Naslov originala:

Roland Topor
LE LOCATAIRE CHIMERIQUE
© Bucket Chastel, Paris

Lektura i korektura Lidija Diklić

Naslovna strana, dizajn i tehničko uređenje Aleksandra Dević

Na unutrašnjosti korica i na pregradnim stranama kao motivi

korišćeni su crteži Rolana Topora

Grafičko rešenje edicije David Tankosić

Priprema za štampu Komiko, Novi Sad

 I
STAN

Trelkovski je bio pred izbacivanjem na ulicu kada mu je prijatelj

Simon pomenuo jedan slobodan stan u Ulici Pirene. Uputio se tamo.
Nabusita kućepaziteljka odbi da mu pokaže stan, ali je hiljadarka
navede da promeni mišljenje.
„Pođite sa mnom”, reče tada, ali joj se ne promeni džangrizavi izraz
lica.
Trelkovski je bio mlad čovek od tridesetak godina, pošten, uglađen,
koji je iznad svega prezirao komplikacije. Imao je skromne prihode,
tako da je gubitak stana za njega predstavljao katastrofu, jer mu plata
nije dozvoljavala luksuz života u hotelu. U banci je, međutim, imao
nešto ušteđevine, te je nameravao njom da namiri doplatu za stan1,
ako nije mnogo velika.
Apartman se sastojao od dve mračne sobe bez kuhinje. Jedini
prozor u zadnjoj sobi gledao je na zid sa prozorčićem smeštenim tačno
preko puta. Trelkovski shvati da je reč o prozorčiću klozeta u zgradi
pored. Zidovi su bili oblepljeni tapetama po kojima su se mestimično
širile velike mrlje od vlage. Po čitavoj površini tavanice pukotine su se
granale poput žilica na listu. Komadići maltera pootpadali sa nje
pucketali su pod cipelama. U sobi bez prozora, u okviru kamina od
lažnog mermera nalazio se aparat za grejanje na gas.
„Stanarka koja je živela ovde bacila se kroz prozor”, objasnila je
kućepaziteljka, najednom postavši prijatnija. „Pogledajte, može se
videti mesto na koje je pala.”
Kroz lavirint od raznog nameštaja odvela je Trelkovskog do
prozora i slavodobitno mu pokazala krhotine staklenog krova koje su
se nalazile tri sprata niže.
„Nije mrtva, ali se ne oporavlja. Leži u bolnici Sent-Antoan.”
 „A ako se oporavi?”
„Nema opasnosti”, nacerila se ta ogavna žena. „Ne brinite!”
Namignu mu.
„Ovo je dobra prilika.”
„Kakvi su uslovi?”
„Razumni. Ima samo mala doplata za vodu. Čitava instalacija je
nova. Ranije se moralo ići u hodnik po tekuću vodu. Vlasnik je
finansirao radove.”
„A klozet?”
„Tačno preko puta. Siđete i popnete se stepeništem B. Iz njega
možete da vidite stan. I obrnuto.”
Opsceno namignu.
„To je pogled vredan pažnje!”
Trelkovski nije bio oduševljen. Ali takav kakav je, stan je ipak bio
nekakav dobitak.
„Koliko iznosi doplata?”
„Petsto hiljada. Kirija je petnaest hiljada franaka mesečno.”
„To je mnogo. Mogao bih da dam najviše četiristo hiljada.”
„Ja nemam ništa s tim. Vidite to sa kućevlasnikom.”
Još jedno namigivanje.
„Idite kod njega. Nije daleko, živi na spratu ispod. U redu, idem ja.
Ovo je prilika koju ne treba propustiti, ne zaboravite.”
Trelkovski ode sa njom do kućevlasnikovih vrata. Pozvoni. Otvori
mu starica opreznog lica.
„Ne dajemo ništa slepcima”, dobaci veoma brzo.
„Došao sam zbog stana...”
U očima joj blesnu lukavost.
„Kog stana?”
„Onog sa sprata iznad. Mogu li da vidim gospodina Zija?”
Starica ostavi Trelkovskog pred vratima. Čuo je šapat, a potom se
ona vrati i reče mu da će ga gospodin Zi primiti. Odvela ga je u
trpezariju, gde je gospodin Zi sedeo za stolom. Upravo je pomno
čačkao zube. Prstom mu pokaza da je zauzet. Pročeprka po kutnjaku i
izvadi komad mesa naboden na vrh zašiljene šibice. Pažljivo ga prouči,
pa ga proguta. Tek onda se okrenu prema Trelkovskom.
„Jeste li pogledali stan?”
„Da. Želeo bih da sa vama porazgovaram o uslovima.”
„Petsto hiljada i petnaest hiljada mesečno.”
„To mi je rekla i gospođa kućepaziteljka. Voleo bih da znam da li je
to vaša poslednja cena, pošto ne mogu da dam više od četiristo
hiljada.”
Kućevlasnikovo lice poprimi zlovoljan izraz. Dva minuta je
rastreseno pratio pogledom staricu koja je raspremala sto. Kao da se
prisećao svega što je upravo pojeo. Povremeno je klimao glavom u
znak odobravanja. Vratio se predmetu rasprave.
„Kućepaziteljka vam je rekla za vodu?”
„Jeste.”
„Jako je teško pronaći stan u današnje vreme. Jedan student mi je
dao pola od ovoga za samo jednu sobu na šestom. I nema vodu.”
Trelkovski kašljucnu kako bi pročistio grlo; i njega je ophrvala
zlovolja.
„Razumite me. Ne pokušavam da omalovažavam vaš stan, ali, opet,
u njemu nema kuhinje. I klozet je problem... Pretpostavite da se
razbolim, što nemam običaj, odmah da vam kažem, pretpostavite da
moram da se olakšam usred noći: e, pa nije baš praktično. Sa druge
strane, možda ću vam dati samo četiristo hiljada, ali ću vam ih dati u
kešu.”
Kućevlasnik ga prekide.
„Nije stvar u novcu. Neću skrivati od vas, gospodine...”
„Trelkovski.”
„...Trelkovski, nisam u oskudici. Neću umreti od gladi bez vašeg
novca. Ne, iznajmljujem zato što imam slobodan stan, a toga nema baš
na svakom ćošku.”
„Naravno.”
„Naprosto, stvar je u principu. Nisam škrtica, ali nisam ni filantrop.
Cena je petsto hiljada. Poznajem kućevlasnike koji bi tražili sedamsto
hiljada, što bi bilo njihovo pravo. Ja želim petsto hiljada, nemam
nijednog razloga da uzmem manje.”
Trelkovski je pratio izlaganje klimajući glavom s odobravanjem, sa
širokim osmehom.
„Naravno, gospodine Zi, veoma dobro razumem vaše stanovište,
mislim da je veoma razumno. Ali... dozvolite mi da vas ponudim
cigaretom.”
Kućevlasnik odbi ponudu.
„...nismo divljaci. Uvek možemo da se dogovorimo. Vi želite pet
stotina. U redu. Ali ako vam neko da pet stotina u tri mesečne rate, a tri
meseca ume da bude kao tri godine, mislite li da je to bolje od četiri
stotine odjednom?”
 „Ne kažem. Znam bolje od vas da se ništa ne može uporediti sa
celokupnom sumom u kešu. Samo što više volim petsto hiljada u kešu
od četiristo hiljada u kešu.”
Trelkovski pripali cigaretu.
„Naravno. Nije mi namera da tvrdim suprotno. Ipak, uzmite u obzir
da prethodna stanarka još nije mrtva. Možda će se vratiti? Možda će
hteti razmenu? A znate da nemate pravo da se usprotivite razmeni. U
tom slučaju nećete dobiti četiristo hiljada, nego ništa. A ja vam dajem
četiristo hiljada, bez zavrzlama, sve se sređuje prijateljski. Nema brige
ni za vas ni za mene. Šta bolje možete da mi predložite?”
„Govorite mi o mogućnosti koja nema mnogo izgleda da se ostvari.”
„Možda, ali treba je uzeti u obzir. A sa četiristo hiljada u kešu, nema
problema, nema zavrzlama...”
„Dobro, ostavimo to po strani, gospodine... Trelkovski. Već sam
vam rekao da mi to nije najvažnije. Jeste li oženjeni? Izvinite što vas to
pitam, ah pitam zbog dece. Ovo je mirna kuća, moja žena i ja smo
stari...”
„Ne baš tako stari, gospodine Zi!”
„Znam šta govorim. Mi smo stari ljudi, ne volimo buku. Osim toga,
odmah vas upozoravam, ako ste oženjeni, ako imate decu, možete mi
ponuditi milion, neću pristati.”
„Ne brinite, gospodine Zi, sa mnom nećete imati takvih problema.
Miran sam i neoženjen.”
„Pored toga, ovo nije ni kupleraj. Ako uzimate ovaj stan da biste
dovodili sojke, u tom slučaju bih radije uzeo dvesta hiljada i dao ga
nekome kome je stvarno potreban.”
„Potpuno se slažem. Uostalom, nisam ja taj tip. Ja sam miran čovek,
ne volim komplikacije, i nećete ih imati sa mnom.”
„Ne primajte k srcu sve ovo što vas pitam, bolje da se odmah
razumemo pa da se potom lepo slažemo.”
„Potpuno ste u pravu, to je sasvim prirodno.”
„Onda ćete razumeti i zašto nećete moći da držite životinje: mačke,
pse ili bilo kakve druge zverke.”
„Ni ne nameravam.”
„Slušajte, gospodine Trelkovski, još uvek ne mogu da vam
odgovorim. U svakom slučaju, to ne dolazi u obzir dok je prethodna
stanarka živa. Ali simpatični ste mi, izgledate mi kao pristojan mladić.
Sve što mogu da vam kažem je: dođite za nedelju dana, tada ću moći
nešto da vam kažem.”
 Trelkovski se dugo zahvaljivao pre nego što se oprostio. Pošto je
prošao pored kućepaziteljkinog stančića, ona ga je radoznalo pogledala
bez ijednog znaka prepoznavanja, nastavljajući da mahinalno briše
tanjir keceljom.
Na trotoaru se zaustavio da osmotri zgradu. Gornje spratove
osvetljavalo je septembarsko sunce, tako da je izgledala skoro novo i
veselo. Pogledom potraži prozor „svog” stana, ali se priseti da on gleda
na dvorište.
Čitav peti sprat bio je okrečen u ružičasto, a žaluzine ofarbane u
kanarinac žuto. To nije bio baš suptilan sklad boja, ali je nota koju je
unosio u celinu odzvanjala radošću. Prozore na trećem spratu krasili su
čitavi zasadi mesnatih biljaka, a na četvrtom povisoki francuski
balkoni, možda zbog dece, iako to nije bilo mnogo verovatno budući da
ih kućevlasnik nije želeo. Krov je bio naježen od dimnjaka svih veličina
i oblika. Po njemu se šetala mačka koja svakako nije pripadala nekom
od stanara. Trelkovski se zabavi zamišljanjem da se nalazi na
mačkinom mestu i da njega nežno greje sunce. Ali primeti da se
pomera zavesa na drugom spratu, kod kućevlasnika. Brzo se udalji.
Ulica je bila gotovo pusta, verovatno zbog doba dana. Trelkovski
ode da kupi hleb i nekoliko kolutova kobasice sa belim lukom. Sede na
klupu i razmisli jedući.
Napokon, možda je argument koji je izneo kućevlasniku zgrade bio
tačan, možda će prethodna stanarka zameniti stan. Možda će se
oporaviti? To joj je iskreno želeo. Možda je, u suprotnom, napisala
testament? Kakva su bila prava vlasnika u tom slučaju? Da se ne
ispostavi kako Trelkovski mora dva puta da namiri doplatu, jednom
vlasniku, a drugi put prethodnoj stanarki? Zažalio je što ne može da se
posavetuje sa svojim prijateljem Skopom, beležnikovim pisarom, koji
je, nažalost, bio u unutrašnjosti zbog neke ostavinske rasprave.
Najbolje je posetiti prethodnu stanarku u bolnici.
Kad je završio s jelom, vratio se da ispita kućepaziteljku. Zlovoljno
mu je otkrila da je reč o izvesnoj gospođici Šul.
„Jadna žena!”, reče Trelkovski beležeći ime na poleđini koverta.
 II
PRETHODNA STANARKA

Sutradan, u propisano vreme, Trelkovski je ulazio na vrata bolnice

Sent-Antoan. Nosio je svoje jedino tamno odelo, a u desnoj ruci je
držao kilogram pomorandži umotanih u novinsku hartiju.
Bolnice su oduvek ostavljale mučan utisak na njega. Činilo mu se da
kroz svaki prozor dopire krkljanje, da, čim on okrene leđa, iznose
leševe. Lekari i sestre izgledali su mu kao neosetljiva čudovišta, a ipak
se divio njihovoj posvećenosti.
Na šalteru za informacije upitao je gde se nalazi gospođica Šul.
Službenica pogleda u svoje kartone.
„Vi ste član porodice?”
Trelkovski je oklevao. Da ga ne oteraju ako odgovori odrično?
„Ja sam prijatelj.”
„Soba 27, krevet 18. Najpre potražite glavnu sestru.”
Zahvalio se. Soba 27 bila je ogromna, kao predvorje železničke
stanice. Četiri reda kreveta delila su je po celoj dužini. Oko belih
postelja komešale su se grupice čija je tamna odeća odudarala od
okruženja. Bio je to špic vremena za posete. Ošamuti ga neprekidno
žamorenje nalik šumu mora u školjci. Glavna sestra, sa bradom
agresivno isturenom napred, zgrabi ga za ruku.
„Šta radite tu?”
„Gospođa glavna sestra, možda? Zovem se Trelkovski. Srećan sam
što vas vidim jer mi je gospođa sa informacija posavetovala da učinim
upravo to. Došao sam zbog gospođice Šul.”
„Krevet 18?”
„Tako su mi rekli. Mogu li da je vidim?”
Glavna sestra se namršti. Prinela je olovku usnama i dugo je sisala
pre nego što je odgovorila.
 „Ne sme da se zamara, do juče je bila u komi. Idite, ali budite
razumni; ne pokušavajte da razgovarate s njom.”
Trelkovskom nije bilo mnogo teško da pronađe krevet 18. U njemu
je ležala žena sa licem umotanim u zavoje, a leva noga bila joj je
podignuta pomoću komplikovanog sistema koturova. Jedino vidljivo
oko bilo je otvoreno. Trelkovski joj se tiho približi. Nije znao da li ga je
žena primetila, jer nije trepnula, a ništa se nije moglo zaključiti iz
njenog izraza, toliko je bila ufačlovana. Spustio je pomorandže na
stočić pored uzglavlja i seo na tabure.
Izgledala je starija nego što je zamišljao. Teško je disala, širom
otvorenih usta, nalik na crni bunar okružen belim rubljem. Sa
nelagodom je primetio da joj nedostaje gornji sekutić.
„Vi ste joj prijatelj?”
Poskočio je. Nije primetio drugu posetiteljku. Već vlažno čelo obli
mu znoj. Osećao se kao da je u koži krivca koga može potkazati
nepredviđeni svedok. Kroz glavu mu prođoše svakakva blesava
objašnjenja. Ali devojka je već nastavila da govori:
„Kakva priča! Znate li zašto je to uradila? Prvo nisam htela da
verujem. Kad samo pomislim da sam je veče pre toga ostavila u veoma
dobrom raspoloženju! Šta joj bi?”
Trelkovski uzdahnu s olakšanjem. Devojka ga je odmah zavela kao
pripadnika velikog saveza prijatelja gospođice Šul. Ono nije bilo
pitanje, naprosto je konstatovala očigledno. Pažljivije ju je osmotrio.
Bilo je prijatno gledati je jer je, iako nije bila lepa, izgledala
uzbudljivo. Takve je devojke Trelkovski zamišljao u svojim
najintimnijim trenucima. Tela radi, u najmanju ruku, tela koje je lako
moglo i bez glave. Bilo je punačko, ali ne i mlitavo.
Devojka je nosila zeleni džemper koji joj je isticao grudi, a na njima
su se, zbog grudnjaka, ili u njegovom odsustvu, raspoznavali vršci.
Teget suknja podigla joj se dobrano iznad kolena, iz nehaja, ne iz
proračunatosti. Svejedno se video dobar deo puti iznad žabice na
čarapi. Ta mlečnobela put na butini, osenčena, ali izuzetno blistava u
odnosu na tamne oblasti u sredini, hipnotisala je Trelkovskog. S
mukom je odvojio pogled od nje kako bi ga podigao do lica, koje je bilo
potpuno obično. Kestenjasta kosa, smeđe oči, velika usta namazana
karminom.
„Iskreno da vam kažem”, počeo je nakon što je pročistio grlo „nisam
baš prijatelj, pošto je veoma slabo poznajem.”
Stideo se da prizna da je uopšte ne poznaje.
 „Ali verujte da me je duboko rastužilo ovo što se dogodilo.”
Devojka mu se osmehnu.
„Da, užasno je.”
Preusmerila je pažnju na opruženu, koja je izgledala kao da je i dalje
bez svesti, uprkos otvorenom oku.
„Simona, Simona, prepoznaješ li me?”, upitala je devojka tiho. „To
sam ja, Stela. Tvoja prijateljica Stela, prepoznaješ li me?”
Oko je i dalje bilo nepomično, i dalje je posmatralo istu nevidljivu
tačku na tavanici. Trelkovski se zapitao da nije umrla, ali jauk izađe iz
usta, najpre prigušen, a potom nabreknu pa preraste u nepodnošljiv
vrisak.
Stela poče bučno da plače, zbog čega je Trelkovskom bilo strahovito
neprijatno. Poželeo je da joj kaže „pst”, osećao je da ih svi u sobi
gledaju, da njega smatraju odgovornim za njene suze. Krišom je
pogledao prema najbližim susedima da bi video kako reaguju. Sa
njegove leve strane neki starac je spavao nemirnim snom. Neprekidno
je mrmljao nešto nerazumljivo pokrećući vilice kao da sisa veliku
bombonu. Potočić pljuvačke pomešane s krvlju nestajao je pod
pokrivačem. Sa desne strane, grupa posetilaca raspakivala je hranu i
piće pod zanesenim pogledom krupnog seljaka alkoholičara.
Trelkovski se umiri kad vide da nikoga ne zanimaju. Nešto kasnije,
priđe im jedna od medicinskih sestara i obavesti ih da je poseta
završena.
„Ima li izgleda da je spasete?”, upitala je Stela i dalje plačući, ali sada
kratkim jecajima.
Bolničarka je agresivno pogleda.
„Šta vi mislite? Ako budemo mogli da je spasemo, spasićemo je. Šta
još hoćete da znate?”
„Ali šta vi mislite? Je li to moguće?”
Bolničarka iznervirano slegnu ramenima.
„Pitajte doktora, neće vam reći ništa više nego ja. U ovakvim
slučajevima”, nastavila je značajnim tonom „ništa se ne može reći.
Dobro je već i to što se probudila iz kome!”
Trelkovski je bio razočaran. Nije mogao da razgovara sa Simonom
Šul, a činjenica da je jadna žena bila na pragu smrti nije ga tešila. Nije to
bio loš momak, iskreno bi mu bilo draže da on ostane u nevolji kada bi
to bio način da se ona spase.
„Razgovaraću sa ovom Stelom”, pomislio je „možda će ona moći
nešto da mi kaže.”
 Ali nije znao kako da zapodene razgovor jer je ona i dalje plakala.
Bilo je teško bez uvoda načeti temu stana. S druge strane, bojao se da
će se ona, na izlasku iz bolnice, oprostiti sa njim pre nego što bude
imao vremena da se odluči. Da nevolja bude još veća, iznenadna želja
za mokrenjem naglo ga onemogući da smisleno razmišlja. Natera se da
korača polako, iako je imao ludu želju da iz sve snage potrči prema
najbližem pisoaru. Hrabro napade:
„Ne smete da se prepuštate očajanju. Hajdemo negde na piće, ako
želite. Mislim da će vam čašica povratiti ravnotežu.”
Grizao je usne do krvi kako bi obuzdao želju koja je postajala sve
silovitija.
Ona pokuša da progovori, ali joj štucanje preseče reč. Stoga
pristade klimanjem glave, uz jadni osmeh.
Trelkovski je bio sav u goloj vodi. Želja mu je kao nož parala utrobu.
Bili su izašli iz bolnice. Tačno preko puta nalazio se veliki kafe.
„A da odemo preko puta?” predložio je sa loše odglumljenom
ravnodušnošću.
„Ako hoćete.”
Sačekao je da sednu i naruče pa je rekao:
„Izvinite me na dva minuta, molim vas. Moram da telefoniram.”
Kada se vratio, bio je drugi čovek. Želeo je da se smeje i da peva u
isto vreme. Tek kada je ponovo ugledao Stelino suzama obliveno lice,
setio se da namesti odgovarajući izraz lica.
Pijuckali su bez reči iz čaša koje je konobar upravo bio doneo. Stela
se malo-pomalo smirivala. Posmatrao ju je, vrebajući psihološki
trenutak u kojem bi mogao da pomene stan. Ponovo joj pogleda u grudi
i obuze ga predosećaj da će spavati s njom. U tome je našao snagu da
joj se obrati.
„Nikada neću razumeti samoubistvo. Nemam argumente protiv, ali
to me potpuno nadilazi. Jeste li razgovarale na tu temu?”
Ona odgovori da o tome nikada nisu razgovarale, da Simonu
poznaje odavno, ali da u njenom životu nije videla ništa čime bi se
mogao objasniti ovakav njen čin. Trelkovski pomenu da je možda reč o
ljubavnom razočaranju, ali Stela ga uveri u suprotno. Nije znala ni za
kakvu njenu ozbiljnu vezu. Otkako je došla u Pariz - roditelji su joj živeli
u Turu - praktično je živela sama, viđala se sa samo nekoliko
prijateljica. Svakako da je imala dve ili tri avanture, ali ništa trajno. Veći
deo slobodnog vremena provodila je u čitanju istorijskih romana. Bila
je prodavačica u knjižari.
 U tim informacijama nije bilo ničega što bi predstavljano prepreku
za plan Trelkovskog. Prekori sebe što je zadovoljan. To mu je izgledalo
nečovečno. Kako bi se kaznio, ponovo pomisli na samoubicu.
„Možda će se izvući”, reče bez ubeđenja.
Stela odmahnu glavom.
„Ne verujem. Jeste li je videli? Čak me nije ni prepoznala. Još sam u
šoku. Kakva nesreća! Ne osećam se sposobnom za rad danas popodne.
Ostaću sama kod kuće i predati se crnim mislima.”
Ni Trelkovski nije morao na posao. Zamolio je šefa za nekoliko
slobodnih dana kako bi se pozabavio stanom.
„Ne treba se predavati crnim mislima, to ne vodi ničemu. Naprotiv,
morali biste pokušati da razbistrite glavu. Znam da vam ovo može
izgledati neukusno, ali savetujem vam da odete u bioskop.”
Zastade, a potom veoma brzo reče:
„Ako mi dozvolite... Slušajte, nemam nikakvih obaveza popodne. Da
li biste otišli sa mnom u restoran na ručak? Potom bismo otišli u
bioskop. Ako nemate šta drugo da radite...”
Pristala je.
Nakon ručka u ekspres-restoranu, upadoše u prvi non-stop bioskop
koji su ugledali. Za vreme dokumentarnog filma osetio je kako se noga
njegove susetke lepi za njegovu. Dakle, valjalo je nešto pokušati! Nije
uspevao da se odluči, a ipak je znao da ne može da ne učini ništa.
Rukom joj obgrli ramena. Nije reagovala, ali trenutak kasnije on oseti
grčeve u bicepsu. Bio je u tom neudobnom položaju kada se upalilo
svetlo za pauzu. Nije se usudio da je pogleda. Ona još jače priljubi svoju
butinu uz njegovu.
Čim je ponovo zavladao mrak, podigao je ruku sa njenih ramena i
obgrlio je oko struka. Vrhovima prstiju dodirivao je oblinu dojke, one
dojke koju je malopre gledao kako napinje zeleni džemper. Nije ga
odgurnula. Njegova se ruka pomeri naviše pod džemperom, srete se sa
grudnjakom i uspe da se uvuče između dojke i najlonskog omotača.
Pod kažiprstom oseti krupnoću bradavice. Protrljao ju je kružnim
pokretom prsta.
Malo joj se ubrza disanje. Poče da se uvija na stolici, a oslobođene
dojke iskočiše iz grudnjaka, tople i meke. On stade grčevito da ih mesi.
Iako je bio sav u poslu, on opet pomisli na Simonu Šul.
„Možda ona umire baš u ovom trenutku?”
Ali umreće nešto kasnije, u smiraj dana.
 III
USELJENJE

Trelkovski je iz javne govornice pozvao bolnicu da se raspita o

zdravstvenom stanju prethodne stanarke. Obavestili su ga o njenoj
smrti.
Tako brutalan rasplet duboko ga dirnu. Kao da je upravo izgubio
nekog veoma dragog. Najednom oseti neizrecivo žaljenje što Simonu
Šul nije upoznao ranije. Mogli su da idu zajedno u bioskop, u restoran,
da doživi trenutke sreće kakve nije doživela nikada ranije. Kada je
mislio na nju, Trelkovski je nije video onakvu kakva je bila u bolnici,
nego ju je zamišljao kao veoma mladu devojku koja plače zbog neke
sitne greške. Želeo bi da je mogao da bude prisutan u takvom trenutku,
da joj kaže upravo to, da je reč o sitnoj grešci, da ne treba da plače, da
mora da bude srećna. Zato što, objasnio bi joj, nećete dugo živeti,
umrećete jedne večeri u bolničkoj sobi, a da niste zaista živeli.
Otići ću na sahranu. To je najmanje što mogu da učinim. Verovatno
ću videti Stelu...
Naime, rastali su se a da joj nije tražio adresu. Nakon filmske
projekcije, gledali su se ne znajući šta da kažu jedno drugom. Zbog
okolnosti u kojima su se upoznali osećali su neodređenu grižu savesti.
Trelkovskom se od tog trenutka žurilo da uradi samo jedno: da
pobegne. Rastali su se nakon banalnog i mlitavog pozdrava.
Sada je žalio zbog neiskorišćene prilike da pobegne od samoće.
Možda je i ona osećala isto?
Nije bilo sahrane. Telo je trebalo da bude poslato u Tur, gde će biti
ukopano. Verska služba održavala se u crkvi u Menilmontanu.
Trelkovski odluči da joj prisustvuje.
Ceremonija je već bila počela kada je ušao u crkvu. Tiho je seo na
prvu stolicu na koju je naišao, pa je osmotrio prisutne. Nije ih bilo
mnogo. U prvom redu je prepoznao Stelin potiljak, ali ona se ne okrenu.
Trelkovski se onda pozabavi onim što će mu pomoći da popuni vreme.
Nikad nije bio vernik, još manje katolik. Međutim, poštovao je
verovanja drugih ljudi. Pazio je da ih oponaša, da klekne u pravom
trenutku i da ustane kad treba. Ipak se žalost koja je vladala na tom
mestu uvlačila u njega. Salete ga povorka sumornih misli. Smrt je bila
prisutna, osećao ju je više od bilo čega drugog.
Trelkovski nije imao običaj da razmišlja o smrti. Nije bio
ravnodušan prema njoj, daleko od toga, ali upravo je iz tog razloga
sistematski bežao od nje. Čim bi osetio da mu misli skreću prema toj
opasnoj temi, koristio se svim mogućim smicalicama, usavršenim
vremenom. Pa je tako, u tim kritičnim trenucima, pevušio opsesivne
refrene koje je čuo na radiju i koji su bili savršena mentalna brana. Ili bi
se pak uštinuo do krvi, ili bi utočište potražio u erotici. U mislima bi
ponovo video neku ženu koju je spazio na ulici kako prikopčava čarapu,
neko poprsje koje je nazreo u dubini dekoltea kakve prodavačice, neku
staru uspomenu na prizor koji je negde ugledao. To je bio mamac. Ako
bi ga njegov duh zagrizao, velika je onda bila moć njegove misli.
Zadizala je suknje, kidala korsete, preoblikovala uspomene. I malo-
pomalo bi, pred obeznanjenim ženama pune puti, slika smrti bledela,
bledela, i onda potpuno nestala, kao vampir s prvom svetlošću zore.
Ovog puta ipak ne bi tako. Na jedan krajnje intenzivan sekund
Trelkovski je imao gotovo fizički utisak da se kreće iznad provalije.
Zavrte mu se u glavi. Nakon toga dođoše jezivi detalji: kovčeg koji
zakucavaju, zemlja koja pada uz potmule udarce o njegove stranice,
lagano raspadanje leša.
Pokuša da ovlada sobom, bez ikakvog uspeha. Neizostavno je
morao da se počeše kako bi bio siguran da crvi ne postoje, još uvek ne
postoje. Najpre je to učinio diskretno, a potom gnevno. Osećao je kako
ga hiljade tih ogavnih beštijica nagrizaju, isisavaju mu svu
unutrašnjost. Još jednom zapevuši: „...tu nas pas très bon caractère,
quest-ce que ça peut faire...”, bez uspeha.2
Kao krajnje rešenje, stade da zamišlja samu smrt. Čim od nje
napravite simbol, već joj izmičete, bežite. Trelkovski se baci na posao, i
na kraju pronađe personifikaciju koja mu se dopade. Evo šta je smislio:
Smrt, to je bila Zemlja. Iako su potekli iz nje, izdanci života krišom
su pokušavali da joj zbrišu. Dizali su se uvis prema svemiru. Smrt ih je
puštala, jer je bila veoma lakoma na život. Zadovoljavala se
nadziranjem svoje marve, i kada bi životinje bile gotove, grickala ih je
kao slatkiše. Polako bi varila hranu što se vratila u njeno okrilje, srećna
i sita kao neka debela mačka.
Trelkovski se strese. Najednom više nije mogao da podnese taj
smešni i beskonačni obred. Povrh toga, bilo je hladno, prozebao je do
kostiju.
Šteta za Stelu, odoh ja.
Ustao je obazrivo, da ne bi pravio buku. Stigavši pred vrata pritisnu
kvaku, ali ne desi se ništa. Uhvati ga panika. Uzalud je cimao kvaku u
svim pravcima, rezultata i dalje nije bilo. Sad se više nije usuđivao da
se vrati na svoje mesto, čak se plašio da se okrene, jer bi morao da se
suoči sa pogledima punim neodobravanja koji su mu streljali leđa.
Bacio se na vrata na shvatajući otkud dolazi otpor, bez nade. Dugo mu
je trebalo da zapazi mala vrata koja su se ocrtavala na velikim, nešto
dalje nadesno. Ona su se otvorila bez problema, prošao je kroz njih u
skoku.
Napolju je imao utisak da se probudio iz noćne more.
Gospodin Zi će možda moći da mi dâ odgovor.
Krupnim koracima ode kod kućevlasnika.
Vazduh je bio prijatan nakon grobne hladnoće koja je vladala u
crkvi. Trelkovski poče da se smeje sasvim sam, toliko se najednom
osećao srećnim. „Napokon, još nisam umro, a nauka će ubuduće
nesumnjivo napredovati toliko da mi omogući da doživim dvesta
godina.”
Imao je gasove. Zabavi se da, kao dete, prdne pri svakom koraku.
Krajičkom oka posmatrao je prolaznike koji bi mu zašli za leđa. No,
neki zreli i dobro odeveni muškarac pogleda ga strogo se namrštivši,
što ga natera da zbunjeno porumeni i ugasi u njemu želju da nastavi sa
svojom glupavom igrom.
Otvori mu gospodin Zi lično.
„A, to ste vi!”
„Dobar dan, gospodine Zi, vidim da ste me prepoznali.”
„Da, da. Došli ste povodom smeštaja, je li? Zanima vas, ali i dalje ne
želite da platite traženu cenu, je li? Mislite da ću ja popustiti?”
„Nema potrebe da popuštate, gospodine Zi, dobićete svojih
četiristo hiljada u kešu.”
„Ali ja sam hteo petsto hiljada!”
„Ne možemo uvek dobiti sve što želimo, gospodine Zi. Ja bih želeo
da imam klozet odmah pored stana, ali on nije tu.”
Kućevlasnik prasnu u smeh. Dubok sluzavi smeh, za kojim odjeknu
usiljeni smeh Trelkovskog.
„Lukavi ste vi, je li? U redu, pa neka bude četiristo pedeset hiljada u
kešu, pa da zaboravimo na to. Sutra ću vam napraviti sporazum o
iznajmljivanju. Zadovoljni?”
Trelkovski se silno zahvaljivao.
„Kad ću moći da uđem u posed stana?”
„Ma odmah, ako vam odgovara, pod uslovom da mi date predujam.
Nije da nemam poverenja, ali ne poznajem vas, je li? Kad bih počeo
svima da verujem, ne bih mnogo daleko stigao u svom poslu, stavite se
na moje mesto.”
„Ali to je sasvim normalno! Sutra ću doneti neke stvari.”
„Ako hoćete. Vidite da se sa mnom uvek možete dogovoriti, pod
uslovom da ste korektni i da redovno plaćate kiriju.”
Dodao je poverljivim tonom:
„Niste napravili tako rđav posao, znate. Porodica me je izvestila da
neće uzeti nameštaj, i eto cara za vas. Priznajte da ovo niste očekivali.
To vam ne bi ušlo u doplatu.”
„Oh, nekoliko stolica, sto, krevet i ormar...”
„Je li? Idite da ih kupite, pa da vidimo. Ne, verujte mi, niste napravili
rđav posao! Uostalom, vi to savršeno dobro znate!”
„Zahvalan sam vam na tome, gospodine Zi.”
„Oh, ta zahvalnost”, podsmehnu se gospodin Zi zatvarajući vrata
nakon što je izgurao Trelkovskog u hodnik.
„Doviđenja, gospodine Zi!”, uzviknu Trelkovski pred zatvorenim
vratima.
Ne dobi odgovor. Sačeka još malo, a potom polako siđe niz
stepenice.
Kada se vratio u svoju malu garsonjeru, preplavi ga veliki umor.
Nemajući snage da se izuje, opruži se na krevet pa je dugo gledao oko
sebe poluzatvorenih očiju.
Tolike godine je živeo na ovom mestu da nije uspevao da se srodi
sa idejom da je s tim nadalje gotovo. Više nikada neće videti ovu
prostoriju koja je bila dragulj njegovog života. Doći će drugi koji će
neprepoznatljivim učiniti zidove što ih je tako dobro poznavao, koji će
sve ispremetati, saseći u korenu običnu pretpostavku da je izvesni
gospodin Trelkovski mogao tu stanovati pre njih. Naprosto će, od noći
do noći, on nestati odavde.
Istini za volju, već se više nije osećao stvarno kao kod kuće.
Privremenost njegovog položaja pokvarila mu je poslednje dane. Bilo je
to kao poslednji minuti u kupeu dok voz ulazi u stanicu. Više se nije
trudio da posprema, da sređuje papire, da rasprema krevet. Nije iz toga
nastao neki veliki haos, nije imao dovoljno stvari da to postigne, već je
pre vladala atmosfera otkazanog polaska, odmora.
Trelkovski je spavao u komadu do jutra. Onda prikupi svoju
imovinu, koja lako stade u dva kofera. Vrati ključ kućepaziteljki i uze
taksi do svoje nove adrese.
Čitavo prepodne je posvetio podizanju novca iz banke i sređivanju
formalnosti sa kućevlasnikom.
U podne okrenu ključ u bravi stana. Spusti dva kofera kod vrata, ali
ne ode dalje. Ponovo izađe kako bi otišao na ručak u restoran, pošto
ništa nije stavio u usta od jučerašnjeg ručka.
Posle obroka je telefonirao šefu i rekao mu da se sutradan vraća na
posao.
Završio se prelazni period.
 IV
KOMŠIJE

