Александар Тешић

ВИТЕЗ
ЗАТОЧНИК
Роман о Милошу Обилићу

ТРЕЋИ ДЕО
мами и тати
 Глава прва - Лето 1363.

„Живот ћу увек жртвовати мој,

Kaд дође доба за осветни бој”

У ска стаза вијугала je високо изнад корита Милешевке. До Милоша je

допирао жубор њене усковитлане воде ојачане снежницом, која се
сливала њеним притокама. Кањоном хладан ветар завија и стапа се са
хучањем воде. Кад хујање ветра накратко мине, стрмим литицама
одјекује Ждралиново копитање или пак кликтај орлушина које круже
над кањоном.
Ha усамљеност се момак тешко привикавао. Сада je имао само
Ждралина. Уздахнуо би над судбином и почео да се присећа Гороја,
Вукана, свог боравка у Обилову... Јелице. Осећао je све јаче потребу и
жељу да се врати у Обилово. Али још не толико да би смогао снаге да то
и уради. Једног дана ће им се ипак вратити, али не још. Сада je био
одлучан у томе да постане заточник. Желео je да стекне славу, да се о
њему прочује и ван граница царства. Зато се сад упутио на далек пут, до
Прилепа, који je био под влашћу Вукашина Мрњавчевића. Тамо се на
Илиндан, 20. августа по старом календару, одржавао велики витешки
турнир и вашар. Гороје му je причао о том дивном граду у који су
заточници са свих страна радо долазили да одмеравају своју снагу и
вештине. Није заборавио Теодору, коју je сматрао својом сестром, и
обећање њој дато. Ипак, осећао je некакав срх у крви који му je стварао
нервозу. Да ли ће je затећи живу кад једног дана дође на султанов двор?
И како ће то постићи, чак и ако се прослави као заточник?
Гороје je имао и среће да je некоме запао за око, хоће ли и он успети
у томе?
Држао je копље Победоносца док je другом руком водио Ждралина.
Мало-мало па га загледа. Куда ће га оно одвести сад када га се домогао?
Много крви je проливено због њега. И тевтонске и српске. Често му je
пред очима призор валкира како односе душе њихових палих ратника. У
очима њихових богова, они су часно и храбро погинули. И Милош je то
поштовао. Борили су се за оно што су веровали да je часно иако су му
били непријатељи. Али, Кијаран се са неколицином својих витезова
извукао. Момак je знао да ће се њихови путеви ускоро опет укрстити.
Убио му je брата Палмана и жудеће да му се освети. И копља да му се
дочепа. Камо среће да се све завршило на Црној стени.
Стари каравански пут, пробијен високо у клисури био je право
градитељско чудо, део дубровачког друма који je спајао Пријепоље и
Сјеницу најкраћим, али најтежим путем. Стаза се постепено пела у
висину док на висини од више стотина метара није прелазила у узак
друм уклесан у голу стену. Повремено би се сужавао због честих
одрона, a на неколико места je био проширен за одмориште путника, па
су за ту сврху често коришћене и природне пећине у које се улазило са
друма. Њиме се само дању путовало и успут се морало преноћити јер се
није могао проћи за један дан. Ни дању није било ништа безазленије,
разбојништва су била честа јер je место било савршено за заседе.
Десетак дана je Милош видао телесне и душевне ране у манастиру
Милешево пре него што кренуо. Покопавши Гороја заједно са осталим
палим чуварима, момак више није видео сврху да се задржава. Старог
заточника je сахранио са његовим мачем, али штит са окованим орловим
перјем, након премишљања, ипак није спустио у раку. Дуго га je држао
у рукама, загледао и гладио улубљења од безброј мегдана. Сагао би се
да га стави у гроб, a онда би осетио тешку тишњу у прсима и није могао
да га испусти. Нешто му je говорило да задржи Горојев штит, да би
стари заточник то желео, као што му га je увек радо позајмљивао кад je
момак мегданио. Врхом мача je ишчупао клинове који су
причвршћивали дугачко орлово перје, па je њих спустио на покров
којим je његов пријатељ био умотан.
„Ти си их заслужио, Гороје”прошапутао je Милош. „ Ja их тек морам
завредети.”
Ниje се лако одвојио од Горојевог гроба, све док у мислима није
успео да се опрости од њега. Мислио je да се овамо више неће враћати,
да му на гроб неће долазити. Није могао ни да замисли колико je његова
судбина била везана за овај крај. Kao да je именом на неки начин био
предодређено везан за манастир Милешево, за реку Милешевку, за село
Милешевац - a све у видокругу судбинске Црне стене. Иако га je братија
испратила речима да je манастир сад његов дом и да je увек
добродошао, он je знао да му je судбина наменила сасвим друго
одредиште. Koje, није знао, али препустио се њеној невидљивој руци да
га води.
У сунчев смирај, Милош се затече на истом месту где су се у
доласку он и Гороје одмарали. Увучена у стену била je плитка пећина, у
којој су путници често ноћивали. Исто згариште окружено камењем сви
су користили, a таваница пећине изнад била je црна од гара. Тешка срца
момак убеди самог себе да би било паметније овде заноћити него
тражити друго место. У кланцу мрак пада раније јер сунце брже зађе иза
високих литица. Тада наступи непријатан мук који само ремети удаљени
жубор Милешевке из дубине клисуре. И хујање ветра je минуло, као да
се и он спрема за починак.
Са својим кресивом, кременом и огњилом, брзо je запалио ватру.
Прикупио je довољно дрва да има да ложи целу ноћ. Знао je да га опет
чека бесаница. Често би се тад сетио речи Просфора Сугуба да je то зато
што му je Волос заштитник и да je ноћни створ. И запитао би се шта je
са тим мађиоником, куд ли je нестао, у каквој ли се рупи крио.
Ждралина je намирио давши му зоб коју му je дала братија из
Милешева. Седео je крај пуцкетаве ватре и зубима кидао осушену
овчетину.
„Е, мој Ждралине...” рече наглас Милош, „шта нам се све збило у
последње време. Виде ли ти то?... Изгибоше сви који су били са нама,
остасмо само нас двојица. He могу се чудом начудити... Eтo, до само пре
неки дан, ja сам седео овде, a Гороје се жуљао на овом камену” загледа
се момак у то место. „Требало би да будем срећан због њега, дочекао je
крај какав je желео... a ипак ми недостаје. И Вукан ми недостаје...
Утолико je ова самоћа тежа, ваљда‚” очи му загледане у танке жуте
пламенове па се присети како му je Гороје тад певушио док су ономад
седели у мрклини ноћи. Сећао се како му je пламен у очима севао, да ли
само као одсјај или je пак из њега избијао:

„О чујеш ли, српски цар-Стјепане,

 ето доље под градом Леђаном
Изиш’о je краљев заточниче,
Зове тебе Гороломе на мејдан јуначки!”

Милош се насмеја сам са собом, a срце хоће да му препукне. Каткад

баци поглед на Горојев штит, који je блештао од светлости јарког
пламена. Џара једним угарком по ватри и гледа чудну игру пламена и
искри. Ha зиду иза њега поскакују сенке човека и његовог коња. Све
чудно одзвања у камену, чује се и најмањи шушањ, сваки уздах.
Испружио се на поњави крај ватре и зажмурио. Слушао je пуцкетање
ватре, која га je полако успављивала. Извадио je из недара врећицу у
којој je био камен и грумен земље са Црне стене. Вртео ју je по рукама.
Ta земља je сад била натопљена и крвљу Гороја Горолома. Беше то
достојан свршетак за таквог човека, ништа мање није био заслужио.
Загледа Вуканов витешки прстен на руци, a пред очима му његов мио
лик. Заспао je у неко глуво доба ноћи, ни сам није приметио када су му
се очи склопиле и кад je склизнуо у миран сан.
У рану зору момак je већ табанао по уској стази. Водио je за собом
Ждралина и певушио. Јутро му je било најлепши део дана. Ослушкивао
je цвркут брзокрилих горских ласта које су се гнездиле у овим
литицама. Из дубине клисуре до њега je допирао жубор Милешевке.
Авети које ноћ намакне, јутро растера, па je Милошу ведро осмехивање
заигравало око уста.
Али кад над понором, у његовој висини, прелете гракћући Једна
црна врана, Милошево певушење замуче. Moгao je јасно чути шум
њених крила. Он je испрати погледом док je грациозно летела уз пут све
док није замакла иза следеће окуке. Добро je осмотрио, виђао je он
овакву и раније. Најчешће у Топлици код Југ-Богдана.
„Смрдиврана ме прати.. ” промрмља Милош сетивши се
Драгушлиних речи. „Морамо се чувати, Ждралине... He иде ово на
добро.”
Настави он даље, али сад стиска уста и размишља шта га можда
испред чека. Заборави он на певушење, на цвркут ласта, већ се мршти
док осећа како га обузима мукла љутња. Више није могао да се опусти,
напетост услед ишчекивања му je уносила i нервозу. To му je увек било
најгоре, више воли да одмах раскрсти са тим. Али та неизвесност се
одужила све до поднева. Сунце je било изнад клисуре и тукло директно
у Милоша. Обично би затражио хлад, али на овој стази није имао куд.
Иако je пролеће тек узимало маха и ноћи су биле прохладне, у кланцу je
стена умела да се загреје. Склониће се кад наиђе на следећу пећину,
била je близу, сећао се.
Но, када je изашао иза те последње окуке, наиђе на разбацани товар
неког каравана који je туда недавно пролазио. Дрвени сандуци беху
поразбијани, вреће поцепане, шарене тканине разбацане по земљи,
грнчарија поломљена, просуто уље и нека којештарија и ђинђуве... Ту и
тамо локве сасушене крви. Вреће соли расуте на све стране.
„Разбојници‚” изусти тихо Милош док полако туда пролази.
Нигде ниједан леш не види. Сигурно су бачени у понор јер отуд
допире грактање врана и супова који се госте њиховим остацима. У
удубљењу стене где je испрва мислио да се склони од сунца види
остатке хране, кости и комаде погаче. Разбојници су ту јели, помисли
он. Али зачуди се што оставише вредне тканине и што покидаше вреће
соли, обично су то односили и даље продавали. Нигде није било ни
трага од теглеће марве...
Обазриво je туда прошао и наставио даље. Ослушкивао je не би ли
чуо гласове или рзање коња, али ништа се није могло чути осим
Милешевке и грактање стрвинара из понора.
Није прошло ни пола сата, када се иза једне окуке Милош укопа у
месту. Ha педесетак корака пред њим стајала je група од десетак
тевтонаца са исуканим мачевима. Ha челу им једнооки Кијаран. Били су
офуцани, прљави, на себи више нису имали своје црне оклопе. Ни
кациге ни штитове, само верижњаче на којима су се видели трагови
борбе на Црном камену и усирена крв. Некима су умотане ране, па
другима се виде свежи ожиљци. Ha прљавим лицима још увек je
размазана крв, али по њима се видело да су дане провели у клисури,
гладни и жедни. И да су кривци за препад на караван. Стајали су
смркнутих лица, зловољни што су га морали чекати у овом беспућу.
Милошу се узбурка крв и срце стаде јако лупати као да ће му из
груди искочити. Пред њим je био човек који je покушао да га отме кад je
био дете, онај исти који je убио и Ал-Мохада на Радан планини... и
кривац за ко зна каква још злодела за која Милош није знао, a за која
није сумњао да их je било. Али било je довољно да га одавно замрзи. И
то му je сад показивао севајући очима презиром и решеношћу да му
одвоји главу од тела.
 И Кијаран je дуго чекао овај тренутак. Надао се да ће са њим
укрстити мач на Црној стени и осветити му се за смрт брата, да ће се
домоћи проклетог копља, због којег су сви завештали своје душе
древној богињи Фреји. Много дуже него што je Милош имао година
трајало je мучно ишчекивање тевтонских ратника да осване овај дан.
Али они су истрајали, то je била клетва тих душа које je Фреја из свог
Фолкванга вратила у живот. Са само једним задатком - да се по сваку
цену дочепају копља светог Георгија.
И сада им je оно било надохват руке, али у челичnом стиску Милоша
Обилића. Њихова последња борба била je пред почетком, одступања
више није било. Или ће изаћи као победници, или ће сви погинути. Јер
осрамотити се опет неће. Осећали су како их шиба поглед њихове
господарице Фреје.
„Предај копље и подарићемо ти брзу, витешку смрт” процеди кроз
зубе намргођени Кијаран.
Милош пусти узде Ждралина и исука мач. Закорачи им у сусрет
носећи копље у левој руци. Његов нетремични поглед je био тврд,
продоран. Kao и раније, ступао je одлучно и неустрашиво на мегдан.
Када je био на десетак корака од њих, изненади их када наслони њима
драгоцено копље уз стену, остави га и начини још неколико корака ка
њима.
„Узмите га‚” рече им Милош док мачем сече ваздух, a Дракон
злокобно фијуче. „Ако можете...”
Како та неусахла врела жудња може да заслепи човека! Kao одапете
стреле тевтонци полетеше ка копљу. Само Кијаран оста хладнокрвно да
стоји и да чека. Није стигао ни да дигне руку да их заустави. Уз
заглушујуће покличе и витлајући мачевима они се устремише. Првог
који je покушао да пројури поред Милоша дочека страшан ударац
Дракона из заокрета и његова глава полете високо увис. Крв шикну и
попрска га. Већ je стигао да дочека налет мача другог нападача. Снажно
га одгурну и муњевито му сатера оштрицу у врат. Затим га ногом
одгурну и обори тевтонца иза. њега. Стаза je уска, неколико корака
широка, a под њима зинула бескрајна провалија, одакле се чује како
шишти вода. Милош спремно пресретну следећег тевтонца и зададе му
два-три брзовита ударца које овај неспретно одби стојећи на самој
ивици понора. Био je довољан само још један снажан, брзовит замах
Драконом да овај изгуби равнотежу и стрмоглави се уз језив врисак.
Нападачи се стискају око Милоша и нападају га као осице. Али момак
спремно дочека сваки њихов ударац или га вешто избегне да би онда он
напао. Једним таквим изби мач из руке тевтонцу и пре него што je мач
пао на камен, већ му je зарио сечиво у груди. Његова верижњача пуче и
расцвета се од силине убода. Но, нагрнуше остали на момка. Звекет
мачева се разлеже клисуром. Вика и дрека одјекују. Милош се сагну да
избегне замах једног нападача и убоде га у ногу, овај на трен клону,
довољно да Милош већ другог спреман сачека и одбије силовитим
ударцима. Онда се окрену и једним замахом обезглави онога који се
пресамитио због рањене ноге. Све траје док око трепне. Момак се
жестоко и брзо креће, не стоји у месту. Насилници замахују у празно, a
већ следећег трена осете хладан челик у себи. Крв пршти по њима и по
камену, један преко другог падају. Милош je као сенка брз, ниједан мач
га није окрзнуо. Све што je био научио од Гороја и Вукана сада je дошло
до пуног изражаја...
И на крају je остао да стоји сам, пун себе, са крвавим мачем пред
Кијараном. Под његовим ногама леже крвави трупци тевтонаца. Ниједан
не даје знаке живота. По камену се шире црвене локве.
Кијаран му климну главом.
„Добро си савладао вештину борбе” рече он. „Одајем ти признање.”
Милош оћута, a очи му севају од срџбе. Нестрпљив je да оконча ову
борбу. Он опет стаде Драконом да фијуче кроз ваздух. Злослутно
звиждање уноси тевтонцу нервозу и стрепњу. Момак пред њим блешти
на сунцу у златорујном оклопу попрскан крвљу, a змај на његовој
црномодрикастој кациги као да га вреба и сваког трена ће да полети на
њега. Кијаран више не издржа напетост и баци се на Милоша. Жестоким
ударцима натера момка да одступи неколико корака уназад. Таквом
брзином замахује да Милош једва стиже да види из ког правца ће се
стуштити мач на њега. Одмах je схватио да пред собом има врсног
борца, неисказане вештине. Милош му узврати серијом јаких удараца
које Кијаран вешто заустави. Рука би му ипак задрхтала као да
муњевина севне кроз њу. Тевтонац je осетио Милошеву велику снагу.
Знао je да мора да се чува директних удараца. Смењивали су се у
нападима. Сваки je био јачи и убојитији од претходног. Сваки je
наизменично претио да буде одлучујући. Бранећи се од таквог налета
тевтонског тешког мача, Милош неочекивано пређе у напад и успе да
убоде Кијарана у лево раме. Циљао je у груди, али овај се у трептају ока
измакао и примио убод у раме.
Наста кратак предах док се Кијаран држао за раме покушавајући да
се сабере. Између прстију му je липтала крв. Рана je била дубока.
Обојица одмах схватише да je ово кључни моменат. Милош je знао да
овај неће још дуго имати снаге да силовито напада, a Кијарану je било
јасно да ако сад не оконча борбу, неће још дуго остати на ногама.
Обојици очи закрвавиле, вратне жиле набрекле, а слепоочное бију као
да ће пући.
Али дугогодишње искуство je било на тевтончевој страни. Кијаран
се баци бесно на њега уз гласан поклич. Борио се као нико с ким je
Милош досад укрстио мач. Није била у питању толико његова снага,
колико брзина и неугодни углови под којим je удариo. Иако je имао
челични стисак, момак je због тога једва успевао да задржи мач у руци.
Кијаранови ударци су Милошу превише одбацивали мач у страну
излажући му лице и грудни кош. А онда га тевтонац лукаво окрену
лицем ка сунцу и оно га заслепи док он силовито замахује мачем.
Момак пренеражено схвати да тевтонац може сваког тренутка да му
зада кобан ударац. Кијаран је још у борби на Црној стени приметио како
се мачеви одбијају о Милошев оклоп и знао je да мора циљати у
отворене му делове тела. У тренутку несмотрености, мислећи да ће га
Кијаран убости спреда, желећи да се заштити, a заслепљен сунцем,
Милош неспретно испречи свој мач, што тевтонац истог трена
искористи и вешто му га изби из руке. Већ следећим муњевитим
замахом нациља да му одсече главу, али Милош се изви уназад и паде
на леђa.
Кијаран се сад наслађивао његовом беспомоћношћу и искезио му се.
Убиће га ко псето. Осветиће свог брата Палмана, осветиће му се за
ослепљење, за све муке кроз које je годинама пролазио... Милош се
придигну и закорачи унатрашке. Гледа свој Дракон како лежи тевтонцу
под ногама. Недохватан му je. Кијаран крену полако ка њему, Милош
узмиче. Копље му je надохват леве руке. Тевтонац je спустио свој мач
низ тело, опуштен je, самоуверен. Победио je. Аскалон ће напокон бити
његов. И како Кијаран изусти:
„Предај копље и ...”
He стиже ни да доврши мисао, Милош га зграби и хитро, из два-три
скока дохвати Горојев штит на Ждралину. Борба није била завршена.
Чврсто стисну левом руком штит, a десном Победоносца и коракну
одлучно ка Кијарану. Милош на сигурном растојању стаде да га напада
копљем, a тевтонац га одбија ударцем мачем. Милош je вичан са
копљем, све оно што je научио од Вукана сада je дошло до изражаја.
Убадање, замахивање из окрета, испод и изнад штита, као осица напада
и тера Кијарана на повлачење. Овај je испрва збуњен његовом
вештином, брзином којом рукује копљем, a не може никако да му приђе
и да зада ударац мачем, само се брани... A онда застаде. Милош види да
кипти од беса, запет je ко стрела, грозничаво смишља како да му приђе.
Уз поклич се баца на њега, замахује мачем, Милош га убада копљем,
али таман да га прободе кад Кијаран му мачем одбија копље и из скока
се нашао пред њим. Лице му je згрчено у гневној гримаси, очи му
закрвавиле. Опет замахну, a Милош само стиже да подметне штит док
привлачи копље. Момак осети страшан тресак о штит, рука му забриде
и он се затетура уназад. Кијаран помахнитало наваљује и из све снаге
удара по штиту. Или ће му га избити из руке или ће Милоша оборити на
леђа. Копље je дугачко и потребан му je простор. Милош нема куд него
се целом тежином ослони на штит и баци се на Кијарана. Одгурну га
неколико корака назад, али тевтонац заслепљен безумном мржњом опет
јурну на њега замахнувши мачем. To je већ било довољно да момак
копље истури и снажно га њиме убоде. Пуче му верижњача, ребра
попуцаше. Кијаран се укочи док још држи мач изнад главе. Узмахнуо
би, али снага га намах изда. Само исколачи очи, испусти оружје и
пренеражено се ухвати за дршку копља, за којим je толико жудео.
Милош уз бесан поклич запне још јаче и проби тевтонца те му врх изађе
на леђа. Тек тада га пусти и откоракну назад. Кијаран полако паде на
колена. Крв му куљну на уста и цеди му се низ браду.
„Ето ти га.” процеди кроз зубе Милош.
Кијаранов унезверен поглед оста укочен и он се пресамити напред
преко копља и оста мртав тако искривљен.
Милош гласно уздахну. Још увек му се тело тресло. Било je коначно
завршено. Очи му се зацаклише од узбуђености и помешаних осећања
страха и радости која га обузеше. Био je близу да погине. Милош je био
у заблуди да je савладао све вештине борбе. Умислио je да га троједин
чини непобедивим. Схватио je да није било тако.
Дотетурао се до ивице провалије и осетио поветарац на знојавом
лицу. Мишићи су му још увек подрхтавали, a колена клецала. Дисао je
дубоко, прикупљао снагу. A онда, она иста врана пролете крај њега
пркосно му гракћући. Чинило му се да je може руком ухватити, мамила
га je. Али уместо да посегне за њом, клисуром одјекну његов поклич:
„Свети Георгије! Пробуди се челику!”
 Глава друга - Август l363.

„Овај (Калист) старешина више никад неће видети

своје стадо јер за њим се чује посмртна песма:
’Благо човјеку који не идe на вијеће безбожничко...’”
(Максим Капсокаливит)

Н а двору у Серу те вечери владало je незапамћено узбуђење. Долазио

je цариградски патријарх Калист. Нико није памтио припреме за
овакав свечани дочек, бар од доласка цара Душана пре скоро десет
година. Сви на двору су ужурбано приводили крају гланцање, чишћење,
украшавање. Уносиле су се велике количине хране, вина, пива...
Дворјани су парадирали у свечаним одеждама према титулама које су
имали, накинђурене даме су се шепуриле у шареним хаљинама, a све je
блистало од злата, сребра и драгог камења. Двор су понајвише
преплавили црквени великодостојници из Пећке патријаршије са
патријархом Савом на челу. Са царског двора у Скопљу дошао je само
Лазар Хребељановић, који се последњих година истакао вођењем
важних државничких послова. Тако je учествовао у преговорима са
Дубровником и од њих био награђен. Такође je посредовао у размени
територија између Војислава Војиновића и челника Мусе, када je
Војислав заменио град и жупу Брвеник за град и жупу Звечан, па га цар
Урош спомиње у својој повељи. To баш није било по вољи Вукашина
Мрњавчевића, који je сумњао да je он био на челу недавне завере када
су цара Уроша наговарали да зароби њега и Војислава Војиновића. Али,
није имао куд него да га са поштовањем прими као изасланика цара
Уроша. Док су се
 Вукашин и Војислав међусобно препуцавали и борили за цареву
наклоност, ставилац Лазар Хребељановић je искористио прилику да им
се испречи и заузме чврст положај код Уроша.
„Зна ли се кад стиже патријарх Калист?” нервозно ће Јелена док
жури ходником и успут стреља погледом дворјане. Сваког би погледала
од главе до пете да провери да ли су прописно обучени.
„Сутра око поднева, царице мајко” одговара Угљеша Мрњавчевић
док једва држи корак са њом.
„Је ли градска стража упозорена?”
„Удвостручена je.”
„Где ти je брат Вукашин?”
„У свечаној дворани, са Лазаром Хребељановићем... Чекају те.”
„Добро, добро.”
Њих двоје прилазе великим вратима, стража их отвара, a Јелена
улази прва, за њом лепршају хаљине. Изгледа као у најбољим данима са
царом Душаном. Пуна je енергије и младачког полета. Ведрог лица и
насмејана, одавно се није осећала тако испуњена и пуна ентузијазма.
Још увек се осећала корисном, a годило joj je што су je још увек сви
сматрали незаобилазном у државничким пословима. Ова посета
цариградског патријарха била би круна њене дугогодишње дипломатске
активности и уједно остварење сна њеног вољеног покојног супруга.
Како Јелена и Угљеша уђоше, тако Вукашин и Лазар престају да се
расправљају и заћуташе. Поклонише joj се. Њој ипак нису промакла
њихова натуштена лица.
„Шта je сад?” узвикну она док им прилази и шири руке у чуђењу.
„Шта сад није у реду? Нешто je запело у вези са сутрашњом гозбом или
одајама за цариградско посланство?”
„Не, господарице” рече Лазар. „Све je у најбољем реду
„Је ли све спремно за сутрашњу гозбу?” опет ће она. „Не смемо се
обрукати
„Јесте, јесте... Мада знаш да свештена лица нису много... јешна.”
умеша се Вукашин.
„Па нећемо ваљда да их послужимо попаром, црни ти?‚” чуди му се
Јелена.
„Таман посла, али...”
„Нека нам онда броје залогаје!” одмахну руком она. „Е, кад се сетим
покојног Јоаникија, бог да му душу прости, тај je умео да једе и да
пије... Хе-хе.”
„То je зато што je био логотет нашег покојног цара пре него што je
постао патријарх” рече Лазар.
Наста кратак мукац. Јелена примети како се Лазар и Вукашин
згледају испод ока. Она стаде испред њих и прекрсти руке преко груди.
„Да чујем.”
„Лазар Хребељановић ми каже да кнез Војислав Војиновић опет
наваљује на нашег цара да се ожени његовом кћерком Јелисаветом.”
рече Вукашин.
„Како кад je већ ожењен Анком?” збуни се Јелена у чуду.
„Убеђује га да je врати оцу” додаје Лазар.
„Боже свашта!‚” крсти се Јелена. „Она je царица... He може je тек
тако... отерати. Шта ради тај лудов?”
„Шта ради?‚” зачуди joj се Вукашин. „Намерио се да буде
сувладалац, ето шта!”
„Добро каже Вукашин Мрњавчевић‚” опет ће Лазар. „Одлучан je по
сваку цену да влада са твојим сином, a онда...”
„Онда да га задави на спавању, je ли?” потмури се Јелена. „Ако га ja
прва не задавим! ”
„Мораћеш да пожуриш’’ промрмља Лазар.
„Зашто? Шта ми још нисте рекли?‚” дува кроз нос Јелена.
„Урош je наводно рекао Анки да жели развод‚” рече Вукашин.
„Шта?У забезекну се царица мајка.
„Не наводно, својим ушима сам то чуо‚” упада Лазар. „Царица je
очајна, расплакала се преда мном.”
„Ах!‚” бесно узвикну Јелена и погледа у небеса. „Кнез je
прекардашио! Шта je он умислио? Да поред мене живе узме царску
круну?”
„Морамо брзо делати, царице мајко‚” умеша се сад Угљеша. „Не
смемо дозволити да Војислав Војиновић постане сувладар нашем цару
Урошу! ”
„Одмах након посете цариградског патријарха идем за Скопље
гневно ће Јелена. „Попричаћу са њим у четири ока и једном за свагда ћу
решити то питање!”
Она нервозно крши руке и ушета се пред њима. Лазар да би је
одобровољио, рече:
„Ако смем да приметим, царице мајко, посета цариградског
патријарха je твој велики успех и остварење замисли нашег покојног
цара Душана.”
„Јесте, Лазаре Хребељановићу” примири се Јелена. „Не могу да
опишем своју срећу што се ромејски цар Јован коначно уразумио и
увидео опасност од Османлија!”
„Овај савез против њих који он предлаже свакако ће привући u друге
владаре” рече Вукашин.
„Можда отвори очи и папи, пa нас подржи‚” додаје Угљеша.
„Врло je важно што ће патријарх Калист скинути анатему са нас‚”
озбиљно ће Јелена. „Опет ће се братски загрлити наш патријарx Сава са
васељенским патријархом Калистом!... To je велика победа. Moj Душан
би био пресрећан. Коначно ће заживети савез против Османлија.”
„Крајње je време” рече Лазар. „Османлије су све дрскије...
„Питање je дана када ће нас напасти.”
„Бринем се само за живот моје кћерке Теодоре‚” замишљено ћe
Јелена.
„ Изнудићемо њено ослобађање‚” рече Вукашин. „Султан ће морати
да попусти.”
„Шта ако запрети да ће je убити?‚” запеше Јелени те речи.
„Тражићемо њено пуштање у замену за... примирје‚” помало
неуверљиво рече Лазар.
„Хоће ли цар Јован пристати на тако нешто ако већ жели рат?”
сумњичаво ће Јелена. „Она њему ништа не значи.”
„Нека султан њу пусти... a после ћемо прекршити примирје‚”
одлучно ће Вукашин. „Kao да би то био први пут да се прекрши
договор!”
„О том потом, господо” рече Јелена. „Прво да чујемо какву још
поруку патријарх Калист доноси од цара Јована... Нећемо да
пренаглимо.”
„Важно je да он скине анатему са нас и наше цркве. Нико од
европских владара не гледа благонаклоно на ту клетву, сви су нас
изопштили” рече Лазар.
„А онда ћу се позабавити нашим дрским кнезом” замишљено ће
Јелена.
Уто, отварају се велика врата и улази патријарх Сава. Човек у
седамдесетим годинама иде чврстим кораком и подштапа се црквеном
палицом са великим златним крстом на врху. У другој руци носи неки
свитак. Седа брада му крије уста, a обрве му се спустиле до очију. Иде
полако, али стамено.
„Ах, светости, управо причамо о доласку патријарха Калиста” ведро
ће Јелена.
„Да, децо, радостан je ово дан за нашу цркву и народ” рече он
дубоким гласом.
„Исправиће се стара неправда‚” опет ће она.
„И учврстиће се братска веза двају народа‚” додаје он. „Ево, написао
сам повељу коју ћемо обојица потписати.”
„Је ли по вољи патријарха Калиста?”
„Наравно, унапред смо се договорили шта да пише... Овај дан ће
остати убележен у нашем календару.”
„Сви се томе радујемо, светости..
Јелену прекиде поновно отварање врата. Овај пут улази стражар и
најави долазак гласника цариградског патријарха.
„Нека уђе, нека уђе!” радосно ће Јелена, па се обрати осталима:
„Сигурно доноси његове поздраве и најављује време доласка посланства
Тада у дворану уђе човек усплахиреним кораком и смркнутог лица.
Ha челу му грашке зноја, a одело му прашњаво од пута. Стиснутих
устију и чврстог погледа им прилази. Присутни дах од неизвесности.
Он им се поклони:
„Капетан гарде Фотија, висости... светости.”
„Какве нам... вести доносиш, капетане?” зебљиво ће Јелена. „Јеси ли
за штогод попити, видим да...”
„Господарице, бојим се да носим ужасне вести” рече овај промукло,
грло му суво од жеђи и прашине, али je сав као запета стрела.
„Говори, шта je?” уплаши се сад Јелена, a остали претрнуше од
страха.
„ Његова светост васељенски патријарх Калист и цело посланство...
Сви су отровани!”
Наступи тајац неверице. Сви разрогачено гледају у капетана, који и
сам одмахује главом у шоку.
„Шта си рекао?” први се прибра патријарх Сава.
„Светости... Управо тако‚” збуњено ће он. „Патријарх Калист и
посланство... Свих десет црквених великодостојника je мртво...
отровани су.”
„Како je то могуће?‚” завапи патријарх.
 Јелена je занемела од запањености и не може ништа да изусти.
И остали запрепашћено гледају у капетана.
„У подне нам je стигло ваше посланство носећи дарове за његову
светост. Између осталог и храна и вино... маслине... Након што смо
стали за подневни ручак, његова светост и остали великодостојници су
се погостили..” капетану запеше речи у грлу. „Маслине су биле
затроване... Нико није преживео.”
„Јелена..” окрену се патријарх Сава царици мајци, али она je у шоку.
„Какви су то дарови?... Зар смо могли да...”
„Светости, нисмо ми слали никакве дарове” прекиде га Вукашин.
„Нити смо слали било какво посланство у сусрет васељенском
патријарху.”
„Је ли то сигурно?‚” опет ће неповерљиво патријарх. „Како онда...?”
„Никога нисмо послали њима у сусрет‚” понови Лазар.
„Нико такав није прошао кроз градске капије” додаје Угљеша.
„Стража има наређење да свакога ко улази или излази провери... знао
бих.”
„И нико није преживео?” са неверовањем ће патријарх Сава.
„Нико, светости... Баш нико од посланства!” грца сад у сузама
капетан Фотија. „Каква нас зла коб задеси!... A долазимо вам са
најбољим намерама!”
„Капетане, уверавам те да ми немамо ништа са тим!” искорачи
према њему Вукашин. „Побогу, човече, зашто бисмо вам наудили кад...
кад са нестрпљењем ишчекујемо вашу посету већ недељама?”
„Ово je требало да буде најрадоснији дан за пас, капетане‚” умеша се
Лазар. „Савез између наша два народа против неверника!”
„И напокон помирење двеју цркава, капетане‚” додаје патријарх
Сава.
Али капетан Фотија оборио поглед и само у неверици клима главом.
Ни сам не зна шта да помисли, сувише je потресен и затечен тако
гнусним и нечувеним злочином. Јелена све време ћути и безизражајно
гледа испред себе. Више ништа не види нити чује. Примети то Вукашин
па показа Лазару руком да joj принесе столицу, a онда je он придржа да
се спусти у њу. Једва je стајала на ногама, сваког тренутка je могла да се
сручи.
„Шта ће рећи мој цар на то.” завајка капетан.
„Са вама ће се вратити наше посланство које ће цару Јовану све
потанко објаснити” рече Вукашин. „Кривац се мора пронаћи и... и
најстроже казнити!”
„Никада кривца нећемо моћи да казнимо” напослетку рече Јелена
тихим гласом. Сви je гледају. „Нити ћемо икад доказати ко je.”
„Зашто тако велиш, царице мајко?” зачуђено ће Вукашин.
„Ухватићемо га и обесити...”
„Не.. ” одмахује одсутно она главом. „Иза тог зверства сигурно
стоји... она... Марија Палеолог.”
„Како знаш да je она?” упита Лазар. „Може бити и сам султан
Мурат, њему најмање одговара наш савез са Ромејцима.”
„Не” одлучно ће Јелена. „Знам да je Марија, та вештица... Она жели
нашу пропаст... Она жели моју смрт и смрт мога сина... вашег цара.”
Сви су стајали као укопани. Занемелост и мучна тишина завладаше
двораном.
 Глава трећа - Август 1363.

„Кад Србина мач позове,

Тад je Србин лав,
Kaд се брани, кад мегдани,
Свет гa позна сав”

В еликославни град” како je цар Душан називао Прилеп, био jе под

византијском влашћу до 1322. када га осваја његов деда краљ
Милутин. Душан je и ту имао свој царски двор, a од 1350. држао га je
његов жупан Вукашин Мрњавчевић. Један од највећих средњовековних
градова налази се на врху високе стене која има четири врха: два већа и
два мања. Ha оном највишем, налази се главна тврђава, док су онај
нижи. као и она остала два, окружени спољним бедемом. Врхови брда
су велике стене које су градитељи повезали зидовима и ојачали кулама.
У подножју тврђаве, на југоисточном делу, налазила се варош, подграђе.
У њему je живело више хиљада становника, a у време празника
Илиндана умело je ту због турнира и панађура да се сјати и двадосет
хиљада душа. Одасвуд су долазили трговци и вешти циркузанти да
продају, трампе робу и забављају прост народ. Kao и свугде другде,
вашар би се претворио у једну велику пијацу где су се пазариле
сваштарије. Три дана и три ноћи врвело je од људи и марве. Али,
Прилеп je посебно био привлачан због свог витешког турнира, који je
сваке године организовао Вукашин Мрњавчевић.
Тако je и те године, на ледини покрај вашара, подигнута од дрвене
грађе велика галерија за господу и њихове госпе. Почасно место у
средини било je резервисано за Вукашина и његову супругу Јевросиму,
као и за њихову децу и ближу родбину. Испред гледалишта je било
мегдан поље са тилдом, која раздваја витезове и спречава лом, a са
друге стране, ограђен део за народ који се у великом броју тискао и
гурао да би гледао борбе. Испод свечаних трибина налазио се дрвени
сталак на коме je стајао један штит са прикачена три орлова пера на
клину. Ако их ико буде завредио, Вукашин би их предао победнику.
Али то се врло ретко дешавало. Последњи који се њима окитио био je
Гороје Горолом.
Смотра разнобојних застава била je прилика да се истакну грбови и
друга шаролика знамења. Витезови су на својим кацигама носили
дугачке перјанице у бојама својих застава.
У најранијим данима, за такмичење се користило право, оштро
оружје због чега je било много повређивања, па и убијања. Нешто
касније, од почетка 14. века, витезови су се борили затупљеним
мачевима и копљима. Ha турнирима су се носили посебни, ојачани
оклопи који су се разликовали од оних ратних. Ови су били ојачани
додатним плочама, посебно са леве стране тела јер су витезови са те
стране пројахивали један покрај другог. Током двобоја, који није на
смрт, не постоји потреба за вештим покретима, па су та ојачања дебља и
крута. Зато je турнирски оклоп био масивнији и отежавао je кретање.
Свима je безбедност била најважнија.
Ипак, последњи дан, након свих такмичења, био je најзанимљивији
јер je био предвиђен за борбе заточника. A они су се борили правим
оружјем, најчешће на смрт, мада je витез увек имао могућност да се
преда и да, као награду свом противнику, препусти свој оклоп, оружје и
коња. Ретко који заточник je био спреман на такву срамоту. Taj дан се
називао и Бoj за правду, када je властела je имала право да захтева
решавање међусобних спорова. Када би један властелин оптужио другог
за којекакву неправду, бирали су своје заточнике који би у борби
решавали неспоразум. Веровало се да ће Бог подарити победу оној
страни која je у праву, a поражени je морао да исправи неправду. И
такве борбе су могле да се окончају предајом, али у жару борбе мало ко
je био спреман и на то. Уместо скупих ратова, све чешће се прибегавало
оваквом решавању спорова, поготово од смрти цара Душана. Његов син
Урош није уживао ауторитет међу властелом, и нико није могао да се
ослони на праведно пресуђивање. Околности су се погоршале опадањем
утицаја Војислава Војиновића, који je колико-толикоко у почетку имао
потребну моћ. Због свега тога, дошло je до пораста броја заточника и
њиховог значаја.
Осим тога, трећи дан je био најзанимљивији јер су тад учествовали
бројни страни витезови заточници. Долазили су опасни Немци,
елегантни Французи, кочоперни Италијани, дивљи Арбанаси, омражени
Угари, суседни Бугари, Ромејци... To су били пустолови, усамљени
ратници, витезови луталице, који су као праве мегданџије живели
путујући од једног турнира до другог и који ay долазили ради стицања
славе и у потрази за новим изазовима. Ако би се посебно истакли, могли
су и бирати службу код заинтересованe властеле. Због свега тога, те
борбе су биле најкрвавије u најнеизвесније.
Правила су била једноставна. Пре него што почне мегдан, витезови
парадирају пред тилдом, слуге са резервним копљима прате своје
господаре. Уколико би нека жена властелина мислила да се неки витез о
нечему огрешио или починио некакву кривицу, да није достојан да се
такмичи, она би му скидала кацигу и брисали би га са списка учесника.
Moгao je евентуално тражити задовољење трећег дана, лично или преко
заточника. Прво се водила борба на коњима, са дугачким копљима. Два
витеза пуном Прчином јурну један на другог, гледајући да збаце
противника из седла једним ударцем копља. Поене зарађује такмичар
који поломи копље о противников штит. Онај који падне са коња губи
двобој. Уколико оба остану у седлу, сјашу и прелазе на борбу мачевима.
Сваки учесник je смео да упути тачно одређен број наизменичних
удараца. Поред њих су стајали нарочити оклопници, спремни да их
раздвоје, уколико борба измакне контроли и витези се разјаре. Кад
сјашу, противници прво бацају један на другог сулице, танка копља са
оштрим гвозденим шиљком, па онда потежу мач, секиру или буздован.
Међусобно се млате док први нe изгуби перјаницу са кациге. Иако се
борило тупим мачевима, требало je скинути другом перјаницу због чега
je већина удараца било у главу са кацигом.
Гледаоци су сваког победника награђивали аплаузом и клицањем, a
поражени би скинуо свој оклоп, неретко позлаћен или посребљен, и
кацигу и предао му га заједно са мачем и копљем. Побеђени би онда
гледао да од срамоте што пре побегне са мегдана, a народ би га
испратио звиждањем, подсмехом и ругањем.
Милош Обилић je у Прилеп стигао два дана пред почетак турнира и
на своје велико задовољство сусрео се са свим својим пријатељима из
дечачког доба које je провео на двору цара Душана. Вукашин
Мрњавчевић га je врло лепо угостио и нудио му одаје на свом двору,
али момак je ипак изабрао да ноћи у свом шатору крај мегдан поља,
покрај осталих витезова који су дошли на турнир. Међу њима су били
Милан Топлица, Иван Косанчић, Реља Крилатица, Бановић Страхиња и
Љутица Богдан. Чак се и Марко Мрњавчевић сместио међу њих иако je
на двору имао своје одаје. Њихов поновни сусрет после толико година
прошао je у нераздвојном дружењу, банчењу, шали и разговорима до
дубоко у ноћ. Имали су што-шта једни другима да испричају јер je
сваког живот одвео у различитом правцу. Ипак, све њих je спајала једна
јака веза, њихова змајевитост.
Милош Обилић није учествовао прва два дана на такмичењима,
чувао се за трећи дан. Kao заточнику, било му je испод части да се бори
затупљеним оружјем где се побеђивало збацивањем перјанице са
кациге. Ha таквим такмичењима je углавном учествовала властела која
се кочоперила пред бројним дамама, знајући да неће ипак претрпети
озбиљне повреде. Ипак, они који би победили, имали су право да узму
оружје и коња пораженом. Они највештији могли су и да згрну лепо
богатство.
Дане су проводили заједно на турниру, гледајући борбе или на
вашару, a ноћи седећи око логорске ватре, обилно једући и испијајући
вино или пиво. Тешко je рећи ко je у чему предњачио, осим што се
Марко први напијао, али су зато сви задиркивали Милоша што и даље
пије само млеко. Ноћ пред трећи дан турнира посебно je весела и бучна.
Сутрадан, по завршетку борби, опет ће се сви разићи, свако на своју
страну, свако својим послом. Али само привидно, јер судбина je прела
њихову пређу тако што ће je опет касније укрстити.
Седе они тако око ватре и у неразумљивом жагору причају
међусобно. Понекад би неко праснуо у обестан смех. Задиркују једни
друге како су се борили на турниру, коментаришу и критикују. При том
се наливају вином из мешина које je Марко из двора. Пред њима тањири
пуни раскомадане прасетине и овчетине. Млатарају масним рукама или
се гађају комадима хране. Овај поновни сусрет пробудио je незрелост
која je још увек тињала њима. Сви су били у двадесетим, осим Милоша,
који je имао 19 година. Сви су га гледали као свог најмлађег брата. Али
најглавнијег. О његовом мегдану са арбанашким дивом под Скопљем
још увек се причало и препричавало.
 „Ма, требало je да учествујеш на турниру, брате‚” каже му Милан
Топлица док му из уста вири свињско ребарце. Имао je дугу
светлосмеђу косу и врло уредно подшишану браду и бркове. Красног
лица, правих црта, био je веома привлачан млад човек.
Од малена се доказао као врстан стрелац, a за то je важио и сад,
много година касније. Ипак, није био ништа слабији ни на мачу. Звали
су га Змај од Топлице. „Ако ништа друго, могао си да зарадиш неколико
оклопа и коња, па да их продаш на панађуру као јa.” Млати му
ребарцима пред носом.
„Ја чекам сутрашњи дан, Милане” одмахну му руком Милош.
„Опасан je тај твој занат” опет ће Милан. „Кад си оно био шточник
нашем цару, мислио сам да више нећеш, кад оно - ти наставио!”
„Борим се за српску славу, желим да се свуда прича о мени као
најбољем српском витезу заточнику. He марим ти ja за богатство. Свако
ме угости, шта ће ми више?”
„Имао си најбољег учитеља, додуше. Гороје Горолом je дуго био
наш најбољи заточник.”
„Од Вукана сам научио о души, a од Гороја о вештини‚” рече
Милош.
„Ах, да... Наша змајска душа” замишљено заглода ребарца.
„Мали брате.. ” муну га лактом Иван Косанчић са друге стране, па
му показује руком, „чини ми се да си некоме запао за око.”
Милош погледа у том правцу, кад за суседном логорском ватром
седи повећа група немачких и угарских витезова. И они су бучни. Међу
њима један крупан Алеман упадљиво зури у Милоша. Зачкиљио очима,
па га само стреља погледом. Спустио уста и стиска их задржавајући
само њему знани гнев.
„Јест’ вала” баци накратко поглед на њега Милан. „Изгледа да ћеш
имати сутра са ким да се бориш.”
И Немац видео да га они гледају, па нагло устаје и онако смркнутог
лица крене према Милошу. Кад они за његовом ватром то видеше,
знајући одмах шта je наумио, стану клицати и добацивати му на
њиховом језику речи охрабрења. Овај се на то још више окуражи, па се
сав нарогушио као да ће одмах да изазове кавгу.
Кад Милошева змајска браћа угледаше грдосију како им прилази,
сви повикаше у одобравању. Био je обичај да се вече пред борбе
витезови међусобно изазову и тако боље припреме за сутрашње борбе.
Ретко се дешавало да на сам дан борби изазивају једни друге.
Сви заћуташе. Немац стаде над Милоша, који седи и држи крчаг са
млеком. Кад овај то виде, лице му се развуче у нескривени подсмех и
рече на немачком:
„Имаш леп оклоп.”
Српски змајеви се згледају и слежу раменима.
„Шта вели овај?‚” пита их Милош.
„Узећу ти оклоп и кацигу” рече, па показује на себе и на Милошев
оклоп.
„Чини се да му je твој оклоп запао за око... Хе-хе‚” смешка се Реља
Крилатица.
„Боље му га дај сад него сутра, Милоше!‚” смеје се наглас Страхиња.
„Види колики je, и волу би ишчупао реп!” добацује Љутица Богдан.
„ Штo мени то не каже.. ” претећи ће припити Марко.
„Са живог или мртвог‚” натмурено ће Алеман, a ноздрве му се шире
док уста криви. „До сутра.” Окрену се и врати се својима који га
дочекаше галамом одобравања и честитања.
„Шта ли наприча овај Аламан да ми je знати?” рече Милош смејући
се.
„Јa га нисам ништа разумео, али ми je ипак све јасно!” смеје се
грохотно Милан Топлица.
„Свима нам je јасно!‚” додаје Страхиња, преке и жестоке нарави. „Е,
волео бих да мени дође један од њих!” па нагну мешину вина.
Бановић Страхиња je већ био познатији међу мегданџијама нико није
био заточник, односно то му није био позив. Али je радо посећивао
турнире и прихватао мегданлуке. Био je неустрашив борац који je своје
борбе врло брзо завршавао. Прошле године je од Југ-Богдана добио
руку његове кћерке Анђелије, a она je у мираз донела једног коња - али
каквог коња! Колико je Ђогин био добар коњ, најбоље говоре да je
Страхиња многе мегдане добио захваљујући њему.
Зато није ни чудо када се један Угарин, који je седео до Алемана
који je изазвао Милоша на мегдан, окуражи и устаде покликујући, док
му други подвикују и витлају мачевима или крчазима охрабрујући га. И
за осталим логорским ватрама, као заражени овим испољавањем
јунаштва, витезови кураже једни друге и групе се међусобно изазивају
на двобоје. Мало je уља потребно да се долије пa да се ватра разгори.
Угарин се смркао као да му je Страхиња мајку убио, па му жустрим
кораком приђе. Опет сви замукнуше да чују шта ће овај рећи. И немало
се змајеви изненадише када му он, па додуше лошем српском, рече:
„Хоћеш ми предати свог коња сад... или сутра?”
„Мог Ђогина?” зачуди се Страхиња, a остали змајеви се тобоже
увредише таквом претњом па међусобно коментаришу.
„Да ти je било шта друго тражио, па да му и даш” одмахује главом
Топлица.
„Ја преко те увреде не бих прешао” шири руке Реља.
„Ипак бих сутра да ти га дам” снисходљиво ће Страхиња Угарину.
Угарин се врати међу своје где га дочекују тапшањем по леђима и
честиткама као да je борбу већ добио. Мало-мало па се за неком другом
ватром чује слично покликивање. Витезови меркају једни друге, па
охрабрени поступцима других и попијеним вином, устају и изабранике
изазивају на двобој. Гледа то припити Марко Мрњавчевић, па негодује:
„Све чекам да мене неко изазове на мегдан, али ме заобилазе као да
сам кужан! ”
„Куд ће се неко усудити када си најкрупнији од свих овде?‚” смеје
му се Реља.
„Баах!” баци љутито он мешину са вином и устаде. „У се и у своје
кљусе! Чек’ прво да си нађем неког моје грађе, да ме после не
задиркујете што сам изабрао неког ситног и неухрањеног!”
„Ооо!” сви ће углас, што одмах привуче пажњу осталих група, па
сви дижу главу да виде ко кога изазива на мегдан.
Марко je после Реље најстарији од Душанових змајева, a као син
Вукашина Мрњавчевића, био je и најимућнији. Ипак, то му није сметало
да буде једнак са осталим пријатељима, нити су га они зато гледали
другачије. Одрастањем на Душановом двору и поред Вукана као
учитеља, могли су само бити једнаки.
Марко угледа једног Бугарина који седи њему окренут леђима, па му
по ширини рамена делује као неко њему достојан. Упути се ка њему
испраћен повицима охрабрења не само од својих другова већ и од
осталих група. Стаде иза њега, па својим дубоким гласом рече:
„Твој оклоп изгледа да ми паше. Дедер, боље ми га дај одмах него
сутра улубљеног!”
Бугарин полако устаје и окреће се Марку. Осмех му развуче велики
ожиљак на левом образу, па му се лице учини још накараднијим. Дуга,
замршена коса му пада на рамена, a кад зину да одговори, у устима му
недостаје пола зуба.
„Мени ће твој оклоп боље стајати, Рашанине... Радо ћу га носити
крвавог! ”
Његова група пропрати клицањем јасну претњу, a и остали им
довикују речи охрабрења. Затим, климну главом један другом, пa се
Марко врати својима. Но, нема љутње ни мржње међу мегданџијама.
Зато Марко узе мешину вина од Реље, па се окрену свима u гласно рече
да га сви чују:
„Пре крви, пре мука и дивљег мегданлука... Наздравимо, јунаци!”
подиже мешину вина и нагну je.
Многи и не разумеју шта je рекао, али његов гест je свима био
очигледан, па му одговорише повицима и наздравицама.
Сутра ће многи од њих бити осакаћени, a неки мртви. Али сви ће
остати упамћени по својој храбрости. О борбама ће се дуго још причати.
Бар до неког наредног турнира.
Јутро je свануло без иједног облачка, и већ израна су зрикавци
својом цврчањем најављивали јару. Ноћи су бивале свежиje и
наговештавале блиску јесен, али топли дани се још увек нису предавали.
Још пре него што je сунце грануло, у витешком кампу сви су били на
ногама. Док су се неки тек умивали хладном водом из дрвених кофа,
други су већ гланцали своје оклопе и оштрили мачеве. Трећи су
тимарили своје коње или им чак стављали гломазне оклопе.
Слично je било и на вашару. Роба се износила, ватре распаљиванe,
марва за продају се хранила. Бивало je све бучније. Сви су се
припремали за навалу народа последњег дана славља. A људи су рано
почели да пристижу. Реке народа су се сливале из подграђа и тврђаве.
Није било ни осам сати изјутра, a већ je било као кошници. Но, прве
борбе на турниру заказане су тек за десет сати. Размажена властела
дуже спава, па није ред започети пре него што она стигне.
Зато су напетост и узбуђење досегли врхунац када се галерија
попунила до последњег места, a велика маса народа се стискала преко
пута. Пред почетак борби и вашар je скоро опустео. Чак je пећина
трговаца оставила своје помоћнике или жене да воде бригу о послу, a
они су похитали да заузму добро место у гледалишту. Гудураст простор
где се одржавају борбе омогућава маси дa са висине има леп поглед на
мегданиште.
Трубе означише почетак турнира, a клицање масе дочека витезове за
прву борбу. Почасни витез, који представља борце угледном
гледалишту, онај je који се претходног дана највише истакао, a то je био
Иван Косанчић.
„Господару Прилепа! Господарице!” повика Иван, a маса поче да се
стишава. „Господо и даме! Представљам вам учеснике прве борбе прса
у прса. Са леве стране je Марко Мрњавчевић из Прилепа, a са десне
Кубрат звани Јуродив из Карвуна! Борба траје док се један не преда...
Ако се уопште преда! Нека Бог подари победу бољем витезу, a нека се
смилује пораженом!”
Иван се склони са мегдан поља, a нарогушени борци крену један
према другом. За разлику од оклопа који су се користили у
импровизованим борбама и који су људима пружали већу безбедност на
уштрб покретљивости, борци су сада на себи имали ратне оклопе, са
мање ојачања и мање покривености.
Зато су се жестоко бацили један на другог размењујући снажне
ударце мачевима. Већ при првом ударцу, гледалиштем се заори вика и
клицање. Борци су се испрва наизменично нападали одмеравајући снагу
један другог, a онда пређоше у кратке силовите насртаје настојећи да
један другог оборе на земљу. Онај који би пао имао je мале изгледе да се
извуче. Изгледало je као да je Марко нашао равног себи јер je Кубрат
био вешт и снажан. Звека челика je одзвањала мегдан пољем и сваким
ударцем све више распламсавала навијање масе. Ни у свечаној ложи
нису могли равнодушно посматрати борбу. Вукашин се трзао на сваки
убитачни напад Бугарина, a поскакивао на налете свога сина. Борба je
била изједначена док неочекивано Бугарин не изби штит Марку из руку.
Гледалиштем проструја узвик разочарања, али Марко не устукну, већ
напротив, удари му бесном крв у главу, раскрвари своју горњу усну што
je радио у разјарености - и залете се на Бугарина. Овај замахну мачем на
њега, али удари га по раменом штитнику полдрону. Марко у залету успе
да обори Бугарина, али заједно падоше на земљу. Кубрату je на руци
још закачен штит што га омете да се брже придигне, a Марко се усправи
на колена, па узмахну на њега. Овај испречи штит, али од снажног
ударца клону на земљу. Био je довољан један јаки бочни ударац да
овоме избије штит из руке и да остане беспомоћно да лежи. Марко се
придиже и стаде над њим спустивши врх мача на његову кацигу.
„Предај се! узвикну он задихано и обриса крв с уста.
Бугарин мало оклева, али види да je у незавидном положају, па баци
свој мач на земљу. Народ дочека победу овацијама, a Вукашин стоји,
подигао руке увис и одушевљено тапше. Кубрат нема куд него кад се
придиже, скину своју кацигу и поче откопчавати оклоп. Кад сиромах
оста само у дублету, у постављеној кошуљи са навоштеним узаним
ременима којима се причвршћује различити делови оклопа, чинио се
људима као пуж голаћ, што свии дочекаше смехом и поспрдно. Бугарин
само баци оклоп на земљу и брзим кораком побеже са мегдан поља.
Марко покупи свој плен и испраћен аплаузом такође се удаљи.
Тада опет иступи Иван Косанчић на коњу и најави следећу борбу:
„Позивам да на мегдан поље изађу Бановић Страхиња, звани
Страхило, и Угарин Кристоф, звани Деливук!”
Maсa се заталаса и углас кличе на помен Страхињиног имена. Већ je
стекао славу на турнирима и људи су волели да гледају како брзо он
завршава борбу. Био je изразито вешт и брз, и умео је већ из три-четири
ударца да разоружа противника. A како je сад наспрам себе имао једног
Угарина, није било онога ко није навијао за њега.
„Борба траје док се један не преда... Ако се уопште преда!
Нека Бог подари победу бољем витезу, a нека се смилује
пораженом!” повика Иван па се склони витезовима са пута.
Кренуше Страхило и Деливук један према другом чврстим кораком.
Лица им се не виде под кацигама, али покрети су им жустри и одлучни.
Како су се сваким кораком све више приближавали, тако je публика све
гласније галамила и клицала. И као сваки пут када се Страхиња бори,
пред сам судар публика занеме да joj не би промакли његови муњевити
ударци. Тако je и сад; док су трепнули, борци разменише неколико
брзих удараца. Стижу само да виде како Страхиња својим штитом
вешто одоздо одгурну противников, откри га, замахну још једном
снажно и удари га по оклопној рукавици, гантли. Угарин испусти мач,
сагну се по њега, али га Страхиња тресну својим штитом посред визира
и овај паде на леђа.
Од силне галаме нико не чу кад му Страхиња рече да се преда.
Чинило се да ни Угарин то није чуо, јер он дохвати свој мач и брзо се
придиже и заузе борбени положај. Види Страхиња да ће морати опет да
га разоружа. Узмахну он, Угарин подметну штит. Од треска овај се
затетура уназад, али одмах нагрну напред бесно витлајући и вичући под
кацигом. Страхило подметну свој мач, па га ивицом штита удари у
вамбрас који му штити подлактицу. Угарин опет испусти мач, али
Страхило се ту не заустави, већ истим потезом одгурну му у страну
штит, a мачем га тресну по кациги. Овоме толико зазвеча у глави да се
затетура у страну као пијан и паде на колена.
„Предај се, последњи пут ти кажем!” повика Страхило кад подиже
свој визир.
Али, Угарин већ уздрман, напипа некако свој мач и ослонивши се на
штит, придигну се на климаве ноге. Колико су оклопи умели да
заштите, толико су били тешки и незграпни, и људи су се брже умарали.
Види Страхиња да ће једини исход борбе бити смрт и због тога му
није драго. Волео je турнире, али не и да свог противника убије. Али
чује га како бесни и дува под кацигом, па кад je овај скину и бесно баци
у страну, виде му лице искривљено у бесну гримасу. Maсa замуче
свесна да je Угарина спопао неконтролисани гнев и бездахно гледају
како ће да сконча. Бесмислено се залете на Страхињу замахнувши
мачем, али овај му подметну свој штит, затим му широким ударцем
одби мач, и већ следећим му зари дугу оштрицу под браду. Овај закркља
и крв први пут прсну по земљи. Сви немо гледају како овај паде ничице
на тло, a локва крви се рашири под њим.
Прво појединачно, a онда све јаче одјекнуше повици радосног
клицања.
Страхиња оста задихано да стоји над мртвим противником.
Петорица притрчаше и однесоше мртвог Угарина са мегданишта.
Публика громогласно испрати Страхињу са борилишта.
Након кратког предаха, опет се појави Иван Косанчић на коњу. „
Позивам Милоша Обилића Змаја и Урлиха Злогрдог!Борба траје док се
један не преда... Ако се уопште преда! Нека Бог подари победу бољем
витезу, a нека се смилује пораженом!”
Витезови крену један на другог док их публика бодри и навија.
Милошу једној руци држи Дракон, а у другој копље Победоносца и
Горојев штит. Ha глави му змајска кацига. После неколико коракa он
пободе копље у земљу, остави га за собом и јурну на оклопљеног
Немца. Људи су на ногама, неки дигли руке изнад главе и кличу, други у
одушевљењу скачу, a неки, пак, ужаснути гледају ову наизглед
неуједначену борбу.
Алеман само стигну да подметне свој велики штит, који се улуби
под страховитим ударцима. Од силине се затетура уназад и једва оста на
ногама. Милош га стаде обилазити и пред собом махати Драконом.
Сечиво сече ваздух и пева своју злослутну песму. Алеман je збуњен,
затечен оваквим нападом, нешто му говори да овде нису посве чиста
посла. Ко je био овај голобради момак који се тако размеће
самоувереношћу? Мало-мало па му поглед пада mi а.паторујни оклоп,
на коме je увијени змај који гризе свој pen и ш.ружује сунце Али крв му
прокључа и он нападе Милоша широким замасима. Можда je очекивао
да ће момак да му блокира ударац, али уместо тога Милош га избеже...
једном, па двапут... и трећи пут. Онда му подметну свој штит знајући да
га не може у недоглед надмудривати. Немац сручи неколико снажних
ударца.
Затим, пређе у напад и силовитим замасима са свих страна изби
Немцу штит из руке, a одмах потом и мач, који му паде пред ноге. Све
се тако брзо десило да Алеман оста да стоји изненађен.
„Предај се” рече му мирно Милош.
Немац одсечним покретима скиде кацигу са главе и баци je иза себе.
Низ његово зајапурено лице грашке зноја клизе, a слепоочне жиле му
пулсирају. У очима му поглед који Милошу све говори. Виђао га je
толико пута. Увек када би неки несрећник прешао границу без повратка.
Без части и достојанства сваки мегданџија се изврће руглу и подсмеху.
Ком je витезу такав живот још мио?
Зато се Немац полако сагну да дохвати свој мач, не скидајући поглед
са Милоша. He зато што je стрепио да ће га ненадано напасти док je
разоружан, то заточници нису радили, већ због болне неверице да га je
овај момак успео надјачати. Чим je шаком стегао балчак, он наједном
развуче преко лица бесну гримасу и уз урлик баци се на Милоша.
Момак му лако одби напад и зададе му два-три узастопна ударца које
овај једва задржа, али на крају паде на леђа. Алеман пухће и са муком се
придиже. Милош га опет упозори:
„Предај се... или умри.”
Али Немац заслепљен бесом и срамотом ништа не чује. Нема on
више шта да изгуби сад кад je остао без части. Боље му je да храбро
погине. Зато, завитла још једном мачем, али умор и избезумљеност му
успоре замах. Милош се измакне и муњевито га убоде под браду. Крв
му куљну на уста. Немац се прво спусти на колена, a онда паде ничице
на земљу.
Након кратке неверице наста општа експлозија одушевљења.
Прилазе иста петорица и одвлаче мртвог Немца, a Милош одлази да се
придружи својим пријатељима, који га дочекују честиткама и тапшањем
по леђима.
Уследио je затим већи број дуела између преосталих страних
витезова који су се здушно крвопролитно борили на радост гледалаца.
Наоружани мачевима, буздованима или наџацима који се на западу
зваху полакс. Пуцали су оклопи, прштала je крв, јауци се нису чули од
скандирања масе. Такве борбе нису дуго трајале, по неколико минута.
Зато, мало-мало па са мегдана одвуку неког јадника у окованом оклопу
који звечи по неравном тлу. Када се истрошише витезови, наступи
напети тајац. Очекивало се да ће сад завађена властела да тражи бој за
правду како би на мегдану разрешила своје спорове.
Након кратког комешања, на мегдан поље крупним корацима
однекуд изађе један витез оклопник на свом коњу који намах измами
уздахе дивљења и чуђења свих присутних. Нико није знао ко јe, нити
одакле je дошао, јер ко из земље да je искочио... или са неба да je пао.
Јахач и његов коњ имају исти оклоп који огњено сјаји, као од сунца
саливен, a прошивен кожним ременима златасте боје који плочице чине
помичним као да су срасле на кожи. Оваква страхобитна лепота досад
није виђена, нити је могла бити искована људском руком. Ha грудном
оклопу му угравирана велика фигура Торовог чекића, око којег плешу
разигране валкирe. За појасом му чудесни мач Мимунг, за који се
говорило да има тако оштро сечиво да може одсећи део тела, a да жртва
то не осети. У руци држи дугачко и необично танко валкирино копље.
Ma глави му затворена кацига са уским отвором за очи. Под њим је коњ
Скеминг, звер вилинског порекла чије име значи „калуп”, јер je био
створен за свог господара и био део њега. Ha глави и дуж гриве je имао
оклоп бард са спирални шиљком на челу као у једнорога, a на грудима
оклоп покривен златонитом тканином и извезеним рунама које су
значиле „Што Бог хоће, томе тежим.” Цела његова појава уливала je
страхопоштовање и злослутност, па и не чуди што међу хиљадама људи
завлада тежак мук и нелагодност.
Чуо je он приче о једном малом народу на Чворишту, на Хелму, како
се Балкан у антици називао, који je још једини у Европи поштовао
змајеве и уживао наклоност тих створења страшним осталим народима.
Свугде другде су змајеви сматрани злим и били практично
истребљени... Али само су на Хелму истрајавали и живели у
заједништву са њудима.
 „Какав je онда то народ, ти Рашани?‚” питао je он Фреју. Сећао се
њеног замишљеног погледа, тражила je праве речи.
„Како замишљаш змаја, Видриче?” одговорила му je питањем.
A он се збуни, пa ипак рече:
„Неустрашив створ, скоро непобедив и непробојан, тврдоглав у
чувању свога блага.”
Фреја му климну главом:
„Ето ти одговора. Трачани су тај предео назвали Хелм, што на
њиховом језику значи ланац. Они су непробојни ланац око упоришта.”
Мирним, скоро дрским и самоувереним кораком туђинац дојаха до
средине мегдан поља. Прилази му Иван Косанчић. Сваки коњски корак,
њихово фрктање чује се у гробној тишини.
„Видрик..” рече незнанац и показа оклопном рукавицом на себе.
„Милош Обилић” па затим показа у правцу момка.
Иван оклева тренутак и мерка га. Непознат му je овај витез, није га
виђао у њиховом кампу. Има нешто у његовој појави што му уноси
немир. Ипак, нема куд, наглас разглашава:
„Витез Видрик изазива витеза Милоша Обилића на борбу прса у
прса! ”
Maсa се усковитла, мрмељ проструји гледалиштем. Сви погледи су
упрти у момка који стоји покрај ограде и гледа у тајанственог странца.
Његови пријатељи га окружују, али мукло стоје. Милош узима
Победоносца и провуче се испод ограде. Крупним корацима им крену у
сусрет.
Видрик сјаха, a његов коњ сам послушно изађе са мегданишта.
„Борба траје док се један не преда... Ако се уопште преда! Нека Бог
подари победу бољем витезу, a нека се смилује пораженом! ” викну
Иван, па напусти мегдан поље.
Видрик и Милош се поклоне господару Прилепа и окрену се један
према другом. Обојица само држе копља у рукама, мачеви им још у
корицама. Заузимају положај за напад, истурају копља, и почињу полако
да се крећу у круг. He скидају поглед један са другог. Милошу je увек
сметало кад не може да гледа противника у очи, јер je без грешке могао
да примети сев погледа који претходи нападу. Скривен испод кациге,
Видрик je знао да има предност изненађења. Али испод сјајног оклопа
крило се много више од тога. Био je син чувеног ковача Вејланда,
ожењеног валкиром Хервор Чудесном. Бракови са валкирама, слично
оним са вилама, увек су осуђени на неуспех, па je након седам година
она њега напустила и оставила му сина Видрика. Вилењачког порекла,
дуговечни Видрик je за собом имао више људских живота и исто толико
искуства. Па зато не чуди што je док je долазио, осећао апсолутно
достојанство и самоуважење. Чак je и богињи Фреји замерио што га
шаље на задатак који je испод његове части.
Али тек када je стао наспрам младог Милоша, обузе га непријатна
нелагодност. Његовом оштром и проницљивом погледу ниje промакао
троједин. A ко се није плашио змаја? Ко није знао какав je змај у борби?
Муњевито као стрела, Видрик копљем нападе Милоша циљај му
право у главу. Момак му га копљем одгурну и узврати на исти начин.
Стадоше се копљано борити као мачевима, настојећи један другог да
убоду. Али зна Милош да му копљем не може много наудити јер je
непознати витез сав у чудесном оклопу. Нема куд, не сме да се лати
мача докле год овај држи копље. Ретко се на мегданима могла видети
тако вешта борба као што су je њих тројица приказали. A људи
задржаше дах јер у неверици гледају умешност којом су један другог
покушавали да надмудре. Брзим покретима руку би копљем убадали,
дршкама се ударали. Милош се вешто увијао уназад, у страну, сагињао
се - све да избегне смртоносни убод оштрог врха. Зна да незнанац има
велику предност и мора некако да му га избије из руке. Тупи ударци
дрвета од-пшњају необично на мегдану после звекета челика.
Противници су све време на растојању дужине копља и ретко кад се
ухвате у коштац. И један и други су приметили не само вештину, него и
снагу оног другог. Ипак, Видрика ништа није могло да припреми на
јачину удараца овог момка.
И не чуди што му Милош изби копље из руке. Осетио je Видрик
како му од силине ударца рука забриде. Срећом пo њега, нико нијe
могао видети његову изненађеност испод кациге. Ипак, одмах се машио
свог мача, a када je Мимунга извадио из корица, његово сечиво тако
блесну да заслепи Милоша. И у томе беше једна његова чаролија. Да
заслепи противника довољно дуго да несметано и безболно својим
необично оштрим сечивом расече. И како Милош жмирну и несвесно
окрену главу у страну, тако Видрик прискочи и њиме муњевито узмахну
посред момковог оклопа. Али црни Драконвер, од Виденове
змајотресине, издржа дарац и његово сечиво зашкрипа док врцнуше
огњене варнице.
 Милош га нагонски одби својим копљем и устукну неколико корака
да се прибере. Мину чаролија Мимунга, a момак љутито забоде
Победоносца у земљу и прихвати се свога Дракона. Заузе чврст став с
мачем изнад главе и прострели погледом Видрика.
„Дошао си пo моје копље, знам” рече му он. „Ко год да те je послао,
мораће мртвог да те покупи са овог мегданишта.”
И салете Видрика опасним ударцима које овај повлачећи се једва
одби. Од шкрипе две оштрице варнице прште, a ударци одјекују као
чекић о наковањ. Обојица наизменично нападају таквом силином и
брзином да људи отворених устију и забезекнуто једва прате њихово
мачевање. Хитро се крећу као мачке, сваки корак и покрет им je
одмерен и непогрешив. A онда застану и крећу се у круг, вребају
прилику и неку слабу тачку код противника. Затим се опет баце један на
другог и сваки напад се чини као коначан, као кобан за оног другог. Па
ипак се други вешто одбрани и пређе у напад.
Након једног од бројних муњевидних напада током којих није било
могуће избројати ударце... Наједном застадоше. И Милош мирно врати
свог Дракона у корице. Сви се запањише и укочено гледају. Шта je сад?
Испод Видрикове кациге, низ његов сјајни грудни оклоп нестварно се
разли крв. Он испусти мач из руке, али не испусти ни гласа. Глава му
паде са рамена и откотрља се.
Нико није видео тај муњевни ударац. Ни Видрик. Тек када je његово
тело пало у прашину, заори се са свих страна. Властела на галерији
скочи на ноге, a народ преко пута у одушевљењу кличе: „Змаје! Змаје!”
Милош стоји замишљено и гледа у противниково беживотно тело.
He чује клицање масе. Ко je био овај незнанац, из које далеке земље je
дошао да би са њим поделио мегдан? Гледа око себе. Све очекује да ће
можда опет видети жену умотану у плашт од соколовог перја као
ономад на Црној стени пред капелом св. Георгија.
Али, она му се није указала. Иако je бездахно посматрала како Торов
чекић безуспешно покушава да разбије Хелмов ланац.
 Глава четврта - Јесен 1363.

„Још je на веће достојанство уздигао кнеза

Вoјислава Војнова кад je узео једну његову кћер за
жену, и отпустио прву жену,
кћер влашког војводе”
(Мавро Орбин)

К нез Војислав je све ређе боравио на двору цара Уроша бојећи се

завере и клонећи се интрига које je ковала властела око њега. Није
он био једини, и Вукашин Мрњавчевић je ретко одлазио на двор. Ипак,
Војислав je још увек имао велики утицај на цара и сад се спремао да
једном за свагда учврсти своју власт да би се затим разрачунао са свим
својим противницима. A имао их је много. Толико да се плашио и своје
сенке. Зато je углавном боравио на свом двору у Тепавцу, у
нововарошком крају. Ту се једино осећао безбедно. Чак би и одатле
често одлазио у утврђење Оштрик, на оближњем врху, на пола сата
јахања оддмора, где je ковао своје планове против Балшића,
Мрњавчевића, Дубровника и свих оних који су му били трн у оку.
Толико je био обузет властољубљем и својим заверама да га je супруга
Гоислава морала посећивати у Оштрику. Неретко га je критиковала што
занемарује њу и породицу, мада je и она сама била похлепна и у почетку
га je највише наговарала да бескрупулозно шири своју власт. Њена je
била идеја да по смрти брата Алтомана протера његову жену и сина
Николу из Гацког, као и да своју кћер удају зa цара Уроша. Међутим,
сада су више но икад раније почеле кружити гласине да му неко ради о
глави. Кнез je имао толико непријатеља да je свако могао дићи руку на
њега. Осим наведених Балшића и Мрњавчевића, млада властела око
цара која се борила за његову наклоност и утицај била je бескрупулозна
и није крила своју нетрпељивост према кнезу. Све више, као
најистакнутији међу њима, појављивао се Лазар Хребељановић. Они
нису могли замислити да на царском престолу буде ико други него неко
из породице Немањић. Оно што кнез и кнегиња нису знали било je да
нико од дотичних противника није осећао већи презир према њима од
кнежевог братанца Николе Алтомановића, који je тад имао само
петнаестак година. И Гоислава се због свега тога оправдано плашила.
Ако га je у почетку наговарала да шире своје територије и да газе преко
свију, сада je одједном постала свесна да je тај залогај био превелик и да
су навукли вукове на себе. Али повратка више није било. Кнез Војислав
je био толико близу да постане сувладар, поготово откад je убедио цара
да отера Анку и узме његову кћер Јелисавету, да од силне усхићености
није примећивао опасност која се надвила над њим.
Тог касног јесењег октобарског дана, кнез je био у Оштрику и
спремао се да испрати супругу Гоиславу натраг у Тепавац. Он се
паковао за одлазак на царски двор да буде присутан када цар буде
отерао Анку њеном оцу, влашком кнезу Александру.
„Колико тамо остајеш?” узнемирено крши руке Гоислава.
„Питала си ме то десет пута, жено! нервозно ће Војислав док у
сандук убацује последње ствари за пут. „Кад цар буде отпослао царицу,
послаћу ти гласника са поруком да дођеш са Јелисаветом. Будите
спремне! Хоћу да стигнете пре првог снега!”
Гоислава се ушета по соби. Стиска уста, дрхти као лист. Војислав
покушава да je игнорише, али и сам je довољно нервозан. Ha крају joj
ипак рече:
„Шта je сад?”
„Ма, не знам” дрхтавим гласом ће она. „Имам неки лош предосећај.”
„Нема разлога” покушава он да je смири иако и сам трепери изнутра.
„Све je сређено.”
„Ко су они што су јуче дошли из Скопља? Ко je тај Крагуј, који их
предводи?”
„Царева пратња, жено! Дуг je пут!” шири руке у чуду кнез.
„Цар Урош јe послао оружану пратњу за мене. Видиш, ваљда, да је и
њему стало да се ово што пре заврши.”
„Водиш ли и своје људе, Војо?”
 „Рекао сам ти већ, са мном иде педесетак коњаника, буди без
Ориго.”
„Никад ти цар досад није слао пратњу.”
„Опет ти” застаде Војислав и гледа je љутито. „Њих je само
петорица...”
„Никад их досад нисам видела. Ко су они?‚” упорно ће Гоислава.
„Дошли су са царским печатом. Шта je са тобом?”
„Нема само цар такав печат.”
„Опет нешто умишљаш” затвори он поклопац сандука уз тресак. „Ти
си највише наваљивала да удамо Јелисавету за Уроша, a сад, кад je то
готово, одједном си се попишманила. Никад те нећу разумети.”
„ И царица мајка има такав печат, и Лазар Хребељановић користи
царев печат за...”
„Ово je прстен печатник цара Уроша и писмо написано његовом
руком.”
„Али тог Крагуја и његове људе никад нисам видела у његовој
близини.”
Обоје муком замукоше, a у глави им се роје пак исте мисли.
Војислав себи неће да призна да je необично што цар њему шаље
пратњу. Сматра то његовом нестрпљивошћу да што пре оконча овај
непријатан посао са Анком. И нема разлога да сумња. Кнез је његова
десна рука и води ионако све државничке послове. Цар му је деловао
усхићен због идеје да се ожени кнежевом кћерком. А зашто би Војислав
страховао од завере када га je сам Урош ономад упозорио на сумњиве
намере младе властеле против њега и Вукашина? Уосталом, кад му већ
Анка није могла подарити наследника, његова Јелисавета ће сигурно
моћи. To je довољан разлог> за развод, и није први пут да се због тога
цар опет жени.
„И кад полазиш?”
„Сутра израна.”
„Хоћеш ли свратити до Тепавца да се поздравиш са мном и са
децом?”
„Рекох ти да хоћу!‚” узвикну он док пребира по неким хартијама на
столу.
„Зашто се једиш на мене? Само питам.”
„Питала си ме десет пута... Имам посла, жено, a ти ме замајаваш
својим глупостима.”
 „Не разумем зашто си толико нервозан... Можеш да одложиш пут
ако...”
„Опет ти!” прострели je погледом супруг. „Како не бих био
нервозан? Пре три месеца сам окупио војску против Балшића, сваки дан
што их држим кошта ме ко светог Петра кајгана. Мораћу да их
распустим преко зиме... Па онда опет на пролеће да идем у
Дубровник...”
„Како су Дубровчани могли прво да ти обећају галије, a онда да
одбију?”
„Кажу да неће да се замерају цару Урошу јер je он у савезу са
Балшићима... Али, другачије ћу ja да разговарам са њима кад на пролеће
одем у Дубровник.”
„Ко зна зашто je то добро, Војо” тихо ће Гоислава. „Видиш да
обалом опет хара чума... Можда се примири до пролећа.”
„То јесте.. ” одмахну главом кнез. „Само још треба да ми војска
поцрка пре него што ударим на Балшиће.”
Гоислава гласно уздахну. Гледа унезверено око себе. He зна шта ће
са собом, искочила би из коже.
„А да... преноћим овде?”
„Не... имам посла. Само што нису дошли моји капетани. Морам са
њима да се договорим како ћемо и кад да распустимо војску... Планови
су ми се променили!”
„Нећу ти сметати...”
Кнез уздахну настојећи да прикрије бес и да звучи утешно.
„Врати се у Тепавац, не задржавај се овде, ухватиће те мрак на путу”
приђе joj и загрли je. „А ja ћу сутра свратити до вас... обећавам.”
Она га јако стисну. Осетио je како joj тело дрхти. Ни њему није
свеједно. Никад раније му растанак није падао тако тешко, увек су знали
да ће се опет видети. Овај пут нека безразложна нелагодност беше
појачана великом напетошћу.
„Ајде-де” глас му je подрхтавао лако и умилно. „Не секирај се, све
ће бити у реду
Она осети његово неспокојство и чудан немир.
„Знаш.. ” осмехну му се она, „било би у реду само када бих пошла са
тобом.”
Војислав зину да се побуни, али она настави:
„Зашто да Јелисавета и ja долазимо накнадно и губимо драгоцено
време, када можемо кренути са тобом и све још брже завршити? Па, не
кажем ли добро?”
Кнез осети како му камен паде са срца. Њене речи му наједном
унесоше мир у усковитлану душу. Kao да му je баш то било потребно.
Он климну главом.
„Добро, Гоислава‚” осмехну joj се. „Иди журно и спакујте се ти и
Јелисавета. Боље да путујемо заједно, волео бих то.”
Она га јако пољуби. Била je пресрећна. Поскочила je од радости,
лице joj се озари.
„Идем одмах!” узвикну она усхићено. „Бићемо спремне кад ујутру
дођеш по нас! ”
„Ајде, трк, жено, не волим кад по мраку идеш, макар и до Teпавца.”
Она без речи истрча из собе. Испрати je он са смешком. Обузе гa
неки неописиви мир и спокој. Да, ово je било најбоље решење. Путоваће
заједно на царски двор. Није знао зашто му je ова одлука наједном
уливала сигурност.
До дубоко у ноћ кнез je са својим верним капетанима разматрао
војну ситуацију и мењао планове. Зима je била на прагу, a куга je чарала
јадранском обалом. Није било време за казнену кампању, кaко ју je он
називао. Сачекаће пролеће. Уосталом, околности ће се дотад битно
променити. Цар Урош ће дотад већ бити ожењен његовом кћерком.
Однос снага ће опет бити у његову корист. Можда неће бити ни потребе
да нападне Балшиће када они буду видели
да je кнез практично сувладар цара Уроша. И Дубровник ће певати
другу песму. Онда ће он, велики кнез Војислав Војиновић, да диктира
своје услове. A неке главе ће пасти.
Легао je у постељу задовољан собом и одлукама које je те вечери
донео. Опет je био самоуверен, осећао je да му je победа надохват руке.
Када се цар Урош ожени његовом Јелисаветом, лако ће га убедити да га
прогласи својим корегентом. Било je то само питање времена.
Брзо и мирно je утонуо у дубок сан. Слатки умор га je намах
савладао. Зато није ни чуо када су врата шкрипнула отварајући се. У
полутмини блистала су два уљана жишка на столу слабо осветљујући
велики мрачни простор. Танки пламенови затреперише од скоро
неосетног хладног ваздуха из ходника. Неколико сенки нечујно
склизнуше у собу и стопише се са тамом. Једна рука поклопи лампе.
Нејасни обриси окружише кнежеву постељу. Колико их je било, четири,
пет...? Све се десило муњевито: један му je пребацио јастук преко главе,
остали су га чврсто држали за руке и ноге. Узалуд се кнез батргао,
непотребно je викнуо из свег гласа. Јастук je пригушио његов крик. И
ваздух до његових плућа. Копрцао се кратко, a онда je његово тело
омлитавело.
Када су врата опет шкрипнула затварајући се, у соби je остала
гробна тишина. Велики кнез српски лежао je уредно покривен са главом
на јастуку, мирног израза лица које снива ледени сан.
Војислав Војиновић je сахрањен у манастиру Бања код Прибоја на
Лиму. Ha надгробној плочи пише:
„Месеца октобра, 25. дана, престави се раб Христа бога Стефан, a
зовом велики кнез Воислав све српске, грчке и поморске земље.”
 Глава пета - Пролеће 1363.

Састало се зло u горе,

да сe мало договоре”

Н a ливацима у подножју планине Крњаче пасу стада младе ланади. У

сенци моћног Дурмитора, њиховог дивовског Дурмиторара,
распрострле се ливаде пролећне, сочне траве. Мир и тишину реметио би
само ветрић, који би залахорио као хладан дах дива пa са снежном
капом, пa би зашумиле крошње и заједно се њихале. Нечујан шапат би
прострујао као опомена да се не ремети вековна чаробна успаванка у
Џиновој долини. Или као прекор онима који би да ометају дубоки сан
злопакима заробљеним у недрима земље. Таква je чаролија тога места да
ниједан створ не осећа њихово присуство нити ико памти давна лета
када je из ове долнине могло покуљати зло које ни сам Пакао није
желео. Борба добра и зла стара je колико и свет, a свако њиме жели
загосподарити. Али оно што je било јаким магијама забрављено у
недрима Џинове долине превазилазило je пo безумној мржњи и
разорности свако зло које je кључало и у најдубљем Аду. Беше то
пошаст која не жели загосподарити светом, нити њему наметнути своју
вољу. Њу не занимају богатства, ни робље, чак ни људске душе око
којих се богови и демони боре и отимају. Таква изопаченост зла усађена
у уснуле троклоке знала je само за смрт и разарање, u потпуну пустош,
за непостојање ничег живог. He признају ниједног господара, немају
своју вољу - само незаситу глад и жеђ за крвљу. He презају да се окоме
ни на најгоре демоне из Ада, ни на грдна чудовишта која битишу у
вечном мраку. Ко би зато желео да такво зло икад угледа светлост дана?
 Ветар се у ковитла, захуји љутито, на шта ланад дигоше главе и
начуљише уши. Није то вихор којим уме Дурмитор да дуне са снежних
врхова. Знају она то, па умах сва поскочише, хитрим скоковима и трком
умакоше у оближњу шуму. Вртложни ваздух изнедри три нејасне
фигуре.
Из њега тетураво испаде мали мађионик, посрћући лево-десно као да
je пијан. Рукама покушава да се ухвати за шта било, али се простре по
трави кукајући наглас.
„Уф! А-јој!” застења Просфор Сугуб док осећа како га мука спопада.
У глави му се све врти, не може да се придигне.
Ковитлац изненада мину исто као што je и започео, a на његовом
месту остадоше да стоје Морана и Кубилган. Шаман са презиром и
гађењем погледа у малог створа, који се ваљао по трави и стењао.
„Није требало да га поведеш, господарице” рече он смркнутог лица.
„Његово присуство ми се гади!”
„Рекла сам ти већ...” закорачи напред Морана. „Не смем га
остављати самог.”
„Не би био сам у Троглав планини, чувају га твоји псоглави... Само
нам смета!”
„Препреден je то створ, Кубилгане, умакао би им и украо би ми
Алманах.”
„Зашто га онда не убијемо?‚” вели овај, јер и он прижељкује да се
дочепа књиге. „Ја ћу да чувам Алманах... Ионако je мој.”
„Он сад припада мом господару” ошину га погледом Морана.
„Уосталом, рекла сам ти да га не можемо убити док ми не открије свих
40 тајних напитака.”
„Толико о твојој захвалности, Кубилгане!” промрмља мађионик док
се са муком придиже. „Ја те вратих из мртвих, a ти би ме убио!... Али ни
тебе не чека боља судбина, знај. Чим те искористе...”
„Дижи се, црве‚” прекиде га Морана гурајући га ногом.
„Неће ти тај никад све открити, господарице”гледа га гадљиво
шаман. „Подмукао je... Кажем ти, убијмо га. He треба нам више.”
„Не, не... Хоћу још из мртвих да врати Балачка” рече Морана u
крену напред остављајући мађионика и шамана иза себе. „Потребан ми
je тај див.”
„Нећеш ти још дуго” тихо ће шаман.
Мађионик устаје и стреса траву и прашину са себе.
 „Да сам знао да си такав незахвалник, не бих те враћао из мртвих!
Каква си наказа био, a сад си опет човек... Додуше, наопаке душе, али
нико се из мртвих није вратио сасвим свој! ”
„Ти, бедниче...” диже руку Кубилган да га удари.
„Доста, вас двојица!” подвикну им Морана. „Стално се кошкате!...
Кубилгане, je ли ово то место? Дођите обојица овамо.” Њих троје се
преко ливаде упутише ка једној стени која je штрчала из подножја
планине Крњаче. Обрасла je местимично сасушеном маховином и
густим шибљем. He може joj се скроз прићи. Висока je скоро десетину
метара и срасла са земљом из коje вири.
„Не осећам ништа” рече замишљено Морана. „Требало би да осетим
њихово присуство... или бар те чаролије које су ту на делу.”
„То je овде, господарице”рече шаман гледајући око себе. „Сећам се
добро овог места... Оно тамо je поток који зову Бела вода.”
„Дакле, овде сте побили моје псоглаве.”
„Битка ко битка, господарице” рече овај. „Али, иза овог камена се
крије улаз у пећину у којој су била очета троклока...”
„Свих пет хиљада, je ли?”
„Тако je... Велика зла сила.”
„Незаустављива хорда за мог господара‚” рече она загледана у стену
коja je затварала улаз у пећину.
„Како ти кажеш, господарице” понизно ће шаман. „Теби сад дугујем
своју верност и захвалност... и биће како ти и мрачни господар иштете.”
„Хм...” прочисти грло мађионик, пa устручаво рече: „Моћна
господарице, ja нисам сигуран да ти разумеш шта се крије у тој
крипти...”
„Знам! He мораш ми ти казати, Просфоре Сугубе!” узвикну Морана
не окренувши се ка њему, и даље je била загледана у стену. „Moj
господар ће умети са њима.”
„Како кад их нико нe може обуздати...?”
„Биће довољно да их само ослободимо.”
„Нико их неће моћи зауставити кад се размиле! Толика хорда ће
уништити све на свом путу!” завапи мађионик.
„И утрће пут његовој сили из Ада.”
„А ко ће троклоке да заустави?”
„То није твоја брига, мађиониче” окрену се Морана ка њему и строго
га погледа. „Moj господар зна шта чини.”
 „Како ти кажеш, господарице” промрмља себи у браду мађионик.
Све троје приђоше најближе што je могуће великој стени. Ћутке je
посматрају. Просфор Сугуб je опседнут само својим Алманахом и
бекством из Мораниног легла. Од првог дана само смишља како да се
домогне своје књиге и да умакне овим злотворима. Но, Морана га je
прозрела и не испушта га из вида. Нити се њени псоглави одвајају од
њега када je она одсутна. Зна он да joj његов живот не значи ништа. He
крије она то од њега нити га заварава лажним обећањима. Одмах му je
дала до знања да ће умрети, пре или касније, у мукама или брзо и
безболно. Није имао никакав избор. Боље што касније, јер можда му се
посрећи и побегне joj. Зато je лукаво одуговлачио и крио садржај 40
напитака за враћање из мртвих. Неке joj je морао открити, друге joj je
прећутао. Кад год би она или Кубилган покушали да врате дива Балачка
из мртвих, ето „случајно” не би им успело, у нечему би наводно
погрешили. Кубилган није имао стрпљења са мађиоником, нити je
схватао зашто његова господарица упорно жели да врати тог мртвог
дива у живот. Заговарао ју je да се Просфор одмах убије... Али Алманах
крије многе тајне, не само враћање из мртвих, a мађионик би их једну по
једну наговештавао кад год му je живот висио о концу. A Морана их je
све желела. Наравно, за сваки чаробни напитак или обред, претходило je
мукотрпно и дуготрајно сакупљање разних травки, артефаката и
мирођија уопште. И таман када се све сакупи, не лези враже, мора се
чекати млад месец или прва четврт, или уштап. Па и кад се то деси,
Просфор би инсистирао како je наводно потребно да месечина осветли
тај напитак. A, боже мој, није он крив што je облачно, па нема месечине.
Разведри ли се, онда су закаснили па морају да чекају другу месечеву
мену. И тако у недоглед.
„И кажеш, Кубилгане.. ”замишљено ће Морана, „ти знаш мађију
којом се крипта отвара?”
„Тако je, господарице. Потребно je стати пред улаз и искрено, без
трунке сумње и страха, пожелети да се она отвори.”
„Само то? To je бар лако! To могу и ja! ”
„Чини ти се, господарице” одмахну он главом. „Имаш ли и најмању
сумњу или страх, крипта се неће отворити. A ко je отвори, само je исти
може затворити... ако умре у њој. Али, моћни Куркил брани да се
крипта отвори. Он ме je казнио смрћу, a Итуген je спровела његову
вољу у дело.”
 „Сада, после свега, више не дугујеш лојалност њима, то ти je јасно”
погледа га упитно Морана.
„Ти си сад господар мог живота или смрти, само теби сам одан”
благо joj се поклони шаман.
„Твоји живот и смрт су у рукама господара Хромог Дабе‚” исправи
га Морана. „А смрт од његове руке je... Па, боље да не знаш. Зaто ћеш je
ти нама отворити.”
„Хе-хе...” закикота се мађионик, све му je јасно. Затреба ли да се
крипта затвори, лако ће Морана да жртвује овог шамана.
Примети опаску и Кубилган, па само прострели погледом Просфора.
Али овај му се само подругљиво искези. He би му ипак пријатно да то
чује од ње иако joj je безрезервно био одан. Самопожртвованост ипак
има своје границе. Подразумева поштовање шora за кога се жртвује, a то
Кубилган није осећао код своје нове господарице.
Морана заћута и замисли се.
„Кажеш, унутра су уснули троклоци.. ” понови Морана. „Знаш ли
како да се пробуде из тог сна кад отворимо крипту?”
„То je бар лако, господарице” брже-боље ће шаман. „Само се очета
натопе људском крвљу.”
„Да... To je бар лако” климну главом она загледана у стену.
„Али, ако ми дозволиш, господарице‚” клања joj се шаман.
„Саветујем ти да учинимо оно што сам ja урадио за Темуџина... Да пре
но што троклоке дигнемо из сна, погледамо у огледало Толи. У њему
ћемо видети исход паше борбе.”
„Бојиш се да троклоке нећемо моћи да зауставимо?‚” упита га
Морана.
„Не можемо засигурно знати... док не погледамо у Толи.”
„Ја не сумњам у моћ мога господара” намрачи се Морана. „Он ће то
умети.”
„Ако ти тако мислиш.. ” рече понизно Кубилган.
„А шта ако не буде тако?‚” брже-боље се умеша мађионик
страхујући да ће шаман одмах отворити крипту. „Шта ако се господар
Хроми Даба разгневи што га нисте на то упозорили кад сте могли? Да
завирите у то... огледало.”
„Али, како да га се домогнемо кад je код Итуген?” шири руке шаман.
„Иди код ње и захтевај да ти га преда..” цери му се пакосно
мађионик док je Морана замишљено загледана у крипту.
 „Ти хоћеш да ме оне убије, je ли...?” крену шаман да га шчепа
рукама.
„Доста!‚” викну Морана. „Знам ja како ћемо je присилити.”
„Како, господарице?”
„То се вас не тиче. Уосталом, мога господара ће занимати да погледа
у Доба ватре и сазна исход његове борбе. Кад му предам огледало у
коме се види будућност, стећи ћу још већу његову наклоност, a он
предност у односу на његове непријатеље” рече Морана и нагло се
окрену.
Подиже руке ка небу и ковитлац ваздуха се ни од куда диже.
Обухвати их све очас.
„Ох, не опет...!” згрози се мађионик, али не стиже ни да закука јер
ветар бесно зафијука и подиже прашину у којој све троје нестадоше.
 Глава шеста - Јесен 1363.

„У висину дa већега нема,

У плећима поширега нема,
Како ли je лице у јунака!
Како ли су очи обадвије!”

П ред Митровдан планине и брда стала већ на се облачити у жуто

рухо. Боје се смењују од жуте преко црвене до зимзелене. Опало
лишће већ под ногама шушти по стазама и богазама које кривудају по
Врачевцу. Одавно више нико њих не походи. И ловци их увелико
заобилазе иако све врви од дивљачи. Веле, плаше се клетве или да не
узнемире зло које се тамо притајило. Нo, одавно зла тамо више нема,
остале су само страшне приче које и даље плаше околна села. Ипак,
када људи жигошу неко место, онда га по правили заувек избегавају.
Верују да места своје памћење, да зла која се негде десе остављају дубок
траг и да их онда походе проклете душе.
A Милошу, чини се, Врачевац никад лепши. Или je то само због
радости што му се вратио после пет година. Иако je скоро цео оголео и
жуто лишће под сунчевим зрацима као од злата се сјаји, у ваздуху се
осећа дремеж и спокој. Taj мир још само ремете птице које хитро
прелећу са крошње на крошњу, веверице кoje претрчавају Ждралину пут
или пак детлићи чије куцкање одзвања шумом. Милошу je то као мелем
на болну душу јер се присећа како je оваквим стазама шетао са Вуканом
и док би једним уветом слушао његово мудровање, очима би се
наслађивао шумским призорима или пратио Виланово лудовање. Чак je
у једном трену несвесно зауставио Ждралина да одгледа бравуре једног
црвендаћа који час лебди, a час витла по ваздуху, да би онда лепршао
крилима по опалом лишћу. При том пева у сав глас дозивајући своју
женку. Песма му je слична фрули, a прекида je гласним ћурликањем.
Када je слетео на оближњи трули пањ, a он надува гркљан па му се перје
нашушури на грудима.
Настави Милош даље, ногу пред ногу, a мислима језди по не тако
давној прошлости која се њему чинила као неки други живот. Када
нешто гласно зашушта однекуд са леве стране, он се прво сети свог
Вилана, који je волео да јурца по сувом лишћу, па га махинално
потражи погледом. Али то беше само један јазавац који je бежао у своју
рупу.
Под налетом успомена, заокупи га сета па кад још пред собом угледа
разрушену Вијорикину колибу скривену обраслом пузавицом, он се
укопа у месту. Пред очима му скакутање Јелице као лепршање лептира
или плес шумске виле. Уживала je у шуми и више од њега. Kao да je
знала где се која птица гнезди, где који јазавац има легло, или где ће
која срна да се појави. Једва je чекао да je опет види. Највише се њој
радовао.
Сјахао je са Ждралина и лаганим корацима приђе разрушеној
колиби. Његов долазак узнемири јато зеба које су се настаниле у густој
пузавици која je обрасла стару дашчару. Закорачио je унутра и стаде
разгледати око себе. Препознаје Вијорикине ствари под опалим лишћем
и грањем које je ветар временом нанео. Ногом их разгрну и на тлу откри
остатке магичног круга око огњишта.
Хладан ветар на трен дуну и усковитла лишће на тлу. Милош
примети једну од амајлија које им je Вијорика оне кобне ноћи дала. Ha
конац je нанизано трње црног глога, као заштита од вампира и
вукодлака. Али када га он подиже, виде да je конац био пукао и трње се
просу по једној кори дрвета, на којој je избледели отисак равнокраког
крста са иницијалима међу крацима ЕС OĐ IEE⊕, „Исус Христос
победник? Рукопис искривљен, на њему се види страх. Знала je
Вијорика са чим има посла, али није била јача од те мрачне силе.
Он подиже кору и руком обриса прашину са натписа. Уто, тишину
прекида грактање једне вране изнад његове главе. Потражи је погледом
и угледа како чучи на једној високој грани. To je она пета коју je виђао
небројено пута досад. Није се могао преварити иако су све вране сличне.
Дуго га она прати... и некоме преноси me што види. И никад не прође
дуго да га нека несрећа не задеси.
Милош испусти кору са натписом и крену полако према Ждралину.
Али не спушта поглед са вране. Нити она са њега. Узјаха он коња, па
пре него што окрену узде, довикну joj:
„Имаш среће, злогоднице, што Ал-Мохад није овде! Скинуо би те он
својом аконом као што je скинуо ону твоју вампирску сестру! ”
A затим подбоде Ждралина и лаганим касом крену ка Обилову.
Након турнира у Прилепу, Милош je наредних месеци са Марком
Мрњавчевићем и Рељом Крилатицом лутао и посећивао вашаре на југу
царевине. Није било мегдана на који није излазио, био велики или не.
Остала двојица су се углавном забављала бахатим проводима по
крчмама док je он само желео да учествује V борбама. Тако су након
једне пијанке, њих двојица навалила да се сва тројица побратиме и да
увек буду један другоме на помоћи. Милош je са сваког мегдана излазио
као победник и надао се да ће његово име кад-тад доспети до турских
мегданџија и да ће му се једног дана указати прилика да са њима подели
мегдан поље. Морао je некако да доспе до султана због своје сестре
Теодоре. Вилки дан који би освануо плашио се да ће joj бити последњи,
a пред починак би у мислима молио Бога да joj подари срећу... док он не
стигне. Ипак, био je свестан да je тај дан још увек био далек, тешило га
je примирје које je још увек било на снази између две царевине.
У касно преподне Милош у даљини угледа дрвену палисаду
Обилова. A северни ветар, као намерно, донесе му помешани мирис;
људи, стоке, дима и печенога хлеба. Сетио се он тога мириса са којим се
будио свако јутро пре него што би му Јелица упала одаје, пуна приче о
местима које треба да обиђу. Видео je људе који, као увек у ово доба
године, допремају дрва за огрев, храну за зимницу и остале
потрепштине. Већ je могао чути ковача како чекићем удара о нешто на
наковњу, a убрзо зачу и грају људи са оне стране палисаде.
Срце му сваким кораком све брже удара. У грлу му нешто застало, a
у стомаку му трепери од нервозе. Требало je изаћи на очи Угрину и
Ружици након пет година, али већ дуго je у себи носио тај бол да би
недавно схватио да никад неће наћи мир док им не затражи опроштај
што je без речи отишао. И не само то. Дуго га je вукла носталгија да се
врати. Ужелео их се, посебно Јелице. Ипак, и ово je називао својим
домом, другог није имао. Свакако није желео и њега да изгуби.
Прво су га препознали стражари на кули капији. Почеше један
другог лактом да гуркају или да се домахују показујући на витеза у
змајском оклопу и са необичном кацигом. Милош несметано прође кроз
капију и уђе у пространо двориште пуно људи, пуно познатих лица.
Први му je пришао ковач Кован, једини човек кога je Ждралин пуштао
да му приђе и који je бринуо о њему. Безбради средовечни човек јаких
мишица и шака као наковањ му je пришао и пољубио га у чизму. Очи су
му се зацаклиле од радости.
Али недостајали су само Вукан и Гороје па да може и себе као
дечака са Виланом да види међу њима. Али није он више онај дечак из
Обилова. У висини je већи од свих овде, у раменима најшири, у
мишицама најјачи. Лице му анђеоски лепо, a очи му као у змаја оштре и
бистре.
У даљини, на истом месту велики дрвени сто за којим препознаде
Угрина и Ружицу. Иста мила лица су старија, са више бора, a коса им
беља. Поред Ружице стоји Јелица и помаже мајци да везује свежње
мајчине душице. A она лепа као нека од вила о којима je стално
причала. Израсла у зрелу жену. Жагор наједном замре, a људи
застадоше гледајући га. Прво га примети Ружица. Лице joj се намах
озари, a осмех joj затитра на уснама. Угрин се изненађено окреће да
види шта joj je то привукло пажњу, па када га угледа, лице му само на
трен блесну чуђењем, али одмах поприми озбиљан израз. Јелица
поскочи од среће и стисну руке па груди од узбуђења, похитала би
Милошу у сусрет, али je мајка ухвати за руку. Знао се ред у кући.
Како Угрин устаје са столице, тако Милош сјаха са Ждралина. Скида
змајску кацигу са главе, ставља je под руку и стаменим кораком креће ка
Угрину. Поглед не скидају један са другог. Милош покушава у његовим
очима да докучи његова осећања, али то старачко лице je озбиљно,
непредвидиво. Много je пребацио преко својих плећа да би тако лако
открио своја осећања. За столом, Ружица крши руке док joj сузе лију низ
лице, a Јелица нестрпљиво поскакује као девојчица.
Ha неколико корака један од другог, заточник исука мач, пољуби га
у сечиво и клекну на једно колено. Положи Дракон на земљу пред
господаром Обилова. Погнуте главе и мало дрхтавим гласом гласно
рече:
„Господару, прихвати овај мач заточника као моју присегу верној
служби док сам под твојим кровом и твој хлеб једем. Ако своју реч и
моју присегу сломим, нека ме сам Бог и погажена присега сломи, тако
ми моје части и имена мога!”
Мучан тајац као вечност да траје. Милош гледа у свој мач, који стоји
пред Угриновим ногама. He сме да подигне поглед. Осећа како му у
ушима бубњи, a срце би да му искочи из груди. Чини му се да више не
дише у напетом ишчекивању.
Угрин се сагну и подиже мач, па гласногрло рече:
„Устани, заточниче, прихватам твоју присегу. Добродошао je
заточник твога имена и славе под мој кров.”
Милош се придигну и погледи им се сретоше. У сузним Угриновим
очима он виде опроштај. Господар Обилова му даде мач, који Милош
врати у корице. Затим се витешки пољубише у рамена, али Угрин му не
даде да се одвоји већ га јако стисну у загрљај. Милош зарони лице у
његово раме и целим телом задрхта. „Вратио си ми се, сине.. ” узбуђено
му шапну Угрин.
 Глава седма - Зима 1365.

„Мудра je лисица,
али ипак се у гвожђа ухвати”

П осета Златне Вештице никад није случајна или безразложна”

сумњичаво гледа Итуген своју неочекивану гошћу.
„И твоја посета мени својевремено je била изненађење” привидно
равнодушно одговара ова. „Па ипак, примила сам те срдачније него ти
мене сада.”
Итуген оћута, али je жмиркаво посматра. Покушава да проникне у
њене намере које свакако нису биле добронамерне. Мери je од главе до
пете док грозничаво размишља. Ha њој je одора накићена златом, a на
глави гиздава челенка од ждраловог перја. Сва кожа joj je прекривена
златним прахом, па се злати под треперавим светлом бакљи које
осветљавају пећину. Само два црна ока својим неприродним
светлуцајем одударају од тог блештавила, као да изражавају њену праву
природу. Надмена je и охола, свесна je своје моћи и значаја. Њена сујета
je сад посебно долазила до изражаја када je држала Итуген у својој
шаци. To je стара монголска богиња наслућивала и са зебњом je чекала
да чује прави разлог њене изненадне посете.
„Опростићеш ми јер посете Алтан Сибелдаје, једне од конкубина
Арсана Дулаја, бога подземља, нису разлог за радост‚” слеже раменима
Итуген.
„ Али ниси тако мислила када си дошла мени, тражећи услугу?”
диже обрве вештица.
„Склопиле смо пакт, услуга за услугу... Није ли тако?”
 „Тако je... И Куркил нам je сведок, a Бели Гавран јемчи да ћемо га
испунити‚” вештица се загледа у Итуген, a очи joj светлуцaју обманом.
„Но, када сам те питала чему ће ти служити аждрахил и моји одкани,
ниси ми хтела рећи.”
„Не тиче те ce” Итуген издржава њен продоран поглед. „То су моја
посла. Знаш да Куркил забрањује мешање у туђе послове.
Где би онда био крај нашим завадама? Ти можеш да прихватиш или
да одбијеш моју молбу... Прихватила си je.”
„Јесам... не знајући шта смераш.”
„Како то мења наш пакт?” зачуди се Итуген.
„Утолико... што се показало да имамо... донекле заједничку корист.”
Итуген се смркну и претрну од зебње. Кад год би се име Златне
Вештице и Арсана Дулаја негде спомињало, завладала би јака зла
слутња. Одавно се знало за њихове наопаке намере које ни Куркил није
одобравао. Kao по обичају, превагу на кантару уравнотежене расподеле
моћи између горњег и доњег света доносио је често прстохват
нарочитих смртника око чијих душа су се сви борили.
„Каква ли je то корист коју заједно делимо, вештице?‚” невешo се
прави наивна Итуген. „Нас две се разликујемо као... небо и подземље.”
„Ха-ха-ха!” насмеја се звонко ова забацивши главу уназад. Уживала
je у сваком тренутку. „Оно што нас једино све спаја, Итуген... Људи.”
„Куркил не гледа добронамерно на планове твог мрачног господара
Арсана Дулаја, ти то добро знаш” прострели je погледом баба.
„Уосталом, већина богова се противи том рату... И стаће на страну
смртника.”
„Moгa господара je брига шта други мисле, нити се боји свих вас!”
злокобно се смешка вештица.
„Али сви се бојите једног смртника, није ли тако?‚” нацери се
Итуген.
Вештица се наједном уозбиљи и очи joj севнуше гневним сјајем.
„Доћи ће му главе кад тад, не бринем‚” сад се вештица невешто
прави равнодушна.
„Само што још не знате ко je Ратник из Пророчанства, зар не? To je
добро чувана тајна... A не би ме чудило да дуго најављивани долазак
новог косингаса има баш везе са тим.. ” на то се вештица искези
показавши на трен своје право лице некакве страхотне птичурине дугог
кљуна. „А не знате ни ко je он!” наставља Итуген ову игру
надмудривања. „Мокош je препредена, вешто их скрива... од свих нас.
Да, да... И ja већ дуго муку мучим са њом... Поштујем je, као некога ко
je раван мени... Али ви, мракаче, не-мате поштовања ни према коме!
Удружили сте се... Ja сам наш монголски народ уздигла до царства
какво свет није видео, a ви хоћете све то да уништите... Тако да нас две
немамо ничег заједничког... вештице.”
„Ах, имамо, имамо, Итуген!” смешка се вештица. „Господар Арсан
Дулај очекује да ћеш ми предати огледало Толи.”
Итуген умах стисну зубе, изви обрве и намрачи чело. To беше
неочекиван захтев. Зашто ли je Златна Вештица сад то тражила? Зашто
би њу занимало то огледало које види будућност? И то после толико
времена откад га она има? И баш после недавне смрти Кубилгана? Крије
ли се нешто иза те случајности?
„Зашто бих ти га дала?” одговори Итуген. „Огледало je моје.”
„Нас две смо склопиле пакт” брже-боље ће ова. „Услуга за услугу,
тако јемчи Бели Гавран, какав год да je пакт посреди.”
„Дрзнула си се да тражиш противуслугу, a да још ниси испунила
своју!” бесно ће Итуген. „Ниси ми још предала аждрахил! ”
Она са леђа, из појаса, извади један дугачак и танак бодеж у
корицама налик крокодилској кожи. Дршка му je била од аждајиног
рога, a јабука од кристала у облику ока те древне звери. Када je вештица
напола извадила сечиво из корица, оштрица je пламтела црвенилом
рубинове боје која je уносила неспокојство свакоме ко би je погледао.
Зато, ова одмах врати сечиво у корице и пружи га Итуген.
„Овим испуњавам моју услугу теби, Итуген.”
Баба оклева да joj приђе и узме бодеж. Збуњена je, затечена овим
непредвиђеним преокретом. Откуд ово занимање за њен Толи кад за
њега зна већ одавно и никад га досад није тражила? A сад je Златна
Вештица то од ње тражила. Иако je жудела за иждрахилом, ипак није
посегла за њим.
Но, Алтан Сибелдаја je била лукава. Спустила je само бодеж на под.
„Овим сматрам да сам ти га предала, Итуген. Ово je твоје... легло”
злокобно се ова нацери. „Сада од тебе тражим противуслугу... Предај ми
Толи.”
„Никад!” бесно викну Итуген. „Оно je моје! Куркил ми га je обећао
као награду! Ja по њему управљам наш народ!”
„Онда ћемо позвати Белог Гаврана да пресуди у нашој завади‚” рече
мирно ова. „Па кога он прогласи кривим, ископаће му очи.” „Бели
Гавран je отелотворење правде Куркила, a он никада неће пресудити у
твоју корист! ”
„Како год‚” слегну раменима вештица, полако се окрену да крене,
али на трен застаде и рече: „Правда je једнака за све богове, тако мора
бити. To и сам Куркил каже.”
Вештица крену ка излазу из пећине смешкајући се. Била je
задовољна како je надмудрила стару Итуген. Било je само питање
времена када ће joj Итуген предати огледало. Позваће она Белог Гаврана
да пресуди у њиховом спору.
Баба je киптела од беса и шкргутала зубима. Ha крају joj довикну, у
гласу се осећала њена беспомоћност:
„Моћни Куркил ће осујетити ваше наопаке намере, вештице! Знам да
зато тражиш Толи!”
Ова застаде, намршти се и окрену се баби са речима:
„Ја тебе поштујем и ословљавам те именом, a ти мене упорно
називаш вештицом.”
„Људи те тако зову‚” нацери се баба.
„Знаш да сам ja вештица колико си ти... врачара.”
„А како онда да те зовем... Алтан Сибелдаја?”
„Знаш да ми имамо много имена... Може Алтан Сибелдаја... Или
Морана, господарица Сибалбе.”
 Глава осма - Зима 1365.

„Вукашин поче угњетавати многе личности

тога краљевства, иступајући као дa то чини
по упутству цара u ради учвршћења
његова царства”
(Мавро Орбин)

К ад кокошка стоји на прагу на једној нози, биће зимни дани” сетио се

Милош када му je Угрин не тако давно то рекао и када се он смејао
том призору. Стари je био у праву. Стајао je тог јутра на прозору својих
одаја и напајао душу снежним призором. После вишедневног
снегопадног облачја коначно освану један леп сунчан дан. Белилом се
заогрнуо сав крај па му очи жмиркају колико блешти. Ни дашак није
лахорио. па je све мирно и тихо. Зима стегла, па студен уједа. Из уста
сапа као облак излази и подсећа Милоша колико je заправо хладно. Али
он као да то не примећује, већ je загледан у дубок снег који je прекрио
цело двориште двора и ставио беле капе на сваки балван палисаде. По
њој шета стража огрнута медвеђим крзнима. Мраз стегао па утабана
стаза по којој они ходају шкрипи им под ногама. Чудно je како се зими,
по мразу и без ветра, чује сваки шум, сваки шапат.
Утолико више одјекну грак једне вране која прелете његов прозор.
Испрати je Милош сумњичавим погледом, па онда себе да разувери,
промрмља:
„Добро je говорио Гороје, врана ко врана... И ja га вала претерах.”
Две године je био уљуљкан у сигурности Обилова. Намах му се
чинише нестварним све оне невоље које су га годинама пратиле. Или му
je само домовање у Обилову пружало тај лажни осећај заштићености.
Како год било, Милош je само овде осећао мир и спокој. Окружен
људима који су га волели и прихватили као свог, ушушкан између
шумовитих планина и брзих жуборавих речица. Убрзо по његовом
доласку, на једном безименом потоку на Близанцу, Јелица га je
братимила.
„Пред твоје долажење у Обилово, уснила сам красотан сан” рекла му
je тад. „Да си ми по рођењу брат, Милоше.”
„Камо среће да je тако, моја Јелице!‚” уздахну он. „Не би ме моја
змајска крв вукла да идем тамо-амо, већ бих остао на свом огњишту.”
„ Али ако већ нисмо од истог оца и мајке, могу те братимити! ” па му
несташно разбаруши косу. „Би ли ме ти посестрио?”
A Милош joj гледа лице као јарко сунце, лепотом и чедношћу зрачи.
Одувек ју je сестром већ сматрао.
„Наравно да бих! ” осмехну се Милош.
„Богом брате, мој Милоше” рече свечано Јелица, „да си ми брат сад
па до века!”
„Богом сестро, Јелице, трипут те Богом и светим Јованом
побратио!”узврати joj он.
Затим, она узе свој малени бодеж, мало расече њиме своју Милицу,
па кад и он исто учини, лизнуше један другоме пуштену крв, пољубише
се и зарекоше се да ће се узајамно пазити и бити верни једно другом до
смрти.
Сада му се чинило, више но икад, да Обилову припада. Толико је
желео овде да се скраси. Некад би себе затекао како машта о нормалном
животу, како управља пословима домаћинства и да ће једног дана
засновати своју породицу. Али кратко би то трајало. Ухватио би се за
свој вучји белег на десној мишици и застрепео од своје судбине.
Удахну дубоко хладан, резак ваздух на прозору док гледа снеговит
пејзаж.
„Леп дан за лов” помисли.
Већ неколико дана радовао се одласку у лов са Угрином. Једва је
чекао да стари заврши са гатањем о времену, што je радио, колико он
зна, сваке године у ово време. Није ни покушао да га убеди да се остави
тога и да оду у лов пре но што падне већи снег. A сада га je било већ
пола метра. Угрин то гатање никада није пропуштао, сматрао je то
својом светом дужношћу, обавезом према својим поданицима. Нешто
што се од њега очекивало безмало деценијама, бар откад je постао
господар ове области и почео први после Божића да најављује какво се
време очекује наредне године. Испрва je Милошу било смешно и
непојмљиво да неко данима и ноћима бди, загледа небо и сва запажања
записује на хартију. Када je мало порастао, тај обичај му je постао драг.
Било je нечег у томе што je знао да je Угрин сваког тренутка будан и
бди. И дању и ноћу. Ни Ружица није била много поштеђена тога јер je
дворила супруга. Он се практично није мицао са балкона двора где je
седео умотан у медвеђе крзно, постио je, a она му je доносила само воду
и хлеб. Требало je то издржати, дванаест дана и ноћи без сна. Често je
Угрин говорио да за то увек има снаге и воље, али неком другом
приликом или поводом не би издржао ни три дана. Наиме, од давнина се
гатало о времену од 13. до 24. децембра, по старом календару. To je
период од 12 дана између два Божића. Сваки дан je представљао један
месец, a вешт гаталац би умео и најмање промене на небу да исправно
протумачи из сата у сат и да их преточи у прогнозу за тај месец.
Наравно, Угрин je увек непогрешиво најављивао какво ће бити време за
целу следећу годину.
Таман се Милош обукао и умио хладном водом, кад зачу напољу
тупе ударце као да неко цепа дрва. Он одмахну главом у неверици и
крену ка прозору.
„Мора ли тако рано?‚” прогунђа себи у браду.
Опет отвори прозорске капке и погледа у двориште. У дрвени стуб
прекривен снегом који je служио за вежбање мачем или о који се качила
мета за гађање стрелом или копљем, момак, го до појаса, безумно je
мачем ударао. Имао je 17 година, a већ je био висок и добро развијен.
Дуга, распуштена црна коса му je падала на рамена. Лице поваздан
потмурено, усредсређено на напорну вежбу. У мислима je далеко од
Обилова. He осећа мраз који га
уједа, ни снег који пршти по његовим голим прсима док удара мачем
у стуб.
„Никола je права блеса‚” рече Милош. „Запео je ко сивоња.”
Одједном он осети зимоћу кад овог виде голог до појаса, па брже-
боље затвори прозор. Док се обувао, осети како се испод затворених
врата пробија мирис печеног хлеба. Одмах му се јави глад.
„Не бих се сад го млатио по снегу ни за живу главу ” промрмља
Милош и крену ка вратима.
 Дуго je Никола Алтомановић домовао у Обилову, тачније откад га je
стриц Војислав Војиновић протерао са мајком из Гацког и припојио
себи братовљеве територије након што je овај убијен. Често би Милош
помислио у каквог би момка Никола израстао да му je судбина била
наклоњенија. Овако му je душа била огрезла у ирационалну мржњу чак
и према његовом већ мртвом стрицу и свему његовом. И Угрин je
мислио да ће тај презир нестати након Војислављеве смрти, али није.
Сада je био усмерен на његову супругу Гоиславу и њихову децу. Што je
било најгоре, чинило се да се неће ни на њима завршити.
„Али нас je зато отерао са нашег огњишта, узео нам земљу и моја
мајка Ратослава je умрла од туге и очаја далеко од нашег дома‚” говорио
je гневно Никола.
Покушао je Милош да утиче на младог момка од првог дана када се
вратио у Обилово. Чак je неко време мислио да су постали блиски
пријатељи. Када га je Никола замолио да га подучава ратним и
борбеним вештинама, Милош je одмах прихватио. Надао се да ће
допрети до њега и омекшати му нарав, да ће на њега пренети нешто од
онога што je и сам од Вукана научио, али убрзо je схватио да се Никола
њему не отвара и да у себи гомила јед коју ће ускоро искалити на своју
стрину.
To je свима постало јасно поготово када je почео да нестаје на
неколико дана, па и недеља. Испрва су се сви бринули за њега, поготово
Угрин и Ружица, a онда су почеле до њих да стижу приче како млади
Никола шурује са властелинчићима који су имали своје поседе на северу
територије која je још припадала Војиновићима. Након смрти великог
кнеза, цар Урош je Ратослави оставио све земље које су припадале
њеном мужу. Али, они ситни властелини под њом почели су се бунити,
жељни слободе и већих поседа.
„Видела жаба да се коњ поткива па и oнa дигла ногу” говорио je
Угрин.
Отимачина и распарчавање царства већ je дуго трајало да би се само
убрзало након смрти великог кнеза Војислава. После великаша који су
откинули велике територије и само формално признавали власт цара
Уроша, почели су и они много мањи да се отимају о мрвице са стола. A
Никола није само желео да се освети Војиновићима, желео je да поврати
земљу која je припадала његовом оцу. Али, ни то му неће бити довољно.
Милош, наравно, није желео да учествује у тим сплеткама иако га je
испрва Никола убеђивао. Противио се отимачини која je слабила
царство. Додуше, нико ниједном није дигао глас против цара Уроша,
али мало ко je веровао у његов ауторитет и снагу. Уосталом, свима у
старој Рашкој било je непојмљиво да на престолу буде неко ко није био
из лозе Немањића. Чак и Николи Алтомановићу. Цениће га и поштовати
до краја. Али ипак, нису сви тако мислили.
Ha крају, сви дигоше руке од младог Николе Алтомановића. Чинило
се да je Јелица била у праву када je поводом тога рекла да момак „има
неку злу црту на свог стрица Војислава Војиновића.”
Зато се Милош поново посветио Јелици, коју je из милоште звао
посестрима. Његовим повратком у Обилово чинило се да су се и
вратили стари дани њиховог друговања. Опет су њих двоје лутали
шумама и ломатали се по камењарима. Обилазили су Вијорикину
колибу и остатке згаришта воденице на Рогињу. Али најрадије су
одлазили на Добри дуб, где су се дружили и плесали са вилама и
лесницима. Kao и раније, Јелица je била та која je увек смишљала где да
се иде или шта да се ради. Kao да се нимало није уозбиљила већ je и
даље живела у свом вилинском свету.
И тога дана се, као и Милош, радовала што иде у лов са својим оцем.
Када се за столом окупила породица, она je већ била обучена у своје
ловачко одело и чизме, и била je спремна да одмах крене. Но, затекоше
Угрина како скупљених седих веђа замишљено једе и не проговара, па
се и они ућуташе и почеше да обедују. Ha крају, Ружица прекиде
непријатан мук.
„Што си натурио мрве па обрве? Чудан си од јутрос
„Ах...” одврати јетко Угрин. „Онако, размишљам.”
„Није, ваљда, опет о Мрњавчевићима?” зачуди се Ружица.
Угрин само нешто неразговетно промрмља пуних устију. Звучало je
као клетва.
„Не можеш ништа да промениш, зашто се тиме мучиш?” упорно ће
његова супруга.
„Тешко ми je да гледам како пропада све што су Немањићи
изградили” опет промрмља Угрин погнуте главе док дроби стару погачу
у млеко. „Још ће нам на престо доћи један никоговић.”
„Цар Урош и царица мајка су тако желели” слегну раменима
Ружица.
„Ко су уопште та браћа Мрњавчевићи?” шири руке Угрин, па гледа у
Ружицу као да je она крива. „Питам те, одакле су? Ко им je отац, тај
Мрњава? До јуче су били коњушари цара Душана!‚” затим се опет нагну
над своју чинију и замишљено дрвеном кашиком меша и резигнирано
рече: „Наш покојни цар се сад преврће у гробу.”
„Брату Урошу треба јака рука‚” умеша се Милош. „Не може он сам
да влада... Какав год да je кнез Војислав био, ипак je обављао све
послове за њега.”
„Да.. ” замишљено гледа Угрин у чинију, па као да му се пред очима
нижу призори са Вукашиновог крунисања. „Сад кад нема кнеза, добар je
и Вукашин, je ли? Да га само видите како изгледа! Прави пакосни
старац! Није ни требало да идем на његово крунисање. He знам шта ми
би.”
„Отишао си да се не би замерио краљу Вукашину... A на позив u
молбу нашег милог цара Уроша. Знаш колико му je потребна подршка
старе властеле.”
„Ах!..”љутито ће Угрин. „Не могу ни да једем... Све je то опет
Јеленино масло, кажем ти! A не верујем ни да je кнез, онако здрав ко
дрен, благо у Господину уснуо!”
„Је л’ ти сам Урош рекао да je чуо да га je поткачила куга?” „Ма
каква куга или чума! He умире се ни од ње преко ноћи!... Hero, кажем
вам, иза тога стоје она браћа Мрњавчевићи...!”
„Тише, бог те убио, Угрине!” процеди Ружица кроз зубе. „Хоћеш да
краљ то чује и да те баци у тамницу? Видиш да се обрачунава са свима
који су му трн у оку?”
„Не ућуткуј ме, жено!‚” повиси on намерно глас. „Ја ћу под својим
кровом да говорим шта ja хоћу! ” a онда се нагло примири, али сева
очима лево-десно. „Мрњавчевићи су прозрели кнеза да хоће преко
удадбе своје кћерке да се закраљи, па су га убили... Е, сад je Вукашин то
урадио! ”
„Није могао сам‚” промрмља Ружица. Ни она није одобравала све то.
„Наравно да није, него уз благослов царице мајке... Зна Јелена да
њен Урош није способан да влада сам... Али, упамти моје речи.. па joj
прети прстом, „правиће они кнеза од блата... Kao што каже Милош, није
он био тако лош, поштовао je и ценио нашег цара... Додуше, јесте био
властољубив и отерао je Алтоманове, али... али покажи ми некога ко
није такав.”
„Ти ниси, Угрине” рече Милош.
 „Да, тата, ти ниси похлепник” додаје Јелица.
„Добро, ja сам другачији, мени je најважнија породица” рече он,
„али видите и по овим властелинима са којима се Никола састаје,
заверили су се против Гоиславе... A још je млад!”
„Чуди ме да су га ти стари вуци прихватили тако голобрадог‚” рече
Ружица.
„Зато што je неустрашив и први улеће у борбу” рече Милош.
„Учинио си му медвеђу услугу, синко” рече Угрин. „Није требало да га
подучаваш ратним вештинама... Сад их користи где не треба.”
„Како год!” узвикну Ружица. „То ништа не би променило... Све се
око нас распада и треба само себе да гледамо.”
„Да сте само могли да видите властелу на Вукашиновом крунисању
летос” замишљено ће Угрин. „Сем Угљеше Мрњавчевића и шачице
њима оданих људи, сви су били натмурени и намргођени!”
„Угљеша je имао разлога да буде срећан” рече Милош, „његов брат,
сад краљ Вукашин, одмах му je дао титулу деспота.”
„Хм!” гласно дуну кроз нос Угрин одмахујући главом. „Цар Урош се
снуждио као ономад на очевој сахрани... A Лазару Хребељановићу je
мало требало да започне кавгу!... Он и Вук Бранковић су отишли са пола
церемоније.”
„Чујем да су отишли и са двора цара Уроша” зачуђено ће Ружица.
„Кажу, вратили се на своју дедовину... Лазар му je ипак био ставилац.
Многи нису ни дошли на крунисање.”
„Па, кад нису успели да убеде нејакога Уроша да у тамницу баци и
Војислава и Вукашина, једино им je то преостало... Вукашин, сад као
краљ, сигурно ће гледати да им се свима одмазди за ту заверу.”
„Пре десетерак дана био дошао један трговац из Сера‚” смешка сe
тајанствено Ружица. „Вели да се увелико прича да Угљеша кани отерати
царицу мајку у манастир.”
„Ниси ми то рекла‚” изненади се Угрин. „Па, да... Сад када су u њу
искористили, сада ће je протерати... Ако буде и те среће.”
„Тешка времена су пред нама‚” рече забринуто Ружица.
„А када су била лака?‚” погледа je Угрин. „Једина je разлика да ли се
ратовало пре или касније, да ли Црква узима више или мање.”
„Ћути, Угрине‚” опомену га Ружица.
Милош се није мешао. Знао je да су Угрин и Ружица као богумили
били против ратовања и великих привилегија Цркве. A они су пак били
свесни да су им цар Душан и Урош гледали кроз прсте докле год никоме
нису били трн у оку.
„То није разлог да ми не уживамо у лову, зар не?‚” прекиде мучну
тишину Јелица.
„Да, да! озари се Угрин. „Ах... да ми je да уловим тог вепра о коме
сви причају!”
„Ја не верујем у те приче‚” смеје се Ружица. „Да je велики као теле!
Људи свашта измишљају.”
„Пусти ти то‚” одмахује главом Угрин. „Видео сам му трагове...
Крупна звер! ”
„Да ниси гатао о времену, могли смо га ловити пре снега‚” куди га
Јелица.
„Зна се шта je важније, кћери... Уосталом, неће тај вепар никуд да
оде, не прође дан a да се неки кмет не пожали на њега.”
„Чудно je за вепра да толико упада кметовима на поседе‚” рече
Милош. „И да нема своје крдо.”
„Немој ништа да те чуди, синко‚” рече Угрин, па пошто се
орасположио, стаде убрзано да једе нe би ли што пре завршио. „У шуми
има свакојаких зверки.”
„Хм..” замисли се Милош. „Знам... To ме и брине.”
„Је ли? To те брине, a не брине те кад излазиш некој грдосији на
мегдан, заточниче?‚” грди га Ружица. „Не волимо то што радиш,
Милоше.”
Милош оћута из поштовања према њима. Знао je да то не
оправдавају, a није ни очекивао да ће га разумети, пa није ни било сврхе
убеђивати их. Чим заврши са јелом, Милош уста од стола и рече:
„Идем да кажем Ковану да оседла Ждралина, чекам вас напољу.
Питаћу Николу хоће ли са нама у лов.”
„И ja сам завршила! ‚” брже-боље ће Јелица и одгурну до пола
непоједену чинију.
„Јелице...‚” опомену je мајка, али девојка je већ на вратима пре
Милоша.
Чим се залупише врата за њима, Ружица рече Угрину док овај срче
млеко:
„Кћерка ти je још ветропирка, никад се неће уозбиљити... Каниш ли
кад да je удаш?”
„Још je млада‚” рече Угрин нагнувши чинију да посрче млеко.
 „Млада?” зачуди се мајка. „Ко роса у подне! Ja сам имала петнаест
лета када су ме за тебе удали... A она има више од двадесет! Ко ће je
хтети тако матору?”
„Чим joj нађем ваљаног мужа” промрмља Угрин уставши од стола.
To je била тема коју није волео да води са супругом.
„То одавно говориш‚” започиње кавгу Ружица. Бринула се да јој
кћерка не остане неудата. „Долазе нам просци, али теби ниједан не
ваља.”
„Нисам ja крив што су сви нагрђењаци” убрзава корак Угрин ка
вратима.
„Ил’ ти очекујеш превише!‚” довикује му Ружица док он затвара
врата за собом. „Остаће уседелица.. ” рече кад оста сама.
Хладан ваздух из ходника je запахну и Ружица се на трен најежи.
Седела je у непријатној тишини. Некакав нејасни предосећај
нелагодности joj унесе немир. Чинило joj се као да je нешто ушло у
просторију док je Угрин излазио.
У белини брда Вареш изнад Обилова обриси две људске фигуре
били су неприметни. Стоје на једном малом узвишењу окружени јелама
чије гране од тежине снега додирују земљу. Око њих јe мир и тишина,
зимски пејзаж осунчан зубатим јутарњим сунцем. Јасно виде како се
кроз дубок снег у подножју брега пробија мала колона ловаца на
коњима. Kao птице грабљивице које се спремају да заскоче свој плен,
прате сваки њихов покрет.
Умотана у огртач од соколовог перја, Фреја навреба своју ловину.
Опчињено je загледана у најкрупнијег јахача који предводи колону. Са
лакоћом се Ждралин пробија кроз пола метра снега и крчи пут Јелици,
која иде за њим, па Угрину и неколицини слуга. Нетремице гледа Фреја
у копље које Милош држи. Толико га жели да joj се разум помути и
често ухвати саму себе касније како је неразумно нешто смишљала или
пак чинила. Безнађе и очај су као окови који вуку дављеника у дубину.
Ни сад Фреја није била свесна безнадежности својих покушаја да се
домогне Аскалона, копља светог Георгија како га другде називаше.
Оберучке je прихватила када се њен љубавник Отар понудио да joj
помогне. За њега je још било схватљиво што није свестан онасности
када богови сиђу међу људе. To je врло ретко чинио. Али и Фреја je
полако изгубила тај страх од претераног мешања га смртницима. Навика
често ствара лажан осећај уљуљканости.
 Несвестан опасности у којој се нашао, наочити и нарцисоидни Отар
сад стоји крај Фреје и радознало гледа у те смртнике који се са муком
пробијају кроз снег као што то чине кроз живот. За њега су то безмало
биле само животиње као и све друге, и никад се није могао начудити
људској упорности и борби за преживљавање када je било лакше умрети
и њима предати своје душе. Потцењивачки je гледао на људски род, као
на нешто чиме се богови хране.
Видевши да му његова драга Фреја пати због опседнутости некаквим
„глупим” копљем, он joj се брзоплето понудио да joj помогне. He
знавши како више да дође главе једном змају, она се задовољила и са
вепром. Да се не би одвајао од своје љубљене, a да не би упао у очи
њеном љубоморном мужу моћном Одару, Отар се претварао у свињу,
коју je Фреја често из забаве јахала. Али свиња Хилдисвин не беше
сасвим обична, наравно. Могла се претворити у страшног вепра, који je
био незаустављив, a оружје би се одбијало о његове оштре чекиње.
Успела je Фреја да намами свој плен да изађе са двора и крене у лов
на тог вепра, који je већ недељама причињавао штету кметовима у
околним селима.
„Видиш ли оног смртника на челу колоне?‚” упита га она не
скидајући поглед са Милоша.
„Видим” рече плавокоси Отар помало нестрпљиво.
„Убићеш га и узети му копље” кратко и бездушно ће Фреја.
„Првог у колони, добро... A остали?”
„Чини како ти je воља... Ma, побиј и њих.”
„Ха... Биће ми разонода.”
„Ипак... чувај га се... Он није обичан смртник” наједном се поколеба
Фреја и стаде стрељати погледом по околини, као да тражи некога
скривеног попут њих. „Миљеник je њихових богова”
„Нису они дорасли нама.. ” самоуверено ће Отар.
Фреја га погледа и као да се тргну из своје занесености. Није било
лепшег лица и стаса у њеном краљевству Фолкванг од Отаровог. Његове
плаве очи намах би je разоружале, a од његовог додира није било
лепшег осећаја. Ha себи je имао сребрнкаст оклоп опточен разнобојним
призорима из лова у којима се вепар сукобљава са ловцем. И
сребрнкаста коса му се просула по прсима у несташним увојцима које je
Фреја волела да врти прстима. Иако је волела свога мужа Одура, увек се
радије подавала свом љубавнику. Сада када га je требало послати на
Милоша, она се наједном поколеба. Можда je ипак била заслепљена
својом неразумном жељом. Али она je била таква. Када je нешто желела,
није бирала средства да до тога дође. Тако je и због чудесне огрлице
Брисинг спавала са четворицом патуљака само да би je од њих добила.
Није марила што су joj се сви после подсмевали. Поносно ју je носила
око врата. Тако ће се поносити и Аскалоном светог Георгија.
„Јеси ли сигуран да ћеш моћи да га убијеш?” упита га Фреја.
„Наравно, знаш да je Хилдисвин страх и трепет за смртнике...
Сви се укоче од ужаса када угледају како јуриша на њих” смешка
се Отар. „Видиш како прате траг који сам им оставио” показа он руком
на колону. „Води их право у јаругу где ћу их сачекати.”
„Можда нам ово ипак није требало, Отаре” поколеба се Фреја. Шта
ћу ja... ако ти се нешто деси?” И стисну га зебњиво за руку.
„Не брини за мене, већ се радуј што ћу ти копље донети.”
Кратко су се гледали. Она je у његовим очима видела искрену и
безусловну љубав и оданост, a он у њеним - страх.
„Идем” рече кратко он и окрену се. „Он je обичан смртник, Фрејо...
Донећу ти и његову главу, па ћемо из његове лобање наздрављати
медовином! ”
Испратила га je забринутим погледом, a неизвесност помешана с
јаким нестрпљењем наједном je обузе. Join није схватала да je то страх.
Убеђивала je себе да je то само напетост пред борбу. Да, као ономад на
Црној стени док je гледала своје тевтонце како неустрашиво јуришају на
змајевитог Милоша Обилића.
Наглим покретом огртача од перја Фреја се у трен ока претвори у
сокола и кликћући вину се у ваздух. Морала je да види како њен Отар
убија непријатеља. Толико дуго траје њена жеља за тим копљем да je
неразум њоме преовладао и ирационална мржња, њој ипак страна, сад ју
je заслепљивала.
Колона ловаца полако се проби кроз снегопадину. Милош на челу
прати дубок траг звери у снегу. По њему се видело да je животиња
заиста била необично велика и снажна. Зато сваки час стаје и осматра
густу четинарску шуму, која се савија под тежином снега. Чврсто стиска
копље спреман да га употреби уколико однекуд искочи та звер. Зна он
добро колико вепар уме да буде опасан ако се одмах не убије. Прво ће
покушати да умакне ловцу, али рањен увек напада онога који га je
устрелио. Али уколико je заиста велики, као што се Милош прибојавао,
биће га тешко једним поготком стреле усмртити.
„Угрине!” викну Милош не осврћући се. „Држи копље спремно! ”
„Стрела ми je у луку! ” одврати овај иза Јелице.
„Ма, каква стрела, бог те убио!” одмахује главом Милош. „Нећеш га
њоме убити, ово je врло крупна зверка! ”
„Не бери бригу, синко!” весело ће овај. „Ловио сам ja њоме и веће
вепрове! ”
„Држи ти копље спремно, чујеш ли шта ти кажем?” понови Милош.
„Да имаш чиме да се одбраниш ако крене на нас!”
„Ајде, престани застајкивати сваки час... Трагови су свежи, близу
je!”
„То ме и брине” промрмља Милош себи у браду.
Крепуше напред један за другим. Траг их je кривудаво водио до
улаза у једну јаругу која се протезала иза шумарка по чистини. Види се
да je у њој још дубљи снег. Милош оклева да иде даље да се Ждралин не
би заглавио у снегобитини. Одмахује главом, ништа му се ово не свиђа.
Снежина блешти под јаким сунцем и заслепљује ловце, па само
жмиркају.
Ждралин узнемирено фркну и замлатара главом. Милошу je то био
довољан знак да некаква опасност прети, али таман да зине да каже да
се не иде даље, кад зачу Јелицу иза себе.
„Види, Милоше!” весело ће она. „Јадниче се заглавило!”
Милош погледа у смеру где она руком показује и са леве стране, на
дваестину корака, угледа младу срну како узалудно запиње да изађе из
дубоког снега. Док он гледа час у њу, час испред себе у траг који води у
јаругу, Јелица потера свог коња ка заробљеној срни. Сметови дубоки па
joj коњ посрће док се пробија напред.
„Куд’ си кренула?‚” упита je он.
„Врати се, Јелице” добацује њен отац.
„Нећу je оставити да сконча овако!”
Милош je узрујано гледа, не зна шта пре да чини. Збунљиве
околности укоче људе и чине их несмотреним. У овако дубоком снегу
на коњу се осећа рањивим, a уколико сјаше, још je горe.
Напето гледа како се Јелица пробија до срне, која се од
изнемоглости примирила и само дахће док joj пара избија из губице.
Но, на неколико корака од ње, коњ под Јелицом посрну и она
смејући се паде у снег. Све joj je била игра и разонода. У свему би
видела нешто лепо или у најгорем случају занимљиво. Беле joj се
шубара и одело, a она се смеје из свег гласа што се и она запрти па нe
може да мрдне.
Милош преврће очима, неразговетно гунђа и потера Ждралина ка
њој. Мора да je извуче из снега и врати на коња. Он не види да му иза
леђа Угрин пролази напред, a за њим и три његова пратиоца.
„Док ja вас чекам, прође ми дан.. ” промрмља Угрин у пролазу.
Милош га не чу од Јелициног смеха. Поврх свега, она сад стаде
бацати грудве на њега и од овога правити разоноду. Кад стиже до ње
сагну се према њој.
„Дај ми руку да те извучем...”
„Чекај, чекај...” кроз смех ће она. „Прво ово јадниче да...”
Сад се она пробија кроз дубок смет до срне која joj je скоро
надохват. Говори joj умирујућим гласом да je још више не заплаши...
Милоша и Јелицу прену вика иза њих. Он се окрену, али нигде не
види Угрина. Само да су коњи пробили снег по трагу у јаругу. Одмах
потера Ждралина не за њима, већ уз косину јаруге.
Угрин je одапео стрелу на вепра, који je пред њега искочио иза
једног великог смета. Дрвце се одбило од њега као да je борова иглица.
Пратиоци повикаше од страха и у уској јарузи покушаше да окрену
коње назад. Угрин оста хладан, узе своје копље и када му се звер
приближила, завитла га из све снаге на њега. Оштрица само загреба
оштре чекиње око вепровог врата. Угрин са ужасом гледа како се он са
лакоћом пробија кроз снег. Велики je као теле. Нестварно ругобан као
ђаво. Са великим кљовама и страшном губицом узгоропади се право на
Угрина. Са два ударца главом, кљоваш рокћући обори му коња
поцепавши му врат као пилету. Крв прсну по белом, неугаженом снегу.
Угрин паде из седла под вепра који у њега зарони своје велике кљове.
Бесним трзајима главе и испуштајући роктаве крике распори му утробу
и разбаца му црева по снегу.
Угринови пратиоци избезумљено падају са уплашених коња и
батргају се у дубоком снегу бежећи од разјарене звери. Милош избија на
врх јаруге, изнад страшног крвавог пира ђаволске звери и за трен се
укочи од ужаса. Угринови крици му парају уши. Човек млатара рукама
безуспешно се бранећи од чудовишта коje му цепа и кида труп.
Трен касније, блесну оштри врх Милошевог убојног копља и он га из
све снаге заврљачи на грдосну звер. Копље светог Георгија лако проби
оштре чекиње и дебелу кожурину, и забоде му се дубоко у тело. Вепар
засквича и клону главом над већ мртвим Угрином.
Уто се планином проломи ужасан женски врисак, одјек се ломио и
враћао неколико пута док није утихнуо. Милош се најежи помисливши
да je то Јелица, али када њу виде на коњу како се пробија на улазу у
јаругу, схвати да врисак није њен. Он одмах потера Ждралина низ
стрмину јаруге и прискочи Угрину. Одгурну чудовишну главу вепра са
њега и ужасну се видевши његово распорено тело. Уто, пристиже
Јелица и када угледа мртвога joj оца, она врисну, скочи са коња у крвав
снег, али Милош je пресретну.
„Немој, Јелице.. ” ухвати je он и чврсто загрли. Она ридајући зари
своју главу у њега. Тело joj се тресло од јецаја. „Исплачи се... исплачи‚”
рече joj љубећи je у косу.
Он домахну пратиоцима који су немо стајали и показа им руком да
однесу Угриново тело. Један од њих узе са свог коња шаторско крило
предвиђено за ловину. Милош није допустио да Јелица гледа
измрцварено очево тело већ je окрену леђима према њему. Послуга га
брзо умота и уз муке га одвукоше по снегу до једног коња. Пребацише
га преко седла и полако кренуше натраг.
„Хајдемо одавде, Јелице‚” шапну joj Милош.
Придржавајући je одведе je до свог коња и поможе joj да га узјаше.
Рукама je покривала своје уплакано лице зацењено болом. Милош узјаха
Ждралина, па водећи њеног коња за узде, крену за пратиоцима ван
јаруге.
Ћутке и сломљеног срца упутише се назад у Обилово. Успут су се
чули само кћеркини грцаји. Да се неко од њих тада окренуо, мидео би
једну жену огрнуту необичним плаштом од перја како укочено стоји над
мртвим телом човека у сребрном оклопу обливеном крвљу. Њене уско
стиснуте усне исказивале су дубоку жалост, као да притишту јецај у
себи. Низ њене образе линуше .мигане и дуге сузе. Из ње се не чује
јецај, али изнутра вришти клетва.
Скрхана болом за својим љубавником, Фреја се суочила са
стварношћу. Никада се неће домоћи Аскалона. И више није имала снаге,
ни воље. Није то био страх кукавице ни страх због малодушности.
Преко дотадашњих пораза je могла и некако да пређе, убеђујући себе да
су криве наопаке околности. Али сад, гледајући у мртво тело свог
вољеног Отара, као да je први пут прогледала својим очима. И видела je
непобедивост змаја. Њен муж Одур je одавно то схватио.
Док je последњи пут испраћала погледом Милоша Обилића, она
тихо изусти:
„И не чуди што je ланац Хелм око Чворишта неломив кад му Змајеви
чине карике.”
Ни Милош ни Јелица се, наравно, не сетише срне када су прошли
поред места када су скренули са стазе која je водила у смрт. И да јесу,
само би видели да те беспомоћне животиње више тамо ниje било и
зачудили би се како je успела да се ослободи из чврстог загрљаја снега.
 Глава девета - Зима 1367.

