preda
specijalnom tužiocu Radovanoviću. I tako je klupko počelo da se odmotava. Tako je i sam Subotić
postao "kolateralna šteta" Bebinih silnih medijskih kombinacija i manipulacija. Zaključio sam tada
da je opasno biti Bebin prijatelj. Zoran nije više među nama, a za Subotićem je raspisana
poternica. Ipak za mene postoji nada, jer me, se Beba odrekao.
(Nastaviće se)
POLITIČKA POZADINA UBISTVA ĐINĐIĆA (9)
Moćni klanovi - prete svima
9. jul 2007

Piše: Dušan Mihajlović

ISTRAGA o kriminalnom nasleđu dovela je do samog vrha bivšeg režima. Na osnovu izjava
Mihalja Kertesa i Rada Markovića, saznali smo o Miloševićevoj ličnoj umešanosti u pljačku
budžeta i organizovanje "državnog" krijumčarenja cigareta radi finansiranja potreba države u
uslovima međunarodnih sankcija.
Na osnovu dobijenih podataka podneta je krivična prijava koju je prihvatilo nadležno tužilaštvo.
Istražni sudija je otvorio istragu i uputio poziv Miloševiću za saslušanje. Kako Milošević nije hteo
da primi poziv, istražni sudija je dao nalog policiji za njegovo privođenje. Milošević se, 31. marta,
posle dramatične policijske akcije, našao u zatvoru. Namera je bila da se Miloševiću prvo sudi u
Beogradu zbog klasičnog kriminala, a tek potom da se razmišlja o njegovom odlasku u Hag.
Slobodan Milošević bio je apsolutno problem broj jedan. U to vreme, mene su moj partner profesor
Miroljub Labus, guverner Mlađan Dinkić, i Božidar Đelić, ministar finansija, svaki posebno, zvali po
nekoliko puta dnevno da mi saopšte kako sam ja "najvažniji ministar u Vladi Srbije, od koga zavisi
sudbina zemlje". Jer:
- Dok mi ne rešimo pitanje Slobodana Miloševića, nema ništa od dogovora sa MMF-om, sa
Svetskom bankom, sa Londonskim klubom, Pariskim klubom, od normalizacije odnosa sa svetom.
I postoji opasnost da ekonomija i budžet Srbije dožive kolaps - poručivao mi je moj „partner“ iz
DOS-ovog kriznog štaba Miroljub Labus svakodnevno.
Bio sam veoma razočaran kada sam shvatio da je izručenje Miloševića pobudilo neke mnogo veće
apetite. Zapad je, jednostavno, shvatio da "zatezanjem dizgina" iz Haga može da upravlja
sudbinom Srbije, odnosno srpskim narodom i njegovom državom. Možda je neko i želeo da tako
bude. A možda i nije, nego se sve to jednostavno tako desilo, jer smo bili aljkavi i u politici i u
diplomatiji.
Odmah po hapšenju Miloševića, jedan od lidera DOS-a, Mlađan Dinkić pokazuje pravo lice i
postupa u skladu sa devizom koju pokušava da nametne javnosti i partnerima u koaliciji - "prljavi
ministar je za sve nas uradio prljavi posao i više nije potreban". Za prvi napad iskoristio je činjenicu
da je ministar i akcionar u firmi "Lutra". Ali, to je politički obračun, a oni nisu naša glavna tema.

SRPSKA ZAVERA

POSLE raskola u DOS-u, koji je buknuo u leto 2001. godine, svi osumnjičeni za krivična dela iz
Miloševićevog perioda praktično prestaju da govore, iako su do tada bili kooperativni. Neki se
zatvaraju u sebe, a mnogi naglo menjaju svoje iskaze i pričaju nove priče, za koje nemaju nikakve
dokaze. Advokati su počeli da im savetuju da govore kako su prve iskaze dali u policiji pod
pritiskom. U toj atmosferi porasla su i očekivanja grupa iz bivšeg režima da može doći i do
promene vlasti. Da će tzv. patriote biti glavni subjekti te nove, promenjene vlasti.
Zato je objašnjenje svih njih, koji su učestvovali u kriminalu i u zločinima, bilo: "Nismo mi to radili
za sebe, nego smo radili za državu. Mi smo ginuli, ali i radili te cigarete, naftu, devize, likvidacije
kao državni posao. I zašto sad ja da odgovaram kao vojnik i oficir, kad sam to radio po nalogu
svog šefa u policiji, u državnoj bezbednosti, u vojsci? Pa, to je sve državni vrh odobrio, a iza nekih
događaja je stajao lično i predsednik države." U političkim parolama miloševićevaca skrivala se
njihova glavna poruka: "To je patriotizam i samim tim ne može biti krivično delo."
Svi ovi događaji jasno pokazuju koliko je politička atmosfera u društvu važna za borbu protiv
kriminala i mafije. I koliko je opasno šurovanje političara sa kriminalcima, koliko su opasne
mafijaške pare kojima su podmićivani pripadnici policije, pravosuđa, pa i pojedini političari i njihove
stranke. Tako je stvaran splet okolnosti koji čini ovu srpsku zaveru veoma čvrstom.
Naravno, promene u policiji, njeni početni uspesi (rešavanje „Ibarske magistrale“), porast njenog
ugleda, nisu protekli bez problema. Posebno zbog toga što se ministar Mihajlović i negovi
saradnici, lojalni državi i zakonu, ne ponašaju po očekivanju podzemlja koje je, prema sopstvenoj
priči, „dovelo DOS na vlast“.