Na zahtev svojih prijatelja, a među njima i Skopa, beležnikovog

pisara, i Simona, prodavca kućne tehnike koji mu je rekao za stan,
Trelkovski je sredinom oktobra organizovao malu žurku za useljenje.
Pozvao je i nekoliko kolega iz kancelarije, kao i sve raspoložive devojke.
Proslava se odigravala u subotu uveče, što će im omogućiti da je
produže ne razmišljajući o narednom jutru.
Svako je doneo ponešto za jelo ili piće. Sva hrana ležala je u neredu
na stolu. Trelkovski se namučio da ih sve smesti, ali se na kraju dosetio
da dovuče krevet do stola, pa su zvanice posedale uz zvonki devojački
smeh i iskusne muške šale.
U stvari, nikada ovaj stan nije bio tako veseo, nikada nije izgledao
tako svetao. Trelkovski se oseti dirnutim što živi u njemu. Ni on nikada
nije imao toliko pažnje drugih. Ćutali su kad bi on pričao neku priču,
smejali se kad bi ona bila smešna, čak bi aplaudirali. I najvažnije,
ponavljali su njegovo ime. Svaki čas bi neko rekao: „Bio sam sa
Trelkovskim...” ili „pre neki danje Trelkovski...” ili pak „Trelkovski je
rekao...” Bio je zaista kralj proslave.
Trelkovski je slabo podnosio piće, ali da se ne bi izdvajao, pio je
više od ostalih. Boce su se praznile ubrzanim ritmom, a devojke su se
kikotale na ohrabrenja muškaraca. Neko je predložio da u toj prostoriji
isključe prejako svetlo i da ga upale u onoj drugoj ostavivši otvorena
vrata. Potom se svi izvališe na krevet. Trelkovski bi se u pomrčini rado
prepustio snu, ali, osim glavobolje u nastanku, tako blisko prisustvo
žena održavalo ga je u budnom stanju.
Između Skopa i Simona poče rasprava o pitanju kuda je bolje ići na
odmor: na more ili na planinu?
„Planina je”, rekao je Simon pomalo otegnutim glasom „nešto
najlepše na svetu. Pejzaži!... Jezera!... Šume!... I vazduh je čist! Ne kao u
Parizu. Možeš da se rekreiraš šetanjem ako želiš, ili penjanjem. Kada
sam na planini, ustajem u pet ujutru, spremim sebi nešto hladno za jelo
i odem na čitav dan sa rancem na leđima. Pa kad se nađem sasvim sam
na 3.000 metara nadmorske visine, sa veličanstvenim pejzažom pod
nogama, za mene je to nešto najbolje.”
Skop se podsmehnu.
„Ma daj, molim te! Svakog leta i zime slušamo o tipovima koji su
pali u provalije, koje je zatrpala lavina ili su ostali zaglavljeni u
pokvarenim žičarama.”
„I na moru”, odvrati Simon „ljudi se utapaju. Ovog leta su samo o
tome pričali na radiju.”
„To nema nikakve veze. Uvek ima nesmotrenih koji se prave
pametni pa odu predaleko.”
„Baš kao na planini. Tipovi odu sami, bez pripreme, bez
treniranja...”
„A ja na planini pre svega osećam klaustrofobiju!”
Malo-pomalo, svi se uključiše u razgovor. Trelkovski reče da
nijednom ne daje prednost, ali da mu se ipak čini kako je planina
zdravija od mora. Ostali preuzeše njegovo mišljenje menjajući ga, a
potom ga potpuno obrćući. Trelkovski je rastreseno slušao. Mnogo više
je mislio na devojku opruženu na drugom kraju kreveta. Upravo se
izuvala, bez pomoći ruku, tako što je vrhom leve lagane cipele
odgurnula petu desne. Ona kliznu na pod. Onda je desnim stopalom,
umotanim u najlon čarapu, odgurnula levu cipelu, pa i ona pade na pod
uz oštar zvuk. Pošto je to obavila, privukla je kolena grudima, poput
lovačkog psa, i više se nije pomerila.
Trelkovski pokuša da razazna da li je ta devojka lepa, ali ne uspe.
Ona se, međutim, ponovo pomeri. Udaljavajući kolena od grudi a
potom ih ponovo privlačeći, vidljivo mu se približavala. Oglupeo od
pića i glavobolje, gledao je njeno manevrisanje ne čineći ništa.
Do njega su, kao iz velike daljine, dopirale krhotine rečenica.
„Izvini... more... mokro... maj... ublažava... klima.”
„..molim vas... kiseonika... pre dve godine... sa prijateljima.”
„..vo... krava... pecanje na udicu... krvavica... bolest... smrt...”
„...pustite to.”
Devojka spusti glavu u krilo Trelkovskom i umiri se. On mahinalno
poče prstima da uvija pramenove njene kose.
Zašto ja?, pomislio je. Sve mi se odjednom smeši, i umesto da
iskoristim situaciju, mene boli glava. Kakav sam ja idiot.
Nestrpljiva devojka sigurnom rukom dograbi ruku Trelkovskog i
hotimice je spusti na svoju levu dojku.
A posle7., razmišljao je omamljeni Trelkovski, odlučan da ostane
neaktivan.
Suočena sa neuspehom svojih napora, devojka se uspuza još malo
kako bi potiljak smestila Trelkovskom na stomak. Pomerala je glavu
kako bi izazvala neke osećaje u njemu, ali, pošto se on i dalje nije
mrdao, poče da mu štipka butine kroz pantalone. Kao veliki gospodin,
Trelkovski je pustio da ga draška, sa uzvišenim osmehom na usnama.
Šta je htela ta jadna mala glupača, da ga zavede? Njega? A zašto baš
njega?
Poskočio je. Naglim pokretom odgurnuo je devojčinu glavu i ustao.
Shvatio je. Zanimao ju je njegov stan. Sad ju je prepoznao. Zvala se Lisil.
Došla je sa Alberom, koji mu je rekao da se razvela. Muž je zadržao stan.
Dakle, u tome je bila stvar!
Neko mu se udvarao zbog njegovog stana!
Trelkovski prasnu u smeh. Da bi se čuli, pobornici mora i planine
moradoše da podignu glas. Žena na krevetu poče da jeca. Upravo u tom
trenutku neko pokuca na vrata.
Najednom otrežnjen, Trelkovski ode da otvori.
Na odmorištu je stajao muškarac. Bio je visok, mršav, veoma
mršav, i nenormalno bled. Na sebi je imao dugačku kućnu haljinu boje
granata.
„Gospodine?...”, upita Trelkovski.
„Pravite buku, gospodine”, konstatova čovek pretećim tonom.
„Prošlo je jedan sat ujutru, a vi pravite buku.”
„Ali gospodine, uveravam vas, tu imam nekoliko prijatelja i mirno
razgovaramo...”
„Mirno?”, pobuni se čovek povisivši ton. „Stanujem iznad vas i
čujem sve što kažete. Pomerate stolice, koračate lupajući cipelama. To
je neizdrživo. Hoćete li još dugo tako?”
Pošto je podigao glas, čovek je sada skoro vikao. Trelkovski požele
da mu ukaže na činjenicu da će zapravo on probuditi sve žive. Ali nema
sumnje da je čovek upravo to i želeo: da privuče pažnju zgrade na
grešku koju je načinio Trelkovski.
Neka stara gospođa, zimogrožljivo umotana u penjoar, nagnu se
preko rukohvata stepeništa koje je vodilo na četvrti sprat.
„Slušajte, gospodine”, uveri ga Trelkovski „žao mi je što smo vas
probudili. Neprijatno mi je zbog toga. Pazićemo ubuduće...”
„Kakav je to način da se bude ljudi u jedan sat ujutru? Kakvo je to
ponašanje!”
„Paziću”, ponovi Trelkovski malo glasnije „ali vi...”
„To nikad nisam video! Dižete đavolsku larmu! Zabole vas d... za
druge? Lepo je zabavljati se, ali ima onih koji rade!”
„Sutra je nedelja, i normalno je da mi u subotu uveče dođu prijatelji
na čašicu razgovora.”
„Ne, gospodine, nije normalno praviti takav rusvaj čak ni subotom
uveče...”
„Paziću, gospodine ”, procedi Trelkovski i zatvori vrata.
Još je čuo kako onaj drugi gunđa, a potom se obraća bez sumnje
onoj starici koju Trelkovski beše video, jer mu odgovori ženski glas.
Nakon dva ili tri minuta ponovo zavlada tišina.
Trelkovski prinese ruku srcu, tuklo je kao pomahnitalo. Čelo mu je
bilo obliveno hladnim znojem.
Prijatelji, koji behu zaćutali, ponovo zapodenuše razgovor. Rekoše
šta misle o takvim komšijama. Pričali su o svojim prijateljima koji su
imali iste probleme i šta su u tim slučajevima radili. Malo-pomalo,
dođoše do sredstava za efikasnu borbu protiv ometača. Potom sa
stvarnih sredstava pređoše na zamišljenja sredstva, mnogo moćnija od
ostalih. Pomenuše da treba probušiti rupu u tavanici i u stan iznad
poslati gomilu otrovnih paukova ili punokrvnih škorpija. Svi se
zacerekaše.
Trelkovski je bio na mukama. Kad god bi podigli glas, govorio je:
„Pst!” tako energično da su počeli da mu se podsmevaju, pa bi nastavili
još glasnije, samo da ga nerviraju. Postadoše mu gnusni do te mere da
proceni kako nema potrebe da ima obzira.
Otišao je u drugu sobu po kapute, razdelio ih a potom izgurao svoje
goste na odmorište pred vratima. Kako bi se osvetili, sišli su praveći
buku i veoma glasno se smejući njegovoj zabrinutosti. Sa
zadovoljstvom bi im prolio vrelo ulje na glave. Vratio se u stan i
zabravio vrata. Okrenuvši se, zakači laktom praznu bocu na stolu. Ona
se razbi o pod uz pakleni tresak. Nije trebalo čekati ishod. Iz pravca
poda začuše se siloviti udarci. Kućevlasnik!
Trelkovskog ophrva stid. Duboki stid koji ga natera da porumeni od
glave do pete. Stideo se svih svojih postupaka. Probudio je celu zgradu
nepodnošljivom bukom svog veselja! Zar nije imao nimalo poštovanja
prema drugima? Zar nije sposoban da živi u društvu? Požele da
zaplače. Šta da kaže u svoju odbranu? I uostalom, kako da se brani od
tih udaraca u tavanicu? Kako da kaže: „Kriv sam, nema spora, ali ima tu
i olakšavajućih okolnosti!”
Nije imao snage da pospremi. Previše verno je zamišljao komšije
kako čulje uši tražeći makar i najsitniji izgovor da zalupaju. Odmah se
izu, vučjim korakom ode da ugasi svetlo, a potom se vrati u mraku,
pazeći da ne udari u nameštaj, pa se opruži na krevet.
Sutra bi trebalo da se suoči sa komšijama. Hoće li imati hrabrosti?
Od same pomisli na to osećao je kako malaksava. Sta da odgovori ako
mu kućevlasnik uputi neku primedbu?
Gušio se od gneva. Ukaza mu se koliko je glupo što je napravio
sedeljku u svom stanu. Bio je to dobar način da ga izgubi, da. Nije se
zabavio, potrošio je novac i, povrh svega, ugrozio svoju budućnost.
Navukao je na vrat čitavu zgradu. Lep početak!
Na kraju je zaspao.
Iz straha da će sresti nezadovoljne komšije nije mrdnuo iz stana
čitavu nedelju prepodne. Uostalom, daleko od toga da je bio pun
energije. Bolela ga je čak i kosa. Imao je utisak da će mu se oči
otkotrljati iz duplji pri svakom pogledu.
U stanu je vladala blazirana pustoš. Cinično, bio je oličenje same
sedeljke. Kao na nekoj peskovitoj obali u vreme oseke, olupine su ležale
tamo gde su ih talasi naneli: prazne flaše, pepeo pomešan sa sosevima
u tanjirima, od kojih je jedan bio razbijen, komadi hrane po podu
zgaženi slepim đonovima, čaše natopljene crnim vinom i pikavcima.
Trelkovski je raspremio što je bolje mogao, ali obreo se sa
prepunom kantom za đubre. Bilo je nemoguće da izađe iz stana pre
večeri; do tada, moraće da kao grižu savesti udiše odurni i bljutavi
miris tog đubreta-uspomene.
Nije to mogao da podnese. Bila mu je draža čak i bitka s komšijama.
Sišao je niz stepenice zviždućući. Ko bi se usudio da mu nešto zameri
kad ga vidi tako veselog? Zasigurno niko. Nažalost, pristigao je na drugi
sprat baš kada je gospodin Zi otvorio vrata da izađe. Trelkovski više
nije mogao da uzmakne.
„Dobar dan, gospodine Zi”, napade odmah „kakav lep dan!” A potom
dodade, poverljivim tonom „Žao mi je zbog sinoć, gospodine Zi,
uveravam vas da se ništa slično neće ponoviti.”
„Dobro da je tako. Probudili ste moju ženu i mene i čitavu noć
nismo mogli ponovo da zaspimo. Uostalom, sve komšije su se žalile.
Šta to znači?”
 „Proslavljali smo... moju ogromnu sreću što sam našao taj predivni
stan, nekoliko prijatelja i ja smo mislili da možemo, ne smetajući
nikome, da, kako da kažem... proslavimo useljenje. Da, to je to, želeli
smo da napravimo nešto malo kako bismo proslavili useljenje. A onda
znate kako to ide, čak i pored najbolje volje na svetu i poštujući iznad
svega san svog bližnjeg, ljudi se uzbude, zabavljaju se. Onda se ton malo
pojača, ljudi sebi dopuste da govore nešto glasnije nego što je
neophodno... ali žao mi je, mnogo mi je žao, i ponavljam da se neće
ponoviti.”
Kućevlasnik pogleda Trelkovskog pravo u oči.
„Sreća da ste mi to rekli, gospodine Trelkovski, jer sam se inače,
neću to skrivati od vas, spremao da preduzmem mere. Da, mere. Ne
mogu da dozvolim da se neko useli u zgradu kako bi sejao nered i
metež, ne, to ne mogu da dozvolim. Tako da je ovog puta u redu, ali već
i to je previše. Nemojte da se ponovi. Danas je toliko teško naći stan da
vredi da se potrudite da sačuvate svoj, zar ne? Zato vodite računa!”
U danima koji su usledili Trelkovski je budno pazio da im ne dâ
nijedan razlog za nezadovoljstvo. Radio je uvek bio podešen na najtiše,
a u deset uveče bi legao u krevet da čita. Sada je silazio niz stepenice
uzdignuta čela, bio je punopravni stanar, ili gotovo punopravni. Jer je
uprkos svemu osećao da mu ne praštaju žalosni incident sa proslavom.
Dešavalo mu se, mada prilično retko, da sretne ljude na stepeništu.
Naravno da nije mogao znati jesu li to prave komšije ili pak rođaci
komšija ili prijatelji u poseti, ili naprosto trgovački putnici koji prodaju
robu od vrata do vrata. Ali da niko ne bi pomislio da je neučtiv, draže
mu je bilo da se svima javlja. Kad ga je nosio, skinuo bi šešir i lagano se
naklonio rekavši, zavisno od slučaja: „Dobar dan, gospodine” ili „Dobar
dan, gospođo”. I kad ne bi nosio šešir, pravio bi kretnju kao da ga skida.
Uvek je propuštao osobu koju bi sreo i dobacivao izdaleka, čim bije
primetio, i to uz široki osmeh: „Izvolite, gospodine (ili gospođo).”
Isto tako, neizostavno bi pozdravio kućepaziteljku koja je,
uostalom, imala naviku da ga otvoreno posmatra, ali ne pokazujući ni
najmanji znak prepoznavanja. I tako je, začudo, posmatrala lice svog
stanara kao da se svaki put iznenadi što ga vidi. Ali osim tih kratkih
susreta na stepeništu, Trelkovski nije imao nikakvog kontakta sa
komšijama. Čak nije imao priliku da ponovo vidi ni onog visokog
bledog čoveka u kućnom ogrtaču koji je bio došao da se raspravlja s
njim. Jednom, kad je išao u klozet, vrata se ne otvoriše kad je pritisnuo
kvaku, a neki glas dobaci iznutra: „Zauzeto!” Učini mu se da prepoznaje
glas visokog bledog čoveka, ali pošto se nije zadržao pred vratima da
mu ne bi smetao kad izađe i primoravao ga da pazi na zvuk papira, nije
bio siguran u to.
 V
ZAGONETKE

Komšije su lupale u zidove četiri večeri zaredom.

A prijatelji su se sada podsmevali Trelkovskom kad bi ga susreli.
Kolege iz kancelarije takođe su bile obaveštene i složno su se smejale
njegovoj panici.
„Grešiš što dopuštaš da te zaplaše”, ponavljao mu je Skop „ako ih
pustiš, više se neće zaustaviti. Veruj mi, ponašaj se kao da ne postoje,
umoriće se pre tebe.”
Ali uprkos svim naporima, Trelkovski nije bio u stanju da se
„ponaša kao da ne postoje”.
Ni u jednom trenutku života u stanu nije zaboravljao da ima nekoga
iznad, nekoga ispod i još nekih sa strane. Uostalom, kad bi i uspeo da
zaboravi, oni bi se pobrinuli da ga podsete. O! Nisu pravili buku,
naravno da ne, to su bila diskretna očešavanja, neprimetna krckanja,
daleko kašljanje, vrata koja tiho škripe.
Ponekad bi mu neko pokucao na vrata. Trelkovski bi otišao da
otvori, ali pred vratima ne bi bilo nikoga. Izašao bi na odmorište i
nagnuo se preko ograde. Tada bi primetio kako se vrata zatvaraju na
spratu ispod, ili bi pak čuo kako neko nepravilnim korakom kreće da
silazi sa sprata iznad. Kakogod bilo, to ga se nije nimalo ticalo.
Noću bi ga hrkanje naglo budilo iz sna. Ipak, u njegovom krevetu
nije bilo nikoga. To je dolazilo sa nekog drugog mesta, to je neki
komšija hrkao. Trelkovski bi satima ostao nepomičan i tih, slušajući u
tami hrkanje tog neznanca. Pokušavao je da ga zamisli. Muškarac ili
žena otvorenih usta, s pokrivačem navučenim do nosa, ili naprotiv, sa
zgužvanim pokrivačem koji otkriva grudi. Jedna ruka visi, možda.
Najzad bi uspeo da ponovo zaspi, ali bi ga nekoliko trenutaka kasnije
probudila zvonjava budilnika. Negde drugde, neka pipajuća ruka vratila
bi tišinu pritiskom na dugmence. Ruka Trelkovskog koja napipavajući
mahinalno traži prekidač nije, pak, bila ni od kakve koristi.
„Videćeš”, ponavljao je Skop „navići ćeš se. Bilo je komšija i u tvojoj
nekadašnjoj zgradi, nisi se toliko bavio njima.”
„Ako prestaneš da praviš buku”, dodao je Simon „pomisliće da su
pobedili. Nikad te neće ostaviti na miru. Suzana mi je ispričala da su u
početku pokušali da joj prave probleme zbog mališana. E pa, njen muž
je kupio doboš, i čim bi neko nešto rekao, lupao bi satima. Sad imaju
svoj mir.”
Trelkovski se iskreno divio hrabrosti Suzaninog muža. Mora da je
visok i snažan. Da bi se tako ponašao, mora da bude. Osim ako je,
naprotiv, sitan i mršav, ali odlučan da ne dopusti da ga gnjave, upravo
zbog rasta. Trelkovskog je čudilo što komšije u tom slučaju nisu
pokušale da mu razbiju njušku. Svakako, ako je visok i jak, nisu se
usudili. Ali ako je sitan i mršav? Nesumnjivo su procenili da je to
beznačajno. Što i jeste bilo. Međutim, da li bi sve komšije procenile
isto? Pod pretpostavkom da se on tako ponese prema svojim
komšijama, šta bi mu se desilo? Setio se klauzule iz ugovora o zakupu
koja mu zabranjuje da svira muzički instrument.
Kada je u kancelariji ispustio pernicu na pod, njegove kolege su
pesnicama udarale o zid vičući promuklo: „Šta je ovo, više ne može da
se spava?”, ili pak: „Hoće li još dugo trajati ta larma?” Zabavljali su se
kao deca pri pogledu na prestravljeni izraz na licu Trelkovskog. On je
dobro znao da to nije stvarno, ah uzalud je pokušavao da se smiri, srce
bi počelo da mu tuče kao ludo u grudima. Skrušeno bi se osmehnuo, na
silno zabavan način.
Skop ga jedne večeri pozva kod sebe.
„Vidiš, ja se ne plašim.”
Pojačao je gramofon do maksimuma. Trelkovski je, prestravljen,
čuo kako orkestar besni, kako duvački instrumenti urliču a bubanj
eksplodira. Imao je utisak da je orkestar u istoj toj prostoriji. Mora da
su svi imali takav utisak, a naročito komšije. Trelkovski oseti kako
rumeni od stida. Sada je imao samo jednu želju, da okrene dugme, da
vrati tišinu.
Skop se tiho smejao.
„Ovo te čudi, a? Pusti, pusti, nema opasnosti za mene.”
Trelkovski je morao da uloži nadljudski napor da se suzdrži. Kakva
nepristojnost! Šta li samo misle komšije? Činilo mu se da je sva muzika
jedan neprikladni prdež. Bučna demonstracija organizma koji bi morao
da ćuti.
Više nije mogao da izdrži.
„Hajde da malo utišamo”, predloži stidljivo.
„Ma samo pusti. Zašto se mučiš, uveravam te da nema nikakve
opasnosti za mene. Navikli su”, dodade uz glasan smeh.
Trelkovski zapuši uši.
„Prejako je i za nas.”
„To je za tebe promena, zar ne? Iskoristi priliku, nećeš moći ovako
kod kuće!”
U tom trenutku neko pokuca na vrata.
Trelkovski se trgnu.
„Komšija?”, upita uznemireno.
„Nadam se da jeste. Videćeš kako treba s njima.”
Stvarno je bio komšija.
„Izvinite što vam smetam, komšija, vidim da imate goste... Da li
biste mogli malo da utišate, žena mi je bolesna.”
Skop postade tamnocrven od besa.
„A, bolesna j e, j e li? Šta mislite, da ću prestati da živim samo da bih
njoj udovoljio? Šta treba, da umrem? Ako je bolesna, neka ide u bolnicu!
Možete da sačuvate svoje blebetanje za nekog drugog, mene time
nećete obrlatiti. Ne kačite se sa mnom! Puštaću ploče ako mi se tako
hoće! I koliko god glasno hoću! Ja sam gluv, nema razloga da se lišavam
muzike zbog invaliditeta!”
Odgurnu komšiju i zalupi vrata za njim.
„Ne pokušavajte da se nadmudrujete sa mnom”, viknu prema
vratima „poznajem komesara!”
Sa osmehom se okrenu prema Trelkovskom.
„Jesi video? Čova je likvidiran.”
Trelkovski ne odgovori ništa. Nije bio u stanju. Gušio se. Nije
mogao da gleda kako neko ponižava ljudsko biće. Ponovo je video
žalosni izraz na komšijinom licu dok se povlačio pred Skopovim
vikanjem. Video je odraz ponora jada u njegovim očima. Šta će reći ženi
kad se vrati kući? Hoće li uprkos svemu pokušati da u boljem svetlu
prikaže svoj nastup, ili će priznati potpuni poraz?
Trelkovski je bio potresen.
„Ipak, ako mu je žena bolesna...”, usudio se.
„Pa šta onda? Zabole me za njegovu ženu. Neću ići kod njega kad mi
se tako nešto dogodi. Osim toga, tome ne bi bilo kraja. A on se više neće
vratiti, to ti jemčim!”
 Trelkovski, srećom, nije sreo nikoga na stepeništu kad je odlazio.
Obeća sebi da više neće dolaziti kod Skopa.
„Da si video lice Trelkovskog kad sam isprašio komšiju”, pričao je
Skop Simonu „nije znao kud da se dene!”
Prasnuše u smeh. Trelkovskom su bili ogavni.
„Možda je u pravu”, reče Simon „gledajte.”
Izvadi novine iz džepa i raširi ih.
„Šta kažete na ovaj članak: PIJAN PEVAO TOSKU U TRI SATA U
JUTRU, KOMŠIJA GA UBIO IZ REVOLVERA. Zar nije izuzetan naslov?”
Počeše da se otimaju oko novina.
„Ne tucite se”, reče Simon „pročitaću vam: Ova noć je bila burna za
stanare u zgradi u aveniji Gambeta br. 8 u Lionu. Za jednog od njih čak
je bila kobna. G. Luj D..., četrdeset sedam godina, samac, trgovački
putnik, slavio je u društvu nekoliko prijatelja uspešno sklopljen posao, i
pio je više nego obično. Kad se, oko tri sata ujutru, vratio kući, poželeo
je da razgali komšije sa nekoliko operskih arija, jer je bio prilično
ponosan na svoj glas. Nakon dugih odlomaka iz Fausta, obrušio se na
Tosku, i tada mu je jedan od komšija, g. Žilijen P., pedeset godina,
oženjen, trgovac vinom, naložio da ućuti. G. D. odbi, i kako bi pokazao
volju da nastavi koncert, izađe da peva na odmorištu ispred svog stana.
G. P. se tada vratio u svoj stan, uzeo automatski pištolj i ispraznio ga u
nesrećnog pijanca. G. D. je hitno prebačen u bolnicu, gde je nešto
kasnije podlegao povredama. Ubica je uhapšen.”
Dok je Simon čitao a Skop se cerio, Trelkovski je osetio kako mu se
stvara knedla u grlu. Morao je da stegne zube kako ne bi zaplakao. To
mu se često dešavalo iz najapsurdnijih razloga, i njemu prvom je
smetalo. Ophrvala bi ga neodoljiva želja da brižne u plač, što ga je
primoravalo da se obilno useknjuje iako nije bio prehlađen.
Kupio je novine kako bi sačuvao taj članak i mogao nanovo da ga
pročita kod kuće.
Nakon toga, uostalom, više nije bilo moguće da se sretne sa
Skopom ili Simonom a da mu oni ne ispričaju gomilu anegdota koje
imaju veze sa komšijama. U isto vreme su se raspitivali kako se razvija
situacija kod njega, umirali su od želje da ih pozove u goste u nadi da će
izazvati nepopravljiv skandal koji će dovesti do najgoreg. Kad bi ih
Trelkovski odbio, pretili su da će doći bez poziva.
„Videćeš”, rekao bi Simon „doći ćemo u četiri ujutru i lupati na
vrata zovući te po imenu.”
„Ili ćemo kucati nekome na spratu ispod i tražiti tebe.”
 „Ili ćemo pozvati stotine ljudi na okupljanje kod tebe a da ti ni ne
znaš.”
Trelkovski se usiljeno smejao. Skop i Simon su se možda samo
šalili, ali nije mogao biti siguran u to. Osećao je da ih pogled na njega
uzbuđuje. Pošto su u njemu nanjušili žrtvu, mogli su da postanu dželati.
I što me više budu viđali, to će uzbuđeniji biti.
Bio je potpuno svestan apsurdnosti svog ponašanja, ali nije bio u
stanju da ga promeni. Ta je apsurdnost bila u njemu, verovatno je bila
ono najistinitije u njegovoj ličnosti.
Uveče je čitao crnu hroniku.
Ja, čak ni pijan, ne bih nikada bio toliko nesvestan da pevam operske
arije u tri ujutru.
Zamišljao je šta bi se dogodilo kad bi, uprkos svemu...
I prasnuo bi u smeh sasvim sam u krevetu, prigušujući ga pod
pokrivačem.
Nadalje je izbegavao prijatelje. Nije želeo da ih samim svojim
prisustvom otera u krajnost. Kad ga ne budu videli, možda će se
smiriti. Više gotovo i nije izlazio. Uživao je u mirnim večerima kod
kuće, bez buke. Mislio je da su za komšiluk to dokazi njegove dobre
vere.
Ako bi mi se kasnije desilo da iz ovog ili onog razloga pravim buku,
staviće na vagu sve ove večeri protekle u potpunoj tišini i biće primorani
da mi oproste.
Osim toga, zgrada je bila pozornica neobičnih pojava koje je umeo
da posmatra satima. Uzalud je pokušavao da razume. Možda je
pridavao previše značaja sitnim bezazlenim činjenicama bez ikakvog
značenja? To nije bilo nemoguće. Ipak, kad bi iznosio smeće...
Smeće se kod Trelkovskog gomilalo danima i danima. Pošto je uvek
jeo napolju, u tom je smeću bilo više papira nego kvarljivih materija.
Uprkos svemu, bilo je tu komada hleba tajno donesenih iz restorana, u
džepovima, i ostataka sira zalepljenih za njihove kartonske kutije.
Došlo je veće kad Trelkovski više nije mogao da uzmiče. Nagurao je sve
otpatke u kantu za smeće i poneo je prema kontejneru. Iz prepune
kante po stepenicama su ispadali komadići vate, ljuske od voća i svašta
drugo. Trelkovski je bio previše natovaren da bi ih kupio.
Pozabaviću se time u povratku, obećao je sebi.
Ali u povratku više nije bilo ničega. Neko je odneo otpatke. Ko? Ko
je vrebao odlazak Trelkovskog da bi ih počistio?
Komšije?
 Zar se oni ne bi pre obrušili na njega da ga vređaju i prete mu
najgorim represalijama zato što je isprljao stepenište? Nema sumnje
da komšije ne bi propustile tako lepu priliku da ga kinje.
Ne, bio je to neko drugi... ili nešto drugo.
Ponekad je Trelkovski krivio pacove. Krupne pacove koji su izašli iz
podruma ih kanalizacije u potrazi za hranom. Šuškanje koje je često
čuo na stepeništu išlo je u prilog toj pretpostavci. Samo, zašto se u tom
slučaju pacovi nisu obrušavali pravo na kontejnere? I iz kog razloga
nikad nije video nijednog od njih?
Ta zagonetka ga je plašila. Više nego ikada je oklevao da iznese
kantu, a kad bi se konačno na to odlučio, bio je toliko uznemiren da bi
prosipao još više đubreta. Njegov nestanak je onda bio još znakovitiji.
Uostalom, to nije bio jedini razlog što je Trelkovski zazirao od te
operacije. Bila mu je postala mučna i zbog ubitačnog osećanja stida.
Kad bi podigao poklopac nekog od kontejnera da bi u njega sasuo
sadržaj svoje kante, uvek bi ga iznenadila čistoća što je u njemu vladala.
Njegovo je smeće bilo najprljavije u zgradi. Gadno i gnusno. Nikakve
sličnosti nije bilo između njega i poštenog domaćeg smeća drugih
stanara. Nije izgledalo uvaženo kao njihovo smeće. Trelkovski je bio
uveren da će sutradan, kad bude pregledala sadržaj kontejnera,
kućepaziteljka bez trunke dvoumljenja znati koji je njegov udeo. Bez
sumnje će se s gađenjem naduriti pomislivši na njega. Zamišljaće ga u
nekom sramotnom stavu i nabiraće nos kao da iz smeća zapravo
dopire njegov vlastiti miris. Ponekad je čak odlazio tako daleko da je,
kako bi joj otežao prepoznavanje, premeštao i mešao svoje smeće sa
smećem drugih. Ali ta je strategija bila osuđena na propast jer je jedino
on mogao imati interesa da izvede taj komični manevar.
Osim ove, još jedna zagonetka je opčinjavala Trelkovskog - klozet.
Sa svog prozora je, kao što mu je cinično bila obznanila kućepaziteljka,
mogao da prati sve što se u njemu događa. Najpre je pokušao da se bori
protiv želje da gleda, ali je osećao kako ga neodoljivo privlači njegova
osmatračnica.
Satima je umeo da sedi pored prozora sa ugašenim svetlima u
stanu, da bi video a da ne bude viđen.
Kao strastveni posmatrač prisustvovao je defileu komšija. Video ih
je, i muškarce i žene, kako bez stida skidaju pantalone ili zadižu suknje,
čuče, pa se nakon neophodnih higijenskih kretnji ponovo uspravljaju i
povlače lančić za puštanje vode, čiji zvuk nije mogao da čuje pošto je
bio previše udaljen.
 Sve to je bilo normalno. Ali manje normalno je bilo neobično
ponašanje nekih ličnosti. One ne bi čučnule, ne bi ni svukle pantalone ili
zadigle suknju, ne bi radile ništa. Trelkovski bi ih posmatrao nekoliko
minuta bez prekida, ali nije mogao da uoči ni najmanji pokret. To je
bilo apsurdno i zabrinjavajuće. Kad bi ih video kako rade nešto
nedostojno ili opsceno, osetio bi istinsko olakšanje. Ali ne, nisu radile
ama baš ništa.
Ostale bi nepokretne, stajale tu neko neodređeno vreme, a potom bi
na neki nevidljivi signal povukle lanac i odlazile. Bilo je tu i žena i
muškaraca, ali Trelkovski nije uspevao da im razazna crte lica. Iz kojih
bi razloga bića mogla tako da se ponašaju? Iz želje za samoćom? Iz
poročnosti? Obaveze da se podvrgnu određenim ritualima, ako su svi
pripadali istoj sekti? Kako da sazna?
Kupio je polovni pozorišni dvogled. Ništa nije saznao pomoću
njega. Osobe koje su ga intrigirale stvarno nisu činile ama baš ništa,
njihova lica bila su mu nepoznata. Povrh svega, nikad nisu bile iste,
nijednu nikad nije ponovo video.
Da bi isterao stvari na čistac, Trelkovski je, kad se jedna od tih
osoba bila odala svom nerazumljivom poslu, potrčao do klozeta. Stigao
je prekasno.
Onjušio je vazduh: nikakvog mirisa. U rupi u središtu belog
emajliranog četvorougla nije bilo nikakve nečistoće.
Uzalud je u još nekoliko navrata pokušao da iznenadi te posetioce.
Uvek bi stigao nakon njihovog odlaska. Jedne večeri je pomislio da je
uspeo. Vrata se ne otvoriše, bila su zatvorena pomoću malog
gvozdenog rajbera koji je korisnicima jemčio intimnost. Trelkovski je
strpljivo čekao, odlučan da se ne mrdne dok ne vidi ko je unutra.
Nije morao predugo da čeka. Gospodin Zi veličanstveno izađe
zakopčavajući pantalone. Trelkovski mu se prijatno nasmeši, ali
gospodin Zi ga ne udostoji odgovora. Udalji se visoko podignute glave,
kao čovek koji nema zbog čega da crveni.
Šta je gospodin Zi radio na ovom mestu? On je sigurno imao klozet
u vlastitom stanu. Iz kog se razloga nije njime služio?
Trelkovski odustade od rešavanja ovih zagonetki. Ograniči se na to
da ih posmatra i da iznosi pretpostavke od kojih ga nijedna nije
zadovoljavala.
 VI
PROVALA

Neko je ponovo lupao. Ovoga puta je dolazilo odozgo. Ipak, nije on

bio uzrok nekog velikog meteža. Evo šta se dogodilo.
Te večeri je Trelkovski došao kući pravo iz kancelarije. Nije bio
nešto gladan, a pošto je bio i malo kratak s novcem, odlučio je da veče
potroši na sređivanje ono malo svojih stvari. U ova dva meseca koliko
je živeo u stanu nije, naime, uspevao da se izvuče iz privremenosti onih
prvih dana. I tako je, tek što je stigao kući, otvorio svoja dva kofera, a
potom je, ne baveći se više njima, prokrstario kroz stan ispitujući ga
kritičkim pogledom. Pogledom inženjera koji će se poduhvatiti velikih
radova.
Pošto je još bilo rano, odvojio je ormar od zida, ipak se trudeći da
pravi što je moguće manje buke. Na takvo nešto se još nije bio usudio.
Do sada je raspored nameštaja za njega bio jednako nepromenljiv kao i
raspored zidova. Svakako da je već bio odvukao krevet u prvu
prostoriju, onog u pamćenju tako tužnog dana kada je proslavljao
useljenje, ali krevet baš i nije komad nameštaja. Iza ormara ga sačeka
otkriće. Pod pramenastom prašinom koja je prekrivala zid opazi rupu.
Malo udubljenje smešteno na oko metar i trideset od poda, a u
njegovom dnu razazna lopticu sive vate. Zaintrigiran, ode po olovku, pa
pomoću nje uspe da izvuče vatu. Bilo je tu još nešto. Minut ili dva je
čeprkao olovkom, a onda je izvukao predmet koji mu se zakotrlja u
poluotvorenoj levoj šaci: bio je to zub. Očnjak, tačnije rečeno.
Zašto ga je naglo ophrvalo neobično uzbuđenje kad se setio
razjapljenih usta Simone Šul u njenom bolničkom krevetu? Ponovo je
jasno video odsustvo gornjeg očnjaka, kao pukotinu u zidinama zubala,
pukotinu kroz koju se uvukla smrt. Mahinalno kotrljajući zub po dlanu,
pokušavao je da odgonetne zašto je Simona Šul stavila svoj zub u rupu
u zidu. Nejasno se sećao dečje legende koja kaže da tako skriven zub
bude zamenjen poklonom. Da li je bivša stanarka do te mere sačuvala
svoja detinja verovanja? Ili joj je pak bilo mrsko, a Trelkovski je to
razumeo bolje od bilo koga drugog, da se odvoji od dela sebe same? Da
li je to bila neka vrsta mikrogroba na koji je povremeno dolazila da se
isplače, na koji je, ko će ga znati, možda donosila i oveće? Trelkovski se
sada sećao priče o o čoveku koji je, nakon što je izgubio ruku u
saobraćajnoj nesreći, pokazao volju da je sahrani na groblju. Vlasti su
ga odbile. Ruka je bila spaljena, a u novinama nije pisalo šta je posle
bilo s njom. Da li su žrtvi odbijali da predaju čak i pepeo njene ruke? I s
kojim pravom?
Očigledno, kad se zub ili ruka jednom odvoje, više nisu deo
pojedinca. Mada to nije tako jednostavno.
„Počev od kog trenutka”, upita se Trelkovski, „pojedinac više nije
onaj za koga samog sebe smatra, zajedno sa svima drugima? Odstrane
mi ruku, u redu. Kažem: ja i moja ruka. Odstrane mi obe ruke, kažem: ja
i moje dve ruke. Uzmu mi noge, kažem: ja i moji ekstremiteti. Odstrane
mi želudac, jetru, bubrege, pod pretpostavkom da je to moguće, kažem:
ja i moji unutrašnji organi. Odseku mi glavu: šta da kažem? Ja i moje
telo, ili ja i moja glava? S kojim bi pravom moja glava, koja je, napokon,
samo jedan od delova mog tela, prisvajala titulu „ja”? Zato što sadrži
mozak? Ali postoje larve, crvi, šta ja znam šta još, koji nemaju mozak.
Postoje li onda negde mozgovi za ta bića koji kažu: ja i moji crvi?”
Trelkovski samo što nije bacio zub, ali se ipak predomislio u
poslednjem trenutku. Na kraju krajeva, naprosto je zamenio onaj
komad vate drugim, čistijim.
Ali sada mu je bila probuđena znatiželja. Počeo je da istražuje teren
milimetar po milimetar. Za to je bio nagrađen. Pod jednom komodicom
pronašao je paketić pisama i gomilu knjiga. Sve crno od prašine.
Pristupio je prvoj fazi čišćenja pomoću krpe. Sve knjige su bile
istorijski romani, a pisma bez značaja, no Trelkovski obeća sebi da će
ih pročitati kasnije. U međuvremenu je umotao svoja otkrića u
jučerašnje novine, pa se popeo na stolicu da ih stavi na vrh ormara.
Dogodi se katastrofa. Paket mu iskliznu i pade na pod uz tresak.
Reakciju komšija nije trebalo čekati. Još nije bio ni sišao sa stolice
kad besni udarci odjeknuše po tavanici. Dakle, bilo je više od deset
uveče. Pogleda na sat: bilo je deset i deset.
Pun ogorčenja baci se na krevet, spreman da cele večeri ne načini
nijedan pokret kako im ne bi dao izgovor.
 Neko pokuca na vrata.
Oni su!
Trelkovski prokunu paniku koja ga je preplavila. Čuo je udarce svog
srca kao odjek udaraca na vrata. Ipak je valjalo učiniti nešto. Bujica
prigušenih uvreda i kletvi pokulja mu iz usta.
I tako će opet morati da se pravda, da objašnjava, da traži oproštaj
što je živ! Moraće da bude dovoljno ponizan da odagna mržnju i osvoji
ravnodušnost. Moraće da kaže nešto ovakvo: ja ne zaslužujem vaš
gnev, pogledajte me, ja sam obična neodgovorna životinja koja ne
može da spreči zvučne manifestacije svog truljenja, svog života dakle,
pa ne traćite svoje vreme na mene, ne prljajte ruke udarcima po meni.
Podnosite to što postojim. Svakako ne tražim da me volite, znam da je
to nemoguće, jer nisam neko koga je lako voleti, ali budite milostivi
toliko da me prezirete dovoljno da biste me ignorisali.
Ponovo se začu kucanje na vratima.
Trelkovski ode da otvori. Odmah je shvatio da to nije neko od
njegovih komšija. Nije bio dovoljno nadmen, dovoljno siguran u svoja
prava, bilo je previše zabrinutosti u njegovim očima. Pogled na
Trelkovskog ga, čini se, iznenadi.
„Nisam kod gospođice Šul?”, promuca.
„Jeste, zapravo, nekad je ovo bio njen stan. Ja sam novi stanar.”
„Znači ona se odselila?”
Trelkovski ne odgovori.
„Znate li možda njenu novu adresu?”
Trelkovski baš i nije znao šta da kaže. Posetilac očigledno nije znao
za sudbinu Simone Šul. Kakve su bile njegove veze sa njom? Prijateljske
ili ljubavne? Da li bi mogao s neba pa u rebra da mu kaže za njeno
samoubistvo?
„Uđite, nemojte stajati pred vratima.”
Čovek se neodređeno zahvali. Očigledno je bio uznemiren.
„Nije joj se valjda nešto dogodilo?”, upita oštrim glasom.
Trelkovski napravi grimasu. Samo da ovaj ne počne da viče, ili
nešto slično. Komšije neće propustiti priliku. Kašljucnuo je.
„Sedite, gospodine...”
„Badar, Žorž Badar.”
„Drago mi je, gospodine Badar, ja se zovem Trelkovski. Vidite,
dogodila se nesreća...”
„Bože moj, Simona!”
Gotovo da je viknuo. Kažu da su veliki bolovi nemi, pomisli
Trelkovski, samo da je to istina!
„Dobro ste je poznavali?”
„Rekli ste „poznavali”! Ona je znači... Ona je mrtva!”
„Ubila se pre nešto više od dva meseca.”
„Simona... Simona...”
Govorio je tiše. Njegov tanki brčić je podrhtavao, usne su se krivile
u grču, Adamova jabučica je udarala u uštirkanu kragnu košulje.
„Bacila se kroz prozor. Ako hoćete da vidite...”
Počeo je da govori tonom kućepaziteljke.
„Pala je na stakleni krov na prvom spratu. Nije poginula na mestu.”
„Ali zašto?... Zašto je to učinila?”
„Niko ne zna. Poznajete li njenu prijateljicu Stelu?” (Badar odmahnu
glavom.) „Ni ona ne zna, a najbolja joj je prijateljica. Da, to je strašno.
Hoćete li nešto da popijete?”
Ali se odmah seti da nema ništa za piće u kući.
„Izađimo, častiću vas pićem, prijaće vam.”
Dva su razloga navela Trelkovskog da iznese takav predlog. Prvi je
bio zabrinjavajuće stanje tog mladog čoveka i njegovo zastrašujuće
bledilo. A drugi strah od ispada koji bi na njega privukao gnev komšija.
U kafeu je saznao da je Badar Simonin prijatelj iz detinjstva, da ju je
oduvek tajno voleo, da se vratio iz vojske i odlučio da joj prizna da je
voli i da želi njom da se oženi. Badar je bio plitak i nepojmljivo banalan
mladić. Njegov iskreni bol ispoljavao se u replikama pozajmljenim iz
popularnih romana. Gotove formulacije koje je koristio u njegovoj su
glavi nesumnjivo predstavljale počast više preminuloj. Bio je dirljiv.
Kod drugog konjaka poče da govori o samoubistvu. „Želim da se
pridružim onoj koju volim”, mucao je jecajući, „za mene život više ništa
ne vredi”. „Ma naravno da vredi”, odvratio je Trelkovski, osvojen stilom
svog sagovornika „mladi ste, zaboravićete...” „Nikada”, odgovorio je
Badar. „Ima i drugih žena na svetu, one je možda neće zameniti, ali će
popuniti prazninu u vašem srcu, putujte, radite bilo šta, ali pokušajte
da reagujete, videćete da ćete to savladati.” „Nikada!”
Nakon tog kafea otišli su u drugi, a potom u još jedan. Trelkovski se
nije usuđivao da ostavi očajnika. Čitavu noć su tako lutali, dok je na
mladićevu dugu žalopojku Trelkovski odgovarao čvrstim
argumentima. U zoru je, najzad, uspeo da ubedi Badara da odloži plan.
Iščupao mu je obećanje da će živeti barem mesec dana pre nego što
donese neku neopozivu odluku.
Vraćajući se kući sasvim sam, Trelkovski je pevušio.
 Bio je iscrpljen, malo pijan, ali odlično raspoložen. Razmenjene
rečenice su ga ispunjavale radošću. Sve to je bilo tako prekrasno
površno! Samo ga je stvarnost razoružavala.
Pred njegovom zgradom upravo se otvarao kafe. Trelkovski uđe da
doručkuje.
„Stanujete preko puta?”, upita ga konobar.
„Da, nisam tu mnogo dugo.”
„Živite u stanu one što se ubila?”
„Da, poznavali ste je?”
„Dobro, čini mi se. Dolazila je ovde svakog jutra. Nisam čak ni čekao
da naruči. Donosio sam joj toplu čokoladu i dva parčeta hleba sa
maslacem. Nije pila kafu zato što je od nje bila mnogo nervozna.
Jednom mi je rekla: ‘Ako ujutru popijem kafu, ne mogu da spavam dva
dana.’”
„Istina je da kafa izaziva nervozu”, priznao je Trelkovski „ali ja sam
se previše navikao, ne bih više mogao bez nje.”
„Govorite tako zato što niste bolesni, ali kad čovek više ne može,
onda prestane da je pije.”
„Možda”, reče Trelkovski.
„Sigurno je tako.”
„Znate, ima i onih koji se razbole od čokolade, jetra, razumete, ali
ona sigurno nije imala ništa slično.”
„Verovatno”, složi se Trelkovski.
„Ipak je to nesreća, mlada žena se ubila, tek tako, bog će ga znati
zašto. Ni zbog čega, verovatno. Naiđe crni trenutak, čoveku svega bude
dosta, i hop! Skoči. Hoćete toplu čokoladu?”
Trelkovski ne odgovori. Ponovo je mislio na bivšu stanarku. Popio
je čokoladu i ne primetivši, platio i izašao. Stigavši na svoj sprat,
zapazio je da su vrata stana ostala odškrinuta. Namrštio se.
„Čudno, siguran sam da sam zatvorio vrata.”
Uđe u stan. Bleda dnevna svetlost provlačila se između zavesa.
Gle, ova stolica je pomerena! Neko je došao!
Nije bio zabrinut, nego iznenađen. Najpre je pomislio na komšije,
potom na gospodina Zija, a onda i na Simona i Skopa. Da li su sproveli
svoj plan o skandalu? Širokom kretnjom razmače zavese. Vrata ormara
bila su širom otvorena. Sve je bilo u neredu bačeno na krevet. Neko mu
je rovario po stvarima.
Prvo je primetio da je nestao radio. Nešto kasnije otkrio je da su
nestala oba kofera.
 Više nije imao prošlost.
Oh! Nije bilo ničega dragocenog unutra, samo fotografski aparat,
par cipela, nekoliko knjiga. Ali bile su tu i fotografije njega kao deteta,
njegovih roditelja, nekoliko tinejdžerskih ljubavi, zatim pisma, nešto
uspomena iz njegovog ranijeg života. Suze mu zamutiše pogled.
Skinu cipelu i baci je na drugi kraj prostorije. Taj gest mu donese
olakšanje.
Neko lupi u zid.
„Da, znam da pravim previše buke!”, uzviknuo je, ali trebalo je da
lupaju malopre, a ne sada.
Pribra se.
Napokon, nisu oni krivi. Da ne računamo to što su možda i lupali
malopre.
Šta da radi? Da podnese tužbu? Da, tako je, otići će u policiju da
podnese tužbu. Pogledao je na sat: sedam sati. Da li je policija
otvorena? Najbolje da ode i proveri. Ponovo obu cipelu i siđe niz
stepenice. U dnu stepeništa sreo je gospodina Zija.
„Opet ste pravili buku, gospodine Trelkovski, to više ne može tako!
Komšije se žale.”
„Izvinite, gospodine Zi, ali govorite o večeras?”
Njegovo samopouzdanje razoruža gospodina Zija. Zašto nije imalo
isti učinak i na njegovog stanara? To ga iznervira.
„Tako je, o večeras. Pravili ste paklenu buku. Mislio sam da sam
uspeo da vam objasnim kako nećete dugo ostati kod mene ako
nastavite tako da se ponašate. Na moje veliko žaljenje, moraću da
preduzmem mere...”
„Opljačkan sam, gospodine Zi. Upravo sam se vratio kući i zatekao
sam vrata stana otvorena. Baš sam krenuo u policiju da podnesem
tužbu.”
Izraz na kućevlasnikovom licu se promeni. Njegova fizionomija,
stroga nekoliko sekundi ranije, postade preteča.
„Šta hoćete da kažete? Moja kuća je poštena kuća. Ako pokušavate
da se izvučete izmišljanjem kojekakvih priča...”
„Ali to je istina! Zar ne razumete šta znači: opljačkan sam? Pokrali
su me!”
„Savršeno razumem. Žao mi je zbog vas. Ali zašto idete u policiju?”
Sad na Trelkovskog dođe red da se začudi.
„Ali... da bih ispričao šta se dogodilo. Da bi znali šta mi pripada ako
uhvate kradljivce.”
 Izraz na licu gospodina Zija opet se promenio. Sad je postao
dobronameran i očinski.
„Slušajte, gospodine Trelkovski, moja zgrada je poštena zgrada.
Moji stanari su pošteni ljudi...”
„Nije reč o tome...”
„Dopustite da završim. Znate kakvi su ljudi. Ako policajci dođu
ovde, bog zna šta će pričati. Znate koliko brižljivo biram stanare? Pa ni
vama nisam dao onaj stan dok se nisam uverio u vaše poštenje. Inače,
možete u to biti sigurni, i da ste mi ponudili deset miliona, samo bih
vam se nasmejao u lice. Ako odete u policiju, policajci će voditi istrage,
beskorisne razume se, ali će one imati katastrofalan uticaj na mišljenje
stanara. A ne kažem to samo zbog sebe, nego i zbog vas.”
„Zbog mene?!”
„To vam može izgledati nerazumno, ali na ljude koji imaju posla s
policijom ne gleda se baš blagonaklono. Znam da ste ovog puta u pravu,
ali drugi neće znati ništa o tome. Sumnjičiće vas za bog će ga znati šta
sve ne, a i mene o istom trošku. Ne, verujte mi. Poznajem policijskog
komesara, razgovaraću s njim, videće on šta je umesno preduzeti. Na
taj način niko neće moći da vam prigovori da niste izvršili svoju
dužnost, a izbeći ćemo neugodna spletkarenja.”
Preneraženi Trelkovski pristade.
„Kad smo kod toga”, dodade gospodin Zi „bivša stanarka je nosila
patofne posle deset uveče. Bilo je to mnogo prijatnije i za nju i za
komšije ispod!”
 VII
BITKA