„Где вуци суде,

онде овце не дођу дo правде”

Н a светој планини Сумбур, крај Бајкалског језера, где столује

Куркил, окупиле се завађене стране како би он као оличење њихове
правде пресудио у корист оне на чијој страни je истина, ма каква била.
У великој дворани од белог мермера са високим прозорима по којима je
испреплетан бршљан, дуж обе колонаде од гранита стоје кипови богова
који су њему потчињени: Абакан-кан, бог кише, Асан Саган Тенгери,
бог муње, Галај- кан, бог ватре, ту je и Итуген, богиња земље и
плодности, као и Умај, богиња мајка, и многи други. Из бршљена
допире граја и цвркут безброј врабаца који као по команди у јатима
излећу или улећу у њега. Они представљају душе људи које су Куркилу
завештане и из којих он црпи моћ. Једни без других они више не могу.
Ha крају колонаде je престо изрезбарен у деблу правог стабла, чија
крошња додирује плафон дворане. Гране су му зелене и бујне, лишћу се
не зна број, али понекад би понеки лист отпао и вијугаво се спустио на
под. Зато je око престола било немало сувог лишћа. Али Куркил би
приметио сваки опали лист јер je он представљао људску душу која му
се омакла, која je била завештана неком другом богу.
Иако je Мати створила свет, људе и сваколике звери на свету,
створила je и богове да њима владају и управљају. Како се људи на
земљи одвајкада боре за превласт да би опстали и развијали се, тако и
међу боговима траје вечна борба за премоћ и за људске душе без којих
они не могу опстати. Јер Мати у свој својој мудрости никоме није
подарила апсолутно савршенство: људима је подарила душу и смртност,
a боговима бездушност и бесмртност. Равнотежа je основни закон
космоса. Да би богови остали бесмртни, људи су им морали завештати
своје душе, a да би они то урадили, богови су то морали код њих
завредети. Али, уравнотеженост подразумева увек две стране. Тако je
божанско устројство подељено на горњи и доњи свет, на ноћ и дан, на
мрак и светло... Нa добро и зло. Између њих, постојао je свет људи са
свим његовим манама и врлинама који стоји као језичак на кантару
уравнотежености. Често прстохват људских душа на једној или другој
страни може однети превагу. Бар тренутно.
Али правда увек мора бити једнака за све.
Тако су тога дана пред трон Куркила правду дошле да траже
завађене Итуген и Алтан Сибелдаја, Златна Вештица. Обе стоје смерно
и понизно пред њим, обореног погледа. Јер не смеју га у очи погледати
док им он не дозволи. Тако су и ушле у мермерну дворану, погнутих
глава и скрушено, скоро покајнички. Обе знају да се пред моћним
Куркилом и белим гавраном ниједна лаж не може сакрити.
A он je седео на свом трону каменог лица и тек када би својим
плавим очима трепнуо, давао je знаке живота. Имао je дугу сиву браду, a
на глави je носио равну плаву капу. Био je заогрнут плавим плаштом, a у
руци je држао дугачак штап, који се завршавао коренастим жилама. Ha
њему je стајао један крупни бели гавран.
Посетиоцима je управо oн највише језе уносио и сви су избегавали
његов продоран поглед. Црне крупне очи на белој глави упадљиво зраче
нестварном грозом. Он je отелотворење правде Куркила и непогрешиво
je процењивао ко говори истину, a ко не. Безмилосно је кажњавао
кривце слетевши им на главу или раме и ископавши им очи. Ниједан
Куркилу подређени бог није био заштићен од белог гаврана. И често би
свако био спреман на било какву нагодбу само да буде поштеђен такве
казне. Само уколико би му гавран дозволио. И сад ће Куркил саслушати
завађене и уколико кривац одбије да испуни обећано, Бели Гавран ће му
одмах пресудити.
„Којим послом мени долазите?” проговори Куркил једноличним
тоном.
„Господару, одуговлачио си да нас обе позовеш...” шири руке Алтан
Сибелдаја, али погнуте главе. „Зар ja нисам твоја поданица као и
Итуген?”
 „Моји поданици не шурују с мрачним силама, Златна Вештице‚”
одврати joj он. „Сада ми кажи зашто сте у завади?”
„Твоја поданица пресветла и премудра Итуген не кани да испуни
обећање као противуслугу мени дато·”
„Итуген?‚” и даље једноличним и безосећајним тоном говори
Куркил.
„Господару, ако испуним своје обећање, мораћеш да прекршиш
обећање мени дато.”
„Обећања се морају испуњавати.. ” брже-боље ће Алтан погледавши
je испод ока и погнуте главе.
„Тишина‚” прекида je Куркил не повисивши глас.
Након кратког тајца, он се опет огласи.
„О чему je реч, Алтан Сибелдаја?”
„Недавно je пресветла Итуген дошла мени са једном молбом.
Тражила je од мене одкане и аждрахил да joj дам не рекавши ми због
чега. Ha моје упорно инсистирање да ми каже шта ће joj моћни
аждрахил, није ми хтела рећи. За узврат ми je обећала било какву
противуслугу, кад и коју ja будем тражила. Ja сам свој део нагодбе
испунила. Када сам joj дошла и тражила да узврати услугом, она je
одбила.”
„Је ли то истина, Итуген?‚” пита je Куркил.
„Јесте, али..
„Обећања се морају испуњавати... Каниш ли то сад да учиниш?”
„Да...”
„О ком обећању je реч?”
„Да ми преда огледало Толи‚” рече Златна Вештица.
Тек тад Куркил натушти своје веђе и нагну се напред.
„Због чега тражиш Толи, Алтан Сибелдаја? Има ли то везе са
плановима мрачног господара?”
„Господару, ни Итуген мени није рекла шта ће joj одкани и
аждрахил, поштујући твој закон о немешању у туђе послове...” Вели
гавран их помно посматра, кривећи главу час на једну, час на другу
страну.
„Настави” рече Куркил.
„Kao што ти и ja не морамо знати чему ће joj моји одкани и
аждрахил, тако ти и она не морате знати зашто ja желим огледило
Толи... To je моје право... Није ли тако, господару?”
 „Али, ja сам огледало обећао Итуген.”
„То je, господару, између тебе и ње, не односи се на мене „Итуген?”
„Господару, она и Арсан Дулај желе огледало да би видели исход
похода за који се он спрема. Због чега ja водим наш народ из победе у
победу да би њих двоје сада све то уништили?”
„Тражиш ли огледало због тога, Алтан Сибелдаја?” пита je Куркил.
„Моји разлози су теби неважни” рече она.
„Због чега иначе желиш Толи?” упада joj у реч Итуген гледајући и je
искоса, погнуте главе. „Ти и Арсан Дулај сте се заверили...”
„Тишина‚” прекида je Куркил.
Мучан тајац завлада међу њима. Само се чује заглушујућа пирка
врабаца. Куркил замишљено подиже поглед ка њима. У недоумици je.
Закон мора бити једнак за све иако je увек на штету некога или против
нечије воље. Макар то била и његова. Али како им дозволи уништење
људи? Зна он да се ништа не дешава случајно. Прибојавао се
пророчанства Доба ватре. Ад je кључао од зла и мржње. Ближио се дан
када ће покуљати и изазвати уништење људског рода. Утроба земље je
превирала, a људи и не сањају шта им се спрема. Он сам то не може да
спречи, нити се то од њега очекивало. Све je пак зависило од једног
смртника. Његово |r да и даље поштује и спроводи законе и правду.
„Обећања се морају испуњавати без обзира на све” рече он
напослетку. „Ако си ти, Итуген, својом несмотреношћу унапред обећала
противуслугу, онда се мораш повиновати њеној вољи... A ти ћеш мени
после полагати рачуне. To je моја коначна одлука.”
„Али, огледало си обећао мени.. ” завапи Итуген погнуте главе.
„Тишина. Требало je мислити на време и не обећавати ништа унапред.”
„Дакле, Итуген?‚”пита je Алтан Сибелдаја. „Предаћеш ми Толи?”
„Да, повиноваћу се вољи моћног Куркила.”
„Сматраш ли да je Итуген сад испунила свој пакт, Алтан
Сибелдаја?”
„Сматрам, господару.”
„А сад одлази” како то рече, њих две се окренуше да крену, али
Куркил додаде: „Ти ћеш, Итуген, остати.”
Куркил сачека да Златна Вештица изађе из дворане. Када су се тешка
врата сама залупила за њом, он прострели погледом Итуген, a бели
гавран претећи загракта ширећи своја крила. Ипак оста на врху
Куркиловог штапа. Мучан мук завлада између њих двоје. Казнио би je
он, али ће претходно још да je преслиша. Ипак, она je била
најзаслужнија што су Монголи имали највеће царство на свету.
„Како си могла бити толико несмотрена, Итуген?‚” зачуди joj се он.
„Зашто си уопште тражила услугу од Златне Вештице?”
„Један смртник се испречио мојој накани да наш народ учиним још
моћнијим, господару.”
„Зар твој пакт са Амуратом није окончан? Није ли постао султан као
што си му обећала?”
„Јесте, јесте... Али обећала сам му да ћу покушати да убијем његовог
усуда, a то ми не полази за руком.”
„Окани се тога, онда.”
„Али, обећала сам му. Склопили смо пакт...”
„Обећала си му да ћеш покушати, a ja сам сведок да си дала све од
себе да то урадиш, али то ти не полази за руком. Ваљда схваташ да не
можеш исправити дрво које je у корену већ криво... Пратим шта радиш,
Итуген. Немој мислити да не знам. Оно што од почетка не зачнемо као
нашу вољу, после не можемо исправити. Судбина има свој ток. Ти си
пропустила да на време осујетиш рађање Амуратовог усуда. Оног
тренутка када се усуд роди, више ништа не можеш да промениш. Зашто
се опиреш када си и сама стварала усуде? Није ли Амурат био усуд
својој браћи?”
„Није само то, господару” и даље збори Итуген погнуте главе. Код
њега je једна реликвија...”
„Знам и за то, Итуген... Шта каниш са њом?”
„Да je се домогнем и предам je мом штићенику.”
„Зашто Турцима? Они су нам окренули леђа, изабрали су једног
бога. Дај то нашем кану Амиру. Приволи га на нашу страну, видиш да
се једнобожје шири и међу нашим народом.”
„Амир je слабић, Тамерлан ће га ускоро заменити, a нека у
међувремену Турци пробију пут у Европу, a за то им je потребно копље
Аскалон. Тамерлан ће га добити касније.”
Куркил погледа увис ка лишћу које пада око њега. Климну главом
негодујући и рече joj:
„Погледај ово, Итуген... Шта ће бити од нас када стабло остане без
лишћа? Када врабаца не буде више било? Један бог стиче све више
следбеника. Заборав ће нас убити, Итуген... Морамо у народу ојачати
стару веру у нас.”
 „Тамерлан ће уз помоћ Аскалона то учинити, господару.” „Нисмо ми
једини који хоћемо то копље. Сви га желе за себе.
„ И други су угрожени од једног бога.”
„Не страхуј, господару‚” самоуверено ће Итуген. „Обећавам ти да ћe
копље бити наше... A што се тиче Златне Вештице, сигурно жели Толи
да преда мрачном господару.”
„Зашто би га иначе тражила” рече Куркил. „Мрачни господар хоће
помоћу њега да предвиди исход Доба ватре. Итуген... По пророчанству,
освануће дан када ће се сви људи и богови удружити v борби против
њега и када ће, бар тог једног дана, бити заборављене све разлике
између нас. Само ћемо заједно моћи да га зауставимо... Домогни се
Аскалона и искупи се за губитак огледала, Итуген... И не изазивај гнев
белог гаврана‚” запрети joj Куркил. „Сад иди... и исправи своје грешке.”
 Глава десета - Ускрс 13Б8.

„Kao огњени змај долетеће,

и ако Господа не познајеш,
одлетеће и више гa заиста видети нећеш.
Устани, душо моја, и не спавај но бди”

В ест о његовом доласку дошла je изненада, ношена шапатом младог

ветра у крошњама шумским које радосно зашуморише. У први мах,
тај нечујни глас са неверицом прво зачуше виле, па и саме стану
сумњичаво шапутати међу собом. Ha њиховим лепим лицима огледа се
недоумица, као да издалека допире нејасна тутњава која им се
приближава. Планински брзаци својим жубором донесоше вест
русалкама, водењацима... Ни они не могу да поверују у њу, већ зачуђено
почињу да се распитују. Гласина се шири попут бесног пожара који
никога не заобилази. Шуме планине од шапутања дрвећа, од цвркута
свакојаких птица. Ти радосни гласови наглас најављују његов долазак, a
уплашени дрхтавим шапатом у неверици понављају.
И као што ветар уме наједном да мине, тако и вест промину даље и
замре. Тада наступи тајац, мук, a стрепња се увуче свима у срце. Некима
од радости да je вест можда лажна, другима од жалости и разочарања.
Ућута се шума, утишаше се потоци. Напетост je у ваздуху, потмуо
тутањ се чује како допире из дубине земље и све више се ближи.
Toгa дана, на Ускрс, земља се благо затресла. Људи се узнемирише,
плашећи се Божјег гнева на овај свети дан. Али тај бес није Божји.
Допирао je из дубине Ада. Људи то свакојако протумачише, a скривени
становници планина и шума на један исти начин... Kao крик
разгневљеног мрачног господара.
Затим уследи помрачење месеца. Људи ужаснуто гледају како то
светло небеско тело нестаје као из три залогаја неке огромне и
невидљиве звери. Неки наглас кукају, други излазе у мрачну ноћ па
стану лупати у клепетала и звона, да праве било какву буку, a жене
непрестано бају. Сви настоје да отерају алу која прождире месец. Али
они малобројни који поседују тајна знања знају да то није ала.
Прибојавају се много страшнијег створа чије име нико не сме да
изговори. И који наговештава скори почетак Доба ватре након што
наступе три помрачења месеца:

„Од три страхобне звери

Koje по трипут из вечери,
По свој комад месеца откине
Након што трипут месец мине,
Створиће се језовити шестаци
По злу и накани близнаци...”

И ужас би им се увукао у кости због такве страшне неизречене

претње да се са Јастрепца не огласи Јарилов рог. Из скривене древне
утврде Јастребине Змаја од Јастрепца, до које само вилинске стазе воде,
одјекну дубоки и дуги звук који се зачу у свим крајевима његовог
планинског краљевства. Од њега се мракаче јеже, a другима се душа
испуњава радошћу. Kao одговор на злослутно предсказање, ветар његов
глас однесе и ван граница:
„Појавио се косингас.”
Ад успија свој гнев док je на површини излив радости и среће. Шар
планина се весели доласку свог чувара, a шума јер ће у њој да домује.
Птице ће му својом песмом најављивати зору и припремати га за сутон.
Дрвеће ће му шапутати и давати му кров над главом, a потоци му певати
и расхлађивати га. Маховина ће му се распрострети за постељу.
И зато виле те ноћи заплесаше око својих виљокола, радосниje но
икад раније, a лесници засвираше своје мелодије највеселије што су
могли. Свици играју пo ободима шума и пo зеленим ливадама. У
ројевима лете и јарко сијају као да су се звезде спустиле на тло. Неки се
тако шумски становници отворено радују, други прикривено, a трећи у
страху копају дубље јазбине.
 Разлог више за оволико славље или страх беше што сви знају да
појава косингаса најављује долазак Доба ватре и Ратника из
Пророчанства. И док je rope весеље врило на све стране, доле у Аду
буктао je jaр и жар осветнички. Гнев ужасни срдитог божанства једва се
суздржавао да одмах не избије на површину. Док се rope орило од песме
и смеха, доле су одјекивали крици и јауци оних на које се сручила
безмилосна казна њиховог господара. Јер већ сутрадан, у сунчев смирај,
још једна запањујућа вест проструји шумом: косингас je провео 40 дана
у Аду и побегао мрачном господару са чудесним мачем Курјаком, за
који се хиљаду година веровало да je занавек нестао! Више не беше
никог ко није веровао у испуњење старог пророчанства које je
најављивало крај страховладе господара Хромог Дабе и коначан слом
његових хорди.
Иако људи такође добише свог чувара и делиоца правде, вест о
његовом доласку се неупоредиво спорије ширила међу њима. Одвојени
људски свет више нема слух шумских становника. Отуђени и
позавађени због својих господара, замрзеше једни друге и борише се
браћа против браће. Често не знајући ни зашто један другом кидишу за
врат када су се до недавно борили раме уз раме у војсци цара Душана.
Заваду подгревају похлепници и златољупци обећавајући новац и
титуле свима који им се придруже у комадању српског царства.
Златосјај новца поста примамљивији од богосјаја вере, a Црква немо у
тузи гледа како често у њено име људи крше божје заповести.
Можда зато вест о доласку косингаса најпре обрадова прост и
намучен народ о кога се отимаше разни властелини. Јер шта ће коме
пуста земља без народа на њој који ће да je обрађује, сеје, жање и копа?
У безакоњу које се појачало даљим уситњавањем царства након
крунисања Вукашина Мрњавчевића појавили су се и бројни разбојници
који су терорисали села удаљена од градова. Обичном човеку je
изгледало да му се земља отвара под ногама.
Зато, када ce једном прочу да je стигао косингас и да ће ред Змаја
онет заблистати својим старим сјајем са новим, младим лицима, народу
ce врати воља за животом и нада у бољу будућност.
Али, нико... како у планини, тако и у селу, како вила, тако и човек,
нико ce није сетио да пита: A како ce зове тај човек? Никоме то није
било важно, само да je он косингас и да je опет био међу њима.
 Глава једанаеста - Лето 1368.

„Три пута већ љупка богиња Весна

одену шуме зеленом одором
и три пута их тмура Морана
опет оголи и покри белом одором ”

С ачекај још коју годину, па кад будеш могао, ти отиди сам до ње”
присећао се Милош речи Душанових када му je он рекао да жели да
потражи своју мајку. „Тако ваља да урадиш. Кад порастеш, све ће ти ово
бити јасније и хладније главе можеш стати пред мајку, a не овако, да те
ja водим као дете.”
И сада je био на путу који je водио ка Церу.
Упекло подневно сунце у долини реке Јадар, па се прашњави пут
који кривуда уз реку усијао и трепери јаром. Милош се склонио у хлад
једног граба, испружио се по мекој трави и наслоњен уз дрво дрема.
Тешко je подносио врућину. Од како je пре неколико дана кренуо из
Обилова, више je путовао ноћу него дању. A када сунце припече, он
брже-боље потражи неку дебелу хладовину, па надокнади оно што je
пропустио од ноћног сна. И тако до смираја дана, када се сунце повуче
иза планина и ветрић стане пирити са околних брда. Тек онда настави
свој пут.
Тако су му и тога дана, на обали Јадра, успављујуће жуборење воде
и цврка зрикаваца навукли тврд сан на очи. Ждралин не диже главу са
сочне траве и само репом тера досадне муве. Првих дана je Милош био
веома узбуђен што je кренуо у потрагу за својим оцем и мајком. Дуго су
ту његову жељу потискали и ометали разноразни догађаји. Али након
изненадне Угринове смрти, он осети неодољиву потребу да то напокон
уради. Наједном се уплашио да се нешто слично може десити његовом
оцу и мајци и да ће пропустити прилику да их упозна. И био je Душан у
праву, Милош je то сада знао. Ако им je раније притајено замерао што
су га се одрекли и онако сурово оставили у шуми, сада им више ништа
није пребацивао. He само што се помирио са својом судбином што je и
добро схватао да je тако морало бити, да у његовом животу није било
случајности. Сада je само осећао неодољиву жељу да што пре загрли
своје родитеље. Неће их ни питати зашто су га оставили, одговор je већ
дуго знао.
Жеља да упозна своје праве родитеље опседала га je све јаче након
Угринове смрти, али није још дуго није могао да остави Јелицу и
Ружицу саме. Њих две, скрхане болом и тугом, нису се могле лако
опоравити. A онда су сва своја осећања пренеле на Милоша као на
брата, на сина... као на нову главу породице. Милош се нашао у улози
коју није ни желео: да буде господар Обилова, да управља не само
двором већ и неколицином села која су потпадала под Угриново
властелинство.
„Није на мени да будем господар Обилова” говорио je Јелици. „Јa
сам заточник, мегданџија... Ти мораш преузети очеве послове.”
Јелица дуго није хтела за то да чује. Знала je да то значи да ћe их
опет напустити и кренути неким само њему знаним послом. Испрва га je
наговарала да joj све исприча, да joj открије своје намере јер je била
свесна да joj je он нехотице отворио онај свет о коме je она маштала.
Отуд није ни могла да схвати узрок свих ових страшних догађаја, али je
Милош одбијао да joj каже истину плашећи се да ће им тако само
навући још већу опасност и јад. Био je и уверен да je Угрин због њега
погинуо јер онаквог вепра никада није видео, нити je веровао да може
постојати. Био се превише опустио током свог боравка у Обилову,
желећи да верује да сy све страхоте одраније прошле и неће се
поновити. Његово отрежњење из те уљуљканости беше болно и гризла
га je савест што је због његовог немара Угрин страдао. Али то никоме
није смео да призна, поготово не Јелици и Ружици. Морао je то да
задржи у себи и да то окаје горко. Због свих тих разлога, Милош je
осетио немир и потребу да се поново отисне низ пут који га je водио ка
његовој судбини. Растанак са Ружицом и Јелицом био je тежак.
Испратиле су га њихове сузе и морао им je обећати да ће се вратити. У
дубини душе je знао да то неће бити ускоро.
Фрктање и рзање Ждралиново прену га из дубоког сна. Стресе се и
обриса зној са лица. Несвесно се прихвати Дракона, који je лежао на
трави крај њега и придиже се. Протегну ноге и загледа се у пут са кога
се у даљини дизао облак прашине. Неко je долазио. Велики број људи у
журби. Ha челу колоне јахачи, иза њих у прашини се губе пешадинци
који их у лаганом трку прате. Како се приближавају, тако се све
гласније чује топот коња и звекет оклопа и оружја. Убрзо надјачаше
зрикање штурака.
Дугачку колону предводи педесетак коњаника, већина их на себи
носи старе и похабане оклопе чији се сјај изгубио пре више деценија. За
њима изнемогло трчи скоро хиљаду пешака, све кметови у ритама,
наоружани било чиме што je могло другом нанети бол: дрвеним вилама,
зашиљеним моткама, секирама, будацима, кукама, тољагама...
Када међу коњаницима на челу угледа Николу Алтомановића,
Милош врати свој мач у корице. Уто, једна брадата грдосија дуге,
запуштене косе и прашњавог лица подигну руку и на једвите заустави
целу колону. Прашњава и знојава лица бездахно пукћу, неки се
пресамитише од умора, други одмах поседаше по земљи.
Милош одмах замети да je брадоња њихов вођа. Човек непријатног
изгледа прострели га погледом и одмери од главе до пете. Одмах je
спазио његов необичан и очито вредан оклоп и кацигу, a поглед му се
стално враћао на Дракон. Великом шаком скиде са лица лепљиву
прашину и обриса je о себе нетремице гледајући Милоша. Имао je
неуредну браду, a бркове je очито сам шишао да му не упадају у уста, па
му накриво стоје. Прашина му још стоји нахватана на дебелим веђама и
делује смешно. Али Милош je озбиљан, осећа како злоба избија из овог
човека, да му je душа до сржи трула. Још када овај искорачи напред на
свом коњу, a остали послушно осташе позади, Милошу je било јасно да
je он страховладом водио своје људе. Ипак, погледнивао je Николу, који
га je наоштрено гледао.
„Кој’ си ти?” упита брадоња Милоша.
„А ко пита?” одговори Милош.
Брадоња чкиљи у њега и успија устима. Ипак рече:
„Ја сам Милун Вођ, из Црниљева, са друге стране Влашића‚” рече он
па показа руком ка планини која се уздизала дуж Јадра.
„ A кој’ си ти?”
 „Милош Обилић, из Обилова” одговори он.
„Из Обилова, je ли?” зачуди се Милун, па се окрену у седлу ка
петалима. „Никола... Je ли овај из твог места?”
Никола подбоде коња и полако му приђе. Када стаде покрај њега,
рече:
„Jeс’, знам га ja, Милуне... Он ти je заточник” и дуну Никола
подсмешљиво кроз нос.
„А je ли?‚” подиже брадоња обрве. „Заточник, велиш?” па напући
уста тобоже као у дивљењу и клима главом.
Милош само ћути и гледа како ситуација постаје све напетиja. Ипак,
чуди се што Никола презриво наступа према њему када су какви-такви
пријатељи већ неколико година. Уосталом, Никола му je могао само
дуговати захвалност што га je Милош тако ревносно подучавао ратним
вештинама. Било je очито да се млади Никола био много променио од
Угринове смрти. Наједном је почео чешће да одлази у непознатом
правцу и да још ређе долази кући. За ове три године, ако га je Милош
видео пет пута v Обилову на неколико дана. Чули су они да Никола
другује са ситним властелинима који су се отргли од власти
Војислављеве жене Гоиславе, која je наследила кнежево властелинство.
Свуда су сад ситне велможе дизале главе и откидали њене земље где год
су стигли. Често су могли чути Николино име како се провлачи у
причама о побунама.
„А коме сад дугујеш своју верност, заточниче?” упита га
подругљиво Милун. „Или си управо кренуо да тражиш новог господара
пошто ти je Угрин онако срамно скончао на твоје очи, a да гa ниси
спасао?”
Милош оћута, али у његовом гласу осети Николине речи прекора. И
када га погледа, момчић се злурадо осмехну. Замерао му je што није
сачувао његовог стрица иако му то ниједном није рекао у очи након
Угринове погибије. Додуше, код тог момка каменог срца никаква
осећања нису се испољавала.
„Ja сам заточник, јесте, и као такав једини могу да бирам свог
господара док други то не могу‚” рече Милош гледајући у Николу.
„Вама се господар намеће његовом вољом и силом... a ja слободно
бирам свога.”
Милун се узврпољи у седлу и ошину га погледом јер je знао да се
опаска односи на њега. Тада се Никола уздиже у седлу и нагну се ка
њему шапнувши му нешто, a овај се пакосно осмехну.
„А јеси ли ти веран своме цару, заточниче?” искези се брадоња. „Ил’
си можда веран овом... новом краљу?”
„Цар Урош je мени полубрат” рече озбиљно Милош. „Дугујем му не
само верност, већ и моју наклоност... и његов сам заточник заувек.”
„Лепо.. ”подсмешљиво одобрава овај и клима главом Николи. „Онда
свакако би могао да нам се придружиш, користио би нам... један
заточник.”
„У коју сврху да вам се придружим, Милуне?” упита Милош мада
већ зна одговор. „Каните ли да браните цареву част? Јашете ли у сретај
његовом непријатељу?”
„Да, да, бранимо његову част, лепо кажеш” тобоже ће озбиљно овај.
„Или сте кренули у пљачку и паљевину оних села које још чврсто
држи Гоислава, a која иначе ужива заштиту нашег цара Уроша?”
Милун опет зачкиљи очима и смркну се. Уто се Никола опет нагну к
њему и дошапну му нешто.
„Накана нам je да повратимо сву земљу коју je присвојио омражени
кнез Војиновић и да je вратимо цару на управљање!‚” узвикну он гордо
да га сви чују, a људи се на то стадоше подругљиво згледати и
осмехивати.
Милош прелете погледом преко кметова у колони. He зна се ко je
јаднији од кога. Врло добро зна зашто су кренули за својим
властелинима. Нису ови морали ни да их силе. Рат и пљачка су били
важни облици привредне делатности. Беда и глад били су велики
последњих година. Царство се распарчало на мале делове. Ситна
властела која je држала по неколико села није могла довољно
произвести за себе, a камоли за своје људе.
„Пре бих рекао да вам je важнија пљачка него царева добробит” рече
Милош, па онда показа на прашњаве и одрпане кметове:
„Баш њих брига за нашег цара, они су наумили да се у пљачки
дочепају неке стоке, или још боље мотика и трнокопа, a да не говорим о
секирама! Видео сам ja како живи наш кмет. И не чуди што једна
мотика кошта један перпер, a во за орање не више од десет!... Није ли
тако?”
Милун и Никола се узврпољише, a ни осталој властели није свеједно
па се кришом гледају.
„А будак je још скупљи, зар не?‚” настави Милош са грдњом.
 „Надају се они таквом богатом плену... Али не кривим их ja, мора се
од нечега живети.”
У то време, за једну мотику од два по или три и по килограма гвожђа
могло се купити педесет кила пшенице или шездесет литара вина. Будак
je био још тежи, четири и по килограма, a служио им je не само за
крчење земљишта већ и као оружје. У пљачкама се ретко наилазило на
новац или злато, пa je највредније било оно што ce користило за
производњу, као и стока.
„Дакле, одбијаш да нам ce придружиш, Милоше Обилићу?”
намргођено ће Милун. „Сви овде хоће да ce ослободе злехуде Гоиславе!
Хоћемо да будемо слободни, a не да joj плаћамо оно што смо стекли
нашом крвљу и знојем!”
„Не каним да учествујем у вашим пљачкама и убијању‚” мирно
Милош, a примети да Никола опет нешто дошапну Милуну.
Брадоња затим сјаха са коња, протегну ноге и претећи закорачи ка
Милошу.
„Нећу да дангубим са тобом, заточниче. Ко неће са нама, тај je
против нас, тај je уз ону врагожену!” и ману ce свог мача.
„Не вади га на мене, Милуне, ако бога знаш‚” упозори га Милош.
„Остаћеш без руке, човече!”
„Ти ћеш мени да претиш, копиле балаво!‚” рече овај док Милош
исука Дракон.
Грдосија замахну преко главе мачетином, a Милош се хитро измакну
и сечиво прозвижда. Овај опет измахује лево, па десно, a сваки пут
Милош се склони и не диже свој мач. Нема воље да убије овог човека.
Но, овај je упоран па наставља да наваљује. Милош подметну свој мач и
одгурну га уназад не желећи да се бори.
„Поврх свега, још ме пљујеш у лице! ” зајапури се Милун опет
наваливши. „Бори се, кукавицо!”
Грдосијаст човек зададе неколико снажних удараца које Милош
вешто заустави. Али и даље се само брани. To Милуна још више
раздражи, па му се лице искриви у бесну гримасу, па стаде урлати док
замахује мачем и снажно наваљује. Види Милош да у њему има доброг
противника који има искуства у војевању и да му борба добро лежи у
души. Чуо je он за многе овакве окрутне властелине који без много
размишљања убијају оне који неће да им се придруже и који неће да их
признају за вође.
 Милун je имао око педесет година и своје борбене вештине je стекао
у походима цара Душана, a крвопроливање му се осладило касније,
током бројних пљачки за време отимачине земље. Уверен je да овај
заточник не представља противника њему дораслог. Уосталом, и сам je
својевремено убијао заточнике које му je слала Гоислава. Надала се да
ће се тако лакше и јефтиније отарасити те досаде него да на њега шаље
скупу војску. Али, Милун се показао као тврд орах за њу. Нико неће
њега вређати пред његовим људима и брукати га када он њих води
гвозденом руком.
Зато он самоуверено налеће на Милоша и све јаче и опасније задаје
ударце. Стење и неконтролисано бали од беса који га све више слепо
обузима. Али Милош сваки његов ударац вешто заустави, напад
блокира и одбије. To још више раздражи брадату и косату грдосију.
„Бори се, проклет био! виче избезумљено.
Звече мачеви, блескају на жарком сунцу. Зној липти и врео задах
избија из обојице. Милун зато што се задихао, a Милош јер му смета
како бије сунце. Увек му je било тешко борити се по врућини.
Примећивао je да га све чешће због тога спопада раздражљивост, a то je
могло бити опасно у борби.
Зато Милош одлучи да што пре оконча ову борбу иако и даље не
жели да убије овог несмотреног човека. Ипак, пређе у напад задајући му
тако снажне ударце да се Милун нађе у чуду и немавши куд, стаде да се
повлачи, скоро посрћући. Одједном схвати да овај ..балавац” има
незаустављив напад и да једва држи мач у руци од његових удараца. И
када му на трен сину у глави да je погрешио, Милош му изби мач и
другим јаким замахом одсече му руку у лакту. Крв шикну и прсну по
прашњавом путу. Милун заурла од бола, ухвати се за рану и паде на
колена. Између прстију му липти крв, али страшљиво гледа Милоша,
који стоји над њим. Очекује да ћe га безмилосно обезглавити... као што
би он њега само да je имао прилику.
Али, Милош обриса мач о њега, врати га у корице и суморно рече
Николи:
„Подвежите му руку да се смањи крварење, a онда му врелим
гвожђем затворите рану.”
„Шта чекате?” викну Никола. „Помозите човеку, искрвариће док
блејите у њега!”
Момак из скока сјаха са коња и притрча Милуну, који се клати од
немоћи и бола па га придржа да не падне. Уто, прилази и неколико
властелина који га прихватише. Наста пометња око рањеника док му из
патрљка шикља крв и прска по људима. Стегнуше му одмах каиш више
ране и одвукоше га ка реци. Милош то мирно посматра кад му Никола
приђе и неприметно га за руку поведе у страну, у хлад у коме се до
малопре овај одмарао.
„Седнимо, Милоше‚” рече овај и показује на траву.
Милош, помало збуњен што Никола тако напрасно промени mu и
понашање, седе и опет се наслони на стабло. Испод ока неповерљиво
гледа Николу. Овај то види, па му се благо осмехну.
„Не замери ми, пријатељу” рече, па погледа преко свог рамена да
види да ли га остали гледају, али сви су заузети око Милуна, који сад
наглас јечи и кука. Онда се опет окрену ка Милошу: „Морао сам те
искористити да се отарасим овог осионика. Дуго размишљам како да га
се решим, a ето, ти си ми помогао.”
„Како сад то, Никола? Шта je са тобом?” зачуди му се Милош.
„Како, шта? Ништа‚” слеже раменима овај и злурадо се смешка.
„Многи од њих су уз Милуна... Нисам смео тек тако да га убијем,
обрушили би се на мене.”
„Што би га убио, црни ти?”
„Што? Да им будем вођа, због чега другог‚” рече Никола. „Сад кад
си му одсекао руку, лако ћу га се решити..” рече он па се замишљено
загледа у јаднога Милуна, који се ваља по земљи. „Они неће желети
сакатог вођу” осмехну се Милошу.
„Лукав си, Никола... Искористио си ме, то ми није драго” одмахује
главом Милош.
„Ах, рекох ти, немој ми замерити‚” одмахну му овај руком. „Тешка
су времена, сналазимо се како знамо и умемо.”
„Куда сте кренули?”
„На Гоиславу” смркну се њему лице одмах. „Отећу joj сву земљу, a
падне ли ми у шаке...”
He доврши мисао он, a није ни морао. Милошу je јасно.
„А Стефан и Добривоје? Њена мала деца?”
„Шта са њима?‚” потмурено ће овај.
„Ваљда ћеш их поштедети?”
„Зашто бих их поштедео? Мислиш да би се они смиловали мени?”
„Нису ти ништа нажао урадили...”
 „ Je л’ да их поштедим, па кад одрасту да ме убију на спавању?”
„Kao што ћеш ти њих?”
„Милоше, пријатељ си ми... Али не мешај се ако већ нећеш да ми
помогнеш.”
„Како да ти помогнем... у овој отимачини, црни Никола?”
„Није ово отимачина... Хоћу само да повратим оно што je моје!
узвикну Никола. „Све оно што су отели мом оцу! ”
„Ове земље овде нису припадале твом оцу..
„Не могу ja да спречим остале ако хоће да се ослободе од Гоиславе и
њеног угњетавања!”
„Колико знам, она je од кнежеве смрти дигла руке од северних
територија, a цар Урош je и даље уважава” рече Милош, али Никола
само одмахује главом.
„Ја поштујем нашега цара‚” озбиљно ће он, „и никада се нећу дићи
против њега... али време његовог царовања пролази. Знаш то и сам,
Милоше. He окрећи главу... Видиш ли шта ради онај Вукишин
Мрњавчевић? Понаша се надмено и осионо према њему. Пише га нигде
не спомиње у својим одлукама, он сам влада царством. Чак je и
преселио престоницу у Приштину!... И где je сад цар Урош? Хајде,
одговори ми!”
Милош покуњено спусти поглед. Тешко му да призна да je Никола у
праву, a душа га боли што Вукашин кињи његовог полубрата Уроша.
Чим га je овај прогласио за краља, лукави старац се годинама вукао од
једног до другог њему оданог властелина где je уживао њихово
гостопримство. У почетку су га сви радо дочекивали, a временом су га
још радије испраћали.
„Урош je од прошлог лета у Солуну, код Повића‚” рече Никола кад
виде да Милош не одговара.
„Ђрђе Повић je некада био логотет цара Душана” промрмља Милош.
„Чуо сам... И свака му част што je до данас остао веран његобој
успомени и његовом сину... Kao што сам и ja‚” рече Никола, i Милош га
погледа у очи. Желео je у њима видети лаж за исказану верност. Никола
није склонио поглед јер je говорио истину. Сетним гласом настави: „Ти
си, Милоше, био благословен што си познавао цара Душана и што те je
сматрао својим сином... И зато ja према теби осећам исто поштовање и
наклоност као према нашем покојном цару. Жалосно je што нисам имао
ту срећу као ти... Али, памтим цареву сахрану... Да, да, мој отац
Алтоман ме је повео са собом... Његов камени лик са надгробне плоче
ми je урезан у памћење... Али, то je сад све прошлост, a ми се сад
боримо за наше животе.”
„Газећи једни преко других, Никола?”
Уто се зачу пригушени крик Милуна док му усијаним гвожђем
затварају рану. Њих четворица га чврсто држе, a гурнули му његов
кожни опасач у уста да случајно не прегризе језик од бола. Неки
властелини га охрабрују да издржи, док се неки наглас смеју. Чим неко
поклекне, остали су спремни да га растргну.
„Мислиш да сам ja најгори?” рече Никола, па показа на њих.
„Мислиш ли да ови други властелини не размишљају као ja? Док га ти
ниси убогаљио, сви смо му ћутали и слепо га слушали. Сада половина
њих у себи мисли да нема ни потребе видати Милуну рану када ни јутро
неће дочекати. Али ja ћу их предухитрити, ja ћу га докрајчити и убићу
сваког ко се дрзне на мене. Ако то не урадим, неко ће други мене
сачекати у мраку... Човек je човеку вук, a чопор има само једног вођу,
најјачег мужјака.”
„Нисмо вукови, но људи.. ” започе Милош, али Никола га прекиде.
„Кажу да je вук нама предак‚” смешка се он, „не кажу то забадава.”
„И докле ћеш овако, Никола?”
„Док не повратим све што je моја дедовина‚” устаје полако Никола.
„Бићу јак, да могу да дочекам Мрњавчевиће.”
„Зашто мислиш да ће Вукашин...?”
„Сад када je Вукашин учврстио власт на југу, сада ће хтети да се
обрачуна са нама на северу... Видећеш... Уосталом, због тога je преселио
престоницу на север, у Приштину.”
„Можда добро кажеш, Никола” устаје сад и Милош. „Знаш, твој
стриц кнез Војислав, који ти je остао толико омражен и по својој смрти,
ипак je имао више поштовања према цару него Вукашин.”
„Вероватно je тако‚” озбиљно ће Никола. „Али волео бих да je
поживео мало дуже.”
Милош подиже обрве, упитно га погледа.
„Овако ми je неко ускратио задовољство да му голим рукама
ишчупам живо срце из груди!‚” згрчи руку и испружи je као да у њој
држи стричево срце.
„Душа ће ти огрезнути у крви, Никола‚” одмахује главом Милош.
„Живот ми je огрезнуо у мржњи” рече Никола, a онда му се
благодушно осмехну, рашири руке и у загрљај примаче Милоша. Шапну
му на уво: „Цар Урош je срећан што има тебе за брата и шточника,
волео бих да си и мени брат” затим се одмакну и крену кa Милуну, који
омлитавео лежи на трави док му се лице окупано у зноју и даље помало
грчи од болова. И довикну он Милошу не осврћући се: „Остај с Богом,
Милоше! И чувај се вукова!”
He сачека Милош да види шта ће бити са убогим Милуном, али док
je оседлавао Ждралина, на трен само осети жалост и кaјaње што je
допринео његовој лошој коби. Но, Николине речи су му још одзвањале
у ушима, a пред очима би му се у блеску враћали призори његове борбе
са разјареним брадоњом. Није се ни упитао како би се Милун опходио
према њему да je он био на коленима. Одговор je знао.
Зато, ни не погледавши скупину људи која се претећи надвила над
рањеником, Милош лагано потера Ждралина уз колону сада Николине
војске. A кметови поседали на траву поред пута, неки залегли, и користе
сваки тренутак да се одморе. Сигурно нису жалили за Милуном, ипак
добили су неочекивани предах. Милош је пак жалио њих. Властела их je
вукла тамо-амо, развлачила их и отимала се о њих само да би нападали
своје суседе. Док су ови гомилали територије, кмет се надао да ће се бар
овајдити неком мотиком или, камо те лепе среће, будаком.
Милош je пројахао поред колоне и није се осврнуо за њима.
Над њим у даљини дизао се Цер. Размишљајући наглас, Милош
рече:
„Добро каже Никола, човек човеку je вук, a вук Милун je долијао.”
 Глава дванаеста - Лето 1368.

„У страху су велике очи”

К убилган je стајао забачене главе и затворених очију испред велике

стене која je затварала крипту троклока у Џиновој долини.
Усредсредио се сав на бескрајну жељу да уђе у забрањено станиште тих
огавних створења од којих су и богови стрепили. A он никако да
оствари жељу своје господарице. Није могао да je отвори, a Морана
више није желела да чује његове изговоре. Господар Хроми Даба joj je
запретио да му више не излази на очи док то не постигне. Његов бес
због појаве косингаса није се стишавао и више није имао стрпљења ни
за кога. Чак ни за Морану. За њега више није било чекања, троклоке je
требало што пре дићи из вековног сна. Десило се прво помрачење
месеца и први шестак je био створен. Једном започет тајни ритуал више
се није смео зауставити.
И сад je Кубилган опет стајао пред криптом трудећи се да одагна из
себе и најмању трунку сумње и неизвесности. Чим je остала затворена
након његовог првог покушаја, почео je себе да преиспитује. И што je
дубље залазио у своју душу, све je више налазио сумњу, неизвесност, па
и страх. To га je кочило, a није било нешто што je могао тек тако да
избаци из себе. У подсвести му je тињала бојазан да може бити
жртвован ако његова господарица одлучи да ипак затвори крипту. Није
му помогло ни самоубеђење да je спреман да у борби погине за њу. Она
га je вратила из мртвих. Дуговао joj je слепу оданост. Али погинуће у
борби није било исто као и жртвовање себе. У њему je тињало осећање
извесне туге што његова лојалност није прихваћена онако како je
очекивао.
Свe чешће су га мориле мађионикове речи упозорења да и њега чека
злокобна судбина. Да ли je погрешио што се Морани заклео па верност?
Није ли требало да навреба погодну прилику да побегне као што je
Просфор Сугуб то чинио? He! Ипак je она њега пратила у живот. И
дуговао joj je нe само вечну захвалност, већ u свој живот. Али, моћ и
ужас троклока, страхота коју они за собомостављају побуђује на
размишљање. A размишљање доноси сумњу. Сумња рађа неизвесност.
Неизвесност изазива страх од непознатог.
И сад укипљено стоји пред криптом док у њему расте неверица.
Педесетак корака иза њега стоје Морана и Просфор Сугуб. Она се не
помера нити трепће. Сваког тренутка очекује да њен поданик отвори
гробницу троклока. Она му верује јер га je вратила из ништавила и
пружила му нову прилику да опет живи као човек. Сада он постоји само
због ње и безусловно извршава њена наређења. Њену пажњу прекида
мали мађионик, који нервозно тапка ногом прекрштених руку на
грудима.
„Досадан je ко тесне гаће” промрмља он.
„Шта си рекао?‚” прострели га погледом са висине Морана.
„Ово je пети пут да долазимо, господарице. Ко да немам преча посла
него да зурим у његова леђа и чекам... и чекам да се камен помери! Ха!”
„Пази шта говориш, црве” накостреши се она. „Заврнућу ти шију ко
пилету. Немој мислити да си незаменљив ако си писао Алманах...
Сигурна сам да и мочварник Немри може да протумачи твоје писаније.”
„Ха! Taj не зна ништа!” насмеја се мађионик. „Само чека да умре, a
никако да умре! ”
Временом се мали мађионик осилио схвативши да ужива заштиту
због Алманаха. Ma колико она била моћна, није била свемогућa, a он je
још увек од ње тајио многе тајне заната. Али шамана није подносио.
Тако су један другоме радили о глави убеђујући Морану да се оног
другог отараси. Њихова међусобна нетрпељивост постајала je све
несноснија, заваде све чешће. A свађе све гласније.
„Тишина!‚”повика Кубилган.
Када je нарогушен кренуо ка њему, мађионик се следи од страха.
Доња усна му je дрхтала као да у себи задржава необуздив гнев и
убилачки порив. Стуштио се на њега као да ће га згромити.
„Не могу ништа да урадим од њега, проклет био! Ухватићу те за
грло и здробити у прашину! крену Кубилган да шчепа мађионика.
„Доста!” викну Морана. „Зашто не отвараш крипту, Кубилгане?
Колико још пута треба да долазимо да би то урадио?”
„Ја мислим, господарице, да он не жели да je отвори” подстрекује
свађу Просфор. „Он се теби изругава..
„Ти, црве!” побесне Кубилган, али га Морана ухвати за руку и
одгурну назад. „Ти си тај који у недоглед одлаже да открије тајне
Алманаха! ”
„Ја? Ja?” тобоже у чуду понавља мађионик. „Авицена и ja смо десет
лета састављали Алманах! Ej, десет лета, a ти би да све објасним за два
дана! Да није било мене, ти би сад био гомила оглоданих костију у
леглу псоглавих! ”
„Проклети били!‚” узвикну Морана. „Moj господар губи стрпљење!
Косингас се појавио! Он жели да га уништи пре но што доведе Ратника
из Пророчанства! ”
„Јеси ли чуо, губи стрпљење, учини нешто‚” ипак ће мађионик па га
тера руком назад ка крипти.
„Ето ко ми уноси немир, господарице! ” једва дочека шаман.
„Ћути, почињем да сумњам у твоју искрену жељу да ми служиш,
Кубилгане” мирно ће она.
„Лепо ja кажем...” промрмља мађионик довољно гласно да обоје
чују.
„Кад бих само имао моје огледало Толи‚” започе шаман. „Да могу да
видим исход њиховог буђења као ономад...”
„Имаћемо га! Moj господар га жели. Ићи ћу код Итуген по њега, али
сад желим да отвориш крипту да се уверим да су троклоци унутра! Иди
тамо, само убеди себе да отварањем крипте не значи да ћемо их одмах и
пробудити из њиховог сна... Знаш да je најпре потребно попрскати
њихова очета људском крвљу. Нема потребе да страхујемо од њих.”
„Добро кажеш, господарице” климну главом он. „Само желим да се
увериш да су они тамо... A касније ћемо их пробудити.”
„Тако je! Иди сад!”
„Ипак, ко зна шта je унутра.. ” онако ће незаинтересовано мађионик,
али да им црв сумње не да мира. Последње што je желео јесте да они
пробуде та огавна створења.
„Ћути, мађиониче” упозори га Морана. „Да више ниси зуцнуо,
ишчупаћу ти језик.”
 Врати се он пред стену. a њих двоје га ћутке гледају. Мађионик би
радо нешто прокоментарисао, опет би гунђао, али овај пут само гласно
уздахну. И таман помисли како овде дангубе, када се стена прво затресе
и поче да се земља око ње одроњава. Просфор чуду зину и нетремице
гледа како, као гурана неком џиновском невидљивом руком, поче
полако да се увлачи у брдо. Ори се све од треске, a земља под ногама им
подрхтава. Камење и земља поурвавају се низ стрмину и дижу облак
прашине. Отвара се полако пролаз у утробу брда... и онда стаде. Наста
мучан мук и тајац као у гробу. Замреше звуци у околној шуми, све се
примирило у страху од злослуте тишине.
Облак прашине се полако разишао. Видели су да je стена направила
узан пролаз широк десетак корака и висок пет метара. Тек тада опазише
да je тај простор споља попримио облик џиновске главе, изобличеног
лица, као у грози. Мрачан отвор je претећи зинуо у облику искривљених
уста. Мађионик и Морана приђоше Кубилгану. Али како се
приближише отвору на неколико корака, кao ошинути невидљивим
бичем укопају се. Просфор и Кубилган re пресамитише и од несносног
гађења избљуваше се. Ни Морани не би пријатно, али суздржа се. Није
joj био стран тежак заудар.
Пa ипак, застала je.
„А ja сам мислила да нема горег смрада од легла мојих псоглавих”
рече она видно изненађења.
Тетурајући се, мађионик и шаман се удаљише до места где воњ, до
њих није допирао. Морана се загледа у мрачну шупљину из које je
могла да осети како избија страшно притајено зло. Чак ни она никад
није осетила нешто слично. Вековна затвореност крипте у себи je
сакупила нагомилану негативну енергију која je сад била ослобођена. Из
отвора je зрачила ужасна претња и страхота.
„Пођите са мном” рече им Морана не осврнувши се.
„Аах!” закука мађионик. „Милоснице, убиј ме, али ja не могу да
уђем у ту... у то... шта год да je! Душу сам исповратио!”
„Господарице, морам први пут да се сложим са мађиоником V
прозбори шаман док му још цуре бале. „То се не може поднети...! ”
„Добро! He цвилите!‚”љутито ће Морана. „Чекајте ме овде.”
Она одлучно закорачи у тмину крипте. Из дубине je избијао
несносан смрад трулежи. Оно што je испрва изгледало као улаз у пећину
убрзо се претвори у лагуме исклесане нечијим рукама. Личило je на
тунеле какве псоглави прокопавају. Иако их je скоро све познавала, овај
joj je био стран. Очито je био велико легло за псоглаве које су Монголи
затекли и посекли у овој долини. Ходала je опрезно и пажљиво
гледајући где гази. Њене очи биле су створене да виде у потпуном мраку
и светлеле су као у вука.
Тунел се благо спуштао у дубину све до места одакле се настављао у
грубо исклесано степениште. Зидови су били глатки и влажни. Са
таванице je понегде цуркала вода и правила баре. У муклој тишини само
се чуло њено капање. Степенице су се дуго и вијугаво спуштале дуж
мокрог зида у који су биле уклесане. Чинило joj се да иду у бескрај, a
онда je закорачила на равну површину.
И тада их je први пут угледала. Застала je. Велика дворана je
претрпана очетима, измрцвареним лешинама псоглавих у којима су
почели да се стварају троклоци. Из трулих трупаца су вириле руке или
се промаљале главе тих огавних створења. Неки троклоци су већ до
појаса били формирани и сад су лежали пресамићено преко
непрепознатљивих облика лешина псоглавих. Јаком чаролијом њој
незнаном, њихова морфогенеза je заустављена. Били су успавани, као
залеђени у времену. Тик изнад њих уздизала се танка, скоро провидна
измаглица зеленкасте боје.
Морана помисли да je то воњ који je из њих испаравао, али када јој
је пришла, осетила je као благо пецкање на кожи. Схватила је да je то
заправо чаролија која их успављује. Сва очета су била пред њом, као
заштитни слој који их спречава да се даље развијају троклоке. И заиста
их je морало бити на хиљаде јер се из ове дворане улазило у другу, пa у
трећу...
Морана пренеражено гледа око себе. Ово место je зрачило злом
какво ни она никад није осетила, чак ни у Сибалби, ни међу њеним
псоглавима. Ово je био чист ужас, необуздив разум и чезнуће за
убијањем. Тек je сада схватала оно што joj je Кубилган говорио. Њима
се није могло управљати. У оваквом броју они субили убијачка стихија
која пред собом све комада не поштујући никога и ништа. Гледајући
њихова наказна лица, у њиховим укоченим очима могла je и сад осетити
њихов поглед безумља u исконске мржње, гнева. Оваквој сили можда
заиста нико није могао стати на пут. Ипак, тај њихов поглед joj je био
добро познат. Видела га je само у још једним очима. И због тога je
претрнула од страха.
 Вратила се на површину разочарана, скоро поражена. Просфор и
Кубилган су на њој приметили огорчење, пуцала je од једа. Толико да се
мађионик не усуди да je ништа упита, али се притајено радовао.
Кубилган се уплаши да није нека његова грешка, мада je био сигуран да
су у крипти троклоци. Зину он да се правда, али Морана прва рече:
„Добро си зборио, Кубилгане” одмахује главом она. „То je пошасна
хорда.”
„Нашла си их, милоснице?‚” изненади се мађионик.
„Јесу ли тамо?” надовеза се шаман.
„Јесу, јесу... Али... Али, осетила сам тај ужас... To je неописива
мржња... према свему.”
„И шта сад, господарице?” упита Кубилган.
„Не смемо их оживети... Бар не још... Потребно нам je огледало
Толи” окрену се она и замишљено погледа у мрачни отвор који зјапи у
брду. „Нико их не би могао зауставити... Тек сад разумем зашто je
Итуген затворила крипту. Мораћу то некако да објасним мом
господару.”
„Шта ако он буде наваљивао да се они ипак оживе?‚” упита
Кубилган.
Морана се замишљено загледа у шамана. Бојала се да већ зна
одговор. Господар Хроми Даба je у очима имао тај поглед троклока.
 Глава тринаеста - Лето 1368.

.„Јa нијесам твоја мила мајка,

Већ бијела нагоркиња вила,
Koja сам те прије задојила,
У планини на зеленој трави,
Задојила па те оставила”

Ј аше Милош Обилић уз речицу Церницу док му се душа напаja

њеним жубором и ћурликом славуја и шева из шумарка који га
окружује. Сунце већ замиче полако из Орловца, a јара попушта док
ветрић пири преко врха Цера одакле га гледају старе издине Тројан-
града. Мало-мало, па Милош гледа у те старе бедеме, као да осећа
нечији поглед који прати сваки његов покрет. Далеко су те рушевине и
не разазнаје он ништа, али заклео би се да га нечије очи гледају. Одбаци
сваку помисао убеђујући себе да само умишља нешто чега нема. Зато се
препусти благовању мирисавости шуме и свежини коју Церница са
собом носи.
Сад када je стигао на Цер, Милош није знао на коју страну да крене.
Непознат му je овај крајолик јер га раније није походио, и његов поочим
цар Душан му je пак рекао да je отуд родом. Но, Милош се не узбуђује
превише. Потражиће неко село, па ће се распитати за дом Кобилића.
Само да избије на неки сеоски пут, или бар на људску шумску стазу, па
ће га то одвести међу људе.
Прође он Илијино брдо са десне стране, па обилазећи Тројан-Град,
упути се на север. И таман кад наиђе на један колски пут нa Церској
реци, његов Ждралин поче да фркће и тресе главом.
 „Ајде, ајде” потапша га Милош и потера га прашњавим путем.
Али коњ му се узјогуни, па ни макац неће даље. Само рже и
копитама рије по путу.
„Шта ти je, мој добри Ждралине?‚” благим гласом му говори „Шта
те мори, моје десно крило? Je л’ су вуци или разбојници?”
Но, Ждралин се окрену и сам крену право међу густи купињак.
Прену се Милош угледавши његове бодљикаве гране, па повуче узде
уназад не би ли га зауставио. Али коњ непослушно корача напред.
Узалуд га сад вуче у десно и чизмама га подбада да скрене назад на пут,
Ждралин ни да чује. Зајунио право у најгушћу бодљачу.
„Ждралине, што си забеснио...?‚” узвикну Милош, али занеме кад
виде како му се купињак на очи отвара.
Трњак шири гране пред сваки Ждралинов корак, као да их неко
невидљивом руком испред њега склања. Сваки трн своју бодљу окреће
да не огребе коња и његовог јахача. Гледа Милош, па очима не верује.
Каква му се то стаза отвара? Куд га води Ждралин његов? Али коњ
сигурним кораком пролази кроз купињак, зна куда води свог господара.
Стаза их затим вијугаво води кроз честар кроз који се ни небо није
могло видети. Лепо утабана, лакат широка стаза проналази свој пут око
стабала и камења.
„Је ли, виленити мој Ждралине‚” смешка се сад Милош, „позната ли
ти je ова стаза можда?”
Убрзава лаган корак Ждралин, предосећа близину места које га
нечујним гласом дозива. Осећа и Милош како он под њим трепери
неком чудесном нестрпљивошћу, чини му се да би најрадије у трк
кренуо. Зато je пустио узде, вели, зна Ждралин куда иде ако већ он не
зна.
Ha Волујцу, Ждралин га доведе до извора Волујачког потока: до
јеле, која je својим јаким корењем обухватила једну велику стену и као
јабуку je располовила, па из пукотине шикља млаз хладне воде. Тек ту
Милошев коњ стаде, a он оста у седлу гледајући око себе. Жуборав хита
и прескаче камење, тече низбрдо и пролази поред виљокола кога он
одмах примети. Виђао je то раније. Сад зна где га je Ждралин довео, до
места где се окупљају виле. Песма птица која je допирала из крошњи
изнад његове главе чудесно се уклапала уз жуборење Волујачког
потока. Кад је Милош погледао у воду која je светлуцала под
испрекиданим сунчевим зрацима као посута бисерима није могао чути
њен глас, већ само птичју песму, a када би поглед подигао у крошње где
je врвило од птица, чуо би жубор воде. Осећа Милош чаролију места,
али неки чудан наслућај му испуњава душу.
Сјаха он, пa се унесе Ждралину у лице. Гледа он у његове крупнe
очи, пa му рече:
„Не каниш мрднути одавде, je ли пријатељу мој?”
Коњ ушима застриже и зубима гризе, a Милош доби свој одговор.
Зато, скину седло са њега и пусти га да се напасе. Али кад виде како се
Ждралин напаја на потоку и он наједном осети страшну жеђ. Скину
змајску кацигу са главе и свој оклоп, одложи копље и појас са зеленим
мачем Драконом и спусти их на маховину кoja се раширила око стене из
које je извирао поток. Па се и он сагну над њим и захвати шаком хладну
воду. Уради то два-три пута док се не напи. Али, гле чуда, док му
испрва вода деловаше хладна и освежавајућа, сад му у устима оста њен
сланкаст укус. Утисак као да се напио нечијих суза. Подиже обрве
чудећи се. He стиже он ништа да помисли јер га обузе неодољив
дремеж, као да га сустиже умор који се у њему гомилао целог живота.
Колена му заклецаше, a ноге му од олова тешке. Седе на маховину крај
свог тpojедина и очима које му се замутише виде Ждралина, који се
пропну на задње ноге фркћући и ржући... И сан га опхрва.
He прође ни један сат кад се поред жубора воде и цвркута птица зачу
весели жамор женских гласова и смех. Однекуд, из фиоћа разлетеше се
мале виле ковитлајући изнад потока док за собом испуштају светлуцави
прах. Прснуше у ваздуху у сребрном облаку из кога се појавише у
лепршавим хаљинама лаким као маслачак. Њима десет косе им као од
свиле, накићене шареним тракама, a пo увојцима цвеће. Лепоте какве у
људском свету нема, каквом се очи не могу напајати, какву душа не
познаје. Босоноге скакућу и земљу не дотичу, као лептири са цвета на
цвет.
Али кад угледаше великог Ждралина, хитро се нагоркиње виле
сјатише око њега шапћући у чуду и изненађењу. Гладе га пo глави и
гриви, a он блажено фркће и говори им само њиму знаним језиком.
„Је ли то оно мало зелено ждребе које нам je даровао Змај од
Јастрепца?‚” зачуди се вила Анђелија.
„Јесте, јесте!” повика Јерусавља пa га грли око врата. „Али, где
je...?”
Унезверено се осврну најстарија вила, па када угледа уснуло! момка
на маховини, она ускликну и полете ка њему. Када оста њих девет вила
угледаше Милоша, као хитре срне доскочише до њега. Опколише га и
тихим уздисајима му се дивише. Јерусавља се над његовим крилом
надвила и у недра му руке завукла. Осталe се весело кикоћу, a очима
његову лепоту упијају. Милују му змајску кацигу и оклоп, a
бојажљивим прстима додирују страшни Дракон. Кад му ова на десној
руци рукав завратила, угледа му вучји белег на мишици, и по њему
препозна сина кога je задојила.
„Ево мени мога сина, складног и прикладног!” задрхта узбуђено
Јерусављин глас.
„Је ли то он, мајко?‚” упита једна вила.
„Јесте, оно чедо које посадисмо на зелено ждребе и пустисмо у
шуму! ”
„Ево нашег брата, сестре миле!‚” узвикну Анђелија озареног лица.
„Ах, у каквог je јунака одрастао!” рече једна сестра.
„И какав je мач опасао! додаје друга.
„А тек му оклопа за недра његова! ” трећа уздише.
„Нису лепши од змајске му кациге! четврта задрхта од усхићења.
„То je змајски троједин, кћери миле!” задивљено га гледа Јерусавља.
„Је ли од Гулијанског змаја, мајко?” зачуђено ће пета сестра.
„Оног који се жртвоваше за јунака страшног?” шеста додаје.
„Јесте, кћери!‚” одговара им Јерусавља. „Нисам знала да je свој
троједин дао моме сину, вашем милом брату! Име му je Милош
Обилић!”
„Чула сам ветар како његово име шапуће! ” рече Анђелија.
„И птице како о њему певају!” додаје седма сестра.
И Јерусавља стаде љубити момка па га од сна отргла и пробудила.
Кад Милош отвори очи, над собом угледа десет лепих женских лица, па
се тргну уплашено.
„О, Милоше једна страшивице!” насмеја се она. „Зар од мене u се
препаднеш? И мојих девет девојака?”
„Ко си ти? Je л’ си жена или вила?” збуњено ће Милош.
„Ја сам вила Јерусавља, твоја пo нароку мајка, нерођена кано и
рођена, мојом сам те сисом задојила!”
„Твоја рођена мајка те je нама оставила‚” рече Анђелија. „Овде на
овом извору те у корпи од прућа сакрила!”
Милош се полако придиже и осмотри лепе виле које титрају од
усхићења као лишће на поветарцу. Блаженим осмесима сијају, очима
веселим га милују, a стидљивим прстима га из милоште додирују.
„Твоје сестре су те често спомињале, за здравље твоје питале, а
мајку твоју често прекоравале‚” рече Јерусавља.
„Моју мајку?‚” озари се Милош. „Онда знате моју мати...?”
„Знамо злосрећницу која те у шуми оставила!” љутито ће једна
сестра.
„Moj поочим цар Душан ми je рекао да на Церу за мајку питам.”
„Ах, цар Силни, земља за њим још тугује, a небо за њим плаче!” рече
Анђелија.
„Судбина ти се насмешила, посинку мој, да из нашег загрљаја у
његов пређеш.. ” рече Јерусавља.
„И да у јунака одрастеш! диви му се Анђелија.
„Змај од Јастрепца ми рече да ми je рођена мајка чобаница Јања, да
ме je он са њом подно Тројан-града зачео... Али где њу могу да нађем?
Кажите ми ако знате. Желим и свог оца да видим, иако ме он није желео
видети у свом дому.”
„Наћи ћеш je у селу Поцерје, наша вилин стаза до ње ће те одвести·”
рече Анђелија.
„А мој отац? Знате ли му име?” узбуђено ће Милош.
„Ти си од порода Поповића Николе, званог Кобилић, јер јe цару
Силном кобилар био” рече једна сестра.
„Морам онда хитати к њима...” крену Милош, али га виле салетоше.
„Не, Милоше мој посинку!‚” узвикну Јерусавља. „Мрак се навлачи
на шуму, сунце на починак одлази, a из сна се мракаче буде."
„Откако се косингас појавио, Тројан-градом злоглави опет се шуњају
и неопрезне навребају...”
„И одводе у своје лагуме да се њиховим месом сладе! ”
„Овде си безбедан...”
„Са нама си сигуран...!”
„Ми ћемо ти плесати...”
„И песме певати! ”
„Нашим шапатом успавати! ”
Виле нагоркиње га за беле руке ухватише, грлише га и љубише, уз
образе са обе стране, па међу очи црне. По коси га милују, лепе речи му
шапућу, па га опет посадише на маховину. Сестре му се разлете, једне
да га угосте воћем, друге заплешу пред њим, a треће запевају умилним
гласом који се разлегну Волујцем. A кад мрак прекри шуму, наједном се
појавише креснице, ти мали свици који на махове светле зеленкастом
светлошћу. Што песма вила одмиче, то се све више кресница окупља јер
их вилинска мелодија привлачи. Блесну извор Волујачког потока од
хиљаду свитаца, што изводе свој плес заједно са вилама. У потоку се
њихови одсјаји одбијају, па се Милошу чини да жуборави драгуљи теку
коритом, a не вода.
Момак није ни приметио када га je слатки санак обузео. Али када je
очи склопио, истог трена мину песма и вилински плес. Утрну светло
кресница, виле у мраку несташе. Успавале су свога брата. Широка шума
утону у мир и тишину.
Чак и поток којим су некад давно текле сузе његове мајке утихну.
 Глава четрнаеста - Лето 1368.

И грозне сам сузе прољевала,

Kакo плачеш, како л’ цвиликујеш”

У тек започето јутро, виленити Ждралин спровео je Милоша уском

вилинском стазом до пута за село Поцерје. Успут je много
размишљао о јучерашњем догађају, како га je Ждралин непогрешиво
одвео до виљокола где га je мајка пре толико година оставила, како су га
виле прихватиле и послале цару Душану на једном виленитом ждребету.
Све je боље схватао своју судбину онако како му ју je Драгушла
обелоданила. Невидљива рука га је водила кривудавим животним путем
сигурно и постојано. Али, којем одредишту? Колико год се упињао да
то открије, пут испред њега још увек je био скривен у густој магли
времена.
Али, како je закорачио на сеоски друм подно Волујца, осетио је како
за собом оставља један чудесни безбрижни свет и улази у онај тешки,
пун људског превирања. И када се осврнуо да погледа вилинску стазу са
које je сишао, ње више није било. Kao да није ни постојала. Већ после
неколико корака по прашњавом путу, Милошу се чинило као да je оно
јучерашње само уснио, a дa није имао свога Ждралина да га у то
разувери, сигурно би се дуго још преиспитивао. Овако, пуног срца и са
надом, радовао се скором сусрету са својом мајком и оцем. И сваким
корачајем, у њему je узбуђење расло. Од чекања годинама дугог,
нестрпљење га je све више обузимало и попримало помешан осећај
неизвесности. Какав ће бити његов поновни сусрет са родитељима? Он
је само знао да у свом срцу више није осећао никакав гнев према њима.
Одавно им je опростио. Али хоће ли се они обрадовати што га виде?
Није био редак случај да се родитељи због сиромаштва одрекну детета,
да га оставе пред порту цркве... или пак у шуми Ишчекивање je
постајало мучно. Зато, Милош потера Ждралина у кас, a он разиграпо
поскочи дижући прашину за собом. Из њушке му избија пара, a танка
измаглица се уоколо диже. Младо сунце благо греје и растапа јутарњу
свежину док трава сјајне росне сузе рони пa ливада покрај пута изгледа
посута бисерјем. Из шуме навише допире хор цвркутаја, a небом се
пролама кликтај сурог орла који у великим круговима кружи својим
краљевством.
Милош убрзо наиђе па развучену колону људи, кола и стоко, Знао je
да je село близу.
„Помаже Бог, земљаче! рече он једном старијем човеку који води
вола упрегнутог у једна мала запрежна кола са два точка пуна кошара.
„Бог ти помог’o!” одговара овај.
„Је ли Поцерје близу?”
„Јес’ вала, ту je, одмах иза брда‚” одговара овај и одмерава
чудеснога витеза на великоме коњу.
„А познајеш ли од Поповића Николу, можда? Знаш ли где домује?”
„Не знам ти ja вала никога у том селу‚” одмахује овај главом, „дошао
сам само на Петровдански вашар. Ja сам корпар и продајем кошаре...”
„Отуд се толики људи сјатише, je ли?”
„Ех, Петровдански вашар се не пропушта, земљаче... A откудена си
ти?”
„Од Обилова‚” одврати Милош.
„Далеко си од дома... витеже” рече овај. „Не бојиш ли се разбојника
кад овако сам путујеш? Накотила се гамад па нико више не сме ни да
провири из куће... Зато, ми путујемо заједно.”
„Немах ту срећу да налетим на њих‚” смешка се Милош.
„Каква ’срећа’, црни човече?” чуди му се човек. „Не би тако зборио
да се нађеш очи у очи са Сраштаном и његовим убијачима!” одмахује
главом овај. „Не само што пљачкају, него све мушке главе под нож
стављају, a женскадију некуд одводе... шта знам, ваљда у робље.”
„Долијаће тај, не бери бригу, чича” рече Милош, хвата га већ
нервоза, кренуо би даље, a старцу je до причања.
„Док тај не долија, многа села ће још увити у црно! ”
„Зар се дрзну да упадају у села?”
 „Ха!... Чек’ мало па ће стићи и до твог Обилова! ” смеје се старац.
„ Пођи с Богом, чича, и чувај се!” узвикну му Милош пa потера
ждралина. Старац га само отпоздрави руком.
Милош je прошао поред још неколико десетина људи пре него што
je угледао дрвене кровове села. Срце му je све брже ударало, зној je
почео да му избија на челу. Што je био ближи, народа је било више. Али
надомак села сви су скретали са пута на велику пољану, која се
простирала са јужне стране села. Тамо je већ могао видети њему добро
познат призор вашаришта. Са њега се већ разлеже музика и јаки мириси
стоке, дима и хране која се припремала. Шарена маса се провлачи
између вашарџија који су поотварали своје шаторе па се пред њима
разгаламили мамећи купце. Врева je од раног јутра и потрајаће до
мрака, a народ ће се све то време само вртети у круг. A сутрадан, све
испочетка.
Милош једва да je зато некога могао сусрести у селу. Већ се уплаши
да због вашара неће лако пронаћи оца и мајку, пa пресретну прву особу
на коју je наишао. Беше то неки човек који je журним кораком грабио
према вашару.
„Помаже Бог, земљаче·”
„Бог и теби помогао” па климну главом у знак поштовања.
„Тражим од Поповића Николу... Можеш ли ме упутити њему?”
„Од Поповића Николу?” изненади се човек, пa се почеше пo седој
коси. „Велиш Николу Кобилића?”
„Баш на тог! ” осмехну се Милош.
„Е, на њега те, земљаче, не могу упутити... A не би ни ваљало.”
„Што, црни човече?”
„Он ти je одавно загино, синко... Ономад када су Угари последњи
пут ударили на Мачву... Додуше, бар тако мислимо јер се из борбе није
вратио.”
Милош претрну ужаснут, са лица му спаде осмех и намрачи се. Види
то човек, па снебивљиво рече:
„А je ли ти он био некакав род, синко?”
„Отац‚” рече кратко Милош загледан негде низ пут који je пролазио
кроз село.
„Отац, велиш?‚” разрогачи очи човек у чуду, па додаде: „Ја сам
Кобилу... тако смо га сви звали, добро познавао, али да je сина имао...
нисам знао.”
 Милош оћута и од муке само стиска уста. Да je оца потражио
раније...
„Ако си Кобилићев син... од које си мајке?‚” заинтересова се човек.
„Од чобанице Јање, његове му жене” помало љутито ће Милош.
Човек зину да нешто изусти, али заста му реч. Види да се овај
намрачио јер имплицира да je Милош копиле, па и он занеме.
„А je ли... моја мати Јања... још жива?” бојажљиво ће Милош.
„Јест’, јест’! брже-боље ће он. „Задња кућа у селу, са леве стране.”
Милош му климну главом и потера даље Ждралина. Човек га мало
испрати погледом, па похита ка вашаришту. Ал’ ће имати шта да
исприча суседима, мисли се он. Неко Кобилићево копиле се однекуд
појавило!
Оно мало људи које je Милош успут сретао загледало га je са
чуђењем. Ко ли je био овај гиздавац на великом коњу? Мушкарци би га
гледали испод ока, a жене би застајкивале и чекале да виде пред којом
кућом ће се зауставити. A у њему превиру свакојака осећања, толико
јака да једва себе држи у седлу. Гневи се на себе што није дошао раније,
туга га стиска због смрти оца и што га није ни упознао, a сав трепери од
узбуђења што му je мајка жива. Грло му се стегло, a у ушима му бубњи.
Када Милош стиже до последње куће у селу, он сјаха и веза
Ждралина за стари плот. Кућа пред њим беше оронула и запуштена. Kao
да je напуштена и празна. Прозорски капци одваљени или висе. Блато са
зидова се осушило и понегде отпало, па вири камен или дрво. Иза куће,
велики обор, a у њему само неколико оваца. Домаћинство које je очито
памтило боља времена, сада je Пило само бледа сенка и наговештавало
скоро гашење огњишта.
Несигурним кораком крену ка старим вратима, уплашен шта ће
затећи унутра. Да ли га je мајка одавно заборавила? Хоће ли му се
обрадовати или ће му само залупити врата уз речи: „Ја немам сина”?
Можда ипак није требало ни да долази... Али, ноге га носе напред иако
га раздире сумња.
Покуцао je на врата нетремице загледан у њих. He дише, не трепће.
Нико не отвара. Покуца опет, јаче овај пут. Можда je отишла на вашар,
или je негде иза куће око оваца. Таман закорачи назад, кад се врата уз
шкрипу отворише. Из полумрака изрони једна проседа жена, јадно
обучена, иако тек у касним тридесетим годинама. Некад лепушкасто
лице, сад je изморено тешким животом и немаштином. Боре joj га
нагрђују, a усахле очи одавно су изгубиле сјај.
Милош je немо гледа, не испушта глас. Пребира по мислима cue
ликове како je замишљао своју мајку током живота, али ова слика му je
неочекивано другачија. To су тренуци који трају трептај ока, a души се
чине бескрајним. Јер када Јања погледа у незнанца, нешто се у њој
усковитла и из мрачне дубине подсвести проби се искра која се
распламта пробијајући се кроз јад, беду и тугу којима je њена душа била
већ дуго окована. Kao да joj je неко удахнуо нов живот и очи joj
заблисташе.
Ништа није морао Милош да каже јер мајка никад не заборавља свог
сина и увек га срцем препознаје. Истог трена Милош je то видео у
њеним очима, како их сјај испуни и сузама се проли та меланхолија из
њих.
Није Јања ништа рекла, нити je могла као ни он, само je раширила
руке као птица крила кад полети и Милош joj се бацио у загрљај.
Хиљаду пута je он замишљао овај тренутак, али није био као ништа што
je тада осетио. Ако и није памтио њено лице, топлину њеног мајчинског
загрљаја je осетио. Дечакова душа je препознала мајчину душу и опет су
биле једна целина. Синуше им сузе у очима док у загрљају грцаше од
среће и туге.
„Бојао сам се да си ме заборавила” једва изусти Милош уплаканог
лица.
„Куд ћу заборавити зеницу ока свог?” не диже главу мајка ич
његових недара.
Загрљај их не пушта у страху да се опет не одвоје. Уђоше у кућу
загрљени, радосно бришући сузе са лица. Јања онда стаде да затеже
своје старо хаљинче и неспретно намешта косу, затеже je у pen. Поглед
не скида са свог сина, већ упија његову лепоту лика и склада. После
двадесет и три године неублаживе туге и безброј горких суза, Јања опет
осети како joj радост обузима срце. Но крије сузе од сина, али свака
друга joj од гриже савести. Али у његовим очима не види прекор, само
срећу. Стави му она обе руке на лице и загледа се у њега као да жели да
се увери у то.
„Израстао си у човека, али очи су ти исте, мој Милоше, моје
милиње!” тепа му мајка, a он се топи од њеног додира и топлих речи.
„Moje миловање, моје радовање!”
„Мати моја, после толико времена, твоје тепање ми душу буди‚”
брише сузе Милош.
„Тако сам ти говорила по цео дан и ноћ док сам те држала у наручју”
рече она. „Али тако сам и туговала за тобом након што сам те оставила
у шуми... Уместо да време зацели рану, само ју je продубило, a ноћи су
биле све дуже... Опрости ми ти, сине, јер ja себи то никад не могу·” рече
она, зајеца и пала би на колена да je Милош не прихвати.
„Немам ти шта опростити, мати” говори joj Милош. „Учинила си
шта си морала, a не зато што си желела... Moj поочим ми je све
испричао.”
„Како je могао знати шта.” збуни се уплакана Јања.
„Moj поочим je био наш цар Душан, он ме je прихватио као свог и
крстио, код њега сам домовао док није умро... A онда сам... морао отићи
даље. Али опет код добрих људи који су ме волели као рођеног
Али Јања одмахује главом, пред њим сад свој грех окајава и испашта
јер joj се време свети.
„Боље да ме je Никола ослепео, да моје очи више не виде дан јер ми
je душа отад у мраку!” јеца Јања.
„Оно што сам, мати, за свог живота научио.. ” грли je он, „то је да
неке ствари морају бити онакве како судбина то налаже.”
„Неправедна je онда та судбина јер ме зла коб погодила... Ja сам
само тебе желела задржати. Детету je место уз његову мајку.”
„Неко je ипак мислио другачије, мати” замишљено ће Милош.
Остали су дуго загрљени, говорећи једно другоме милине које годинама
скупљаше у себи. Јадала се она њему како je чума пре много лета однела
њену свекрву и њено још нерођено дете, како му се отац из рата није
вратио. Тешио je Милош своју неутешну мајку, брисао joj сузе и љубио
уплакано лице. У устима je опет могao да осети исти укус суза из воде
са Волујачког извора.
 Глава петнаеста - Пролеће 1369.

„И на хиљаду страна растурени

почеше међусобно гложење”
(Јован Кантакузин)

П рохладна, кишна пролећна ноћ заклањала je групу од четири

завереника који су у колони по један тихо и полако дојахали до
једног малог извора у подножју брда. Сипила je ситна, густа киша, a
њихове кабанице су биле натопљене након дугог јахања. Промрзле руке
су гурали у недра, a под капуљачама се скривали више од кише него од
евентуалних радозналих погледа. Застадоше без речи и немо седеше у
седлима. A онда иза грмља повише извора из мрачног отвора у земљи
појави се светло бакље. Ha скривеном улазу у лагум појави се човек и
махну завереницима да приђу. Без речи, ови сјахаше и један по један
поведоше за собом коње кренувши за бакљоношом, који их поведе кроз
узак и влажан лагум.
„Добро дошли, господо, у Звечан” рече овај док су ногу пред ногу
грабили узбрдо.
Ha високој и неприступачној купи, град Звечан стоји на раскрсници
важних путева: босанског, ибарског, метохијског и косовског. Шест
година раније припадао je Муси, зету Лазара Хребељановића, који je
био ожењен његовом сестром Драганом, са којом je тад већ био у браку
скоро петнаест година и имали су два сина Стефана и Лазара. Међутим,
Војислав Војиновић на врхунцу своје моћи приморава га да изврши
замену за Брвеник, што je овај нерадо учинио. Сада, након смрти кнеза
Војислава, припао je Николи Алтомановићу, који je за врло кратко
време успео да заузме све територије које су припадале његовом
омраженом стрицу. Његов вртоглави успон све je изненадио, и док су
неки на њега гледали као на могућег савезника, другима je био трн у
оку.
Сам облик града био je неправилан и прилагођен врху на коме се
налазио. Био je опасан бедемом ојачан са пет кула. Улаз je био на западу
и кроз њега се улазило у мањи и нижи део. Ha самом врху брда je
двоспратна палата од опеке. Са источне стране тврђаве била je црква
Светог Георгија, коју je још Немања подигао.
Нa јужној падини било je подграђе, брањено једним мањим зидом.
Уз северни зид, на вишем делу, налазила се цистерна за воду, a крај ње
je био улаз у лагум, који je кроз земљу водио до извора у подножју брда,
a који се користио не само за снабдевање водом v случају опсаде већ и
за неприметно улажење или излажење из града.
Завереници се успентраше до тврђаве, где их па улазу дочека дна
војника. Коње им у стаје одведоше, a бакљоноша их поведе до палате.
Ha вратима их дочека жупан Никола Алтомановић.
„Величанство.. ” поклони се Никола када цар Урош скиде мокру
капуљачу, a затим се окрену послузи и махну им руком. „Брзо
прихватите мокре кабанице мојих гостију!”
Њих петорица се одмах разлетеше да помогну уваженим
посетиоцима. Један по један, капуљаче са главе скидају Лазар
Хребељановић, Вук Бранковић и челник Муса.
„Пасјег ли времена” промрмља двадесетпетогодишњи Вук
Бранковић. Имао je кратку црну косу затегнуту малим репићем нa
потиљку. Био je најкрупнији од своје дружине, a раме уз раме са млађим
Николом Алтомановићем. Чак за скоро главу виши од Лазара, a Муса,
иако старији, био му je до рамена. Широких рамена и великих руку, a
оштрих црта лица деловао je озбиљно и неретко je био намргођен. Само
je вино успевало да му ублажи љутито лице и преку нарав. Па ипак, био
je поштен и веран Лазаров савезник за кога je био спреман и у ватру да
ускочи. Беше ни нише ни мање властољубив од осталих јер je једино
тако могао да се избори за своје властелинство у Дреници.
„Хајдемо у трпезарију, сигурно сте гладни и жедни” рече жупан и
крену први. „Овуда.”
„Знам ja где je” рече смркнуто челник Муса. „Овде сам ja домовао.”
„Докле ћеш ми преконосирати, Мусо?” осмехну се кисело Ни кола.
„Заменио си жупу за Брвеник...”
„Твој стриц ме приморао, шта сам могао?‚” промрмља овај. „Moгao
би да ми вратиш Звечан.”
„Што бих ти га вратио?” уозбиљи се Никола, већ му je дојадило да
исто слуша кад год се састајао са њим. „Није ли цар Урош ставио свој
печат на ту повељу?”
„Немојте се опет свађати, људи” умеша се Урош. „Шта je било, било
je. Гледајмо заједно у будућност.”
„Јес’ вала, не зна се шта носи дан или ноћ” рече Муса. „Можда опет
падне у моје шаке.”
Муса je био онижи човек, Лазаров вршњак и зет, јер je био ожењен
његовом сестром Драганом, и самим тим његов верав савезник. Био je
набијен, глават са великим, клемпавим ушима. Ретке косе и још ређе
браде, деловао je старије од својих четрдесетак година. И он и Вук
Бранковић су много зависили од Лазара Хребељановића, a овај их je
богато даровао за њихову верност. Ипак, наметнуо им се као вођа, a они
су га без поговора слушали и нескривено поштовали.
„Никола Алтомановић није наш противник, већ Вукашин
Мрњавчевић” смирује страсти Лазар. „Зато смо се овде и окупили, a не
да расправљамо чији je Звечан, Мусо
У великој трпезарији поседаше за дугачки сто који je био пун
свакојаког јестива. Ha средини, над великим огњиштем, на ражњу се
окретао вепар. Мирис печеног меса одмах им пробуди глад. Слуге се
разлетоше служећи их вином. Кад свако доби пун пехар, Лазар подиже
свој и наздрави:
„За нашег домаћина и савезника” климну главом ка Николи. „И за
наш успех.”
Сви прихватише здравицу и испише чаше, осим Николе, који je
задржа у руци. Присутне je сумњичаво гледао, и сам несигуран у
њихове намере. Што се више ближио дан овог сусрета, то се све више
кајао што je уопште прихватио да се уроти са њима. Зато је нестрпљиво
чекао да чује њихове аргументе и невољно их je посматрао док су они
јели и наливали се вином. Незаинтересовано је слушао њихов разговор,
који се тицао свега само не онога због чега су дошли њему. Из свог
тањира није узео ни три залогаја, a како je вече одмицало, све би чешће
у мислима другде одлутао.
Цар Урош je то несвесно прекинуо:
 „Прича се, Никола, да Гоислава са децом тамнују код тебе... је ли то
истина?”
Никола не одговори одмах него замишљено гледа у цара. Поштовао
га je и био му веран иако овај више није имао никакву власт у царству.
Да није од Дубровника добијао светодмитарски данак сваке године,
вероватно би умро од глади. Ипак, био je Немањић, његов цар.
„И шта да јесте истина, царе?” одговори он питањем.
„Онда не би било у реду, та жена и њена мала деца.. ” започе Урош,
али га Никола прекиде.
„Зар си већ заборавио како те je насамарила пре неколико лета?”
„То ипак није разлог за мучење и...”
„Ја joj не бих опростио што je приграбила светодмитарски данак,
који теби припада.”
„То je био само неспоразум.. ” помирљиво ће Урош.
„Неспоразум?” не одустаје Никола. „Je ли случајно потписала moje
име захтевајући да Дубровник њој исплаћује те новце?”
„То смо разјаснили касније...”
„И ja сам све разјаснио са својом стрином” натмурено ће Никола и
отпи велики гутљај вина.
„Тамнују ли они код тебе, Никола?‚” упита сад Лазар. „На лошем си
гласу због тога... Мучити жену и децу...”
„То су само гласине које Дубровчани шире да би ме оцрнили! ”
учвикну он и звекну пехаром о сто, вино се просу, али он не хаје. Они га
немо гледају. „Она je побегла својима, у арбанашке земље.”
„Ти си кренуо за њом када су je Дубровчани лађом тамо од везли из
Дубровника‚” рече Урош. „Кажу да си их заробио, децу joj ослепео...”
„Гласине, рекох!” викну Никола нагнувши се напред. „Зар верујете у
све што се прича? Како мислите да склопимо савез ако не постоји
међусобно поверење?”
Присутни се ућуташе. Невољно жваћу и згледају се.
„Уосталом, питам се што бих вам приступио у борби против
Вукашина?‚” слегну он раменима. „Он мени не представља никакву
опасност.”
„Зар мислиш да ће краљ Вукашин да удари само на нас, a тебе да
остави на миру?” рече Лазар.„Ти сад заузимаш више територије него
што он сам има. Што бисмо му сметали ми мали, a тебе великог да
поштеди? Уосталом, знаш како се опходи према нашем цару Урошу,
који ти je дао титулу жупана. He желиш ли да му вратимо све што му je
Вукашин отео? Уосталом, свима нама je нешто отео.”
„Нас Бранковиће je отерао из нашег Охрида чим нам je отац умро”
мрзовољно додаје Вук. Вино већ почиње да делује, па се окрену
Николи: „А и ти си ми, рођаче, узео неке земље.”
Покојна жупанова мати Витослава била je кћерка војводе Младена,
па je практично Вуку била тетка, a он и Никола - браћа. Но, ипак, нису
се волели.
Но, Никола оћута на Вукову замерку и прави се да je није чуо.
„Ми ти предлажемо да нас подржиш у борби да цару Урошу
вратимо, не само земље, већ и власт коју му je Вукашин преотео‚” рече
Лазар.
„Није га требало ни прогласити краљем, онда” рече Никола. „Шта
сте друго очекивали од тог мрског, старог човека?”
„То je грешка коју сам скупо платио‚” рече Урош. „Али даће Бог да
то сад исправимо... A то не можемо без тебе, Никола.”
„Ти си најјачи међу нама‚” рече Муса.
„Немам ја довољно расположиве војске, људи‚” правда се Никола.
„Највише трупа имам према Босни... Бан Твртко се окомио на мене ко
гладна година! ”
„Замерио си му се, придобио си његовог Санка Милтеновића, који
држи залеђе Дубровника” рече Лазар.
„Ах, Санко je обичан разбојник‚” одмахну руком Никола. „Све је
стекао пљачком дубровачких каравана...”
„Свеједно, зашто си се уротио са њим?” пита га Лазар.
„Био je веран мом стрицу Војиславу, па...”
„Само си навукао гнев многих на себе” рече Урош. „Дубровника,
Угарске, Твртка, Балшића... He треба ти то.”
„Кренуо си стопама свог омраженог стрица” упозорава га Лазар. „И
он се окружио непријатељима уместо пријатељима... Ми ти пружамо
пријатељску руку.”
„Вратимо ли нашем цару Урошу власт” рече Вук, „имаћеш заштиту
круне против таквих.”
„Нико ми се више не обраћа као цару” вајка се Урош. „Сва имема
или посланства из туђине иду право Вукашину Мрњавчевићу као да je
он цар a не ja! Знам ja шта он смера...” погну главу и као више за себе
промрмља себи у браду: „Хоће да ме се отараси u да се зацари, a оно
своје копиле онда да закраљи.”
Мук за трпезом. Сви немо разгорачише очи, па се у чуду згледају.
„Какво копиле, Уроше?” нагну се напред Никола. „О коме
говориш?”
Урош се тргну из мисли, прелете погледом преко њих, па збуњено
замуца:
„Ништа, ништа... Није од важности.”
„Сумњамо да je Вукашин послао убијаче на твога стрица кнеза
Војислава” рече напослетку Муса скренувши им мисли на другу страну.
Никола подиже обрве, привуче му то већу пажњу.
„Да, Гоислава ми једном приликом рече да je оног кобног дана по
њега дошла моја пратња” рече Урош. „Ја му нисам никог слао... Није
никад било ни потребе, имао je он своју јаку пратњу.”
„Хм... To je онда неопростиво” рече Никола и принесе пехар према
устима. Отпи гутљај пa настави: „Ускратио ми je задовољство да га
лично убијем.”
„Знамо да се твој стриц нељудски понео према теби и твојој мајци”
опет ће Урош, „али њему je царство ипак било на првом месту, a не
лично богаћење.”
„И зато те je наговарао да отераш царицу и ожениш се његовом
кћерком?” зачкиљи очима Никола. „Лаковеран си, царе, on je хтео исто
што и Вукашин, али je превише околишао... Ако га je Вукашин и дао
убити, то je зато што га je прозрео.”
„Манимо то, људи” шири руке Вук Бранковић, па се обрати
директно Николи: „Хоћеш ли нас подржати, Алтомановићу, или не?”
Никола их редом гледа и размишља. Сем цара Уроша, кога je ценио
као Немањића, сина великог цара Душана и полубрата Милоша
Обилића, о осталима није имао много боље мишљење него о Вукашину.
Знао je он да сви они гледају само себе и да користе цара као изговор.
Уосталом, чуо je он приче о томе како се сироти цар Урош потуцао од
Вукашина до Лазара, па онда опет до Вукашина, трпећи од њих
свакојака понижења. A сад им je одједном ваљао када je требало
ударити на сувоњавог и сувоусног старог Мрњавчевића. Али тај
неугледни старац представљао je страх и трепет свима. Противнике je
по кратком поступку склањао са свог пута, па je могао и његовог стрица
кнеза Војислава. Никола га се није плашио, нити га je претерано ценио.
Шта више, потцењивао га je. Ha њега je већи утисак остављао његов
брат Угљеша, који je био ратоборнији и вештији тактичар који се калио
у борбама са турским пљачкашким хордама које су упадали на његову
територију. Можда je ово и био прави тренутак да се они реше
Вукашина док je његов брат заузет са Турцима. Биће им много теже ако
два брата удруже своје снаге.
„Добро, људи” напослетку рече Никола, „уз вас сам, али знајте да нe
могу више од пет хиљада људи да доведем... Сви ми чувају границу
према Босни. Уосталом, мислим да je то довољно од мене да разбијемо
Вукашина.”
Лазар радосно удари шаком о сто.
„Одлично!‚” узвикну он. „Ја могу прикупити седам хиљада.”
„Ја ћу довести две хиљаде” надовеза се Вук Бранковић.
„И ja могу око две хиљаде‚” додаје челник Муса.
„Ја немам кога да доведем” покуњи се Урош.
„Биће довољно да цар буде на челу свoje војске” рече Никола дајући
му на знање да су то ипак све његове трупе и да су они његови верни
поданици.
„Овог лета ударамо на Вукашина Мрњавчевића! ” узвикну .Мазар уз
силно одобравање осталих. Свих сем Николе Алтомановића.
 Глава шеснаеста - Лето 1369.

„А Милоша у свијету нема,

Нит’ га има по срцу јуначком,
Нит’ по стасу, нити по образу”

И туген га je стрељала погледом са толико мржње и презира да je и

сама остала без речи. Први пут да није могла да се одмах сабере и
да макар на први поглед сакрије своје запрепашћење. Мало joj je
требало да Кубилгана згроми својим моћима. To би свакако урадила, без
размишљања, да није Морана стајала крај њега. Овако je морала у себи
да сузбија тај скоро неконтролисани гнев. Стискала je песнице и
успијала устима док je очима севала час на шамана, час на Морану. Ова
joj се надмено смешкала ликујући што je чврсто држи у шаци. Није je се
нимало плашила иако je добро знала каквим великим моћима стара
богиња располаже. Али то није био случај и са Кубилганом, који je
стајао тик уз своју нову господарицу. Он се и те како плашио за свој
смртни живот. Није могао да издржи Итугенин поглед већ га je нервозно
избегавао гледајући у страну или у земљу. Имао je и доба разлог -
Итуген je грозничаво вагала да ли да га убије на лицу места, макар се
после сукобила са Мораном. Разум вероватно не би превладао да
Морана, осетивши како она кипти од беса, не рече:
„Не чини ништа због чега би се касније кајала, Итуген... Уосталом,
нема разлога за... толику твоју јед.”
Итуген оћута, али сад ошину Морану погледом, од кога се ова
неприметно стресе. Обе су знале шта једино спречава Итуген да не
искали сву своју срџбу на њих. И Морана ју je одмах подсетила.
 „Куркил неће благовољно гледати на твој покушај да убијеш
овог смртника како не би испунила своје обећање.”
„О каквом обећању говориш?” једва изусти Итуген. „Шта ja том
беднику дугујем?”
„Обећала си мени огледало Толи‚” рече Морана.
Итуген се полако исправи и подиже главу. Она погледа Кубилгана.
Могла би погледом да га здроби. Осетила je она истог часа када je
крипта отворена. Њена чаролија ју je затворила, a сада je била разбијена.
„Ти си joj, дакле, рекао где je крипта троклока”рече она. „А ja се још
чудим зашто Морана тражи огледало Толи. Јесте ли видели кас који je
успаван у њој? Каните ли још да их дигнете из сна?”
Шаман ћути и склања свој поглед.
„Шта je? Твоја нова господарица ти je ишчупала језик? Чујем да
њени псоглави у Сибалби чупају језике робљу... Уосталом, ти i и сад
њен роб, зар не?”
„Нисам њен роб‚” промрмља овај. „Већ дужник што ме je вратила у
живот.”
„Је ли? Нећу ни да питам каквим црним враџбинама je то урадила.”
„Не бих ти ни рекла” одврати Морана.
Итуген се прибрала, њен гнев се стишао. Неће њих двоје да je
надмудре. И многи лукавији су то покушали и нису успели, само би их
касније сустигла њена освета.
„Дакле.. ” надмено ће она. „Зашто сте дошли мени?”
„Дошли смо само да те подсетимо на обећање да ћеш ми предати
огледало Толи.”
„Да, обећала сам ти то, пa?”
„Докле ћеш да одуговлачиш?” рече Морана. „Предај ми га·”
„Лепо сте ме насамарили вас двоје.. ” замишљено их посматра
Итуген. „А ти, Кубилгане, као да не схваташ шта си урадио? Није ли ти
последњи пут било јасно да je та сила неукротива?”
„Предај Толи или се суочи са казном белог гаврана‚” рече Морана.
„Нећу ти више понављати, Итуген. Овде није реч о крипти него о
огледалу.”
Баба je гласно дувала кроз отворе где joj je био нос. Обливао ју je
зној од немоћи да их згроми. Троклоци могу да покваре све њене
планове. Ко ће да их заустави када се дигну из сна?
Нагло се окренула и одгегала до стола на коме je огледало стајало.
Загледала се у свој искривљени одраз у њему. Жмиркала обуздавајући
свој гнев, уста су joj дрхтала. Остаће без свог огледала и неће моћи
више унапред да прати судбине својих штићеника. Мораће као раније да
нагађа узроке и последице. A врло добро je знала да и најмањи узрок,
који може да joj промакне, може да изазове страшне последице. Откад je
имала огледало, била je самоуверенија и безбрижнија. Имала je велику
предност над другим боговима, зато су њени Монголи били непобедиви.
И сад када je била на прагу да монголско царство под Тамерланом
учини још јачим, она ће остати без свог најбољег оружја. Али, можда
није све било изгубљено... Ово огледало je већ прелазило из руке у руку,
може и опет.
Ипак, дрхтавим рукама га ухвати са обе стране, подиже га и на трен
заста. Грозничаво размишља. У њој се ломе страх од белог гаврана и
жеља да задржи огледало, a да ово двоје наметљиваца убије.
Окрену се она са огледалом и стаде пред Мораном. Издржала je лепа
чаробница бабин убитачни поглед. Није се ње плашила. Али није
желела ни да je више изазива. Зато je остала хладнокрвна иако je
изнутра треперила од радости. Овим огледалом ће силно обрадовати
свог господара. Пружиће му јако оружје и велику предност над
непријатељем. Он га je већ са нестрпљењем ишчекивао. Жудео je да што
пре у њему види будућност.
Итуген joj пружи огледало и Морана га узе.
„Овим сматрам да си испунила своје обећање и наш пакт je окончан,
Итуген” рече свечано Морана. „Сачувала си своје достојанство, клањам
ти се.” И када то рече, климну joj главом.
Али бабу то није дирнуло. Осећала je бескрајан презир према њима.
Осветиће им се за ову срамоту. Поготово Кубилгану. Али овај пут ће се
побринути да се он никад више не врати из мртвих.
Није издржала да се Морани у лице пакосно не осмехне.
 Глава седамнаеста - Лето 1369.

„Ђаво, подиже рат између младога цара и Вукашина,

и био je велики метеж и распре између њих у те дане”
(Пајсије Јањевац)

Ш уња се Милош Обилић са луком и стрелом по обронцима

Врачевца, изнад реке Рашке од раног јутра. Већ дуго прати
једног јелена који му лукаво умакне сваки пут кад му се довољно
приближи да га устрели. Нечујно му прати траг и као сенка се креће
кроз шуму. Застане и ослушкује. Погледом претражује сваки покрет у
густом зеленилу. Заинатио се да га улови и тврдоглаво га уходи.
Понекад му угледа велике рогове како штрче иза неког грмља. Пази
Милош да му ветар не дува у леђа и не однесе ловини његов мирис, али
јелен има оштар слух и чује најмањи шум који одудара од звукова
шуме. Тргне се, начуљи уши и убрзо угледа Милоша како му се
прикрада. И онда, хоп... нестане. He љути се ловац, нити му замера,
напротив, диви се његовој агилности, брзини и снази. Чак и да га не
улови, није важно, неће му сметати ако га животиња надмудри. Али зна
колико ће га Јелица задиркивати, већ je од ње небројено пута чуо: „Куд
ће један заточник уловити хитрога зеца или јелена? Иди боље рви се са
медведом?
Наједном, иза једног обореног старог стабла обраслог жбуњем
Милош примети да се нешто миче. He види јеленске рогове да штрче.
„Можда je сагао главу и пасе” помисли ловац. Прилази му нечујно и
полако. Али шумско тло je прекривено слојевима опалог, трулог лишћа,
гранчица... Понекад му шушне под ногом, a онда ce он укочи. Ловина
му je на домету, на само двадесетак корака, али не види му ни тело ни
главу, само нешто промичe испод палог трупла дрвета. Ако га бар рани
у ногу, лакше ће га после уловити.
Милош подиже лук и нациља испод дебла. Одапне стрелу, она
фијукну... и забоде ce у земљу покрај мете.
„Ааах!‚” зачу ce одатле. „Умало да ме погодиш, блесане!” Милош
спусти лук и изненађено ce усправи. Препознаје тај глас. Истог
тренутка, изнад дебла извирује Просфор Сугуб и песницом му прети.
„Шта то радиш? Хоћеш да ме устрелиш?”
„Откуд ти овде, мађиониче?‚” упита га Милош. „Што ce смуцаш у
по бела дана? Где си био све досад?”
„Ма, не питај‚” рече он па ce опет сагну иза дебла. „Не стој ту него
приђи... Нећу да ме виде! ”
Милош похита к њему и прескочи оборено стабло. Види Просфора
како зајапурен и напет стоји обгрливши обема рукама за њега велику
књигу. Скоро да je већа од њега самог.
„Шта радиш овде, бог те убио, Сугубе?” смеје му ce Милош, a радује
ce што га види после толико времена. „Шта то теглиш?”
„Има ли некога? Видиш ли нешто?” унезверено гледа овај око себе.
„Кога? Шта?” зачуди ce Милош. „Од кога бежиш, црни ти?”
„Од псоглавих, блесане, од тих крволока! Јеси ли их видео?”
„Нисам... ништа налик томе нисам видео у шуми‚” рече Милош пa ce
и он осврће. „Шта ce догађа, мађиониче? Зашто те ти створови јуре?”
„Због овога” рече он загрливши књигу. „Moja je.”
Примећује Милош његов избезумљени поглед, али ни не наслућује
кроз шта je све овај мали створ прошао. Види да je напет и узнемирен,
једва га држи место. Ha најмањи шум би шмугнуо као зец... да не носи
ту тешку књигу.
„Хајде, смири ce и седи, причај ми” рече Милош.
„Јеси ли сигуран да нема никога у близини?” унезверено ће опет
овај.
„Ма, нема... Ни јелена кога јурим од израна.”
„Је ли? Ти га јуриш од израна, a мене јуре већ дваестину дана и
ноћи” промрмља он грлећи своју књигу.
„Могу ли ти помоћи? Да ти понесем ти књижурину...?‚” рече Милош
и пружи руку к њему, али мађионик одскочи назад и севну очима.
„Не пипај je! Moja je! Убошћу те шилом пa ћеш се осути
копривњачом!”
„Хоћу само да ти помогнем..
„Не треба ми твоја помоћ, ничија помоћ! Могу сам!” завапи овај док
му клизи књига из загрљаја.
„Добро, де... Смири се... Причај ми, где си био?”
„Уф! Проклетиња je тешка ко туч” зацрвенео се он у лицу и
напослетку je спусти на земљу, али je и даље придржава. „Ово ти je,
блесане... мој Алманах” рече он поносно пa je глади. „Нашао сам га
после... после... не знам ни ja после колико лета! ”
„Лепо... A где je била?”
„Код... Моране‚” шапну он, па се опет осврће.
„Oнe... Моране?”
„Да, oнe.”
„И сад си joj га украо и бежиш од ње?”
„Да.. ” пући уста овај. „А она се гневи... и послала je своје псоглаве
за мном.”
„Шта си радио код ње?”
„Заробила ме je јер само ja умем да одгонетнем шта пише у књизи...
Хтела je да вратим у живот Кубилгана... A знаш ли ко je он, блесане? He
знаш, je ли? Ни ja нисам знао, тек сам после од њега чуо... Он je онај
вампир са Враголије! Е, сећаш ли га се?”
„Куд бих га заборавио, црни ти! ” зачуди се Милош, па чучну крај
Просфора. „Ми смо га убили крај воденице на Рогињу, куд си нас
упутио... Зар je опет жив? Како je то могуће?”
„Немам ти времена за дуге приче, блесане” рече Просфор и једва
дигну књигу. „Идем да преноћим у мом старом леглу, a онда бежим код
Немрија, мора да ми помогне.”
„Ко ти je тај Немри?”
„Да ти не бих рек’о! одмахује главом мађионик. „Ако те псоглави
ухвате, награјисаћеш... Слушај, блесане, драг си ми иако си човек...
Чувај се, Морана и Кубилган кане да пробуде силу троклока...”
„Полако, Просфоре, брзаш, једва те пратим...”
„Брзам јер су ми крволоци за вратом, a ускоро ће нам бити и
троклоци свима за вратом. Мораш дојавити Змају од Јастрепца! Он их
мора некако зауставити! Да опет затвори крипту! Само онај који ју je
отворио може да je затвори ако умре у њој, a то je Кубилган. Упамти...!”
„А где да га нађем...?”
 „Како ja могу да знам?” избечи му се мађионик. „Иди... иди код
Доброг дуба, где си га срео. Кажи тамошњим вилама, оне ће знати...! ”
Уто, у даљини се зачу вика и метеж. Просфор занеме и побледе од
страха.
„Не дам им књигу! Moja je, моја...” узвикну он и стаде je опет трпати
у загрљај. „Нек ти je са срећом, блесане! Одох ja!”
Једва je носећи поче да потрчкује. Само што je не испусти или падне
преко ње. Види Милош да неће далеко умаћи ако га неко јури, па решен
да му помогне, као што je он својевремено њима, крену у правцу одакле
се чула вика. Даде се у трк као јелен кога je до малопре тражио, све
прескаче камење и грање, дугим корацима граби, и већ осећа како га
ратоборност обузима. Преплављује га слатки немир који му изоштрава
чула и мења му ћуд. Преображава се у заточника жељног изазова и
двобоја, жедног доказивања и борбе. Све je боље сада схватао покојног
Гороја, који je живео за мегданисање и који je нескривено прижељкивао
јуначку смрт. Такви су били ретки, знао je он, и сад je био један од њих.
И његов верни виленити Ждралин je осећао набој борбености у свом
господару као и сваки пут раније. Зато, чим се Милош дао у трчање,
Ждралин je дигао главу, начуљио уши и загледао се у даљину, као да га
чује и види. Kao одапета стрела јурну у галопу ка њему дижући за собом
старо лишће, лако прескачући све препреке успут. Журио je као да чује
зов свога господара.
Што je Милош био ближи гунгули, могао je јасно да распозна звкет
мачева и штитова. Водила се некаква борба у правцу пута који je вијугао
дуж реке Рашке. Када je избио из шуме на гребену изнад друма, застао
je и немало се изненадио призором на педестак метара од њега.
Група од петнаестак коњаника се у облаку прашине међусобно
борила док око њих лежи бар исто толико мртвих и рањених. Кад
осмотри боље, виде да десеторица жустро и силно наваљују на петорицу
међу којима je био и Никола Алтомановић.
Пресијавају им се оклопи и светлуцају верижњаче и мачеви, али u
крв се црвени. Пршти што по њима, што по коњима и друму.
Милош затегну лук са стрелом, и одапну je. Ова фијукну и као муња
погоди једног коњаника, који се с леђа окомио на Николу, у врат. Он
закркља, крв му навре на уста и сручи се са коња. Уто, Милошу
пристиже Ждралин. Овај му се видно обрадова, пa пошто га потапша пo
врату, вину му се у седло.
 „Ждралине, крило моје, води ме у љути бој!” повика Милош, па узе
копље светог Георгија, које му за седло беше привезано.
Коњ се сјури низ гребен и залете се право у метеж борбе. Милош
прво баци копље и прободе себи најближег коњаника, пa сe прихвати
свога мача и свом силином удари међу највећу гужву око Николе
Алтомановића. Док га нападачи приметише и прибраше се, он већ
двојицу сасече и разби обруч око Николе. Али, нико нимало не
попушта, ни да устукне, a камоли да се повуче из борбе. Kao да нико од
нападача не сме да се врати жив. Како који рањен падне са коња, тако се
диже из прашине и опет наваљује. Све док им љуто резиво не прекрати
живот. Дивље халакање из сувих грла се ори, шкргутање зуба, згрчена
лица... избечене очи када тело осети врелу оштрицу у себи. Обнажени
челик страшног Дракона убилачки сева, коси и ломи све пред собом.
Облак прашине смета очима, песак им крцка под зубима. Један пo један,
нападачи падоше посечени. Неки се још полумртви ваљају по друму док
се грчевито држе за разјапљене ране, други само у самртном ропцу
трзају рукама или ногама.
Узвитлана прашина join се ваља над друмом, у њој само Ми лош и
Никола осташе у седлу. Тада он примети да се Алтомановић држи за
превијену слабину, која му обилно крволипти, па су му завоји
натопљену крвљу. Има рану на врату, као и на десном рамену. Једва се
држи у седлу, a успео je да се одупре нападачимп
„Рањен си, Никола.. ” изусти Милош.
„Добро сам‚” промрмља овај са болним грчем на лицу, али сјаха
пустивши се из седла. Хитрим покретом пребаци свој мач из повређене
десне руке у леву и приђе једном нападачу који се превртао у крвавој
прашини. Подиже крваво сечиво и забоде му га у врат. Затим, крену од
једног до другог рањеника и сваког хладнокрвно докусури.
„Чекај, Никола! побуни се Милош. „Чему то дивљаштво...?
„Ћути, Милоше!‚” процеди овај кроз зубе. „Хтели су да ме убију!
Побили су ми сву пратњу у последњих десет дана!... Педесеторицу мени
најоданијих!” Па опет подиже мач и сјури га у последњег рањеног
нападача. „Цркни!”
Затим се окрену назад и вукући ноге покуша да се домогне свог
коња. Лице прекривено крвавом прашином му у грчу бола и гнева, a очи
му заслепљене мржњом.
„Десет дана ме лове као рањеног курјака” прозбори он, „час нас
стигну, час им умакнемо... Побише ми све људе... Проклети били.”
Стаде уз свог коња, али нема снаге да га узјаше. Наслони главу уз
њега. Милош искочи из седла и притрча да му помогне.
„Пусти ме!” узвикну он гневно одмахујући му руком. „Могу сам!
„Куд можеш сам, црни човече? Једва стојиш на ногама” каже му
Милош и опет би да му помогне.
„Рекох ти, могу сам!‚” прострели га овај погледом преко рамена.
Онда, надљудском снагом, једва узјаха свог коња. Милош му додаде
узде, па и он скочи на Ждралина.
„Ајмо брзо за Обилово‚” рече Милош. „Да не искрвариш успут.”
Али, Никола се клати у седлу, не може брзо да јаше. Узде му
испадоше из руку. Милош их прихвати, па поведе полако и његовог
коња. Бледо Алтомановићево лице окупано je у зноју и крви, али у њему
кипти бес. To му даје снагу да издржи.
„Проклет био!” процеди кроз зубе овај. „Платиће ми он кад гад...
Кућу ћу му спалити, све заједно са њим!”
„Ко, Вукашин Мрњавчевић?‚” упита Милош, цело царство је брујало
о предстојећој бици између старе српске властеле и Мрњавчевића. „Шта
се десило? Изгубили сте битку?”
„Пропаст, ето шта се десило!‚” узвикну Никола. „Све због тог
проклетог издајника!”
„О коме причаш, Никола?”
„О проклетнику Лазару Хребељановићу!”
„Зар вас je издао?” изненади се Милош.
„Ненадано се повукао из битке, оставио je мало својих трупа, a са
коњицом je побегао‚” стење Никола од болова и загледа своју рану.
„Запосели смо добру битку, истина je да су Мрњавчевићи довели већу
војску, али то није разлог да се бежи из боја... и раније сам из таквих
битака излазио као победник... Све нас je издао... Издао je цара Уроша!”
„Шта се десило Урошу?” забрину се Милош. „Је ли погинуо?”
„Није, Вукашин га je заробио... Ja сам једва живу главу извукао, цела
војска ми je уништена! ”
„Не могу да верујем да вас je Лазар издао” чуди се Милош. „Веруј,
веруј... He би ме чудило да га je Вукашин поткупио... Али нека, платиће
он мени десетоструко! ”
„Не би Лазар узео ни дукат од Вукашина, можда je само проценио...
да je битка већ изгубљена.”
 „Је ли? Већ на почетку? Можда je видовит, ко зна? Ja никад не
бежим са бојишта!”
Милош ућута не знајући шта да каже. Бринуо се за судбину цара
Уроша. Ако je дотад Вукашин ниподаштавао цара, сада je имао
оправдање и да га погуби. Уроша je сад могло да спаси само његово
немањићко порекло.
„Шта je са осталима? Вуком Бранковићем, Мусом...?”
„Разбежали се на све стране” једва проговара Никола.
„Мрњавчевићи су нас потукли до ногу... Ja сам се последњи извукао из
битке... Забогам ти се, Милоше, то ми je први и последњи пут да се из
битке повлачим... Боља je смрт јуначка него живот у срамоти.”
„Што онда не оста... до краја?” пита га Милош.
„Из само једног разлога... Да се одмаздим Лазару за издају.”
 Глава осамнаестаа - Пролеће 1370.

„Нe позна се зло, него кад дође”

Д анима већ Ждралин води свога господара скривеном и, неупућеном

човеку, невидљивом вилин стазом кроз хладовиту шуму уз обронке
Јастреб планине. Од израна осећа мирис росног планинског јутарњег
ветрића. Летња шумска измаглица одавно се повукла и за собом
оставила сузну траву да светлуца. A у ваздуху све бруји од живота, од
сваковрсних птица до шареноликих лептира, од цвркутаја до зујања, од
шума ветра у крошњи до жубора планинских потока.
He жури Ждралин, као да и он као његов господар осећа дисање ове
чаробне планине чији уздисаји буде у човеку сва знана и незнана чула.
И да којим случајем пожели да похита, Милош не би знао на коју страну
би требало да крене јер ако сиђе са вилин стазе, изгубиће се и
Јастребину никад неће пронаћи. Ни овако je не би нашао да није
његовог Ждралина. Када je питао Змаја од .Јастрепца код Доброг дуба
како ће наћи скривену утврду, овај му je рекао:
„Ждралин зна која стаза води до његовог дома.”
Па ипак, Милош би бар да га потера у кас јер сваким кораком у
њему све више расте узбуђење. Нестрпљење да што пре стигне
ублажавао je само овај чаробни призор око њега и једноличан звук
Ждралиновог топота по уској утабаној вилин стази. A како не би
изгарао од нестрпљења, када ће га ускоро косингас увести у ред Змаја, у
онај исти у коме су били Милош Војиновић, цар Душан и многи други.
Исти ред који се жртвовао за његов живот у борби против Дивљег лова.
Оно што je прижељкивао толико дуго, чекало га je негде на овој
планини. И немало се он изненадио када му je Змај од Јастрепца код
Доброг дуба рекао да je куцнуо час да се змајевити опет окупе под
барјаком тог древног реда.
„Одвајкада постоји обичај да нови косингас око себе окупља нове
змајеве” присећа се Милош шта му je његов змајски отац рекао.
„Ко ће све доћи на тај скуп?” питао га je он.
„Видећеш својим очима, a дотад ти не могу рећи” рекао му je Змај од
Јастрепца. „Свако je од вас ходио другим путем, a опет сви ће се
укрстити у Јастребини. Ви ћете бити језгро новог реда Змаја.”
У таквим мислима je Милош био изгубљен јер све му се сад враћало.
Цео живот je провео на путу налик овој вилин стази. Да je скренуо са
ње, изгубио би се у шуми догађаја који би га некуд другде одвели.
Овако, судбина га je својом невидљивим руком чврсто држала на путу.
Зато није ни приметио када je на Ждралину избио на врх једног
голог гребена, одакле je поглед пуцао на све стране. Kao да je земља на
том месту претећи разјапила чељуст, па из њеног ждрела избија јак
ваздух у виду њеног даха. Ha неколико стотина метара преко кланца, на
једној великој окомитој стени указала му се древна утврда Јастребина.
Милош заста и опчињено je гледа. Бедеми су joj срасли са стеном на
чијем врху je лежала. Зид на окомитој страни, изнад понора, у
полукружном je облику са три велике куле. Према копну, дугачак зид
ојачан je са шест кула и осматрачницом изнад капије. Ha њима се вијоре
заставе реда Змаја. Све je изграђено од масивних блокова, вешто
углављених, a вековни ветрови и кише су их тако углачали да je
изгледао као да je све из једног комада камена. Бедеми су широки скоро
три метра, a високи десет. До капије води камени насип широк само пет
метара, a где он престаје, ту je покретни мост изнад понора.
Под јаким сунцем његови бедеми блеште као да су од сребра, a
високо изнад њих седам орлова се вије, a њихов кликтај се ломи о стење
кланца. Ha средини тврђаве je једна велика стена на којој je палата, a уз
њу рушевине једног старог храма са неколико стубова и
полуразрушеним северним зидом. Дуж зидина шета i тража чији се
оклопи светлуцају на сунцу.
Милош би дуго био опијен тим чаробним призором да иза себе не
зачу топот нечијег коња и познат му глас:
„О, Милоше, брате мој најмлађи! Зашто ли се не чудим што тебе
сретох на мојој вилин стази!”
 Прену се он и нагло окрете, кад види Љутицу Богдана на танкoj
бедевији. Озари му се лице кад угледа старог пријатеља.
„Војводо Богдане! Брате мој најстарији!”‚ узвикну он радосно. „Знао
сам да и твоју јаку мишицу краси вучји белег!”
„Колико га краси, тол’ко je тежак, Милоше мој.” смеје се овај.
Обојица сјахаше, загрлише се и витешки се пољубише у рамена.
„Да само знаш колико сам срећан што те видим, Богдане! ” не крије
задовољство Милош.
„Нешто ми говори да ћемо видети и осталу нашу братију са којом
смо расли.”
„Добро кажеш!” смеје се Милош.
„Наш покојни цар није нас око себе окупљао и подучавао без
разлога” вели Богдан.
„Имао je он визију да од нас створи нови ред Змаја‚” тапше га по
леђима Милош. „Но, како си ми био све ово време?”
„Немам ништа радосно да ти кажем, брате” спаде Богдану осмех са
лица. „Некад помислим да je моје змајско порекло само клетва и ништа
више.”
„Вала, и мени се то понекад чини
„Живим у већ усахлој жељи да смрт пригрлим на мегдану или у
неком љутом боју.”
„Што причаш тако, црни Богдане?” зачуђено га гледа Милош.
„Бог ме казнио најгором казном јер својим рукама злосрећно убих и
сахраних свога сина Ненада...‚” зацаклише му се очи.
„Како се то десило?‚” запањи се Милош.
„Ах, како! Што сам дурљив и набрецит, ето зашто!” одмахује главом
Богдан. „Морала je оваква трагедија да ме опамети, мој Милоше.”
„Ајмо кренути, па ми причај успут‚” каже му Милош, па се хвата за
Ждралиново седло.
Обојица узјашу и полако крену уском стазом уклесаном у стени.
Испод њих се дно провалије не види од високих јела које расту на
стрмини.
„Не знам, брате, јеси ли икад са вилом облежао‚” наставља Богдан.
„Али ja ти јесам... и казаћу ти нешто: лепшега у животу нема! Описати
се то не може! Али ако те та слатка несрећа снађе, онда више о обичној
жени нећеш мислити. Зашто je то тако, нe знам. Ко да ти она пробуди
нешто што одавно чучи у теби и само чека да те обузме... Но, после тога
зарекох се да ћу се вилом и оженити! ”
„Ти као да си пао с крушке, Богдане‚” рече му Милош. „Па свако зна
да су љубави са вилама и русалкама проклете! ”
„Лако je то причати напамет кад ниси био у загрљају тих враголица,
Милоше!”
„И јеси ли се пак једном оженио?”
„ Јесам, проклет био!... Знао сам да се на језеру више Колашина
окупљају виле бродарице и у њему купају, па из прикрајка сачеках да се
нека појави. Кад ето ти једне, лепе као сан, скида крила и окриље, па у
води заплива. He знам да ли знаш, али ако вили узмеш крила и окриље,
онда можеш њоме господарит кол’ко ти je воља... Тако и урадих. Док се
купала, ja joj узмем крила и окриље, па je натерах да се уда за мене
упркос њеном мољењу и преклињању. Ha свадби ми био мој побратим
Реља Крилатица... Ех, како се веселисмо, да си само био! Но, она ми
прво роди сина Страила. Од своје велике среће нисам видео њену тугу и
жалост. Али кад ми je родила и другог сина Ненада, мојом непажњом,
она узе своја крила и окриље и побеже из мога дома... Ух, како сам се
ражестио! Заслепљен гневом и њеном издајом, кренух за њом... И нађох
je опет на истом језеру... па joj лукаво подметнух тек рођенога Ненада
на обалу док сам ja из заседе чекао. A она чим je видела мога сина, изађе
из воде, прихвати га и узе да га подоји... A ja, луд од срџбе, не знам шта
ми би, потегох лук са љутом стрелом... Али уместо да њу проклетницу
погоди, стрела уби мога сина! Ааах!..” заста Богдан лијући горке сузе.
„Богдане, несрећо једна! узвикну Милош одмахујући главом.
„И моја вила тако врисну да планина одјекну... Паде на месту мртва
од бола и туге, a не од моје стреле... Покопах их обоје на обали језера, и
три дана и три ноћи сузе сам тамо лио проклињући себе и своју
судбину!... Од тад ти ja, Милоше, живим неким испразним животом...
Зато се силно обрадовах када ми je Змај од Јастрепца недавно дошао и
позвао ме на овај часни скуп... Рече ми да нас чека љути бој са
мракачама... Можда тако окајем свој грех пред Богом и Он ми подари
јуначку смрт.”
„Не дао никоме да je на твом месту, Богдане‚” рече му Милош. „Али,
ако сам нешто научио за живота, то je да нема смрти без суђенога дана,
па зато не жури.”
„Из ове коже се не може, брате мој, a све ми je тешња.”
Стаза их одведе до једне чистине, одакле су могли да виде Kaпију
Јастребине. Под будним оком страже они пређоше дрвени покретни
мост и стадоше пред велику оковану капију. Она се уз шкрипу полако
отвори и они наставише поплочаним путем узбрдо. Брзо су избили на
велику чистину пред степеништем које је водило до палате и
разрушеног храма. Ту их дочекаше Змај од Јастрепца, његов син Змај
Огњени Вук, Реља Крилатица, Бановић Страхиња, Милан Топлица,
Иван Косанчић и Бановић Секула.
„Добро си рекао, Богдане” смешка се Милош сјахавши са Ждралина.
„Братија je опет на окупу... Али нема Марка.”
„Можда још није стигао” одврати овај.
Сви Душанови змајеви братски се изгрлише и изљубише уз смех и
срдачне поздраве. Сви су потајно очекивали овај скуп иако пису знали
како je судбина прела њихову пређу. Тада се Милош упозна са Змајем
Огњеним Вуком, сином господара Јастребине, који je и ликом и стасом
много личио на свог оца, и био му десна рука. За њега се причало да je
по снази и брзини надмашио свога оца, али да je од матере смртнице
наследио прекост.
„И ти си био код Драгушле, велиш?‚” зачуди се Страхиња кад то чу
од Секуле. „И шта ти je рекла? Да ћеш се на мегдану изједначити са
Милошем Обилићем?”
„Знаш и сам да ти рекнути не могу, зато не питај!” смеје со Секула.
„А ja већ на мегдану могу надјачати нашег најмлађег брата!”
„Е, то бих баш волео да видим!”додаје Иван Косанчић. „Ниси ти
њему дорастао! ”
„Бојим се да нико није! ” рече Милан Топлица.
„Ја мислим да Марко јесте!‚” надвикује их Реља.
„Је ли Марко долази? Je ли и он позван?‚” упита Богдан Змаја од
Јастрепца.
„Марко није позван, његова судбина je другачија сад када je
проглашен за краљевића” одговори Змај.
„Богме, не бих се мењао са њим” смеје се Љутица. „Отац му je од
свију омражен!”
„Колају неке чудне приче око цара Уроша‚” одмахује главом
озбиљно Страхиња.
„Ти си одувек знао ко кога оговара на двору!‚” смеје му се Милош.
„Смејте се ви, али кажем вам...”
„Кажи, шта си сад чуо?‚” задиркује га Секула.
 Страхиња ипак криви главу у страну, није сигуран да ли му je
паметно да каже.
„Шта je сад?” шири руке Богдан. „Ако нећеш да нам кажеш, није
требало да то спомињеш! ”
„Вукашину се не треба замерати” озбиљно ће Страхиња. „Taj
старкеља je... je опасан... Али, кад сте већ навалили...” осмехну се
наједном јер je једва чекао да им саопшти. „Изгледа да je цар Урош
пронео глас да Марко... уопште није Вукашинов син.”
Сви занемеше, a само Богдан изусти једно дугачко:
„Аууу!”
„Не би требало тако да говорите о свом змајском брату” опомену их
Змај. „Он не зна зашто му je његова судбина тако тешко бреме.”
„Ја у то не верујем‚” одмах ће Марков побратим Реља чим се прибра
од изненађења. „Да je Марко посинак Вукашинов? Пре бих рекао да
Вукашину неко подмеће кукавичје jaje.”
„Могуће” опет криви главу Страхиња. „Цар Урош je у немилости
код њега после пораза код Звечана, кажу да je Угљеша једва убедио
брата Вукашина да пусти цара из тамнице да не би изазвао још већи
отпор код старе властеле која подржава Уроша.”
„И знате да се једно време причало да je Вукашин убио цара” рече
Богдан.
„Где има дима, има и ватре‚” смркнуто ће Милан. „Нема сумње да je
хтео после онакве издаје. Наш Урош може само да захвали Угљеши
Мрњавчевићу што je Бог овоме подарио иоле мало рaзyма и што
Вукашин хоће да га послуша.”
„Неће великаши на престолу никога сем неког од Немањића” вели
Богдан, „па хоће нашег Марка да оцрне, поготово сад када га je
Вукашин прогласио за краљевића.”
„Сигурно je тако!” сви повикаше у глас сем Страхиње, који
сумњичаво одмахује главом.
Уто, огласи се Јарилов рог са највише куле Јаетребине. Дуго
рогоборно одјекну над понором испод старе тврђаве. Сви се тргоше и
заћуташе, па погледнују Змаја од Јастрепца. Он иступи пред њих и рече
им:
„Долази косингас... Постројте се у ред... Хајде, шта чекате?... Тако...
Змајевита браћа, један до другог... Он ће вас увести у ред Змаја...
Гледајте мене, и како ja урадим, тако поступајте и ви... поздравићемо
првог међу нама једнакима.”
Стајаше тако њих седморица, и Змај од Јастрепца и Змај Огњени Вук
испред њих, окренути ка улици која je водила до њих. Нe беше никог
међу њима ко није осетио узбуђење због овог великог догађаја. Срца им
стадоше лупати као ратни бубњеви, a чини им се да још увек чују
Јарилов рог у ушима. Осећаше се као пред бој, толико нестрпљиви да их
je место једва држало. Испод ока гледају један другог очима које се
цакле од слатког немира. Знају да долази онај кога ће беспоговорно
слушати и за кога ће, ако затреба, у смрт безусловно улетати радосног
срца. Јер, косингас je један и њима једини вођа.
Тада им се појави млад човек у монашкој мантији који je за собом
вукао једно магаре. Имао je 24 године, a тек му je пробила ретка и
кратко подшишана брада. Лице му je опаљено сунцем, на коме се
истичу два светлосмеђа ока, ватреног погледа као у вука, бистра и
продорна. Kao да му ништа не промаче. Дугачка црна коса му беше
везана у репић. Ha себи je имао необичну монашку мантију, коja му се
од струка ширила, уместо да буде једнообразна. Рукави су дугачки и од
лакта се такође шире. Ha ногама има сандале, a корак му je лак, али
стамен. Његово држање je одударало од свештеничког изгледа и
натовареног магарца кога je вукао за собом.
Змајевита братија се видно зачуди, па се стадоше кришом згледати
испод ока и бечити се у чуду. Узврпољише се у месту, a само Змај од
Јастрепца мирно стоји.
„Ко je сад овај?”прошапута немирног духа Страхиња, a остали дижу
обрве. На педесетак корака од њих, косингас као да примети њихово
чуђење, па замантија одору преко свог десног рамена, a њих заслепи
блесак од сунца који се одби о његов оклоп Сабаз сачињен од змајевих
верига на коме je грб косингаса - змај обавијен око сунчевог диска. За
појасом му страшни Курјак, страх и трепет за нељуде, јер све што
његово сечиво расече, то више не зараста. Дуж резива са обе стране
вилинским рунама му je исписано:

„Моћно ће овај мач дa сече

Све оне који на свет реже
Крв ће њихова дa тече
A они у њој дa леже”
 Балчак му беше обмотан кожним тракама са сребрном главом вука
са раширеним ушима на врху, a штитник за шаку у облику вучјих шапа.
Резиво je било блиставо и широко, дугачко седамдесет центиметара. И
чудесна праћка Змијав, браон боје, сачињена од корена дрвета које расте
само у Аду, за појасом му je. Вилинске руне joj красе дршку и дају joj
нарочиту моћ.
Како je косингас показао свој оклоп, тако Змај од Јастрепца исука
свој мач и клекну држећи га усправног испред себе. Змајска браћа на
трен оклеваше, али кад Милош први клекну, тако се одмах сви угледаше
на њега.
„Велики je ово дан за земљу змајева јер дошао онај који ће да их
предводи! ” узвикну Змај од Јастрепца.
„Част ми je поново бити гост у твом дому, Змаје од Јастрепца” рече
косингас. „И још већа ми je част примити ове змајеве у паше братство.
Лако ће народ царовати док je њима тебе, Змаја у Планини.”
Змај од Јастрепца устаде, a за њим и змајевити који не скидају
поглед са необичног човека који им je дошао као косингас. Затим се њих
двојица загрлише љубећи један другом рамена. Змај им се окреће и
говори:
„Браћо змајеви, ово je монах Гаврило... Човек кога већ дуго
ишчекујемо, и који као и сваки косингас долази пред почетак олује.
Тако je одувек било... Упућен je у све тајне оба света, a обучавао га je
један од последњих полубогова који хода овом земљом. Био je ученик и
пријатељ чентавра Дерома од Родопа. To je част која се ретко указује
људима... Но, сад се одморите, долазите из далека, моји сте гости... A
ноћас, у поноћ, обавићемо ритуал увођења у ред Змаја.”
A поноћ je дошла брже него што су очекивали јер време пролети док
се наслађује јелом и пићем, и у веселом разговору пријатеља из
детињства. A било je Змају и косингасу мило гледати њих седморицу
како се слажу и како један другог допуњују својим врлинама умањујући
један другом мане и употпуњујући језгро новог реда Змаја. Јер су тада
само њих двојица знали каква силна искушења их вребају и колико
пожртвованости их чека. Али таква je била судбина реда Змаја, свих
змајева, да за земљу свој живот дају и да из њихове проливене крви
никну нови змајеви... само док je Змаја од Јастрепца у његовој Планини.
Када je поноћ откуцала, њих десеторица су се окупила у разрушеном
храму бога Јарила који се налази поред Змајеве палате, на малом
травнатом брежуљку. Од свих зидова, само je северни био скоро читав,
западни je био порушен и човеку до колена, источни je вирио тик изнад
земље као неки окрњени зуб, док јужног, где je некад био улаз, није ни
било. Разбацаног камења није било, осим двадесетак каменова који су
остали у средини храма и који су служили за седење приликом
саветовања. Два велика мангала у којима je буктала ватра осветљавала
су мозаик који безбројним разнобојним каменчићима приказује призор
зеленог поља, зрелог жита, стабала са плодовима и свежим лишћем.
Свим што представља Јарила као бога плодности. Али и као бога рата
јер je насред зида он осликан тако да стоји окренут леђима том изобиљу
и по казује својим златним мачем према разрушеним градовима и
сатртом војском коja лежи под његовим дугим резивом. У левој руци
држи штит са урезаним Матиним знаком дрвета у сунчевом диску који
обасјава леву половину зида где je приказана плодност живота и коју он
брани својим штитом. Јарило je обучен као ратник, са сандалама и
плавим огртачем, који до пола прекрива знак Дрвета света на његовом
грудном оклопу. Он дели свет плодности од света смрти, и својим
мачем одређује судбину људима. Из далека, човек не може испрва да
примети да су штит и мач прави, a не део мозаика. Тек кад приђе, види
се то страшно и моћно оружје које je сам бог Јарило носио. Гвоздени
штит беше превелик за смртнике, a златни мач Јаровит, којег je Јарило
носио у једној руци, човек мора са две. Врх дршке беше округао у
облику сунца са стаблом у средини, док му рукохват беше од коже,
проткан златним нитима, све до златне крснице, која je имала облик два
врбина листа која се спајају на дршци. Дуж обе стране канелуре урезане
су бројне руне и понеки Матин знак. По старом обичају, само изабрани
војсковођа пред бој може скинути мач са зида, a дотад je свакоме
забрањено да га дира. Кажу да се тад вођи указује натпис од урезаних
руна које само он може прочитати и који предвиђа исход битке. Велики
гвоздени штит се тако оставља на зиду, да штити плодност земље, a мач
се носи у бој да сатре непријатеља.
Пред таквим призором седам змајева je клечало на десној нози, a
мачеви им забодени у земљу испред њих. Насупрот стоје косингас, Змај
Огњени Вук и господар Јастребине.
„У првом часу новог дана почиње ново раздобље за ред Змаја” рече
Змај од Јастрепца. „Јер сваки ред Змаја долази на свет са одређеним
циљем, a онда одлази у славну прошлост. Тако je ред Змаја на челу са
косингасом Милошем Војиновићем имао за циљ да заустави пошаст
Дивљег лова који je претио уништењем наше земље, a не само смрћу
змајевитог Милоша Обилића... Сада је пред вама циљ да зауставите
мрачног господара Ада од уништења света које je предсказано доласком
Доба ватре и да све припремите за долазак Ратника из Пророчанства,
који ће вас у томе предводити као нови косингас након монаха Гаврила.
Сувишно je рећи да се од нас очекује пожртвованост пред лицем ужаса
u смрти... јер судбина je змајева да, ако треба, умру за своју земљу, као
што je дужност витеза да умре за свог цара... Сви сте одрастали на двору
цара Душана и сви сте тамо припремани за своју свету присегу иако
тога нисте били свесни... A након његове смрти, чврста рука судбине
вас je водила кроз живот, сваког од вас, и довела вас овде мени. Тако je
судбина хтела да се косингас искали у самом пламену пакла, да добије
бољу тврдоћу и јачину потребну за борбу против те исте ватре која
прети да искуља из недра земље. И при том, још да се опаше оружјем од
кога сам Ад највише зазире... мачем Курјаком, јер што то резиво расече,
то нише не зарашћује... Монах Гаврило, кога je прст судбине означио да
буде косингас, већ je скупо платио своју титулу, његово тело je
унакажено ожиљцима које je задобио док се калио у рукама мрачног
господара Хромог Дабе... Kao што видите, браћо, по себи и по
косингасу, у ред Змаја се не улази избором... већ судбином. Ви ћете
бити његово језгро око којег ће се окупити још витезова вредних реда
Змаја. Недавно je монах Гаврило овако клечао преда мном када ми га je
Дером од Родопа довео. Тада сам га признао за косингаса. Сада ће вас
он увести у ред Змаја као што то чини сваки косингас.”
Косингас Гаврило иступи пред њих и рече:
„Још je грчки песник Хомер рекао: ’Нека дочекају све што им
судбина и љуте преље спредоше у час онај у који их породи мати’...
Хоћемо ли погинути или преживети обављајући нашу свету дужност -
видећемо када се ово заврши. Али једно je сигурно, змајевити, раме уз
раме, мач уз мач, заједно ћемо ступити у борбу која нас чека са
господаром Хромим Дабом... Kao што је рекао Змај од Јастрепца, имао
сам ту... срећу или несрећу да видим Ад и да га окусим на својој кожи.
Уверио сам се у моћ и зло које тиња у Сибалби, у леглу мрачног
господара. To зло и мржња расту и једног дана покуљаће из дубине и
прелиће се пo нашој земљи и запретиће да свет обавију вечном тамом и
ужасом... Само ред Змаја може му стати на пут... И ми ћемо то урадити,
макар се из те борбе не вратили... Положите десну руку на балчак свога
мача и понављајте за мном присегу:

Витез реда Змаја je заклет на храброст,

Да ће увек говорити истину,
Да ће увек вршити примљену дужност
До последњег даха пред лицем смрти..

Када змајевита браћа поновише заклетву, Гаврило настави:

„Срце витеза реда Змаја зна само за врлине,

Његова част je непробојни штит,
Његова храброст je огњени мач,
До последњег даха пред лицем смрти...
Мач витеза реда Змаја брани беспомоћне,
Његово сечиво коси непријатеље земље,
Њиме истерује правду и истину,
До последњег даха пред лицем смрти...
Витез реда Змаја се заклиње
Да ће своју свету дужност обављати
У духу свог змајског порекла,
До последњег даха пред лицем смрти.”

Када дружина положи заклетву, косингас додаде:

„Заклесте се на свом мачу који ће правду да дели и ваш живот да
брани. Ко je погази, нека умре од њега... Устаните, витезови реда Змаја,
ваш нови живот започиње. Заборавите шта сте били и ко сте били, сада
као змајеви у гори бранићете земљу својих предака.”
„Поседајте на ово камење које служи за већање” рече Змај Огњени
Вук, „и нека нам оно улије мудрост за тешке одлуке које су пред нама.”
Под ноћним небом начичканим безбројним звездама и обасјани
ужареним светлом ватре из мангала, поседаше змајевити јунаци док
косингас и Змај стоје пред њима.
„Имајте на уму, змајевити, да вам од данас животи висе о танкој
нити пређе којом богиња Мокош намотава ваша вретена. Јер косингаса
Гаврила пакао уходи у корак и стално га вреба из мрака да му дође главе
и узме му мач Курјак. Одавно je проречено да ћe то сечиво одузети
живот самом господару Хромом Даби... И онда сте сви ви знани њему и
његова клетва je на вама... Појавом косингаса пред почетак Доба ватре
њему je знак да се припрема u долазак Ратника из Пророчанства... И он
ће све учинити да до тога не дође... Зато, колико чујемо, брзоплето се
одлучио да из мечног сна пробуди једно зло које je пре више од стотину
лета успавано да би се земља поштедела његовог разарања... Нема ко
ниje чуо за легенду о троклоцима, тим бездушним крвожедницима, и о
њиховој скривеној крипти у којој почивају... Сада ће онај који их je
створио поново да их пробуди из њиховог зачарано сна не би ли
зауставио косингаса и спречио долазак Ратника из Пророчанства... Ко je
тај човек, тајна je свима незнана, као што je тајна била да ће Гаврило
бити наш косингас. Неко ко je побегао из легла богиње Моране,
конкубине Хромог Дабе, открио нам je да већ неко време њен слуга
Кубилган, монголски шаман који je својевремено и створио троклоке,
сада се спрема да оживи те створове, тако што ће њихова очета
попрскати људском крвљу... Да, то je део мрачног ритуала који те
створове буди из сна... A да би то постигао, Кубилган je склопио пакт...
са озлоглашеним разбојником Сраштаном, који хара нашом земљом и
отима жене... Мислило се да то чини да би их продавао као робље, a
заправо их одводи Кубилгану да их... жртвује троклоцима... Појавом
косингаса, мрачни господар je постао нестрпљив... Време нам истиче...
Први помрчај месеца који најављује Доба ватре се десио када сам
објавио долазак косингаса, остају још два... Знајте да ако се хорда
троклока дигне из те крипте... биће их тешко зауставити и небројено
људи ће страдати у њиховом разорном пустошењу...”
„Зато, браћо...” умеша се нервозно Гаврило, „хитајте у Џинову
долину, на далеком југу царства и, како знате и умете, затворите крипту
троклока пре но што се дигну из вековног сна... Једини сигуран начин да
се то уради јесте да онај који ју je и отворио. умре у њој... онда ће се
крипта заувек затворити.”
„Ја знам где je та долина”рече Љутица Богдан. „Шта ако тај.
Кубилган, како се већ зваше, није тамо? Како ћемо затворити крипту?”
„Судећи по мађионику који нам je открио његову накану‚” рече Змај
Огњени Вук, „он je тамо већ дуже време јер дочекује Сраштана... са
његовим ’товаром’. Нико не зна колико жена му je потребно да их
жртвује троклоцима... Можда смо већ окаснили.”
„Ипак, ви хитајте тамо, спасите жене и децу од сигурне смрти” рече
косингас. „А ja ћу да идем трагом тог разбојника и да му станем на врат,
a онда ћу вам се придружити, ако буде времена.”
„Не знамо против колике силе идете, али знамо да морате затворити
крипту по сваку цену... макар се и не вратили отуд” Змај погледом пређе
преко сваког понаособ као да жели да се увери да су разумели
озбиљност околности, па напослетку рече: „Ајмо сад на починак, ваља
сутра да кренете израна, дуг je пут пред вама.” Кренуше да се разилазе
змајеви, кад Гаврило приђе Милошу Обилићу и одведе га у страну. Па
му рече:
„Господар Јастребине ми рече да носиш копље светог Георгија,
Милоше Обилићу... И да те уходе неке туђинске силе које би да га се
дочепају ”
„Тако je, косингасе” климну главом овај. „Од малена ме уходе и раде
ми о глави.”
„Не знам зашто ти je то свето копље намењено, али знај да je за њега
везана судбина нашег царства... Одвајкада су се о њега отимали околни
народи. Од Бугара до Ромејаца. Од Угара до Млечана. Сви знају да je
народ који га поседује непобедив и царство ће његово бити моћно... Ако
ли га изгубиш, Милоше, биће пропаст по нас
„Знам, косингасе” рече Милош. „Чувам га својим животом. „Није то
довољно, знај” озбиљно ће Гаврило. „Јер ти га ни из мртве руке не смеју
узети.”
 Глава деветнаеста - Пролеће 1370.