MOĆNI KLANOVI

U MAJU 2001. godine Milorad Ulemek, komandant Jedinice sa specijalne operacije, izazvao je
incident u diskoteci "Tvrđava" u Kuli. Tvrdilo se da je Legija, pripit, pucao u moju sliku na televizoru
dok je emitovana vest o izručivanju njegovog prijatelja Spasojevića. Iz intervjua, koji je Legijina
majka Natalija Ulemek dala listu "Nedeljni telegraf", saznao sam da je Milorad to učinio, jer je bio
"veoma razočaran što na Dan jedinice, na koji je pozvao sve funkcionere, niko nije došao od
funkcionera i političara, koje je on doveo na vlast".
Ova izjava Natalije Ulemek, majke komandanta JSO, veoma je važna za razumevanje problema
koje smo imali sa pojedinim ličnostima i grupama. Naime, komandant specijalne jedinice RDB,
pukovnik Milorad Ulemek, još tada, u proleće 2001. godine javno je govorio da je on "doveo DOS
na vlast". Dakle, da je doveo na vlast i Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu. I da zato Legija ima
pravo da, kad mu Đinđić i Koštunica ne dođu na noge, na proslavu njegove jedinice, puca naokolo
i pali najveću diskoteku u Kuli. To je bio fenomen tadašnje Srbije. Svi su smatrali, pa i komandant
srpskih specijalaca, da su doveli DOS na vlast i da imaju pravo da mu isporučuju svoje zahteve.
Naravno, obrazloženje i objašnjenje Legijine majke Natalije liči na priču koja je pravljena za medije.
Znam da je uzrok tog i takvog Legijinog nezadovoljstva bio, zapravo, u nečem drugom. U to
vreme, Milorad Ulemek je bio besan zbog hapšenja svojih prijatelja Dušana Spasojevića i Mileta
Lukovića.
Naime, 9. marta 2001. godine dogodila se otmica najpoznatijeg srpskog biznismena Miroslava
Miškovića, vlasnika i predsednika kompanije "Delta", koji je, inače, bio moj stari prijatelj. Za mene
je Miškovićeva otmica bila nenadan i prvi najžešći udarac srpske mafije. Tu otmicu sam zato i
shvatio veoma tragično.
Otmica Miroslava Miškovića imala je teške posledice po više osnova. Prvo, već sam bio intimno
rešio da se povučem sa funkcije ministra unutrašnjih poslova, da kažem DOS-u, odnosno Đinđiću i
Koštunici: "Evo, obavio sam najteži deo posla, Milošević nije više problem. A pošto ste se vas
dvojica razišli i posvađali, nađite nekog drugog ko je mlađi i ko će to bolje da podnosi, pa neka on
vodi policiju." Bio sam čvrsto rešio da ovo obojici kažem i da podnesem ostavku.
Otmica Miškovića me je presekla i zaustavila. Da sam tada podneo ostavku ispalo bi da se bojim
mafije, i ja i Ministarstvo. Njegovo kidnapovanje i ucena bio je zapravo prvi pucanj mafije u novu
državu. Tačnije, srpska mafija je bacila DOS-u i državi Srbiji rukavicu pravo u lice. Da situacija
bude još gora, "zemunski klan" se toliko osećao silnim, da je planirao da kidnapuje i ministra
policije lično. Policija je u to vreme preduzimala određene operativne mere protiv "surčinaca" i
"zemunaca", i ja sam čitajući stenograme njihovih razgovora, video kako se hvališu: "Uf, kad bi
nam šef dozvolio da otmemo ministra, ala bi bilo veselo!" Toliko je njihov osećaj moći bio jak, a
njihovi apetiti veliki. Mafija nije ni skrivala svoju moć.
Tek u „Sablji“ smo saznali za mnoge detalje otmice i istorijat „zemunskog klana“. Nihov uspon
počinje kada ih je Legija angažovao za atentat na Vuka Draškovića u Budvi. Tada počinje
meteorski uspon "zemunskog klana", jer su oni smatrali da su radeći te poslove za državu, kako su
sami govorili, stekli pravo da se obračunaju sa svojim konkurentima u podzemlju bez straha od
policije i pravosuđa, tako da su tada počeli da ulaze u prave i velike poslove i u čišćenje
podzemlja, likvidirajući sve konkurente na beogradskom "tržištu". Počele su i otmice bogatih ljudi.