U zgradi je besnela bitka. Sakriven iza zavese, Trelkovski je,

podrugljivo se osmehujući, posmatrao predstavu koja se odigravala u
dvorištu. Čim je izbila svađa, pohitao je da pogasi sva svetla kako ne bi
naknadno bio nepravedno optužen.
Sve je dolazilo iz zgrade preko puta, gde je neko na četvrtom spratu
slavio rođendan. Prostorije su bile izazivački osvetljene. Smeh i pesma
dopirali su kroz prozore, iako su oni bili hermetički zatvoreni zbog
hladnoće. Trelkovski je odmah predosetio da će proslava dobiti
tragičan obrt. U sebi je blagoslovio izazivače nevolja. „Iako su”, mislio
je, „i oni isti kao i svi ostali, pošto sam ih već čuo kako se žale na buku
što je prave stanari sa petog. Neka se vukovi međusobno rastrgnu!”
Prva reakcija bio je žalosni, ali prodoran glas koji je tražio tišinu
radi bolesne žene. Nije bilo odgovora. Druga, mnogo neposrednija
reakcija bila je: „Zar vi tamo ne možete da ućutite? Sutra se radi!” Ni na
to nije bilo odgovora. Samo smeh i pesma. Trelkovski je procenjivao
kolika je vrednost skandala što će ga izazvati ta zvučna radost. Tišina
teška od pretnji spustila se na ostatak zgrade. Jedno po jedno, svetla su
se ugasila kako bi svetu dokazala želju stanara da spavaju. Sa
sigurnošću u svoje pravo dva su muževna glasa još jednom zatražila
tišinu, bez ikakvih obzira. Odmah se zapodenuo dijalog:
„Ljudi više nemaju pravo da slave rođendane?”
„U redu, sad je dosta, a? Pustili smo vas do sada, a sad morate da
ućutite. Mi sutra radimo!”
„Pa i mi sutra radimo, ali ipak imamo pravo da se malo zabavimo, je
li?”
„Ućuti, prikane, kažem ti da zavežeš, nisi razumeo?”
„Ma čoveče, ako mislite da vas se plašim, grdno se varate! Ne volim
da mi naređuju. Radićemo šta hoćemo!”
„A, je li? E pa, siđi ovamo, da vidimo, videćemo hoćeš li se i dalje
praviti pametan!”
„Začepi!”
Stigavši do tog stadijuma, dva su sagovornika jedan drugom u lice
sasula gomilu uvreda od čije vulgarnosti i sirovosti Trelkovski
porumene. Svi gosti sa četvrtog sprata počeše da pevaju kako bi
pokazali solidarnost sa svojim domaćinom. To odmah izazva reakcije
iza pre toga tihih prozora. Lavina uzvika „zavežite” sruči se na
veseljake. Onda ona dva muževna glasa s početka, nakon kratkog
dogovora, odlučiše da siđu u dvorište kako bi se propisno raspravili sa
neprijateljima.
Goste je trebalo malo moliti da siđu, ali videlo se da neće moći dugo
da se opiru.
Odozdo su sevali uzvici.
„Idi tamo, a ja ću ovuda. Zovi me ako uhvatiš nekog. Ma siđite,
gomilo ništarija!”
„Video sam nešto tamo, čekaj samo da te uhvatim, đubre jedno!”
„Razbojnici, videćemo hvališete li se još uvek!”
Trelkovski više nije likovao. Bio je potresen. Video je da mržnja tih
ljudi nije hinjena. Nisu se igrali. Osećalo se da nagonski počinju da se
ponašaju kao da su u ratu, da su se naglo prisetili stvari koje su naučili
u vojsci. To više nisu bili mirni stanari, nego ubice u lovu. Zalepljen za
prozorsko okno, pratio je razvoj sukoba. Dva muževna glasa su se,
nakon što su napravila ceo krug, upravo ponovo spojila.
„Nisi ništa video?”
„Ne, ščepao sam jednog u hodniku, ali mi je rekao: ‘Nisam ja! Nisam
ja!’ pa sam ga pustio da ode!”
„Ne silaze, đubrad! Ali moraće jednom da odu, a onda neka je bog u
pomoći njihovim gadnim njuškama!”
Prozori na četvrtom spratu s treskom se otvoriše.
„Sami ste to tražili! Silazimo, ne brinite. Možete tu da se hvališete,
ali videćemo vas za trenutak!”
Uprkos udaljenosti, Trelkovski je čuo kako mnogobrojni koraci
potresaju stepenište, dok su u dvorištu ona dva glasa klicala od radosti.
„A! Trebalo im je vremena, ali dolaze! Porazbijaćemo njuške toj
đubradi, tim razbojnicima, naučićemo ih da začepe gadne gubice!”
Mora da je do susreta došlo u nadsvođenom delu, blizu kontejnera,
jer je Trelkovski čuo kako se neki od njih bučno prevrću usred besnih
uzvika i psovki. Potom neko dole poče da trči, pokušavajući da dođe do
stepeništa. Beguncu se pridruži silueta koja se divljački baci na njega.
Dva su se čoveka kotrljala čvrsto isprepletena. Borili su se i ritali sa
neverovatnom okretnošću. Jedan je najzad nadvladao i zgrabio
protivnika za glavu, pa počeo njome metodično da udara o zemlju.
Policijske sirene nadjačaše prodorne vriske žena. Uniformisani
policajci nahrupiše u dvorište. Za tren oka tu više ne beše nikog. Sirene
oslabiše u noći, zavlada mir.
Trelkovski je te noći sanjao kako ustaje iz kreveta, odvaja ga od zida
i na mestu koje je skrivala jedna njegova stranica otkriva nekakva
vrata. Iznenađen, otvara ta vrata i kreće dugačkim hodnikom. Bolje
rečeno podzemnim hodnikom. Hodnik je uranjao u tlo sve više se
šireći, pa se završio velikom praznom dvoranom bez vrata i prozora.
Njeni su zidovi bili potpuno goli. Krenuo je hodnikom nazad, vratio se
do vrata iza kreveta i tamo primetio da na njima, sa strane hodnika,
postoji sasvim nova i blistava reza. Pomerio ju je, a ona je radila
savršeno, bez škripanja. Tada ga je ophrvao ogroman strah, jer se
zapitao ko je tu postavio rezu, odakle potiče to biće, kuda je otišlo i
zašto je ostavilo otvorenu rezu?
Na vratima odjeknuše udarci. Trelkovski se naglo probudi.
„Ko je?”, upita.
„Ja sam”, odgovori ženski glas.
On navuče stari kućni ogrtač i ode da otvori.
Na pragu je stajala žena, u pratnji devojke od dvadesetak godina. Po
izrazu očiju Trelkovski odmah shvati da je devojka nema.
„Šta želite?”
Žena, kojoj je moralo biti blizu šezdeset godina, uroni svojim
veoma crnim očima u oči Trelkovskog. U ruci je držala nekakav papir.
„Jeste li se vi, gospodine, žalili na mene?”
„Žalio?”
„Da, žalili zbog noćnog lupanja.”
Trelkovski je bio zaprepašćen.
„Nikad se nisam žalio!”
Žena poče da jeca. Osloni se o devojku koja je i dalje zurila u
Trelkovskog.
„Neko se žalio na mene. Jutros sam dobila ovaj papir. Ja nikad ne
pravim buku. Ona pravi buku. Po celu noć.”
„Koja ‘Ona’?”
„Starica. To je gadna starica, gospodine. Pokušava da me uništi.
Zato što imam uzetu kćer, koristi priliku.”
Žena zadiže devojčinu haljinu. Pokaza Trelkovskom ortopedsku
cipelu koja joj je obavijala levo stopalo.
„Zamera mi što imam uzetu kćer. A sad sam dobila ovo pismo zato
što lupam noću! Stvarno se niste vi žalili, gospodine?”
„Ja se nikad nisam žalio!”
„Da, onda je ona. Bila sam kod ovih ispod vas, ni oni se nisu žalili.
Rekli su mi da ste možda vi. Ali mora da je ta starica.”
Lice joj je bilo obliveno suzama.
„Ja ne pravim buku, gospodine. Noću spavam. Nisam kao ona.
Uostalom, baš sam htela da se žalim na nju. To je starica, gospodine, i
kao i sve starice, ne može noću da spava, pa hoda, vrti se po stanu,
premešta nameštaj, ne da mi da spavam, ne da meni i mojoj uzetoj
kćeri da spavamo. Namučila sam se kao niko da nađem onu rupu u
kojoj živimo, gospodine, prodala sam nakit, pljuvala sam krv, i ako me
ta starica otera, ne znam kuda ćemo. Znate li šta je uradila, gospodine?”
„Ne.”
„Stavila je metlu preko mojih vrata, da me spreči da izađem,
gospodine. Zaglavila ju je, namerno, i kad sam ujutru htela da izađem,
primetila sam da ne mogu. Vukla sam i vukla, i na kraju povredila rame.
Imala sam ogromnu modricu. Znate li šta mi je rekla? Rekla mi je da to
nije uradila namerno. A sad se žali, moram da odem u policiju. Ako me
otera...”
„Ali ne može da vas otera”, reče Trelkovski, sav uzbuđen „ne može
vam ništa.”
„Mislite? Znate, gospodine, ja nikad ne pravim buku...”
„Čak i ako pravite buku! Niko nema pravo da vas izbaci napolje ako
nemate gde da stanujete. Niko nema to pravo.”
Žena na kraju ode. Zahvalila je Trelkovskom šmrcajući i krenula da
silazi niz stepenice oslonjena o svoju kćer.
Gde li je stanovala? Trelkovski je nikad ranije nije video. Nagnuo se
preko ograde da vidi odakle dolazi. Ali nije se zaustavila ni na jednom
spratu. Nestala je iz njegovog vidnog polja pre nego što je išta mogao
da sazna.
Vratio se u svoj stan zamišljen, pa je, umivajući se i oblačeći za
odlazak u kancelariju, sve vreme razmišljao o toj stvari sa žalbom. Sve
u svemu, izgledala mu je sumnjivo. Pre svega, nije znao gde ta žena
stanuje, zatim, bilo mu je čudno što su stanari ispod njega,
kućevlasnici, naveli njegovo ime kao ime mogućeg podnosioca žalbe.
Da time nisu želeli da mu pokažu šta će mu se dogoditi ako nastavi da
se ponaša kao do sada? Nije imao ništa protiv te žene, ali da nije bila
plaćena da odigra ulogu? Ko je bila ta neverovatna starica koju je
spominjala u svojoj priči? Nešto je tu smrdelo.
Sišao je niz stepenice vučjim korakom. Nije hteo da se sretne sa
gospodinom Zijem. Kleknuo je pred svojim poštanskim sandučetom u
nadsvođenom delu kako bi pogledao ima li pošte unutra. Bila su tu dva
pisma.
Jedno je bilo adresirano na gospođicu Šul, a drugo na njega. Nije
bilo prvi put da prima poštu namenjenu gospođici Šul. U početku nije
želeo da je otvara i pogleda šta piše. Međutim, malo-pomalo,
opčinjenost je postajala sve jača. Na kraju joj je popustio. Njegovo
pismo je bilo beznačajno, obična reklama. Zgužvao ga je i u prolazu
bacio u kantu za otpatke. Prešao je ulicu i otišao na jutarnju kafu.
Konobar ga je dočekao gromkim „Dobar dan”.
„Kafića? Niste mnogo nervozni? Nećemo toplu čokoladu?”
„Da, može, čokoladu i dve kriške hleba s maslacem.”
Pozvao je konobara pre nego što se ovaj vratio sa hlebom.
„Uzeću i paklu plavog goloaza.”
Konobaru je bilo žao.
„Trenutno ih nemam. Moraću da ih nabavim.”
„Šta drugo imate?”
„Crveni goloaz, žitan... bivša stanarka je uvek pušila žitan. Da vam
dam paklu?”
„Onda u redu za žitan, ali bez filtera.”
„Važi. I ona je pušila ove bez filtera.”
Trelkovski je otvorio pismo adresirano na Simonu Šul. Pročitao je:

„Gospođice, izvinite što sam sebi dala slobodu da vam pišem. Vašu
adresu mi je dao jedan zajednički prijatelj, Pjer Aram. Rekao je da mi vi
možete pružiti informacije koje su mi potrebne. Živim u Lionu, gde
radim u jednoj knjižari kao prodavačica. Ali treba da se preselim u
Pariz. Nude mi mesto u knjižari koja se nalazi u Ulici Viktoar br. 80.
Moram da im odgovorim ove nedelje, ali mi je nezgodno zato što mi je
ponuđeno još jedno mesto, ovog puta u knjižari koja se nalazi u Ulici
Vožirar br. 12. Ne poznajem Pariz i ne znam ništa o ove dve radnje.
Pošto ću dobijati procenat od prodaje, volela bih da saznam nešto više
o njima.
Pjer mi je rekao da ćete vi biti ljubazni da odete na lice mesta i
pošaljete mi svoju procenu izbora koji moram da načinim.
Uz punu svest o tome koliko vas ometam, biću vam krajnje
zahvalna ako mi što brže odgovorite. U tu svrhu vam šaljem koverat sa
markicom. Hvala vam još jednom i primite itd., itd.”

Sledili su ime i adresa te mlade žene. U pošiljci se zaista nalazio

koverat sa markicom.
„Moraću da joj odgovorim”, promrmlja Trelkovski „to mi neće
oduzeti mnogo vremena.”
 VIII
STELA

Trelkovski je izašao iz bioskopa u kojem je upravo odgledao film o

Luju XI. Otkako je čitao istorijske romane koji su pripadali Simoni Šul,
oduševljavalo ga je sve što ima veze sa istorijom. Napolju ugleda Stelu.
Bila je okružena prijateljima. Trojicom mladića i jednom devojkom.
Bez sumnje je izašla iz istog tog bioskopa. Dvoumio se da li da joj priđe,
ali je osećao potrebu za tim, ne toliko da je vidi koliko da se nađe u
društvu ljudi koje ne poznaje. Otkako je bežao od Skopa i Simona,
praktično je živeo sam i mučila ga je želja da bude u društvu.
Približio se kako bi uvrebao trenutak u kojem bi mogao da se pojavi
pred njom. Nažalost, bila mu je okrenuta leđima. Sa žarom je govorila o
filmu, koliko je razumeo. Strpljivo je čekao da dođe do prekida u
razgovoru, što bi mu omogućilo da obznani svoje prisustvo. Grupa,
najpre nepokretna, lagano se pokrenu, a Trelkovski je bio primoran da
ih prati. Tako je izgledalo kao da prisluškuje na vratima. Još ga nisu bili
primetili, ali nema sumnje da će se to desiti svakog trenutka. Valjalo je
učiniti nešto pre nego što ga neka nepovoljna predrasuda ne ocrni u
njihovim očima. Šta da im kaže? Kad bi pozvao Stelu po imenu, da li bi
joj to izgledalo previše prisno? Šta će misliti njeni prijatelji? Osim toga,
neki ljudi ne vole da ih zovu po imenu na javnom mestu. S druge strane,
nije mogao ni da uzvikne „hej!” ili „juhu!”, to je bilo drsko. Da je pljesne
po ruci? Nepristojno. Da pucne prstima? Tako se zove konobar u kafeu,
zaboga! Odluči da se nakašlje.
Naravno, nije ga čula. Najednom je znao šta treba da kaže:
„Ne smetam?”
Izgledala je iskreno srećna što ga vidi.
„Ma ne, nimalo.”
Neodređenim rečima ga je predstavila svojim prijateljima, koji su
bili, pojasnila je Trelkovskom, i Simonini prijatelji. Najpre nije shvatio
o kome govori, ali kad se prisetio, požuri da kaže sa tugom u glasu.
„Ja je, nažalost, nisam upoznao”, uzdahnuo je.
Neko predloži da odu na piće u pivnicu. Svi su se složili. Uskoro se
nađoše oko velikog stola od sjajne plastike. Trelkovski je sedeo pored
Stele, čija se butina, spljoštena na klupi, očešavala o njegovu nogavicu.
Nešto ga je teralo da izbegava njen pogled, ali prisilio je sebe da je
pogleda. Osmehnula mu se.
Njen osmeh mu se učini opscenim. Sva ta mimika mu je, uostalom,
izgledala puna nekih nagoveštaja. Mora da je razmišljala samo o
vođenju ljubavi. Način na koji je vrhom jezika palacala po peni svog
piva bio je znakovit. Koža joj je sigurno puna otisaka prstiju! Kap piva
joj pobeže sa usana, pa se spusti niz bradu a potom i niz vrat. Stigla ju
je senzualnim pritiskom palca u visini ključne kosti. Koža pobele pod
pritiskom, a potom joj se odmah vrati ružičasta boja. Kad se naslonila
na sto da odloži čašu, mantil joj skliznu niz leđa. Ona ga se otarasi
izvivši poprsje, od čega joj se zatresoše grudi. Gledano sa strane, zbog
grudi joj se bluza mnogo nabrala pod pazuhom. Mora da je toga bila
svesna, jer pređe dlanom preko tog mesta, da ga izgladi. Zbog toga joj
se grudnjak ocrta na tkanini bluze. Mora da je to bio grudnjak sa
fišbajnom. Da, sećao se toga, bio je to grudnjak sa fišbajnom.
A niže?
Suknja joj je bila zategnuta na kukovima. Zbog sedećeg položaja, na
njoj je bilo mnogo nabora koji su joj sputavali donji deo stomaka celom
širinom. I ovde su se na tkanini ocrtavali gaćice, halteri i podvezice.
Kratka suknja jedva joj je sezala do oblih kolena. Prekrstila je noge.
Čarape su im davale boju perece. Povukla je suknju i produžila kretnju
kao milovanje po nozi. Nokti su, prelazeći preko najlonskih petlji,
proizvodili čudan zvuk. Vrhom levog stopala mahinalno je masirala
svoj desni list. Nasmejala se.
„A da odemo kod mene?”, predloži jedan od mladića.
Ustala je i napravila polukrug da uzme mantil. Nagnula se da ispravi
izgužvani rukav na kojem je sedela. Bluza se zategnu. Kroz izrez je
ugledao grudnjak. Grudi su joj malčice izvirale iz njega. Podrhtavale su
dok je baratala mantilom. Bile su veoma bele osim jedne crvene linije
koja je označavala mesto na kojem ih je obično pritiskala gornja ivica
grudnjaka.
Konobar stavi novčiće u džep pa pocepa račun da bi pokazao da su
platili.
 „Idete li?”, upita Stela.
Oklevao je, ali strah da će opet ostati sam olakša mu odluku.
„Ako me želite.”
Stan se nalazio u neposrednoj blizini kafea. Mladić kojem je
pripadao ponudi im da sednu, pa ode do frižidera po piće. Odmah se
pretvorio u domaćina. Osećalo se da je pravi gospodar tog mesta.
Stavio je ploču na gramofon, svakom pružio po čašu, dodao im boce
koje počeše da kruže, kao i kofica s ledom i slani bademi. Svaki čas se
raspitivao: „Je l’ u redu? Ništa vam ne nedostaje?” Njegova
predusretljivost poče da ih nervira, pa se baciše na razgovor.
„Znaš li gde sam poslednji put video Simonu? Ne? Na Lamureovom
koncertu, sreli smo se slučajno. Pitao sam je da li je sve u redu,
odgovorila mi je da jeste. Ali videlo se da baš i nije.”
„Još uvek imam knjigu koju mi je pozajmila. Roman Mišela Zevakoa.
Još ga nisam pročitao.”
„Nije volela ovogodišnju modu. Mislila je da nema stila. Osim
šanela, sve joj je izgledalo užasno.”
„Rekla mi je da želi da kupi Betovenovu Četvrtu simfoniju, klupsko
izdanje.”
„Nije volela životinje...”
„Ne, plašila ih se.”
„Nije volela američke filmove.”
„Imala je lep glas, ali nedovoljno školovan.”
„Bila je na odmoru na Azurnoj obali.”
„Bojala se da će se ugojiti.”
„Ništa nije jela.”
Trelkovski je u sitnim redovnim gutljajima ispijao alkohol koji mu
je ispunjavao čašu. Nije govorio, ali slušao je veoma pažljivo. Svaka
informacija bila je otkriće za njega. Znači nije volela ovo? Gle! Gle! A
volela je ono! Izvanredno! Umreti, a imati tako istančane ukuse! To je
značilo biti nedosledan! Počeo je i da postavlja pitanja ne bi li saznao
više pojedinosti. U glavi ih je poredio sa vlastitim ukusima. Kad bi se
poklopili, osetio bi apsurdnu radost. To se dešavalo prilično retko. Na
primer, ona se užasavala džeza, on ga je voleo. Ona je ludovala za Kolet,
on nikad nije uspeo da pročita nijednu stranicu koju je napisala.
Nimalo nije cenio Betovena, naročito ne simfonije. Ažurna obala ga je
privlačila najmanje od svih oblasti u Francuskoj. Ipak je istrajno
nastavio da se informiše, nagrađen i najmanjom sličnošću ukusa.
Mladić kod kojeg su se nalazili pozva jednu od devojaka na ples.
Neki drugi pozva Stelu. Trelkovski usu sebi još jedno piće. Bio je malo
pijan. Treći mladić, koji nije plesao, pokuša da zapodene razgovor sa
njim, ali mu on ne odgovori. Nakon prvog plesa, Stela dođe da ga upita
želi li da pleše s njom. Pristao je.
Nije imao naviku da pleše, ali pijanstvo ga je nadahnjivalo. Otplesali
su nekoliko sporih plesova, trljajući se jedno o drugo. Trelkovski više
nije mario šta bi mogli da pomisle ti mladi ljudi. Usred jednog plesa,
Stela mu na uvo prošaputa pitanje da li bi voleo da dođe kod njega. On
odrično odmahnu glavom. Šta li bi pomislila kad bi saznala njegovu
adresu! Nije rekla ništa, ali video je da joj nije bilo pravo. Sad on njoj
prošaputa: „A ne možemo kod vas?” Ona mu se osmehnu, razvedrivši
se. „Da, to je moguće.” Mora da je bila uzbuđena, pošto mu je malo
snažnije stegnula rame. Nije je razumeo.
Kod nje je sve govorilo da tu živi žena. Na zidu je imala reprodukcije
Mari Loransen, lakirane školjke, fotografije isečene iz jednog
nedeljnika za žene. Pod je bio pokriven tepihom od rafije. Prazne flaše
krasile su kredenac. Imala je samo jednu prostoriju, krevet se nalazio u
udubljenju u zidu.
Opružila se na njemu. Sledio je njen primer. Znao je šta sad treba da
radi. Poče da je raskopčava. Kad bi zapeo, priskakala mu je u pomoć.
Lice joj je bilo podlije nego ikad. Predviđala je šta će se dogoditi i
besramno se tome radovala. Uprkos želji, Trelkovski nije uspevao da se
uzbudi. Možda zbog pića, ali i zato što ga je, neobjašnjivo, ova žena
užasavala.
Ona je sad bila grozničavija od njega. Raskopčala mu je kaiš i
spustila pantalone. Gurnula mu je gaće naniže. On glupavo pomisli: „To
je to, idemo.”
Čvrsto ju je uhvatio za grudi, a potom se teško uzverao na njeno
klizavo telo. Zatvorio je oči. Silno mu se spavalo.
Ona se trzala, ispuštala kratke krike i grizla ga. Osmehnuo se
njenom silnom trudu da stvori tu iluziju ludila. Zgrabila ga je za polni
organ i usmerila ga. Prodro je u nju metodično. Zamišljao je,
istovremeno veoma predan poslu, da je ona filmska zvezda. Potom je
filmska zvezda ustupila mesto devojci iz pekare u kojoj je dugo
kupovao hleb. Stela se isprsila.
Sad je zamišljao da su pod njim dve žene, pa tri. Pomislio je na
jednu erotsku fotografiju koju je video kod Skopa. Na njoj su bile tri
maskirane žene, gole u crnim čarapama, i gmizale su po veoma
dlakavom muškarcu. Potom je ponavljao reč „butina”. Prestao je kako
bi se prisetio jedne epizode iz detinjstva, onda kada je dodirnuo grudi
jedne devojčice. Sećao se i drugih žena sa kojima je radio ovo što radi u
ovom trenutku. Njoj se ote grleni uzvik.
Pade mu na pamet film koji je odgledao te večeri. U njemu je bila
scena u kojoj smo prisustvovali pokušaju silovanja. Lepa žrtva bila je
verenica glavnog junaka, ali je ipak umakla u poslednjem trenutku.
Naredna scena prikazivala je La Balija u kavezu. Luj XI se zlokobno
cerio primoravajući ga da peva. Bilo bi zabavno, pomisli Trelkovski, da
su umesto štiglića, stare dame gajile la balije u kavezu. Stela jeknu.
Kad je bilo gotovo, setio se da je veoma nežno poljubi. Nipošto nije
želeo da joj zadaje bol. Nakon toga su zaspali.
Trelkovski se ubrzo probudio. Čelo mu je bilo obliveno znojem.
Krevet se ljuljao pod njim. Dobro je poznavao taj osećaj i iz iskustva
znao da što pre mora da stigne do lavaboa. Pipajući je potražio
prekidač, pošto je Stela bila ugasila svetlo pre nego što je zaspala.
Ustao je teturajući se i pronašao vrata kupatila koja su bila pored vrata
kuhinje. Kleknuo je kraj klozetske šolje, spustio podlakticu na njenu
ivicu i oslonio se čelom o nju. Glava mu je bila tačno iznad kružnog
bunara u kojem je voda potmulo žuborila. Želudac mu se izvrnu i on
povrati.
Nije to bilo neprijatno. Kao oslobođenje. U neku ruku, jedan od
načina da se izvrši samoubistvo. Te materije što su mu izlazile na usta
nakon što ih je progutao nisu mu se gadile. Ne, bio je potpuno
ravnodušan prema njima, kao i prema sebi, uostalom. Samo kada je
povraćao, imao je taj osećaj da je ravnodušan prema životu. Trudio se
da pravi što manje buke i osećao se donekle udobno u položaju u kom
se nalazio.
Osetio se bolje. Ponovo je pomislio na ono što se upravo desilo.
Drhtaj prođe kroz njega. Najednom je bio mnogo prijemčiviji za Stelin
šarm. Uzbudio se toliko da je morao da se olakša.
Povukao je lančić na vodokotliću, jednom, pa još jednom nakon što
je sačekao da se napuni, sekund. Više nije bilo ni traga njegovoj
slabosti. Time je bio zadovoljan.
Nova energija mu je ispunjavala telo. Zacerekao se u sebi, bez
razloga. Zaboga, neće ponovo zaspati! Kad bi se sutradan probudio
ovde, ponovo bi bio deprimiran. Tiho se obukao, prišao krevetu da
spusti poljubac na Stelino čelo i izašao. Dobro mu je činila suva studen
koja je vladala napolju. Vratio se kući pešice. Oprao se od glave do pete,
obrijao, obukao. Sedeći na krevetu čekao je trenutak da krene u
kancelariju.
Čuo je ptice. Jedna je počela koncert, a zatim su se sve ostale
pridružile. Istini za volju, to i nije bio koncert. Ako pažljivo sluša, čovek
bude zapanjen sličnošću tog zvuka sa zvukom testere. Testere koja ide
napred-nazad. Trelkovskom nikad nije bilo jasno zašto se cvrkut ptica
poredi sa muzikom. Ptice ne pevaju, one kriče. A ujutru kriče u horu.
Trelkovski prasnu u smeh: zar nije vrhunac poraza kad se krik shvati
kao pesma? Pitao se kako bi izgledalo kad bi ljudi stekli naviku da
pozdravljaju novi dan tako što bi u horu ispuštali krike očaja. Čak, da ne
preterujemo, pod pretpostavkom da u tome učestvuju samo oni koji
imaju dovoljno razloga da kriče, to bi napravilo neviđenu graju.
Ču neko komešanje u dvorištu. Odjeknuše udarci čekića. Pogleda
kroz prozor, ali mu je bilo teško da jasno vidi u pomrčini, a potom
shvati: popravljali su stakleni krov.
 IX
PETICIJA