„Ко ветар сиje, буру жање”

С тало магаре на обали Топлице, па се узјогунило и неће да мрдне, као

да je пред њим дубока вода, a не плићак до чукља. Са друге стране
реке, нешто низводније, стоји крива воденица којој се точак окреће уз
једноличну шкрипу. Тако се накривила над реком да се Гаврилу чини да
ће се сваког тренутка срушити у воду. Спази он како воденичар извирује
кроз одшкринута врата, ваљда из страха што види незнанца. Али када
примети да je овај обучен у монашку хаљину, па још за собом вуче
магарца, осмели се да изађе напоље.
„Ајде, Цоко, бог те убио, нећу ваљда да те носим преко реке?” вуче
Гаврило магаре за канап, али оно ни да мрдне. Укопао се и не мари шта
му се говори. „Гледај... Гледај мене...” опет ће Гаврило и загази у
плићак. „Видиш ли? Плитко je... Гледај! Oп! Oп!” пa поскакује у води.
Магаре на то окрену главу на другу страну.
„Знам да се бојиш”прилази му Гаврило. „Прошлипут се умало ниси
удавио. Ja сам крив, признајем... Шта више хоћеш од мене?” Стоји
Гаврило раширених руку испред магарца, кад зачу иза себе:
„Што чиниш, попе? Причаш са марвинче, je ли? Хе-хе!” Гаврило се
окрену и са друге стране реке види одрпаног воденичара како стоји и
крезуб се смешка. Умрсила му се брашњава, жилава коса па изгледа као
страшило за птице.
„А што се ти смејеш ко прасе на раскрсници?”
„Видим да ћеш заноћити на обали због магарца, a најближи ти je
мост у Мерчезу! ”
 „Не бери ти бригу уместо мене!” одврати му Гаврило, па се окрену
магарцу и прошапута: „Видиш? Смеју ми се... Ајде, крени‚” па га повуче
за канап.
Магарац несигурно крену напред, устручава се да загази у поду.
Ипак, послуша Гаврила, па кренуше полако преко реке.
„Шта je, старино? Je л’ код вас овде нема магараца па не знаш
колико су тврдоглави?”
„Хе-хе... Четвороножних и нема много, ал’ je двоножних без броја,
кол’ко видим!”
„Помаже бог, земљаче! ” прилази му Гаврило.
„Бог ти помог’o... Одаклен долазиш, попе?”
„Где све нисам био, да само знаш.”
„ Aкo си кренуо у Мерчез, погрешно си скренуо код старог глога.”
„Хм... He идем тамо.”
»Куде, онда?”
Гаврило уздахну и обриса зној са чела.
„Задуво си се као да си лађу вук’о, a не магарца‚” каже му
воденичар.
„Не питај” рече Гаврило, па кад боље осмотри старца, види да овај
има модрожуту масницу на врату. „Је л’ те то неки водењак довио у
води?”
„Хм! одмахну овај главом и лице му се смрачи, па промрмља:
„Лакше бих изашао на крај и са њим.”
„Да нису разбојници?‚” предухитри га Гаврило, a овај разрогачи очи
у чуду. „Када су прошли овуда?” пита га па гледа у шуму ma њега.
„Откуд знаш да су то били они?” изненади се старац.
„Чуо сам да су у овом крају” прострели га Гаврило леденим
погледом.
„А ш-што питаш, синко?‚” стресе се старац и замуца.
„Тражим их... Je ли то био Сраштан?”
„Јесте.. ”прогута овај кнедлу, па руком испуцалом као борова кора
трља масницу на врату. „Напали су пре три ноћи Мерчез‚” показује он
узводно на реци, „Навалили као чавке на смреку, попалили неколико
кућа, поотимали женскадију и стоку.”
„И прошли су овуда, je ли?”
„Вала, умало и ja да награјишем као ђаво на Велики петак”, одмахује
овај главом. „Саватали ме и хтедоше ме под нож ставити. Све ми
брашно узеше...”
„Како си се извукао?”
„Велим њиховом вођи, ако ме убију, стићи ће их моја клетва и
поотроваће се од мог брашна „Уплашио си их, je ли?”
„Хе-хе, знају да смо ми воденичари... ћудљивци” старац шири
крезуба уста у широк осмех.
„Јест’ вала, вама се не треба замерати” озбиљно ће Гаврило.
„Брашно делите са ђаволом, a постељу са русалкама
„А ко си ти... попе?‚” уозбиљи се старац, види да овај зна шта прича.
„Него, старино, кажи ти мени како изгледа њихов вођа Сраштан, да
знам да га препознам кад га видим?”
„А што би га тражио, човече?” зачуди се воденичар. „Такви не маре
што ти носиш мантију.”
„Како изгледа и колико их je било?”
„Ма, било их je скоро дваестину, нисам ти их ja пребројавао”
одмахну руком овај. „Кад су ме пустили, вирио сам из ћошка као миш
из брашна... A тај Сраштан, како велиш, страшног je лица. Глава му ко
торни маљ, a говори као из бадња, бркове засукао као да ће амове њима
крпити.”
„Таквог ћу лако да препознам‚” рече Гаврило. „У ком правцу су
отишли?”
„Онамо.. ” показује руком воденичар у правцу једног високог брда
низводно од њих. „Начуо сам кад су казали да ће се убиваковати на
Великој Перуники... Веле, хоће да извидају ране задобијене у Мерчезу,
па иду даље у пљачку.”
„И водили су само женскадију и стоку?‚” пита га Гаврило. „Колико
их je било?”
„Женскадије или стоке?”
„Женскадије, човече, колико?”
„Куд бих их бројао, синко? Гледао сам само живу главу да извучем...
He мргоди се, де... Било их je десетину, можда више.”
„Остај с Богом, старино и хвала” рече му Гаврило и крену са
магарцем даље.
„Бог и са тобом... ако идеш к њима” рече старац и одмахну руком.
Али стаде чкиљаво да гледа за Гаврилом, па се чеше по замршеној коси.
Онда се сети и узвикну за њим: „Да ниси ти онај... oнaj...?”
„Јесам, старино!” подиже руку Гаврило не осврћући се и настави
даље.
„Богибогме, очињег ми вида! Ко би рекао! ” промрмља старац и
крену назад у своју воденицу гунђајући неразумљиво.
Крену Гаврило вукући своје магаре низводно реком Топлицом. Увек
му je изгледало тако лакше него кад иде узводно. Имао је утисак да се
тако бори са струјом и кораци би му отежали. Али увек би реку гледао
испод ока. Још су му била свежа сећања на водене, мрачне воде
понорница са којима се сусретао у Аду. Поготово када би наишао на
брзаке. Чинило му се да ће остатак живота сваки пут са зебњом угазити
у воду. Зато je са задовољством гледао шуму и осећао траву под ногама.
Волео je ипак да седне под неку врбу и да гледа како се вода игра са
њеним грањем које је она спустила над реку. A тек кад би наишао на
лепу разастрту маховину! Морао би увек да застане и седне на њу,
макар на трен, u да je рукама милује. Ha све je другачијим очима гледао.
Али док би дању уживао упијајући лепоту око себе, ослушкујући
шум ветра у крошњама, песму шуме и брбоћање малих извора, већ у
сумрак би осетио како у њему почиње да тиња нека мучна промена.
Када би пао мрак, претварао се у другог човека у коме би преовладали
животињски инстинкти. И кроз таму се кретао лако као по дану.
Понекад би помислио да као вук може ноћу да види, a заправо je знао да
je то само због изоштрених чула које je стекао лутајући по углавном
мрачном Аду.
Тако je било и те ноћи док се нечујним кораком пео уз Велику
Прунику. Застао je, одједном. Њушка ваздух.
„Осећаш дим, Цоко?‚” прошапута он ослушкујући мрачи. шуму.
„Нису далеко.”
Затим стаде да везује магаре за стабло.
„Морам да те вежем, не срди се” шапуће он магарцу. „Нећу као
прошли пут да те до пола ноћи тражим по шуми јер je теби досадно да
ме чекаш... A?... Разумемо ли се? Доћи ћу по тебе.”
И у трептају ока нестао je у мрачној шуми. Kao звер која се шуња,
нечујно се кретао пратећи благ мирис дима у ваздуху. Сваких неколико
корака би застао и ослушкивао, и мирисао ваздух Научио je да слуша
шта му шума говори. Ноћне птице би се по времено оглашавале, a њему
као да су говориле куда да иде. Јер је знао да онамо где се оне јаве, у
том правцу људи нема. A сада je још могао да прати дим у ваздуху. И
тај мирис je бивао све јачи. Зато je побрзо у даљини видео одсјај ватре
на једној литици при врху брда Гаврило се осмехну. Разбојници нису
знали да се ватра никад не пали у подножју стене јер je пламен обасја и
може се видети из далека. Наставио je даље док није кроз растиње
угледао и саму логорску ватру. Тада je застао и чучнуо. Ако има страже,
они су увек на овој раздаљини. Ко год да je у питању, макар и најгори
убијачи, сви се људи плаше мрака. Гаврило je добро знао шта вреба из
таме и разумео je тај људски, наизглед, подсвесни страх. И кад чувају
стражу, увек ће се несвесно удаљити тек толико да ипак могу да виде
светлост ватре и да не буду у потпуном мраку. Било je утешно бити бар
у видокругу светла. Осматрао je испред себе. Очекивао je да ће стражаре
приметити наслоњене уз стабла. Човек који стоји сам у мрачној шуми
увек ће желети да чува леђа уз нешто и неће стајати на отвореном.
Тако je на тридесетак корака приметио једва видљиво померање
руку. Гаврило тихо исука Курјак. Шуњајући се обишао га je у великом
кругу. Пазио je да не налети на неког другог, a онда му je пришао са
леђа. Левом руком му поклопи уста, a десном му заби сечиво у леђа.
Приби га снажно уз дрво док се није уверио да je издахнуо. Онда га
полако спусти на земљу.
Кренуо je да тражи друге стражаре. Било их je још тројица. Сваког je
на исти начин, потпуно нечујно ликвидирао. A онда је притајено стао да
осматра бивак разбојника. Ha једном крају стоји везано десетак грла
стоке. Око ватре je у дубоком сну лежлло десетак људи. Један je стајао
уз мали отвор на стени која се кршевито уздизала према врху. Чувао je
улаз у пећину. Али не може да му приђе, a да га овај не примети.
„Жене су сигурно унутра‚” помисли Гаврило.
He разазнаје лица оних који леже, међу њима не види ко je Сраштан.
Смишља како да намами чувара, a да овај не дигне узбуну. A онда се
досети и шуњајући се оде до везане стоке. Краве и волови нису као
коњи, па да се уплаше кад им неко непознат у мраку прилази. Зато лако
уђе међу њих и одвеза конопце којима су били везани за једно дугачко
уже између два стабла. Потера их гурајући их према уснулим
разбојницима. Стока лаганим кораком, и сама несигурна у полумраку,
затумара према њима. Заклоњен широким телом једне краве, али
држећи њено уже, Гаврило je поведе у правцу чувара. Но, овај када
примети да се стока ослободила и размилела уоколо, гунђајући себи у
браду крупним корацима крену ка њој не би ли je похватао. При том не
диже ларму. Боји се да ће га Сраштан за то окривити и казнити. Стока
још није зашла међу уснуле, па се нада да ће их сам опет везати... Али
неопрезно налете на Гаврила и у чуду не стиже ни да викне, a мач му се
већ забоде у стомак. Монах му стави руку преко уста и полако га
спусти. Нема намеру да икога убија на спавању, није толико бездушан.
Само жели да искраде заробљене жене, и можда Сраштана, па да
„поприча” са њим у вези са плановима Кубилгана и Моране.
Но, стока привучена светлом ватре, преблизу приђе и пробуди једног
уснулог разбојника. Овај као опарен скочи збуњен на ноге, али одмах се
прибра кад угледа мртвог чувара на земљи, и повика:
„Нападнути смо! Устајте!”
Однегде му излете Гаврило и забоде му мач у груди. Диже се ларма
и заори се бојна вика. Синуше мачеви и секире, људи збуњено гледају у
стоку која се сада узнемири. Неко повика:
„Ко напада? Стока?”
Неко се и гласно насмеја. Али ужас их у трен обузе кад угледаше
једног монаха у црној мантији како мачем сече по њима.
„Убијте га! ” повика Сраштан, грдосија од човека са дугом косом и
брковима.
Навалише разбојници на Гаврила, a он се склања или им подмеће на
пут стоку. Наста велики метеж, највише због уско мешаних крава које
се врте у круг, али и због два бика који се разјарише па роговима
претећи машу лево-десно. Косингас то вешто искористи па се упусти у
појединачну борбу са њима. Док се убијачи снађу у метежу, косингас
иде од једног до другог и из два-три потеза мачем их посече. Ови са
свих страна покушавају да га салете, али он je неухватљив. Сваки
тренутак je Гаврилу драгоцен, зна он то. Зато муњевито задаје ударце и
лако се креће међу њима. Посечени падају за њим.
Када су се па крају говеда разбежала у страну, пред Гаврилом оста
само Сраштан и још двојица разбојника. Сви стоје задихани, закрвавили
очима и напето одмеравају једни друге. Два нижа разбојника зацрвенела
се у лицу и видно оклевају да нападну Гаврила. Гледају у његове очи
које сијају вучјим гневом и у необично сечиво које му се од светла
пламена чудесно пресијава.
„Шта чекате, удрите на њега!” повика громогласно Сраштан.
Ова двојица неодлучно и помало трапаво скочише на њега, a
Гаврило им вешто избегну замахе секирама, па једног и другог расече
преко стомака. Обојица се кркљиво пресамитише држећи се за крваве
ране. Једном се црева просуше по земљи. Кад то Сраштан виде, бесно
заурла па као бик јурну на косингаса. Преполовио би га својом
мачетином да само може, али Гаврило избегну два-три снажна замаха
дива од којих се овај и сам затетура, па га снажно удари у балчак мача и
избије му га из руке. Крену он да се за њим сагне, али му се пред очима
појави оштар врх Курјака. Сраштан се укочи онако погнут. Полако
подиже главу и погледи им се сретоше. Разбојник претрну од страха.
Полако се исправи, стиска уста док му грашке зноја клизе низ лице.
„Ко си ти, незнанче?” замуца овај.
Гаврило оћута и само га прострели погледом. He спушта врх мача са
његовог лица.
„Јеси ли са овог... или оног света?” уфитиљио див, не зна je ли оно
пред њим човек или неки од нељуди са којима je са зебњом склопио
пакт.
Гаврило замантија одору и чудесно блесну његов оклоп са змајем
обавијеним око сунца. Kao да одједном оживе од близине ватре. Заклео
би се Сраштан да га змај са оклопа нетремице гледа.
„Са оног света‚” мирно ће Гаврило док осећа како му огњевитост
попушта.
„Ти си.. ” запе му кнедла у грлу.
„На колена” рече му хладнокрвно Гаврило.
Овај се само спусти на земљу као да су га ноге издале. До мало пре
окрутно лице наједном поприми страшљив изглед, a глас му омекша.
„Немој ме убити, тако нам нашег милостивог Господа!” завапи он.
„Како то да се људи увек пред лицем смрти сете нашег Господа, а
никако раније?‚” нетремице га посматра Гаврило. И не очекује одговор,
већ одмах рече: „Да ли заробљене жене водиш право у Џинову
долину?... Или некуд другде?”
Сраштан миче уснама, али ништа не изговара. Kao да би хтео, али не
сме.
„Немој да те присилим да ми то кажеш...”
„Убиће ме!” закука разбојник, па као да изгуби глас, тихо рече: „Не
знаш ти каква je... Морана.”
„Не знам... Али знам какав je њен господар.”
„Ја... не смем...”
„Знаш ли шта значе ове руне на мојој оштрици?‚” упита га Гаврило.
Овај само уплашено одмахну главом.
 „Погледај ову двојицу” рече Гаврило и показа на разбојнике који се
преврћу и стењу по земљи док им крв липти између прстију. „Нема им
спаса... што овај мач расече, више не зараста... Али они ће брзо умрети
јер су им ране дубоке... Али, ако те ja само мало расечем..па приближи
врх мача његовом врату, „ти ћеш искрварити на смрт и од најмање
расекотине, a нећеш моћи зауставити крв... И то може трајати данима.”
„Немој...”
„Мучна je таква смрт‚” нетремице га гледа косингас.
„Мени je наређено само да их предам на једном месту, одакле их
псоглави после одводе неким лагумима близу Џинове долине”
брзоплето рече Сраштан.
„Где их тачно водиш?”
„На Јавор... Подно врха Троглав... Тамо je једна пећина... Ту их
предам једном страшном створу, тодорцу, и он их даље води.”
„Где би другде него на место под тим именом” замишљено ће
Гаврило.
Koje год се место зове Троглав, ту je неки скривени улаз у подземне
лагуме. He чуди шта их народ одвајкада тако зове кад отуд излазе
мракаче и плаше људе. Али на помен тодорца, Гаврилу се најежише
длаке на врату. Неки непријатан предосећај га обузе. Гаврило
неприметно задрхта. Ожиљци од рана на његовом телу забридеше, a
пред очима му блеснуше крвави призори његовог мучења у рукама
тодорца Скетебе, једног од поузданика мрачног господара. Његова
страшна појава би му се сваки пут указала када би ноћу склопио очи. Да
ли због њега или свих ужаса које je преживео за тих четрдесет дана у
Аду, монах више није могао да спава. Бесане ноћи je проводио путујући
или само одмарајући се, a после две године од његовог избављења,
сећање на сан je скоро посве избледело.
„Зашто само жене и децу?... Морају ли само они?”
„Не, не, него се боје да ће се мушкарци одупрети, па ће их крволоци
побити..
„Да, псоглави полуде кад осете крв и све одмах растргну
„Шта даље кане да ураде, ja не знам...”
„Рећи ћу ти ja, кане да недужан народ жртвују троклоцима, да их
убију... A ти им у томе помажеш! ”
„Нисам знао, забогам ти се!” зацвиле Сраштан. „Мени... само
плаћају да им доводим жене и децу... Кажу да иду у робље!”
 „Колико им треба људи?”
Сраштан оћута и само ковитла очима.
„Колико je тодорац тражио?” понови строго Гаврило.
„Пет стотина‚” промрмља овај уплашено.
„Колико си им досад одвео, несретниче?”
„Око три стотине, ваљда...”
„Значи, немају још довољно‚” замишљено ће Гаврило.
Он спусти мач, заобиђе разбојника с леђа. Уто, она двојица скоро
истовремено издахнуше. Гаврило подиже поглед. Исток се помало
беласао. Звезде се гасе једна по једна како се светлост новог дана шири.
A Зорњача, која увек претходи сунцу, блештала je сјајем његовог
Курјака. Тако у њему остаје да тиња његов гнев, све до следеће ноћи
када га опет обузме због сећања на дане проведене у Аду.
„Дочекао си још један нови дан, нисам веровао‚” рече Гаврило
загледан у далеко руменило неба. Шума je тек почела да се буди и први
цвркутај оглашава долазак сунца.
„Не-немој ме... посећи, тако ти нашег Господа!” завапи Сраштан и
сам загледан у рујну зору, која као да му доноси спасење.
„Прекрсти се и захвали му се на томе” рече косингас, што овај одмах
престрашено послуша и склопи руке у молитвени грч. „И нека ти
Господ опрости што си стотине жена и деце послао на клање... Ja нећу.”
Сраштан гледа свануће новог, лепог дана, уши му чују буђење
живота - a онда Курјак фијукну, мрак му паде на очи и глувонема
тишина наступи. Глава му се откотрља.
Косингас обриса крваво сечиво о његов труп и крену да избави жене
и децу везане у дубини пећине. Затим, хитаће на Троглав да спаси и
остале. Његова напаћена душа вапила je за одмаздом. Чинило му се као
да га то једино одржава у животу.
Како се ширила светлост новог дана, тако се живот у шуми будио.
Није она марила што je седамнаест разбојника скончало у њoj. Али ће
свакако разгласити о подвигу њеног косингаса. Многи ће се радовати, a
неки ће га проклињати.
 Глава двадесета - Лето 1378.

„Влашићи, Група звезда Плејаде,

за које се обично верује
дa представљају седморо браће”

У предвечерје, када су сенке дугачке, широким царским друмом који

вијуга изнад пенушавог Лима jaшe змајска братија. Седам змајева,
седам јунака - сваки се на свој начин својим вештинама и особинама
истиче, a заједно се допуњују. И не чуди што се као браћа слажу када je
сваког вила одгајила или задојила, и свако на десној мишици носи вучји
бич или сабљу уписану на бедру. Око њих се шири оку смртном
невидљиви ореол мучеништва и светости који краси оне који су за своју
земљу спремни живот жртвовати. И та земља којом газе и шума кроз
коју јашу, радују се сваком њиховом кораку, и као да нечујним гласом
већ спевају песме о њима. Цвркутаве птице их надлећу и лептири их
облећу, a воде валовитог Лима жубором узвикују њихова имена. Јер оно
што човек не види и не чује, његова земља осећа и не крије своју
усхићеност у присуству оних посвећених и заклетих да je бране својим
животима.
Њихов смех и разговор звонко одзвањају клисуром којом пролазе.
Живахност њиховог духа налик je дечјој невиности, па збијају шале и
задиркују једни друге. Уз мелодију њихових гласова и њихови коњи
несташно корачају, фркћу и један другог главом мазно додирују.
Но, на раскрсници путева где се омања Грачаница улива у Лим,
подно Орлове главе, и где се пут одваја десно ка Џиновој долини,
дружина заста пред необичним призором и прича наједном замре.
 У прашини друма ваља се једна врана. Затим, претећи рашири крила
и скакуће у круг. Гракће на сав глас као да им приговара. Сви занемеше
у чуду, a само Милоша нешто по леђима жмари и нелагодно се јежи.
Заклео би се да je ову врану више пута видео, a као да она само њега
гледа.
„Шта je сад ово?‚” кроз усиљени смех рече Реља.
„Е, вала не знам, али ми се не свиђа‚” жмирка Страхиња.
„Вране су несрећоносне, ђаво их однео” промрмља Секула па се
прекрсти.
„Неће да се склони, a ту се наш пут одваја” рече Богдан.
„Ма шта неће!‚” узвикну Милан Топлица и подбоде свога вранца
право на врану.
Милош зину да викне „немој” али врана уз крештање полете и неста
у густој шуми.
„Идемо, људи! ” узвикну Милан кренувши напред.
Наставише један по један, a сви гледају у правцу где je врана
одлетела. Изгубише вољу за шалу и причу. Одмакоше уз пут, над којим
се шума надвила и замрачила га. Убрзо и песма птица мину, a само се
чула тиха вода Грачанице.
„Овде нешто не ваља” промрмља Иван Косанчић кад му коњ
нервозно протресе главом.
„Колико je далеко Џинова долина?” упита Милош.
„Сутра навече стижемо” одговори Богдан.
„Близу смо” примети Секула. „Можда je због тога овако... језиво.”
„А зашто се зове Џинова долина, je ли Богдане?‚” упита Реља.
„Сећаш ли се када су нам, када смо били деца, причали о диву Вуку
Махнитом?”
„Онај што je презиђивао планине у Зети?” умеша се Иван.
„Е, баш тај... Народ вели да се он родио у тој долини када се његова
мајка освежила на Белој води и од тога забређала” рече Богдан.
„Добро, то су само приче за децу, зар не?” брже-боље ће Реља.
„Да, да.. ” осмехну се Богдан, али таман што Реља одахну, он рече:
„Kao што су приче о псоглавима, тодорцима... и вилама!”
„Уфф!‚” испусти гласно Реља још ненавикнут на нови свет у који je
закорачио.
Јахали су у тишини, напети и осврћући се лево-десно, као да су
сваког тренутка очекивали да им нешто искочи из густе шуме која их je
окруживала. Ипак, препаше се када наједном пред њих неко дете
вриштећи искочи. Сви се латише за мачеве, осим Богдана, који једини
остаде миран. Девојчица беше у подераном хаљинчету, са посекотинама
и модрицама по лицу и рукама. A она, кост и кожа, коса joj
рашчерупана, лице згрчено у ужасу, a у очима joj се види страх. Како
излете пред њих, тако паде на земљу.
Богдан се вину из седла и притрча joj.
„Откуда се ти појави, дете?” узвикну он.
Али десетогодишње дете занемело од страха. Преврће сузним очима
и помера уста као да би нешто рекло, али глас je изгубила. Уто се и
остали око њих двоје окупе и Милош пружа мешину са водом. Богдан
покваси руку, па je уми, али само размаза прљавштину и усирену крв.
„Попиј мало‚” каже joj Богдан нудећи joj воду.
После неколико великих гутљаја, девојчица се мало умири и стаде
их сталоженије загледати. Види да je неће повредити... да су ипак људи.
„Одакле си?” опет ће Богдан. „Шта ти се десило?”
„Побегла сам.. ”изусти она мукљиво. „Нисам хтела маму оставити...
Али она ме je натерала да трчим.”
„Полако, дете‚” смирује je Богдан. „Одакле си побегла? Од кога?”
„Из рушевина...‚” рече она па показа руком у правцу у коме су
кренули.
„Оних на Вражјој стени? Ту близу?” a дете клима главом и опет
нагиње мешину са водом.
„Од кога си побегла?‚” пита je Милош клекнувши поред ње.
„Од... баука” једва изусти она и заплаче се.
Богдан je приви уз себе и мази je по коси док joj утешљиво шапуће.
Остали се забринуто згледају.
„Где je та Вражја стена?” пита Милош.
„На сат одавде, са десне стране” рече Богдан, „изнад пута je велики
крш, на коме je некад била тврђава... Нико не памти од када je ни чија
беше.”
„ Да ли тамо држе жене и децу?” пита Реља.
„Причај нам како си побегла” каже joj Богдан.
„Изашли смо из неке рупе и одвели су нас међу рушевине”
кашљуцаво и грцаво говори дете у сузама. „Један страшни баук ми je
скинуо окове и дао кофу да одем по воду на реку... Мама ми je рекла да
бежим..
 „Морамо да их спасимо” рече Милош. „Колико има баука?”
„Дваестину” слеже раменима дете.
„Нема их много” рече Милан. „Не губимо време, кренимо.”
Милош и Богдан се усправише, дете подигоше на ноге.
„Опасно je да останеш овде”рече joj Богдан. „Иди овим путем до
раскрснице, па скрени лево. He стај док не стигнеш до првих кућа.
Послаћемо твоју мајку за тобом... Ајде, иди сад, трк! ”
Кад девојчица одмакну низ пут, дружина настави опрезно даље.
Јахали су у тишини. Напетост се осећала у ваздуху. Трзали су се на
сваки шум. Када их je Богдан повео ван друма, једном зараслом стазом,
ускоро се пред њима кроз густе крошње указаше рушевине старе
тврђаве на врху каменитог брда. Неколико кула je још стајало, али су
бедеми били скоро разрушени. Камење je било расуто у подножју
зидина. Где je некад била капија, сад je зјапио велики отвор. Дружина
застаде и неповерљиво гледају око себе.
„Превише je мирно‚” рече Милош.
„Да... Боље да прво неко извиди него да упаднемо у заседу” рече
Иван Косанчић.
„Ја ћу” јави се Реља. „Чекајте овде.”
Кад то рече, сјаха и лаганим трком крену узбрдо ка тврђави.
Нa педесетак метара успори и опрезно стаде да се прикрада и да
осматра околину. Шуњајући се вешто приђе улазу у тврђаву. Кад je
погледао унутра, имао je шта да види. Педесетак што жена, што деце
седи збијено у групи, окови им на ногама. Око њих се шетка неколико
псоглавих. Неки су наоружани секирама, други тољагама. Испуштају
некакве гроктаве звуке. Личе на псе, грдни су и губица им je пљосната.
Из ње вире велики зуби, очи су им округле и жуте, a уши мале и
закржљале. Глава им je велика, врат подједнако широк и кратак, па као
да им je глава директно на снажним раменима. Неки су имали дуге
длаке на глави. Ходају усправно јер су имали тело слично људском, али
им je кожа била тамна и груба. Ноге им снажне, a руке дугачке скоро до
колена и врло јаке. Ha себи су носили отрцане рите, a тек понеко стари
кожни оклоп. Псоглав je неколико пута јачи од човека. Наоружани су
најчешће секиром или великом батином. Нису посебно вични с оружјем,
али им je налет снажан, ослањају се на своју велику, сирову снагу.
Реља их први пут види и не може да одвоји поглед од њих. Неки су
пребацили секире преко рамена, a други вуку своје тољаге по земљи.
Осећа њихов смрад на трулеж. Огавни стрвинари који се хране
лешинама животиња и људи које ноћу ископавају по гробљима.
Крај улаза у кулу насупрот њему, Реља угледа још страшнијег
створа. Разгорачи очи у чуду, a проже га језа. Осети страх. Из прича
којих се наслушао још као дете, знао je да гледа тодорца. Најстрашнијег
створа који обитава у Аду. Колико су псоглави били дивљи и глупи,
тодорци су толико били паметни и препредени. Јер другачије не би ни
имали своје царство Сибалбу у дубини Ада. Па ипак, њихов изглед je
откривао њихово демонско биће и одсуство разума или осећања.
Огроман je, за две главе виши човека, исто толико крупнији и јачи. Горе
je само огрнут дугим белим плаштом, a преко голих белих груди имао je
кожни појас, за којим je висила огромна сабља украшена непознатим
рунама. Руке су му дуже него у човека, али видно јаче и завршавају се
дугачким шиљатим прстима. Крупне, безличне очи укосо постављене,
без обрва, трепавица и чак без зеница. Само црнило. Нос му je шиљат и
повећи, a ноздрве необично велике и стално се скупљају и шире. Испод
носа je отвор за уста, једна црта, без усана или било чега што подсећа на
људска уста. Брада му je шиљата и завршавала се као нос, што му je
давало ђаволски облик лица. Уши му велике и шиљате и слепљене за
главу, a коса црна, дуга, оштрих длака, помало накострешена. Крај њега
стоји створ који je само подсећао на коња. Тодорци су их звали але. Овај
je Пио скроз бео и голуждрав, уместо коњског репа, имао je онај као у
гуштера. Копита му јака и велика и обрасла белим, оштрим длакама, као
и грива, која му у дугим фронцлама пада низ врат. Језиве уши и очи
исте су као у јахача, a ноздрве су му се исто шириле и скупљале. У
губици му се виде велики, оштри зуби који су могли да кидају месо и да
ломе кости, јер су их управо тиме њихови господари и хранили. У борби
их се требало клонити исто као од њихових јахача. Умели су нападати и
гристи противника или његовог коња.
Реља угледа још десетак псоглавих који су тумарали по дворишту
тврђаве између камења разрушених бедема. Сама чистина ниje велика,
стотинак корака у пречнику. Источни и западни зид Пили су
најочуванији, као и куле, док су јужни и северни углавном разрушени.
Реља се сакри иза зида и наслони се на њега зажмуривши i in кратко.
Срце му je у прсима лудо ударало. Суочити се са таквим ужасним
створовима којих се сваки човек подсвесно плаши не може се мерити са
борбом са једним људским противником. Човек je ипак људско биће,
какво год да je, a ово су били смрдљиви демони који нису знали за
милост или осећања.
Скривени у шумарку, дружина посматра Рељу како се хитро и
нечујно враћа. Кад je стигао задихан до њих, сви га обасуше питањима:
„Шта си видео?”
„Колико их je?”
„Јесу ли жене и деца тамо?”
„Полако, људи” брише овај зној са чела. „Има их дваестину, тачно.
Жене и деца су у средини, у оковима. Крај улаза у једну кулу je... један
тодорац. Боже, ал’ су страшни створови. Како ћемо да изађемо на крај
са њима?”
„Како, како, Рељо?” чуди му се Милош. „Ударимо по њима и све их
посечемо.”
„Ма, не знам... Нису то људи” колеба се Реља.
„Па шта ако нису?‚” одврати Милан. „Нису од камена па да им
резиво ништа не може.”
„Ускоро ће мрак” рече Иван. „Да их тад нападнемо?”
„Не, немојмо чекати мрак” брже-боље ће Милош. „Кажу да по ноћи
боље виде него људи. Удримо сад на њих. Пазите, силовито нападају и
снажно ударају. He хватајте се у коштац са њима него их немилице
сеците.”
„Добро каже, Милош” рече Богдан. „И ja сам чуо да су опаснији
ноћу. Можда су зато сад тако мирни.”
„Ако je тако..сјаха Секула, „пожуримо јер ће се смрачити за један
сат.”
Остали сместа сјахаше и латише се мачева.
„Хајдемо, онда, не дангубимо·”
„Милане, држи се по страни докле можеш и скидај их стрелама”
рече му Иван.
Кренуше нечујно узбрдо подељени у две групе. Згледају се испод
ока, као да ни сами нису сигурни у ово што раде. Сем Милоша, нико од
њих није се борио са бауцима, па не знају шта да очекују. Свако стеже
балчак свога мача и грозничаво размишља док осећају како се напетост
претвара у ратоборност. Нестрпљиви су да улете међу њих и да започну
сечу. Прикрадање им кида живце.
Милош, Богдан, Реља и Страхиња прикрадају се капији, док се
Милан, Иван и Секула одшуњаше до срушеног зида педесетак корака
даље. Сви, осим Реље, једва дочекаше да провире и погледају свог
непријатеља. И ниједан не оста равнодушан или пак охрабрен. Згрозише
се на њихову појаву. Нису знали какав отпор да очекују, каквој вештини
су вични.
„Ово није паметно” промрмља Секула, a Иван и Милан врте главом.
Али немају куд. Заробљенике морају спасти. Уосталом, знају да их
још свашта чека код крипте троклока. Њих тројица упитно гледају
Милоша, a овај им даје знак песницом да их окуражи.
Они се међусобно погледаше и дижу обрве, веле ваљда Милош зна
боље од њих, имао je посла са бауцима.
Кад им Милош руком даде знак да се припреме, Милан стави стрелу
у лук, затегну га и нациља њему најближег псоглавог. Рука му се испрва
мало стреса гледајући тог страшног створа, али преовлада искуство и он
прецизно нанишани у мету.
„Сад” рече му Иван.
Милан отпусти стрелу, ова фијукну и забоде се псоглаву у леђа. Овај
закркља и сручи се као клада. Кад то дружина види, окуражи се и углас
заталабукају искочивши из заклона. Спремних мачева јурну на бауке
који се на трен збунише. Ипак и они се прихвате оружја и не оклевајући
крену им у сусрет урличући. Да би охрабрио другове, Милош први
улете међу псоглаве. Баци своје копље и прободе себи најближег
псоглавог, затим се лати Дракона секући их силовито и безмилосно.
Избегне један-два замаха, провуче се и зада смртоносни ударац. Сјатило
се псоглавих са свих страна да зауставе нападаче, a ови виде да су ипак
од крви и меса, вешто их салећу и начине сечу међу њима. Неколико
тренутака je трајао крвави кркљанац, али пре него што je пао и
последњи псоглави, одједном, са свих страна стаде да надире маса
баука. Излазили су из кула, из великих пукотина у зидовима, чак и из
рупа у земљи. Тодорац je витлао својом сабљом изнад главе, миком их
хушкао да нападају.
„Заседа! викну Милош.
Дружина храбро прихвати борбу прса у прса, немилице их секући
док крв прска на све стране. Милан им се придружи кад виде да ће
псоглави да их опколе. Животињски урлици одјекују тврђавом, a жене и
деца која све то посматрају вриште од страха и ужаса. Педесетак
псоглавих направи обруч око змајске дружине наваљујући силовито, не
марећи за свој живот, али падају посечених удова или глава. Милош
први примети да они покушавају да их заробе живе. Стискају се око
њих, покушавају да их зграбе и оборе на земљу, или да их онеспособе
ударцима.
Испрва нису ни видели псоглаве који су дотрчали носећи мреже на
чијим крајевима je висило привезано камење. Али када их ови од краја
завитлаше изнад својих глава, мреже почеше да падају како на змајску
браћу тако и на бауке около. У очајању, покушавају да их се ослободе,
бацају их са себе или секу. Али мреже падају једне за другим
отежавајући им одбрану. Псоглави их коначно дограбе и стану их тући
песницама, батинама или шутирати ногама. Под незадрживом навалом,
ови клонуше на земљу и претучени, један за другим, накрвави изгубе
свест.
Пробудише се оковани за зид у једној кули која je била претворена у
тамницу. Ha вратима гвоздена решеткаста врата, a на зиду једна
амбразура, узано прозорско окно, које je служило да пропушта светлост
и за стрелце у случају одбране од спољног напада. Кроз њу се пробија
месечина и једва их осветљава. Камене кружне степенице водиле су на
круниште, на врх куле. У тамници се осећа јак воњ на мокраћу и измет.
Било je очигледно да су бауци користили ову тврђаву као успутно
одмориште преко дана на путу за Џинову долину. Kao ноћна створења,
избегавали су дневну светлост кријући се по мрачним местима међу
рушевинама или по ископаним рупама где су чекали сумрак.
„Упадосмо у заседу” рече резигнирано Страхиња. „Како смо били
лаковерни.”
„Ко je могао претпоставити?‚” теши се Секула.
„Намерно су пустили ону девојчицу да побегне‚” рече Милош док
кипти од беса и гледа окове на рукама.
„Не могу да верујем” ипак ће Милан. „Како су могли знати да
долазимо?”
„Лукави су то створови‚” рече Богдан док покушава да ишчупа
ланац из зида. „Потценили смо их.”
„Мене само брине што пас нису одмах убили‚” досети се Иван.
Наста мучан тајац. Милоша тишти што je изгубио копље
Победоносца. Изједа га толика кривица и савест да осећа мучнину.
Знали су куда воде заробљенике и каква их je судбина очекивала.
Богдан у очајању поче опет да чупа ланац из зида, али клин je дубоко
забијен у камени зид. Уто, у полумраку, на вратима се појави један
ружан псоглав који зарежа искезивши своју страшну чељуст, пa својом
секиром удари по решеткама, хоће да их ућутка.
Милош погледа кроз узану амбразуру и види да je напољу месечина.
„Не ваља” промрмља он одмахнувши главом. „Ускоро ће доћи по
нас и одвести нас у Џинову долину.”
„Мислиш... да ће нас жртвовати троклоцима?” прогута кнедлу
Страхиња.
„Зашто би нам иначе поштедели животе?” наизглед нехајно рече
Иван.
Из ходника где je стражарио псоглав допирало je његово тихо
зверско роктање. Споља се зачула гунгула међу псоглавима, a затим
кукњава жена и деце. По звецкању ланаца су могли рећи да су били у
покрету. Неартикулисаном виком бауци су терали оковане да се дигну и
крену ка излазу из тврђаве.
„Крећу” рече полушапатом Милош.
„А ми?” упита Милан. „Шта ће са нама бити?”
Пажљиво су ослушкивали како се колона удаљава и убрзо je опет
завладала мртва тишина.
„Што су нас оставили овде?” запита се Страхиња.
Наједном, зачуше клепет крила и на амбразури се појави јeдна црна
врана. Необично je светлуцала на месечини. Она се провуче кроз узан
отвор и стаде их осматрати са ивице нише. И змајска братија je немо
гледа у чуду. Oнa наједном стаде на сав глас грактати и махати крилима
у месту. Ha то се на вратима опет појави псоглав и он завири да види
одакле су чује та галама. Узалуд он гроктаво зарежа и маше руком да
отера птицу, ова не мрда већ и даље гракће и клепета крилима.
Псоглав напослетку скину резу са решетака и уз шкрипу отвори
врата. Закорачи у тамницу машући рукама терајући птицу. Уто, врана
полете ка њему као кобац на плен и, на запрепашћење свију, одједном
joj крила посташе велика као у орла, a њено тело поприми људски
облик. У скоро мрклом мраку, једва се назире како летећи створ
обухвата крилима псоглавог који неста у његовом смртоносном
загрљају. Зачу се пригушено кркљање и његово тело се беживотно
сручи на земљу. Када се аветињско створење окренуло ка њима имало je
женску појаву умотану у црни огртач који je наликовао на перје вране.
Имала je дугу, црну валовиту косу, очи црне као ноћ, али изразито лепе
црте лица. Деловала je нестварно као авет коју не можеш дотакнути.
Kao приказа која сваког трена може нестати. Погледом она прелете
преко свију њих и очи joj се заковаше у Милоша. Он се стресе осетивши
језу како му се спушта низ леђа. Kao зачарани њеном појавом, сви
укипљено пиље у створа, без снаге да изусте глас, a камоли да се
помере. A онда, она нечујно искоракну ка Милошу.
Али сваким кораком, њено лице почиње да се мења, да поприма
грозоморан изглед чудовишног крволока. Очи joj се повећаше, нос се
издужи и рашири, a уста joj се искривише од јаке зубате чељусти.
Поприми грдобне обрисе нељудског и разјареног створа. Нико није
приметио да je у левој руци држала нож у корицама, али када je другом
руком извадила сечиво, оштрица je запламтела црвеном бојом. Од
препасти занемеше док она прилази испуштајући мукљиво и претеће
режање...
„Гаврило! завапи Реља, везан последњи у низу. „Побогу, помагај! ”
Створ се хитро окрену и пркосно се искези ка фигури која стоји на
улазу у ћелију. Бацила би се на њега, али устукну кад у његовој руци
блесну страшно резиво. Укопа се на трен загледана у њега док се
аветињски пресијава у мраку. Исконски осети бојазан иако joj je
непознат. Одсечним покретима руке се заплашта и претвори се опет у
врану која заклепета крилима полетевши ка амбразури, кроз коју се
провуче и неста уз бесно грактање.
Гласно сви одахнуше, a понеко се ухвати за главу или прекри лице
шакама. Једва долазе себи, не знају шта их то одједном снађе и какав се
то створ био окомио на њих.
„Ако je убило овог псоглавог.. ” рече Гаврило док претура по њему
тражећи кључ од окова, „онда није са њима, већ je неко сасвим други.”
„Откуд се ти створи, Гаврило?” шапуће Реља.
„Пратим их одавно‚” рече овај. „Чекао сам повољан тренутак да
спасим жене и децу, али онда ви онако несмотрено упадосте у замку.”
„Зашто нас не упозори, црни ти?” упита га Милан док му пружа руке
да му откључа окове.
„Нисам ни знао да долазите” вели им Гаврило. „Ja сам се крио иза
северног зида када сам чуо галаму, a онда вас угледао како срљате право
у догрду. Имали сте среће што вас нису на месту убили.”
„Како су они знали да долазимо?” зачуди се Иван и устаје скинувши
ланце.
„Не знам... Вероватно зато нису ни хтели да вас убију” рече Гаврило.
 „Где нам je оружје, Гаврило?‚” пита га Милош нестрпљиво. „Морам
да узмем копље... и Дракона.”
„Оружје вам je у дну ходника, крај излаза” рече он и ухвати га за
руку јер овај брзоплето јурну. „Будите нечујни, у дворишту je још
псоглавих.”
Милош први изађе у мрачан ходник и крупним корацима крену не
размишљајући да може налетети на непријатеља. У глави му je само
његово копље, обневидео je од страха да га може изгубити. Када угледа
њихово оружје, стаде грозничаво претурати по њему, али Победоносца
није било. Око њега се створише остали и свако узе своје оружје. Богдан
тутну Милошу у руке његов Дракон, али се овај не може отрести ужаса.
„Нема ми копља” скоро да узвикну Милош.
„Сигурно су га псоглави однели” шапну Страхиња.
„Знају за њега” промрмља Милош осећајући како га тескоба гуши.
„То није добро” одмахује главом Гаврило. „Ако Хроми Даба зна за
копље... ако га се домогао...”
„Можда je код оног... тодорца‚” шапну Иван провирујући у
двориште. „Видим му ону његову звер коју јаше везану поред улаза у
главну кулу.”
Сви се тихо прикрадоше излазу из куле и опрезно провирише
напоље. Осветљени сабласном месечином десетак псоглавих je
тумарало двориштем док су двојица стражарила пред улазом у другу
кулу, на педесетак корака од њих. Ту je стајала везана тодорчева ала,
али од заробљених жена и деце није било ни трага. Ha другом крају
дворишта били су везани њихови коњи.
„Ухватили су наше коње” примети Страхиња.
„Можда je копље светог Георгија код тодорца” у очајању завапи
Милош. „Не смем да га изгубим...” и крену напред, али га Богдан
заустави.
„Шта ћемо сад?‚” пита Иван. „Да кренемо у пробој?”
„Шта нам друго преостаје, људи?‚” шапуће Милош. „Нема их
много.”
„Шта ако опет однекуд искоче и саватају нас?” пита Реља.
„Одвели су жене и децу” рече Гаврило. „Не дангубимо више,
јурнимо у пробој. Немамо куд, можда их још дође због вас.”
„Идемо.. ” рече Милош стежући балчак свог мача.
Змајска братија излете из куле уз борбено клицање. Псоглави их
спазе, па им режући јурну у сусрет. Сударише се силовито и крваво. Из
чуване куле истрча још пет-шест псоглавих и тодорац са сабљом у руци.
Чим спази да његови бауци брзо падају посечени, он сместа узјаха своју
алу. Јасно му je да им сам не може помоћи и да je боље да упозори свог
господара. Зато подбоде алу и побеже из тврђаве.
И само што je овај пројурио кроз разваљену капију, тако и последњи
псоглав паде посечен. Милош отрча до везаног Ждралина, али ни тамо
не нађе Победоносца.
„Moje копље!” завапи Милош док унезверено гледа око себе. „Нема
копља светог Георгија!”
„Помозимо му да га тражи!‚” узвикну Гаврило и сам потрча ка њему.
„Како ћу без њега? Шта ћу сад?” једва изусти Милош.
Чим запалише ватру и направише бакље, сви се дадоше у потрагу за
копљем, претражујући куле и околне рушевине. Али узалуд су тумарали
јер од копља нигде пије било трага, a почело je да свиће, небо се
руменело на истоку.
Ha крају, Милош седе на један камен и ухвати се за главу. Како je
могао допустити да му га узму? Како je могао безглаво да ce упусти y
спасавање жена и деце, a да не сачува копље које му je било важније и
од његовог живота.
„Не очајавај, брате‚” рече му Секула и стави му руку на раме. „Наћи
ћемо га, видећеш.”
„Идемо за тодорцем и за псоглавима, узећемо им копље” теши га
Гаврило.
„Био сам несмотрен” одмахује главом Милош. „Изгубио сам оно
што ми je поверено на чување! ”
„Хајде, идемо за њима!” рече Милан и крену ка коњима.
„Толико људи je дало своје животе због њега, a ja сам их изневерио!
завапи Милош. „За све je крива моја надменост! Уверио сам себе да сам
непобедив па сам опет срљао у опасност! ”
„Не губимо време, Милоше‚” говори му Иван и вуче га за руку.
„Идемо сместа за тодорцем!”
„Шта ћу да радим ако га не нађем?” не чује га Милош јер јадикује.
„Поверено je мени! Све je изгубљено...!”
Уто, Милан и Иван доводе коње. Богдан једва убеди Милоша да ce
придигне и да узјаше Ждралина.
„Главу rope, Милоше!‚” љутито ће му Гаврило. „Потребан си нам
сад! Твоје копље je у Џиновој долини. Идемо пo њега и да затворимо ту
проклету крипту! ”
Али да je Милош заиста подигао главу rope, на врху куле у којој су
били заточени, вероватно би у јутарњем обзорју угледао једну женску
прилику огрнуту у црни плашт која их одозго гледа.
Умај je држала копље светог Георгија и задовољно ce наслађивала
призором под собом. Иако joj ce омакло да убије Билиша Кубилу,
извукла их je из тамнице и сада ће они кренути пут Џинове долине да
зауставе троклоке. Урадила je онако како joj je њена мати Итуген
наредила. И сада ће je ненадано обрадовати својим неочекиваним
пленом. Коначно ће обе моћи да одахну, стара реликвија je сад била
њихова. Умилостивиће Куркила.
 Глава двадесет и прва - Лето 1378.

„Мртви живима очи отварају”

В ећ наредне ноћи, крај чудесног потока Бела вода на обронцима

Крњаче, у мраку столетне шуме све врви од баука који су измилели
из подземних лагума и сад тумарају око улаза у крипту и великог
шатора који je Кубилган подигао. He зна им се броја, a они вечито
гладни, узнемирено се врпоље јер у близини осећају људско месо.
Најрадије би растргли и прождрали заробљене жене и децу које држе
оковане у предворју крипте. Овако их само гладно гледају јер им je
господарица строго забранила да било кога убију. Ако се ње плаше, од
мрачног господара се ужасавају.
Сироти заробљеници, њих око три стотине, згурали се у групу. Жене
шћућурено грле своју престрављену децу. Дрхте од ужаса који их
окружује, што од страшних псоглавих, што од несносног воња који
допире из дубине крипте као из ждрела некаквог чудовишта које се
спрема да их прогута. Нико не зна каква их судбина чека, али са
разлогом страхују за своје животе. О бекству и не размишљају. Како би
побегли када су оковани и псоглави круже око њих као гладни вукови.
За то време, изнад крипте у шатору, Кубилган спрема мешавину
враџбина за врачање пред огледалом Толи. Задовољан je собом. Доказао
je још једном Морани своју моћ и оправдао њено поверење. Али што
више време одмиче, црв сумње и њега све више мучи. Све чешће су му
речи Просфора Сугуба у мислима. Да ли je мађионик испао паметнији
од њега када je побегао из
Мораниног легла? Taj мали створ je знао да ће га она убити чим joj
открије све своје тајне. Чак je успео да однесе и Алманах! To je
разгневило не само њу, већ и њега јер je и сам желео да га се докопа. Ha
моменте би се осећао растрзаним између своје дужности да слепо служи
Морану јер га je вратила из мртвих и гриже савести што се спрема да
пробуди једно древно зло које ће незаустављиво похарати свет.
Прозлила му се душа вративши се из света мртвих, али више није био
незасит аниука вампир, већ опет човек који je умео разумно да
размишља. И пo томе се разликовао од баука који су га окруживали.
Само сећање на нормалан живот какав je некад водио било je као
пламичак свеће у мрклој ноћи. Taj слабашни пламен сада je претио да
згасне и вечна тама ће заувек испунити његову душу.
„То огледало je доиста моћно оружје!” узвикну одушевљено Морана.
„Moj господар je нестрпљив да му откријеш исход његовог похода!”
„Рекао сам ти, господарице, да ћемо са њим постати непобедиви”
смешка се Кубилган док пажљиво убацује свакојаке траве у гвоздењак
који се пушио на ватри. „Лако je било предвидети долазак... оних
змајева, како их ти називаш.”
„Да.. ” замишљено ће Морана док задивљено гледа у враџбине које
се кувају. „Сад када су заробљени, можемо на миру да пробудимо
троклоке.”
„Не разумем зашто их нисте на месту убили‚” рече шаман.
„Тодорац Скетеба верује да je косингас међу њима и жели лично... да
се обрачуна са њим” рече Морана пажљиво бирајући речи. „Жели да га
држи што даље одавде јер je... непредвидив и лукав.”
„Је ли истина да je тај косингас украо господару Курјак. злобно се
осмехну шаман, али га Морана прострели погледом.
„Пази на своје речи, смртниче, да не би остао без језика·”
мртвоозбиљно ће она. „Тодорци обичавају да секу језике људима да не
би причали... И упамти, сад кад мрачни господар дође, ако не желиш да
останеш без језика, говорићеш само када те он нешто пита.”
Кубилган се прену на претњу. Често би умислио да je једнак њима.
Његова надменост je вукла дубоке корене још из времена када му je
велики Џингис-кан долазио на ноге по савет и мишљење. Али охолост
уме да заслепи, a надменост да завара.
Напољу се зачу пометња међу псоглавима. Шаторско крило се
отвори и један страшни тодорац закорачи унутра. Ha његов смркнут и
зао поглед, Кубилган се видно стресе.
 „Скетеба.. ” рече Морана, „је ли мој господар стигао?” Тодорац прво
оштро погледа у човека, као да ће га самим погледом смрвити. Кубилган
се најежи осетивши у њему некакву исконску мржњу према људима.
Први пут се уплаши да његов живот ипак није безбедан иако je
Моранин штићеник.
„Господар Хроми Даба долази‚” рече он и даље смркнуто загледан у
човека пред њим. He дешава му се да пред собом има људско биће које
слободно стоји, a не вришти под његовом тортуром. Kao кад
грабљивица гледа свој плен и суздржава се да се не баци на њега. „Је ли
овде све спремно?”
„Јесте... јесте” нервозно ће Морана.
Тада Кубилган први пут примети траг нелагодности, можда и страха
код Моране. To га je збунило. Али није стигао ништа да помисли јер се
шаторско крило нагло отвори и мрачни господар Хроми Даба крупним
корацима уђе. Кубилган запањен стоји, укочен од ужаса пред њим, a
Морана одмах клекну погнуте главе. Ова сподоба као из најстрашнијег
кошмара, вредна страха и највећег гнушања, беше виша за главу од
Скетебе. Десна нога му знатно краћа од леве, па je накриво насађен.
Мишићаве руке му набрекле и велике, a шаке као у медведа. Глава му
беше као у других тодораца, али крупнија и грднија, али није могао да
окреће врат, већ га je окретао заједно са раменима. Лице му издужено и
унакажено ожиљцима и крастама. Био je обучен у стари кожни оклоп,
на коме беше урезан троглави Тројан, a за појасом je имао сабљу са
дршком у облику аждајине главе. Поред њега, Скетеба није био ни
упола страшан или непријатан за гледање. Мрачни господар je био
оличење ужаса и страха, a Кубилган осети како остаје без даха.
И Хроми Даба се упиљи у човека. Шаман осети навалу мржње из
њега, као да ће га истог трена раскомадати голим рукама.
„Зашто овај црв не пузи преда мном?” узвикну громогласно мрачни
господар.
Кубилгана ноге издаше и он паде ничице на земљу. Дрхти целим
телом, a сузе му навиру на очи. Сад зна да његов живот виси о танком
концу. Ова створења су презирала људска бића без изнимка. У тим
тренуцима потпуног очаја Кубилган се опет сети малог мађионика. Ах,
колико je он био у праву што je првом приликом побегао!
Хроми Даба му храмљући приђе и стаде изнад њега. Шаман осети
као да ће умрети истог трена од ужаса који га je преплавио. Срце му се
попело у грло, a тело му се неконтролисано тресло. Осети своју мокраћу
између ногу.
Чује како га створ изнад њега гласно њуши и упија његов страх.
Тихо режање допире из створа коме се тело надима од усхићености што
пред њим лежи немоћно људско биће. Радо би га мучио и наслађивао се
његовим болом и крвљу како липти из њега. Али се суздржава.
„Морана...‚” рече напослетку овај окренувши се према њој.
„Устани... Je ли све спремно за дизање троклока?”
„Јесте, господару... Сваког тренутка очекујем да стигне последња
група за жртвовање.”
„Чујем да нећемо имати довољно крви за троклоке” рече Хроми
Даба.
„Десило се... не-неочекивано..” замуцкује Морана.
„Са косингасом нема ничег неочекиваног!‚” заурла он, a Кубилган
би у земљу да пропадне. „Убио je оног твог разбојника и ослободио
робовиште! To je кад петљаш са тим јадним бићима! Требало je да
шаљеш само псоглаве! ”
„Они би побили све кад би осетили крв! He бисмо имали
заробљенике... Али изгледа да смо заробили косингаса, господару!”
брже-боље завапи Морана. „Све захваљујући овом чудесном огледалу
које зову Толи!”
„Јесу ли они још тамо?‚” умеша се Скетеба. „Хоћу лично да се
уверим.”
„Јесу, чекају те.”
„Напићу им се крви” искези се Скетеба.
„Може ли овај црв да прориче будућност као што тврдиш, Морана?”
и даље Хроми Даба стоји изнад Кубилгана, али окренут му леђима.
„Може, може, господару!” узвикну она. „Лично сам се уверила у то.”
„А зашто му ниси преотела ту тајну? Зашто га чуваш? Опет се
петљаш са њима! Баци га псоглавима!”
Кубилган више не зна за себе од страха. Прстима гребе по земљи, из
коже би искочио.
„Али, господару, потребан нам je јер само он може да затвори
крипту ако..
„О каквом затварању говориш?”прекину je Хроми Даба. „Каним да
пробудим троклоке, не да их опет затворим!... Хоћеш да ти и овај
побегне као онај смрдљиви мађионик! Јеси ли га пронашла? Имаш ли
опет Алманах?”
„Не, господару.. ” збуни се Морана.
„Ахх!” одмахну бесно руком он. „Несмотрена си, Морана! Нећу
више да трпим твоје грешке!... Дижите овог црва, нека ми каже шта
види у том свом огледалу!”
Морана хитро прилази Кубилгану и једном руком га као перце
подиже на климаве ноге. Држи га јер види да ће опет да се сручи на
земљу. Сад она искаљује свој бес и немоћ на њему:
„Шта си омлитавео? Стој чврсто! Почни са тим својим враџбинама!
”
Кубилган би се вероватно опет сручио да у том тренутку у шатор
није ушао још један тодорац. Овај долази сав задихан и прашњав од
пута. Стоји скрушено пред својим господаром и једва долази до даха.
„Нарба?” изненади се Скетеба. „Шта ти радиш овде? Зашто не чуваш
моје заробљенике?”
„Ослободили су се, умакли нам.. ” збуни се овај.
„Како су се ослободили окова? Шта причаш?‚” виче Скетеба па
њега.
„Не знам... не знам‚” одмахује главом и сам у неверици. „Али
домогли су се оружја и побили псоглаве...”
„И сада су па путу овамо!” бесно зарежа Хроми Даба и баци се на
тодорца ухвативши га обема рукама за главу: „Пустио си их да
побегну!”
И здроби му главу као љуску од јајета. Прсну крв, мозак, слуз, u
беживотно тело сручи се на земљу. Мрачни господар je дрхтао од гнева
и претећи режао покушавајући да се обузда да не растури све око себе.
„Господар не воли да чује лоше вести” Морана злобно шапну
Кубилгану.
„Зар ти ниси предвидео њихову смрт у мојим рукама?‚” претећи
крену Скетеба према њему.
Кубилган се збуни и једва одговори:
„Само да долазе и да ће пасти у твоју клопку, господару... Али...”
„Ааах!” викну бесно овај једва суздржавајући се да га не убије нa
месту.
Када се Хроми Даба окренуо ка њима, шаман je био ван себе од
страха. Клати се на несигурним ногама. Убеђен je да ће сада и њега да
раскомада.
 „Морамо пожурити, Морана!” узвикну он. „Пробудити троклоке пре
него што они стигну... Нисам повео војску са собом да бих се гушао са
њима. Хоћу да ослободим троклоке!... Ти, црве!” и показа претећи
руком на Кубилгана. „Брзо ми реци шта видиш у том огледалу!
Пожури!”
„Сабери се, Кубилгане” покушава да га смири Морана. „Не жести
још више нашег господара.”
„Треба... треба ми... мало кр..крви.. ” замуца шаман.
„Чије крви? Твоје?” залете се ка њему Скетеба, једва дочекавши да
чује ту реч.
„Ње-његове!” повика Кубилган. „Њему гледам у будућност.”
„Moje?” бесно ће Хроми Даба. „Спрема ли неку пакост? Морана?”
„Не, господару” одмах ће она. „Потребно je мало крви онога чија се
будућност жели докучити.”
„Нека буде!‚” повика он и приђе Кубилгану, a овај гестом затражи да
испружи руку изнад гвоздењака.
Дрхтаво, полако, подиже бодеж и крену да засече кожу руке Хромог
Дабе. He сме ни да га гледа у очи, али осећа његов страшни поглед на
себи и његов смрдљив дах на лицу. Засекао му je кожу полако, само
мало, тек толико да његова крв закане у мешавину која ври на ватри.
Како му je пустио руку, тако се Хроми Даба бесно удаљио и узвикнуо:
„Брже! Брже! Нећу да чекам! ”
Затим, засече и своју кожу и истисну крв. Кубилган меша дрвеном
кутлачом по течности која клобуче и испушта плавичаст дим, a све
време размишља о свом незавидном положају. Схвата да je мађионик
испао паметнији од њега и што je на време побегао, док je он веровао да
je безбедан уз Морану. Поред тодораца његов живот можда неће трајати
дуже од живота оних жена и деце које ће ускоро да жртвује троклоцима.
„Брже!” повика Хроми Даба.
Шаман захвати кутлачом течност и принесе je огледалу Толи, које
стоји усправљено на столу. Прели га врелом текућином трипут.
Огледало се задими док низ њега цури мешавина њихове крви и разних
травки за врачање. Кубилган се загледа у њега ишчекујући да му се
укажу призори из будућности. Осећа како напетост расте у њему.
Узбуђење што опет после толико времена може да ради оно што
највише воли. To осећање му чак потисну страх и на трен он заборави
где се налази и ко стоји иза њега.
 Али оно што му се указа у замагљеном и размазаном огледалу само
он може да види:
Мрак... Страшна тама... Наједном, пригушено светло. Види велику
литицу, у њој безброј отвора, велики насип који води до капије која je
уклесана у стени... Кубилган из Моранине приче препознаје Сибалбу,
царство Хромог Дабе... Призор му се више открива и у подножју те
бескрајне литице види масу свеколиких баука из Ада. He зна им се
броја. Kao мравињак ваља се и ври докле поглед допире. To je освајачка
хорда коју je мрачни господар окупио за напад на човечанство... Призор
се слива и открива ноћ... Две утврде на два брда, једно до другог. Делују
као да су у пламену. Запљускује их маса баука који навиру, неуморно
нападају, незаустављиво грабе ка бедемима са којих их браниоци гађajy
стрелама, камењем, копљима... У подножју стоји чврст обруч витезова,
оклопи и мачеви им сјаје као ужарени. Таласи баука се разбијају о њих
као море о стене. Одбрана не попушта, постојано и немилице секу све
што стане пред њих... Наједном, у позадини нападача, са обе стране
блесну јака светлост... Из једне се указа големи бели вук, који креће да
гази, кида чељустима и канџама кроз масу баука. Од њега сви безглаво
беже, бацају оружје. Он се незадрживо пробија кроз њих и иде право на
супротну страну где je блеснула друга светлост. Из ње се појављује
дванаест анђела са пламеним мачевима који у савршеној врсти, у корак,
крећу напред и секу све пред собом. Kao један косе бауке и газе преко
њих не остављајући никог живог. Они надиру према белом вуку.
Оставивши за собом само пустош, анђели и бели вук се састају на
средини бојног поља... Призор се слива и открива сабласну полутаму...
To je некакав подземни град... Лагуми, тунели... Тодорци који
усплахирено јурцају уоколо... Златна дворана... Свуда леже мртви...
Поплочаним подом се слива бујица крви... Кроз њу чврсто корача
витез... са главом вука... огрнут медвеђим крзном... У једној руци држи
необичан буздован, a у другој мач на чијем сечиву светлуцају непознате
руне. Њему у сусрет хита господар Хроми Даба витлајући својом
великом сабљом...
„Шта видиш, црве?” ухвати га Хроми Даба и грубо га окрену ка
себи. „Говори!”
Кубилган затрепта тргнувши се из зачараности. Ha трен није могао
да дође себи. Хроми Даба га протресе и одгурну га од огле-дала, па се и
сам загледа у њега не би ли нешто сам видео. Али у њему само угледа
свој искривљени одраз. Шаман паде на земљу ошамућен призорима из
будућности који су му се указали. Преплави га неко непознато осећање
које испрва није могао да препозна. Kao да je неко невидљивом руком
из њега ишчупао нешто лоше и пустио да га обузму мир и спокој. To га
je уплашило. Јер прво што му се пред очима појави јесте непрегледна
тајга, зелена и ишарана пољским цвећем. Коњи њоме промичу, из
округлих шатора диже се дим, већ осећа мирис хране, непрегледним
плавим небом круже орлови... Кубилган препозна свој дом.
„Шта си видео, враче?‚” шутну га Морана. „Говори!”
Шаман и њу погледа збуњено, али некако се придиже. Стоји пред
тим огавним створењима, али више не осећа страх. Kao да их гледа
неким туђим очима, види их онакве какви јесу, само за гађење. Па ипак,
кроз главу му пролећу мисли о великој бици коју je видео у огледалу.
Нико није морао да му каже шта je то било. Али осетио je како се та
наизглед незадржива зла сила одбија о танак обруч људи који су
међусобно чврсто повезани вером, храброшћу, срчаношћу и оданошћу.
„Шта радим овде?” промрмља несвесно Кубилган.
„Шта кажеш?” узвикну Морана и ошамари га. „Говори, шта си видео
у огледалу?”
To одмах отрезни Кубилгана и он одмах поста свестан свега око
себе. Све му je било јасно, сумњи више није било, као ни
самозаваравања. Све je у свом огледалу видео. И то му измами осмех на
лицу чему се бауци изненадише. Али, брзо се он досети шта да уради.
Зна да ће му мрачни господар смрвити главу као доносиоцу лоших
вести ако му каже истину. Зато, паде на колена и подиже понизно руке
ка њему:
„Господару! Moje очи се не могу начудити твојој великој победи!
Опрости ми што не налазим праве речи да опишем твој величанствен
поход и пропаст људског рода!... Ти си заиста господар целог света!
Клањају ти се како људи, тако и богови! ”
Затим се ничице простре пред Хромог Дабу кријући своје лице у
земљи.
Мрачни господар je дубоко и гласно дисао, пун себе и охрабрен
пророчким речима. Надмено je гледао све око себе. Био je спреман да
земљу претвори у пакао, и да буде њен господар. Доста je било
изгнанства, осветиће се он људском роду.
„Оживите троклоке!‚” узвикну он победоносно. „Нека припреме мој
долазак из Ада!”
„Одмах, господару! не чекајући ни реч више, Кубилган крену
четвороношке из шатора. Само да се домогне шуме и побећи ће без
трага...
„Стани!” викну Хроми Даба. Кубилган претрну од страха, да ли га je
прозрео?
Овај му приђе и надви се над њим. Волео je кад људи пузе пред њим,
пре него што их згази као црве. Ипак, само му рече:
„Хоћу да прво оживиш десетину троклока, да их видим и да их
поведем са собом у Сибалбу. Да буду моји лични чувари!... A онда
остале пусти у људски свет.”
„Да, господару” рече Кубилган и крену пузећи из шатора.
„Скетеба, крени са њим... и гледај како обавља ритуал‚” те речи
мрачног господара беху довољне да шаман схвати своју судбину. „Нећу
да ми после побегне.”
Кад то чу, тодорац једном руком подиже Кубилгана на ноге и избаци
га напоље. Шаман опет паде у очајање јер му се изјаловио покушај
бекства. Где му je била глава? Што није побегао са мађиоником? Колико
му je горка истина душу мучила.
„Боље да ме Морана није ни враћала из мртвих! ” јадиковао je он у
себи. „Чак je и Итуген била у праву! ”
Само што су изашли, Хроми Даба се љутито окрену Морани.
„Чим се овај црв врати - убићу га!”
„Како ти кажеш, господару” погну главу Морана.
„Не разумем како можеш да се петљаш са оваквим створовима” рече
joj Хроми Даба. „Мађионик ти je побегао са Алманахом... Требало je да
их обојицу бациш на муке да ти открију своје тајне, a онда да их
убијеш... Шта чиниш да пронађеш мађионика?”
„Све што je у мојој моћи, господару” рече Морана. „Моји псоглави
га траже, прате му траг. Питање je само времена када ће ми опет пасти у
руке.”
„Време нам истиче, Морана‚” рече Хроми Даба. „То je једино што
ми, богови, не можемо да зауставимо... Први шестак je створен...
Преостају још два, али то све иде страшно споро. Жрец
Худа не може да пронађе довољно аловитих рођених у белој
кошуљици за жртвовање.”
„То je отуд што људи крију рођење такве деце, господару.”
 „Ја морам да створим још два шестака пре него што косингас
обелодани Ратника из Пророчанства. Ако ме предухитри... Знаш шта то
значи! To не сме да се деси! ”
„Не бригај, господару” смешка се самоуверено Морана. „Нико не зна
право значење тих помрчаја.”
„Не потцењуј косингаса, Морана!‚” строго je погледа он. „Уосталом,
има неко ко зна шта су шестаци.”
„Ха! Тек се њега немој бојати! ” одмахну руком она. „Не сећам се
када сам последњи пут чула да je неко видео... ту пањину! Ко зна где je!
Свет je велики, господару!”
„Јесте, Морана, велики je... Али као што се око Чворишта сада
почињу окупљати моји савезници, тако ће и његови” то рече и изађе
бесно из шатора.
Она хитро крену за њим. Пратила га je у корак. Како je мрачни
господар пролазио поред псоглавих, тако су се они склањали од његовог
страхобатног погледа. Иако je храмао, корак му je био чврст, одлучан.
Њега нису мориле никакве сумње, знао je шта жели и како да то одмах
постигне. Али стално су му се испречавале ситне судбине људи,
ометале га у његовом науму. Знао je да њима управљају други богови,
његови истински непријатељи. Али са њима није могао да се хвата у
коштац тако олако. Њихова копља су се ломила на људима. Уосталом,
сви су црпели снагу и моћ из обичних људских душа. Ускоро ће он
постати господар свих њих, a богови ће морати да му се клањају или да
нестану у забораву.
Хроми Даба и Морана сиђоше пред крипту и осташе да чекају
испред улаза. Moгao je да осети силан страх људских бића како зрачи из
крипте. Помамио би се сваки пут од тога. Мамило га je да уђе, да улети
међу заробљене жене и децу, и да их комада живе. Али се обуздавао јер
je знао да су потребни за жртву троклоцима, a ионако их je било
недовољно. Косингас му je опет помрсио рачуне. Није престајао да
мисли на њега, прогањао га je. Најтеже од свега му je било што га je
имао под својом сабљом и није стигао да га убије. И сад, шта год
започне, њему се испречи тај монах. Предосећао je да долази овамо.
Зато je морао што пре да пробуди троклоке из њиховог вечног сна.
Женски врисак одјекну из дубине крипте. Неколико минута касније
још један... па још један. Псоглави стадоше да се окупљају иза свог
господара привучени вриском. Њих око две стотине се окупише
надајући се крвавом пиру.
Унутра, очета попрскана крвљу жртава почињу да бубре, да клобочу.
Танки слој измаглице који их je покривао разбијен je ма тим местима.
Древна чаролија je скинута, као руком однесена. Из нагомиланих,
трулих трупаца псоглавих почињу да се промаљају удови језивих
створења. Прекривени су трулежом и крвавом слузи. Испуштају
неразговетне звуке док се буде из вековног сна.
Када се први троклок дигао из гомиле трулих лешева, Кубилган je
остао без даха и укочен од страха. Чак je и Скетеба устукнуо корак
назад. Јер оно што je пред њима стајало, шаман није видео раније. Чак
ни троклоци које je он створио код воденице нису били ни изблиза
овако страшни и крупни. Схватио je одмах да je то због очета створених
од мртвих псоглавих, a не од људи као прошли пут. Један за другим,
устајала су чудовишта двапут виша од људи, тешка и крупна као
волови. Огромних ручерди дугих до колена, са дугачким, повијеним
канџама. Главе су им у крастама, велика и јака чељуст доминира
четвртастим лицем, док су им очи несразмерно ситне. Кубилган их са
ужасом гледа док кидају и прождиру тела чијом су им крвљу очета
попрскана. To je био део страшног ритуала који се није могао избећи
нити je он могао да га спречи.
Када су Кубилган и Скетеба у пратњи десет троклока изашли из
крипте, сви занемеше од чуда и страве. Стајали су благо погрбљени
њишући своје дугачке руке и хроптаво дисали или кркљали. Псоглави
се први удаљише осећајући да су ови створови настали од њиховог
мртвог соја. И нескривено су их се плашили Јер су зрачили већом језом
од њих самих.
Само се Хроми Даба и Морана нису померили или устукнули пред
троклоцима. Мрачни господар je ликовао. Ни сам није очекивао да ће
крипта изнедрити овакве моћне створове. Када му je Скетеба пришао,
Хроми Даба задовољно узвикну:
„Са хордом оваквих троклока мени није потребна ниједна друга
војска! ”
„Њих je немогуће контролисати у великом броју, господару” рече
опрезно Морана.
„Тим боље! Нека униште све пред собом!‚” повика он дивећи се
огавним створењима.
„Господару, да дигнемо и остале из сна?” упита га Скетеба.
 „Сместа!‚” потврди Хроми Даба.
„Али ми се морамо склонити одавде, господару” упозорава га
Морана. „Када нагрну из крипте... напашће нас.”
„Знам, нећемо бити овде када се то деси!‚” злобно се цери Хроми
Даба.
Онда му поглед паде на Кубилгана, који je стојао између троклока.
Био je ситан у поређењу са њима. Пожелео je да види како ће га лако
раскомадати. To му je опет измамило злобан осмех.
„Ја сам ваш господар!викну он троклоцима. „Захваљујући мени
дигли сте се из мртвачког сна!... И сад вам заповедам: искидајте овог
јадника и утолите своју вековну глад! ”
Али ништа се не деси. Троклоци се не померају и даље безизражајно
гледају испред себе.
„Шта сам вам рекао?” повика опет мрачни господар. „Раскомадајте
га!”
Троклоци немо стоје њишући својим дугачким рукама.
„Шта je сад ово?‚” викну бесно Скетеба гледајући Морану, али ова
нервозно врти главом и слеже раменима.
„Ја сам њихов господар!‚” узвикну Кубилган. „Ја сам обавио ритуал
и сад само мене слушају!”
Разгневи се мрачни господар и испусти урлик стежући песнице.
„Преварио си нас, црве!‚” заурла он. „Убијте га!”
Скетеба први исука сабласну сабљу и завитла je изнад своје главе:
„На њега! Сви у напад! Убијте га!”
Ha његову заповест крену тридесетак тодораца из њихове пратње.
Псоглави и даље уплашено стоје одмакнути иза њих. Тодорци уз
поклике јурнуше на Кубилгана, a он само мирно троклоцима рече:
„Побијте их све.”
Ha те речи, чудовишта муњевито нагрнуше на тодорце и стадоше их
ломити и комадати као крпене лутке.
„У напад! У напад!” виче Хроми Даба псоглавима. „Све ћу нас
згромити! ”
Maсa псоглавих прво полако, a онда охрабрујући једни друге
повицима и машући оружјем, кренуше у напад. Троклоци начинише
обруч око свог новог господара и са лакоћом одбијају силне насртаје
нападача. Својим дугим канџама кидају их или комадају, и разбацују
унаоколо. Лукави тодорци пуштају псоглаве напред, a они као осице
нападају и сабљама секу троклоке. Али није их лако убити. Чак и кад
некоме одсеку руку, троклоци не попуштају, већ махнито кидишу на
сваког ко им се приближи. Дробе главе, черече им удове. Ha све стране
падају мртви псоглави. Крв пљушти по свима, a крици надјачавају
покликивање. Ускомеша се маса нападача, али ипак не одступају. Више
се плаше гнева свог господара него саме смрти.
Неколико раскомаданих трупаца псоглавих паде пред Хромог Дабу.
Он немоћно гледа како се брзо смањује њихов број, a у себи кипти од
беса. Види да неће моћи да заустави ових десетак троклока, превише су
моћни за његове псоглаве. Да je бар повео више својих тодораца, али
није очекивао овакав обрт. Веровао je да he одмах стећи моћ над
пробуђеним троклоцима. Нико му није рекао да им je господар онај ко
обави ритуал над њима.
Мрачни господар искали свој бес и немоћ на неколико псоглавих
који су се нашли пред њим. Својом сабљом их урлајући сасече. Онда се
окренуо ка Морани. За тренутак je пожелео и њу да убије, она je била
крива за све. Али се суздржао, само ју je прострелио погледом и викнуо:
„Одлазимо одавде!”
Морана je спустила ковитлац из ноћног неба који je обухватио њу,
њеног господара и Скетебу. Нестали су нетрагом у прашини која се око
њих дигла. Оставили су за собом очајничку борбу троклока и псоглавих
на смрт. Битка се претворила у обичну кланицу. Раскомадана тела су
лежала свуда уоколо. Псоглави су скакали на троклоке, гризући их,
убадајући их канџама или секирама. Хватали их за гркљане, откидали
им комаде тела. По њих десетак je висило са чудовишта, очајнички
настојећи да их оборе на земљу. Ha такве су онда остали кидисали као
гладни вуци, касапили их до непрепознавања. Троклоци су се батргали,
али би поклекнули пред таквом навалом. Борба се претворила у
животињско мрцварење. Али нико није успео да се пробије до
Кубилгана.
Крвави пир je почео да јењава након што се број псоглавих знатно
смањио. Више није остао ниједан тодорац жив. Двадесетак израњаваних
преосталих псоглавих се избезумљено разбежало по околној шуми.
Пред криптом je остао само Кубилган са три троклока. Остали су
лежали раскомадани и мртви. Све je убрзо опет утонуло у ноћну
тишину, али осећао се немир у ваздуху.
Шаман оста замишљен да стоји. Шта му je друго преостало да учини
него да нетрагом нестане. Знао je да ће га освета мрачног господара
пратити куд год да оде. Ни Итуген му неће опростити. Био je свестан да
неће моћи да затвори крипту. Морана ће се вратити. Скетеба je сад знао
ритуал за буђење троклока. Али он ту више ништа није могао иако je
кривица била његова. Узеће своје огледало Толи и ослободиће
заробљене жене и децу. Онда ће потражити спас... негде далеко, што
даље, можда једног дана успе да се врати у своју постојбину, мада je у
срцу знао да тајгу више неће видети. Скончаће негде у туђини.
Из шатора je узео само огледало Толи. Ништа му друго није требало.
Преостали троклоци су га верно пратили назад до крипте. Ушао je у
предворје са бакљом где су шћућурене у мраку и несносном смраду
биле заробљене жене и деца. Узнемирили су се када су га видели
крвавог и намраченог лица у пратњи ужасних чудовишта. Када су
закукале, он им добаци кључ за окове и рече:
„Слободни сте! Бежите што даље одавде!”
Немо их je посматрао док су успаничено откључавале окове и
грабиле своју децу. He осврћући се бежале су ка излазу из пећине.
Осећао je колико-толико олакшање што je спасао њихове животе. Дуго
je остао стојећи замишљен о својој судбини и након што je последња
жена изашла из крипте. Од шамана Џингис-кана до уклете душе аниуке,
вампира и слуге Моране. Све je дубље тонуо. Мрак га je као вир вукао
све дубље док су се демони отимали о његову душу. И био je спреман да
им je преда, био je захвалан што су га вратили из мртвих и служио би
им, али не прихвата да га они и убију. Успео je да их надмудри.
Равнодушно се помирио са својом судбином. Руке су му биле огрезле у
крви. Знао je да ће га кад-тад сустићи казна. Али нека буде што касније.
Казна га je сустигла и брже него што je очекивао. Јер чим je кренуо
ка излазу из крипте, носећи своје огледало начуо je фрктање коња.
„Останите овде” рече он троклоцима и крену напоље.
Пред собом je угледао седам коњаника са спремним мачевима како
стоје усред крварије. Испред њих je један монах који je за канап држи
магарца. Стајали су у мраку, само их je његова бакља овлаш
осветљавала. Неочекиван призор. Ко je био овај човек у мантији са
магарцем који стоји окружен гомилом мртвих? Срце му се спустило у
пету.
„То je он‚” рече Милош, препознавши га у ритама, па потера
Ждралина према њему. „Где je моје копље?”
 Монах подиже руку и заустави разгневљеног Милоша, пусти уже и
лаганим кораком приђе шаману.
„Окаснисмо” рече му овај гледајући покољ око себе.
„Ко си ти?” пита га Кубилган.
Монах замантија своју одору и под светлом бакље Кубилган угледа
симбол косингаса на његовој верижњачи.
„Ослободио сам жене и децу” рече дрхтавим гласом.
„Али си отворио крипту” рече Гаврило. „Где je копље?”
„Какво копље?” збуни се овај.
„Копље отето Милошу када су били заробљени.”
„Не знам ни за какво копље‚” озбиљно ће Кубилган.
„Не лажи, само сте ви...”
„Велим ти, не знам ни за какво копље... Нити сам га видео.”
Гаврило га нетремице посматра, види да овај говори истину.
„Пробудио си троклоке‚” ипак му рече.
„Био сам... насамарен” збуни се Кубилган пред његовим продорним
погледом. „Али зауставио сам их... Видиш... Сви су мртви.”
„Пробудио си старо зло.”
Кубилган зину затечен његовом хладнокрвношћу, нешто му запе у
грлу.
„Мрачни господар ће се вратити, ти то знаш‚” додаје Гаврило.
„Али... али...” Његова душа je вапила за било каквим опроштајем.
„Хроми Даба ће их све пробудити, смислиће већ како... Ако то већ
не зна.”
Кубилган стаде тешко дисати и гутати кнедле. У очима монаха
видео je застрашујућу одлучност да заустави ово зло. И тада се сетио
призора битке из огледала. Какви су то људи били који су могли у тако
малом броју неустрашиво стати пред навалом из Ада? A овај монах их
je предводио у тој немилосрдној борби. Косингас није знао за страх... ни
за милост.
„Крипта мора да се затвори, Кубилгане... И то знаш” рече он језиво
миран.
„Али, он не-не зна.. ” замуца овај.
„То што си тако пригрлио, сигурно ти je много вредно” опет ће
Гаврило. „Ако je теби драгоцено, онда je и Хромом Даби... Има ли везе
са троклоцима?”
„Не! To je м-моје огледало Толи” збуни се шаман стежући га
уплашено. „Њиме проричем будућност. Оно je моје! Moje!”
„Будућност?... Непријатељ не сме да сазна ко je Ратник из
Пророчанства... Предај ми га.. ” Гаврило пружи руку, али Кубилган се
одмакну. „Предај ми га мирно.”
„Никада! To je моје!” и опет устукну корак назад.
Гаврило примети његов избезумљен поглед. Знао je шта то значи.
Неће га милом предати.
„Предај га!‚” узвикну Гаврило.
„Позваћу троклоке...!” повика овај закрвавивши очима.
Косингас муњевито исука Курјак и замахну посекавши му десну
руку када je овај устукнуо. Крв шикну. Али Кубилган стегну огледало
крвавом шаком и махну бакљом према Гаврилу. Овај се изви уназад, a
Кубилган потрча назад у крипту.
Из мрклог мрака изронише огромни троклоци претећи режући.
Истог трена једна стрела прелете Гаврила и забоде се у средњег баука.
Али он то не осети. Витезови скочише са коња и јурнуше им сусрет
кличући. Гаврило спремно дочека нападача одсекавши му леву шаку
када ју je пружио да га зграби. Курјак их лако сече, a крв прска.
Косингас вешто избегава замахе троклока и сваки пут му наноси тешке
озледе. Овај урла од беса, али нe може да га дохвати. У једном тренутку,
провуче се испод његових руку и из два ударца му одсече леву ногу.
Овај се затетура и паде. Ипак успе десном руком да ухвати косингаса.
Није стигао ни да га јако стегне, јер му овај забоде мач у њу. Чим га je
пустио, из другог замаха му je одсече и скочи му на груди. Муњевито
опет узмахну и одсече му главу.
Остали једнако жустро салетоше преостала два троклока, умешно
избегавајући њихове замахе и секући их где стигну. Пршти крв и лете
удови. Али док им не одсеку главе, бештије не одступају нити се
предају. Али како кога убогаље, тако лакше излазе на крај са њим, па
круже око њега вребајући прилику да опет задају неки јак ударац. Без
журбе, опрезно, обезглавише и преостала два троклока.
„За њим! ” викну Милош и крену за Кубилганом.
„Стој!” заустави га косингас.
„Али, побећи ће.. ” повика Богдан држећи крвав мач.
„Нема тај куд” рече мирно Гаврило и крену ка улазу у крипту.
Још je држао Курјак у руци. И чекао je. Запахнуо га je воњ трулежи
који je избијао из дубине мрака. Kao дах чудовишта са којим су се
борили. Био je спреман да их дочека буде ли их још. 111та год да изађе
из те мрклине он неће одступити ни корак.
Иза њега, змајска братија се узврпољила. Ноћна тама их окружује и
притиска као смрт својим танким канџама. Напето ишчекују да из
крипте нагрну на њих. Стискају мачеве и зуре у таму.
Само косингас мирно стоји као да види у мраку. Он je навикао на
њега. Једино се он није пренуо када се зачуо врисак из дубине крипте.
Проломи се још један језивији врисак, и онда повик:
„Не! Наређујем вам... Станите!”
И онда мук, тежак као и смрад који допире из дубине. Наједном,
земља затутња под њиховим ногама. Улаз у крипту je почео да се
одроњава. Прво прашина, a онда све већи комади камења. Косингас се
удаљи и немо гледа како се стена распада и велике громаде испуњавају
предворје пећине. Лавина камења диже облак прашине док се цело брдо
урушавало. Крипта je била заувек затворена.
Гаврило се окрену и крену назад до свог магарца. Узе канап и поведе
га кроз дружину која je и даље стајала са искуканим мачевима и као да
није веровала да je све било завршено.
„Што Курјак расече, то више не зарашћује” рече косингас.
У мрклом мраку, у дубини крипте, неколицина троклока се
наслађивала растргнутим телом монголског шамана. Огледало Толи
лежало je поломљено. Крв из његове ране пробудила je нова успавана
чудовишта која се увек нахране својом жртвом. Али само на кратко
били су пробуђени из сна. Таваница пећине je напукла, и под тежином
брда почела je да се урушава. Несвесни оног што се догађа око њих,
троклоци су немо гледали како их земља и камен затрпавају и
испуњавају њихову вечну гробницу.
 Глава двадесет и друга - Лето 1378.

„И камен на који се спотакнеш

на путу део je судбине”

У полутмини блистао je један пламени уљани жижак на столу

претрпаном старим књигама избледелих кожних повеза између
којих су вирили истргнути листови. Итуген je раширила једну од тих
књига и полако je листала. Сваки пут би принела устима свој дугачки,
искривљени прст, лизнула га и крај странице би полако окренула.
Летимице га погледа, па наставља даље листати. Затим се заустави.
Брига joj набора чело. Прстом je пратила текст док га je шапатљиво
читала:
„Манзасири од тела свога створи земљу... Од левог ока својега
створи месец и богињу Јачинут... Од деснога ока својега створи сунце и
бога Јелоја.. ” Итугенин поглед застаде на наредној реченици. Неколико
пута ју je прочитала, као да није веровала својим очима: „Трипут ће
тролика неман Алка зајести Јачинут и Јелоја... прe но што Арсан Дулај
свој гнев усмери...”
Итуген преста да чита и ослони се рукама на сто. Погнуте главе
жмури и размишља. Крај се ближио. Сви су знали за старо пророчанство
Доба ватре и свако га je најављивао: Армагедон, Рагнарок, Калки,
Рапитвин...
Она осети дашак ваздуха на лицу и отвори очи. Када заигра жути
пламичак жишка, Итуген подиже поглед са књиге и загледа с(' у мрак
испред себе.
„Јеси ли послушала моју вољу, кћери?‚” рече она мирним гласом не
окренувши се.
„Јесам, мајко‚” зачу она глас иза себе. „И доносим ти дар.”
Баба се полако окрену. Кад угледа Умај како стоји са копљем светог
Георгија у полумраку, очи joj засијаше од задовољства. У трену занеме.
Само je могла да испружи руку вапећи да дохвати стару реликвију. Умај
joj приђе и даде joj Аскалон. Како су њени прсти дотакли глатку
површину дрвета, тако je осетила да je проже чудан осећај благостања и
мира. Дубоко одахну. Сав терет који je мучно носила на леђима као
руком би однесен и она се несвесно исправи. Дрхтавим прстима je
додиривала копље не верујући да га коначно држи. Дивећи му се
гладила га je и погледом упијала сваки његов детаљ.
„Аскалон.. ” прошапута она. „Кажу да je народ који га има...
непобедив.”
Умај оћута. Била je задовољна што je напокон успела мајци да
удовољи. Пустила ју je да се наслађује својом победом. Итуген га je
подигла једном руком увис и узвикнула:
„Сада ће мој штићеник Амурат коначно поразити своје непријатеље
и ујединити сва турска племена!... A када његово време прође, Тамерлан
ће га добити и повратиће снагу монголске хорде!”
A онда, као да се сети нечега, Итуген спусти копље и погледа своју
кћерку:
„Шта je са криптом, Умај?”
„Занавек затворена, мајко! Можеш да одахнеш...” рече Умај.
„Дакле, злобац je остао затрпан унутра!‚” смешка се злобно Итуген.
„То je и заслужио! ”
„Ипак, нешто оста недовршено... Билиш Кубила... Био je надохват
аждрахила, али...”
„Шта?” прострели je баба погледом.
„Ненадано се појавио... косингас.”
„Косингас?” изненади се Итуген, али у гласу се осећа дивљење.
„Видела си га?... Како изгледа?... Шта се десило? Ниси ли могла...?”
„Не, мајко...” одмахну Умај главом. „Он je... Он зрачи... У руци je
имао оштрицу... коју... осетила сам je.”
„Курјак... Тако кажу... Украо га je мрачном господару” мирним
гласом рече Итуген.
„Како један смртник може да се извуче из његовог легла... и са
таквим оружјем?‚” рече Умај с нескривеним чуђењем. „Ко би од нас то
икако могао?”
„Зато je косингас... Но, причај, шта се десило?”
„Ништа... Морала сам умаћи пред њим... али докопала сам се
Аскалона јер су еврени били у оковима, a заробили су их смрдљиви
псоглави. Зашто ли их не посекоше на месту? Чему окови?‚” упита се
наглас Умај, али Итуген се само смешка.
Након кратког тајца док се опет дивила Аскалону, Итуген гласно
уздахну:
„Све иде својим током, кћери. Зар не видиш?... Косингас je затворио
крипту... Куркил je у праву, a ja дуго нисам хтела да се помирим са
тим... Док сам имала огледало Толи, све ми се чинило тако лако.
Надмено сам хтела свима и сваком утицати на судбину, али ипак, усуду
се она не може промепити... Ах, чак ни ми... Зато се и рађа такав... Са
обичним смртницима можемо се поигравати‚” Итуген опет поглади
копље светог Георгија. „Билиш Кубила мора да испуни своју судбину...
Време je да посетим Гулчичек Хатуну, мајку Бајазита, млађег
Амуратовог сина... Она сигурно стрепи за његов живот јер je Јакуб
прворођени, миљеник je војске... Њен страх je зрео, повиноваће се мојој
жељи, учиниће све да њен син постане султан.”
„Ипак нећеш да склопиш пакт с Јакубовом мајком?” пита je Умај.
„Зашто би она пристала када joj je син ионако прворођени?... Све
досад je увек млађи брат убијао старијег и долазио на престо. Само тако
могу своју вољу да спроведем... Људи су похлепни, не маре ни за
рођене.”
„А Билиш Кубила?” изненади се Умај.
„Куркил je своје рекао... Уосталом, да би Бајазит постао сул-тан,
Амурат мора да умре... Није ли тако?... Није ли тако одувек било?...
Искористићу своју непромишљену грешку и Мокошину победу да пораз
преокренем у своју корист... Ако Амурат неће покорити Румелију, онда
ће Бајазит... Ха! Гулчичек Хатун ће ме дочекати загрљајем.”
„Пустићеш Јеврема...?
„Не мислиш ваљда да сам аждрахил улудо узела? Убићу ja Билиша
Кубилу... A што се тиче Аскалона... Сада ћу га предати мом штићенику
Амурату и он ће повести своје победничке војске на Рашане. Прошло je
доба цара Силнога... Време je опет за рат... и за жетву душа.”
 Глава двадесет и трећа - Лето 1371.

„ Kaдa je овај (Лазар) на сличан начин рђаво

с њим (Урош) поступао,
поново се врати краљу Вукашину”
(Мавро Орбин)

О колина Неродимља осула се нежним планинским цвећем под белим

светлом зоре. После кратке кише поља дуж реке Неродимке
осванула су чудесним шаренилом преко ноћи. Мала река je тихо
жуборила шапћући слатко благоречје о славноме краљу Милутину, који
се у двору Неродимља упокојио пола века раније. Но, људско уво не
може чути тај немушти језик.
Ha брду изнад Неродимке стоји стари краљ Вукашин и смркнуто
гледа на царски летњиковац преко пута. He осећа умилни поветарац
који се спушта са Шар-планине, нити миловање првог јутарњег сунца,
које je увек умело да разгали срце цара Силнога. У петој деценији
живота, Вукашин je изгледао много старији са својим издуженим лицем,
дугом седом брадом и косом. Упале очи са црним подочњацима давале
су слику човека кога су мориле тешке бриге и немирни снови. Ништа од
лепошарног призора Вукашин није видео. По мислима му je још увек
колао сан од пpoшле ноћи и мучан осећај који снивање уме да остави за
собом. Вукашин би обично брзо заборавио снове o буђењу и није им
придавао неки значај, али овај пут га je још увек могао видети пред
очима:
Ha неком непознатом извору где између три камена прекривена
маховином избија хладан кладенац, цар Урош насмејаног лица захвата
својим рукама воду и нуди му je да пије. Вукашин испрва оклева, не би
да се напоји из његових руку, али нека сила га тера да му приђе, да се
сагне и да из царских руку попије воду...
Вукашин несвесно стиска танка уста, шири ноздрве, чкиљи својим
ситним очима загледаним у царски летњиковац где je боравио цар
Урош. Чини му се да сан наговештава нешто добро, али му мучан осећај
говори нешто друго. Од вртлога догађаја у коме се нашао, није могао
правилно разабрати на шта би се тај сан односио. Сада je долазио са
својим сином Марком од Скадра, где je са својом војском требало да
сачека Балшиће и да заједно крену на Николу Алтомановића у
Оногошту. Већ му je додијала сва стара рашка властела и био je спреман
да се једном за свагда разрачуна са њима, почев од дрског Николе.
За њега се надао да ће после битке на Косову да умре од задобијених
рана или бар да пропадне пошто му je Лазар Хребељановић отео много
од територија, али жилави Никола се брзо дигао на ноге и повратио
своју снагу. Највише захваљујући мачванском бану Николи Горјанском,
који je пре тога заврбовао Растиславиће, a када му се Алтомановић, чија
се земља на северу граничила са његовом, обратио за помоћ, овај je то
брже-боље прихватио и опскрбио га новцем и оружјем. Алтомановић je
свој бес после пораза усмерио на Дубровчане које je оптуживао да су се
тајно били заверили против њега и да су убедили његовог донедавног
савезника Санка да га изда и да се врати бану Твртку. Ha пљачке
дубровачког залеђа, уцене и отмице њихових трговаца, Дубровник није
имао коме да се пожали сем Мрњавчевићима. Угари су потајно
подржавали Алтомановића преко Горјанског, па није вредело ни жалити
се бану Твртку, који се Угарима није желео замерати. A како од цара
Уроша није било никакве вајде, па се због прича о његовом убиству није
ни знало да ли je жив, Дубровчани потражише помоћ од краља
Вукашина. Овај je то, наравно, једва дочекао па je дигао војску и кренуо
на Николу Алтомановића, који се био сакрио као миш у рупи.
Но, судбина уме вешто да изигра људе, па je Вукашину у последњи
час стигао позив од његовог брата Угљеше да му се хитно придружи у
походу на Турке који у том тренутку немаше бројне трупе у Једрену јер
je Мурат са главнином војске био у Малој Азији. Тако, Вукашин дигну
логор код Скадра и усиљеним маршем крену да се састане са својим
братом Угљешом. Ипак пре тога, пут га je нанео према Неродимљу.
Нешто га je терало да рашчисти рачуне са царом Урошем пред бој са
Турцима. Обично je у битку улазио организовано, одлучно и
неустрашиво, сигуран у себе, али овог пута га je потајно мучи осећај
неизвесности. Није волео када му се планови изјалове или измене.
Веровао je да ако сигурно корача путем који je зацртао, предстоји му
само успех. Али и да свако колебање само прети неуспехом. Сада je
одједном морао да одустане од похода на Алтомановића и да крене на
Турке. Али брат му je Угљеша био врстан стратег и војсковођа, искусан
у ратовању са Турцима, па није било места сумњи. Уосталом, његове
територије су се директно граничиле са турским и знао je шта ради.
Вукашин je већ одлучио шта ће да учини. Позвао je у свој шатор свог
верног слугу Крагуја. Док га je чекао, сeo je за сто и почео писати писмо
Марку. Казаће му све... добро, не баш све. Уосталом, све што je радио
било je само да га припреми да царује и да спаси царство од пропасти.
Да уради онако како му je змајевити Момчило наложио. Док je брзо
исписивао последње речи, Нукашин je имао лош предосећај, као да
пише опроштајно писмо.
Шаторско крило се рашири и Крагуј уђе. Био je сувоњав и висок.
Кратка, оштра брада je његовом издуженом, препланулом лицу давала
вражји изглед, a дебеле обрве су још више истицале његове црне очи.
„Заповеди, краљу” рече он благо поклонивши се.
Вукашин га замишљено погледа. Имао je бескрајно поверење у овог
човека. Увек je беспоговорно обављао његове прљаве послове. И
савршено, без трага, умео je да ликвидира своје жртве. Kao што je
учинио са многима, укључујући и Војислава Војиновића. Сада му je
опет био потребан, можда и последњи пут.
„Имам за тебе задатак, Крагује” рече Вукашин.
„Кажи и биће обављено, краљу мој.”
„Врло кратко ћу ти рећи...” уздахну Вукашин. „Пратићеш Марка до
Прилепа, постарај се да стигне безбедно... Даћеш му оно писмо... само
ако се не вратим из боја са Турцима.”
Крагуј га нетремице гледа; изненађен je.
„Биће како кажеш, краљу мој.”
Вукашин пажљиво пресави хартију, кану мало црвеног воска на два
места и својим прстеном печатником га запечати. Даде писмо Крагују и
рече:
„И не одвајајте се од Марка, чувајте га својим животом.”
„Нe желиш да те твоја гарда прати у бој?”
 Вукашин се на трен замисли, пребирао je по својим усковитланим
мислима. Толико ствари га je морило, толико тога га je наједном
спопало.
„Не, Крагује” уздахну Вукашин. „Бићете потребнији Марку. Али
прво идемо да посетимо цара Уроша... Да рашчистим са њим.” Кренуо
je на коњу са својом петочланом гардом оставивши војску, која се тек
дизала, и Марка, који je још чврсто спавао у свом шатору. Јахали су у
тишини. Краљ Вукашин je све време размишљао о ономе што je
намеравао да уради. Одавно би Вукашин дао да Крагуј убије цара, али
желео je да избегне да старој властели да повод да се јаче удружи
против њега. Сада je осећао да се ближио тренутак када je морао да
пресече свој Гордијев чвор, који као да га je све више око врата стезао.
Нешто му je ипак говорило да мора све припремити за случај да се из
боја са Турцима не врати. Прво да рашчисти са Урошем, a онда да
припреми свога сина Марка.
Цара Уроша je затекао на пола пута до двора. Са својом малом
пратњом je кренуо у лов. Овај га дочека хладно и нимало му се не
обрадова, мада то Вукашина уопште не изненади. Краљ се ипак правио
да му je драго што га види указујући му све почасти и клањајући му се.
Видевши да се цар спрема да крене, он се наметну да крене са њим,
желећи тобоже и он да иде у лов.
Јахали су у тишини док je напетост међу њима расла. Урош и
Вукашин су се само испод ока гледали све док, неколико часова касније,
нису стигли до једног брда одакле су у подножју видели крдо јелена.
Урош тада својој пратњи стаде да објашњава како треба да им приђу са
друге стране и да потерају ловину према њима када сиђу у подножје. Taj
тренутак искористи Вукашин и тихо рече Крагују:
„Не дајте да се ико врати жив, покопајте их тајно у шуми.” Овај само
климну главом, па такође неприметно пренесе краљево наређење својим
људима. Када je Урошева пратња добила упутства, сви кренуше да
заобиђу ловину околним путем и оставише цара и краља саме да чекају.
A како то уме да потраје, Вукашин први сјаха са коња и наизглед
незаинтересовано стаде да посматра уоколо. Урош учини исто и пође да
протегне ноге. Уто, Вукашин му прилази са леђа и рече:
„Кренуо сам са војском ка Угљеши јер канимо ударити на Агарене.
Марка нећу водити са собом, већ ћу га послати у Прилеп јер ако се мени
нешто деси, он ме као млади краљ има наследити... A затим и тебе, како
смо се пред Богом потписали.”
Урош само слегну раменима наизглед сложивши се с тим. „Чујем да
опет шириш приче о њему иако сам ти прошли пут рекао да престанеш
са тим” рече Вукашин. „Каниш ли опет са Хребељановићем да се
завериш, овај пут против њега, као што сте се ономад дигли против
мене?... Марко ће наследити тебе... Je ли ти то јасно... царе?”
Урош неуверљиво климну главом, a стари лисац Вукашин умах га
прозре.
„Не мешај се у ствари које не разумеш, нити ти je суђено да знаш”
опет ће Вукашин. „Марко je змајевит и као цар може да спаси ово
царство од најезде Агарена... A ти својим... причама само уносиш раздор
уместо да ујединиш своју властелу.”
„Ништа ja никоме не причам..промукло ће Урош.
„Говориш да Марко није мој син! ” викну Вукашин. „Довољно je
што су сви против мене, a сад и њихов презир окрећеш на њега! ” „И
није твој син, Вукашине, већ војводе Момчила‚”рече пркосно Урош.
„Чуо сам једном приликом Милоша Војиновића када je то рекао моме
оцу.”
„Ћути, тако ти бога Уроше, јер не знаш шта говориш” процеди кроз
зубе Вукашин. „Нас двојица смо ситни смртници и храна богова.”
„Никада рашка властела неће признати тебе... ни оно твоје копиле за
цара” узвикну Урош бесно. „Знам ja врло добро шта говорим. Преотео
си Момчилу жену! Али чим ти je Видосава родила Марка пре времена,
схватио си да није твој, већ Момчилов па си je дао убити.”
„Нисам је дао убити, умрла je на порођају, људи причају свашта”
рече Вукашин.
„Али не разумем војводу Момчила” рече Урош. „Прво ти je дао
своју жену Видосаву, која je од њега забређала, па кад се Марко родио, a
она, je ли, умрла... дао ти je потом своју сестру Јевросиму, која, иако je
све то знала, прихвата Марка као свог сина.”
„Ово су ствари које се не тичу тебе... па ни мене” рече Вукашин
гледајући га намрштено. Није ни сањао колико je Урош знао за њихову
строго чувану тајну. Нико досад није сумњао да je Марко био његов син
док Урош није почео ширити гласине. Почне ли причати да je син
змајевитог Момчила и Видосаве... зле силе ће посумњати ко je он и без
оклевања ће га убити. A Вукашин се заклео својом крвљу да ће тајну
чувати до смрти. Ни сам није био свестан када му je изговорио као
туђим гласом: „Твоји дани владавине су завршени·”
Урош разрогачи очи у чуду и махинално устукну назад, страх му
прекри лице, a вилица му задрхта. Но, Вукашин се устреми на њега и
ухвати цара ручердама за врат, паде му мрак на очи и стегну га јако не
би ли га удавио. Урошу искочише очи, a уста му зинуше вапећи за
ваздухом. Безуспешно се батрга јер je Вукашин јачи од њега. Зато га
лако обори на земљу не попуштајући стисак, али одједном примети
царски златни медаљон око његовог врата који му испаде из кошуље. Ha
њему je са једне стране био грб куће Немањића, a са друге змај
раширених крила. Њега су са колена на колено преносили Немањићи и
носили га само краљеви.
Вукашин попусти стисак нетремице загледан у медаљон. Урош
закркља удишући ваздух, па док je још био ошамућен, Вукашин му
скину медаљон са врата. Усправи се стојећи над њим и туробно рече:
„Ово ти више неће требати, Уроше‚” затим окачи медаљон око свог
врата и гурну га себи под кошуљу.
„Проклет био, Вукашине!‚” промукло изусти Урош држећи се за
болан врат. „Отац ми je оставио царски медаљон...” али кад виде да се
Вукашин машио свог буздована за појасом, он умах пребледе и очи му
засузише. Ипак некако изусти: „Дабогда скончао као ja·”
Вукашин замахну из све снаге и тресну Уроша у главу таквом
силином да га откотрља у страну. Цар оста непомично да лежи док се
тамна крв из његове главе разливала по пољском цвећу. Последњи
Немањић je лежао мртав. Имао je непуних 35 година.

***

„И када је дошло дубоко вече, однесоше га у манастир звани нови

храм Успење пресвете Богородице, у поткриљу града Петрича више
Неродимља... A при том манастиру je река која силази са горе, село
звани Шариник и ту донесоше тело младога цара Уроша, као што и
рекосмо напред, a нико није о овом знао, само они злочинци и
настојатељ обитељи са клисијархом. И положише га у Гробницу у
унутрашњости цркве, гдe се врше божаствене (службе), која je још oд
прародитеља начињена. И покрише je каменом плочом и опело ноћу
свршише, a нико није за ово знао, само Вукашин u они злочинци”
(патријарх Пајсије Јањевац).
 Глава двадесет и четврта - Лето 1371.

„Свекрва - свекрива”

У глуво доба ноћи улицама Трикале, престонице Тесалије, њена мала

сен слила се са свеопштом сенком. Кретала се нечујно, хитро. Ha
бат ногу градске страже би се притајила, a када би они прошли,
изронила би из потпуног мрака и аветињски клизила дуж зидова. Трзала
се на лавеж паса или нечијег гласа да би одмах убрзала корак. Жена у
црном огртачу са натакнутом капуљачом преко лица, пак, треперила je
од усхићености. Што je била ближа свом одредишту, руке су joj се више
знојиле. Дуго чекање се ближило крају, a она није могла да га дочека.
Зауставила се пред једном старом, оронулом кућом у
најсиромашнијем делу града. У ваздуху се осећала јака влага помешана
са заударом отпадних вода које су текле улицама и смрадом трулих
животињских лешева. Кроз прозор који je био прекривен
полураспаднутим застором могла je да види тињање уљаног жишка.
Кратко je покуцала на врата. Скоро истовремено врата се нечујно
отворише. Жена се сагну да уђе и замаче са улице.
„Касниш” зачу она тих мушки глас.
Томаида скину капуљачу са главе и нервозно рече:
„Једва сам се искрала са двора, плашим се да ме уходе.” „Нису те
ваљда пратили довде?‚” из мрака изрони лице једног средовечног
човека разбарушене седе косе и ретке кратке браде. Имао je ситне очи, a
дебеле обрве. Лице му je било бубуљичаво и изобличено због зечије
усне. Због тог деформитета балио je док говори па je уза ce увек носио
стару, прљаву крпу и вазда брисао уста.
 „Нису, пазила сам, Локусе” одговори Томаида кршећи руке.
Човек крену у другу просторију у којој je треперио жижак.
„Марија je лукава као лисица” рече он и обриса ce крпом. „Сумња
она да нешто смераш, не заваравај ce... Боље да си ме послушала и да
смо ce састали на гробљу као прошли пут.”
„Јежим ce тог места...”
„Сви ce боје тог места, зато je погодно‚” прекиде je он. „Овако, ако
су те њене уходе пратиле... ’покуцаће’ ми њени убијачи на врата.”
„Неће, Локусе” уверава га Томаида. „Како те досад нису пронашли?”
„Зато што ce никад нисмо састајали у мојој кући!” искези ce на њу
овај, па крпом обриса бале са уста. „Ја умем да заварам свој траг, нисам
упадљив као... дворска дама‚” одсечно махну руком.
„Јеси ли набавио?” нервозно ће она.
„А јеси ли ти донела?” одговори joj он питањем.
Томаида из џепа огртача извади врећицу новца и баци му je на сто
поред лампе. Он je узе, одмери тежину у руци, и гурну je себи у недра.
Развуче он своја деформисана уста у грозоморан осмех. Затим ce
окрену, отвори неки стари креденац и извади једну дрвену кутију. Није
стигао ни да joj je пружи, a она ју je нестрпљиво зграбила. Спустила ју je
на сто и дрхтавом руком je отворила. У њој две мале истоветне стаклене
теглице. У једној нешто налик на бадеме, a у другој сивкасти прах. Она
извади прву теглицу и држећи je са обе руке као нешто најдрагоценије,
загледа je задивљено, вртећи je међу прстима.
„Да, да...” кркљаво ce насмеја Локус. „Митридат... вреднији од
злата.”
Томаида врти главом у неверици.
„Толико дуго га чекам”прошапута она. „Од смрти моје мајке..
11 a дивећи ce приноси га светлу жишка и гледа.
„Вредело je... сваког млетачког дуката” накарадно ce кези тровач, па
ce брише.
„Није ли могло брже?”
„Не... Тешко се набавља, знаш колико je тражен.”
„Вреди ли заиста толико?”
„Митридат?”зачуди се Локус. „Ха!... He постоји бољи противотров
од њега!” закикота се човек.
„Чула сам невероватне приче о њему” очи joj блескају од
усхићености.
 „И све су истините” самоуверено ће Локус. „Изумео га je краљ
Митридат још у старом добу. Кажу да га je сваки дан узимао због страха
да ће бити отрован, и толико je ојачао своје тело да када je једног дана
хтео сам да се отрује... није могао да нађе отров који ће га убити! ”
„Наводно je сачињен од 65 састојака” Томаида га и даље очарана
загледа.
„И уваљан je у мед” ликује Локус гледајући Томаиду како из теглице
вади један комад и врти га међу прстима. Сув je због бројних
прашњастих састојака. „Узима се са вином.”
„И сигуран je против арсеника?‚” опет пита она узевши сад и другу
теглицу са сивкастим прахом.
„Не само против арсеника, већ свих знаних отрова! ” одмахује руком
тровач. „Неки веле да помаже и против ове куге која се опет појавила...
ко зна?”
„Ако му тачно подметнем одређену количину арсеника” рече
Томаида, „изгледаће као да се заразио од те пошасти.”
„Знаци тровања и болести су слични... ако умеш да рукујеш
арсеником.”
„Нисам посве невешта у томе, Локусе” повиси она тон погледавши
га, али чим се опет загледа у митридат, она се умири. „Али ти си ипак
мајстор свог... тровачког заната.”
„Хвала... господарице” снисходљиво ће он.
„Пре јела ћу попити митридат” замишљено ће Томаида, „а онда могу
јести са Симеоном затровану храну.”
„Пази кога ћеш да отрујеш, господарице‚” упозорава je Локус.
„Немој да твоји унуци кушају исту храну.”
„Не дај ce y бригу, Локусе‚” смешка се она. „Моји унуци увек једу
одвојено... са Маријом, a ja са својим ’вољеним’ мужем... Једном ми je
рекла да једе са њима јер само тако зна да ce неће отровати.”
„Кажем ти ja, прозрела те je откад je чула да je твоја мајка деспотица
Ана отровала мужа Јована Асена‚” рече joj Локус, али она то као да није
чула.
„Мада ћу морати и Марији да дођем главе, пре него она мени”
смркнуто ће она.
„Са митридатом си сигурна” рече тровач. „Бар знаш да те не може
отровати.”
Томаида je од смрти своје мајке била опседнута неразумном
мржњом према свима око себе, осим према својој деци. За све je
кривила свога мужа Симеона и свекрву Марију. Она je постојана у свом
презиру, непоколебљива у осветољубљу, a спремна да и сама попије
отров да би их убила. Зато више није чекала већ je све припремила за
наредни дан.
Ha балкону палате седе муж и супруга, a пред њима на столу
свакојаког укусног јестива у сребрном и златном посуђу. Има ту свега
што Симеон воли, овнујско месо у меду, jaja, сир у кришкама, маслине...
Обоје седе ћутке док послуга сипа вино у раскошне пехаре.
Супружници ce ретко кад погледају, нетрпељивост међу њима je одавна
и свима очигледна. Смркнутих лица седе један наспрам другог и једва
ce трпе.
Симеон je у јеку снаге, има 45 година, доброг je здравља, све конце
држи у својој руци. Његова Тесалија je јака и велика, на југу ce граничи
са Атинским војводством, a на северу са Мрњавчевићима и Балшићима.
Послуга одлази и оставља их саме. Пред њим стоји тањир пун хране,
али он je не окуша. Чека. Замишљен седи. Томаида гледа у свој тањир.
Док je наводно надгледала спремање ручка, убацила je арсеник. И сад
joj je отров пред њом. Попила je она митридат уз вино пре обеда. Није
Симеон приметио кад га je кришом прогутала. Имао je сладак укус јер je
уваљан у мед. Па ипак са зебњом je сад гледала у свој тањир. Шта ако
противотров не делује? Ако ce отрује? Али она je одлучна у својој
намери јер више не може овако да живи. Окружена je противницима
који ce спремају да je ce отарасе, силом или милом. Зна она да њена
свекрва Марија одавно убеђује сина да je отера, a он то није чинио само
зато што би Томаида са собом одвела њихову децу. Али они су сад већ
одрасли, све троје имају више од двадесет година, имају своју децу која
су сад код ње. Симеон je сина Јована Уроша прогласио за наследника
када je имао само десет година, али на очев очај, када je стасао, показао
je веће интересовање за веру него за државништво. Други син Стефан
Урош влада Фарсалом, a кћерка Марија je удата за Тому Прељубовића,
сина Гргура Прељуба, касније прозваног Албаноктонос, Албаноубица,
јер je био немилосрдан у борби против Арбанаса.
И Томаида сада зна да га ничим не може везати за себе. Сви њени
дотадашњи покушаји да га отрује пропали су захваљујући његовој мајци
Марији, која je успевала да то предупреди сваки пут. Након што je њена
мајка Ана отровала и свог другог мужа, његовог некадашњег савезника
Јована Асена, Симеон je схватио да му опасност прети од супруге.
„Лепо сам ти говорила” понављала му je мајка Марија, „они потичу
из фамилије тровача! Шта мислиш зашто je Рогозна убедила Душана да
те ожени Томаидом?”
Зато je сад Томаида стисла петљу и узела први залогај. Плашила ce
да ће Симеон приметити њено колебање, али он je био одсутан у својим
мислима и није je ни примећивао. После трећег залогаја, онако пуних
устију, Марија му рече преко стола:
„Што сад не једеш? Шта не ваља?”
Симеон je равнодушно погледа, a онда ce осврну око себе
придижући ce у столици:
„Где je Љоша?”
„Шта ће ти сад он?”
„Како шта ће мизачуђено je погледа муж. „Да проба моју храну.”
„Видиш ли да ja једем исто?”
„Нећу да размишљам... Зови Љошу.”
„Чега се толико плашиш?” смеје му се Томаида и на његове очи
узима још један залогај.
„Чега? Да ме не отрују.”
„Само ти слушај своју мајку...”
„Ма немој?” нагну се он према њој. „Колико пута су се пробачи
хране отровали? Je ли? Кажи ми?”
„Откуд знаш да су се отровали? Можда су се само поразбољевали од
нечега.”
„Камо среће” дуну кроз нос Симеон и завали се у столицу. „Зови
Љошу, жено.”
Томаида полако устаје од стола и саркастично му добацује: „Можда
се плаши да више буде твој пробач? A и ти си га претерао, мужу. За
пробаче узимаш само Арбанасе.”
Она му прилази, узима његову виљушку и набада комад меса из
његовог тањира. Прво га задиркује, нуди му залогај, a онда га и сама
поједе. Затим брзовито узе још неколико различитих залогаја пред њим
и накревељи лице:
„Задовољан... мужу?” и крену ка својој столици.
„Ха! Добро je говорио покојни Јован Асен!‚” разведри се Симеон.
„Спојиш лепо и корисно. Арбанаси ти кушају храну, па ако се и отрују,
две си се муве једним ударцем решио!”
 „Суров си, Симеоне” злочесто се осмехује Томаида док седа на своје
место за столом. „И то су само људи.”
„ Дошли су главе твоме брату и стално дижу буне” рече Симеон пa
узе залогај. „Али мој зет Тома уме са њима! ”
„Превише je окрутан према њима” рече наизглед нехајно Томаида
док га посматра како једе затровану храну. A он навалио као да му je
задњи пут.
„Са њима се не може другачије.”
„Па, добро кажеш, мужу” уздахну она. „Са некима се мора тако.”
Симеон Синиша je то вече пао у постељу. Прво га je тресла
грозница, a онда je почео да повраћа крв. Узалуд je његова мајка Марија
доводила разне видаре. Крвара му je пуштала крв, стављала му
пијавице, травари му давали разне травке да жваће, наливали га
свакојаким чајевима. Ништа му није помагало. Сви су само климали
главом и говорили: „Куга je то·” Симеон je у лицу мењао боје, грчио се,
кукао од болова, дрхтао као прут... Док на крају није омлитавео и
убледео.
Томаида je везла у својим одајама када je ходницима одјекнуо језив
врисак његове мајке. Плач и нарицање су трајали дубоко у ноћ, a онда je
завладала гробна тишина. Томаида je спавала мирно и задовољно.
Велики камен joj je спао са срца.
Ујутру je устала свежа и расположена. Чак je и тихо певушила.
Извадила je црнину да обуче. Ипак мора свету да покаже да je у
жалости, ма шта они мислили. Напудерисала je своје лице, нашминкала
очи. Жели да им се покаже као лепа, уцвељена удовица. Треперила je од
нескривеног задовољства. Митридат je био савршен као што се причало.
Више не мора да се боји Маријиних отрова, држала je стару краљицу у
шаци. A она ће бити њена следећа жртва. Затим ће на миру владати
Тесалијом са својим сином Јованом Урошем. Још je млада, могла би
поново да се уда...
Из таквих мисли тргоше je врата која се уз тресак отворише.
Уплаканог, али гневног лица шездесетогодишња Марија као фурија
улеће. Црни подочњаци joj испод очију, a поглед joj убитачно сева.
„Знам да си отровала мога сина, Орсинијева‚” мукљиво ће joj она.
„Зажалићеш дан када си оставила сису своје мајке тровачице! ”
Затим, као вихор излете из њене одаје и неста у ходнику.
„Ха! кратко се насмеја Томаида и одмахну руком за њом.
 Није Томаида губила време. Њен муж Симеон се још није ни
охладио, a свога сина Јована Уроша je крунисала за цара Ромеја и Срба
и целе Албаније. Церемонија je била скромна и без свечаних гостију.
Чак ни Марија joj није присуствовала. Дуго није излазила из својих
одаја где се препустила туговању и оплакивању свога вољенога сина. У
међувремену, Томаида се кочоперила по двору, a из њеног поноса
изродила се бахатост и претерано самопоуздање. Осећала се
недодирљивом, непобедивом. Одмах je сменила све који су joj сметали и
почела да влада уз помоћ Грка Алексија и Манојла Филантропена
уместо свога сина кога царевање није претерано ни занимало. Његова
душа je била посвећена мери, a срце Цркви. Више времена je проводио у
молитви него у државничким пословима. Био je ктитор манастира
Метеори крај старог грчког града Стагоја, чији je оснивач био његов
отац Симеон.
Томаида се толико осилила да више није ни користила пробаче
хране.
„Ако je краљ Митридат могао да постане отпоран на отрове, онда
могу и ja!‚” стално je говорила себи.
Зато je редовно користила чудесни противотров и нехајно се
опходила према својој безбедности. Додуше, окружила се телесном
гардом јер je страховала од физичког напада. Али како je време више
одмицало, a свекрва Марија се ретко појављивала у јавности, виспрена
Томаида поче да размишља како да се и ње отараси. И вероватно би joj
некако подметнула отров да једног дана двор не забруја од невероватне
вести. Марија Палеолог одлази у монахиње! Томаида испрва не
поверова у ту вест, па je стаде проверавати на све могуће начине јер je
сваки контакт између њих две био прекинут. Послуга се Томаиди клела
да Марија највећи део времена проводи у молитви у капели, да пости и
да се спрема да се замонаши.
Њеној срећи чинило се није било краја, па je Томаида одустала од
својих мрачних намера да отрује свекрву. Ипак, то радовање се нагло
прекинуло напуна два месеца од Симеонове смрти. Томаида je пала у
постељу, наизглед, заражена кугом. И као код њеног мужа, разни
видари joj нису могли помоћи. Шта више, клели су се да je то био
најгори облик тог обољења. Томаиди су се на додир стварали чиреви и
загнојене ране. Кожа joj je била у великим модрим печатима, коса joj je
опадала у праменовима. Повраћала je крв, a мокраћа и столица су joj
били крвави. Чак je испод ноктију крварила пре него што би отпали.
Видари су се крстили не видевши дотад тако тежак случај обољења.
Остало им je само да скрштених руку гледају како њихова владарка
копни. Али Томаида се није предавала иако je била на измаку живота.
Једва нечујним гласом тражила je да joj доведу њеног верног Локуса,
славног тровача и травара. Ако joj je он рекао да je митридат лек против
куге, како je онда могла да оболи? И можда ће он моћи да je излечи.
Чинило се да Томаидин живот виси о концу и да још једино има снаге
да дочека свог спасиоца.
Испијеног, бледог лица и упалих очију са великим подочњацима
лежала je непомично у својој постељи. Уста су joj била модра, a лице
окупано хладним знојем. Постељина око ње je била крвава због чирева
који су се претварали у загнојене ране из којих je цурио крвав гној.
Дисање joj je плитко, једва приметно. Сваки уздах пропраћен пиштањем
плућа. Није имала снаге ни руку да помери и једва je држала очи
отворене. Сваки издисај joj je могао бити задњи, али она je истрајавала.
Чекала je свог спасиоца.
A онда, скоро нечујно у њене одаје уђе њена служавка.
„Стигао je... видар Локус, господарице” рече она смушено и брже-
боље изађе да не гледа њено самртничко лице.
Врата се опет отворише. Али на њима се појави Марија Палеолог.
Томаида само зажмирка очима, снаге за више није имала. Kao да не
верује шта види. Миче испуцалим устима, али глас joj замро. A Марија
joj долази у најраскошнијој царској хаљини. Блешти од злата и сребра,
од накита којим je она, Томаида, гиздаво парадирала по двору.
Златонита одежда светлуца у полумраку одаје. Марија изгледа као
анђео, њена лепота je младалачка, a држање царско. Уздигнуте главе,
гордо, гледа на трули трупац у постељи. Прилази joj и говори:
„Узалуд чекаш свог тровача Локуса, неће доћи.”
Затим, помно гледа Томаидину реакцију. Суза која последњом
снагом потече из њеног ока била je Марији довољна да се злурадо
осмехне и ликује.
„Шта си мислила, Орсинијева, да можеш надмудрити мене, краљицу
Марију Палеолог, кћерку ромејског паниперсеваста Јована Палеолога,
синовицу ромејског цара Андроника II Палеолога и супругу великог
краља Стефана Уроша II Милутина?...‚” и дуну подсмешљиво кроз нос.
„Ти се, јаднице, ниси ни родила када сам ja користила митридат...
Додуше, у оно време га je било теже набавити него данас, па смо га
краљица Теодора и ja некако наизменично имале и користиле... И
царица Јелена га je користила када joj je бар у два наврата спасио живот
од мога отрова... и мени од њеног... Ниси ти, Орсинијева, дорасла
мени... али си успела мога сина да отрујеш...” клима главом она
замишљено. Кад Томаида стаде да испушта неке неразговетне звуке,
очигледно веома узнемирена, Марија се нагну према њој и цинично
рече: „Шта кажеш? Није ти јасно шта ти се догодило?... Казаћу ти па
можеш да цркнеш, бездушнице... Ниси оболела од куге, не... Отровала
сам те арсеником... Могла сам неким другим отровом, али желела сам да
прођеш кроз исте муке као мој сироти син... Шта велиш?... Како кад си
пила митридат?... He, драга моја, ти више од месец дана пијеш арсеник...
Сваки дан...” Марија седа на столицу, размешта раскошну хаљину,
затеже чипкане рукаве. „После Симеонове сахране дала сам да те прате,
дању и... ноћу. знала сам да си набавила митридат, али не и од кога. A
када су ми доушници јавили да си била код Локуса... па, и ja сам га
посетила. Скратићу причу да би стигла да je чујеш пре но што умреш...
Али, ’убедила’ сам га да ти отад уместо митридата као бадеме даје
арсеник уваљан у мед да не би осетила његов мирис на бели лук... И ти
си га дуго пила, да... Морало je јер те je митридат пре тога учинио
отпорном на њега... Све док он није престао да делује... A дотле ти се
арсеник нагомилао у телу... као што видиш по себи” нехајно показа
руком на њу. „Сад када си убила мога сина...‚” стеже joj се грло, па она
застаде на трен и настави нешто друго: „Чудна je судбина... Говорка се
да je и цар Урош мртав” Марија прича више за себе него Томаиди, чији
се живот полако гаси, очи joj се склапају. „Већ неколико месеци не знају
где je... Вероватно га je Мрњавчевић бацио у неку јаругу... A Јелена се
коначно замонашила... И ja ћу... Нема више надмудривања са њом... Е,
она je била достојан противник, Орсинијева!... Да!... A не ти, јаднице!...
Она и ja смо дошле до краја нашег пута... Обе смо се бориле за своје
синове и обе их изгубиле... Забогам се ако се обе више не сећамо када
смо последњи пут нашим синовима рекле... да их волимо... Хм!... Кад
сад размислим, ни Урош ни Симеон нису желели да царују... Биле смо
ипак превише опседнуте собом, да... Да смо више мислиле на њих... сада
би обојица били живи‚” одсечним покретом руке обриса сузу која joj се
ненадано искрала из ока и склизнула низ образ. „Јелена и ja бићемо
монахиње, ти ћеш да умреш... Чему онда толика похлепа и грамзивост
кад нас све чека царство небеско и кад пред Творца стаћемо као кад смо
се родили... без игде ичега сем што на души носимо многе животе...
Можда их Јелена и ja окајемо монашким животом... Сумњам” кад то
рече, Марија се уморно придиже и не погледавши Томаиду изађе из
њених одаја. A ова je последњим погледом, кроз полузатворене очи,
испрати и заувек их склопи.
 Глава двадесет и пета - Лето 1371.

„Припремивши, дакле, војску oд двадесет хиљада бораца,

кренуше у потрагу за Турцима свe до Тракије,
коју су великим белом били заузели”
(Мавро Орбин)

Ш умарак у Черменским луговима крај Марице врвео je од војске

као мравињак. Топло предвечерје се повлачило пред свежином
коју je доносила река. Увелико су гореле ватре између шатора око којих
je седела војска, обедовала и одмарала се. Мирис хране и дима ширио се
на све стране. Опуштеност и самоувереност владале су међу људима.
Након што су се тога дана ћаћине војске краља Вукашина и деспота
Угљеше није било никога ко није био сигуран у победу и ко није једва
чекао да се сутрадан крене на Једрене, где су Турци имали мали
гарнизон. Сваки војни поход подразумевао je ратни плен, пa није чудило
што су многи прижељкивали да се што пре дају у пљачку. Двадесет
хиљада војника било je подељено у два логора. Један већи je био ближи
реци Марици, a други мањи нешто јужније. У већем логору налазили су
се краљев и деспотов шатор.
Браћа су седела сама за столом након што су после вечере отпустили
своје војсковође. Сада су у миру испијали вино и препричавали
дотадашње догађаје и разматрали no ко зна који пут Угљешин план
напада на Једрене.
„Био бих мирнији да су нам Ромејци послали трупе” рече Нукашин
вртећи пехар у руци. „Некако сам се надао да ће то урадити након свега
што си постигао, брате.”
 ,,Ax!‚” одмахну руком Угљеша. „Незахвалници! Неспособњаковићи!
He спомињи ми их! ”
„Када си успео пролетос да добијеш помирење од цариградског
патријарха, и да ти он пошаље свог метрополита... Е, то није мала ствар,
Угљеша” одмахује главом Вукашин. „Постигао си оно што цар Душан и
царица Јелена нису успели: помирење две цркве.”
„Знаш да то важи само за Церску област‚” замишљено ће Угљеша.
„Да je наш патријарх Сава пристао на ромејске услове, помирење би
важило за цело царство, a овако... Ах!... Понекад се кајем што сам морао
онако да оцрним нашег покојног, пресветлог цара.”
„Ниси имао куд, Угљеша” нагну се ка њему Вукашин. „Како би се
измирио са Цариградом да ниси рекао да je цар Душан погрешио што je
неканонски поставио саморукоположеног патријарха?... Па зар наш цар
није био спреман да призна папску власт само да би од њега добио
крсташку војску против Агарена? Ако ћемо о гресима, твој je
неупоредиво мањи.”
„Кад погледаш, Вукашине” јетко ће овај, „све je то било узалуд...
Ромејци нам сем обећања не дадоше ништа! Иако сам им рекао да ћу ja
да покријем све трошкове трупа.”
„Сигуран сам да би све било другачије да je ромејски цар Јован био у
Цариграду” рече Вукашин. „Он би одобрио слање трупа, овако ко сме то
да учини без њега?”
„Нисам више сигуран у то, брате‚” огорчено ће Угљеша. „Не нудим
им ja савез против Агарена од јуче; већ четири лета их кумим и молим
да тим ђаволима заједно станемо на врат... Није то него je нешто друго.”
„Шта? Кажи кад си већ почео! шири руке Вукашин.
„Замерају нам што смо заузели много њихове територије no
Македонији, a сем тога гледају на нас са висине, сматрају нас
сиротињом и веле да им само богати римокатолици могу помоћи... Зато
се цар Јован толико дуго потуца пo њиховим престоницама и мољака за
помоћ.”
„Неће je ни добити, као што није ни цар Душан‚” рече Вукашин.
„Наравно да неће! Зато се ми истоверници морамо држати заједно...
Али, ево видиш! Kao да смо проклети, само гледамо на Запад, уместо да
будемо сложни. Ромејски цар Јован сад ради исто што je и Душан, али
брига папу за Агарене, не види опасност од њих, већ гледа какву корист
од њих да извуче!”
 „Хајде, главу rope!‚” узвикну Вукашин и диже пехар. „Пао си ко
шљива у блато, ево нас на један дан марша од Једрена! Отераћемо
невернике одакле су дошли! ”
„Надам се да je тако, брате” одмахује сумњичаво главом Угљеша.
„То je само зато што je Мурат са војском у Малој Азији, na гарнизон
броји једва четири и no хиљаде војника.”
„Нећемо му дати времена да пошаље појачања” нагну пехар
Вукашин. „Сутра у ово време смо у Једрену и славићемо победу.”
„Обично сам ja ведрији од тебе” смешка се Угљеша и испи не-колико
гутљаја. Затим гледа брата испод ока, na се помало устручава да га пита.
Ипак пресече: „А... Урош?”
Вукашин га погледа. Намрачи своје лице. Све ово време тиштао га je
и прогањао призор Урошевог убиства. Његов лик му je долазио у сан,
ноћима je имао кошмаре.
„Рекао сам ти већ‚” рече невољно Вукашин.
„Знам... али шта je са осталима, са двором, са мајком царицом?”
„Ништа..” стисну уста Вукашин. „Ујутру, пошто смо га покопали у
тајности, отишао сам у његов двор у Неродимљу и тобоже га тражио...
Рекоше ми да je отишао у лов... Чекао сам га до поднева и онда дигао
војску и кренуо за Скопље. Одатле сам послао no гласнику писмо
Јелени у манастир, питајући je где je цар и да ли je можда опет отишао
некоме у госте... Знаш већ како je он обичавао да ради... Мало-мало, пa
оде и зачами код некога.”
„Добро..уздахну Угљеша. „Неће ваљати ако открију где си га
покопао.”
„Док сви примете да га нема, ja ћу се већ зацарити, a онда ме баш
брига.”
„Злосрећни Урош! Шта ти je судбина!‚” смеје се Угљеша. „И
Симеон Синиша je отишао овог лета Богу на истину! И мајка му Марија
се замонашила као Јелена! Хе-хе!... Толика нетрпељивост je владала
међу њима, растурили су царство да би малтене у исто време обојица
умрла, a њих две отишле у манастир!”
И Вукашин се на то насмеја, кад уто, улази један војник у шатор.
„Краљу, стигло je посланство на челу са Хаџи Илбекијом које шаље
Лала Шахин паша из Једрена.”
„Је ли?‚” изненади се Вукашин. „Сигурно долазе да преговарају о
примирју... Нека уђу.”
 „Ма, какви преговори!‚” плану Угљеша и скочи на ноге. „Долазе да
нас уходе! Убијмо их сместа!”
„Не!” скочи сад и Вукашин. „Чекај да их чујемо, можда хоће да нам
предају град
„Агарени су лукави као лисице!” смркну се Угљеша. „Taj Лала
Шахин je најбољи Муратов војсковођа, никад се неће продати, не буди
лаковеран! Убијмо уходе сместа!”
„Чекај, Угљеша...!”
Уто, у шатор улази висок Турчин у џеби, испод које се види јелек од
фине чоје, a за појасом му бритка сабља ђорда, која покуцкава о оклоп.
Кратка чалма му обавијена око високе беле челенке од ждраловог перја.
Угљеша je знао да везири дају овакве челенке ономе који каурску главу
донесе или се неким јуначким делом истакне. Било му je јасно да овај
човек није био обичан посланик Лала Шахина, већ неко њему од значаја
и његов повереник. Имао je дугуљасто лице и маркантне црне очи
продорног погледа.
„Селам, ефендије” благо им се овај поклони, na скромно шири руке:
„Ја сам диздар Једрена Хаџи Илбекија и елчибаша беглер-бега Лала
Шахин паше... на услузи.”
„Селам и теби, диздаре‚” оштро ће Угљеша предухитривши
Вукашина, који je таман зинуо да нешто каже. „Зашто долазиш?”
Илбекија тобоже збуњено погледа Угљешу, na Вукашина. Зна он добро
ко je ко, али ипак цинично упита:
„А са ким разговарам? Са два рашка краља?”
„Са обојицом” опет ће Угљеша;има он доста искуства са турским
разбојницима који упадају на његову територију. Зна како дишу. „Шта
нам no теби шаље твој беглер-бег?”
Види Турчин да Угљеша нема стрпљења, као да je већ унапред
одлучио шта ће да му одговори на понуду, na се обраћа краљу
Вукашину, који му делује толерантнији:
„Краљу Вукашине, доносим ти поруку од мог беглер-бега Лала
Шахина не бисмо ли спречили непотребну крварију међу нама” благо
му се овај поклони.
„А шта нуди Лала Шахин?” упита га Вукашин.
„Да склопимо мир пo цену нашег данка у рушпама” рече Турчин.
„Боље je платити договор него да гину силни људи.”
„Како да склопимо мир кад твоји пљачкаши харају no нашој земљи?”
пита га Вукашин. „Али јесам за склапање мира... Свакако... Али под
условом да предате Једрене и да се повучете из свих заузетих
територија.”
„Ах!... To je неизводљиво, ефендија‚”у немоћи шири руке овај. „Куд
се можемо повући?... Толики народ... Нису само трупе у питању na да их
тако лако повучемо.”
„Како онда да склопимо мир?‚” умеша се опет Угљеша. „Вратите
нама и Ромејцима преотето, na ћемо се у миру разићи.”
„Наш народ je пустио дубоке корене у овој земљи, немају више ни
куд да оду...”
„Немају, немају, кад бежите од Монгола” цинично ће Угљеша. „Није
ли већи шићар да добијете данак и наше обећање да нећемо упадати на
вашу територију?” премешта се Турчин с ноге на ногу. „Moj беглер-бег
предлаже да са својом тевабијом дођете у Једрене и будете наши гости,
да шенлучимо, na да склопимо примирје... Шта велиш, бег-ефендијо?”
„Не долази у обзир, каква гостидба! узвикну Угљеша. „Него да се ви
сместа повучете из Једрена и оставите градску капију отворену.”
„Али...”
„Завршили смо преговоре, Хаџи Илбекија” одлучно ће Угљеша.
„To су наши захтеви. Пренеси их Лала Шахину... Сутра долазимо да
заузмемо Једрене.”
Турчин зину да нешто изусти, али срете се са тврдим погледима два
брата, na само слегну раменима. Окрену се и без поздрава изађе из
шатора. Чуше рзање његовог коња док га je овај узјахивао и повик за
покрет.
Угљеша незадовољно одмахује главом.
„Погрешили смо што стражи не наредисмо да никога не пропуштају
и да свакога убију на месту.”
„Не претеруј” рече Вукашин. „Видиш да су уплашени.”
„ Агарени?” зачуђено га погледа Угљеша. „Ти си, брате, поштеђен
борбе са њима, a ja се од првог дана кољем са тим дивљацима.”
„Видећеш да ће сутра опет доћи и пристати на наше услове...‚” рече
Вукашин, али Угљеша га не слуша.
Има он искуства са њима. И нимало му се не допада што су
несметано ушли и прошетали њиховим табором. Обузе га језа од
помисли да су Агарени осмотрили њихове снаге, размештај трупа и
коморе.
 Вукашин je још нешто причао када му Угљеша упаде у реч:
„Морамо одмах дигнути логор и кренути ка Једрену.”
„Шта? Ти си сакалуд, брате!‚” подсмехну ће Вукашин. „Што бисмо
сад кретали даље? Само што није пао мрак! ”
„Нису Агарени дошли да нам нуде мир и данак, Вукашине”
изнервира се Угљеша. „Већ да осмотре наш логор. Дижимо трупе,
сместа!”
„Не претеруј, куд ћемо се ломатати no мраку! ” сад се Вукашин
разљути. „Знаш ваљда да наши људи не иду никуд no ноћи, неће ни до
бунара из куће да изађу! A ти би их терао да марширају! Нема ни
месечине да виде где газе! ”
„Агарени су вични ноћним нападима.. ” опет ће Угљеша, „толико
пута сам то видео
„Ко да нас нападне, црни ти? Она шака јада из Једрена?” шири руке
у чуду Вукашин. „Опусти се, попиј мало вина... Окасно je сад за покрет
војске, израна крећемо и сутра у ово време смо у граду.”
Угљеша одмахује главом и без речи излази из шатора. Вукашин га
испрати са смешком, није се могао начудити шта je наједном спопало
његовог брата. Претеривао je, куд ће слаба градска посада да се усуди да
нападне табор са двадесет хиљада војника?
Убрзо се Угљеша враћа, a лице му и даље смркнуто.
„Наредио сам да се стража удвостручи” рече он.
Споља допире смех и наздрављање војника. Зачу се у даљини и
песма.
„Шта je сад ово?” изненади се Вукашин.
„Видели Агарене, na веле дошли да се предају na сутра неће бити
боја‚” гневно ће Угљеша. „Наредио сам им да не пију! ”
„Куд неће наш човек пити?” смеје се Вукашин. „Почели су пити када
су нам се војске састале, a ни шаторе још нису дигли.”
„Само да се не напију” промрмља Угљеша.
„Неће, не бери бригу, нека се мало провеселе.”
Свеже ноћи, топли дани, na свако јутро осване у измаглици дуж
речног корита. Ноћ je протекла мирно, a српски табор je брзо утонуо у
миран сан. Због претеране самоуверености у своју надмоћ и неразумне
охолости, будност страже je попустила.
Из плавкасте, влажне измаглице која се као завеса дизала са земље,
из мрклине ноћи пред само праскозорје као авети и приказе изронила je
у галопу носећи бакље турска коњица у савршеној формацији збијених
редова. Наједном, сановитом тишином, у знак да навала отпочне,
одјекнуше бубњеви и свирале, звече таламбаси и проломи се
громогласно покликивање. Земља задрхта под копитама јуришне
коњице. Напад je на свом дорату предводио Хаџи Илбекија, огрнут
коластом аздијом испод које му на грудима севају велике сребрне токе
док у руци држи свој дуги ханџар. Он се оглушио о наређење Лала
Шахина да не напада српски логор ноћу. Због тога га je касније, иако се
као победник вратио у Једрене, Лала Шахин паша из љубоморе дао
отровати.
Турци су најпре напали мањи, јужни српски табор. Тутњава коња и
талабука трже српску војску из сна која се први мах збуни не знајући да
ли људи само сањају или се земља отворила и пакао покуљао. Многи
изађоше неспремни из својих шатора да виде каква je то ларма да би
скоро одмах пали посечени или изгажени под копитама коња. He
кварећи формацију, атлије како надиру, тако бацају бакље и пале
шаторе и кола коморе. Пламен сукну увис и осветли ноћ. Стреле
татаранке зафијукаше кроз ваздух скоро непогрешиво погађајући
збуњену и уплашену војску. Мало ко стиже да се прихвати свога мача, a
камоли да на себе намакне оклоп или узме штит. Чврста формација
копљаника продирала je кроз логор рушећи и убијајући све пред собом.
Српски војник ненавикнут на ноћну борбу, оптерећен je сујеверјем које
уме да му помути разум. Зато му je турска коњица деловала страшније
него што je заиста била, na je изазвала невиђену панику и страх.
Дисциплиновани у нападу, Турци лако и брзо разбише мањи српски
табор и нагнаше масу војника у бекство према великом логору недалеко
од њих на обали Марице.
У међувремену, чим се заталамбасало, дигнута je узбуна у великом
табору и војска je одмах скочила на ноге опремајући се за бој. Вукашин
и Угљеша су међу њима, први спремни да поведу напад. Иако
упозорени на време, њихове трупе су предуго тумарале no мраку
заузимајући формацију за напад. Логорске ватре су се одавно погасиле и
тек би понека бакља аветински горела у измаглици. Довикивањем и
прозивањем успеше да направе јуришну формацију, те Вукашин и
Угљеша дадоше знак за покрет.
Но, одједном, из мрклине на њих налећу њихови саборци из мањег
табора који су се повлачили бежећи од Турака, и то намах изазва панику
на обе стране. Јер једни за друге помислише да су ђаволски Агарени. И
брат на брата потегну мач и нож. Крв непотребно потече док од повика
запомагања не схватише да су из исте војске. Но, та забуна изазва
невиђену гужву и комешање, na док неки спуштају оружје други у
страху наваљују на њих, и многи падоше грешком посечени. To je
потпуно зауставило напредовање Вукашинових и Угљешиних трупа док
се испред њих у даљини дизао ватрени зид од запаљених шатора и
уништене коморе.
Две брата успевају неким чудом да обнове неколико редова својих
трупа и крећу у сусрет Турцима. A ови, пак, с пламеном иза леђа, и даље
у непрекинутој формацији свом силином ударе међу њихове ослабљене
трупе. Српској војсци делују као да се огромна агаренска сила сјатила
на њих, да je Лала Шахину стигло појачање од Мурата. Још су велику
пометњу изазивале оне трупе у повлачењу које не стадоше да се боре јер
многи од људи беху ненаоружани и неприпремљени већ главом без
обзира бежаше кроз редове својих вичући и запомажући и тиме ширећи
страх и панику. Онима у позадини je изгледало као да je цела војска већ
разбијена и у повлачењу, na немали број оних спремних за бој сами
побацаше оружје и умакоше према реци.
Небо je на истоку почело да се румени као да je било обливено
крвљу. Дим се ширио бојиштем, мешао се са измаглицом и првим
јутарњим светлом. Шикљање крви, јауци, избезумљене очи,
животињска забуна и комешање ширило je такав страх међу српском
војском да њих двадесет хиљада разби четири пута слабији непријатељ.
Узалуд су се Вукашин и Угљеша, окружени својим највернијим
трупама, одупирали и храбро борили. Њихови позиви на регруписање
изгубили су се у ларми бојишта. Војска око њих се брзо осипала и у
таласима бежала ка реци Марици. Накрвави и израњавани немоћно су
гледали како се њихови људи гомилају мртви под незадрживим нападом
Турака.
И онда, Угљеша би рањен убодом копља и умало не паде са свог
коња. Све то Вукашин гледа док се и сам бори за свој живот, али тек
тада схвати да je све изгубљено и да морају спасавати своје главе. Кад
се он проби до Угљеше, ухвати узде његовог коња и поведе га са
бојишта пробијајући се са својим људима. Друга властела, видевши
њихово повлачење, и сама се даде у бег остављајући за собом своје
трупе.
 Одједном се маса војске у хаотичном повлачењу сјатила на обалу
Марице, која се у то време звала Хебра. Бежећи од Агарена који су им за
петама и који су немилице секли све које су сустигли, разбијена српска
војска, немајући куд, баци се у реку не би ли се домогли спаса на другој
обали. Али велико мноштво људи и коња, рањених и полумртвих, без
снаге да препливају почеше да се даве или да се хватају за оне који су се
и сами једва држали на површини воде. Јака струја их je односила док
су се над њом проламали крици, јауци и запомагање. Успаничено су
млатили no води да би их као нека невидљива рука повукла у дубину.
Трупци људи и коња беживотно су плутали низводно остављајући за
собом крвав траг.
Први сунчеви зраци су се с муком пробијали кроз црни облак дима
који се уздизао изнад оба српска табора. Вукашин и Угљеша, у пратњи
највернијих људи, стигоше до реке у замагљености и у очају гледају
како им се људи даве под таласима. Немајући куд, и сами на коњима
запливају кроз хладну воду, али врло брзо их струја раздвоји. Краљ
Вукашин je немоћно гледао како се коњ његовог брата бори да остане на
површини да би наједном потпуно потонуо заједно са јахачем. И тако
сконча деспот Угљеша Мрњавчевић у својој 46. години, у реци
набујалој од његових мртвих трупа. Његово тело никад није пронађено.
Краљ Вукашин се уз помоћ свога пажа Николе Хрсојевића домогао
друге обале. И сам израњаван, исцрпљен и промрзао наставио je да се
повлачи на коњу што даље од реке Марице. Често се освртао и са
ужасом гледао како река односи мноштво његове војске, a тек би
понеко, као он, успео да je преплива. Турци су стигли до обале где су
хватали заробљенике, a рањенике су стављали под сабљу. У даљини су
горела оба табора српске војске, обавијена густим црним димом, који се
дизао високо у ваздух.
Вукашин je брисао сузе док je јахао, проклињући своју судбину и
жалећи за мртвим братом. Све што je мукотрпно стварао нестало je за
неколико часова. Његова војска je била потучена до ногу, побијена или
заробљена. И сад je сам са својим пажом бежао остављајући их на
немилост Агаренима.
Сунце je рано припекло тога јутра док су њих двојица ногу пред
ногу уморно јахали. Коњи су им већ били изнемогли, само што главе
нису вукли no земљи. Болеле су их ране, имали су подливе и
огреботине. Вукашину je оклоп био поломљен, још je само сачувао свој
буздован, који je сада висио окачен о његово седло. Ha крају, обојица
мораше да сјашу не би ли колико-толико поштедели своје коње, na су
људи и животиње наставили да вуку ноге кроз прашину. Ходали су у
тишини. Ha лицима им сасушена крв и сузе, a очи им упале од умора и
безнађа.
Негде код села Караманли, недалеко од Марице, на своју радост
наиђу на један кладенац, који je избијао између три камена. Без речи
приђу и пусте коње да се напоје на поточићу, који je весело жуборио.
Taj звук се Вукашину необично чинио после јаука и крикова који су му
још одзвањали у глави. Нестварно, као са другог света, чаробно као да
га je нека вила њима пробила да би на њему утолили своју жеђ. Али не
слутећи ништа, Вукашин се сагну и обема рукама захвати хладну воду.
Принесе je лицу и уми се да спере сасушену крв и прљавштину. A када
се мало више нагнуо да би устима својим попио воду, деси се нешто
чудесно што je трајало неколико тренутака, a њему беше попут
вечности.
Царски медаљон му испаде из подеране кошуље и блесну под јаким
јутарњим сунцем. Вукашину се пред очима указа оно што je ономад
уснио, када му je цар Урош из својих руку нудио воду да се напије. И
истог трена препознаде кладенац са три камена прекривена маховином и
осети да проживљава свој сан у јави. Укочи се сметен и изгубљен у
времену.
Но, то није збунило његовог пажа Николу Хрсојевића јер овај одмах
препознаде царски медаљон Немањића и би му јасно да je његов
господар могао само на силу да га узме од цара Уроша. A како je већ
неко време колала прича да je овај нетрагом нестао, пажу Николи сину
да га je Вукашин мучки дао убити.
Овоме нагрнуше сузе на очи због жала за њему драгим Урошем,
гневно дохвати Вукашинов буздован са седла и узмахну... Његова сенка
пролете пред Вукашиновим очима и он се махинално окрену и погледа
изнад себе. Заклео би се да je у блештавилу сунца које га на трен
заслепи могао разазнати лик цара Уроша како замахује. Али буздован га
страховито удари у главу и одбаци га ничице у поток. Оста краљ
Вукашин непомично да лежи лицем у води док je жуборав односио
његову крв.