Policija je formirala posebnu ekipu, sa Miletom Novakovićem na čelu, koja se bavila slučajevima
otmica po Srbiji. Novaković je sa saradnicima, preko jednog sporednog aktera kidnapovanja, koji je
pripremio automobil u kome je Mišković otet, došao do dobrog traga. Na bazi tog traga, slučaj je
policijski razrešen i otkriveno je da iza kidnapovanja vlasnika "Delte" stoji Dušan Spasojević sa
svojom ekipom.
Međutim, "zemunci" su odmah posle isplate novca, koji im je predat na autoputu, pobegli preko
granice. Dušan Spasojević, Mile Luković, braća Simović i ostali članovi klana otišli su prvo u
Nemačku, zatim u Francusku, pa u Španiju. Tu su se malo provodili, a i radili na nabavci velike
količine kokaina iz Južne Amerike za tržište južne Francuske i Španije.
Policija je imala problem kako da ih se dočepa. Uspeli smo zahvaljujući obnovljenim policijskim
vezama sa kolegama iz Nemačke i Francuske. Poslali smo im policijsku dokumentaciju, na osnovu
koje smo tražili izručenje Dušana Spasojevića i članova njegovog ganga. Francuzi su nam odmah
izašli u susret, našli su Spasojevića i njegove momke sa neispravnim pasošima u jednom hotelu.
Odmah smo se sa Francuzima dogovorili da ih proteraju iz zemlje. I stvarno, Francuzi su ih
jednostavno spakovali u avion, a mi smo ih sačekali u Surčinu na aerodromu i preuzeli.
Na našoj televiziji je objavljena vest i slika kako Spasojević i drugari izlaze iz aviona sa lisicama na
rukama. Slika tih moćnih šefova mafije u Srbiji, koji su bili toliko silni da otmu Miroslava Miškovića i
koji su planirali kidnapovanje ministra policije, s lisicama na rukama, bila je pravi razlog zašto je
Legija izgubio živce, napio se u diskoteci i zapalio je.
Nažalost, nije samo Milorad Ulemek, komandant JSO, bio zabrinut za sudbinu vođa "zemunske
mafije". Pored njega, uporan u nastojanju da se Šiptar i Kum nađu na slobodi, bio je Ljubiša Buha
Čume, šef "surčinskog klana", jer su oni tada bili dobri prijatelji. Organizovao je političku i medijsku
kampanju za oslobađanje Dušana Spasojevića i njegovih kompanjona. U dokumentaciji čitam
napise o ministru policije, iz tadašnjih novina, koji je "uhapsio nevine ljude bez ikakvih dokaza",
"lažno ih optužio za otmicu svog prijatelja", itd.
STRAH OD TRAGA
DOGAĐAJ koji je promenio tok istorije u Srbiji, odloživši obračun policije sa mafijom, jeste otmica
Miškovića. Pre toga, vredi se upitati - zašto se, u intervjuu koji je dao za časopis "Status" Beba sa
takvom žestinom obrušava na Miroslava Miškovića? To sigurno nije samo zbog političkih poena,
iako je u Srbiji veoma profitabilno pljuvanje po uspešnim ljudima. Mora biti da ima još neki, samo
Bebi znani razlog. Kako to da je Mišković valjao Đinđiću a ne valja Bebi. Mnoga pitanja se
nameću. Među njima je legitimno i pitanje - da li to Beba unapred satanizuje "najbogatijeg" Srbina,
zato što zna da će se uskoro otkriti ko stoji iza njegove otmice? Da će se utvrditi da je to bio vid
odobrene isplate Bebinim saradnicima i prijateljima za doprinos petooktobarskoj revoluciji?

KO ĆE KOGA
DOK je trajala operacija otkupa Miroslava Miškovića, u trenutku isporuke novca, kada je nama bilo
najvažnije da spasemo Miškovićev život, policija je pratila kurire mafije koji su postupali po
nalozima otmičara. A kako je mafija imala svoje informatore u policiji, ona je znala da mi pratimo
njene ljude. U jednom trenutku, zazvonio je moj mobilni telefon. Javili su se otmičari i dali mi
Miroslava Miškovića na vezu. On je vikao:
- Poslušajte ih, ubiće me!
Tada sam prvi put iskočio iz takta i rekao mu:
- Pa, pobićemo i mi njih!
To, naravno, nije bilo u duhu mojih nastojanja da budem prvi demokratski ministar policije, ali tako
je bilo.