Mora da je kućepaziteljka vrebala njegov povratak jer mu mahnu

iza stakla svog stančića. Podigla je pokretno okno i pozvala glasnije
nego što je bilo potrebno:
„Gospodine Trelkovski!”
Nije uspevala da izgovori s između i i k, pa je to zvučalo kao
„Trelkovki”. Prišao je sa predusretljivim osmehom na usnama. „Jeste li
videli gospođu Dioz?”
„Ne, zašto.”
„Onda ću joj reći da ste se vratili. Doći će da razgovara sa vama.”
„Kojim povodom?”
„Videćete, videćete.”
Spustila je okno da ne bi morala da nastavi razgovor. Jednostavno
je klimnula glavom u znak pozdrava, a potom, ne baveći se više njim,
okrenula leđa da pazi na ono što se kuvalo na šporetu.
Blago zaintrigiran, Trelkovski dođe do svog stana. Baci kišni mantil
na krevet, odvuče stolicu do prozora i sede. U tom je položaju ostao
pola sata. Nije radio ništa, nije mislio ni o čemu određenom, naprosto
je puštao da se u njegovom mozgu odigravaju neke beznačajne epizode
kojih se sećao iz tog dana. Delići rečenica, kretnje bez značenja, lica
viđena u metrou.
Nakon toga je nanovo ustao i išao iz prostorije u prostoriju, sve dok
mu nije palo na pamet da stane pred malo ogledalo koje je okačio o zid
iznad sudopere. Kratko je osmotrio sebe, mirno, nagnuo glavu ulevo,
pa udesno, podigao je i ugledao dve zjapeće rupe svojih nozdrva, a
potom veoma sporo prešao rukom preko lica. Vrhom prsta oseti
dlačicu na gornjem kraju nosa. Zalepi nos za ogledalo ne bi li je video.
Smeđa dlačica koja je izranjala iz pore. Vratio se do kreveta da izvadi
kutiju šibica iz džepa kišnog ogrtača. Brižljivo odabra dve radi čistoće
onog dela bez sumpora. Vrati se do ogledala, i uz pomoć dva
palidrvceta koja su mu poslužila kao pinceta, dade se na čupanje dlake.
Palidrvca su klizila, ili mu je bilo teško da uhvati dlaku, tako da se ova u
poslednji trenutak oslobađala. Ipak je uspeo, uz mnogo strpljenja. Dlaka
je bila duža nego što je pretpostavljao.
Iz dokolice pritisnu nekoliko crnih tačaka na čelu, ali ga nisu
dovoljno zainteresovale. Opruži se na krevet, oči se zatvoriše, ali nije
spavao.
Ispriča sebi priču.
„Na konju sam, na čelu deset hiljada ludih zaporoških kozaka. Već
tri dana naši konji udaraju po stepi svojim pomahnitalim kopitima. Sa
druge strane horizonta, brzinom munje, prema nama nadire deset
hiljada neprijateljskih konjanika. Ne skrećemo s puta ni pedalj, sudar
dveju trupa je zastrašujući. Ja sam jedini ostao u sedlu. Isukujem svoju
krivu sablju i režem po masi ljudi na zemlji. Čak ni ne gledam kome su
namenjeni moji udarci. Režem i sečem. Uskoro je poljana prekrivena
samo krvavim ostacima. Zabadam pete čizama u bokove svog konja
koji njišti od bola. Vetar mi steže glavu kao zimska kapa. Iza sebe čujem
krike svojih deset hiljada kozaka... Ne, iza sebe čujem... ne. Koračam
ulicama nekog grada, noć je. Bat koraka me tera da se osvrnem.
Ugledam ženu koja pokušava da umakne nekom pripitom mornaru.
Zgrabio ju je za bluzu, a ona se pocepala. Žena je polugola. Bacam se na
siledžiju i obaram ga na zemlju jednim potezom. Više ne ustaje. Žena
mi prilazi... ne, žena beži. Ne. Metro u šest sati. Krcat je. Na stanici ljudi
pokušavaju da uđu u vagone. Guraju one koji su unutra svojim
zadnjicama, oslanjajući se o gornji deo vrata. Stižem i snažno gurnem.
Svi ljudi koji su bili u vagonu probijaju stranice što su ih držale na
okupu i ispadaju na šine. Kompozicija metroa koji dolazi iz suprotnog
smera gazi gmižuću masu putnika. Nadire kroz reku krvi...”
Je l’ to neko pokucao? Da, neko je pokucao.
Mora da je tajanstvena gospođa Dioz.
Dožive šok ugledavši staricu koja je stajala na odmorištu. Oči su joj
bile oivičene crvenim, usta bez usana, a nos je gotovo dodirivao vrh
brade.
„Moram da razgovaram sa vama”, objavila je zapanjujuće zvonkim
glasom.
„Uđite, gospođo.”
Bez ustručavanja je došla do vrata druge prostorije, koju je na
brzinu odmerila. Ne gledajući u Trelkovskog, pružila mu je išpartani
list papira, on ga je uzeo i ustanovio da je pun potpisa. Na drugoj strani
papira je ljubičastim mastilom bio brižljivo ispisan tekst od nekoliko
redova. Bila je to izjava kojom dolepotpisani protestuju protiv izvesne
gospođe Gaderijan koja pravi buku posle deset sati. Starica je usmerila
pažnju na Trelkovskog i posmatrala reakcije na njegovom licu.
„I? Potpisujete li?”
Trelkovski je osetio da je prebledeo kao da je prednjim zubima
prešao preko somotske tkanine.
Kako je cinično ovo predložiti baš njemu! Da mu pokažu šta ga
čeka, nema sumnje! Gnusno ga ucenivši, hteli su da ga nateraju da
potpiše. Najpre ona, potom on, a kad ne bi hteo da potpiše da prvo
bude ona, on bi bio prvi koji bi trpeo posledice svog odbijanja. Potražio
je potpis gospodina Zija na spisku. Bio je na pravom mestu, okružen sa
malo praznog prostora u znak poštovanja.
„Ko je ta gospođa Gaderijan?”, izgovorio je sa teškoćom. „Ne
poznajem je.”
Starica puhnu od gneva.
„Samo ona se čuje posle deset! Hoda, pravi buku, pere sudove usred
noći. Sve žive probudi. Zagorčava život stanarima.”
„Da ona ne živi sa jednom uzetom devojkom?”
„Nipošto, ona ima sina od četrnaest godina. Propalicu koja se
zabavlja skakanjem na jednoj nozi po čitav dan!”
„Sigurni ste? To jest, hoću da kažem, potpuno ste sigurni da ne živi
sa devojkom?”
„Razume se. Pitajte kućepaziteljku. Svi će vam to reći.”
Trelkovski uze zalet.
„Žao mi je, neću potpisati nikakvu peticiju. Uostalom, ta žena mi
nikad nije smetala, nikad je nisam čuo. Gde tačno stanuje?”
Starica pređe preko postavljenog pitanja.
„Kako hoćete. Neću vas terati. Ali ako vas posle bude budila noću,
nemojte dolaziti kod mene. Bićete sami krivi.”
„Shvatite me, gospođo. Vi bez sumnje imate svoje razloge, ne želim
da vas uvredim, ali ne želim da potpišem. I ona možda ima svoje
razloge da pravi buku.”
Starica se podsmehnu sa zgađenim izrazom.
„Svoje razloge! Olala, stvarno me zasmejavate. Ona je takva, i to je
sve. To je gnjavatorka. Uvek ima ljudi koji žele da gnjave druge ljude.
Ako se drugi ne brane, na kraju im gaze po glavama. A ja neću da mi
neko gazi po glavi, neću to dozvoliti. Otići ću kod koga treba. Ako
nećete da nam pomognete, nek vam je po volji, ali nemojte kasnije da
se žalite. Vratite mi to.”
Istrgnula je svoj dragoceni papir iz ruku Trelkovskog. Ne rekavši
mu ni „doviđenja”, ode prema vratima i snažno ih zalupi za sobom.
„Gadovi! Gadovi!”, psovao je Trelkovski kroz zube. „Gadovi! Šta još
hoće, da se svi izvrnu i pretvaraju se da su crkli, samo da bi njima
udovoljili. A čak ni to verovatno ne bi bilo dovoljno tim gadovima, ga-
do-vi-ma!”
Drhtao je od gneva. Sišao je da jede u restoranu, ali je u povratku još
uvek podrhtavao od besa. Zaspao je škrgućući zubima.
Sutradan uveče mu je žena u pratnji uzete devojke pokucala na
vrata, nešto pre deset sati. Više nije plakala. Pogled joj je bio čvrst i
zloban, ali se pred Trelkovskim ipak malo opustio.
„Ah, gospodine, jeste li videli! Dala je da se potpiše peticija. Uspela
je. Moraću da odem. Kakva zla žena! Svi su potpisali. Osim vas,
gospodine. Došla sam da vam zahvalim. Vi ste dobri.”
Devojka je uporno zurila u Trelkovskog. I žena ga je gledala
blistavim očima. Ta dva pogleda budila su u njemu nelagodnost.
„Vere mi”, promrmljao je „ne volim takve stvari i ne želim da budem
umešan u njih.”
„Ne, ne”, žena je odmahivala glavom kao da je najednom veoma
umorna „ne, vi ste dobri, vidi vam se u očima.”
Najednom se zgrčila.
„Ali osvetila sam se! I kućepaziteljka je zla žena, ovo je njoj
namenjeno!”
Pogledala je oko sebe da bi se uverila kako je niko ne može čuti, pa
je nastavila tišim glasom:
„Od njene tužbe i njene peticije dobila sam grčeve u stomaku. I
znate šta sam uradila?”
Devojka bogalj je uporno zurila u Trelkovskog. On dade znak da ne
zna.
„Uradila sam to na stepeništu!”
Zacerekala se.
„Da, pokakila sam se po celom stepeništu.”
Oči su joj bile zlobne kao u devojčice.
„Na svim spratovima, celom dužinom. Sami su krivi, šta da im
radim, nije trebalo da mi izazovu grčeve u stomaku. Ali nisam to
uradila ispred vaših vrata”, dodala je „ne želim da vam pravim
probleme.”
Trelkovski je bio užasnut. Munjevito je shvatio da ne da neće
izgledati nedužno zbog odsustva te gadosti pred svojim vratima, nego
će ga sasvim sigurno osuditi. Promuklim glasom upita:
„O... odavno?”
Grcala je od sreće.
„Sad. Pre minut. Ala će da polude kad ga vide sutra! A kućepaziteljka
će morati sve da očisti! Njoj je to namenjeno, baš njoj.”
Pljesnula je rukama. I dalje ju je čuo kako likuje dok je pažljivo
silazila niz stepenice. Nagnuo se preko ograde da proveri. Nije slagala.
Žućkasti trag vijugao je duž stepeništa. Udari se rukom po čelu.
„Sigurno će reći da sam ja! Moram nešto da učinim, moram.”
Ipak to neće sad čistiti. Mogli bi da ga uhvate. Pomislio je da se sam
olakša pred svojim vratima, ali nije mu se išlo, a shvatio je da bi mogla
da ga oda razlika u boji i konzistenciji. Ali pade mu na pamet rešenje.
Obuzdavajući mučninu, uzeo je iz stana komad kartona pomoću
kojeg je pokupio malo izmeta sa stepeništa na spratu iznad. Srce mu je
tuklo tokom te ekspedicije, plivao je u strahu i gađenju. Prosuo je
sadržaj kartona pred svoja vrata. Zatim je otišao u klozet da se resi
kartona.
U povratku je bio više mrtav nego živ. Navio je budilnik da zvoni
ranije nego obično. Nije mu bilo baš stalo da prisustvuje sceni koja će
uslediti za otkrićem.
Ali ujutru više nije bilo traga događajima od prethodne večeri.
Snažan miris hlora izvirao je iz još vlažnog drveta stepeništa.
Trelkovski je popio toplu čokoladu i pojeo dva parčeta hleba s
maslacem u kafeu preko puta.
Poranio je. Sasvim lagano krenu pešice u kancelariju. U hodu je
posmatrao prolaznike. Lica su promicala pred njim u gotovo pravilnom
ritmu, kao da su njihovi vlasnici stajali na pokretnoj traci. Lica sa
krupnim izbečenim očima krastače, mršava i oštra lica zlovoljnih
muškaraca, široka i meka lica nenormalnih beba, bikovski vratovi,
riblji nos, zečja usna. Uz treptaj je bilo moguće zamisliti da je reč o
samo jednom licu koje se putem preobražavalo. Trelkovskog iznenadi
neobičnost svih tih lica. Marsovci, svi oni su bili Marsovci. Ali su se
toga stideli, pa su pokušavali da se sakriju. Jednom zasvagda su svoje
čudovišne nesrazmere nazvali srazmerama, a svoju nezamislivu
ružnoću lepotom. Bili su sa neke druge planete, ali nisu želeli to da
priznaju. Glumili su prirodnost. U jednom izlogu ugleda sebe. Nije bio
drugačiji. Bio je isti, potpuno sličan čudovištima. Pripadao je njihovoj
vrsti, ali je iz nekog nepoznatog razloga držan po strani. Nisu imali
poverenja u njega. Zahtevali su da se povinuje njihovim nesuvislim
pravilima i apsurdnim zakonima. Apsurdnim samo za njega, zato što
nije razlučivao sve njihove finese i suptilnosti.
Tri mladića pokušala su da priđu nekoj ženi ispred njega. Ona im
nešto kratko dobaci i udalji se krupnim, ne mnogo gracioznim
koracima. Oni se veoma glasno nasmejaše snažno tapšući jedan drugog
po leđima.
I muževnost mu se gadila. Nikad nije cenio taj način da se polaže
pravo na svoje telo, na svoj pol i da se na to bude ponosan. Valjali su se
kao svinje u svojim muškim pantalonama, ali su i dalje bili svinje. Zašto
su se prerušavali, čemu potreba za oblačenjem kad su svi njihovi načini
delanja odisali donjim stomakom i žlezdama koje su za njega
prikačene? Osmehnuo se.
Šta bi pomislio neki telepata kad bi se obreo pored mene?
Bilo je to jedno od pitanja koja je sebi često postavljao. Ponekad se
čak igrao razmišljanja za nepoznatog telepatu koji ga je upravo
ispitivao. Govorio mu je svašta, od ispovesti do uvreda, a potom je, kao
na telefonu, prestajao da misli kako bi svim svojim snagama čuo
odgovor onog drugog. Naravno da on nikad nije stigao.
Verovatno bi pomislio da sam homoseksualac.
Ali nije bio homoseksualac, nije bio dovoljno religioznog duha za to.
Svaki peder je neka vrsta neostvarenog Hrista. A Hristos je, mislio je
Trelkovski, bio peder sa gladnim očima. Svi ti likovi bili su muškarci do
povraćanja.
Verovatno ovako mislim zato što sam muškarac uprkos svemu.
Bogzna kakvo bih mišljenje imao da sam žena...
Prasnuo je u smeh. Ali u mislima vide Simonu Šul u bolničkom
krevetu, i ta mu vizija odmah zaledi osmeh na usnama.
 X
BOLEST

Bio je bolestan. Već nekoliko dana nije se osećao dobro. Drhtaji su

mu se spuštali niz leđa, vilice su mu podrhtavale, vrelo čelo oblivalo se
ledenim znojem. U početku je odbijao da prizna očigledno, pretvarao se
da to nije ništa. U kancelariji se hvatao za glavu obema rukama da bi je
sprečio da bruji. I najmanje stepenište, kad bi se popeo uz njega,
ostavljalo ga je u žalosnom stanju. Ne, više nije mogao tako, bio je
bolestan, bio je oštećen.
Nekakva gadost uvukla se u mehanizam i dovodila mu život u
opasnost. Šta je to bilo? Pero koje je sprečavalo prožimanje dva
zupčanika? Pokvarena transmisija? Ili neki mikrob?
Lekar iz kraja kod kojeg je otišao nije mu rekao šta je uzrok kvara.
Bilo mu je dovoljno da mu, iz predostrožnosti, prepiše slabu dozu
antibiotika i žute tabletice koje treba da uzima dva puta dnevno.
Preporučio mu je i da pije mnogo jogurta. To je zvučalo kao šala.
„Ali da, to je neophodno; verujte mi, mnogo jogurta. Ponovo ćete
naseliti svoja creva. Dođite na kontrolu za nedelju dana.”
Trelkovski je svratio u apoteku pre nego što se vratio u stan. Iz nje
je izašao sa kartonskim kutijicama u džepovima, što ga je na neki
zbrkani način već umirilo.
Čim je ušao u stan, otvorio je kutije i izvukao uputstva. Pažljivo ih je
pročitao. Lekovi koji su mu prepisani imali su mnogo izvanrednih
svojstava. Ali sutradan uveče nije mu bilo bolje. Za ublaženim
optimizmom usledio je sumorni očaj. Sad mu je bilo jasno da lekovi
nisu bili čudesni, a da su uputstva zapravo bila reklamni leci. On je to
već znao, istini za volju, ali nije mogao da ne igra igru dok mu nešto ne
dokaže suprotno.
Bio je u krevetu. Bilo mu je veoma vruće, ali osećao je da to nije
dovoljno. Gornji prekrivač, navučen do nosa, kvasio se pljuvačkom u
visini usta. Nije imao snage da trepće. Ili je držao oči otvorene, ne
gledajući ni u šta precizno, ili je pak, kad bi osetio svrab, na oko
navlačio gvozdenu zavesu od kože koja je bojila tamu u purpurno kad
bi pogledao prema prozoru.
Grčio se pod pokrivačima. Više nego ikada imao je izoštrenu svest o
sebi. Njegove dimenzije bile su mu poznate, potrošio je silne sate na
posmatranje i iscrtavanje svog tela tako da se sada oseća kao prijatelj
koji sreće još jednog nesrećnika. Nastojao je da se širi što je manje
moguće, da ga ne bi savladala slabost. Listovi su mu bili uz butine,
kolena su mu skoro dodirivala pleksus, laktovi stisnuti uz telo.
Opsesija mu je bila da mu, dok mu glava počiva na jastuku na
određeni način, zvuk vlastitog srca ne bude opaziv. Okrenuo se deset
puta pre nego što je najzad otkrio povlašćeni položaj gluvog čoveka.
Zato što mu je bilo nepodnošljivo da čuje taj užasni zvuk koji je
svedočio o krhkosti njegovog postojanja. Često se pitao da li je svakom
čoveku dat određen broj otkucaja srca u životu. Kada bi, uprkos svim
naporima, i dalje čuo kako mu se drhtavo srce praćaka u grudima,
doslovno se skrivao pod pokrivače. Zavlačio je glavu pod čaršav i širom
otvorenih očiju posmatrao svoje telo zgrčeno u senci. Gledano iz tog
ugla izgledalo je strahovito i masivno. Oštri i osvajački miris zveri ga je
opčinjavao, osećao se neobično smirenim. Bio mu je potreban njegov
miris da bi bio siguran da postoji. Terao je sebe da prdi kako bi taj
miris bio još jači, još nepodnošljiviji. Ostajao je pod pokrivačima što je
duže mogao, do granice gušenja, ali kad bi izronio na slobodni vazduh,
osećao bi se snažnijim. Manje je sumnjao u ishod bolesti, novi spokoj bi
usledio za teskobom.
Tokom noći mu se pogoršalo stanje. Probudio se u posteljini
natopljenoj znojem. Cvokotao je. Groznica ga je toliko otupela da se čak
više nije ni plašio. Umotao se u pokrivač i otišao da zagreje vodu na
malom električnom rešou koji je pripadao bivšoj stanarki. Kad je voda
provrela, pripremio je rudimentarni napitak tako što ju je prelio preko
cediljke pune nekog starog uvelog čaja. Napitak mu je prijao uz dve
tablete aspirina koje je popio istovremeno.
Ponovo je legao, ali je, čim je pritisnuo prekidač a tama nanovo
zavladala, imao utisak da se prostorija u kojoj se nalazi smanjila do te
mere da je savršeno nalegala na njegovo telo. Gušio se. Kada je upalio
svetlo, prostorija je u jednom potezu povratila normalne dimenzije.
Oslobođen, snažno je udahnuo kako bi uspostavio normalan ritam
disanja.
„To je glupo”, promrmljao je.
Ugasio je svetlo. Soba se, kao zategnuti lastiš čiji kraj pustimo,
obruši na Trelkovskog. Okružila ga je kao sarkofag, mrvila mu je grudi,
stezala glavu, pritiskala potiljak.
Već se gušio. Na sreću, prst mu u poslednjem trenutku pronađe
prekidač. Oslobođenje je došlo naglo kao i prvi put.
Pokuša da zaspi sa upaljenim svetlom.
Ali to nije bilo tako lako! Dimenzije prostorije više se nisu menjale.
Ne, menjala se njena konzistencija.
Tačnije rečeno, konzistencija prostora između komada nameštaja u
stanu.
Kao da se, nakon što je bila preplavljena vodom, pretvorila u led.
Prostor između stvari naglo je postao opipljiv kao ledeni breg. A on,
Trelkovski, bio je jedna od tih stvari. Ponovo je bio zarobljen. Ne više u
opni stana, nego u opni praznine. Pokuša da se pomeri kako bi raspršio
iluziju, ali bez uspeha.
Ostao je zarobljen više od sat vremena. I dalje nije spavao.
Najednom, bez vidljivog razloga, fenomen nestade. Čarolija se
prekinula. Da bi proverio, zatvori jedno oko. Da, mogao je da se
pomera.
Ali njegov pokret je pokrenuo novi proces.
Bio je zatvorio levo oko, ali mu to ništa nije sakrilo uprkos suženju
vidnog polja! Stvari su se naprosto nagomilale na desnu stranu.
Zatvorio je desno oko u neverici. Stvari se odmah nagomilaše na levoj
strani. To nije bilo moguće! Za orijentir uze jednu fleku na tapetama i
trepnu. Ali kad mu se glava nije pomerala, zaboravljao je orijentir, a kad
bi se setio prvog orijentira, nije uspevao da se seti drugog. Uzalud se
trudio. Od silnog treptanja levim pa desnim okom javila mu se žestoka
migrena. Od bola mu se sušila glava. Spustio je kapke, ali soba nije
nestala. Video je isto kao da su mu kapci bili od stakla.
Ta košmarna noć se konačno završi.
San ga se dočepa i ne napusti ga do kasno popodne.
Napolju je čuo radnike koji su popravljali stakleni krov. Želeo je da
ustane, ali je bio preslab. A i malo gladan.
Samoća mu se prikaza u svoj svojoj strahoti.
Nema nikog da se brine o njemu, da ga mazi, da mu svežom rukom
pređe preko čela kako bi procenio ima li temperaturu.
Bio je sam, potpuno sam, kao da upravo umire. Kad bi se to desilo,
posle koliko dana bi pronašli njegov leš? Kroz nedelju dana? Mesec
dana? Ko bi prvi ušao u grobnicu?
Komšije, bez sumnje, ili kućevlasnik. Za njega ga nije bilo briga, ali
jeste za kiriju. Čak ni mrtvom mu ne bi dozvolili da besplatno uživa u
ovom stanu koji mu nije pripadao. Pokušao je da reaguje.
Preterujem, nisam baš toliko sam. Raznežio sam se nad svojom
sudbinom, ipak sam siguran da ako dobro potražim, da vidimo...
Tražio je, gledao, ali ne, bio je sam, sam kao što još nikad sam nije
bio. Shvatio je do kakve je promene došlo u njegovom životu. Zašto?
Šta se dogodilo?
Nervirao ga je utisak da mu je odgovor navrh jezika. Zašto? Morao
je postojati odgovor. On, koji je uvek bio okružen prijateljima, vezama,
poznanstvima svih vrsta, poznanstvima koja je ljubomorno čuvao
upravo za dane kad mu budu potrebna, nalazio se na pustom ostrvu
usred pustinje!
Kako je nesvestan bio! Nije prepoznavao sebe.
Udarci čekića izvukoše ga iz očajanja. Pošto se niko nije brinuo o
Trelkovskom, Trelkovski će se pobrinuti za njega.
Najpre jesti.
Kako-tako se obukao. Bilo je teško sići niz stepenice. U početku nije
osećao teškoće, ali drveni stepenici ubrzo se pretvoriše u stepenike od
kamena. Površina im je bila gruba i rđavo isklesana. Saplitao se o
neravnine, snažno udarao o oštre uglove. Potom se veliko stepenište
razli u bezbrojna mala stepeništa. Uska vijugava stepeništa, divlja
stepeništa sa gustim stepenicima, stepeništa na kojima više baš i niste
znali jeste li napolju ili unutra. U tom se lavirintu snalazio uz velike
muke. Često se gubio. Nakon što je sišao niz jedno stepenište koje je
brzo postalo uzlazno, došao je do neke tavanice. Više nije bilo ni vrata
ni kapka kroz koje bi mogao da nastavi. Nije bilo ničeg osim bele i
glatke tavanice koja ga je primoravala da sagne glavu. Odlučio je da
napravi poluokret. Ali tako se stepenište uravnotežilo na osi oko koje
se vrteo, a čim bi došao do određenog nivoa, prevrnuo bi se. Tada je
morao da se penje umesto da silazi, a potom da silazi umesto da se
penje.
Trelkovski je bio veoma umoran. Koliko je već vekova lutao po
ovim paklenim konstrukcijama? Nije znao. Nejasno je znao samo to da
mu je dužnost da napreduje.
Iz zida su se često pomaljale glave i znatiželjno ga posmatrale. Na
licima nije bilo nikakvog izraza, a ipak je čuo smeh i podsmevanje.
Glave se nikad nisu dugo zadržavale. Veoma brzo su nestajale, ali nešto
dalje su izvirale druge, njima slične glave, kako bi odmerile
Trelkovskog. Poželeo je da duž zidova potrči sa dugačkom oštricom
brijača u ruci, kako bi posekao sve što štrči. Nažalost, nije imao
nikakvu oštricu pri sebi.
Nije primetio da je stigao u prizemlje. Nastavio je da se vrti, da
silazi i penje se. Na kraju je uočio zjapeći otvor nadsvođenog dela. Od
svetlosti se zanese.
Sad se više nije sećao cilja svoje ekspedicije. Prošla ga je glad.
Jedina želja koja mu je preostala bila je da se nađe u svom krevetu.
Mora da je njegova bolest bila ozbiljnija nego što je mislio. Penjanje
prođe bez teškoća. Nije imao hrabrosti da se razodene. Uvuče se među
čaršave ne skinuvši cipele. Čak i tako je cvokotao.
Kad se probudio, bila je noć. Nije mu bilo bolje, ali ošamućenost od
groznice bila ga je napustila, ustupivši mesto izvanrednom osećaju
lucidnosti. Lako je ustao. Oprezno je načinio nekoliko koraka, ali nije
osetio ni najmanju vrtoglavicu. Pre je imao utisak da ne dodiruje pod.
To poboljšanje mu omogući da se razodene. Prišao je prozoru kako bi
odložio odeću na naslon stolice. Mahinalno pogleda u prozorčić preko
puta. Primetio je da iznad rupe klozetske šolje čuči žena koju je
prepoznao na prvi pogled. Simona Šul.
Zalepio je nos za prozorsko okno. A ona je, kao da je pogodila da je
on tu, polako okrenula lice prema njemu. Jednom rukom je počela da
odmotava zavoj koji ga je pokrivao. Pustila je da se pojavi samo gornja
polovina, do korena nosa. Grozan osmeh proširi joj usta. Više se nije
pomerila.
Trelkovski pređe rukom preko čela. Želeo je da se oslobodi prizora
u prozorčiću. Ali nije imao snage za to.
Simona Šul se ponovo pokrenula. Nijedna od kretnji koje je načinila
kako bi se obrisala, a potom povukla vodu, nije promakla Trelkovskom.
Video ju je kako se dovodi u red i izlazi. Svetlo se automatski ugasi.
Tek tada je uspeo da se okrene. Nastavio je da skida odeću, ali prsti
su mu drhtali dok je raskopčavao košulju. Morao je da je povuče kako bi
je se rešio. Pocepala se uz zlokoban zvuk. Nije primetio. Razmišljao je
samo o prizoru kojem je upravo prisustvovao.
Nije ga toliko uznemiravalo što je video duha Simone Šul, pošto je
sumnjao da je za njegovu halucinaciju odgovorna groznica,
uznemiravalo ga je neobično osećanje koje je doživeo kad ju je opazio.
Na nekoliko sekundi pomislio je da je prenesen u klozet i da sa tog
mesta posmatra prozor svog stana. U njemu je video, sa nosem
naslonjenim na prozorsko okno, čoveka koji je ličio na njega kao jaje
jajetu, a oči su mu bile iskolačene od straha.
 XI
OTKROVENJE

Groznica je prošla. Trelkovskom je ipak bilo teško da se vrati

normalnom životu. Mora da je groznica pri povlačenju odnela jedan
deo njega, zato što se osećao nepotpunim. Čula su mu otupela pa je
neprekidno imao utisak da kasni za svojim telom. Bilo mu je
nelagodno.
Tog jutra, kad je ustao, činilo mu se da se pokorava nekoj volji koja
nije njegova. Obuo je patofne, navukao kućni ogrtač i otišao da zagreje
vodu za čaj. Još je bio preslab da se vrati na posao.
Voda je provrela. Prelio ju je preko cediljke u kojoj je bilo lišće čaja.
Šolja se ispuni lepom tečnošću, sa nijansom kineskog mastila u boji i
diskretnom ali neodoljivom aromom. Trelkovski nikad nije srkao čaj.
Stavio bi kocku šećera u usta i zatim ga ispijao u malim gutljajima.
Udarci čekićima radnika koji su popravljali stakleni krov odjekivali
su dole. Trelkovski je mahinalno stavio kocku šećera na jezik i sa
šoljom u ruci prišao prozoru. Dvojica radnika su digla noseve u vazduh.
Zacerekali su se videvši Trelkovskog. U početku je mislio da se
prevario, da je žrtva optičke varke. Ali uskoro je morao da prihvati
očigledno: radnici su mu se otvoreno podsmevali. Najpre se začudi, a
potom iznervira. Namrštio se da im pokaže da ih osuđuje, ali ne vide
nikakvu promenu u njihovom stavu.
Ovo je previše, stvarno!
Otvorio je prozor naglim pokretom i nagnuo se preko simsa.
Radnici su se cerekali još više.
Trelkovski je drhtao od gneva. Do te mere da mu šolja ispade iz
ruku. Kad se sagnuo da pokupi krhotine, čuo je snažan smeh. Mora da
su uživali u njegovoj nespretnosti.
Pogledao je, i radnici su zaista zlobno zurili u njega.
 Ma šta sam im učinio?
Nije im učinio ništa. Naprosto su mu bili neprijatelji, eto, tek tako,
podsmevali su mu se. To je bilo više nego što je mogao da podnese.
„Šta hoćete?”, uzviknuo je, pretvarajući se da se prevario o nameri
dvojice ljudi.
Njihov oštri i zlobni smeh se pojača. Odmeravali su ga još nekoliko
trenutaka, a potom se vratili poslu. Ali s vremena na vreme su bacali
podmukle poglede prema njegovom prozoru, a čak i kad su mu bili
tričetvrt okrenuti leđima, Trelkovski je razaznavao osmehe koji su im
surovo posuvratili usne.
Ostao je tu, skamenjen od iznenađenja i pobune, uzalud tražeći
razlog za ono što se upravo dogodilo:
Šta je na meni toliko smešno?
Otišao je do ogledala i osmotrio se.
Više nije ličio na sebe!
Ispitao je ogledalo. Snažan vrisak ote mu se iz grla. Onesvesti se.
Osvestio se nakon nekog neodređenog vremena. Jako se povredio
kad je pao. Pošto se s mukom osovio na noge, prvo što je primetio u
ogledalu bilo je njegovo našminkano lice. Mogao je da osmotri ruž za
usne, tečni puder, rumenilo, olovku za oči.
Strah mu postade toliko stvaran da oseti kako mu je najednom
očvrsnuo u grlu. Mora da su mu bodlje bile oštre kao na testeri, jer su
mu grebale grkljan. Zašto je bio maskiran?
Ipak, nije bio mesečar. Otkud ti proizvodi za negu lepote? Stade da
pretražuje stan. Nije morao dugo da traži. Pronašao ih je u fioci
komode. Bilo je tu barem tuce bočica svih veličina i boja, a sa njima
tube i teglice pomade.
Je l’ on gubio razum?
Divljački zgrabi boce i baci ih u zid, a one se bučno polomiše.
Komšije zalupaše u zid.
On da poludi? Prasnuo je u smeh.
Komšije zalupaše dvostruko snažnije.
Prestade da se smeje. Shvatio je. Nije bilo smešno.
Znoj mu zalepi košulju za kožu. Sruči se na krevet. Očajnički je
pokušao da odgurne od sebe objašnjenje koje mu se nametnulo, ali već
je shvatao da je to beskorisno. Istina je eksplodirala kao vatromet.
Oni su bili krivi.
Komšije su ga polako pretvarale u Simonu Šul!
Hiljadama sitničavosti, neprestanom budnošću, gvozdenom
voljom, komšije su preinačavale njegovu ličnost. Svi su bili saučesnici,
svi su bili krivi. Pao je kao nevinašce u njihovu gnusnu zamku.
Prerušavali su se kako bi ga zlostavljali. Ponašali su se veoma čudno
kako bi ga uznemirili i uzdrmali mu logiku. Bio je tek igračka u
njihovim rukama. Ponovo razmišljajući o svim detalj ima svog boravka
u ovom stanu, shvatio je da je tako bilo od početka. Kućepaziteljka mu
je odmah skrenula pažnju na prozor klozeta. Znala je da se tamo
odigravaju neobične pojave. Nema potrebe ni da dalje razmišlja o tome
ko krade smeće ispušteno na stepeništu. Bile su to komšije.
Komšije su ga i opljačkale, kako bi spalile mostove i uskratile mu
svaku mogućnost da se vrati u prošlost. Ukrali su mu je. Komšije su,
opet, lupale u zid čim bi se pojavila njegova nekadašnja ličnost. Oni su
mu rasterali prijatelje, naterali ga da stekne naviku da nosi patofne i
kućni ogrtač. Komšija zaposlen u kafeu preko puta naveo ga je da
usvoji čokoladu umesto kafe i žitan umesto goloaza. Podmuklo su
upravljali svim njegovim postupcima i svim njegovim odlukama. Imali
su ga u šaci.
A sad su, koristeći to što je spavao, odlučili da zadaju snažan
udarac. Maskirali su ga i našminkali. Ali loše su proračunali, bila je to
greška, nije još bio pečen. Bilo je prerano.
Sećao se svojih razmišljanja o muževnosti. To je, dakle, bilo to! Čak
su mu i lične misli bile nametnute.
Izvadi paklu cigareta iz džepa. Pripali jednu. Valjalo je razmisliti što
je mirnije moguće. Svakako ne ludeti. Udisao je dim duboko, pa ga
izbacivao kroz nos. A kućevlasnik?
On je svakako bio glavni. On je upravljao hordom svojih dželata. A
starica? A ona žena sa uzetom devojkom? Žrtve? Komšije? Komšije,
nema sumnje, sa bog će ga znati kakvom tajnom misijom. A Stela?
Da li je bila upozorena da će on ubrzo doći u bolnicu? Da li je bila
tamo u named da ga presretne kako bi ga podvrgla uticaju od kojeg bi
zazirao utoliko manje što je izgledalo da ona dolazi spolja? Odlučio je
da se kladi u njenu nedužnost, ne može svuda da vidi neprijatelje! Nije
lud!
Kakav je zločin počinio da bi mu toliko zamerali? Možda isti onaj
kao i mušica uhvaćena u paukovu mrežu. Zgrada je bila zamka, zamka
je funkcionisala. Čak je bilo moguće da nije bilo nikakvog ličnog
animoziteta prema njemu. Ali u mislima je video odlučna i
zapovednička lica komšija, pa je odustao od te hipoteze. Zašto se
zavaravati? Da, postojao je lični animozitet prema Trelkovskom. Nisu
mu opraštali što je baš taj Trelkovski, i zbog toga su ga mrzeli, i zbog
toga su ga kažnjavali.
Da li je stoga džinovska mašina stavljena u pogon samo da bi ga
kaznili? Čemu takav poduhvat sa samo jednom svrhom? Da li je to
zasluživao? Da li je bio odabrani osuđenik?
Odmahnuo je glavom. Ne, to nije bilo moguće. Mora da je postojalo
još nešto.
Jedno pitanje mu pade na pamet: da li je bio prva žrtva?
A onda još jedno: u koga su pretvorili Simonu Šul?
Koliko dugo je funkcionisala zamka? Koliko je dugačak bio spisak
preobraženih stanara? Jesu li svi odabrali isti kraj kao Simona Šul, ili su
pak imali zadatak da ovekoveče preminule komšije? Da li je to bio
njihov način da se reprodukuju? U tom slučaju, da li je Simona Šul bila
deo zavere? Jesu li to bili mutanti, vanzemaljci ili naprosto ubice?
Trelkovski zamisli bivšu stanarku umotanu u zavoje, širom otvorenih
usta.
Komšija da se ubije? Zaboga, ne, Simona Šul je bila žrtva, a ne
dželat.
Zgnječio je pikavac u pepeljari. Zašto, zašto su želeli da ga
preobraze?
Tad mu zastade dah, a oči se iskolačiše od užasa.
Na dan kad bude apsolutno, POTPUNO ličio na Simonu Šul, morao
bi da postupi kao ona. BIO BI PRIMORAN DA SE UBIJE. Čak i ako nije
želeo, on se više ništa nije pitao.
Otrčao je do prozora. Dole su se radnici cerili gledajuću u njegov
prozor. Znači zbog toga su popravljali stakleni krov! Za njega!!
Zavrte mu se u glavi, morao je da sedne.
Ali on nije želeo da umre! To je bilo ubistvo! Pomislio je na policiju,
ali je shvatio da mu ne bi bila ni od kakve pomoći. Šta, naime, da kaže
kako bi ubedio nekog nepoverljivog komesara, a povrh toga i prijatelja
gospodina Zija? Da pobegne onda? A kuda da ode? Bilo kuda, da napusti
ovu kuću dok je još bilo vremena. Ipak nije mogao da napusti svoje
pravo na najamninu! Svakako je postojalo neko rešenje! Na kraju je
usvojio jedno.
Da izdrži još neko vreme pretvarajući se da se preobražava kako bi
ih zavarao. Pronaći zakupca za stan, a onda otići ne ostavivši novu
adresu.
Dve stvari, međutim, nisu bile zadovoljavajuće u tom rešenju. Prva
je bila to što bi sledeći stanar, ako ne bude upozoren, bio sledeća žrtva,
a druga je što bi kućevlasnik možda odbio bilo kakvu operaciju u vezi
sa stanom. Bilo je nemoguće ne obavestiti ga. Idealno bi bilo do ode ne
rekavši nikome, da napusti sve, ali ušteđevinu Trelkovskog progutala
je doplata za stan. Više nije imao od čega da živi. Njegova jedina šansa
bila je da dobije u vremenu i u novcu.
Odlučio je da izađe i prošeta po kraju, našminkan i nakinđuren.
Moraće da izdrži dečje grube šale i prezir prolaznika, ali samo po tu
cenu sačuvaće nadu da može spasti kožu.
 XII
POBUNA

Otkako je Trelkovski doživeo otkrovenje u vezi sa mahinacijom čiji

je cilj da ga smaknu, osećao je sa bolom pomešano uživanje u naporu
da izvede što savršeniji preobražaj. Pošto su hteli da ga preobraze
protiv njegove volje, pokazaće im za šta je sposoban sasvim sam.
Potući će ih na njihovom terenu. Na njihovu čudovišnost odgovoriće
svojom.
Prodavnica je smrdela na prašinu i prljavo rublje. Starica koja se u
njoj nalazila nije izgledala iznenađena izgledom Trelkovskog. Mora da
je bila sviknuta na takve pojave. Dugo je birao među svim perikama
koje mu je ponudila. Cene su bile više nego što je očekivao. Uprkos
svemu, odlučio se za najskuplju. Kad ju je isprobao, kosa ga obavi kao
krzno. Nije to bilo neprijatno. Izašao je iz radnje ne skinuvši periku s
glave. Pramenovi su mu nežno šibali lice, kao zastava. Suprotno
njegovom uverenju, prolaznici se nisu okretali za njim. Uzalud je u
njihovim pogledima tražio trag neprijateljstva. Ne, bili su ravnodušni. I
stvarno, zašto bi i bilo drugačije? Čime ih je on sprečavao da žive? Da
se ponašaju onako kako su navikli? Tako nakinđuren manje im je
smetao, jer više nije bio punopravni građanin, odrekao se prava na
govor. Njegovo mišljenje više nije imalo značaja. Nije on na glavi nosio
zastavu, nego pokrov. Pokrov koji je čedno prekrivao njegovo
sramotno postojanje. E, kad je tako, ići će do kraja. Potpuno će uviti
svoje telo u zavoje, da ne bi videli kakva je živa rana postao.
Kupio je haljinu, rublje, čarape i par laganih cipela sa visokom
potpeticom. Žurno se vratio u stan da se preruši.
„Brže”, ponavljao je „neka uvide šta sam sve postao zbog njih. Neka
ih to užasne i postidi. Neka se više ne usude da me pogledaju u lice.”
Gotovo je trčao uz stepenice. Zatvorivši vrata, nije mogao da se
obuzda pa prasnu u smeh. Ali glas mu je bio predubok. Zabavljalo ga je
da govori falsetom. Najpre je mrmljao a potom izvikivao glupave
rečenice.
„Ma da, draga, nije ti ona mlada kao što tvrdi, rođena je iste godine
kao i ja. Mislim da sam trudna.”
Najednom mu se učini da upotreba prideva u ženskom rodu ima
izuzetnu erotsku moć. Izgovori:
„Trudna... trudna...”
Potom isproba i neke druge.
„Zadovoljna... Nezadovoljna... Dobro građena... Živa... Srećna...”
Otkačio je ogledalo kako bi bolje pratio etape svog preobražaja.
Potpuno se razodenuo. Bio je kao od majke rođen, zadržao je samo
periku. Dograbio je brijač i kremu za brijanje, te metodično obrijao
noge, od butina do skočnih zglobova. Pričvrstio je haltere oko pojasa, a
potom navukao čarape pa ih prikopčao, fino zategnute i glatke, za
gumene dugmiće. Ogledalo mu je vraćalo sliku butina i polnog organa
što je visio među njima. To mu zasmeta. Ugurao ga je među butine
kako bi ga prikrio. Iluzija je bila gotovo savršena, ali je, nažalost, morao
da steže butine, pa je mogao da se kreće samo veoma sitnim koracima.
Ipak je uspeo da navuče prozirne čipkaste gaćice i zaključio da je dodir
sa njima beskrajno mnogo prijatniji nego sa običnim gaćama. Zatim je
zakopčao grudnjak napet lažnim dojkama, pa navukao kombinezon i
haljinu. I na kraju visoke potpetice.
U ogledalu je stajala slika žene. Trelkovski je bio očaran. I nije bilo
tako teško stvoriti ženu! Prođe kroz prostoriju njišući kukovima. S
leđa, kad bi pogledao preko ramena, bilo je još uzbudljivije. Oponašao
je tačku koju je nekad gledao u izvođenju jednog umetnika iz mjuzik-
hola. Prekrstivši ruke napred, uhvatio se oko struka, tako da bi neko iza
njega imao utisak da gleda zagrljeni par. Utisak je bio neverovatno
stvaran, dodatno ojačan travestijom. To su njegove ruke, njegove
vlastite ruke, milovale neznanku. Levom rukom zadiže haljinu. Desna
se uvuče ispod kragne i otkopča grudnjak. Uzbuđenje ga prože kao da
drži pravu ženu u naručju. Malo-pomalo se razodenu. Za krevet je
zadržao samo čarape i haltere...
Žestoki bol prenu ga iz sna. Poželeo je da vrišti, ali zvukovi su se
pretvarali u mehuriće krvi. A krvi je bilo svuda. Posteljina je bila
natopljena mešavinom pljuvačke i krvi. U ustima mu je sevao
nepodnošljiv bol. Nije se usuđivao da mrdne jezik ne bi li otkrio izvor
bola. Teturajući se ode do ogledala.
 Naravno! Trebalo je to da očekuje. U ustima je imao rupu:
nedostajao mu je gornji sekutić!
Jecaji mu se oteše iz grla, a za njima nadođe mučnina. Povraćao je i
ne misleći o tome, kao da plače, koračajući po stanu. Bio je satrven od
užasa. Strah se, postavši prevelik, izlivao iz njega na sve strane.
Ko?
Je li ih bilo nekoliko, pa mu je jedan možda sedeo na grudima dok su
mu ostali vršljali po ustima? Ili su pak poslali dželata koji je sam obavio
operaciju? A zub, gde je zub?
Tražio je po posteljini natopljenoj krvlju, uzalud. A onda više nije
bilo potrebe da traži. Znao je gde je njegov sekutić. Znao je to sa takvim
ubeđenjem da čak nije odmah otišao da proveri. Najpre je dugo ispirao
usta. Tek nakon toga je pomerio ormar i iz rupe izvukao dva očnjaka,
oba krvava. Zajedno mu se zakotrljaše po dlanu, i uzalud ih je dugo
ispitivao, nije uspeo da razazna koji je njegov. Mahinalno pređe rukom
preko vrata, umrljavši ga crvenom bojom.
Kad će ga gurnuti kroz prozor? Bilo je opasno raditi ono što je on
radio. Sad je više nego dobro shvatao da će ga, što se brže bude
preobražavao, to pre smaknuti. Umesto da juri u susret komšijama,
trebalo je da zakoči iz sve snage.
Kako je lud bio! Dao im je razloga da pomisle kako je preobražaj
okončan; a oni su, lakovernici, dopustili da ih ubedi. A trebalo je,
naprotiv, da im pokaže da kraj nije ni blizu, da ih čeka još podosta
posla. Preobraziti Trelkovskog u Simonu Šul nije bilo tako lako!
Dokazaće im to.
Ovog puta se obukao kao muškarac i brzo sišao niz stepenice. Da li
je to bio slučaj? Gospodin Zi otvori vrata baš kad je on prolazio pored
njih. Strogo ga je odmerio, ne baš druželjubivo.
„Recite mi, gospodine Trelkovski, sećate li se mojih preporuka u
vezi sa stanom?”
Trelkovski je morao da se obuzda da mu ne odgovori otvorenom
optužbom u lice. Ali samo je ljubazno upitao:
„Sigurno se sećam, gospodine Zi, o čemu je reč, molim vas?”
„Sećate se šta sam vam rekao povodom životinja - pasa, mačaka ili
bilo koje druge vrste?”
„Svakako, gospodine Zi.”
„Šta sam vam rekao povodom muzičkih instrumenata?”
„I toga se sećam, gospodine Zi.”
„A povodom žena, sećate se i toga?”
 „Naravno, gospodine Zi.”
„Pa zašto onda dovodite žene u stan?”
„Ali nisam doveo nijednu ženu u stan, gospodine Zi.”
„Taratata, znam šta pričam. Kad sam malopre prošao pored vaših
vrata, čuo sam kako razgovarate sa ženom. I?”
Trelkovski je bio zaprepašćen. Da li je cilj zavere naprosto bio da ga
isteraju? Ne, to nije moguće, bilo bi previše lepo. Šta je u tom slučaju
želeo gospodin Zi?
„Slušajte, gospodine Zi, kod mene nije bila nikakva žena, loše ste
čuli, mora da sam naprosto pevao.”
„To nije ništa bolje. Ali jasno sam čuo ženski glas.”
Trelkovski se s mukom obuzdavao da ga ne izvređa. To mu nije bilo
previše teško, navikao je.
„Svako može da se prevari, gospodine Zi. Ne bih nikad sebi
dopustio da dovodim žene u stan. Mislim da ste me pobrkali sa nekim
koje bio ili na stepeništu ili u nekom drugom stanu. Akustika u ovim
starim kućama ume tako da prevari!”
Trelkovski nastavi da silazi niz stepenice čestitajući sebi na
odgovoru. Pokazao je on tom kućevlasniku! Sigurno će otići da ispriča
ostalima kako žrtva nije još pečena. Trelkovski je zadobio kratko
odlaganje.
Otišao je u kafe preko puta. Konobar mu klimnu u znak pozdrava,
pa mu, ne upitavši ga ama baš ništa, donese toplu čokoladu i dve kriške
hleba s maslacem. Trelkovski ga pusti ne mešajući se do poslednjeg
trenutka. A onda objavi da želi samo kafu. Konobar se zapanjeno
zagleda u njega. Krete da se pobuni.
„Ali... nećete čokoladu?”
„Ne, rekao sam da hoću kafu.”
Konobar ode da tiho porazgovara sa gazdom, koji se nalazio za
kasom. Nije čuo ništa od njihovog razgovora, ali video je da
pogledavaju u njegovom pravcu. Konobar se konačno vrati do
Trelkovskog. Izgledao je kao da mu je neugodno.
„Stvar je u tome, znate, što je aparat za kafu pokvaren. Stvarno
nećete čokoladu?”
„Hteo sam kafu, ali pošto stvari tako stoje, donesite mi čašu crnog
vina. Pretpostavljam da nemate goloaz?”
Konobar je promrmljao da nemaju.
Radosno je ispio svoju čašu, a onda se vratio kući.
Sutradan je sa prvom poštom dobio poziv u policijski komesarijat.
Bio je uveren da je reč o provali čija je žrtva bio, ali komesar ga brzo
razuveri.
„Dobio sam nekoliko žalbi protiv vas”, izgrdi ga bez uvoda.
„Žalbi?”
„Da, ne pravite se iznenađeni. Mnogo mi pričaju o vama, gospodine
Trelkovski. Previše. Uveče pravite paklenu buku.”
„Zaboga, gospodine komesaru, iznenađujete me. Niko mi nikad nije
ništa rekao. Nemam naviku da pravim buku. Ja radim, shvatite, i
moram rano da ustanem. Praktično nemam prijatelje i nikad mi ne
dolaze gosti. Mnogo me iznenađujete.”
„Moguće, ali baš me briga. Mene se vaše pričice ne tiču, imam ja
druga posla. Samo što dobijam žalbe zbog lupanja noću, a moja dužnost
je da bdim nad očuvanjem reda i mira, pa ću vam reći kratko i jasno:
prestanite da pravite buku. Gospodin Trelkovski. To je rusko ime?”
„Mislim da jeste, gospodine komesaru.”
„Vi ste Rus? Naturalizovani ste?”
„Ne, rođen sam u Francuskoj, gospodine komesaru.”
„Jeste li služili vojsku?”
„Oslobođen sam, gospodine komesaru.”
„Pokažite mi ličnu kartu.”
„Evo.”
Komesar pažljivo prouči ličnu kartu. Vrati je sa uzdahom žaljenja
jer nije pronašao ništa nelegalno.
„U prilično je lošem stanju”, morao je da se zadovolji samo tom
opaskom.
Trelkovski napravi pokret kao da se izvinjava.
„Eto... u redu, ovog puta ću zažmuriti. Ali ako budem još jednom čuo
za vas, tutanj; ne mogu dopustiti da nekakav čudak remeti red i mir.”
„Mnogo vam hvala, gospodine komesaru. Ipak vas uveravam da
nemam običaj da pravim puku.”
Komesar mu iznervirano dade znak da odmah ode. Nije on imao
vremena za gubljenje.
Trelkovski se zaustavi kod kućepaziteljke, koja ga je gledala kako
prilazi ničime ne pokazujući da ga prepoznaje.
„Voleo bih da znam ko je uložio žalbu protiv mene, znate li?”
Stisnula je usne.
„Kad ne biste pravili buku, niko se ne bi žalio na vas. Samo treba da
se urazumite. Ne znam ja ništa.”
„Je li bilo peticije? To je sigurno maslo one starice koja je onomad
dolazila kod mene? Jeste li potpisali?”
Kućepaziteljka mu otvoreno okrenu leđa kao da je previše ogavan
prizor.
„Ne znam ja ništa. I prestanite da me ispitujete, nemam ništa da
vam kažem. Laku noć.”
Morao je brzo da dela ako želi da umakne komšijama. Mreža se brzo
stezala. Nije to bilo lako. Pokušavao je da se ponaša normalno, kao i
ranije, ali odmah potom bi iznenadio sebe nekom kretnjom koja nije
bila njegova, razmišljanjem na način koji nije bio njegov.
Više uopšte nije bio Trelkovski. Šta je bilo s Trelkovskim? Kako to
da sazna? Morao je to da otkrije kako se više ne bi udaljavao od njega,
ali kako?
Više se nije viđao sa starim prijateljima, nije odlazio na mesta koja
je nekada voleo. Malo-pomalo se izbrisao, komšije su ga izbrisale kao
gumicom. I na mestu njegove nekadašnje ličnosti crtali su sablasni
obris Simone Šul.
Moram da pronađem sebe!
Šta je bilo on, samo on? Šta ga je razlikovalo od drugih? Šta je bilo
njegova referenca, njegova etiketa? Šta ga je navodilo da kaže: to sam ja
ili to nisam ja? Uzalud je tražio, nije znao. Prisetio se detinjstva.
Dobijenih šamara, a i ideja, ali nije u tome pronalazio ništa originalno.
Najvažnija mu se činila jedna ne baš blistava epizoda koje se sećao kao
sna.
Jednom je u školi tražio da izađe kako bi otišao u ve-ce, i pošto se
predugo zadržao, poslali su neku devojčicu da vidi šta je s njim. Kad se
vratio u razred, učiteljica ga je grubo upitala: I Trelkovski, niste valjda
upali u rupu? Svi đaci su zviždali. On je porumeneo od stida.
Da li je to bilo dovoljno da ga odredi? Sećao se svog bola i svog
stida. Ali nije baš dobro razumeo razloge za to.
 XIII
NEKADAŠNJI TRELKOVSKI