***
 „Одатле касније његово тело би пренесено у цркву Светог
Димитрија у Сушици, која je у Рашкој” (Орбин)
 Глава двадесет и шеста - Јессн 1371.

„Мати цара Уроша je преко пастира који су чували овце

сазнала дa су видели пламени стуб који ноћу силази
са неба на место гдe je био сахрањен свети Урош”
(Троношки родослов)

М илошев повратак на Сврчинско језеро после толико година беше

болнији него што je очекивао. Испрва се радовао што ће опет
видети место где je најчешће боравио преко лета када се Душанов двор
из Скопља селио у Паун поље. Ваљда je очекивао да ће се вратити у
прошлост, да ће опет видети њему позната и вољена лица. Није он
заборавио ни оне страшне тренутке које je тамо доживео, чак ни оне о
којима су му причали када je био сувише мали да их се сећа. Али, оно
што му je остало дубоко урезано у душу била je љубав којом je био
окружен и сигурност коју je осећао под тим кровом.
Зато, када му je у Обилову гласник донео Јеленино писмо, у коме га
моли да оде у Неродимље и потражи свог полубрата Уроша, видно
узбуђен почео се припремати за тај далек пут. Забринуо се за Уроша, a
Јеленину мајчинску секирацију добро je схватао јер ју je сваки пут на
растанку виђао у очима своје мајке Јање. Дуготрајно, црно сумњање у
себе самога због губитка копља светог Георгија коje га je тиштало
месецима, и мучна малодушност и клонулост духом, због чега га je
Јелица прекоравала, тек je мало узмакла при помисли да ће се вратити у
Паун поље. Подсвесно je тражио начин како да побегне од срамоте коју
je умишљао на сваком кораку чак и пред непознатим људима. У
њиховим погледима je уображавао да види њихову осуду. Није му било
лако. Оно што му je светац поверио на чување изгубио je својом
небригом и несмотреношћу. Да je знао како да се искупи за свој грех,
одмах би то учинио. Једино косингасове речи утехе су му мало
ублажавале мучни осећај кривице.
„Ништа се не дешава случајно, Милоше” говорио му je Гаврило.
„Једна латинска пословица каже: Храбар човек може да падне, али не и
да се преда! Зато, главу горе и чекај да видиш зашто je тако морало
бити!”
Тако je и Јеленино писмо схватио, као још један путоказ на његовом
трновитом путу. A она, мајка ко мајка, секирала се за свог гина. И њу je
морио страховит осећај кривице што je сина својевремено убеђивала да
прогласи Вукашина за краља. Али како je могла знати да ће стари лисац
желети да приграби сву власт! Kao што није могла да зна за Војислава
Војиновића. A онда би себе прекоревала што je и сама била као они,
властољубива и немилосрдна, да не треба да се чуди и да не осуђује
никога јер није била боља од њих. Сетила би се горких Мокошиних
прекорних речи:
„Ви, владари, толико сте самољубиви, и често због похлепе и
грамзивости заборављате оно најосновније: народ je оно што траје, a
цареви долазе и пролазе.”
A онда када je прогледала, било je касно, уточиште je потражила у
осами манастирског живота. И сада joj je остао само њен син Урош.
Удају кћерке Теодоре за покојног султана Орхана није могла никако да
преболи, a сада се плашила за сина.
„Милоше Обилићу, дико и узданицо моја‚” писало je у њеном писму
искривљеним рукописом који je одражавао мајчински очај и страх,
„иако злоговорци кажу да си ми само посинак, моје срце те воли као
сина. Зато те кумим Господом нашим, хитај у Неродимље и тражи свог
брата Уроша. Дугих месеци нема гласа од њега, пити га je друга
властела видела. Вукашин Мрњавчевић ме je убеђивао да се потуца по
туђим домовима, али бојим се за његову судбину! Moja јава и моје ноћи
су испуњене кошмарном грозницом, причињава ми се синовљев глас
како ме дозива као из неког мрачног, дубоког бунара. Пронађи брата,
подари мир мом срцу и спокој мојој души!”
Милош се радо прихватио тог посла, не само да потражи Уроша, већ
и да изађе из двора Обилова који му je сваким даном бивао све тешњи.
Желео je да се нагледа великих планинских пространстава, да се опет
надише оштрог ваздуха Шар-планине.
Али оно што je тамо затекао када je стигао у предвечерје, само га je
још више ражалостило. Опустели и запуштен Паун двор полако je
пропадао. Приметио je то чим je прошао кроз отворену капију зараслу у
коров. Двориште у коме се као дете играо, где je са Вуканом вежбао
ратничке вештине, било je обрасло у високу траву и шикару. Застао je
на Ждралину и гледао око себе. Пред очима су му се низали призори из
прошлости, шарени балдахин под којим су седели Душан, Јелена и
многи други, смех и вриска деце која трчкарају унаоколо, царске заставе
које се вијоре на двору и на кулама палисаде. Весели жагор људи,
музика и мирис хране сад je заменило језиво фијукање јесењег хладног
ветра који се спуштао са Шар-планине и грактање врана које се разлеже
над гробном тишином.
Дојахао je кроз високу траву до улаза у двор. Врата су била
одшкринута. Таман да сјаше кад зачу повик:
„Стој! Ко иде?”
Милош се за трен збуни, не види никога.
„Милош Обилић!‚” одврати он.
Врата се уз шкрипу отворише и један старац промоли главу напоље.
У руци je држао стари мач. Зачкиљио очима и гледа у јахача. Стиснуо
уста и намрачио се, не би ли незнанцу деловао опасно и одлучно, али
старачко изборано лице и дуга седа коса одају човека у дубокој
старости. Ипак, та старина му je некако позната. Лик из далеке,
магловите прошлости.
„Мелек? Јеси ли то ти, стари?” сјаха Милош.
„Милоше? Синко, ти ли си? Охо-хо!‚” излази старац и шири руке у
добродошлици, али не пушта мач.
Загрлише се пред прагом двора. Милош се сагао, па га старац љуби у
бело лице и стиска га као да жели да се увери да није све само сан.
„Склони ту зарђалу оштрицу, деда‚” смеје се Милош. „Огребаћеш
нас са тим!”
„Е, хе-хе! ” смеје се и овај. „А баш ономад ми један пастир рече да
ћу угостити једног старог знанца! Видовит неки човек!”
„Какав пастир, нема живе душе докле поглед допире?” зачуди се
Милош.
„Вала не знам, био je пре неки дан, тражи своје залутале овце! Ко ће
му га знати! Но, ајде, уђимо, синко! Брије ова ветруштина” рече Турчин
Мелек и поведе Милоша за руку унутра.
Некад блештави двори украшени златонитим таписеријама,
заставама и улепшани украсима вредним и ретким, сада зјапише празни
и тмурни. Ветар се чуо како фијуче пустим, полумрачним ходницима.
Њихови кораци одјекују као у гробници.
„Ајмо у кухињу, тамо je једино топло” рече Мелек озареног лица и
не пушта Милошеву руку. Мало-мало па га стиска и погледнује као да
не може да верује. „Е, како си ме обрадовао, синко! Дуго нико више не
долази ’вамо. Наопака времена!”
„Мислио сам да си отишао на двор у Скопљу, са осталима‚” рече му
Милош.
„Куд ћу ja тамо са оним рогоборним Вукашином! Ово je мој дом! ”
„ Јеси ли чуо да je настрадао на Марици?”
„Нека вала, боље није ни заслужио! ” па опсова нешто на турском.
„Свакога стигне заслужена казна или награда!... A када се то десило?”
„Пре неколико месеци” каже му Милош. „Он и Угљеша повели
војску на оне твоје, али их ови потукоше до ногу.”
„Е, да...” одмахује главом старина. „Опасни су Агарени... Говорио
сам ja твом оцу, и деди и прадеди - не може ваша оклопна коњица да се
носи са њиховом лаком, брзом коњицом. Добра je гамо да у налету
разбије пешадију. Нико да ме послуша! Веле они, како остали свет има
тешку коњицу, хоћемо и ми...” види Милош да je овај жељан приче и да
неће ускоро ућутати. „А знаш шта им ja рекох? Кажем им, јесте имају
они оклопнике, али немају Турке за непријатеље, већ се међусобно боре
и туку у оклопима па звече као лонци! Ха-ха-ха...!”
Уђоше у кухињу, где je у огњишту горела ватра. Поред огњи шта,
сламарица. Старац je живео овде. Ствари стоје разбацане ту и тамо, на
столу остаци бајате хране. Разне рите висе по столицама.
„Јеси ли овде сам, Мелек?”
„А? Да, да! Биле до скора неке две жене са децом, али отишле
трбухом за крухом... Сад живим сам, понекад одем у село да трампим
jaja за брашно или со. Сад имам неколико кокошака тамо где су били
силвани. Сећаш ли их се, синко? Е, да... Често идем у шуму да берем
гљиве, траве. Понекад поставим неку замку за зеца. Прође повремено
неки трговац на путу за Неродимље и за Петрич, па се трампимо.”
„Пропао двор‚” рече Милош гледајући око себе.
„Пропала земља, како не би и двор?‚” поседаше за велики сто на
коме се некад припремала храна, a Мелек стаде да склања здело испред
Милоша. He скида осмех са лица: „Увек сам говорио, синко, кад земља
изроди змаја као што je био цар Душан, она живи, цвета, рађа заједно са
њим. Ако он не остави пород раван себи или бољег од себе, земља ће
свенути. Змај и земља су једно, тако вели твој народ... И ти си змај, ниси
ли, синко?” намигну му старац.
,, Јесам‚” рече Милош уз тежак уздах. „Али у задње време не осећам
се... змајевито, Мелек.”
„Је ли?... Сећам се шта je покојни косингас Милош Војновић
говорио‚” заста Мелек. „Да су змајеви чувари ове земље и док je њих, и
народ ће живети у слободи.”
„ Јеси ли чуо да сад имамо новог косингаса?”
„Јесам! Богу хвала! Људи само добро причају о њему, како и треба
да буде‚” на крају Мелек седе поред њега и опет ухвати Милоша за
руку. „А који те пут довео овамо, синко? Чуо сам да си заточник.”
„ Јесам, борим се за српску славу.”
„И чујем да си je стекао, нема бољег од тебе на мегдану.”
„Сада сам дошао, по молби царице мајке, да тражим цара Уроша”
рече Милош. „Кажу да je нетрагом нестао.”
„Знам да je домовао у Неродимљу, повремено je долазио у Паун
двор, доносио ми je разне потрепштине... Душа од човека, добар ко
хлеб... Али није за цара” одмахну он другом руком док још држи
Милоша. „Ко јагње je међу вуковима... Овој земљи je потребан змај јер
се онда вукови покуње и послушни су.”
„Сад идем у Неродимље да га тражим” рече Милош. „Његова мати
се боји да га je снашла нека несрећа.”
Наједном, Мелек му јако стисну руку. Милош осети бојазан у
његовим речима:
„Ономад, на Ђурђицу, на празник преноса моштију светог Георгија...
беше лепа, ведра и мирна ноћ... Седео сам на балкону и дремао... Кад
одједном у даљини... Пламени стуб се спусти са иеба на земљу... Трљам
очи јер им не верујем... Бечим се јер мислим да сањам... Устанем са
столице и загледам се у даљину, у тај ватрени стуб који спаја земљу и
небеса... A онда - пуф! Нестане!” „Где се то десило? У ком правцу?‚”
зачуди се Милош.
„Према старом Петричу, ближе Неродимљу... Негде између, шта
знам!... Можда код села Шареник.”
 „Велиш, пламени стуб?” гледа га Милош.
„Да, да... Забогам ти се, овим очима сам то видео!”
„Није ли подно Шареника манастир Успења пресвете Богородице?”
сети се Милош.
Мелек не рече ништа него само и он у чуду клима главом. Обојица
заћуташе и гледају се. Милош онда устаде, a за њим и Мелек.
„Кренућу тамо израна, сад je окасно” рече Милош.
„Преноћи овде, унећемо још једну сламарицу” обрадова се Мелек.
„Не, стари пријатељу... Хоћу у своје старе одаје, на спрату.” „Куд
ћеш тамо, црни Милоше? Хладно je...”
„Ако je мангал још горе, припалићу ватру у њему, покрићу се својом
међедином.”
„Како хоћеш, синко” слеже раменима старина.
До својих одаја je прошао кроз добро познате ходнике, сад пусте и
тихе. Мукла шкрипа старих дасака под његовим корацима га je пратила
до врата одаја у којима je као дете ноћио. У руци држи лучеву бакљу,
која трепери под промајом која дува у ходнику. Заста и погледа у
правцу врата царевих одаја која су се једва назирала под светлом које je
подрхтавало. Приђе им полако и отвори их. Стајао je на прагу и
испружио бакљу унутра. Светло испуни собу цара Душана и царице
Јелене и узнемири сенке које аветињски заиграше по зидовима. Све je
стајало онако како су они оставили последњи пут када су ту боравили.
Само су паучина и прашина указивала на то да je много лета прошло
отад. Тужна празнина je зијала одасвуд. Место које je зрачило животом
сада je било беживотно и тмурно.
Када je напослетку ушао у своје старе одаје, срце му се стегло. Вукао
je ноге као да су му биле од олова. Сетио се сваког ћошка, сваког
места... Ha столу je још увек стајала стара уљаница, преко столице je
нашао неку своју дечачку одећу, сад пуну прашине и посивелу. У углу
je био његов лежај, a крај њега простирка на којој je спавао његов
силван Вилан. И Милош осети како му се надима душа, грло му се
стеже. Толико je времена прошло, толико тога му се отад десило, a он би
све дао да може да врати време када je био дечачић кога су Душан и
Јелена редовно ноћу обилазили као рођеног сина, и када je његов верни
Вилан спавао крај њега.
Мелек га je тргао из дубоких мисли када je ушао посећи сандук са
дрвима.
 „А, je ли, синко? Враћа ли ти успомене?” смешка се стари Турчин,
који je превалио осамдесет година.
Милош оћута, па само испусти неки мукљив звук.
„А ти мене питаш зашто нисам отишао у Скопље! Волео бих овде да
ме покопају” смеје се Мелек док припаљује ватру у мангалу. „Највише
ме страх да овде сам умрем и останем непогребен, или негде напољу,
као храна вуцима и птицама.”
„Сви имамо неке своје страхове који нас уходе из сенки‚” промукло
ће Милош.
„А, и ти си их видео, je ли?” смешка се Мелек.
Ватра у мангалу стидљиво и тешко плану, као да се бори са тешким
мраком и празнином која их окружује, или je пак нека невидљива рука
притиска и гаси.
„Драго ми je, синко, да си дошао” задрхта Турчину глас и очи му се
зацаклише под светлом ватре. „Знаш... некако ми je душа гад
испуњена... Први пут после дугог... дугог времена... Осећам се као у оно
време када je Паун двор био пун веселих и насмејаних лица... Чак ми и
мрзовољно лице старе краљице Марије сад делује мило! ” насмеја се
Мелек. „Не знам шта ми je... Док сам ти носио огрев, све ми се указују
њихова лепа лица, a чујем смех и вриску вас деце док јурцате
ходницима, и разиграни лавеж силвана... Е, боже, излапео сам, синко, не
замери ми” рече Мелек па брише сузе рукавом. „Лепо спавај и још
лепше снивај, мој Милоше.”
Милош пољуби старца у косу и он се одгега напоље. Залупи врата за
собом и остави Милоша самог са успоменама које су се сручиле на њега
свом тежином давно прохујалих времена. Легао je он на своју стару
постељу и док се покривао крзном, заклео би се да може осетити
Виланов мирис, да чује његово дисање на простирци крај кревета.
Остао je тако загледан у пламен који je бацао сенке по зидовима, a у
њима je видео призоре из свог детињства и све њему миле ликове како
му се смеше и обасипају га љубављу.
„Не видиш их само ти, старино” помисли Милош. „Сви су они још
овде, у Паун двору.”
Тако je дочекао тмурну јесењу зору, нити je спавао, нити je снио
лепе снове. Нити су снови могли бити лепши од његових успомена.
Нису му ни били потребни.
Било je рано када je сишао у кухињу да потражи Мелека. Желео je да
се поздрави са њим. Размишљао je шта може да му каже на растанку,
какве речи утехе или какав топли отпоздрав.
Затекао га како лежи на сламарици. Ватра у огњишту je била
угашена, само танак прамен дима се уздизао. Мелеково лице je имало
миран израз, чак му je мали осмех титрао на уснама, као да je снивао
некакву лепоту призора. Био je мртав, издахнуо у сну.
Несвестан свог последњег даха који je са својом душом испустио из
тела.
Милош дрхтавом руком запали свећу лојаницу и постави му je изнад
главе. Иза врата виде једну лопату, узе je и изађе на хладан јутарњи
ваздух. Док je копао раку у дворишту опустелог двора, на месту где су
се он и остала деца небројено пута играла, почео je први снег да
провејава, полако, стидљиво. Тешка тишина се спустила на Паун поље.
Ветар je замро, тек je свитало. Непрегледни оловни облаци прекривали
су небески свод.
Умотао je Мелека у покров и спустио га у раку.
„Нећеш остати непогребен, или храна вуцима и птицама... Нити си
овде сам у Паун двору‚” прошапута Милош и затрпа раку.
Узјаха свог Ждралина, потапша га по врату и последњи пут прође
кроз капију царског Паун поља. Више му се неће враћати.
Пут до манастира Успења пресвете Богородице водио га je поред
Сврчинског језера на југ. Заобишао je двор у Неродимљу, желећи прво
да обиђе манастир и поприча са тамошњим свештеницима. Снежни
врхови Шар-планине су се губили у ниским облацима. Било je тихо, без
ветра. Снег je провејавао не задржавајући се на земљи. Огрнут
медвеђим крзном, Милош je лаганим касом до поднева превалио пут до
подножја планине. У даљини, небу под облацима, изнад спајања Мале и
Големе реке које праве Неродимку, на висини од хиљаду метара, као
стражар уздизала се тврђава Петрич, a нешто ниже од ње и утврда Мали
Петрич. Облаци који су наилазили са севера повремено би je заклањали
са видика. Из плодне долине Милош je брзо зашао међу шумовита брда.
Наједном се пред њим указао на узвишењу мали манастир Успења
пресвете Богородице окружен столетном шумом. У његовој порти
уздизао се величанствен храст запис, чија га je крошња надгранала.
Испод њега, крај дебла, била je мала дрвена клупа, a иза манастира
кућица од камена и дрвета облепљена дебелим слојем блата.
Милош сјаха са Ждралина и привеза га за накриву ограду од коља
којом je манастир био одвојен од шуме. Тишину и мир једино ремети
гласан жубор брзе планинске реке у подножју. Момак уђе у порту
загледајући и дивећи се великом запису који je надмено надвисивао
манастир и околину. Његово широко дебло могло je обгрлити бар
петоро људи, a корење које je на неколико места штрчало из земље било
je дебело и јако.
„Помаже Бог, јуначе” Милош зачу глас.
„Бог ти помог’о” одврати он угледавши сувоњавог свештеника који
je изашао из манастира.
„Сигурно си кренуо у Петрич и залутао...” започе овај, a из колибе се
промоли једна женска глава са марамом.
„Нисам” прекида га Милош. „Јеси ли ти настојатељ манастира?”
„Ммм... јесам, витеже” сумњичаво ће овај док прилази. Био je висок
и мршав, проседа брада му je падала на груди. Замршена дуга коса му je
вирила испод црне капе. Имао je танка уста и ситне очи које Милошу
нису уливале поверења. „Ја сам клисијарх Тома...”Кад Милош погледа
његову жену, која je извирила из куће, он то примети па окренувши се
према њој, рече: „Оно je Moja жена Кладива.”
Милош клима главом, али погледом претражује околину Манастира.
„Тражим нашега пресветлога господина цара Уроша по захтеву
мајке царице” безоколишно ће Милош загледавши се у свештеникове
очи. „Јеси ли га видео или чуо нешто.”
Клисијарх Тома наједном обори поглед и нервозно стисну уста, па се
збуњено окрену жени и скривено од Милоша даде joj знак гримасом на
лицу да се удаљи. Иако Милош то није могао приметити, није му
промакло како се Кладива одмах склонила у кућу.
„Ја нисам... ми нисмо... нисмо дуго видели нашег господина цара
Уроша‚” замуца овај. „Од пролетос, мислим.”
„Кажу да je кренуо у лов са својом пратњом, али да се није вратио у
двор у Неродимљу‚” рече му Милош и прати његову реакцију.
„Па, витеже... како рече да се зовеш?” затрепта Тома.
„Нисам ни рекао... Милош Обилић.”
Ha помен његовог имена, Тома диже обрве и стаде се премештати са
ноге на ногу.
„Наш цар овуда сигурно није пролазио јер бисмо га не само видели,
него и достојно угостили... са оно мало што имамо.”
„Јеси ли сигуран у то... Томо?” пита га неповерљиво Милош, па опет
гледа око манастира не би ли приметио можда неку свежу хумку или
штогод слично.
„Да, да!‚” брже-боље ће овај. „Овамо ретко ко залази, сем на
празнике кад се сјати народ из Петрича и његове околине.”
„ Добро, ако тако велиш‚” слегну раменима Милош. „А кад сам већ
овде... неће ти сметати да мало предахнем од пута и... мало разгледам
уоколо?”
„Не, не... Добродошао си, витеже, да ломиш хлеб са мном” трља
нервозно руке овај. „Остани колико ти je воља.”
Милош само климну главом и нехајно крену у шетњу по дворишту
око манастира. Загледа по ћошковима, тражи раскопану земљу, мада зна
да je шума свуда уоколо и да ако je цар убијен, никада га тамо неће
пронаћи. Клисијарх му иза леђа неприметно склизну у манастир и
остави га самог.
Када je обишао манастир, Милош пред вратима цркве клекну,
прекрсти се трипут и уђе унутра. Затекну Тому како пали велике
лојанице око олтара. Момак прошета гледајући богато живописне
зидове, мало-мало па се прекрсти. Није му промакло ни то како га
клисијарх испод ока прати, па обара поглед на земљу.
„Сад ће почети подневна служба‚” промукло ће овај.
„Нећу те ометати‚” рече Милош и крену да изађе, али застаде и рече:
„Кажу људи да су на Ђурђице видели какав пламени стуб да се спустио
са неба... овде.”
„Пламени... стуб?” замуца Тома и прекрсти се. „Ми то видели
нисмо.”
„А-ха.” промрмља Милош и изађе напоље.
Али заста на самим вратима цркве јер угледа једног старог пастира
како седи на клупи испод записа. Држао je пастирски штап испред себе
и наслонио главу на њега, као да дрема. Милош погледа уоколо, али не
види овце. Уто, иза њега, клисијарх танким гласом запоја и махањем
кандила отпоче службу.
Момак закорачи у двориште и лаганим кораком приђе пастиру на
клупи.
„Помаже Бог‚” рече Милош.
„Бог и теби помогао‚” рече овај и подиже главу, a очи му уплакане.
Пастир je имао педесетак година, проседу косу до рамена и
живобојну траку везану око чела. Имао je лепо лице, благих црта и
бистар поглед. Руке су му биле господствене, скоро нежне, прекривене
дугим рукавима. Ha себи je имао широке панталоне и дебели овчији
кожух. Са рамена му je висила мала везена торбица, из које je вирила
фрулица.
„Одмори кости, витеже” рече овај и помери се да направи места на
клупици.
Милош седе поред њега и осети благоугодни мирисај тамјана на
њему. Човек je био загледан испред себе са тужним осмехом на лицу.
Милош нe издржа да га не пита:
„Чему сузе, старино?”
„Једна je због нашег богомилог господина цара Уроша‚” рече овај и
обриса сузу руком.
„И ja роним сузе за нашим царем јер je нестао нетрагом” каже
Милош.
„А ja јер je крвнички убијен и покопан у тајности да би се затрло
његово Немањићко име.”
„Знаш ли можда где почива?” упита га Милош немало изненађен.
„Овде, у гробници цркве, скривен од очију народа који га je волео и
од мати његове која тугује за њим.”
„Овде?” скочи на ноге Милош.
„Седи, синко” ухвати га за руку пастир, a Милош осети његов
миловит додир, нежан и уједно чврст. „Богумрско je прекидати црквену
службу... И стишај свој гнев јер клисијарх Тома je противно својој жељи
и вери пристао да се тело нашег умилног цара овде сакрије.”
„Ко га je убио?” упита Милош седнувши опет крај пастира. „Знаш ли
име његовог убице?”
„Није на мени да га именујем, нити да га осуђујем” тужномилостиво
ће овај. „Нико не може избећи казну нашег Господа.”
A онда заћуташе слушајући Томово мелодиозно појање у цркви.
„Сваку службу Тома у себи посвећује цару и моли Господа за
опроштај. Грех и кривица отераће га у гроб” тужнооко гледа пастир у
правцу цркве, a онда док му једна суза клизи низ образ, погледа
Милоша па додаде: „А друга суза je због тебе, змајевити Милоше
Обилићу” и обриса je.
„Знаш ко сам?” изненађено ће момак.
„Ко не зна за најбољег заточника српског” одврати овај погледавши
Милоша тужним очима. „Но, и теби ће душа бити позвана оном који
небеса тресе будеш ли je угушио својим кајањем.”
Милош га немо гледа, не знајући шта да каже, a истовремено
осећајући необичну блискост са овим човеком, као да га познаје целог
живота.
„Чудни су путеви Господњи и недокучиви за смртнике, но знај да
оно што си изгубио данас, пронаћи ћеш сутра и знаћеш зашто си га
изгубио...”
Уто, утихну Томино појање и Милош се трже из своје
замишљености. Окрену главу ка цркви и нагло устаде. Кад крену, зачу
пастиров глас за собом:
„Спаси од заборава мошти светога Уроша, нашега младога цара... и
бригу не бригај због мојега копља.”
Милош заста усред корака, и таман да се окрене кад се на улазу у
цркву појави Тома. Кад овај угледа Милошево намргођено лице, умах
пребледе и укочи се. Момак то примети, али затечен пастировим
речима, ипак се окрену, али угледа празну клупицу под записом.
Сметен, погледом претражује око себе и на трен заборави и Тому и цара
Уроша. Збуњено стоји без даха док се у ваздуху још осећа мирис
тамјана. Бат корака га прену и он угледа Тому како крупним корацима
хита ка својој колиби.
„Томо!” повика за њим Милош. „Не бежи од Бога и од истине!... Да
те мој мач не би сустигао! ”
Овај се укопа у месту, али оста окренут му леђима. Хладан зној га
обли и руке му се стадоше знојити. Зажмури клисијарх од страха док
слуша како му се Милош приближава.
„Знам да су те зликовци присилили да сакријеш тело нашега цара у
цркви‚” рече му благо Милош, a овај видно одахну и рамена му се
опустише.
Када се окренуо, брада му се тресла, a знојаве руке стаде трљати од
нервозе.
„Покажи ми где леже мошти мога полубрата‚” тихо ће Милош.
Овај само климну главом и кренуше један за другим у цркву. Стара
тробродна базилика, имала je два мања бочна брода. Тома стаде над
плочом у десном броду и немо зури у њу. Стоји и Милош поред њега, па
као да обојица виде царево тело у плиткој гробници.
„Ко...?” запитао би Милош за убице Урошеве, али речи му засташе у
грлу.
 Али, Тома зна шта га витез пита. Ипак, престрашено ћути. Пред
очима му крволок Крагуј, који му држи нож под гушом. „Сазна ли ико
за ово, гркљан ћу ти пререзати, и теби и твојој жени... па ћу вас оставити
вуковима” процедио je кроз зубе овај. Зато, свештеник немо стоји и не
трепће док гледа у плочу испод које леже остаци цара Уроша.
„Кажи ми ко je ово урадио‚” промукло ће Милош. „Кога није већ
стигла Божја казна... стићи ће га моја.”
Тома га погледа разгорачених очију, тражећи утеху у Милошевом
одлучном погледу.
„Кажи... И окај своје грехе пред Богом и моштима свога цара.”
Ha то, Тома скрушено паде на колена и зарида покривши рукама
посрамљено лице.
„Краљ Вукашин са пратњом... Донели су мртво тело нашег цара!”
грца у сузама овај. „Онај кога зову Крагуј ми je запретио да својим
животом чувам тајну.”
„Њих je онда већ стигла Божја казна‚” рече Милош.
„Није!‚” закука Тома. „Начуо када je краљ Вукашин рекао том...
Крагују да чим се врате у табор, да води краљевића Марка у Прилеп...
Зато страхујем за живот свој и живот моје жене! Зато сам досад крио
што само од Бога не могу сакрити...!”
„Онда ће такве стићи моја казна‚” тврдогласно рече Милош.
Окренуо се и кренуо ка излазу из цркве. Тома потрчкује за њим док
крши своје руке. Милош застаде пред црквом и загледа се у клупу где je
затекао необичног пастира. Била je и даље празна. Почело je јаче да
снежи, лепим крупним пахуљама које су лелујаво падале. Било je мирно,
без дашка ветра или шума. To су они кратки тренуци када земља увек
бездахно дочекује први снег, када занеми пред његовом лепотом.
Милош одахну. Осети растерећење у души. Да ли je добро чуо када
je пастир рекао „моје копље” или му се то само причинило? Да ли je
уопште видео тог човека или га je умишљао све време? Поиграва ли се
његов разум са њим после свега што му се десило?
„Слушај, Томо.. ” рече му Милош. „Окајаћеш своје грехе тако што
ћеш отићи пред мајку царицу, сада монахињу Јелисавету, у Сер... И
казаћеш joj где joj син лежи, моли je за опроштај као што би Бога
молио... И поручи joj да ми je... један пастир открио ту тајну.”
„Пастир?‚” збуњено ће Тома.
„Наћи ће она у свом срцу милости да ти опрости‚” рече Милош и не
погледавши га, крену ка свом Ждралину.
Кренуо je назад истим путем којим je и дошао, кроз шуму која je
почела да се бели под танким снежним покривачем. Пронашао je свој
мир. Грижа савести која га je морила и нагризала му душу беше као
руком... пастира однесена. Сетио се опет Гаврилових речи:
„Главу горе и чекај да видиш зашто je тако морало бити!”
Док je јахао по првом снегу који je пахуљао у зимско предвече,
далеко у гори могао je чути милозвучје пастирске фруле.
 Двадесет и седма - Јесен 1371.

„Правда држи земљу u градове,

a неправда руши обадвоје”

Ј a, заточник Милош Обилић, позивам именосног Крагуја и остале

убијаче српскога цара господина Уроша да ми изађу ма мегдан, на
бој за правду!”
Викнуо je витез пред отвореном капијом града Прилепа док га
стража са куле знатижељно гледа, a народ у пролазу га у чуду загледа.
Но, он се не обазире на њихове погледе, већ смркнутог и тврдог лица
стоји загледан у капију одакле очекује да се појаве изазвани на
мегданлук.
За два сата колико je ту стајао на угаженом снегу, пет пута je
прозвао заверенике убијеног Уроша. И био je стрпљив, чекаће и десет
дана буде ли им требало да прикупе храброст да изађу пред њега.
Напокон, појави се градска стража која растера народ који се окупио
око њега. Било je ту жена и деце, свакојаких трговаца сви су жељно
ишчекивали ту борбу, било какву борбу. Чим војници потиснуше масу
на сигурну раздаљину, уместо да кроз капију изађу прозвани, појави се
на коњу Марко Мрњавчевић. Њему суморно лице, a очи му севају
гневно.
Стадоше један наспрам другог на коњима и нетремице се гледају.
„Шта ово значи, побратиме?‚” процеди кроз зубе Марко. „Морам ли
да поновим изазов?” рече Милош. „Убијачи га нису чули или се плаше
да изађу на мегдан?”
„Чији убијачи, Милоше?‚”нагну се напред у седлу Марко. „Ако
оптужујеш њих за усмрћивање нашега цара Уроша, оптужујеш и мога
покојнога оца краља Вукашина и тиме каљаш и моје име! ”
Милош се загледа у Марка. Били су побратими, Душанови змајеви
који су се заједно играли у Паун двору, одакле je сад долазио. Није
желео да га увреди, или да му укаља име, али му je душа вапила за
правдом, a срце за осветом свог полубрата.
„Ја нисам споменуо краља Вукашина” рече Милош. „Нити je на
мени да судим о покојницима, таквима Господ праведно суди и
пресуђује... Али je на мени право да тражим бој за правду, па уколико
грешим душу према Крагују и осталима, Бог ће стати на њихову страну
и њихови мачеви ће ме по правди Бога посећи, и љага ће пасти на моје
име.”
„Милоше...” ублажи тон Марко, очито му непријатно што их силан
народ гледа и слуша. „Хајдемо, побратиме, на мој двор, да разјаснимо
шта те тишти...”
„Јесу ли Крагуј и остали у граду или су се као зечеви разбежали?”
пита га Милош. „Да знам да ли да их чекам или да се дам у потеру за
њима.”
„Ту су, нису никуд побегли‚” рече Марко. „Они су моја гарда.”
„Не треба ти таква гарда, побратиме Марко‚” одмахује главом
Милош. „Царева крв им je на рукама, куд те они могу ваљано бранити?”
„Шта то причаш, Милоше?‚” узврпољи се Марко. „Хајдемо
унутра...”
„Па да се осврћем у страху да ће ме заскочити у неком мрачном
ходнику?‚” одврати Милош. „Не, пошаљи ми их све на мегдан.”
„Петорица су...”
„Само?”
„Почуј шта ћу ти рећи, побратиме” опет ће љутито Марко. „Ја ти не
могу дозволити да оптужујеш мога оца за цареубиство, то je највећи
грех пред Богом и најгора љага на његовом и мом имену занавек! ”
„Ја нисам њега спомињао, Марко...”
„Свеједно! To je као да оптужујеш њега... и мене!‚” повика Марко, a
коњ под њим се узнемири. Но, Марко одмах спусти тон и простодушно
му рече: „Немој ме у овај зао час још и ти пљунути, побратиме.
Долазило ми je посланство султана Мурата, донели ми ултиматум: да
признам његову власт и да испуњавам обавезе према њему... или ће
заузети Прилеп и све мушке главе ставити под сабљу, a женскадију и
децу у робље одвести.”
„Нуди ти вазалство? Зар ћеш издати своју земљу?‚” запрепасти се
Милош.
„То си добро рекао, побратиме, ’своју земљу’!‚” смркну се Марку
лице. „Шта je моја земља?... Je ли? Одговори ми... Je ли то паше
Сврчинско језеро, где смо младовали?” a на то Милош потврдно клима
главом, „ Je ли то Скопље? Зета? Приштина? Звечан? Ново Брдо?
Рудник?... Јесте?...‚” гнев опет расте у Марку. „Хоћете ли онда ти, Лазар
Хребељановић, браћа Балшић, браћа Драгаш, Вук Бранковић и остали
да ми притекнете у помоћ ако одбијем Муратов захтев? Хоће ли ваше
војске да нападну Агарене док буду опседали овај град?... Хоћете ли?...
Нећете! Kao што нисте помогли мом оцу, свом законитом краљу! мршти
му се Марко. „Неки су злурадо ликовали на вест о погибији наше... и
ваше војске! И шта су одмах урадили? Преотели су нам земљу! A ja сам
краљевић, наследник свога оца... и цара Уроша. Што нису дошли да ми
се поклоне и искажу ми своју верност?... Сад ћутиш, Милоше, немаш
шта рећи јер сам у праву. Лазар je одмах заузео Приштину и Ново Брдо,
Балшићи чак Призрен! Вук Бранковић се раширио по Косову! Браћа
Драгаш су се такође овајдили смрћу мога оца! A то што je Никола
Алтомаповић најмање заузео, то je само зато што je опседнут
Дубровником, као цар Душан некад Цариградом, па не мари толико за
рашке земље!... И ти сад мени кажеш да ћу издати ’своју земљу’? He,
нећу... јер ово овде je моја земља, ово je мој народ који зависи од мене...
Они мене хране... и бране. Оно тамо...‚”па показује руком на север, „то
je туђина, побратиме!... Ja сам препуштен сам себи, ни од кога не могу
да очекујем помоћ. Сад се све свалило на моја леђа. He стижем да
прочитам сва документа. Ни очева писма. Треба водити ову земљу... До
зиме морам да се одазовем Муратовом позиву и да му одем на ноге, да
му се закунем на верност!... A поврх свега, ти сад оптужујеш мога оца за
цареубиство! He може тако! Изазивам ja тебе на мегдан! За увреду мога
имена!” запени Марко бесно па већ поче у гневу да гризе своју горњу
усну.
„Мораћеш да сачекаш свој ред, побратиме‚” мирно ће му Милош. „Ја
сам прво изазвао Крагуја... Знаш правила.”
„Оканимо се ових глупости, Милоше.. ” упорно ће Марко.
„Ја се одавде нећу макнути док ми они не изађу на мегдан‚” прекиде
га Милош. „А поручи му да je кукавица...! ”
 „Крагуј није кукавица! зачу се повик иза Марка.
Уто се појавише петорица витезова на коњима. Предводио их je
сувоњави Крагуј у црном оклопу са отвореном кацигом на глави.
Оклопи и мачеви им о појасу звецкају док прилазе.
„Прихватам твој изазов, Милоше Обилићу” рече он заставши иза
Марка. „Са ким ћеш од нас прво да поделиш мегдан?”
„Да дангубим на сваком понаособ нећу” одврати смркнуто Милош.
„Могу да се носим са свима вама.”
Краљевић Марко их одмери погледом, слегну раменима и рече:
„Онда je све речено! Нека победи правда и истина, тако нам Господа
нашег!”
Затим, окрену свога коња и удаљи се. Изазване мегданџије сјахаше,
a војници им склонише коње. И Милош поступи једнако. Онда исука
свој Дракон и гледајући Крагуја, рече:
„Послаћу вас Богу на истину и Његову правду Крагуј и његови људи
исукаше мачеве и раширише се корак по корак око Милоша. He мари
момак због тога, већ узе да Драконом полако маше пред собом, пушта га
да пева своју злокобну песму. Види на њиховим лицима како их страх и
сумња полако обузимају. Зато, ненадано свима, скочи на једнога који му
делује најнесигурнији јер je уверен у њихову бројност спустио мач уз
тело. Овај га подиже помало неспретно да се одбрани јер je очекивао да
ће Крагуј први напасти, али му Милош из два муњевита ударца изби
мач из руке, a затим замахну снажно и обезглави га на ужас његових
другова. Крв шикну увис, крвава глава избечених очију паде у бели
снег.
Кад то остали видеше, спопаде их слепи гнев, па први Крагуј скочи
на Милоша. Чули су сви за овог заточника, па као један кидишу на њега.
Али, Милош неке одбија широким, снажним ударцима и не да им да
превише приђу, док друге пушта да се залете и замахују у празно док их
вешто избегава. Тако један скоро посрну колико je узмахнуо, a Милош
само стиже да му одсече руку у лакту. Затим га ногом одгурну на
Крагуја, па дочека трећег, који му зададе неколико јаких удараца. Уто,
напада га четврти са леђа, али Милош се измакну па се овој двојици
сударише мачеви. Милош искористи трен збуњености и докрајчи оног
што му je одсекао руку забивши му мач у врат изнад оклопа.
Затим насрну на Крагуја брзим и јаким ударцима, a овај посрну
уназад и паде на снег. Милош би га убио једним ударцем да се она друга
двојица не окомише на њега. Крајичком ока виде како један замахује иза
његових леђа, измакну се, овај оману мачем у празно, a Милош му са
стране забоде резиво под пазух где нема оклоп. Овај урликну од бола и
посрну, и Милош га одгурну ка другом нападачу и обојица падоше у
снег. Крагуј се дотле већ дигао на ноге и узмахну мачем на Милоша. Он
му одби неколико удараца, сагну се једном-двапут да избегне опасно
резиво. Кад виде да га нападају друга двојица, Милош га ногом одгурну.
Завитла свој Дракон и погоди једног од њих посред лица, крв прсну и
овај се сручи као клада. Затим, голорук јурну на другог, саже се и
пребаци га преко својих леђа јер je овај већ био у залету. Дохвати свој
мач, извуче га из здробљене главе, па скочи на оног који je слетео на
леђа. Одозго му га сјури у врат.
Затим се смирено придиже и одмери последњу двојицу који су још
били у животу. Један се пресамитио држећи се за рану испод пазуха док
му крв липти између прстију, a Крагуј стоји наспрам њега у крвавом
разгаженом снегу. Са мртвих се диже пара док врела крв топи снег око
њих.
Није чекао Милош да га нападну, већ насрну уз поклич на Крагуја
задајући му серију страховитих удараца под којима овај на крају посрну
и испусти мач. Лице му се искриви у гримаси ужаса док je гледао како
Милош замахује да му докрајчи његов бедни живот. Глава полете увис
прштећи крвљу и паде пред ноге последњем рањеном мегданџији.
Но, то су људи чврстог кова који не моле за милост, a очи им се пред
смрт зажаре, a лице затитра од беса. Тако овај диже левом руком мач и
уз поклич насрну на Милоша. Али момак му лако одби ударац и другим
ударцем изби му га из руке. Овај само скрушено паде на колена,
немоћан било да напада или да се брани. Испод пазуха му je липтала
крв, рана je била дубока. Знао je Милош да ће свакако да умре. Али то
није витешка смрт. Нити ју je тај човек такву желео.
„Скрати ми муке... витешки” застења овај док му Милош стоји иза
леђа, над њим.
„Цареубице не заслужују витешку смрт” тврдогласно рече Милош.
„Ја цара нисам убио” одврати једва овај.
„Учествовао си у подмуклој завери против њега! ”
„Подари ми витешку смрт какву заслужујем на мегдану” простења
овај гордо.
„Нека ти буде” рече Милош и сјури му мач одозго за врат.
 Овај само клону напред склизнувши са оштрице Дракона. Милош,
задихано, окрену се ка Марку и упитно га погледа. Овај срамотно обори
поглед и потера коња кроз градску капију. И махну руком стражи да je
затворе за њим. Велика окована капија се полако уз шкрипу залупи.
Милош оста сам да стоји на крвавом мегданишту.
 Глава двадсет и осма - Зима 1371.

„Лаж je мајка преваре”

Ј ахачима се беле од снега крзнене капе, a коњи им снежави под њима

нервозно се врпоље. Дувају облаке паpe кроз ноздрве док копитима
рију по угаженом снегу. Напети су и људи и животиње, осећају зловољу
и неповерење код оних испред њих. Гледају се нетремице и сумњичаво
погледом претражују околину. Нико никоме не верују, па ипак се
састају.
Недалеко од Звечана, на попришту некадашњег бојног поља где су
се сукобиле удружене војске под царом Урошем са трупама браће
Мрњавчевић, једна мала удолина оивичена шумарком делила je две
групе по пет јахача. Ha једном брдашцу стоје кнез Лазар Хребељановић
са својом пратњом, a на другом жупан Никола Алтомановић са својом.
И са даљине се гледају. Нико да први сиђе у удолину где je заказано
место њиховог састанка. Толико су неповерљиви једни према другима
да би најрадије потегли мачеве, и уместо састанка поделили мегдан.
Али се устручавају. Лазару више одговара какво-такво примирје јер je
знатно слабији од свог супарника, a Николи договор о подели
територија јер су његове снаге развучене од границе са Босном до
Дубровника и не може себи приуштити још један фронт. Али њих
двојица се добро познају, знају да не могу да верују један другом и зато
оклевају да се коначно састану. Николи je Лазарева издаја на овом месту
доказ не само да му не може веровати на реч, већ и да није имао намеру
да гине за цара. Био je прорачунат и спреман да искористи како њихову
победу, тако и пораз. Лазар je неповерљив према Николи јер му je
познат начин на који жупан решава спорове са неистомишљеницима.
Зато, када je Никола послао по гласнику писмо Лазару предлажући
му да се састану и изгладе неспоразуме, овај je то одмах прихватио. Али
када je после добио предлог да се састану на њиховом некадашњем
бојишту код Звечана, Лазару je одмах била јасна сврха тог сусрета.
Након пораза, Лазар je Николи одузео Рудник и Звечан и сада ће му
тражити повраћај тих територија. Самим тим што je изабрао место где
га je Лазар издао, значило je да му Никола то није заборавио нити
опростио.
Иако je договор био да обојица дођу на састанак по петорица и
ненаоружани, ни један ни други нису имали намеру да га испоштују.
Свако je осмислио своју лукавштину којом би другом дошао главе ако
разговор крене наопако.
Тако je лукави Лазар у шумарак послао наоружане коњанике
смерајући да убије противнике након састанка, a превејани Никола je на
самом месту састанка много раније успео да сакрије мачеве и ножеве у
снегу са намером да их не пусти живе уколико договор пропадне.
Уверени да ће онај други упасти у клопку и сигурни у своју
препреденост, скоро истовремено обе групе потераше своје коње
низбрдо.
Иако je крај зиме и снег се топио, тај дан je освануо снеговит и
хладан. Престало je да снежи неколико часова раније, док су обе групе
долазиле на место састанка.
Док су прилазе једни другима, гледају уоколо да ли има нечијих
трагова који би указали на клопку. Али сви јашу по снежанику, чистом
и неугаженом снегу. Неповерење je толико да не скидају поглед једни са
других. Ha ивици шумарка, обе групе сјахаше и пешице се упутише
кроз ретко дрвеће. Лазар остави пажа са њиховим коњима, a Никола
Радашина Лиска, који je некад био у служби кнеза Војислава
Војиновића и касније његове супруге Гоиславе. Био je омражен од
Дубровника јер je паp година раније лично мучио дубровачке трговце
сипајући им врелу маст на голо месо и вадећи им зубе.
Ветар замро, a хладноћа уједа. Снег им шкрипи под ногама, али
понегде упадну до колена, па један другог извлаче. Њихово присуство
узнемири једно велико јато црвено-жутих чешљугара кoje се винуше у
ваздух цврчећи на сав глас. Направише један круг изнад уљеза и као да
предосећају да ће пасти крв међу њима, несташе у даљини.
 Лазар иде у пратњи рашке властеле Михајла Давидовића, Жарка
Мерешића и његовог сина Мркше Жарковића.
Њему у сусрет долази Никола са Вукосавом Кобилавчевићем u
Радославом Обуганићем, разбојницима и убијачима које je Дубровник
гонио због пљачке и отимачине стоке у Шумету. Са њим je био и
кефалија Конавала Обрад Зорка, један од његових најоданијих великаша
и преговарача са Дубровником.
Стадоше једни наспрам других и одмеравају се. Николини људи се
раширише у страну више од Лазаревих. Сви они знају где je тачно
скривено оружје испод снега и по претходном договору ко ће чега да се
лати. Али прво чекају знак свога господара.
„Је ли ти познато ово место, кнеже Лазаре?‚” смешка се млади
Никола и шири руке показујући му. „Или си га можда заборавио?”
„Нисам га заборавио, жупане” озбиљно ће Лазар. Знао je да he га
овај прозивати због тог немилог догађаја.
„Умало и ja овде да скончам са свим својим људима... након што си
онако срамно побегао са бојишта.”
Лазар ћути јер нема шта да каже на ту оптужбу. Али стрпљиво чека
свој ред. Није ни он дошао неприпремљен.
„Зашто си то урадио, je ли?” наставља цинично Никола. „Зашто си
заговарао да вратимо власт цару Урошу ако ниси био спреман и да
погинеш за њега? Или си ти један од оних бездушника који се окрећу
како ветар дува?”
„Јеси ли ме зато позвао, Никола?‚” пита га Лазар. „Да ми пребацујеш
што сам се повукао? Или да решимо садашње спорове?” „Toгa дана си
издао цара Уроша... и мене” наставља Никола, a у њему гнев расте.
„Оставио си ме да умрем... да би ми после преотео земљу... Или си,
можда, био у дослуху са оним омраженим Вукашином?”
„Повукао сам се из боја јер je битка била изгубљена, Никола‚” каже
му Лазар. „Боље остати жив и борити се други дан... Мислио сам да ћете
се и ви повући за мном.”
„У јеку борбе?‚” зачуди се Никола. „Ја се дотад никад нисам
повлачио из боја.”
„Очигледно да нас двојица имамо различите борбене тактике” слеже
раменима Лазар.
„Добро.. ” опет шири руке жупан, али Лазар већ примећује
заједљивост код њега. „Дакле, ти си се повукао, ниси ме издао...
Претпостављам да ћеш ми онда вратити одузете земље... Рудник,
Звечан.”
Кнез се премешта са једне ноге на другу и све склања поглед у
страну.
„Питаћемо ту властелу‚” на крају га одлучно погледа. „Ако изразе
жељу да ти се опет закуну на лојалност... Враћам ти све.”
Николи се са разлогом сад смркну лице.
„Послаћу по Николу Зојића са Рудника и по Милоша Повика из
Звечана... па нека ти се закуну на верност, ако хоће... Али неће, и ти то
знаш.”
„Ко њих шта пита!” узвикну Никола. „Врати ми отето!”
„Е, баш тако” кисело се осмехну кнез. „Њих никада ниси ништа
питао. Никога ништа не питаш, већ све радиш по свом нахођењу и
зловољи. Угњетаваш све испод себе... Људи су очајни... Гори си од свог
покојног стрица”
Ha то се Никола још више смркну, a очи му засјаше страшном
мржњом.
„Да немаш ти намеру да се зацариш, сад кад нема више цара
Уроша?” упита га Лазар. „Тако би се осамосталио и не би више зависио
од Угара
„Ja?‚” изненади се Никола. „Па ти си заузео Приштину, и Ново Брдо.
Ти си се највише раширио после Вукашинове погибије!”
„Можда, жупане...” смешка се Лазар, „али Дубровник не исплаћује
мени светодмитарски доходак него теби... као да си се зацарио” Никола
ћути, али стиска зубе па му дрхте мишићи. „А обојица знамо да га
Дубровник само краљу или цару исплаћује.”
„То je био само један од услова за примирје са њима” као нехајно ће
Никола.
„Честитам, Обраде Зорка” окрену се Лазар њему и мало климну
главом. „Чујем да си ти водио преговоре о примирју са Дубровчанима.”
„То примирје je само привремено, док не прегрупишемо трупе...‚”
излану се овај, на шта га Никола прекину.
„Доста, Обраде!”
„Шта ли би на то рекли твоји угарски савезници?‚” провоцира га
Лазар. „Не би више уживао заштиту и помоћ бана Горјанског који те
брани пред угарским краљем Лудвигом. Он не би волео да се баш ти
домогнеш Дубровника.”
 „Пази шта говориш, Лазаре” упозори га жупан. „Ја немам намеру
икога да издам... Нисам као ти. Ja сам човек од речи... Врати ми отето.”
„Рекао сам ти, питајмо Зојића и Повика..
„Немам намеру никога ишта да питам!” прекину га Никола и начини
корак према њему. Згромио би га. „То су моје земље! Ти си их на
превару и издају узео од мене! ”
„Ма, каква издаја, црни човече?‚” узнемири се сад Лазар. „Битка je
била изгубљена! Што онда гинути?”
„Ја никад не бежим са бојишта, Лазаре‚” гневно жмирка Никола.
„Зашто си се онда повукао? Што ниси јуначки погинуо?”
Никола заћута за трен. Било му je доста разговора који никуд није
водио. Уосталом, није се он нагодби ни надао. Тражио je само изговор
за оно што се спремао да уради и као оправдање другој властели, да je
имао добру вољу да преговара са Хребељановићем, a да je овај то одбио.
„Зашто сам се повукао?” злогодно упита Никола и шири руке као у
чуду. „Да бих ти се одмаздио! ”
Ha то, жупанови људи скочише у страну и стадоше копати по снегу
или под пањевима где им je оружје било закопано. Лазар и његови људи
их испрва збуњено гледају, a када овима севнуше мачеви и ножеви у
рукама, сви повикаше:
„Замка! Издаја!”
Све се муњевито одиграло. Радослав Обуганић најбрже се снађе и
скочи на Лазара узмахнувши из све снаге мачем. Млади Мркша
Жарковић полете да га заштити, али налете на Николин мач, који га
прободе кроз стомак. Истовремено паде мач и на Лазара, сечиво га
расече по грудима и овај паде у снег обливен крвљу. Видевши да се
Николини људи устремише на њих, голоруки Михајло Давидовић и
Жарко Мерешић дадоше се у бекство, свако на своју страну.
Завереници се уплашише да ће ови довести помоћ јер стадоше
наглас запомагати, па нагрнуше на њих као бесни вукови. Али снег je
дубок па се сви са муком крећу. Пукћу, проклињу, прете... Лазаров паж
je укочено гледао како крв пљушти по снегу и претрнуо видевши свога
господара како пада посечен. Када се око њега рашчистило, a
завереници се дали у потеру за Давидовићем и Мерешићем, верни паж
зајаха свога коња и поведе Лазаревог.
Али, Лазар Хребељановић je био жив. Судбина je имала другу
накану за њега и усмерила je љуту оштрицу мача на Душанов велики
златни крст који му се крио испод кошуље. Додуше, био je тешко рањен,
али то му je спасло живот.
Зато, када он угледа свога пажа како jaшe ка њему и води му коња,
Лазар сможе снаге да се придигне из крвавог снега. Пажу сину лице од
среће видевши да му je господар жив, па животињу још више подбоде.
Овај у пролазу дохвати јабуку седла, гурну ногу у узенгију и последњим
снагама узјаха. Да не би пао са коња, Лазар се пресамити животињи на
врат и пусти да га паж у галопу одведе са крварије.
Но, Давидовић и Мерешић нису били те срећне судбине, они се
заглавише у дубоком снегу. Никола и његови убијачи их сустигну и
немилосрдно их избоду мачевима. Обојица се накрвави сручише мртви.
Кад се Никола окрену, има шта да види: Лазар и његов паж беже на
коњима.
„Кнез je рањен!‚” зачуше му пажа како виче. „Помагајте, људи!”
„Проклетник je жив!‚” повика бесно док стоји над мртвим
Давидовићем.
„Хоћемо ли за њима?‚” упита Обрад Зорка.
Жупан се осврће и грозничаво размишља.
„Не!‚” узвикну он напослетку. „Нису дошли сами!... Идемо одавде!
Брзо!”
Завереници хитају ка својим коњима и све се осврћу да виде да ли ће
се појавити кнежеви људи.
„Знао сам да ми опет спрема издају!” узвикну Никола док се пење на
коња. „Жалим само што псето не убих на месту! Идемо! ”
Одјахаше у супротном правцу од Лазара. Обојица за собом оставише
тројицу мртвих да леже у крвавом снегу.
Антагонизам који je између кнеза и жупана трајао већ неколико
година могао се искоренити само смрћу једног од њих. Победу ће
однети не јачи већ лукавији.
 Глава двадесет и девета - Јесен 1372.

„Наш народ познаје осам звезда

у јату Лабуда који зову Крст”

О миракулозном крсту који je спасио живот Лазару Хребељановићу

почело je да бруји у народу. Taj догађај се препричавао, a крсту су
придаване магијске особине. Још пре него што се прочуло да га je
покојни цар Душан оставио свом ставиоцу, појавиле су се приче о
необичном и тајновитом пореклу крста. Тек када се дознало да je то био
крст арханђела светог Михајла и да га je цар оставио кнезу, талас
одушевљења узбуркао je масе. За многе више није било сумње: судбина
je предодредила Лазара Хребељановића за спасиоца царства!
To je нешто што je кнезу у овом тренутку било најпотребније, да сви
стану иза њега у борби против омраженог Николе Алтомановића.
Зашто озлоглашени жупан није одмах искористио околност насталу
након кнежевог рањавања када je релативно лако могао заузети бар
његове територије, никоме није било јасно. Никола се задовољио само
Рудником и градом Звечаном, a Милошево Обилово такође je ушло под
његову власт. He желећи да угрози животе њему драгих, Јелице и
Ружице, признао je Николин ауторитет и није истицао своју
нетрпељивост према њему. Млади Алтомановић своју пажњу je
посветио Дубровнику, са којим je имао потписано примирје. Зато je
током лета нормализована трговина и Дубровчанима се чинило да je
коначно завладао мир. Али превејани жупан није имао намере да се
одрекне Стона и Пељешца. Само je искористио предах да прегрупише
трупе према Дубровнику. Заиста, био je опседнут њиме као његов стриц
Војислав Војиновић, осим што није имао његовог искуства. Након што
се осветио издајнику Санку Милтеновићу и намамио га у кланце код
Требиња, где га je и убио, жупан je умислио да све може да постигне и
нико му не може стати на пут. Уосталом, бар je он тако мислио, иза
њега je стајала јака Угарска. Бан Никола Горјански му je дотурао новац
и оружје, и бранио његове и своје интересе код угарског краља, али
само зато што другу замену за Николу није имао.
Али чудествије Лазаревог крста привукло je пажњу још некога. Није
требало много Змају од Јастрепца да прозре вретенање богиње судбине
Мокош. Ткаља je вешто провлачила пређу спајајући судбине својих
змајевитих миљеника. To му je био довољан знак да преко косингаса
Гаврила позове Лазара Хребељановића у Јастребину. Церемонији
његовог увођења у ред Змаја присуствовало je свих седам младих
витезова. Kao и код њиховог увођења у Ред, косингас Гаврило je обавио
исту церемонију за Лазара Хребељановића.
Усхићење му се видело на лицу. Све оно о чему je целог живота
само слушао и наслућивао, сада се обистинило. И он je Душанов златни
крст светог Михајла сад сматрао царевом препоруком да буде примљен
у Ред. Његово рањавање од руке Никола Алтомановића био je тренутак
који je преокренуо његову судбину и извео га на прави пут. И од тог
тренутка он ће на све да гледа другачијим очима.
Прошла je поноћ и церемонија његовог увођења у Ред. Змајеви седе
окупљени пред Јариловим мозаиком, на коме je причвршћен његов
велики мач Јаровит. Свако седи на једном камену, a пред њима стоје
косингас, господар Јастребине и његов син Змај Огњени. Пламен у
мангалима гори црвеним језицима, a сенке играју по древном мозаику
као да су се ухватиле у коло око фигуре моћног Јарила.
„Врачара Драгушла je, кнеже Лазаре, најавила твој долазак Милошу
Обилићу” започиње Гаврило. „А спасеније које ти je крст светог
Михајла донело... био je знак Змају од Јастрепца да те позове себи...
Пред тобом je тежак пут којим већ ходе остали витезови реда Змаја... A
ти ћеш их, по речима Драгушле, водити у одсудни бој против аждера.”
Гаврило уздахну, као да предосећа тешко бреме на Лазаревим плећима.
„Taj дан ће, не сумњај, сигурно осванути, a до смираја тог истог дана
исход ваших судбина биће знан... A дотад, сваким кораком ви ћете
одлучно и спремно корачати ка њему... Јер као што каже једна латинска
пословица: Некима je судбина мајка, другима je маћеха.”
 „Једног дана, кнеже” надовеза се Змај од Јастрепца, „бићеш позван
код Драгушле... Отићи ћеш и она ће ти прорећи судбину... и запечатити
je. Сви они су већ били код ње” показује на остале витезове. „Она ће те
дотад водити својом невидљивом руком кроз неразмрсив сплет
животних путева... Али пре него што станеш пред њу, ти мораш бити
спреман.”
„Драгушла je Милошу споменула Волосову кацигу са роговима.. ”
рече Змај Огњени, „коју ћеш ти, кнеже, носити и своме прворођеном
сину оставити... Е, сад, та кацига je нестала у давној прошлости и остале
су само приче о њој.”
„Ако je то она кацига Кадме Змајоубице...‚” одмахује главом
Гаврило, „бојим се да je заувек изгубљена.”
„Ко je тај... Кадма?‚” снебивљиво ће Лазар.
„Феничански јунак и оснивач Тебе у Грчкој‚” рече косингас.
„Његова војска je била непобедива захваљујући чудесним ратницима
Спартима који би искакали из земље кад год би он посејао змајеве
зубе...”
„То je дуга прича, кнеже” упада Змај од Јастрепца, „али укратко, тај
краљ Кадмо беше веома несрећан, толико да je са својом женом
напустио Тебу и дошао у Илирију, у наше крајеве, где je основао град
Будву. Кажу да je, пре него што га je стигла клетва што je убио једног
змаја, он сакрио своју чудесну Волосову кацигу и те змајеве зубе који се
претварају у Спарте.”
„Каква га je клетва снашла?” пита Милош.
„’Ти змајем ћеш се створити, a подивљаћеш, и жена твоја, ликом
змија постаће, кћи Аресова, Хармонија, с којом се ти смртник венча.
Кола, јунце гонићеш са женом - Зевс то каже - варварима ћеш вођ бити”,
сети се Гаврило. „Тако пo Еурипиду беху пророчке речи Дионисијеве...
Претворили су се у аждаје.”
„То су само легенде, митови... ваљда‚” кисело се осмехну Страхиња.
Остали ћуте и само гледају Змаја од Јастрепца, a Страхиња то
примети па се узврпољи на камену. Сети се и да се господару
Јастребине не зна број година, да и он потиче од давнина, из времена до
којих не сеже ни људско памћење.
Но, Змај подиже главу ка небу и погледом тражи где су кола. Јесења
ноћ je ведра и мирна, звезде без дрхтања сјаје и красе кадифу неба.
Осуло се белим, црвеним и жутим сјајем, a свака своју тајну крије.
 „Наш народ са правом верује да сваки човек има у небу своју звезду
врсницу” замишљено ће господар Јастребине. „Кад се дете роди, покаже
се на небу нова звезда, a кад се чија звезда скруне, онда тај умире... И
зато кажу да све зависи под каквом си се звездом родио...” Затим
подиже руку ка сребрноме рубу где су били редови звезда и настави:
„Влашићи су змајско звездано јато у сазвежђу Бика... Волоса... Отуд и
рогата кацига” затим спусти поглед на Лазара. „Кадмо je имао сина
Илирија, по коме je овај део Хелма добио име, a овај сина Дарданија, по
коме je такође један део Хелма добио име, a Дарданије je имао сина
Трибала по коме je овдашњи народ некад носио име... Сад видите
одакле води порекло имена ове земље. He знам у којој скривници лежи
Волосова кацига, али ако je Драгушла прорекла да ћеш je носити, онда
ћемо je пронаћи...”
„Има неко ко то можда зна, оче‚” рече Змај Огњени и значајно га
погледа дајући му знак да више не оклева.
„Има један човек који то... боље памти од нас” рече Змај од
Јастребине и стисну уста.
„Човек?” изненади се Милан Топлица. „Куд човек може живети
толико дуго?”
„Да није вилењак? Они умеју бити дуговечни” одговара Богдан.
„Није... Обичан je човек, али уклет бесмртношћу‚” рече Змај.
„Потиче од Немрија, бесмртника који су живели пре потопа...
Колико их je остало, не знам. Али један бесмртује у нас и народ га тако
зове - Немри.”
„А зашто би тај знао где je Волосова кацига?” пита Иван Косанчић.
„Немри je чаробник... Знам да je Кадмо од њега тражио да му
помогне да са њега и његове жене скине клетву” рече господар
Јастребине.
„И je ли успео?” пита Реља.
„Није? кратко ће Змај Огњени. „Дуго су они преклињали старе
богове да се смилују над њима, али они су се оглушили о њихове
молитве. Обоје су се претворили у аждаје
„Немри велиш, господару?” Лазар гледа у Змаја. „А где њега да
нађемо?”
„У мочварама Колубаре и Тамнаве”рече Гаврило. „На Врачем брду.”
„Има неко... ко je Немрија често спомињао‚” рече напослетку
Милош сетивши се Просфора Сугуба. „За њега je говорио да je врстан
чаробник.”
„Тамо треба отићи и питати га шта зна о Волосовој кациги” рече
Змај гледајући Лазара.
„Moje послање je да идем код Немрија” рече Гаврило. „Већ сам био
код њега
„Ја, људи, драге воље могу да кренем на пролеће” одврати Лазар јер
се нађе прозваним. „Сад још имам посла са... Николом Алтомановићем.”
„Заједно ћемо, Лазаре, да пронађемо кацигу. He бригај.”
„Мораш ујединити земљу, кнеже” рече му Змај. „Ускоро ће
наступити Доба ватре и Ад ће се прелити.”
„Бојим се да ће се и Агарени прелити, господару” озбиљно ће Лазар.
„Све јужне српске деспотовине сад су Муратови вазали... Питање je
дана када ће нас напасти, a ми смо разједињени због тамо неког
голобрадца који je умислио да може чинити шта му се прохте!” затим се
окрену Милошу и рече: „Извини, Милоше, знам да ти je драг...”
„Некад био, кнеже” рече Милош. „Сад се прозлио, као да je бес ушао
у њега. Више не бих смео олако да станем пред њега. Moje Обилово je
под његовом влашћу.”
„Морам да смислим како да му дођем главе‚” смркнуто ће Лазар.
„Али не могу сам, a он има јаке савезнике и бројнију војску од мене...
Кад бих бар могао да га одвојим од Угара!... Било би ми лакше... Али,
тешко... Бан Никола Горјански стоји иза њега.” „Да, велики мачвански
бан Горјански” рече Гаврило.
„Чуо си за њега?” пита га Лазар.
„Упознали смо се‚” смешка се тајновито Гаврило.
„Како? Откуд то?‚” зачуди се кнез. „Он je угарски племић, близак
њиховом краљу и његов поузданик...”
„Горјански je у угарском реду Змаја, кнеже” упада Змај од Јастрепца.
„Како то? Како... je то могуће?” збуни се Лазар. „Одвајкада су наши
непријатељи... Покојни цар Душан се крвио са њима... Чак и велики кнез
Војислав Војиновић.”
„Ред Змаја посвуда има своје витезове и они знају шта je њихова
главна дужност‚” објашњава му Змај Огњени. „Али она се не коси са
вашим... државништвом, нити сме да се коси са било чим другим. Ред
змаја има само обавезу да се бори против Ада и да се одазове на позив
косингаса... Ред се не меша ни у шта друго... Зато нас je посвуда. Тако je
одвајкада.”
 „А чему онда толики витезови расути по свету?” збуњено ће Лазар.
„Како чему?‚” рече косингас. „Да се одазову на мој позив пред
одсудни бој са хордама из Ада.”
„И то ће се зацело десити?” неповерљив je Лазар.
„Да... Али то није засад твоја брига, кнеже” рече му Змај од
Јастрепца. „На теби je да ујединиш земљу под свој стег... и да на њему
извезеш Волосову рогату кацигу... да свет зна да je у твом поседу.”
„Биће опасно, Гаврило‚” рече му Змај Огњени. „Знаш да je мочвара
Тамнаве опасна. Нико тамо не залази.”
„Нечисте силе обитавају мочварама Колубаре и Тамнаве” додаде
Змај од Јастрепца. „Не кажу без разлога да кроз мочвару излазе демони
из пакла. Када би могао пронаћи свог учитеља Дерома од Родопа.”
„Moj пријатељ се склања од људи, вешто крије своје трагове и не зна
му се место боравка.”
„Сигурно га je нека вила негде видела” рече господар Јастребине.
„Можда je слушао фрулање неког лесника...”
„Немам времена да трагам за њим, господару” одмахује главом
Гаврило. „Познајући њега, немогуће га je пронаћи ако он то не жели.”
„Опасно je да се сам запутиш у Тамнаву, косингасе‚”рече Змај
Огњени.
„Како тај Немри опстаје у тој мочварини?‚” пита Секула.
„Његово чаробништво je старо и моћно” рече Змај Огњени.
„Ако немате ништа против‚” рече Милош. „Ја бих кренуо са
Гаврилом код Немрија... Можда тамо сретнем Просфора Сугуба.”
„Moгao би да га поведеш, Гаврило” рече Змај од Јастрепца. „Биће ти
потребна свака помоћ.”
„Нека буде тако, господару Јастребине‚” климну главом Гаврило.
Наста кратак тајац током којег су се сви згледали.
„Онда je договорено” косингас рече напослетку. „На пролеће идемо
код Немрија.”
Змајевити устају и одлазе ка двору господара Јастребине на починак.
Уто, ЛЈТазар прилази Гаврилу и одвлачи га у страну.
„Можеш ли да ми ускоро уговориш сусретај са тим Горјанским?‚”
пита га кнез.
„Каниш да га придобијеш, Лазаре?‚” проницљиво ће Гаврило.
„То ми je у плану, косингасе, али још je рано... Морам прво да се
договорим са Дубровчанима.”
 „Да им помогнеш против Алтомановића?”
„Немам ja толико војске за то‚”одмахује главом кнез. „И
Алтомановић ми се испречио, али план ми je да га завадим са његовим
вазалима.”
Гаврило само потврдно климну главом.
 Глава тридесета - Јесен 1372.

„Ha вуку вика, a лисице месо једу ”

Н a врху планине Жрнован, одакле je поглед пуцао ка Сави и Дунаву,

уздизале су се моћне зидине старог Жрнова. Још су га стари
Римљани подигли да чува пут до Сингидунума. Касније, насељавали су
га други народи, освајачи у чијим je рукама остајао краће или дуже. У
овом периоду био je под угарском влашћу јер je граница била померена
јужно од Саве. Мачвом je господарио Никола Горјански, утицајни бан
код угарског краља Лудвига и његове краљице Јелисавете Котроманић,
кћерке босанског бана Стефана II Котроманића. Никола je имао пуну
подршку свога краља за савез са Николом Алтомановић јер су им се
територије граничиле, a интереси поклапали. Горјански je
Алтомановићу гледао кроз прсте у вези са Дубровником, који je
признавао угарску власт, мада га je често опомињао да не претерује са
силом. Млади жупан je био нужно зло за Горјанског, a како je време све
више одмицало, бан га je све теже контролисао да би већ тад био
потпуно непредвидив. Али, Горјански није имао прикладну замену за
Алтомановића. Бар до тог кишног јесењег дана.
Са улаза свог великог шатора, кнез Лазар je гледао ка Жрновану.
Ниски кишни облаци су обавили Жрнов и крили га од погледа. Крупне
капи су једнолично добошале по шаторском платну и сливале се
стварајући локве уоколо. Дах се ледио и на тренутке би замирисало на
снег. Топлина шатора и суморно време тог поподнева чинили су да
кнеза полако обузима дремеж.
Дошао je са малом пратњом на тајни састанак са Николом
Горјанским који му je заказао монах Гаврило. Почетну усхићеност брзо
je заменила трема, јер се Лазар наслушао о препредености угарског
бана. Веру у сковани план нагризала je сумња и бојазан да ће га Угарин
прозрети. Али више није имао шта да изгуби, било je само питање
времена када ће се он и Алтомановић сусрести на бојном пољу. A Лазар
je био свестан његове надмоћи. Сада je рачунао на жупаново политичко
неискуство, похлепу и на значај Дубровника који je тај богати град имао
за угарског краља. За Лазара није било никакве сумње, буде ли Лудвиг
морао да се определи између Дубровника и Алтомановића, сигурно ће
изабрати тај важан стратешки приморски град. Али, тиштало га je то
што je успех сад зависио од неких других људи, a не више од њега. Иако
je смислио и покренуо заверу, није био сигуран да му се неће обити о
главу јер je превише особа било умешано. Ипак, знао je да им je свима
заједничка главна покретачка снага: похлепа, тај само људски нагон
који помера брда и планине. Али тад најчешће човека заслепи као да се
загледа у сунце.
„Касни” замишљено ће Лазар, удаљи се од улаза и стаде поред
мангала у коме je горела ватра да огреје руке.
„Можда неће ни доћи” рече Вук Бранковић.
„Доћи ће” самоуверено ће Лазар.
„Не верујем ja тим латинским јеретицима.”
„Како било... Охрабрујуће je то што нас нешто друго везује.”
„Пази да се не упетљаш ко пиле у кучину” рече Вук. „Није требало
да умешаш кефалију Конавала Обрада Зорку.”
„Чак и да Обрад Зорка одбије понуду, моје име се не спомиње.”
„Боље да су Дубровчани изабрали неког другог Алтомановићевог
великаша да подмићују.”
„Дубровачки посланик Блаж Водопић већ je подмићивао Обрада
када je требало издејствовати продужење примирја” рече Лазар. „Он
вели да би Обрад и своју матер продао за шаку злата „Да Никола
Алтомановић нешто не посумња?”
„Неће, докле год му Дубровник исплаћује светодмитарски данак и
тако га признаје за најмоћнијег велможу‚” трља руке кнез над
пламеном; увукла му се хладноћа после вишедневног путовања по
хладном и кишовитом времену. „Алтомановић пo сваку цену хоће да се
домогне Стона и Пељешца. Тако ће држати Дубровник у шаци без да га
заузме...”
 „И ти му помажеш у тој накани” промрмља Бранковић. „Шта ако му
то заиста пође за руком? Ви му копате раку, a у њу можете сами упасти.
Дали сте му замисао како да то оствари·”
„Додуше, он јесте остварив... да Угари нису уплетени у све ово.”
„Много ризикујеш, Лазаре” одмахну руком Вук. „Ти хоћеш да
Дубровчани подмите тог Обрада Зорку како би наговорио
Алтомановића да предложи савез Млецима и Балшићима против
Дубровника!... Шта ако Млеци прихвате? Онда ће и Балшићи...
Дубровник може заиста пасти!”
„Да им Угари препусте Дубровник? Неће они то допустити. Они су
Задарским миром пре петнаестак лета добили Дубровник и нису
спремни да га врате Млецима
„Како ми се чини... ту ће одлучивати брзина... Ко ће бити бржи:
Млеци или Угари?”
„Зато смо ми овде, пријатељу” смешка се Лазар. „Да на време
упозоримо Угаре... A онда ћемо и босанског бана Твртка.”
„Твртка? Taj ће једва дочекати.”
„Дуго je он у завади са Алтомановићем, још од покојног Санка·”
рече Лазар. „Твртко зна да ако се овај домогне Дубровника, млади
жупан се неће зауставити на томе и да je он следећи...”
Уто, зачуше рзање коња и шљапкање по блату испред шатора. Лазар
приђе улазу у шатор и промоли главу напоље. Група од десетак
коњаника врпољи се у месту и осматра око себе. Јахачи су под мокрим
кабаницама, a са коња се диже пара. Мало оклевају, али кад видеше
само један велики и један мали шатор за послугу, они сјахаше и један од
њих се упути ка Лазару. Лице му скривено испод капуљаче, са које се
цеди киша. Он уђе у шатор гунђајући на угарском. Скиде кабаницу и
пребаци je преко једне столице.
Климну главом Лазару у знак поздрава гледајући мало подозриво
њега и Вука Бранковића заваљеног у столици.
„Требало je да дођеш у Жрнов, кнеже‚” рече Горјански, „а не да ja пo
оваком времену киснем...”
Горјански стаде нервозно гладити и намештати своје танке бркове,
па руком зачешљавати своју подугачку црну косу. Био je обучен у фину
јеленску кожу са дубоким чизмама на ногама. Видело се да je недраге
воље дошао кнезу на ноге, уместо да буде обрнуто. Уосталом, није он
тражио ништа од кнеза, што би му се понижавао. Нити je дотад имао
неко посебно високо мишљење о њему. Наслушао се он свашта од
Алтомановића, али и неких других. Па, ипак...
„Али веома ценим нашега косингаса Гаврила... и знај да сам само
због њега пристао на овај сусрет·”
„Захвалан сам, бану, али да сам дошао у Жрнов, наше виђење не би
засигурно остало тајно·”
„Додуше, храбро je од тебе да се без оружане пратње и само са
послугом упустиш на овако опасно путовање... Или je можда лудост јер,
колико знам, уходе те убијачи великог жупана Алтомановића” рече
Горјански.
„Нисам кренуо посве без заштите” рече Лазар.
„Дакле? Који je разлог овог сусретаја?‚” подиже обрве Горјански.
„Нисам ваљда позван да дођем по оваквом времену због Николе
Алтомановића, кнеже? Да ми се жалите на великог жупана? To су ваше
ствари.”
„Наравно да није због тога, бану‚” рече Лазар понудивши му гестом
руке пехар са вином, што овај одби одмахнувши главом бојећи се
отрова. „Изаћи ћемо ми већ на крај са њим... Него, дошао сам прво к
теби, a на пролеће идем код бана Твртка... истим послањем... Јер се
велики црни облак надвија над мојом земљом.”
„Мислиш на Османлије? Ми не можемо.. ” стаде одмах да се правда
Горјански, али га Лазар прекиде.
„Са Османлијама смо у примирју... бар засад... Hero, изгледнија
опасност нам прети од Млетака.”
„Вама не прети директна опасност од њих, нити се граничите са
њима” збуни се Горјански.
„Али делићемо исту границу ако заузму Дубровник.”
„Дубровник?‚” изненади се Горјански. „Не знам да постоје Пило
какви планови о освајању тога града од стране Млетачке Републике.”
„Можда не још, бану‚” рече Лазар. „Али неко други то смишља.”
„Твој злопаки штићеник Алтомановић.. ” умеша се Вук Бранковић,
али га Лазар прекори погледом.
„Никола Алтомановић?” изненади се Горјански. „Не верујем, међу
њима влада примирје, Дубровник му исплаћује данак...”
„До мене су стигле гласине да смишља савез са Балшићима и
Млецима о освајању Дубровника и подели њихових територија‚” рече
Лазар узевши гутљај вина.
 Горјански га нетремице гледа и почиње да претура по глави све
невоље које у задње време има са својим штићеником жупаном. Зна он
да je овај опседнут Дубровником и да je често исхитрено предузимао
казнене експедиције према њима. Последњи пут се Дубровник обратио
Вукашину Мрњавчевићу за помоћ због чега je Алтомановић устукнуо и
брзо се повукао. Његов краљ Лудвиг често вага између Дубровника,
Босне и Алтомановића са којима има јаке везе и сви признају његову
власт. Он не жели промене на терену, нити да се ико од њих шири на
штету других. A Дубровник му je пак најважнији. Понајмање жели да
Млеци учврсте своју власт тамо где су јаки угарски интереси. Бан и
даље верује да контролише младог великог жупана.
„Гласина има свакојаких, кнеже” рече Горјански наизглед смирено и
показа руком да ипак хоће пехар вина када виде да га Лазар пије. „Не
можемо у све веровати.”
„Наравно да не можемо‚” слегну раменима Лазар. „Али не смемо их
ни олако занемарити... Алтомановић je непредвидив. Он би сад да се
зацари, да се шири... на све стране.”
„Ти се оправдано бојиш за себе, разумем‚” рече Горјански. „Али не
разумем шта очекујеш од мене.”
„Бићу искрен” рече Лазар и спусти свој пехар на сто. „Радије бих
склопио савез са твојим краљем Лудвигом него са Млечанима ако освоје
Дубровник.” Ha то, Горјански подиже обрве у чуду. Није то очекивао.
„Исти савез ћу понудити бану Твртку... Дубровник je и нама важан
колико и вама. Уколико га заузму Млеци, Балшићи и Алтомановић ће
морати да признају њихову врховну власт и одатле ће моћи да угрозе
наше земље...” Кад Лазар виде да Горјански ипак у неверици одмахује
главом, он потегну за најјачим, али и најболнијим аргументом: „Ја сам
спреман, уколико се то деси... Само имај то на уму... Да признам
врховну власт краља Лудвига и... и као доказ моје добре воље... спреман
сам да ти понудим своју кћерку Теодору за твога млађега сина Николу...
Додуше, кад стаса за које лето, али то можемо уговором да одредимо.”
Горјански je тад већ потпуно затечен оваквом понудом што му
обојица виде на лицу, али не реагују. Лазар задовољно гледа како се бан
бечи у чуду и збуњено миче уснама. Кнез нема намеру да попусти и
изгуби предност:
„То, наравно, само у случају да до таквог савеза између твог
Алтомановића и Млечана ипак дође... Разумећеш ме, свакако... У сваком
случају, ja желим добросуседске односе са Мачванском бановином,
поготово што нам свима прети опасност и од Агарена... Покојни цар
Душан први je предвидео опасност од њих, али нажалост, нико га није
озбиљно схватио... A ти знаш да се они неће задовољити оним што су
заузели. Ако нас прегазе, заузеће и твоју Мачванску бановину, па ће
прећи и Саву и Дунав. Али о том потом. Сад je наизгледнија опасност
од Млетачке Републике... He морам ти казати да њих само занима
трговина и да ће бити спремни на договор и са Агаренима.”
Горјански се некако прибра од изненађења, па тобоже озбиљно и
непоколебљиво понови:
„Не могу ништа да кажем без чврстих доказа о том наводном
Алтомановићевом науму... Али, свакако ћу то имати у виду и пратићу
стање. A теби, кнеже, хвала на искрености... и понуди” па затим нагну
да искапи вино из пехара. Осећао je да му je потребно. За њега je
састанак био завршен. Треба му времена да добро размисли о свему што
je чуо.
„Наравно, бане Горјански” наизглед ће равнодушно Лазар. „Ако ja
нешто дознам, послаћу ти по гласнику... имаш моју реч... реч витеза
реда Змаја.”
Ha то га Горјански погледа, a Лазар примети његову сметеnост. Био
je разоружан. Црв сумње у вези са Алтомановићем већ га je нагризао.
Оставио je јак утисак о себи, приказао се као озбиљан владар и као неко
на кога се угарски краљ може ослонити у случају те издаје. Уосталом,
зар обојица нису били у реду Змаја?
 Глава тридесет и прва - Пролеће 1373.

„Међеду су уши извукли док су гa на мед навукли,

a док су гa с меда свукли, и реп му и уши откинули”

З а Васкрс, у Жичи, окупило се мноштво људи из многих српских

земаља. Ходочасници долазише са територија сукобљене српске
властеле, неки чак из Босне или из Мачве. Народ, ипак, има само једног
Бога, иако му се владари мењају и отимају о њега. И тако, иако су се ти
људи можда сретали на бојишту под различитим стеговима, под крстом
заједно се славио најрадоснији хришћански празник. Веселе боје одеће и
радосна лица стапали су се са шаренилом ливадског цвећа по падинама
око Жиче. Необично ведар и сунчан дан као да je наговештавао боље
дане и опраштао се од дуге, суморне зиме. Зато и не чуде толика
насмејана лица, раздрагана омладина и разиграна деца. Бура смеха и
подврискивање оре се масом која се све више збија око српске светиње.
A кад зајечи са звоника, a пролећни поветарац разнесе мирис тамјана,
душа се у човеку стресе од милине, a срце стане ударати као тешко
клатно у звону.
Али народ не заборавља ни стари запис према Морави који памти
времена када на узвишењу манастир још није ни постојао. Вековима су
га људи походили, молећи понеког старог, или новог бога да услиши
њихове молитве. Kao по обичају, тамо где je запис народ се окупља, па
се и цркве дижу. Каква год да je пригода, сетва, жетва, за бадњак или
пак кад je болест, увек има људи испод његове велике крошње. По
деблу су окачене свакојаке крпе, мараме, кошуље... Било да су болесни
или здрави, сви остављају дарове у знак захвалности или да умилостиве
свог бога. О ниже гране каче се разни завети, a по земљи се слаже храна.
Запис je избацио један корен из земље коју je Ибар у неко давно време
спрао, па корен криво вири бар један метар увис, као да диже ногу и
сваког часа ће се придићи и закорачити. Увек ту неко стоји и чека на ред
да се провуче испод корена не би ли му то одагнало болест или неку
другу муку. Приликом провлачења испод корена мрмљали су молитве.
Тако je било цело јутро, пре и после Васкршње литургије да би се у
златно предвечерје, након вечерње литургије, народ разишао и све би
опет утопуло у спокојан мир и тишину. Али незадуго затим, из
копачишта изађе колона људи носећи бакље и упути се ка запису, испод
којег je већ било поређано двадесетак столица у круг.
Неколико људи je стајало по страни док je властела верна Лазару
Хребељановићу заузимала своја места. Косингас Гаврило, прота Теодор
и протојереј Угрин их ћутке посматрају. Напослетку, прота рече:
„Не видим зашто нису могли да већају у трпезарији.”
Теодор je имао четрдесетак година, био je сувоњав, са дугуљастим
лицем и тужним очима. Дуга коса му je била затегнута позади у реп, a
густа брада лепо подшишана. Кошчатим рукама je стално намештао
крагну као да га je нешто стезало. Имао je звонак глас и редовно je појао
на литургијама.
„Боје се зидова који уши имају” рече Гаврило.
„Нека их, Теодоре‚” јави се стари Угрин. „Они знају најбоље.”
За разлику од Теодора, Угрин je био двадесетак година старији,
нижег раста и округлог лица. И стаса. Имао je кратку, ретку косу, али
дугу, густу седу браду. Неки су му замерали што обичава да походи
крчме и што уме да зачами до првих петлова. Он je на све притужбе
само одмахивао руком и уз осмех говорио: „Сит весео хвали Бога,
гладан плакао га куди’.’
„И кажеш, са Лазаром идеш код Немрија?‚” упита га Угрин.
„За који дан.” кратко ће Гаврило.
„Нисам сигуран” јавља се прота Теодор.
„Зашто?” погледа га Гаврило.
„Јутрос je Лазару стигао гласник из Дубровника.”
„Како ти све сазнаш, Теодоре?‚” зачуди се Угрин.
„Случајно сам чуо кад je кнез рекао кнегињи у порти...” „Случајно,
je ли?‚” избечи му се Угрин. „И још се питаш зашто се окупљају под
записом! Због таквих као што си ти!”
 „Шта причаш, Угрине?‚” уозбиљи се прота. „Никад ja не бих
зуцнуо...”
„Зуцкаш ти, зуцкаш!” прети му прстом овај. „Да не би имао шта да
зуцкаш, сад ћеш са мном да поставиш трпезарију. Господа кане да
обедују после свог већања... Крени испред мене!”
„Али, хоћу.. ” побуни се овај док га Угрин гура напред.
„И ja бих што-шта па ми не дају.”
„Колико чујем, ипак си приуштаваш неке грехе!”
„Крени напред, анатемисаћу те, злохудниче! одгура га Угрин. Чим се
оба свештеника удаљише, Гаврило се придружи властели која je седела
у кругу стола. Како није више било слободних столица, он оста да стоји
по страни.
„Уступите столицу, косингасу” рече Лазар и неколико људи устаде.
„Не, кнеже, ваше државничко послање мене се не тиче‚” рече
Гаврило. „Ти знаш зашто сам ja овде.”
„Знам, Гаврило” рече Лазар. „Али искрсло je нешто важно... И зато
сам вас овде све позвао... Да одлучимо шта нам ваља чинити, људи...
Јер.. ” одмахну главом кнез, „чини ми се да ћемо још овог лета са
Алтомановићем заратити.”
Сви присутни се узврпољише на столицама и згледају се у чуду.
Гаврило погледом прелази преко њих, ту су: Вук Бранковић, браћа
Стефан и Лазар Мусић, крајишници Цреп и Витомир, Југ Богдан,
војвода Крајимир, војвода Вук Орле и његов син Орловић Павле,
Милош Обилић...
„Kao што знате, почетком ове године Млеци су тајно послали своје
посланство Балшићима са предлогом о удруженом нападу на
Дубровник... Такође знате да Дубровчани свуда имају своје уходе, a
поготово дуж приморја ради сопствене заштите пре свега.
Како су сазнали све ово, ja то не знам, али немам разлога да сумњам
и њихове речи.” Кнез je, наравно, прећутао чињеницу да je све потекло
од њега, као и замисао да се Алтомановићу подметне идеја о
савезништву са Венецијом. Сем Вука Бранковића, само су Мусићи
знали да je то било кнежево лукавство. „Одавно je свима јасно да je
Алтомановић умислио да ће бити наследник нашег покојног цара. Није
одмогло што му Дубровник плаћа царски светодмитарски данак и што
би га нека властела радо видела на престолу. Али, народ не жели тог
свирепог властелинчића за цара. Kao ни ми. Зато, нема сумње да je план
о нападу на Дубровник потекао од тог окрутника... Нити има разлога да
Млецима то сада наједном пада на памет кад je Угарска тамо учврстила
своју власт пре петнаест лета, не само преко Дубровника, већ и преко
бана Твртка и самог Алтомановића, кога трпи из само Богу знаних
разлога. Плашећи се тог тројног савеза, Дубровник je пре двадесетак
дана послао писмо угарском краљу обавештавајући га о њиховом тајном
окупљању... A данас ми je стигао гласник из Дубровника... са писмом у
коме ме обавештавају да су дознали млетачки план о нападу и подели
Дубровника и његових територија...” Опет се присутни узвртеше и
стадоше наглас коментарисати.
„Ако Дубровник падне под млетачку власт... ето нам на границама
rope напасти од Алтомановића‚” громогласно ће стари војвода Вук Орле
из Соко Града на Дрини, стари Душанов војвода гвозденог држања и
неумољив Алтомановићев противник. Старина je био у седмој деценији
живота, али није се либио да први поведе трупе у бој, нити je штедео
себе ни друге у борби. Имао je кратку, седу косу и браду. Дубоке боре
биле су ожиљци тешког и напорног живота, често проведеног под
ведрим небом са својим трупама. Ни под старе дане није могао да се
скраси, па je отуд и своје синове учио спартанском животу. „Руку на
срце, Алтомановић се досад још и уздржавао од директног рата са нама,
пре свега због Дубровника... Ако тај град падне у млетачке руке,
голобради жупан ће оснажен и појачан трупама Балшића и Млетака,
обрушити се дивљом помамом за одмаздом на нас... И ко ће га онда
зауставити?”
„Тако je!‚” сви стадоше то потврђивати.
„Војвода Вук с правом говори!‚” надјача жамор Лазар. „А ново
писмо из Дубровника само потврђује нашу бојазан о том новом савезу!
Ево шта у њему пише...‚” отвара кнез хартију која je била воском
запечаћена и носила je жиг Дубровачке Републике. „’Млеци предлажу
браћи Балшић да се уз помоћ зломисленог Алтомановића удружено
нападну Дубровник, Котор и Драч...’!” Присутни се још више
узнемирише и само одмахују главом или рукама. „’Убеђени су да нико
од нас неће издржати пред налетом такве силе. Уједно предлажу поделу
освојених територија по којој би Балшићи добили Драч и Котор!...
Млеци би заузели Дубровник!... A наопачни жупан дуго жељени Стон и
Пељешац!... Стога, Велико веће и Веће умољених овластило je кнеза да
обавести угарског краља Лудвига о рђавим намерама наших
непријатеља како би предузео поступке који би их осујетили да остваре
своје планове’... Ово даље није важно.”
„Ми свакако ово не смемо допустити, кнеже!‚” устаје војвода
Крајимир, човек нешто млађи од Лазара, али виши и крупнији.
Смркнуто лице одавало je човека бескомпромисно оданог круни
Немањића и старим идеалима витештва и лојалности. За њега није било
недоумице: Немањићи су били миљеници Господа, a Господ je изабрао
кнеза Лазара да их наследи. Сви остали претенденти на њихов престо
морају се сатрти да не остане никакав траг од њих. Aкo je ико од
присутних био ратоборац, војвода Крајимир je предњачио. ’Куга се само
пламеном може искоренити”, говорио je. „Ми се морамо припремити за
рат и спречити оно голобрадче да оствари свој наум!”
„Тако je! У рат! Зауставимо га једном засвагда!‚” повикаше остали.
„Мир! Мир!‚” диже руке увис Лазар покушавајући да их стиша.
„Ако се сви слажете... Ако се слажете с тим, онда треба одмах почети са
припремама за рат! Нема разлога да сумњамо да je овакво писмо стигло
и у руке босанског бана Твртка! Он, као угарски вазал, такође ће се
припремати за рат... A ко зна, можда угарски краљ потражи и нашу
помоћ против Алтомановића!”
„И они су бољи од млађаног голобрка!” неко повика.
Сви устадоше и почеше међусобно жучно да расправљају.
11оделише се по групицама и већ почињу да кују планове о трупама,
о залихама оружја, хране, ко ће куда, ко ће с ким. Лазар их гледа и
пушта да дају одушка својој ратоборности. Зна он да ће овакву
разједињену властелу он морати да уједини и да предводи у рат. Када
му угарски краљ понуди вазалство, он ће га оберучке прихватити. Кад
чује за Николино издајство, бан Горјански ће га одмах заменити њиме.
Постаће његов штићеник, a Горјански ћe бранити његове интересе код
Лудвига. Уосталом, понудио je да уда своју кћерку за бановог сина.
Тако ће се учврстити као најјачи од властеле и када се буду делиле
Николине територије, он ће узети највећи део за себе. И поставиће се за
њиховог вођу.”
„Гаврило.. ” прилази му кнез. „Чуо си најновије вести... После овога,
ja не могу с тобом код Немрија. Имам толико посла. Морам све да
припремим...”
„Знам, кнеже” климну главом монах. „Разумем, ово je прече.” Уто,
прилази им војвода Вук. Наоштрен je и напет. Што се њега тиче, он je
већ спреман за рат. Трља руке од узбуђења.
„Можда би требало сачекати да прођу борбе са Алтомановићем пре
но што се упутимо на такво путешествије” рече Лазар. „Биће врло
опасно, Гаврило. Ти знаш како je када војска крене.. ” одмахује главом
он. „Куд она прође, ту трава више не расте... A поготово када упаднемо
на Алтомановићеву територију!”
„Јес’ вала” умеша се војвода Вук. „Трупе се радују пљачки... При
том, и много недужних страда. Спопадне их нека помама, боже сачувај,
па не умеју да се обуздају нити их ми можемо спречити. A сви дуго
прижељкујемо одмазду над Алтомановићем.”
„Знам, знам... Али Немри je на северу, ван путева којима ће се ваше
војске кретати. Кренућу ja пут Колубаре са Милошем Обилићем”
упоран je Гаврило, не може он да чека да се рат заврши. Зна да се може
лако одужити и до следеће године. „Ипак бих ja да што пре да сазнам
шта тај чаробњак зна...”
„Чаробњак, кажеш?” прекиде га војвода Вук, a лице му се умах
смрачи и на трен изгуби моћ говора.
„Познајеш ли га, војводо?‚” изненади се кнез, али Вук само успија
устима.
„Чаробњака и врачара има ко кусих паса” мукљиво ће старина па му
очи зацаклише. „У праву je био наш цар Душан што je прописао оштре
казне за њих... Ал’ шта вреди, намножили су се! ”
„Зашто то кажеш?” опет ће Лазар. „ Je ли ти се неки замерио?”
„Замерио, питаш” одмахује главом овај и гута горке кнедле. „Радо
бих га голим рукама задавио... Иако томе има већ четрдесетак лета! ”
„Шта ти се десило?” стави му руку Лазар на раме. Наједном стари
ратник скрушено стоји, као да je на њихове очи двадесет година
остарио.
„Убрзо након што сам наследио оца ми старога.. ” започе војвода па
потражи руком оближњу столицу. „Моју тугу за њим ублажи мој
прворођенац...”
„Орловић Павле?‚” пита Лазар показујући на њега који стоји међу
другима.
„Не, пријатељу... Пре њега‚” снебивљиво ће војвода.
„Зар ти није Павле први син са женом ти твојом?” зачуди се кнез.
Стари ратник уздахну дубоко из дна душе и протрља ручердама
лице, али очи му и даље сузне, само што не прелију.
 „Ах, Лазаре, сећаш ли се како je бити млад?” тугаљиво се он
осмехну. „Је ли? Ha памети су ти само три ствари: рат, пијанчење... и
жене.”
„Није ли ти још само то на памети, пријатељу?‚” задиркује га кнез
шалоозбиљно.
„Е, није више тако... Али кад сам био голобрадче, нити сам знао за
страх, нити сам много главом размишљао... Био сам наочит, кочоперио
се стасом и гласом, на глави носио вучетину, за појасом љуто резиво...
Зле ли коби, проклета била, и у таквога мене загледа се једна риђокоса
русалка када сам се из лова враћао низ Дрину.”
„Е, црни ти‚” одмахује главом Лазар. „Куд на њу да набасаш.”
„Пита ли судбина шта ми желимо! ” побуни се војвода. Иако je то
било давно, њему je све пред очима као да се јуче збило. „Куд може
смртник одолети тим враголицама!... И гласом, и стасом... и њиховим
чаробништвом привуку те и ум ти помуте. Знао сам ja шта су русалке,
знала je и она каква нас несрећа чека ако смо заједно... Али, ко се није
саблазнио над њима, не зна о чему говорим. Но, кад угледах русалке
како се брчкају под оним слапом, зачух њихове певушаве гласове и
смех, ту лепоту која израња из воде и дуге риђе косе које више
откривају но што скривају, ja се скамених очаран таквим призором.
Када ме оне угледаше, вриснуше гласно и заронише у воду... Сем једне.
Е, да сам на њих набасао ноћу, не бих се добро провео, али дању je већ
друга песма...” прича војвода загледан испред себе, a не види никога сем
риђокосе русалке под слапом. „Њихови звонки гласови и смех одјекују
ти у глави као мелодија која се савршено стапа са жубором воде и
песмом птица... Чудесно je то!... Имаш утисак да си прекинуо нешто
што je сасвим природно. Нису оне биле ван места, већ ja... Упао сам у
њихов зачарани свет... И на први поглед, заљубисмо се једно у друго”
затим се тргну из мисли и занесењачки могледа Лазара. Чудне очи у том
шездесетогодишњаку, светлуцају као у заљубљеног момчића. Kao да je
опет зачаран. Виде Гаврило и Лазар да никад није заборавио. „Какве су
то слатке муке, кнеже!... Ха-ха-ха!... Знаш како жене које походе змајеви
копну од те силне, неприродне љубави у којој сагоре, па убледе и
омлитаве као да им љубав исисава живот... Е, такав сам вам ja био! Али
живнуо бих кад год сам био са њом... И походио сам je често. Крили смо
се како од људи, тако и од русалки и водењака, њихових љубоморних
сапутника. Нико не схвата такву љубав... док je не окуси. A кад je окуси,
онда je касно... Престаје смрћу једног... Ретко се неко опамети... Ха!
Чешће то буде русалка, него човек! Ми Срби смо ти чудо, кад зајунимо
у рат или за женом, спремни смо главу да изгубимо!... И једног дана,
родила ми je сина... у белој, као снег, кошуљици‚” озари се старини
лице, сину оном истом радошћу какву je тада осећао. „Знам ja шта то
значи, биће обдарен великом снагом, или дугим животом, шта год томе
слично... Само му треба ту кошуљицу сачувати, јер му она живот значи.
Е, каква je то била момчина! Виленит на мајку, јак на оца... леп на
природу у којој се родио! Очи му боје Дрине, коса му као гране врбе
које се спуштају над водом, a кожа му мека као маховина... Ха!... Није
било поноснијег од мене... Али, тај порођај je прекинуо нашу чаролију,
наш свет je нестао. И отрежњење беше болно за њу. Наједном, више
није желела да ме погледа, гнушала се мог додира, оглушивала се на
моје вапаје. За један дан, све се променило. Рекла ми je да мора да оде
или ће умрети, да ју je клетва сустигла... и да ми оставља нашег сина...
Како je сузе лила, горке као чемер... Док je држала одојче у наручју, сузе
су joj капале на његове груди и свака je оставила белег!... И отишла je...
Нетрагом нестала... Дуго сам још ja походио место на коме смо се
састајали. Био сам већ ожењен, родио ми се Павле, затим остала деца...
Али сваки пут би ми срце заиграло од помисли да ћу можда опет срести
моју вилениту љубу и хитао бих тамо као заљубљени момчић... И сад
понекад одем на то место, иако сам сву наду изгубио. Имам жељу само
нешто да je питам.”
„Шта после толико времена, црни Вуче?” пита га Лазар.
„Како joj je име.”
Ућуташе се њих тројица. Тек тад приметише да су остали сами
испод старог записа. Увучени у његову причу нису приметили када су
се остали разишли.
„Шта je било с твојим прворођеним, војводо?‚”пита га Гаврило.
„Наденуо сам му име Орлај, по мом презимену... У то време, чума je
харала земљом... Велика пошаст беше, покосила je мноштво људи. Моји
синови Милија, Мартин и Павле, од три, четири и пет лета, тешко
оболеше. Само je Орлаја, од шест лета, чума заобишла. Верујем да je то
било због његовог виленитог порекла. Но, како било, чинило се
сигурним да ми ниједан од те тројице синова неће дочекати ново јутро.
Сваки пут истрајаваше, али на моје очи све више копнише. Када нисам
био уз њихову постељу, био сам у капели и молио се Господу да ми их
не однесе. Нит’ сам jeo, нит’ сам пио. Велим, ако ће ми синови благо у
Господину уснути, боље и ja за њима да одем јер ми живот без њих не
треба.
Кумио сам и молио Господа да услиши моју молитву и да их спаси
од зле коби. Обећавао сам му све само да ми их спаси. И сваку молитву
бих завршио са: ’Дај ми какав год знак, Господе, и испунићу Ти сваку
жељу ма каква била, забогам се!’ Када сам се помирио са злом коби
својом и дигао руке од њиховог и свог живота... на мом двору у Соко
Граду појавио се некакав чаробњак по имену Худа. Нико не зна откудер
je дошао, нити je ико био чуо за њега. Сећам се као да je јуче било, рече
ми: ’Војводо Орле, спасити твоје потомство je у мојој моћи, као што je и
протеривање чуме са твоје земље... Али, заузврат платити ми мораш.’ Е,
људи моји, дошло ми да га изљубим, a камоли да му платим сувим
златом и сребром! Једног трена гледаш синове на умору, a већ другог
неко ти обећава не само њихов спас, већ и спас твог напаћеног народа
који je падао покошен као класје зрелог жита! ’Даћу ти све што иштеш,
чаробњаку’, рекох му ja, ’само кажи и биће твоје!’ Ал’ он ме
неповерљиво гледа и оклева, па само одмахује главом. ’Тако ми сви
кажу, па се после предомисле’, вајка се он. ’A онда их сустигне Божја
клетва што обећавају нешто што неће да ми испуне.’ A ja не знам како
да га убедим да ћу му испунити жељу, платити му шта год иште. Мени
je већ јасно да je Господ услишио моју молитву чим га je послао у мој
дом. Moja супруга, сад покојна Mapa, пала му под ноге, куми га и
преклиње, вуче га за одору, сузе лије, кука на сав глас...‚” војвода Орле
заћута и само одмахује главом, стала му кнедла у грлу, па неће ни rope
ни доле. Настави он мукљиво: „Набедисмо га на једвите јаде да нам
излечи децу и да ћемо му без изнимка платити сваку цену... Ha наше
очи, он њих обаја, измумла ко зна шта на неком непознатом језику, и
након што искади оманом одаје, истера нас напоље. Када je зазорило, и
чим се први петао огласио, он написа брзо зорњаш, то ти je онај запис
писан у зору, па не показавши га никоме... спали га. Забогам се, људи,
како je то учинио, тако зачусмо Павла како дозива мати своју из собе!
Му утрчасмо унутра, a њих тројица већ седе у креветима! Окупани у
зноју, исцрпљени - али живи и здрави! Ta се радост не да описати, и
далеко било да je ико тако искуси... Е, да! са сетом се присећа стари
војвода, па му само на трен затитра осмех јер му одмах спаде са лица:
„А онда... тај Худа, како рече да се зваше, затражи од нас исплату.
’Само кажи колико ока злата и сребра да ти донесем! узвикнух са сузама
радосницама у очима. A он ће мени: ’He иштем ja од тебе ни сребра ни
злата, већ твога прворођенца Орлаја’. Ja му се избечим у лице: ’Шта
велиш? Тражиш мога сина Орлаја?’ Он се смешка и рече ми: ’Забогао си
се да ћеш ми дати шта будем тражио, a ja тражим да ми даш Орлаја и
дуг ћу сматрати исплаћеним’. Ja се разбеснех, па бих да га згромим
голим рукама: ’Сина ти дати нећу, a ти ишти шта год друго желиш! ’ A
он се окрену и крену ка вратима, па одлазећи рече: ’Онда ћу ти као дуг
наплатити животе ова три сина. Опрости се од њих док још можеш, кад
избије поноћ, лећи ће поново у постељу и дићи се више неће’. Он изађе
напоље, a ja остах да стојим ко укопан. Покојна Mapa закука на сав глас
молећи ме да му услишим захтев, али ja нећу ни да чујем за то. Она се
баци на мене ударајући ме песницама куд je и како стигла проклињући
ме и претећи ми. Више ме заболеше њене речи него Худин захтев. ’Дај
му то копиле које си однекуд донео у кућу или ћу вас све заједно
запалити ако ми моја деца умру! викала je она. ’Није он од моје крви и
меса па да жалим за њим као што бих за њима!’ Страшним клетвама ми
je претила. ’Нек’ тебе и то русалкино дериште ђаво носи ако ти до
твојих синова није стало!’ Изађох покуњен и слуђен немогућим
избором. Вратих се у капелу где, не знам да ли сам више горких суза
пролио или молитви изговорио. Што сам више молитвао, то сам у
дубљи очај тонуо, a утеху нисам налазио... A онда сам ударио у дно
људскости... Знате, пријатељи, својевремено сам се згражавао када сам
слушао како су неке жене морале да продају своју старију децу у робље
да би прехраниле млађу... Увек сам се питао шта нагна људе на такав
ужас... Каква je то... сила која натера човека или жену да свесно жртвује
своје дете... Да ли нас то Бог искушава? Чему онда? Да ли нас тиме
кажњава? Зашто?... Шта сам ja толико скривио да на тај начин будем
кажњен?... Или, то нема везе с Господом, већ како кога то снађе...
Напослетку, сатеран у ћошак, рекох себи: Бирај, хоћеш ли да ти остане
живо једно дете, или њих троје?... Хоћеш ли допустити да ти деца умру
или ћеш као она нека несрећна мајка што дете даје у робље да спасеш
млађу децу и да до краја свога убогог живота молиш Господа да je оно
млађано које си... дао ипак негде живо... и можда срећне руке? И онда се
ухватиш за ту утеху која ти постане смисао живота... A не смеш ни да
помислиш ко би могао улити наду или било какву утеху томе одбаченом
детету...”
 Стари војвода Вук зарони изборано лице у храпаве руке и тихо
зајеца. Стегоше се срца Гаврилу и Лазару док га гледају како тресући се
грца. Немо стоје не знајући шта да учине, шта да кажу када je свака реч
недовољна да му ублажи неизрециву тугу.
„Овим рукама, овако.. .‚”испружи их војвода показујући док му се
сузе сливају низ лице, „однео сам уснулог сина томе злодухом човеку!...
Када га je узео, Орлај се пробудио и онако уснуо, запитао ме: ’Куда ћу,
тато?’... Само изустих: ’Идеш, али вратићеш ми се брзо’... И отрчах
назад ридајући на сав глас, чупајући своју косу и гребући своје лице...
He смркне ноћ, нити осване дан да најстрашније не прокунем тог
злогрђу!... Отад je прошло четрдесетак лета... a као јуче да je било... Још
увек чекам да ми се син врати.” Стари војвода, скрхан болом, више није
могао ни реч да проговори. Кнез климну главом Гаврилу дајући му знак
да ће га одвести унутра, па га полако обојица с обе стране подухватише
испод руку да се придигне. Пре него што крену, он се окрену Гаврилу и
из својих недара извади једну врећицу окачену о кожну врпцу. Скину je
себи с врата и стави je Гаврилу преко главе.
„Ово je његова бела кошуљица коју носим са собом од његовог
рођења” једва изусти војвода Вук. „Дајем ти je... као моју последњу
наду... Ако нађеш мога сина... или пак станеш пред тог злотвора... ово je
најјача мађија против њега... He постоји ништа јаче од беле кошуљице
тек рођеног аловитог детета.”
Лазар га, корак по корак, одведе у конак.
Оста Гаврило сам да стоји испод велике крошње старог записа.
Запирио je јужни ветарак наговештавајући топлије дане. Окачени
дарови залелујаше и лишће зашуми. Je ли му то неки немушти гласови
нешто шапућу, или je и то само ветар?
 Глава тридесет и друга - Пролеће 1373.

„Не тражи ђавол човека,

него човек ђавола”

С тари излокани пут се одвајао од леве обале Колубаре код места

Дивци и улазио у густу шуму Непричаве. Пут би повремено нестајао
под покривачем старог, опалог лишћа које je шуштало под ногама два
путника, храбра пустолова од којих je један за собом водио необично
великог коња, a други изразито ситног магарца. Но, оба човека су исте
висине и сличне грађе. Али, док je један у раскошном змајском оклопу,
други je у црној монашкој хаљини. Витез на глави носи кацигу са змајем
раширених крила, a монаху je црна коса слободно пуштена по
раменима. Ипак, обојица корачају у корак.
A нису ни све шуме исте. Неке врве од раздраганог живота, од
веселе птичје песме и зујања инсеката, па им тако пчеле зује, бумбари
зундоре, a муве брује. Лептири шеврдају у лету, a птице цврчећи
прелећу из крошње у крошњу. Разни мириси се стапају у један
миришљави надражај који покреће сва чула.
Али не и ова шума. Није таква ни у пролеће, ни у лето. Непричава je,
чини се, увек мрачна, туробна и одзвања тихотајним уздасима својих
неухватљивих становника. Птице црног перја су прхале, крештале, и
бежале од људског погледа.
„Зашто се ова шума зове Непричава, Гаврило?” несвесно прошапута
Милош.
„Народ вели да je у њој боље не причати јер гласови привлаче
нечисте силе које обитавају у њој, a које су изашле из мочваре‚”
одговори тихо Гаврило. „Обично се овуда прође задана, али нас ћe
ухватити мрак.”
Милош замуче, a то косингасу измами осмех.
„Тек сутра ћемо заћи у мочвару” рече Гаврило. „А до сумрака и у
стари Пакај, па ћемо тамо ноћити.”
„Зар овде постоји насеље?‚” зачуди се Милош.
„Да..тешко уздахну Гаврило. „Настао je на темељима римског града.
Некада су Римљани копали руду у Ребељу и чувен je пут до Castrum
Brodare, даље на североистоку. Необично место, ни налик било ком
другом.”
„Зашто?”
„Тушта и тма са свих страна, чак им дубровачки трговци понекад
свраћају” рече Гаврило. „Све сам пробисвет!”
„Умем ja са таквима... Али, шта уопште траже на оваквом месту?”
„Е, добро питаш, Милоше” смешка се Гаврило. „Сви наводно траже
неке златне кочије.”
„Кочије? Какве?‚” не престаје да се чуди Милош.
„Стара je то прича римског песника Овидија...‚” уздахну Гаврило.
„Једно јутро, бог сунца Хелије je дозволио своме сину Фаетонту, на
његово мољакање, да потера кочију коју je он возио небом. Момак je
желео да се покаже пред својим сестрама и мајком, али како није био
довољно јак да држи узде белих коња, Фаетонт их je прво возио сувише
високо изнад земље, па су сви од хладноће дрхтали, a после тако ниско
да су сва поља била спржена. Зевс га je у наступу гнева ударио громом и
он je пао у реку Еридан на крају света, a небеске златне кочије су
наводно пале у Колубару... Отуд, кажу, и име овој реци: кола-у-бари.
Колубара.”
„То су само старе приче” рече Милош.
„Јесу... Али, они у то верују.”
„А откуд ти то све знаш?‚” чуди се Милош.
„Немри ми je причао” загледа се Гаврило у пут који je благо вијугао
пред њима. Kao нечијим дахом, залахорио би на трен ветрић и
усковитлао опало лишће на друму. Или нечијим проласком. Није то
могло Гаврилу неопажено да прође.
„По твојој причи, рекао бих да си већ овде долазио.”
„У пар наврата” рече Гаврило.
„Па, добро‚” одахну Милош. „Taj Пакај, сигурно није... толико
страшан.”
„Није, није! Само се клони неприлика и не гурај нос у туђа посла!
Нико неће да призна да долази да би трагао за златним кочијама... Ипак,
колико-толико je безбедно!‚” теши га Гаврило. „Бар док не зађемо
дубље у мочвару” Милош га опет забринуто погледа. „Требаће нам два
дана до Немрија, не може се брзо путовати по мочвари. Тада се треба
чувати мочварника... поготово вировника и још горих оржавиника.”
„Ко су сад па ти?”
„У мочварама живе три врсте демона. Они на површини су
мочварници, нешто дубље су вировници... a најдубље су оржавиници,
који су најгори.”
„Што су дубље, то су гори, je ли?”
„Погодио си, Милоше Обилићу
„Својевремено сам слушао оног Просфора Сугуба, о коме сам вам
причао у Јастребини, како Немрија назива мочварником... Je ли и он
демон?”
„Ха! Није!‚” одмахује руком Гаврило. „Мада га je неуки народ тако
прозвао. Додуше, он je један од последњих бесмртника, па га ваљда зато
прозваше мочварником.”
„Али, ти си већ био код Немрија и знаш пут‚” рече Милош то више
као констатацију него као питање.
„Знам, али то je мочвара, мења се готово из дана у дан, поготово
накоп плављења Колубаре и Тамнаве” кратко ће Гаврило.
„Како мислиш да онда пут пронађемо?”
„Наћи ћемо неку добру душу у Пакају која ће нас њему одвести”
осмехну се Гаврило.
„Добру душу? У Пакају?‚” смркну се Милошу лице.
„Тише сад, пријатељу‚” озбиљно ће Гаврило. „Улазимо дубље у
Непричаву и боље да прођемо неопажени, ако je могуће. Ускоро ћемо
потражити место да преноћимо” сада већ тихо шапуће. „Не смемо ни
ватру да палимо, ни реч да изговоримо... Угледаш ли некакву приказу
или авет, одмах окрени главу и не гледај je. Ако треба, жмури и запуши
уши, не слушај и не обазири се шта год да чујеш... или на трен видиш.
Нечисте силе ће покушати да те намаме да кренеш за њима и одвуку те
тамо где ти нема спаса.”
Милош само климну главом, али осећа већ како му се језа пење уз
леђа. Како нешто шушне, тако обојица погледају у том правцу. Трзају се
на крештање птица које звуче као вриштави нељудски гласови, a на
клепетање крила изнад њихових глава махинално погну главе. Напети
су као струне док у њима расте нервоза. Страх од непознатог, од
невидљивог увек je јачи. Нервозно фрктање Ждралиново и Цокино само
их још више раздражује. Знају да животиње непогрешиво осећају зло у
ваздуху. Испод згаслог неба, шума брзо тоне у мрак и све више се
испуњава аветињским звуцима. Безгласје им само отежава да се лакше
ослободе страха јер се у њему осећају заточено. To je потреба да се у
звуку свога и туђега гласа нађе утеха.
И бар у кретању. Зато, када се скрасише за ноћ, муклост им још теже
паде. Гримасама изражавају своја бурна осећања, одмахују главом или
руком. Некад од очаја зароне лице у шаке, као да чекају да их ужас
прође. Седе на земљи мислећи како je цела кошмарна ноћ пред њима.
Нису ни свесни ковитлања зловидне силе, која плаши ноћне птице или
језди између стабала растерујући копнена створења. Она je у потрази за
страхом којим се храни и који je материјализује. Поиграва се са
успоменама које човека тиште, па узима њихов облик и мами га себи. A
за то joj je потребан људски глас у коме се изражава страх.
Зато je ћутање једини спас. Али како безгласно задржати ужас у себи
када приказе играју око њих? Почињу да осећају струјање тог
безобличја, те аветињске измаглице, од које им се диже коса на глави. И
када она на трен добије неки језиви облик не би ли од људи измамила
неки глас, они брже-боље склањају поглед или зажмуре.
Није ни Гаврилу лако само да седи док на кожи осећа ледени дах
утвара и слуша неразговетне гласове налик људским који га чикају и
изазивају. Али њега опет хвата онај непопустљиви гнев сa сваким новим
мраком. Душу му раздиру осећања која сећање на Ад изазива. Увек има
осећај да се налази у мрачним, влажним лагумима Сибалбе. Чак на трен
може да осети необјашњив слаткасти мирис који je тамо у ваздуху био, a
за који никад није докучио шта je.
Али то су муке на које се он временом свикао, и умео je да их
истрпи, бар док не плане у борби. Али сад се брине за Милоша, на коме
види хистеричне трептаје. He зна како ће да истрпи целу ноћ. Поврх
свега, Ждралин и Цока им погоршавају ситуацију својим њиштањем и
трзајима главе. Иако су чврсто везани, прете да се ослободе и нестану у
шуми.
Види Гаврило да je Милош на ивици да попусти, па му руком
показује да се смири, али он je бесповратно изгубљен у безнадежности
ужаса који их окружује.
Наједном скочи на ноге, исука свој Дракон и викну колико га грло
носи:
„Бестрага те било шта год да си! Покажи ми се да те од главе
одвојим! ”
Гаврилу се смрачи пред очима. Уплаши се за Милоша и скочи на
њега, покушавајући гестовима да га обузда и ућутка. Али овај се
избезумљено отима и маше мачем.
„Пусти ме, мани ме! Нећу да ћутим! He бојим се ja ничега! ”
Наједном утваре око њега, само његовим очима видљивим, узеше
облике њему драгих лица и стадоше га дозивати или вући за руку.
Гаврило их не види, већ само осећа да су га безобличне авети окружиле
као облак магле. Зна да ће га сада одвући од њега ако нешто не
предузме.
„Душане... Вукане... Гороје...‚” занесено бунца Милош гледајући
њихова лица око себе. Чује њихове гласове како га позивају да пође сa
њима. Они га маме слатким успоменама и обећањима, говоре му оно
што жели да чује. To му je толико неиздрживо да он испусти мач и сузе
му потекоше низ лице, па закорачи напред док га само њему видљивим
рукама вуку. Гаврило га вуче назад, али шумске сабласти су јаче и
одвлаче га.
Види Гаврило да je ђаво однео не само шалу, већ ће однети и
његовог пријатеља. Немајући куд, он стаде да нагрће гранчице које
налази око себе, суво лишће, тражи крупније комаде дрвета. Запалиће
ватру, шта може друго. Зна да не постоји ништа на овом или оном свету
што се не боји ватре. Кресивом запали пламичак који се убрзо разгоре.
Дотле Милош неразговетно бунца и окреће се око себе гледајући
сабласна лица умрлих пријатеља док се корак по корак удаљава.
Разбукташе се пламени језици и винуше се претећи увис. Осети
Гаврило како му одмах лакну, како топлота и светлост растерују авети
око њега, али зна да ће им тиме другу опасност навући на врат. Много
ropy од ових сабласти.
Замантија своју одору и откри своју змајску верижњачу, која блесну
од светлости пламена. Исука Курјак, коме вилинске руне злокобно
засијаше, па њиме стаде да растерује авети које су обавиле Милоша.
Крици одјекнуше док се приказе под сечивом разбијају и губе.
Измагличасти облици се повлаче у мрак, бежећи од светла и чаролије
резива. Гаврило повуче обамрлог Милоша назад ка ватри и натера га да
седне. A овај се држи за главу док му у њој све бруји од гласова из
прошлости, a пред очима му севају људски ликови.
„Не мрдај одатле!‚” викну му Гаврило док стоји над њим и држи га
за раме.
Када се увери да се приказе повукоше у мрклину шуме одјекујући
гневним крештајима, монах чучну крај Милоша.
„Јеси ли при себи?”
„Јесам, Гаврило‚” мукљиво ће он држећи се за главу. „Извини... He
могах више да издржим да ћутим и да седим... Какве су то авети које
попримише лица мојих пријатеља? Где смо ми то дошли, црни човече?”
„Хтеле су да те одвуку... свом господару” тихо ће Гаврило. „Да ти
ишчупа душу још док си жив, a онда да те прождере.”
„Боже ме сачувај!‚” уплашено га погледа Милош. „Не бојим се
ниједног живог човека... али ово... ово не знам шта je, ни како да му се
одупрем.”
„Хајде, сабери се” тапше га по леђима Гаврило док се придиже.
„Хвала богу да je прошло” уздахну овај и брише хладан зној с чела.
„Није ништа још готово‚” зачу монахов глас изнад себе. „Најгоре
нам тек предстоји.”
„Шта сад?” завапи Милош и шири руке у чуђењу.
„Оржавиник‚” прошапута Гаврило. „Најстарији демон мочваре.”
Милош се придиже и исука Дракон. Њихова ватра осветљава мали
простор око њих. Чује се само њено пуцкетање, шума je замрла у тежак
мук.
„А да наложимо још ватру, Гаврило?” прошапута Милош.
„Нема потребе” рече овај загледан у мрак испред себе. „Шта год да
се појави из мрака... напашћемо га са две стране.”
Како то рече, тако се из шуме зачу милозвучно фрулање. Тиха,
очаравајућа мелодија Милошу испуни душу. Спусти он мач низ тело.
Неодољив звук га мами. Гаврило то одмах примети и ухвати га за руку.
Ha њега не утиче мрачно чаробништво мочварног демона. Још раније je
приметио да je отпоран на разне враџбине. Веровао je да je то отуд што
je изгубио сан, није знао како другачије да то објасни. Али то му je
деловало као разумно објашњење.
Али Милош није био способан да се томе одупре и кренуо je у
правцу одакле се чуло фрулање. Био je опет ван себе, потпуно зачаран и
опседнут незадрживом потребом да се одазове. Види Гаврило да га не
може зауставити. Милош се истрже и сањалачким кораком крену у
мрак. Млитаво носи свој мач, сваког тренутка га може испустити.
Монах нема куд, и крупним корацима крену за Милошем. Нечујно хода
неколико корака иза њега, пустиће га да га одведе оржавинику.
Мелодија фруле све се гласније чује. У даљини, између стабала,
назире се некакво трепераво светло, пријатно за око. И оно мами
Милоша, који je већ потпуно под влашћу демона. Зна Гаврило за та
светла по мочварама и гробљима. Чуо je за многе сељане који су тако
нетрагом нестали. Разни бауци се чаробним светиљкама служе да
намаме жртву, или пак музиком или певушењем. Неке виле и русалке
тако привуку човека па му дођу главе.
Када приђоше ближе, монах угледа некакву сподобу како седи на
старом обореном деблу покрај повеће локве у којој кваси ноге. Око њега
нестварно цвеће по земљи, a на бари локвањи, који светле јарком и
разнобојном светлошћу. Kao да су од најтањег стакла, a на додир ће се
распасти. Њих двојица му прилазе са стране па Гаврило види његово
дебело и незграпно тело на танким ножицама. Ha глави му je
накострешена риђа коса, a уши су му велике и клемпаве. Нос подугачак,
a уста танка, брада му je шпицаста и истурена. Око појаса му само висе
водене траве, a кожа му такође риђе боје. Руке му као ноге мршаве и
завршавају се великим шакама. Својим дугим прстима принео je фрулу
и занесено, жмурећки, свира у њу. Није свестан да обе жртве нису
омађијане. Самоуверен je и сигуран у своју моћ. Што би па мислио
другачије када се досад нико није извукао из његовог гвозденог
загрљаја. И њих ће одвући дубоко у своју јазбину на дну мочваре. Али
прво ће им ишчупати душе, a тек после ће се сладити њиховим месом...
Али Гаврило не сачека да овај заврши са фрулањем, па желећи да га
изненади, баци му се на леђа замахнувши из све снаге Курјаком. Иако je
оржавиник само стигао да спусти фрулу и окрене главу ка њему,
монахов мач звекну као у наковањ и одби се о леђа демона. Његова
изненађеност беше довољна да баук стигне да узмахне својом ручердом
и одбаци монаха уназад. Гаврило паде леђима на земљу, a Курјак му
испаде из руке. Сподоба се полако придиже. Лице му поприми љутиту
гримасу, очи му севнуше застрашујућом мржњом. Након што летимице
погледа у Милоша, који стоји омађијан разрогачених очију, он одмери
Гаврила од главе до пете.
„Ко си ти да можеш да ми се одупреш?‚” изусти он храпавим гласом.
„Такав се није родио.”
Закорачи ка њему кад виде да Гаврило гледа у свој мач, који му je
скоро на дохват руке. Иако делује тромо, стигао je да спусти ногу на
сечиво када je монах за њим посегнуо. Затим се сагнуо, левом руком
ишчупао Гаврилу мач из шаке, a десном га ухватио за верижњачу и
подигао га увис. Гаврило виси, ногама не додирује тло, али не опире се.
Иако кипти од убилачког нагона стеченог у Аду, јасно му да се из
његовог гвозденог стиска не може извући. Овај га држи као перце и
загледа. Одједном стаде да жмирка као да je нешто видео на њему, па
рече:
„Шта си ти? Има нешто у теби што... не разазнајем.”
Али Гаврило оћута. Оржавиник затим подиже Курјак и кад угледа
његове руне на оштрици, зину од чуда и разрогачи очи. Препознао je
одмах то вилинско сечиво. Иако га дотад никад није видео, добро je знао
шта држи у руци. Баци он у страну Гаврила, па подиже Курјака увис и
наслађује се њиме под светлом свог чаробног цветног raja.
„Неко ће му се обрадовати‚” рече замишљено док га окреће у руци и
загледа. „Али, ти дрзниче, онда мораш бити...” и окрену се ка Гаврилу.
„Косингас, да” монах je у руци држао затегнут Змијав.
Оржавиник само стиже да види змај-сузу у његовој праћки. Већ
следећег трена она језиво фијукну и уз туп тресак њему глава прсну на
све стране. Трупац оста да стоји за трен, a онда се сручи као клада преко
дебла на коме je седео. Истовремено, Милош се скљока на земљу и паде
у несвест.
Гаврило се полако придиже, па прво дохвати свог Курјака, па онда
потражи унаоколо своју змај-сузу. Биле су му вредне колико и Змијав, и
скоро подједнако ретке. Није смео себи да дозволи да иједну изгуби. И
нашао ју je брзо, уз трупину оржавиника. Зачуђен што му његов Курјак
није могао наудити, Гаврило пређе руком преко коже демона. Била je
необично храпава и тврда. Погледао je своју шаку, била je прекривена
ситном црвенкастом прашином. Протрља je између два прста и схвати
да je то рђа.
„Какав je то створ кад му je кожа... од гвожђа?‚” промрмља Гаврило.
Затим приђе Милошу и стаде га будити благим дрмусањем и тихим
дозивањем. Није монах ни сад опуштен. Ко зна шта се још крије у
Непричави. Свакакве приче одавно колају о њој, a посебно о мочвари
између Тамнаве и Колубаре. Косингас je добро знао да оно о чему
поколења причају није могло бити без основа. Падао се да ће одговор
добити од Немрија.
„Шта се десило?” буновно ће Милош док се придизао.
„Ништа, заспао си” тапше га Гаврило по леђима и устаје. „Хајдемо
одавде.”
Остатак ноћи преседоше крај ватре. Било je мирно и тихо. Свако je
био заокупљен својим мислима, тек понекад би неко нешто рекао, a
други се надовезао. Разговори су били кратки, и опет би свако утонуо у
размишљање.
„ Јеси ли праћком убио оржавиника?”
Монах само кратко климну главом.
„Видео сам... да се распукао‚” рече Милош џарајући ватру дрветом.
„Откуда ти? Јеси ли и њу узео са Курјаком?”
„Не, верижњачу и праћку ми je даровала једна вила” рече Гаврило.
„Е?” изненади се Милош. „Је ли она твоја вила заштитница?”
„Ваљда... вероватно‚” слегну раменима Гаврило.
„Ја немам вилу заштитницу‚” помало ће разочарано Милош.
„Откуд знаш?” ипак ће Гаврило. „Свако змајевит има своју вилу
заштитницу. Причао си ми о вили која те je задојила на Церу”
„Па, досад се није показала... a имала je прилике‚” уздахну Милош.
„Кад се будеш најмање надао... Када ти усахне и последњи трачак
наде... Е, тада ће се она појавити, не бригај.”
„Онда боље да не дође до тога, Гаврило” смешка се Милош. „Како се
звала твоја вила?”
„Равијојла” уздахну са сетом Гаврило, a Милош то примети. „Да,
умеју да измаме уздах, да помуте памет” рече он. „Треба бити јак и
одупрети им се.”
„Ха! Нема смртника који им се може одупрети ако се намераче да ти
украду срце!” смеје се Гаврило. „То се ми само тешимо... Ако досад
нисмо поклекли, то je само зато што су оне тако желеле.”
„Љутица Богдан ми je причао како се трагично завршила његова
љубав са вилом” сети се Милош.
„Пред полазак из Жиче, нешто слично ми je причао војвода Вук
Орле. Њега je опчинила једна русалка... Такве љубави увек брзо и јарко
плану, и болно се угасе” рече Гаврило. „Није то за нас смртнике.”
 „Добио си вредне дарове од твоје заштитнице
„И не само то” рече Гаврило. „Дала ми je некакву чаробну куглу
Жеравицу, којом могу да je дозовем ако ми затреба
„И јеси ли je икад... дозивао?” заинтересова се Милош.
„Не, није било потребе.”
„И како je дозиваш... том Жеравицом?”
„Наводно би требало да je гладим и тиме да привучем креснице на
њу, онда оне одлете... и дозову ми je’’ неповерљиво ће Гаврило.
„Свачега je на овоме свету” одмахује Милош главом у неверици.
„То je... читав свет за себе” шири руке Гаврило. „Видиш и сам... A
народ je мудар. Научио je како да умилостиви или да се заштити од тих
ноћних сила.”
„А најгора од свих je, велиш, испод наших ногу” погледа га Милош.
Гаврило само климну главом. И опет заћуташе. Свако поново
пребира по својим мислима, бори се са својим сумњама. И страховима.
A онда, са првим златним, јутарњим светлом све бива као руком
однесено. Граница између два света се опет диже и оно од синоћ изгледа
као невероватан сан, нешто што се није десило.
Али у пролеће дани су још увек кратки, па се већ смркавало када су
њих двојица стигли у Пакај наредног дана. И пре него што су видели
старе бедеме и сламнате кровове, или чак логорске ватре испред
оронулих страћара, осетили су продоран мирис ни налик нечему дотад.
Заударало je као на стоку, на храну, дим, фекалије и испарења мочваре.
Био je то карактеристичан воњ у Пакају.
Милош гласно уздахну. И њега je почела да обузима нервоза пред
непознатим местом и његовим још непознатијим становницима.
Смештено усред шуме Непричаве, на ободу зло-гласне мочваре
Тамнаве, на неколико дана јахања од најближе људске насеобине,
превазишло je све Милошеве стрепње.
A он није могао да сакрије своје чуђење док je са Гаврилом пролазио
блатњавом улицом према градским бедемима осветљеним бакљама.
Подземне мочварне воде чине да и овде земља буде местимично влажна,
a магличаста испарења се стално пуше и пригушују ионако слабо светло
бакљи и мангала. Но, то нимало не смета становницима Пакаја.
Напротив, многима пружа уточиште од радозналих погледа.
Мноштво je чатрља и уџерица, једних уз друге, из којих допире
слабашно светло уљаних лампи. Испред неких су гореле ватре око којих
су седеле или чучале људолике фигуре огрнуте плаштовима или
поњавама. Мрачна и прљава лица, запуштени и одрпани. Кратке или
дуге замршене косе, малих или великих ушију. Издужених или
набијених лица, често до непрепознатљивости пола. И читава скала
гласова, од крештавих до дубоких, злобучних и злослутних. Нико
никоме ту није веровао, нити je ико према икоме гајио било какву
наклоност. Из њих су зрачиле злоба, презир, завист. У таквој напетости
била je довољна само једна непромишљена искра ватрености или нехат
да избије завада, сину ножеви или мачеви, и да се пролије крв. Хаотична
безглавост и паклена граја ноћу je достизала врхунац, да би место дању
скоро опустело када би се сви раштркали у потрази за златним кочијама.
Али та галама мину како наиђоше два уљеза, један водивши великог
коња, a други магарца. Замуклост их je у таласу пратила док би за собом
остављали отегнут и увређен мрмљај. Праћени погледима који су севали
нескривеном мржњом или радозналошћу, Гаврило и Милош су
различито реаговали. Док се на косингасовом лицу могла приметити
само равнодушност, Милош je једва скривао своју запањеност због
свакојаког шљама и свакаквог олоша.
Пробијају се кроз све већу гужву и буку. Трговало се свим и свачим,
понајвише алатом, одећом, храном, магарцима. Када су стигли пред
капију града, затекоше je затворену.
„Закаснисмо...” резигнирано ће Гаврило. „Ноћу нема уласка У град.”
„Шта сад?” пита Милош.
„Унутра je једно... пристојно коначиште за трговце‚” замишљено ће
Гаврило. „Мораћемо код Крчмара.”
„А Крчмар je...?”
„Љигавац... који несмотрене убија на спавању и пљачка их.”
„И као такав je безбеднији од ноћења у Непричави” промрмља
Милош.
Крчмарова гостионица je била на ивици подграђа, са северне стране
Пакаја. Испред ње, збијене уџерице у којима се гурало мноштво, тек
толико да имају где да се испруже и склоне под кров. Иза ње, мочвара
над којом су се надвиле магла и смрдљива испарења. У даљини се чују
тешко клопарање крила, језиви грактаји и крештаји ноћних птица.
Док прилазе крчми, могу из ње да чују жамор са заглушном дреком
и грохотан смех. Ни једном ни другом се не мили да уђу, али немају
куд. Кров над главом пружао им je основну заштиту на оваквом месту.
 Гаврило са муком отвори заглављена врата искривљена од влаге и
одмах их запахну тежак заудар зноја, хране, пића... Укорачише унутра, a
крчма утихну и сви се укипише у месту. Очи им уперене у необичне
оклопе два дошљака. Kao ђаво од крста склањају погледе и мрште се.
Изненађеност брзо прелази у нетрпељивост и нескривен антагонизам.
Сви су они чули за косингаса. A и овај поред њега, у такође змајском
оклопу, сигурно није ништа бољи, мисле се они.
Без застајкивања, Гаврило и Милош пролазе кроз средину крчме док
им се шљам склања с пута и одмерава их од главе до пете. Прилазе
склепаној тезги која се састојала од дасака на бурадима. Гаврило
препознаје Крчмара, ознојеног, задриглог врата и црвеног носа. Очи му
ситне, свињске, a усне дебеле. Ретка коса му дуга и ућебала се у
бичевима. Његова појава je сама по себи изазивала одбојност, сем
осталим гостима који ни сами нису много боље изгледали. Знао je
Гаврило да у Пакај долазе они који се крију од власти и они који су
огрезли у злочинима и разбојништвима.
„Треба нам кров над главом за вечерас” рече Гаврило Крчмару.
Гостионичар се испрси, нацери и рече:
„Све су гостиње заузете.”
„И немаш ниједну слободну?”
„Ниси чуо?” окуражи се гостионичар кад зачу охрабрујући жагор
осталих гостију. „Да ти нису испарења већ запушила уши?”
Ha то, сви грунуше у громогласан смех и претећи се заталаса маса од
тридесетак гостију. Ободрени, све гласније дижу глас и буне се.
Међусобно се гледају и налазе охрабрење. Неприметним гестовима
једни друге терају да жешће иступе против двојице уљеза. Гаврило и
Милош ћуте и хладно их гледају, али држе руке на јабуци мачева.
Тада се кроз масу прогура један човек и дрско наступи подстакнут
громогласним негодовањем.
„Ваша... сорта овде није добродошла‚” рече брадоња коме су длаке
око уста масне од хране, a брада мокра од проливеног пива. „Боље се
губите одавде што пре... да вас ова наша мочвара не прогута!”
Громки смех јечи крчмом, a људи се тапшу по леђима и добацују
увредљиве коментаре. Гаврило мери крупног незнанца од главе до пете.
Обучен je у рите као и остали, блатњавих чизама и прљавих руку. Око
врата му везана офуцана, шарена марама. To косингасу привуче пажњу.
Виђао je то раније. И кад мало боље погледа, испод мараме види
ожиљак од ужета. Дешавало се да обешени остане жив грешком џелата.
Овај дрзник je очито био осуђен да виси због неког тешког злочина.
Најгори су одлазили крвнику на одсецање главе.
Када граја утихну, Гаврило му приђе, a овај се испрси што je више
могао, осећајући напетост у људима око себе.
„Имаш ли ти овде гостињу, земљаче?” пита га нехајно Гаврило.
„Имам, целу за себе...!”грлато овај заурла, што сви дочекаше са
одобравањем.
Милошу се чинило да дрзник није довршио ни реченицу када je
Курјак блеснуо у косингасовој руци и фијукнуо. У трептају ока чинило
се да му je резиво пролетело испред главе, али трен касније она се
одвоји од тела и крв шикну увис прштећи по свима уоколо. Тело им се
сручи пред ноге и сви одскочише са гађењем док се још трзало и крв се
разливала по дашчаном поду.
Гробна тишина се спусти међу њих.
„Крчмару, сад имаш слободну гостињу за нас‚” рече косингас
окренут му леђима.
Ha то се људи опет узврпољише и злослутно мрмљање проструја
гостионицом. Гаврило их предухитри надгласавши их:
„Је ли, Милоше Обилићу, хоћеш ли ти једну гостињу само за себе?”
„Moгao бих, косингасе” рече Милош и стаде поред Гаврила.
Умах сви замукоше и стадоше се повлачити, незадовољно гунђајући
и склањајући погледе. Кад се Гаврило увери да je опасност прошла,
окрену се Крчмару, коме се лице презнојавало од страха.
„Је ли гостиња позади?” пита га Гаврило.
„Да, да...”, клима овај нервозно главом. „Поред бурета за кишницу..
”
„Дошли смо са коњем и магарцем, домаћине‚” рече упозорљивим
гласом монах. „Не знам шта ће ти Милош Обилић урадити дирне ли му
неко у Ждралина, али пипне ли неко мога Цоку или ако само зањаче...
твоја глава ће осванути у том бурету за кишницу.”
„А тело у мочвари‚” додаје Милош смркнуто.
„Без бриге, земљаци‚”шири нервозно руке овај. „Безбедни сте ви и
ваша марва... Нико у њих неће дирати.”
„Сад кад смо се лепо договорили‚” рече Милош. „Ми бисмо да
одморимо ноге и нешто презалогајимо.”
„Одмах! узвикну Крчмар. па похита до првог стола и растера људе
који седе за њим. „Губите се, багро! Пустите ову господу да се окрепе
од пута! Чучните у неки ћошак! ”
Тројица устају гунђајући и носећи велике врчеве с пивом. Испод ока
гледају Гаврила и Милоша, али се склањају од стола.
Крчмар прљавом крпом размазује масноћу по накривљеном столу
бришући мрве и остатке хране. Њих двојица седају и осматрају лица око
себе.
„Шта нудиш, крчмару?” пита га Гаврило.
„Овнујско месо и можда je остало дивље гуске” крши руке овај док
стоји погрбљено испред њих.
„Дај нам ту гуску‚” рече Гаврило.
Овај климну главом и шмугну у кухињу.
„Сигурно je свежија од овнујског меса” промрмља Гаврило
гледајући око себе. Треба му неки водич за сутра, a нико од присутних
му не улива поверење. Свако би им забо нож у леђа првом приликом,
опљачкао их и бацио у мочвару.
„Потражићемо нашег водича сутра, по дану” рече Гаврило. „Ове
протуве ће се разићи по мочвари, a можда остане неко вољан да нас
води.”
„Ти не би могао да нађеш пут?”
„Можда бих могао, Милоше‚” рече Гаврило, „али не бих да се
заглавимо негде у мочвари. Ови људи знају сваку суву стазу између
Колубаре и Тамнаве.”
Неколико минута касније, долази гостионичар са великим пладњем
са раскомаданом гуском. Под мишком носи пола погаче. Милош се
згрози.
„Куд je, човече, стави под смрдљив пазух? Како то да једемо?”
Крчмар се збуни, узео би, je a руке му заузете. Гаврило прихвати
пладањ и спусти га на сто. Овај отрча по другу погачу.
„Мислиш да ће ти та бити боља?” смешка се Гаврило.
„Лакше ми je ако не знам шта je радио са њом.”
Милош и Гаврило гледају искидану гуску, па не знају одакле да
почну.
„Ко да ју je неко сажвакао и испљунуо‚” рече Милош гадећи се.
„Вероватно тако и јесте” мирно ће Гаврило па узе један иоле читав
батак.
„Баш сам тај комад хтео” рече Милош.
 „И онај брадоња je што-шта хтео, па je био спор‚” смешка се
Гаврило.
„Зар да убијеш човека ни кривог ни дужног, на правди Бога?‚” сети
се Милош да му каже.
„Да није крив, не би имао ожиљак од вешала на врату” рече Гаврило
загризавши батак. „ Да није дужан, не би га судија осудио на вешала... A
сад je коначно Богу на правди па нек се са Њим расправи.”
„Нисам видео тај ожиљак” рече Милош па узе једно крило јадног
изгледа.
„Идући пут отвори очи.”
Након кратког тајца и једења, Милош се огласи:
„Хоћемо ли смети да спавамо? Да нас не прекољу на спавању?”
„Како кога” замишљено ће Гаврило. „Ја не спавам.”
„Да, увек то заборавим‚” уздахну Милош. „Па, како то да ти се деси,
човече? Join нисам чуо да неко уопште не спава... Додуше, ни ja много
не спавам, али ти...”
„Ко ће му га знати зашто” слеже раменима Гаврило док оставља
оглодан батак, па већ мерка где je други, да предухитри Милоша док
овај једе као млада. Зграби му га под носом. „Ваљда зато што сам
провео дуго времена у мраку, и у сталном страху да ме нешто не
поједе... A онда.. ” заста му залогај у устима. „Онда онај ужас у
Сибалби... Па бежање натраг... И увек мрак, и глад која те мори до
лудила... Зато једи да сад не останеш гладан.”
„Не могу да замислим како ти je било
„Не вратих се нормалан... И сад кад видим мрак, прво..
„Прво, шта?”
„Прво помислим да убијем нешто за јело да не бих био поједен.”
„Ух, црни човече!‚” узвикну Милош па одгурну пладањ од себе. „На,
наједи се, гладне ти очи!”
Обојица прснуше у смех.
Ждралина и Цоку су везали испред страћаре која се ослањала на
крчму. Када су ушли унутра, нашли су само две сламарице на земљи - и
ништа више. Легли су обучени, мачеви им под рукама. Леже у мраку и
гледају у плафон од дасака. Смрад je скоро неподношљив, из мочваре се
чује крештање ноћних птица и крекетање жаба. Мало-мало па се чује
пљускање на површини воде. Ко зна шта плива у њој, шта уходи и лови
свој плен.
 „Не знам да ли ћу моћи да заспим, a исцрпљен сам” прошапута
Милош.
„Мисли на лепе ствари и заспаћеш‚” одговори Гаврило.
„На лепе ствари?... Хм... Ha Јелицу...”
„Твоја љуба?”
„Ммм, не... посестрима” промешкољи се Милош. „Имаш ли ти...
љубу, Гаврило?”
Тајац.
„Имао... имам... немам.”
„Шта ти то сад значи?”
„Значи да имам, али не смем да je имам.”
„Зашто?”
„Много запиткујеш.”
„Разговарамо.”
Тајац.
„Бојим се да ће joj се нешто десити због мене” чудно одзвањају речи
у мрклом мраку, као да их неко други изговара.
„Шта ћеш учинити?”
„Ништа... He смем je више видети.”
„Тек тако?”
„Тек тако.”
Тајац.
„Ако те сирота чека... He би ли требало бар да joj кажеш?” Сад се
Гаврило узврпољи, a слама шушти испод њега.
„Уходе ме из Ада... He смем тамо да промолим нос.”
Тајац.
„А како се зове?”
„Ко?”
„Како, ко? Moja баба.”
Тајац.
„Маша.”
„Лепо име.”
„Приличи joj.”
Тајац.
„Јеси ли икад пожелео... да je другачије, да можеш да joj се
вратиш?... Ja јесам, понекад помислим да бих више волео неку обичну
судбину. Да имам породицу.”
 „Није то за нас, Милоше.”
„А јеси ли икад пожелео?”
„Постајеш досадан... Јесам... Стално... Један део мене je остао са
њом, вуче ме к њој.”
„Лепо je име твојој љуби... Маша.”
Тајац се отегну у недоглед. Гаврило je убрзо могао да чује
Милошево уједначено дисање. Он лежи будан. Осећа како почиње да га
облива зној, a уста му се суше. Мора бар мало да дрема, да се одмори.
Али како зажмури, тако му се пред очима појаве призори из не тако
давне прошлости:
Заглушујуће хучање воде. Путина којом колона једва корача води
према њој. Отуд дува хладан ваздух, ледене понорнице шибају својим
коритом и хрле у земаљске дубине. Река двадесетак метара широка,
усекла дубоко своје корито, a вода бесно јури и запљускује обале. Прети
да однесе људе. Таласи их запљускују, a они се стресају што од ледене
воде, што од страха. Ни тодорцима није свеједно, плаше je се, па терају
оковане људе да крену што пре јер стаза води њеном обалом. Гледају
их, a држе реку на оку, као да очекују неку опасност из ње. Неки
јадници попадаше, a тодорци се разгоропадише, па их стадоше
шутирати и шибати не силазивши са својих ала. Kao да су јахач и звер
срасли заједно. И крећу се као један.
Монах Трусен, који беше заробљен од тодораца са Гаврилом,
наједном паде као клада и не диже се. Гаврило покушава да га дигне,
али он омлитавео. He може ноге да усправи. Остао je бос, a стопала му
крвава.
„Не могу, Гаврило” изусти он сузних очију. „Пусти ме да умрем.”
„Ма, можеш, Трусене. Дижи се” говори му Гаврило, па гледа да ли
их je неки бездушник видео. Вуче га да устане, али ноге га више не
држе. Тада се појави један тодорац на али, па их осмотри обојицу.
Гаврило не пушта Трусена и вуче га да се подигне, али овај je клонуо.
Крвавоча сјаха и без речи скида ланце са Трусена, ;i онда га подиже
једном руком и на ужас свију баци га у реку. Јадник не изусти ни гласа
већ га вода само поклопи и он нестаде...
Гаврило скочи као опарен, окупан у зноју, и седа на сламарицу.
Сваки пут кад зажмури, указују му се најстрашнији призори из његовог
битисања у Аду. To га сећање стално прогони, као његова сенка je, али
ноћу највише долази до изражаја, доводи га до лудила. Толико би желео
да склопи очи и да се наспава за све ове године несанице, али нешто му
je запосело душу. Неки необјашњив страхотни гнев га непрекидно мори,
a ноћу постаје скоро необуздив.
Загледа се он у трачак светлости који се пробија између дасака
страћаре. Само je то вањски мрак који je мање мрачан у односу на
унутра. Тесна му кожа, хоће да искочи из ње. Неповезане мисли,
испрекидане призорима страхота из Ада, роје му се у глави, a у ушима
му бубњи његово срце. Гаврило зарони лице у шаке. Најрадије би
заплакао да може, да избаци ту тескобу из себе, али одавно су му сузе
пресушиле. Исплакао их je он у Аду за цео живот.
Наслонио се на зид дашчаре и загледао се у Милоша. Нико му није
морао рећи каква ће бити његова судбина... и свију осталих змајевитих
јунака. Земља их je рађала да je својом крвљу натопе, да из ње никну
нови змајеви. Ни косингасова коб није могла бити боља, мислио je
Гаврило.
Зажмурио je и усредсредио се на Машин лик. Само му je сећање на
њу пружало какав-такав спокој и предах. Moгao je још увек да се сети
мириса њене косе, додира њених руку. Њен осмех би га озарио као
јутарње сунце, a у очима, њеним црним очима радо би своју душу
изгубио. Она je била једино лепо и неискварено што je имао у животу, и
желео je тако и да остане. Можда ће моћи једног дана да joj се врати...
Милош je био у праву.
Нервозно Ждралиново фрктање и комешање прену га из дубоких
мисли. Погледао je у пукотину на зиду. Свитак зоре се већ назирао. Ha
Цокино изненадно уплашено њискање и њакање Гаврило скочи на ноге,
a Курјак му већ у руци. Зачу се туп ударац и нечији јаук. Косингас je већ
на вратима, a и Милош je на ногама са мачем.
Гаврило излеће напоље и затиче једног човека како се ваља по
земљи у боловима, док још тројица стоје затечени око Ждралина, који
им се опире док га држе одвезаног за узде. Међу њима одмах препозна
Крчмара, који намах пребледе угледавши косингаса са Курјаком у руци.
Протува која je држала нож и узде Ждралина, баци и једно и друго, и ко
без главе отрча иза гостионице. Други мачем навали на Милоша, a
Гаврило бесно насрну на Крчмара. Све се завршило док je пробисвет на
земљи двапут трепнуо унезверено гледајући како Гаврило једним
замахом одсеца главу гостионичару, a Милош Драконом пробада
нападачу стомак.
 Кад се све завршило и пре него што je почело, Гаврило мрко погледа
протуву која je уплашено лежала на земљи држећи се за болно десно
раме.
„Цока не воли да га ико удара пo сапима‚” рече мирно Гаврило
бришући крваво резиво о тело гостионичара, па додаде: „А ja сам човек
од речи’.’
Па узе Крчмарову главу за косу и убаци je у буре са кишницом.
„Да се зна да косингас увек испуњава своја обећања” рече он
хладнокрвно.
Милош ухвати протуву за врат и подиже га на ноге док je овај
цвилео и кукао.
„Немојте ме убити, људи, за Бога милога!”
„Увек се сете Бога када je касно” одмахује главом Гаврило.
„Пусти га мени” рече Милош.
„Не! Немојте, кумим вас живим богом! Крчмар ме je присилио! ”
„Опет он...”
„Једва те je натерао, je ли?‚” дрмуса га Милош, a протува му једва до
рамена.
Није много старији од њих, али je жгољав и ситна душа му у носу.
Иако омален, живахан je и ватренастих очију. Глава му je рошава због
неког обољења коже, па му коса ретка и танка. Он сав подеран, дроњци
висе са њега, a панталоне му велике па их држи једном руком да му не
спадну.
„Како те зову?”
„Крварац” гута кнедле овај.
„Је ли? Приличи ти надимак! ” опет га продрмуса Милош. „Кажем
ти, Гаврило, пусти ме да га пошаљем за осталима.”
„Крварац, je ли?” рече Гаврило подижући руку да то не чини.
Одмери га од главе до пете, па се замисли.
„То ми je од оца име! ”
„Шта каниш да урадиш са њим, Гаврило?” пита га Милош
нестрпљиво.
„Познајеш ли ти мочвару, Крварац?” пита га косингас, a овај
махнито клима главом само да je сачува на раменима. „И сигуран пут до
Немрија?”
„Куд ћете код тог мочварника, црни ви?” загрцну се овај на те речи.
„Тебе се то не тиче” опет га продрмуса једном руком Милош, али из
друге не испушта Дракон. „Знаш ли пут?”
„Па... знам” неубедљиво ће он.
Гаврило само одмахну руком као да вели Милошу ’убиј гa’. Овај већ
замахну мачем кад Крварац врисну од страха:
„Знам, људи, забогам се! Није лако стићи до Враче брда, али... може
се!”
„Сигурно?” дрмуса га Милош.
„Дабогда се не вратио!” завапи овај.
„Може то да ти се деси.”
„Може свима да нам се деси‚” клима главом овај.
„Хајдемо одавде пре но што дође стража из града” рече Гаврило.
„Боље, боље!‚”узвикује Крварац.
Нису се задржавали, нису ни морали. Поведоше Ждралина и Цоку, a
Крварца гурнуше пред себе да их води. Овај се испрва само освртао и
није ни гледао куда иде, вребајући прилику да им побегне. Али убрзо се
помирио са тим да нема куд да бежи, поготово када су закорачили
дубље у мочвару.
Јутарња магла још лебди над површином тресетишта док се златно
јутро шири небеским сводом и потискује мрак. У ваздуху се осећа влага.
Земља je натопљена, у црни глиб стопе им често тону. Мочварне ливаде
се познају по трави помешаној са рогозом, шеваром, a местимично се
види висок тршћак. Но, и по тим црним барама се понегде могу видети
биљке дречавих жућкастих боја као што су перуника, каљужница,
водољуб или локвањ лопоч. Стазе које пресецају мочвару преко ноћи се
потопе или изроне, али Крварац их све добро познаје па вешто шеврда
да што мање кваси ноге. Путељци најчешће пролазе кроз шумарке беле
врбе или храста лужњака чији дебели коренови вире из тресета као
дивови који су се у њој заглавили.
Милошу je први пут да залази у мочвару па радознало гледа тај
чудесни свет око себе. Није очекивао да толико врви од живота и од
шаренила. Мало-мало па у даљини излећу крда дивљих свиња или стада
јелена који вешто беже по оно мало сувог копна што га има. Мочвара je
велика, пуна острва спојених скривеним стазама. Лако их je промашити,
упасти у воду до појаса или још горе - угазити у живо блато.
Примети Крварац како са смешком Милош погледом прати једну
шареноперку која у ниском лету прелеће тршћак, па му злобно рече:
„Нећеш се, господару, тако смешкати када падне мрак и када бауци
почну да извирују из својих јазбина. Знам многе који су нетрагом
нестали у овој мочвари.”
„Не бригај ти за мене, Крварац” одврати Милош. „Хватао сам се ja у
коштац са горим бауцима него што их овде има
„Како ти кажеш, господару” подругљиво дуну кроз нос овај.
„Крварац.. ” замишљено ће Гаврило. „Какво ти je то име?” „По оцу,
велим вам” озбиљно ће он.
„Шта je радио да би добио такав надимак?”
„Био je вешач у Звечану.”
„Вешао људе, je ли?‚” опет ће Гаврило, a овај климну главом. „И ти
си наставио... тај занат?”
„Јесам, био сам најбољи у Звечану!”гордо ће Крварац. „Ниједан
мени није сишао са вешала жив, нити сам морао некога двапут да
вешам! ”
„Је ли?” чуди му се тобоже Милош, a овај то не примећује.
„Мало je вештих вешача у царству” наставља овај. „Многи се
осрамоте пред светином или својим господаром... Ал’ ja - никада!”
„Немој ми рећи” задиркује га и даље Милош.
„Наравно! Ви мислите да je лако обесити човека! Ха!” одмахује им
руком Крварац. „Ништа ви не знате! Лакше je оним секирашима!
Замахне оноликом секиром и лако одсече главу... A ми? Ми морамо
тачно да израчунамо колико уже треба за сваког паћеника, a то зависи
од његове тежине и висине... Да, да” замишљено ће Крварац као да пред
собом гледа како некога веша. „Не можеш узети уже било које
дужине!... A, не, не!... Јер шта се деси.. ” заста он као први у колони,
окрену се Милошу и Гаврилу, па им потанко стаде објашњавати док они
колутају очима: „Ако ти je уже прекратко, a паћеник лаган, он може
само врат да ушине. Ако je тежак, мало ће да се бечи и копрца, и сатима
може да виси модар пре по што се угуши... Ако пак узмеш предугачак
конопац, опет мораш тачно проценити тежину. Ако je паћеник лаган,
опет можеш сатима да га гледаш како се копрца као риба на удици...
Али ако je тежак... Уууу!... Откинеш му главу!” и изненада пљесну
руком о руку и уплаши Ждралина и Цоку који се тргоше. „Еј!... A то не
сме да се деси! He, не! Нису ти људи дошли да гледају секираша, већ
вешача! Очас те извижде и испсују... Е, зато мораш тачно да израчунаш
колико дугачко уже ти треба да би невољнику при паду кврцнуо врат, да
не стигне ни О од Оче Наш да каже.. ” затим се окрену да крене даље,
начини неколико корака, па застаде и окрену им се опет: „Али то није
све ако сте то мислили!... He, не!... Kao што секираш мора да има
наоштрену секиру да не би пола дана тупом оштрицом тукао неког јаду
пo врату, тако и наша омча мора бити наоштрена!... Да, да!... Мора да
глатко склизне, са што мање трења! Е, зато се мора намазати свињском
машћу да се лако затегне!... Хе-хе-хе! Мислите да je лако вешати
човека...‚” наставља он даље да корача, a Гаврило и Милош се згледају.
Гаврило се већ каје што га je уопште питао за име. „А да не говорим о
самом ужету!” опет застаје Крварац. „Не можеш да узмеш било које уже
и да вешаш човека... He! Боже сачувај! Ништа онда ниси урадио!... Него
узмеш уже од конопље, потопиш га у воду, a после му вежеш нешто
тешко на крају да га истеглиш. Тако се после неће истегнути под
тежином тог паћеника!... Да, да.. ” па наставља даље да хода, одсутан у
свом свету. Одједном опет застаје и окреће им се: „А онда не можеш
јаднику било како да ставиш омчу око врата... Ништа ниси урадио!...
Омча мора имати седам намотаја, то одговара раздаљини од увета до
темена главе!” пa приђе Милошу и показује на њему: „Чвор се ставља
иза левог ува...”
„Не показуј на мени, злосрећко!” тргну се Милош и одгурну му
руку. „Иди у бестрага, далеко било!”
„Тако му чвор јако забаци главу у страну да би му врат пукао! не
хаје за то Крварац већ усхићено прича.
„Крени даље и не застајкуј више! опомену га Милош.
„Е, да..” наставља да хода вешач па се смешка. „Какав сам ja
крвнички храст имао за те јадне мрце!... Лепота од дрвета, о сваку грану
да обесиш по десеторицу a да се грана не савије! A лепа хладовина...”
„Док те нису протерали из Звечана што ниси оног брадоњу, кога сам
у крчми обезглавио, ваљано обесио... Je ли, Крварац?” прозре га
косингас. „Или си пак ти побегао да и сам не скончаш на нечијој омчи?”
Крварац се забезекну и ко заливен заћута. Непријатан мук говорио je
више но хиљаду речи.
„Ко ти je био тај брадоња?‚” настави сад косингас. „Рођак?
Пријатељ?”
„Нико и ништа” промрмља овај.
„Е, да... Онда je био Крчмару, je ли?” смешка се Гаврило. „Иначе се
не би осмелио на нас. Хтео je да га одмазди, није ли?”
„Био му je брат” мукљиво ће Крварац.
 „Брат, je ли? И колико ти je платио да му... скратиш уже, да му врат
не кврцне?”
Оћута то Крварац, већ само убрза корак да се удаљи од њих.
„Хе-хе... Како си погодио, Гаврило?” пита га Милош.
„Превелика je случајност што су вешач и неко ко je преживео
вешање заједно.”
„Оно јутрос..” започе мало невешто Милош јер не зна како да га
пита. „Крчмар je био ненаоружан, a ти ниси ни застао...”
„Обично не пренаглим” рече косингас. „А и не волим да ми ико дира
Цоку.”
„Е везао си се за тог магарца!”
„А ти ниси за Ждралина?”
„Јесам, још како, цео живот смо заједно.”
„Да... мени je Цока спасио живот, тако да смо за цео живот заједно.”
„Како je један магарац могао да ти спаси живот?” смеје му се
Милош. „Да си рекао коњ, у реду. Kao Ждралин мени.”
„Причаћу ти једном приликом.”
Како je дан одмицао, a сенке бивале све дуже, тако je Крварац
убрзавао корак. Лице му се уозбиљило, a нервозни покрети одавали су
страх. Све би се чешће збуњивао, грешио правац, упадао у воду или
муљ. Знао je он добро шта ноћу вреба усред ове мочваре и већ je
увелико у себи проклињао своју злу судбину.
„Што тако главињаш, бестрага ти глава?” довикну му Милош након
што je овај по ко зна који пут упао до појаса у воду.
„Ма, људи, ви као да сте пали са крушке.. ” стење Крварац док се са
муком извлачи на стазу. „Морамо се домоћи неког чврстог копна пре но
што падне мрак... или смо готови!”
„Како си почео, сви ћемо се пре тога подавити” каже му Гаврило.
„Није ли оно тамо сува земља?” па показује на један храст лужњак, који
надвисује тршћак и ситно растиње.
„Јесте, господару, али ja бих радије негде другде, под ведро небо...”
„Зашто, црни ти?” чуди се Милош.
„Не треба нам дрвеће изнад наших глава.”
„Немамо куд, Крварац‚” каже му Гаврило. „Док ми стигнемо и до
њега, ухватиће нас мрак.”
„Морамо да запалимо велику ватру... и да се пазимо светиљки у
мраку” рече овај док се са њега цеди хладна и мутна вода.
 „Каквих светиљки?” пита Милош.
„Мочварници њима маме људе и одвлаче их у мочвару” вели овај.
„Ништа страшно” одврати Милош. „И ми смо у Непричави свашта
видели.”
„Чини ти се, господару... To светло некако мами човека да га следи.
He сме да се у њега гледати.”
„Пожуримо, онда‚” прекида их Гаврило. „Знамо то.”
„Шта ми би да пођем са вама‚” мрмља Крварац наглас. „Боље да сте
и мене убили но да ме овде мочварници изеду.”
„Пружи корак! довикује му Гаврило.
И заиста, док су стигли до сувог копна где се високо уздизао
усамљени храст, сумрак их je већ притискао. Сав дивљи живот мочваре
je утихнуо, склонио се у своје рупе и јазбине, на сигурно. Тек би их
понека птица журно прелетела као да бежи из мочваре. Струјање
ваздуха je престало, a гасови које je мочвара испуштала почели су
измаглицом да прекривају њену површину. Тек би понекад одјекнуло
необично пљускање и клобокање по води. Крварац би се тргао,
усправио и ослушкивао, као да „нешто” очекује. Сви су ужурбано
сакупљали дрва за ватру, a вешач je избезумљено трчкарао тамо-амо
вукући каткад и превелике гране које би једва довукао до њиховог
бивака.
„Шта ће ти то толико велико?‚” пита га Милош.
„Ватра je једино што нас штити од мочварника, господару.”
„Али неће од оржавиника” додаје Гаврило.
„Језик прегриз’о, господару!” узвикну Крварац па за сваки случај
извади из недара мали дрвени крст. „Изговарањем имена га дозиваш.”
Када су нагомилали грања и дрва као да ће ту зачамити три дана, a
не једну ноћ, запалише велику логорску ватру испод крошње храста,
који се својим дугачким, квргавим и дебелим гранама господски
раширио на све стране. Но, Крварац нема поверења у њега, па га све
испод ока гледа.
Пада сутонска полутмина док се околина међу сенама губи у
измаглици мочварних испарења, a језива тишина наговештава долазак
мракобеса. Површина воде je мирна као стакло, a црна као ноћно небо.
Сваки покрет дружине која се шћућурила око ватре неприродно одјекује
као да су у пећини, a не на отвореном. Они не причају већ напето
осматрају око себе. Ни глад ни умор више не осећају. Страх их обузео,
али им изоштрио чула. Понекад неко чује и нешто што други нису чули.
Трзају се на сваки шум... Сa разлогом. Њихове очи и уши не примећују
обруч који се око њих полако стеже. Али, шесто чуло им говори да нису
сами, да их нешто проматра. Али ма колико гледали, ништа не виде, a
мрак постаје све гушћи. To je оно што мракобес стрпљиво чека да би
изронио из дубине мочваре и из својих скривених јазбина.
Крварац мало-помало па убацује дрва у ватру, плаши се да се пламен
не смањи. Цока и Ждралин су чврсто везани за један храстов корен који
вири из земље. Близу су својих господара и логорске ватре. Види и
Милош да се нешто спрема, па са седла Ждралина узима Крварчев мач и
даје му га.
„Узми, требаће ти.”
Вешач занемео од страха, уста му сува, па само климну главом и
чврсто држи дршку мача. Чини им се да je само Гаврило сталожен и
бестрахан, али њега полако обузима јар као у сваки сумрак. Ожиљци на
његовом телу почињу да бриде и подсећају га на преживљене муке. Зној
му полако пробија.
A онда, наједном, проломи се нека галама у сеновитој даљини. Сва
тројица скочише на ноге, мачеви им у рукама. Испрва не знају одакле
долази јер одјекује са свих страна. To je хор уплашених људских
гласова, вика, дрека, повици: „Пази! ” „Бежи! ” „Помагајте, људи!” и
језиви предсмртни крици од којих се леди крв.
Неприродно сивило оковало je острво храста лужњака, a логорска
ватра га аветињски осветљава. Храстове гране изнад глава изгледају као
демонске канџе које се спуштају на њих. Галама им ce приближава, a
пљускање воде je све гласније. Крици одјекну да би нагло утихнули. У
тој буци почиње да ce разазнаје режање и хроптање звери, кидање
телеса.
Тада из измаглице и сутонских сена изронише људске фигуре како
успаничено беже од нечега. Већ су били на тридесетак корака од њих,
надомак чврстог тла. Сви су мокри, неки и крвави, једни и даље
очајнички држе мачеве, док други ненаоружано безглаво грабе ка њима.
Седморица их je. Гурају ce да ce што пре домогну острва. Изненада, из
воде искаче нека нејасна прилика скривена у сивилу магле и испарења.
Обрушава ce на једног несрећника и са лакоћом грабљивице односи га
са собом назад у мрклину мочваре. За њим оста само пригушени крик.
Нико ce не осврће за њим, свако гледа да своју главу спаси поред
логорске ватре. Стаза je уска, већина их гаца по муљу до колена, гурају
ce међусобно. Са друге стране нешто израња и муњевито хвата другог
јадника. Обара га у воду док он вришти и копрца ce. To траје трен-два.
Нико од дружине није успео да разазна какви их то бауци заскачу.
Остала петорица ce домогоше чврстог тла и добауљаше до логорске
ватре.
„Људи, помагајте.. ” једва изусти један од њих.
Клонуше на земљу исцрпљени од умора и страха. He могу да дођу до
ваздуха. Задихани су, чини ce да ће им срца искочити из груди или да ће
душу испустити на нос.
Таман да им њих тројица прискоче у помоћ, кад из воде до пола
израња неколицина демонских мочварника и прете да насрну. To су
огавна створења прекривена тамном, рапавом кожом и израслинама
попут мочварног биља по глави. Ha леђима имају грбу од оштре
крљушти. Очи су им буљаве и крупне, a глава им je као велика чељуст
пуна оштрих зуба. Руке су им дугачке, јаке и завршавају ce са три канџе
попут оштрих бодежа.
Ha тај страшан призор, Крварац покри рукама очи од страха и
склупча ce дрхтећи. Гаврило и Милош одлучно искорачише напред
држећи чврсто своје мачеве. Није ни њима свеједно, али борбеност их
обузе па ce страх претвара у храброст. Крв им удара у главу и
заслепљује их. Свако на свој начин реагује пред опасност. Гаврило већ
себе види у Аду, a Милош на мегданишту.
Кад косингас замантија своју одору и откри Сабаз са љутим змајем
на верижњачи, a Милош са својим троједином блесну под светлошћу
ватре, демони устукнуше. Плаше се они високих пламених језика, али се
и прибојавају тог вилинског оружја које њима зрачи на начин који je
невидљив људском оку. Реже на њих и шкљоцају чељустима, али не
прилазе. A онда, као по нечијој команди, полако се повукоше у дубину
мочваре. Али нису они устукнули пред змајевитима, сукобили би се са
њима јер je у њима нагон јачи од страха. Склонили су се због онога што
се приближавало острву храста лужњака.
„Јесте ли живи и читави, људи?‚” пита Гаврило дошљаке који и даље
изнемогло леже на земљи.
„Ах, земљаче..” задихано ће један од њих, чини се најстарији. Има
педесетак година, разбарушену дугу косу и преплануло, грубо лице.
Види се да доста времена проводи на сунцу и да га шиба ветар. Руке му
огрубеле као храстова кора, али му очи нису изгубиле онај младалачки
сјај. Одело му прљаво и поцепано, некако срасло са њим, ни сам не
памти када га je последњи пут скинуо. „Да не видесмо вашу ватру, лоше
бисмо се провели.”
„Откуд се овако окасно смуцате по Тамнави, Гуњо?” јави се
Крварац. „Јесу ли вам свраке попиле мозак?”
„А вама нису, je ли, Крварац?” познају се њих двојица од раније.
„Ми смо се задржали јер смо заобилазили Бабин лук, скроз je
потопљен..
„А ти ко да си од јуче, па ваљда знаш да je у ово доба потопљен...”
„Не тртљај, човече!” диже главу други и са болним изразом лица
налакти се. Нешто je млађи од Гуње, али тешко им се могу одредити
године када су им лица подједнако огрубела од живота под ведрим
небом. Чак и личе на браћу иако овај нема пола зуба у глави. „Није тако
сваке јесени, прошлог лета тамо ниси могао да поквасиш ноге...”
„Само ви слушајте Руга, па ћете се подавити у живом блату, ако вас
мочварници пре тога не растргну‚” одмахује им руком Крварац.
„Нема човека ко познаје Тамнаву боље од мене! ” диже се Руга.
„Видим, видим..подругљиво ће Крварац.
„Не свађајте се више, људи” умеша се Милош. „Важно je да сте се
спасли.”
„Спасли?” придиже се трећи човек, сув и жилав као грана и црн у
лицу као Арапин. Упали му образи, па му јагодице искочиле, a очи му
се чине буљавим. Уста му танка, као прорез, али му се беле зуби као
бисери. Мокро одело смешно виси на њему, само што му не спадне. „Ко
дочека сванутак, тај се може похвалити да je спасен.”
„Одувек си био несрећко, Тихомире‚” рече четврти човек па заграби
шаку земље и трапаво je баци на њега па посу по осталима. Имао je
кратку косу и орловски нос. Велики ожиљак на левом образу ружио му
je лице. Ha себи je чак имао стару верижњачу, коja му се као кошуља
оклембесила скоро до колена. Некада je пратио цара Душана на
његовим походима, a након његове смрти постао je пустолов у Тамнави
и Колубари. „Ти си навалио да идемо у Дубље...!”
„Ја, Вељене?” тобоже се чуди Тихомир.
„Јеси! Ти! придигну се сад и пети човек и руком гурну Тихомира.
„Наприча нам којешта о оном покојном Милацу, за кога сви знају да je
био шашав!” Човек je висок и крупан, најшири од петорице. И на њему
су сурово време и мочвара оставили трага. Лице му у ожиљцима,
крастама и поцрнело, a руке му велике и јаке као у ковача. Има дубок
глас, али je зрикав па се никад не зна кога гледа.
„Ја причао, Бунило?” забезекну се Руга.
„Ко je теби шта рекао?‚” пита га Бунило.
„Мене гледаш!”
„Гледам и њега!” па показа руком на Тихомира.
„Лепо сам ти рек’о да ставиш повез преко једног ока да знамо кога
гледаш” промрмља Руга док седа поред ватре и скида мокру кошуљу са
себе.
„Нисам ja безок, па да стављам повез!‚” увреди се Бунило. „Још ћете
направити слепца од мене!”
„Ах, већи слепци смо ми што послушасмо Тихомира” промрмља
Гуња, па и он седа крај ватре док скида мокро одело са себе.
„Је ли? Неко вас je навео на криви траг?” пита Гаврило и седа крај
њих, док Милош и даље стоји и осматра околину.
„Тихомир je нашао Милаца полумртвог у мочвари, грозница га
покосила” вели Гуња. „Пре но што je умро, рекао je Тихомиру како je
наводно видео кола у једној пећини у Дубљу.”
„Мислите на кола... оног бога сунца?‚”умеша се сад Милош, па
чучну крај Гаврила. „Ви стварно верујете да то постоји?”
Уместо да му одговоре, сви га са чуђењем погледаше као да je рекао
највећу глупост на свету. Неки само одмахнуше главом у неверици, a
други се згледају у чуду.
„Многи су овде посветили свој живот налажењу тих Кола, синко‚”
упозори га Гуња. „А ти велиш да смо сви махнити.”
„Нисам то мислио, опрости, земљаче‚” збуни се Милош. „Али..
„Видим да имаш змаја на кациги, витеже‚” опет ће Гуња. „Народ
вели да постоје, али ja не верујем.”
„Веруј јер сам га ja видео‚” рече Милош.
„Зашто бих ти веровао? Ти не верујеш нама‚” слеже раменима Гуња.
„Мало je оних који су видели кола, a преживели да то испричају”
умеша се Руга и седа са друге стране ватре. „И сви веле да се крије у
некој пећини.”
„И ко год je опет отишао по њих, више се није вратио” додаје Вељен.
„Зашто их одмах није узео чим их je пронашао?‚”пита Милош.
„Куд може сам толика кола од чистог злата да извуче из те рупе?‚”
чуди му се Тихомир.
„A кажу, ако упрегнеш два крилата коња у њих, можеш управљати
сунцем као да си Бог!” узвикну одушевљено Бунило.
„Да нису истребљени.. ” бечи се Вељен.
„И крилате коње су људи виђали у мочвари!” умеша се Тихомир.
„Не верујем, ни у њих ни у змајеве.”
„Мени je довољно што су од злата” рече Гуња.
„Е, да..” замишљено ће Руга. „Да постанемо важна господа и да
имамо свој двор!”
„Да се кочоперимо у гиздавим хлачама и кошуљама!” смеје се
Бунило.
„Бојим се да ће вас пре мочварници растргнути” смешка се Гаврило.
„И то je могуће, земљаче.. ” рече Гуња, па одмери монаха од главе до
пете при светлу ватре. Види на њему змајску верижњачу, необичан мач
за појасом и још чуднију праћку, па вели: „Да ниси ти онај... косингас?”
Гаврило само климну главом.
„Е, људи, можда je ипак изгледно да ћемо да дочекамо да зора
зазори” рече овај живнувши. „Ако неко уме са мракачама, то je овај
човек.”
„Moгao би са нама у потрагу за колима! узвикну Бунило.
„То препуштам вама, ми имамо друго послање” рече Гаврило.
„У Тамнави?” зачуди се Гуња.
„Водим их код Немрија” рече с друге стране ватре Крварац.
„Немрија?” пропратише то са нескривеним чуђењем остали.
„А за нас кажу да смо шашави! ” грохотно се насмеја Бунило, a
остали га у хору прате.
Но, смех полако замуче, a језа поче да се увлачи међу њих као нека
невидљива авет коју само неко незнано људско чуло може осетити.
Неки се стресоше, a други се узврпољише на својим местима око велике
логорске ватре. Нема ни дашка ветра, никаквог звука из мочваре. Чак ни
креје које умеју често да закреште ноћу више се не оглашавају. Али,
шака пустолова шћућурених око ватре и не зна да један створ нечујно
кружи око њиховог маленог острва. Светло ватре не продире дубоко у
мрак, чак се ни обала више не види кроз сиви бедем који се полако ваља
и ковитла. Осећа се присуство нечега. Узалуд се неки осврћу кад осете
поглед као нечији дах на свом лицу...
Врисак се проломи кроз тишину. Само крајичком ока видеше како
нешто невидљиво одвлачи Тихомира у мрак иза њега. Само je
замлатарао рукама и ногама, као да би се за нешто ухватио, да би
уследио језив звук кидања и цепања телеса... Ждралин и Цока уплашено
зарзаше и зањакаше. И опет мук. Бунило и Крварац који су седели поред
њега истог трена скочише на ноге и побегоше на другу страну.
„Шта то би?!” повикаше неки док други закукаше.
„Је ли то био мочварник?‚” пита Крварац дрхтећи. „Не стигох ништа
да видим! ”
„Moгao je мене да шчепа” једва изусти Бунило.
„Мочварници не прилазе толико ватри” рече Гаврило. „То je...
вировник.”
„Уф, награисасмо, људи” одмахује главом Гуња.
„Ако je само један, можемо му се одупрети” рече Гаврило.
„Како то мислиш, косингасе?” пита га неповерљиво Вељен.
„Да га заскочимо кад нападне следећи пут.”
„Шта? Да скачемо у мрак?‚” забезекну се Бунило. „Ти си пао с
крушке! Они виде по мраку, a ми не видимо ни белу мачку пред носом!”
„У праву je Бунило” вели Руга. „Уосталом, нисмо сви наоружани!”
„Биће довољно да зашиљите ове дугачке гране...”рече Милош.
„Зашиљи их ти, земљаче” одврати Вељен, „па навали на тог баука, ja
не мрдам одавде.”
„Можда je косингас ипак у праву, људи‚” рече Гуња. „Овако ће нас
једног по једног одвући у мрак... Боље да се боримо, макар и тако
погинули.”
„Нисам ja за то‚” одмахује главом Вељен. „Уосталом, он je косингас
па нека се сам бакће са тим бауком... Није ли тако?”
„Јест’!‚” потврди Руга.
„Не! Тишина!узвикну Гуња. „Ја сам вам још увек вођа... Косингас je
у праву!”
„Откад си ти вођа?‚” пита га Бунило, али гледа и Ругу.
„Ко, ja?”
„Не питам тебе него Гуњу! ”
„Гледаш у мене! ”
„Гледам и у Гуњу!”
„Покажи онда прстом, бог те убио!”
„Доста вас двојица!‚” викну Гуња, па се окрену Гаврилу. „Шта
предлажеш, косингасе?”
 „Да један седне на Тихомирово место, па када га вировник зграби, да
га сви заскочимо и избодемо...”
„Зашто га не гађаш том праћком? Ако je толико убојита” пита
Милош.
„Не могу у мрак да гађам, морам прво да га видим..
„И та праћка га може убити?” загледа му je Руга за појасом.
„Сигурно?... Онда ти ми не требамо, земљаче.”
„Мора неко да му одврати пажњу да бих ja...”
„Хоћеш рећи, да буде мамац који ће вировник да прогута? Да се неко
жртвује?”
„Неће се нико жртвовати јер ћемо га убити пре него што ико
настрада” рече Гаврило, узе у руке Змијав и ставља једну змај-сузу.
„Шта ти je то?” пита га Гуња.
„Нешто што ће га убити.”
„Ко ће да седне... на Тихомирово место?‚” пита их Гуња.
Сви се немо згледају. Никоме не пада на памет да се добровољно
јави.
„Онда ћеш ти, Бунило! ” узвикну Гуња.
„Ја? Зашто je?” успротиви се овај. „Нека буде он!”
„Ко, ja?” углас повикаше Руга и Вељен, не знају кога гледа. „Руга!
Руга!” узвикну Бунило.
„Сунце ти жарено!” скочи Руга. „Је ли ja зато што ми дугујеш
новце?”
„Не...! ”
„Ја ћу да будем мамац” прекида их Милош, и са мачем у руци одлази
на другу страну ватре и седа на Тихомирово место. „Гаврило... не
промашуј, тако ти свега најмилијег.”
Гуња узе једну дугачку грану и мачем je на брзину поткреса, па са
неколико вештих замаха засече и наоштри je. Даде je Руги, a другу
направи за Бунила јер je Вељен већ имао мач. Затим, сви се придигоше и
раширише се, али тако да Милош оста сам на другој страни ватре.
Мучан тајац завлада међу њима. Бунило и Крварац видно дрхте и
презнојавају се. Сви стежу своје оружје и напето ослушкују. Ни
Милошу није свеједно иако чврсто држи свој Дракон. Зна да ће га нешто
зграбити с леђа, али није сигуран да ли ће моћи да се одупре. Тихомир
није скоро стигао ни да писне. Дише плитко и убрзано, срце му бубњи у
ушима. Стиска уста и нервозно трепће. Ha најмањи шум ће скочити и
замахнути мачем шта год да му приђе или га додирне. Остали
нетремице гледају у њега и очекују да га нешто сваког трена шчепа...
Неко врисну и сви се пренуше. Загледани у Милоша, нико није
видео како je нешто иза њих зграбило Ругу и муњевито га одвукло у
мрак, ка води. Вода се заталаса, запљуска, a несрећник се једва
запраћакао пре но што нестаде испод површине. Један кратак врисак, то
je било све. Ждралин и Цока запретише да ће покидати везове колико су
се трзали.
Остали скочише у страну и притрчаше сад Милошу, који
забезекнуто гледа у место где je Руга стајао. Видео je све.
„Некакав... пипак... га je ухватио око врата и одвукао” замуца
Милош.
Вељен и Бунило се махнито крсте и испуштају неразговетне звуке од
страха.
„Није... пипак, већ језик’’ рече Гаврило.
„Откуд знаш?” зачуди се Гуња. „Већ си га видео?”
„Нисам, али Немри ми je причао о њима.”
„Је ли ти рекао како да га убијемо?” промукло изусти Вељен, али
Гаврило само одмахну главом.
„Напада нас са свих страна” рече Гуња осврћући се и гледа у мркли
мрак.
„Joj, куку нама!” завапи Бунило. „Све ће да нас изеде!”
„Брз je” замишљено ће Гаврило. „Док се ми саберемо, он je своју
жртву већ одвукао.”
„И шта сад?” пита Милош.
„Не знам‚” збуњено ће Гаврило.
Уто, из правца мочваре, па њихове очи сину неко жућкасто светло у
магли, мало као жижак. Нежно се заљуља као да неко носи лампу. Сви
се избечише у чуду.
„То неко... долази” изусти Вељен.
Замукло стоје и буље у жижак. He трепћу. Какво je то светло коje се
њише лево-десно? Долази ли неко? Чудесног ли сјаја! Kao да ништа не
осветљава, већ само гори. Трепери као звезда која се са неба спустила.
Има нешто у том сјају... што их мами, привлачи. Дозива их. Лепши сјај
као да нису видели. Једноставно je неодољив, желе га дотаћи, морају да
га дотакну. Сви искорачише према њему...
„Не гледајте у светло! ” узвикну Гаврило тргнувши се у задњи час.
„Поклопите очи! Вировник тако мами жртве!”
Али као да га нико не чује, сви сањиво крећу ка мочвари. Гаврило се
баци на Милоша и обори га на земљу.
„Милоше! He гледај светло!‚” унесе му се овај у лице. „Баук нас
хоће намамити себи! ”
„Шта?” тргну се он из засенућа.
„Поклопи очи рукама, не гледај светло” понови Гаврило.
„Добро, добро.. ” збуњено ће овај.
Гаврило скочи на ноге и похита ка осталима који већ загазише у
воду. Одвлачи прво Крварца и баца га на земљу. Продрмуса га снажно
да би се тргао из омађијаности, a овај колута очима и не може да се
сабере.
„Не гледај у светло, иди назад до ватре! ”
Овај само климну главом и стаде да бауља назад ка Милошу.
Гаврило стиже само да ухвати Гуњу за кошуљу и поче га вући ка ватри,
a он би и даље да иде ка необичном светлу. Вељен и Бунило већ
загазише до појаса у мочвару и слепо иду даље. Гаврило им довикује,
али они га не чују. Док се Гуња прибрао, било je касно да спаси осталу
двојицу. Moгao je само немо да гледа како нестају у мраку у правцу
лелујавог жишка. Затим им окрену леђа, били су изгубљени.
Убрзо се зачу праћакање у води и мукло режање. Затим, пригушени
крици и светло мину. Површина воде се умири и тешка тишина опет
завлада. Само се чује пуцкетање логорске ватре.
„Побогу, одоше сви.. ”грозничаво ће Гуња прекривши рукама лице у
ужасу.
„Чудо да није одмах одвукао Ждралина и Цоку‚” једва изусти
Милош борећи се још са засенућем.
„Демон хоће наше душе” рече Гаврило док осећа како га обузима
гнев. „Њих ће на крају, види он да су везани... Ми смо му изазов и
претња.”
„Готови смо!” завапи Крварац.
„Нема нам спаса‚” избезумљено ће Гуња док стреља погледом лево-
десно. „Ако останемо, све ће нас побити!”
„Немаш куд по овој мрклини! ” узвикну Гаврило.
„Очас ће те саватати ако се удаљиш од нас.. ” рече Милош.
„Не, не!‚” успаничено ће Гуња. „Нећу да чекам да дође по мене!...
Можда могу да му побегнем, можда ће остати код вас...”
 „Сабери се, човече! ”продрмуса га Гаврило. „Ако одеш у мрак, готов
си!”
„А овде нисам? Јеси ли видео како их je све одвукао?‚” његове очи
грозничаво сјаје и влаже, целим телом дрхти. Више не зна за себе.
„Боље да бежимо!”
Одгурну он Гаврила, дохвати једну распламсалу грану из ватре и
успаничено потрча у супротном правцу од онога где je вировник
одвукао своје последње жртве. He стигоше ни да викну за њим, a
камоли да га зауставе. У страху су брзе ноге. Али и трапаве. Јер само
што je сишао са острвца, промашио je стазу и упао у муљ до колена.
Гаврило, Милош и Крварац бездахно гледају како Гуња с муком
покушава да изађе из мочваре док држи бакљу високо изнад главе. Ако
му се угаси, зна он да ће се очас изгубити у мраку и у најбољем случају
удавити.
Kao да тек тад схвати шта je учинио, па стаде запомагати и дозивати
у помоћ. Њих тројица би му прискочила у помоћ, јер су се одмах
прихватили грања које je горело у ватри и већ су похитали ка њему, али
засташе као укопани кад у се у Гуњином уском кругу треперавог светла
из мрака промоли једна страхотна прилика. Сироти Гуња joj je био
окренут леђима, нити ју je видео нити чуо. Све je трајало трептај ока,
али људима који су то посматрали од ужаса деловало je успорено.
Вировник се уздигао високо изнад њега, надвио се над њим, раширио
дугачке руке које су се завршавале заобљеним канџама дужине лакта - и
једноставно га поклопио. Гуња није стигао ни да врисне. Пљусну вода
на све стране. Са обале видеше само демонска квргава леђа како вире из
воде и како се он батрга по плићаку док испод воде кида јадног човека.
Крварац се тргну и побеже назад ка логорској ватри. Гаврило би да
се маше за Змијав, али једном руком држи пламтећу грану. Види га
Милош збуњеног, па га ухвати за руку и повуче га назад.
„Не сад, Гаврило, окасно je!” повика он.
Повукоше се они код Крварца, који се ушетао лево-десно стежући у
једној руци мач, a у другој грану која je служила као бакља. Мрмља
нешто наглас и избезумљено сева очима.
„Сад ће доћи по нас‚” мртвоозбиљно ће Милош.
Гаврило га гледа и осећа како га обузима незадржив гнев. Враћају му
се сви преживљени ужаси из Ада када се беспомоћно суочавао са
оваквим страхом. Али док такав страх заслепљује Крварца, у Гаврилу
буди разјареност. Крв му удари у главу и радије би да погине у борби
него да беспомоћно чека као јагње да буде жртвовано.
He рече косингас ништа него стаде окренут леђима ватри, исука
Курјак и забоде га у земљу пред собом. Узе у руке Змијав и окрену се ка
мраку. Тек тада рече:
„Стани иза мене, Милоше... Ако ме зграби, навали на њега...
Видећемо ко je гора звер.”
Сви ослушкују тишину. И Крварац се примири, па стоји крај
Милоша. Али трза се на сваки шум, на сваки покрет Ждралина или
Цоке. Док Гаврило гледа само испред себе у мрак, Крварац се осврће и
жмирка, као да нешто може да разазна у мрклом мраку.
A онда се зачу тихо режање, мукло хроптање. Гаврило плитко и брзо
дише. Сваки мишић у телу му je напет, свако чуло изоштрено. Осећа он
и да je Милош иза њега запет као стрела. Осећа се безбедније са њим,
док на Крварца уопште не рачуна. Чини се да се звук не приближава,
као да их демон са сигурне раздаљине вреба.
A онда одједном из мрака, пред Гаврила, изрони једна крупна
човеколика фигура, бар за главу виша од њега. Био je црн као катран,
дугуљасте главе, са израженом чељусти која je била избачена. Када je
напао Гуњу, видели су како je разјапљена могла да му прогута целу
главу. Очи су му биле змијолике, a кожа храпава и квргава. Руке до
колена су се завршавале са по три дуге канџе, оштре као бритва. Уместо
носа, имао je две рупице које су се стално скупљале, a уши су му биле
закржљале.
Гаврило и вировник се нетремице гледају. Ha дохват руке су један
другом. Зна косингас да неће стићи да га устрели праћком пре него што
га демон сасече. Али овај га само одмерава, његово истанчано чуло му
говори да пред собом нема обичног човека какве среће у својој
баруштини. И тај његов мач, забоден у земљу између њих двојице, зрачи
њему познатом силом.
Тихо режање допире из дубине његовог грла док криви главу час на
једну, час на другу страну док загледа косингаса. Ноздрве му гласно
шиште док упија мирисе. Kao сви бауци, људски страх му усковитла крв
у жилама, али то овај пут не осећа код овог смртника. Из губице из које
вире зуби као у дивљег вепра, змијолики језик запалаца и вијугаво се
спусти ка Курјаку забоденом у земљу...
Док Крварац престрављено жмури и дрхти, Милош стеже дршку
свог Дракона, спреман сваког трена да скочи на баука. Али и он стоји
укипљено као Гаврило, свестан je опасне близине и неизвесности
њиховог напада. Зна да га Гаврило не може напасти праћком, већ само
мачем, a он je забоден између њега и демона. He може Милош ни да
први нападне јер стоји са стране, иза Гаврила, што га омета. Једино ако
би се косингас нагло сагао, он би могао да узмахне мачем на створа.
Како je вировников језик дотакао балчак Курјака, као да се опекао и
тргнуо се назад. Древне руне на њему зраче бауцима само на њима знан
начин и осећају натпис урезан у његово дуго сечиво. Али то je био
тренутак који je косингас чекао. Све се назлобрзо одиграло, али Гаврило
и Милош су уходано реаговали.
Било je довољно да вировник устукне за часак да Гаврило чучне,
испусти праћку и да зграби Курјак. Но, демон je злобрз. Одмах je
узмахнуо десном канџом и исекао би Гаврила на пола када je дограбио
мач да му се не испречи Дракон, који му се језивом шкрипом углави
између прстију. Ипак je он јачи, одмахну руком у страну и изби мач
Милошу из руке, али откри се косингасу. Њему je Курјак већ у руци.
Инстинктивно зна да оваквог створа не може убити једним ударцем
иако му несметано може сјурити оштрицу у грудни кош. Ако покуша,
мора му прићи, a овај га може левом канџом дохватити и посећи. Зато,
једним снажним ударцем одсече му десну канџу која je држала Дракон.
Вировник урликну од бола и замахну левом руком ка њему, али
косингасу je довољно мало да се измакне да je избегне. Милош дохвати
свој Дракон и сјури га бауку у десно раме. Али овај их изненади када му
језик излете из чељусти и обави се Милошу око врата. Повуче га нагло к
себи и опет узмахну левом канџом да га располови, али Курјак блесну
од светлости ватре, фијукну и одсече je. Тамна крв прска на све стране,
све се ори од хроптања и режања баука.
Већ другим замахом, Курјак одсече змијолики језик и Милош се
ослободи његовог јаког стиска. Разјарени демон не осећа више бол,
заслепљен гневом разјапи страшну чељуст ка Гаврилу. Али Дракон му
се сјури у грудни кош и заустави га у месту пре но што загризе
косингаса. Заглушујуће заурла од несносног бола и крв му куљну на
уста. Крвавим патрљком удари Милоша по руци и овај испусти
забодени мач. Курјак га расече по стомаку и из зјапљиве ране испаде му
утроба. Милош опет дохвати Дракон и из све снаге замахну да му
одсече главу. Али у немани je тврд врат па га до пола расече. Тек га
Курјак с друге стране докрајчи и глава са избеченим очима се откотрља.
Тело се сручи као клада трзајући се последњим снагама.
Накрвави и задихани, Милош и Гаврило стоје над беживотном
лешином. Крварац још увек жмурећи стоји и дрхти као прут док држи
мач испред себе. Милош га гурну руком, на шта овај врисну и разгорачи
очи од страха. Колена му попустише и он седе на земљу. Гледа па не
верује шта види.
„Moгao си нам помоћи‚” промукло ће Милош, али овоме дрхти
вилица и нe може ни да гукне.
„Жилав неки створ” промрмља Гаврило док брише Курјака о њега.
„Али ми смо жилавији‚” смешка се Милош.
„Да... запели бисмо му у грлу.”
„Поготово Дракон и Курјак.”
Гаврило задовољно климну главом, па стаде да осматра око себе.
„Хајде да га бацимо у мочвару” рече он. „Нека остали мочварници
виде шта их чека.”
„Дижи се, Крварац” ћушну га Милош ногом. „Помози нам.”
Њих тројица дохватише мртвог створа и одвукоше га до мочваре.
Одгурнуше га ногама и он оста да плута у плићаку. Али док су се
вратили и поседали крај ватре, могли су чути како се мочварници
отимају о лешину најгорег створа међу њима. Промукло режање,
кркљање и пискави звуци налик цвиљењу допирали су из мрака. Док je
био жив, сви су се склањали вировнику, a сада су га као стрвинари
кидали и мрцварили да би утолили своју глад.
Њих тројица су ћутке то ослушкивала и згледала се.
Гаврило забоде Курјака у земљу пред собом. Нека бауци јасно виде
његове злослутне руне како светлуцају као да их опомињу и подсећају:

„Моћно ће овај мач дa сече

Свe оне који на свет реже
Крв ће њихова дa тече
A они у њој дa леже ”
 Глава тридесет и трећа - Пролеће 1373.

„Осветници из крви ничу”

Н акон непроспаване, али мирне ноћи дружина je са првом зорњом

светлошћу наставила свој пут ка Враче брду. Испрва су се спорије
кретали јер je магла још тврдоглаво истрајавала. Клонуше духом још
више када je почела да сипи јесења игличава измаглица. Немају куд него
да изваде своје сукнене кабанице и огрну се. Ha главе подигли капуљаче
и натакли их скоро на очи. И ћутке иду један за другим гледајући у
земљу пазећи где газе. A Крварац их вешто води уским стазама
заобилазећи локве и блатишта.
„Чини ми се да бих сад могао да заспим на ногама” промрмља
Милош ходајући у средини ушушкан у свом гуњу с чупама, ресанику.
„Колико још?”
„Тек смо кренули” добацује му Гаврило иза њега.
„Знам, али кад стижемо код Немрија?”
„Послужи ли нас дан, предвече.”
„Ааах! ” узвикну из очајања Милош.
Али време их није послужило, јер дуну кијаметски студени ветар, па
оштра, ледена измаглица шиба и уједа за образе. Облаци се натмурили
па се журно ваљају и ковитлају.
„Кад будем мојој посестрици Јелици причао ове догодовштине, неће
ми веровати!” смеје се Милош док погрбљено хода иза Крварца.
„Нико ти ван Тамнаве и Колубаре неће веровати, мој господине‚”
узвикну Крварац. „Ово je свет каквог нема другде... Но, секира ме што
се овако смрачило, то годи мочварницима који не излазе на сунце.
Пружимо корак.”
„Ја брже не могу, ти иди” загунђа Милош. „Да не бих још трчао за
тобом.”
Крварац убрза корак и убрзо одмакну двадесетак метара од њих
двојице. Милош осети тежак мук иза леђа. Окрену мало главу у страну,
и добаци Гаврилу:
„Што си се ућутао, косингасе?”
„Ех...”
„Шта je?”
„Ништа, него размишљам о ономе што си малочас рекао‚” каже
Гаврило. „Да ти Јелица неће веровати..
„Па?”
„Мислим да je вредно бележити све ово што се догађа... Да се сачува
од заборава, знаш? Да једног дана знаду кроз какве смо муке пролазили
„Па када остариш, ти себи изабери неку испосничку ћелију па пиши
колико ти je воља
„Хм... Шта ако не дочекам ту старост? Дођу ми бауци главе па све
падне у заборав?” замисли се на трен Гаврило, па рече: „Уосталом, о
нашим краљевима и царевима има ко да пише... Ко ће да пише о нама,
Милоше, кад се сами ломатамо по бестрагијама?... He, првом приликом
ћу узети писанку и почети све да бележим! ”
„Немаш преча посла, Гаврило” гунђа Милош, мрзовоља му се
увлачи под кожу.
„И понешто да нацртам” замишљено ће Гаврило не чувши га.
„Уосталом, ионако не спавам, па да не дангубим ноћу.”
„Умеш писати, па још и цртати?” задиркује га овај.
„У Бањској су нас учили краснописати и украшавати црквене
књиге.”
„Ти си се, чини се, начитао.”
„Ах, да! Све што ми je пало под руку... Посебно грчке и римске
филозофе и песнике.”
„Откуд вам то?”
„Доносили су наши свештеници из Дубровника, Котора, Хиландара,
Сера, Костура... из свих крајева царства!”
„Док je Урош био жив... царство се још некако држало, сада се
распало‚” рече Милош. „Проклет био Мрњавчевић што ми уби брата”
процеди кроз зубе он.
 „Цареубиство je највећи грех” рече Гаврило.
Прекида их Крварац, који им довикује са даљине:
„Шта се вучете ко са пребијеним ногама! Пружите сад корак да не
бисте после трчали од мочварника! ”
„У праву je човек, Милоше” каже му Гаврило. „Ајде брже.”
У сумору касног поподнева из часа у час, све чешће, захучи ветар.
Сипи ситни дажд којим их ветар шиба. Црне се густи, смркнути облаци
као да ће се са небеса откинути и сручити на њих. У хујању ветра као да
се чује завијање нељудских гласова. Дружина би се заклела да понеку
реч могу разазнати, па се нервозно осврћу око себе. Северац растерао
смрдљива испарења, па усковитлао површину мочваре. Тршћак се
савија под његовим ударом и шуми као обилата киша.
Када се пред њима указа Враче брдо, Крварац и Гаврило му се
нескривено порадоваше.
„Напокон стигосмо!” узвикује Гаврило док се вешач гласно сам са
собом смеје.
Враче брдо се уздиже као велико острво прекривено густим
лужњаком, делује нестварно окружено непрегледном кужном
мочварином. Штрчи бар две стотине метара високо, па у мочварастој
низини изгледа као да иде небу под облаке.
Крварца понесе радост па потрча ка њему, док Гаврило и Милош
вуку Цоку и Ждралина који као да се против своје воље крећу напред.
Мисле они да je то због охладног хуја, али кад се магаре укопа и зањаче
на сав глас, Ждралин затресе главом и зањишта као да га подржава у
негодовању. Гаврилу je довољно јасно, па без речи исука Курјак. Види
то Милош, па се и он лати Дракона. Но, само Крварац безглаво
потрчкује.
„Стани, човече...!” повика Гаврило, али би касно.
Вешач несмотрено промаши стазу и упаде до појаса у воду. Испрва
се не узруја јер му не беше први пут, али када недалеко од њега
запенуша површина мочваре и мехури ваздуха кренуше према њему, он
ужаснут схвати да je нешто под водом кренуло на њега.
„Помагајте, људи!‚” завапи на сав глас грабећи ка обали. „Изешће ме
нешто! ”
Милош и Гаврило похитају с мачевима у рукама и стижу у задњи час
да му косингас пружи руку да изађе из воде. Али како поче да се
извлачи, тако га нешто у води зграби за стопало и снажно га повуче
уназад.
„Joj, куку мене, не дајте ме бауцима!‚” закука вешач.
Гаврило га на трен задржа, али кад га нешто јаче повуче, умало да
изгуби равнотежу и сам упадне у воду. Милош види да ће вешача неман
да одвуче у мочвару, па се безглаво залете и уз поклич одскочи са обале
право на леђа баука. Паде тешко на њега, не знајући ни шта je под њим,
зари му Дракон дубоко у тело. Баук пусти Крварца и овај избауља на
обалу уз Гаврилову помоћ. И док Милош по други пут снажно забада
Драконом, са друге стране стазе из воде израња мочварник и окоми се
на косингаса. Вешач га први угледа и врисну, a Гаврило не гледајући из
окрета узмахну Курјаком да се одбрани од првог налета. Срећом, љуто
резиво силно расече мочварника по руци и одсече му je. Док он заурла
од бола, косингас му други пут зарије сечиво кроз врат и окрену га у
дршци осећајући под рукама како овоме пуцају кости...
Тек после трећег убода баук под Милошем клону и омлитаве, па он
крену у води до појаса да се пробија до обале. Како мочварник мртав
склизну са косингасовог Курјака, и он се окрену да прихвати Милоша,
тако се још један мочварник појави овоме иза леђа нагло изронивши и
претећи рашири канџе ка њему. Видевши да ће га баук поклопити,
косингас се баци на њега прескочивши Милоша и у ваздуху, из све
снаге узмахну изнад своје главе. Крварац, мокар и изнемогао од страха,
чучећи на обали зажмуре пред тим призором.
Силним ударцем мача и својом тежином слете на мочварника и
сасече га испод врата на рамену. Баук заурла, али стиже да замахне
канџом и поткачи Гаврила преко груди. Да му не беше верижњаче
Сабаз, сигурно би га распорио, a овако му зададе само снажан ударац,
који одбаци косингаса уназад у воду. Уто, Милош излази из воде и види
накрвавог и разјареног баука како се сад окомио на косингаса. Нема кад
да му прискочи у помоћ, већ завитла Драконом, који фијукну кроз
ваздух и непогрешиво и силовито проби мочварникову главу. Баук беше
већ толико близу косингаса да кад се беживотно сручио, пао je преко
њега.
Милош види да се Гаврило са муком покушава извући под тешком
мрцином, па плашећи се новог напада, он скочи у воду да му помогне и
да се уједно домогне свог мача. Таман њих двојица похиташе ка обали,
кад са ужасом угледају још једног мочварника који нагло изрони са
друге стране стазе и надви се над Крварцем, који je, не слутивши ништа,
и даље престрашено чучао. Све се тако муњевито одиграло да су њих
двојица само стигла да зину не би ли га упозорили, али ужаснуто
гледаше како га мочварник обема канџама хвата за главу и односи са
собом назад у воду. Вешач није стигао ни да јаукне.
Када су изашли на уску стазу, могли су само видети мирну, крваву
површину мочваре. Задихани и мокри опчињено се загледани неколико
тренутака у место где je мочварник одвукао Крварца. Нада да ће бар
изронити на тренутак или запраћакати се, брзо je нестала.
„Идемо, Милоше” рече му Гаврило. „Нема му више спаса... Али ми
се спасити још можемо. Брдо je близу.”
Дохвате узде Цоке и Ждралина пa похитају ка спасоносном брду док
се и даље у страху осврћу за собом.
„Жао ми тог крвника” промрмља Милош.
„Знам... Али, учинили смо шта смо могли. Хајде, брже!”
Чинило им се да читаву вечност грабе ка Враче брду, a оно као да се
намерно удаљава од њих. Мокри и промрзли, само им крв која им je
ударила у главу даје снагу да наставе. He осећају ни болове од
огреботина и модрица које су задобили, ни хладноћу, коja их штипа и
кочи им удове. Врели дах им избија из уста, a низ лице им се слива зној.
„Шта je ово, Гаврило?’’ зачуди се Милош наглас. „Уместо да будемо
све ближе, ми се удаљавамо од њега!”
„Немријево мађијање! довикну му задихано Гаврило. „Да одврати
непожељнике... He бригај, брзо ће престати!”
„Паклене ли чаробије!”
И заиста, након кратког, али мучног осећаја беспомоћности што се
човек сваким кораком напред све више удаљава, наједном обојица
закорачише уз стрму падину брда док им се над главама шире крошње
храстова лужњака. Застају на трен због изненадне промене да се саберу
и навикну на нову околину. Милош се наслони на једно дебло. Осећао je
муку.
„Пусти ме да предахнем” рече. „Ово je било... не знам да опишем.”
„Знам, проћи ће те брзо” рече Гаврило и тек тад врати Курјак у
корице. „Сад смо напокон безбедни.”
Наставили су узбрдо кроз густу шуму. Био je то сасвим другачији
свет. Пријатан за очи, миришљав за нос и цвркутав за уши. Вио je
толико густо набијен чулним доживљајима да им je деловало нестварно.
Kao да су све птице и животиње на њему нашле уточиште, па je све
врвело од живота. Чак се и хладни северац једва пробијао кроз шуму,
али су могли да чују његово бесно хучање изнад високих крошњи.
Брзо je Гаврило нашао једну слабо утабану стазу која je вијугала
узбрдо. Чудо како се човек брже њоме креће, подсвесно му je лакше.
Пружа му сигурност да га некуд непогрешиво води, да залутати неће
макар му и правац био непознат.
Тако се њих двојица, ногу пред ногу, у тишини полако пењу ка врху
брда. Ништа не указује на то да се налазе усред мочваре Тамнаве и
Колубаре. Када су избили на једну камениту и ветровиту зараван,
одатле им je пуцао поглед на мочварну низину испод њих. Засташе да се
нагледају тог нестварног видика. Докле год им je поглед допирао,
видела се стакласта површина воде прошарана ниским мочварним
растињем. Сасвим други свет, недођија коју су сви избегавали и
заобилазили. Сем оних пустолова који су упорно и безумно трагали за
легендарним, божанским златним колима којима се управљало
кретањем сунца.
„Чудновато je ово брдо‚” примети Милош. „Kao да му није овде
место, усред мочваре.”
„Па, наводно, и није брдо‚” уздахну Гаврило.
„Није брдо? Hero шта je?‚” изненади се Милош.
„Велика могила.”
„Хумка?” запрепасти се Милош, па затрепта гледајући у неверици
Гаврила. „Па... чија може бити оволика хумка, црни ти?”
„Ха-ха!... He знам, Милоше, можда неког дива... или старог бога”
насмеја се Гаврило. „Питај Немрија.. ” па показа главом у страну,
„можда теби каже, мени неће.”
Милош се окрену у правцу у ком му Гаврило мигну главом и на
крају заравни угледа, укопану у брду, нешто налик на камену кућицу.
Имаше само предњи зид од камена, са дрвеним вратима и два прозора са
капцима, док су му и кров и све остало били под травнатом земљом. Чак
му je изнад крова растао велики, разгранати храст лужњак. Милош се
избечи не верујући очима, па час гледа ту необичну земуницу, час у
храст који расте изнад ње.
„Јеси ли сигуран да je овде безбедно?” ипак га пита Милош. „Немам
много поверења у чаробнике, врачаре...”
„Хајдемо” одговори му уз смешак Гаврило и крену ка земуници.
Милош га прати неколико корака иза и води Ждралина, док леву
руку држи на балчаку Дракона. Радознало гледа лужњак, који се уздиже
високо изнад њих. Делује му као да ће сваког тренутка здробити
земуницу под собом... или ишчупати своје корење из земље и одшетати.
Жуборкање му привуче пажњу. Из каменог зида земунице, у самом дну,
избија танак млаз воде који у издубљеном танком деблу протиче даље
од куће.
Гаврило узе из бисага нешто умотано у крпу, стави смотуљак под
мишку, па целом шаком удари неколико пута по тешким, дрвеним
вратима.
„Јес’ ли добродошлић ил’ си ненадовић?‚” зачу се изнутра.
„Добродошљак, Немри! ” викну му кроз врата Гаврило.
Врата од једног комада храстовог дрвета отворише се сама уз
шкрипу. Гаврило и Милош се мало сагоше да уђу. Косингас му je већ
долазио у два наврата раније, али Милош беше видно изненађен. Прво,
овом земуницом, a друго, својим домаћином. Јер унутра беше као нигде
другде што je у животу видео. Земљани плафон му беше тик изнад
главе, a из њега на десетак места избијало je храстово корење, било да je
дебљине само руке, или пак да га обема рукама не можеш у круг
обухватити. И тако се спуштајући улазило je поново у земљу, у поду, и
даље у непознате дубине, све у потрази за влагом. Са плафона су
избијали коренчићи, претећи спуштајући се ка поду. Или су избијали
као младице из великог корења ширећи се у страну, као неко длакаво
паукасто чудовиште. Али, Милош примети да je већина тих мањих
израслина било поткресано, или једноставно преломљено.
Морали су да се провлаче између оног корења које je већ спојило
плафон и утабани земљани под. Осећало се на јак мирис земље и
растиња. Жуборење се чуло и унутра, a долазило je од истог извора који
пробио свој пут у дну кућице и сада je целом дужином текао кроз њу у
неколико издубљених и спојених дебала. Одмах je Милош приметио да
je његов домаћин искористио све ово корење најбоље што je могао.
Спајајући више жила са релативно равним даскама имао je неколико
столова разних величина. Од сличних жила направио je столице, са
наслоном или без њега, хоклице, троношце или пак шестоношце. Ha
средини je имао велико огњиште, изнад којег je кроз земљу био
пробијен димњак. Изнад тињајуће ватрице, са верига je висио поцрнели,
бакарни котао. Уз огњиште, опет од испреплетаног корења и жила, имао
je лежај прекривен медвеђим крзнима.
 И домаћин je на Милоша оставио јак утисак. Њему до рамена, овај
бесмртњак je имао кратку, невешто ошишану белу косу и исто такву
криво подшишану седу браду, па je као појава Милошу измамио осмех.
Његове водњикавоплаве очи светлуцале су разборитошћу и свежином
духа иако су му обрве и трепавице оседеле током векова. Иако ситније
грађе, Немри je био жилав, управо као ово корење које га je окруживало.
Био je обучен у плаву сукнену хаљину и огрнут црвеним плаштом,
обема бојама које су имале јак магијски значај. Ha ногама je имао
дрвене сандале вешто исплетене од танких жила.
Милошу се чинио као биће настало испод земље, од корења храста
лужњака.
„Драго ми je што те опет видим, косингасе‚” осмехну се он долазећи
им у сусрет, па онако успут и не гледајући, ломи ситне изданке жила
које су у међувремену израсле из дебелог корења. To му je прешло у
навику.
„Како си, Немри?” шири руке Гаврило да га прими у загрљај.
„Чекам да умрем” рече уз осмех овај, па се пријатељски загрлише.
„Бојим се да ћеш се начекати‚” смеје се Гаврило.
„Е, ви људи сте срећници” вели он. „Не живите дуго, ал’ живите
бурно, сагорите као пламичак жишка, ал’ сјате блештаво.”
„Многи би радије да бесмртују као ти.”
„Незналице!”
„Да те упознам, ово je Милош Обилић” рече Гаврило показујући на
човека иза себе.
„Не мораш ме упознавати са њим, чуо сам за овог заточника”
климну му главом у знак поздрава Немри.
„Јеси ли?” не изненади се Гаврило.
„Лугно ми je казивао о славноме заточнику који je нашем покојном
цару круну на глави сачувао... Ах, да... Како je све брујало у шуми од
радости.”
„Је ли?‚” смешка се Гаврило. „А како je Лугно?‚” па погледа изнад
себе.
„Тврдоглаво, као и увек‚” окрену се Немри и крену ка столици,
успут и даље ломи ситне изданке корења. „Кани да ме живог зароби.”
Гаврило показа Милошу главом на rope да je Лугно име храсту који
расте изнад земунице.
„Хајде, седите..” рече Немри. „Милоше, синко, као што видиш,
столицу ти не могу принети... Хе-хе! ”
Гаврило му приђе и даде му смотуљак који je носио под мишком.
„Донео сам ти оно што сам ти обећао, Немри.”
„Јеси ли? Сетио си се?” смешка се задовољно бесмртњак.
Из крпе извади једно лепо углачано огледало и чича стаде одмах да
се огледа у њему.
„Ух... Ох... Ал’ сам грдан!‚” накревељи се он. „Е, на шта личим!... He
чуди што ме све мракаче заобилазе! Ха-ха-ха!”
Смеју се Милош и Гаврило са њим док се чича и даље загледа. „Сад
ћеш моћи боље да скратиш косу и браду.”
„Јест’ вала... Можда се оженим и неком вилом или си опет украдем
русалку из Колубаре!”
„Боље него да самујеш и причаш само са Лугном.”
„Не спомињи ми га... Злотвор ноћу само пушта корење, па осванем
као лептир у пауковој мрежи.. ” умота он пажљиво своје ново огледало,
одложи га на сточић, па запрети песницом увис: „Дошао сам овде први,
злосрећко! Ниси ме ни питао да ли смеш да растеш на мом крову!...
Расрдиш ли ме, спалићу ти корење!” Наједном, као да се зањиха велика
крошња па корење зашкрипа и тутњава се проломи земуницом, све се
помера, a са таванице се местимично круни земља и пада. Милош се
узврпољи на столици, a само Гаврило и Немри мирно седе.
„Злотвор” промрмља Немри када све утихну, a онда прошапута:
„Али, морам вам признати, да ми није њега, уопште не бих знао шта се
догађа ван Враче брда” па настави нормалним гласом: „Него,
косингасе... Нисте ваљда прешли толики опасан пут да бисте ме
даровали огледалом?”
„Нисмо, пријатељу... Потребна нам je твоја, као увек, несебична
помоћ.”
„Шта je сад? Треба ли скидати урок са некога? Са Милоша? Неку
враџбу...?”
„Не, не... Ништа тако... Тражимо кацигу... Кадме Змајоубице”
помало снебивљиво рече Гаврило. Јер тражити артефакте велике
магијске снаге од чаробњака увек je незахвалан и неизвестан посао.
Неки би убили за ту кацигу.
„Волосову кацигу?... Хм!” замисли се Немри, стаде трљати седу
браду и испод ока их гледа обојицу. „Зашто je тражите?”
„Драгушла je прорекла да ће je кнез Лазар Хребељановић извести на
свом стегу” рече Милош. „Тако ми je рекла када сам био код ње... И сад
нас je Змај од Јастрепца послао да je нађемо.”
„Драгушла, je ли?” видно се изненади Немри, па устаде и ушета се.
Завлада тајац док Немри грозничаво размишља. Није баш вољан да
разговара о томе. Постоје ствари које би ипак задржао за себе, иако има
поверења у косингаса. Али свестан je да неће моћи заувек да сакрије
своју тајну. Ионако je већ превише дуго чува. Превелики je страх од
злоупотребе. A опет, с друге стране, дојадило му je овакво животарење,
испразан живот који баш никуд не води.
Милош и Гаврило се згледају и дижу обрве у чуду.
„Знамо да je Кадмо Змајоубица долазио теби” рече Гаврило.
„Ха!... Давно je то било!‚”насмеја се Немри.
„Да... Али, Змај од Јастрепца мисли да би ти знао где je кацига‚” рече
Милош.
Напослетку, Немри опет седе на столицу и нагну се према њима.
„Да, долазио je тај злосрећко к мени, са својом женом Хармонијом...
Лепа беше... Вечно млада због своје чудесне огрлице, a он наочит и
врстан ратник... Огрлица je имала облик две златне змије чије отворена
уста чине копчу украшену драгуљима... Но, много касније, прочуло се
да je Хармонијина огрлица била проклета и да им je касније донела
несрећу. Наиме, Хармонија je на свом венчању с Кадмом као поклон
добила ту огрлицу од Хефеста, коју je он направио са злом намером да
се освети својој жени Афродити што га je преварила с Арејом, из чије
страсти се Хармонија и родила. To je касније довело до тога да je Кадмо
убио светог змаја који je био богу Ареју драг и овај je бацио клетву на
њих... Јадни Кадмо... Очајан и безнадежан, нудио ми je своју кацигу и
зубе змајеве, оне који се претварају у непобедиве Спарте када се посеју,
у замену да само покушам да скинем клетву са њих. Покушао сам
драговољно, не желећи да га ускратим за те артефакте... Али
безуспешно... Но, упутио сам га код чаробника Ртника, да покуша јер
сам чуо да je велики зналац. Ако не успе код њега, да покуша код
чаробника Худе у Соколици, али да га се чува јер je тај зао до костију.”
„Худа? Баш недавно сам чуо за некога под тим именом... И о Ртнику
сам се наслушао старих прича” рече Гаврило. „Мислиш да се кацига
налази код некога од њих?”
„Не знам, косингасе‚” слеже раменима Немри. „Сигурно je и њима
нудио своје драгоцености... Али једно знам: нису му помогли.”
 „Да, знамо причу по којој су се обоје претворили у аждаје.” „Не само
то, него се Кадмо овде вратио пре но што га je клетва стигла... Био je без
своје кациге и без Хармоније.”
„Њу je сустигла клетва?‚” пита Гаврило.
Немри климну главом.
„Показао ми je део Хармонијине огрлице... Ha растанку су je, наиме,
сломили и свако je узео једну змију као успомену једно на Друго.”
„Значи ли то да je кацига код тог Худе или Ртника? Да њих
потражимо, онда‚” пита Милош.
„Неће бити лако... ни безопасно, синко‚” смешка се и даље Немри.
„Худа одавно више није у Соколици... Кажу да je петљао са неким
црним мађијама и навукао себи на врат демона Ваду, па je главом без
обзира побегао одатле. Расрдио je и тамошње патуљке са Перунике који
су дотад копали сребро, јер су морали да се клоне рудника због Ваде...
Отад на сав глас причају како je Вада отео Худи Волосову кацигу, a
њима ко зна колико товара сребра, па су полакомили народ да безглаво
трага за тим благом и немилице страда.”
„Што су то урадили?‚” пита Гаврило.
„Надају се да ће неко да отера Ваду из Соколице, па да се они врате
свом рударењу. Уосталом, планина Рудник je по томе и добила име.
Нигде, осим на Чворишту, не постоји већа мрежа тунела коју су
прокопали што људи што бауци... што патуљци. Протежу се од Борача,
преко Соколице и Рудника, па све до Островице.”
„Ајде што људи копају руду, али шта ту раде бауци?‚” пита Гаврило.
„Знаш ли шта je на Вујну, Гаврило?‚” зачкиљи очима Немри.
„Дрво света, знам.”
„Откад сам овде, слушам приче како мракаче трагају за
белоужареним алатиром под Рудником. И то су патуљци разгласили”
рече Немри.
„Белоужарени... алатир?‚” збуни се Милош.
„То je отац свих каменова” рече Немри. „Мати je на њему исклесала
Дрво света, по коме je створила свет. To je храст који има дванаест
грана, на свакој по четири гнезда, у сваком по седам птица и тако редом.
Ha њему се виде богови, анђели, људи, животиње, a поред корена дрвета
у ланцима демонска и мракобесна створења. Белоужарени камен се не
може додирнути руком јер je ужарен, али може се адамантом уклесати
или избрисати нешто са њега. A то je већ моћ коју свако прижељкује јер
се тиме утиче на свет око себе!”
„Чудо да га досад већ нису ископали‚” промрмља Милош.
„Па... мислим да су сви изгубили наду да ће га под Рудником
пронаћи.”
„А ти не мислиш да je Кадмова кацига остала код Ваде?‚” пита га
Гаврило.
„Не верујем... Худа je дошао са запада у потрази за алатиром, али
брзо je одустао од трагања за њим и посветио се тајним вештинама
мрачњаштва. Кажу да су Саси копали превише дубоко пратећи сребрну
жилу и стигли до једног језера Змајогорчевог огња, у коме je на острву
био заробљен демон Вада. Ти злосрећници су, угледавши га, на месту
умрли од страха јер je толико, кажу, језив. Али то, изгледа, није
спречило Худу, a како je владао мађијама, могао je да се заштити од
Ваде. По свему судећи, демон je њему обећао неке моћи у замену да га
овај ослободи заточеништва. Склопили су пакт... Али, прича се да je
Худа некако насамарио Ваду, узео му je нешто што није требало, па je
побегао из Соколице.”
„А пре свега тога долазио му je Кадмо Змајоубица” рече Милош.
„Откуд уопште Кадму Волосова кацига?” пита Гаврило.
„Када се доселио на ове просторе, прихватио je Волоса за
заштитника‚” рече Немри. „Њему у част, подигао je бројна светилишта
и стари бог га je даровао њоме.”
„Кажеш да je Худа дошао са запада?‚” пита га Гаврило.
„Од подно Великог Триглава.”
Милош примети како су се значајно погледали и заћутали. Чекао je
неколико тренутака не би ли му рекли о чему je реч, али убрзо схвати да
немају намеру да било шта коментаришу.
„Шта je ту толико страшно?‚” ипак ће напослетку Милош.
„Тамо беше велико светилиште посвећено богу Тројану у време када
му се сав овдашњи народ клањао‚” рече Гаврило. „А што си био ближи
тој планини...”
„Био си ближи и Тројану” надовеза се Немри. „Много места у
присоју те планине носи... Худино име. По злу су остала упамћена јер
му je тај злико приносио људске жртве.”
„Какав мрачњак” закључи Милош.
„Ако je уопште и човек‚” промумла Гаврило, али га je Милош чуо.
„Прочуо се по злу” озбиљно ће Немри. „Сигурно сте чули за
предање са Пештера, када je свети Георгије убио аждају из језера подно
Тројан-града... Тамошњи бан je морао аждаји да приноси девојке да би
je умилостивио. Све док на ред није дошла његова кћерка. Тада се
појавио свети Георгије и убио аждају копљем.”
„Копљем које сам ja... несмотрено изгубио” снужди се Милош. „Бог
ће ме због тога казнити.”
„Кад ћеш више престати да се једеш, Милоше? He прође дан да ми
не кукаш због тога‚” рече му Гаврило. „Ко зна зашто се морало тако
догодити, рекао сам ти.”
„Шта год ми кажеш, не може ме утешити...”
„Али, какве везе има град са Худом?‚” упита Гаврило.
„Худа je био на бановом двору и убедио га да нуди аждаји људске
жртве да би je умилостивио... Kao што je то радио подно Триглава док
свети Тодор није протерао Дајбога у Ад... где се овај претворио у
демона Хромог Дабу. Након тога, народ се дигао на оружје и протерао
Худу, a он je побегао у наше крајеве и временом се скрасио у Тројан-
граду као банов чаробник.”
„Па га je отуд протерао свети Георгије‚” закључи Гаврило. „Ко зна
куда je све лутао да би завршио и на двору војводе Вука у Соко-граду...
И сад je ко зна где, je ли?”
„Да није кацига онда код оног другог... Ртника?‚” пита Милош. „Ако
je код њега, онда je кацига свакако изгубљена” одмахује главом Немри.
„И он се некоме моћном замерио па je затрпан камењем које се сручило
са неба.”
„Зашто се Кадмо овде вратио, ако им ти ниси могао помоћи?” пита
га Гаврило, али Немри оћута, већ га само безизражајно гледа. Боји се да
ће Гаврило да проникне у ту мистерију. „Да није због ових златних
кочија за којима трага овај силни пробисвет?... Кадмо се надао да ће их
он пронаћи! ”
„Шта ће њима којекакве златне кочије?” одмахује руком Милош.
„Да, Немри.. ” устаде сад Гаврило и нервозно се ушета између
корења које спаја плафон и под. „Шта ће њима...?”
Обојица чекају да им бесмртњак још нешто открије, али он их само
немо гледа. Плаши се да неће успети да сакрије своју тајну од косингаса
сад кад je већ толико откривено. Moгao je скоро све да им каже, да
одговори на скоро сва запиткивања. Стрепео je само од једног питања.
„Дакле, овде се одвајкада трага за тим... божанским колима, je ли?”
закључи Милош.
Гаврило застаде и значајно погледа Немрија, који укочено седи.
Постојале су вековно старе тајне, па ипак, Немри je знао да се свака кад-
тад открије. И оно што je закопано у утроби земље ипак угледа светлост
дана. Тако ће једног дана и белоужарени алатир да пронађу. Током свог
дугог живота био je сведок бројним разоткривеним мистеријама. Увек
наиђе неко коме je суђено да загребе на правом месту. Бојао се да ће
ускоро и његова загонетка тако доћи на ред. Kao и увек, то се дешава
неочекивано, изненада, када човек најмање очекује. Узалуд je хиљаду
пута размишљао како ће да реагује када се то деси. Зато je био затечен
када се његова стрепња остварила.
„Управо тако, Милоше” рече косингас. „Овде сви трагају за
Хелијевим колима... И ти, Немри?”
Овај зачкиљи очима и стисну уста. Гаврило осети да je можда
претерао и злоупотребио гостопримство свог домаћина. Брже-боље му
се извини:
„Опрости ако сам те неким питањем увредио, пријатељу. To ми није
била жеља... Само покушавамо да одгонетнемо ову мистерију како
бисмо знали шта да радимо.”
Немри и даље ћути, само их посматра. Нелагодни тајац накратко
завлада међу њима. Гаврило спусти поглед и стави руку Милошу на
раме:
„Иди напој Цоку и Ждралина.”
Овај невољно и без речи устаде и изађе напоље, a косингас седе на
његово место и загледа се у Немрија. Његов тврди поглед попусти, a
укочено лице омекша. Уздахну дубоко. Нагну се напред налактивши се
на своја колена. Нервозно трља руке.
„Ја не трагам за Хелијевим колима, косингасе” рече напослетку овај
гледајући час у Гаврила час у своје руке. „Шта ће мени више било каква
моћ? Нисам je жељан, не треба ми ништа од тога... Ja желим само једну
ствар. Kao што су Кадмо и Хармонија. Да са себе скинем клетву... И да
умрем. Желим човековати, a не бесмртовати.”
„Зашто клетва, пријатељу?” спусти тон Гаврило. „Ти си један од
последњих немрија, човековати je за нас смртнике.”
„Знаш ли зашто су стари богови створили немрије?‚” Гаврило
примети притајени гнев на његовом лицу. „Створили нас и напустили...
Нису нас се сетили ни пред своје уништење када су пали у заборав.”
 „Зашто сте створени?”
„Да чувамо њихове тајне на земљи” дуну кроз нос Немри. „Много су
стари богови волели да ходају међу смртницима... Толико су завидели
вама на топлини и љубави, на јунаштву. И забо рављали да су тада
рањивији, чак и заборавни и несмотрени! Јер ваш je свет хаотичан,
непредвидив, све чините у налету осећања... Тако, када je Фаетонт узео
од оца да вози кола, крилати коњи су осетили његову несигурност и
подивљали. Чинио je штету куд год би прошао. Ha крају, сви богови
завапише да га Зевс заустави, па га овај обори својом муњом и уби... Он
паде у реку Еридан, a кола се срушише... овде‚” опет уздахну Немри и
наслони се позади. „Куд ће, шта ће, Хелије изабра неког паћеника коме
обећа вечан живот у замену да обави један задатак. Смртник се
полакоми, наравно, и склопи пакт са Хелијем. Али тај пакт je био
његова клетва... Да свој бесмртни живот посвети чувању Хелијевих
кола... Но, Зевс после подари Хелију нова кола са упрегнутим
лабудовима, a стара заборавише...”
„И ти си тај паћеник” рече Гаврило. „Ти чуваш Хелијева кола.”
„Толико дуго овде животарим... да се више не сећам свог смртног
имена. Сад сам само... Немри‚” рече он. „Ово ти причам јер си косингас
и умеш тајну чувати као ja.”
„Наравно.”
„Дуго траје потрага за Хелијевим колима” рече Немри. „Бојим се да
je само питање времена када ће их пронаћи... или ће се као ти запитати
шта ja овде радим. Досад сам их обмањивао да сам мочварник, зли
чаробник и сви се клоне Враче брда... Али има оних који знају да сам
немри, a не некакав демон. He тако давно долазила je и Морана код
мене.”
„Морана?‚” изненади се Гаврило.
„Распитивала се о једном мађионику..
„О Просфор Сугубу” прекине га Гаврило.
„Тако je.”
„У вези са Алманахом.”
„Да... Пронашла га je и присилила га да врати у живот оног
злосрећника Кубилгана, кога сте ви успели да осујетите да пробуди
троклоке‚” уста Немри и ушета се. „Просфор Сугуб je успео да joj
побегне са својим Алманахом и бежећи склонио се код мене неколико
дана пре него што je наставио даље. Није ми рекао куда иде, вероватно
ни сам није знао.”
„Сигурно га Морана опет тражи.”
„Да, одаслала je своје псоглаве на све стране... Сироти мађионик се
помирио са својом судбином. Зна да ће га она кад-тад пронаћи, да joj не
може умаћи.”
„Зар je та књига толико моћна као што се прича?” пита га Гаврило.
„И моћнија него што Морана мисли... У себи крије многе велике
чаролије из старог доба... које боље да остану неоткривене.”
„Знам да се помоћу ње могу мртви враћати у живот...”
„Међу нама чаробницима постоји један обичај... да пред крај живота
или на самрти, своје тајне пренесемо један на другог, да мирне савести и
неоптерећени себичношћу, толико својственом чаробницима, можемо
отићи на други свет... A тај мали, драги ми мађионик je веровао да му се
крај ближи и зато ми je одао све тајне свог Алманаха.”
„Ууу!... Довео те je у опасност!” узвикну Гаврило. „Ако Морана
сазна... Хроми Даба... He смем ни да помислим!”
„Не само то, пријатељу... Шта ако мрачни господар сазна где су
Хелијева кола?”
„Како њему могу... да послуже...?‚” започе Гаврило питањем, али не
доврши мисао наслутивши страшан одговор.
Немри само слегну раменима. Видела се забринутост и на његовом
лицу.
„Не знам какве се све моћи крију у Хелијевим колима...
Својевремено се причало да Хелије њима може изазвати вечан мрак‚”
рече Немри пажљиво бирајући речи. „Али наводно, Кадма je веровао да
њима може скинути клетву са себе и вољене му Хармоније... He знам ко
им je то рекао, да ли Ртник или Худа... Ja им, наравно, нисам могао
одати своју тајну... јер моћ богова није за смртнике.”
„Кажу да je довољно упрегнути два крилата коња...” занеме Гаврило.
„Не морају ни далеко да их траже‚” рече привидно нехајно Немри.
„Има их неколицина овде, у мочвари. Знаш да су то водена бића.”
„Чуо сам да je војвода Момчило имао крилатог коња Јабучила.”
„Онда ти више не морам ништа казати, Гаврило‚” рече Немри.
„Видиш ли зашто сам уморан од бесмртије?”
„Ако би њима Хроми Даба изазвао вечни мрак... Moгao би без
бојазни од светла да испразни Ад” смркну се Гаврило. „То je једино што
га још спречава. Да пророчанство Доба ватре не наговештава управо то?
Да ће господар Хроми Даба да овлада Хелијевим кочијама и да ће
наступити мрклина?”
Немри само слегну раменима.
„Нећу те питати где су Хелијева кола” рече Гаврило. „Боље да не
знам.”
Уто, улази Милош, видно гневан што je искључен из важних
разговора, као да он није у реду Змаја, или није достојан да му се повере
неке тајне.
„Напојио сам и напасао Цоку и Ждралина” нагласи он.
„Шта нам онда саветујеш, Немри?‚” пита Гаврило. „На коју страну
да кренемо у потрази за кацигом Кадме Змајоубице?”
Немри подиже обрве и замисли се.
„Да није Худа напустио ово поднебље?” пита Милош.
„Није” кратко ће Немри.
„Зашто си толико сигуран?‚” пита га Гаврило.
„Овде je Чвориште, косингасе‚”помало изненађено ће он. „Требало
би да знаш да je оно одувек привлачило мракобес... a поготово што се
ближи Доба ватре. Један помрчај месеца je најавио долазак првог
шестака. Остају још два помрчаја и два шестака. Што-шта ће још да
испузи испод камена и да се овде сјати... Сви у очекивању доласка свог
господара.”
„Шестак?‚” зачуди се Милош. „Шта je то?”
„Аловити људи са по шест прстију на рукама и ногама‚” рече
Гаврило. „Али... какве везе имају са Добом ватре?”
„Косингасе..” нагну се напред Немри и значајно га погледа. „Први
помрчај догодио се баш на твој долазак... Зар верујеш у случајности?”
„Али, таквих помрчаја одувек je било‚” рече Милош. „Дуговечан
какав јеси, Немри, сигурно си их се нагледао... па никакво Доба ватре
није наступило. Народ верује да месец или сунце нападају але па их
буком терају...”
„Овај je друкчији” обори поглед Немри и уздахну. „Ко га je гледао,
могао je видети како месец нестаје као у три угриза неке невидљиве
звери... a не постепено као досад.”
„Како уопште знаш да то најављује долазак шестака?” збуњено ће
Гаврило. „По чему, Немри?”
„Малобројни знају да постоји уклесани натпис на једном требнику
који најављује те помрчаје. Све до скоро се није знало шта то значи и да
ли уопште најављује Доба ватре јер кажу да je стар хиљаду лета.”
„Какав натпис?‚” пита забринуто Гаврило.
Немри се замишљено загледа у Гаврила, па рече:
„Од три страхобне звери Koje по трипут из вечери,
По свој комад месеца откине Након што трипут месец мине,
Створиће се језовити шестаци По злу и накани близнаци.”
„Шта je... требник?‚” упита Милош.
„Камено постоље на коме су се некад људи жртвовали‚” одговори му
Гаврило.
„Боже сачувај прекрсти се Милош.
„Ја нисам чуо за тај требник, Немри‚” рече Гаврило. „Виђао сам
многе, али ниједан са таквим натписом.”
„Taj није овде.”
„Него где се налази?”
„У присоју планине Триглав‚” нетремице га гледа Немри, као да му
погледом говори и оно што није за наглас рећи. „Место се зове Худе
Стена.”
Ућуташе се сва тројица. Тешка муклина се спусти на њих. Наједном
ваздух поста тежак, као да je испуњен неким злослутним наговештајем.
Сва тројица се немо згледају, a Милош осети како му се језа пење уз
леђа.
„Нисмо сами” прошапута Немри. „Нешто древно je овде.”
Немри устаде и оде до прозорског капка, који мало одшкрину и
провири напоље. Уто, зачуше копитање Ждралина и Цоке и како
нервозно ржу.
„Магла се спустила” рече он. „Животиње су узнемирене.”
Затим се врати и седе загледан у Гаврила.
„Има ли неко ко зна више о томе?” упита Милош.
„Да, да... има неко ко то зна‚” клима главом Немри.
Тајац.
„Ко, побогу, Немри?” нестрпљиво ће Гаврило.
„Гобина.”
„Ко je сад тај?” упита Милош.
„Најстарије божанство на земљи” замишљено ће Гаврило.
„Да... Оно које још хода земљом” додаде Немри. „Мати je прво
створила Гобину. Он je праотац свих шума, свег зеленила на свету. Куд
он прође, трава расте, бујне шуме ничу за њим... Тек после њега Мати je
створила Страхора, Белог вука... вашег претка.”
„Страхор?‚” у Милошевом гласу осетише страхопоштовање. „Нашег
претка?”
„Страшан и јак бог” рече Гаврило. „По предању, вук je наш предак.”
„Како се Гобина може пронаћи?‚” пита Гаврило.
„Никако.. ” осмехну се Немри видевши да косингас има још много
да научи.
Сви заћуташе, a Немри примети велико разочарање на косингасовом
лицу. Ипак, прешли су дуг и опасан пут до њега по савет. Знао je Немри
да ће косингас ускоро обелоданити свету Ратника из Пророчанства, да
ће повести војску против мрачног господара. И да му je потребна помоћ
свију како би издржао на том путу пуног искушења и неизвесности.
Moгao je само да претпостави колики ће се гнев мрачног господара Ада
сручити на овог једног човека.
„У праву си ти, Немри, када кажеш да Чвориште привлачи свакојаке
мракаче‚” смркну се Гаврило. „Како се Доба ватре ближи... тако оне
постају све дрскије и опасније... Све би да помогну свом мрачном
господару. Ко зна какве мракаче још вребају после Кубилгана
„Зато си ти овде, косингасе” осмехну се Немри, „Код Чворишта...
Залудно je да тражите Ртника јер тај сигурно није више међу живима”
рече он на крају и примети како Гаврило подиже поглед и очи му
синуше новом надом. „Ако je код њега кацига, онда je занавек
изгубљена... Али... Ако je Драгушла прорекла да ће она красити стег
кнеза Лазара, онда je она вероватно код Худе... Осим ако je није Кадмо
дао неком сасвим трећем... Али мало je таквих који су могли да му
помогну. Једна од њих je свакако Злодеја, али... Ха-ха... Сумњам да се
усудио отићи њој на ноге! He преостаје вам ништа друго него да
потражите Худу и да се надате да je кацига код њега.”
„Како њега да нађемо?” диже обрве Гаврило.
„Он je нетрагом нестао” настави Немри.
„Да бар знамо да je кацига сигурно код њега” колебљиво ће Милош.
„Шта ако je код неког трећег? Или je негде сакривена?”
„Немамо избора‚” закључи Гаврило. „Морамо га пронаћи како знамо
и умемо. Вратићемо се у Жичу. Можда тамо нађемо некога по коме
ћемо послати поруку кнезу. Да га обавестимо шта смо сазнали.”
Наста тајац, онакав кад се каже све што се имало.
„Можемо ли да уживамо у твом гостопримству дан-два пре него што
кренемо назад?” пита га Гаврило. „Ноћићемо напољу..
„По оваквом времену?‚” изненади се Немри. „Има овде места и за
вас.”
„Нека Милош овде ноћи, ja ионако не спавам” рече Гаврило. „Ја ћу
разапети шаторско крило између два дрвета и запалити ватрицу... He
треба ми више.”
„Како год, пријатељи” рече Немри. „Добродошли сте да останете
колико je потребно.”
Ноћ пред њима била je мирна, тиха. Превише мирна. Милош и
Немри су рано заспали и оставили Гаврила да самује испред земунице.
Цока и Ждралин су чврсто везани са његове десне стране, крај жуборка
који излази из зида куће. Чује се само вода која протиче, ни њен жубор
га не може опустити. Ветар je замро, магла je толико густа као да je неко
оловне облаке спустио на земљу. Тако и косингас мисли. Иако још
ништа не види, осећа да га нешто из тог усковитланог сивила вреба.
Прате га уходе из Ада откад им je умакао са Курјаком. Мрачни господар
страхује од тог сечива више него од ичега, али не само он, већ и све
мракаче.
Зна то и Гаврило, па га полако и са нескривеним дивљењем извади
из његових корица док сечиво злослутно шкрипи. Иако га већ дуго има,
сваки пут му његово блиставо резиво измами уздах. Погледом га милује
од балчака у облику вучје главе, преко крснице, која се састоји од две
вучје шапе, па све низ глатко и оштро сечиво, на коме су са обе стране
пажљиво урезане, за бауке, злослутне руне.
Све то Гаврило чини театрално да нагласи његову надмоћ и нестрах
јер осећа туђе погледе на себи. И жели да им то да до знања. Поред њега
живи неће проћи. Зато, забоде мач у земљу испред себе, као што то
скоро сваку ноћ чини, да би поколебао вребаче у мраку.
Свестан je он великог значаја, али и опасности, онога што му je
Немри поверио. Али то му je само још једна брига више са којом ће
морати да се носи. Зна да Немри никада неће одати своју тајну, као што
неће ни он, али боји се што зло увек нађе свој пут до ње, као што вода
вешто налази свој пут и кроз најмање пукотине у камену.
Нејасан грбави обрис се назире у магли. Појави се и скоро одмах
нестане. Тек толико да косингасу да до знања да му je близу, надохват
његових канџи. Али Гаврило je навикао на претеће тихо режање, на бат
тешких корака и хитре покрете. Такви стрепе не само од косингаса, већ
и од његовог Курјака. Ипак, он их не потцењује. Гледа у ту силуету и
ослушкује, осећа некакву нелагодност. Kao да je то њему досад непознат
баук иако се свега нагледао у Аду.
Стога, из бисага које je држао крај себе, извади једну бакарну
кутијицу, отвори je и стаде мазати лице црвеном бојом справљеном од
броћа: чело, образе, нос... Док и сам није изгледао као некакав створ
одбегао из пакла. Ни то му није довољно, па из једне сукнене врећице
захвати шаку глоговог трња, устане и преко ватре je у широком кругу
разбаца око себе гласно говорећи:
„На путу вам броћ и глогово трње! ”
Ритуалом који одбија долазак непозваних мрачних сила можда неће
зауставити баука већ га само поколебати, али хоће његовог господара
који je осетљивији на јаке мађије којима се и сам бави.
Зато се косингас није изненадио када су се у магли појавиле нечије
контуре. Човеколика фигура стајала je тако неколико тренутака претећи
му својом загонетном појавом, дајући Гаврилу до знања да га он јасно
види. Затим je полако нестао и све je утихнуло у гробну тишину. Није
косингас показао никакав страх, не само што je знао да то само разјари
мракаче, већ и зато што га није осећао у тим тренуцима. Јер ноћу, он као
да се преображавао у створа попут њих.
 Глава тридесет и четврта - Лето 1373.

„Сви заједно уђоше с кнезом Лазаром

у Николину земљу и ставише свe под огањ u мач”
(Мавро Орбин)

Д ошли су с првим јутарњим светлом. Под окриљем сумрака и

чврстог зорног сна, пре петлова, прикрали су се палисади Обилова.
Малобројна дремљива стража одбројавала je последње минуте пред
своју смену и одлазак на заслужени одмор. Резак ноћни ваздух се
спуштао и попримао изглед измаглице при тлу. И шума у околини двора
још се није почела будити. Нечујно су прислонили мердевине на
неколико места дуж дрвеног бедема и успентрали се гоњени крвожеђем
и неразумним бесом. Нико није чуо када су скоро бешумно ликвидирали
поспане чуваре, нити када су широм отворили капију. Вероватно не би
чули ни масу коja je покуљала кроз њу да у том тренутку из бараке није
изашла нова смена страже.
Умах се залармало и вођа страже из све снаге дуну у рог. Одмах
потом заори се ратоборно покликивање праћено звекетом оружја. И
наста страшан метеж. Оно мало војске што би затечено у дворишту
двора одмах паде посечено, a они који су се затекли у баракама нису
стигли ни нос да промоле напољу. Нападачи су упали унутра и изболи
их на смрт. Вриска жене и деце одјекну у двору. Први дим поче да се
уздиже из барака и својим црним стубом наговештава још једно
крвопроливање и разарање. „Побијте патарене!” вичу нападачи.
Већ неколико недеља слични стубови дима могли су се видети
широм границе Алтомановићеве територије. У току je био општи напад
са свих страна. Босански бан Твртко прешао je Дрину и напао са запада.
Угарски бан Никола Горјански je предводећи хиљаду коњаника напао са
севера. Са истока, кнез Лазар са бар десет хиљада, a са југоистока његов
зет Вук Бранковић и браћа Мусић са око осам хиљада људи. И још
многи други властелини су им пришли са својим снагама. Велика сила
се обрушила на младог Николу Алтомановића, који je испрва помислио
да je посреди само изолована акција његовог љутог непријатеља кнеза
Лазара. И покушао je да припреми отпор, да окупи своје трупе. Али
како су му пристизали гласници са вестима да je нападнут са свих
страна, да су му трупе у расулу и бекству, он није имао куд него да
почне да се повлачи на југ, ка приморју, верујући да ће одатле да
организује борбу.
To лето je обележено великим разарањем и убијањем свих
противника кнеза Лазара. Стари дугови, несугласице и размирице
дошле су до изражаја. И одмазда je била страшна, као да се није радило
о истом народу, о истим људима који су се до недавно борили под
истим царским стегом. Пљачка, паљевина, силовања, убијање... Све оно
што je тог мирног јутра задесило Обилово дешавало се широм
Николиних територија. Они који су стигли, у збеговима су се склањали
у планине. Они који су били близу границе, као Обилово, били су
неприпремљени за такав напад.
Сила која се обрушила на њих није била велика. Тих петсто војника
био je само један део трупа браће Мусић који су хитали да се придруже
главнини снага према Јадовнику. Успут нису пропуштали да нападају и
пљачкају насеља.
Пламен je убрзо букнуо и у старом, дрвеном двору. Прво je покуљао
густи, црни дим кроз неколико прозора, a онда су букнули велики
пламени језици. Вриска и крици жена и деце су допирали изнутра, док
су напољу пљачкаши одводили стоку и носили свој ратни плен. И ко зна
колико би тај ужас трајао да се ватра није тако брзо ширила гутајући све
пред собом. Пламени језици су се мретећи ширили.
„Јелице! Јелице!‚” усплахирено Ружица дозива кћерку док трчи кроз
ходник пун дима прескачући мртва тела своје послуге.
Улетала je у просторије тражећи своју јединицу и затицала ужасне
призоре убијања или силовања. Чак ни пламен који je као нека неман
гутала њен дом није joj се чинио толико бестијалан. Ни црна гареж
старог двора њеног вољеног Угрина која je остајала иза ватре није
изазивала такву грозу као проливена крв њених дворјана. Усред свег тог
ужаса и безнађа, мајка je мислила само на своју кћерку. Зато je махнито
јурила држећи у десној руци кратак посребљени бодеж. Била je спремна
и црном ђаволу да скочи за врат да би спасила своје дете.
To je и урадила када je у кухињи под неким силеџијом затекла своју
Јелицу како вришти и опире се на великом столу. Сјурила му je љуту
оштрицу посред леђа уз сав свој гнев и очај. Ражести се овај и окрену се
да je удари, али на трен се затетура од бола. Прибра се он, разгоропади
се још више, и онако с бодежом у леђима, испружи претећи шаке и
крену на Ружицу да je задави. Уто, улеће Кован са великим ковачким
чекићем у руци и кад то виде, без размишљања замахну њиме и тресну
зликовца у главу. Овај не стиже да цикне већ паде размрсканог крвавог
лица.
„Господарице...?”усплахирено ће овај, али она je већ код свог детета.
„Јелице! Јеси ли добро, кћери?” забринута мајка joj помаже да
устане, a погледом joj тражи повреде на телу.
„Добро сам, мати” уплашено ће она. „Кренула сам у лагум када ме
овај сустигао.”
„Идите сад, дете” гура je мати према вратима од подрума док се
осврће према вратима плашећи се да ће још неко наићи. „Бежите кроз
лагум ван двора...!”
„Али, куда да идемо...?”
„Бежите у наш катун на Близанцу! ”
„А ти?‚” ужаснуто ће Јелица. „Хајде са мном, брзо!”
„Крените први!‚” догура je до врата. „Морам још некоме да
помогнем, толика деца...!”
Уто, плафон попусти и кроз њега изби пламен као кроз разјапљене
чељусти љутог змаја. Засу их врео пепео и варнице.
„Бежи, дете! Бежите обоје!”повика Ружица.
„Не без тебе...!”
„Остаћу да ти помогнем, господарице.. ” узвикну ковач.
„Не! Помози ми тако што ћеш одвести моју кћер до нашег катуна!”
Изгура Јелицу мајка заједно са Ковачом кроз врата подрума таман
када се обрушише запаљене греде. Пламени зид раздвоји мајку и кћер.
Само један трептај ока трајао je тренутак када су им се сузни погледи
срели. Да би се затим заувек изгубили. Врели разгор уплаши Ружицу и
она потрча назад у ходник. У облаку дима налете на пљачкаше који су с
пуним рукама тражили излаз. Није она ни видела мач у руци једног од
њих. Али осетила je страховит бол у леђима. У устима осети укус своје
крви и закркља вапећи за ваздухом. Ногe je издадоше и она се сручи на
под. Кроз маглену завесу видела je само фигуре које je успаничено
прескачу, a затим и ватрене језике како лижу плафон. Kao нека звер која
се даје у потеру за њима. Али жена je осетила чудесно блажен мир, a
страх je као руком би однесен. Разрогачила je очи помисливши да може
устати јер никакав бол више није осећала, али тело je више није
слушало. У замагљеном погледу указа joj се лик њеног љубљеног
Угрина. Његово насмејано анђеоско лице разбукта joj притајену љубав и
осећања букнуше попут пламена око ње. Винула се к њему раширених
руку, као птица кад полети у плаветнило неба, није се ни осврнула да
погледа своје тело које je нестајало у пламену.
 Глава тридесет и пета - Лето 1373.

„Гроб je ближи oд куће”

У ска вилинска стаза вијугала je кроз хладовиту шуму. Сунчана

врелина минула je тек с предвечерњим ветрићком, који je благо
заструјао, толико да ни старо, опало лишће није усковитлао. Али
довољно да својим свежим дахом умива уморно и поспано лице
Милоша Обилића. Кад год би зашумило лишће изнад његове главе као
да му je зашуморио хладан поток под ногама. Осетио би да дубље тоне у
чврст сан. Након целодневног јахања по летњој припеци, под хладовном
сенком столетне шуме брда Ладе, напокон je нашао предах, али једва je
држао очи отворене. Шта више, није био свестан ни где се налази, a
камоли да његовог Ждралина вилинска стаза води ка потоку Радуши у
подножју брда. Видео je он манастирске зидине Студенице из даљине, и
прегазио je истоимену речицу, али није желео да се задржава нити да
тамо ноћи иако je знао да ће га мрак затећи негде у планини. Журио je.
Већ je пет дана био у седлу. Дању и ноћу. Да je јахао било ког другог
коња, сирото кљусе би већ трећег дана од изнемоглости клонуло под
њим. Али Ждралин je трпео дуге галопе. Ако сад није био у касу, то je
било само због његовог господара који je био на измаку снаге.
Глава му je пала на груди, очи му се склапале. Када би осетио да га
сан одвлачи, тргао би се нагло и разгорачио очи. Бечио би се, трљао од
зноја улепљено лице, али његовим очима би промакло
све око њега. Јер духом je био одсутан. У мислима je био на
Руднику. Стално му се врти исти призор...
Угажена трава се жути, a земља je напукла од врелине сунца.
Трепери јара над земљом и над каменим бедемима и подграђем у
даљини. Мешају се хор цврчака и граја људи. Ha стотине људи je
узнемирено и напето. Што од врућине, што зато што згурани, жедни и
гладни стоје док им сунце удара у главу. Деца плачу, мајке их привијају
уза се, изнемогли стари се љуљају, али стража их неумољиво окружује и
не пушта да мрдну. Они најслабији седе у прашини, a неки су од безнађа
заронили лице у шаке. Отегнути мрмљај изражава њихов тихи очај.
Свако носи понеки већи или мањи завежљај, од кога се не одваја. Стежу
га и грле као највећу драгоценост. To и јесте, јер je све што им je још
остало после разарања и пљачке. Срећни су што су живе главе извукли,
нагледали су се свакаквих свирепости док су „ослобађани” од тиранске
самовладе жупана Николе Алтомановића. Многи су већ више пута
наизменично ослобађани. Прелазили су с једне на другу страну, a да их
нико није ни питао, али су зато сваки пут извлачили дебљи крај.
Toгa лета реке збегова су се сливале ка највећим градовима на
Лазаревој територији или територијама његових вазала. Бежећи од
ратних дејстава и кретања трупа, људи су тумарали преко непроходних
планина тражећи спас. И тамо су многи себри завршавали као нечији
кметови, a неки су продавани у робље по околним рудницима. Војске су
углавном пратиле групе разбојника и пљачкаша, и као лешинари би се
окомили на избеглице и њихову имовину. У градовима су били на
милост и немилост локалне властеле која их je искоришћавала и
претварала у бесплатну радну снагу. Зато и не чуде они који нису
желели да напусте свој дом већ су радије страдали на његовом прагу
или у ватри док су им гореле куће.
Када су Милош Обилић и монах Гаврило стигли на Рудник, нису
били много изненађени призором збегова и оружане страже. Целим
путем су сусретали војске које су журиле ка приморју где се Никола
Алтомановић повукао, или јадан народ који je хрлио ка градовима.
Могли су само немо да гледају њихове патње и да се клоне неприлика,
јер je време било такво да се непријатељем сматрао свако ко би дигао
глас против здружене властеле. Оживели су стари дугови и локалне
размирице. Око целог подграђа Рудника било je више хиљада јадних
душа подељених у неколико група и раздвојених оружаном стражом.
Чекало се да власти одлуче шта ће се с њима радити.
Појачан жегом, ширио се несносан и загушљујући смрад. Лелек
жена и плач деце није допирао до тврдих срца војника. Нико ни за кога
није марио или имао сажаљења. Једноставно, тако je одувек било.
Милош и Гаврило воде Ждралина и Цоку за узде и пролазе поред
једне повеће групе избеглица коју окружују војници. Њих двојица се
труде да не гледају напаћенике јер им помоћи не могу. Дошли су с
намером да се опскрбе с храном пре но што наставе на југ. Али већ им je
јасно да овде неће ништа наћи. Сигурно влада оскудица. Биће срећни
ако нађу питку воду којом да напуне своје мешине.
„Господару!” зачу се повик из масе. „Господине Милоше!”
Ha то Милош и Гаврило застадоше, a он потражи погледом у правцу
одакле се чуо глас.
„Господару! Ja сам!‚” из масе истрча човек који маше обема рукама.
Милош га сместа препознаде.
„Коване?” запрепасти се он. „Јеси ли то ти, црни човече?”
„Јесам, драги ми господине! маше он и даље обема рукама, a лице
му се развукло у осмех одахнућа.
Милош крену ка њему, али један намргођени војник му се испречи.
„Забрањено je прилазити кметовима.”
„Какви кметови?” изненади се Милош. „Онај човек je мој ковач...”
И одгурну га да прође. Овај се ману за мач за појасом, али Гаврило
га ухвати за руку.
„Не дижи руку на Милоша Обилића, остаћеш без ње‚” рече му
монах. „Не мешај се.”
„Ja имам наређење, попе...”успротиви се овај па би да се отргне из
челичног Гавриловог стиска.
„Бери памет, земљаче‚” прекиде га Гаврило, али овај се бесно отрже
и удаљи се тражећи свог капетана.
Уто, Кован се проби кроз масу и стаде Милошу љубити руке. „Откуд
ти овде, ковачу?” једва прозбори он јер му се грло стегло. „Да се није
нешто десило?”
„Драги ми господине Милоше...” засузише Ковану очи. „Све je
нестало у пламену! ”
„Шта то говориш, црни ти?‚” осети Милош како му колена клецају, a
он остаје без даха.
„Силна војска се обрушила на твоје Обилово” одмахује главом ковач
док му се сузе сливају низ лице. „Пробили се израна... Све побили,
попалили, однели.”
„Ко je то урадио?‚” протресе га Милош за рамена. „Где су ми
Ружица и Јелица?” Али овај не може да дође до речи. Милош гледа
преко њега, нада се да ће им видети лица негде међу људима.
„Мусићева војска...” грца он док се држи за Милоша. „Никога нису
поштедели...”
„Шта je са Ружицом и Јелицом? Говори! ”
„Господарица je страдала у двору, a ja сам са младом господарицом
Јелицом побегао ка катуну на Близанцу!”
„Ружица, мртва?” с неверицом понови Милош. „А Јелица je жива?
Где je она сад? Зашто није овде?”
„Она није желела у збегове... Неколицину нас je отпослала да се
спасимо како знамо и умемо.”
„Зашто je остала?‚” нетремице га гледа Милош док осећа како му се
обрушава небо на главу, a земља под ногама отвара.
„Због своје мати, господине... Желела je да je покопа.”
Милош на трен зажмури, ковитлац му у души.
„Кажеш, Мусићи? Видео си их?”
„Нисам, али тако сам чуо...”
„Зашто би напали Обилово када сам се и ja заклео на верност кнезу у
Жичи?‚” загледа се он у сиротог ковача као да очекује одговор од њега,
али овај само слеже раменима. „И они беху на том сусретају.”
„Не знам ти ja за то, господару, али викаше сви углас:’Побијте
патарене”,’ рече ковач.
Милош оста загледан у њега неколико тренутака, па се прену из
занесености и упита га:
„Има ли вас још овде из Обилова, Коване?”
„Има, дваестина нас je дошло из катуна.”
„Није требало да оставите Јелицу саму...”
„Она je тако хтела, господару... И није посве сама, има их десетак,
што пастира што укућана из Обилова који су се спасли.”
„Ајде, окупи све наше, враћате се на Близанац”потапша га по леђима
Милош. „Кренућете за мном.”
Брзо je Кован међу руљом, дозивањем и махањем, окупио двадесетак
мушкараца, жена и деце из Обилова. Сви стадоше љубити Милоша у
руке и плакати од среће. У њиховом безнађу наједном заискри нада док
се њему свет смркну...
„Чуј, Обилићу..Гаврило му стави руку на раме приметивши колико
му се лице смркло. „Немој забраздити у осуди... Рат je...” „Мани ме тога,
Гаврило” диже руку он у упозорењу док гледа у страну. Толико je
гневан да га ни у очи не може погледати. „Обојица смо били ономад у
Жичи... И кнез и његови сестрићи, сви су били присутни и знају да сам
се њима приклонио... Чему онда овај мучки напад?”
„Многи разбојници и пљачкаши прате војске‚” наставља Гаврило.
„Ко зна ко je крив за то...”
„Чуо си шта каже Кован, викали су:’Побијте патарене”, рече Милош
и погледа га. Очи су му се цаклиле. „Већина племства... и црква су
против богумила. Мусићи су једва чекали прилику да нападну и да себи
припоје моје земље... Зар мислиш да ће ми je вратити? To je ратни
плен.”
„Прво почуј кнеза‚” упоран je Гаврило. „Сигурно постоји ваљани
разлог што се то десило...”
„Чујеш ли ти себе, Гаврило?‚” намршти чело и стисну обрве Милош.
„Ја сам проглашен за непријатеља и када се прочује за Обилово, може
свако да ме баци у ланце или да ме посече. Ja морам да се склоним на
сигурно... Али прво морам да нађем моју посестриму Јелицу.”
„А Кадмова кацига...?” збуни се Гаврило.
„Ха!” дуну кроз нос овај. „Разорише ми Обилово, убише Ружицу и
ко зна колико још људи, Јелица једва живу главу извукла... a ти
очекујеш да ja идем за кнеза да крварим?... Гаврило, уништили су ми
дом... Ja сам с њима раскрстио!”
Кад то рече, узе Ждралина за узде и вину му се у седло. Монах
ухвати коња за ђем и задржа га да не крене.
„Грешиш, Милоше, сачекај да...”
„Погрешио јесам... што не послушах Николу Алтомановића”
хладнокрвно ће он. „Кнезу je својствено да издаје своје вазале... Остај
збогом, Гаврило, и чувај се мракача.”
„А ти пођи збогом, Милоше‚” рече Гаврило јер види да га
разуверити не може. „Даће Бог да се наши путеви опет укрсте.”
„Можда... али сумњам да ће људи допустити.”
Затим подбоде Ждралина и одјаха.
И после пет дана и ноћи, сада се клатио у седлу док га je верни
Ждралин водио преко брда Лада јужно од Студенице. Коњ je сам нашао
вилинску стазу и пратио само њему чујни глас, који га je одвео до
потока Радуше.
Раскошна лепота шуме са прегршт дражи што у бојама и мирисима,
што у споју звука потока и птица, чинили су ово место другачијим од
осталих. Човеку би се чинило да хор невидљивих бића шумори чинећи
песму која испуњава душу неким давно заборављеним осећајем
припадности. Нешто давно заборављено, сновима страно, само души
знано. Место какво спаја два света.
Ждралин je стао насред потока и чекао. Жуборкање горског потока
љуља и успављује Милоша. Глава му je пала на груди, руке се низ тело
оклембесиле. Полако се нагнуо у страну и склизнуо из седла... Тик
изнад воде остао je да лебди, уљуљкан на невидљивим рукама
мекопутним. У дубоком сну не осећа паучаст додир вилинских прстију
који га милују по лицу, нити чује шапутљиве гласове који му
узбуркавају душу и стварају му сан.
A он себе виде на врху Вилине планине, a оловни облаци испод
њега. У руци држи Горојев штит. Од тутњаве грмљавине земља му под
ногама дрхти од страха, a небо парају муње као танки прсти гневног
бога. Врх планине као да дотиче месец.
Погледао je доле, a пред њим стоји велелепни oрao, који га
нетремице гледа. Његово перје као оклоп му саливено стоји, a главу с
поносом држи. Шири крила као да би га у свој загрљај узео.
Oрao моћно замахну крилима и вину се у ваздух. Његов продорни
кликтај претвори се у прасак муње. Ha његовом месту остала су три
пера закачена златним клином. Милош се сагну и бојажљиво их узе.
Под прстима осећа њихову натприродну моћ и снагу. „Какав ли je то
створ који je оклопљен оваквим перјем?” чује своје мисли Милош. Како
закачи клин за свој штит, тако га заслепе муња и заглуши гром.
A већ следећег трена, то блештавило претвори су у сунчаност дана,
оловно небо у плаветни бескрај. У даљини се грмљавина губила. Милош
je окружен стаблима од сребра, a лишће на њему je од злата. Пред њим
je једно дрво од чистога злата, a лишће на њему je бисерно. Оно
надвисује сва остала. Оно припада свим вилама и по његовим гранама
оне седе и везу на ђерђеву. Није свестан како, али зна да су жице на
постави од јуначких перчина. To су плетенице косе змајевитих које су
родиле или задојиле. Њихов кикот и милогласје стапа се са песмом
птица и жубором бројних извора који избијају уоколо. Вода прескаче
камење и прска бисерним капљицама које светлуцају на сунцу.
Створи се десет вила које у колу весело заиграше око њега уз
мелодију свога смеха и раздраганих повика. Милош одмах препознаде
та дражесна лица. To су његове виле са Цер планине, a међу њима су
Јерусавља и Анђелија. Врте се око њега, поскакују, a ноге им не
додирују земљу. Распуштене сребрне косе се вијоре и светлуцају на
сунцу, све у један глас певају:

„На Вилин планину си ходио

A изворе ниси пребројао
Ти Громовнику јунак мио
И туђе грехе си окајао
У срцу си свом осамио
A изворе ниси пребројао
Смрти си својој неумио
Животу свом си дотрајао
Зато кажи нам кажи заоглаву
Колико je овде наших извора
Добићеш заруку кћер цареву
Зато кажи нам кажи заоглаву
И добићеш заруку кћер цареву...!”

Пред његовим очима се смењују лепа и насмејана лица његових

вилинских посестара. Понека би га у пролазу несташно чупнула са косу
или штипнула за образ. Чуо би понеки шаптај. Да ли je чуо одговор или
не, он то није знао. Али сину му:
„Седамдесет и седам je извора на Вилин планини.”
„Добићеш руку кћерке цареве!” углас све повикаше, пa га
наизменично хватају за руке и с њим се врте у круг.
Спопаде га несвестица, пa кад поче да губи тло под ногама, осети да
ће пасти...
Тргну се нагло и махинално се ухвати за јабуку на седлу. Да није,
пао би на земљу. Протрља рукама лицем и заста изненађен. Ногу пред
ногу, Ждралин га je доводио до разрушене и спаљене куле капије
његовог Обилова. Осврnу се у чуду, не верујући где се налази јер се
добро сећа да je видео Студеницу пре него што je задремао у седлу. A
онда се сети свога сна... Но, није имао времена за чуђење, ни за
размишљање, већ je пролазио поред згаришта капије. Понегде je још
палисада стајала читава, али највећим делом била je спаљена или
разрушена. Насред дворишта, његов двор у згар je био утонуо. Гомила
нагорелих и спаљених греда штрче као квргави прсти руку које се даве.
Ждралин корача по чађавој земљи док му шкрипи и пуцкета под
копитама. Милош без даха гледа у гараву пустош око себе. He може да
верује да je од онако лепог и великог Угриновог дрвеног двора остало
само
мало згариште. He види нигде ниједан леш па претпоставља да су
преживели покопали мртве. Ослушкивао je тишину, муклу, онаква каква
може постојати само на местима где je некад врвело од живота који je
нагло и свирепо угашен. Када се један простор испразни од живота и
остане шупаљ.
Седи Милош на Ждралину и у неверици гледа. Kao да се
малопређашњи сан наставио у страшан кошмар. Све му толико
нестварно изгледа. Обишао je рушевине пре него што je опет прошао
поред некадашње куле капије. Откад je кренуо с Рудника, у њему je
растао гнев који je букнуо из јаког осећања кривице. У себи je стално
понављао, да je остао у Обилову, ово се не би десило. Да није јурио за
својом судбином, Угрин и Ружица би сад били живи, a Јелица не би ко
зна где била. Толико других њему драгих људи било би живо да га није
задесила клетва да буде змајско дете. Ако je већ и рођен такав, могао je
да одбије да оде код Драгушле. Боље да je остао само заточник, a не да
постане витез реда Змаја. Шта je тиме постигао? Ништа. Само je још
више људи страдало због њега, a он je ипак изгубио копље светог
Георгија. Киптео je од срџбе. Више није желео да чује за своју змајску
судбину. Доста je слушао друге и служио им.
Кренуо je на оближње гробље, где су сахрањивани сви из Обилова.
По путу види бројне трагове запрежних кола и санки којим су
покојници и лети превожени. По томе види да су многи мртви овуда
прошли.
Ha ободу гробља заста пред призором великог броја свежих хумки.
Бар стотину их има. Милош потера коња међу њих. Нада се да ће видети
Ружицино име, али ни каменом гробови нису обележени. Ништа није
сређено. Види он да су покојници на брзину покопани. Људи су се
плашили да се задрже дуже него што морају. Шуме су сигурно биле
пуне војске и разбојника.
Стао je пред Угринов гроб, пред стећак који je он својим рукама
исклесао. Поред њега je била једна свежа хумка. Знао je Милош да би
Јелица мајку сахранила поред оца иако није било никакве камене плоче
ни другог знака. Стајао je загледан у ту гомилу земље. Сузу није пустио.
Није могао, a желео je. Душа му je била растрзана између туге за њом,
очаја, гнева према нападачима и чудесним сном који га je све време
пратио. Kao да je био на туђем гробу. Нешто се у њему преломило.
Осећао je како у њему буја и обузима га њему једно дотад непознато
осећање. Мржња га je заслепљивала. Забацио je главу назад и погледао у
плаво небо. Дувао je јако кроз нос. Није могао да себи да објасни ове
мучке догађаје. Зар се све своди само на отимачину и пљачку?
Сада мора да пронађе Јелицу. Послаће je са Кованом и осталима код
њеног ујака проте Николе Љубовића у Брсково. Тамо ће бити безбедна.
A Лазар... мораће кад-тад да му положи рачуне због овога. Окренуо je
Ждралина и повео га између свежих хумки.
Али док je одлазио са гробља, постао je свестан још нечега. A то га je
још више збунило. Мало и уплашило. Шта год je у њему пукло није
било само због разореног Обилова и погибије њему драгих људи. He,
било je због сноване Вилин планине. Kao дете, слушао je приче пред
спавање. To je био свет који су одрасли измислили за дечју разоноду.
Бар je тако мислио.
Али Милош je био тамо и отуд се вратио. Другачији.
 Глава тридесет и шеста - Лето 1373.

„Сам као суво дрво у планини”

П ламен свећа поскакује и трепери као свици у даљини. Да v не зна,

Гаврило би помислио да се јато кресница окупило око старог записа
крај манастира Жиче и сад изводи свој чаробни плес. Уплашени људи се
сјатили око њега, неки су похрлили у цркву тражећи утеху од непознате
напасти која je ноћ раније „појела” месец.
Мало ко je био будан када се округли глуводобни месец помрачио
као да je из три залогаја поједен од оку невидљиве звери. Они који то са
ужасом гледаше сматраше то лошим предсказањем. Док зналци тајних
вештина препознаше у томе тихотајни долазак другог шестака и најаву
скорог Доба ватре. И тада наступи злослутна мрклина и немир који се
увукао у душе оних који томе посведочише.
Враћајући се са Рудника, Гаврило je заноћио подно брда Перуника.
Седео je крај ватре и забринуто вртео главом док je посматрао то лоше
знаменије. Чак je и Петничка речица била утихнула заједно са
зрикавцима који су то вече од врућине на сав глас зрикали. Чинило се да
све живо замуче стрепећи од злослутности која се спустила из мрачних
небеса. Био je надомак Жиче, надао се да ће сазнати где je кнез Лазар,
али бојао се да у вртлогу овог рата то нико није знао. Војске су се брзо
кретале, правци кретања и планови су се крили. A желео je да му јави
све што je чуо од Немрија, али и за несрећу која je задесила Милоша.
A сада, поврх свега, десило се и друго помрачење. Било му je јасно
да je много шта још било непознато. Његов унутарњи предосећај, оно
шесто чуло које je стекао у Аду, говорило му je да се још нешто важно
крило иза овог пуког, древног предсказања. Није могао да поверује да je
била обична случајност што je Кадмова кацига вероватно била у поседу
дотичног Худе и да je предсказање о доласку шестака било уклесано
баш на његовом требнику. A с обзиром на то да je оно најављивало Доба
ватре... иза свега тога као да се крио његов архинепријатељ Хроми Даба.
Немри je био у праву када га je упозорио да ће што-шта још да измили
око Чворишта, и да случајности овде не постоје. У питању je била једна
стара и дуга игра надмудривања.
Више стотина људи, углавном мушкараца, размилело се око
манастира и записа. Многи су збуњени, као да не знају коме царству да
се приклоне, па иду час под стари храст, час у цркву. Тихо мрмљање се
разлеже, забринути погледи се дижу ка небу у ишчекивању пуног
месеца као до прекјуче. Зна народ да се почетком месеца јула округли
диск појављује после девет часова увече, па je забринут што га не види,
a већ je скоро десет сати. Ако je прво помрачење прошло прилично
незапажено, јер скоро нико није знао шта значи, ово друго je изазвало
талас стрепње. Одмах су се јавиле разне врачаре, чаробњаци и разни
други жреци који су ову појаву тумачили на овај или онај начин. И при
том, наравно, нудили су заштиту за скромну надокнаду.
Још већу бригу je донела вест да поводом тога у Жичи заседа Свети
архијерејски синод. Око манастирске зграде већи број људи дежура,
надајући се да ће чути неко разумно објашњење. Ко би се још сетио да
приупита како се синод окупио тако брзо, већ сутрадан.
Нико није обраћао пажњу на монаха који je за собом вукао магарца.
Уосталом, није био ту једини свештеник, многи су дошли у пратњи
архијереја. Све док један повик није надјачао тихи жагор људи:
„Гаврило! Гаврило!”
Он застаде и погледом гледа у правцу одакле се глас чуо. Убрзо се
међу светином прочуло:
„Косингас Гаврило!”
И људи стадоше да га окружују са свих страна. Озарена лица и
осмеси указују на наду, која блесну као пламичак у мрклом мраку.
Тапшу га по леђима, неки би да му руку пољубе, али он им не да, сматра
да то не заслужује. У ноћном мраку чују се вапаји: „Шта се дешава,
Гаврило?”
„Зашто je месец ’поједен’”?
„Косингасе, може ли се та ала зауставити?”
 Он не зна шта да им каже, па само понавља:
„Не брините, људи, све je у реду! Није то ништа.”
Уто се кроз масу проби дебељушкасти протојереј Угрин, зајапуреног
лица од трчања. Грли Гаврила, шапуће му на уво: „Чекали смо те, хајде
пожури.”
„Куда, Угрине? Шта се догађа?” изненади се он.
„Цео дан заседа Свети архијерејски синод‚” стеже му мишицу Угрин
дајући на важност речи. „Сви те чекају.”
„Мене? Како су знали да долазим?”
„Не запиткуј‚” вуче га напред Угрин. „Све ће ти бити речено... Ајде,
људи, направите мало места за косингаса!... Шта сте наврли ко гладна
година!... Све je у реду! Ајде, мало места!”
„Брате Угрине, имам једну молбу” рече му Гаврило.
„Само кажи, Гаврило.”
„Набави ми једну писанку, мастило и добро гушчије перо.” „Чему
то?”
„Већ неко време размишљам да почнем записивати моје
догодовштине.”
Угрин га изненађено погледа.
„Што се чудиш? Треба сачувати од заборава ово што нам се догађа.”
„Има оних којима то неће бити по вољи.”
„Коме?” пита га Гаврило, али Угрин оћута и убрза корак. Пробише
се некако до монашког коначишта, оставише Цоку испред везаног и
затворише врата за собом. Кроз тишину ходника
одјекује само бат њихових корака. Угрин иде неколико корака
испред Гаврила, пожуркује га покретима руке.
„Бар ми нешто реци, шта се догађа?” тихо ће он.
„Није до мене да ти сад ишта рекнем‚” тихотајно ће овај. „Све ће ти
они казати.”
Застадоше пред великим вратима трпезарије, па Угрин скоро
стидљиво покуца и полако их мало одшкрину, и протури главу унутра.
Кад доби миг да уђе, он их широм отвори и пропусти Гаврила. Затим их
затвори за њим и остави га да стоји сам.
За великим трпезаријским столом су сви највиши црквени
великодостојници, док на челу седи патријарх Сава IV. Некадашњег
хиландарског игумана цар Душан je поставио за патријарха на сабору
новембра 1354, убрзо након изненадне смрти патријарха Јоаникија.
Велики духовник je био у осмој деценији живота и неко време je већ био
„болестан од живота” како je умео да каже. Ha седој глави његове плаве
очи имале су продоран поглед, који je много говорио о духовној и
психичкој снази тога човека. Имао je неприкосновени ауторитет и
строго се придржавао црквепих обичаја, за разлику од његовог
претходника Јоаникија, који je био Душанов логотет пре него што je
изабран за првог патријарха. Иначе, познат по томе што je у више
наврата осуђивао цара Душана и његово крунисање, сматрао je то
узроком раскола са византијском црквом. Чинило се да никад није
престао бити хиландарски игуман чврсте руке.
Сви погледи су упрти у младог монаха у прашњавим хаљинама који
je збуњен колико и они. Згледају се свако у свом чуду. Мртву тишину
прекида патријарх, који смишљено одгурну своју тешку столицу уназад
и устаде да дочека свог необичног госта.
„Приђи, Гаврило... ми овде не уједамо као твоји бауци.”
Смех разби напетост. Црквеници се згледају и климају главом.
Опустише се... али накратко. Патријарх гледа уоколо, нема слободне
столице.
„Хоће ли неко да уступи своје место нашем косингасу?” пита он.
Смех спласну у непријатан тајац. Сви се узврпољише на својим
местима. Види то Гаврило.
„Светости... Нема потребе да ико устаје због мене‚” рече он
прилазећи му. „Стајаћу ja иза тебе... где ми je и место.”
Пољуби патријарху руку и стаде иза његове столице. Сава седе
окренут ка осталима и настави:
„Колико сам упућен, ово je први сусрет Цркве са новим
косингасом... Неки од нас овде још увек се сећају Милоша Војиновића,
нек му je лака земља, који je у своју борбу увек носио крст као мач
Свевишњег... Црква je добро... сарађивала с њим... И надам се да ће исто
бити и с тобом, Гаврило‚” погледа га мало преко рамена.
„Верујем у то и радујем се томе, светости‚” рече понизно Гаврило.
„Али признајем да не знам зашто сам позван на овај свети синод... Осим
ако разлог томе није ова друга помрчина.”
„Управо тако, Гаврило.. ” климну главом патријарх. „Светости...”
прекида га неко и устаје са своје столице. „Дужност ми je да још једном
дигнем глас противу овог... кршења нашег канона. Није место... овом
човеку да присуствује светом синоду, a још мање да му се повере тако
важне црквене тајне.” „Хвала, митрополите из Мелника, мудри
Спиридоне, што ми још једном скрећеш пажњу на нешто што сви већ
знамо” одврати хладнокрвно патријарх, „но, и ja ћу ти онда још једном
поновити што сам ти већ казао... Kao што се Црква бори да изведе народ
на пут Господњи и да безгрешне људе преведе к Њему, тако се косингас
бори да душа нашег народа не припадне мракобесу... Наша борба je
заједничка... и више нећу то да понављам.”
„Тако јесте, светости” упоран je мршави и високи метрополит.
Његово црнпурасто лице, ишибано ветром и сунцем, одавало je човека
који je више времена проводио напољу него у цркви. „Али противим се
томе да се овом... да се косингасу открију одређене црквене тајне...
Уосталом, тако тајна престаје да буде тајна.”
„Слажем се, метрополите мелнички” стрпљиво ће патријарх. „И ми
овде разумемо твоју посебну бригу... Али, ајде ти то објасни Левтерију.”
Тајац. Спиридон и патријарх разменише оштре погледе, и овај
демонстративно седе и прекрсти руке на грудима.
„Гаврило... ти си богобојазни свештеник као ми... и умеш чувати
свете тајне... A сем тога си косингас‚” настави патријарх. „Колико знам,
ово je први пут да свештено лице буде... одабрано да буде косингас, и
ваљда би то требало на нам служи на част..” заста на тренутак
размишљајући како да настави. „Током времена Црква je дошла до
многих тајних знања и наш први архиепископ Свети Сава основао je...
Књижницу...”
„Молим светост да још једном размисли...” опет устаје метрополит
Спиридон.
„Седи, Спиридоне, и не прекидај ме више” оштро ће патријарх. „Цео
дан о томе расправљамо и већ смо расправили... Сви смо се једногласно
сложили да морамо увести косингаса у неке наше тајне. Уосталом,
Левтерије je тако рекао!”
„Нисмо били једногласни у томе...”
„Седи, Спиридоне!” па уздахну патријарх пре него што настави: „У
Књижници се чува све што je Цркви потребно за њену борбу против
безверја, идолопоклонства и других неверника... Kao и против
мракобеса... Нисмо ми тиква без корена... Мудрошћу Светог Саве
сачуване су многе тајне, a касније су и стицане друге... Но, толико знање
мора се добро сачувати, пa постоје чувари Књижнице. To су посебни
боговерни и богодани људи који су вични... одређеним вештинама које
им омогућују да успешно врше своју свету дужност и обавезу. Једног
таквог ћеш ускоро упознати, Гаврило. Али пре тога, кажи нам да ли
нешто знаш о Сказенију о дванаест петака.”
„Само оно што сам као монах подучен у Бањској‚” рече Гаврило.
„То je изгубљена тајна о дванаест петака којим ваља постити... те се
Страшног суда не треба бојати.”
„Хм, да... али то није све, Гаврило” рече патријарх. „Зналцу те тајне
Господ се јавља у визијама и открива му догађаје који ће тек уследити.”
„Знам једнога који je имао сличну моћ у једном огледалу..” започе
Гаврило.
„То није исто, Кубилгана je снашла заслужена коб” прекиде га
патријарх. „Ред Змаја им je храбро кренуо у сусрет.”
„Знате за то?” изненади се Гаврило.
„Знамо све... и знамо како je млади Милош Обилић злосрећно и...
неспретно остао без копља светог Георгија” погну главу патријарх на
моменат као да се суздржава да га преоштро осуди. „Сада je та света
реликвија у рукама безбожника Мурата, султана агаренског... и он ниже
победе једну за другом!”
„Како знате да je код њега?” изненађено ће опет Гаврило.
„Захваљујући Сказенију о дванаест петака, косингасе” одврати
патријарх. „Та тајна ипак није изгубљена, као што видиш, па зато сада
знамо да наше царство пропада, раздире га неслога и похлепа, људи су
огрезли у греху. Земљом влада безакоње и братоубијање... И тако
долазимо до разлога твог доласка и пријема у синод... Црква се такође
уздаје у кнеза Лазара Хребељановића да ће поново завести ред, мир и
повратити снагу и мудрост Србије из времена мудрог и јаког краља
Милутина... a не лакомисленост и грамзивост царства његовог унука
Душана, кога сад називају и цар Силни,” кад год би изговорио његово
име, патријарх би се препустио његовом прекоревању. „Његова похлепа
je довела и до раскола са мајчинском црквом у Цариграду.. ” али
патријарх као да je приметио нечији миг међу архиепископима, па
застаде. „Али нећемо о томе сад... Нико од нас овде, чак ни ja, не знамо
све што се догађа... јер као што метрополит Спиридон мудро рече, тајне
морају остати тајне... a тајне чувају наше главе, додао бих још само. Но,
међу нама постоји неко ко зна мало више од других... овде није телом
присутан, већ само духом... И он je тебе, Гаврило, позвао к себи.
Левтерије je монах попут тебе, зналац je Сказенија о дванаест петака,
прорекао je ову другу помрчину месеца и твој долазак у Жичу. Отићи
ћеш њему.”
„У чему ми он може помоћи, светости?”
„Да те уведе у тајну Три звери... He походиш ли je?”
„Где могу да га нађем, светости?‚” упита Гаврило.
„То нико од нас овде нe зна‚” немоћно шири руке патријарх. „Јер
једино се тако може сачувати и његов живот... Он често мења
боравиште. Ho, овде je неко ко зна и одвешће те њему... Уведи га,
митрополите Спиридоне.”
Спиридон устаје и зину да се опет побуни, али патријарх га
предухитри:
„Поштеди нас исте придике, метрополите. Сви знамо колико ти je
због овога тешко, али рекао сам ти, своје противљење искажи брату
Левтерију, a не мени! Он зове косингаса себи, не шаљем га ja!”
Спиридон оћута и изађе из сале. Сви се архиепископи узмуваше,
ћуте, али се згледају. Дижу обрве и гримасирају. Примети то Гаврило и
зато патријарх рече:
„Митрополит Спиридон довешће једног чувара Књижнице који ће те
одвести монаху Левтерију... Но, морам те упозорити, косингасе... на
његову нагрђеност. Рђавост његовог лица нимало не одговара лепоти
његовог срца и душе. Његова честитост je несумњива, вера
беспрекорна... a посвећеност свом посланију беспределна.”
Уто, врата се отварају. Улази Спиридон, a за њим грдосија која
сагиње главу да би прошао кроз врата. Гаврило никад није видео вишег
и крупнијег човека... нити грђег лица. Делује незграпно, успорено, али
велика снага се крије у њему. Ha широким раменима и јаком врату
кратко подшишана глава накарадног изгледа. Велико, спуштено чело с
израженим обрвама, очне дупље увучене, па иначе јаке јагодице још
више долазе до изражаја. Орловски нос изнад великих уста складан je са
челом и брадом и лицу даје необичан облик смркнутости, зловоље и
сталне намргођености. Ha себи има стари кожни оклоп, на коме се једва
види христограм са словима ICXC, a испод реч НИКА, што значи Исус
Христ Победник. Дугачке, јаке руке завршавају се великим шакама, које
су као две Гаврилове.
Када je ушао и стао на крају стола, урокљивим очима je стрељао по
присутнима. Нико није могао дуже да издржи његов продоран поглед,
па гледају у страну, трудећи се да не показују своју згроженост.
 Гаврило je био изненађен изгледом овог човека, али није склањао
поглед као остали. Његове очи су се нагледале створења далеко горег и
страшнијег изгледа, мада никада није срео овакво људско биће.
„Гаврило... Ово je Срђа Злопоглеђа, чувар Књижнице” рече
патријарх. „Срђо, ово je монах Гаврило, наш косингас... Претпостављам
да те je брат Левтерије упутио у ово боље него мене, па ja немам шта да
додам... Осим... Осим што су наше молитве уз вас двојицу... да
зауставите и трећу помрчину.”
Патријарх затим устаде и обојицу благосиља. Гаврило се осећао
необично малим поред Срђе, био je од њега бар за две главе нижи и исто
толико ужи. Зачуђава му се и па га одмерава. Чланови синода се
поделише по групицама и тиховито расправљају, али често у њих упиру
погледе пуне сумње и неверице. Гаврило стоји немо поред Срђе и
премешта се с једне ноге на другу. Див се не миче, осим што погледом
звера као грабљивица свој плен. Чује га како јако дува ваздух кроз нос,
па не зна je ли узнемирен због нечега или je увек такав.
У једном тренутку, Срђа Злопоглеђа се без речи окреће и излази из
трпезарије. Гаврило збуњено погледа у патријарха, a овај му руком
гестикулира да пође за њим. Он слегну раменима па похита за дивом.
За његов сваки један корак, Гаврило начини два. Иду ходником без
речи, загледани испред себе. Монах je учтив, али стрпљење му није
врлина. Када je Срђа прошао поред излазних врата и наставио
ходником, Гаврило застаде. Напољу га je његов Цока чекао, a не зна
куда je овај кренуо. Одмахну главом за њим, па изађе напоље где затече
Угрина крај његовог магарца. У руци држи велику писанку опшивену
дебелом кожом и кутију с мастилом и гушчијим пером.
„Донео сам ти, брате Гаврило.”
„Хвала, пријатељу‚” узе то од њега и спакова међу своје ствари на
Цоки.
„Смем ли да питам шта се десило унутра?‚” пита га овај док руља
почиње опет да се окупља око њих.
„Боље немој... Треба некуд да кренем са Срђом Злопоглеђом.”
Људи већ почињу да га запиткују, вуку га за рукав. Он их убеђује да
je све у реду, да се разиђу и оду кућама, али нико не мрда, осећају
сигурност крај старе цркве. Када су се врата опет отворила, кроз њих се
провуче Срђа и својим изгледом заплаши људе. Размакоше се
склањајући му се с пута и од његовог погледа. Жагор стихну у отегнут
мрмљај. Гаврило примети да je овај опасао широк појас, са кога je висио
велики мач. Ha рукама je имао рукавице.
„Ајде, направите мало места!‚” јави се прота Теодор док се кроз
гужву пробија водећи за собом једну крупну кобилу. „Шта гледате, ко
да игра мечка! ”
„Куда?” кратко ће Гаврило.
„Не запиткуј много него крени за мном” рече овај дубоким гласом и
прихвати узде од проте.
Окрену се без речи и запути право кроз масу, која му брже-боље
направи пролаз.
„Пођи с Богом, Гаврило” потапша га Угрин по леђима. „Чувај се.”
„До неке следеће прилике, Угрине” осмехну му се монах.
Корачају један за другим по прашњавом царском друму који се једва
види у мраку. Зричци се чују у пољу, a пред честаром свици плешу уз
њихову песму. Безмесечна ноћ беше пријатна и мирна. Небо je
начичкано безбројством звезда. Бледе маглине и магличасти звездани
гроздови протежу се у недоглед, a њихово стално треперење чини да
изгледају живо.
„Хоћеш ли ми сад рећи куда идемо?” упоран je Гаврило, не воли да
тумара по мраку не знајући своје одредиште.
„У цркву Светих апостола Петра и Павла у Расу” тихомице ће Срђа.
Након кратког тајца, Гаврило се опет огласи:
„А шта je тамо?” волео je и да зна зашто тумара по мраку уместо да
седи поред ватрице.
„Књижница” кратко ће он.
„Тамо никад нисам видео књижницу” покушава да га стигне
Гаврило.
„Није ни требало да je видиш.”
 Глава тридесет и седма - Лето 1373.