Skop i Simon su već bili na svom uobičajenom mestu, kod

radijatora. Pozdravili su Trelkovskog glasnim podsmešljivim uzvicima.
„Evo povratnika! Valjda se sećaš svojih prijatelja? Izdajnice!”
Prilično pometen, Trelkovski pređe preko restoranske sale kako bi
prišao njihovom stolu. Bili su kod predjela.
„Uspeo si da pobegneš komšijama?”
Promrmljao je nekakvo objašnjenje i seo na kraj stola.
„Gle, sad sediš tu? Napuštaš svoje mesto?”
Imao je običaj da sedne na klupicu, leđima uza zid.
„A da, tako je.”
Odgurnuo je stolicu i premestio se na klupicu. Potpuno je bio
zaboravio taj detalj.
„Čujem da si bio bolestan? Sreo sam Horna, rekao mi je da nisi
dolazio na posao nedelju dana?”
Trelkovski je dograbio jelovnik Mahinalno je potvrdno klimnuo
glavom. Jelovnik je bio ispisan ljubičastim mastilom. Jela su uglavnom
bila garnirana pravopisnim greškama, što je obično bilo glavni
predmet razgovora. Predjela nisu menjali. Tu su i dalje tradicionalno
bili krompir u ulju, seoska pašteta, sirovo povrće ili sendvič sa
maslacem i kobasicom. Zadrhtao je od gađenja. Nekadašnji Trelkovski
je sistematski birao file haringe sa krompirom u ulju, ah znao je da nije
u stanju da proguta makar i jednu mrvicu toga. Ovog puta dozvoli sebi
da vara. Skop i Simon su ga nadzirali krajičkom oka. Bili su izuzetno
zainteresovani za njegovu narudžbinu. Priđe im konobarica, zdepasta
Bretonka crvenih listova.
„Nedostajali ste nam, gospodine Trelkovski”, našalila se. „Je l’ vam
se to više ne dopada kuhinja?”
 On primora sebe na osmeh.
„Pokušavao sad da živim bez hrane, ali odustao sam, previše je
teško!”
Uslužno se nasmejala, pa odmah potom povratila profesionalnu
ozbiljnost.
„Šta da vam donesem, gospodine Trelkovski?”
Skop i Simon nisu odvajali pogled od njegovih usana. Progutao je
pljuvačku i objavio u jednom dahu:
„Tanjir sirovog povrća, odrezak sa krompirom kuvanim na pari i
jogurt.”
Nije se usudio da pogleda u onu dvojicu, ali osećao je da se
osmehuju.
„Odrezak, kao i obično, srednje pečen?”
„Da...”
Hteo je da ga poruči dobro pečenog, ali nije imao hrabrosti.
Skop napade.
„Šta je s tobom? Promenio si se.”
Simon prasnu u smeh. Uvek se smejao pre nego što bi se našalio.
Ovog puta je šala bila vezana za njihov dotadašnji razgovor o kursu
stranog novca, a sada je Skop rekao da se Trelkovski promenio. U
nekoliko navrata je ponovio, da bi bio siguran da su ga razumeli: za
promenu... promenio se!
Trelkovski se napregnu da se razvedri. Uzalud. Previše su ga
zaokupljale kapljice pljuvačke koje su mu upravo upale u čašu. Pripalio
je cigaretu i pobrinuo se da malo pepela upadne unutra. Doneli su mu
drugu čašu.
Sad je jeo. Žvaćući, smišljao je šta da im kaže. Nešto ljubazno, neku
rečenicu koja bi im pokazala barem njegovu dobru volju. Nije uspevao
ništa da smisli. Tišina se produžavala, neizostavno ju je trebalo
prekinuti.
„Ima li lepih klijentkinja?”, upitao je, najednom nadahnut.
Skop mu namignu.
„Ima jedna prekrasna. Izuzetna klasa. Samo što je otišla.”
Okrenuo se prema Simonu.
„Kad smo kod toga, šta je sa Žoržom?”
„Snalazi se, ali neće moći da izađe na kraj sa takvim načinom rada.
Znaš dobro da...”
Skop i Simon su do kraja ručka razgovarali o tom Žoržu i njegovim
nerazumljivim manevrima, veoma glasno su se smejali, ali ponekad bi
stišali glasove kao da ne žele da ih Trelkovski čuje. Da nije bilo tog
zazora od njega, pomislio bi da su ga potpuno zaboravili. S olakšanjem
ih je napustio. Pre nego što su se rastali, pitali su ga namerava li da se
vrati sutradan. Njihova zabrinutost probudi u njemu sažaljenje.
„Ne verujem. Zauzet sam.”
Oni se napraviše kao da im je žao, ah se udaljiše krupnim radosnim
koracima. Gledao je kako nestaju na uglu ulice.
Polako je krenuo kejom Sene. Nekad je tu bežao čim bi imao
nekoliko sati slobode. Kej je bio siv, a Sena prljava. Štandovi bukinista
učiniše mu se odurni poput kontejnera za smeće. Intelektualni smetlari
bez gađenja su preturali po đubretu u potrazi za malo duhovne hrane.
Kad bi je otkrili, zgrabili bi je sa životinjskom pohlepom na licu.
Bilo mu je muka od tog mesta. Prešao je na trotoar na suprotnoj
strani. Tu su vladali krici i mirisi životinja u kavezima. Dangube su
začikavale kornjače, nadraživale petlove, smetale zamorcima. Reptili
su se trljali o stakla svojih terarijuma. Miševi zatvoreni u kavez su,
nešto dalje, sa morbidnom pažnjom pratili njihovo uvijanje.
Dugo je hodao. Nakon što je prošao duž zidova Luvra, ušao je u vrt
Tiljeri. Seo je na gvozdenu stolicu pored jezerceta i gledao kako deca
upravljaju malim jedrilicama. Trčala su oko vode naoružana štapovima
kojima su upravljali svojim plovilima. Primetio je dečačića koji je imao
motorni brodić. Minijaturni prekoatlantski brod sa dva dimnjaka i
čamcima za spašavanje duž mosta. Dečačić nije bio živahan. Hramao je,
i zbog toga stizao do suprotne obale mnogo nakon svog broda. Zbog
tog kašnjenja nastade drama. Jedna loše vođena jedrilica svom snagom
udari u prekoatlantski brod, a on se, izbačen iz ravnoteže, prevrte.
Igračka se brzo napuni vodom. Preneraženo dete je nemoćno
prisustvovalo brodolomu. Suze su mu se slivale niz obraze. Trelkovski
je očekivao da potrči prema roditeljima, ali mora da je bilo samo, jer je
naprosto selo na zemlju i nastavilo da plače. Trelkovski je neobično
uživao u tim suzama koje su ga svetile. Sa zadovoljstvom je gledao
kako se kao biseri presijavaju u uglovima detetovih očiju. U sebi je
ohrabrivao dečačića da plače iz sve snage.
Ali najednom je neka mlada žena prostačkog izgleda prišla detetu,
nagnula se nad njega, nešto mu promrmljala na uvo. Dete prestade da
plače, podiže glavu i osmehnu se.
Trelkovski se oseti nepodnošljivo frustriranim. Ne samo da se
osmehivalo, dete se sad čak smejalo. Žena mu je i dalje govorila nešto
tajanstveno. Izgledala je silno uzbuđena. Milovala je dečakove obraze i
potiljak. Gladila mu je ramena, i za kraj ga poljubila u bradu. Ostavila ga
je i uputila se prema drvenoj baraci u kojoj je neka starica prodavala
igračke.
Trelkovski ustade iz svoje stolice i uputi se prema detetu. Namerno
ga gurnu. Mališan podiže pogled da vidi šta mu se to dešava.
„Nevaljalče”, zasikta Trelkovski.
I ne rekavši ništa više snažno ga ošamari po oba obraza. Udalji se
brzim koracima, ostavivši dete skrhano nepravdom čija je žrtva upravo
bilo.
Ostatak dana je potrošio na lutanje ulicama svog bivšeg kvarta. Kad
se umorio, seo je na terasu jednog kafea, gde je popio čašu piva i pojeo
sendvič. Potom je ponovo hodao. Pokušavao da se seti. Nije mu išlo.
Uzalud je tragao za uspomenama na svakom uglu ulice, ništa nije
prepoznavao.
Bila je noć kad je stigao pred zgradu u Ulici Pirene. Oklevao je da
uđe u mračni prolaz iza glavnih vrata, ali bio je iscrpljen od duge šetnje,
samo je želeo da spava. Pritisnuo je dugme kojim su se otvarala vrata.
Unutra je vladao potpuni mrak. Prekidač za svetlo nalazio se negde sa
desne strane. Podigao je nesigurni prst, a onda postao svestan nečijeg
prisustva u velikoj blizini. Skamenio se i oslušnuo što je pažljivije
mogao. Čuo je disanje, ali bilo je njegovo. Ipak, nije se usuđivao da
pomeri kažiprst napred iz straha da će naleteti na nešto meko, oko
možda. Ponovo je oslušnuo. Nije mogao samo da stoji tako, pa se
odlučio. Nasumice je upro kažiprstom. Pogodio je pravo mesto.
Svetlost preplavi prolaz.
Tik do njega, na kanti za smeće sedela je neka veoma smeđa žena i
zurila u njega luđačkim očima. On neartikulisano vrisnu. Ona zabrekta
od straha, a ispucale usne joj zadrhtaše kao žele od ribizli. Hteo je da se
udalji, ah se okliznu na otpatke i izgubi ravnotežu. Ona pokuša da ga
izbegne grčevitim pokretom. Poklopac kante se zaljulja. Žena vrišteći
pade unazad. I on vrisnu kad pade na nju. Kanta se prevrte. Njen
sadržaj se rasu po njima. Svetlost se ugasi.
On se zakotrlja da se oslobodi. Nešto pobeže okrznuvši ga. Uspe da
ustane. U kom pravcu da beži? Gde je prekidač? Dve šake sa kandžama
sklopiše mu se oko vrata i počeše da stežu.
On isplazi jezik i zakrklja. A potom dobi snažan udarac u glavu i
izgubi svest.
Probudio se u svom stanu, opružen na krevetu. Bio je odeven kao
žena, i nije morao da proverava u ogledalu da bi znao da je brižljivo
našminkan.
 XIV
OPSADA

Pripremili su ga za žrtvovanje!
Pošto je hteo da im umakne, oni su krenuli u kontranapad. I radi
toga nisu prezali ni od proste i jednostavne agresije. Hteo - ne hteo,
morao je da se preobrazi u Simonu Šul. Nisu mu ostavili nikakvu šansu.
Trelkovski s mukom ustade. Imao je snažnu glavobolju. Odvukao se
do sudopere i ispljuskao svežom vodom po licu. Osetio je da mu je u
glavi bistrije, ali bol nije prestao.
Došlo se do poslednje etape. Rasplet se sada užasno približio.
Otišao je do prozora, otvorio ga i osmotrio tamu ispod sebe.
Mora da je stakleni krov već popravljen. Šta li će uraditi da ga
nateraju na samoubistvo? Nije hteo da umre. Da li je to značilo poraz
komšija? Da je njihova klopka savršeno funkcionisala, Trelkovski bi se
zaista preobrazio u Simonu Šul i kao takav bi se spontano ubio. A to
nije bio slučaj, pošto se pretvarao, pošto je veoma dobro znao da nije
Simona Šul. Čemu su se onda nadali? Da će se pretvarati da umire?
Razmotrio je to rešenje. Kad bi simulirao samoubistvo, uz pomoć
barbiturata na primer, da li bi onda smatrali da su kvit, da li bi ga
ostavili živog i zdravog? Da li bi čin bila skinuta? Sumnjao je da ne bi.
Nije bilo mesta za glumu u mračnoj mahinaciji čija je žrtva bio. Jedini
mogući rasplet bilo je uništenje staklenog krova, raznetog u
paramparčad njegovim slomljenim telom.
Šta bi se dogodilo kad bi odbio da se povinuje takvom razvoju
događaja? Ni to nije bilo tajna za njega. Gurnuli bi ga. U nedostatku
samoubistva, došlo bi do ubistva. Uostalom, ništa nije dokazivalo da se
stvari nisu odigrale na taj način i sa bivšom stanarkom!
Tamo dole, dvorište je naglo preplavila svetlost. Topot kopita konja
u galopu narušio je tišinu. Trelkovski se, zaintrigiran, nagnu da bolje
vidi.
I stvarno, konjanik je upravo bio nahrupio u dvorište. Nije mu se
moglo razaznati lice zato što je bio maskiran, a senka ogromnog šešira
od filca boje granata dodatno je skrivala njegov identitet. Neko telo je
ležalo preko konjskih sapi. Trelkovski nije bio siguran, ali imao je
utisak da je vezano. Dvorište je najednom vrvelo od sveta. Komšije su
okružile neznanca sa maskom i zapodenule razgovor sa njim pomoću
nerazumljivih znakova. Neka žena sa nebeskoplavom maramom na
glavi pokaza na prozor Trelkovskog. Onaj čovek sjaha. Obiđe konja i
nađe se tačno ispod Trelkovskog. Rukom zakloni oči kao da je sijalo
sunce i zagleda se u njega sa zabrinjavajućom pažnjom. Pridruži mu se
neko dete koje je nosilo maslinaste pantalone, oker džemper i beretku
slezove boje. Ceremonijalno mu pruži veliki crni plašt. Čovek ga odmah
nabaci na ramena pa nestade u zasvođenom prolazu. Svi ostali
nestadoše i odvedoše sa sobom konja na kojem je i dalje ležao
zarobljenik. Svetlost se ugasi. Trelkovski je mogao da pomisli da je
sanjao, ali znao je da je upravo prisustvovao dolasku dželata. Nema
sumnje da se baš sada bez žurbe peo stepeništem koje vodi do
njegovog stana. Gurnuće vrata, ući u sobu ne čekajući da bude pozvan i
obaviti svoj kobni posao. Trelkovski je odgonetnuo u čemu će se on
sastojati. Uprkos vrištanju i preklinjanju, biće gurnut u ponor. Njegovo
će telo udariti u stakleni krov i razneti ga pre nego što se i samo tupo
razbije o zemlju.
Panika ga izvuče iz apatije. Cvokoćući jurnu prema ormaru pa ga,
napinjući se i stenjući, odvuče do vrata i nasloni ga na njih. Znoj mu se
slivao u oči. Rastapao je šminku koja mu je ostavljala blatnjave tragove
po vratu. Upetljao se u haljinu, uz pucketanje bretela grudnjaka. Trčeći
se vrati prema prozoru da ga blokira pomoću komode. Bio je toliko
zadihan da mu se disanje pretvorilo u ropac.
Neko lupi na vrata.
On ne odgovori, nego podupre ormar sa dve stolice.
Komšije odozgo zalupaše po tavanici.
U redu, pravio je buku! Mogli su da lupaju koliko hoće! Ako su
mislili da će ga time naterati da se preda, grdno su se varali!
Odozdo odjeknuše kućevlasnikovi udarci.
Sad su se svi dali na posao! Ali gubili su vreme. Njihovi udarci više
nisu delovali na Trelkovskog. On će se zabarikadirati uprkos njima i
njihovom pokušaju zastrašivanja.
Iako su se ponovo začuli udarci u vrata, nastavio je da ih brani
pomoću svega što mu je palo pod ruku. Pronašao je klupko kanapa i
poslužio se njime da sve to ojača. Štitio je i prozor. Jedno okno odlete u
paramparčad. Kad bi pokušali tuda da uđu, stigli bi prekasno!
„Stigli ste prekasno!”, povika Trelkovski. „Imaćete muke da uđete!”
Još jedno okno se razbi. Gađali su ga kamenjem.
„Braniću se, braniću se do kraja! Skupo ću prodati svoju kožu! Ne,
gospodo, ovo neće biti zabava! Nisam ja ovca za klanje!”
Reakcija je bila trenutna. Udarci o zidove i vrata prestadoše da
odjekuju. Sve utonu u tišinu.
Mora da su većali šta da rade dalje. Trelkovski uđe u ormar kako bi
im se približio, a potom zalepi uvo za stranicu. Ali nije uspeo da čuje
šta govore, pa ode da čučne u središtu prve prostorije, sa svim čulima
na gotovs. Minuti su delovali beskrajno, a komšije nisu davale znake
života, da nisu otišle?
Osmehnuo se. Klopka je bila pomalo nezgrapna! Sigurno su čekali
da im otvori vrata. Nema opasnosti. Neće on mrdnuti ni malim prstom.
Nakon dva ili tri sata nepokretnosti, začuo je zvuk. Zvuk kapi vode
koje su jedna po jedna kapale iz loše zatvorene slavine. U početku se
pretvarao da ne obraća pažnju, ali taj zvuk mu je previše išao na živce.
Vučjim korakom priđe sudoperi, nijedna kap nije isticala iz razjapljenih
čeljusti slavine. A ipak, čim bi okrenuo leđa, zvuk bi se ponovo začuo.
Da bi isterao tu stvar na čistac, zurio je u slavinu sve dok ga nije
ponovo čuo. Nijedna kap nije pala u sudoperu. Dopirao je sa nekog
drugog mesta.
Napravio je krug, češući se o zidove, kako bi otkrio izvor tihog
kapanja. Potraga nije dugo trajala.
Kroz jednu od pukotina na tavanici druge sobe provlačile su se kapi
neke braonkaste tečnosti. U promenljivim intervalima, kap bi se
rasprsnula u barici što su je napravile prethodne kapi. Sjajna mesečina
davala im je izgled dragog kamena, tamnog rubina. Trelkovski kresnu
šibicu. Da, tečnost je bila crvenkasta. Krv?
Umočio je prst unutra kako bi ispitao gustinu. Iz te operacije
nažalost ne saznade ništa. Morao je, nerado, da odluči da je proba. Ukus
joj je bio bljutav, bez nekih osobenosti.
Setio se da je poslednjih nekoliko dana padala kiša. Kišnica je bez
sumnje prošla kroz krov... Ali to objašnjenje se ne održa pri ispitivanju.
Naime, bilo je nekoliko spratova između krova i njegove tavanice.
Verovatno je pukla neka cev? Da, verovatno...
Ali šta ako je to bila krv zatvorenika što ga je malopre video na
dželatovom konju? Ako je to krv zatvorenika koga sada upravo kolju na
spratu iznad, kako bi pokazali Trelkovskom kakva ga sudbina čeka?
Kapi su i dalje padale, barica se povećavala. Kap! Kap! Sićušni talasi
su osvajali suvi pod, kao u ritmu plime. Da li su hteli da poplave stan,
kako bi se Trelkovski u njemu utopio, utopio u krvi?
Kakav je to sad zvuk odgovarao zvuku braonkastih kapi? Okrenuo
se prema sudoperi. Mora da je slavina popustila, zato što su i iz nje
curile kapi! Hteo je da je zavrne još jače, ali to nije bilo moguće. Mora
da je gumica u lošem stanju.
Dva curenja su se uskladila. Kao da se vodio dijalog između dve
tečnosti.
Otkucavanje budilnika se preterano pojača. Trelkovski je tada
shvatio da je jedna kap padala na „tik”, a druga na „tak”. Rado bi
zaustavio mehanizam budilnika, ali znao je da bi taj pokušaj bio
besmislen. Ručica za zaustavljanje nije predviđena na budilniku.
Neko pokuca na vrata. Komšije su ponovo krenule u napad. Brzim
pogledom proveri stanje svoje utvrde. Bilo je zadovoljavajuće, ali je
ipak ostalo prostora između komode i zida, tako da se kroz prozor
moglo uvući malo dete, ili majmun, na primer. To ga baci na muke.
I onda je, baš kad je zurio u to mesto, sa užasom primetio malu
smeđu i dlakavu ruku kako se hvata za donji deo rama, tamo gde je bilo
slomljeno jedno okno!
Zgrabio je nož i počeo da bode ruku snažnim i brzim pokretima.
Nije bilo krvi. Ruka je na kraju pustila okno i nestala. Osluškivao je ne bi
li čuo kako pada na stakleni krov, ali čuo je samo podrugljivi smeh.
Odmah je shvatio da su komšije ispod veoma lako mogle da navuku
rukavicu na dugi štap kako bi ga uplašile. Provukao je glavu između
zida i komode ne bi li video šta se dešava u dvorištu.
Nema sumnje da su komšije primenile smicalicu sa rukavicom kako
bi mu privukle pažnju, jer su sigurno čekale samo njega pa da počnu.
Cilj predstave koju su pripremili, u to je brzo postao ubeđen, bio je da
ga potpuno izlude.
Velika količina sanduka bila je rasuta po dvorištu. Bili su
raspoređeni poput nebodera koje viđamo na razglednicama iz
Njujorka. Na svakom sanduku čučao je po jedan komšija. Neki su mu
bili okrenuti licem, neki iz profila, neki leđima. S vremena na vreme bi
se polako okrenuli oko svoje ose kako bi promenili položaj. Najednom
se uspravi starica koju je Trelkovski prepoznao kao onu gospođu Dioz
koja je htela da i on potpiše peticiju. Nosila je dugu ljubičastu haljinu sa
dubokim dekolteom koji je otkrivao veliki deo njenih usahlih grudi.
Digavši obe ruke prema nebu, počela je tromo da pleše, skačući sa
sanduka na sanduk. Kad god bi promenila sanduk, glasno bi uzviknula.
„Jup!”, drečala je i menjala sanduk. „Jup!”, i opet promena.
To je trajalo sve dok nije ustao ćelavi komšija koji je čučao na
najvišem sanduku, pa mahnuo teškim zvonom ozbiljnog tona. Komšije
tada žurno posilaziše sa svojih postolja i odoše odnevši ih. Dečak, koga
je već video ranije, pojavi se u pustom dvorištu. Na ramenu je nosio
dugačak štap na čijem je kraju bio okačen kavez sa pticom. Iza njega je,
nagnuta nad kavez, kaskala žena odevena u široku crvenu odeždu.
Podražavala je pticu i zabavljala se plašeći je. Dečak je prešao preko
celog dvorišta ne osvrnuvši se nijedan jedini put.
Nakon njih dođoše trudne žene ofarbane u ružičasto, starci koji
jašu druge starce, opscene devojčice i psi krupni kao volovi.
Trelkovski se držao za razum kao za uže. U mislima je ponavljao
tablicu množenja i deklamovao Lafontenove basne. Rukama je izvodio
složene pokrete, koji ukazuju na dobru koordinaciju refleksa. Čak je,
naglas, dao celovit prikaz političke situacije u Evropi s početka XIX
veka.
Najzad svanu dan. Sa njim prestadoše vradžbine.
Trelkovski je kasnije uklonio tragove boje sa lica, žensku odeću
zamenio svojom i vratio ormar na mesto. Bacio se na stepenište s
glavom napred, pa se sjurio niz njega ne gledajući oko sebe. Neka ruka
pokuša da ga zadrži, ali kretao se tako brzo da ga je pustila, trčeći je
prošao pored kućepaziteljkinog stana te dodatno ubrzao na ulici.
Autobus je stajao na semaforu, bilo je crveno. Skočio je na zadnju
platformu u trenutku kad je kretao.
Odustao je od svoje najamnine, od ušteđevine što ju je progutala
doplata.
Njegova jedina šansa od sada ležala je u bekstvu.
 XV
BEKSTVO

Pobeći, u redu, ali kuda?

Trelkovski je grozničavo vrteo u mislima poznata lica kako bi
otkrio ono koje će mu priteći u pomoć. Ali sve njihove fizionomije
pokazale su se ili kao neobično neotesane ili kao ravnodušne.
Bio je bez prijatelja. Nikoga nije zanimao. Ne, bio je nepravedan,
neke ljude je i dalje zanimala njegova sudbina, ali to su oni koje je
zanimalo samo njegovo ludilo, a potom njegova smrt.
Zašto da bezi kad je besmisleno? Zar nije bolje da ode i drage volje
ponudi vrat dželatu? Tako bi sebe možda poštedeo nekih uzaludnih
patnji. Osećao se užasno umornim.
Jedno ime mu iznenada iskrsnu u pamćenju poput kola na putu
usred noći. To je ime sijalo kao zvezda.
Stela.
Ona ga neće odgurnuti. Primiče ga jednostavno, bez suvišnih reći,
bez zadrške. Naglo je u sebi otkrio beskrajnu nežnost prema njoj. Oči
mu se napuniše suzama, toliko je dirnut bio. Jadna mala Stela!
Usamljena i nežna, Stela, njegova srećna zvezda.
Zamislio ju je kako sasvim sama korača po nekoj pustoj peščanoj
obali. More je zamiralo kod njenih stopala. Kretala se s mukom, mora
da je bila silno umorna. Mora da je došla iz velike daljine, jadna mala
Stela! Kad najednom odnekud iskrsnuše dva muškarca u čizmama i sa
kapama. Bez reći joj priđoše, razmetljivi i drski. Ona shvata šta
nameravaju. Preklinje, pada na kolena ne bi li ih umilostivila, ali oni je
zlobno odmeravaju. Vade revolvere i pucaju joj u glavu. Jadno telo se
zgrči, ukoči. Stela je mrtva. Talasi joj kvase donji deo suknje. Jadna
Stela!
Trelkovski je, sav potresen od sažaljenja, morao da se sakrije iza
maramice kako bi prikrio višak suza koje nije uspevao da zadrži. Da,
skloniće se kod Stele.
Dugo je lutao po kvartu u kojem je stanovala, jer se više nije sećao
naziva njene ulice.
Sad je bio mnogo manje uveren u njen topli doček. Pre svega, mogla
je da ne bude tu. Zamišljao je šta će za njega, koji se popeo uz stepenice,
koji joj je zakucao sa luđačkom nadom, značiti njena zatvorena vrata.
Nema nikog. A on bi kucao, i opet kucao, ne mogavši da odustane. Ne bi
se usudio da se udalji iz straha da će ona otvoriti nakon njegovog
odlaska.
Ubedio je sebe da mora da zamisli sva moguća rešenja kako ne bi
dopustio da ga sudbina iznenadi. Prošao je kroz sve mogućnosti da se
suoči sa neuspehom.
Možda neće biti sama. Onda bi odškrinula vrata, zimogrožljivo
umotana u kućnu haljinu i ne bi mu ponudila da uđe. On bi ostao na
odmorištu, pometen, ne znajući kako da se postavi. Na kraju bi
pobegao, rumen od zbunjenosti, besan na nju i na sebe.
Mogla je da bude i bolesna, u društvu porodice ili prijatelja. Ne bi ga
prepoznala zbog groznice, a oni bi ga gledali sumnjičavo kao da je
kriminalac koji je došao da izvede neku niskost.
Nije bilo nimalo nemoguće ni da vrata otvori neki neznanac ili neka
neznanka.
„Gospođica Stela, molim vas?”, upitao bi on stidljivo.
„Stela? Ne poznajem je? Stela kako? A, bivša stanarka! Otišla je juče!
Ne, neće se vratiti. Preselila se. Mi smo novi stanari. Ne, ne znamo
njenu novu adresu.”
Ipak, vrata mu je otvorila Stela lično. Malo žućkaste materije bilo joj
je zalepljeno za uglove očiju. Mirisala je na krevet i na osušeni znoj.
Jednom rukom je pridržavala krajeve kućne haljine.
„Smetam li ti?”, upitao je glupavo.
„Ne, spavala sam.”
„Hteo bih da te zamolim za uslugu.”
„Kakvu?”
„Mogu li da ostanem kod tebe dva ili tri dana? Nemoj da ti bude
neprijatno. Ako ne možeš, reci. Neću ti zameriti.”
Stela je, iznenađena, vrhovima prstiju uklonila žute naslage između
kapaka kako bi ga bolje pogledala.
„Ne, ne smeta mi to. Imaš nekih problema?”
„Da, ali ništa ozbiljno. Više nemam stan.”
 Osmehnula se.
„Noćas nisi spavao. Izgledaš umorno. Ja idem nazad u krevet. Ako
hoćeš da spavaš...”
„Da, hvala.”
Razodenuo se polako, najsporije moguće. Dobra mala Stela! Želeo je
da se naslađuje njenom dobrotom i jednostavnošću. Ponela se upravo
onako kako je i računao. Kad je izuo cipele, primetio je da su mu prljave
noge.
„Idem malo da ispljuskam lice”, rekao je.
Ona je već bila ponovo u krevetu.
Kad joj se pridružio, oči su joj bile zatvorene. Je li spavala? Ili je
htela da mu pokaže da može da legne, ali samo da bi spavao? Nije dugo
morao da se pita pošto su njene meke ruke već krstarile njegovim
telom.
Bacio se na nju sa zahvalnošću.
Iz učtivosti je otvorio jedno oko kad je ustala. Nežno ga je poljubila
u uvo.
„Idem na posao”, šapnula mu je. „Vratiću se večeras oko osam. Bolje
da te komšije ne vide. Ako izlaziš, pazi da prođeš neprimećen.”
„U redu.”
Otišla je. Najednom mu se više nije spavalo. Izvukao se. Spašen je!
Imao je snažan utisak da je bezbedan. Obišao je stan glupavo se
osmehujući. Ovde je sve bilo dobro. Čisto i utešno. Dan je potrošio na
čitanje i šetnju po sobi. Nije izašao, čak ni da jede. Trebalo je biti
nesvestan da se napusti ovo čudesno utočište!
Stela se vratila u pola osam. Nosila je torbu punu provijanta. Dve
boce vina prijatno su se sudarale, kao da nazdravljaju.
„Nemam vremena za kuvanje”, objasnila mu je skidajući mantil „pa
kupujem konzerve. Jaka sam u konzervama”, dodala je smejući se.
Gledao ju je kako posluje oko hrane, raznežen do te mere da se
rastužio.
„Obožavam konzerve.”
Pogledom je pratio njeno kretanje. Prisećao se njenih grudi, njenih
butina. I sve to mu je stavljala na raspolaganje, bez cenkanja. Prisećao
se i njenih leđa, ramena, sve to se sad bavilo pripremanjem njegove
večere. Prekrasna Stela! Ipak, više se nije sećao njenog pupka. Zatvorio
je oči da ga prizove u misli. Uzalud. Zaboravio ga je.
Upravo je postavljala sto. Bila mu je okrenuta leđima. On joj tiho
priđe. Iznenadi je poljupcem u rame. Ruke mu zarobiše njene grudi, a
potom se lagano spustiše. Pronašao je otvor na džemperu. Okrenuo ju
je prema sebi. Drikeri na njenoj suknji popustiše jedan za drugim.
Njegove oči dođoše u nivo pupka. Strastveno ga je poljubio, a potom
proučio, kako bi zapamtio sve detalje, kako bi ih urezao u pamćenje.
Nagnula se da vidi čime je obuzet. Bila je pretpostavila da ima sasvim
drugačije namere. Nije želeo da je razočara.
Sutradan, dok je Stela bila na poslu, neko je pokucao na vrata. Nije
otišao da otvori. Ali to posetioca nije obeshrabrilo. Nastavio je da
udara u vrata bez nervoze, uvek u istom ritmu. To je bilo
nepodnošljivo. Trelkovski je na vrhovima prstiju prišao vratima i
pogledao kroz ključaonicu. Video je samo komad zakopčanog mantila i
prilično ispupčenog stomaka. Bio je to muškarac.
„Nema nikoga?”, upita posetilac.
Trelkovski strahovito preblede. Krv mu se povuče iz lica, iz potiljka,
čak i iz ramena.
Prepoznao je taj glas. Bio je to glas gospodina Zija!
Znači pratili su ga!
Nemoguće! Preduzeo je silne mere predostrožnosti! Kako onda? Da
li je gospodin Zi lično poznavao Stelu? Da li je znao da se Trelkovski
sklonio kod nje? Ako i nije, brzo će saznati. Stela, naime, nije znala
njegovu adresu i nije imala nikakvog razloga da pretpostavi da ga
gospodin Zi poznaje. Ili pak...
Zadrhtao je.
A ako ga je Stela potkazala? Ako ga je hladno izdala, da ga kazni što
ju je lagao? Ali kako bi mogla da sazna njegovu adresu? Uzviknuo je. Iz
njegovih džepova!
Preturala mu je po džepovima, špijunka gadna!
Mora da su mu u njima ostala neka pisma koja su joj ga odala. Bila je
prijateljica Simone Šul, poznavala je komšije, mora da je shvatila kakve
„probleme” ima Trelkovski. Da bi se osvetila, izručila ga je.
Jer ako je gospodin Zi stvarno poznavao Stelu, morao je znati i da
radi preko dana i da u tom periodu nema nikoga kod nje. Znači, došao
je jedino radi Trelkovskog... ili pak...
Pretpostavka koju je već bio razmatrao pa je odbacio bila je
ispravna. Stela je komšinica!
Od početka je bila zadužena da ga zatuče, da ga odvede na klanje! Ta
pomisao ga uplaši. Bila je previše čudovišna, previše užasna. Ali što se
više zadržavao na njoj, to mu je očiglednija izgledala. Bio je nasamaren
od početka! Kako je naivan ispao!
 A on je govorio: „jadna mala Stela”, „dobra mala Stela”, trebalo bi da
se ugrize za jezik!
Žalio je vlastitog dželata! Zašto nije žalio gospodina Zija i sve
komšije, kad je već tako!
Njegova nežnost prema Steli!
Mora da se ta gadura slatko smejala njegovoj nežnosti. I ko zna,
možda je ona ubila Simonu Šul. Njena najbolja prijateljica? Ma šta mi
napriča!
Gospodin Zi odustade od kucanja. Trelkovski je po koracima čuo
kako okleva, udaljava se, vraća, a potom konačno nestaje.
Opet je valjalo bežati. A novac?
Besno poče da pretražuje Stelin stan. Poizvrtao je fioke, bacio na
pod posteljinu, izgrebao reprodukcije okačene o zid. U nekoj staroj
ručnoj torbici otkrio je novac. Malo, ali dovoljno za hotel. Bez trunke
griže savesti uze sve. Zaslužila je to, devojčura!
Tiho je otvorio vrata, pogledom pretražio stepenište, nije
ustanovio ništa nenormalno. Nekoliko trenutaka kasnije bio je na ulici.
Promenio je nekoliko taksija da bi umakao mogućim pratiocima.
Kad je bio siguran da je u tome uspeo, ušao je u prvi hotel koji je
ugledao, Otel de Flandr, odmah iza Gar di nor, te unajmio sobu.
Potpisao se lažnim imenom u knjigu gostiju, kao gospodin Trelkof
iz Lila. Na sreću, nisu mu tražili nikakav dokument. U njemu se ponovo
probudila nada. Možda će, uprkos svemu, uspeti da im umakne.
 XVI
NEZGODA

Trelkovski je koračao po sobi, uzduž i popreko.