„Ја се онде десих на вратима,

Kaд се шета војвода Милошу,
Красан јунак на овом свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје”
(из песме Косовка девојка)

Т ога лета Илиндански панаџур у Прилепу нимало није личио на оног

каквог се Милош сећао пре Маричке битке. Подсвесно je
прижељкивао призор од раније, да се високо вијоре стегови Немањића и
старе властеле, да на трибинама види позната племићка лица која су
оставила дубок и неизбрисив траг у стварању српског царства. Да се
диви тим јунацима, војсковођама, деспотима, кесарима који су се
борили раме уз раме са његовим поочимом царом Душаном. Да њихову
појаву красе даме у шареним златовезним хаљинама које на јаком сунцу
светлуцају од злата и драгуља. Очекивао je да ће видети све оне који су
нешто вредели у његовој земљи. Али као да je заборавио, или није
желео да поверује, да je то време неповратно прошло и да je краљ
Марко, како je још себе упорно називао, већ две године био турски
вазал. Није он био једини који се морао повиновати растућој турској
моћи. И Дејановићи, Јован и Константин, синови Душанове полусестре
Теодоре и деспота Дејана, постали су турски вазали. Након пораза на
Марици, настала je грабеж за територијама коју су држала браћа
Мрњавчевић па су тако пали Сер, Драма, Кавала... Но, Турци, знајући да
могу да се растегну само колико су дугачки, заузели су само Драму и
нешто приобаља, док je византијски цар Јован V узео Сер и Атос. Али
Ромејци нису могли дуго да се опиру, па су и они те 1373. године
постали турски вазали.
Толике промене су биле видљиве и у Прилепу током вашарских
дана. Први пут су у Прилепу виђене камиле у трговачким караванима,
турски, ромејски, грчки, бугарски, млетачки трговци, арбанашки
сточари... Никад Милош није видео већу, али разноврснију руљу на
градским улицама и вашару. И ред je владао.
Милош je стигао првог дана вашара и док се пробијао водећи
Ждралина за собом кроз гужву, једва je могао да препозна град.
Несносна бука и неиздржива запара помешана тешким заударом
избијала je са панађура. Упутио се право у камп где се надао да ће наћи
некога од својих пријатеља. Немало се изненадио када je тамо затекао и
турске акинџије, лаке коњанике који су без плате пратили турску војску.
Обучени у шарене шалваре и са наоко слабим кожним оклопима
изгледали су му рањиво. Али оно што јесте приметио, било je да су
изузетно покретљиви, савитљиви и брзи. Што се није могло рећи за
многе наше заточнике који су имали јаке оклопе.
Милош je одмах схватио да je ово била прилика коју je толико дуго
очекивао. Било je време, веровао je, да се окити орловим перјем.
Уосталом, онај „сан” га je још увек прогонио.
Док je пролазио између шатора свакојаких боја и величина, Милош
je са нескривеним одушевљењем гледао све те храбре ратнике разних
вера и националности. Осетио je како у њему расте узбуђење, она
ратоборност, о којој му je толико пута причао Гороје. Незасита жеља за
самодоказивањем, за стицање славе и угледа. „Ја се борим за српску
славу‚” говорио je увек стари заточник, „нек се зна да су српски
заточници најбољи!” И сада je схватао његову потребу да путује у
далеке земље, да служи оним господарима где се највише може истаћи.
Тамо одакле ће се најдаље чути о његовом имену.
„Милоше! Милоше!” зачу се у даљини.
Он застаде па гледа у правцу одакле дозивање долази. Изнад
мноштва глава угледа свог побратима Рељу Крилатицу како му маше
обема рукама. Развукао осмех преко лица па да нема ушију, смејао би се
око главе. Милош се гласно насмеја и диже руку у знак поздрава. Срце
му заигра од радости, па крену ка њему.
Пролази кроз табор турских акинџија и размењују погледе,
одмеравају се као пред бој. Намрштепа лица, подозриве гримасе и
цинични осмеси су све што види на њима. Милош им узвраћа
хладнокрвним погледом, али примећује њихове сабље гадаре, навалије,
a за појасом дуге ханџаре. Неки их оштре, други их бришу - сви се
спремају за крваве мегданлуке.
Проби се он до табора српских заточника и већ примећује позната
лица. Прво се загрли са својим побратимом, витешки се љубе у рамена,
тапшу се по леђима.
„О, Милоше, наш најмлађи змајски брате!‚” узвикује Реља са
нескривеним одушевљењем.
„Побратиме Рељо, мелем си за моје очи!”узвраћа му Милош.
„Не радујеш се што и нас видиш, je ли?” прилази му Бановић Секула
раширених руку па га љуби у бело лице.
„Куд се не бих радовао што видим браћу, Секула!‚” грли га Милош.
Опколише га и остали Влашићи, па се отимају о њега, љубе га или га
по коси гладе, a сви углас говоре и смеју се. Ha крају поседоше око своје
ватре и са задовољством се згледају. Бановић Секула, Милан Топлица,
Иван Косанчић, Реља Крилатица, Бановић Страхиња, Љутица Богдан и
Милош Обилић - седморица змајске браће, седам звезда Влашића,
миљеника Волоса. И док се ован окреће на ватри, мешина са вином већ
кружи у круг. Осећај заједништва и припадности кругу опет долази до
изражаја. To су они ретки тренуци када се не осећају усамљено, када
имају на кога да се ослоне и коме ослонац да буду. Много je времена
прошло од задњег сусрета, a још више тога им се издешавало, па се
смењују њихове тужне и веселе приче. Час им се очи у муку зацакле,
час се грохотом смеју и привлаче пажњу других, али они седе у свом
зачараном кругу и ништа их не дотиче.
„Чули смо за Обилово, побратиме” стави му Реља руку на раме.
„Несрећа велика.”
„Несрећа је кад се река излије и подави људе” процеди кроз зубе
Милош. „Ил’ кад ти град убије летину или убере воће... Ово je издаја
„Немој тако...‚” рече му с друге стране Љутица Богдан. „Није кнез за
то крив, то je масло одметника, разбојника
„Не бих рекао, Богдане‚” одмахује главом Милош, „уосталом, ако
кнез иде у рат, онда мора да обузда све оне под собом, a не да их пусти
као дивље Татаре да све пале и убијају „Где ти je сад сестра Јелица?”
пита га Реља.
 „Отпослао сам je са људима код њеног ујака у Брсково.”
„Да није опасно доле? Чујем да гањају Николу Алтомановића као
бесног пса” рече Реља.
„Њему je одзвонило” одмахује руком Богдан. „Кажу да му je његов
Зорка залупио врата пред носом.”
„Обрад Зорка из Клобука?” добацује Иван Косанчић, који их слуша.
„Зар га Никола није лане уздигао у кнеза?”
„Jeс’, и овај му то узвраћа најбоље што уме, издајом” рече Богдан.
„Кажу да je Никола прво њему похитао кад je стигао на приморје, надао
се да ће отуд да организује отпор, али шипак! Зорка je забравио капију
свога Клобука и није га хтео пустити да уђе... Кажу да га није удостојио
ни речи објашњења.”
„Откад се издаја објашњава, црни Богдане?” добацује преко пута
Милан Топлица. „Издаја нема образа, па се не показује!”
„Глава за главу, образ ни за главу!‚” повикаше сви углас као по
команди, пa затим стадоше наздрављати једни другима док мешина
кружи по ко зна који пут у круг.
„Али, зарад кога га je издао?‚” пита Секула док окреће овна. „Ко га
презире?‚” добацује Иван.
„Ко га не презире?‚” додаје Реља.
„Добро, ко га највише презире?‚” исправља се Иван.
„Или, коме се највише замерио?” опет ће Реља.
„Нашем кнезу... Покушао га je убити” рече Богдан.
„Дубровчанима je свакако дозлогрдио!смеје се Милан. „Дубровчани
су му ближи” рече Реља. „Сигурно су га они придобили.”
„Ах, како год!” одмахује Милош. „Где je сад Никола?”
„Негде на путу за Требиње, кажу” рече Богдан.
„Бојим се да ће и тамо пољубити врата” рече Иван па нагну мешину
с вином.
„Далеко му лепа кућа” на то ће Милан.
Kao по команди, сви утихнуше и оборише погледе. Чудесно им пада
напамет иста ствар. Ha Миланову реч „кућа‚” сви се сетише у чијој су
кући и ко није међу њима, a најгласнији je од свих. Тихо уздишу, дижу
обрве, стишћу уста, али нико да га први спомене. Ипак, све чешће
погледнују Милоша. Осети он њихове погледе, па се нађе прозваним да
први каже:
„Је ли неко видео... Марка?”
 „Био je преподне... Гледао je борбе” рече најстарији Богдан. „Седео
je поред браће Дејановића, Јована и Константина.”
„Није ’вамо долазио, je ли?” опет ће Милош.
„Не.”
Милош уздахну, па неким штапом узе да џара ватру. Напослетку
рече:
„Нисам имао куд, браћо... Морао сам да одмаздим цара Уроша. Али
нисам желео да увредим Марка.”
„Знамо” рече Богдан.
„Но, јесу ли сутра борбе заточника?” усправи се Милош гледајући
иза себе у акинџије. „Какви су ови Агарени? Јесу ли се борили?”
„Нису још, ваљда ће сутра.”
„Ко je данас био најбољи?” опет ће Милош.
„А ко би био?” смеје се Милан.
Милош погледа у Ивана Косанчића, a он се кобајаги шепури и
смешка.
„Ти ћеш сутра опет најављивати борбе, je ли?” пита га Милош.
„Обичај je да то буде најбољи” буса се у груди Иван, a сви се смеју.
Осим Милоша. Он га замишљено гледа. Одавно je већ одлучио.
„Е, кад je тако, нек ти буде на част да најавиш моју борбу за орлово
перје” клима главом Милош.
„Ооооо!” разлеже се међу њима.
Реља и Богдан седе с обе стране Милоша, па га тапшу по леђима док
се други наглас смеју.
„Јеси ли сигуран, братићу наш?” задиркује га Иван. „Није ли то
опасно? A да сачекаш још коју годину?”
„Није! ” узвикну Милош. „Хоћу да прикујем то перје за Горојев
штит! Рупа на њему зврји празна!”
„Охо-хо! ” диже руке увис Иван. „На то морамо наздравити! ”
Па мешина започе нови круг, али кад стиже до Милоша, он je не
проследи Рељи, већ je и сам нагну и стаде пити вино. Ha то се тек диже
таква халабука да се сви око њих окрећу и гледају их. Громко се смеју и
показују прстом на Милоша, коме се вино слива низ браду.
„Је ли то на помолу неки нови Милош Обилић?” задиркује га Иван.
„Хоће ли то киша сутра пасти?” крсти се Милан.
„Пиј, брате, пиј! ” придржава му мешину Богдан. „Скупи храброст за
сутра!”
 „Боље му онда дајте гроздоваче да пије! ”
„Ракију ће после, Иване!” добацује Страхиња.
Када се напи, Милош руком обриса уста, па скочи на лагане ноге.
Окрену се ка акинџијама и осталима, па повика колико га грло носи:
„Сутра каним да окујем орлово перје за свој штит! Има ли међу вама
десеторица која мисле другачије?”
Његове речи сви пропратише клицањем и тапшањем, иако испрва
многи туђинци нису разумели. Али овде су такве најаве значиле само
једно, изазов на мегдан. И поред свеопштег одобравања и поздрављања,
нико не устаде да прихвати мегданисање. Милош већ хтеде разочаран да
седне, кад наједном у турском табору устају десеторица акинџија, један
по један, смркнутих и зловољних лица. Један од њих руком показује на
себе и нешто говори на турском.
„Он je дајдирир Амир-Гази из славне фамилије Малкоглу” рече
Милан Топлица. „Он и његове акинџије прихватају твој изазов.”
„Откад ти говориш турски, Милане?” изненади се Милош.
„Иван и ja већ две године проводимо по земљама османлијских
вазала‚” рече он. „Натуцамо већ понешто... Остајеш ли при својој
одлуци, Милоше?”
Кад он климну главом, Милан им нешто одговори на турском, a
дајдирир, што значи вођа, опет нешто узврати.
„Каже да су дошли да се боре против мене, Змаја од Радана и против
Ивана, Змаја од Топлице, али биће им већа част да теби изађу на мегдан
јер je твоје име прослављено међу делијама.”
„Делијама?”
„Тако агарени називају наше заточнике који су у султановој служби”
рече Милан. „’Дели’ значи силовит, помаман, храбар... Наши заточници
су на гласу код њих.”
„Значи, већ их има тамо‚” узбуђено ће Обилић.
Милош им се самоуверено осмехну и диже руку у знак поздрава.
Уто, сви заточници устају и на десетине њих кличе им у знак дивљења и
поштовања, наздрављају пићем или их отпоздрављају рукама. Одавно се
није мегданисало за орлово перје и свака таква борба je привлачила
највећу пажњу.
Затим, сви опет поседаше и наставише славље још бучније него
дотад. Убрзо започе оно већ виђено изазивање на мегдан где су
заточници једни друге позивали на двобој. И сваки пут je било
пропраћено скандирањем, смехом, добацивањем и тапшањем. Само
Милош замишљено седи и безизражајно зури у ватру. Наједном се
поколебао као да je схватио озбиљност свог поступка. Можда га je вино
понело, или онај проклети сан који га je оптерећивао, али учини му се да
je опет пренаглио, по ко зна који пут. A знао je како се то увек
завршавало. Kao да Богдан то примети, па чучну крај њега и загрли га
док око њих и даље сви кличу и поскакују.
„Шта ти би, мој Милоше? Шта те спопало да их изазовеш на мегдан?
Да си барем сачекао до сутра да видиш како се ове акинџије боре...”
Милош га само ћутке гледа и слуша, више не чује ни галаму око себе.
„Знаш ли како их зову? Серденгеци или Смртоглави, ’они који су дали
своју главу непријатељу’. He маре за себе, радују се смрти више но
животу..” тапше га по рамену Богдан. „Мислио сам да ћеш још
размислити, не ради се то тако олако... Знаш ли ти да се од Гороломове
смрти нико није изборио за орлово перје? A шта мислиш, зашто je то
тако?”
 Глава тридесет и oсмa - Лето 1373.

„Не страши се мушки умријети,

Већ се боји срамотно живјети”

П озивам Милоша Обилића Змаја да изађс на мегдан поље! ” узвикнуо

je Иван Косанчић на свом коњу пред пуним гледалиштем.
Вест о борби за орлова пера преко ноћи прочула се у Прилепу.
Чинило се да гледалиште никад није било овако пуно. Дошли су и они
који нису пратили борбе заточника. И старо и младо, и мушко и женско,
сви су се стискали око мегданишта. По ободима су била запрежна кола
начичкана људима који одстрага нису могли да виде због руље. Било je
подне, сунце туче изнад глава. Трава се осушила па из ње трепери врела
измаглица. Од неколико хиљада људи диже се жега, али нико не мисли
да се склони. Понегде се на утабаној земљи виде локве крви од јутарњих
борби, делови сломљених оклопа.
Милош je закорачио на утрину чврсто и одлучно, не скидајући
поглед с Ивана Косанчића. Али није могао сакрити нервозу. Слепоочне
жиле му одскакују, a мишићи на лицу му играју. Чврсто држи Горојев
штит у левој руци, a десна му стеже балчак мача.
Стао je поред Ивана и окренуо се ка свечаној трибини. Одмах je
спазио Марка Мрњавчевића и браћу Дејановић, али нетремице je гледао
у свог побратима. Погледи су им се срели. Kao да покушавају један
другоме у душу да продру, тражећи опроштај и разумевање. Види
Милош његово скамењено лице, али примећује топлину у његовим
очима. Чак бригу и страх. Братска љубав се не може потиснути, ништа
je не може поколебати. Сумње временом бледе, a човек преиспитује
себе.
Милош се прену када je Иван поново викнуо, на трен je духом био
одсутан.
„Заточник Милош Обилић користи своје право да окује орлово перје
за свој штит! Има ли међу заточницима десеторица који се томе
противе?”
Узбурка се маса мегданџија, a из ње изађе десет акинџија са малим
округлим штитовима и кожним оклопима. Испод чакшира од модра
скерлета на ногама им фине чизме од јеленске коже, a на глави умотана
чалма око кожне капе. Тамнопути ратници у корак следе свога вођу.
„Дајдирир Амир-Гази и његови ратници оспоравају право Милоша
Обилића да се окити орловим перјем!”
Maсa се ускомеша и пригушени жамор проструја њоме као талас.
Први пут имају прилику да виде ове озлоглашене коњанике познате по
својој недисциплини и суровости у борби.
„Нека Господ подари победу јачем и праведнијем мегданџији! ”
узвикну Иван дижући руку. „Борба траје до смрти! ”
Затим, окрену коња и пролазећи поред Милоша скоро нечујно му
добаци:
„Бог с тобом, брате Милоше.”
Чим се Иван удаљи са мегдан поља, тако акинџије исукаше своје
криве сабље, a Милош свој мач. Корак по корак, не скидајући поглед са
каурина, почеше да га опкољавају. Док се Милош два-три пута осврнуо,
већ су га окружили. Тих неколико тренутака, био je као затечен, збуњен.
Сумња му помути разум. Но, стисну балчак Дракона, a он сам почиње
да маше и пева своју злослутну песму. Он се трже и умах схвати да ће се
сваког тренутка њих десеторица обрушити на њега. Нису ово безумни
бауци, већ врсни ратници који нападају плански и смишљено. Ако чека,
избошће га на смрт и на очиглед свију.
Скочи Милош и из два корака сручи се на првог Турчина. Изгледа да
ни овај то није очекивао јер помало неспретно одби
први ударац, али други му скоро изби сабљу из руке. Крајичком ока
види да прискачу остали. Мора бити назлобрз ако хоће живу главу да
извуче с мегдана. Зато, навали још јаче на противника и успе да му
одгурне сабљу у страну и открије га за кобни ударац. Није могао да бира
јер су остали већ на њему, већ хитро замахну резивом и пресече
Турчину врат.
 Заграјала маса од одушевљења на прву крв.
Један Турчин узмахну сабљом према његовој глави, a други у
његово тело, трећи би да га убоде с леђа... He размишљајући, Милош се
баци у страну и откотрља се. При том осети туп ударац по свом штиту, a
друга сабља га поткачи по рамену и расече га. Још je клечао када се
друга двојица окомише на њега, a остали већ кидишу. Зна да има само
трен-два да се склања да га не би опколили, иначе je готов. Један
акинџија узмахну, a Милош му подметну штит, a другом испречи мач.
Кад их одби, хитро ниско замахну ка оном од кога се заклонио штитом и
одсече му ногу у колену једним ударцем. Већ се морао склањати па
подметну преда се свој штит и целом тежином се баци на другог
Турчина, кога затече у раскораку и обори га на земљу. Неком другом
приликом би га одмах докусурио, али већ други замахују на њега. Он се
откотрља у страну, сваки пут подмећући свој штит, који прими
неколико јаких удараца. Шутне најближег Турчина у ногу и обори га на
земљу. Још у покрету некако се одбаци десном ногом, гурне штит
испред себе и целом тежином падне на њега забивши му ивицу у врат
који кврцну као гранчица. To му послужи као ослонац да скочи на ноге
и одмах нападе најближег противника. Замахну Драконом на њега, али
овај подметну свој малени штит. Уто, осети убодни бол у крстима. Kao
разјарени вук, не гледајући узмахну својим штитом у том правцу и
ивицом удари Турчина посред лица. Овај се затетура и паде на леђа.
Нема времена Милош да гледа своју рану већ опет наваљује на првог
противник, a који je и сам узмахнуо сабљом. Враћа штит из замаха
право ка њему и дочекује његов ударац. Али по леђима осети снажан
ударац сабље, која језиво зашкрипа на троједину. Опет свом тежином
пада на овога испред себе да би заштитио леђа и при том му забија мач у
стомак, испод његовог кожног оклопа. He задржава се на њему већ се
окреће на леђа и штитом удара по ногама Турчина који се већ надвио
над њим. Овај неспретно пада у прашину. Али Милош већ мора да се
склања од следећег ударца и сабља се забија у место где je лежао.
Скочио je на ноге и навалио на њега. Турчин одби његове ударце, a
Милош га одгурну својим великим штитом и прихвати напад друге
двојице који се као осице окомише на њега. Сагиње се, измиче, па их
силовито напада. Види да опет покушавају да га опколе. Дајдирир
Амир-Гази силовито замахује и крупним корацима му се приближава.
Милош одби његове ударце и у једном тренутку му гурну свој штит
међу ноге. Овај се саплете и посрну право на њега. Махинално испружи
свој штит и мач да би се дочекао на рукама, али откри себе. Муњевитим
ударцем Милош му одсече главу. Крв га попрска. Више и не чује
заглушујуће клицање масе.
Али како избечена дајдирирова глава паде у прашину, тако
преостала петорица устукнуше. Зна Милош да се без вође чопора
вукови увек поколебају и да je то прилика коју je очекивао. Али он ће
још више да их застраши, па прилази акинџији, који je остао без ноге
који je сад избезумљено везује чалмом изнад патрљка не би ли
зауставио обилно крварење. Нема милости на мегданишту. Али му
пружа витешку смрт, забија му мач иза потиљка.
Смркнутог лица се окреће ка осталим Турцима који се сад згледају,
као да не знају ко ће први да нападне. Неће им дати времена да се
саберу. Подиже штит, замахује Драконом и напада себи најближег. Али
вешт je Агарен и спретно одбија ударце. Уто, остали крећу да га
нападну с леђа. Милош осети да je ово одсудни тренутак борбе. Одбаци
противника штитом, a затим се из окрета окрене и из све снаге га баци
ка најближем нападачу. Оштра ивица га удари посред лица, сломи му
нос и крв га обли. Овај се затетура и пресамити јер му мрак на очи паде.
Затим се залете на другог и баци му се у ноге. Овај паде директно на
његов мач, крв му куљну на уста. Други већ замахује сабљом на
Милоша, али он подмеће Турчина који прима страховит ударац по
леђима, скоро га je пресекао на пола. Милош га одгурну ка њему, скаче
на ноге и салеће га. Али друга двојица га нападају. Милош доби јаку
расекотину по небрањеној левој мишици и убод у десно раме.
Заслепљен гневом и болом, он не одустаје од напада, већ задаје
неколико јаких удараца противнику и када му одби сабљу, сатера му
резиво у стомак и проби му леђа. Ухвати га за оклоп и из окрета га
гурну према двојици који су га ранили и сад прете да га докусуре.
Једног тако обори на земљу, a на другог завитла Дракон из све снаге и
прободе му кожни оклоп и грудни кош. Паде ко покошен.
Док се Турчин извукао испод трупца, Милош je већ прискочио и
дохватио свој Дракон. Остала су само двојица. Други се још тетурао и
брисао крв са лица од сломљеног носа. Сада je сигуран у своју победу и
самоуверено обиграва око њих. Обојицу je пустио да се саберу, али не и
да га нападну. Скочио je прво на онога крвавог лица јер je знао да je још
увек климав на ногама и дезоријентисан од јаког ударца у главу. Из два
муњевита ударца му je избио сабљу из руке и тако му пресекао врат да
се рана широко разјапила и умало му глава није с рамена спала.
Али на лицу последњег Турчина није видео страх, само гнев и
презир. Пустио га je да нападне, a овај je то учинио силовито. Разменили
су више удараца. У последњим тренуцима, Агарен je показао колико je
врстан ратник. Иако му je било јасно да je мртав човек, он није устукнуо
нити показао трунку страха. Милошу je било јасно зашто су их називали
„они који су дали своју главу непријатељу.”
Maсa се наједном утиша као из поштовања према борцима.
Реско одзвањају судари мача и сабље. Звек голог челика заврши се
једним тупим ударцем. И Агарен даде своју главу непријатељу. Она му
се докотрља под ноге. Обезглављен трупац још није пао у прашину, a
светина je скакала и клицала. Ha свечаној трибини сви су били на
ногама и викали колико их грла носе. Али толика радост не беше само
због велике Милошеве победе, већ и због сатисфакције да je један
хришћански витез убио десеторицу Агарена.
Тек тад Милош одахну и опусти руке низ тело. Гледао je у мртве око
себе. Успео je коначно да се докаже пред светом, заслужио je да окује
орлово перје за свој штит. И прва помисао, наравно, била je на Гороја и
колико би се он њиме поносио да je сад био жив.
Окренуо се према месту где су стајали остали заточници и видео
како се његова змајска браћа радују и поздрављају га. Осмехнуо им се.
Осетио je како га клицање масе брзо обузима, као талас га подиже и
носи. Дигао je крвави мач увис и отпоздрављао их je. Они су били ван
себе од среће.
Марко Мрњавчевић се пробио кроз гужву и ушао на мегданиште.
Гледају се он и Милош. Обојици осмех на лицу. Док je Марко скидао
клин с три орлова пера, Милош je осећао како му утроба дрхти од
узбуђења. He само што ће их вратити на Горојев штит, већ и што ће
стати пред свог побратима Марка после две године несугласја.
Док му Марко прилази, Милош забоде свој мач у земљу и стаде
усправно. Публика се утиша, a њему се чини да чује своје срце како му
бубњи у ушима. Стоје наспрам један другог и гледају се у очи. Он
спусти перје и јако загрли Милоша.
„Радујем се због тебе, побратиме” говори му док му љуби лице. „Да
су те Агарени посекли... сишао бих да их зубима растргнем! Честитам
ти!”
 „Moj побратиме, твоје речи ми значе више од ове победе!‚” узвраћа
му Милош.
Цакле им се очи, заокупљени су осећањима братске љубави, па им
крв удари у лице. Милош подиже штит, a Марко у њега углави златан
клин којим су причвршћена три дугачка орлова пера.
„Дуго je та рупа зјапила празна!” смеје се Милош.
„Заслужио си их... Горолом те одозго гледа и поноси се тобом.”
Затим се витешки пољубише у рамена и Марко се врати на свечану
трибину док je Милош још уживао у својим тренуцима највеће славе.
„Успео сам, Гороје!” узвикнуо je иако се његов глас није чуо од масе
која му je клицала.
Његова браћа Влашићи су га дочекали с невиђеном радошћу,
тапшући га по леђима, честитајући му, добацујући му шаљиве
коментаре на његову борбу. Одвели су га у свој табор, где су започели
бучно славље. Позвали су све који су желели да им се придруже, без
обзира на то да ли су били туђинци или не. До увече, бар пола логора je
с њима славило, пекући овце и свиње док се река вина точила и
испијала. И Милош се тој забави здушно препустио, наздрављао je
вином и нагињао мешину као да до јуче није пио само млеко. Али
нешто je у њему препукло, није се више осећао змајским сином, већ
обичним човеком с неизвесном заточничком судбином. Бреме које je
носио откад зна за себе, више није осећао на својим плећима. Био je
слободан. Зато je уживао сваког тренутка као да се сутра неће вратити с
мегдан поља.
Слављеничко расположење још више се разбуктало када се у
српском табору појавио Марко Мрњавчевић с товаром вина на једној
мазги. Дочекан као спасилац, одмах се уклопио у весеље као да није
протекло више година од њиховог последњег заједничког дружења
након неизречене клетве, која je пала на његово име као сина цареубице.
Али он као да није хајао због тога.
„Сад када си оковао перје за штит, сви ће ти се склањати с пута,
братићу!” тапше га по леђима Иван Косанчић.
„Побратиме, морамо следити његов пример! ” добацује му Милан
Топлица. „Зар je он бољи од нас?” смеје се он.
„Е, каква би то била борба између нас двојице, je ли?‚” уштину
Милоша за образ Иван. „Ал’ невоља je што га волим као брата па бих га
пуштао!”
 „Само се ти теши, Косанчићу Иване!” добацује припит Марко, „али
од Милоша сад нема бољег заточника, a после овога, веруј ми, има да се
прочује међу Агаренима! ”
„То и желим! узвикну Милош. „Идем по службу у Једрене!”
„Јеси ли полудео? Шта ћеш међу Турадијом?‚” забезекну се
Страхиња.
„Мрак ће те прогутати, лудо! добацује Реља.
„Да испуним једно обећање које ме целог живота прогања, браћо.”
„Мани се тога!” одмахује руком Љутица Богдан. „Дојадио си богу и
народу с тим! Заборави Теодору! Ко зна да ли je још жива! ”
„Језик прегриз’о, несрећко!” озбиљно ће Милош.
„Добро ти каже Богдан” уозбиљи се и Марко. „Ко од жена уђе у
харем као султанова супруга, само мртва из њега излази.” „Побогу, не
говори тако, побратиме.. ” снужди се Милош. „Немојте га
обесхрабривати” Милан их грди. „Знате како уме пасти у очај, сетите се
какав je био због оног копља.”
„Куд га спомену, бог те убио!‚” ћушну га Иван у главу. „Има да нам
се расплаче.”
Милош се снужди и обори главу, па жалосно гледа у земљу.
„Слушај, побратиме Милоше” загрли га Марко. „Је л’ ти озбиљно
каниш да идеш међу Турадију?”
Милош немо климну главом.
„Онда ћеш са мном да идеш, тако ти je најсигурније.”
„Шта причаш, Марко? Јеси ли и ти пао с крушке?” чуди му се
Страхиња.
„Не, не! Слушај, Милоше... Идућег пролећа морам отићи на ноге
оном агаренском аждеру... Мурату... Позвао ме себи... a као вазал му се
морам одазвати, бог ме убио... Немам куд... Hero, да ти пођеш са мном и
да те ja њему препоручим. Можда ипак успеш да видиш Теодору... Ja
нисам чуо да je она мртва... Можда je још у животу, заточена у његовом
харему.”
„Повео би ме, побратиме?” заискри Милошу нада у очима. „Како не
бих, човече! ” шири руке у чуду овај. „Ако заиста каниш да идеш...
Боље ти je онда са мном но сам да луташ ко глува кучка... И не само то,
него хоћу да дотад останеш са мном, овде у Прилепу... ионако ти они
злодушници разорише дворе.”
„Онда ни реч више... У пролеће идемо заједно‚” рече Милош и
наздрави му мешином вина.
 Глава тридесет и девета - Лето 1373.

„Празан клас се у вис диже, a пун к земљи савија”

Н a малом узвишењу, са ниским сумракастим облацима у позадини,

сутон се свија над црквом Светих апостола Петра и Павла северно
од Пазаришта. У даљини, на југу, још се види градски бедем и бели
камени кровови града. Према западу, на узвисини скривен од очију али
срцу близу, последњим сунчевим зрацима обасјан je манастир Ђурђеви
ступови. Осећа се блажен мир и спокој чим се угледају ти стари зидови
Петрове цркве. Место зрачи чаролијом недокучивом човеку као да je
посебно заштићено неком вишом силом.
Долазио je Гаврило и раније, али сваки пут као да му je био први и
увек се изнова одушевљавао њоме. Ваљда сазнање да je један од
најстаријих хришћанских храмова улива веће страхопоштовање. Али
није било само то. Док je газио ту земљу, имао je осећај да хода по
древном освештеном месту. Било je ту нечега што je превазилазило
хришћанске догме.
Вероватно би више могао да се унесе у ту мистерију да му Срђа
Злопоглеђа није кварио расположење. Зато, Гаврило направи смешну
гримасу и рече наглас:
„Е, вала, Срђо, сити се напричасмо ових дана! Брзо ми je време с
тобом прошло! ”
Срђа оћута и мрко га погледа.
„Од тебе мркоглеђе слабе приче има” задиркује га Гаврило и даље.
„И кад гукнеш, тако си мркорек да вазда пожелим да си оћутао. Срећом,
могао сам се посветити својим писанијама па нисам осетио време.”
 „Нас двојица немамо о чему да причамо, косингасе‚” прозбори кроз
зубе Срђа.
„Јасно ми je да си добио име по томе што се срдиш‚” упоран je
Гаврило, „али не знам како сам ти се замерио.”
„Јер си богохулник” одговори овај гледајући испред себе. „И што не
заслужујеш да сазнаш наше свете тајне.”
„Богохулник?” изненади се Гаврило. „Ко то мене оптужује за
богохулство?”
„Проповедаш стару веру и шурујеш с неким демонским силама.”
„Ко ти je то све напричао, Срђо Злопоглеђо?”
„Прича се...”
„Не слушај злоговорце, Срђо... већ мисли својом главом‚” смешка се
Гаврило, нема намеру њему да се правда. „Moje je да мракобес не
завлада, и ако могу да помирим Цркву с оним што je добро у старој
вери... Јер, погледај ово стабло... Нећеш му ваљда чупати здраво
корење... a што je корење дубље, то je стабло здравије и јаче, и може
одолети јаким ветровима.”
„Ја на то не гледам тако” мрзовољно ће Срђа.
„Гледај на то како хоћеш и заваравај се.”
„Не заваравам себе, косингасе” одлучно ће Срђа, па показује на
Петрову цркву: „За мене je ово светиња, остало je јерес... која се као
коров мора ишчупати да се не би проширила.”
„Јеси л’ чуо за ону изреку, бодљивом корову није бог дао рогове?
Знаш ли шта то значи? Није Бог крив што људи зло чине... Уосталом,
кад смо код ове цркве, a ти као чувар њене тајне књижнице сигурно
знаш да стоји на темељима старијих храмова... као што наше
православље стоји на темељима старих вера... Није ли тако, срдити Срђо
Злопоглеђо?”
„Није исто, богохулниче” неће ни погледа да га удостоји Срђа.
„Овде су неимари само искористили паганске темеље да би подигли
цркву
„А што би их искористили ако je само место паганско?”
„Да би покрили нездраво у њему.”
„Нездраво у њему? Знаш ли како наши људи дижу своје куће, Срђо?
Неће наш човек подићи себи кућу на нездравом месту па да га убијеш.
Hero, пре но што одлучи где ће градити, он пусти овце на то место па
где оне заноће, он зна да je то место здраво и за његову породицу и ту
гради кућу... И са црквом ти je слично. He гради се никад на нездравом
месту.”
„Не бих се сложио с тим.”
„Нико те и не тера, али je тако‚” смешка се Гаврило самоуверено.
„Овде je раније био пагански храм, па римски, затим старохришћански,
па тек онда овај наш... сви су овде градили кућу својим боговима, на
истом месту... Да je нездраво како ти кажеш, нико их овде не би славио.
Једноставно, нека места... су посебна.”
„Којешта” кратко ће Срђа.
„Зашто je онда од свега паганскога сачуван онај римски жртвеник у
северозападном делу храма? Je ли, Срђо?‚” Гаврило нема намеру да
попусти. „Да нису наши очеви били далековиднији од тебе па су желели
да сачувају поруку на њему? Ти као чувар Књижнице сигурно знаш
латински и умеш прочитати натпис који je на њему уклесан... Хе-хе... Да
je нетачан, сигурно би га одавно уништили.”
Срђа ко заливен чути, само успија устима.
„Ако ти je можда ипак стран латински, ja ћу ти рећи шта значи
натпис на њему‚” замишљено ће Гаврило. „Славним боговима и
богињама овог места — Марко Викторин Урцијан бенефициариј одужи
се” . To je порука и за нас, Срђо. Да им се одужимо истином и вером.”
„Рекоше ми да си брзомислен.”
„Ко?”
Срђа опет оћута.
„Но, кажи ми, Срђо... Јеси ли се икад суочио с мракобесом?” пита га
Гаврило.
„Простонародно паганско сујеверје” одврати овај.
„Хе-хе... Е, са мном ћеш имати прилике да се суочиш с њим, па ћеш
другачије размишљати.”
Уто, стижу пред порту цркве, a тамо их дочекује братија, пет монаха
и игуман. Сунце je већ зашло иза Пештера и свеж ваздух се спушта са
његових шумовитих обронака. У миру руменила сутона најсјајније
звезде већ почињу да се појављују наговештавајући ведру и звездану
ноћ.
„Помаже бог, браћо!” узвикује Гаврило.
„Бог вам помог’о, духовници‚”узвраћа игуман, старина у осмој
деценији живота, сав обрастао у седу браду и косу. Његово изборано
лице памти последња три краља и цара, a старе руке одају да су прошле
кроз сито и решето. Иако се подштапа због онемоћалих ногу, у очима
му се не види замор од живота. Осталу братију чине све млађи људи,
неки још голобради.
„Оче Лаврентије, видим да ти je здравље још наклоњено”рече
Гаврило и љуби му руку. „Боље ми изгледаш него последњи пут када
сам те видео.”
„Е, ви млаци, лако вам je да зафркавате старе” помази га по коси
игуман. „И ви ћете стати на овакве кржљаве ноге... Радујем се што те
опет видим, Гаврило.”
Примећује косингас да Срђи није драго што га игуман овако
дочекује, али прави се као да то не види.
„Веселим се и теби, Срђо Злопоглеђо‚” смешка се стари игуман. „Но,
видим да никако да подигнеш та уста. Спустила су се до црне земље!...
Рекох ти прошли пут, Господ воли да види насмејане, a не натуштене
душе”
„Оче Лаврентије.. ” пољуби му руку Срђа.
„Е, колики си, Срђо! Сунце би заклонио у подне, хе-хе!” смеје се
игуман. „Но, чим видим вас двојицу заједно, знам зашто сте дошли...
Хајдемо унутра.”
„Толико пута сам долазио, a ниси ми рекао за књижницу, оче”
заподева шалу Гаврило.
„Е, куд ти могу рећи, Гаврило, када je то наша тајна?‚” одговара он
док полако клима ка улазу у цркву. „Свако чува неке своје загонетке,
зар није тако? He крије ли се у знању права моћ?”
Ha улазу се сви трипут прекрстише, па смерно и понизно
закорачише у храм. Унутра мирише на лојанице и тамјан, a живопис
осветљавају као рука велике свеће. Кораци им одјекују. Свежина
сачувана у дебелим зидовима освежава им знојава лица. Један од монаха
затвори дрвена врата за њима. Унутра влада потпуна тишина, нико не
проговара као да се плаше да не ремете духовни мир. Долазе до римског
жртвеника са натписом у северозападном дела цркве, a Гаврило не
издржа да не погледа Срђу и значајно му намигне. Овај се још више
намргоди, па као да њему ради у инат, обема рукама обухвати жртвеник,
и запне из све снаге. Није ни застењао када га je подигао и померио
корак даље. Испод жртвеника указа се рупа неправилног округлог
облика. Из ње зврји мрак и избија хладан ваздух.
Видно се изненади Гаврило, радо би прокоментарисао, али сви ћуте,
па не сме да се огласи. Један од монаха даје по лојану лампу њему и
Срђи, и горостас први крену низ уске степенице придржавајући се за
зид. Гаврило иде за њим. Тако je стрмо да Гаврилу изгледа као да ће
Срђи стати па главу. Како силазе, тако се смењују зид од камена и од
земље. Види он да су то темељи претходних храмова. И ваздух je све
хладнији, бије одоздо.
Ha дубини од скоро десет метара, наједном укорачише на зараван од
камених плоча. Трепераво светло њихових свећа осветљава глатке
зидове са нишама. У некима се налазе камени кипови римских
божанстава. Некима су лица као длетом уништена, a у другим Гаврило
препознаје косату и брадату главу Јупитера како држи штап, или бога
рата Марса са кацигом, или види Плутона, бога подземља. Ha неколико
места плафон je засвођен луком од цигли. Када су прошли кроз један
такав, ушли су у просторију пуну старих књига. Из ниша су извађени
кипови и на њихова места су наслагане књиге, разних величина и
дебљине. Неке су опшивене кожом, друге имају дрвене корице,
украшене су старо-грчким и латинским натписима, старословенским,
глагољицом. Било да су украшене или не, све крију своје тајне и старе
мудрости. Уза зид je гробница украшена рељефом с римским мотивима
из лова и загробног живота.
„Књижница je у римској крипти.. ” промрмља себи Гаврило.
He зна где пре да гледа, растргнут je на сто страна, сваку књигу би
узео у руке и заронио у њене мистерије. Обузима га грозница,
неутољива глад за знањем јер одувек je највише волео књиге, било да их
преписује, украшава или чита. A овде их je било на стотине, уредно
сложених иако по гомилама. Срђа прилази једној ниши пуној књига и
почиње нешто да тражи, и не обраћа пажњу на Гаврила.
Он прилази једној гомили, дрхтавом руком узима прву с врха.
Прстима прелази преко старог, испуцалог и поцрнелог кожног омота и
отвара га. Разрогачио je очи у чуду, мукљиво изусти:
„’Апокалипса по Петру’.”
Гледа лепо исписана старогрчка слова, прелази прстима по њима као
да не верује својим очима. Узима одмах другу, незасита радозналост га
тресе. Арапска слова га намах збуне, али на дну стране види да je неко
на латинском дописао:
„’Заборављене књиге из Раја: Прва и друга књига Адама и Еве’!”
Узима трећу и одушевљено чита наглас:
 „’Живот светог Исе’...”нешто ниже види дописано: „’Изгубљене
Исусове године’.”
Збуњено гледа у старогрчки текст, пажљиво окреће стране. Хартија
je толико крхка да му се чини да ће му се распасти међу прстима.
„Сказаније о Исусових седамнаест лета у Индији..у неверици
Гаврило диже поглед и обраћа се Срђи: „Одакле све ово? Како
сакуписте оно што се сматрало изгубљеним?”
„Изгубљено je само оно што није за свачије очи, Гаврило” одврати
он хладнокрвно.
Гаврило узима другу књигу и отвара je, чита:
„’Јеванђеље свете дванаесторице’...”
„Гаврило.. ” погледа га преко рамена Срђа. „Шта год прочитао,
обавезан си светом тајном да ћеш то задржати за себе... Немој да те
стигне Божја клетва... или моја казна.”
„ Je ли ово прави Нови завет?” погледа га Гаврило, али овај се прави
да не чује. „Чуо сам да су први хришћански оци уништили изворе које
су користили за Нови завет, да су преправили неке ствари... рецимо за
пост... Како je Исус проповедао да се уопште не једе месо и не пије
вино, пиво... како се сва жива бића морају поштовати... Али да се
хришћани нису хтели одрећи мрсне хране... Чекај, Срђо...” опет га
погледа Гаврило збуњено. „Нема ли то везе са Сказанијем о дванаест
петака? Света истина о посту?”
„Јеванђеље савршеног живота, тако га ми зовемо” рече Срђа не
окрећући се.
„Зашто се ово крије? He боримо ли се да човек спозна Господа?”
збуњено ће Гаврило. „Зар не проповедамо Божју реч?”
Срђа забаци главу назад и гласно уздахну.
„Нас двојица смо само... чувари, Гаврило” рече напослетку. „Други о
томе одлучују.”
Гаврило са стрепњом узима другу књигу, боји се шта ће прочитати
кад je отвори. Овако не би дрхтао од узбуђености ни да je у пећини
пуној злата и драгуља. Овде би могао да заборави на свет.
„Ово je написао Јосиф бен Матија... Јеврејин који je живео на
римском царском двору‚” замишљено ће он док очима брзо прелази
преко грчког текста. „С арамејског je превео на грчки... ’Јеврејска
антика’... Објавио ју je 78. лета од Христовог рођења... Слушај ово,
Срђо‚” зането ће Гаврило: „’Отприлике у ово време живео je Исус,
мудар човек, ако се уопште човеком може назвати. Јер je он изводио
небројена чудеса и подучавао je истини људе. Придобио je бројне
Јевреје и Грке. Био je месија. И када су га главни оци међу нама
оптужили, Пилат га je осудио на крст, они који га први заволеше нису га
се ни тад одрекли. Након трећег дана указао им се васкрснувши из
мртвих, јер су Божији пророци ово најављивали и хиљаду других чудеса
о њему. И то племе хришћана, названо по њему, до данас истрајава’... О,
Срђо, можеш ли ме овде оставити неколико месеци?”
„Не причај којешта, косингасе... Ево због чега си овде” окрену се
Срђа према њему. „Проучи je... па да идемо одавде.”
Даје му велику књигу са старим кожним повезом без икаквог знака
на њој. Показује му да je положи на камени поклопац гроба и оставља
му своју лојаницу да би имао више светла. Он je уронио у мрак иза
њега.
„Чији je ово гроб, Срђо? Зна ли се?” пита нехајно Гаврило док
пажљиво полаже књигу на хладан камен.
„Твога Марка Викторина Урцијана‚” чује глас из мрака.
„Ха!” насмеја се косингас гласно.
Отвара je полако и почиње да je чита. Примећује да je рукопис
искривљен и помало кос, као да je писано на брзину. Прстом прати
реченице, понешто прочита наглас, нешто у себи.
„’Слово о шестацима... Казаније слепога монаха Јефтимија, индикта
првог, месеца септембра, лета Господњег 6527... У име Оца, Сина и
Светога Духа, кунем се у Бога и Свету Богородицу и у часни и
животворећи крст Господњи, и у света јеванђеља, у свих дванаест
апостола и у светих четрдесет мученика... истина која ми се указа
слепом код очију... након тајне о дванаест петака... појавиће се три
страхобне звери чија имена нећу уписати нити у мислима изговорити
јер се тиме дозива мракобес, али открићу шта су: велико црно јуне с
дугим роговима, ушима и репом, велики црни вепар с дугом њушком и
огроман црни вук с врло великим устима и дугачким репом... Клетва
уклесана руком гневнога Дајбога пре изгнанија у Ад... Опоменица за
поколења...

Од три страхобне звери

Koje по трипут из вечери,
По свој комад месеца откине
 Након што трипут месец мине,
Створиће се језовити шестаци
По злу и накани близнаци,
Где се крв по требишту пролије
У част свеца се трипут залије,
Они ће месец по трипут убости
И вилама сунце трипут набости,
Пре но што наступи тама
И Ватреног доба помама.’”

Гаврило диже поглед с књиге и трља лице рукама. Осећа како му

утроба поскакује. Пре но што je окренуо следећу страницу, рече:
„Шта ли нам се то спрема, Срђо? He могу још све да повежем.”
„Ако ти не знаш, ко ће знати, косингасе?” одговара он из мрака.
„Зато je синод тражио да те овде доведем... Наводно, ти ћеш знати шта
да радиш... a ja да ти у свему помогнем.”
„Ти?” изненади се Гаврило и погледа у мрак преко рамена, али нe
види Срђу.
„Сумњаш у моју непоколебљивост да обавим задатак и веру у Бога
да ће ми дати снаге да то извршим?”
„Не... само сумњам у твоју веру у мене.”
Тајац, гробна тишина. Срђин глас звучи као да није његов, Гаврило
се најежи.
„Слепо ћу те пратити.”
Гаврило дубоко удахну, као да вапи за ваздухом. Враћа се тексту
старом више од триста година и наставља да га чита наглас, тихо:
Једне рушевине на Пештеру народ назива Тројан-градом. С њим je
народ везао догађаје о светом Георгију. Под градом се налази мало
језеро, из кога je излазила аждаја, a да би je умилостивили, на наговор
бановог чаробника по имену Худа, приносили су joj младе жене из целе
околине за жртву, све док није дошао ред и на кћерку тројанградског
бана. Тада притече у помоћ свети Георгије, убије аждају и ослободи
банову кћер. Неман се опружила код села Пружен, по чему доби име,
затим светац узе убијену неман и довуче je до једног села на пет сати
хода од Тројан-града, намеравајући да je ту закопа. Али се народ
поплашио и повикао:’Вуци даље, вуци даље’. Зато се ово село назва
Вучинићи. Часни витез одвуче аждају у друго село и поче копати јаму
кад наједном: чудовиште учини покрет репом. ’Jao, jao’ завапи свет који
je то посматрао ’Оживје, оживје’. Стога се то село до данас зове
Живалићи. Аждаја на том месту, кажу, би закопана у земљу... Стога
отад о Ђурђевдану на језеро под Тројан-градом долази свеколики народ
из читаве околине и приносе жртве светом Георгију: кољу овна и крв му
пролију у језеро. Затим овна поједу и веселе се. Верују да ће се светац
опет појавити ако се аждаја у језеро врати... У част светом Георгију,
такве жртве се приносе и у Тројан-граду на Церу и на Светипољу код
Тројан-воде колубарске...’”
Гаврило затвори књигу и оста на трен замишљен. Његову стрепњу у
речи преточи Срђа, који се огласи из мрака:
„Шта ако je аждаја остала у животу?”
„Мене брине помињање Худиног имена овде” рече Гаврило.
„Ко je тај... чаробник?” пита Срђа и улази у круг трепераве светлости
лампи.
„Чини се да je више од обичног жреца, причаћу ти касније” рече
Гаврило и даје књигу Срђи. „Али помиње се код Дајбогове клетве и код
пештерског Тројан-града... A код њега je Кадмова кацига, за којом
трагам... Ha коју год страну да се окренем, наилазим на његово име.”
„Очито, није случајно” закључи Срђа.
„Поврх свега злослутног, иза свега као да стоји Хроми Даба.”
„Ја ти не знам ништа рећи о томе... нити могу да поверујем...”
„Срђо Злопоглеђо, ако каниш са мном у овај подухват... почни
веровати‚” потапша га по леђима Гаврило. „Јер те, иначе, истина може
затећи неспремног и за собом оставити мртвог... a такав ми ниси ни од
какве користи... ил’ се врати свом посланију да те на души не бих
носио.”
„Не идем ja никуд, косингасе‚” одлучно ће он. „Речено ми je да се не
одвајам од тебе и у свему да ти помажем.”
„Добро, онда, мој Срђо” гледа он у грдосију испред себе, „куда сад?”
„Речено ми je да те одавде одведем код монаха Левтерија.”
„Зналца тајне о дванаест петака?‚” подиже обрве Гаврило.
„Он ће ти казати шта je у својим визијама видео‚” климну главом
Срђа.
Гаврило гледа око себе и бројне старе књиге, као да га позивају да
открије њихове тајне. Радо би се овде још задржао. Жуди за древним
знањем.
 „Пошто не журимо много” наизглед незаинтересовано ће он, „могу
ли овде да останем још који дан?”
Срђа одмахну главом.
„А само још вечерас?”
Овај опет одмахну главом.
„А могу ли опет једном да дођем...?”
„Само преко мене мртвог.”
 Глава четрдесета - Јесен - 1373.

„Бејаше млад-луд, охол и поносан могућник”

Ш умовита брда око Ужичког Града плануше под младим сунцем

јесењим шаренилом својих крошњи. Листопадна шума прелива
се од жуте до црвенкастожуте нијансе, док зимзелено дрвеће чува своју
зелену боју. Јутарњи златосјај растерује плавкасту измаглицу која изнад
крошњи испарава. Зорњача хита преко небеског бескраја пред насртајем
сунца. Ускоро ће и она нестати окупана сунцотраком.
Никола Алтомановић удише свеж, резак ваздух пуним плућима док
се очима напаја лепотрајношћу оваквог призора док стоји на врху
донжон куле. Само je небо изнад њега, чини му се да би га руком могао
дохватити. Кликтај орла брадана високо изнад њега привлачи му
пажњу. Величанствена птица плови недоступним висинама и суверено
влада својим краљевством. Клизи ваздушним струјама без иједног
замаха својих моћних крила распона три метра. Да je Никола знао да се
у неким културама верује да oрao брадан односи душе у небо, да je знао
шта га чека тога дана, сигурно би пожелео да je дошао и по његову.
Жупан се најежи гледајући како се птица слободно и неспутано
удаљава од њега. Како je пожелео да може и он да рашири крила и да
полети за њом. He би се осврнуо за собом. He би ни погледао доле где je
скоро двадесет хиљада војника држало под опсадом његов Ужички
Град. Па ипак, као и свако јутро досад, са зебњом je гледао неколико
хиљада шатора који су били расути у подножју брда чију je лепоту до
малочас упијао. И сваки пут би се исто запитао: како je дошло до овога,
да га сатерају на врх једне стене? Где je погрешио? Шта je требало да
уради? Али сласт власти и понос да je све стекао сам и својом оружаном
силом, заслепљивали су га до охолости и сујете.
Непријатељ се будио. Испрва спорадично, a сваким минутом све се
више врева војске чула из котлине. Убрзо су заглушили јутарње
милозвучје птичијег цвркутаја и само je још Ђетиња надјачавала њихово
ратоборно мумлање. Али ни то неће дуго потрајати, јер ће ко зна који
дан по реду одјекнути ратни рог и заталабукаће се из хиљаде грла. И
страшна сила ће се још једном обрушити па моћне зидине Николиног
Ужичког Града.
Њихов логор je скоро у потпуности опкољавао Ужице. Да не беше
реке Ђетиње, која га je штитила са три стране, одавно би му били под
зидинама. Или на њима. Једина слаба тачка je северна страна, до које се
пео узани пут. Али ту je изграђена велика полигонална донжон кула, a
испод ње горњи, ужи део града. Високе зидине прате неправилан облик
стене, која се спушта јужном тачком до Водене куле изнад реке. Јужно
од улаза налазило се утврђено подграђе. Целом својом дужином бедеми
су били ојачани јаким кулама.
Али након вишенедељне опсаде већ су били видљиви трагови
разорне снаге катапулта којима je избацивано велико камење или
запаљена смола. Делови зидина и кула били су разбијени или напукли и
сваког момента су могли да се суноврате у Ђетињу. Највећу штету су
претрпели објекти унутар горњег града и подграђа где je камење
разорило бројне кровове, a запаљена смола je спалила скоро све што je
могло горети. Браниоци су гасили пожаре, a ватрена стихија je за собом
оставила гареж и мирис паљевине који се недељама осећао у ваздуху.
Да град није имао свој бунар у Воденој кули, опсада би много краће
трајала. Овако, неимари су у њој направили 156 степеника којима се
силазило до воде, a она се извлачила посебним системом чекрка и ужади
до висине од седамдесет метара. Али ако браниоци нису морали
бринути за воду, храна je представљала велики проблем као и у свакој
опсади.
Гледајући са велике северне донжон куле која je бранила капију,
Николу je бринуо тунел који се прокопавао са даљине од педесетак
метара. Улаз je био заштићен „корњачама” које су биле прекривене
платном натопљеним сирћетом па нису могле горети. Како je опсада већ
недељама трајала, бојао се да ће прокопаним тунелом ускоро поткопати
неки део зида, који ће се урушити, пa ћe освајачи незаустављиво
продрети у његову тврђаву. Али млади војсковођа je био одлучан да им
приреди „топлу” добродошлицу с казанима врелог уља и смоле које ће
његови стрелци потом запaлити.
У неколико наврата могао je он да види преко пута брисаног
простора кнеза Лазара, Мусиће, Вука Бранковића, Иваниша, унука
истоименог Душановог деспота, Николу Зојића са Рудника и Милоша
Повика из Звечана, и неку другу више или мање познату властелу, a није
крио задовољство што међу њима није видео и Милоша Обилића. И до
њега je била дошла вест о разарању Обилова. Мада се потајно надао да
ће му се Милош приклонити, било му je бар драго што није био уз
његове непријатеље. Оно што га je збуњивало било je што je јасно могао
видети део логора у којем су били угарски коњаници, њих око хиљаду,
али међу овим војсковођама није било бана Николе Горјанског. Када je
опсада почела, жупан се надао да ће успети да издејствује некакво
примирје са угарским баном, али када je његово посланство стигло у
кнежев бивак, осим што су хладно и незаинтересовано дочекани, речено
им je да Горјански није присутан. При сваком помену примирја, кнез je
одмахивао руком и тражио je безусловну и тренутну предају.
Никола Алтомановић никако није могао да зна да се кнезу баш
журило да оконча опсаду пре доласка угарског бана јер je стрепео од
њиховог сусрета којим би се разоткрила Лазарева дубровачка завера. To
je и био разлог што се непријатељ великом брзином окомио на Ужички
Град, што су дошли без иначе гломазне коморе која je умела да броји
колико и сама војска. Никола je испрва био у чуду када je видео да je
војска донела малтене само оно што je могла сама да понесе, али то je
правдао кнежевом жељом да заврши са опсадом пре доласка зиме. Није
ни слутио да га je Лазар надмудрио подметнувши му идеју за савез са
Венецијом, коју je после искористио да придобије не само угарског
бана, већ и краља.
Без обзира на свој незавидан положај, Никола није имао намеру да
се преда већ да се бори до краја, онако како je умео и увек чинио. Али
нису сви делили његово мишљење...
Никола je обилазио положаје бранилаца, издавао наређења,
премештао их, када je злокобно одјекну рог котлином подно његовог
града. И паклена ратна машина je свом силином покренута. Киша
стрела, балиста, камење, ужарена смола - заклонило je на трен јутарље
сунце. Нападачи загаламише, браниоци у паници залармаше. Тресак,
ломљава, прасак одјекују старом тврђавом, земља под њом тутњи,
крици и вика се губе у несносној и заглушујућој буци. Већ се диже црни
дим, a ватрена стихија гута људе и све око себе. Балисте падају
страшном снагом и пробадају по неколико људи одједном. Камен пуца
од стена које падају с неба, прште и распадају се од силине удара.
У лагуму на северозападном делу тврђаве где су чуване залихе хране
и који je служио као штаб браниоцима, чинило се да се цела тврђава
тресе. Није први пут, али нико се од присутних није могао навикнути на
подрхтавање земље изнад њихових глава. Никола силази низ степенице,
прашњав и опрљен од пламена, једва се домогао сигурности лагума.
Али није дошао да се склони већ да види зашто његови заповедници
нису rope с војском. Зашто су се као мишеви склонили у рупу уместо да
охрабрују своје војнике. Затекао их je у расправи, свадљиво се
надгласују, и претећи машу песницама једни другима. Ту су Богун
Божиновић, Вукосав Кобилавчић, Радишин Лиска, Радин Дубравчић,
Радиша Предиславић, Руја Супчић, Стјепош Масновић.
Угледавши бесно Николино лице, сви на трен заћуташе али остају
напети и узнемирени. Види жупан да се нешто озбиљно догађа, a стање
je такво да не мора да погађа шта je посреди. Зато се још више нарогуши
и викну:
„Сунце ли вам жарено! Људи вам rope гину, a ви се кријете под
земљом као бабетине! Напоље ил’ ћу вам свима скинути главе!”
„Имамо проблем, жупане.. ” шири немоћно руке Радиша
Предиславић, кога je Никола често слао као поклисара у Дубровник да
преговара. Био je у четрдесетим годинама, и посве je личио више на
преговарача него ли на ратника. Али жупану je до краја остао веран и
није се либио да се прихвати мача иако с њиме није био вешт.
„Имамо га! ” викну бесно Никола, a уто земља се јако затресе, као да
се зид изнад њих руши. „Чујете ли га?”
„Слушамо то већ данима, Никола” одврати Радашин Лиска, a држи
руку на балчаку мача. Био je жупану беспоговорно веран и од велике му
помоћи. Са њим je био када je покушан атентат на кнеза Лазара. „Али
некоме je изгледа то дојадило да слуша!‚” па кад то рече, гледа у осталу
петорицу која и стоје наспрам њих двојице. Сви су већ изабрали стране.
Никола им прилази крупним корацима и ставља руку на балчак
свога мача. Стрели их погледом, очима би их згромио. Примећује да
Богун Божиновић у руци држи писмо запечаћено воском и његовим
печатом.
„Шта ти je то, Божиновићу?‚” мршти се жупан. „Видим ли ja то мој
печат?”
Овај неспретно склања писмо иза себе и трепће од нервозе. Вио je
пунији човек, Николин благајник и човек од пуног поверења. Бар je
Никола тако дотад мислио. Слао га je у најосетљивије мисије где je
долазила до изражаја не само његова преговарачка способност, већ и
лукавштина и редак таленат за фалсификовање туђег рукописа и
потписа.
„Јесам ли ти ja поверио свој печатник да би ми сад радио о глави?”
одмах га прозре Никола. „Јер ме памћење добро служи и последњи пут
сам потписао писмо нудећи примирје бану Горјанском.”
„Е, сад га нуди оном кнезу доле... с твојим потписом‚” рече Лиска, a
лице му се искривило у крвожедну гримасу. Само je чекао један
погрешан покрет било кога од њих петорице па да со маши мача.
„Шта je ово? Издаја?” узвикну жупан.
„Никола, не можемо даље овако” покушава Богун Божиновић
пријатељски. „Видиш и сам да ћемо сви изгинути...”
„Можемо још искамчити неку погодност за нас‚” додаје Стјепан
Масновић, који je углавном пратио Богуна у дипломатским мисијама.
Био je сувоњав и црномањаст, човек који je често лизао своје усне што
je Николу доводило до лудила, и никад му није веровао иако се Богун
клео у њега. Сад je знао да je био у праву. „Кнез нам може опростити
животе ако се предамо...”
„Нема предаје!” викну Никола. „Никада се ja нисам предао, па нећу
ни сад!”
„Нема више наде!” узврати Руја Супчић, који je својевремено издао
и свог првог господара Николиног стрица Војислава Војиновића. Једном
издајник, увек издајник. Био je најстарији међу њима и увек се окретао
како ветар дува. „Не очекуј да ће ти браћа Обуганић притећи у помоћ!
Кад нису досад стигли, неће ни доћи! Они су те издали, a не ми! ”
„А Степош Степановић се никад од Цавтата неће пробити до Ужица!
” додаје Вукосав Кобилавчевић. „Ако се није већ приклонио Обраду
Зорки, који те je одавно издао!”
„Доћи ће Цреп Рогатић! ” узвикну Никола.
„Ма, куд ће се он пробити из Босне, јеси ли луд?” одмахује руком
Стјепош.
 Николи пада мрак на очи. Прилази му нагло, хвата га за кошуљу и
продрмуса га.
„Нема предаје, борићемо се до последњег човека, чујете ли ме?”
Уто, овоме из недара испада још једно писмо Николи под ноге. Сви
се следише. Жупан га одгурну и саже се да га подигне. Ово писмо не
носи никакав печат. Отвара га и чита, грозничави рукопис указује да je
написано на брзину. Сви виде како се Николи смрачује лице, a очи му се
закрвавише.
„Кнеза молите за своје животе, a заузврат му нудите моју главу!...
Чак мене оптужујете да сам по смрти цара Уроша на превару подигао
светодмитарски доходак од Дубровника подметнувши им писмо с
његовим рукописом! ”
„Шта се чудиш, ти си рекао да им пошаљемо Романа Пркосија! ”
узвикну Богун Божиновић, који je и следеће године с јерусалимским
калуђерима одлазио по исти порез.
„Зашта ће вам ово прво писмо? Са жупановим печатом?” Радашин
Лиска пита и већ вади мач из корица.
„ Ja ћу ти рећи зашта ће им” диже поглед Никола и цепа писмо. „У
првом ja наводно нудим предају, a ако не прихвате, онда кане да
пошаљу друго писмо у коме им нуде моју главу! ”
To je био тренутак који су сви препознали и као по договору латише
се својих мачева и скочише једни на друге. Закрвише се као најљући
противници и стадоше се бости и сећи како je ко стигао и умео. Двојица
одмах салетоше Николу јер знају да je најопаснији и док су били заузети
око њега, други навалише па Радашина Лиску и Радишу Предиславића.
Овај други, невешт с мачем, брзо паде избоден од Вукосава и Стјепоша.
Крв му се проли по каменом поду. Видевши то, Богун Божиновић
искористи метеж, протрча између њих и побеже уз степенице. Уто,
крволочни Радашин Лиска je без муке пробуразио Рују Супчића, a
Никола je једним замахом одсекао главу Радину Дубравчићу, a када je
Стјепош то видео, покуша да побегне, али налете Лиски право на мач и
овај му из два убода просу црева под ноге. Вукосав Кобилавчевић
искористи његову непажњу, па му заби мач у леђа, и Лиска паде на
колена јечећи више од беса него од бола. Никола прискочи, размени
неколико снажних удараца с њим, изби му мач из руке и без
размишљања му зари оштрицу у стомак. Жупану то не би довољно већ
му je још двапут заби из све снаге вичући: „Цркни псето издајничко! ”
 Затим му кроз главу прелети да je Богун Божиновић побегао напоље
и уплаши се најгорег. Похита за њим и излете у ратни хаос, који га je
горе чекао. Kao да се небо рушило на његов град. У облаку дима није
могао да види куда трчи, па je неколико пута падао преко лешева и
клизао се по локвама крви. Стреле су падале око њега, a велико камење
избачено из катапулта прштало je од удара у земљу или околне зидове.
Све je јечало од рањених и умирућих. Бедеми су били напуштени, a ко
год je још био жив, тражио je склониште.
Никола некако доспе до горњег града само да би на свој ужас
угледао Богуна Божиновића како маше својим писмом војницима који
отварају главну капију. Убедио их je да je то наређење самога жупана, a
ови су то једва дочекали, само да би ова крварија престала. Трчао je
према њима вичући да je затворе, али нико га није могао чути од буке
којом се тресао град.
Иако je Никола први стигао до Богуна Божиновића, кнежеви
коњаници су већ били на капији и незаустављиво су продирали у град.
Секли су пред собом стражу и оно мало војске која се ту нашло иако je
већина у знак предаје бацила своје оружје. Жупан je још само имао
сатисфакцију да Богуну забије мач у леђа пре него што га je непријатељ
окружио и саватао. Брзо су га разоружали, бацили га на земљу батинама
да би му на крају ставили окове на ноге и руке.
Таквога су одвукли у велики шатор ван зидина где су га чекали кнез
Лазар и његови највернији вазали - Мусићи и Вук Бранковић.
Проницљиви кнез већ je отпослао осталу властелу с њиховим трупама
да заузму град и расподеле међу собом сав ратни плен. Он не хаје за те
мрвице. Оружје и оруђе, понека сребрна или златна копча њега не
занимају, он у виду има много далекосежнији плен. Неће себи
приграбити ни највише Николиних територија. Мудар je он, сећа се
добро какве je невоље због тога имао покојни цар Душан. Није имао
довољно лојалног људства да их свуда постави као своје
администраторе, јер би се такви врло брзо полакомили и владали више
за своју него у његову корист. Ha крају би се отцепили. Уосталом, ко je
још био луд да се у ова несигурна времена граничи с Турцима. Зато je
он унапред смислио поделу Николине земље. Од Николе Горјанског je
добио уверавања да угарски краљ неће ништа за себе да узме и да je,
како je сам рекао, „већ добио новог вазала·” Босанском бану Твртку je
припало све око Дрине до приморја, иако су испрва Балшићи заузели
Драчевицу, Конавле и Требиње. Али нису могли да их задрже јер се
ондашњи народ побунио и приклонио босанском бану. Зато je највећи
део колача Лазар уступио Вуку Бранковићу - скоро цело Косово. Није то
бринуло кнеза, већ нешто друго: судбина Николе Алтомановића. Његова
зебња да овај неће погинути током опсаде се остварила. И када су га у
шатор довукли на рукама, израњаваног и испребијаног, то je Лазара
бацило на још веће муке.
Победници седе опуштено за столом и точе себи вино док велики
жупан из петних жила покушава да остане на својим ногама. Истргао се
својим чуварима да би свима показао да још има достојанства да
уздигнуте главе стоји пред њима. Дувао je бесно кроз нос и стрељао их
погледом, али не због свог незавидног положаја, већ што je заробљен
жив и што није пао у борби. Знао je да ће бити много ситних душа које
ће желети да се наслађују и да ликују његовим заробљавањем.
Испрва Стефан и Лазар Мусић и Вук Бранковић не обраћају пажњу
на заробљеника, који се клати стојећи, већ један другоме наздрављају и
усиљено си честитају на победи само да би му још више напакостили.
Само га Лазар самилосно гледа и одмерава.
Никола гледа право испред себе и обуздава свој гнев.
Кнезу дојади неозбиљност његових сестрића и зета па намерно
својим пехаром лупи о сто. Они се ућуташе и тек тад се загледаше у
свог заробљеника. Али Никола остаје незастрашен.
„Кнеже, човекуј и поштеди ме презрења вашег” рече Никола
гледајући испред себе. „Посрећило вам се да ме живог ухватите, пошто
сте се насладили мојом срамотом, подари ми сад честиту смрт.”
„А ко каже да je такву заслужујеш, господине мој?” надмено he
Стефан Мусић, најстарији од браће. Висок човек, стаменит, додуше
глават и дуге валовите косе. Био je Николин вршњак и није се много
разликовао од њега. Обојица су били спремни да свирепошћу осигурају
свој положај, с том разликом што Никола никоме није полагао рачуне, a
Стефан je био слепо одан свом ујаку Лазару.
„Да ли бисмо ми могли честиту смрт да очекујемо од тебе, или би
нам сипао врелу маст у грло и чупао нам нокте?‚” додаје
двадесетогодишњи Лазар, средњи брат Мусић. Иако врстан ратник,
имао je још много да научи о витештву и части, иако се тако понашао.
Име je добио по свом ујаку кнезу Лазару, који га je лично припремао за
властеоску титулу. Био je превише нестрпљив и желео je све одмах да
научи, не схватајући да за све постоји одређени тренутак. Био je висок и
наочит на мајку Драгану, Лазареву рођену сестру. Можда je зато кнезу
био дражи.
„У рату никада нисам заробљенике бацао на муке” рече Никола не
трепнувши. „Само издајице и протуве.”
„Мене си већ означио као издајника, Алтомановићу” диже глас кнез.
„Па бих стога могао очекивати тешку смрт од тебе.”
„Издао си многе, господине кнеже” рече Никола хладно га
погледавши. „Нисам сигуран да би боље прошао да си у њиховим
рукама
„Никога ja нисам издао, можда само нисам испунио туђа очекивања”
одврати сталожено Лазар.
„Да нам je да можемо питати покојнога цара Уроша, кога си оставио
да га Вукашин зароби...”
„Цар Урош ми никад није замерио на томе‚” прекида га Лазар.
„Одувек je схватао неминовност мог повлачења.”
„Ха! Сироти Урош мало шта je могао да схвати ваљано‚” цинично се
осмехну Никола. „Колико je био добродушан и богодушан, толико je
био малодушан... Све би било другачије да се замонашио, али ви сте му
учинили медвеђу услугу држећи га на престолу, само да бисте могли
сами властовати и отимати туђе!... Kao што си издао и Милоша Обилића
и отео му Обилово, разорио му дворе и убио моју стрину.”
„То je био несрећан случај и због тога жалим‚” рече кнез. „Неки моји
вазали нису довољно чврстом руком управљали својим трупама... Када
га будем видео, објаснићу му све и изгладићемо неспоразум
„Сигурно ће му то бити велика утеха‚” опет ће овај цинично.
Уто улази један војник и доноси кнезу два писма. Никола их одмах
препознаде; то су била она два издајничка које су завереници
намеравали да Лазару дотуре. Овај их знатижељно чита смешкајући се и
задовољно клима главом.
„Зар си канио да се предаш?” напослетку ће Лазар помало
изненађен.
„То није мој рукопис, нити потпис” одмах ће Никола. „То je масло
оног Богуна Божиновића. Он je канио да од тебе измоли милост.”
„А ово друго писмо, којим нуди твоју главу?”
„Ако ja не будем прихватио твоје примирје.”
Лазар опет летимице баци поглед па хартију и осмехну се.
 „Ти си, дакле, подигао светодмитарски доходак од Дубровчана
након Вукашинове погибије у име тада већ покојнога Уроша, a ми
мислили да je цар тада још био жив! ”
„Само за то заслужујеш да те черечимо, Алтомановићу” додаје Вук
Бранковић, који je дотад ћутао.
„Не пада ивер далеко од кладе!‚” узвикну Стефан Мусић. „И она
твоја стрина Гоислава je прибегла тој лукавштини... A ти си имао образа
да joj нешто замераш кад си исти ко Војиновићи!”
„То je био наум Богуна Божиновића..” промрмља Никола.
„Али ти си га радо прихватио, ниси се бунио” одговори му Стефан.
„Требало je да посумњам одмах” рече смирепо Лазар док пресавија
писмо. „Чим си и наредног лета Дубровчанима послао исте
јерусалимске калуђере по тај данак
„Лукаво.. ” рече Стефан. „Ко ће ићи у Свету Земљу да се распитује!”
„Манимо се залудних прича, кнеже” побуни се Вук Бранковић.
„Погубимо га одмах!”
„Али прво га дајмо на муке” добацује Лазар Мусић.
Али Лазар оћута на то и само замишљено посматра Николу.
Није осећао презир према њему, никад није, чак ни после више
његових покушаја да га убије. Кнез се учио на двору Немањића. Пaмтио
je једног краља и два цара, и све закулисне завере, тровања и пакости. И
једну ствар je научио: мржња изједа људску душу. Никад није
дозвољавао да га презир према некоме оптерети до таквог лудила да ће
исхитрено поступити и одати се противнику. Тако je урадио и када je
цара Уроша наговарао да Вукашина Мрњавчевића и Војислава
Војиновића баци у тамницу. Али тада још није знао ово што je сад
Никола рекао, да je цар био добродушан, али малодушан, и није
очекивао да ће упозорити њих двојицу да им се кује завера. To му je
тада отворило очи у вези са царем. И није му тада замерио, баш због
свог става да хладнокрвно решава проблеме. Додуше, није му то ни
заборавио, па му није тешко пало на душу када га je издао заједно са
Николом на Косову у бици против Мрњавчевића. Дуго се он још самом
себи правдао да му то није била намера јер није рачунао да ће се
Угљеша појавити са својим трупама. Искрено je он приступио
завереницима и желео je да поразе Вукашина на бојном пољу. Али чим
се појавио са братом, само je њему Лазару било јасно да немају никакве
изгледе да победе удружене снаге Мрњавчевића. Истина, прећутао je то
својим савезницима пре боја и у моменту када je битка кренула њима по
злу, одлучио je да то искористи... Но, добро, веровао je да би и други
тако поступили на његовом месту.
Зато, ни сад није осећао презир ни гнев према младом
Алтомановићу, мада je знао да да je ситуација обрнута, Никола се не би
премишљао шта да с њим чини. Но, Лазар није био превелики
самилосник, већ пре свега прагматичан човек. Сад кад већ Никола није
погинуо у борби, a сви знају да je заробљен, није било прикладно тек
тако убити га. Било je још увек оних хоји су га подржавали, a не би било
ни дипломатски добро у односима са Угарима иако су га се ови одрекли.
Хладнокрвно убити великог жупана само би довело до тога да кнез
падне свима у очима. Очекивало се да властелини покажу милост једни
према другима - посебно по завршетку ратова.
„Није ли ти, Вуче, жао твог брата од тетке‚” пита га Лазар. „Зар да га
тек тако бациш на муке?”
„Рођаци се не могу бирати, тасте, али не значи да се зато морају
волети‚” одговори овај хладнокрвно.
„Не видим зашто се премишљаш, ујаче” рече Стефан Мусић. „Нећеш
га ваљда ослободити?”
„Не, не... Опет би нам био за вратом‚” одмахује главом Лазар, али
мисли и како би жупан могао да изглади ствар с угарским баном
Горјанским. Поготово ако га увери да савез са Млецима пије била
његова идеја већ Обрада Зорке. И да се у том плану пије далеко
одмакло, већ да су Дубровчани преувеличали ствар. Ако би пак Угари
притисли Дубровчане због тих неистина, ови би могли споменути да je
све то заправо Лазар смислио и спровео у дело. Онда би се кнез нашао у
околностима у којима je сад био Никола Алтомановић. „Али не смемо га
ни тек тако погубити... Алтомановић није обичан разбојник па да га
вешамо на тргу... Moрамо се уздићи изнад страхота ратовања и показати
самилост, то се очекује од нас владара. Запамтите то... Наш Господ Бог
то очекује до нас... Народ и Црква се уздају у нас. Какав бисмо им ми
били онда узор и какву би правду могли од нас да очекују... ако бисмо
све ово свели на обичну одмазду?... He, велики жупан мора бити само
кажњен‚” све време Лазар говори као да Никола нe стоји пред њим.
Замишљен je и мора брзо смислити најбоље решење. Још само треба да
му у међувремену дође угарски бан Горјански. Овај би сигурно тражио
да се састане са жупаном желећи од њега да чује разлоге за његове
поступке... и опет би се клупко Лазареве завере почело одмотавати.
„Пошаљимо га у манастир.” рече Лазар Мусић.
„Па да побегне из њега?‚” прекорно ће његов брат Стефан. „Очас би
се тај снашао и почео опет да окупља своје истомишљенике, као што
каже ујак. Још би се могао зацарити! Шта бисмо онда?”
Уто, Лазар диже руку да прекине расправу. Одлучио je. Али неће
изрећи казну пред Николом. Устаје полако и прилази жупану. Овај и
даље упорно гледа испред себе. Наизглед je миран, али у себи сав дрхти
од гнева и беспомоћности.
„Чуј, Алтомановићу...” започе Лазар. „Погубити те нећу... Отићи
ћеш у манастир и тамо ћеш остати” на то Стефан устаје да се побуни,
али Лазар опет диже руку и не да му да говори.
„Добијаћеш неки приход, од кога ћеш се издржавати и живећеш
повучено... и нека се зла крв међу нама овим заврши. Јасно ли je?”
Никола ништа не проговара, и даље гледа испред себе. Тешко му je
да поверује да ће проћи с таквом казном. Верује да ће га на спавању
задавити или отровати кад се стишају ствари. Али видеће он већ како да
их опет надмудри.
„Стража! ” викну Лазар.
Улазе војници који су им га довели.
„Одведите великог жупана на сигурно место и оставите га у
ланцима. И без батина или мучења... Накнадно ће бити послат у неки
манастир... Водите га сад.”
Војници ухватише Николу под обе руке и одвукоше га напоље.
Лазар оста тако да стоји замишљен. Иза себе чује Стефана Мусића:
„Ујаче... Побећи ће злотвор из манастира, па шта ћемо онда?”
„Знаш ли шта je краљ Милутин учинио да би спречио свога сина
Стефана да се закраљи?” окрену се Лазар према њима. Гледа их хладно.
„Исто што je и краљ Стефан после канио да уради своме сину
Душану да се не би овај закраљио” одговори овај схвативши поруку.
„Тако је” хладнокрвно ће Лазар. „Ти ћеш га, Стефане, одвести са
собом натраг још данас... Кренућете кући пре него што стигне бан
Никола Горјански... He желим да се њих двојица сретну... Кад то...
обавиш, пошаљи жупана у неки удаљени манастир, нека тамо дочека
крај својих дана... Обезбеди му неки приход.”
Стефан Мусић само климну главом и изађе из шатора. Његов брат
Лазар крупним корацима крену за њим. Лазар и Вук осташе сами,
замишљено се згледајући. Лазар je овим са себе скинуо евентуалну
кривицу. Додуше, свалио ју je на своје сестриће, али кнез je био
препреден.
Судбина великог жупана je тога дана била запечаћена. Никола
Алтомановић je имао 25 година када je ослепљен.
 Глава четрдесет и прва - Јесен 1373.

„Права преља и на криво

вретено зна прести”

Н е зна се да ли више хучи Студеница или ледени северац.

Нити да ли je хладнија та планинска река или ветар који их
љутито шиба. Спустили се снегопадни облаци и претећи оковали околне
врхове. У касну јесен пре очекују снег него ли опет кишу. Висока
планина Радочело, на коју су се упутили, такође je скривена у магли, као
да je свима приступ њој забрањен. Али немају куд него, ногу пред ногу,
полако се ближе свом одредишту. Док се један томе радује и осмех му
цео дан не силази с лице, дотле je други натмуренији и суморнији од
овог лошег времена. И нe престаје да гунђа.
„Да не морасмо у сваком селу успут да зачамимо, стигли бисмо до
Савине испоснице пре прве јесење кише” по ко зна који пут прекорева
Срђа Злопоглеђа, па намаче капуљачу преко лица.
„Поваздан кукаш, Срђо‚” кроз осмех ће Гаврило док гледа у планину
Радочело. Да je ведар дан, могао би већ да види испосницу. „Није важно
стићи брзо, већ живо и здраво.”
„И због тога смо морали у сваком селу да останемо неколико дана?”
„Шта ja могу кад сам свуда радо виђен гост? Хе-хе... Знаш да нe
ваља одбити гостопримство домаћина, то je увреда, a може га снаћи и
нека несрећа... пa да га носимо и на души.”
„Зато ћеш сад сам по оваквом времену да се пењеш до испоснице”
одврати му Срђа.
Гаврило се окрену ка њему, изненађен je.
 „Зар не идеш са мном код монаха Левтерија?”
„Ја остајем на раскрсници где се путељак одваја за Радочело... Ту ћу
те чекати, ако се дотле не смрзнем.”
„Да ли тако мора или...?”
„Зато што ja тако кажем и не запиткуј... Разапећу шаторско крило
између два дрвета да се заштитим од ветра и да запалим ватру... A ти
немој зачамити, ниси у гостима, већ хитај назад чим све дознаш. Треба
се вратити у манастир Студеницу ”
„Какав си ти намћорџија, Срђо‚” одмахује му руком Гаврило. „Бар
ћу се одморити мало од тебе.”
„Полако! Куд си навро?” стаје Срђа. „Не видиш ли раскрсницу? Иди
лево, на север, прати стазу. Ja остајем овде.”
Гаврило му одмахну руком не окренувши се, сит га je тако
набуситог. Недостаје му Милош. С њим се увек могао нашалити и био je
сит напричан, док je Срђи клештима морао извлачити речи. „Чувај се
вукова! ” довикну му Срђа.
Гаврило ипак стаје и окреће се к њему, шири руке у чуду. „Зар није
Свети Сава био вучји пастир?”
Гаврило одмахну главом и крену даље. С леве стране je угледао
каменолом белог мермера који je Немања употребљавао за зидање своје
цркве. Сада аветињски зврји празан и изгледа као да je нека голема
неман својим чељустима одгризла део брда. Но, он наставља даље док
ветар фијуче кроз голе крошње. Оне језиво шкрипе и њишу се под
његовим ударом. Гаврило се нада да снег неће почети да пада док je на
планини Радочело. Није je раније походио, али зна да врло уска и стрма
стаза води до Савине испоснице где од скора у осами и тишини
молитвене дане проводи монах Левтерије. Надао се да ће од њега
дознати више о шестацима и шта му даље ваља чинити, јер je био
свестан да су овде посреди тајне древних богова, a не обичне мађије или
враџбине. Њихови корени су досезали дубоко у мрачну прошлост, добро
скривени и обезбеђени непознатим ритуалима којима су се призивале
исконске силе које су обликовале свет.
После отприлике једног сата хода по уској стази, Гаврило je прешао
преко једног мостића и наставио лево, узбрдо. Taj предео краси
необично ситно дрвеће, као да je неком чаролијом смањено. И осећа се
необичан мир, као затишје на некој невидљивој граници, где човек
осећа да je близу светог земљишта. И заиста, не задуго потом, ушао je у
необично густу и лепу шуму. Moгao je само замислити њену пролећну
бујност и летњу раскош. Знао je да je ступио у Савину кућу тишине.
Слушао je од старијих монаха који су овамо долазили да овде влада
вечита молитвена тишина и да речи звуче неприлично на овом месту.
Kao нека врста неписане забране говора и обавезно ћутање.
Из те шуме избио je у малу долину, изнад које се уздизало голо лице
планине Радочело. Врх joj се губио у оловним облацима који су се
ковитлали око њених стрмих литица. Прешао je преко малог потока и
убрзо je пред собом видео Доњу испосницу, цркву посвећену Покрову
пресвете Богородице, камено здање као никло из стене. До висине од
три метра воде уски степеници, a испосница je подзидана циглом.
Очаран изгледом њеног белог камена, једноставном конструкцијом,
Гаврило je осетио je безимену силу која га je привлачила к њој. Толико
опчињен није ни приметио два монаха која седе по страни, испод голе
крошње једног стабла.
„Добро дошао, брате” зачу Гаврило и прену се.
Зину он да узврати „боље вас нашао‚” али занеме и укочи се кад их
угледа окружене чопором вукова. A они као да нису дивље звери већ
домаћи пси, пa им се умиљавају, машу репом и лижу их пo лицу. Тек се
и они тад тргоше из свог радовања, па се упиљише у незнанца који им je
дошао у дом.
Из чопора се издвоји најкрупнији мужјак и стаде између њих.
Ниje показивао знаке агресивности, само je нетремице гледао
Гаврила, као да му je читао душу. Звер дивног изгледа, величанственог
држања, дуге длаке и рундавог крзна. Крупних очију и бистрог погледа,
скоро људског. И он je осетио загонетну повезаност с том звери. To je
нешто из дубине душе, као кад се човек мзненада присети неког давно
уснулог сна. Магловитог и нејасног облика и значења, али јаког осећања
заједничке припадности... нечем трећем.
„Не страхуј ” рече један од монаха док седи на земљи окружен
вуковима.
„За себе се не бојим” рече Гаврило. „Али бринем се за мог магарца.”
„Вежи га тамо, подно испоснице, a онда... дођи к нама” рече други.
Гаврило их послуша без речи и лаганим, али несигурним кораком,
Цоку одведе до испоснице, где га je везао. Вратио се монасима, али није
скидао поглед с великог вука, који je и даље био непомично испречен
између њих.
 „Спусти се на његову висину” рече први монах. „Вука никад не
гледај одозго... ако хоћеш да стекнеш његово поштовање.”
И Гаврило чучну нетремице гледајући у звер на неколико корака од
њега.
„Тако, главу ближе земљи, не у облацима” опет ће овај.
„Пружи му руку, отворен длан на rope” рече други монах.
„Бестрашно.”
Гаврило их послуша, a вук након кратког оклевања, начини један
корак ка њему па стаде. Није се дуго опет премишљао, па сигурним,
скоро надменим ходом приђе му и гурну му главу под испружену руку.
Никад дотад Гаврило није осетио такву блискост с неком дивљом
животињом. Kao да му je био одувек веран пас, стари сапутник.
Поновни сусрет два стара и нераздвојна пријатеља. Није то могао да
објасни. Обема рукама je пролазио кроз његово густо крзно док му се
вук умиљавао.
„Сад си део чопора, косингасе” рече један монах.
„Знате ко сам?” осмехну им се Гаврило.
„Зна и вук” рече други.
„Монах Левтерије je рекао да ћеш нам доћи.”
Њих двојица се полако придигоше и окружени вуковима приђоше
Гаврилу.
„Он те очекује... Горе je, у испосници Светог Саве.”
„Иди к њему
Гаврило мало оклева, погледнује свога магарца, a монаси то
приметише.
„Не бој се за њега, неће му вукови ништа.”
„Ако ви кажете” осмехну се Гаврило и крену ка стази уклесанoj у
голу степу која се од Доње испоснице вијугаво пела узбрдо кроз борову
шуму. Просечен пролаз негде није шири од пола метра. С десне стране
му je гола стена, a с леве све дубља провалија. Испод њега разбацане
стене, велике громаде које стрче из планине као окрњени зуби. Пола
сата се Гаврило пењао и све више залазио у облак. Више није могао да
види реку Студеницу у даљини. Изгледало му je као да корача кроз
стазу која je висила у магли. Повремено се придржавао за камен и
гледао где гази.
Наједном му се указа Горња испосница, као прилепљено ластино
гнездо, али од камена и храстових греда. Док joj прилази, види испод ње
бунар који се зове Каца, у њему je мало воде. Даље, иза испоснице je
мала црква посвећена светом великомученику Георгију.
Гаврило улази у полумрак, осећа се јак мирис тамјана и свећа. Све je
остало непромењено од времена Светога Саве, његов дух још може да
се осети међу овим голим зидовима. Влада нестварна тишина, тежак
мук неремећен вековима. Уз један зид скромна сламарица, неколико
дрвених чинија поред ње, камен прекривен воском истопљених свећа.
Уз други зид, мали стари сто с кривим ногарима, на њему лампа
лојаница, неколико молитвеника, хартије уредно сложене на гомили, a
за њим погнуто седи човек, као да je и сам од овога камена. У десној
руци држи истрошено гушчије перо, којим je до малочас писао. Када су
Гаврилови кораци пореметили његов свет, он диже главу од стола и
остаје загледан у зид испред себе. Затим опет спушта поглед и лаганим
покретима пера исписује речи док их полугласно наглас изговара:
„И дође... к мени... онај који... спозна... стару реч... пo савет мој... и
упут... како би стао... на пут... три страхобне звери... које из мрака...
вековима врзају.”
Затим, гласно уздахну и спусти перо. Окренуо се полако и погледао
у Гаврила. Његово мирноносно и благозрачно лице зрачило je дубоком
продуховљеношћу, a очи му блисташе као да су виделе самог Творца. У
његовом погледу огледала се апсолутна сигурност, чврстина карактера
настала сазнањем истине. Гаврило се намах осети недостојним овог
места и човека, као да својим присуством нарушава честитост ове
испоснице. Чак несвесно протрља прсте руку осећајући њихову
огрешеност.
„Обојица спознасмо крајности тајне живота” рече Левтерије, a очи
му се смеше. „Ја имах срећу да спознам Господа, a ти несрећу да
спознаш... мракобес. Ко сам ja да теби судим за крваве руке... косингасе.
Ja живим у срећи Божјој, духом и телу сам Њему посвећен, док ти...
живиш у борби окружен исконским злом. Бојим се да теби ни сам
Господ не може судити... јер док ja могу окренути други образ и Богу на
истину изаћи... ти не смеш подметнути ниједан јер без главе ћеш
остати... и шта бисмо ми онда без тебе?” осмехну му се од благомиља.
„Твоја пророчка далековидост, брате Левтерије... и мудрост могу
доћи само Божјом вољом и Његовом бескрајном милошћу‚” рече
Гаврило. „Moje срце je сад пуна чаша радости... што тебе упознах... и то
баш у Савиној кући тишине.”
 „Ретко се дешава да се две крајности нађу на истом месту... Можда
je зато Савина кућа права за то... Није ли наш светитељ провео живот
мирећи две крајности? He само крајности духа, већ и тела. Није ли он
доказао да се две крајности међусобно не потиру, већ допуњују и
усавршавају?”
„Свака твоја реч je утеха за моју душу коју често море сумње.” „А
свако твоје дело je моја утеха, Гаврило‚”рече монах. „Принеси тај пањ и
седи овде да те боље видим јер ме очи полако издају... Кад окопни тело,
почиње и ум слабити... Али се онда ослободи душа, која се у радости
вине у небеса.”
Левтерије je био у деветој деценији живота. Оно мало живости што
je још остало у њему видело се у његовим очима, прозору душе. Остало
je венуло. Седа коса му je скоро сасвим опала, a брада je изгледала више
као паперје. Изборана танка кожа лица била je нежна као у
новорођенчета. Скрушено тело се гасило, још je горело као пламичак
његове лојане лампе.
Када je Гаврило сeo наспрам старог Левтерија, овај се дуго загледа у
његове очи, као да чита у њима све његове сумње, сва питања која га
тиште. Напослетку му рече:
„Знаш ли ти причу о Сказанију о дванаест петака, Гаврило?” Он
кратко одмахну главом.
„У граду Драчу живљаху хришћани и Јевреји у непрестаној слози и
сукобу. He могавши више живети у сталној свађи, изабраше двојицу
мудрих, хришћани Левтерија, Јевреји Таракоја... Да, носим име по том
човеку... Сви зналци тајне о дванаест петака морају имати његово име...
Но, много дана и ноћи они расправљаше која je вера надмоћнија. Када
се трећи пут супротставише, Таракој поведе са собом свог сина
Амалека. Након што je Левтерије доказао премоћ хришћанске вере,
Таракој признаје: Истина ест вера ваша, али не могаше признати
пораз, већ жели доказати да зна више од свог супарника, те му излети
реченица: Вију те велико мудра, дa ли не виш от би 12 петак, ки су на
велико спасение душам христијанским. Рекавши то побеже, a Левтерије
од његовог сина затражи да му исприча тајну о петцима. Амалек му
откри да су Јевреји пронашли свезак код једног апостола којега су
убили, a свезак спалили након што су га прочитали, те се заклели да
никад хришћанима неће открити шта je у њему писало. Амалек му
исприча и наброја дванаест петака и за сваки даде опис једне библијске
слике. Таракој, не могавши поднети пораз, убије сина и себе... A ко се
буде тога придржавао, нe треба се бојати осуде на судњи дан, a Господ
ће му се у сну јављати и откривати тајне како овоземаљске, тако и
оноземаљске Гаврило опчињено гледа у Левтерија, који не скида поглед
с њега. Затим настави:
„Знам да жудиш да сазнаш тајну дванаест петака.. ”
„Али ти ми je не можеш открити...‚” упаде му у реч Гаврило. „Јер би
те чувар Књижнице морао убити, као Таракој свога сина Амалека‚”
доврши опет Левтерије.
„Хм... да” кисело се осмехну косингас. „Срђа Злопоглеђа ми je то
јасно предочио.”
„Ха!.. ” одмахну нехајно руком стари монах. „Наш богодухновени
Срђа! Опет се плашио да дође, je ли?”
„Није ми рекао. Чега се толика људина може бојати?”
„Вукова.”
„Ах!”
„Али нe и ти, косингасе... Није ли тако?”
Гаврило се само осмехну и спусти поглед. Како један тако
необјашњив осећај преточити у обичне речи?
„Знам.. ” одговори Левтерије уместо њега. „Осећаш чудновату
сродност, није ли тако?... Зар немају наши змајевити белег вучјег бича
на мишици?... Немаш ли ти Курјака опасаног за појасом?... He боји ли се
мрачни господар баш вука? И змаја?”
Левтерије са смешком посматра Гаврила, проучава га и одмерава, a
овај то примећује пa му би непријатно. Онда му изненада спаде осмех с
лица као да се нечега сетио, па рече:
„Знаш, брате Гаврило... кад би човек знао колико je ситан у очима
богова... завукао би се као миш у рупу. Па ипак, наш дух je оно што
помера брда и планине... храброст, љубав... Ко још ускаче у ватру да би
спасао дете?... Ко још даје десну руку за пријатеља?... Ко с песмом у
рату гине за своју земљу?... Снага људскога духа застрашујућа je и
боговима... Ово ти казујем због онога што je пред тобом, што те гледа у
лице из мрака, a ти не видиш... Мракобес увек нађе пут... Kao што ноћ
смењује дан, a дан ноћ... Испреплетани су одкад je света и века...
Надмудрују се... Кришом раде једно другоме о глави... И што су корени
дубљи, то су јачи и већи изгледи да остваре неки циљ... Када je Дајбог
протеран у Ад, заклео се да ће се вратити у мору крви и вечној ноћи...
Својом руком je у камену исписао пророчке речи о свом повратку као
вечан подсетник онима који му се одвајкада клањаше, a који га се тад
одрекоше. Ти си то прочитао у Слову о шестацима... Исконске силе,
неспутане и спонтане, одувек нападају месец и сунце, желе превласт
таме... И Дајбог je успео да усмери неке од њих за своју накану. Три
древне страхобне звери ће појести месец и претворити се у шестаке који
ће за свагде сунце помрачити...”
„И наступиће Доба ватре када ће мрачни господар изронити из Ада”
рече Гаврило.
„Не, не!” одмахује рукама Левтерије, на његовом лицу се сад види
истински страх, чак му очи засузише од узбуђења. „То je његова
обмана... Обмана, Гаврило!... To су два различита... неповезана
догађаја... Старо пророчанство о доласку Ратника који ће га зауставити
на почетку Доба ватре нe односи се на три помрчаја... Увиђаш ли
његову обману?... Навео нас je да помислимо да су то само предзнаци, a
заправо je оно што ће му омогућити да предухитри долазак Ратника!”
„Не разумем, Левтерије..збуни се Гаврило.
„Он кани да завлада пре доласка Ратника‚” нагну се к њему стари
монах и шапутаво му говори, као да се плаши да ће га неко чути. „Када
три шестака помраче сунце, он ће моћи слободно да поведе своје хорде
које на светлост дана не могу да изађу, и неће имати ко да га заустави
јер се Ратник још није појавио... и није успоставио знамен...
Пророчанство je као ланац, дугачак десет хиљада карика-лета, завршава
се доласком Ратника. Дајбогова клетва je нешто сасвим друго. Њему je
потребна тама.”
„Ти говориш да... након трећег помрчаја... Хроми Даба.. ” Гаврилу
ужас смути разум и почиње неповезано да говори.
„Он ће напасти.”
„Зато je он канио да троклоке пробуди из вечног сна” рече
замишљено Гаврило. „Да припреме његов долазак након помрчине
сунца.”
Њих двојица се нетремице гледају, a Гаврилу глава бубњи од онога
што je чуо. Грозничаво повезује ствари. Почиње да схвата да се налазе
на самој ивици провалије, и да су њихове могућности сваким даном све
мање, a изгледи за успех све блеђи.
„То може да буде и сутра” закључи Гаврило.
Левтерије слегну раменима.
 „Након трећег помрчаја месеца, та три шестака ће изазвати вечну
мрклину?”
Левтерије само климну главом.
„И ко ће зауставити Хромог Дабу?” мукљиво ће Гаврило док му кроз
главу пролазе призори из његовог битисања у Аду. Сав онај ужас,
страхоте, безумни гнев и глад за крвљу и смрћу.
Левтерије опет слегну раменима.
„Куд ja могу сам да га зауставим?” завапи Гаврило. „На једвите јаде
сам живу главу извукао оданде, a сад...”
„Без Ратника из Пророчанства то не можеш” рече Левтерије. „Да ли
сад схваташ? Тек његовим доласком покренуће се след догађаја који ће
довести до слома мрачног господара... a пре тога... ми смо беспомоћни.”
„Три шестака..” замишљено ће Гаврило и устаје, као да би одмах
кренуо. „Треба их зауставити... што пре... пре трећег помрчаја.”
Левтерије климну главом и подиже обрве.
„Где их могу пронаћи?”
Левтерије скрушено слегну раменима и уздахну. Није знао.
 Глава четрдесет и друга - Пролеће 1374.

„Чиста се злата рђа не хватиа”

К од села Караманли, недалеко од реке Марице, на извору који je

чудесно избијао између три камена, седео je Марко Мрњавчевић и
замишљено гледао у кристално чисту, хладну воду која je текла под
његовим ногама. Kao и сваки пут када je одлазио на поклоњење султану
у Једрене, преноћио би на месту где je његовог оца убио паж Никола
Хрсојевић. Њега je после Лазар Хребељановић наградио за верност и
примио га у своју службу. И сада се, као и раније, запитао исто:
„Колико je само воде протекло овуда откад се њоме слила крв
његовога оца!”
Али овај пут je то рекао наглас да га чује Милош Обилић, који je
ћутке седео поред њега и чупкао власи траве, саосећајући у болу свог
побратима и осећајући још увек тугу због свега што се након тога
десило.
„Сплет судбине која уме горко да се поигра с нама смртницима,
побратиме” рече Милош.
„А није морала тако да удеси‚” одврати Марко, који je осећао
необичну напетост откад су кренули из Прилепа. Kao наслућај нечега
што je требало да се деси.
„Горко сам и ja то искусио, ако ти je за неку утеху” рече Милош и
баци каменчић у жубораву воду. „Човек се запита шта je то скривио да
тако буде кажњен уместо да буде награђен за толику жртву и
одрицање... Божја je била воља да се родим змајевит, да будем чувар
копља светог Георгија и частан витез реда Змаја...
 Па шта ми je то донело? Да ми похлепници разоре дворе, убију
помајку Ружицу, да изгоне моју полусестру Јелицу... да некакви демони
убију мог поочима Угрина... Да не спомињем Вукана, Гороја... мог
Вилана... Бах!‚” љутито ће Милош. „Кажем ти, побратиме, свакојаке
силе су ме увукле у свој вртлог... верујем да сам се сад ишчупао из
њихових канџи... И хвала ти као брату што си ме примио под свој кров.”
„Е, мој Милоше‚” одмахује тужно главом Марко. „Можда си се ти
извукао из њихових канџи... али изгледа да ће мене тек њима шчепати.”
Он га изненађено погледа и прошапута:
„О чему причаш, побратиме?”
„Хоћу да те закунем на овом месту, Милоше, да никоме... ни на
мукама ни на самрти нећеш рећи ово што ћу ти открити... јер само у
тебе имам слепог поверења.”
„Тако моје тело вран не кљувао, побратиме, никоме нећу открити.”
Марко, не рекавши ништа, посеже руком у своја недра и извуче
старо писмо с печатом његовог оца Вукашина. Отвори га полако и
погледом пређе преко очевог рукописа, тражи место одакле да му почне
читати:
Обележен си вучјим бичем на мишици рођењем својим. Твоја
змајевита судбина ни налик није онима која краси твоје пријатеље из
детињства с двора цара нашега Душана Стефана Немањића, покој му
души, који вас je несебично подизао у витешком духу и телу како бисте
одговорили на искушења која je Господ пред вас поставио... He питај ни
ко, ни зашто, ни како, али светом заклетвом сам био принуђен да те од
свих склоним и заштитим, и припремим за наследника престола
Немањића. Тако ћеш једнога дана бити у могућности да спремно
дочекаш проречено Доба ватре када ће велико зло из Ада да покуља из
земљине утробе... Свака змајска красовита судбина витеза реда Змаја са
собом носи своју коб’.”
„Побратиме мој!” усхићено ће Милош, али тихим гласом говори. „И
ти си рођењем предодређен да будеш витез реда Змаја...
Али зашто те Змај од Јастрепца није позвао у Јастребину када смо
полагали заклетву Реду?”
„Због овога, драги Милоше, слушај: ’Чуваћеш ову тајну, као што сам
ja то чинио сва ова лета док сам гледао како растеш у човека, јер ми je
наговештено да ће по тебе доћи косингас, a дотад ове моје речи чувај
као најсветију тајну јер ти je живот у опасности од мени непознатих
сила.’”
„Косингас Гаврило.. ” замишљено ће Милош. „Он ће те једног дана
увести у ред Змаја... као што je и нас.”
„Тако пише, побратиме” рече Марко па склопи очево писмо и врати
га у недра. „Шта ти знаш о том Добу ватре и Аду?”
„Само то да ће притајено зло из утробе земље покуљати и да ће му се
ред Змаја супротставити.”
Марко дубоко удахну и одмахну главом.
„Kao што видиш, побратиме, мене ће тек тај твој вртлог тек да
шчепа, a не знам шта ми се спрема
„Шта год буде, заједно ћемо том крвавом путљагом да кренемо”
стави му Милош руку на раме.
„Засад нас та путљага води у Једрене код султана Мурата, на кога je
мој отац повео војску и због кога je на овом месту... тако неславно
скончао.”
„Не одлажимо онда наше путовање, побратиме... Кренимо у сусрет
нашој судбини и ономе што je припремила за нас” рече Милош и устаје.
„Много ће још воде дотле протећи овим потоком” додаје Марко и
устаје док осећа како га непозната напетост и даље притиска. Да ли je то
била зебња од сусрета са султаном или предосећај да ће се нешто
десити, није знао, али га je тиштало већ данима.
Отишли су до коња где их je чекала њихова пратња. Узјахали су их и
повели их ка реци Марици која je била граница хришћанског и турског
света. Обојица су били спремни да закораче на територију непријатеља.
Било je јутро новог дана. Дана који ће обојици живот променити и
утврдити на путу који им je велика плетиља била исплела. Јер што вода
доноси, то вода односи. Сада у турско Једрене.
„Бог богова, Мухамед je божји посланик, услиши ме, боже богова!”
орило се с врха минарета, испод којег je хришћанска колона пролазила.
Позив на четврту, подневну молитву звану „олеј намази” надјачавао je
уличну грају. Десетак црнопутих робова батинама je крчило пут
турским коњаницима који су предводили посланство Марка
Мрњавчевића кроз закрчене улице старог Једрена. Народ им се склањао
с пута, па ипак би неко осетио тешку батину по леђима. Загушљив
ваздух базара je пун непознатих јаких мириса каурима, како су Турци
називали хришћане. Све се шарени од одеће народа, шаторских крила
над трговачким тезгама, од ћилима и штофова изложених пред
бакалницама, од воћа и поврћа коje нуде пиљари по ћепенцима и
ценкају се са купцима. Сво бруји као у кошници, заглушујући хор
људских гласова и домаћих животиња, камила, оваца, магараца... Говоре
се непознати језици и дијалекти, па се по изгледу и по говору види да су
многи народи овде дом нашли. Па ипак, када хоџа зове на молитву, мало
je оних који се не одазивају, без обзира на то које им je боја коже, јер
ислам je религија која се незадрживо шири по Блиском истоку, северу
Африке, по средњој Азији, и на прагу je Европе. Било да иду у џамију на
молитву, или су код куће или, пак, испред својих бакалница, сви иду на
воду да се умију пре но што почну да се клањају.
Милош Обилић с нескривеним одушевљењем и радозналошћу гледа
и упија овај нови свет у који je изненада бачен. To je за њега посве
непозната култура и никад није овако замишљао једно турско насељено
место. Живео je у убеђењу да су дивљаци који живе под шаторима са
својим овцама и камилама, да заударају на лој... A сада je био у царском
Једрену, на ушћу реке Тунџе у Марицу, у престоници која се налазила
на самој граници с некадашњим Душановим царством. Зато je његова
запањеност још израженија, јер није имао прилику да прође кроз друга
турска места и да се припреми на овакав призор. Све му je било
непознато: језик, обичаји, мириси, изглед тамнопутих Арапа и
етиопског робља који су углавном чинили евнуси.
Запањено гледа човека који je везан за лествице пред улазом у
њихову богомољу, a пролазници му прилазе и вичу му у лице, шамарају
га или ћушкају. He зна да се тај огрешио због нередовних молитви и да
га људи на такав начин грде пре него што буде ослобођен. Затим гледа
како се други изувају пре него што уђу у храм да се клањају. Пред
улазом je уредно поређана њихова обућа, a унутрашњост џамије je
прекривена шареним ћилимима.
Милош се заинтересовано окреће у седлу док пролази поред неких
људи који оклевају да уђу у џамију. При том се загледају и
гестикулирајући комуницирају.
„Ниједан паганин неће ући у храм ако му одећа није чиста” вуче га
за рукав Марко и очима му показује на те људе.
„И унутра се моле свом богу?” пита га Милош.
„Моле се и читају гласно Мухамедов Алкоран” одговори Марко.
„Мухамедов Алкоран... Турчин Мелек нам je нешто причао о томе”
сети се Милош. „Но, не видим да ико дарује њихов храм као што наши
људи то чине.”
„Нема тога код Турадије, мој Милоше” смешка се Марко. „Народ за
храм ништа не даје него само онај који га заснује... Kao и код пас, то су
цар, великаши, богати трговци. Они дају плату тројици свештеника
храма. Ово je иначе била ромејска црква, али су je преправили и додали
ове танке куле одакле позивају на молитву.”
Када су се пробили кроз закрчене уличице око џамије, зађоше у
јеврејски кварт. Чинило се као да су изненада ушли у други свет. Ту их
запахнуше другачији мириси, видеше различито одевене људе, чак се
грчки језик чуо. Осетише се као да су у неком другом граду, a не у
турској престоници.
Види Марко да je Милош занемео од свакојаких чуда којих се
његове очи за један дан нагледаше, па му уз осмех рече:
„Овај град се некад звао Адријанопољ, по неком римском цару, и
одувек су овде живели Јевреји који су говорили само грчки... Када су га
Османлије заузеле и Лала Шахин изградио палату за свог султана,
морали су преселити неке Јевреје из Бурсе да би ови овде научили
турски језик.”
„И живе овде слободно, je ли?” зачуди се Милош.
„Не само да су слободни него долазе одасвуд да би се овде
населили.”
Излазе из јеврејског кварта и пролазе поред базара од црвеног и
белог камена, са наизменичним луковима и бројним бакалницама.
Милош већ препознаје седларе, корпаре, пекаре, кројаче али и коваче,
радионице за израду запрежних кола. Тада први пут види радње за
производњу и продају ружиног уља, као и сапунџије.
„Оно тамо je крчма за трговце и путнике” показује му Марко на
здање окружено луковима, a у средини велико поплочано двориште.
„Зову их каравансарај. Ту можеш увек заноћити.”
„Е, да ми je неко ово причао..” одмахује главом Милош. „Не бих му
веровао... Сила je ово, мој побратиме.”
„Још каква!” узвикну Марко. Иако je сваке године долазио у Једрене
на поклоњење султану, сваки пут се изнова и сам дивио овом граду и
турској краљевини. „A ми смо мислили да су то само пљачкаши и
кољачи... Имамо и ми понешто од њих да научимо, мој Милоше.”
„Ако хоћемо да их одбијемо од наших граница‚” додаје он.
„Не задуго, видећеш”уозбиљи се Марко. „Они су сложни и све више
се уједињују с другим турским и арапским племенима. Нису
разједињени као ми. Овде султана сматрају гласником њиховог пророка
Мухамеда и сви га беспоговорно слушају... Једног дана заузеће и
Цариград.”
„Цариград?” изненади се Милош. „Нема тог освајача који може
заузети тај град, побратиме. Цариград никад неће пасти.”
„Променићеш мишљење кад будеш знао колико и ja” самоуверено ће
Марко.
Из базара изађоше на реку Тунџу, која je на неколико места
премошћена каменим мостовима. С друге стране беле се зидови
султанове палате. Блистају под подневним сунцем и скоро заслепљују
хришћанско посланство. Мостовима пролазе колоне војника или пак
натоварене трговачке запреге, a отуд се враћају празне. Kao колоне
мрава сливају се реке људи и животиња у велики комплекс скривен иза
високих бедема. Пролазе кроз велике полукружне капије украшене
барјацима и обезбеђене јаким стражама.
„Ко зна колико ћемо чекати на пријем код султана‚” рече Марко.
„Ово je време када му на поклоњење долазе сви вазали, носећи му
дарове... и робље за његову војску.”
„За војску?‚” не престаје да се чуди Милош. „Какви му то онда могу
бити борци када су робље?”
„По ономе што сам видео..” уздахну Марко. „Веома способни и
верни.”
„Откуд робље може бити оданије од слободног човека?” „Уназад
неколико лета, Мурат je почео ратне заробљенике и робове да строго
обучава у праву војску... Ти јаничари, како их зову, уче се дисциплини,
a султана гледају као у оца. Сада су му лична гарда, али мислим да
њима хоће да замени акинџије, знаш оне заточнике с којима си се летос
борио у Прилепу·”
„Ја ипак не верујем да такво робље може бити боље...” „Убојити су,
побратиме... Ми још увек замишљамо да су неверници као дивљаци‚”
озбиљно ће Марко док гледа блештаво беле бедеме палате. „Ако су то
били за време нашег цара Душана... сада то више нису.”
„Како се тако брзо мењају, побратиме?”
„Уче од других, Милоше... He заносе се да све знај, већ уче од
Ромејаца који су их овамо и довели, од Мамелука, од Монгола, од којих
су побегли.”
 Кад пређоше мост, стража их зауставља на капији. Предводник
њихове турске пратње предаје командиру страже султанов ферман са
туром, његовим печатом, којим je позвао краља Марка Мрњавчевића на
поклоњење. To je било довољно да их пропусте у унутрашњост великог
комплекса палате који се састојао од тридесетак којекаквих здања
раздвојених раскошним баштама, дрворедима и фонтанама. Широки
поплочани пут водио je право ка главној згради, али и рачвао се према
другим зградама које су се једва назирале у зеленилу. Ha сваком кораку
наилазили су на стражу која je непомично стојала на раскрсницама.
„Када нас султан буде примио.. ” започе Марко. „Стој мирно, нe
врпољи се, не говори без питања и не упадај му у реч... He гледај га у
очи док ти се не обрати.”
Ha једном месту прођоше покрај једног дугачког стола, који je био
пренатрпан разним ђаконијама за јело, a за њим мноштво обичног,
убогог народа који се у највећем реду служио и jeo стојећки. Робље je
непрестано доносило пуне пладњеве, a доносило празне. Мушкарци,
жене и деца, једни скромно обучени, други у ритама, сви су се заједно
гостили за истим столом.
Види то Милош па се видно изненади, није могао да одоли да не
пита Марка ко су ти људи и шта раде на султановом двору.
„Турски султани обичавају да праве гозбе за прост народ у свечане
прилике као што je ова‚” рече му Марко. „Шта више, сваки просјак
може доћи у његову кухињу и биће нахрањен.”
Милош занеме од чуда и само погледа Марка, a овај му со гласно
насмеја.
Пред једним велелепним, приземним здањем од белог мермера
стража je преузела њихове коње, и мало хришћанско посланство од пет
чланова ушло je на велика засвођена врата украшена плаво-белим
плочицама. Прошли су дугачким ходником окупаним светлом, које je
улазило кроз прозорчиће различитих облика и при том правило
необичан ефекат искри које су плесале у ваздуху одбијајући се о шарене
мозаике геометријских облика. Успут су сретали дворјане лепо обучене
у кафтане од памука или чак свиле и кашмира, зависно од њиховог
статуса, дугачке до чланака и са рукавима до шака или до лаката. Али
њихов ранг се највише могао одредити по башлики, капуљачи с
продуженим крајевима за умотавање око врата. Од најобичнијих
шарених абанија и јеменија са шарама у виду грана до јусуфија и кавазе.
Други су носили минтане, кратке капутиће од чоје или памука, и
шалваре.
Из ходника изађоше у велико двориште усред палате кроз које се
ишло по стазама од ситног белог шљунка. Око њих свакојако цвеће и
биљке непознатог изгледа, јарких боја и јаких мириса. Неколико
фонтана je жуборило и надјачавало на тренутке цвркут птица и зујање
инсеката. Султанов двор се састојао из два дела: Унутрашњег, ендеруна,
и Спољашњег, бируна, односно од три велика дворишта. Прво je
окружено високим зидинама и највеће je. Познато je као Парадно и
одатле пут води до Капије поздрава и другог дворишта Дивановог трга,
пуног паунова и газела. Ту су се окупљали дворјани да би се шетали или
се одмарали. Ту су биле и болница, пекара, коњушница, кухиње, a на
северу Диван. Цело двориште je окружено мермерном колонадом. Оно
се сматрало делом бируна, Спољашњег дела сараја. Иза Капије среће je
треће двориште и ендерун, Унутрашњи део двора. Раскошна башта je
окружена Двораном приватних одаја, царском ризницом, харемом,
палатом с одајама великодостојника.
У другом дворишту, код Врата среће, уђоше у ходник који je водио
до Дивана, где им je речено да чекају да буду прозвани на аудијенцију
код султана. Дуж зида непомично je стајало тридесет робова
наоружаних мочугама. Ту су предали своје дарове које су донели, али и
оружје. И били остављени да чекају. Марко и Милош су се само немо
згледали. Није било потребе да један другоме кажу колико су били
нервозни, видело им се то у очима, по шеткању у круг. Али, узнемирени
су из различитих разлога. Марко не зна какве нове услове и захтеве да
очекује од свог новог господара, a Милош je узбуђен не само због
неочекиване раскоши и лепоте које га окружују, већ и због саме
помисли да je овде негде његова вољена полусестра Теодора, коју није
видео скоро двадесет година. И то je био разлог што je осећао како му
утроба неконтролисано дрхти, a дланови му се зноје. Да je у тим
тренуцима, неким чудом, знао где се налазила, није био сигуран да би
могао да одоли искушењу да je не потражи. У глави му одјекују речи из
далеке прошлости када je с њом причао у коњушници на двору цара
Душана док je она лила сузе што ће бити дата султану Орхану. Пред
очима му се врти тај незабораван призор:
„Ма, ко би ме посетио међу Турцима, Милоше? Нико није луд да иде
међу њих!” говорила му je она.
 „Ја ћу да те посетим, сестро!” одлучно ће Милош. „Ја сам довољно
луд да те потражим међу тим неверницима!”
„Ма, ти си само дете, куд би ти долазио тако далеко?”
„Када порастем, хоћу!” поновио je он. „Обећавам ти... Тако магарећу
главу не носио!” Теодора се кроз сузе насмеја, a кад Милош виде да je
може орасположити, он брже-боље додаде: „Тако ме Ждралинова
копита не сатрла! ”
И сада je на свом виленитом Ждралину дошао и коначно испунио
своје обећање. Осећао je неиздрживу потребу да je види, да je опет
загрли. Није могао да замисли како je њој било све ове године, колико
се променила, шта je све проживела. Нити je знао како ће уопште да
дође до ње. Али осећао je њену близину, и то му je засад било довољно.
Примети то Марко, па му приђе и тихим гласом му рече:
„Обуздај се, побратиме. Немој тако узнемирен да изађеш пред
султана, помислиће ко зна шта. Сачувај достојанство.”
„Не бригај, Марко” неуверљиво ће Милош, a овај одмахује главом
забринуто.
Дуго су чекали у том ходнику. Како су сати пролазили, све су мање
причали, a напетост je све више расла. Више им није било до разговора,
a умор и глад су полако почели да осећају.
Било je касно поподне када су се велика врата скоро нечујно
отворила и један чауш-баша изађе пред њих и гестом руке им показа да
уђу. Марко и Милош се погледаше и кренуше за њим. Закорачише у
пространу салу раскошно и свечано украшену барјацима разних турских
племена и њихових вазала, завесама и зидном драперијом, a под je
местимично био прекривен ћилимима јарких боја и дезена.
Преовладавали су природни мотиви као што су лале, каранфили,
зумбули, цветови нара, али сунце, месец и звезде.
Ha средини се налазио султанов диван од кадифе на свиленим
тканинама, a нешто даље од њега, по страни, биле су софе за тројицу
паша, који су били његови лични саветници. Осим неколико робова који
су стојали по страни, унутра није било никога.
Са дивљењем су гледали око себе када су се једна врата преко пута
њих отворила и султан Мурат Боголики je ушао.
Четрдесетосмогодишњи владар обучен je у кафтан тамноцрвене боје,
дугих рукава. Проткан je златним нитима и пада преко беле свилене
кошуље и шалвара од дебље свиле. Ha глави je имао хорасани, високи
вунени турбан умотан белим филцом, чији му je крај висио с леђа. Он je
човек у пуној физичкој и менталној снази, лепих црта лица и мало косих
очију. Дужи бркови су му одвојени од кратко подшишане браде.
Необично светао тен je наследио од своје мајке Нилуфер Хатун,
ромејске принцезе по имену Хирофира.
Нечујним кораком je пришао свом дивану не погледавши
хришћанско посланство. Безизражајно лице није одавало ништа сем
своју „боголикост? Савио je колена и сeo, и тек тад подигао поглед на
Марка и Милоша. Није се у његовом погледу ништа приметило, они су
му били ко зна које посланство по реду тога дана и већ je био уморан и
незаинтересован.
Милошев поглед je био тврд и продоран. Испитивачки га je
посматрао, не верујући да пред собом има турског султана, врховног
војсковођу агаренске силе која je претила његовој земљи. Замишљао га
je другачије, ни сам није могао да одреди како, али можда више
„боголико” a пред њим je био обичан човек од крви и меса. Тада му je
први пут пролетело кроз главу, могао би из два-три корака да га
заскочи, да га голим рукама ухвати и сломи му врат пре но што ико од
страже стигне да га заустави...
Врата се опет отворише и два везира ћутке уђоше, прођоше испред
султана и седоше на своја места уза зид. За њима улази раис ефенди,
диванов писар, и седа иза њега. Следе остали секретари, мектубџије,
носе хартије, мастило. Мир алем носи царски плаво-црвени барјак, са
кога виси коњски pen, и стаје уза зид, иза султана. Очас се Диван
напуни свим важнијим дворским чиновницима.
Муком муче и гледају Марка Мрњавчевића и Милоша Обилића, a
њих двојица би најрадије из коже да искоче. Повремено се згледају
испод ока и само дижу обрве.
Напослетку, улази беглер-бег Лала Шахин паша, десна султанова
рука и човек од највећег његовог поверења. Иако je четири године
млађи од Мурата, он га je током младости подучавао и поносио се тиме
каквог je човека и владара створио. Имао je проседу браду и бркове, a
гиздаву, дворску одору je невољно носио јер je био прекаљени ратник и
војсковођа. Његовој чврстој телесној грађи више je приличила џеба,
оклоп од металних плочица, него кафтан од сатена, и самур калпак од
турбана. Од свих присутних, он се једини слободније понашао, што je
указивало на његов велики углед и моћ коју je уживао код султана.
 Док je прилазио, поглед му се задржао на Милошу, што овај одмах
примети. Kao да су два човека одмах спазила да пред собом имају
ратнике, a не дипломате. Беглер-бег стаје између посланства и султана,
и први започиње на добром српском и традиционалним турским
поздравом, руком преко груди уз благ наклон: „Селам, бег-ефендија
гази Марко Мрњавчевић из Румелије. Добро дошао у сарај султана
Амурата Худавендигира Хана, суверена Османове куће, владара Једрена
и Бурсе.”
„Селам беглер-бегу Лала Шахин пашо, част ми je што сам позван у
сарај султана и користим прилику да му тиме још једном искажем моју
безусловну верност” одврати Марко, a у себи, као и сваки пут када je
долазио, потискује гнев који осећа посебно према овом човеку који je
био крив за смрт његовог оца и стрица. Али свестан je он свог
незавидног положаја и нема куд ако жели да сачува оно мало што му je
остало након пада царства. И није се освртао на лицемерне оптужбе
старе властеле што je прихватио да буде турски вазал. Знао je Марко да
je било само питање времена када ће и они доћи на ред да добију тај
ултиматум: вазалство или пропаст. Па ипак, није му било лако да служи
неверницима и да се клања туђем владару. Ако га je у почетку страшно
гризла савест, сада je то схватао као неминовност да би остварио своју
судбину, скривену од целог света у писму које му je отац оставио пред
одлазак у бој на Марици.
„Султан Амурат, суверен Османове куће, жели пре свега да ти се
захвали на твом пешкешу‚” благо му се клања Лала Шахин, „али исто
тако и на војној помоћи у његовим походима против Гермијана и
Хамида.”
„Султан може и убудуће да рачуна на моју помоћ...”
„Он свакако рачуна на твоје трупе у будућем походу на Карамиде, a
када дође време за то, иншала, позваће те.”
„Биће спремни, беглер-бегу Лала Шахин пашо” одговара Марко.
„Знамо да хоће, бег-ефендија...” смешка се Турчин. „Султан жели да
вечерас будете његови гости, a у знак његовог хатара, жели да ти
узврати пешкешом... У градини, испред капије, чекаће те ат, пуљат
посебне пасмине.”
„Пренеси моју искрену захвалност султану на коњу” клања се
Марко, „верујем да je величанствен.”
„То свакако јесте... Обично мој каја-бег бира пешкеш за султанове
госте, али... овај пут je султан лично изнео жељу да ти поклони тог
пуљата... Чак вели да je то уснио!”
„Веома сам захвалан на томе, бег-ефендија‚” опет му се клања
Марко.
Наступи кратак тајац јер све што се имало рећи, казало се, али Лала
Шахин се опет загледа у Милоша. Ишчекујући да их султан, односно
беглер-бег отпусте, њих двојица осетише непријатност мука, али овај
подиже руку да сачекају и приђе султану, који je дотад као кип седео.
Сагну се и нешто му шапуће на уво. Султанове очи живнуше и
блеснуше радозналошћу кад je погледао Милоша Обилића. Паша
понизно сагнут чека одговор свог господара, a овај након што га je
добро одмерио, само климну главом.
Беглер-бег се усправи и махну Милошу да приђе ближе. Он збуњено
погледа Марка, који му очима показа да га послуша. Немајући куд,
начини неколико корака напред и стаде скоро на дохват руке султану.
Осетио je како му нешто игра у стомаку и да га хвата нервоза. He сме да
погледа у султана већ се загледао у празно испред себе и стиска уста.
Мурат гестом руке показа Лали Шахину да се опет сагне и сад он
њему нешто шапну, на шта овај одмах изађе на врата на која су ушли.
Када je султан изненада устао, Милошу су колена заклецала. Ha трен им
се погледи сретоше пре но што се Милош опет загледао испред себе.
„Молим госте да ми опросте што лошије говорим ваш језик од мог
беглер-бега”неочекивано рече султан. „Канум мога упокојеног оца je
вашег порекла, из Румелије... Иако ме подучава вашим обичајима, ваш
језик ми иде теже...”
Милошу задрхта брада, a Марко се уплаши да ће се његов побратим
изланути. Међутим, обојица знају да je боље прећутати Милошев однос
са Теодором јер би то само угрозило њену безбедност. Султани су по
правилу убијали жене и децу својих претходника, a било je очигледно да
je принцеза била поштеђена само да би Мурата учила о његовом
највећем непријатељу. Јер смрћу и последњег Немањића, престала je
било каква потреба да je задржи као таоца. И истина je, дуго се он
премишљао шта да чини с њом. Више пута je био спреман да нареди
њено убиство, али што je више био изгледан рат са Румелијом, како су
Турци називали Србију, то joj се он чешће обраћао. Занимали су га
обичаји, начин ратовања, карактер и природа људи, a понајмање језик.
To му je био само изговор да би проводио време с њом јер се плашио да
би му она могла прећутати нешто важно да je знала његове праве
намере.
„Беглер-бег ми каже да си делија, ефендија‚” рече му султан. „Ја их
имам у својој гарди... Уче се нашим вештинама и обичајима рата...”
Уто се врата опет отварају и Лала Шахин улази носећи Милошев
штит са окованим орловим перјем. Он се на то видно изненади, али
мање од самог султана, који није крио дивљење већ руком стаде да
глади перје док je замишљено климао главом.
„Чуо сам за овај ваш обичај од свог оца, упокојеног султана
Орхана‚” рече Мурат гледајући штит. „Да се окитите перјем само када
на мејдану убијете десеторицу делија... И мој отац je имао таквог свог
делију... Сећам га се иако сам био млад... Али отад нисам видео овакав
штит.”
„Гороје” излете Милошу само од себе, a онда се угризе за језик.
„Горо, да!” усхићено ће султан. „Како то знаш, ефендија?”
„Био je мој пријатељ и учитељ” мукљиво ће Милош, a тешко му
полази за руком да се смири. „Ово je његов штит... Али пера сам ja у
мегданлуку завредио.”
„Његов штит?” изненади се сад Лала Шахин. „Часни падишахе, не
чуди онда што je ефендија тако врстан ратник... када je имао Гора за
учитеља! ”
„Тако je, мој беглер-бегу‚” клима главом султан, па стаде помније да
загледа Милоша. „Дражи си оку мом, ефендија, сад кад знам ко ти je
оставио свој штит... Неголи, то значи да се Горо упокојио?”
„Пре неколико лета... у боју” рече Милош.
„А како би тај очев пеик иначе скончао!” осмехну се султан. „Нек му
се Алах смилује.”
Мурат кружи око Милоша и загледа га са свих страна. Није ни
обраћао пажњу на Марка док му се на крају није обратио:
„Бег-ефендија, би ли ми ти оставио овог твог делију у мојој гарди?
Ти знаш колико ja ценим добре ратнике... и добре атове.”
„Он није мој да бих ти га дао, господару‚” рече Марко. „Он je
слободан да сам одлучује о својој судбини... Уосталом, разишао се с
кнезом Лазаром, па je мој гост од лане.”
„У завади су, je ли?” заинтригира се Мурат, ваљао би му овакав
човек.
Мурат заобиђе Милоша и стаде пред њим.
 „Дакле, ефендија... Би ли ти био мој каваз? Подучавао би се нашим
вештинама и знањима... Остао би делија, свакако.”
Милош се први пут загледа у султана. Очима je трептао док je
грозничаво размишљао. Јесте то био тренутак који je тако дуго очекивао
и коме се надао, али сад када му се указао, осетио je јаку недоумицу и
двоумљење. Да ли je био спреман за такву промену? Дошао je у њему
сасвим непознат свет где ће морати да служи господара и где му je
слобода била ограничена. Није знао језик, обичаје, храну... Па ипак,
имаће можда прилику да види Теодору, која je била на двору. Можда ће
моћи да je извуче из харема, да заједно побегну и да je коначно врати
њеној мајци. Или се само још увек заносио својим дечачким сном и
неозбиљним обећањем? Видевши султанов свет, више није био сигуран
ни за себе у овом златном кавезу. Али дошао je због Теодоре и нада да
ће je видети била je довољна да превагне, надјачала je његове сумње и
страхове.
„Биће ми част да наставим тамо где je Гороје стао, господару” благо
се поклони Милош. „И да оправдам твоје поверење.”
„Онда je решено, делија‚” климну главом Мурат и седа на свој
диван. „Бег-ефендијо Марко Мрњавчевићу, радујем се што ћемо вечерас
заједно да шенлучимо.”
„Бићеш под командом делибаше Мусе, делија” рече му беглер-бег.
„Он ће те увести у султанову гарду каваза.”
Мектуџбија Лале Шахина прилази и одводи Милоша Обилића на
друга врата. Само je још стигао да се осврне и да се погледа са својим
побратимом. He стигоше ни да се поздраве, толико се све брзо одиграло.
Ни један ни други не смогоше снаге да се осмехну, само се збуњено
гледају. Када су се врата за Милошем затворила, Марко je остао
загледан у њих, несвестан да га сви посматрају и очекују да се сам
повуче. Није могао ни да претпостави да ће проћи дуг низ година пре
него што га опет буде видео, јер je Милош толико остао у султановој
служби.
Да му беглер-бег није пришао и љубазно му показао на врата, ко зна
колико би Марко тако занесено стајао. Овако се помало збуњено сабрао,
климнуо главом Лали Шахину, поклонио се султану и изашао сам на
врата кроз која je био ушао.
Чудно се осећа док хода сам кроз ходник, није ни приметио када му
се његова пратња придружила. Ha трен има осећај као да je изгубио
пријатеља, па je та празнина коју je Милош оставио за собом била
посебно болна. Јер свих ових месеци што су провели заједно били су се
још више зближили. Круна његовог поверења и наклоности била je тајна
коју му je одао на извору где je Вукашин убијен.
И сада je остао опет сам.
Али само на кратко. Јер када je изашао у двориште, чекало га je
изненађење у виду једног велелепног арапског коња. Утисак беше
толико јак да се Марко укопа у месту. Био je необично крупан, попут
Милошевог Ждралина, за кога je мислио да je био највећи коњ на свету,
и зрачио je величанственошћу и достојанством какву само те животиње
имају. Марко са муком начини први корак, a онда су га ноге као саме
однеле до султановог поклона. Очаран његовом појавом, рукама га
поглади по глави и загледа му се у очи. Ни сам није знао зашто je осетио
као да тај поглед већ познаје. Или га je можда видео у сну. Али тај коњ
je у њему изазвао чудесан осећај међусобног припадања, као нешто на
шта je дуго чекао да се деси иако није могао претпоставити шта. И сада
je тај тренутак препознао. Напетост која га je пратила од Прилепа
заправо je било ишчекивање овог догађаја који му се несвесно јављао у
виду предосећаја. И сада када се остварио, наједном je нестао и заменио
га je мир блажени.
„Шарац... Да, то име ћу да ти наденем” прошапута му Марко.
 Глава четрдесет и трећа - Пролеће 1374.

„Не ваља се загонеткати

када се овце јагње”

Т одорова субота je већ годинама уназад за Гаврила била горко

подсећање на његово битисање у Аду. Јер на тај дан отварали су му
се ожиљци на телу у крваве ране и једино што je тад могао за себе да
уради било je да се затвори у неку манастирску ћелију и док му неко
ставља хладне облоге и брише крв, сачека да тај дан прође. A онда,
истим чудом као што би ожиљци прокрварили, тако би се опет
зацелили. Никада није могао себи да објасни узрок томе, али временом
се помирио с тим да je на њега била бачена клетва што je једини који je
након четрдесетодневног боравка у Аду успео отуд да побегне. A ко би
га други проклео, мислио je он, него мрачни господар Хроми Даба, коме
je дословце био побегао испод сабље. И при том му украо и
озлоглашеног Курјака, који je најављивао његову смрт.
И те Тодорове суботе Гаврило се затворио у ћелију и уз помоћ једног
монаха успео да преброди своје муке. При том, ништа није открио о том
свом новом сапутнику Срђи Злопоглеђи, јер између осталог и није имао
превише поверења у њега. Ако се у једном тренутку премишљао, па чак
и мислио да му повери своју тајну крвавих ожиљака и да од њега
затражи помоћ тога дана, од тога je одустао чим je од овога чуо да мора
отићи код метрополита Спиридона. На упорно наваљивање да му каже
разлог за то непланирано путовање, Срђа je само одмахивао руком и
говорио да he ce чим пре вратити. Чим je последњи снег окопнио, Срђа
се без поздрава искрао из манастира Студенице и похитао у Мелник.
 Тако je тога пролећа Гаврило остао сам, принуђен да га чека иако je
знао да им време истиче, a прилика да зауставе треће помрачење
измиче. Али стрпљење га je издало већ после десетак дана када je
одлучио да настави сам. A разлог томе je била једна помисао која га je
целу зиму прогањала и није му давала мира. Колико год да je
размишљао о свему што je чуо откад je био код Немрија, један детаљ му
ce стално и изнова враћао: да je аждаја коју je свети Георгије „убио”
млатнула репом код села Живалићи. Отуд помисао да je неман остала
жива није престајала да га прогања.
Уосталом, размишљао je, то je био једини траг који je могао пратити
јер ни Левтерије није могао да га упути ка Худи.
Стога, пошто ce код братије опскрбио залихама хране, кренуо je
путем преко Вучје главе. Изаћи ће на царски друм који иде дуж Ибра и
брже ће ce кретати него да иде преко брда и кроз непроходне шуме.
Моћи ће и ноћу да путује. Ионако не спава. Преко Врвеника очас ће
стићи до Пазаришта. Одатле ће старим царским друмом дуж реке
Људске да крене према Пештеру, на чијим je обронцима било село
Живалићи.
Није губио време. Необична узнемиреност га je пратила целим
путем. Није могао себи да објасни да ли je та злослутност због ратних
разарања на која je успут наилазио или због онога што му je Левтерије
испричао о шестацима. Све je указивало на то да чаробњак Худа стоји
иза двају необичних помрачења. Гаврило je знао да нешто важно
недостаје да би ce одгонетнула та загонетка. Ако Немри и Левтерије
нису знали шта je то, како би могао да очекује од било кога другог. И
поврх свега, ту je била и Кадмова кацига.
„Шта има она са било чим, Цоко?‚” понекад би несвесно узвикнуо
Гаврило. Дешавало му ce да прича с магарцем. Чинило му ce да лакше
размишља, као да ce преслишава. „Ако Худа стоји иза помрачења
месеца и шестака... ако je код њега кацига...‚” монах дубоко уздахну,
„онда господар Хроми Даба нешто кришом спрема” па му сину кроз
главу једна страшна мисао, од које се стресе па несвесно убрза корак.
„То je тако близу Тројан-града... Да ме нешто не намами да тамо одем?...
У праву je Немри, Цоко... Превише je ово случајности. Нешто се
догађа... Нешто... Нешто што je почело од саме Драгушле јер je
предсказала да ће кнез носити Кадмову кацигу.”
Гаврило се замисли и над тим. Лазар je био на добром путу да
постане најјачи властелин у Србији. Сада када je поразио Николу
Алтомановића, хоће ли се и он наметнути за цара?
У једном тренутку, Гаврило се укопа у месту. Зину у чуду од
призора пред собом. Несвесно испусти уже којим je водио магарца.
Замантија своју одору и стави руку на балчак Курјака. Овим путем je
раније пролазио, a ово никад није видео.
Насред шумске стазе испречио се један големи пањ, чији дебели
корени штрче из земље као ноге огромног паука. Дебела, храпава кора
одише старошћу, местимично je прекривена маховином. Одозго није
раван, већ назубљен као да je стабло одломљено. По њему се виде
дубоке и мрачне злокобне рупе. Па ипак, младице које расту из њега
крошњаве су, окићене су зеленим паперјем које му даје безазлен изглед.
Птице и лептири лете око њега, a на њему се види чак и неколико гнезда
како штрче на гранама.
Али, Гаврило овакав пањ никад није видео, нити je веровао да може
да постоји. Kao да je био пањача Дрвета света или неког вилин-храста.
Већ je мислио да закорачи уназад, када Цока крену сам ка њему. Он
испружи руку ка магарцу, али овај бестрашно приђе пању. A како je
његов сапутник иначе био плашљив, Гаврилу je то био знак да никаква
опасност отуд није претила. И он одахну.
Но, како му je пришао загледавајући га радознало, не верујући да je
могао да прође овуда, a да га не примети, из пања се зачу дубок звук:
„Ммм.”
Гаврило се прену и закорачи уназад. Махинално се маши Курјака
ишчекујући однекуд напад... нечега. Уместо тога, уз шкрипу дрвета које
се ломи и савија, пањ се покрену. Ногe му као у паука почеше да се
исправљају и савијају, a он се уздигну са земље. Монах разгорачених
очију укопан га гледа. Из дубине пања зачу се фрктање и дување
ваздуха. Створ се окрену ка Гаврилу и два велика ока, која не беху у
истој равни, отворише се у мрачним рупама. Упиљи се он у монаха и
затрепта неколико пута као да изоштрава свој вид.
„Ммм...!” зачу се из једне пукотине у њему која се отвори, a онда
дубоким и шуштавим гласом изусти: „Ти ли си тај... Ммм... косингас.”
Гаврило занеме у чуду престрављено гледајући големог створа како
се надвија над њим уз страшну шкрипу и загледа га као добар залогај.
„Зар je косингас немак?... Ммм... И глувак?... Ммм...” спусти се он на
земљу испред Гаврила. „Де, гукни... или јаукни... Ммм... да ти чујем
глас.”
„Јеси л’ ти онај Гобина?” мукљиво ће Гаврило.
„Ооо! Косингас ипак није мутавац... Ммм... Јесам, кажу ми Гобина...
Ja ходим светом... Ммм... од кад постоји... Ммм... И нагледах се
свакаквих чудества... Ммм... Мени оку лепих... Ммм... 14 души ми
горких”
„Неко мудар недавно ми рече да случајности не постоје” рече
Гаврило враћајући Курјак у корице. „Па, ни овај наш сусретај насред
стазе не може бити такав.”
„Ммм... Немри je своју мудрију... Ммм... стекао својом клетвом...
Ммм... a душа му оста неискварена‚” затим јако дуну кроз уста и
закркља. „Многи немри се прозлише... Ммм... и неславно завршише.”
„Како си знао да je Немри...?”
„Знам којим си стазама ходио... Ммм.... Прича мени шума своје
тајне... Ммм... Али ниједна тајна не оста занавек сачувана... МММ... Неће
ни та... Ммм... неће ни Худин требник... Ммм... Ил’ их други открију...
Ммм... ил’ их сами откријемо... Ммм... Тајнама ниje суђено да остану
неоткривене... Ммм... Већ да се открију у право време... Ммм...”
„Худин требник?” рече Гаврило. „Шта знаш о њему?”
„Све... Ммм... Знам тајну само њему и мрачном господару знану...
Ммм... Јер ниједна у мојој шуми... Ммм... мени није незнана.”
„Онда знаш тајну о помрачинама” рече Гаврило.
„Ммм... Ништа нема с Добом ватре” рече Гобина. „Доба ватре je
неизбежно... Ммм... Ближи се.”
„Три помрчаја најављују вечан мрак...”
„Мрачни господар жели да избегне Доба ватре... Ммм... јер Матино
пророчанство најављује његову скору пропаст... Ммм... доласком
Ратника... Ммм... Мрачни господар хоће да загосподари светом... Ммм...
пре Доба ватре... Ммм... али не може своје хордо на светлост дана да
изведе... Ммм... On не може да изађе на светлост дана... Ммм... Зато он
одвајкада трага за алатиром... Ммм... који ће му омогућити... Ммм... да
изађе на светлост дана из вечне сумрачине... Ммм... Али алатир je за
свагде изгубљен... Ммм... Сада ће то учинити шестацима.”
„Како кани да то изведе?”
„На Худином требнику уклесан je натпис... Ммм... Како се крв
жртвованих аловитих слива низ њега... Ммм... тако се откривају речи
мрачњаштва... Ммм... и злонаравности древне мађије... Ммм... Када крв
прекрије цео натпис... Ммм... Онда ће се десити...”
Тајац. Гаврило напето ишчекује да Гобина настави, али он заћута и
немо га гледа.
„Шта ће се десити?” слегну раменима монах.
„Створиће последњег шестака‚” зачу се женски глас у ваздуху око
њега.
Гаврило се штрецну и осврну се око себе, али не види никога. Осети
свеж дашак ветрића на лицу као нечији миришљави дах. Када се опет
окренуо Гобини, пред њим je стајала вила раскошне лепоте и расплетене
дуге сребрне косе украшене цветним венчићима и речним шкољкама
које су златосјајно светлуцале. Ha себи je имала дугу, белу хаљину
паучастог ткања која je била раширена по трави око ње. Бело лице
нељудске лепоте красио je осмех. Истицала су се два плава продорна
ока. Ha недрима je косила златан брош у облику стабла на сунчевом
диску. Њена лепота није крила ни трага гордости или сујете. Она je
једноставно била савршена, неприкосновена.
Монаху поскочи срце када je препознаде, па погну главу и стави
руку преко груди у знак поздрава.
„Радујем се поновном сусрету с тобом, вило Равијојла” издаде га
глас од узбуђења па мукљиво изусти: „Много лета je прошло од задњег
пута на Прскалу
„Само три лета, косингасе” смешка се она.
„Можда теби прођоше као три дана, али нама смртницима време
спорије пролази, господарице‚” рече Гаврило. „Kao и онда, и сад твој
долазак сигурно није без разлога
„Када крв жртава прекрије требник, указаће се цео враџбени натпис..
” рече Равијојла. „Досад тај мрачни ритуал никад није до краја изведен...
За њега je Худи потребно да жртвује много аловитих... Ниједном није
исти број, јер сваки пут се крв другачије слива и различито се указују
речи натписа... Али у два маха je мећ био близу да то оствари и оба пута
je спречен... Први пут га je угњетавани народ прогнао с падина
Триглава, a други пут свети Георгије из Тројан-града.”
„Ја сам се сад упутио у Живалиће да проверим да ли je наш светац
заиста убио аждају... јер други траг немам” рече Гаврило.
„Аждаја му je потребна да са шестацима нападне сунце... Kao што
знаш, косингасе, свака змија која напуни сто лета постаје аждаја...
Дакле, Худа je морао толико да чека да би почео да ствара шестаке... A
није му увек успевало да створи аждају. Само та два пута. Када je
створи, мора да joj приноси жртву у девицама да би je умилостивио... У
међувремену, мора да нађе довољан број аловите деце коју ће жртвовати
на требнику да би њихова крв открила натпис на њему. Ни то није лако,
јер родитељи крију такву децу. Знају да ко им види крилца испод
пазуха, дете ће на месту умрети. Када једном успе да открије натпис, од
те три страхобне звери створиће се три шестака који ће са аждајом
напасти сунце... и завладаће вечна тама.”
„И мрачни господар... Ммм... моћи ће са нестрахом да поведе своје
хорде у победу... Ммм... пре доласка Ратника... Ммм... који га једино
може зауставити.”
„Мрачни господар je канио да пробуди притајено зло и да троклоци
њему утру пут док шестаци не изазову вечну таму и он на челу својих
хорди не избије из Ада.”
„Због тога се наш народ боји сваког помрачења па буком и галамом
тера аждаје и але‚” замишљено ће Гаврило.
„Боје се помрачења, јер знају ко уходи из таме” рече Равијојла.
„Али не знају за крводужни ритуал” додаде Гаврило.
Наста кратак тајац, у коме Равијојла и Гобина нетремице гледају у
косингаса. Он то убрзо примети, па помирљиво рече:
„И ja то морам да спречим.”
„Док не обелоданиш Ратника из Пророчанства.”
„Како кад ни сам не знам ко je?”
„Знаћеш када буде време за то... Ммм... Казаће ти се... Ммм...”
Косингас их замишљено гледа, час једно час друго, па стаде наглас
размишљати:
„Још ми нисте рекли како се у све то уклапа Кадмова кацига.” „Врло
једноставно, косингасе” рече Равијојла. „Волос je добри бог подземља и
чувар стада, оличен у великој мечки... и месецу ” „А кнезу, као
ујединитељу и чувару свога народа‚” рече Гаврило одмахнувши главом.
„Велика Мокош намотава његову пређу”рече вила. „Само она зна
шта му je наменила
„А своју вољу изражава преко... Драгушле?”
„Могло би се тако рећи.”
„Moгao бих и ja да одем до ње... Неке ствари су ми нејасне.”
„Бићеш позван к њој... у право време” осмехну се Равијојла. „Намера
je моја и Срђе Злопоглеђе да одемо у Живалиће, али Срђа je морао да
оде на другу страну, a ja не могу више да га чекам” рече замишљено
Гаврило.
„Значи ли то да je Худа створио још једну аждају, ако му je потребна
за ритуал?”
„Без ње не може... Ммм... изазвати вечну помрчину
„Знате ли где се он крије?‚” пита их Гаврило.
„Опет je запосео Тројан-град и међу његовим рушевинама изводи
свој крвави ритуал” рече Равијојла. „Тек je након другог помрчаја до нас
стигао вапај аловитих који су жртвовани. Крик њихових душа био je
гласан.”
„Ако je тај Худа близак вазал Хромог Дабе, сигурно ужива његово
поверење и заштиту... Нисам сигуран да ћу ja моћи сам да изађем на крај
са шестацима, аждајом, и бог те пита чиме још.”
„Зато не иди сам, сачекај да се твој сапутник врати” рече Равијојла.
„Није он без разлога изабран да иде с косингасом... И његову пређу мота
велика преља.”
„Доба ватре се ближи... Ммм... Мракобес са свих страна се окупља...
Ммм... И ти ћеш, косингасе, око себе окупити себи одане савезнике...
Ммм...”
„Ми смо овде, као што видиш‚” осмехну му се Равијојла. „Уз тебе...
Зато не бригај ”
„Требало je да Милош Обилић крене са мном у овај подухват.. ” рече
Гаврило.
„Милош je у потрази je за својом посестром и његов пут више није
твој.”
„Како знаш? Можда ипак...?”
„Милош има своју вилу заштитницу... као ти... једна вила нагоркиња
бди над њим” рече Равијојла.
„Чак и да сачекам Срђу Злопоглеђу‚” одмахује главом забринуто
Гаврило, „куд нас двојица можемо... против такве силе у Тројан-граду?”
„Кажем ти, косингасе, не бригај, нисте сами у овом подухвату.”
 Глава четрдесет и четврта - Лето 1374.

„На љуту рану - љуту траву”

Л етња припека их бије што одозго, што одоздо. Камен се усијао, a

јара избија из утабаног пута. Подневно сунце им je високо изнад
глава и туче право у њих. Нигде хладовине на видику, нигде потока на
коме могу да се освеже. Људи и животиње подједнако вуку ноге по
прашини. Под зубима им крцка песак, a зној им се улепио по лицу. Грла
им сува, па само успијају устима. Ни пљувачка им није остала. Јутрос су
последњу воду дали коњу и магарцу, па се сада Срђа и Гаврило вуку
узбрдо ко пребијених ногу. Од синоћ нису три реч разменили, a
последњих дана нису се ни претргли с причом. Гаврило je љут на свог
сапутника, a овај за то нимало не хаје.
Чини се да осећај врућине само појачава несносан цврчеж, који
бруји око њих.
„Да си ме послушао, овде бисмо били још пролетос, a не бисмо сад
по овој ужеги путовали” гласно ће Гаврило.
Срђа оћута, a он му види пo лицу да га и не слуша. Зато рече још
гласније:
„Не видим зашто си морао да хиташ чак у Мелник код метрополита
Спиридона! ”
„То се тебе не тиче, косингасе” мукљиво ће Срђа.
„Још како ме се тиче када нам je сваки божји дан важан!” рече
Гаврило док руком скида зној и прашину с лица. „Могли смо још у
априлу да стигнемо у Живалиће, a не у августу! ”
„А ja не видим зашто смо морали овде да долазимо” промрмља Срђа.
 „Не брбљај себи у браду него говори гласније!‚” одбруси му
Гаврило. „Шта се чудиш кад си први изразио сумњу да je аждаја светог
Георгија можда остала жива?”
„Ваљда би je досад неко видео” погледа га мргодно Злопоглеђа.
„Те немани се крију по пећинама и ретко изроне у неком језеру”
рече Гаврило. Али Гаврило неће да му каже за свој сусрет са Гобином и
вилом Равијојлом. Нема више много поверења у свог сапутника. Сад му
je јасно да није с њим само да би му помогао, као што je патријарх
обећао, већ и да има неке скривене намере.
„Умишљаш’; кратко ће овај други.
„Не умишљам ништа... Наш народ с разлогом верује да аждаја
напада сунце у тренутку када се оно рађа, али тек након што се
претвори у алу... у неведа... јер тад постаје невидљива обичном оку... A
знаш ли, Срђо, ко једино тад може да види алу?... He знаш, наравно...
Само шестаци je могу видети... Зато они могу с њом напасти сунце... Je
ли ти сад јасније зашто смо кренули пут Живалића?”
„Ти стрепиш од тога да je аждаја светог Георгија остала жива и да ће
заједно са шестацима... ’појести’ сунце, je ли то, косингасе?” помало ће
заједљиво Срђа.
„Ако je та аждаја још у животу... ми je можемо убити” замишљено ће
Гаврило. „Али ако се претвори у неведа, винуће се у ваздух и не можемо
joj више ништа.”
„Да то није само сујеверје, Гаврило?”
„А зашто те онда твој... старешина метрополит Спиридон послао са
мном ако je све то само пуко сујеверје?”
Срђа га изненађено погледа, a Гаврило му узврати смешком.
„Нисам ja од јуче, Срђо мој... Хе-хе... Приметио сам ja
метрополитову... гордост у Жичи... Признајем, немало сам се зачудио
његовој умишљености пред нашим патријархом... A чим си ми предочио
да мораш отићи у Мелник... њему на ноге, одмах ми je било јасно ко je
он... Твоје упорно одбијање да ми објасниш зашто само je потврдило
моју сумњу... Он je... некакав старешина оне ваше скровите књижнице,
није ли тако, Срђо?... И похитао си к њему да га обавестиш шта сам
прочитао у Слову о шестацима и шта ми je монах Левтерије открио!...
Каниш ли тако и после посете селу Живалићи да му опет трчиш на ноге,
ако тамо нешто сазнамо?”
„Хм... проницљив си, косингасе” рече Срђа гледајући у страну.
„Тамо где сам ja био, Срђо мој, мораш бити проницљив и сналажљив да
би преживео... Додуше, и мало сакалуд, ваљда... Хе-хе.”
„Косингасе..” наједном Срђа застаје и окреће се к њему. „Заједно
смо кренули у ово... трагање, назови га како хоћеш, и наше замисли се
подударају... je ли, да зауставимо ту трећу помрачину... Али то je све...
После се разилазимо.”
Кад то рече, нагло се окрену и настави даље сам. Гаврило га бело
гледа, одмахну главом и рече кад крену за њим:
„Хвала богу... Већ сам се уплашио да те нећу скинути с врата.” Под
самом стрехом Пештерске висоравни шћућурило се село Живалићи.
Одозго пуца поглед па Стари Рас, Сопоћане, Ђурђеве ступове,
Пазариште, на згариште Обилова... на реку Ибар, која пробија клисуру.
Преко пута je моћни Копаоник, као Атлас држи небески свод на својим
раменима. Ha малој заравни згурало се педесетак камених кућа са косим
дрвеним крововима који једино могу издржати велики снег. Ту се пут
наставља даље узбрдо ка Пештерској висоравни ка старој српској
престоници Достиники, коja je уништена у десетом веку и сада њене
беле зидине тужно зврје са врха узвишења Клик. Пут даље води ка
Дрини и Босни... и пролази близу рушевина још старијег Тројановог
Града.
Тик изнад села, на једном узвишењу, види се мала, ниска црква -
скоро као капела. Гаврило већ претпоставља коме једино може бити
посвећена, јер ово село заузима посебно место у предању српскога
народа. Несвесно убрзава корак и пролази поред Срђе, који га зачуђено
гледа. Косингас не обраћа пажњу на њега него гледа у куће овог
планинског села које му се одједном указаше када избише на зараван.
Како се зачу лавеж паса, тако сељани стадоше да провирују и да се
чуде ко им сад долази. Ови Власи, планински сточари, испрва je
неповерљив народ јер трпе свакојаке недаће од разбојника и скоро свака
војска која прође њиховим путем опустоши их. Стога с неверицом
гледају у два путника, одмеравају их од главе до пете. Монах им и не
делује опаспо, али онај други који je с њим... Лице му je такво да
изазива грозу и страх. Зато, сви стоје где су се затекли и немо
посматрају два необична путника како ногу пред ногу пролазе кроз
њихово село. Надају се да ће ови само продужити даље, без
застајкивања. Али не би тако.
„Помаже бог, земљаче! ‚” довикну Гаврило једном средовечном
човеку који je до малочас цепао дрва. „Је ли ово село Живалићи?‚” пита
Гаврило иако зна да јесте.
„Јесте, поne‚” пребаци човек секиру преко рамена, али гледа у Срђу.
Његов изглед му не улива баш никакво поверење. Зна то и Гаврило.
„Имате ли свог старешину, земљаче?” опет ће Гаврило, a човек сад
њега сумњичаво погледа.
„А шта ће ти, поne?”
„Долазимо важним посланијем... и тражимо његов савет.”
Човек га ћутке посматра и размишља. Гаврило примећује како његов
груб, одбојни израз на лицу полако нестаје и поприма црте
добродушности. Очи му засијаше, као да блеснуше искром паде.
„А ко сте ви?‚” ипак пита он, али многом блажим тоном.
„Ја сам монах Гаврило, a ово je мој сапутпик Срђа Злопоглеђа, из...
из црквене гарде‚” не зна како другачије да га представи.
„Обојица сте црквењаци, je ли?”
„Па... ваљда јесмо‚” збуни се Гаврило погледавши смркнутог Срђу.
Уто, жена која je извиривала из куће, бришући руке од брашна о
своју хаљину, прилази мужу кратким, брзим кораком, али с Гаврила не
скида поглед. Она je млађа од њега, има косу везану у реп, скромног
изгледа и одевања. Она му нешто шапуће, a човек се такође загледа у
Гаврила. Он je кршан горштак, навикао на тежак и опасан планински
живот који je оставио дубоки траг на његовом лицу и рукама.
„Jeс’ ли ти, попе, онај... кога зову косингас?”
„Taj сам, земљаче...”
„А што не рече одмах? У нас ти се још прича како си разбио ону
Сраштанову дружину” рече он, заби секиру у пањ па им крену у сусрет.
„И наше село je завио у црно, дабогда му вуци већ развукли кости по
целој планини... Добро нам дошли у Живалиће... Ja сам Мргела...
Злато!..” довикну он жени, „зови ми старог!‚” па се опет обраћа
путницима: „Вежите марву за плот, па хајдете ући... тамо под јабуком
имам клупе... Сад ће мој стари, он je старешина села.”
Док они улазе, пролазе поред старе куће, a на друму се већ окупљају
сељани и почињу тихо да жагоре. Иза куће je тор с овцама, два пласта
сена и неколико старих стабала јабуке. Испод највеће су четири подуже
клупе око једног великог дрвеног стола склепаног од дебелих храстових
дасака.
„Бићемо ти захвални, домаћине, ако би напојио нашу марву” рече
Срђа дубоким гласом. „Цело преподне жедне.”
„Лепушка! О, Лепушка!” на његов повик једно девојче од петнаестак
година промоли главу из тора, музла je овцу. Лице joj запрљано, дуга
коса рашчупана, али не може сакрити своју красоту. „Трк, напој марву
наших гостију... Хајде, дете, ово je косингас Гаврило, немојмо се
брукати пред човеком!... Марава!... Лепушка, где ти je сестра?... Трк,
реци Марави да донесе соли и погаче, тврдог сира и аптоваче да људи
поужинају!”
„Ма, немој аптовачу, домаћине, побогу!” диже руке увис Гаврило и
смеје се. „Тек смо дошли, a ти би да нас потрујеш! ”
„Ха-ха-ха!... Куд да вас потрујем, ви сте ми гости? Добра je
аптовача, кунем ти се! Лечи и кугу! ”
„Како не би кад je од апте” смеје се задиркује га Гаврило, али ипак
не би да пије ракију од те коровне, делимично отровне биљке. Само
ретки зналци су умели да je испеку како треба и углавном се користила
као лек. „Не зову je без разлога ’курјачки реп’! ”
„Добро-де... Онда може бекача?”
„Де, може, бела шљива није отровна!” смеје се Гаврило.
„Морате се коварнути, људи... Није лако врљати се по овим нашим
андрачама.”
„А сунце баш упекло.. одмахује главом косингас.
„Јашта je... Баш смо јучер били на гробљу, молили се прецима да
нам донесу мало кише... He ваља ово, земљаче.”
„Биће боље... Е, ал’ сад знам како орлушине виде нас из ваздуха”
рече Гаврило показујући руком на поглед који пуца у недоглед.
„Изгледа да има неких који су и нама изнад глава‚” одједном he
суморасто Мргела. „Ево мог старог, радоваће вам се.”
Од некуд иза куће појави се старина кога под руку води Злата, a он
се подштапа док климавим ногама набада. Одавно Гаврило није видео
старијег човека, па ипак број година му није могао нагађати. Обучен je у
похабано пастирско одело, с капом на глави и у гуњу, и то пo овoj
врелини. Да му лице није зрачило луцидношћу, човек би помислио да ће
сваког тренутка пасти на теме и издахнути. „Стари ти je држећи”
примети само Гаврило.
„Јест’ вала... Запекла му се душа у костима... A ми већ одавно не
водимо наше старе у шуму по камен и погачу... Мада има тога још по
неким забитима... Али, мој стари Руг још трезвено размишља.”
 „Нисам ли ти, Мргела, рекао да ћемо имати госта? Хе-хе! ‚” доликује
чича док полако прилази клатећи се. „Чим je петао онако израна на
прагу куће кукурикао, знао сам да ће нам неко у кућу доћи!... Добра коб
вам, путници.”
Старац Руг стаде пред госте ослоњен о свој штап па их обојицу
добро одмери. Примети он и нарочито Срђино лице, али не показа
никакву грозу ни чуђење. Само се смешка и клима главом, као да говори
„знао сам ja.” Снаја му напослетку поможе да седне.
„А кога би нам другог драги Господ послао него косингаса, je ли?‚”
обраћа се он свом сину Мргели. „Знао сам ja да ће нас неко већ решити
наше муке! ”
„У праву си, ћаћа‚” послушно ће његов син.
Уто, долази млађа кћерка Марава, мало пунија, са бујном црном
косом подигнутом у пунђу, која joj се мало накривила. Има крупне очи
и јаке обрве које доминирају лепим лицем правилних црта. Носи на
дрвеном послужавнику со, погачу, сир и ракију. Руке joj мало задрхташе
кад угледа Срђу Злопоглеђу. Види то Мргела, па je опомиње:
„Немој то просути по гостима, Марава, пази... куд газиш... И дај
мати својој да ти поправи ту балегачу, сва ти се искривила.” Гаврило
ломи комадић погаче па умаче у со. Прекрсти се и пре него што га стави
у уста, рече:
„Тако ми соли и хлеба?
За њим то исто понови Срђа. Ћутке сачекаше да мила Марава
послужи ракију и сир док Мргела помно прати шта му кћерка ради, да
случајно нешто не погреши и огреши се о госте. A још када у госте дође
косингас, е онда не сме да буде грешке...
„Ајде, Марава... Зови сестру, па заједно гостима оперите ноге...
Немојмо се срамотити” не повисује глас Мргела, али наглашава сваку
реч.
„Лепа чељад, домаћине” рече Гаврило. „Јесу ли ти синови негде
у...?”
„Пали од руке Сраштана” мртвоозбиљно ће он. „Успео сам спасити
кћери... Али њих нисам могао.”
„Пусте ли љуте коби, домаћине.. ” огласи се Срђа. „Када отац децу
своју сахрањује.”
„Е, да си и онда дошао ко сад, Гаврило” рече стари Руг. „Али сад
ћемо оном вукодлачини стати на врат.”
 „Шта? Муку мучите с неким вукодлаком?” изненади се Гаврило.
„Ниси знао?У чуди се и Руг. „Нисте ли дошли због тога?”
„Не... ми дођосмо другим посланијем.”
„Е?У диже обрве Мргела. „A којим то?”
„По старим летописима, свети Георгије je код вашег села покопао
аждају из Тројан-града...”
„Није je покопао већ je бацио у Дубово бездно‚” рече Руг отресито.
„Хтео je он да je покопа, и наши преци му помагаше у томе‚” додаје
Мргела, „али та неман стаде наједном млатити репом, уби тројицу док
си трепнуо... Срећом, била je везана како су je довукли, па свети
Георгије нареди да се гурне у оближњу безданицу... и она тако сконча.”
„И свецу у част тада наши преци подигоше овај храм изнад села”
додаје Руг.„А да се није отуд извукла?‚” помало снебивљиво ћe Гаврило.
„Куд ће се отуд извући?” изненади се Руг, a Мргела се гласно
насмеја. „Да јесте, сигурно би нам сравнила село са земљом и побила
све претке.”
„Не мори нас никаква аждаја, косингасе, већ један грдан вукодлак,
који се сад окомио на наше село‚” рече Мргела испијајући бекачу.
„Колико вас je убио?” радознало се нагну напред Срђа.
„Не знамо” слегну раменима овај. „Досад je... тринаест девојака
однео... некуд.”
„Однео, кажеш?” чуди се и Гаврило. „Није их убио, него их однео?
Они се обично напију крви и раскомадају тело.”
„Већ дуже време колају приче о отимању деце у овом крају” мукло
ће Руг. „Испрва доле, у Ибарској долини... Када су пак напослетку
убили неког вампира код воденице на Рогињу, веровало се да je дошао
крај тим отмицама...”
„Али не лези враже, наставиле су се на Пештеру‚” умеша се Мргела.
„Па се дуго мислило да тог вампира ипак нису убили... Све док народ
није почео да виђа вукодлака.”
„Значи да je други баук” рече Руг. „Село Вучинићи je завио у црно,
скоро да га je опустошио, a пре тога село Пружен... He знам je ли тамо
остало неко младо женско чељаде.”
„Сада се окомио на наше село” смркнуто ће Мргела. „Ето ти га на
сваки уштап... Провали у неку кућу и отме неко девојче, a ако му се
неко испречи - убије га! ”
„Више немамо куд него ћемо женскадију да затварамо у цркву, па ће
je мушки опколити и бранити чиме год.”
„Како се за ово није прочуло?” упита Срђа. „Могли сте тражити
помоћ...”
„Од кога? Од женкуре Алтомановића?” озбиљно ће Мргела. „Taj
није хајао ни за кога сем за себе.”
„Ми смо овде одвајкада препуштени сами себи, синко‚” рече Руг.
„Тројан-град баца велику и мрачну сенку... и ми смо у њој.” „Те
рушевине изнад језера су уклете, велим вам‚” опет ће Мргела.
„Откуд вам то?‚” пита Срђа.
„Пастири причају да виђају авети међу тим зидинама...”
Види Гаврило и да су мештани приметили чудне ствари међу тим
рушевипама, али ипак не говори све што зна.
„Него...” започе Гаврило, „је ли та безданица далеко од села?”
„Није... ето je код старог дуба, мало више цркве‚” показује руком
Мргела.
„И дубока je, je ли?”
„Јест’ вала.”
„Може ли се спустити у њу?”
„Што би, црни ти, улазио у ту рупчагу?‚” пита га Мргела
разгорачивши очи.
Гаврило замукну на трен као да оклева да им каже.
„Да видим јесу ли на дну аждајине кости.”
„Бог те не убио, Гаврило!‚” узвикну Руг дижући руке увис. „Ни овај
камен више не памти кад je то било! Што си ти сад зап’о да силазиш
доле?”
A он опет замуче, али овај пут па дуже. Оклева да им каже. Види
како je Срђа натуштен као летњи облак јер се не слаже с тим да потпуно
одају разлог свог доласка. Али косингас има више поверења у овај
простодушан народ него у свог сапутника.
„Бојим се да није можда жива‚” рече on напослетку. „И да можда
има нешто са овим помрчајима.”
„Ууу!‚” углас ће Руг и Мргела па се обојица више пута прекрстише.
„Далеко било!”
„Чуј, како може бити жива, синко?‚” чуди си Руг. „Па ми бисмо први
за то знали.”
„Не знам, старино... Али много тога чудног се дешава, a од некуд
морамо почети... A остало je забележено да je аждаја овде жива
млатнула репом.”
„Па су je бацили у безданицу...”
„Ма, могу ли се ja спустити до њеног дна?”
„Можеш, можеш... ваљда... Али не верујем да ћеш из ње жив изаћи”
рече Мргела.
„Стрмо ли je?‚”упита Срђа.
Отац и син одмахују главом.
„Отуд излази вукодлак.”
„Е?” зачуди се Гаврило.
„Како знате? Можда долази озгора.. ” додаје Срђа.
„Јер смо видели да туда одвлачи ухваћену женскадију
„Ооо!... Па могао би се он крити тамо” рече Гаврило. „Бауци се
склањају по таквим рупама... A ви нисте силазили за њим...?”
Нe стиже Гаврило да заврши мисао јер им види по лицима да им то
није пало на памет.
Уто, долазе Марава и Лепушка носећи свака по дрвено ко-|што са
водом. Преко рамена пребациле бело ланено платно. Клекну пред госте
и стану их изувати. Па им ставе посустале ноге у хладну изворску воду
и нежно их трљају. Гаврило умах осети тако блажено опуштање да му се
очни капци почеше спуштати.
„Враћа у живот, зар не?” смеје се Руг приметивши то, a монах само
клима главом.
„Требају ли ужад за спуштање?” пита Срђа.
„Не, има једна уска и стрма стаза‚” рече Мргела, „али ако вам нога
омакне... видећете како je оној аждаји било па се нећете запитати да ли
je остала жива.”
Након што им опраше и осушише ноге, девојке се тихомице
повукоше да спремају ручак с мајком. Њих четворица ћутке седе,
испијају ракију и рукама одламају комаде тврдог овчијег сира и једу,
свако у својим мислима, a мисле на исто. Напослетку, Гаврилу нешто
сину, па рече:
„И, кажете, тај вукодлак je прво опустошио Пружен, па Вучиниће и
сад je код вас?”
„Јест’ вала, на сваки уштап уграби по једно девојче‚” клима главом
Мргела.
Опет се Гаврило замисли, a остали га помно посматрају и чекају.
„А да се није код вас појавио... негде после оног последњег
помрчаја?”
Отац и син се стану згледати и бечити један на другог као да се
безречно пропитују. Онда Руг удари шаком о сто:
„Море, да знаш да јесте!... Није ли тако, Мргела?... A шта то значи,
косингасе?”
„Не знам још, људи... He можемо знати да ли je вукодлак дошао у
Вучиниће након првог помрчаја месеца... Али je могуће.”
„И?” упита га Срђа.
„Је ли случајност што je тим редоследом и свети Георгије Вyкao
аждају?‚” упита их Гаврило. „Прво у село Пружен, па у Вучиниће... да
би je бацио у јаму у Живалићу?”
„Ууу!” почеша се по седој глави Руг.
„Да ли je то нека клетва нашег свеца? Што би он то нама...?‚”
збуњено ће Мргела.
„Није клетва свеца... Можда некога другог... Неког коме се светац
замерио, па сад хоће да се одмазди.”
„Худа‚” несвесно изусти Срђа.
„Худа?” узвикну Руг у чуђењу. „Чаробник из Тројан-града?”
„Чули сте за њега?” изненади се Гаврило.
„Пештарска села су заборавила како се тројанградски бан звао... али
док je света и века, памтиће Худу, његовог чаробника! ” с гађењем рече
Руг.
„Taj злико je набедио бана да жртвама умилостиви аждају из језера...
и не зна се броја женскадији која je тамо скончала... Ко зна колико би то
трајало да се није појавио свети Георгије... Куд га не уби онда?”
Опет тајац, a отац и син и даље одмахују главом ужаснути поменом
тог омраженог имена међу горштацима. Али Срђа гледа Гаврила и види
да je овај дубоко замишљен, осећа да je на прагу да одгонетне
мистерију.
„А шта... ако тај Худа сада опет отима женскадију и њима храни...
ону исту аждају?” запита се гласно Гаврило.
„Худа je био чаробник, не вукодлак‚” рече Мргела.
„Да... Они могу, као и вештице, да се претворе у свакојаке
животиње... али не могу у та демонска створења...”
„Је ли могао да створи вукодлака који ће за њега отимати
женскадију?” пита Срђа.
„Да га створи, да...”
 Опет тајац, сви се згледају, чини им се да им опет измиче решење
мистерије.
„Немамо куд, Срђо” фрустрирано ће Гаврило. „Морамо се спустити
у безданицу... Молимо се Богу да на дну нађемо гомилу костију.”
„Сада вам je окасно за то, најбоље да кренете сутра израна” рече Руг.
Гаврило се невољно сложи с тим. Остатак дана проведоше
одмарајући се у хладу старе јабуке. У међувремену, пола села се сјатило
у двориште код Мргеле и Руга јер се прочуло ко им je дошао у госте.
Међу њима највише je било оних породица којима je вукодлак одвео
женску децу. И сви су дошли носећи им скромне дарове, од вунених
чарапа до гуњева, са немом молбом да им пронађу отету децу и да их
врате кућама. Гаврило се осети немоћним пред таквим захтевима јер je
дубоко у себи предосећао да та деца више нису била у животу. Ако je
био у праву у вези са Худом, она су одавно жртвована аждаји, као што
je то дуго чинио до доласка свеца Георгија. Али je сваком уцвељеном
родитељу искрено обећао да ће дати све од себе да утврди шта се десило
њиховој деци. Беше му врло мучно гледати како се јадни људи држе и за
најмању сламку наде иако можда ни сами више нису веровали да су им
деца жива.
Сељани су се разишли касно у ноћ када je опет завладао ноћни мир.
Звездано небо je предсказивало још један ведар и врео дан. Звезде су
трепериле од топлог ваздуха, који се дизао са загрејане земље, a цврчци
су неуморно цврчали док су креснице изводиле свој плес изнад њих.
„Зашто нећеш ноћити у кући, Гаврило?‚” пита га Мргела након што
je овај одбио ту понуду.
„Ја ти, домаћине, одавно више не спавам” слеже раменима монах.
„Навикао сам се само да лежим под отвореним небом, поред мог
магарца, могу да прошетам, да пишем своје писаније... Овако бих вам
само сметао... Уосталом, нема се потребе гурати. Срђа Злопоглеђа je
заузео места за двојицу!”
„Како ти кажеш... Онда ћу ти послати Лепушку да те ноћас греје”
кад то рече, окрену се да крене, a Гаврило се прену.
„Чекај, пријатељу.. ” снебива се Гаврило јер се боји да ће увредити
домаћина. „Захвалан сам ти на добродошлију, али нема потребе да...”
„Зар ћеш ме увредити, косингасе?‚” озбиљно ће овај, a Гаврило му
срећом не види лице у мраку јер се овај намрштио. „Обичај je да гост
прихвати женскију...”
 „Ма, таман посла, Мргела! Нећу да увредим твоје гостољубље‚”
диже се Гаврило, зна колико су ове ствари осетљиве за простодушан
свет. a камоли за горштаке. „Него, знаш... ja сам ипак монах...”
„А-ха.. ” замисли се овај. „Добро, ако je тако. Ja сам гостољуб и нико
за Мргелу неће да каже да се огрешио о госта
„Не бригај, драги мој домаћине” одахну Гаврило. „Него, иди ти
спавати, сутра ће бити тежак дан... He могу довољно да нажалим што
сад није уштап.”
„Зашто, црни човече? Вукодлак би село напао...”
„Управо зато... стао бих му мртвом на врат” рече хладнокрвно
Гаврило.
Мргела начини неколико корака, па застаде. Kao да оклева да га
нешто пита. Ипак се окрену ка Гаврилу, који стоји у мраку.
„Мислиш ли да je она аждаја опет у језеру подно Тројан-града? И да
се њој жртвују наша деца?”
„Бојим се да je тако, Мргела... Али, претпостављам да ћемо сутра
знати.”
Брђанин гласно уздахну и оде у кућу. A само што je Гаврило везао
Цоку крај себе и запалио ватрицу, кад ето ти Срђе Злопоглеђе како
крупним корацима хита ка њему. Чује и њега како нешто себи гунђа у
браду. Монах развуче осмех на лицу, зна шта се десило. Али када за
њим гневно изађе Мргела, косингас се уозбиљи и брже-боље скочи на
ноге. Уплаши се да може пасти и крв међу њима. Зато крену ка
домаћину ширећи руке и обојица истовремено узвикују:
„Ово je увреда за моју кућу...!”
„Не вређај се, Мргела! Чекај да ти објасним...”
Гаврило и Срђа се мимоилазе, a он му кроз зубе рече:
„Зар ниси могао да прихватиш...?”
„Иди у бестрага, попе” процеди му и Срђа.
„Нудим му Лепушку, он je одбије!” запени Мргела, док на врата
излази и Руг. „Добро, велим, онда ће Мараву! He, неће ни њу! Еве ти,
онда, моја Злата, али немој ми вређати огњиште! Неће ни њу...!”
„Чекај, Мргела, полако! ”ухвати га за руку Гаврило јер je овај кренуо
за Срђом. „Нешто да ти рекнем, слушај ме, побогу!..Затим му стаде
тихим гласом говорити као да je у питању нешто поверљиво: „Срђа
Злопоглеђа ти je у... у посебној црквеној гарди. Нисам ли ти то већ
рекао? A тек je њему забрањено да неку облеже. Црква би бацила
анатему на њега...”
„Зашто ми то није рекао?” бесно ће Мргела. „Него ме срамоти пред
оцем?”
„Ма, видиш ли да je Срђа наопак човек? Замисли тек како je мени
све ово време с њим, морам клештима да му извлачим речи. Он je такав
ков људи, не мисли много, a још мање говори... Пусти га, Мргела.”
Домаћин опет уздахну дубоко из дна душе, али се примири. Само
стиска уста и гледа за Срђом, који се ушетао око ватре.
„Нека му! ” узвикну Мргела да га чују и он и његов отац. „Али нек
се зна да сам ja гостољуб, да се после не би причало да je Мргела
овакав-онакав!”
„Неће сигурно, иди сада спавати, окасно je... Глуво je доба.” Кад то
Гаврило рече, Мргела се брже-боље покупи и похита у кућу. Угура оца
унутра, затвори врата и забрави их. И он зна да свакакви бауци вребају у
то доба ноћи и да се тад не излази.
Гаврило и Срђа поседаше ћутке око ватре. Косингас штапом џара
угљевље, a варнице полетоше увис.
„Ниси могао да измислиш неки разлог и да га пристојно одбијеш?‚”
промрмља Гаврило.
Овај оћута загледан у пламен.
„Морао си онако неотесано себи својствено да га увредиш.”
„То што раде je просташтво, тога нема у...”
„Али има у оваквим бестрагијама” прекиде га Гаврило. „Али се мора
поштовати када те човек прими у своју кућу.”
„Чему уопште то?” рече Срђа. „Прво те једва прими у кућу, a онда
ти нуди кћери и жену своју.”
„Није то лако објаснити, Срђо мој” рече Гаврило. „Ови брђани нису
као народ по трговима или у подграђу... јер живе у планини, у шуми. A
свачега има овде, веруј ми, видео сам рођеним очима. Видиш сад и сам:
вукодлак, аждаја... шестаци. Разне силе могу узети људски облик...
Никад не знаш ко je. Од давнина постоје приче како су разни богови
ходили међу људима, свакојако их искушавали, чак и њихово
гостољубље... И кажњавали оне... неотесане. И ти си се наслушао прича
како се анђели појављују у људском облику, и искушавају људе... Нико
не жели да им се замери да их не би проклели после... Колико пута си
видео убоге како просјаче пред црквом. И они који су сиромашни
понешто им уделе... јер се боје да их анђели или чак Господ тако не
искушавају.”
„Хм... да... у праву си, Гаврило‚” промрмља Срђа испруживши се на
траву. „Нисам знао докле то иде... Сутра ћу му тражити опроштај.”
„Да, тако и треба, Срђо” рече Гаврило. „Никад не знаш ко ти се
обраћа за помоћ.”
Завладаше мир и тишина. Чак и зрикавци замукоше. Само се чује
пуцкетање ватре. Сеоски пси који би дотад залајали и оглашавали се
заједно, ућуташе се. Неспокојство и зебња се осетише у ваздуху. Срђа се
налакти и погледа око себе.
„Глуво je доба” рече тихо Гаврило и исука свој Курјак. Забоде га у
земљу крај ватре. Њена светлост обасја руне на оштрици које пламено
засветлеше. „Нисмо сами... Неко зна да смо овде.”
 Глава четрдесет и пета - Лето 1374.

„Љуто звижде несите аждаје,

сво језеро собом замутиле,
помоли се сила страховита”

О купили се сви сељани око безданице и заједно са Гаврилом и Срђом

стоје загледани у мрачну јаму у земљи која зјапи као чељуст некакве
немани. Или као да je нека дивовска секира била забијена у земљу.
Пукотина je неправилног облика, оштрих ивица, дугачка десетак и
широка највише пет метара. Одоздо допире хладан ваздух и чује се хука
воде. Стаза коју je Мргела спомињао уска je и кружно прати отвор.
Негде je толико стрма да изгледа немогуће њоме спустити се. Вековне
кише су негде углачале камен, a негде га једноставно однеле, па je стаза
испрекидана опасним рупама. Јутарње сунце осветљава до неколико
метара дубине. Назиру се оштре стене које из зидова претећи штрче, a
дно се уопште не види.
„Шта се то доле чује?” пита Срђа док гледа преко ивице.
„Понорница” рече Гаврило осећајући нелагодност што уопште стоји
поред јаме. Подсећа га на не тако давне болне догађаје. „Кажеш да доле
тече река?” изненађено ће Срђа.
„Никад ниси видео понорницу?”
„Не.”
„Благо теби.”
„Неки кажу да je то прелив од Пештерског језера” умеша се Руг.
„Хука се појачава након великих киша и топљења снега, док je ниво
воде у језеру увек исти, a изгледа да од ње настаје наша Рогатачка вода,
доле ниже.”
„Прелив?” упита Срђа.
„Значи да je језеро повезано подземним каналима са неком јаком
понорницом” рече Гаврило забринуто гледајући у мрак, који
застрашујуће зјапи. „То исто кажу и за Језеро плутајућих острва, преко
пута, подно Копаоника, мада тамо нисам био.”
„Да, да.. ”клима главом самоуверено Руг. „Опака аждаја тамо живи.”
„Свуда неке аждаје...” промрмља Срђа. „И ти мислиш да се доле
спустимо?”
„Немамо куд” рече Гаврило.
„Ти можда немаш, али ja имам‚” усправи се Срђа. „Куд ћу ja ’волики
да набадам по тој уској стази? Стровалићу се у провалију ко она ваша
аждаја... Уосталом, шта ако je упала у ту реку и вода je однела?”
Гаврило уздахну. Невољно признаде себи да je Срђа у праву. Он
толики не би могао безбедно да се спусти, поготово што се никад није
спуштао у јаме.
„Добро, Срђо‚” рече Гаврило. „Боље да ти не силазиш... Али ja
морам да се спустим и видим шта има доле... Ако ваш вукодлак одавде
излази, онда понорница није директно испод овог отвора. A он однегде
мора да уђе.”
„Оваквих јама, али мањих има на неколико места горе на Пештеру‚”
рече Мргела. „Било која од њих могла би да га доведе до нас.”
„Јест’... Има једна подно Перовог врха, друга je подно Потреба, код
Моранског поља, па са северне стране Тројана, има их још...”
„Откуд их je толико?‚” пита Срђа још увек чудећи се толикој рупи у
земљи.
„Вода пробија камен, овде су бујице јаке, носе све пред собом.”
Гаврило оћута, али умало да каже: „Или их неко смишљено
прокопава јер имена тих места све говоре.” Уместо тога, упита Мргелу:
„Koje je најближе насељено место rope на Пештеру? Да тамо
пошаљем Срђу Злопоглеђу да ме чека, док ja не испитам куда води
тунел.”
„Има један наш катун подно Влашког врха, према Тројану, изнад
Точиловке реке. Може тамо да те чека, наши ће га лепо примити.”
„Влашки врх, je ли?... Знам где je то‚” рече Гаврило, па се обрати
Срђи: „Узјаши коња и иди тамо... Чекај док не дођем.” „Докле да те
чекам? Шта ако загинеш негде?” пита Срђа, a људи око њих се из
предострожности крсте.
„Ако загинем, мораћеш сам да се сналазиш” хладнокрвно ће
Гаврило. „А чекај ме до сутра ујутро” па се окрену Мргели: „Домаћине,
морам те замолити да ми причуваш Цоку док се не вратим... Он не воли
да буде дуго везан и...”
„Све већ знамо, Гаврило” одмахује руком Мргела и даје му две
бакље од луча премазане смолом. „Наслушали смо се прича о твојој
наклоности према магарцу. He бери бригу.”
„Ајд’, онда... Нек ми je бог у помоћи”рече Гаврило, веза бакље
канапом око леђа, па крену да се спушта у јаму.
He осврћући се за људима који су га одозго помно посматрали и не
обазирући се на њихове неумесне комептаре, сваким кораком je све
више тонуо у мрак безданице. И све му се јаче јављао инстинкт стечен у
Аду. Брзо су му се очи навикнуше на полумрак, хитро je скакао с камена
на камен, или се вешто на рукама спуштао низ стрмину. Одмах je
увидео да се вукодлак овуда могао с мање-више муке попети и спустити
сам или носећи жртву, с обзиром на његову надљудску снагу и
окретљивост. Ако je већ тако било, онда je био сигуран да ће га корито
реке одвести до неке од оних јама које je Руг набројао, вероватно до
неке ближе Тројан-граду, јер за њега више није било сумње да je
вукодлак био у Худиној служби. Он му je доносио девојке да их жртвује
аждаји.
Када би подигао поглед, могао je видети светли отвор окружен
мраком. Опет се спуштао у земљину утробу и то га није чинило нимало
срећним. Свако његово чуло несвесно се присећало искуства од пре
неколико година и сходно томе се прилагођавало на начин да му
обезбеди опстанак. Чула слуха и мириса су му се изоштрила, чуло
додира постало je осетљивије. По јачини хука понорнице тачно je знао
колико je удаљен од реке, по струјању ваздуха могао je да оцени у ком
правцу се тунел простирао.
Ha дубини од скоро седамдесет метара додирнуо je шљунковито дно.
Понорница je текла дубоко усеченим коритом на двадесетак метара од
њега. Вода je хитала кроз избушену стену и запљускивала обалу. Толико
га je то подсетило на понорнице на коje je наилазио у Аду. Требало му je
неколико тренутака да се сабере, да му се ум прилагоди овој средини, да
одагна дубоко укорењен страх и ужас који су га као сенка пратили.
Запалио je кременом једну бакљу и пажљиво осмотрио околину.
Обишао je све унаоколо и нигде није видео никакав траг да je на овом
месту уморена аждаја. Није било костију, као ни крљушти која je
подједнако дуготрајна. Осмотрио je јаму одоздо и приметио да се
помало укосо спушта и да има много избочина са стране. Ако je та
неман бачена у њу, свакако се могло десити да остане да виси на некој
стени која je штрчала. И онда, када je смогла снаге, да се рањена спусти
до дна плашећи се rope људи.
Гаврило je пришао кориту понорнице и са безбедне удаљености
увидео да je звер могла њеним плитким коритом чак да крене узводно
јер je била довољно јака да се одупре воденој стихији. Није могао да зна
куда води њено корито, али није имао разлога да не верује предању да je
можда повезано са самим Пештерским језером. Више пута се и сам
уверио колико су старе приче биле мање-више тачне.
He губећи време, кренуо je јединим пролазом који je вода такође у
нека давна времена пробила. Тим коритом je текла само после великих
киша и по отопљењу снегова. Сетио се он свега што je научио за оних
четрдесет дана у Аду, све му се одмах вратило. Осмотрио je старо
корито којим се кретао, загледајући га са свих страна, тражећи заостале
барице воде. Знао je да ако их нађе, вода ипак овим коритом чешће тече
и да га нека изненадна бујица може сваког тренутка однети у бестрага.
Ипак, оно je било суво и безбедно за кретање.
Ha неколико места je наилазио на рачвања корита. И њих би добро
осмотрио пре него што би одабрао којим ће наставити. Знао je да су она
са шутом углавном уска и да их вода тек пробија, док су она чиста
углавном старија и самим тим проходнија. И увек би изабрао онај тунел
који je ближи понорници.
Чињеница да се брзо и несметано кретао указивала му je на велику
вероватноћу да je аждаја такође могла без муке да се истим путем
извуче. И да се врати у свој дом, у Пештерско језеро. Али једна
недоумица га je ипак мучила: како je могла толике векове да се
неопажено крије? To je било практично немогуће.
Када je Срђа избио на висораван, одмах je угледао Влашки врх у
даљини. Ниски облаци су се као утваре ваљали по равници, само су они
знали куда тако хитају. Злослутна гробна тишина остајала je за њима. Из
јутарње измаглице су росиле ситне капи кише, која je скоро нечујно
шуморила по краткој и густој пештерској трави. Ha висоравни je сасвим
другачија клима, нема се осећај да je високо, a заправо je изнад кумулус
облака.
Коњ мало-мало па рже и стриже ушима. Протресе главу као да се ни
њему ово не допада. Свестан je Срђа зловиђења у ваздуху, осетио je
нешто слично синоћ. Зврји необичном празнином. A већ данима га
тишти душобоља. Његов наредбодавац му je рекао да духом остане
непоколебљив пред слаткоречју косингаса. Он има свој тајни задатак и
по сваку цену га мора извршити ако жели да сачува своју душу. Иако je
Гаврила оцрнио толико да га je Срђа презрео и пре него што га je
упознао, ма колико се трудио да све те негативности пронађе у Гаврилу,
није у томе успевао, пa му je једино преостало да ућути. Али није било
на њему да сумња или оспорава оно што му надређени говори.
Подразумевало се да он зна боље од њега. Уосталом, шта би било с њим
да га није усвојио и дао му кров над главом? И њему и многима
сличним. Чуо je да je и Гаврило био сироче, да му je Црква дала дом.
Сигурно он разуме шта значи безусловна лојалност, слепа оданост.
Касни поподневни сати су откуцавали. Залазеће сунце се није видело
иза густих облака на западу. Ноћ се претећи ближила.
Још далеко од катуна почео je да наилази на овце раштркане по
околини. Зачудио би се, али убрзо je схватио да je то био знак да су се у
страху разбежале. Зато, нагна коња у галоп, a он му се спусти уз врат.
Из једног аветињског облака који се котрљао низбрдо указа му се
срушена ограда која je окруживала катун. Заустави он коња и скочи на
земљу. Брзим кораком крену ка две дрвене колибе које зврјаше празне.
Ha тренутак je застао када умало није угазио у раскомадани леш једне
овце. Осушена крв и воњ су указивали на то да се крварија одиграла пре
више дана. Што се више ближио колибама, све je више било
растргнутих оваца на земљи.
Онда je на разваљеним улазним вратима угледао нечије раскомадано
тело. Није могао разазнати ко je то био, само je по остацима припросте
хаљине закључио да je женско. Призор покоља га je унутра затекао.
Осушене локве крви на тврдој, утабаној земљи. Поломљено покућство у
налету неке безумне звери, која je рушила све пред собом док je
кидисала на јадне људе. Разбацани људски удови на све стране. И низак
плафон се црвенео од крви, која je прскала на све стране.
Срђа гледа око себе док опрезно корача између искиданих телеса.
Било je неподношљиво у том смрадишту. Изашао je када се уверио да
међу њима није било живих. Ништа боље није затекао ни у другој
колиби. Иста кланица. Уопште није могао да одреди број мртвих.
Избројао je укупно дваестину глава, али као да je искиданих трупаца
било много више.
Изашао je напокон напоље на свеж, резак ваздух. Удисао га je
дубоко док je смиривао свој стомак. Осећао je тешку муку и одвратност.
Несвесно му се очи испунише сузама. Никад му се то раније није
десило. Душа му се борила сама са собом. Откад je упознао Гаврила,
нешто се дешавало у њему. Почео je да сумња у себе, да се преиспитује.
Чини ли исправно што безрезервно верује свом наредбодавцу? Али кад
год би душевно поклекнуо, нешто би га стегло као за гушу и не би
могао да дође до ваздуха. Брзо би такве његове слабости и колебање
ишчезли, и опет би био онај исти, безосећајни Злопоглеђа.
Спустио се на неколико метара широку и плитку Точиловку реку,
која je скоро нечујно жуборила у сумраку. Срђа сакупи суво грање коje
je набујала вода у пролеће избацила на обалу и запали ватру. Седе на
камен и загледа се у високе пламене језике. Све оно што му je Гаврило
причао имало je смисла. Па ипак, њему je наређено да другачије мисли и
ради. He жели да изгуби своју душу, то je једино што још има. Ma каква
да je.
Али несвесни дубоки уздаси били су знак да ни он сам више није
веровао у то.
Време, чини се, некад стоји, a у невољи као да убрзано тече. Пун
месец се брзо кретао преко ноћног неба. Све више je својом сребрном
светлошћу обасјавао Пештерску висораван. Толико je месечина јака да
се у даљини разазнају контуре Тројан планине, највишег врха на
Пештеру. Сати су пролазили, a Срђа je и даље зурио у пламен испред
себе. Нити je осећао умор, нити глад. Стотину баука je могло несметано
да му приђе и да му дише заврат, a он не би приметио. Заокупљеног
црним мислима и сумњом захвати га тупа очајност. Све je теже себи
објашњавао улогу и задатак који je имао у свему овоме. Исход се
назирао, a Срђа je сумњао у његову исправност.
„Морам да се саберем.. ” промумла он себи у браду.
„Време je да се коначно сабереш‚” зачу он глас у мраку иза себе. „Да
не би скончао као она јадничад у катуну
Срђа ко опарен скочи и у трену му мач блесну у руци.
„Брз си, али несмотрен” глас je још ближи. „Ко год je хтео, могао je
да те одвоји од твоје тупаве главе.”
 „Препао си ме, Гаврило, иди у бестрага‚” рече Срђа и врати мач у
корице.
„Ти си лудов када си оволико неопрезан” у круг светлости уђе
монах. „Знаш ли ти, зјакало, да се твоја ватра можда види и са Тројан-
града?”
„Није ме брига” равнодушно ће Срђа и седе окренувши му леђа.
„Бригао би да су те неки бауци заскочили” рече он седајући крај
њега. „Или можда вукодлак који хара овим крајем.”
„Како си ме успео пронаћи?” пита га Срђа.
„Рекох ти, твоја ватра се види издалека.”
„Јеси ли улазио у катун?‚” опет ће он.
„Био je већ мрак... Одустао сам када сам осетио трулеж који отуд
избија‚” тихо ће Гаврило. „По теби бих рекао да... си ти унутра улазио·”
„Јесам... Онако нешто људи не могу начинити и да то хоће” рече
Срђа. „Растргао их je вукодлак.”
„Худа.. ” замишљено ће Гаврило. „После онога синоћ... чини се да
зна да долазимо. Сутра га не можемо изненадити у Тројан-граду. Чекаће
нас, спреман.”
„Бојим се да те питам за аждају. Видим да си натуштен.”
„Kao што сам и мислио, на дну јаме нема ни трага од ње.”
„Значи, жива je.”
„Жива je... и опет се стара прича понавља” рече Гаврило.
„Ал’ овај пут нема светог Георгија да je убије.”
„Сумњам да ће нам притећи у помоћ... Мораћемо ми, Срђо мој”
потапша га по леђима Гаврило. „Него... откуд то да си се толико
распричао?”
„Не задиркуј ме, Гаврило” озбиљно ће Срђа. „Немам ти ja искуства...
с бауцима као ти.”
Гаврило се загледа у Тројан планину у даљини. У месечастој ноћи
злокобно се црнила. Негде у њеном подножју, скривен у тами, био je
стари Тројан-град. Један од бројних који je у прошлости дизан у славу
старог бога. И сваки je крио своју мрачну тајну, своју повезаност са
божанством које je пало у немилост хришћанског једнобожја. И сада je
вапило за крвавом одмаздом.
Утихну река, утихну њихова ватра. Тешка заглува тишина их
притисну одозго. Обојица устадоше и исукаше своје мачеве у
очекивању неке злодошлице. He осећа се струјање ваздуха. Ватра
пригушено гори, ни њено пуцкетање више се не чује.
Гаврило само руком показа Срђи у правцу Тројан планине. Гледају
како се у њеном подножју, на једном месту, ствара нестварно бела и
густа магла. Након што се незнатно раширила уоколо, поче да се диже у
ваздух у облику стуба. Незадрживо се пење у висину, a врх стуба
поприма облик аветињске вучје главе. Земља под њиховим ногама
почиње мукло да тутњи.
„Тројан-град” тихо изусти Гаврило.
Бездахно и немо гледају како се стуб магле диже високо у небеса, a
његова вучја глава на врху je све већа и језивија. Изнад ње светли
месечев диск. Потмула тутњава се разлеже као гнев и говор мрачног
господара из дубине Ада. Ta сила незадрживо хрли увис као
концентрисана разорна мржња, која дуго чека да буде ослобођена.
„Треће помрачење месеца” рече замишљено Гаврило док осећа како
га језа обузима. „Од треће страхобне звери ствара се трећи шестак.”
„Јесмо ли то окаснили, црни ти?” бојажљиво упита Срђа. „Када ће
наступити помрачење сунца?”
„Не знам... не знам” врти главом Гаврило. „Нико није умео то да ми
каже... Али мрачни господар неће дангубити.”
„Шта нам онда преостаје, Гаврило?”
Он врати Курјак у корице док и даље смркнутог лица гледа како се
стуб магле пење у небо. Ha крају рече:
„Шта нам преостаје?... Како шта?... Да барем убијемо шестаке или
аждају
„Нас двојица?”
„Видиш ли овде још некога?” погледа га Гаврило. „Поноћ je... Ако
одмах кренемо, можемо тамо стићи сутра израна.”
„Хоће ли сутра сванути сунце?” упита Срђа наивно.
„Видећемо, видећемо..” замишљено ће овај док гаси њихову ватру с
водом из мешине. „Али можда и нећемо ако и даље будеш стојао тако
укопан. Непознат ми je тај мрачњачки ритуал.”
Срђа се вину коњу у седло.
„Пожуримо, онда” рече Срђа већ кренувши.
Ha бледој месечини изгледали су као авети које тумарају равницом.
Гледали су како магловна вучја глава пробија небеску тмушу и претећи
хрли ка пуном месецу. Са стрепњом би Гаврило повремено погледао
увис и сваки пут би се упитао: да ли су закаснили? Имао je непријатан
предосећај да je ово помрачење било намењено њима, да их застраши и
поколеба... Или можда да их привуче?
Два часа касније, тутњава земље наједном преста и наступи опет
глува тишина. Гледају rope. Месец je обавијен магличастом светлошћу.
И из три залогаја страхобне вучје главе... месец неста. Наступи мрклина
као у гробу. Прст пред носом се не види. И звезде су згасле. Гаврило и
Срђа се зауставише, не виде куда иду. Гаврило само чује бубњање срца
у ушима и своје убрзано дисање. Ha њих као да се спустила гроболика
коб. Гледају увис тражећи неки спасоносни знак, било какав трачак
наде. Ослушкују било какав звук, али мук je тешка.
A онда, на северном небу, кроз таму, спасоносно засветли звездано
јато Влашићи и ули наду косингасу. Затим, засија и цело сазвежђе
Великог медведа, пркосећи мраку који га опкољава. Не задуго затим,
почеше да се јављају и друге звезде, друга сазвежђа... све док опет
звездано небо не заблиста у свом пуном сјају и лепоти. Ta красота
измами осмех Гаврилу.
„Чему сад тај осмех, Гаврило?” упита га Срђа.
„Ех...” уздахну са сетом Гаврило и зину да му све објасни, али у
задњем тренутку заустави се. Ко зна можда их нешто прислушкује из
мрака, боље да ћути. „Није важно, мој Срђо, идемо даље.”
Прво јутарње светло заруменело je небо на истоку и дигло плавкасту
измаглицу из росне траве. Два пустолова нису осећала хладноћу нити je
ико приметио како je прво светло обасјавало планину Тројан, која им je
била с десне стране. Нису ни одмах спазили мирну површину језера с
јужне стране планине. Кружна обала je била окована маглом, a изнад
воде je лебдела танка измаглица. Њихов поглед се није одвајао од
Тројан-града, који као да je лебдео на облаку који се спустио с небеса...
и чекао их. Био je необичног, скоро трокраког облика, окренут у правцу
исток-запад са пo једном округлом кулом на сваком крају. Куле су биле
повезане каменим бедемом. Дуг само око шездесет и широк четрдесет
метара, свакако je био само некадашњи горњи град, док je доњи град
био расута гомила камења. Нису остала ни два камена један на другом.
Kao да га je нека сила збрисала са лица земље.
Осматрају околину, али не виде ништа живо што би се мицало. Тек
тада je сунце пробило измаглицу на језеру и оно засветлуца као да je
посуто драгуљима. Сумњичаво га гледа Гаврило јер се у његовим
дубинама крије аждаја. He зна кога радије не би видео, да ли њу или тог
Худу. Звер ко звер... али тај чаробњак, с таквима се никад не зна. A
какав ли je кад памти Кадму Змајоубицу? И je ли уопште човек?
Сваким кораком су ближи отвореној старој, дрвеној капији, a
Гаврилу се језа све више пење уз леђа. Зна он шта то значи. Диже
неповерљив поглед у две куле високе десетак метара. Уска прозорска
окна на њима зврје празно и личе му на очи које га гледају, a капија на
чељуст кроз коју треба да прође. Круништа обе куле су пуста. Камени
бедеми су глатки, спрани кишама и ишибани ветровима, одолевају
времену. Осећа се Милош необично знајући да je ово место давно
походио свети Георгије. И он je пролазио кроз ову капију. Шта ли je
тада мислио? Како се осећао?
Али сваку бојазан одагнаше његова решеност и одлучност да
заустави долазак вечног мрака. Није смео ни да помисли како би то
изгледало и шта би значило. Било му je довољно што je знао да би сви
ноћни бауци могли слободно да вршљају и временом би потиснули
људе у заборав. Свестан je он знао шта уходи из мрака, и зато ће
закорачити унутра и неће устукнути ни пред ким. И ни пред чим.
Прошли су кроз капију и ушли у пространо двориште од тврдо
набијене земље. Свака кула je имала своја врата и неколико прозорских
окана. Ha средини се налазило грубо камено постоље висине један
метар од једног каменог блока неравномерног облика, али равне
површине. Његову пажњу je одмах привукла људска фигура умотана у
необични сивкасти плашт која je стајала иза њега. Био je висок, танак и
обријане главе. Необично крупне, буљаве очи су му штрчале на лицу.
Без обрва и трепавица, долазило je до изражаја његово високо чело. Ha
дугуљастом лицу нису се видела уста. Уместо носа, само две ситне
рупе. Уши закржљале и мале, несразмерно му стоје, једно je ниже од
другог. Деловао je као кип. Руке и врат су му скривени испод плашта,
само му лице, аветињски бледо, окренуто према њима. Приметио je да
су плашт и земља исте боје, да се не види где шта почиње, већ изгледа
као да je створ срастао са земљом. A тај нељудски, урокљиви поглед...
од њега се Гаврило стресао. Неколико тренутака није могао да одвоји
очи од њега. Сад му je било јасно да Худа није био људско биће. И да се
од демонског створа све могло очекивати.
Гаврило начини још неколико корака и заста. Замантија своју одору
и стави руку на балчак Курјака. Сваки мишић му je био напет, спреман
да реагује. Несвесно je задржао дах, као да je од узбуђења заборавио да
дише. Срђа стоји корак иза њега.
Тада je приметио да je камено постоље највећим делом прекривено
згрушаном крвљу, али она je сливајући се заобилазила слова и учинила
их видљивим. Летимице je прешао погледом преко текста само да би се
уверио да пише оно што су Немри и Гобина рекли.
Стегао je балчак Курјака док му зглобови на руци не побелеше.
Мргодно севну очима док оштром нетремицом ошину Худу. Али овај не
даје никакве знаке да je жив, само пиљи у њега. Уто, на круништу три
куле појавише се истовремено три људске прилике у црномодрикастим
крљуштавим оклопима. Лица су им скривена испод црних кацига, свака
je другачијег облика: једна има главу вука, друга вепра, трећа јунета.
Сваки je у шестопрстој руци држао виласте трозупце чији су шиљци
јарким крвавичастим пламеном горели.
Стајали су немо и безизражајно зурили у њега. Нелагодно осећање
обузе Гаврила. Није му први пут да се суочава с бауцима, али овај пут je
пред собом имао створења с неког другог света, ни овоземаљска ни
подземаљска. Они су били отелотворење првобитних злих сила након
стварања света, исконски мраци.
Наједном, Худино лице поприми други, људскији изглед, a Гаврило
се збуни угледавши Немрија. Запањеност беше толика да није приметио
када га je неко с леђа снажно обухватио својим рукама и стегао тако да
није могао да мрдне.
„Шта?.. ” узвикну Гаврило и престрашено се осврну. „Срђо?... Шта
то радиш? Пусти ме!”
Злопоглеђа га je хладнокрвно гледао у очи док га je чврсто држао у
рукама. Гаврило се батрга, ноге му висе у ваздуху, покушава десном
руком да исука Курјака, али ни миц га не помера из корица. He може
никако да се ослободи челичног загрљаја свог сапутника. Али и даље je
збуњен, не схвата шта се догађа.
„Срђо, бог те убио, шта ти je? Пуштај ме! ”
Али овај га je толико јако стегао да Гаврило осети како ће му
смрскати све кости у телу. И од бола омлитави у његовом стиску. Једва
долазећи до ваздуха, монах опет погледа у Худу, који je свој
безизражајни лик претворио у Немријев. Монах гледа с ужасом у њега и
не може да верује. Шта се то догађало? Брада му дрхти од неверице и
безуспешно покушава нешто да изусти.
Када je опет погледао у Худу, овај више није имао Немријево лице,
већ лице старога игумана Лаврентија из Петрове цркве. Гаврило га je
само немо и нетремице гледао не могавши да дође себи. Није могао да
појми шта се дешава.
Худино лице je затим попримило изглед монаха Левтерија из Савине
испоснице. Гаврило схвати да га je овај све време пратио и да je био у
току са свим што je сазнао, a Срђа Злопоглеђа му je у томе помагао.
Гаврило није ни приметио када су му шестаци пришли. Онај са
кацигом у облику вучје главе га je ухватио за врат подигавши из
Срђиног стиска и треснуо о земљу не пуштајући га. Монах изгуби свест
на тренутак.
Шестак га je тако вукао по земљи до требника када га je као перце
подигао и снажно ударио о његову камениту површину. Пред очима му
се мутило, само je осетио када му je неко извукао Курјак и Змијав с
појаса. Остао je немоћно да лежи док се борио да не изгуби свест. Није
могао да се помери, свака кост у телу га je болела. Онда осети како га
неко хвата за руке и ноге и притиска гa уз камен требника.
Када му се поглед разбистрио, изнад себе je опет видео безоблично
Худино лице и тројицу шестака који су га држали за руке и ноге. За
једну ногу га je држао Срђа Злопоглеђа.
„Moj господар ће се радовати када му вратим сечиво које си му
украо‚” рече Худа док су му се уста неприродно кривила док je говорио.
„И наслађиваће се твојим беживотним телом када завршим с тобом.”
„Како...?” једва изусти Гаврило.
„Зар си мислио да... мене можеш надмудрити, косингасе?‚” унесе му
се у лице створ. „Мене који постојим од када je свет створен?”
Гаврило беспомоћно миче устима, али не може ништа да изговори.
„Moj господар ме je упозорио да си бистар и лукав, да те je тешко
преварити” рече Худа док га својим буљавим очима не-тремице гледа.
„Онда сам му ja рекао... Нећемо косингаса више лагати... Говорићемо му
истину... Нећемо га нападати... Боље да га намамимо истином код
мене... јер ће му je ионако открити Немри и Левтерије... Али ja ћу га
преко Злопоглеђе усмеравати како и кад ja хоћу... И сада те имам.”
Гаврилу засузише очи од немоћи, али и гнева. Љутитим погледом
ошину Срђу, али не рече ништа. Морао je да се што пре прибере пре
него што буде касно.
„Срђа Злопоглеђа je мој... мезимац... преобраћено људско дете
послато... да уходи твоју Цркву... која крије своје тајне... своје моћи
врло љубоморно чува... Он je душом и телом посвећен... само мени... јер
да мене нема... ни њега не би било.”
„Имао je прилике да ме убије‚” процеди Гаврило кроз зубе. „Зашто
није?”
„Имао je прилике, да... И да сам се ja питао, убио бих те још оно вече
пред Немријевом кућом... када смо се гледали кроз измаглицу... He би
ме задржале твоје ситне враџбине... али ипак нисам.”
„Сасекао бих те Курјаком.. ”изусти бесно Гаврило покушавајући да
се отме из чврстог стиска својих заробитеља.
„Можда... Али мој господар je желео да сазна име тек након што
створим трећег шестака... јер се бојао да ћеш ме спречити у томе.”
„Чије име, сподобо?” осећа Гаврило како га обузима онај његов
неконтролисани гнев.
„Име Ратника из Пророчанства... Moj господар жели и њега да се
дочепа... Само зато те досад нисам убио.”
„Ха!... Нећеш га никад дознати! ‚”насмеја му се у лице Гаврило јер
га ни он сам још није знао.
„Хоћу... кад ти истргнем душу из костију... Онда ћу сазнати све твоје
тајне.”
„Е, баш да видим.. ” усиљено се насмеја Гаврило.
„Разумем зашто мој господар толико стрепи од тебе и зашто будиш
толики бес у њему.. ” рече Худа одмеравајући Гаврила. „Ти си обичан
човек... ситна смртна душа... Ниси ни змајевит, ни аловит, ни вилењак...
He знаш ни ко си, ни одакле си... Ни имена оца и мајке не знаш.. ” затим
му се опет унесе у лице, a Гаврило осети његов задах на трулеж. „Ко си
ти, косингасе?... Једва чекам да ти истргнем душу из костију и сазнам ко
си! ”
„Дабогда се загрцнуо!‚” узвикну Гаврило отимајући се.
„А онда ћемо отпочети древни ритуал Намраченија‚” искези се Худа.
„Али овај пут ме нико неће зауставити... Аждаја ће се претворити у
неведа и на својим крилима ће понети шестаке... и мрклина ће завладати
заувек.”
„Идите сви у бестрага! повика Гаврило и опет се снажно поче
опирати, увијати и испуштати неартикулисане звуке из грла.
„Држ’те га јаче! ” викну Худа и ухвати га за верижњачу Сабаз.
Њему тад из недара испаде амајлија на кожном повезу и у силном
батргању, Худа му je руком ишчупа и мала врећа пуче. Из руке му изби
облак беличасте прашине.
„Шта je ово?” збуњено ће он.
Худа крикну и одскочи уназад, a шестаци као опарени пустише
косингаса машући рукама и бранећи се од само њима видљивог
нападача.
Гаврило примети шта се десило и узвикну:
„То je бела постељица аловитог рођенчета, сподобо! ”
Срђа паде на колена испуштајући болан крик и држећи се за главу.
Гаврило искористи тренутак њихове слабости и кад са требника угледа
свој Курјак на земљи, он се баци на њега и чврсто га зграби. Док су
шестаци посртали и заносили се под јаком чаролијом беле постељице,
косингас се баци на њих витлајући својим вилинским сечивом. Курјак
фијукну једном-двапут, и глава једног шестака полете у ваздух. Ha
другог се силовито баци и заријо му целу оштрицу у грудни кош, a
трећег сасече преко стомака.
Таман да се окрене ка Худи кад осети чврст стисак на себи и како га
нека сила диже у ваздух. Крајичком ока угледа да je у канџама
чудовишног вукодлака. Тако га je јако стиснуо да му Курјак испаде из
руке и осети као да ће му пући кичма као сламка. Али уместо да га
сломи, вукодлак га баци на земљу и Гаврило оста да се преврће у
боловима док почиње да тоне у несвест. Покушава безуспешно да
разбистри главу када га вукодлак поново зграби и подиже од земље.
Мутним погледом види како му се приближава разјапљена чељуст
спремна да га растргне, a он нема снаге да му се одупре.
Наједном се зачу болан урлик и стисак вукодлака попусти. Гаврило
се немоћно сручи на земљу и оста да лежи неколико тренутака. Смогао
je само толико снаге да придигне главу и по-гледа шта се дешава.
Нејасно разазнаје Срђу Злопоглеђу како Курјаком махнито пробада
вукодлака док се баук брани рукама и крв пршти на све стране. Звер
убрзо замуче, само се још мало трзала.
„Одсеци му главу.. ” једва изусти Гаврило. „Вукодлаку мораш главу
одсећи.”
Из два снажна ударца Срђа га обезглави и још шутну главу у страну
опсовавши баука. Затим паде изнемогло на колена и баци од себе
Курјака. Клатио се обезнањено и крвавим рукама се хватао за главу.
Испуштао je мучне вапаје као да сам себи душу кида.
Гаврило се прво налакти, па се полако придиже на несигурне ноге.
Клатио се у месту јер га je баук јако треснуо о земљу и при том je
ударио главом. Још je био ошамућен. Инстинкт je одмах превагнуо, па je
прво дохватио свог Курјака, који му je уливао толику снагу и храброст.
Осетивши његову дршку у руци, почео je да му се разбистрава ум, да
гледа око себе, да процењује ситуацију. Види шестаке мртве,
обезглављена телесина вукодлака лежи непомично у великој локви
крви, глава му je неколико метара даље. И види Срђу, који клечи и држи
се за главу са болном гримасом на лицу.
Ни сам још не зна шта се десило, али Гаврило му опрезно прилази.
„Срђо... Јеси ли при себи?”
Овај диже главу и уплаканим очима га погледа.
„Скрати ми муке, Гаврило... Докрајчи ме.”
„Шта причаш, човече?... Побисмо их све‚” рече он помало
ошамућено осврћући се и гледајући мртва телеса.
„Издао сам Бога, Цркву, свој народ... тебе... Докрајчи ме, немам
снаге да то сам урадим! ”
„Полако, Срђо, још ми бубњи у глави... Ти ниси свестан шта се
десило, je ли? Био си под његовим враџбинама... Шта год ти je овај
злобац начинио, душу ти je толико искварио да ти се и лице
изобличило.”
„Мислиш? Осећао сам неиздрживу мржњу и презир према свему и
према теби... Али кад je пукла амајлија... све ми се болно разбистрило у
глави...”
Гаврило га замишљено гледа и одмерава. Тада му сину:
„Немаш ли ти можда белеге по прсима, Срђо?”
„Имам... Зашто?”
„Сто му громова, ти си Орлај, син војводе Вука Орла!”
„Шта...?”
„Ти си син војводе Вука Орла из Соко Града на Дрини! To je била
твоја бела постељица коју ми je твој отац дао у Жичи! Иначе нe би
деловала на тебе! Твој млађи брат je Орловић Павле, човече божји!”
„О чему причаш, Гаврило?” збуњено ће Срђа док се с муком
придиже. „Ја само памтим... Худу.”
„Војвода Вук ми je причао да те je Худа отео од њега када си био
још дете... јер си био аловит... Родила те je једна дринска русалка с
којом je он био у љубави. Када те je она оставила оцу, од њених суза су
ти остали белези на прсима!”
 „Ма, јеси ли сигуран у то, Гаврило?” завапи овај.
„Јесам, човече божји, јесам.. ” рече Гаврило док гледа око себе.
„Војвода Вук Орле... мој отац? A мајка ми je русалка?‚” замишљено
рече он загледан у Гаврила као да још не може да поверује.
Усправи се некако Срђа и брише сузе с лица.
„Огрешио сам се о толико људи, Гаврило” завапи он. „Како да се
искупим... и Богу и теби?”
„Мени je довољно да кажеш где Худа крије Кадмову кацигу‚” рече
Гаврило.
„Ма, каква те кацига спопала, Гаврило? Нема он њу! ” узвикну Срђа.
„Како нема? Мора да je има!”
„Никад je није имао, човече! ”
Одједном осетише како им под ногама земља тутњи. Обојица се
усправише и гледају око себе.
„Шта je сад, бог те не убио Гаврило?” промрмља Срђа.
Обојица унезверено гледају у крвава телеса шестака и вукодлака,
али они непомично леже. Тутњава поста толико гласна да обојица
занемеше унезверено гледајући око себе. Очекивали су да ће се земља
отворити и да сам Хроми Даба изрони са целом својом хордом...
Али уместо тога, бедем Тројан-града поред капије се сруши као кула
од карата уз заглашујућу буку и дижући облак прашине, из које изрони
страшна аждаја. Из великих чељусти испушта урлике од којих се крв
леди у жилама. Гломазно тело je прекривено дебелом крљушти, a
дугачким репом млати уоколо и бесно руши све око себе.
Североисточна кула се уз тресак обруши дижући још већи велики облак
прашине. Застала je за тренутак када je угледала Гаврила и Срђу.
Аждав страхобатно урликну од гнева. Разјапи чељуст, из које се зачу
грмљавина.
„Беж’мо, Срђо, сад ће да бљуне ватру!” викну Гаврило и потрча ка
јужном зиду, a овај други ка северном. Ha брисаном простору су, немају
где да се склоне.
Сукну модри пламен по месту на коме су стајали и огарави земљу.
Гаврило стаде уза зид и схвати да не могу побећи гневној аждаји.
Посегну за Змијавом, али није му за појасом. Худа му га je узео.
Грозничаво претражује око требника, али га не види. Нема времена да
се задржава, аждаја час гледа у њега, час у Срђу. Kao да размишља кога
ће прво напасти. Затим, разјапи чељуст и чим зачуше потмулу
грмљавину из ње, Гаврило викну:
„Ватра, Срђо!”
Уместо да се склони, див потегну свој мач и залети се на звер. После
свега, више није имао ни жељу да живи, већ само ако може да се освети
за неправду њему учињену. Зато се Гаврило није изненадио када га je
видео тако разјареног. Но, није желео да га препусти злој коби, која се
спремала да се обруши на њега, већ скоро истовремено и он јурну ка
аждаји.
Примети звер обострани напад и на трен оклева, кога ће првог да
смрска или растргне, и сикну јаросни модар пламен према Гаврилу. Он
стиже да се баци у страну, али га врелина запахну и опрљи. Срђа
притрчава аждаји и задаје joj неколико удараца мачем и успева да joj
раскрвави предњу десну ногу. Али ова се ритну од бола и одбаци га у
страну. Окрену се опет ка Гаврилу и залете се на њега. Земља се тресе
под њим. Он скочи на ноге, али нема куд да се склони. Остаје му само
да погледа смрти у очи и да joj крене у сусрет.
„Косингас!” И полете ка њој замахнувши Курјаком.
Једна стрела joj се забоде у врат, затим и друга. Неман се укопа у
месту млатећи главом. Ha рушевинама зида, кроз који je прошла, стоји
Змај од Топлице и одапиње стреле. Свака погађа циљ. Аждаја je више
раздражена него што je повређена. Узмахну репом ка Милану Топлици,
али он скочи у страну, па репина удари у јужну кулу. Сруши je уз
тресак. С друге стране je већ нападају Иван Косанчић и Реља
Крилатица. Крв их прска док je немилосрдно секу по ногама. Гаврило
настави свој напад и забоде joj Курјака у подножје дугог врата.
Вилинско сечиво je расече и велика рана се разјапи. Звер га махинално
главом одгурну од себе и Гаврило полете кроз ваздух и тешко паде на
леђа. Када се једва придиже, видео je Бановића Страхињу и Љутицу
Богдана како joj у леђа забадају своја љута сечива. Све време je Топлица
Милан засипа стрелама по глави.
Неман почиње да посустаје, али још je снажна. Она се залете напред
и свом силином удари у западну кулу да би са својих леђа скинула
нападаче. И њих двојица попадаше с ње, опасно близу њених ногу. Сада
сви јуришају на аждају и секу je где стигну, a она покуша да побегне
откуда je дошла, али ноге je издају па се затетура и удари о северни зид,
који се сруши преко ње.
Придиже се она некако, па кад виде њих седморицу како јуришају ка
њој, некако рашири своја крила и из све снаге закрилата. Подиже се у
ваздух, али са ње липти крв и брзо губи снагу, па се занесе и паде преко
јужног зида, који попусти под њеном тежи-ном уз страховит тресак.
Оно мало од бедема што je још стајало поче да руши крилима и репом
док се копрцала да се придигне на ноге. Иако ју je снага напуштала,
севала je од срџбе и млатила репом.
Док остали стоје и посматрају тај призор, Гаврило се залете право на
њу у тренутку када се дизала на ноге. Једним замахом Курјака одсече joj
крило. Неман се затетура болно скичећи и паде у страну. Покушава да
се придигне док млати патрљком, из кога прска крв. Косингас joj
притрча када je ова још само покушавала да подигне главу. Тело joj je
било претешко, a ноге омлитавеле и помало се још трзале. Монах joj
скочи на грудњачу и подиже Курјак да joj одсече главу... Али застаде.
Погледао je у њене очи и у њима више није видео безумну јарост и
зверско крволоштво. Биле су напола склопљене и њихов сјај се полако
гасио. Поглед joj je био испразан, тужан. Скоро људски. Из ње се чује
хроптање и кркљање док се бори за ваздух, a дави се у сопственој крви.
Гаврило спусти Курјака и гласно уздахну. Није могао да je докусури.
Сишао je с ње и кренуо ка братији Влашића. A њима лица развучена у
осмехе.
„Знао сам да ћете доћи, змајеви” рече Гаврило, „али могли сте мало
пожурити. Умало да окасните.”
„Како си знао, косингасе?‚” смеје се Љутица Богдан.
„Звезде су ми рекле, ако баш хоћеш да знаш.”
„Звезде?‚” чуди се Милан Топлица. „Како?”
„Е, мораш бити косингас да би научио да читаш поруке које ти
богови преко звезда говоре.”
„Нисам знао да си звездозналац” задиркује га Страхиња.
„Нама звезде нису јавиле да ти похрлимо у помоћ већ Змај од
Јастрепца” рече Реља. „Наводно му je вила Равијојла поверила твој
наум.”
„Знам, знам... Након што принесемо жртву светом Георгију на
извору Ђурђевици, као што je то овде обичај, предлажем да.. ” Гаврило
замуче кад примети да сви озбиљних лица гледају преко његовог
рамена.
Он се прену, помисливши да je аждаја жива и на ногама, па се брзо
осврну, али изненади се кад угледа да je нема на гомили камених
блокова. Потрча тамо очекујући да je види како пузи ка језеру, али када
се поne на камење, налете на човека обливеног крвљу како ту лежи.
Косингас се укопа у месту. Непознати човек грца и рукама држи
распорену утробу. Уста су му пуна крви, гуши се. Он прискочи и клекну
крај њега и подиже му главу. Овај се накашља и испљуну крваву слуз.
„Кадма Змајоубица” тихо изусти Гаврило кад му око врата виде
једну златну змију отворених уста, половину Хармонијеве огрлице.
Бледо лице и крупне очи пуне суза имаше. Усне су му се ми-цале
нечујно. Када су им се погледи срели, Гаврило осети необичну блискост
и жал. Kao да већ одавно познаје овог несрећног човека.
„Зар си ти био аждаја из Пештерског језера?” тихо га упита
косингас.
„Худа..” мукљиво одговори овај.
„Али зашто?...”
„Када се Хармонија... претворила у аждају... похитао сам чаробнику
Ртнику... Но, он je био беспомоћан... И послао ме... овде код Худе... да
потражим помоћ... Али клетва ме предухитрила и претворио сам се у
аждају.”
„Зар га ниси тражио у Соколици, где те Немри послао?” изненади се
Гаврило.
„Није... био тамо... Украо je Вади тајну претварања у вукодлака... и
морао je отуд побећи.”
„И знајући да немаш кацигу, он се посветио ритуалу Намраченија...”
„Постао сам крвожедна неман коју je хранио... људима, држао ме
под својом влашћу.”
„Умало да те свети Георгије ослободи клетве.”
„Није ме убио... бацио ме у јаму.”
Гаврило се сети његове трагичне судбине, која га je вековима мучила
и раздирала му душу, не дајући му могућност да je се ослободи смрћу.
Змајоубица je постао аждаја. Бити заробљен таквим проклетством беше
гора казна од смрти.
„Где je Волосова кацига, Кадма?‚” пита Гаврило док му држи главу у
крилу.
„Код моје Хармоније... Ослободио си ме вековите клетве моје, твоја
je” он стегну Гаврила за руку у самртничком хропцу.
„Да je бар постојао други начин..
„Узми ову половину њене огрлице... Ослободи je клетве као што си
мене.”
„Где je аждаја у коју се Хармонија претворила?”
Кадма зину да каже, али крв му испуни уста. Опет се осећао као
људско биће, клетва je са њега скинута. Смрт га ослобађа. Већ je био
заборавио како je било бити човек, душа му je била аждајска као и сви
пориви и нагони. Овај краткотрајни осећај на крају био je довољан да му
се врати људскост. Очи су му се испупиле сузама. Сећања на његову
вољену Хармонију букнуше после вековног мука да би се сад брзо
гасио. A овај незнанац који му je држао главу и благонаклоно га гледао,
ослободио га je таме и бола.
Кадму се укочи поглед, a глава му клону. Наједном, зафијука ветар,
a тресак грома захуја и зазвижда високо у ведром небу. Сви подигоше
поглед увис. Ha њихово чуђење, ни од куда поче ситна киша да пада.
Нигде ниједног облака. Осећа се летњи кишац, свежина се диже из
земље. Капи се сливају Кадми низ образе заједно са његовим сузама.
Гаврило дубоко уздахну, спусти му главу на земљу. Скину му
половину Хармонијине огрлице и придиже се. С њим je отишла тајна
Волосове кациге. Како ће сада пронаћи Хармонију? Нико није знао где
се претворила у аждају, куда je могла да оде.
Остаде загледан у њега. Имао je спокојан израз на лицу - ослобођен
клетве давно заборављених богова.
 Глава четрдесет и шеста - Пролеће 13/5.

„Ко je срећан, и вране му jaje носе”

Н е мало се Милош Обилић изненадио када je чуо да Турци одржавају

своје традиционално такмичење у рвању - на Ђурђевдан. За годину
дана боравка на султановом двору није прошао један дан да га нешто
није изненадило, пријатно или не. А кад год би помислио да нема више
шта ново да сазна, десило би со нешто што би га разуверило. Тако je
било и са овим такмичењем званим Киркпинар. Приметио je он да
рвање њима представља далеко најважнију борилачку дисциплину која
има много дубљи значај од обичне вештине јер на бојном пољу и није
било много прилика да се она успешно искористи. Али ако je за
хришћане то био витешки мегдан, за Турке je то било рвање. И сви су га
практиковали. Од села до сараја, од сиротиње до Муратове личне гарде.
И сам Милош га je морао вежбати током свог школовања на двору. Био
je он свакако изненађен што се школовању придавао толики значај,
поготово што нико није био изузет из тога. Ни најобичнији роб. Свако
се школовао за оно у чему je показивао посебан дар, a он се осим рвања,
које je било обавезно, учио и другим ратним вештинама које су Турци
развијали на себи својствен начин. За то je био задужен делибаша Муса,
заповедник султанових делија.
Муса je имао конституцију медведа, снагу вола - нарав лисице. Био
je веома бистар и својим надређенима беспоговорно послушан, што
Милоша и није чудило када je чуо да je овај некад био обичан акинџија.
Упорним радом напредовао je до заповедника султанове гарде. A он
није био једини јер систем je био такав да je свако, па и обичан роб
могао далеко да догура. И сви, без изузетка, примали су плату.
Делибаша je такође већ три године за редом био првак у рвању, чему
се посебно поносио, па je према својим делијама био строг када je та
дисциплина била у питању. Није било важно што се туђинци нису могли
такмичити на Киркпинару, Муса je од њих захтевао свакодневне вежбе
јер се сматрало да се тако развијају ум и тело, као и међусобно
надметање. A то je међу делијама, заточницима, ионако било веома
развијено. Пријатељства није било, a ни Муса то није охрабривао, али су
нетрпељивост и завист били веома изражени. Видевши да не постоји
граница у напредовању, свако je давао све од себе да се избори за већи
ранг, и наравно, увек преко туђих леђа. Милоша су као новодошљака
сви брзо узели на зуб, покушавајући да му се наметну и да га потчине.
Међу педесет и пет делија, било je само петнаест јаничара. Сви остали
су били - Срби, заточници из свих крајева некадашњег великог царства
Душана Силног. Од Босне до Македоније. И сви су дошли у потрази за
пустоловинама, да се докажу да бољих од њих није било. Иако су они
најзадртији покушали одмах на почетку да се наметну и Милошу, нису
у томе успели. У међусобним вежбама и надметању, млади Милош се
истакао као борац без премца. Толико да се замерио и самом сујетном
Муси. Није то Милош радио смишљено, али из сваког изазова излазио je
као победник, и тако после напорних годину дана, избио je у врх
султанове гарде делија. Уместо да заслужи поштовање, стекао je само
завист и љубомору других. A пре свега самог заповедника Мусе.
Поготово након једне вежбе у рвању када га je Милош победио, не
својом вештином, већ својом необичном змајском снагом која дотад
није дошла до изражаја. Пошто je Муса најчешће користио Милоша за
партнера за демонстрацију борилачких и ратничких вештина, и при том
свој положај злоупотребљавао како би му нанео телесне повреде или га
омаловажио пред другим делијама, једном приликом га je изазвао на
борбу у рвању након једне такве вежбе.
„Хајде, делијо, покажи нам шта си научио” рекао je делибаша Муса
док су он и Милош стајали један наспрам другог окружени осталима.
„Слободно, без устезања‚” понови он приметивши да Милош оклева јер
га изазива његов заповедник.
Био je Муса, наравно, спретнији и способнији рвач од Милоша, и
није се дао ухватити, па га je неколико пута оборио на земљу. И сваки
пут му се смејао у лице и чикао да га опет нападне. Док Милош није
успео да га ухвати за обе шаке. И стисне. Таквом брзином га je оборио
на колена да Муса није стигао да га обухвати ногама или спотакне.
Нити je успео да истргне руке. Иако je упро из све снаге да га одбије и
да се придигне на ноге, Муса je беспомоћно осетио како га незадржива
навала гура ка земљи на леђа. Зној му обли зајапурено лице у грчу на
коме се види његова беспомоћност да се одупре младом Рашанину. И на
крају je оборен на леђа, a да није могао ни да се макне.
Након тога, делибаша Муса више није крио своју нетрпељивост
према Милошу. Иако му више није давао прилику да слободно
одмеравају снагу или вештину, делибаша га je и даље користио као
партнера на коме je могао да врши демонстрације и да га при том што
више физички повреди. Милош je ћутао и трпео. Знао je да га чека
најстрожа казна ако се Муси успротиви.
Испрва се Милош чудио што ниједном није имао прилику да види
такво кажњавање непослушних јер je углавном био у ближој султановој
околини, и зачудио се што би сваки пут видео ново лице, да би после
више месеци схватио да je постојала само једна казна и да се није
извршавала јавно. Свако ко би се огрешио, сматрало се да вређа
султана, и казна je била смрт, која се изводила тајно како не би изазвала
немир или револт међу дворјанима. За мање преступе изрицали су
новчане казне.
Убрзо je Милош увидео да се иза све раскоши, блиставих мермерних
зидова, златонитних драперија и ћилима, крије један окрутан систем
који je подразумевао безусловну покорност султану.
Стално je он себи понављао да je разлог његовог доласка била
његова полусестра Теодора, али и након једне године, не само што je
није видео, него није знао ни тачно где се налазила. Ha јужној страни
пространог дворишта био je султанов харем, али нико сем султана,
слушкиња и евнуха није могао тамо ни да провири. Неколико добро
чуваних капија одвајало je харем од спољног света: Капија кочије,
Птичији кавез, Златни пут... A он би са другим делијама допратио
султана до прве капије и она би му се залупила пред носом. Једноставно
није могао ни да дође до некога кo je имао приступ харему јер je он био
свет за себе.
Али судбина му се осмехнула на годишњем надметању у рвању
Киркпинар, што значи „Четрдесет извора” које се одржава на
истоименом месту двадесет и пет километара од Једрена. Није било
случајно што се то десило баш на Ђурђевдан, јер je то једини светац
кога и Турци славе, мада под именом пророк Ал-Кадир. И међу њима je
познат по својим борбама са аждајама, a он je и иначе био родом из
јужне Анадолије. To je светковина коју je први организовао султан
Мурат у част и славу четрдесет најбољих ратника који су на челу са
његовим старијим братом и несуђеним султаном, Сулејманом Бејом
сами заузели Галипоље и друга околна места. Taj турски одред je као
претходница војске тадашњег султана Орхана Газија увек, кад год дигне
логор, приређивао надметања у рвању. И тада, баш на дан прославе
њиховог празника Хидирелеза, Ђурђевдана, недалеко од Једрена, на
једној ливади два најбоља рвача су се ухватила у коштац. Борба je била
неизвесна до краја, a како je обичај да се не прекида, обојица су око
поноћи умрла од исцрпљености. Они су на том месту и сахрањени, a
сутрадан je војска наставила на Једрене. Након смрти султана Орхана и
када je Једрене већ пало у турске руке, преживели рвачи ратници су се
вратили на место смрти својих другова са намером да им дигну плоче на
гробовима. Тамо су затекли поток из четрдесет извора и дали му име
Киркпинар. Када je Једрене изабрао за престоницу, Мурат je на том
месту сваке године организовао ту тродневну светковину. Тако je и до
данас.
Три недеље раније, организатор турнира, Киркпинар aгa, шаље
позив свим рвачима по селима и градовима. Недељу дана касније,
мештани почињу да дижу шатре за трговце, али и за гледаоце око арене
где су се борбе одвијале. Тада трговци закупљују шатре и постављају
тезге за своју робу. Седам дана пред борбе, Киркпинар агa надгледа
подизање шатора за рваче и госте. Тада се доносе казани и почиње да се
припрема храна за тродневни турнир и забаву. Сам турнир почиње три
дана пред празник Хидирелезе. Судије се бирају међу два-три најстарија
и најпоштованија рвача. Цело такмичење je тако организовано да се
заврши последње вече пред празник.
Сем рвања, као главног догађаја, било je организовано надметање у
стрељаштву и у бацању копља.
Када je Милош у султановој пратњи стигао за први дан такмичења
све je било спремно за његов двор. To га je подсетило на српске
панађуре на које je он као заточник врло често одлазио. Гужва, бука,
вика, трговци који вуку за рукав или гурају своју робу купцима под нос,
ценкање... шаренило одеће, језика и дијалеката, и јаки мириси њихове
хране у ваздуху. Велика маса људи сјатила се на турнир. Султанова
пратња je бројала скоро колико и посетилаца. Скоро десет хиљада душа
je дошло на тродневну забаву.
Султанов покретни сарај се састојао од пет великих јурта, округлих
шатора са дрвеном конструкцијом који су могли одолети свим
временским условима. To je била врста номадског шатора из Средње
Азије која je слична монголској и коју су Турци увек радо користили јер
их je подсећало на њихово порекло. Али султанове јурте су биле
раскошне и богато опремљене. Пуне су драперија, ћилима и јастука
свих боја и шара. Султанов шатор je изнутра углавном био украшен
црвеним филцом, a под прекривен шареним ћилимима и јастуцима, и
једним великим диваном у средини на свиленој тканини. Све се уоколо
златило, од посуда до разних предмета за личну употребу.
Ништа мање раскошна није била јурта у којој je био смештен
султанов харем. Ту je главну реч водила валиде-султанија, Муратова
мајка, Нилуфер Хатун, која je била пореклом византијска принцеза
грчког имена Хирофира. После ње, на другом месту je била икбал-
ефенди Фулан Хатун, која му je родила најстаријег сина Јакуба Челебија
1359, a затим и Сауџи Челебију 1362. године. Следила je султанова
омиљена супруга Гулчичек Хатун, која му je родила Бајазита 1360, и
сина Јашија Беја, који je рано умро. Четврта по важности je била
Муратова маћеха Теодора Хатун, српска принцеза и кћерка цара
Душана. A затим, бројне друге конкубине купљене или дароване
пореклом са Блиског истока и Африке. Њих укупно тридесетак.
Један од најмоћнијих у харему био je свакако кизла агаси Аби-мелех,
црни евнух из Етиопије који je био задужен за све жене харема. Био je
висок, складно грађен, лепих црта лица, достојанственог држања и
изгледа. Свестан свога значаја и власти, умео je бити немилосрдан како
према другим евнусима, тако и према конкубинама нижег ранга. Није се
либио да употреби батину да заводи ред. Главне Муратове жене, као и
његова мајка и маћеха, веома су га поштовале јер имати њега за
непријатеља било je равно самоубиству. A харем je био свет за себе, и
Милош није могао ни да претпостави како се сплеткарило и какве су се
завере ковале међу тим женама које су се међусобно бориле за већи ранг
унутар харема. За то je некад било довољно само да султану западну за
око, али ни то није било лако, па су се често удруживале са евнусима
који су се такође борили за бољи положај.
 Око поднева првог дана турнира још je владала велика гужва по
султановим шаторима док je армија служавки и евнуха јурила уоколо да
смести султанову породицу, харем и важније дворјане. Милош je са још
тројицом делија чувао улаз у Муратов шатор, који je гледао на јурту где
je био смештен харем. Тада je први пут имао прилику да види
конкубине када су почеле да пристижу у каравану. Срце му je заиграло
од наде када су из носиљки почеле да излазе жене и у пратњи слушкиња
и евнуха да улазе у њихов шатор. Мислио je да ће препознати Теодору
међу њима, па се загледао у њих док су дефиловале испред њега. Али
узалуд, све су имале вео преко лица.
Но, како су конкубине сврставане и смештане по лепоти и значају,
увек je било оних које су сматрале да им je место у некој бољој групи.
Јаз између тих жена je био толико дубок да je међу њима годинама
могла да влада нетрпељивост и најстрашнија мржња.
Зато, убрзо пошто су стигле, из њиховог великог шатора за чула се
галама, a затим и вриска. Никоме није допуштено да уђе у харем сем
евнусима који су наоружани батинама, па су Милош и остале делије
остали на својим местима. Оно што je уследило било je само
кулминација неке старе заваде између конкубина и Абимелеха. Како су
оне увек врбовале евнухе, и овај пут се десило да су се они умешали у
кавгу. Расправа je прерасла у свађу, свађа у гурање и обично би се то
завршило батинама да овај пут нису севнули златни и сребрни бодежи.
Све се десило муњевито, и ко зна како би се завршило да се Милош
није оглушио о наређења и инстинктивно реаговао. Јер, одједном из
харемског шатора истетура се једна конкубина сва у крвавим свиленим
хаљинама, a за њом излетеше остале преплашене жене вриштећи и
запомажући. Уто, из свог шатора излази султан Мурат да види шта се
догађа. Милош већ притрчава с Драконом у руци да помогне
унесрећеној девојци, којој крв шикља из врата. У општем метежу,
излазе два тамнопута евнуха, један држи нож под грлу Абимелеху, a
други једној конкубини под велом. Милош, наравно, не зна ко je ко у
свему томе, али напада наоружане евнухе. Скоро да су се сударили на
улазу у харемски шатор не очекујући једни друге. Превагнули су
Милошева брзина и сналажљивост на штету страха и оклевања
побуњених евнуха. Видевши да су у питању секунде, Рашанин скоро
истовремено забоде мач евнуху који je држао Абимелеха, a ивицом
штита удари другог посред лица. Први одмах клону на колена држећи се
за велику рупу у врату док му крв прска међу прстима, a други се
затетура сломљеног носа пустивши преплашену конкубину. Милош га
још једном удари штитом у стомак, па кад овај паде на колена вапећи за
ваздухом, он га с леђа ухвати за браду, забаци му главу уназад и стави
му оштрицу Дракона под грло.
Вероватно би му одмах пресудио да крајичком ока не примети
гиздавог султана. Овако се прибра и подиже поглед ка њему очекујући
наређење од њега. Али Мурат усплахирено прискочи жени под велом
која je од страха пала на земљу и придиже je док je тражио да joj донесу
воде. Око ње се окупише слушкиње и друге конкубине, док их султан
виком не растера.
„Валида султана, мајко моја!‚” узвикну Мурат држећи у наручју
жену у полунесвести. „Јеси ли повређена? Где те боли?”
Око њих се направи обруч људи и жена који су једни другима
гледали преко рамена и тихо коментарисали. Милош стоји мирно и
држи евнуху мач под грлом док осећа како овај почиње неконтролисано
да се тресе од страха. У једном тренутку, спази по страни једну
конкубину под велом како га нетремице гледа. Како су се погледали,
тако су се одмах препознали. Милош занеме и скоро да je спустио свој
мач са евнуха. Осети врелину како му удари у главу, a срце му забубња
у ушима. Брада му задрхта зинувши да несвесно изговори њено име, али
срећом нико не чу у том метежу:
„Теодора...”
Али она прочита своје име с његових усана и не може да заустави
навалу осећања, па joj се очи испунише сузама. Милошу ће да пукне
душа, изгубио je осећај за реалност и више није свестан где се налази.
Спушта мач и кренуо би ка њој, када му се испречи високи Абимелех и
заклони му поглед на Теодору. To га je брзо прибрало. Етиопљанин
зграби нападача Муратове мајке за гушу и вукући га по земљи, баци га
султану под ноге.
Мурат je хладнокрван, ледени поглед je спустио на јадника и скоро
неприметним гестом руке показао свом кизла агасију да га одведу.
Абимелех повика издајући наређења и неколико евнуха наоружаних
батинама ухватише га за ноге и одвукоше га некуд. Више није виђен.
Одмах растераше и осталу масу која се окупила да гледа, a султан
одведе мајку у свој шатор. У тој гужви, Милош примети када je
Абимелех показао Теодори и још неколицини жена да уђу за њима
унутра. Милош и она су успели да размене још неколико погледа преко
рамена других пре него што je за њима спуштен застор шатора.
Он оста напољу загледан и не приметивши када су делије од вукле
тело мртве конкубине. Тек када оста скоро сам, он врати мач у корице.
И одахну. Осетио je како му нешто дрхти у стомаку. Нервоза која му
уноси немир у ногама. Ушетао се испред шатора већ несвестан онога
што се десило, a заокупљен само Теодором. He размишљајући кренуо je
да уђе у шатор за њом, желећи бар да je опет види, када му се опет
испречи високи Етиопљанин.
„Moj господар вели да ти je име Милош, да си Рашанин, делијо” рече
он.
Он само климну главом.
„Желим да знам име онога ко ми je спасио живот” рече он и благо
му се поклони. „Захвалан сам Алаху што те je послао мени у сусрет, и
захвалан сам теби на прецизном убоду мача из тако тешког положаја.”
Милош и даље под утиском што je видео Теодору, и духом одсутан,
опет збуњено климну главом.
„Султан Амурат те зове унутра” рече он напослетку и рашири застор
шатора да Милош први уђе, па крену за њим.
Одвео га je до дивана, на коме je лежала султанова мајка, a њен син
je седео крај ње и држао je за руку. Поред њих стоје Теодора, Гулчичек
Хатун и Фулан Хатун подигнутог вела. Милош се загледа у лепо лице
његове полусестре. Осмех му затитра на лицу. Увек би je препознао,
није се променила, само je њена лепота постала зрелија, имала je 41
годину. Њене очи су још светлуцале од суза, то je објашњавала страхом
за мајку султана. Али када je угледала Милоша, брже-боље je спустила
вео да сакрије свој израз лица који би je сигурно одао. И друге две жене
je следише.
„Падишаху, довео сам ти Милоша” рече Етиопљанин поклонивши
му се.
Султан га погледа и климну главом.
„Алаха ми, велики je дан када султан остаје дужан свом делији” рече
он. „Ишти шта ти срце жели, и тако ми великог и милосрдног Бога, биће
ти испуњено ”
„Господару.. ” Милош летимице погледа Теодору, a она знајући шта
му срце жели од страха за свој и његов живот зажмуре.
„Ја сам заточник, твој делија, не иштем ништа већ да наставим да ти
служим.”
„Можда би се задовољио неком робињом, делијо?”
„Захвалан сам ти до неба, пресветли, али жене... ме не занимају”
збуни се помало Милош на такву понуду.
„Не занимају?” изненади се Мурат с осмехом. „Можда дечак?”
Милош ужаснут само одрично махну главом, није могао ништа да
изусти.
„Ти би могао, онда, да чуваш харем, делијо!” насмеја се гласно
султан.
Гледа га он, одмерава од главе до пете, и одмахну руком отпустивши
га. Милош још једном летимице погледа Теодору, која се тресла као
прут. Када je изашао из шатора, Мурат рече мајци тапшући je благо пo
руци:
„Нису ли снови чудновати? Свемоћни Алах нам се обраћа кроз
њих...”
„Зашто то кажеш, сине?” упита га она тихо још увек под утиском
онога што се десило.
„Сећаш ли се оног ата, пуљата... Како се зваше? Ајан?”
„Што ти je на дар донео онај чудни шеик... Абдур Ракиб?” „Да, да...
баш тај... Пред долазак бега Марка Мрњавчевића из Прилепа уснио сам
га како јаше Ајана... И дервиши који протумачише мој сан саветоваше
ме да му га поклоним...”
„То ти je био најбољи ат у ахарима” изненади се његова мајка. „И
добио си га на дар...”
„Знам, али ако ми Алах каже да га предам даље, као дар, ко сам ja да
испитујем Његову вољу?”
„Онда си добро поступио..
„Овај делија je дошао у пратњи бега Марка Мрњавчевића... остао je.”
„Ето, видиш сине” осмехну му се мајка. „Бескрајна je Његова
мудрост и твоју дарежљивост je наградила овим кавазом који ми је
спасао живот.”
„Алах je велики и милосрдан.”
Њих двоје се ућуташе, a ипак их нешто тишти. Размишљају о
истоме, a оклевају да кажу пред другим женама. Ипак, Мурат нехајно
одмахну главом као да и сам одбацује било какву повезаност, и рече:
„Чудан беше тај шеик... Абдур Ракиб... Нико није био чуо за њега.”
„И необичног ли имена... врло je ретко... и старо.”
 „Да... Абдур Ракиб... ’ слуга чувара’.”
„Хм... Сад кад то рече, и тај пуљат Ајан... ’божји дар’.”
„Све то указује на добро знаменије, сине.”
Мурат погледа искоса своје жене и отпусти их једним махом руке.
Кизла агаси Абимелех их отпрати до њиховог шатора. Напољу се
Милош и Теодора опет сретоше и разменише кратке погледе, чак се она
осврну за собом док je пролазила поред њега. To je био рефлексни
покрет. Али није прошао неопажен код проницљивог Етиопљанина.
Мурат сачека да буду сами и кад се увери у то, он тихим гла-сом
рече мајци:
„Шта мислиш да питамо... њу. Да будемо сигурни.”
Нилуфер се уздиже и седе, на лицу joj страх, гори него да joj je опет
неко ставио бодеж под грло. Одсечно одмахује главом док говори, a
глас joj дрхти:
„Не, не... Нећу више ништа да имам с њом. Много ме кошташе
њени... савети.”
„Да одем ja к њој?‚” упита Мурат.
„He! He! Ко зна шта ће ти тражити заузврат‚” ухвати га она за руку и
стегну. „Био си једном и доста... Постао си султан... Обећај ми да je
нећеш походити.”
„Како ти кажеш, мајко‚” осмехну joj се он. „Али ако се она сама
појави... питаћу je.”
Нилуфер дубоко удахну, брига je не напушта. О Итуген није желела
ни да размишља, a камоли да изговори њено име. Плашила се те бабе.
Некад би je сањала. Није знала да ли joj она то долази у сан. Није хтела
ништа да има с њом. Њихов пакт je био завршен. Родила je мужу
Орхану синове и обезбедила je себи положај на двору. Није прошла као
гозде или чак хасеки кадуна ефенди, те младе конкубине и оне жене које
су Орхану родиле кћерке, па их je по очевој смрти Мурат „склонио·” He,
постала je хасеки султана, омиљена принцеза која му je родила синове.
Изборила се за свој положај, и скупо га je платила. У једном тренутку je
мислила да ће je коштати и саме главе. Али нек je слављен Алах што ју
je заштитио, само je Његову вољу спроводила. Није joj било лако да
отрује свога мужа султана Орхана, али кад je то од ње затражила
Итуген, није имала куд. Уосталом, претила joj je опасност од његове
нове жене рашанске принцезе Теодоре. Орхан je наваљивао на њу,
желео je и од ње синове, али на Нилуферино запрепашћење, девојчица
га je избегавала и није се „трудила‚” па су je убрзо остале жене почеле
исмевати и шиканирати. Зато се није превише двоумила да отрује мужа,
њени синови су већ били зрели за султанат. Показало се на крају да je
Теодора била лукава јер je преживела чистку харема. A како Нилуфер
упркос свему никад није заборавила своје ромејско порекло, није joj
било тешко да се после зближи са младом Рашанком. Заволела ју je као
кћерку и њих две су заједно успеле да се одупру навали Муратових
других жена и конкубина. Ниje било на одмет што су уживале
наклоност кизле агасија Абимелеха.
Наредних дана Милош je био у султановој пратњи док je овај гледао
такмичења. Надао се да ће опет видети Теодору, али она као ни остале
жене, није излазила из харемског шатора. Није их било у јавности. Био
je очајан што не може да размени бар неку реч с њом, a толико би волео
да je макар на трен загрли и пољуби. Толико му je недостајала свих ових
година. Била je једина особа која га je подсећала на најсрећније доба
његовог живота. И од како ју je угледао, из сата у сата расла je његова
одлучност да je извуче из харема и пошаље je мајци, док je ова још била
жива. Али није знао како, нити je икога смео да пита. Било му je јасно да
би га Мурат без размишљања „склонио” као све оне који су се о њега
огрешили на било који начин. Тежина преступа није утицала на казну,
можда само на то да ли се умирало брзо или полако у џелатовим рукама.
Био je толико заокупљен таквим мислима и одсутан духом да скоро
није приметио колико je делибаша Муса киптео од беса и зависти што je
Милош успео да јавно придобије наклоност султана. Кад год je могао,
користио га je као потрчка и за најситније послове само да га удаљи од
Мурата и не би ли у њему изазвао револт, због којег би касније могао да
га казни. И можда би у томе и успео да Милош није био оптерећен
Теодором, па му je то трчкарање уоколо добро дошло да сваки пут
обиђе харемски шатор у нади да ће она можда провирити тражећи њега.
Kan коja je прелила Мусину чашу жучи било je када га je султан
питао где je делија Милош и да жели да му он одсад стално буде у
пратњи. Тада je делибаша одлучио да више неће чекати да се нешто
деси већ ће се одмах отарасити делије који му je озбиљно угрожавао
привилеговани положај. Више није било сумње да ће га кад-тад султан
поставити за делибашу уместо њега. И то je морао да спречи на
најрадикалнији начин.
Након другог дана такмичења и уобичајеног вечерњег шенлучења,
логор je утонуо у чврст сан. Милош je са још двојицом јаничара био на
стражи на улазу у султанов шатор, који je гледао на харемски. Глуво je
доба ноћи и чује се само спорадично лајање паса или мукање камила.
Ноћ je ведра и месечинаста па je све осветљено сребрнкастом
светлошћу, која ствара аветињске сенке. Тројица се премештају с једне
ноге на другу или се шеткају испред улаза. Нема разговора, само се
гледају испод ока.
У једном тренутку, ходајући тамо-амо, Милош се окрену и спази да
je сам. Јаничари су нестали, као у земљу пропали. У чуду, он оде до
другог краја, погледа унаоколо, али нема никога.
Ударац у леђа дошао je изненада и неочекивано. Милош није чуо
никакав шум док му се убица брзо пришуњао и замахнуо бодежом. Али
сечиво није могло да пробије троједин већ пуче као сламка. Рашанин
није оклевао. Ударио га je лактом у стомак, окренуо се к њему и ухватио
га за врат под руку и наглим покретом нагоре сломио му га. Остали
нападачи, њих тројица, устукнуше па тренутак запрепастивши се када
су видели како се оштрица бодежа сломила о његова леђа. To беше
довољно да
Милош исука свој Дракон и крене на њих. И они се чим пре латише
својих сабљи и прихватише борбу.
Наједном, усред ноћи, одјекну звекет челика и варнице прснуше
злокобно лижући оштрице. Нападачи силовито нападају јер знају да je
питање секунди када ће се појавити стража и да га морају одмах сасећи
како би нестали у мраку. Замахују они, a Милош једног избегне, другог
дочека мачем, трећем подметне свој штит. Креће се муњевито, сагиње
се, задаје прецизне ударце.
У логору се одмах заталабука, чују се повици страже па узбуну,
довикивање, бат корака у мраку.
Милош једног нападача брзо прободе кроз стомак, a другог je бацио
на земљу када се појави делибаша Муса с оном двојицом јаничара који
су били с њим на стражи. Таман кад Рашанин помисли да ће нападачи
сад бити заробљени, a оно Муса и остали без упозорења избодоше на
смрт нападаче.
Уто већ стиже остала стража носећи бакље и брзо крећу да обезбеде
све шаторе правећи круг око њих. Појављују се коњаници који тутње
тамо-амо проверавајући да ли се још неко шуња. Наста метеж усред
ноћи који диже цео логор на ноге. Ускомешаше се сви када се прочу да
je покушан напад на султана.
Око четворице мртвих стоје делије и војници са бакљама када
наједном сви замукоше и направише пролаз за Мурата. Иза њега,
између осталих, долази и Абимелех у пратњи неколико својих евнуха.
Муса преврће и загледа једног мртвог пред султаном, претреса га.
„Сигурно су од Гермијана или Хамида, господару‚” рече делибаша.
„Боје се твог похода на њих.”
„То су башибозуци..” рече загледајући их Мурат. To je била
нерегуларна војска, врло недисциплинована и неуређена, a злогласна по
суровости и окрутности.
„Погледај, господару.” рече Муса и вади врећицу с новцем из ћемера
једног од њих. Затим истреса сребрне новчиће у руку пред снима да
виде. „Бар стотину акчи!”
Мурат љутито одмахује главом и гласно дува кроз нос. Осветиће се
он непријатељу, запамтиће они њега. Тада угледа Милоша како стоји са
крвавим мачем у руци. Види Муса да ће султан опет да похвали
каурина, па брже-боље устаје и онако нехајно показује и своју крваву
сабљу, па рече:
„Али зауставих душмане, господару, пре но што су успели да приђу
шатору!”
Али султан je проницљив, приметио je Мусину исхитреност, сенку
неискрености на лицу и како je Милош спонтано подигао обрве у чуду.
Али и да je достојанствено прећутао не желећи да се конфронтира са
својим претпостављеним.
Мурат не рече ништа, само се окрену и оде у харемски шатор да
умири мајку и своје супруге. Пре него што je за њим кренуо, Абимелех
климну главом Милошу у знак поштовања. За њима се разиђоше и
остали, сем делија који су били на стражи.
Султанова равнодушност није промакла ни делибаши, па се он
брецну на Милоша:
„Каурине, одвуци их ван логора... Нека се вукови и лешинари њима
погосте ”
„Хоћу, делибаша... Чим покупиш свој новац и од остале тројице...
или га je овај чувао за све” мртвоозбиљно ће Милош.
Муса му се унесе у лице, a неколицина делија га окружи.
„Шта си тиме хтео да кажеш, каурине? Оптужујеш ли ме за нешто?”
Милош не скида поглед с њега, али ни руку са дршке свог Дракона.
 „Како си знао да остала тројица немају новце код себе?”
„Ако оптужујеш свог делибашу за нешто, реци гласно... У
противном, држи језик за зубе да ти га не бих одсекао и бацио псима.”
Затим се окрену и оде.
Toгa јутра док су се сви ужурбано припремали за одлазак на
борилиште да гледају последње борбе, у тој гужви пред Милоша
одједном се појави Абимелех и дискретно га повуче у страну.
„Moja господарица ти шаље поздраве и жеље за твоју добробит,
ефендија‚” промумла он пазећи да га неко не чује. „Јер je веома
забринута за тебе.”
„Молим те, кизла агаси Абимелех, пренеси моју захвалност валиде-
султанији и кажи joj да сам добро..рече Милош уз благи наклон.
„Порука није од ње... већ од султане Теодоре Хатун.”
Милош занеме, a Етиопљанин одмах примети његово устручавање и
страх.
„Знам, ефендија, да сте обоје из Румелије” рече он. „Мада међу
делијама има много твојих земљака, али ти си joj запао за око својим
јунаштвом.”
Милош оћута и само беспомоћно дигну обрве и климну главом.
„Ја сам из Етиопије...” рече опет он, „па иако сам прихватио ислам...
нисам заборавио моју стару веру јер сам у њој рођен... Ако ниси знао,
исте смо вере.”
„Хришћанин?” изненади се Милош, a овај климну главом.
„Кунем ти се њоме да си у мени стекао пријатеља.”
„И ти у мени, кизла агаси Абимелех.”
„Зато морам да те упозорим, као што сам и њој рекао, да се не
гледате са жудњом, јер ће неко приметити страст у вашим очима... и
нико вас неће спасити султановог гнева.”
„У праву си, Абимелеху” брже-боље ће Милош и одахну јер се
уплашио да je црнац сазнао њихов прави однос. „Твој савет ћу свакако
прихватити... Hero... Само нешто не разумем.”
„Шта, ефендија?”
„Чуо сам да султанове конкубине после девет година имају право да
траже да буду отпуштене из харема... И да чак добијају и новце за ту
своју... службу... Како она то није тражила од султана?”
„Јесте... али он je одбио... јер жели да га подучава вашим обичајима
и језиком. Само зато je остала жива након смрти великог султана
Орхана.”
„Па... je ли срећна?”
„Срећна?‚” зачуди се Етиопљанин и смркну му се лице. „Ко je овде
од нас срећан, ефендија?... Јесу ли срећне зебе у златном кавезу или
ласте које слободно лете и гнезде се где им je воља?...
Може ли она бити срећна што je однекуд доведена овамо и никад не
напушта сарај?... Или ja што су ме као дете Копти уштројили и продали
у робље?”
„Да, знам за евнухе..” збуњено ће Милош.
„Не знаш, ефендија... Али ja ћу ти рећи да би убудуће знао јер си
ипак недавно дошао‚” спусти он тон, па након што се умири, рече:
„Имао сам осам лета када су ме ухватили... и продали у Египту. Тамо су
ме везали за сто и одсекли ми мушкост... Затим су ми гурнули шупаљ
бамбус да бих могао мокрити док ми не зарасте рана у песку... Да, у
песку затрпан до гуше... Тек би сваки десети то преживео... Ja сам један
од тих... И да, срећан сам због тога, ефендија.”
„Опрости ми на незнању, кизла агаси Абимелех” рече Милош.
Етиопљанин климну главом, па замишљено гледа око себе док се
око њих ствара гужва. Султан се спрема да изађе из свог шатора.
„Ја знам зашто сам овде, ефендија” рече му овај. „И знам за што je
кадуна Теодора овде... Али не знам зашто си ти.”
„Ја сам заточник, делија” рече Милош. „Ми смо ратници који трагају
за пустоловинама да бисмо се доказивали...”
„И срећан си овде, ефендија?”
Уто, излази султан са својом свитом, a прилази му делибаша Муса,
који je из прикрајка неопажено посматрао Абимелеха n Милоша како
разговарају. Било му je чудно што су њих двојица заједно, у присном
разговору. Мораће да их обојицу држи на оку. Можда ће моћи, мисли
он, да сазна нешто што ће искористити против Рашанина. Нешто чиме
ће га оклеветати пред султаном и заувек га се тако отарасити.
 Глава четрдесет и седма - Лето 1376.

„Љубав je почетак и добра и зла”

У гледавши светлуцање реке Пепељуше између стабала на обали на

светлости летњега дана, она уздрхта од радосна узбуђења. Тело joj
проже талас тако силне жудње да joj очи засузише и на трен joj
замаглише вид. Она кипти од жеље, изгара од страсти за њим. Тело joj
дрхти као прут. He може више трезвено да размишља, нема жеље за
сном или јелом. Има само једну, неугасну жељу: да буде с њим, да се
никад не одвоји од њега. Дан, ноћ - свеједно joj je; само да je не пушта
из његовог топлог загрљаја.
Како се ближила разгранатој врби нагнутој над реком, тако je све
јаче осећала бубњање свога срца у ушима. Колена су joj клецала, морала
je да се придржава уз стабла поред којих je пролазила. Коња je оставила
негде иза себе, не сећа се више где. Жубор реке, шумор лишћа на
топлом поветарцу и брујање птичијег хора као да joj још више
распламсава неиздрживи нагон за њим. Устрептала од златног прелива
сунчевих зрака који се пробијају кроз крошње и од росе на својим босим
ногама, она чежњиво гледа иза врбе да ли je њен драги већ дошао. Чини
joj се да ће joj срце препући не буде ли га видела. Могла би на месту да
умре. Јер није имала снаге да издржи још један дан без њега. Ако није
ту, може и да се баци у Пепељушу, нека je њена вода однесе у Западну
Мораву, и даље у бестрага!
Јер њено тело, истрошено и сагорело од страсти, жудело je само за
змајем. Када змај украде женско срце, тело копни, a душа вене. И живе
једно за друго, свет за њих не постоји. Све до оног најслађег и
најболнијег отрежњења.
Али за њу тај тренутак, иако већ на дохват руке, непостојећи je јер
чим je угледала змаја, њено дотад бледо лице заруменело се од крви,
која joj јурну у образе, њене суве усне се развукоше у осмех и овлажише
се као росом освежене.
Похиташе једно другом у чврст загрљај и њихове усне се спојише у
страствен пољубац. Били су једно под небом и на земљи. Две половине
које су жуделе да се споје у једну целину. Јер срећни и испуњени су
били само заједно. Једино тако су могли да дишу и да живе.
Без иједне проговорене речи, само тихим уздасима, спустили су се
на тепих од маховине испод врбе где су се налазили последњих месеци.
Препустили су се страсти и похоти као да су први пут један другом у
загрљају.
Док свој нагон нису задовољили, ниједну реч нису могли
изговорити. Тек онда им се устрептала тела смирише, a душе наслађене
умирише.
„Носим твоје дете‚” тихо ће она.
Он испусти гласан уздах и зажмури. И неста сва чаролија у хоју су
били уљуљкани. Болно отрежњење најпре захвати њега. Кроз затворене
очи, једна суза му се искраде и склизну му низ образ. Колико их je
таквих само досад било. Њихову горчину je добро знао, пекле су му
душу сваки пут. Никад се неће навикнутм на тај бол.
Он се налакти крај ње и своју руку положи на њена бедра.
„Родићеш земљи змаја‚” рече он замишљено, и тужном горчином
додаје: „Мужу свом сина, a народу јунака.”
„Твој je син...” промукло ће она јер je истрежњење обузима. Сузе joj
саме навиру на очи. Душа joj се узалуд опире разуму, који као плима
незаустављиво надолази.
„Његов ће бити” тихо ће он.
„Твоје крви и меса je.. ” задрхта joj брада. „Поведи ме са собом...”
Али како то изговори, и сама осети илузорноет својих речи. Примети
он то у њеном гласу и миловидно je погледа у сузне очи. Тужно joj се
осмехну.
„Обоје смо знали да ће се ово догодити” рече он. „Дубоко у души
смо то знали... Одувек je тако.”
„И шта сад...?‚” загрцну се она несвесна суза које joj лију низ образе.
Стеже му руку. Она види само његово лепо лице.
 Он се усправи и седе загледан у реку.
„Овде смо се срели... Сећаш се?” уздахну он. „Колико je времена
отад прошло?... He сећам се... He знам... Kao да ме питаш колико je воде
протекло поред наше врбе... A сећам се сваког нашег пољупца, сваког
твог додира... Остаће нам барем то.”
„Откуд да најрадоснији осећај... мора да нас раздвоји?”
„Тако je одувек... са мном.”
„Зашто мора бити тако?” опире се она свом разуму.
Он устаје и даље загледан у реку. Њена површина дивно блешти на
јаком подневном сунцу. Носи поветарац који љуља танке врбине гране
изнад њене површине. И она сад тужно шуми. Чује њене утешљиве
речи, али не ублажују његову тугу. Ни оно што му врба немушто говори
не може да смири његову узбуркану душу.
„Зашто мора бити тако?” трже се он из дубоке занесености, окрену
се и погледа je одозго. Она се стресла од трезвености ње-1'овог бистрог
погледа. У његовим очима више није видела ону заљубљеност, не беше
ни трага топлине у њима. „Зато што сам ja Змај од Јастрепца...”
И крену чврстим кораком ка свом Волују везаном с друге стране
врбе.
„И зато што си ти Милица Хребељановић, кћерка змајевитог Југ-
Богдана, и жена кнеза Лазара...” вину се он у седло. „И своме мужу
подарићеш наследника коме je велика Преља наменила Волосову кацигу
како би свој народ на окупу сачувао од агаренске најезде и спасио им
душе којима прете туђински богови!”
 Глава четрдесет и осма - Јесенесен 1376.

„Добру се надај, a зло ти не гине”

В ест да je бивша царица Јелена, монахиња Јелисавета, умрла

почетком месеца новембра за Милоша je била поражавајућа. И смрт
патријарха Саве с почетка године га je такође изненадила. Чак ни вест
да je кнез Лазар успео да издејствује помирење са цариградском
патријаршијом, која je благословила именовање новог патријарха
Јефрема и скидање анатеме са српске цркве, није га могла нимало
одобровољити. Уосталом, још увек je био љут на Лазара.
Све те вести je чуо од једног грчког трговца у механи каравансараја
крај моста који je водио до двора. Ни силно вино које je тада попио није
му помогло да ублажи душевни бол. Сматрао ју je мајком. Жена која
није правила разлику између њега и своје деце иако joj je он био
посинак. Сада je коначно била уз свог вољеног Душана. И са Урошем,
чију смрт није могла да преболи и коja je само убрзала њен одлазак. Сем
дубоке туге и утучености, Милош се осетио пораженим. Изневерио je
њу, Теодору, себе. Толике године je маштао о томе да кћерку врати
мајци. Веровао je да ће joj то улити нову вољу за животом, a Теодора би
се коначно вратила у домовину. Али ништа од тога није могло да буде.
Дуго већ Милош осећа као да га Бог више не гледа, да му je свети
Георгије окренуо леђа, да je скренуо са свог судбинског пута. A онда би
се опет присетио разореног Обилова, Угринове и Ружицине смрти,
Јелициног изгнанства... изгубљеног Копља. Опет би му се распламсао
гнев, опет би проклињао како Лазара, тако своју судбину. И утеху би
потражио у вину јер спаса, ми-слио je, за њега није било. Турци ретко
пију вино и пиво, осим на двору где je то чешћа појава, али то им не
смета да њима тргују и продају их туђинцима по механама или
бакалницама. Тако je у механи обичавао да седи сам, осим ако би видео
неког грчког или јеврејског трговца када би се распитивао за вести из
Србије. Никад те вести нису биле добре. Па ипак, Милош je полако
тонуо у летаргију и све чешће се присећао свога старога живота кога се
тако одлучно одрекао. Још га je само држала нада да ће избавити
Теодору из харема. Али и она je била све блеђа. Од онда када ју je видео
на Киркпинару опет joj се губи траг. Чак je није видео ни на
овогодишњем такмичењу. Некада би се запитао да ли je уопште жива.
Никакве вести или гласине нису могле процурити иза дебелих зидова
харема.
Toгa сунчаног јесењег новембарског дана, наизглед одједном створи
се велики метеж и гужва у палати. Стража je из дворишта протерала све
који су се тамо затекли, a по ходницима су службеници и робље
подједнако бежали да се затворе иза неких врата. Како je брзо почело,
још брже се завршило. Све се убрзо умири и стиша. Ходници палате
опустише.
Делибаша Муса окупи своје делије и без иједне речи о томе шта се
догађа изведе их у двориште двора где их je постројио. Стајали су тако
пун један сат док се Мурат са својом свитом није појавио. Са њим су
његови синови Јакуб и Бајазит, први има 17, a други 16 година. Обојица
су у гиздастим аздијама, a преко груди им шљашти џеба. Јакубу за
појасом виси ђорда опточена сребром и златом, a Бајазиту дугачка
гадара украшена драгим камењем. Иако су још млади, обојица су били у
боју, калили се међу обичним војницима и већ имају крв до лаката. Док
Бајазит личи на мајку, Јакуб je исти отац. Али нарав им се разликује,
супротна као небо и земља. Бајазит je сујетан, тврд и груб, док je Јакуб
милодушан, ведар и дружељубив. Првога се војска плаши, док другог
сви воле и омиљен je међу војницима.
Скоро истовремено, с једне стране се појавише коњаници, a с друге
запрежна кола на којима je био један кавез. И сви стадоше пред султана.
Милош тада примети да je у кавезу један дечак од петнаестак година.
Преко очију има повез. Лице му испијено, тело мршаво, он седи
скрушено и погнуте главе. Умотао се у свој бињиш од црвене чохе,
прљав je и поцепан.
„То je султанов син Сауџи Беј.. ” зачу Милош шапат неког делије иза
њега.
„Зар je још жив?” пита се други.
„Ја сам гледао када га je султан ослепео пре три године‚” рече трећи.
Уто, отварају се велика врата харема и у двориште излазе султанове
жене под веловима у пратњи кизле агаси Абимелеха Милошу срце
заигра од среће када међу њима угледа Теодору. Лакну му када виде да
je још жива. И она одмах примети постројене делије, па погледом тражи
Милоша. Очи им се смеју када га угледаше, a срца им од узбуђења јаче
ударају. Нико их не примећује јер сви гледају у најстарију Муратову
супругу Фулан Хатун како несигурним кораком прилази кавезу и кроз
решетке протура руке да би додирнула свога унесрећенога сина. Син ко
син, осети мајчин додир. Руке им се испреплетоше у дрхтав загрљај.
Милош не чује шта једно другоме тихо говоре, али по њиховим лицима
види мајчински очај и синовљев страх. Прилази joj њен најстарији син
Јакуб, нешто joj говори на уво и покушава да je одвоји од кавеза. Али
она одбија да пусти Сауџија, одмахује главом, и очи joj се пуне сузама.
Атмосфера из тренутка у тренутак постаје све напетија, a на
површину избија сва нетрпељивост која постоји како између мајки, тако
и између њихових синова.
Милош прво примети како Бајазит почиње да се премешта с једне
ноге на другу док их стреља погледом. Његова мајка Гулчичек Хатун
почиње од нервозе да крши руке. Само Мурат као кип стоји и не
показује никаква осећања, као да у кавезу није његов син. Фулан Хатун
пушта руке свога сина, уплакана једва стоји на ногама, сручила би се да
je Јакуб не држи. Истргне се од сина и баца се Мурату под ноге:
„Падишаху! Амиру Ал-Муминини! Кан султану! Господару мој!
Преклињем те, смилуј се над нашим сином! Смилуј се нада мном! He
одвајај га од мене!”
Јакуб прилази и стаје иза мајке, шири руке молећиво:
„Оче... He шаљи га у Бурсу!”
Чим je чуо старијег брата, Бајазит претећи искорачује ка њему:
„Кадијаскери су имали последњу реч! Ти се не мешај! ”
„Отац je главни судија” испрси се Јакуб. „Он може другачије да
одреди! ”
„Остави ми га овде, господару, макар у кавезу‚” завапи његова мајка,
„да га моје руке могу миловати...!”
„Оче, није ваљда да га шаљеш у Бурсу због доласка Андроника?”
пита га Јакуб. „Већ си га довољно казнио због издаје...” „Мир!‚” викну
Мурат дижући обе руке, очи му севају од беса. „Нема расправе! Сауџи
одлази у Бурсу... Делибаша!”
Муса прискаче и пада ничице пред султана.
„Крени са делијама на челу колоне до градске капије‚” рече султан.
„Даље ће сами... Остави ми само Милоша Обилића.”
Муса само климну главом, скочи на ноге и поведе делије ка излазу
из двора. Успут je прострелио Милоша погледом пуним презира. Док се
дугачка колона припремала за покрет, у тој оп-rutoј збрци он примети
Абимелехов миг да му приђе.
Док Фалун Хатун опет грли сина кроз решетке кавеза, a Јакуб и
Бајазит се расправљају иза ње, и Гулчичек Хатун се буни султану што
допушта да Фалун прави сцену пред целим двором, Милош прилази
Абимелеху. Етиопљанин са својим евнусима стаје испред њега и
Теодоре и заклања их од осталих. Знају да имају само неколико
драгоцених тренутака пре него што ће се сви разићи.
Теодора и Милош се ухватише дрхтавим рукама. Загрлили би се, али
не смеју. Видеће их. После толико година раздвојености, опет су
заједно, бар на трен. Њој се испунише очи сузама, a речи joj запеле у
грлу. И он се одједном спетља изненађен овим неочекиваним сусретом.
„Милоше, мили мој брате... Ти си једино сунце које греје моју
Душу.”
„Теодора, обећао сам ти, сећаш се... Морам те извући..
„Не, не! уплаши се она. „Не помишљај на то, тако ти нашег милога
Господа! Убиће нас обоје!”
„Али морам...”
„Не! Довољно ми je што си овде и што те сад држим за руке, ништа
ми друго нe треба, брате.”
„Али...”
„Слушај ме, Милоше‚” стеже га она за руке, види да je неразуман и
плаши се његове исхитрености. „Помирила сам се с Богом и својом
судбином, али ти мораш да се чуваш...”
Колона са запрежним колима и кавезом полако креће. Јакуб одвлачи
мајку уназад док она хистерично плаче и дозива свог сина. Све се
дешава брзо, покреће се маса, људи се разилазе...
„Морам ти рећи, сестро” брзо говори Милош. „Мајка ти je умрла пре
дваестину дана...”
 „Moja мајка.. ” запањи се Теодора и укочи се загледана у Ми лоша.
Пролази уплакана Фалун Хатун поред њих и угледа их како се држе
за руке. Јакуб то не види јер се с друге стране свађа са Бајазитом.
Милош се брзо отргну из Теодориног чврстог стиска и пробија се кроз
евнухе до султана. Стаје иза њега одсутног духа и мисли, сав je под
утиском овог сусрета. Још му цело тело дрхти од узбуђења. Султан са
свитом креће, a он и даље стоји замишљен. Чак се осврће да види где je
Теодора. Срео je Абимелехов уплашен поглед, он му руком дискретно
показује да крене за Муратом. За њим полазе Бајазит и Јакуб још увек
жучно се расправљајући.
Милош je знао за дубоки антагонизам који je постојао између
Муратова два најстарија сина Јакуба и Бајазита. Иако у почетку није
схватао разлог, касније je сазнао да je нетрпељивост између синова
султана традиционална појава код Турака. За разлику од српског двора
где се по обичају најстарији син сматрао наследником владара, код
Османлија je владао другачији принцип, Султан би својим синовима
доделио титуле и власт над одређеним регионима, a након очеве смрти,
синови би се по закону јачег борили за престо. И дуго уназад, по неком
„необјашњеном” правилу, најстарији брат би страдао од руке млађег. И
убудуће биће тако.
Десно од Врата среће налази се дворана са наткриљеном куполом у
којој се састајало Царско веће, a иза ње престона дворана, где je султан
примао државне достојанственике и стране емисаре. Ту je тога
поподнева Мурат примио Андроника, сина и сувладара византијског
цара Јована V. Ако некога султан није могао очима гледати, то je онда
био тај двадесетосмогодишњи лицемер и нитков који никога није
поштовао и свакога je хтео да превари. Умео je Мурат да поштује своје
непријатеље ако су били часни људи, који су држали до своје речи и
обећања. Андроник je био све само не такав. Поврх свега, био je главни
кривац за тринаестогодишњи грађански рат који ће беснети
византијским царством. Неком другом приликом, Мурат би то једва
дочекао. Но, Андроник, када се побунио против свога оца, некако je
успео да увуче султановог најмлађег сина Сауџи Беја да се и он побуни
против свога. Није му требало много да наговори Сауџија на издају.
Иако je тада имао само дванаест-тринаест година, млади принц je знао
да нема никаквих изгледа да се попне на престо и да ће највероватније
умрети од руке старије браће у борби за власт. Најгоре од свега, оно што
je за Мурата било неопростиво и чега се гнушао, била je њихова
хомосексуална веза иако je Андроник био ожењен и имао децу. Овај je
некако успео да заведе Сауџија да му постане љубавник. И сада je тај
човек стајао пред њим, a Мурат je знао зашто му долази на ноге.
Прво га je оставио да чека два сата у ходнику, a када га je примио
унутра, пустио га je да стоји још пола сата пред њим док je Мурат,
наводно, завршавао неки важан посао са својим сераекером Омер-
пашом. Иза дивана су Бајазит и Јакуб као два кипа, али стрељају очима
презира дошљака. Уза зид стоји Милош.
Мурат га погледа наизглед незаинтересовано, иако je осећао како му
утроба подрхтава од нервозе. Неким људима изглед открива нарав и
карактер, и ма колико се смешили, подилазили, клањали се - први
утисак не могу да промене. Андроник je преко левог ока имао повез, на
њему je стара и прљава униформа. Скоро неприметним гестом руке
султан му показа да говори.
„Господару Једрена и Бурсе, миљенику Алаха.. ” започиње понизно
Андроник трепћући на здраво десно око. „Покајнички то молим за
гостопримство и твоју помоћ
„Гостопримство, принче, ти не могу ускратити јер je воља Алаха да
га пружим сваком просјаку с улице” рече хладнокрвно Мурат. „У
градини испред je постављен астал за рају па се можеш најести колико
ти je воља... A што се тиче моје помоћи, не видим зашто бих ти je
пружио.”
„Знам да сам ти се замерио својим ранијим поступцима, али окајао
сам своје грехе и схватио да сам страшно погрешио...”
„Брига je мене за твоју заваду с оцем” прекида га Мурат. „Али ти си
се побунио против њега јер си се противио што je он постао мој вазал, a
сад тражиш помоћ од мене... претпостављам, против њега.”
„Младост и охолост су ме били заслепили, падишаху..шири Руке
овај у очају.
„Не због младости, већ због охолости je требало да будеш ослепљен
на оба ока” рече султан. „Ромејци као да не маре за дата обећања, дата
реч вам ништа не значи... Након што je ваша побуна угушена, цар Јован
и ja смо се договорили да ћемо казнити наше непослушне синове
ослепљењем... Ja сам то учинио... A тебе je отац поштедео.”
„Ослепео ме je на једно око, бацио у тамницу...!”
„Требало je да те ослепи на оба ока па не би побегао из тамнице и
сад му радио о глави... Kao што сам ja ослепео свога сина Сауџи Беја.”
Ha помен његовог имена, Андроник стаде да гута кнедле. Највише се
бојао да ће султан начети ту тему.
„Завео си мога сина и увукао га у своју заверу” рече Мурат дрхтавим
гласом. „Окренуо си га против мене.”
„Сауџи je био озлојеђен својим положајем и нисам га наговарао...”
Султан подиже руку и ућутка га. Зна да се учињено не може
исправити, али може се искористити и казнити. Moгao би сад да га
ослепи и на друго око, али сем личне сатисфакције ништа више неће
постићи. Мурат je мудар, казниће Андроника и цара Јована једним
ударцем, али ће и неку корист за себе да добије.
„Шта иштеш од мене, принче?”
„Господару, тражим од тебе војну помоћ да се домогнем царскога
престола.”
„Да свргнеш свога оца?”
„Ја сам његов сувладар већ дуго, време je да постанем цар и да нас
двојица склопимо нови пакт.”
„Двапут ћеш издати оца... Како да знам да ме нећеш издати?” пита га
Мурат.
„Кунем ти се у Свемогућег Бога...”
„У ког? Твог или мог?”
Андроник занеме. Трепће на здраво око и стиска уста. Дланови му се
зноје. Зине да нешто изусти, па стане. Боји се да не каже опет нешто
погрешно. Види то Мурат и ликује.
„А шта си обећао Ђеновљанима, принче Андроник?” пита га султан.
Овај пребледе и стаде да се премешта с једне ноге на другу. Већ се
каје што je уопште дошао код Турака. Шта му би да послуша
Ђеновљане кад су га упутили да помоћ тражи од султана?
„А што бих њима било шта обећавао, господару...?”изусти мукљиво
Андроник.
„Колико знам, они су те ослободили из тамнице. Сигурно си њима
заузврат нешто обећао.”
Види Ромејац да Турчина не може да лаже или да му нешто прећути.
Сви су свуда имали своје уходе, a он се заносио да може да изигра и оца,
и Турке, и Ђеновљане, и Млечане. A имао je само двадесет и осам
година, и остао je без једног ока.
„Обећао сам им острво Тенедос... Само то.”
 Мурат клима главом и замишљено га посматра. Од оваквих људи,
нож у леђа je најмање што се може очекивати.
„А шта мени обећаваш заузврат?”
„Само кажи, пресветли.. ” сину му лице од наде.
„Цариград ти не могу тражити, je л’ да?” цинично се осмехну Мурат.
„Не би имао одакле да престолујеш... Али можеш ми вратити Галипоље,
које ми je твој отац, уз помоћ крсташа, преотео пре десет лета.”
„Галипоље?” избечи се Андроник на своје једно око. „Али то je на
улазу у Мраморно море... Моћи ћеш да блокираш пролаз до Цариграда.”
„Зашто бих га блокирао ако ћемо склопити... пакт као што велиш?”
Безизражајно Муратово лице још више збуни Андроника. Ромејац je
сувише млад да прозре старог лисца као што je Мурат. Али чак и да je
знао његове праве намере, Андроник није могао да бира. За помоћ,
зависио je само од Мурата. Селџуцима није смео да се обрати за помоћ.
Скратили би га одмах за главу. Па ипак, знао je да ко држи Галипоље,
фактички контролише судбину Цариграда.
„У реду...” снуждено ће Андроник. „Чим Цариград буде мој, повући
ћу све трупе из Галипоља и предаћу ти га
Мурат je сад могао да покрене свој план одмазде, за који му je
требало неколико година да га оствари. Уз помоћ турских трупа,
Андроник je после једномесечне опсаде заузео Цариград и утамничио
свога оца и брата Манојла. По договору, предао je Галипоље
Османлијама, али није успео да преда острво Тенедос Ђеновљанима јер
je то тамошњи гувернер одбио већ га je препустио Млечанима. Три
године касније, Мурат помаже заробљеном цару Јовану и Манојлу да
побегну из тамнице и они налазе уточиште код њега. Своју помоћ да
свргне Андроника Мурат условљава тиме да овог пута отац прописно
казни сина издајника. Цар Јован пристаје и уз турску и млетачку помоћ
заузима Цариград. Андроник бежи у Галату, стари део Цариграда, где je
остао до 1381. Упркос обећању султану Мурату, цар Јован опет није
казнио свога сина. Поврх свега, наново га именује за свог законског
наследника на престолу. Четири године касније, 1385, до Мурата стижу
гласине да Андроник опет врбује Сауџија. Уплашен да ће овај пут Јакуб
бити увучен у заверу јер je најстарији син отворено показивао наклоност
према ослепљеном млађем брату, Мурат одлучује једном за свагда да
реши проблем. Исте године, наредио je да се задави његов син Сауџи у
Бурси, a Андроник je пронађен мртав у свом граду Силиврију, надомак
Цариграда.
 Глава четдесет и девета - Јесен 1378.