Ponekad bi otišao do prozora koji je gledao na neku vrstu bunara
čije su stranice bile izbušene prozorima. Soba je bila na šestom spratu,
ali slabo osvetljena uprkos takvom položaju, pošto su je okolne zgrade
zaklanjale. Izašao je samo da ode u klozet, smešten na kraju jednog
mračnog hodnika. Rano je zaspao.
Naravno, probudio se usred noći, tela vlažnog od straha. Upravo je
imao niz jezivih košmara. Otvorenih očiju odmeravao je pomrčinu
kako bi u njoj otkrio nešto što bi ga umirilo. Ali stvarnost je bila barem
podjednako preteča kao i košmari. Tama je, nakon što je progutala
dekor, izgledala kao provokacija: iz tog se ništavila moralo roditi nešto
čudovišno i neviđeno. Soba je postala kao podloga za uzgoj čudovišta.
Za sada se još ništa nije videlo, ali to sigurno neće potrajati. Po
principu spojenih sudova, iz prepunog mozga Trelkovskog njegovi će
se strahovi izliti u prostoriju. I tako će se, prešavši iz jednog suda u
drugi, materijalizovati. Čudovišta koja je Trelkovski predosetio tada će
početi da žive kako bi se hranila svojim tvorcem. Nije trebalo misliti,
bilo je to previše opasno.
Ujutru je doneo odluku da nabavi oružje.
To je, naravno, bilo lako reći, ali kako da ga nabavi? Pročitao je
dovoljno avanturističkih romana da zna kako se mora imati dozvola za
nošenje oružja. Bilo koji prodavač oružja kojem bi se obratio tražio bi
mu tu dozvolu. Bez nje, prodavač bi prosto i jednostavno odbio da mu
proda revolver. To jest, ako ga ne bi čak zamolio da sa njim pođe u
policijski komesarijat, ili ga, pod bilo kakvim izgovorom, ne bi zadržao
do dolaska policajaca. Mogao bi podneti zahtev za dozvolu u
komesarijatu, ali kako da ga opravda? Kad bi im rekao za komšijsku
zaveru, mislili bi da je lud. Možda bi pokušali da ga zatvore u ludnicu.
Bolje je da ništa ne radi zvanično.
Izašao je iz hotela šunjajući se uz zidove. Obišao je najsumnjivije
barove u kraju, jedan za drugim. Svaki put je bio na ivici da upita
konobara ima li da mu proda kakav pištolj, ali se nije usudio. Brzo bi
platio, izašao kao lopov i ponovo pokušao u kafeu preko puta ili u
onom pored. Rano po podne je odustao. Bio je pomalo pijan zato što je
pio alkohol u svakom posećenom objektu, kako bi se uklopio u sredinu.
Gotovo dvadeset četiri sata nije ništa jeo, pa mu je alkohol udario u
glavu.
Kao poslednju utehu, kupio je igračku. Čuo je da neki dečji pištolji
sa mecima mogu prilično da povrede. Nezgode su se dešavale dovoljno
često da to dokažu. Između ostalog, pade mu na pamet slučaj onog
dečkića koga je takva naprava oslepela. Ako je nepažnjom bilo moguće
dobiti takve rezultate, mora da je namerno bilo lako postići i bolje.
Prodavačica mu je objasnila kako funkcioniše mehanizam. Odbio je
kutiju i gurnuo pištolj u džep. Prodavačica ga je sa uslužnim osmehom
gledala kako izlazi.
Prisustvo oružja ga je umirilo. Mesio ga je rukom. Goreo je od želje
da ga rastavi, a i da ga isproba, ali nije učinio ništa jer niko ne bi
posumnjao da se radi o igrački. Ubrzao je korak da bi što pre stigao u
hotel.
Poskočio je od iznenadnih vrisaka. Shvatio je da mu preti nekakva
opasnost. Hitro prinese ruku džepu, ali nije imao vremena da dohvati
pištolj. Udarac ga odbaci nekoliko metara. Osetio je toplinu hladnjaka,
ali kola se zaustaviše na vreme.
Bio je to veliki američki model, ali ipak ne baš tako nov. Hromirani
delovi bili su potamneli, jedan far razbijen, bolja se ljuštila u
komadima, na jednom od krila video se trag udarca.
Oštetio sam karoseriju, pomisli Trelkovski. Samo da mi ne prave
probleme.
Hteo je da se nasmeje, ali to ga je bolelo.
Ljudi priđoše, tiskali su se oko njega. Još se nisu usuđivali da ga
dodirnu, ali to neće potrajati. Žudeli su da saznaju razmere štete.
Trelkovski čestita sebi što su mu čiste noge. Tako neće morati da
crveni kad stigne u bolnicu. Jedan čovek se progura kroz gomilu.
„Ja sam lekar, pustite me da prođem. Kad vam kažem da sam lekar,
udaljite se, potreban mu je vazduh.”
Trelkovski je snažno stiskao zube dok ga je neko predostrožno
opipavao. Lekar pokuša da ga navede da govori:
„Boli li vas? Čujete li me? Gde vas boli? Ne možete da govorite?”
Čemu da se trudi? Uživao je što ne odgovara kad mu se neko
obraća. Uostalom, bio je potpuno bezobličan, nesposoban za makar i
najmanji napor.
Ograničio se na čekanje šta će dalje biti, bez ikakve znatiželje. Ništa
od toga nije ga se ticalo. Pokušao je da vidi kola koja su ga udarila. Ote
mu se jauk. Prepoznao je čoveka koji je nepomičan sedeo za volanom.
Bio je to jedan od komšija.
„Boli ga.”
„Slušajte kako ječi.”
„Treba ga negde preneti.”
„Tu pored se nalazi apotekar.”
Dobrovoljci dograbiše Trelkovskog da ga odnesu do apoteke. Dva
policajca pridružila su se lekaru, na čelu povorke. Spustili su ga na pult,
raščišćen na brzinu.
„Da li vas boli?”, ponovio je lekar.
Nije odgovorio. Bio je previše obuzet komšijom koji je upravo ušao
u radnju. Video je kako prilazi jednom od policajaca i tiho se raspravlja
sa njim.
Doktor se dade na detaljniji pregled. Najzad objavi svoje zaključke.
„Imali ste sreće. Ništa nije slomljeno. Niste čak ni uganuli članak.
Imate samo nekoliko ogrebotina, proći će za nekoliko dana. To ćemo
vam srediti. Ali udarac je bio jak. Moraćete da mirujete da biste se
oporavili.”
Uz apotekarevu pomoć prekrio je Trelkovskog merbrominom i
flasterima.
„Naravno, biće potrebno da odete na snimanje. Ali to nije hitno. Da
vas je stvarno bolelo, čuli bismo vas i te kako! Najbolje je da se
odmarate što je više moguće. Gde stanujete?”
Trelkovski je bio prestravljen. Šta da kaže? Komšija uze reč.
„Gospodin stanuje u mojoj zgradi. Odvešću ga kući, to je najmanje što
mogu da učinim za njega.”
Trelkovski pokuša da ustane kako bi pobegao, ali mnoge ruke su ga
držale zatočenikom. Uzaludno se otimao.
„Ne”, preklinjao je „neću da idem sa njim!”
Čovek se osmehnuo kao da je pred njim hirovito dete.
„De, de, imate šta da mi zamerite, priznajem. Sasvim je prirodno što
pokušavam da se iskupim. Odvešću vas kući, a potom ćemo se
dogovoriti o odšteti.”
Okrenuo se prema policajcu sa kojim je malopre razgovarao. „Više
vam nisam potreban, gospodine policajce? Imate moje ime i moju
adresu?”
„Možete ići, gospodine. Zvaćemo vas. Pobrinućete se za
gospodina?”
„Da. Ako biste mi pomogli da ga ponesem...”
Trelkovski ponovo poče da se otima.
„Ne, ne dajte mu da me odvede! Nećete zapisati moje ime i moju
adresu?”
„To je već obavljeno. Gospodin je bio ljubazan da mi ih saopšti.”
„On je ubica! Ubiće me!”
„To je od šoka”, reče neko.
„Zaspaće, daću mu injekciju.”
„Ne”, zaurla Trelkovski „bez injekcije! Bez injekcije! Ubiće me!
Sprečite ih! Spasite me!”
Jecao je.
„Molim vas, spasite me. Odvedite me bilo gde, ali ne dajte mu da me
ubije...”
Dali su mu injekciju. Oseti kako ga nose ljudi koji koračaju brzo.
Spavalo mu se. Injekcija. Požele da se i dalje buni. Svom snagom se
odupirao snu. Bio je u kolima. Ona su počela da se kreću.
Snagom volje uspeo je da ne zaspi, kao da se samo jednom rukom
držao za poslednje trunke svesti.
Automobil je dobio u brzini. Video je vozačeva leđa kroz neku
izmaglicu.
Onda se setio pištolja.
Polako se okrenuo da bi oslobodio džep u kojem se nalazio. Ruka
mu je drhtala, ali se čvrsto dočepala oružja. Uperio ga je u komšijin
potiljak.
„Odmah stanite. Naoružan sam.”
Čovek zabrinuto pogleda u retrovizor. Prasnu u smeh.
„Koga hoćete time da uplašite? Je li to poklon za neko detešce?”
Trelkovski besno pritisnu okidač. Jednom, dvaput, a potom bez
popuštanja. Vozačev smeh se pojača toliko da je izgledao natprirodan.
Sićušni projektili su ga udarali u potiljak, a potom odskakali rasipajući
se po patosnici.
„Dosta, dosta”, krkljao je „umreću od smeha zbog vas!”
Trelkovski baci pištolj u staklo na vratima. On se razbi u
paramparčad. Čovek se osvrnu i podrugljivo reče:
„Ne plačite, kupićete drugi!”
Kola usporiše. Zaustaviše se pred ulazom u zgradu. Komšija izađe,
zalupivši vrata za sobom. Dvojica komšija mu se pridružiše. Tiho su
razgovarali. Trelkovski je, pomiren sa sudbinom, čekao njihovu odluku.
Hoće li ga odmah pogubiti? To nije bilo mnogo verovatno.
Otvorio je vrata i iskočio napolje. Pao je u naručje četvrtom komšiji,
koji ga brzo savlada.
„Odnećemo vas kući”, rekao mu je ironično „moći ćete da se
odmorite. Potrebno vam je mnogo odmora da se oporavite. Oslonite se
na mene, ne bojte se, volim da sam na usluzi.”
„Pustite me, naređujem vam da me pustite. Upomoć! Upomoć...”
Ućutkaše ga dva majstorska šamara.
Grupica komšija uvećala se za gospodina Zija i kućepaziteljku. Svi
su ga zlobno gledali ne krijući radost.
„Ali ja neću kući! Daću vam šta god treba, sve što hoćete, pustite
me...”
Čovek koji ga je držao odmahnu glavom.
„Nemoguće. Bićete dobri i otići ćete u svoj stan. Bez izmotavanja,
inače se čuvajte. Znate šta je rekao lekar, potreban vam je odmor i
dobićete ga. Videćete. Prijaće vam. Hajde, penjite se.”
Iskusnim zahvatom čovek mu zabaci ruku unazad i poče da je
uvrće.
„Sad smo bolji! Postajemo razumni! Tako je dobro, nastavite, hajde,
napred. Još jedan, još jedan... jedan korak za mamu, jedan za tatu, hajde,
napred.”
Korak po korak, Trelkovski prođe kroz ulazna vrata, pa kroz
zasvođeni prolaz i pope se uz stepenište. Onaj čovek mu se podsmevao.
„Niste hteli da dođete, a? Zašto? Više vam se nije sviđalo kod kuće?
Našli ste nešto drugo? Ipak, nema mnogo stanova u današnje vreme. Sa
doplatom? Fiktivna razmena, možda? Kakogod, mene se to ne tiče.”
Jednim snažnim potezom gurnu Trelkovskog, a ovaj se opruži
nasred prve prostorije. Vrata se zalupiše. Ključ se dvaput okrete u
bravi.
To će se sigurno desiti noćas.
 XVII
PRIPREME

Trelkovski s mukom ustade. Bolelo ga je celo telo. Jezikom je otkrio

jedan slomljeni zub i gorljivo se bacio na poliranje njegovih ivica.
Ispljunuo je tanak mlaz krvi na pod. Mlaz krvi koji se protezao, protezao
od poda do njegovih usta i postao nit, zamišljena linija koja je odbijala
da se prekine.
Komoda, orman, stolice, sve je bilo onako kako je ostavio. Promaja
je duvala kroz razbijena okna. Komšije mu nisu zapušile usta. Pogrešile
su. Napunio je pluća vazduhom da vrisne.
Nije imao vremena. Bujica muzike proli se kroz sve prozore na
zgradi. Radio aparati emitovali su Betovenovu Devetu simfoniju
pojačani do kraja. Vrištao je, ali njegovi uzvici su se utopili u larmu.
Želeo je da barem više ne čuje tu mrsku muziku, ali uzalud. Uvlačila se
zajedno sa promajom, koristeći odsustvo stakala.
Deveta simfonija je eksplodirala. Pucala je od glupe radosti,
lakrdijaške radosti. Devet stotina horista i izvođača radovali su se
skoroj smrti Trelkovskog. Delikatan omaž Simoni Šul, bez sumnje,
pošto je ona toliko cenila Betovena. Preplavio ga je gnev. Dade se na
sistematsko uništavanje svega što je ostalo od Simone Šul. Pisma i
knjige. Cepao je, kidao na sićušne komadiće te dokumente što su ga bili
opčinili. Preplavi ga nemoćna ljutnja životinje uhvaćene u zamku. Više
nije mogao da diše. Uskoro poče da štuca. Otišao je da izvadi očnjake iz
rupe. Dva oštra zuba zakotrljaše mu se u ruci. Pogleda ih sa užasom, pa
otrča ka prozoru da ih baci. Ali kad se nagnuo da ih hitne što je dalje
moguće, pažnju mu privuče prizor koji se odigravao u klozetu preko
puta.
Neka žena koju nikad ranije nije video upravo je ušla u klozet.
Kleknula je, nagnula se nad keramičke rubove šolje i glava joj je nestala
u ogavnoj rupi. Šta je radila? Podigla je glavu. Na licu je imala
životinjski izraz. Zagledala se u Trelkovskog i osmehnula na ogavan
način. Ne odvojivši pogled od njega, zaronila je ruku u rupu, izvukla je
nazad punu izmeta i namerno se njime namazala po licu. Još neke žene
uđoše u tu izbu i sve postupiše na sličan način. Klozet je sada
ispunjavalo tridesetak umazanih žena. Crna zavesa se navuče na
prozorčić uskraćujući mu prizor.
Trelkovski, teških kapaka, više nije imao snage da beži od tih
vradžbina. Znao je da su bile namenjene potkopavanju njegovog
otpora, ali više nije mogao da im umakne. Bio je preslab, previše
potrošen, previše bolestan.
Sada se nastavak odigravao u dvorištu.
Neki komšija odeven u plavo radno odelo kružio je na biciklu.
Pravio je krugove i osmice. Kad god bi prošao ispod prozora
Trelkovskog, široko bi mu se osmehnuo i namignuo. Za sedlo je bilo
privezano uže. Uže je vuklo voštanu lutku koja je predstavljala ženu.
Bila je to lutka poput onih na kojima su izlagali haljine u izlozima. Lutka
je poskakivala kad bi naišla na neravnine, ruke su joj se pokretale
stvarajući iluziju da je živa. Ali vosak se brzo raspadao, a lutka se
habala u dodiru sa tlom. Žena je nestajala kao da je nagriza kiselina.
Kad su iza bicikla ostale samo dve noge, komšija ironično mahnu
Trelkovskom i nestade.
Nakon njega pojaviše se dva čoveka koja su nosila ogromnu ribu
nabijenu na štap. Oni napraviše nekoliko krugova po dvorištu, a potom
baciše svoj teret na zemlju. Pogledaše Trelkovskog pravo u oči. Ne
gledajući šta rade, rasporiše ribu. Utroba je ispadala, tako da se pored
njih brzo napravi hrpica. Tada počeše radosno da se smeju i njom
ukrasiše kosu, napraviše krune od riblje utrobe, obesiše je o uši, oko
vrata. Udaljiše se kao devojčice, skakućući s noge na nogu.
Jedan od njih se ponovo pojavi gotovo odmah nakon toga. Dunu u
ogromni rog. Zvuci koje je iz njega izvlačio ličili su na prdeže.
Ispod zasvođenog prolaza pojavi se lav sa krunom. Bilo je očigledno
da je to samo prošivena koža ispod koje su se nalazila dvojica komšija.
Lava je jahao dečkić koga je Trelkovski već bio zapazio. Dve žene
odevene u belo uputiše se u susret lavu. Kroz jedan otvor uvukoše se u
kožu, a Trelkovski je po poskakivanju životinje shvatio da se unutra
sigurno odigrava orgija. Čovek sa rogom zgrabi lava za rep i odvuče ga
iz vidokruga.
Pojaviše se tri maskirana muškarca. Trelkovski za užasom primeti
da jedna od maski liči na njega. Tri čoveka se skameniše praveći živu
sliku sa mračnim značenjem. Ostadoše tako više od sata. Pade veče, a
potom i noć.
U zasvođenom prolazu odjeknuše konjska kopita.
Trelkovski zadrhta.
Neko je upravo zagrebao po njegovim vratima.
Već? To nije bilo moguće, dželat je tek silazio sa konja. List belog
papira bi gurnut ispod vrata. Neko prošaputa nešto što nije razumeo.
Došli su da mu pomognu? Imao je saveznika u zgradi? Oprezno je
uzeo papir. Bio je to namirisani list papira za pisma. Brižljivo ga je
razvio. Tri reda bila su ispisana ženskom rukom. Nije mogao da
dešifruje šta piše. Mora da su reči pripadale sanskritu ili hebrejskom.
Tiho je upitao kroz vrata.
„Ko ste vi?”
Odgovor dođe do njega, ali nerazumljiv. Ponovio je pitanje, ali je čuo
samo zvuk pritajenog bekstva. Neko je dolazio, bez sumnje.
I zaista, nekoliko trenutaka kasnije, ključ se okrenuo u bravi.
 XVIII
BESOMUČMIK

Bio je dan kad se telo Trelkovskog prevrnulo preko simsa njegovog

prozora. Udarilo je u potpuno novi stakleni krov, a on se razbio u
bezbroj komadića, pa se smrskalo o zemlju u grotesknoj pozi.
Bio je prerušen u ženu. Posuvraćena haljina dopuštala je da se vide
kopče njegovih čarapa. Lice je bilo našminkano, a perika iskrivljena u
padu prekrivala mu je čelo i jedno oko.
Komšije dotrčaše. Ispred njih jadikovali su kućepaziteljka i
gospodin Zi, očajno gestikulirajući.
„Stvarno nema sreće”, rekao je gospodin Zi. „Juče saobraćajna
nesreća, a danas...”
„Za sve je kriv udarac od juče!”
„Treba pozvati policiju i hitnu pomoć!
Nešto kasnije, policijska kola i kola hitne pomoći stadoše pred
zgradu.
„Vi ste pretplaćeni na samoubistva”, reče vozač kola stežući ruku
kućevlasniku koga je dobro poznavao.
„Šta hoćete? Upravo su mi popravili stakleni krov!”
Dva bolničara žurno dođoše sa nosilima. Pratio ih je lekar. Priđoše
nepomičnom telu. Lekar sa gađenjem odmahnu glavom.
„Cc... cc... kakva maskarada! Prerušio se da se ubije!”
Najednom, pred zapanjenim očima bolničara, lekara, policajaca i
komšija, telo se pomeri. Usta se otvoriše. Malo krvi iscuri iz njih. Usta
izgovoriše:
„Ovo nije samoubistvo... Ne želim da umrem... Ovo je ubistvo...”
Gospodin Zi se tužno osmehnu.
„Nesrećni mladić! Bunca.”
Lekar odmahnu glavom, sa sve većim gađenjem.
 „Pravi je trenutak da se držite za život! Ako neko želi da živi, ne
baca se kroz prozor...”
Sa više snage usta Trelkovskog ustvrdiše:
„Kažem vam da je ovo ubistvo... gurnuli su me... nisam se bacio kroz
prozor...”
„Ma da, kako da ne”, reče doktor. „Ovo je ubistvo.”
Policajci se podsmehnuše.
„Bacio se kroz prozor zato što je trudan!”
Lekaru se nije dopala ta šala. Dade znak bolničarima da polože telo
na nosila.
Trelkovski ih odgurnu sa zapanjujućom snagom. Vrisnu histeričnim
glasom.
„Zabranjujem vam da me dodirujete. Ja nisam Simona Šul!”
Ustade ljuljajući se, zatetura se, povrati ravnotežu. Okamenjeni
posmatrači ne usudiše se da intervenišu.
„Zamišljali ste da će se sve odigrati na najbolji mogući način. Da će
moja smrt biti čista. Prevarili ste se. Biće prljava, odurna! Nisam se
ubio. Nisam Simona Šul. Ovo je ubistvo. Užasno ubistvo. Gledajte, ovo
je krv!”
Pljunuo je.
„Ovo je krv, i ja prljam vaše dvorište. Još nisam mrtav. Žilav je moj
život!”
Šmrcao je kao dečak. Lekar i bolničari nespretno priđoše.
„Hajde, ne glupirajte se, dođite, zbrinućemo vas. Uđite u kola.”
„Ne dodirujte me. Znam ja šta kriju vaše bele uniforme i vaša
čistoća. Užasavam vas se. I vaših belih kola se užasavam. Nikad nećete
uspeti da očistite sve fleke koje ću napraviti. Bando ubica! Dželati!”
Trelkovski se teturajući uputi prema zasvođenom prolazu. Komšije
ga pustiše da prođe, preplašeni kao da je utvara. Podsmevajući se kroz
suze, Trelkovski protrese levu ruku. Poprska ih krvlju.
„Jesam li vas isprljao? Oprostite, to je moja krv, znate. Trebalo je
ranije da mi istočite krv, da ne mogu da vas isprljam. To ste zaboravili,
a?”
Rulja ga je pratila na pristojnoj udaljenosti. Policajci su pogledom
ispitivali doktora. Treba li silom da ga ućutkaju? Lekar odrično
odmahnu glavom.
Krv i suze grgoljili su u grlu Trelkovskog.
„Pokušajte da me sprečite da govorim! Napraviću mnogo fleka!”
Vrištao je. Glas mu je pucao, ali se odmah oporavljao u još oštrijem
tonu.
„Dželati! Ubice! Uveravam vas da ću praviti buku! Fini skandal!
Samo pokušajte da me ućutkate! Možete da lupate u zidove, svejedno
mi je!”
Pljuvao je u svim pravcima, prskajući krvlju i pljuvačkom one koji su
se previše približili.
„Dželati! Ubijte me da me ućutkate! Ali uflekaću vas, čuvajte se.”
I dalje se teturajući, stigao je do podnožja stepeništa. Krenuo je uz
stepenice. Komšije su se ohrabrile.
Sada su se nalazile tik iza njega.
„Ne prilazite ili ću vas isprljati!”
Pljunuo je na njih. Žurno su uzmaknuli.
„Pazite na svoja lepa nedeljna odela! Idite da obučete crvena radna,
crvena odela ubica. Inače će se krv videti. Ona se teško skida, znate?
Bilo je bolje prošli put, zar ne? Ali ja nisam Simona Šul!”
Bio je stigao na prvi sprat. Pljunuo je u rašireni dlan i time umazao
vrata s leve strane.
„Dželati! Pokušajte ovo da operete! Prljavo je, a?”
S mukom se uputio prema vratima s desne strane. Prošeta po njima
svoju krvavu šaku, a potom pljunu na kvaku. Komad zuba ispade mu iz
usta.
„Ha! Ha! Što ćete biti čisti posle ovoga!”
Komšije su gunđale iza njega. On pocepa gornji deo haljine i duboko
izgreba grudi. Krv poče da teče iz rane. On je prikupi u levu šaku i
protrese je iznad otirača.
„Moraćete da promenite otirač. Ima krvi na njemu.”
Pade četvoronoške da bi se uzverao stepeništem do drugog sprata.
Na stepenicima je ostavljao široke tragove krvi.
„Moraćete da promenite stepenište, ima krvi na njemu! Nikad
nećete uspeti da očistite svu ovu krv.”
Jedan komšija ga mučki zgrabi za nogu ne bi li ga povukao unazad.
„Dole šape, ubico!”
Frknuo je kao gnevna mačka pa ga pljunuo u lice. Komšija pusti
nogu i žurno se obrisa.
„Ako se trljate, uflekaćete se. Ko voli krv? Šta? Niko? Ipak jedete
svoje krvave bifteke, ludujete za raguom od zeca sa sosom od krvi,
naslađujete se krvavicom, a volite i Gospodovu krv, zar ne? Zašto onda
ne želite finu krv Trelkovskog?”
I na drugom spratu je isprljao vrata krvlju i pljuvačkom.
 Policajci su, uprkos lekarevom naređenju, držali pendreke u
rukama, goreli su od želje da ućutkaju tog besomučnika. Ali kompaktna
gomila komšija sprečavala ih je da intervenišu. Blokirala je prolaz.
Pokušali su da je razmaknu, ali komšije nisu dozvoljavale da se njima
manipuliše. Gunđali su i pokazivali zube. Lekar i bolničari nisu otišli
ništa dalje. Nisu želeli da učestvuju u ovoj mučnoj komediji, pa su
počeli da razmenjuju utiske sa policajcima. Na trećem spratu, komšije
okružiše Trelkovskog. Blistavi instrumenti presijavali su im se u
rukama. Instrumenti poput hirurških, sa oštrim sečivima. Odgurali su
Trelkovskog u njegovu sobu.
„Znači ipak volimo krv? Gde je gospodin Zi? A, tu je! Napred, napred,
gospodine Zi, da dobijete svoj deo. A kućepaziteljka? Dobar dan,
gospođo kućepaziteljko! A gospođa Dioz? Dobar dan, gospođo Dioz!
Došli ste da se počastite čašom dobre krvi!”
Prasnuo je u luđački smeh. Instrumenti su blistali u rukama
komšija. Mrlja krvi se širila po njegovom donjem stomaku...
Telo Trelkovskog se po drugi put prevrte preko simsa prozora i
razbi se među ostacima staklenog krova u dvorištu.
 EPILOG

Trelkovski nije bio mrtav, ne još.

Veoma polako je izranjao iz provalije bez dna. Kako je dolazio k
sebi, postajao je svestan svog tela i osećao bol. Dolazio je odasvud, iz
svih pravaca odjednom, pa se bacao na njega kao besni pas. Nije mislio
da je kadar da se nosi s njim. Unapred je priznavao da je pobeđen. Ali
iznenadi ga vlastita otpornost. Bol je nasrnuo, ali je ipak slabio u
talasima, a onda potpuno nestao.
Iscrpljen borbom, on ponovo utonu u san. Probudiše ga glasovi.
„Probudila se iz kome.”
„Ima izgleda da se izvuče.”
„Nakon svega što je preživela, to bi stvarno bila sreća!”
„Potrošila nam je rezerve krvi!”
Polako, uz beskrajne mere predostrožnosti, otvorio je oko...
Razaznao je nejasne obrise. Bele senke koje su se kretale po beloj
prostoriji. Mora da se nalazio u nekoj bolnici. Ali o kome su razgovarale
te siluete?
„Izgubila je ogromnu količinu krvi. Sreća da njena krvna grupa nije
retka... Inače...”
„Treba joj još malo podići ruku. Biće joj bolje.”
Osetio je da ga vuku za jedan od udova, veoma daleko od njega,
kilometrima daleko. Stvarno se osetio bolje. Znači o njemu je bilo reći u
rečenicama koje je načuo! Zašto su onda govorili u ženskom rodu?
Dugo je o tome razmišljao. Bilo mu je veoma teško da drži misli na
okupu. Ponekad je nastavljao da razmišlja, ali se nije sećao o čemu.
Mozak mu se vrteo u prazno, a potom bi se prisetio, sa mukom
nastavljao tok svojih rasuđivanja.
. Pretpostavljao je da su mu se podsmevali. Glumili su da o njemu
govore kao o ženi kako bi ismejali nakinđurenog transvestita u kojeg
su ga pretvorili. Ismevali su ga potpuno nepravedno. Prezreo ih je tako
silovito da mu se smračilo pred očima. Nervozni drhtaji prođoše kroz
njega budeći njegov omamljeni bol. Prepustio mu se.
Kasnije mu je bilo bolje. Nalazio se u drugoj beloj prostoriji, mnogo
prostranijoj od prethodne. I dalje nije mogao da se mrdne. Iz svog ugla
video je druge krevete u kojima su bila opružena neka obličja.
Prostorija se odjednom ispuni muškarcima i ženama koji se rasuše oko
kreveta.
Neko prođe pored njega, čuo je šuštanje papira. Neko je upravo
spustio paket s njegove leve strane, na noćni stočić. Potom je video
muškarca kako seda.
Bez sumnje je bio u bunilu. Na sreću da je toga bio svestan, inače bi
poludeo. Čovek je ličio na njega kao jaje jajetu. Pored njegovog kreveta
sedeo je neki drugi Trelkovski, tih i sumoran. Zapitao se da li je tu
zaista sedeo neki čovek koga je njegova groznica preobrazila, ili je pak
čitava ta prikaza bila plod njegovog uma. Osećao se sklonim da
preispita taj problem. Bol je bio praktički nestao. Uronio je u neko
vunasto stanje koje nije bilo neprijatno. Kao da je slučajno otkrio neku
tajnu ravnotežu. Nije se prestravio, naprotiv, pogled na njega ga je
umirivao. Slika je bila utešna jer je izgledalo da potiče iz nekog
ogledala. Toliko bi voleo da se tako vidi u ogledalu!
Čuo je šaputanje, a potom mu se neka glava pojavi u vidnom polju.
To lice je odmah prepoznao, bila je to Stela. Usta razvučenih u osmeh
koji je otkrivao dva očnjaka nenormalne veličine, polako je izgovorila,
kao da mu je teško da razume jezik koji je koristila:
„Simona, Simona, prepoznaješ li me? To sam ja, Stela... Tvoja
prijateljica Stela, prepoznaješ li me?”
Jauk se ote iz usta Trelkovskog, najpre prigušen, a potom se
nadimajući da bi završio kao nepodnošljivi krik.
 Insajderi i autsajderi
Tomas Ligoti o Rolanu Toporu3

Književni svet može se podeliti na dve nejednake grupe: insajdere i

autsajdere. Ovih prvih ima mnogo a ovih drugih vrlo malo. Smeštanju
određenog pisca u jednu ili drugu grupu moglo bi se prići kroz
određivanje vrste svesti tog pisca onako kako se ona odražava kroz
različite komponente njegovog dela, uključujući stil pisanja, opšti ton
njegovog glasa, izbor predmeta i tema, itd. Kao što svaki čitalac zna,
takve stvari zaista bitno variraju kod različitih autora. Da se svaki od
njih definiše unutar ćudljive ili snolike taksonomije možda bi
predstavljalo eksperiment iz beskorisnosti.
Ernest Hemingvej, Vilijam Fokner, Žan-Pol Sartr, Semjuel Beket, T.
S. Eliot, Knut Hamsun, Herman Hese: ko je tu iznutra a ko spolja?
Mozak da se zavrti kad razmotrimo dobro poznata dela ovih pisaca, jer
oni izgleda da izražavaju senzibilitete poprilično udaljene od prosečnih
smrtnika. Smesta se prisećamo Hemingvej eve priče „Čisto, dobro
osvetljeno mesto”, koja se završava travestijom molitve bogu: „Nado
naš koji si na nadi, nada neka je ime tvoje.”4 Onda nam se misli okrenu
gomili degenerika iz Foknerovih romana koji kao da ne nameravaju da
ispolje plemenitiju stranu ljudske rase, ako je uopšte imaju. Ne bi
trebalo da zaboravimo ni Eliotov omaž entropiji, Pustu zemlju (1922),
ili neuravnotežene protagoniste koji nas vode kroz Hamsunovu Glad
(1890), Heseovog Stepskog vuka (1928), Sartrovu Mučninu (1938) i
čitav Beketov opus. Sasvim zgodno, status ovih autora - insajderski ili
autsajderski - nama su već odredili švedski komiteti koji su svakome
od njih dodelili Nobelovu nagradu za književnost, a ona se svake
godine daje autorima koji proizvedu „najistaknutije delo idealističke
tendencije”.
Ali treba li književne velikane klasifikovati kao insajdere isključivo
zbog toga što su dobili jednu nagradu od panela sudija iz Švedske?
Neki bi rekli „da”, ali ne u potpunosti samo zbog Nobela. Neki bi rekli
„ne”, uprkos Nobelu. Ova suprotstavljena mišljenja ostavljaju naš
posao nedovršenim što se tiče određivanja toga da li svest jednog
autora pripada insajderima ili autsajderima. Kako bismo ubrzali ovo
ispitivanje, mogli bismo uzeti jednog kandidata čija ga postignuća
nedvosmisleno svrstavaju u ovu drugu grupu. Za zauzimanje tog mesta
mogla bi se navesti imena brojnih vrednih autsajdera kao kandidata.
Jedan od njih je Rolan Topor, čiji je kratki horor roman Stanar (1964)
dokument koji izražava svest jednog neporecivog autsajdera. Kako
bismo sa smernom samouverenošću odredili šta jednog pisca smešta
unutra ili spolja, Stanara ćemo uporediti sa jednim drugim kratkim
romanom koji deli njegovu temu, a to je Jedan, nijedan i sto hiljada
dobitnika Nobelove nagrade, Luiđija Pirandela (Luigi Pirandello, Uno,
nessuno e centomila, 1926). Sama po sebi, tema ne određuje autorovu
svest. Ono što se računa jeste kako je ta tema obrađena. Pirandelovo
razrešenje paradira simptomima „idealističke tendencije”, dok
Toporovo zauzima antiidealističku poziciju.
Tema romana Jedan, nijedan i sto hiljada eksplicitno glasi da je
ličnost pojedinca zapravo laž rođena iz naših sistema opažanja i
poimanja. Nasuprot dogmi većine, Pirandelov narator i glavni junak
Vitanđelo Moskarda shvata da je sopstvo nesupstancijalni konstrukt
izmišljen kako bi podario koherenciju i značenje jednoj egzistenciji
koja je zapravo haotična i besmislena. Koliko god da mi dobro
funkcionišemo kao tela, mi takođe shvatamo - zato što smo tako često
primorani na to - da su ona kao fenomeni nestabilna, sklona oštećenju i
lakoj propasti. Simultano s tim, mi verujemo - dok nas neko zloćudno
oštećenje mozga ili neki događaj koji nam život izvrne naopačke ne
navede da dovedemo u pitanje ovo verovanje - da su naše „ličnosti”
čvršće, trajnije i stvarnije od raspadajućeg tkiva u kojem su zatvorene.
U romanu Jedan, nijedan i sto hiljada, Moskarda postaje svestan
ovog pogrešnog poimanja sopstva, a time posredno i čitavog sveta
oblika u kojima sopstvo funkcioniše, kroz pogrešno opažanje koje je
imao vezano za svoje telo. Na početku priče on veruje da mu je nos
ravnomerno uobličen i sa leve i sa desne strane. Onda mu njegova
supruga kaže da mu nos nije simetričan, već da je s leve strane niži
nego s desne. Budući pojedinac neizlečivo sklon razmišljanju,
Moskarda se uznemiri zbog ove suprugine opaske; budući
intelektualno poštena individua, on mora da prizna da je ona u pravu.
To što je pogrešno opažao ovu jednu odliku svog izgleda navodi
Moskardu da istraži koje je još druge opsene tokom života gajio vezane
za svoj izgled. On konstantuje čitavu konstelaciju njih. Nakon što
skrupulozno prouči svoju telesnu personu, on prizna da nije čovek koji
je mislio da jeste. On sada veruje da je autsajder samome sebi - nešto
izmišljeno u svojim očima i u očima drugih.
Kasnije, Moskarda je naveden na dalja mračna otkrovenja: „I dalje
sam verovao da je ovaj autsajder samo jedna osoba: samo jedan za sve,
kao što sam ja smatrao da sam samome sebi samo jedan. Ali uskoro je
moja užasna drama postala komplikovanija”. To se desi kada otkrije
„sto hiljada Moskarda koje sam bio, ne samo drugima već i samom
sebi, a svi oni sa ovim jednim imenom Moskarda, ružnim do nivoa
surovosti, a svi unutar ovog mog jadnog tela koje je takođe jedno i,
avaj, nijedno...” Srećom po Moskardu, a na žalost čitaoca (ili barem
onog čitaoca koji je autsajder), on naposletku prihvati nestvarnost
svega što je o sebi smatrao da jeste i postaje jedno sa svime što postoji.
On više ne razmišlja nego naprosto jeste. „Ovo je jedini način na koji
sada mogu da živim.
Da se iznova rađam iz trenutka u trenutak. Da sprečim misao da
ponovo iznutra rovari protiv mene...” Poslednji pasus tog romana je
egzaltacija ovog novog stanja postojanja.

Grad je daleko. Povremeno mi dođe, u smiraj dana, zvuk

večernjih zvona. Ja, međutim, ta zvona više ne čujem u sebi,
već spolja, kako zvone samima sebi i možda drhte od
radosti u svojim odjekujućim šupljinama, u prelepom
plavetnilu neba ispunjenom toplim suncem, u piskutavom
poju lasta ili dok se teško njišu vetru i oblaku, tako visoko,
visoko, u svojim nebesnim zvonicima. Misliti na smrt,
moliti se. Može biti da postoji neko kome je ovo sve još
potrebno, i njegovoj potrebi ova zvona daju glas. Ja više
nemam nikakvu takvu potrebu, stoga što ja umirem svakog
trena i rađam se iznova i bez sećanja: živ i ceo, više ne u
sebi, već u svemu spoljašnjem.

Kraj priče. Stvari se lepo raspletu za Moskardu. On je sada autsajder

koji je spasen. U svom gubitku sopstva on podseća na Ju Dži
Krišnamurtija, Džona Vren-Luisa i Suzanu Segal (U. G. Krishnamurti,
John Wren-Lewis, Suzanne Segal) - osobe sa neslućenim darovima koje
su se oporavile od šokova u svojim sistemima nakon kojih su im se
kognitivni mehanizmi koji proizvode fiktivni ego - ugasili. U ovim
slučajevima, pojedinac koji izgubi sebe je dobitnik zgoditka nalik
vaznesenju. Ovo je zaista „dobra smrt” u kojoj neko nestane kao
navodno sopstvo i ponovo se rodi kao... niko. Zadovoljan je naprosto da
postoji, i podjednako zadovoljan da ne postoji.
Ali da li neko stvarno veruje da je Luiđi Pirandelo iz prve ruke
poznavao osećanje blaženstva bez sopstva u kojem obitava njegov
junak? Ili je verovatnije da je samo zamislio ovakav kraj jedne
nesporno „idealističke tendencije”? Ipak, bez obzira da li je Pirandelo
zaista doživeo ili je samo istražio idealan rasplet za Moskardinu bolnu
samosvest, taj rasplet nije dostupan čitaocu, koji bi mogao da sledi
Moskardinu putanju ka spasenju korak po korak a da opet nikad ne
dospe u obećanu zemlju onih sa mrtvim egom. Da je tako, Pirandelo bi
bio pronalazač najfenomenalnijeg leka ikada pronađenog za patnje
naročito rezervisane za ljudsku vrstu. Rešio bi svaku pošast s kojom se
kao vrsta suočavamo. Kao što bi se, međutim, moglo očekivati, on nije
uradio ništa slično. Umesto toga, Pirandelo je svoju bajku razrešio tako
što je na pozornicu spustio „boga iz mašine” (deus ex machina).
Njegova knjiga je moralna prevara u kojoj mistička transcendencija
zamenjuje molitve koje Moskardi više nisu potrebne. To je ono što nudi
književni insajder. U romanu Stanar, Rolan Topor pruža suprostavljenu
vizuru jednog autsajdera.
Kada Pirandelov junak Moskarda opisuje sve veću zbunjenost
svojim identitetom kao „užasnu dramu”, njegove reći deluju kao
formalnost - površan gest koji ne uspeva da nas ubedi u začudnu
prirodu njegove situacije. U Stanaru, s druge strane, Topor potresno
dramatizuje užas što poseda njegovog ne-junaka Trelkovskog dok ovaj
prelazi istim stazama kao njegov italijanski parnjak. Kritična deonica u
Toporovom romanu počinje sledećom rečenicom: „Počev od kog
trenutka”, upita se Trelkovski, „pojedinac više nije onaj za koga samog
sebe smatra, zajedno sa svima drugima?”
Parižanin sa slovenskim imenom, Trelkovski je autsajder i kreće se
u svetu u kojem su autsajderi progonjeni, baš kao što jesu i u stvarnom
svetu. Dok se nada da će se useliti u novi stan - upravo onaj u kojem je
prethodno stanovala žena po imenu Simona Šul, koja je teško
povređena i za koju se ne očekuje da će preživeti - naveden je da se
oseti kao niko i ništa, prvo od strane stanodavca, gospodina Zija, a
onda i od strane drugih stanovnika ovog zlokobnog mesta.
Ispoljavajući veleznačaj koji su sami sebi dodelili, progonitelji
Trelkovskog su u stanju da održe svoj umišljeni status da su Neko, da
su stvarne osobe dobro prilagođene paklu koji su same sebi stvorile.
 Svako ko je obeležen da ne pripada toj grupi legitimna je meta za
one koji bi želeli da nametnu svoju stvarnost iznad svih drugih.
(Uporediti ovo sa psihosocijalnim činiocima Teorije upravljanja
stravom.)5 Pa ipak, i oni su takođe niko i ništa. Da nije tako, ne bi bilo
potrebe za proganjanjem kojim se bave; mogli bi da provedu živote
sigurno se baveći svojom supstancom i vrednošću. Ali, kao što bi vam
mogao kazati svaki dobar budista (pa čak i Pirandelov Moskarda),
ljudska bića nemaju ništa više supstance i vrednosti nego bilo šta
drugo na Zemlji. Naša nesposobnost da mirno počivamo istovremeno i
kraj planina i kraj budi ove planete izvorište je svih muka koje jedni
drugima izazivamo. Dokle god nekoj osobi ili grupi odričemo pravo da
budu isto toliko stvarni i u pravu kao što smo mi, toliko dugo možemo
ovu snovitu tvrdnju zadržati samo za sebe. A dužnost je svakog čoveka
da u one koji nisu puke njegove replike usadi osećaj da su lišeni
supstance i vrednosti.
Iako to svesno ne zna, Trelkovski na sredini romana doživljava
epifaniju izazvanu ponašanjem njegovih suseda prema njemu: „Gadovi!
Šta još hoće, da se svi izvrnu i pretvaraju se da su crkli, samo da bi
njima udovoljili. A čak ni to verovatno ne bi bilo dovoljno!” On je u
pravu više nego što je toga svestan. Zato što ono što oni žele jeste da
svi padnu ničice i oponašaju njih.

Marsovci, svi oni su bili Marsovci... Bili su sa neke druge

planete, ali nisu želeli to da priznaju. Glumili su prirodnost.
U jednom izlogu ugleda sebe. Nije bio drugačiji. Bio je isti,
potpuno sličan čudovištima. Pripadao je njihovoj vrsti, ali
je iz nekog nepoznatog razloga držan po strani. Nisu imali
poverenja u njega. Zahtevali su da se povinuje njihovim
nesuvislim pravilima i apsurdnim zakonima. Apsurdnim
samo za njega, zato što nije razlučivao sve njihove finese i
suptilnosti.

Susedi Trelkovskog ne mogu da prihvate zaključak do kojeg je on

došao; svi su niko i ništa; nikome nije data moć da definiše sebe,
odnosno odredi ko ili šta on ili ona jeste. Ali ljudi sebi dodeljuju
autoritet da vama donesu presudu, određujući ko i šta vi jeste, i pred
njihovim sudom vi ćete stajati bez reči. Od samog početka,
Trelkovskim manipulišu da prihvati ovu presudu; na kraju, on je
donosi samome sebi. Njegovom skrhanom umu čini se da je jedini
način da se usprotivi ubilačkoj zaveri svojih suseda u tome da u njoj
saučestvuje. On to čini dopuštajući sebi da padne kroz prozor svog
stana i kroz stakleni krov ispod, u dvorištu zgrade. Prvi put ga ne ubije,
pa zato on odvuče svoje raskrvavljeno anti-sopstvo nazad uz stepenice,
prkosno se smejući susedima koji su izašli kako bi ga gađali oštrim
predmetima. Onda on po drugi put padne kroz prozor, odlučivši da
prekine učešće u tužnoj igri ovoga sveta. Interesantno je primetiti da
se Stanar okončava istom vrstom iskoraka izvan ovozemaljskog kao
što to čini i Jedan, nijedan i sto hiljada. Na žalost Trelkovskog, taj
iskorak je u suprotnom pravcu. Tačnije rečeno, taj skok ne oslobađa
Toporovog protagonistu od njegove „užasne drame” već ga katapultira
najdalje moguće usred košmara nikogovića.
Kao insajder, Pirandelo je razrešio temu romana Jedan, nijedan i sto
hiljada na način koji uzdiže duh. Prožet različitom vrstom svesti,
autsajder jedino može da pruži razrešenja koja su mračnjačke prirode.
Tokom prethodnih nekoliko opiljaka ljudske istorije, onima među
nama koji žive u onome što se naziva slobodnim svetom bilo je
dopušteno da imaju različite svetonazore, ali jedino pod uslovom da
ovi podržavaju, direktno ili indirektno, opstanak naše vrste. Oni ne
smeju biti pesimistički, nihilistički, ili u bilo kom pogledu skeptični po
pitanju življivosti ljudskog života. Takve perspektive mogu da cene
autsajderi, ali insajderi, koji sačinjavaju ubedljivu većinu čovečanstva,
neće uvrstiti mračne nazore i nesrećne krajeve autsajdera u svoje
filozofije, ideologije, nacionalne politike ili zakone svojih bratstava. I
Pirandelo i Topor bavili su se istovetnom temom: transformativnim
rastakanjem koncepta o sopstvu kod jednog čoveka. Onaj prvi pisac
okončao je svoju storiju portretom čoveka koji s radošću prevazilazi
sebe postajući „niko” iz naslova romana. Ovo razrešenje smo već s
gnušanjem opisali kao nameštaljku. Neki insajder mogao bi to isto reći
za kraj Toporovog romana, koji implicira silazak u košmar koji
Trelkovski nikada nije ni naslutio.
U epilogu Stanara ispostavlja se da Trelkovski preživljava ono što
bi trebalo da bude skok u smrt. Ali čini to na neobičan način. Pošto u
bolničkom krevetu povrati svest, on vidi da ima posetioca. I sada mu se
sve ukazuje. (Svako može da pogodi u kom pravcu se ovo kreće.)
Bolnički krevet u kojem sada leži isti je onaj kraj kojeg je, na početku
priče, stajao dok je posmatrao zavojima skriveno telo prethodne
stanarke njegovog stana, za koju je želeo da se lično uveri kako se neće
oporaviti od svojih povreda i pokušati da povrati svoje staro stanište. I
ona je, takođe, pala s prozora tog ofucanog stana. Pacijent koji je
upravo postao vezan za krevet, poput onog prethodnog, na svoj užas
prepoznaje onoga ko mu je došao u posetu. To je on sam. U gipsu zbog
povreda i sa licem zavijenim tako da su otkriveni samo jedno oko i
usta, on shvata da je zamenio mesto sa ženom za čijim je stanom
nekada žudeo. Možda i ne po prvi put, jer on je, može biti, ulovljen u
neprekidni niz reinkarnacija, dospeo je u situaciju da se nalazi kraj
sopstvene bolničke postelje. Shvativši šta mu se desilo, onome u
krevetu, on već zna šta će se desiti onome što stoji nad njim, onome
koji više nije on, a ipak i jeste. Trelkovski je sada rešio svoju (i
Moskardinu) zagonetku: „Počev od kog trenutka pojedinac više nije
onaj za koga samog sebe smatra, zajedno sa svima drugima?” Odgovor:
u trenutku kada pojedinac postane svestan da je zarobljen u paradoksu
identiteta i da za njega nema izlaza odatle dokle god za sebe veruje da
jeste nešto što zapravo nije. Pitajte to bilo koju marionetu koja za sebe
misli da je ličnost.
Budući da ni Pirandelo ni Topor nisu prošli kroz transformativno
rastakanje koncepta o sebi koji predstavlja zajedničku temu njihovih
priča - bio bi to vrhunac biografije svakoga od njih - nisu li oni
podjednako neiskreni? Odgovor na to pitanje izgleda da je vezan za
kojeg autora vam se čini da ima bolje utemeljenu predstavu sveta:
okončati svoje dane u smirenom zajedništvu sa svim što sačinjava ovaj
svet... ili biti zarobljen u oštećenom telu u bolničkom krevetu,
nesposoban za išta drugo sem vriska pred prizorom zbunjene prikaze,
nikogovića koji je bio vi u snu koji je bio vaš život. Koji će završetak
ovih tematski srodnih priča vama delovati vernije ljudskom iskustvu
zavisi od toga ko ste vi... ili ko mislite da jeste. Ovo je veoma
pirandelovska tema.
Dok Toporova vizija deluje empirijski utemeljenija i čvršća,
Pirandelova je omiljenija kod masa. Kako bi dobio priznanje, Pirandelo
nagrađuje Moskardu, makar i samo na trenutak pred njegovu smrt, što
bi trebalo da iskupi čitav život ispunjen šibanjima. Nažalost, samo zato
što je nešto poželjno ne znači da će vam verovanje u to doneti spasenje.
Ali Pirandelo i njegova sorta žele za sebe, a i za sve nas, da umremo
pokušavajući upravo to. Sve što Topor i oni njemu nalik imaju da kažu
jeste da čovek uvek treba da ima sređene svoje poslove, što vam može
doneti nešto mentalnog mira ako ste vezani za bolnički krevet... ili ako
samo tragate za novim stanom.
 Rolan Topor: Pakao, to su drugi

„Mnogo više od priče o opsednutosti, ovaj

roman istražuje uznemirujuće dubine krivice,
paranoje i seksualne opsednutosti sa
bespoštednom, skoro kliničkom distancom.”

— Pingvinova enciklopedija
horora i natprirodnog6

Strava i užas ne predstavljaju ekskluzivnu zabran na koju tapiju

polažu samo žanrovski pisci (kao što je npr. bio Lavkraft), kao ni oni
koji sebe takvima nisu smatrali ali su upravo po jezovitim delima ostali
upamćeni (kao npr. E. A. Po, ili Artur Maken). Stravične priče i romani
mogu, ponekad, biti naprosto izraz svetonazora koji nije naročito
žanrovski profilisan, mada taj nazor može, barem u određenim delima,
biti žanrovskom tradicijom osvešćen i u aktivan dijalog sa njom
upušten (kao, recimo, u Ukletoj kući na brdu Širli Džekson). Postoje,
međutim, i izvesna, malobrojna dela koja pripadaju paralelnoj, srodnoj
tradiciji što se sa pomenutim, stravoužasnim zabranom graniči, pa
donekle i preklapa, toliko da je književno-žanrovsku pripadnost takvih
dela teško uopšte odrediti. Drugim rečima, postoji geto, ili kult,
sačinjen od knjiga koje izluđuju ljubitelje fioka i klasifikacija, zidova i
podela, jer se ne daju komotno i bez ostatka smestiti na bilo koju
policu, a nalepljene etikete spontano spadaju sa njih. Kratki roman
Stanar Rolana Topora jedno je takvo delo.
Toporov imaginarijum ukorenjen je, baš kao i kod njegovih kolega
iz „Paničnog pokreta”, Hodorovskog i Arabala, pre svega u nadrealizmu
i njegovoj sumnji u izvesnost, i stabilnost tzv. stvarnog, budnog sveta;
zatim, u veri u subjektivnu vizuru kao značajniju od tzv. objektivne (ih
barem kao jedinu o kojoj se može iole pouzdano govoriti); u odmaku
od realizma i preferenciji prema oniričnom, paradoksalnom,
apsurdnom, pa i šokantnom (ili barem neočekivanom); u ateizmu i
agnosticizmu prikladnim svetu posle Aušvica; u egzistencijalističkoj
svesti o čovekovom beznadežnom položaju u svetu i svemiru, sa
naročitim naglaskom na temi nestabilnog (izgubljenog?
nepostojećeg?) identiteta; u preziru prema tzv. ozbiljnosti i u
doživotnoj „infantilnosti”, odnosno mladalački nesmirenom,
ikonoklastičnom duhu Alfreda Žarija (Alfred Jarry); u mračno-
ambivalentnom odnosu prema telu, seksualnosti i smrti srodnom
nekim od dadaista ali i Artoovom „pozorištu surovosti”... Najzad, kako
je to Ligoti plastično a opet poetično pokazao u svom napisu o
Stanaru, Toporov svet ukorenjen je u osećaju otuđenosti, iliti
autsajderstva, bivstvovanja na margini koje je samo inicijalno bilo
biološki i biografski zasnovano, ali je ostalo i razvilo se kao
intelektualna i kreativna konstanta same srži Toporovog bića.
I mada je Topor rano prepoznao autsajdera u sebi, budući Jevrejin u
Francuskoj pod nacističkom okupacijom, on je taj identitet brzo
prigrlio kao svoj, čak i onda kada to više nije morao - u mladićkim
danima, kada su nacisti u uniformama i šlemovima odavno bili oterani
iz zemlje, ali su za njima ostali mnogobrojniji i u izvesnom smislu
zloćudniji surogati; oni njihovi dobrovoljni domaći pomagači, uzorni
građani što poštuju svaku vlast, poslušnički susedi koji su njegovog oca
prijavili i oterali u konclogor. Ipak, u romanu Stanar on daje upečatljiv
objektivni korelat autsajderske egzistencije obojen toliko mračnim
tonovima, i prožet gotskim temama i motivima, da se, bez obzira na
namere pisca, to delo može smatrati horor romanom.
U svojim poznijim delima, i uopšte u životu, Topor kao da se
pomirio sa pozicijom autsajdera i nju je čak prihvatio i razvijao, ni ne
pokušavajući da koketira sa konformizmom bilo koje, pa ni „kreativne”
vrste, ali su ispoljavanja tog svetonazora u crtežima, romanima i
pričama bila nešto vedrija, humorističnija, razigranija. U svom prvom
romanu, objavljenom kada je imao samo dvadeset i pet godina, on
pruža „sumornu studiju iz otuđenja, sa odjecima Poa i Kafke...”7 u kojoj
se autsajderstvo prikazuje u najpaklenijim i najkošmarnijim tonovima.
Otud horor. Ili „horor”, od vrste pomalo osobene, a opet ne tako daleke
od gotske tradicije koliko se nekome izdaleka može činiti.
Autsajderski pristup pisanju, bez pozivanja na neku prepoznatljivu
tradiciju ili žanr, Topor je platio time što je njegov roman Stanar ostao
u zabranu kulta, u procepu u kojem završavaju nesvrstani,
nekonvencionalni i neklasifikovani, pa je stoga odsutan iz većine
studija i zbornika o književnosti strave - ali i stručnih napisa i
leksikona posvećenih nadrealizmu. Tako se, recimo, Toporovo ime ne
nalazi čak ni u indeksu nekih od inače temeljnih savremenih knjiga o
neogotiku i hororu: ne pominje ga ni King u Mrtvačkom plesu (Danse
Macabre, 1981), ni S. T. Džoši u svojim opsežnim pregledima jezovite
proze kao što je Neiskazivi užas (Unutterable Horror, 2012)8, ali ne
pominju ga, čak ni uzgred, ni najuticajniji akademski zbornici kao što je
Kembridžov priručnik za moderni gotik (The Cambridge Companion to
the Modern Gothic, 2015), niti autori najznačajnijih savremenih studija
o hororu kao što su Dejvid Panter i Noel Kerol (David Punter, Noël
Carroll). Podjednako je teško opravdati njegovo odsustvo u leksikonu
kakav je Istorijski rečnik nadrealizma (Historical Dictionary of
Surrealism, Keith Aspley, 2010) i u studijama kao što su Od
nadrealizma do postmodernizma (From Surrealism to Postmodernism, B.
Baugh, F. Hegel, 2003) i naročito neoprostivo, u inače odličnoj
Nadrealizam i gotik (Surrealism and the Gothic, Neil Matheson, 2017).
Svima njima, i mnogima drugima, Topor je prošao „ispod radara”,
iako bi, da su samo znali za njega, savršeno ilustrovao njihove teze,
uključujući i onu o nezaobilaznom značaju motiva paranoje u gotiku.

Paranoidna proza

Uticajna studija Književnost strave Dejvida Pantera, objavljena

1980. godine, ubedljivo je ukazala na nekoliko značajnih aspekata ovog
žanra. Među njima se, po ovom profesoru, ističu tri: „Upravo je
bavljenje paranojom, varvarstvom i tabuom ono u čemu počiva vitalni
učinak gotske proze; ovo su aspekti užasavajućeg kojima se gotik
stalno, opsednuto vraća.”9 Paranoja, dakle, zajedno sa tematizacijom
varvarstva i tabua, predstavlja jednu od okosnica gotika (u širokom
značenju, koje obuhvata i docniju horor prozu). Za razumevanje
Toporovog romana naročito je značajan koncept „paranoidne proze”,
koju je Panter definisao kao:

prozu u kojoj je „implicirani” čitalac smešten u

dvosmislenu situaciju u odnosu na strahove u tekstu, i u
kojoj pripisivanje proganjanja ostaje neizvesno a čitalac je
pozvan da deli sumnje i neizvesnosti koje prožimaju
prividni zaplet. Upravo ovaj činilac paranoične strukture
označava mnoga od boljih dela gotika i izdvaja ih od
 običnog pitomog supernaturalizma: ona neprestano bacaju
natprirodno u sumnju i čineći to takođe obavljaju važnu
funkciju uklanjanja umišljenog oreola izvesnosti sa
takozvanog „prirodnog” sveta.10

Paranoidna proza prisutna je u opusima nekih od najvažnijih i

najvitalnijih pisaca 20. veka, kao što su Franc Kafka (Franz Kafka), H. F.
Lavkraft, Luj Ferdinand Selin (Louis-Ferdinand Céline), Vilijam Barouz
(William S. Burroughs), Kurt Vonegat (Kurt Vonnegut), Filip K. Dik
(Philip K. Dick), Tomas Pinčon (Thomas Pynchon), Hanter S. Tompson
(Hunter S. Thompson), Robert Anton Wilson (R. A. Wilson), Tomas
Bernhard (Thomas Bernhard) i drugi. Povrh toga, strava prožeta
paranojom pripada, prema našem određenju, jednoj od tri ključne
paradigme horor žanra, onoj koju smo u jednom radu nazvali „strah od
drugih”.11
U romanu Stanar glavni junak (bolje reći antijunak) Trelkovski iz
okruženja u kojem se našao (Pariz, Francuska) otuđen je barem
dvojako: prvo, kao Jevrejin, a zatim i kao Sloven (poljskog porekla). Ono
prvo bi se još nekako i podnelo da mu je prezime, recimo, Goldberg, ali
u spoju sa slovenstvom, koje je oduvek u tzv. zapadnoj Evropi bilo
percipirano kao tuđinstvo nemoguće za asimilovanje, sufiks „ski” na
njegovom prezimenu (zbog kojeg ga stanodavac smesta pita da li je to
rusko prezime) žigoše ga kao Drugost, kao Tuđinca. Tome doprinose i
drugi činioci njegovog karaktera i temperamenta: njegova stidljivost,
povučenost, neasertivnost... zbog kojih neodoljivo podseća na junake
Kafkinih pripovesti. On je slabašna jedinka koja ne može ili ne ume da
ustane protiv nepravde koju trpi, a onda kada nizom sitnih i krupnih
zlodela bude primorana na snažnu reakciju, rezultat je neuspeh... i
samouništenje. Ponor koji deli Trelkovskog od njegovih suseda, ali i
drugih Parižana, recimo kolega s posla, pa i devojke Stele s kojom
pokušava da ostvari intimniji odnos, preveliki je da bi ga premostila
jedna ugnjetena, nesigurna individua bez ikakve zaleđine ili uporišta.
Trelkovski, bez korena, nalazi se, doslovno, u poziciji „sam protiv
svih”, a paranoja inherentna njegovoj situaciji je dvosmerna. On je
Tuđinac za svoje okruženje, koje ga kao takvog opaža i od sebe
odguruje jednom kad shvati da ga ne može bespogovorno i bez ostatka
asimilovati; ipak, budući da su „normalni” Parižani u većini, njihova
paranoja nije praćena strahom već pre zazorom, gnušanjem i
odbijanjem. S druge strane, Trelkovski je potpuno usamljen, lišen bilo
kakve podrške sa ma koje strane, i zato on na pokušaje mase da njegov
identitet proguta i svari reaguje sa sasvim razumljivim strahom.
Svestan svoje slabosti i izolovanosti, on zna da će se teško izboriti
protiv amorfne mase.
Jedan od genijalnih detalja ovog romana sastoji se u tome da, osim
stanodavca, gospodina Zija i neimenovane kućepaziteljke, ostali
stanari te zgrade nisu precizno definisani: nejasno je koliko ih ima i
gde tačno, na kom spratu, žive, a i podaci o njima su kontradiktorni,
uzajamno potirući, kao u slučaju gospođe Gaderijan: nju je Trelkovski
video sa ćerkom čije su noge u invalidskoj protezi, a docnije mu bude
rečeno da ta gospođa zapravo ima „sina od četrnaest godina. Propalicu
koja se zabavlja skakanjem na jednoj nozi po čitav dan”. On stalno
susreće stanare čija su mu lica nepoznata. Zbog toga je ta masa, koja se
polagano, postepeno, određuje kao neprijateljska, doslovno
nesaglediva; neprijatelj je nedefinisan, neizbrojiv, nejasnih motivacija,
pa time strašniji.
Paranoja koju Trelkovski oseća dublja je i mračnija, prožeta
stravom i užasom, jer on iza sebe nema sigurnost velikih brojeva. Na
početku neutralan, bez vidljivih tragova da zazire od okruženja u kojem
pokušava da živi, on vremenom, kako se znaci različitosti sve više
očitavaju, kako mu se češće i sve jače na nos nabija njegova
neuklopivost, i on počinje da ljude oko sebe doživljava kao tuđince
nepojmljivog porekla, prirode i namera, kao „Marsovce” koji su „svoje
čudovišne nesrazmere nazvali srazmerama, a svoju nezamislivu
ružnoću lepotom.” S njihove strane - nepoverenje; s njegove strane -
strah; eto recepta za sukob koji se ne može lepo završiti.
Pritom je važno naglasiti da njegovo jevrejstvo i slovenstvo nisu
sami po sebi dovoljni da opravdaju sve veće nepoverenje, bojazan i
netrpeljivost koji vladaju između većine i pojedinca. Iako Topor na
početku romana zavodljivo koristi privid realizma, ovaj rođeni
nadrealista svakako nije rukovođen ambicijom da napiše nešto tako
prozaično i izlišno kao što bi bio realistički, društveno angažovan
roman o položaju jevrejsko-slovenske manjine u Parizu sredinom 20.
veka. Da se Stanar svodi samo na to, teško da bi ga se čitaoci sećali i još
uvek mu se rado vraćali više od pola veka kasnije. Baš kao u Kafkinim
delima, sa kojima je ovaj roman često upoređivan, jevrejstvo
protagoniste je samo jedan sloj u mnogo komplikovanijoj strukturi
njegove otuđenosti. Zapravo, kod Topora je ono još manje značajno, jer
njegov je agnosticizam i materijalizam znatno jači od Kafkinog
ambivalentnog odnosa prema veri u „višu silu”, pa su otud i rasna i
religiozna pripadnost antijunaka kod Topora samo neke od vidljivijih,
spoljašnjih manifestacija njegove lične idiosinkrazije, a nikako njena
esencija. Zato sa ovim romanom i njegovom tematikom lako može da
korespondira i čitalac koji ne pripada navedenom poreklu - odnosno, u
kožu Trelkovskog može glatko da uđe svako onaj ko se ikada osetio kao
neuklopljena, izolovana individua u društvu koje bi da guši njegovu
posebnost i svede ga na još jednu repliku svojih poželjnih, suštinski
bezličnih odradeka.
Paranoja je, nažalost, univerzalno prepoznatljiv osećaj u vreme
kada je nepoverenje među ljudima (i rasama, i verama...) sve veće, kao i
njihova otuđenost; ona je kao tema danas još aktuelnija nego sredinom
1960-ih kada je ovaj roman objavljen, u vreme koje je još uvek moglo
biti dovoljno idealističko da omasovi jedan takav pokret kao što je hipi.
Što se tiče tretmana paranoje u hororu, on može biti barem dvojako
idejno obojen: konzervativan i liberalan.

Ako je pristup konzervativan, delo je obeleženo

ksenofobijom, paranojom i antropocentrizmom koji
omogućavaju uništenje Drugosti i povratak u pređašnje
stanje, u „normalnost”, odnosno u status quo. U delima koja
pripadaju ovom svetonazoru, „čudovišta” su prikazana kao
izuzeci od pravila, posebni slučajevi, nakaze koje se lako
mogu eliminisati pomoću ljudskih kvaliteta i napora
(prijateljstvo, ljubav, hrabrost, znanje, razum,
zajedništvo...); život je idila u kojoj je monstrum samo
privremeni uljez koji tu idilu značajno ne remeti.12

U ovakvim delima, sa konzervativnim pristupom, glavni junak nije

„ja” nego „mi”; odnosno, glavni junaci osmišljeni su i prikazani kao
očigledni reprezenti pretpostavljene većine: i izgledom i ponašanjem i
vrednostima koje nose oni su „everyman”, glas prošeka. Njima
nasuprot su „čudovišta” koja i izgledom i ponašanjem i vrednostima
podrivaju „normalnu” zajednicu, i stoga moraju biti uništena. Paranoja
je tu privremeno stanje u kojem se zajednica jakih nalazi pred
prolaznom, ali suštinski nejakom pretnjom. Horor je tu spoljašnje
prirode, jer dolazi odnekud izvana, i do kraja dela biva u najmanju ruku
oteran, ako ne i uništen.
Toporov tretman paranoje u Stanaru je dijametralno
suprotstavljen ovom pristupu, i mogao bi se nazvati liberalnim (u
širokom smislu reči, i nevezano za bilo kakve tadašnje ili današnje
političke opcije i struje, baš kao što je i Topor svojim nazorima od njih
bio daleko). Kod njega, paranoja nije usmerena od množine prema
jednini - ili množini što oličava Drugost, već nju oseća pojedinac, u
jednini, koji predstavlja Drugost (Trelkovski), a nalazi se okružen i
zagušen množinom predstavnika Norme. On je individua čije „ja”
polagano, a onda sve više i više, pokušava da uguši masa „njih” - pri
čemu „oni” nisu najezda osvajača došavših odnekud drugde, nego je tu
sve vreme, domicilna. Trpilac paranoje u ovom delu je došljak sa strane
zatečen među domaćima. I baš kao što su pacovi u stanju da nanjuše
došljaka, pacova iz drugog gnezda, i da se smesta masovno obruše na
njega i rastrgnu ga samo zato što je došljak, što nije jedan od njih, tako
se i prividno normalni Parižani metaforički preobražavaju u čopor
pacova koji je nanjušio da je Trelkovski došao odnekud drugde, i još
gore, da uprkos svim njihovim naporima da ga preobrate, odbija da se
konformizuje i postane zaista, a ne samo nominalno, jedan od njih.13
Sve i svako ga, svakodnevno, podseća da nije deo mase, da nije
onakav kakav se od njega očekuje da bude, i stoga je on prinuđen da se
neprestano opravdava i izvinjava za samo svoje postojanje:

I tako će opet morati da se pravda, da objašnjava, da traži

oproštaj što je živ! Moraće da bude dovoljno ponizan da
odagna mržnju i osvoji ravnodušnost. Moraće da kaže
nešto ovakvo: ja ne zaslužujem vaš gnev, pogledajte me, ja
sam obična neodgovorna životinja koja ne može da spreči
zvučne manifestacije svog truljenja, svog života dakle, pa
ne traćite svoje vreme na mene, ne prljajte ruke udarcima
po meni. Podnosite to što postojim. Svakako ne tražim da
me volite, znam da je to nemoguće, jer nisam neko koga je
lako voleti, ali budite milostivi toliko da me prezirete
dovoljno da biste me ignorisali.

Topor, dakle, uzima vizuru progonjene jedinke i ona je u njegovom

tekstu neprikosnovena: ne postoje intruzije „sveznajućeg pripovedača”
koje bi tu vizuru relativizovale, ili uopšte sugerisale postojanje
nekakve „objektivne” istine. Ovo je, u vreme nastanka romana, bio
smeo i originalan pristup: zauzeti tačku gledišta autsajdera, a ne
insajdera, kao što je bio dominantan pristup u hororu, i ne samo
hororu, tog doba koje je konformizam uzdizalo kao jednu od najvećih
vrlina. Početkom 1960-ih protagonisti romana i filmova ovog žanra
uglavnom su bili ili oženjeni, porodični ljudi koji se na kraju vraćaju u
sigurnost već oformljenog porodičnog doma, ili mladi ljubavnici na
putu ka braku koji se nađu u vrtlogu stravičnih dešavanja samo da bi
na kraju iz njega bezbedno isplivali i mirno uplovili u bračnu luku. Tada
je bilo krajnje avangardno za (anti) junaka uzeti smušenog neženju koji
se slabo snalazi u životu i koji čitav taj „normalni svet” posmatra
iskosa, ne toliko kao poželjan ali njemu nedostižan cilj, koliko kao
mučno, opterećujuće stanje kojem ne nalazi alternativu.
Trelkovski status quo odbija, ali drugog izlaza ne nalazi, tako da u
kulminaciji romana tragičnost njegove situacije biva pojačana
činjenicom da on ne strada zato što je različit. Da on strada
istrajavajući do kraja u svom sopstvu, to bi u sebi imalo dimenziju
nečeg herojskog; međutim, on strada zato što, izluđen pritiscima,
trapavo pokuša da prihvati nametnutu ulogu, da postane doslovna
kopija prethodne stanarke, Simone Šul. Roman se, tako, okončava
travestijom i transvestitizmom: Trelkovski, kojem ne daju da bude
Trelkovski, „postaje” Simona Šul preuzevši prvo neke njene površne
manirizme (omiljeni doručak, omiljenu vrstu cigareta), a zatim i pol,
šminkom, perikom i Simoninom odećom zaostalom u garderoberu
pretvorivši sebe u njenu nakaradnu, kvazi-žensku repliku zasnovanu
na površinskom poimanju ženskosti.
Ovakvim krajem Topor čitaocu zakida željenu katarzu, jer ako je već
poraz glavnog junaka neminovan (što je u hororu češći slučaj nego u
drugim žanrovima), poželjno bi barem bilo da je garniran
romantičnom fantazijom o junaštvu pred nadmoćnim neprijateljem,
koja bi takav rasplet zasladila. Trelkovski bi tu bio žrtva pala na oltaru
borbe za svoje „ja”, uzvišen u svom porazu protiv daleko nadmoćnijeg
neprijatelja. To je zadovoljstvo koje bi konvencionalan pisac svojim
čitaocima na kraju pružio. Avaj, mladi nadrealista Topor umesto
tragedije pruža ono što najčešće u životu i biva - tragikomediju. I to ne
zbog mladalačke, nadrealističke želje da šokira buržoaziju, nego pre
svega zbog dubokog uvida u ljudsko stanje i ljudsku prirodu. Pored
ostalog, taj kraj kao da predstavlja duhovitu parafrazu i nadgradnju
Marksove maksime da se istorija uvek ponavlja, prvi put kao tragedija,
drugi put kao farsa. U slučaju Trelkovskog to ponavljanje odigra se
smesta: pošto ga prvi pad ne ubije, on se, izmrcvaren, dovuče do trećeg
sprata i ponovo se baci kroz isti prozor - samo da bi završio imobilisan
u gipsu i zavojima. Od njega ostaju samo oko, da užas vidi, i usta, da taj
užas izraze dugim, beznadežnim, očajničkim krikom.

Pakao, to je biti kao drugi

Monstrum u središtu Stanara zove se konformizam, a čitava

mračno-komična parada, koja eskalira košmarom, ludilom i
rastakanjem identiteta, groteskna je parodija procesa socijalizacije i
konformizacije skoro svake jedinke koja nema dovoljno čvrst ego da se
tome suprotstavi. Ovaj roman doživeo je odličnu, prilično vernu
filmsku adaptaciju pod naslovom Stanar ( The Tenant, 1976), koju je
načinio Roman Polanski sa svojim čestim koscenaristom, Žerarom
Brahom (Gérard Brach). Budući da opus Polanskog poseduje značajnu
tematsku i svetonazorsku bliskost sa Toporom, može biti plodotvorno
ukazati na određene sličnosti i različitosti između njihovih dela, jer
njima se Toporov roman može pobliže osvetliti, a naročito u kontekstu
teme košmara, ludila i rastakanja identiteta kao rezultata socijalizacije
i konformizacije, kojom se i Polanski često bavio.
Ono što ova dva umetnika dele je, pre svega, slično poreklo: obojica
su poljski Jevreji koji su se, nakon traumatičnog detinjstva za vreme II
svetskog rata, nastanili u Parizu a Francusku prihvatili kao svoju
domovinu. Razlika je u tome da je Topor u Francuskoj živeo od rođenja,
dok se Polanski u njoj nastanio tek posle mnogo lutanja (preko
Engleske i SAD)14, ali i u tome da je Polanski, u Poljskoj, imao znatno
bliskiji dodir sa užasima pogroma i genocida nego Topor, relativno
bezbedno sakriven u francuskoj provinciji. I jedan i drugi su, u
značajnoj meri i zbog svog porekla, sebe doživljavali kao autsajdere,
tuđince koji stalno moraju da se pravdaju i izvinjavaju, odnosno
dokazuju svoj identitet, i obojica su razvila prilično mračan svetonazor
zasnovan na sumnji u autoritete, u razum, u objektivnost, i na sklonosti
mračnim, pa i hororičnim sadržajima. U potonjem je Polanski još
izraženiji, jer je režirao najmanje pet filmova koji se nesumnjivo mogu
smatrati hororima, i to: Odvratnost (Repulsion, 1965), Bal vampira
(Dance of the Vampires, 1967), Rozmarina beba (Rosemary’s Baby,
1968), Stanar i Deveta kapija ( The Ninth Gate, 1999), dok je Topor iza
sebe ostavio samo jedan roman koji se može svrstati u ovaj žanr.
U vreme premijere, Stanar nije doživeo popularnost niti
razumevanje publike i kritike, i bio je smatran promašajem kako na
komercijalnom tako i na umetničkom planu. Primera radi, ugledni i
uticajni američki kritičar Rodžer Iber (Roger Ebert) je pisao: „Stanar
nije naprosto loš - on je sramotan”; uz to je „neiskazivo
razočaravajući”, a povrh svega, po njemu, ima „kraj koji se mora
svrstati među najbezveznije ikada smišljene za neki navodno ugledan
film.”15 Iber, očito, nije čitao knjigu koju taj film prilično verno prenosi,
iako je ova na engleskom objavljena još 1966. godine, inače bi znao da
taj kraj potiče iz nje. U svakom slučaju, trebalo je da prođu decenije pre
nego što je Stanar Polanskog stekao kultni status i relativno
prihvatanje u akademsko-filmofilskim krugovima, pa da klatno
recepcije ode u drugu krajnost, do možda i preterane re-evaluacije kao
što je dolenavedena, iz prestižne knjige 100 najboljih evropskih horor
filmova tako uglednog izdavača kakav je Britanski filmski institut:

Polanski i njegov uobičajeni koscenarista adaptirali su

umereno efikasan roman Rolana Topora i preobrazili ga u
nešto izvanredno - film koji funkcioniše na toliko nivoa i
slojeva da nikada nije bilo definitivnog tumačenja, niti ga
može biti. Kao rezultat toga, to ostaje neobično neprobojno
delo koje odbija da preda sve svoje misterije bez obzira
koliko ga pomno proučavali. Možda je jedini horor
uporediv sa njim u ovom pogledu Isijavanje Stenlija
Kjubrika (Stanley Kubrick, The Shining, 1980), koji je,
prema filmofilskoj legendi, nastao iz Kjubrikove žudnje da
napravi film nalik Stanaru.”16
 Izlišno je diskutovati o tvrdnji da je Toporov roman samo
„umereno efikasan”, kao i sa preteranim i neosnovanim poređenjem sa
ipak znatno boljim i složenijim filmom kakav je Isijavanje; ovaj citat
naveden je kao ilustracija turbulentne istorije recepcije ovog filma, od
inicijalnog nerazumevanja i neutemeljenih pokuda, pa do odocnelog
prigrljivanja i neumerenih pohvala. Ono što zaslužuje osvrt jeste
tvrdnja da je Stanar „neobično neprobojno delo koje odbija da preda
sve svoje misterije bez obzira koliko ga pomno proučavali”. Stanar to
uopšte nije: njegova misterija prilično je očigledna ako se uvidi
tematsko-idejna preokupacija što se provlači kroz par ranijih filmova
Romana Polanskog.
Naime, Stanar predstavlja treću varijaciju, i kulminaciju, teme
moderne otuđenosti i usamljenosti zbog kojih relativno izolovani
protagonista, zatočen u jednom sumornom stanu, završava u paranoji i
ludilu. Ova tema započeta je filmom Odvratnost, u kojem seksualno
frustrirana i psihotična Kerol (Katrin Danev), sama kod kuće dok je
njena sestra na izletu sa momkom, počinje da ludi i ubija, a nastavljena
na znatno slojevitiji način u Rozmarinoj bebi, gde upravo venčana i
praktično u braku silovana žena (Mia Farou) zatrudni i počne da veruje
da je njeno dete, zahvaljujući uroti satanističkih suseda, zapravo
đavolovo. Sva tri filma dele teme izolacije: Kerol je doslovno sama u
stanu gde postepeno gubi razum, dok je Rozmari „sama u braku” sa
bolesno ambicioznim i beskrupuloznim čovekom koji za nju zaista ne
haje, tako da je i ona prepuštena sebi i veći deo dana provodi sama;
Trelkovski ne uspeva da ostvari smislen i intiman odnos ni sa
prijateljima ni sa ljubavnicom i živi sam. Takođe dele motiv paranoje:
Kerol je ubeđena da spoljašnji svet želi da joj naudi i u svojim
halucinacijama bezazlene došljake percipira kao neprijatelje i
napadače; Rozmari veruje da je svuda oko nje satanistička zavera u
koju su uključeni ne samo susedi nego i njen doktor, pa naposletku i
muž; Trelkovski oseća da su svi stanari deo urote da od njega naprave
dvojnika samoubilačke prethodne stanarke.17
Sva tri filma takođe se, u pogledu pristupa, odlikuju realistički
ocrtanim ambijentom i psihološki ubedljivim likovima u njemu:
minuciozno slikanje svakodnevnih detalja i prepoznatljivog ponašanja
protagonista, uz suptilno utkane nagoveštaje nejasne stravične
zaleđine zgrade i suseda, zahtevaju strpljivog i pažljivog gledaoca. Ovaj
je na kraju nagrađen kada iz takvog prosedea svaki od ovih filmova
neosetno, gotovo podmuklo, sklizne u fantastični delirijum i dođe do
svoje paranoične, ali neizbežne kulminacije. Reči kojima smo drugde
opisah Rozmarinu bebu savršeno su primenjive i na Stanara, jer taj se
film prirodno nadovezuje na ovu tematiku i pristup:

Zlo je, čini se, inherentno svetu koji ovaj autor stvara u
svakom svom filmu, ali ono ne vuče korene u prevaziđenim
religijskim konceptima koji smrde na sumpor. Njegov
pakao je egzistencijalistički, sartrovski - pakao, to su drugi
ljudi. (...) „Satanisti” u Rozmarinoj bebi nisu pompezne,
harizmatične figure u ceremonijalnim odorama opsednute
megalomanskim planovima, kakve nalazimo u
konvencionalnim hororima iz istog perioda. Sa
neodoljivom ironijom i sarkazmom, Polanski obožavaoce
đavola prikazuje kao polukomične, groteskno-obične
spodobe srednje klase koje čitaju Riders dajdžest (Readers
Digest) i odevene su u nakaradno šarene i neukusne
kostime koji su jedino šezdesetih mogli da budu „moderni”.
Ovi „satanisti” su zastrašujući zato što otelovljuju užas
banalnosti...18

Sve se ovo može primeniti i na Stanara: Pakao, to su drugi ljudi, ali

ti ljudi nisu đavoli iz pakla, već groteskno karikaturalni malograđani
koji svojim sitnodušjem (npr. insistiranje da se u susednom stanu ne
sme ni šušnuti posle 22h) oličavaju užas banalnosti. Od pomenuta tri
filma jedino Rozmarina beba sadrži ozbiljniji nagoveštaj natprirodnih
upliva, ali zbog zauzete subjektivne vizure, nepouzdanog protagoniste
i strukture zapleta ti nagoveštaji ostaju dvosmisleni, nedovoljno
potkrepljeni, pa se i taj film, kao i Odvratnost i Stanar, može čitati kao
psihološko-egzistencijalistička studija iz (samo)izolacije, paranoje i
gubljenja razuma. I dok je Odvratnost značenjski relativno jednostavan
film, druga dva su slojevitija i komplikovanija za tumačenje; oni, za
razliku od njega, sadrže temu masovne urote protiv pojedinca koja za
cilj ima da se njemu ili njoj nametne određeni identitet. Ako
„satanističku zaveru” tumačimo kao paranoičnu deluziju, ili metaforu,
a ne kao „objektivnu” istinu na nivou zapleta, Rozmarina beba se
ukazuje kao film koji najavljuje istovetnu temu koju će Stanar obraditi
osam godina kasnije:

Rozmarina beba na ubedljiv način prikazuje proces u kome

normalna, inteligentna osoba pokušava da takva i ostane u
okruženju napadno ispraznom i materijalističkom - samo
 da bi na kraju bila primorana na kapitulaciju. Rozmarino
finalno prihvatanje svog (?) deteta znači prihvatanje uloge
majke i domaćice; dovedena do ivice ludila, ona pristaje na
pravila igre koju igraju svi oko nje, i postaje i sama jedna od
njih - još jedan bezlični konzument tekovina sistema
zasnovanog na gušenju individualnosti... Subverzivnost
Rozmarine bebe je u tome što je tu patrijarhalna porodica
prikazana kao osnovna ćelija ‘satanizma’.19

Okruženje u Stanaru takođe je isprazno i materijalističko,

opterećeno konzumerizmom (sveprisutni veliki bilbordi i svetlucave
reklame) i brendovima (vrste cigareta na kojima se stalno insistira
naročito su znakovite jer ukazuju na popuštanje junaka pred pritiskom
drugih da ostavi „svoj” i prihvati tuđi omiljeni brend) i plitkoumnom
pop-kulturom (u duhovitoj nadgradnji romana, tokom prve zajedničke
posete bioskopu, Trelkovski i Stela tokom neveštog pokušaja erotskog
zbližavanja gledaju nenamerno komičnu scenu iz karate filma sa
Brusom Lijem). Prevlast materijalnog a odsustvo duhovnog je, u filmu,
takođe inteligentno podcrtana dodatkom sceni koja je u Toporovom
romanu drugačija i kraća; ono što je ubacio Polanski po svom
crnohumornom duhu savršeno je srodno romanu i značenjski ga
smisleno nadopunjuje. U toj sceni Trelkovski odlazi u crkvu na bdenje
preminuloj Simoni Šul, kojom prilikom sveštenik drži gromovitu
pridiku, podvlačeći kontrast između Hrista kao ideala duhovnog života
i bednih, grešnih smrtnika:

Jeste, Hrist se vozdigao u nebesa i pridružio anđelima

uzvišenim. Ali ne radi stvorenja poput vas, ispunjenih
najnižim gresima, koja žude samo za telesnim
zadovoljstvima. Kako se usuđujete da mi dosađujete i
rugate mi se u lice? Kakva drskost! Šta radite u mom
hramu? Groblja su mesta gde pripadate. Smrdećete poput
kakve istrulele lešine kraj puta. Zaista vam kažem, nikada
nećete ući u moje carstvo.

Ova pridika, i zajapureno lice namrštenog sveštenika, montirani su

nasuprot sve komičnijih reakcija Trelkovskog, koji počinje da se vrpolji
kao da su navedene reči upućene samo njemu i baš njemu, tako da
naposletku (kao i u romanu) izjuri iz crkve ne izdržavši do kraja
bdenja. U Rozmarinoj bebi naslovna junakinja je vaspitana kao
katolkinja, ali nije praktikujuća; religija ne igra nikakvu ulogu u njenom
životu sve dok đavo, kao jedini blizak nagoveštaj onostranog i
nevidljivog, ne prodre u njen život - i njeno telo. Ili se bar tako čini. Jer,
„đavola” u sceni sna (?) u tom filmu igra njen muž (Džon Kasavetes)...

Najbolniji trenutak u filmu je onaj kada Rozmari shvati da

je čak i njen muž sve vreme bio deo kovena, da su je
obmanjivali i pretvarali se bukvalno svi, te da je ostala
potpuno sama. Uloga majke, koja joj se sve vreme nudi,
jedini je izlaz iz ćorsokaka u koji je dospela. Kada se glavni
(muški) lik u filmu Stanar nađe u sličnoj slepoj ulici,
pritisnut nametljivim susedima i banalnošću svog
okruženja (koje uključuje i kolege s posla i ispraznu
ljubavnicu) - on nema čak ni taj izbor, budući da je u suštini
neuklopljeni samotnik. Bez tačke kontakta, nesposoban za
kolaboraciju, jer onima oko sebe nema šta da ponudi, on
jedini izlaz vidi u skoku kroz prozor. Rozmari, pak, biva
‘socijalizovana’ kroz porodicu, odnosno svoje (đavolje)
dete. Malo je umetnika koji su tako ubedljivo kao Polanski
uspeli da prikažu svu odvratnost i gorčinu koji prate
plaćanje cene te i takve socijalizacije.20

Stanar Polanskog još više od Rozmarine bebe potencira odvratnost i

gorčinu koji idu uz socijalizaciju i konformizam, jer dok Rozmari na
kraju nalazi sreću u prihvatanju malog „Antihrista”, Trelkovski se
zatiče u začaranom krugu rastočenih, zamenjenih i obesmišljenih
identiteta - ih, po Ligotiju, u poimanju fikcije svakog identiteta. Taj
film, zaista, verno prenosi duh romana, a naročito u smislu da
predstavlja „jednu od najuspešnijih evokacija paranoje u svekolikoj
filmskoj umetnosti.”21 Stanar Polanskog, međutim, sadrži i jedan
fundamentalan nedostatak zbog kojega se mora reći da u svojoj
završnici bitno izneverava duh Toporovog romana.
Rečeno je već da Topor u romanu ostaje veran vizuri progonjene
jedinke koja je u njegovom tekstu neprikosnovena i lišena intruzija
„sveznajućeg pripovedača”. Nažalost, Polanski uspešno izgrađenu
subjektivnu perspektivu u prvoj polovini filma relativizuje i sugeriše
postojanje „objektivne” istine - koja je prilično banalna, i svodi se na to
da je Trelkovski psihički bolesna osoba, paranoidni šizofrenik koji gubi
razum naočigled svojih ipak dobronamernih sustanara i koji halucinira
urotu. Toga u Rozmarinoj bebi nije bilo, i zato je taj film daleko
slojevitiji i pregnantniji (sic) značenjima.
Konkretno, Polanski u kasnijem delu filma, u nekoliko navrata,
paralelnom montažom suočava viziju Trelkovskog, koji „vidi”
zlonamerne sustanare, a najčešće pretećeg stanodavca, gospodina Zija,
svuda oko sebe, ali reditelj smesta prikazuje i stvarno stanje stvari:
osoba koja Trelkovskog uplaši u mračnom haustoru zgrade nije
zločesta i nametljiva gospođa Dioz, nego neka obična beskućnica; ona
ne pokušava da zadavi Trelkovskog, kako se njemu čini, jer iz
„objektivne” vizure vidimo njega kako samom sebi steže vrat; čovek
koji je zazvonio na vrata Stelinog stana, viđen kroz špijunku kao
gospodin Zi, zapravo je (iz gornjeg, „sveznajućeg” rakursa prikazan)
neki drugi, nepoznat i sa njim nepovezan čovek; ljudi na čiji auto
Trelkovski naleti, ubeđen da su oni namerno naleteli na njega, nisu
gospodin Zi i gospođa Dioz, prikazani iz njegove, „donje” perspektive,
već dvoje očigledno dobroćudnih i uplašenih staraca voljnih da
pomognu. (U samom romanu vozač je jedan od neimenovanih
komšija.) Što je najgore, u završnoj sceni filma, koja prikazuje potpuni,
dvostruki pad Trelkovskog kroz prozor njegovog stana, Polanski
sukobljava vizuru izludelog autsajdera, iz koje se čini da sustanari
likuju i s radosnim nestrpljenjem iščekuju njegovo iznuđeno
samoubistvo, a neki čak imaju demonski svetlucave oči i palacave
zmijske jezike, dok, s druge strane, paralelno s tim prizorima, reditelj
prikazuje te iste sustanare, pa čak i dotad stalno namrgođenog i
pretećeg Zija, kao zabrinute, uplašene ljude koji žele da nesrećniku
pomognu, ali im on to ne da.
Ovim postupcima Polanski pokazuje da nije do kraja razumeo
metaforičke potencijale Toporovog romana, i da ih je sveo na studiju
jednog psihološkog slučaja. To se vidi i iz nekih njegovih intervjua i
napisa, a najočiglednije u autobiografskoj knjizi Roman od Polanskog,
gde je za njega Trelkovski „stidljivi bankarski službenik poljskog
porekla čija narastajuća šizofrenija kulminira u travestizmu i
suicidu.”22 Polanski nigde ne pokazuje puno razumevanje konotacija
ovog lika, i o njemu govori samo iz kliničke vizure, eksplicitno mu
lepeći psihijatrijske etikete (šizofrenija, travestizam, suicid), čime
srozava njegov simbolički značaj koji je, paradoksalno, Ligoti bolje
razumeo. Šteta, jer time je okrnjio filmsku verziju koja je inače u skoro
svakom drugom pogledu izuzetno verna, pronicljiva, živa i ubedljiva.
Ali, zato ćemo uvek imati knjigu.

Gotički nadrealizam

Prva generacija nadrealista, predvođena Bretonom (André Breton),

obilato se nadahnjivala klasičnim engleskim gotskim romanom,
preuzimajući od njega neke od ključnih motiva, kao što to ističe autor
knjige Nadrealizam i gotik: unutrašnji zamkovi:

Finalni središnji motiv gotika - i onaj sa kojim je naročito

rezonirao avangardni pokret koji je zauzimao kritički i sve
više politizovan odnos prema društvenoj stvarnosti - bio je
„autsajder” ili „ukleti stranac”, sa vrhunskim primerom u
Maturinovom protagonisti Melmotu.23 Ukorenjen u figuri
„Jevrejina lutalice” i uzimajući povremeno oblik Satané,
ultimativnog buntovnika, ovaj pobunjenički autsajder
visoko se kotira u nadrealističkom panteonu...24

Melmot, međutim, iako uklet, ima u sebi mračnoromantičarske

uzvišenosti i patosa, i kao paradigma je bliži „bajronovskom junaku”
negoli docnijim inkarnacijama i varijacijama na ovu vrstu lika, a
naročito u delima nadrealista. „Progonjeni junaci dovedeni do histerije
ili izvan granica razuma sačinjavaju regularni trop gotskog romana -
kao kod Luisa, Maturina, Stokera itd. - dok nadrealizam takođe u jednu
ruku slavi histeriju a u drugu održava blisku posvećenost ludilu i s njim
povezanom pretnjom zatočeništva (kao u Bretonovoj Nađi), ili pak sa
onim što danas poznajemo kao ‘autsajdersku umetnost’.”25
Topor, kao pozni nadrealista, sasvim razumljivo dovodi u pitanje
romantičarsko-idealističke konotacije figure „ukletog stranca”, a kao
Jevrejin u Parizu odriče mu buntovnički oreol Satané i svodi ga na
znatno prizemniju, demitologizovanu verziju „Jevrejina lutalice”, ovog
puta iznutra, dajući ovom pojmu i liku nove dimenzije, prikladnije
svetu nakon holokausta. Toporov Jevrejin lutalica nije gonjen
viševekovnom kletvom već rasnom netrpeljivošću i
egzistencijalističkim nesnalaženjem jednog autsajdera u svetu novog
koncepta realnosti koji podstiče konformizam a guši različitost. Njegov
Trelkovski je, stoga, prikladno novom, nihilističkom dobu, parodija na
koncept Jevrejina lutalice, kafkijanska karikatura jednako tragikomična
iz unutrašnjih i spoljašnjih razloga.
Takođe, kao pozni i maltene slučajni praktičar gotika, Topor je
manje zainteresovan za sablasti i fantome a više za motiv
opsednutosti metaforički tretiran, i blisko povezan sa pitanjem
identiteta. U jednom poznijem intervjuu, Topor je priznao:

Shvatio sam, zapravo prilično kasno, da je u središtu skoro

svih mojih knjiga tema opsednutosti: neko ko se vraća u
telo nekoga drugog. To važi za Stanara, za Žoko slavi
rođendan, za Suzanin portret celog tela... To je alegorijsko
tumačenje života u zajednici sa drugima, ili individue koja
je ugašena, kanibalizovana, pretvorena u lovinu.26

U docnijim delima ovog pisca nadrealizam i apsurd su još

eksplicitniji i prisutni od samog početka, bez većih pretenzija ka
realizmu klasično shvaćenom. Tako, recimo, njegov najznačajniji
roman uz Stanara, Žoko slavi rođendan (Jokofête son anniversaire,
1969) govori o službeniku koji prihvati ono što i drugi oko njega sve
više rade, da na svojim leđima, za novac, nosi druge ljude kao neka
vrsta ljudskog taksija. Situacija postaje bizarnija kada Žoko dobije neku
vrstu infekcije zbog koje čovek koji ga jaše postane doslovno zalepljen
za njegova leđa, a potom se još šestoro drugih, veoma neprijatnih,
svadljivih, zalepi na isto mesto. Kao da ovaj prizor čoveka koji na sebi
vuče breme drugih ljudi nije dovoljan, kako kratki roman odmiče, ljudi
na njegovim leđima, zbog svojih zlodela, bivaju ubijeni - ali nastave da
egzistiraju kao duhovi, u njegovom telu, i da ga iznutra navode na dalja
nedela...
U izvesnom smislu ovaj roman je još eksplicitniji i direktniji izraz
ideje Stanara, da su pakao - drugi ljudi i njihov udruženi napor da sebi
podrede pojedinca, da ga ponize i iskoriste, da ga postvare,
(zlo)upotrebe i odbace, odnosno unište. U ovome se nalazi jedna od
temeljnih tematskih preokupacija koje on deli sa Kafkom, ali Endrju
Hodžson ukazuje i na neke bitne razlike između svetonazora ove
dvojice pisaca:

Možda Topor i Kafka dele sveprožimajući ugođaj otuđenja,

ali Kafkin sistem tlačenja je bezličan; birokratski. Uvek
postoji neki drugi odsek, drugi ured, drugi hodnik. Kod
Topora subjekat je prinuđen da svog tlačitelja gleda u oči.
 Ovo je krupna razlika ne samo u odnosu na Kalku nego i na
Toporove savremenike. Dok su pisci kao što su Rob-Grije i
Žorž Perek (Alain Robbe-Grillet, Georges Perec) težili da
izraze novu epohu „administrativnih brojeva”, Topor je
uvećao smanjeni značaj pojedine ličnosti do grotesknih
proporcija. Iz ovog gubitka pojedinačnog ljudskog značaja
Topor izvlači osećaj užasa i humora.27

I zaista, kod Topora sistem tlačenja nije apstraktan već, naprotiv,

bolno konkretan, sa licem i, najčešće, imenom i prezimenom (gospodin
Zi, gospođa Dioz) ili barem funkcijom/titulom (npr. kućepaziteljka).
Nebrojeni agenti zla raštrkani su svuda i lišeni aure veličajnosti i
grandioznosti koju zlo ponekad ume da ima, naročito u umetničkim
delima; banalnost tih „Hitlera iz našeg sokaka” nimalo ne umanjuje već,
naprotiv, uvećava njihovo užasavajuće dejstvo (što je Polanski dobro
razumeo i na neprevaziđen način prikazao u portretisanju svojih
„satanista” u Rozmarinoj bebi). Ne postoji Zamak, ne postoji centar
moći - ona je ravnomerno raspršena svuda, a njeni najsnažniji nosioci
su tzv. mali ljudi, poslušnici, odradeci.

U Stanaru i u Žoko slavi rođendan suočeni ste sa

užasavajućom premisom da su ljudi oko vas vampiri: vaši
susedi, vaše kolege, poznanici. Da je vaš mirni svakodnevni
život ništa više nego fasada i da poput Žokoa spavate
„mirno među leševima”. Ovim knjigama Topor potcrtava
moć rulje nad pojedincem, nemogućnost drugosti i
nesposobnost bekstva: naše nerazumevanje da su naše
misli ili dela individualni, objektivni i nezavisni. Za Topora
svi smo mi istovremeno i golemi i vampiri: hranimo se i
proždiremo jedni druge.28

Nije nimalo slučajno da je Topor u Hercogovom Nosferatuu

(Nosferatu: Phantom der Nacht, 1979) na nezaboravan način igrao
upravo vampirovog bespogovornog, bezumnog, karikaturalnog slugu,
Renfilda. Podjednako je dosledno što u njegovom jedinom horor
romanu, kao i u drugim delima, ne postoji lik ekvivalentan Drakuli:
nosioci zla kod njega nisu centralizovani na jednu autoritarnu
individuu, već su oličeni kroz prikaze nebrojenih malih Renfilda...
Umesto Kafkinog Zamka, Topor uzima emblematični zamak iz gotika
(onaj isti koji je toliko nadahnjivao Bretona i druge nadrealiste), i
umesto u pustu divljinu, izolaciju, na vrhu brda ili planine, kao u
klasičnom gotiku, ili barem u provinciju o kojoj je maštao Breton,
smešta ga usred grada, i to baš „Grada svetla”, i pokazuje da su gotski
mrakovi kroz vekove samo neznatno promenili obličja ispoljavanja, ali
nikako snagu niti aktuelnost. Sve što je nestalo jesu romansa i
melodrama; ostali su tihi užas i glasni apsurd.
Ali Toporov gotik, mora se naglasiti, nije svodiv samo na socio-
kulturološku i psihološku dimenziju. Svet njegovih dela obesmišljen je
ne samo novonastalim društvenim okolnostima sredine 20. veka: taj
svet je, kako ga Topor sugestivno ocrtava, pogrešan i čoveku
nepodesan u fundamentu. U jednoj rečitoj deonici Stanara on kroz
Trelkovskog kaže:

Ptice ne pevaju, one kriče. A ujutru kriče u horu. Trelkovski

prasnu u smeh: zar nije vrhunac poraza kad se krik shvati
kao pesma? Pitao se kako bi izgledalo kad bi ljudi stekli
naviku da pozdravljaju novi dan tako što bi u horu ispuštali
krike očaja. Čak, da ne preterujemo, pod pretpostavkom da
u tome učestvuju samo oni koji imaju dovoljno razloga da
kriče, to bi napravilo neviđenu graju.
 Krici očaja i bola konstanta su sveta lišenog viših vrednosti i
svedenog na golo materijalno, telesno postojanje zasnovano na
animalnim, amoralnim zakonima opstanka najjačih i
najnemilosrdnijih. Toporove navedene reči odjekuju kroz sličan opis
koji iskazuje nemački reditelj Verner Hercog (Werner Herzog), koji
prirodu i te kako oseća i poznaje. Njegovi dokumentarni i igrani filmovi
daju mu za pravo da u dokumentarcu Teret snova Lesa Blanka (Les
Blank, Burden of Dreams - Making of Fitzcaraldo, 1982) iznese sledeće
misli o južnoameričkoj džungli: „Priroda je ovde ogavna i gnusna. Ja u
njoj ne vidim ništa erotsko. Vidim samo parenje i gušenje i grcanje i
borbu za opstanak i rast i golo truljenje. Naravno da ima tu mnogo
bede, ali to je ista ona beda koja je svuda oko nas. Drveće ovde je u
bedi, i ptice su u bedi. Ja ne mislim da one pevaju... one samo vrište od
bola.”
Krici o kojima Topor govori nisu samo sociološki uslovljeni i neće
biti iskorenjeni u nekom hipotetičkom, mada slabo verovatnom
budućem trenutku u kojem bi otuđenost bila iskorenjena, ili svedena
na minimum, kao i demon konformizma i međuljudske eksploatacije:
krici očaja su pesma ovoga sveta ukorenjena u samoj njegovoj prirodi,
egzistencijalno uslovljena. Zbog toga su implikacije njegovog opusa
mračnije od onih kod njegovih kolega iz „Paničnog pokreta”, kako to
odlično zaključuje autor knjige Nadrealizam i film:

Ciničniji i prožetiji smislom za humor koji je daleko

subverzivniji nego što je onaj kod Hodorovskog ili Arabala
(pri čemu obojica češće deluju kao nestašna deca po načinu
na koji koriste humor u svojim delima kako bi šokirali),
Topor je takođe manje žrtva svojih privatnih opsesija od
ovih drugih. Povrh toga, njegovo delo izbegava zavođenje u
plitkost kontrakulture šezdesetih i stoga deluje da je
potpunije prožeto duhom nadrealizma. Toporova vizija,
takođe, čini se da je bila suštinski tragična na način koji ga
povezuje sa Bunjuelom, Preverom, Borovčikom i
Švankmajerom (Bunuel, Prévert, Borowczyk, Svankmajer)
više nego sa Hodorovskim i Arabalom, koji obojica izgleda
da veruju kako je neka vrsta oslobađanja od ljudskog stanja
moguća, što je nešto što je, kako smo videli, u krajnjoj
instanci protivno nadrealizmu.29

Topor je, spoznavši ponore ljudskog stanja, shvatio da mu posle tog

otkrovenja preostaju samo dve reakcije: krik ili smeh. Obe su upletene
u njegov opus, u sve delatnosti kojima je bio posvećen, i kao crtač i kao
dizajner i kao scenarista i reditelj, i kao prozni pisac, ali smeh ipak
dominira. Gorak, mračan, ciničan, autsajderski, u krajnjoj instanci
nemoćan - ali opet, jedini smislen, pa i herojski pred licem neprijatelja.
Crnim humorom protiv crnila smrti, skoro jedinim oružjem koje nam je
priroda nenamerno, sebi kontraproduktivno, dala protiv svojih zuba i
kandži, svojih nagona i truljenja.
Savršen, kondenzovan primer ove strategije nalazi se u mračno
duhovitom napisu pod naslovom „Sto dobrih razloga da se ubijem
ovog časa” („Cent bonnes raisons pour me suicider tout de suite”)
objavljenom tokom 1980-ih, koji sadrži, pobrojano i numerisano,
upravo to: sto apsurdnih, komičnih, satiričnih razloga da se smesta
izvrši samoubistvo - ili, tačnije rečeno (jer ipak ne radi se o pamfletu za
promociju suicida), da se iz perspektive smrti, ili barem onoga koji
više nema šta da izgubi, na svež način sagleda ono što se životom zove.
Evo našeg izbora samo nekih od tih razloga da se voljno ode u smrt:

Najbolji način da se uverim da nisam već mrtav.

Nepogrešiv lek za ćelavost.
Osećao bih se manje usamljen.
Troškovi života su u porastu, ali smrt ostaje pristupačna.
Neko drugi bi moje organe mogao pametnije da upotrebi.
Kako bih iskoristio egzibicionizam inherentan obdukcionim
stolovima.
Da bih se pridružio nemoj većini. Onoj pravoj.
Šta ako sam besmrtan? Zašto to ne bih saznao što pre?
Jedna usta manje za hranjenje.
Revolverom: kako bih napravio buku posle deset sati uveče.
Gasom: kako bih s užitkom popušio tu poslednju cigaretu.
Skokom kroz prozor: kako bih pobegao od svog straha od liftova.
Zato što sam spremio odabranu frazu za poslednji trenutak, a ako
predugo čekam, zaboraviću je.
Kako bi dvadeseti vek napokon imao jedan značajan događaj.
Da bih se gostio prekrasnom krvlju mladih žena jednom kad
postanem vampir.
Zato što sam oduvek želeo da govorim neki mrtav jezik.
Zato da bi drugi sledili moj primer.
Kako ne bih umro u bolnici.30

Da je Trelkovski, koji je na kraju ipak skončao u bolnici, imao više

smisla za humor, pitanje je koliko bi mu to, u njegovoj situaciji, u
krajnjoj instanci pomoglo. Život bi mu, s tom vizurom, svakako bio
nešto podnošljiviji, a na kraju mračne balade, kada se nađe imobilisan
u gipsu, rastočenog identiteta i kada kroz špijunku od zavoja ugleda
samog sebe kraj sopstvenog bolničkog kreveta, umesto krikom mogao
bi barem da reaguje - grohotom.

Dr Dejan Ognjanović
 Rolan Topor: Biografija

Rolan Topor (Roland Topor) rođen je 7. januara 1938. u Parizu,

Francuska, u porodici poljskih Jevreja. Otac mu je bio slikar
konvencionalnih pejzaža i skulptor koji je u Pariz došao iz Poljske
početkom 1930-ih, zahvaljujući stipendiji Akademije umetnosti iz
Varšave. Francuski susedi prijavili su ovu porodicu nemačkim
okupatorima, pa je stoga otac bio poslat u koncentracioni logor, ali ga
je preživeo. Mali Topor i njegova sestra Drugi svetski rat proveli su
skrivajući se od nacista u oblasti Savoja, gde su ga i krstili kako bi
prikrili njegovo jevrejsko poreklo.
Posle rata studirao je likovnu umetnost u Školi lepih umetnosti
(Ecole des Beaux-Arts) u Parizu. Najveći uticaj na njega izvršili su
Hijeronimus Boš, Markiz de Sad, Maks Ernst, nadrealizam,
egzistencijalizam i filozofija apsurda, kao i dela Alfreda Žarija.
Prve ilustracije objavio je 1958. godine u dadaističko-
nadrealističkom magazinu Bizarre. Iste godine objavljuje i prve kratke
priče u časopisu Fiction. U periodu 1961-1965. bio je karikaturista u
satiričnom anarhističkom listu Hara-Kiri, koji je kasnije, 1969. godine,
preimenovan u Šarli Ebdo (Charlie-Hebdo). Njegove karikature bile su
manje eksplicitno političke, a više nadrealno-makabrističke: prikazuju
izvitoperena i transformisana ljudska tela, često u grotesknom spoju
sa životinjama, insektima i predmetima, provokativne, sa smelim
erotizmom, ali i sadizmom.
Objavljivao je i u komercijalnim magazinima kao što je Elle, pa čak
(kasnije, od 1970-ih nadalje) i u Njujork Tajmsu, gde je pored ostalog
ilustrovao tekstove Ž. P. Sartra, Mišela Fukoa i Maršala Makluana.
Ilustrovao je i knjige Patriše Hajsmit i Borisa Vijana.
Godine 1962. osnovao je „Panični pokret” (Mouvement Panique)
zajedno sa Fernandom Arabalom i Alehandrom Hodorovskim
(Fernando Arrabal, Alejandro Jodorowsky). Nazvan prema bogu Panu,
a inspirisan Artoovim (Antonin Artaud) pozorištem surovosti, bečkim
akcionistima i Toporovim ilustracijama („13 paničnih ilustracija”,
1962), bio je to neformalni antipokret posvećen pozorišnim
performansima punim nasilja i iracionalnosti, što je uključivalo i
stvarno nasilje prema životinjama na pozornici. Bio je to svojevrstan
odgovor na činjenicu da je nadrealizam dospeo u glavni tok kulture
(mejnstrim) i komercijalizovao se, a prestao da uzburkava živce i duše
i da šokira kao nekada. Kasnije su se sva trojica posvetila filmskom
mediju, od čega Hodorovski sa najvećim uspehom.
Panični pokret je bio aktivan do 1973. kada ga je Hodorovski
raspustio, ali je Topor nastavio da piše skandalozne drame pune
detalja šokantnih (beba zakucana na vrata u „Bebi g. Lorena” / „Le
Bébé de Monsieur Laurent”, 1975) i skatoloških (začepljeni klozeti u
kući počnu da se prelivaju, u parodiji na detektivske priče „Leonardo je
bio u pravu” / „Vinci avait raison”, 1976). Naslov potonjeg inspirisan je
citatom Leonarda da Vinčija: „Sve što će ostati iza nekih ljudi jesu
prepunjeni klozeti.”
Svoj prvi i najpoznatiji roman, Stanar (tačnije, Fantomski stanar,
odnosno Le Locataire Chimérique) objavio je 1964. Iako ga nije lako
klasifikovati, on je još i najkonvencionalniji u odnosu na prozu koju je
pisao kasnije. Taj roman je izuzetno uspešno adaptirao i režirao
Roman Polanski u filmu Stanar (The Tenant, 1976), gde Polanski
takođe odlično tumači i glavnu ulogu, Trelkovskog. Iako inicijalno nije
naišao na sjajan prijem, ovaj film je vremenom stekao kultni status, i
danas se smatra jednim od najvećih postignuća ovog velikog svetskog
reditelja.
Topor je poznat i po pamfletu „Sto dobrih razloga da se ubijem
ovog časa” („Cent bonnes raisons pour me suicider tout de suite”) u
kojem se ogleda njegova sklonost crnom humoru.
Njegova priča „Panični kafe” („Café Panique”, 1982) adaptirana je u
strip.
Najneobičnija Toporova knjiga je Suvenir (Souvenir, 1972) u kojoj
su sve rečenice u tekstu prešvrljane tako da budu nečitke. Kada je
Topor gostovao na holandskoj televiziji, zamolili su ga da pročita
odlomak iz te knjige. On je to prihvatio: uzeo je knjigu i počeo da čita
pošto je prethodno stavio ruku na usta, tako da se čulo samo
nerazgovetno mrmljanje.
Važnu saradnju ostvario je sa rediteljem animiranih filmova,
Reneom Laluom (René Laloux), s kojim je uradio kratke crtane filmove
Mrtva vremena (Les Temps Morts, 1964) i Puževi (Les Escargots, 1965).
Njihov najvažniji zajednički projekat je dugometražni animirani film
Fantastična planeta (La Planète Sauvage, 1973) , nadrealni SF prema
romanu Stefana Vula (Stefan Wul), gde divovski plavi humanoidni
vanzemaljci crvenih očiju drže patuljasta ljudska bića kao ljubimce. Taj
film je dobio Specijalnu nagradu žirija na filmskom festivalu u Kanu i
stekao je kultni status.
Takođe je značajan i film Markiz (Marquis, 1989; režija Anri Zone /
Henri Xhonneux), za koji je Topor napisao scenario, slobodno
nadahnut životom Markiza de Sada, a sve likove igraju ljudi pod
nadrealnim, životinjskim, grotesknim maskama koje je takođe Topor
dizajnirao. Veliku popularnost imala je i njegova komična, lutkarska
serija Telemačka (Téléchat, 1983-1986; 234 epizoda) u kojoj se kroz
lutke mačke i noja parodiraju TV vesti.
Dizajnirao je i postere za neke poznate filmove, kao što su japanski
Carstvo strasti (Ai no borei, 1978) i nemački Limeni doboš (Die
Blechtrommel, 1979). Njegovi crteži mogu se videti u filmu Živela smrt
(Viva La Muerte, 1971) F. Arabala i u Kazanovi Federika Felinija
(Casanova di Fellini, 1976).
Kao glumac se nakratko pojavljuje u Slatkom filmu (Sweet Movie,
1974) Dušana Makavejeva, a naročito upečatljivo i nezaboravno u
filmu Vernera Hercoga Nosferatu, fantom noći (Werner Herzog,
Nosferatu: Phantom der Nacht, 1979), gde igra grotesknog,
karikaturalnog, zlokobno-kikotavog, poludelog vampirovog slugu,
Renfilda.
Ostvaren u brojnim medijima, protivio se fiksiranoj klasifikaciji; u
jednom TV intervjuu rekao je: „Ne vidim sebe kao neku fioku koju treba
klasifikovati. Stvari nisu fiksirane i ja nisam fiksiran...
Ne mogu sebe da vidim kao nekoga kompletno ostvarenog,
završenog, mrtvog. Vidim sebe kao nekoga ko se još kreće, živ, sa svim
svojim protivrečnostima.”
1992. godine umro je Toporov otac, što je Rolana bacilo u depresiju,
pojačanu problemima koje imao sa porezom.
Umro je 16. aprila 1997. od izliva krvi u mozgu.
Noć uoči smrti, prema svedočenju njegove porodice i prijatelja, nije
spavao, već je zaredao kroz više pariških kafea gde je pušio omiljene
mu kubanske cigare, pio bordo, i prisećao se nedavnog košmara koji ga
je inspirisao za novi krimi roman koji je smesta rešio da napiše. U tom
košmaru on se budi i kraj sebe u krevetu zatiče leš nepoznatog čoveka
čije prisustvo ne ume da objasni ni sebi ni drugima.
U njegove obožavaoce spadaju kompozitor Đerđ Ligeti (Gyôrgy
Ligeti), reditelj Giljermo del Toro (Guillermo del Toro) i glumica Silvija
Kristel (Sylvia Kristel), koja je čak i režirala kratki dokumentarne o
njemu pod nazivom Topor i ja (Topor et Moi, 2004).
Topor se bojao letenja avionom i oba puta kada je boravio u
Americi tamo je putovao brodom.
Bio je oženjen i za sobom je ostavio troje dece.
2012. snimljen je film Sirotica, uz to bez ruke (L’Orpheline avec en
plus un bras en moins) prema scenariju koji su 1996. zajedno napisali
Topor i Žak Rišar (Jacques Richard), godinu dana pred Toporovu smrt.
1 U Francuskoj novi stanar ima obavezu da nadoknadi novac koji su
prethodni stanar ili vlasnik stana uložili u stan. (prim. prev.)

2 „Nemaš baš dobar karakter, ali nema veze...”, stihovi iz Dalidine

popularne pesme. (prim. prev.)

3 Tomas Ligoti je napisao uvod za jedno američko izdanje romana

Stanar Rolana Topora (Roland Topor, The Tenant, Centipede Press,
Lakewood, 2006). Kasnije je taj uvod razradio i neznatno izmenio,
uvrstivši ga u svoju esejističko-filozofsku knjigu Zavera protiv ljudske
rase (Thomas Ligotti, The Conspiracy Against the Human Race,
Hippocampus Press, New York, 2010; Penguin Books 2018). Uz lično
dopuštenje Tomasa Ligotija, kome i ovom prilikom na tome
zahvaljujemo, objavljujemo odlomak iz navedene knjige koji se tiče
Toporovog romana, ali kao pogovor, što je i smislenije budući da tekst
sadrži velike spojlere vezane za rasplet i završetak Stanara, pa ga zato
ne treba čitati pre samog romana, (prim. ur.)

4 Ovde je, kao i u originalu, upotrebljena španska reč „nada” koja znači
„ništa”, (prim. prev.)

5 Teorija upravljanja stravom je škola psihologije čiji su principi

inspirisani pisanjima kanadskog antropologa kulture Ernesta Bekera
(Ernest Becker). Srž njegovih ideja sintetisali su i dalje razvili profesori
psihologije koji su principe ove teorije predstavili zajednici psihologa
sredinom 1980-ih. U svojim kliničkim studijama i istraživanjima, ova
teorija ukazuje da je glavni okidač svekolikog ljudskog ponašanja
tanatofobija (strah od smrti), i da ovaj strah predodređuje čitavo naše
životno okruženje. Kako bismo suzbili anksioznost pred smrću,
izmislili smo za sebe jedan svet obmane i naveli se da poverujemo da
ćemo nastaviti da postojimo - pa makar i simbolično - nakon sloma
naših tela. Mi znamo ovaj isfabrikovani svet zato što ga vidimo oko
sebe svakog dana, a kako bismo nastavili da egzistiramo zdravog
razuma hvalimo ga kao najbolji svet. Više o ovome videti u knjizi
Zavera protiv ljudske rase. (prim. ur.)

6 Jack Sullivan (ed), The Penguin Encyclopedia of Horror and the

Supernatural, Viking Penguin, New York, 1986, str. 427.
7 Neil Barron, Fantasy and Horror; The Scarecrow Press, Lanham,
Maryland and London, 1999, str. 314.

8 U Džošijevom slučaju Topor je odsutan zato što ovaj autor insistira

na supernaturalizmu, odnosno ne razmatra horor dela u kojima se ne
manifestuje natprirodno.

9 David Punter, The Literature of Terror: A History of Gothic Fictions

from 1765 to the Present Day, Longman, London, 1980, str. 184.

10 David Punter, ibid, str. 183.

11 Dejan Ognjanović, „Tri paradigme horora”, Etnoantropološki

problemi, n.s. god. 11, sv. 2, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu,
Beograd, 2016, str. 353.

12 Dejan Ognjanović, ibid, str. 358.

13 Nikakva pomoć nije u činjenici da je Topor, kao i njegov antijunak

Trelkovski, rođen u Francuskoj, ima francusko državljanstvo i sve
potrebne papire, pa stoga nije došljak u doslovnom smislu; njegovo
tuđinstvo oni domaći će pre ili kasnije nanjušiti.

14 Iako rođen u Parizu, Polanski je detinjstvo i deo mladosti proveo u

Poljskoj, jer su se njegovi roditelji iz Pariza vratili u Poljsku dok je on
bio veoma mali.

15 Roger Ebert, The Tenant (1976): < https://www.rogerebert.com/

reviews/the-tenant-1976 >

16 Ken Hanke, The Tenant (1976), in: Steven Schneider (ed.), 100
European Horror Films, British Film Institute, London, 2007, str. 199.

17 Zbog navedenih sličnosti neki kritičari i teoretičari nazvali su ova

tri filma „apartmanska trilogija” (The Apartment Trilogy), jer je u sva
tri slučaja središte radnje zasnovano najednom apartmanu u kojem se
odvija veći deo filma. Ipak, Polanski nije koristio taj termin, niti je
iskazivao svesnu nameru da pravi bilo kakvu, pa makar i neformalnu
trilogiju.
18 Dejan Ognjanović, Faustovski ekran: đavo na filmu, Matična
biblioteka ‘Svetozar Marković’, Zaječar, 2006, str. 61.

19 Dejan Ognjanović, Faustovski ekran, ibid. str. 62.

20 Dejan Ognjanović, Faustovski ekran, ibid. str. 62.

21 Jack Sullivan (ed), The Penguin Encyclopedia of Horror and the

Supernatural, ibid, str. 424.

22 Roman Polanski, Roman by Polanski, William Morrow & Company,

Inc, New York, 1984, str. 373.

23 Referiše se na klasični, zapravo poslednji veliki gotski roman,

Melmot lutalica Čarlsa R. Maturina (Charles R. Maturin, Melmoth the
Wanderer, 1820).

24 Neil Matheson, Surrealism and the Gothic: Castles of the Interior,

Routledge, Abingdon and New York, 2018, str. 2.

25 Neil Matheson, ibid, str. 8.

26 Magazin Les Inrockuptibles, 1992. Nav. prema: < https://

freelinemediaorlando.com/freelining-with-mike-freeman-remembe-
ring-roland-topor/9577/ >

27 Andrew Hodgson, „why the silence?”, 3 am magazine <

http://www.3ammagazine.com/3am/why-the-silence/ >

28 Andrew Hodgson, „why the silence?”, ibid.

29 Michael Richardson, Surrealism and Cinema, Berg, Oxford - New

York, 2006, str. 148.

30 Roland Topor, „100 Good Reasons to Kill Myself Right Now” <
http://50watts.com/100-Good-Reasons-to-Kill-Myself-Right-Now >