„Слути, слуто, наслутићеш”

В реме не лечи све ране. Неке зацели, неке продуби. Али ожиљак увек
остаје. С времена на време уме да заболи. Хоће душа тихо да цвили,
да натера неку сузу да се искраде. A што je више рана, већа je и мука.
Сваку би Милош заменио за рану од мача или копља. Јер сваку
расекотину ушијеш, и временом зарасте. A шта ће са онима на души
које узалудно вапе за изгубљеним?
Сваки дан у туђини Милошу je био тежак као туч. Свако јутро би
тешко устајао, a сваку ноћ би све касније заспао. И све чешће би се
присећао Гороја и његових прича како му je било док je служио у
туђини.
„Кад ми осване дан душобоље” говорио je, „а ja покупим својо прње,
захвалим се свом господару и пут под ноге... Ал’ најтеже ми je било код
Османлија. Бојао сам се да ћу душу изгубити у том мноштву
безбожника... Чим сам их напустио, похитао сам у наш Хиландар да
окајем грехе и да се окадим.”
Није Милош тада могао да разуме шта je носталгија, како je бити
окружен људима друге вере и обичаја. И како све то утиче на људску
душу, поготово змајску, која je толико везана за завичајну груду.
„Бојао сам се тамо смрти‚” признао му je једном приликом Гороје.
„Да не скончам као псето у некој јами без крста над главом. У туђој
земљи... Кажу да се такви повампире у обура, боже сачувај! ”
Сада je и Милош схватао да свако мора умрети у својој земљи, и
бити сахрањен у њој. И не би га чудило да се повампире, која би душа
имала мира у туђини? И у њему je почео да се јавља страх. Прво
постепено, и то носталгијом за завичајем. Затим се стидљиво јавила
бојазан да ће скончати овде... где му није место. Није знао да ли су неке
делије попустиле под тим страхом и преобратиле се у муслимане, али
било je и таквих. Морао je да се запита шта то нагони човека да се
одрекне своје вере и прими другу? Сигурно нејака воља да се одупре
сталним видљивим и невидљивим притисцима са свих страна. Можда
неко укорењено незадовољство и гнев? Али што се Милош више опирао
исламу, то je више расла жеља да се врати у завичај.
И једино што га je још увек држало у Једрену била je Теодора. Два
године су прошле од њиховог последњег кратког сусрета. Остао je
збуњен. Да ли се она заиста помирила са судбином и била спремна да
остане у харему, или се само плашила за њих двоје као што je рекла?
Себи je отад говорио да ће следећом приликом то да разјасни. Желео je
да зна хоће ли с њим бежати... или да се он без ње врати у Србију.
Toгa кишног јесењег дана, после четврте молитве у подне коју
називају олеј намази, делије су у пратњи султана Мурата и највиших
достојанственика изашле у двориште да дочекају долазак једног
каравана. По изнуреном изгледу двадесетак камила у пратњи великог
одреда спахија под командом једног санџак-бега видело се да долазе
издалека. Покисли и промрзли, шћућурено су дојахали умотани у
кабанице док се киша сливала низ њих. Цело јутро се у даљини, негде
изнад Црног мора, чула грмљавина.
Камила која je носила велику носиљку, клатећи се напред-назад,
полако се спустила. Врата харема се отворише. Милош се понада да ће
видети Теодору, али само неколико евнуха обријане главе истрча по
киши да помогне гошћи да изађе из носиљке. Њих четворица раширише
велико платно да жена под велом случајно не покисне, a двојица
раширише шарени ћилим по влажној земљи да joj се ноге не поквасе.
Један јадник се спушта на све четири да joj послужи као степеник јер je
камила висока. Прилази
султан и пружа joj руку да сиђе. Она за тренутак оклева, очи joj
имају уплашен поглед. Уместо да њу сачека, султан je хвата за руку и
нежно, али сигурно je извлачи из носиљке. Притрчава кизла агаси
Абимелех с друге стране и придржава je.
Киша пљушти. Милош не чује шта joj султан говори. Вероватно joj
упућује речи добродошлице док она стоји укипљено. Сви остали кисну
и вода им се слива низ лица. Само мисле да се што пре ово заврши и да
се склоне. Кад оно...
„Делијо! Милоше Обилићу!” журно му маше Абимелех. Милош се
па трен збуни, гледа час у њега, час у намрштеног дели-башу Мусу.
Како га главни евнух и даље дозива руком, Муса нема куд него повуче
напред Милоша.
„Иди тамо и пази шта радиш, каурине” процеди овај кроз зубе.
Милош им притрча и стаде збуњен поред гошће, султана и
Абимелеха.
„Делијо, испрати принцезу Керу Тамару до њених одаја‚” речe
султан не скидајући поглед с ње. „Кад год дође нова жена у харем... има
неког ко то не одобрава.” Затим се обрати њој: „Доћи ћу к теби касније,
кадуна.”
Запрепашћен, Милош креће за свитом кроз врата харема. У том
тренутку не мисли на Теодору јер не може да верује да улазе у тај
забрањени град. И оно што je видео немало га je изненадило. Мрежа
ходника који су водили до већих или мањих просторија, или већих или
мањих дворишта. Степеништа на rope или на доле, мрачни или
осветљени пролази са устајалим ваздухом. И свуда осакаћена људска
бића, идиотски помоћници накарадног лица специјализовани за хиљаду
и један начин дављења, кепеци који служе за забаву. Све су то биле
паћеничке душе болесног тела или ума које су постојале да пруже
илузију тоталне моћи владара. Чак ни деца нису изгледала нормално,
многа су деловала болесно. Било je супротно од онога што je Милош
виђао ван харема.
„Делијо.. ” обрати му се тихотајно Абимелех, „ти си први туђинац
који овде улази
„Зашто ме je султан пустио?” прошапута Милош док иду за
принцезином свитом.
„Јер си ономад одбио његову понуду за робињом” осмехну се
Етиопљанин. „Господар мисли да те жене не занимају, да си безбедан
попут евнуха.”
„Неће ваљда да ме... уштроји?” озбиљно ће Милош.
„Зависи од тебе, делијо” уозбиљи се овај. „Баш-кадуна Фалун Хатун
je видела тебе и Теодору Хатун како се држите за руке оног дана... Она
je после султанове мајке, валиде-султаније, овде главна јер je прва
господару родила сина... To je било несмотрено од вас... Замерила je то
њој... Господарове жене и конкубине су овде стално једна другој за
вратом.”
„Је ли Теодора у невољи због тога?” забрину се Милош.
„Чувати се она уме” рече овај замишљено, „али у невољи можда ти
будеш, делијо?”
„Али то je било пре два лета...?”
„Свака жена има бодеж, али га искористи само једном, када joj je
најпотребније.”
„Зашто су у завади?”
„Да се додворе султану, свака која му je родила сина жели му бољи
статус‚” шапуће Абимелех. „Када на престо дође нов султан, он убије
жене и децу свога претходника... Најсрећније пошаље у Кућу суза, ван
двора.”
„А она?‚” показа Милош мигом на принцезу.
„Принцеза Кера Тамара, сестра бугарског цара Јована Шишмана”
прошапута он гледајући у њу како скрушено хода, вуче ноге. „Када je
цар Јован ступио на престо пре седам година, мој господар je отишао да
захтева од њега вазални однос и заљубио се у њу. Жена несвакидашње
лепоте, кажу. Тражио je од цара да му преда своју сестру... Све досад je
одуговлачио.”
„А који je мој задатак, кизла-агаси?”
„Да je чуваш у башти харема док не пошаљем евнухе по њу” рече
овај. „У харемске одаје забрањено ти je да улазиш.”
Уто, излазе у двориште које je окружено колонадом. Склоњена од
кише, свита се зауставља. Абимелех одлази, a долази ћаја-кадуна,
врховна надзорница, која je водила бригу о свим женама, посебно о
аџамијама, почетницама. Она им je организовала, уз основе ислама, да
шију, везу, играју, певају, свирају инструменте, a све зависно од својих
способности.
За том дебелом женом долази свита робиња које узимају сандуке с
њеним пртљагом и некуд их односе. Милош примећује да с балкона
гледају друге конкубине, дошаптавају се и кикоћу, a неке je већ мрко
гледају и заједљиво коментаришу. Ha безбедној удаљености пролазе
евнуси својим послом, али не пропуштају да застану и загледају нову
султанову жену. Она се сирота укипила и унезверено гледа око себе.
Очи joj пуне суза, рукама гужва своју хаљину. Створи се велика гужва у
дворишту, многи не маре за кишу па стоје и посматрају.
 „Милоше..зачу он иза себе.
Када се окренуо, видео je жену под велом како стоји иза оближњег
стуба. Одмах je препознао Теодору. Он се неприметно искраде и приђе
joj. Загрлише се. Он je љуби у очи, стеже je уз себе, не би да je пусти.
„Не смем дуго да останем‚” прошапута она. „Изашла сам из свог
кафеса, ако ме виде, казниће ме.”
„Јеси ли добро, сестро моја?” пита je он. „Чујем да си имала
невоље...”
„Добро сам, не брини за мене‚” брзо говори она док гледа
преплашено око себе. „Али бојим се за тебе. Фалун Хатун нас je видела,
прети да ће рећи султану, али валиде-султанија ме брани, рекла joj je да
ће je дати задавити буде ли му нешто казала. Али чујем да се поверила
делибаши Муси, преко свог повереника капиџи-баши, старешини
чувара Врата... Чувај се, молим те, раде ти о глави. Убићу се ако ти се
нешто деси, убићу се тако ми Господа нашег! ”
„Смири се, сестрице, куд ће Турадија мени доћи главе?” опет je он
загрли, a стоји му кнедла у грлу. „Све ћу посећи, a тебе одвести
одавде...”
„Не! Рекла сам ти, Милоше”опет ће она, све брже говори,
преплашена je. „За мене немој бринути, умем ja да се чувам, има ко овде
да ми помогне, али ти си сам. Ти се чувај! Идем, морам да се вратим у
свој кафес.. ” истргну се она из његовог загрљаја. „Остај ми с богом,
мили мој брате‚” и отрча сва уплакана.
Незадуго затим, враћа се Абимелех са дваестину евнуха и одмах им
стаде издавати наређења. Неки од њих су носили батине, чиме су једино
евнуси били наоружани, па одмах окружише бугарску принцезу и
кренуше сви заједно за ћаја-кадуном пут принцезиног кафеса, односпо
кавеза, како су се звале одаје које одређени појединци нису смели
напуштати без дозволе. Нису жене само држане у кавезу, већ и млади
принчеви који још нису завршили школовање или нису запали за око
свом оцу султану, који би им доделио неко звање и тако их избавио из
заточеништва. Њихов број се није знао, и већина je патила од душевних
поремећаја, које су неки насилно испољавали. Зато су често та
беспомоћна деца убијана или злоупотребљавана у заверама.
 Глава педесета - Лето 1388.

„Ужежи богу свјећицу дa ти помогне,

a врагу дa ти не нa’yди”

Т еодора се нервозно ушетала по својој одаји. Дланови joj се зноје,

уста су joj сува, мало-мало па je жмарци подилазе. Крши руке док
бесомучно иде од врата до прозора. Скоро сваки пут провери да ли су
joj врата закључана. Пред прозором застане и чежњиво се загледа кроз
решетке у пун месец на ведром ноћном небу. Толико joj недостаје
завичај. Толико жуди да се врати у Србију. Макар истог дана и умрла,
али нек je тамо сахране. Душа joj вапи да опет види Паун поље,
Сврчинско језеро... Шар-планину. Да удахне пуним плућима тај резак
планински ваздух. Жели да осети под босим ногама своју родну земљу,
да се умије хладном изворском водом. Срце joj чезне да обиђе гроб оца
Душана и мајке Јелене у Светим арханђелима. И раније je имала овакве
нападе носталгије када би je туга надвладала и гурала у амбис очаја.
Али последњих година je другачије. Откако je видела Милоша, овакви
душегубни наступи очаја постајали су све неподношљивији. Час би му
дојавила да жели побећи из харема с њим, час одустане од тога када се
сети колико се и мањи прекршаји сурово кажњавају. За своју судбину се
није бојала, смрт ју je само могла избавити из овог пакла, али није
желела да Милош страда због ње.
Ипак, оно што joj се данас десило у хамаму за конкубине толико ју je
потресло да још увек није могла да се смири. Избегла je смрт за длаку, и
што je најгоре, осећала се толико беспомоћно.
Да joj Кера Тамара Хатун није прискочила у помоћ, по злу би се
завршило за њу. A што више размишља о томе, и хиљаду пута враћа
сцене у глави, то je више убеђена да инцидент није био случајан, већ да
je неко покушао да je убије. Мало je било жена које joj нису радиле о
глави све ове године, али највише je ипак сумњала на баш-кадуну Фалун
Хатун, која није презала ни од чега да своме сину Јакубу обезбеди
најбоље изгледа да постане султан. Макар то подразумевало убијање
других жена или принчева. A како je она пала у очима султана након
издаје њеног млађег сина Сауџија, тако су њене методе да поврати
његово поверење постајале све опасније.
Додуше, умоболни Ал-Мудерис, који ју je напао, био je син Каја-
кадуне Салме који je неким „чудом” изашао из свог кафеса, у коме je
провео својих деветнаест година живота. Салма никад није открила ко
му je био отац, па се претпостављало да je био неки од дворјана сараја,
али био je осуђен, као многи принчеви, на живот у заточеништву,
чекајући да буде погубљен. Нико од њих није могао остати нормалан.
Ал-Мудерис je улетео у препуни хамам и након што je оборио
неколико евнуха, устремио се право на Теодору, која je била у води.
Остале конкубине су се разбежале вриштећи и запомажући док ју je он
држао под водом и давио je. Ha срећу, храбра бугарска принцеза Кера
Тамара, која се у међувремену спријатељила са Теодором, скочила je
Ал-Мудерису на леђа и ноктима му изгребла лице. Бранећи се једном
руком од ње, попустио je његов притисак и Теодора je успела да се
ослободи његовог стиска. Уто, улетели су евнуси са батинама и пошто
су га прописно умлатили, извукли су га за ноге из хамама и одвукли га у
непознатом правцу.
Теодора je отад била толико уплашена да се Кера Тамара није цео
дан одвајала од ње. Али кад je пао мрак, све конкубине су се повукле у
своје одаје да се случајно не би сусреле са султаном када крене да
посети неку од њих. To се сматрало увредом за њега, a такве су
кажњаване јер се морала поштовати хијерархија жена унутар харема. A
како je сама валиде-султанија пажљиво бирала ко ће делити постељу са
султаном, сваки испад се сматрао поткопавањем права старијих
конкубина и утицаја саме валиде-султаније. Иако je султанова мајка на
време обавештавала конкубину која je изабрана за ту ноћ, никад се није
знало да ли ће со султан у последњи час предомислити и изабрати
другу.
Зато, кад je ходником одјекнуло трупкање султанових нанула са
сребрним чавлима, све жене су се примириле знајући да султан долази.
Теодора je застала ослушкујући карактеристичан бат његових корака,
очекујући да ће проћи поред њених врата јер није била обавештена о
његовој посети. Задржала би дах док слуша како се све јаче чује, a
одахнула када би почео да се удаљава.
Али овог пута његови кораци су се зауставили испред њених врата и
зачула je тихо куцање. Умах се збуни, спетљала се, гледа да ли joj je
одаја уредна, затеже своју свилену спаваћицу, намешта дугу косу...
Прилази и дрхтавом руком откључава браву. Врата се нечујно отварају.
Из полумрака ходника измахну батина и удари je посред темена.
Теодора се сруши на под.
Појави се наказан, кржљави кепец у нанулама налик на султанове
који je одгурну од врата и затвори их за собом. Ухватио je Теодору за
обе руке и одвукао je до средине одаје. He оклевајући, спретпо сакупи
њену дугачку рујну косу распросуту по поду и вешто je уви, па joj je
обмота око врата. Стегну из све снаге косу као омчу. To je радио већ
толико пута, вешт je у овом начину дављења. He оставља никакав траг
на врату, нема масница од прстију. Ни ударац по темену није je
раскрварио, зна он тачно колико јако треба да удари да би жену само
обезнанио.
Како стеже косу, тако Теодора губи дах и почиње да се копрца. Тело
би joj се пробудило из несвести јер вапи за ваздухом, али дављење га
још више умртвљује. Руке инстинктивно дижо према свом врату не би
ли се одбранила од напасти, али она није свесна да je кепец стеже
њеном косом, не може да напипа његове руке. Њена борба траје само
неколико тренутака, њен отпор брзо попушта јер се није потпуно
освестила. Њена свест опет почиње да тоне у мрачне дубине несвести.
Незаустављива сила je вуче у црни амбис смрти док њена душа вришти
из свег негласја.
Тако сконча српска принцеза Теодора, кћерка цара Душана и царице
Јелене, сестра цара Уроша, у туђини, далеко од свог завичаја. Кажу да
душа увек хрли своме дому, да незаустављиво пронађе пут до њега. Ако
je тако, онда je чедна душа Теодоре Немањић опет у њеном Паун пољу,
где јаше свог црног вранца Вихора по цветним и мирисним ливадама у
присоју Шар-планине.
 Глава пересет и прва - Пролеће 1382.

„Вино пије Обилић Милоше,

У Једрени у пјаној механи”

М есеци су се низали један за другим, године су пролазиле.

Тридесетосмогодишњи Милош Обилић био je на врхунцу своје
физичке, менталне и духовне снаге. Каљеног међу муслиманима, његова
одлучност и упорност да се не одрекне своје православне вере
очврснула му je не само карактер, већ je створила човека који je био
неумољив и непоколебљив када je требало нешто остварити. Више га
нису могли дотицати разни утицаји и притисци да се повинује исламу,
али није показивао ни непоштовање. Уосталом, већ je био окорели
заточник који није марио ни за шта друго осим да буде најбољи, не само
међу делијама, већ и шире. Такву част je заслужио након војне кампање
коју je повео деспот Тома Прељубовић из Јањине против Албанаца
затраживши помоћ од Латина и Османлија. Султан Мурат се одмах
одазвао позиву и са трупама послао Милоша јер су он и Тома били
Срби. Током те двогодишње кампање међу њима се родило
пријатељство, мада je Милош зазирао од Томине жене Марије
Ангелине, ћерке Симеона Синише коју je подозриво гледао верујући да
ивер не пада далеко од кладе.
Уз помоћ Латина и Османлија, Тома je потиснуо Албанце и
заслужио надимак Албаноубица, a Милош се толико истакао да je цела
турска војска знала за његово име. У мегданисању му није било премца
јер су Арнаути пред сваку битку изазивали непријатеља да се прво
огледају у двобоју, што je био обичај који су задржали од давнина.
 Ha растанку, Милош je упозорио Тому Прељубовића рекавши му „да
се чува и никоме не верује” не могавши да конкретно оп-тужи и Марију.
Нажалост, два године касније, Тома ће бити жртва завере сопствене
супруге Марије и њеног љубавника. Пронађен je заклан у свом кревету.
Град Костур ће пасти у руке албанске фамилије Мусачи.
Тако се Милош победоносно вратио у Једрене. Сваки ожиљак који je
временом добио чинио га je још тврђим и отпорнијим. И сада се
причало да ће султан сменити Мусу и за делибашу изабрати Милоша.
Али ни сви ти успеси и поштовање које je Рашанин заслужио нису
могли да му душу испуне ведрином, да разведре бескрајну носталгију
која га je свакодневно тиштала. Поврх свега, већ дуго није видео
Теодору нити чуо икакву вест о њој. Пред полазак у војну кампању на
Бер, пре годину и по дана, чуо je гласине да je кизла агаси Абимелех био
пронађен мртав, али нико кога je Милош познавао није могао то да му
потврди. Харем je био изолован свет. Причало се и о једној мртвој
кадуни, али се најчешће спомињала Кера Тамара јер je била најмлађа
султанова жена. Одлазак у рат je учинио своје, али je Милош једва чекао
да се врати у Једрене.
И сада je седео у истој механи коју je посећивао кад год je имао
слободно време. Крчму je држала једна стара грчка породица из Једрена
која je двор снабдевала пивом, па су уживали одређене привилегије и
могли су да раде у миру. Милош се ту осећао најпријатније јер најчешће
су ту свраћали грчки трговци са вестима из његовог завичаја. Како су
трговци снабдевали двор, најпре се од њих могла чути нека важна вест.
„Опет си замишљен и ћутљив, Милоше” рече му крчмарица Јонона,
кћерка газде док му даје крчаг с вином. Била je млада, ниска и
лепушкаста девојка са дугим кикама. Знала je колико Милош пати за
завичајем јер joj je он сваком приликом причао о свом разореном дому и
о сестри Јелици, коју годинама није видео.
Мада му je и она недостајала, његова туга се највише односила на
Теодору, коју није смео да именује.
„Шта да ти рекнем што већ не знаш” одврати он с тужним осмехом.
Она седа на клупу крај њега и уздахне:
„Зашто се своме дому не вратиш? Докле ћеш овде да тугујеш?”
„Коме дому, црна Јонона? Нити крова над главом имам, нити оца
или мајку да посетим” рече он и нагну крчаг. Кад обриса руком уста,
опет рече: „И старамајка ми се досад сигурно упокојила, ни покопао je
нисам, ни свећу над главом joj нисам запалио.”
„Није теби место у туђини, Милоше, кад толико жалиш за
завичајем‚” рече она. „Шта те овде држи? Све си мегдане добио,
заточниче. Славу си стекао за три живота... Душа ме боли док то гледам
како копниш... Иди некуд даље и можда срећу себи нађеш.”
„Куд ћу, јадан сам ти ja?” одмахује главом Милош. „Осим Бога и
мога Ждралина, никога немам. Moja матер живи сама у јадном
кућерку... Моји двори леже разрушени и спаљени... Волео бих још за
живота видети моју посестриму Јелицу... пре него што ме посече неко у
боју или на мегдану
„Није се такав још родио, рашански Ахиле” смешка се
тужномилостиво она. „Али ако умрети мораш, нека то буде на твојој
родној земљи, не у туђини.”
„Знам, мила девојко” рече Милош па опет нагну крчаг. „Тако ми и
срце збори, али глава се противи.”
„Не слушај блесаву главу, она само мисли на славу. Остаћеш без ње
не послушаш ли срце.”
Уто, пред крчмом се зачу копитање и фрктање коња. Јонона без речи
устаје, само Милошу самилосно стави руку на раме и изађе да види ко
долази.
Испред механе на коњу седи делибаша Муса, ноге прекрстио, у руци
тамбуру држи. Иза њега тридесет његових делија, расположени долазе у
крчму, жељни провода и пића. Дочекаше je радосним узвицима.
„Крчмарице, замеди ми пива, тако мила својој мајци била!‚” запева
Муса смејући се, a остали то уз одобравање дочекаше.
„Хајде, делибашо, има пива и за тебе и за твоје делије! ” осмехује се
крчмарица. „И замедила и зашећерила га! Добро сте нам дошли... Таман
да се придружите најбољем међу вама! Ено га, испија вино и њиме тугу
спира! Можда га ви одобровољите.”
Делибаши Муси спаде осмех, па кад се осврну, угледа Милошевог
Ждралина везаног иза запрежних кола крчме. A њему се намрачи лице,
раширише ноздрве кад стаде бесно дувати.
„Зло ти ово јутро било, крчмарице” узвикну он љутито, „шта ће овај
каурин у механи?”
Скочи он са седла, баци тамбуру и махну својим делијама да крену
за њим. Делибаша одгурну крчмарицу са врата и улете унутра. Али
успори корак кад угледа Милоша како сам седи с крчагом у руци. Брзо
се окупише остале делије око њега, a он тако окуражен, цинично се
осмехну и добаци Милошу:
„Селам, делијо! ”
Милош се окрену и подиже обрве угледавши њега и остале.
„Селам и теби, делибаша.”
„Сеир ми je гледати како уживаш у том вину, делијо‚” рече овај и
полако крену ка њему, a држи руку на дршци свог топуза.
„Има места овде и за вас, сербезно се раскомотите‚” рече Милош
опет окренут им леђима. „Јонона ће вам наточити пива или вина.”
Муса руком показа својим делијама да се рашире уоколо. Очас
испунише ионако малу крчму. Он стаде изнад Милоша, који пијуцка
вино.
„Жали ми се крчмарица да те разведрит не може” рече он усиљено
веселим гласом. „Шта толико мучи... нашег најбољег делију?”
„Ништа што би ти могао схватити, делибашо‚”рече Милош, па га
погледа rope. „Хоћеш сести или ми тако висити над главом?”
„Хм... Шта je толико тешко да се схвати, каурине? Говорка се да ћеш
ме заменити, требало би да се радујеш
„То ме, делибашо, нимало не радује‚” рече Милош и нагну крчаг,
али већ осећа како расте напетост која прети да се овако или онако
испразни.
„Какве те онда мисли тиште?” пита га Муса док гледа да ли су
његове делије спремне, јер виде и они како полако зачикава Милоша.
„Немају ли можда везе... с оном падишаховом кадуном, твојом
земљакињом... с којом си размењивао страствене погледе?” „Не знам о
чему говориш, делибашо..
„Знаш, знаш, каурине” у гласу му се дизала оштра љутина, био je
решен да искористи ову неочекивану, али надмоћну ситуацију да једном
за свагда да одушка свом дугогодишњем гневу и презиру према овом
човеку. Ha двору то није смео, увек je много људи уоколо и Милош je
углавном иза султана. Али овде, у крчми, па боље место није могао да
пожели. „Нисам ja једини који вас je видео како се гледате или држите
за руке.”
„Чини ми се, делибашо, да je боље да одеш у неку другу крчму...”
„Али Свевишњи je свевидећи... Алах je велики и праведан... Зато ју
je сустигла заслужена казна.”
Милош на то нагло устаје и обара клупу иза себе. Уноси се Муси у
лице, осећа како почиње да кипти. Ипак, грло му се стегло.
„Шта си тиме хтео рећи, делибашо?” једва овај процеди кроз зубе.
Муса диже обрве као у чуду.
„Зар не знаш? Досад су joj кости већ побелеле на сунцу..” Милош
неконтролисано плану и снажно одгурну Мусу уназад. Овај обори
делије које су стајале иза њега и које попадаше на земљу. Остали већ
стављају руке на сабље, само чекају миг свог делибаше. Али Муса скочи
на ноге и заузврат одгурну Милоша. Умало да сруши сто.
„Шта je, каурине? Чему толики гнев због те румелијске дроље?” „Не
називај моју принцезу дрољом, асуме! излану се Милош стискајући
песнице. „Шта се с њом збило?”
„Неко ју je казнио за издају господара, лешину су бацили дивљим
псима и лешинарима... И тебе ћемо, каурине! ”
Милош и Муса истовремено се латише мача и топуза, али Рашанин
допусти делибаши да први узмахне, измакну се, a топуз тресну о астал.
Он замахну Драконом о одсече му шаку са топузом. Дохвати одмах
топузину и тресну Мусу посред чела. Овом очи искочише из главе. Док
се остале делије сабраше, јер je све трајало тренимице, Милош њега још
неколико пута удари и састави га са црном земљом.
Наједном се заталабука од поклича и шкрипе сабљи. Али Милош не
чека да нагрну на њега, већ са топузом у левој руци и Драконом у
десној, силовито се баци на њих крчећи излаз из обруча. Једног млатне
по глави, другом пресече жилу на врату. Обузе га слепа разјареност при
чему није марио за свој живот. Закрвавио je очима од убилачког порива,
ране своје не осећа. Само га још више раздражују. Окомише се сви на
њега као гладни вуци. Милош се докопа свог штита, који као да му ули
нову снагу, подметну га да себи чува леђа, a он мачем направи крварију
међу делијама. Пљушти и прска крв по њима, лица искежена у бесном
грчу испуштају неартикулисане звуке, крике, покличе. Нападају га они с
леђа, али само ударају по његовом великом штиту. Дракон пева своју
злогласну песму док фијуче кроз ваздух и беспоштедно сече главе.
Милош се брзо креће, пробија се кроз њих док покушавају опет да га
опколе. Често замахују у празно или ударе у свога, јер je скучено,
сметају столови и клупе. Њему све то иде у корист. Удара их ивицом
штита по лицу, затим замахне мачем и обезглави их. И његова и њихова
крв га je ударила у главу, па као најгори крволок наслађује се њиховим
самртним ропцем и крицима. Свима ће да одсече главе. Његову сестру
да подмукло убију! Видеће они шта je мучка смрт! Зашкрипа турска
ђорда или гадара о његов троједин, покуша јатаган или ханџар да га
пробију, али само варнице прште. Милош гази преко обезглављених
тела, силовито напада делије. Одбрани се штитом, па онда истог
нападача њиме ивицом удари посред лица. Овај се затетура, a већ
следећег трена мач му одсеца главу.
Зна Рашанин добро колико je хитроћа важна, избегавати непотребне
нападе, користити непажњу других. Лукавство и брзина су главне
одлике заточника јер се другачије не може изборити са бројнијим
противником. Чим су се њихови редови проредили, премоћ je прешла на
његову страну.
Али делије неустрашиво нападају, теже часној смрти у борби, без
повлачења. Осрамотити се пред другима и собом не могу. Образ им je
важнији од главе. Зато падају као снопље, без главе док крв пршти увис.
Милош не застајкује, хитро се креће између њих. Размени један-два
ударца, и ако не може одмах да га посече, прелази на следећег. He
допушта им да га окруже. Сагиње се, измиче, провлачи се између
противника. Задаје смртоносне ударце, у врат или расече бутину с
унутрашње стране где je велика артерија. Зна да то узрокује сигурну
смрт, крварење се не зауставља. После их успут само дотуче.
У малој крчми, трупци се почеше гомилати, a главе се котрљају.
Столови и клупе су поломљени, a дрвени под у локвама крви.
Милош стаде унезверено освртати се, сви леже непомично у
крвавилу. Њему je Дракон до балчака крвав, a рука до рамена. Лице му
je испрскано, са троједина му се слива њихова крв. Задихано стоји над
обезглављеним трупцима. Гледа у њих. Прилази делибаши Муси, коме
je још глава на раменима иако je размрскана. Ухвати га за косу и једним
замахом мача му je одсече. Баци je међу гомилу других.
Иза врата престрављено провирује Јонона. Зинула од чуда и
разгорачила очи. Никад није видела овакву крвавину, нити човека тако
страшног изгледа као што je био Милош. Он гази по мртвима, пролази
поред ње и излази напоље.
Ha улици се већ окупило људи. Чули су буку и галаму, звекет оружја
и крике. Уплашено гледају у крваву сподобу, која прилази бурету са
кишницом. Одлаже мач и штит, и почиње да се умива и спира крв са
себе. Испод се назире обичан човек. Налактио се на буре да дође себи,
да потисне вучју душу, да умири своју прокључалу змајску крв. Дише
дубоко и полако. Жмури, али пред очима му Теодорин мили лик. Чује
њен глас и звонак смех. Осећа њен цветни мирис косе. Кроз главу му
пролазе призори из Паун поља, њихово играње, јахање на обали
Сврчинског језера.
Када je отворио очи, сузе су само прелиле. Брада му je задрхтала, али
задржа јецај. Осећао се физички исцрпљено, духовно испражњено. Да
му je тад неко пришао с леђа и забио нож, бол не би ни осетио. Смрт би
са смешком дочекао. Горка равнодушност je заменила наду, веру,
љубав... оно што га je држало све ове године у туђини.
Умио се поново. Окренуо се само да види мноштво забезекнутих
људи како гледају. Крчмарица укипљено стоји на вратима и нетремице
га посматра.
„’Оди да ти платим вино” рече joj on мирним гласом.
 Глава педесет и друга - Пролеће - 1384.

„Кажитие ми гдје je мегдан и мегданџија,

Па ко кому што дa ”

С а јаких бедема града Костура арнаутски ратници су са стрепњом

гледали у турски логор, који je био подигнут на три стреломета од
њих. Заузели су прилаз полуострву, на коме се тврди град налазио. Са
три стране био je окружен истоименим језером. Прилаз je био омогућен
само једним узаним копненим појасом, који je сад заузела турска војска
под командом искусног Хајредин-паше. Након смрти Томе
Прељубовића град je пао у руке арнаутске породице Мусачи, на чијем
челу je био Андреј Мусачи. Око две хиљаде бранилаца било je сасвим
довољно да одбију троструко јачу турску војску. Али Хајредин-паша се
није журио. Био je спреман да браниоце изнури опсадом.
Како се територија којом je град управљао граничио са земљом
Марка Мрњавчевића, чије je седиште било у Прилепу, султан Мурат je
од свог вазала затражио помоћ у људству. Марко je дошао на челу
седамсто војника и двеста коњаника један дан пре доласка султана, који
je желео победоносно да уђе у Костур. И после дужег времена, Марко и
Милош Обилић опет су се срели. Њих двојица седе на једном узвишењу
и посматрају бивак трупа у подножју. Опсада траје већ два месеца.
„И тако велиш, побратиме?” замишљено ће Марко. „Злотвори je
убили?”
Милош само климну главом и дубоко уздахну.
„Не изгледаш добро, Милоше” опет ће он док га посматра. „Туга те
изједа. Сваки пут кад те видим, све ти je грђе... Докле ћеш овако?”
 „Нећу још дуго, побратиме‚” рече Милош чупкајући травке. „Доста
je било... Време je да се вратим у Србију.”
„Видим по теби. Глава ти je толико тешка да гледаш само у земљу...
И време je да се вратиш. Нема више разлога да останеш.” „Да... Ужелео
сам се и Јелице... и мати своје‚” рече Милош. Очи му завлажише.
„Желим да их видим... пре но што се нешто деси мени или њима.
Видиш, не зна се шта носи дан, a шта ноћ.”
„Тражићеш од султана да те пусти?‚” пита Марко. „Мислиш да ће
пристати?”
„Верујем да хоће” рече он погнуте главе. „Он се сад окружио
јаничарима, све je мање делија у његовој гарди... Поготово, након...
онога што се десило у механи.”
„Чуо сам још у Прилепу” загледа се Марко у султанов велики шатор
насред логора који je блештао на јаком подневном сунцу. „Тридесет
глава, побратиме?... Шта ти je султан казао на то?” „Није му јасно шта
се десило, a куд сам му могао рећи прави разлог?‚” Милош одмахује
главом. „Свађа, завист... тако сам му рекао.”
„Он ти није споменуо Теодорину смрт?”
„Ко сам му ja па да ми нешто и каже?... Зато ти велим, време je да
идем... A немам жељу да служим неком везиру или... Хајредин-паши.”
„Нудио ти je службу?”
Милош климну главом.
„ Али нећу пристати, побратиме‚” мукљиво ће Милош. „Немам више
воље... A осим тога, већ се прича да ће Турадија кренути на Бугарску...
Немам намеру да се борим против браће.”
„Знаш да je само питање времена када ће се окренути на Србију”
упитно га погледа Марко.
„Знам... Пре три лета су послали један јачи одред да испитају
Лазареву одлучност, као случајно код Дубравице су упали пљачкаши.”
„Спремно су их дочекали Цреп и Витомир‚” смешка се Марко.
„Нико се није жив извукао
„Ха!... Да!” осмехну се и Милош. „Мурат месецима није чуо никакву
вест о њима... Беснео je.”
„Куд да се бориш на страни Турадије против својих земљака! ћушну
га руком шалоозбиљно Марко.
„Никада, побратиме” погледа га озбиљно Милош. „И моја
заточничка слава и понос имају границе... Сад разумем покојног Гороја,
који je прво отишао у Хиландар да окаје своје грехе пре но што се
вратио у Србију... Није то лако, знаш?... Али има нешто добро у свему
овоме... Упознао сам добро Агарене, побратиме. Знам како се боре,
њихову тактику, њихове предности и мане... Ко зна, можда нам то
затреба ако Мурат крене на нас.”
„Уф! Кнезу Лазару би то добродошло, да спозна..
„Не спомињи ми њега” подиже руку Милош да га прекине.
„Зар му још то злопамтиш, побратиме?‚” чуди му се Марко.
„Нећу да чујем његово име, a камоли да га изговорим” одмахује
руком Милош.
„Добро, де, не једи се.”
Милош умуче од муке. Унезверено гледа испред себе. Стрпљења
више нема ни за шта. Зна on да je то опасно, може пренаглити, урадити
или рећи нешто што не треба, па да се каје. A разлога за кајање je имао
на претек. Некад би у страху помислио да je то можда разлог што се
тако често залеће у бој. Можда се не боји смрти јер би га само она
ослободила те гриже савести која га je годинама раздирала. Онда би сам
себе умиривао, убеђивао да je то судбина. Сетио би се Гаврилових речи
да се никад не зна зашто je то добро или je тако морало бити.
„Чујеш ли нешто о косингасу?” изненада упита Милош.
„Откуд се њега сети?”
„Растали смо се... неприлично.”
„Хм.. ” замисли се Марко. Причао му je Милош о томе у Прилепу
својевремено. „Повремено нешто начујем о њему... ту и тамо.”
„А остала наша змајска браћа?”
„Добро су... Косанчић Иван и Милан Топлица су штитове оковали
перјем, то сигурно ниси знао. Виђамо се углавном на Илиндан, у
Прилепу
„Ах, змајски заточници обојица, да!... Недостаје ми твоје
вашариште, онај турнир!”
„Кад се вратиш, сврати овог лета, сви ће доћи.”
„Ммм.. ” потврдно ће Милош са тужним осмехом.
Након кратког тајца, за време којег су зането гледали у призор
испред себе, огласи се Марко:
„Мучно je служити као вазал сваком туђинцу, ал’ посебно овим
Агаренима” смркну се Марко. „Поврх свега, султан сад тражи од мене
да му сваког лета доведем педесеторо мушке деце за његове јаничаре...
To ми je најтеже, побратиме... Треба одвојити те синове од очева и
мајки, одвести их у ропство·”
„Данак у крви je то... Узео je маха... Султан je решен да једног дана
направи војску од њих” рече Милош.
„Куд ће наша деца да се боре за њих?” чуди се Марко, то му je
непојмљиво. „Шта ако их једног дана окрене против нас?” Говори тихо,
као да ће га неко чути.
„Немаш избора, побратиме Марко” одмахује главом Милош. „Они
који се не предају, rope пролазе... Тако ће да уради и овде у Костуру.
Зависи само да ли ће се браниоци предати и постати вазали, или ће град
силом заузети и одвести децу у јаничаре.” „Милом или силом, je ли?”
„Њих подучавају бекташи.”
„Ко су ти?”
„Дервиши, свештеници... Опасни су.”
„Зар успеју... да хришћане преобрате?” пита Марко с неверицом.
„Како кога... Децу временом преобрате” уздахну Милош, виђао je то.
„Забораве своје старо име, a камоли језик... Страшно... Такви,
побратиме, бивају окорелији од правих муслимана... Они су срце
јаничарских трупа.”
„А старији?”
„Опет како кога‚” одмахну главом Милош. „Султан пружа свакоме
прилику да напредује, свакоме даје плату... Има оних који се полакоме,
други се помире са судбином... трећи се праве као да су преобраћени...
A има и оних, побратиме, који то одбију... Kao ja... Kao што je била
Теодора... Kao кадуна Кера Тамара, иако je султанова жена.”
„Зар султан то трпи?”
„Досад je трпео” замишљено ће Милош. „Али бекташки ред га
притиска да то промени.”
„Онда ће погубити или продати у робље све који одбију да се
преобрате” гледа га забринуто Марко. „Хоће ли султан попустити?”
„Већ je попустио када je нас делије гурнуо у запећак” рече Милош.
„То je масло бекташа... Они хоће да њихови јаничари чувају султана и
да буде што више сталних пешадијских трупа састављених од њих.”
„Тако ће имати и јак утицај на њега.”
„Не само то, већ једног дана моћи ће да скидају и постављају
султане... Ако се пре тога не обуздају.”
„Стална војска састављена од јаничара?” зачуди се Марко. „Нема то
нигде! Побратиме, знаш ли ти колико то кошта? Ja сам једвице сакупио
новце за ове моје да их доведем, a куд би их држао за стално? Неће то
заживети, видећеш
„Немој то двапут рећи, побратиме‚” озбиљно ће Милош. „Научио
сам ja понешто од њих... Лукави су као лисице... Паметни... He
израбљују народ као неки наши великаши... Људи су срећнији, веруј ми,
видим то сваки дан... Кад нас, сваки властелин сам одређује данак који
му се треба платити. Овде само султан, a кадија одобрава ако je у духу
њиховог закона Кануни Османлија. Колико дана у недељи твој сељак
ради за тебе?”
„Два дана‚” збуни се Марко. „Тако je још цар Душан прописао.”
„А овде раја, како називају народ, ради само три дана годишње.”
„Немој ми рећи?”
„А ромејске цркве углавном не дирају, али не трпе папске.” Е?”
„Гледам их како придобијају Србе и Грке, полако они то раде,
лукаво. Неће да се раји превише замере‚” онда заћута накратко, па опет
рече: „Знаш, побратиме, сад тек јасно видим зашто Душаново царство
пропаде, a зашто се османлијско царство уздиже. Нисмо више сложни
као под Душаном Силним, разједињени смо. Похлепа и сујета властеле
која мисли да je богом дана, сви би да се зацаре, мисле да су равни
нашем Душану... Код Турадије није тако... Султан окупља око себе
свакојака селџучка племена. Неке придобије женидбама, па му je харем
пун женскадије... Они који неће милом, морају силом. Покори их,
посече најважније главе, па постави нове да им владају, али никад своје
људе већ њихове, да не изазове гнев раје... Свима пропише исте услове:
вазалство и данак. Он их неће прекршити јер не жели опет ратовати са
истима... Ти јаничари, за које мислиш да нису срчани борци, они
султана сматрају својим оцем... Покушавали су бекташи мене да
преобрате. Причали ми о њиховој вери, законима... Један њихов славни
дервиш, по имену Сари Салтук, говорио je Муратовом деди Осману
Газију: ’Буди праведан и правичан; не изазивај сиротињу да те
проклиње; не угњетавај своје поданике. Будно мотри на своје кадије и
намеснике. Поступај по правди да би остао на власти и сачувао
послушност својих поданика.’ To сам упамтио, побратиме. Тако je некад
било и код нас, a шта се десило после цареве смрти? Зашто je охолост
заменила правичност?”
„Кол’ко видим, побратиме, умало те нису преобратили.”
 „Куд ће мене змајске крви преобратити, побратиме?‚” дуну кроз нос
Милош. „Имају они своју мрачну страну, видео сам je... Али добро je
крију од свог народа. Ништа се не може дознати или видети шта се
догађа иза зидова харема, где су султанове одаје. Тек после два лета ja
сам чуо за Теодорину смрт, и то зато што ми je делибаша Муса то
намерно у лице рекао, иначе ко зна кад бих сазнао!... Ал’ да je тешко у
туђини, тешко je. Време je да се вратим у Србију.”
Заћуташе и гледају призор испред себе. Ратници су, осећају да се
борба ближи. Од јутрос, када je султан стигао, напетост расте. Муратове
војсковође журно улазе и излазе из његовог шатора. Знају Милош и
Марко да носе наређења њиховог господара.
„Султан ће данас повести напад на Костур.”
„Да... Турадија je припремила све опсадне справе‚” рече Милош
мигнувши руком на позадину турског логора где су се ви~ деле.
„Мердевине, куле... овна за капију.”
Марко гласно уздахну. Забринут je за своје људе, не би да улудо
гину за неког другог. Делује му тако непотребно, али нема куд. Kao
турски вазал обавезао се да помаже у трупама.
„Можда се Арнаути предају и отворе капију‚” рече он и с надом
погледа побратима.
Примети то Милош. Он je сам равнодушан ко и колико ће их
изгинути. Спусти поглед од срамоте. Зар je толико отупео да му je
свеједно што ће људи гинути? Што ће Турци опљачкати град, убијати,
силовати жене и децу одвести у ропство ако се браниоци не предају?
Буду ли се предали, бар неће бити убијања и силовања, само тродневна
пљачка како je пo њиховом обичају. Султану припада трећина
накупљеног плена. Али Милош je индиферентан према њиховим
судбинама. Па ипак, осећајући срамоту пред Марком, један део њега,
онај стари, још увек се борио да не посустане пред зверонаравним
делијом у кога се претворио.
„Зар се Арнаути нe мегданишу пред борбу?‚” пита Марко. „Па, ко
изгуби тај се преда?”
„Каткад... ако имају јаког мегданџију, a бројчано су слаби‚” рече
Милош. „Али сада се нису јуначили... ваљда зато што je Костур јако
утврђен град, па веле, могу да нам се одупру
„Али већ два месеца гладују...”
„И оболевају.”
 „Е?”
„Турадија им je катапултом преко зида убацивала угинулу стоку.”
„Ау...”
Уто, огласише се бубњеви и сместа се логор ускомеша. Коњаници
похиташе ка својим коњима и камилама, пешадија формира трупе,
инжењерци јурнуше ка својим опсадним справама. Под јаким сунцем
светлуцају оклопи, мачеви, штитови. Одоздо се све више диже граја,
врева, чује се звекет оружја. Све почиње да бруји и тутњи као у
кошници. Преко пута, на зидинама Костура, такође кретање арнаутских
трупа. И одатле бубњеви дижу на узбуну. Све je више ратника на
бедемима.
„Време je, побратиме” рече Милош устајући полако.
„Нек нам je Бог у помоћи‚” одврати Марко.
„За славу и част, побратиме” усправи се Милош.
Док су они сишли на коњима с брда, турска и вазална војска се
постројишe. Чекало се само на опсадне справе које су полако и с муком
заобилазиле бројне освајачке трупе. Високо изнад глава, вијоре се
четири заставе, правилно распоређене: прва и најважнија, алем-исанџак;
бела je са златовезом исписаним словима. Она означава да су то царске
трупе. Под црвеном заставом окупљена je дворска коњица. Око Мурата
се вијоре две јаничарске заставе: зелена и црвена, и жута и црвена.
Трупе су распоређене по поретку: испред султана стоје јаничари,
дворска коњица на левом крилу, иза њега камиле, a на десном крилу
азапи, пешадија. У позадини су брзе акинџије и сарахори, најамници на
коњима, које султан окупља само пред рат.
Марко се поздравио с Милошем и отишао на чело својих јединица, a
Милош je отишао ка султану. Некада je стајао иза њега, као део личне
гарде, али сада je Мурат био са јаничарима, па му je место било даље од
њега са још десетак делија, којима je командовао након Мусине смрти.
Тако je већ скоро две године.
Када опсадне справе пристигоше испред војске, све je било спремно
за напад. Чекао се само султанов знак. И бубњеви замукоше. Чује се
само фрктање коња и комешање масе. Поучен искуством, Милош прво
очекује да ће султан наредити стрелцима да иступе и оспу кишу стрела
по браниоцима на зидинама док се опсадне справе полако приближавају
капији и бедемима. Затим ће сви јалакнути и зајуришати.
И вероватно би тако било да се наједном градска капија није
отворила тек довољно да се једна петочлана група коњаника провуче.
Осећа се одахнуће међу војском, ускомеша се. Људи се немо згледају и
гримасирају у знак олакшања. Никоме се не гине. Ионако ће град
опљачкати. Што при том да их ко зна колико погине или се осакати.
Сви гледају како Арнаути полако прилазе средини брисаног
простора и стају. Чекају да им приђе турско посланство. Милош гледа
како султан нешто говори Хајредин-паши, a овај с тројицом својих
главних заповедника: сераскером, бимбашом и одабашом јаничара,
одлази у сусрет Арнаутима. Сви бездахно гледају у преговараче,
покушавају да докуче шта причају из њихових гестова, израза лица.
Кад, одједном, обе групе се окрећу и враћају се својима. Османлије
се опет узврпољише и згледају се, одмахују главама. Кратко je трајало
преговарање, сигурно ништа од договора. Мораће сада да јуришају под
кишом стрела и копаља на бедеме Костура. Многи већ гунђају себи у
браду и проклињу судбину. Летимице гледају Хајредин-пашу како
извештава султана, али више се нико не нада добром.
Опет се бубњеви огласише. Али Милош препознаје да ово није
позив за борбу. Види Хајредин-пашу, човека чврстог и постојаног
држања, високо уздигнуте главе, како на дорату залази дубље међу
редове војске. Ha глави му самуркалпак, a с леђа и преко коња му се
спушта богато украшена аздија. За појасом му посребљена гадара, a на
грудима сребрне токе. Има кратку подшишану браду и оштре црте лица.
Очи црне и продорног погледа, од кога свако задрхти. Он ужива велико
поштовање међу својим војницима и код султана. Увек je у првим
борбеним редовима, сви би да се боре и да погину крај њега.
У међувремену, кроз градску капију излази нешто налик на човека.
Људска громада, до појаса наг и страшно длакав. Kao да нема уста,
толико су му танка, нос узак, коса слабо коврџава, али до рамена.
Одрпане сандале на ногама и кратке и широке панталоне до колена.
Старе панцир рукавице на рукама, a у једној држи злогласну бојну косу.
Нема човека који се не најежи кад je види. Нема ко не зна какве страшне
ране узрокује. Углавном их носе сељаци. To je метални део косе на коју
се поставља дрвена дршка. Убојито je оружје које само по себи изазива
страх. Човек који je носи побуђује и ужас.
Свима je јасно шта je посреди, многима je лакнуло. Неће бити битке.
Али судећи по мегданџији, можда не буде ни победе.
„Почујте, Алахови миљеници!” викну Хајредин-паша. „Диздар
Кесрија тврди да je њихов хришћански бог на страни њиховој и да ће им
пружити победу! Ja сам му рекао да нема другог бога од Алаха и да ће
казнити невернике! Адет je да се судбина битке препусти мејданџијама!
Ко од вас изађе на мејдан овом каурину, нек зна да ће Алах водити
његову сабљу! Његов падишах ће га наградити у злату колико може да
понесе! ”
Турци се ускомешаше, па једни другима гледају преко главе у
Арнаута који режи и накострешен прети бојном косом. Примамљива им
je награда, али мегданџија им je злослутнији.
„Ко ће од вас на мејдан овом каурину?‚” понавља позив он.
Многи се окрећу ка Милошу, гледају да ли ће он иступити, али он се
не помера. Упућују му молећиве погледе, неки му руком показују да се
јави. Но, зна Милош шта je посреди. Осетио je он одавно промену код
султана. Док je раније умео сам да га позове да прихвати мегдан, откад
се окружио јаничарима, он инсистира да све заслуге припадну
муслиманима. Због тога je неколико пута његов мегданџија губио, па се
морао срамно повлачити са бојишта пред селџуцима Карамидима и
Хамидима. Зна Милош да би га Мурат сад радо позвао, али не жели да
изазове незадовољство код муле и бекташа.
„Тако ми Алаха, зар међу вама нема никога храброг?” грди их
Хајредин-паша.
Неки му полугласно добацују Милошево име, али он се прави као да
не чује. Онда љутито окрену коња и врати се код султана. С њим се
нешто дошаптава. Види се љутња на султановом лицу, a молећив израз
на Хајрединовом. Мурат седи на коњу и скупио руке, a његов
војсковођа их шири и диже ка небу. Напослетку, султан му нешто
одбруси, a овај окрену коња па удари кроз војску право према Милошу.
„Делијо, као твој заповедник тражим да изађеш на мејдан овом
каурину‚” рече Хајредин-паша кад стаде пред њега.
„Али, бег-ефендија, и ja сам каурин” рече Милош. „Можда Алах
неће хтети да води моју руку.”
„Toгa мишљења je и падишах‚” одврати смркнуто Хајредин-паша
док смирује коња. „Али ja сам му рекао да твоју руку не мора Бог
водити да би победио на мејдану! ”
Милош га гледа неколико тренутака као да се премишља, али зна да
га није добро одбити га. Зато, крену напред док му војска отвара пут.
Сви почињу да лупају сабљама о штитове као што су сваки пут чинили
када je излазио некоме на мегдан. Осећа како у њему расте борбеност,
крв му удара у главу, a срце брже лупа.
Стаје пред војску, окреће се и вади Дракон.
„За част и славу заточничку! ” викну он, па крену ка Арнауту.
Заглушујућа треска се одбија о бедеме Костура. Затим мук. Стоји
Милош наспрам свог противника који као бик дува кроз нос и режи.
Стаде махати мачем кроз ваздух, a Дракон запева своју злослутну
песму. Арнаут покликну и јурну на њега. Измахну једном-двапут бојном
косом, Милош му се измиче. Трећи пут, подметне свој мач. Обе
оштрице језиво шкрипе. Варнице врцају низ резива. Арнаут навали
серијом снажних удараца, али Милош их све одби не посустајући ни
корак назад. Изненада, брзо пређе у напад, силовито витлајући мачем.
Арнаут разрогачи очи док со повлачи уназад. Једва успева да се
одбрани. Види Милош да га може лако сад посећи, али обузе га
неразуман гнев па само наваљује и из све снаге удара по његовој бојној
коси. Али зна он шта je посреди. To што га султан омаловажава.
Показаће му опет да бољег заточника од њега нема, да ће његов мач
спасити многе животе његових војника.
Арнаут умало да падне унатрашке. Милош je могао наставити, али
стаје. He жели убити човека док лежи беспомоћно на земљи. Противник
се прибра, стисну дршку бојне косе, па се обруши на
Милоша. Он му одби један ударац, другим јачим му изби косу из
руке, трећим му скину главу с рамена. Тело паде као клада.
Заори се из турске војске. Хиљаде људи диже копља и сабље у
ваздух. Maсa се таласа. Сви кличу у одушевљењу. Опсада je завршена, a
крвава битка избегнута.
Милош се вратио у строј не погледавши ни Мурата ни Хајредин-
пашу. Убрзо се градска капија опет отворила и исто арнаутско
посланство изјахало je напоље. Њима у сусрет je отишао Хајреди-паша
и прихватио њихову предају, a султан Мурат je победоносно повео
војску у Костур.
Исто вече, док je још трајала пљачка у граду, султан je позвао
Милоша у свој шатор. Некада су делије стражариле око њега, a сада je
затекао нарогушене јаничаре. Иако су знали да je био позван,
зауставили су га на улазу гурајући га копљем у страну. Пошто су
султану најавили његов долазак, спровели су га унутра као
заробљеника, држећи га с обе стране за руке. И гурнули га пред Мурата,
који je лешкарио на дивану.
„Часни падишаху,” започе Милош пре но што се и стража повукла,
„не знам ли ja можда за неку увреду теби учињену или твоја стража
више не разликује твоје верне слуге од заробљеника из Кесрија?”
„Моји јаничари су превише ревносни, делијо” рече султан мртав
хладан.
„Према кауринима, колико видим” рече Милош. „Исто тако су
малопре спровели и Андреја Мусачија... Сећам се не тако давних
времена када je помирљивост владала на твоме двору.”
„Правићу се да то нисам чуо, делијо‚” рече Мурат, „јер си ме својом
храброшћу и верном службом немало задужио... И данас си спасио
многе животе.”
„Ја сам заточник, падишаху, живим за мегданисање.”
„Позвао сам те јер ми je Хајредин-паша рекао да опет ниси отишао
са војском у пљачку.”
„Рекох ти, господару, ja сам заточник, a не пљачкаш.”
„Ово je ратни плен...”
„Moje делије и ja не учествујемо у подели ратног плена... Ми се
боримо само за славу и част.”
Мурат га гледа право у очи. Строги израз му спаде с лица. Године
верне службе не пролазе незапажено код султана. Ипак остаје озбиљан,
иако ублажава тон свога гласа.
„Како да те наградим, делијо?‚” шири руке Мурат. „Нудио сам ти
жене, робље, акче... чак и привилегије. Све си одбио.”
„Има нешто што ипак желим, часни падишаху‚” рече Милош. „Зар?
У подиже обрве султан. „Милостив je Алах кад мој најбољи делија има
још неку жељу сем славе!... Брзо казуј!”
„Многа лета сам у твојој служби, господару... Прошао сам кроз сито
и решето, a нисам више тако млад. He бих као Гороје да дочекам старост
ван свога завичаја. Желим да видим своју сестру Јелицу... док смо обоје
још живи. Још једино њу имам.”
„Ти би да се вратиш у Румелију?‚” изненади се још више Мурат, a
Милош само климну главом. „Код оног... вашег кнеза Лазе?”
„Лазар и ja... не делимо исто мишљење о лојалности и верности.”
„Ах, да! Сећам се.” прави се султан да je заборавио, a заправо га
искушава. „Ти би, дакле, да посетиш своју сестру?”
Милош опет климну главом. Мурат се полако придиже и оде до
сточића да наспе себи пехар вина. Замишљен je, види Милош.
Прибојава се да ће одбити његову молбу, или можда још rope, да ће
одлучити да га баци у тамницу. Зато ћути и гута кнедле.
„А да ли би се ти вратио, мој делијо?‚” упита га султан окренут му
леђима.
Милош се збуни, не зна шта да му каже, a мора брзо да одговори.
Ако му каже да неће, султан може да плане и да одбије његову молбу.
Ипак je сигурније...
„Свакако, господару мој... Остао бих мало дуже, додуше‚” рече
Милош, али кад се Мурат брзо окрену ка њему, он одмах додаде: „Да
својој сестри Јелици помогнем да поново изгради дворе које нам je кнез
Лазар разорио.”
„Зар их досад није изградила?”
„Ефендија Марко Мрњавчевић вели да joj радови споро напредују
рече Милош. „И не чуди, падишаху, кад су жене у питању.”
„Хм, да‚” дуну кроз нос султан, па нагну пехар, али не скида
замишљен поглед са Милоша. „Ти би да joj помогнеш, па би се после
мени вратио?”
„Свакако, падишаху.”
Мурат се опет окрену ка сточићу и сипа вино у пехар. Ћути и
размишља. Милош му je дао идеју, нешто о чему je већ размишљао, али
није знао како да je оствари. Сада му се указала права прилика. Није
смео да je пропусти, друге неће бити. Све се добро уклапало у његове
освајачке планове. Уосталом, није имао разлога да сумња у Милошеву
лојалност после толико година верне службе. Сем тога, његова
озлојеђеност према Лазару била je очевидна. Нарогушио би се при
самом помену његовог имена. Искористиће овог Рашанина за своје
планове. Његов одабаша и мула одавно га убеђују да бар отера овог
каурина, као и остале делије, ако неће да их прода у робље. Али Мурат
je све време имао предосећај да ће му он кад-тад затребати. A не само
као делија. И сада je знао због чега.
Султан се окренуо, a у руци je имао пехар вина за Милоша. Пружио
му га je. Заточник се није премишљао и прихватио га je.
„Било би ми тешко без тебе, делијо” изненада ће Мурат, али
пажљиво бира речи. „Твојим победама на мегданима добијам градове
без проливене крви... Погрешио сам што сам послушао мулу и против
Селџука слао неискусне мегданџије... Нико од нас не воли беспотребно
крвопролиће, зар не?... A бојим се да твој кнез Лазо неће лако пристати
да буде мој вазал...”
„Он није мој кнез, падишаху‚” прекиде га Милош. „Kao што није ни
бег-ефендији Марку Мрњавчевићу.”
Мурат би се другом приликом наљутио што га прекидају, али овај
пут му je заправо било драго што то чује.
„Управо тако! ” шири руке Мурат. „Јер за ово што ћу ти рећи,
делијо, он ми не би могао помоћи... Kao што ти можеш... Ja само желим
да избегнем рат с Лазом... Хоћу да он постане мој вазал као бег-
ефендија Марко.”
„Бојим се да то неће бити лако, падишаху.”
„Знам, знам! Зато си ми ти потребан, делијо‚” прилази му султан, a
Милош се чуди његовој блискости с њим. „Ја ћу те свакако пустити да
се вратиш у Румелију... Али желим да придобијеш ону њему важну
властелу за наш циљ... Да га они убеде да прихвати вазалство кад дође
до тога.”
Милош криви главу, није сигуран.
„Ни то неће бити лако..
„Биће лакше него с Лазом јер ћеш им ти понудити оно што они
највише воле... a то je злато” гледа га Мурат право у очи, толико му je
близу да Милош скоро може да осети његов дах.
„То би могло да их убеди, господару.”
„Наравно... To би убедило свакога... сем заточника” осмехну се
султан, па се окрену и ушета се лево-десно причајући и гестикулирајући
рукама: „Дакле, ти би се вратио... код своје сестре... a у међувремену би
посећивао ону властелу за коју мислиш да ће прва прихватити твоју...
понуду. Циљ je да окупимо што више оних који могу притиснути Лазу
да попусти када му понудим вазалство... Има времена” Мурат диже
руку. „Moj план je прво да покорим Бугарску, да заузмем Софију... Са
њима ћу оштро, било да се предају или не... Али с вама Рашанима,
желим другачије... Ви сте врсни ратници... Још памтим вашег ћесара
Душана... Земља вам излази на Дрину и Дунав, на Угарско царство...
Желим да имам јаког и поузданог вазала... да бих прешао Дунав, a не да
се осврћем за собом у страху, да посвагда гушим побуне и губим
време... Када заузмем Бугарску, онда ћу ти дојавити мој план. Разумеш
ли ме, делијо?”
Коначно Милош схвата зашто пристаје да га пусти да иде. Ако
одбије да се повинује његовим жељама, прети му да ће пасти у
султанову немилост. Поверење које je досад стекао нестало би зачас и
његова судбина би била неизвесна. Види Милош да султан још увек
успева да се одупре јаком утицају бекташа, али такође зна да што више
јаничара буде у војсци, то ће њихов утицај и снага бити већи.
„Свакако, падишаху” брже-боље ће Милош. „Даћу све од себе да их
придобијем за тебе
„Одлично!” рашири руке султан, осмех му преко целог лица. „Знао
сам да се могу уздати у тебе!... Рачунам да ћеш ми се вратити кад све...
то обавиш... A ja ћу ти слати чизме дуката да поткупиш те слабиће... A
да би могао несметано да одеш и да ми се после вратиш, издаћу ти
царски берат. С њим можеш свугде проћи и сви ће ти се клањати. Имаће
мој печат.”
„То би помогло, падишаху.”
„Задовољан сам, делијо‚” потапша га султан по леђима, a Милош се
укипио. „Знао сам да си ти разуман и да се могу ослонити на тебе...
Заједно ћемо избећи непотребно крвопролиће.”
„Могу ли онда... да се спремим за пут, падишаху?” несигурно ће
Милош.
„Наравно!... Сутра ћеш добити берат, па крени са бег-ефендијом
Марком Мрњавчевићем, и њему се жури натраг” осмехује се Мурат, a
онда се нагло уозбиљи: „Уздам се у тебе, делијо, да ћеш помоћи својој
раји, и поштедети их погибије и разарања.”
Милош само климну главом. Свакако ће помоћи свом народу, али га
неће издати.
 Глава педесет и трећа - Пролеће 1384.

„Чији греси, тога и кајање”

М онаси на капији старог манастира у чуду су гледали коњаника

који им се приближавао. Личио им je на турског војника, пa ипак
било je нешто у њему што je одударало од Османлија. Уосталом, шта би
један сам Турчин на Васкрс радио у Хиландару? Знатижељно су га
посматрају док им полако прилази. Преко коња има лавље крзно, a на
леђима леопардово. Велики штит му je окачен о седло, са њега висе три
велика окована орлова пера. И коњ и јахач су прашњави од дугог
путовања, на њима се види умор. Оно што им je одмах упало у очи била
je његова кацига са змајем раширених крила која би одбљеснула на
сунцу.
Док je један монах отрчао да јави игуману, друга двојица отварају
капију за незнанца. Гледају га они с чуђењем док пролази покрај њих.
Он их поздрави на грчком:
„Помаже бог, браћо.”
„Бог ти помогао, земљаче‚” збуни се један кад je чуо да Турчин
говори грчки.
„Добро нам дошао, брате” рече други док затвара капију за њим.
Јахач зауставља коња наспрам улаза у цркву краља Милу тина,
подигнуту скоро сто година раније. Сјаха он полако. У сваком његовом
покрету види се замор. Монаси уоколо прекидају свој рад и гледају га.
A он, скину појас с мачем и окачи га о јабуку седла, потапша свога коња
пo врату, нешто му прошапута и без речи, не погледавши никога, упути
се ка припрати цркве. Скоро да вуче ноге по земљи. Руке оклембесио
низ тело као жедник који прилази хладном извору.
Ha првом степенику се срушио на под. Она два монаха која су му
отворила капију потрчаше к њему да му помогну. Али један заустави
другог, и немо му руком показује на туђинца који љуби праг цркве.
Виде како му тело дрхти, сузе му из очију капају на камен. Он се полако
придиже и несигурним кораком улази у цркву.
Уто, журно пристиже игуман манастира Герасим, човек у петој
деценији живота, висок и широких рамена. Више личи на ратника него
на свештеника. Покрети су му хитри и одсечни, видело се да није од
оних који дангубе и развлаче када радe. Тако и прилази двојици монаха
који вире у цркву и посматрају незнанца који je на коленима пред
олтаром у дубокој молитви.
„Шта радите вас двојица?‚” брецну се на њих игуман.
Они се тргоше. Обојица су млади, у двадесетим годинама. Њихова
младалачка лица још увек сијају.
„Оче, дојахао je... неки Турчин” рече један збуњено.
„Јест’, ено га унутра, моли се” додаје други показујући руком.
Герасим се окрену и погледа у његовог коња. Чим je видео штит с
окованим перјем, било му je јасно.
„Будалци, није он Турчин, већ заточник‚” процеди он кроз зубе и уђе
у цркву.
Нечујним кораком по хладном поплочаном поду и не обазирући се
на дошљака, игуман приђе олтару и стаде припремати хостију и вину за
причест. He треба нико њему да каже зашто je овај човек дошао. Види
он то по његовој покајничкој скрушености, по уплаканом лицу, на коме
су трагови старих грехова.
Герасим стрпљиво сачека да човек заврши молитву, и након што се
прекрстио, приђе му:
„Јеси ли ти Грк, брате?” пита га игуман на грчком.
„Нисам, оче... Србин.”
„Србин? Земљак?” сад на српском рече он.
„Земљак... да” рече овај замишљено.
„Дошао си да се причестиш?”
„Јесам, оче... Ако ми то помогне.”
„Како ти не би помогло! Какви год да су греси, наш Господ ће ти их
опростити.”
„Знам да Он хоће... Неко мудар једном ми рече да су најтежи они
греси које сами себи не можемо опростити
„Taj који ти je рекао био je свакако мудар” осмехну се Герасим. „Али
мораш у себи пронаћи снаге да самом себи опростиш, ако ти Господ
опрашта.”
„Зато сам дошао у наш Јерусалим, да пронађем снаге и воље за то”
Након обављене Свете тајне причести, свештеник и покајник
изађоше из цркве на светлост дана. Човек заста на трен као да оклева да
се врати међу свет људи, као да се преиспитује да ли има снаге за то.
Примети игуман његово оклевање, па рече:
„Дошао си на дан Васкрсенија да се причестиш и да васкр-снеш
ослобођен од греха.”
„Зар je данас Васкрсеније?‚” изненади се човек, a очи му засузише.
„Ниси ли знао?”
„Дуго путујем, оче...”
Игуман се мало загледа у њега сад кад je изашао на светлост дана и
стоји наспрам њега. Криви главу на једну, па на другу страну и жмирка
очима.
„Земљаче, ти си мени однекуд знан’; рече му он. „Одаклен си? Како
те зову?”
„Ја сам Милош Обилић из Обилова, оче...”
„Милош? Милоше! To сам ja Герасим, овај, световно име ми je
Никола Радоња! Сећаш ли ме се? Син Бранка Младеновића из Охрида?
Упознали смо се тамо након вашаришта!” шири руке игуман да га
загрли.
„Никола Радоња! "узвикну радосно Милош у загрљају. „Како да те
се не сећам! Откуд ти овде?”
„Е, то je дуга прича” смеје се овај. „Сад сам игуман манастира,
Герасим.”
„ Да ми je неко причао...! ”
„А откуд ти овде? Где си био сва ова лета?”
„У туђини, Никола... игумане Герасиме!” рече Милош. „У Једрену, у
служби код султана.”
„Ауу! Куд тамо да одеш, црни ти?‚” изненади се игуман.
„И то je дуга прича, пријатељу” одмахује главом Милош. „Ради
српског гласа и славе... Да Турадији покажемо да од нас бољих ратника
нема! A ево ме сад. грешног и неутешног код тебе.”
„Хоћеш ли да ми се исповедиш?” пита га игуман. „Да си олакшаш
душу?”
„Хоћу, игумане, због тога сам дошао.”
„Хајдемо у моју клет... Па ћемо се после сити испричати! Хајде! ” У
хладовини игуманове ћелије Милош му je све своје грехе исповедио, a
Герасим га je немо слушао и за сваку му опрост дао. Немало пута му je
сузу на оку изазвао јер су Милоша годинама велике сумње мориле за
које није имао одговора. Од смрти и страдања њему вољених особа,
преко губитка копља светог Георгија, до службе код агаренског цара.
„Милоше, синко, дуго носиш свој крст” рече му игуман напослетку.
„Ходиш Путем бола стопама нашег Господа, и као он, посрћеш успут.
Али као што су њему притрчавали, подизали га на ноге, носили му крст
и давали воду, тако су и теби на твом трновитом путу теби драги људи
несебично помагали... Наш Господ није кривио себе што му помажу, па
немој ни ти. Буди им, уместо тога, захвалан.”
„Знам да морам сам изнети свој крст на Голготу „И шта сад каниш
да радиш, Милоше? Куд ћеш да идеш?”;
„Прво ћу матер своју посетити. Надам се да ћу je затећи у здрављу,
многа лета су прошла откад сам je последњи пут видео, a затим.. ”
стиска уста Милош. „Сестра Јелица ми je у Брскову, a рекао сам султану
да идем у Обилово, не би ме иначе пустио... Али не знам да ли смем да
одем тамо.”
„Зашто?”
„Бојим се Мусића, разорили си ми дворе... Сад je то њихова земља.”
„Иди кнезу Лазару...”
„Не спомињи ми њега!‚” прекине га Милош. „Од њега ништа нећу
тражити... Нити могу очекивати било шта добро. Међу нама поверења
више нема.”
„Грешиш, Милоше... Кнез Лазар je доградио припрату Милутиновом
храму, он je богобојажљив човек и...”
„Нећу више о томе, Герасиме‚” диже руку Милош, неумољив je у
својој одлуци.
„Добро, добро... Знам шта ћемо... Послаћу те моме брату Вуку
Бранковићу, у Приштину. Он ће те примити и остани код њега колико
ти je воља...”
„Али он je кнежев зет, Герасиме...”
„Не бери бригу.”
„Шта ако ме преда Лазару или Мусићима? Или ме не прими?”
 „Куд би те предао, човече? Што те не би примио?” избечи се игуман.
„Тешка су времена, знаш каква je наша властела‚” рече Милош. „Ако
им ниси вазал, онда си им непријатељ... A некада сам друговао с
Николом Алтомановићем, знају то они. Сигурно би се Мусићи
успротивили... A јадног Николу су ослепели, боље да су га убили.”
„Сећаш се да ми je он брат од тетке... Ал’ уместо да повуче на мајку,
личио je на свог омраженог стрица кнеза Војиновића!... Но, написаћу ja
писмо Бранку и његовој жени Мари” одлучно ће Герасим. „У њему ћу
казати да си ти једино дете, унуче, наше покојне тетке...”
„Нисам ja њене крви, знаш.. ”
„Како ниси, Милоше? Није ли те Угрин посинио? Није ли ти оставио
своје дворе?... Казаћу им у писму да им те у аманет предајем на
чување... И ако се успротиве, бацићу на обоје анатему и проклетство.”
„Куд то можеш, Герасиме? To ти je рођени брат...”
„Ћути, Милоше... Знам шта радим” наслони се игуман у столици.
„Ниси ти случајно дошао на Васкрсеније... To je симбол победе живота.
Ти си се уздигао из греха и пепела, заточниче.”
„Немам речи којима да ти захвалим...”
„Само ми се закуни да се нећеш враћати оном аждеру агаренском
који ће се кад-тад обрушити на нашу земљу” рече строго игуман.
„Кунем ти се овим крстом” рече Милош и прекрсти се.
„Онда ми je срце па месту‚” климну главом Герасим. „Не би било на
одмет да се помолиш у пиргу светог Георгија да од њега тражиш да ти
осветли пут пред тобом, a онда ћу те сместити у келију светог Симеона
да ти наш светац разбистри мисли и ојача душу за искушења која су
пред тобом.”
 Глава педесет и четврта - Јесен - 1384.

„Не гори образ oд сунца,

већ oд поштених људи”

Л еп јесењи дан Милош je искористио да цепа дрва у дворишту двора.

Није се ни по чему разликовао од осталих слуга који су спремали
зимницу. Toгa je подсетило на дане у Обилову када би Угринов двор
врвео од људи који су учествовали у свакојаким припремама за долазак
зиме. Добављао се огрев, храна за стоку и коње, залихе за дворјане...
Сад je тако било живо на двору Вука Бранковића у Приштини. Жагор
људи, рика стоке, шкрипа воловских кола... и онај познати мирис
печеног хлеба који се ширио ваздухом.
Док распојасан замахује секиром и без застајкивања цепа и слаже
дрва, Милош je у мислима далеко, просторно и временски. Недавно се
вратио из Брскова, где je посетио Јелицу. Још увек je био под јаким
утиском њиховог поновног сусрета после више од десет година. Био je
задовољан што ју je затекао у здрављу, али тужан што je била удовица.
Она je у међувремену стигла да се уда за једног вредног и поштеног
ситног властелина из Брскова. Но, њена срећа била je кратког века и он
je умро од сушице. За собом je оставио жену и два сина. Милошу je ипак
било најважније да je она била жива и здрава.
Ни он није био посве задовољан својим животом на приштинском
двору. Нити je могао да очекује да ће довека ту остати. Морао je себи
кров над главом да обезбеди, да обнови своје Обилово и да врати
Јелицу. Али док не смисли како да изађе на крај са
Мусићима, мораће да се стрпи. Свестан да je Вук Бранковић врло
близак Лазару и Мусићима, био je обазрив. Није му промакла Вукова
нелагодност што се нашао између чекића и наковња, јер чим je дошао с
Хиландара са Герасимовим писмом, брзо се прочуло о знаменитом
заточнику са султановог двора. Поврх свега, већ je био сумњичен као
могући непријатељ кнеза Лазара, a самим тим и свих осталих. Томе je
допринело и то што се прочуло да су му у неколико наврата стизале
„чизме дуката” од султана које му je овај упорно слао не би ли
поткупљивао српску властелу зарад „њиховог циља.” Није то он крио од
свог домаћина Вука Бранковића, али му je одмах дао до знања да нема
намеру да их врбује за Мурата, већ му je сав новац остављао на
располагање. Разлога за сумњу није било јер je Мурат често
практиковао подмићивање властеле.
Није могао Милош да греши душу, Вук Бранковић се био заузео за
њега. Да ли je то урадио из страха да његов брат Герасим не баци на
њега анатему или што му се вршњак Милош својом непосредношћу и
вредноћом допао, то није могао знати. Али ни Милош није био од оних
који би злоупотребили гостољубивост. Радио je све физичке послове по
двору иако су се Вук и Mapa томе противили.
Али док га je Вук безрезервно прихватио, дотле je његова супруга
Mapa била уздржана. Но, није она то отворено показивала, али није
могла ни да сакрије свој страх да би Милош могао да науди њеном оцу
кнезу Лазару. Његов антагонизам je свима био знан самим тим што je
одбијао било какав разговор о Лазару или Мусићима. Ни он није био
превише тактичан када год би се њихова имена споменула. Али Милош
je приметио још нешто код Maрe што га je још више забрињавало.
Толико да je грозничаво размишљао како да што пре оде из Приштине
пре него што пукне брука и против себе окрене и свог домаћина.
„Добро, Милоше, није да немамо ко да нам цепа дрва па да ти то
мораш радити” зачу Милош познат глас који га трже из дубоке
замишљености.
Он ce окрену и види Вука Бранковића како носи два крчага пива.
„Не волим да бадаваџишем, добри мој Вуче” рече Милош и узима
крчаг који му овај нуди. „Волим више упослити руке него главу.”
„Јест’ вала, доконом човеку свашта пада на памет” осмехну ce Вук.
Милошевих година, за Вука Бранковића ce није могло рећи да je био
наочит човек. Имао je велико и широко лице, ситније очи, a дугачак нос.
Уста су му била мала, a уши дугачке. Имао je дугу, валовиту црну косу
испод рамена.
„И треба ce припремити за зиму, домаћине‚” рече Милош након што
попи неколико великих гутљаја пива. „Доконисаћемо када падне снег.”
„Вредник си, Милоше” хвали га Вук, „где год ce окренем, ето тебе.
У коњушници, код ковача, код дрвљеника, у складишту вучеш џакове
брашна, возиш воловска кола од воденице... Од израна вреднујеш.”
„Прихвати ce секире да ти покажем да није тешко, домаћине‚”
задиркује га Милош јер je овај волео властовати и мудровати, a мање
радити.
„Радо, мој Милоше, али спремам ce да идем у Крушевац” рече Вук, a
Милошу спаде осмех с лица.
Милош само климну главом, па ce опет прихвати секире. A сад га
Вук узе да задиркује знајући какав je Милош.
„Пред Крушевцем je неки католик из Травуније, изазива кнеза на
мегдан. Лазар je разгласио да тражи заточника који би ce борио за њега.
A ja идем видети шта ће бити од тога јер ce чини да му ce нико није
јавио.”
Милош спусти секиру и замишљено погледа Вука.
„Немој ми рећи да je Србија остала без мегданџија?‚” упита га
Милош.
„Ма, куд их нема кад их je ко кусих паса! ” смеје ce Вук. „Него, нико
не сме овом католику да изађе на мегдан. Наводно нема бољег међу
Латинима.”
„Како се зове? Можда сам чуо за њега‚” рече Милош. „Често обилазе
наше турнире.”
„Е, много питаш! Куд бих знао!” одмахну руком Вук. „Идем да
видим шта ће мој таст урадити.”
„Што му ти не будеш заточник?”
„Не бојим се боја, Милоше, али клоним се мегданисања. To je улудо
проливање крви
Милош се вратио цепању дрва док га je Вук још неко време немо
посматрао, и сам замишљен. Но, када je попио пиво, махну му и крену
назад у двор. Милош не издржа. Било je то јаче од њега. Љубав за
славом, за српско име, беху снажнији од презира према Лазару.
„Чекај, Вуче!” довикну му Милош и забоде секиру у пањ. „Идем с
тобом.”
„У Крушевац?‚” ипак се изненади овај. „Код Лазара?”
 „Не код Лазара.. ” рече Милош, „већ на мегдан том католику.”
„То ће кнеза силно обрадовати.”
„Није ме брига за њега, већ за мегданисање” рече он док пролази
крај њега. „Ја сам заточник.”
У крушевачкој цркви Светог Стефана, у Лазарици, кнез Лазар се
причешћује пред излазак на мегдан заточнику Коломану. Сам je унутра
са свештеником док га испред чека његова супруга Милица, малолетни
синови Стефан и Вук, и старије кћерке Јелена, која ће се ускоро удати за
Ђурђа Страцимировића, Теодора, која ће се, по ранијем договору, после
ње удати за Николу Горјанског, и млађе кћерке Вукосава и Оливера.
Око њих су Мусићи, Орловићи и Срђа Злопоглеђа, војвода Крајмир,
Никола Зојић и друга њему верна властела која je дошла да подржи
кнеза, али и да гледа мегданлук чијег се исхода прибојавала. Ту je био и
велики број дворјана, a народ се поређао дуж бедема па час гледа у улаз
цркве, где сваког тренутка очекује да види свога кнеза, час преко пута
донжон кулекапије, где га стрпљиво чека Коломан. Већ две недеље он,
по свакаквом времену, логорује испред града чекајући да му на мегдан
изађе кнез Лазар или заточник кога му он пошаље. Разлог за изазов je
свима непознат, a за мегдан није ни био неопходан. Важно да га je
Коломан знао и онај који га je послао да у његово име „исправи
неправду начињену његовом имену” a заправо je циљ био да се
ликвидира политички противник.
Није се Лазар оптерећивао ко je могао послати мегданџију, јер je
имао довољно отворених и скривених непријатеља. Оно што je њега
бринуло било je што се ниједан заточник није јавио да га замени. Како
се прочуло да je изазивач био Коломан из Травуније, познати Латин,
пустолов који je обишао скоро целу Европу у потрази за славом, тако су
се заточници притајили. Чим je истекло време, Лазару je било испод
сваке части да то затражи од било кога од оних који су га сад чекали
испред цркве. Није им смео ни замерити због тога, јер се и од вође
вучјег чопора очекивало да повремено покаже зубе како би оправдао
своје лидерство. Свој образ je морао да сачува, макар без главе и остао.
To je свима било познато. У противном, не би могао више очекивати
безусловну лојалност од њих и од свог народа. Већ само издаје и можда
скривени бодеж у мраку.
Лазар у оклопу излази из цркве где га чека Срђа Злопоглеђа да му
преда мач, штит и узде његовог коња. Кнез без речи стави мач у корице
и окачи штит о седло. Дајући му узде, Срђа рече:
„Кнеже, била би ми част да те заменим на мегдану...”
„Не, Срђо, сине војводе Орла, куд да те твој отац сад изгуби кад те je
тек пронашао после толико времена!” узвикну кнез узјахавши. „Ниси
вичан мегданисању, синко. He може то свако... Уосталом.. ” сагну се из
седла Лазар и намигну му, „твој отац се с тим сигурно не би сложио.”
Сви погледи су упрти у кнеза док на коњу прилази капији. Тежак
мук завладао свуда уоколо, само се чује топот његовог коња. Сви су
укипљени, само понеко дубоко уздахне или нека жена обрише сузе.
Нема међу њима никога ко није сигуран да ће Лазар пасти на мегдану,
пa отуд брига шта ће бити са кнежевином. Синови су му још млади, a
неки вуци у чопору већ ликују и смишљају планове за борбу за власт.
Ho, капија ce уз шкрипу отвори и један знојави и прашњави коњаник
улеће међу народ који не стиже да ce склони. Пробија ce с муком док
тера људе и жене с децом да му ce склоне.
„Кнеже!” узвикну он да га сви чују. „Долази ти зет Вук Бранковић, a
са њим Милош Обилић, који ће ти бити заточник! Већ су пред градом!”
Maсa ce ускомеша и сви одахнуше. Чак ce и на Лазаревом лицу
видело растерећење. Осмех му затитра на уснама. Он климну гла-вом и
рече:
„Пренеси Обилићу да га прихватам за заточника и да ћу у част
његове победе приредити гозбу на двору! ”
Ha то, народ стаде да кличе и да тапше. И наједном, сви на бедемима
окренуше му леђа и већ с друге стране гледају где je тај прослављени
заточник. Показују руком на малу пратњу Вука Бранковића која ce
приближава граду и довикују ce:
„Ено га!”
„Видим га! ”
„Змаје! Змаје!”
Док су пролазили поред Коломана, који je стојао недалеко од свог
шатора већ у оклопу и са мачем у руци, Милош заустави свога коња. За
њим одмах стадоше и остали.
„Ја не идем даље, Вуче” рече он сјахавши са Ждралина.
Са коња скаче и Бранковић, прилази му.
„Зар ce нећеш ни кнезу јавити?”
„Не рекох ли ти да сам дошао због мегдана, a не због твога кнеза?”
рече он не погледавши га већ скида Горојев штит са седла.
 „Немој злопамтити у његовој кући, Милоше...”
Уто, прилази им Mapa, Вукова супруга. Лепа жена, витког стаса, али
отровног гласа. Дуга joj коврџава смеђа коса уоквирује лице правилних
црта. Али очи су огледало душе за оне који у њих умеју гледати, a
Милош у тим црним окцима дугих трепавица види неверство и похоту.
Нешто што je приметио још првог дана када je из Хиландара стигао у
Приштину. Из поштовања према домаћину и пријатељу какав ce Вук
према њему одмах показао, Милош не само да није одговарао на њене
суптилне понуде, већ je избегавао сваку ситуацију када je могао остати
са њом насамо. A она као да то није примећивала, или није марила.
„Нек je Бог уз тебе, Милоше‚” рече она, подиже се на прсте и
пољуби га у образ.
Милош осети како му крв јурну у образе.
„Хвала, Maрo” рече Милош и брже-боље се удаљи. Радије би и
голорук да се ухвати у коштац са Млечанином него да je гледа у очи.
„Бог с тобом” рече му Вук, па поведе свог коња за узде ка капији. За
њим крену и његова свита.
Док их гледа како се удаљавају, види Милош како се Mapa неколико
пута осврнула за собом и погледала га. Он не примећује ни грађане
Крушевца који су испунили бедеме и здушно га поздрављају и кличу
му. Усредсредио се на мегданџију, који стоји десетак корака од њега.
Ha глави има кацигу басинет са подигнутим визиром. Човеку види
само део лица: два црна ока, спљоштен нос са квргом од ломљења,
велики ожиљак преко десног образа до горње усне. Уста су му због тога
мало искривљена, као да има зечју усну. To га je подсетило на Палмана.
Са басинета се спушта жица, која je причвршћена за верижњачу
широких прстена. Врат и глава су му њоме заштићени, a попрсје
панциром до испод појаса. Ha рукама име гантле, оклопне рукавице које
га штите скоро до лаката. Бедрени штитник, куис, и штитник за колено,
пулен, штите му предњи део ногу, али je зато стражња страна
незаштићена. Примећује и да мегданџија у руци држи мач новије
израде, за које je чуо у Једрену. Он се од старијих врста разликовао по
томе што није имао канелуру, већ je сечиво ромбоидног облика. Нови
мачеви снажније убадају, a оштри врх лако пробија алке на верижњачи.
У левој руци je држао кратку секиру, којој je задњи део извијен у кљун.
Зна Милош да њиме лако може пробити сваки штит и јаким трзајем
може му га избити из руке.
 Пред њим je оклопник добро спреда заштићен, али зато je и много
спорији од њега. Неће имати сврхе ударати га по оклопу, већ ће морати
да циља у спојеве и у незаштићене стражње делове ногу.
„Како те зову, странче?” упита га Милош мртвоозбиљно.
„Коломан из Травуније” одговори овај.
„Чуо сам за тебе, Коломане... Ja сам Милош Обилић из Оби-лова.”
„Не желим знати име човека кога ћу да убијем.”
„Знам... Безимени нас некако мање прогањају у сну... Зар не?‚”
осмехну се Милош.
Коломан испусти неки гневни звук и спусти визир на кациги. Стеже
дршку мача и секире, и мало сави колена. Био je спреман за
мегданисање. Милош исука свој Дракон и пусти га да запева своју
злогуку песму. Сваким замахом осећа како у њему расте ратоборност,
срце му све јаче удара, a уста му се суше. Постаје напет као запета
стрела, која чека да je струпа избаци на противника.
Kao вук, Милош наједном скочи на Коломана и зада му четири-пет
снажних удараца које овај једва задржа што мачем што кратком
секиром. У једном тренутку се затетура и учини се свима да ће пасти на
леђа. Али стоички издржа напад, па он крену у напад час с мачем час са
секиром. Зна Милош да штит не сме подметати под секиру, па се брани
мачем.
Са велике донжон куле кнез Лазар са породицом и најближим
вазалима нетремице гледа борбу. Дуж обе стране мноштво народа се
сјатило и у муку прате сваки покрет мегданџија. Рески звекет мачева и
тупи ударци о штит одбијају се о бедеме.
Није само Mapa нечујно уздисала посматрајући Милоша. Њена
млађа сестра Вукосава, која je напунила тек шеснаест година, a у то
време се могла већ сматрати зрелом за удајом, била je опчињена
дугокосим и витким српским Ахилејом, како су га често називали.
Његово лице, иако очврсло у дугогодишњим борбама и искушењима,
красила су два ока детињег погледа, искрена, неискварена, као две
жишке.
У тренутку крајње напетости, Вукосава несвесно ухвати и стеже
Мару за мишицу док занесено посматра борбу. Овој то није могло да
промакне, па je зачуђено погледа:
„Сестрице, зашто се узрујаваш? To je само борба два незнанца.”
Вукосава, лепа девојка крупних зелених очију и дугих трепавица,
затрепта њима и телом, и угризе се за усну. Иако збуњено погледа у
сестру, Мари није могао проћи незапажен њен светлуцави поглед жене
која се загледала у мушкарца. Млађа сестра оћута и невешто се прибра.
Ha мегданишту, Милош и Коломан размењују снажне ударце. Први
се хитро измиче и избегава опасне замахе кратком секиром, кружи око
Латина и вреба прилику да зада ударац којим би га онеспособио. Али
није лако, овај други je спреда оклопљен и уме да чува леђа.
Досад Милош je прозрео како Коломан напада. После мача, замахује
још снажније секиром и при том се због тежине оклопа мало више
извије напред. Чим га je могао чути како под спуштеним визиром
брекће од умора, Милош се одлучи за коначан напад. Заблокира његов
мач. Коломан затим замахну секиром, Милош се склони удесно да je
пропусти, па уместо да га нападне мачем, он га ивицом штита удари у
кацигу посред лица. Гвожђе зазвеча око његове главе. Латину се замути
пред очима, a уши му заглувеше на трен. To je било довољно да Милош
опет узмахне штитом и ивицом га распали по руци, којом je држао
секирицу. Уз јаук je испусти и неспретно покуша да се одбрани мачем.
Милош му подметну свој, па га штитом још једном удари у лице. Овај
се затетура уназад, али оста на ногама. Другим ударцем штита му изби
мач из руке. Од бола, Коломан се ухвати за руку и отетура се у страну
да се склони од Милоша. Но, он доврши свој вешт напад штитом тако
што га њиме удари у кичму између лопатица. Латин паде ничице у
прашину пута.
Опијен борбеношћу, Милош не чује клицање масе са градских
бедема, нити види њену радост. Пред њим je противник на земљи, једва
се миче од умора и тешког оклопа. Moгao би лако да га докусури и
забије му сечиво кроз верижњачу. Али не жели да га на мегдану тако
срамно убије. Заточници заслужују витешку смрт.
Милош се саже и с муком му скину тешку кацигу. Коломаново лице
je у зноју, балама и слинама. Задиха се кад осети свеж ваздух на лицу.
Жмиркајући гледа Милоша и чека да га овај дотуче.
Али Милош му пружа руку да се придигне. Гледају се у очи. Види
он да га Србин неће убити док лежи на земљи. И прихвата je, полако се
придиже.
„Узми мач, странче” рече му Милош.
Коломан мало оклева, али сагну се и узима га. И усправи се пред
Милошем. Он одбаци свој штит и само са Драконом дочека његов
избезумљен напад. Одби неколико удараца, a када примети да Латин
зајапурен још јаче замахује, он одскочи у страну. Овај се зане напред по
инерцији, Милош га мачем расече по стражњој страни колена и пресече
му тетиве. Он паде на колена задржавајући се само мачем напред.
Милош се надви над њим и подиже мач...
Окренут ка маси која je задржавала дах, сви су могли видети како je
Млечанин зажмурио знајући да му je куцнуо час. И није било никога ко
се није дивио човеку који je смиреног лица дочекао сечиво заврата.
Само je нечујно склизнуо са Милошеве оштрице.
Победник je остао загледан над телом пораженога као што то чини
сваки пут на мегданишту. Одајући му признање за витешку борбу и
надасве храбру заточничку смрт.
Није Милош марио за клицај масе, за узвикивање: „Змаје, змаје!” за
махање и дозивање. Још један мегданлук je био завршен, и још једном je
своје име прославио. Биће ово борба о којој ће се још причати и
распредати.
„Милоше Обилићу! Нема бољег од тебе на пољу части! ” узвикује
Вук Бранковић док му прилази раширених руку.
Али пре њега, Mapa му се окачи о врат обасипајући га пољупцима.
Милош скину њене руке с врата и дочека витешки загрљај од Вука.
„Честитам ти, Милоше‚” рече он. „И кнез ти жели лично захвалити...
Хајде, са мном. И он хоће да те загрли.”
„У дом његов нећу закорачити, Вуче Бранковићу‚” рече Милош
отресито. „С твојим допуштењем, вратићу се сам у Приштину
„Шта то велиш, човече? Кнез жели да прослави твоју велику победу
што си одбранио његову част! Хајде...”
„Не, Вуче! Можда сам одбранио његову част, али моја je остала
укаљана, под пепелом мога Обилова
„Пођи са мном и видећеш како ћете изгладити тај неспоразум...”
„Ти иди и прослави моју победу‚” рече Милош подижући свој штит
са земље. „Испиј вина за мене и за овог храброг витеза... И обећај ми да
ћеш се постарати да ће бити прописно покопан, са свим његовим
оружјем јер га се ja одричем.”
„Али, Милоше...”
„Заклео сам те, Вуче... Враћам се мирне савести у Приштину.”
 Глава педесет и пета - Зима 1384.

„Ниje шија него врат”

Ш љивик цркве Ресковице белео се под снегобитином. Гране му се

савиле скоро до земље. Свуда уоколо неугажени снег, a у даљини
црквица и самостан вире у снегопадини, која блешти под подневним
зубатим сунцем. Ведро je већ данима, али ноћу мраз стеже па дрво пуца
од зиме. Из оџака самостана танак стуб дима се диже. Ледени ветрић
који се спушта са Хомоља мирис ватре носи до Гаврила. Овакав зимски
призор у њему буди само најлепше успомене на ово место и људе.
Узбурка му осећања, a душа му се испуни радошћу живљења. Све оно
лоше потисне у неки мрачан кутак своје свести.
И сад док се корак по корак пробија кроз овај бајковит, снеговит
пејсаж, вуче Цоку за собом и говори му док му облак паpe избија из
уста:
„Е, стигосмо, Цоко моје црно око... Сад ће нас игуманија Теодора
лепо угостити... Скуваће нам једну врућу, посадити за сто и послужити
врућом лепињом, сиром, кајмаком...” уто Цока протресе главом и фркће.
„Знам, знам... и ти волиш овде да презимиш. Таман да данемо душом од
силне потраге за Хармонијом... Уосталом, овде највише волим да
дочекам... злосрећну Тодорову суботу. Најлакше je поднесем.”
Надомак самостана, на прозору угледа једну од младих монахиња
како га гледа. Примети њен изненађен израз лица, велики осмех и како
нешто довикује. Само што неста с прозора, тако на врата истрчаше
остале монахиње газећи по дубоком снегу право к њему. Узвикују
његово име. Ова насмејана лица и ведре очи су му најлепша
добродошлица. A он раширио руке па би их све загрлио да може. Њих
дваестину га салетоше да га грле, од најмлађих с петнаестак година до
зрелих жена. Неке би да му пољубе руку, a он им не да. Сваку пољуби у
косу, у чело, каже понеку лепу реч.
„Ево мајке игуманије, децо” рече кобајаги уплашено Гаврило.
„Упристојите се, знате колико je она строга и да не воли да овако
дочекујете путнике.”
A она журно гази пo стази коју су њене монахиње пробиле, задигла
мало мантију да би дужим корацима што пре стигла. Чује она шта
Гаврило говори, али само се смеши и одмахује главом као да ће га
изгрдити. Но, уместо икакве грдње, Теодора му се окачи о врат и љуби
му лице. Остале монахиње се згледају и кикоћу.
„Добро нам дошао на Богојављење, Гаврило” мукљиво ће она од
узбуђења, a стеже га рукама да му да до знања колико joj je драго што га
види.
„Боље вас нашао, мајко игуманијо” рече Гаврило. „Радостан сам што
видим да вас све здравље служи и на овај велики празник.”
„И тебе, и тебе, Гаврило‚” рече Теодора и притиска га као да хоће да
се увери да je читав. „Хајде, немојмо ко сакалуди стојати под
снеголомом! Уђимо у топло, сав си се смрзао, Гаврило! ”па узе да га
вуче за руку. „Када си стигао у Ждрело? Сигурно целу ноћ пешачиш,
бесаниче!”
„Е, богме грешиш, игуманијо” смеје се Гаврило. „Преноћио сам у
Радетовој крчми, коварнуо сам се код њега после дугог пута.”
„Па да, требало je да знам да ћеш прво код тог богохулника да
свратиш” иде испред њега Теодора и вуче га за руку. „Taj се никад не би
сетио да дође на литургију... Хајде, сигурно си гладан.”
„Нисам, jeo сам јуче код њега... бар док ми није отео тањир за
његову Цилку.”
„Кад je велика као теле‚” промрмља Теодора. „Како je он, иначе? He
виђам га често.”
„Исто, не затвара уста, свађа се са свима...”
„Значи, добро je.”
Једна монахиња одведе Цоку у шталу, a остале скоро да угураше
Гаврила у самостан. У великој трпезарији га одмах посадише на чело
дугачког стола, близу ватре која je јарко горела у огњишту. Растрчале се
све да га услуже, a он немо седи и ужива гледајући их.
 „Јефимија, узми сир из каце!... Христина, трк по кајмак!... Агатија,
дај врућу погачу!... Брже, децо! Ja ћу да скувам ракију!... Ирина, шта си
се укипила ко млада, насеци сланине и луковице! ” издаје наређења
игуманија, a Гаврило je благодушно гледа.
Била je отприлике његових година, снажна и витка жена која није
бежала од рада. Рано je постала игуманија јер je њена претходница
изненада преминула. Леполиког изгледа и благодушна, свакако je могла
усрећити неког мушкарца и засновати породицу, али када су Угари
упали двадесет и пет година раније, њена породица je страдала и једино
се Теодора спасила. Срећом, Црква joj je пружила уточиште и нови дом.
И већ шеснаест година другује са Гаврилом, практично од када се
вратио као косингас. Али сем пријатељства, Гаврило je знао да она
према њему гаји и платонску љубав. Често би се запитао шта би се
десило да су се срели док су били млади...
Теодора му приноси врућу ракију и седа на столицу крај њега. Само
га гледа с нескривеном наклоношћу. И он joj узврати истим погледом и
ухвати je за руку.
„Драго ми je што си дошао да Тодорову суботу овде дочекаш” рече
она тихо. „Није те било неколико зима.”
„Нисам стигао” одмахну он главом.
„Знам, знам! ” забаци она главу и звонко се насмеја. „Стигну и до
Ждрела вести о теби... A кад их нема, онда страхујем за тебе.”
„Осећам да се ближи то проклето Доба ватре, Теодора.. ” рече он, па
замуче када монахиње стадоше да му приносе јело. Он испи неколико
гутљаја вруће ракије. Осети како се топлота шири његовим телом.
„Свакојаки бауци су почели да извирују из својих рупа... Долазе
одасвуда!... Како имени, тако и безимени... По томе знам да нам се
спрема велико зло.”
„А Ратник из Пророчанства?‚” нагну се она к њему и тихо то рече.
„Још се не зна ко je он‚” прошапута и Гаврило. „Осећам да Ад кипти
од гнева... Мрачни господар je покушао да извуче од мене његово име
мислећи да га знам... Умало да настрадам.”
„Далеко било!” прекрсти се Теодора. „Чувај се...”
„Ма, чувам се ja, али... чува мене Бог” осмехну joj се он утешно.
„Чува ме док не завршим Његов посао, a после шта буде!” „Ти да се
чуваш, Гаврило, не би путовао некрштеним данима” строго ће
игуманија. „Зар je било тешко доћи пре Божића?... He, морао си да
путујеш када je најопасније, када душе умрлих и демони шетају
слободно земљом... Јеси ли имао невоље?”
„Знам ja за јадац, Теодора‚” смешка се Гаврило. „Не путујем ноћу,
склоним се код некога. Био сам у Горњаку... Додуше, оно најгоре сам
већ видео.”
„Немој тако, Гаврило, плашиш ме” рече она па се наслони. „Ајде,
једи.”
Навали он као да je побегао од глади. He смета му што све залива
врућом ракијом. Навикао je да једе брзо и све истовремено јер никад
није знао када ће опет такву прилику имати. A она га гледа, прати сваки
његов покрет.
„Волим да те гледам док једеш.”
„Опрости што овако лакомо...”
„Не бери бригу, побогу... Све знам... Али покушај да се опустиш,
овде не тражи бауке преко рамена Гаврило клима главом пуних устију.
„Остаћеш до пролећа?‚” упита она за сваки случај.
Он климну главом. Њој лакну. Неколико месеци биће уз њега. „А
онда, на коју страну?”
„Идем да потражим Милоша Обилића‚” рече он пуних уста. „Чујем
да се вратио.”
„Славнога заточника?”
„Баш тога... Имам неке важне ствари да му саопштим.”
„Нећеш у Млаву?” некоме би прошло неприметно како je зачкиљила
очима, али не Гаврилу. „Код ње?”
Он брише руком уста и гута брзо залогај да би joj што пре објаснио.
Није могао себи да објасни тај глупи осећај правдања без потребе.
Ваљда зато што je знао за њена притајена осећања која ионако никада не
би дошла до изражаја. Али није желео никакав бол да joj нанесе ма
колико ирационалан био, јер су обоје знали да међу њима ништа није
било могуће. После толико година, нису ни знали ни за шта друго.
„Маша се удала пре више лета... за ковача Драгуту‚” рече Гаврило.
„Чујем да имају и децу... Срећна je... и безбедна... Зашто бих то кварио
својим доласком? Мене прате уходе из Ада. Желе дознати ко je Ратник
из Пророчанства. Kao да ja то већ знам! Ха!... He, не смем се
појављивати у Млави... Угрозио бих њу и њену породицу... Боље joj je
без мене.”
„У праву си, Гаврило‚” нагну се она опет к њему и стави своју руку
преко његове. „Мораш имати мир и хладну главу за оно што те чека.”
Гаврило климну главом гледајући je помно, читајући њена осећања с
лица, из очију.
„Има још много до пролећа, можеш да ме упослиш око цркве.”
„Хм! гласно ће она, a то му привуче пажњу.
„Има ли неких неприлика... овде?” бојажљиво ће Гаврило јер
препознаје тај израз лица.
„Не, не!... Овде нема.”
„Него... где, Теодора?”
„У оближњем селу... Дабин Дол, иза Крилаша” рече она гледајући га
у очи јер зна како ће да реагује на име.
„Дабин Дол?” смркну се Гаврило, a залогај му запе у грлу. „Шта се
тамо дешава? Спопали их бауци?”
„Није оно што мислиш, Гаврило‚” тапше га по руци игуманија.
„Муку муче с једним гробником... Долазили после Божића, мени да се
жале и траже помоћ... Ja им кажем, куд ja знам да се изборим с било
каквим вампиром, a камоли с гробником, боже ме сачувај њих!... A
мислим се у себи, то вас Господ кажњава што га нисте пригрлили већ и
даље славите Дајбога!”
„Гробник je ужасан вампир... Неухватљив... Ничим се не може
убити... Чак ни мојим Курјаком.”
„Знам, знам... Али...”
„Како да им онда помогнем, Теодора?”
„Ако би некако успео, могао би да их придобијеш за нашу Цркву...
Разумеш? Што им њихов Дајбог не помогне?”
„Куд ће им Даба сада помоћи, црна ти?” процеди он кроз зубе да га
не чују друге монахиње. „Време Дајбога je прошло... Шта je било, било
je... Можда није морало тако да се заврши, али од њега нам сада прети
највећа опасност.”
„Зато ти кажем, Гаврило... Иди у то село... Тамо још увек обичавају
неке наопаке ритуале... Можеш да их приволиш да се покрсте.”
Гаврило одмахује главом. Зна колико су такви људи задрти, сретао
их je по забаченим планинским селима. Слепо поштују старе обичаје, и
човек лако може да им се замери услед незнања или обичне непажње.
Но, Теодора као да га чита, па се смешка: „Ти умеш с таквима,
Гаврило... Кога ће да послушају ако неће тебе, свога косингаса...
Уосталом, не заварајмо се, знаш да те староверци поштују више од
хришћана.”
Гаврило ћути, једе и само гримасира. He иде му се у ту забит, a зна
да неће моћи да одбије игуманију. Ha крају, дубоко уздахну: „Није ли
Богојављење за четири дана?” рече он, a она климну главом. „Онда
имам још данас да се одморим, па сутра израна да кренем... Хоћу да
стигнем тамо што пре.”
„Чему сад журба, a до малопре си се нећкао?”
„Староверци се још понегде држе својих старих обичаја за
Богојављење.”
„Мислиш на... утапање жртве?”
„Да... Могу да спасим један недужни живот.”
„Али није само због тога... Није ли, Гаврило?”
„Злодуси су најопаснији током некрштених дана, али се лакше могу
зауставити... После Богојављења они се притаје и тешко их je пронаћи...
A о гробнику да не говорим.”
„Још ћеш ме навести да се покајем што сам ти рекла! ” тужно се она
осмехну.
„А ja се радовао што ћу овде на миру наставити своје писаније!”
Гаврило слегну раменима и испи ракију.
Спустили се снегопадни облаци на Крилаш и оковали му стеновит
гребен. Заклонили га са свих страна, врх му се не види. Kao да држи
облаке уза се и крије нешто од људских погледа. Нема ни дашка ветра.
Стегао љути мраз, па штипа Гаврила за нос и образе. Он вуче Цоку за
собом и газе по дубоком снежанику, који je прекрио путљагу. Често
застајкује и осматра куда да иде даље. Боји се да не сиђе с пута и упадне
у неку јаругу, он или његов магарац. Све се бели, a око њих свуда
снеголом, гране пуцају под тежином снега и леда. Но, навикао je он да
лута оваквим планинским стазама, па уме да „чита” скривене путоказе
које му остављају шума и њени становници. Повремено зачује
пригушени жубор потока прекривеног снегом, a ретко где вода успе да
се пробије на површину. Само би грактање и клепетање крила неке
усамљене вране или гаврана прекинуло зимски мук.
Јутрос je освануо тмуран дан, однегде су се сјатили сиви, сумракасти
облаци и спојили земљу и небо. Било je рано поподне, a сутон се већ
свија по брежуљцима. Гаврило већ размишља где да потражи заклон за
ноћ, када осети благ мирис паљевине. Убрзо, изнад снежавих
зимзелених крошњи угледа неколико танких стубова црног дима. Скоро
сваким кораком могао их je видети све више.
Када je ненадано избио на један омањи гребен, могао je у подножју
да види село Дабин Дол, шћућурено између околних брда. Скривено од
очију људи, заборављено од богова, где je време стало још у некој
давној прошлости. Заштићено од спољних промена које носе векови, где
су заробљени стари обичаји који диктирају начин размишљања и
живљења.
Поток који je Гаврило добрим делом пута пратио, сада je доле делио
село од педесетак кућа на приближно два једнака дела. Одмах je
приметио да je гробље било необично близу села,
заправо да je део села на десној обали речице. Чак једно имање je
било узводно на левој обали.
Припремивши се за хладан, па и на претећи одбојан дочек, Гаврило
поведе Цоку низбрдо ка селу. Када je избио на чистину, после једне
раскрснице, пред првим кућама већ су га мештани чекали на прилазу.
Једни с једне стране реке, други преко пута. Делио их je само један
широки дрвени мост од десетак балвана.
Док им прилази, примећује на другој обали, где je омање гробље,
неколико свежих хумки. He изненађују га њихова намрштена и
натуштена лица. Међу обе групе примећује коледаре и коледарке
обучене у подерана одела. Неки су опасали телеће коже, са репом
позади и звонцем на крају. Око појаса и више колена носе нанизана
мала звона и клепетуше. Наоружани су бојним косама, честим сеоским
оружјем, или мочугама. Преко лица носе маске од лејки или дрвета,
пришивене за овчу или козју кожу, тако да личе на пчеларску капу. Ha
врху маске су рогови беле, црвене или црне боје. Изнад великих очних
дупљи истичу се веђе од црне вуне или исцртане црном бојом. Бркови и
браде су од вуне или од коњског репа, савијени нос од лејке... Неки на
глави имају целу кожу од црне овце, a позади говеђи pen. Својим
застрашујућим изгледом настоје да заплаше демонске силе које
ослобођене током некрштених дана харају селом, али при том
изражавају и добре жеље домаћинима који им узвраћају дарове У јелу.
И неке ствари почињу да му бивају јасније.
„Помаже бог, добри људи!” повика Гаврило још из далека. Носи
мантију, па вели нема разлога да крије ко je. Уосталом, онм су тражили
помоћ од игуманије.
Сељани су ипак озлојеђени што незнанац долази у невреме, и то не
покушавају да сакрију. Нико му није узвратио на поздрав, сви га ћутке
гледају. Осећа се велика напетост у ваздуху. Запета негативна енергија
која само чека да се ослободи. Види то и Гаврило по њиховим лицима,
стиснутим зубима, узвијеним обрвама и намраченим челима. И како
неки стискају своје косо и мочуге.
Да би одмах предупредио њихово непријатељство, Гаврило
замантија мантију и откри своју верижњачу Сабаз, a десну руку стави на
балчак Курјака. И он смрачи своје лице да им да до знања да неће
трпети никакве испаде.
„Рекох... помаже бог” рече он мртвоозбиљно кад стаде пред гомилу
док га сви мере од главе до пете. Они преко речице се узврпољише.
Стадоше се згледати и шапутати једни другима.
Нема намеру Гаврило да покаже било какву слабост. Нити ће имати
разумевања за оно што раде. Зато не посустаје:
„Има ли међу вама неког ко ће да објасни косингасу шта се овде
догађа?”
Тајац.
„Тражили сте од мајке игуманије у Ресковици да вам помогне с
гробником... Она je послала мене!”
Сада се сви ускомешаше и отегнут мрмљај се разлеже на обе обале.
Скоро истовремено, два средовечна мушкарца, један на једној, a други
на другој страни, иступише из својих група. Обојица су стасити, стоје
раскорачени с рукама на крстима. Ha глави носе коледарске маске с
роговима, у руци бојне косе. Види се да су насртљиви и енергични.
Ни то није Гаврила много изненадило. To што су се појавила два
човека у једном селу раздвојеном потоком, њему je говорило да je међу
њима постојала дуготрајна нетрпељивост и дубоки антагонизам. Стари
разлог je вероватно одавно заборављен и покопан негде на овом гробљу,
a нових изговора je увек било на претек.
„Ја сам Војин, старешина...”
„Преко мене мртвог!” наједном викну онај на другој обали. „Ја сам
старешина села, зовем се Грдош!”
„Грдоше, склони своје коледаре! Нећу да понављам!‚” прети му
косом Војин.
„Склони ти своје! Ми смо први кренули у коледовање!” одврати му
истим тоном Грдош. „Дођи, косингасе, код нас у госте! Идемо, момци! ”
„Чекајте, људи...! ” повика Гаврило, али нико не мари за њега, нити
га примећују већ Грдошеви коледари углас запеваше.
„Домаћине добро ти je вече
Коледо Коледо...
Колеђани гости су ти ретки
Да прославиш старога Коледа
Да сахраниш погребеш Коледа...!”
To je била кап je прелила чашу Војинових коледара. Сви повикаше
углас и као по команди јурнуше преко реке која их je раздвајала.
Покликују, псују и прете. Навалише јаросно на супарничке коледаре.
Мочугама и косама замахују изнад глава. Зачуше се тупи ударци и
звекет метала. Убрзо и крици повређених, затим и вриска жена које све
то посматрају. Врела крв прсну по белом снегу.
Све je кратко трајало. По већ устаљеном обичају, чим je неко пао,
две групе се одмах раздвојише и Војинови коледари се вратише на своју
обалу. Неки пухћу, други дахћу или брекћу док носе повређене. Трећи
кукају док се држе за крваве ране. За собом оставише једног да лежи
непомично у снегу. Проливена крв се разлива и топи га.
Жене из обе групе прискачу рањенима. Неки седају, други лежу у
снег. Гаврило их немо посматра и одмахује главом. Коледарске борбе су
честе, као и сватовске. Завађена села или групе у једном селу користе
старе обичаје да би се разрачунавале. Виђа он то често, и увек се овако
завршава.
Војин забоде своју бојну косу у снег, па прегази ледену речицу до
свог мртвог коледара. Прилази му Грдош. Обојица га загледају и
преврћу, да виде ко je овај пут страдао. Један другоме нешто мрмљају,
па га заједно ухватише за ноге и одвукоше на омање гробље, где je већ
било свежих гробова. Бацише несрећника у отворену раку и лопатама га
затрпавају земљом помешаном са снегом. Уто, притрчава неколико
жена кукајући и чупајући себи косу. Бацише се преко мртваца, који je до
пола затрпан. Сузе лију док га голим рукама откопавају. Војин силази у
раку за њима, псује на сав глас и вуче жене напоље. Грдош шири руке у
немоћи да му помогне.
Војин некако успе да извуче жене и њих двојица на брзину затрпаше
погинулог, па ногама мало утабаше земљу. Враћају се назад заједно, па
се разиђоше тапшући се по леђима.
„Колико их овај пут покопасте на коледарском гробљу?‚” пита га
Гаврило смркнут.
 „Они једног пре неки дан, ми овога” рече Војин и чеше своју браду.
„Доста je за овај коледо, надам се да се наше групе више неће
сусретати.”
„Зар не можете да се људски договорите кад ће ко у коледање...?”
започе Гаврило.
„He! He можемо!” Војин га прекиде. „Пљунуо ми je у лице, a преко
тога не могу да пређем... док он не буде испљунуо крв! ”
„Шта je толико страшно да се...?”
Уто се проломи језив женски врисак с Грдошеве стране села. Сви се
укипише на трен јер их прође језа. Први Гаврило потрча у правцу
одакле се чуло, a за њим Војин и још неки коледари. Сви се ускомешаше
и нагрнуше за њима, као да се до малопре нису хватали за гуше и
немилице секли.
Гаврилу у сусрет вриштећи истрча нека девојка и протрча поред
њега. Он погледа иза угла одакле се појавила и укопа се од ужаса. Ha
дваестину корака од њега, на прагу једне куће, једна страшна погрбљена
сподоба дугих и јаких руку кида удове с трупца неке жене. Са целог
довратка и прага се цеди крв, a гробник стоји у крвавој локви. Када се
изненада окренуо ка Гаврилу, жуте очи му севнуше безумном мржњом
и демонском свирепошћу. Лице му je обрасло ретком длаком, слично
као у вукодлака, али je пуно отворених краста. Скоро да нема врат,
вилица му јака, a уста велика и крива. Из њих вире велики, оштри зуби
којима кида месо. Руке му се завршавају јаким прстима с канџама
којима лако ломи кости и чупа удове.
Када се Гаврило машио за Курјака, гробник се претвори у великог
вука, офуцаног крзна и страшне главе демонског изгледа с великим
чељустима, из којих су цуриле бале. Он загризе трупац жене, и када je
Гаврило потрчао к њему, он се с њом из једног скока нађе на крову куће.
He испуштајући плен, он хитро скочи с друге стране куће, и док je
Гаврило стигао, он je већ био нестао остављајући крвав траг за собом.
„Идемо за њим!” довикну он коледарима који га прате у корак.
„Готов je сад! Нема куд!” вичу они машући косама и мочугама.
Руља крену у потеру са Гаврилом, Војином и Грдошем на челу.
Прате дубоке трагове демонског вука и крв из трупца жртве. Чим
изађоше из села, успорише због дубине снега, који je негде био и до
појаса. С муком се пробијају кроз снегопадину па се колона развукла.
„Можеш ли ти с тим својим мачем да га убијеш, косингасе?” упита
Војин.
„Да, да, кажу да je чаролијски” додаје Грдош.
„Нисам сигуран, људи” забринуто ће Гаврило. „Ово je гробник,
бескрвни демонски створ...”
„Што га онда јуримо, црни ти?” застаје Војин. „Има да нас покида
као ону бабу.”
„Ако га сви саватамо, можемо да га.. ” започе Гаврило.
„Ма, пусти ме тога!” узвикну Грдош и стаде. „Покушали смо ми то
већ лане, па je двојицу поцепао као крпене лутке! ”
„Идемо назад, људи!” окреће се Војин и маше косом у круг изнад
главе.
„Чекајте, можемо да га стигнемо...”
„На Крилашу? По оваквом снегу?” чуди се Грдош. „Враћајмо се у
село!”
Уз гунђање, сви се окренуше назад и оставише Гаврила самог да
стоји. Гледа он час у њих, час у траг гробника који je водио узбрдо ка
Крилашу. Види он да су људи у праву, неће га никад стићи нити
пронаћи у планини. Па и он, резигнирано, крену назад за њима.
У селу затекоше гужву око куће унесрећене жене чије остатке
сакупљају људи, док други лопатама односе крвав снег и бацају га у
речицу. Све се ори од плача и кукњаве жена и деце. Људи су
преплашени, унезверено гледају око себе и полако се склањају у своје
куће. Сумрак стиска Дабин Дол. Још једна бесана ноћ je пред њима. Сви
се питају ко je следећи. Забрављају врата и прозорске капке иако знају
да то не може да заустави гробника. Ни разне амајлије окачене по
зидовима кућа неће одбити тог страшног демона.
Мрак се још није спустио, a село je већ опустело и утонуло у
сабласну тишину. Нигде се жива душа не види нити чује. Војин и Грдош
су се свађали око тога ко ће да угости косингаса. Када опет запретише
један другоме косама, Гаврило пресуди да ће једну ноћ бити Војинов
гост, a наредну Грдошев.
И сада Гаврило ћутке седи крај огњишта у Војиновој кући и
посматра укућане како усплахирено замандаљују врата и прозоре.
Војинова супруга лепа Града најсталоженија je од укућана. У
тридесетим годинама, краси je дуга црна коса до појаса и крупне очи,
румени образи и пуне усне. Складних црта лица и облина, висока je као
њен муж. Њихово троје деце, старији син и две кћерке, здушно помажу
родитељима. Види се да су ово више пута радили и свако зна шта му je
обавеза. Старији син Дабац je пак нижи од својих млађих сестара иако
има петнаестак година, a Нера тринаест и Милеса дванаест. Док оне као
чигре облећу по соби, он се успорено креће, чини се духом одсутан, као
да je помало лакоуман.
Напослетку, Војин седа на клупу поред Гаврила и трља лице од
умора.
„Дабац je лакомислен, нежан... Добро дете... Али Града га не пушта
далеко, углавном je по дворишту... Склања га са јаког сунца јер му не
годи.”
„Знам још неког коме сунце не прија” осмехну се Гаврило сетивши
се Милоша.
„Ето, значи није једини” лакну Војину, па се обрати супрузи: „Градо,
дедер донеси ону магињачу за нашег госта, Милеса, постави сто. Нера,
опери ноге госту... Донеси дрва, Дабац.”
Гаврило га немо гледа и чека да он први прозбори о њиховим
невољама. Неће он ништа започињати у страху да случајно не постави
непријатно питање домаћину и тако га увреди. Али Војин и даље ћути,
не обазире се на њега, као да није ту. Чека да укућани обаве све задате
послове. Нера доноси дрвено корито и бело платно преко рамена. Скину
Гаврилу чизме и како му једну ногу опере, тако му je осуши, па га обује.
Мајка с децом тихо говори и гестовима руку им казује шта још да раде.
Тек када му je домаћин насуо ракију, он уздахну и рече: „Невоља нас
снашла, земљаче... Зајахала нас и не пушта ко гладна година.”
„Видим, домаћине, видим” рече Гаврило док лепушкаста Нера
односи лавор. Кћери му наочите на мајку, али син као да се изметнуо на
неки даљи род. „Откад ово траје, Војине?”
„Откад?... Чини ми се одувек” шири руке овај немоћно. „Не сећам се
више... Има више од петнаестак лета.”
„Немој ми рећи!” изненади се Гаврило. „Толико дуго вас гробник
прогања? Како je то могуће?”
„Kao што видиш, јесте... И као да нема краја нашим мукама.”
„Вампире обично ухите брзо...”
„Јест’ вала, али нама западе овај гробник... Нико не зна откудена се
појавио!”
„Чек’ мало, домаћине‚” диже руку Гаврило. „Хоћеш ми рећи да није
неки покојник из вашег села?”
 „Није, забогам ти се, косингасе!”
„Јеси ли сигуран? Вампири прогањају само своје село, не лутају
уоколо..
„Ма знам, човече, мени причаш! Имали смо их ми раније...
Повампири се понеко, али му откопамо гроб, одсечемо главу, пробијемо
га трновим коцем и спалимо. Вратимо му кости у гроб и мало их
испретурамо, за сваки случај.”
„Хоћеш ми рећи да гроб овог гробника нисте нашли?‚” не може се
начудити Гаврило.
„Цело гробље смо претурили!‚” избечи му се Војин. „И старо гробље
и коледарско... He само једном! Трипут! Сваки смо отворили! Сироти
покојници немају мира од нас, само их претурамо и загледамо! He би ме
чудило да се сви повампире и протерају нас из села! ”
„Не знам шта да кажем, домаћине‚” одмахује главом Гаврило.
„Никад се нисам срео с вампиром из другог села... A велиш да му гроб
није овде.”
„Није, није... Сигурно je однекле дошао и нема намеру да оде.”
„Колико вас je досад убио?”
„С бабом Симаном данас, дванаесторо, пa ти сад види како нам je.”
„Али напада људе само током поганих дана” умеша се његова
супруга Града. „На уштап, када се појави, само прави неред, разбацује и
ломи ствари, плаши стоку, понекад коју закоље..
„И побио вам je све псе” рече Гаврило. „Приметио сам да их нема, не
чују се.”
„Све до једнога” рече Војин. „Керови су први страдали.”
„Зато што они осећају његово присуство..
„Не плаши се он њих, нити икога, мој земљаче‚” тужно се осмехну
он. „Воли да се поиграва с нама... Иде с некаквим звонцем, па кад хоће
некоме да науди, прво иде у круг око његове куће и њиме звони!...”
„Ајде?”
„Е, преплаши тако људе, па нико не сме да провири напоље, a он
онда несметано вршља и прави штету... Остало нам je пет кокошака у
селу
„Штеточина‚” рече Гаврило.
„Нека злосрећна душа‚”рече тугаљиво Града.
„Каква злосрећна душа, Градо?” брецну се Војин. „Ми смо
злосрећни! Боље смо прошли када je ономад чума прошла селом! Само
je десеторо одвела са собом! He разумем што си самилосна. Питаћу те
када бане у ову кућу и одвуче ти децу у шуму! ”
„Ма, неће..
„ Јест’, ти знаш.”
„Да ли га je ико видео у људском облику? Познаје ли му лице?” пита
Гаврило.
„Не... Виђали смо га како се шуња ноћу по селу, али увек по мраку...
A ко би смео да му осветли лице лучом?... Ко га je изблиза видео, тај
жив више није.”
„Велиш да само у ове некрштене дане убија људе.”
„Да, уме бити тмурно преко целога дана, па се већ у сумрак појави...
Али када прођу ови погани дани, од Богојављења, онда се притаји негде
у неком гробу и чека уштап. Тада се само по поноћи појави, и ето га,
само звони својим проклетим звонцем!” „Богојављење je накосутра.”
„А онда ћемо мало данути душом” рече Војин.
„Али тек га онда не могу пронаћи, ако као што велиш, нема свој гроб
овде.”
„Шта ти ja могу, земљаче?‚” слеже раменима Војин. „Ти си тај
косингас, па ћеш ваљда умети да му доскочиш.”
„Око чега се препиреш са Грдошем? Шта je толико страшно?‚” пита
га Гаврило.
„То питај њега... ако ће ти рећи. He верујем да ће признати своју
злобу‚” рече Војин смркнувши се, па летимице погледа у Граду. „Мени
je савест чиста као овај снег.”
„Богме, земљаче, ваш je снег добрано крвав” загледа се Гаврило у
њега.
„Ајмо јести, па у крпе‚” оглуши се он на косингасову примедбу и већ
устаје и седа за сто.
У суседној просторији, која je била дугачка и онолико уска колико
су сламарице биле дугачке, сви су се укућани поређали један до другог.
Спаваоница je била повезана са главном просторијом, где je било
огњиште где се ватра никад није гасила. Спавати у тако скученом
простору било je бар свакако топлије.
„Неро, покриј нашег госта” рече Војин. „Немој да му нешто
помањка.”
Девојчица се придиже са свог лежаја кад се Гаврило штрецну
сетивши се обичаја да се госту дарује женско за ноћ.
 „Хвала ти, домаћине‚” брже-боље ће Гаврило. „Немој да се љутиш,
ал’ нама свештеницима није допуштено...”
„Ти си косингас...‚” диже главу Војин и гледа га с прве сламарице.
„Нема ту разлике, домаћине‚” одврати Гаврило подигавши главу с
последње сламарице. „Завет... ммм... нам je исти.”
„Ајд ако ти кажеш” леже Војин. „Немој после да се жалиш Грдошу
да сам лош домаћин.”
„Боже сачувај, Војине.”
Гаврило лежи и гледа у плафон изнад себе. Размишља како би радије
био у штали с Цоком него у овој загушљивој просторији где се хрче или
се испуштају други звуци. И куд би могао рећи домаћину да више воли
да спава напољу него унутра, поготово што сад стеже мраз и леди дах.
Мораће да се стрпи док je овде, a већ се унапред радује што ће се ускоро
вратити код игуманије Теодоре.
Иако дуж зида висе мали снопови сувих гранчица пшенице због
пријатног мириса и против несна, Гаврилова бесаница одолевала je
његовим отежаним капцима и уморном телу. Некад, чим легне, учини
му се да ће ипак заспати, али ко за инат навру му пред затворене очи
призори његових мука у Аду, чује крике, осећа јак и необично сладуњав
мирис... И његово тело се присети бола, стресе се и опет одагна санак
који му се стидљиво био прикрао. Да je напољу, устао би да прошета, да
обиђе Цоку и поприча с њим, да наложи ватру. Овако, мора мирно да
лежи и да ћути. Макар да жмури.
Али чуо je кад je нешто шушнуло, кврцнуло и пуцнуло у главној
просторији. Одсјај ватре из огњишта треперио je на зиду изнад Војинове
сламарице, која je била прва у реду. Уме Гаврило да разликује
пуцкетање ватре од пуцкања старог дрвета и од кврцкања под ногама.
Ово je био шушак особе која се шуња другом просторијом.
Прво помисли да je Града устала да заложи огњиште да се не би
угасило јер je то и била главна обавеза домаћице. И заиста, када се
налактио, Гаврило je видео да није лежала покрај Војина, који je гласно
хркао, кркљао и звиждао. Али ма колико да je ослушкивао, није могао
чути звек гвозденог жарача, или џарање ватре...
Уместо тога, до њега je полако допро мирис трулежи. Гаврило скочи
као опарен. Маши се за Курјак, који зашкрипа, и стаде прескакати
уснуле укућане. Језив врисак проломи се кроз ноћ. Наједном се све
заталабука у кући. Војин скаче са сламарице за Гаврилом и већ му je
бојна коса у руци. Скоро истовремено обојица упадају у просторију
огњишта. По зидовима плешу ђаволске сенке гробника, који je хитро и
скоро нечујно кренуо ка излазу носећи преко рамена онесвешћену
Граду. Али испречили су му се Гаврило и Војин. Он направи корак ка
замандаљеном прозору, али косингас га прозре. Видевши да нема куд,
него да се мора пробити кроз њих, грдни вампир се шиштећи искези на
њих претећи им својим великим очњацима. Спустио je једном руком
млитаво тело жене и из једног скока бацио се на Војина. Узалуд овај
замахну бојном косом по њему и расече га посред грудног коша јер
вампир га одбаци у страну као перце. Крену ка излазу кад на њега скочи
Гаврило. Забоде му Курјака у леђа на самим вратима. Демон се окрену,
удари га снажно и обори на земљу. Извади мач из себе и с гнушањем га
испусти. Отвори врата, у скоку се претвори у вука, и режећи побеже
напоље.
Гаврило се придиже, дохвати мач и потрча за њим, али могао je само
видети његове нејасне обрисе на белилу снега како се брзо удаљава.
Када се вратио у кућу, Војин се већ био придигао и покушава да освести
Граду.
„Душо моја, јеси ли жива? Пробуди се, Градо.. ” говори joj он
умилно.
Деца уплашено провирују из спаваонице док гледају оца како буди
мајку. Гаврило затвори врата за собом и замишљено их посматра. He
може се начудити необичним догађајима који су снашли ово село. Нити
види начин како да доскочи овом створу коме ни његов Курјак ништа не
може.
„Добро сам, Војине‚” мукљиво ће она док се придиже. „Жива сам,
жива...”
„Имаш среће што те није растргао, жено” рече он грлећи je.
„Да...” рече Гаврило седајући на клупу. „Баба Симана није имала ту
срећу.”
„Moгao нас je све растргнути, Гаврило‚” уплашено га погледа Војин.
„Чак и децу...”
Остатак ноћи Гаврило проведе стражарећи поред огњишта док су се
остали укућани повукли да спавају. Размишљао je о свему што се
догодило, покушавајући да одгонетне чудан редослед догађаја и
суморну судбину овог села. Мораће сутра да обиђе оба гробља и да се
увери да се гробник ипак ту не крије. По оваквом снегу сигурно ће
остати свежи трагови.
Но, ујутру je густо снежило, све великим пахуљама које су прекриле
све људске и животињске трагове од претходног дана и ноћи. Иако je
знао да ништа неће пронаћи, Гаврило je пажљиво обишао прво велико, a
онда коледарско гробље. Никакав траг није нашао. Чак je и хумка
несрећника који je претходног дана погинуо била прекривена дебелим
слојем свежег снега. Газао je и базао уоколо тражећи било какав траг
гробника, али узалуд. Сељани из оба дела села су га радознало
посматрали како лута и свуда завирује, a како би он некога погледао,
тако би сви окретали главе. Није често наилазио на овакав хладан
пријем чак ни по најудаљенијим забитима, мада je знао да име села уме
много да говори о његовим становницима. Имао je већ довољно
искуства да зна да се ништа није случајно дешавало и да je Дабин Дол
крио неку своју стару мрачну тајну, која им се сада светила.
Враћајући се из ширег обиласка села, Гаврило примети Грдоша како
са двојицом млађих мушкараца сахрањује остатке бабе Симане. Кад им
je пришао, примети да су задихани и ознојени.
„Земља се заледила па не можеш раку лако ископати‚” жали му се
Грдош. „Kao да копаш камен.”
„Ммм...” климну главом Гаврило док гледа врећу с људским
остацима. „Није остало много од бабе Симане.”
„Само руке и глава” рече он и ослони се на будак да предахне.
„Твоји синови?” упита га Гаврило кад осмотри двојицу момака од
дваестину година.
„Јесу” осмехну се он. „Добри момци, вредни и поштени. Нису као
неки њихови рођаци.”
„И ви сахрањујете бабу? Није имала неки род?”
„Ми смо joj били род” рече Грдоша. „Била ми je ујна.”
„Е?... A ујак?”
„Страдао лане... Ту je негде и он покопан” рече он осврћући се око
себе.
„Стојиш па њему, тато” рече један од момака показујући руком
испод његових ногу.
„Јуу!‚” узвикну Грдош премештајући се као да гази по угљевљу.
„Страдао? Чим није покопан на коледарском гробљу, онда.. ” започе
Гаврило.
„Да, гробник га je саватао лане, исто у погане дане.”&
 „Некрштене дане, ми то зовемо” исправи га Гаврило.
„Како ко и како где, je ли?” осмехну се Грдош.
„Зар ујак и ујна нису имали порода?” опет ће Гаврило. „Имали су,
имали! Четворо деце... Њихови вршњаци” показује он на своје синове.
„Али и њих je гробник растргао... Однео их у шуму, никад им остатке
нисмо нашли·”
„Баш се овај гробник окомио на њих” рече замишљено Гаврило.
Тајац.
„Зашто сте ти и Војин у завади?” упита га Гаврило, a овоме спаде
осмех с лица. „Па да своје несугласје решавате и као коледари, хм?”
Мук.
„Шта ти je он рекао?”
„Да питам тебе... ако смеш да признаш своју злобу.”
„Злобу? Моју злобу?... Ха! узвикну он пa поче љутито да копа, као
да искаљује бес на смрзнутој земљи. „Дрза ли се тај човек... Што ли га
гробник ноћас не растргну! ”
„Замало.”
„Бар није Граду·”
Гаврило осети како je нагло спустио и смекшао тон кад je изговорио
њено име.
„Драга ли ти je?” упита Гаврило.
Грдош нагло преста да копа. Опет се налакти на будак и погледа
своје синове.
„Ајте ви у кућу, ja ћу ово довршити... Реците мајци да ће косингас
вечерас бити наш гост.”
Деца без речи покупише своје алатке и одоше. Грдош настави да
копа правећи се да није чуо Гаврилово питање. Али косингас га
нетремице гледа, стоји му скоро над главом. Осећа Грдош да овај чека
одговор и да неће отићи без њега. Уосталом, биће му гост у кући, боље
да не започиње ову тему пред његовом женом и децом. Зато опет застаје
и погледа га у очи.
„Града je била моја љубљеница када смо били млади” рече он. „Али
то je било давно... И не треба то спомињати.”
„Наравно, наравно... He бери бригу” рече Гаврило. „Уме жена да
заврти памет и да завади људе.”
„Још како” рече он и настави да копа. „Данас ћеш бити мој гост,
косингасе” рече он опомињућим гласом.
 Гаврило се ћутке повуче и врати се у Војинову кућу. И даље je јако
снежило. Снег je био све дубљи. Планина Крилаш изнад села није се
видела од ниских сивих облака. Околна шума се белела под дебелим
покривачем. Било je тихо, како уме бити кад обилато снежи. Мораће
наредне ноћи да буде на опрезу. A дневна светлост се брзо губила, као
да дан устиче од страха пред налетом ноћи и онога што она доноси.
Обишао je свога Цоку да се увери да je добро и да му ништа не мањка.
Бринуо се за њега. Гробник није штедео ни стоку, ни марву. Тамо je
затекао Војиновог сина Дабца како даје сено магарцу и њиховим козама.
„Јесу ли вам све козе на броју?‚” пита Гаврило дечака.
Он само климну главом.
„Је ли било раније страдалих?”
Он одмахну главом.
„Ниси много причљив, синко‚” осмехну се Гаврило гледајући
његово бледуњаво лице. Био je мршуљав, неугледан и ситан. „Доћи ћу
после по Цоку, напоји га.”
Оде Гаврило одмахујући главом. Често je виђао децу заосталу у
развоју. Било да су преболели неку тешку болест као мали, било да су
такви рођени. Знао je да ретко доживе зреле године, да их покоси прва
тешка болештина која наиђе.
Војин и његова породица су хладно испратили Гаврила када je
кренуо код Грдоша. Ma колико им се захваљивао на гостопримству, они
су се само кисело осмехивали и климали главама. Није му било нимало
пријатно када им je окренуо леђа и упутио се с Цоком преко моста у
други део села. Злоба се видела у погледима оних који су га испраћали,
a ликовање код ових који су га дочекивали.
Грдошева кућа je била сиромашнија од Војинове. И прљавија,
неуреднија, поготово што je један њен део био ограђен у обор с козама,
па су људи и животиње живели под истим кровом. Грдош je убацио
његовог магарца међу њих и усиљено се трудио да се покаже као добар
домаћин. Супруга Надежда, пунија и нижа особа, с црном марамом на
глави, тужног лица због жалости, ћутке je облетала Гаврила приносећи
му штогод за јело или за пиће. Како он седне, тако један од синова му
приноси хоклицу да подигне ноге, како испружи руку да нешто дохвати,
други син му то принесе. Ипак, испод све те усиљености, Гаврило je
осећао њихово добродушје и искрену жељу да му као госту у свему
удовоље. Дубоки су корени гостопримства у простом народу и повезани
су са сујеверјем, страхом да их преци или богови могу казнити за
негостољубивост. Поготово када je гост косингас.
Њихово великодушје беше толико да су од својих гладних уста
одвајали за њега и гледали га док једе и пије. Њему би толико
непријатно да више од неколико залогаја није узео под изговором да
„нешто није гладан·”
„Ајте ви млади поделите ово, да се не баци” рече Гаврило гурајући
њиховим синовима под нос зделу с попаром и старим козјим сиром.
„Вама треба снага, нама je боље да мање једемо.”
Њих двојица су све збрисали док je Гаврило стигао да трепне.
„Од малог Дабца... чујем да им козе нису страдале од гробника” рече
Гаврило. „Је ли вама наштетио?”
„Е, још питаш” диже обрве домаћин. „Остало нам само ових седам
коза.”
„Без њих бисмо поцркали од глади” рече Надежда одмахујући
главом.
„Зато их овде чувамо као мало воде на длану” опет ће Грдош.
„Имали смо и двадесет оваца, кокошке, гуске... Све je поклао, проклет
био! ”
„Хоће да нас сатре‚” погну главу жена.
„Окомио се на нас у задње време‚” процеди он кроз зубе.
Тајац. Гаврило посматра њихова лица. Снуждени су и уплашени;
чини се више од чега ће живети него за голе животе. Увек се родитељи
више брину за децу него за себе саме. И свуда je присутна иста, страшна
бојазан: да родитељ не надживи децу. Стрепња да се сахрани сопствено
дете, да неће „ићи по реду·”
Више се ћутало него што су причали. Ha Гаврилова кратка питања
давали су још краће одговоре. A он се устручавао да не увреди њихово
гостопримство неким недоличним питањем. Осећао je да антагонизам
две породице, два дела села био много дубљи од љубави према једном
женском срцу.
Није било касно када се у даљини чула аветињска звоњава малог
звонца. Сви су се истог тренутка укипили. Ослушкују како се све
гласније чује. Гаврило устаје и маши се за Курјак, али Грдош га хвата за
руку.
„Чекај.. ” рече тихо. „Да видимо куда ће.”
Звонцање je све ближе. Сад je испред њихове куће. Укућани чују
како звонца док обилази њихову кућу. Гаврило види како их страх
обузима. Лица им се криве у гримасу ужаса, очи се бече, уста отварају,
само што не врисну.
И Грдош полако устаје, хвата се своје бојне косе поред клупе. Напет
je као струна, очима сева лево-десно. Гаврилу je јасно да неће издржати
притисак. Види то и Надежда, хвата га за руку и шапуће:
„Не сме да уђе, Грдоше... He може да уђе непозван.”
Чује се шкрипа канџи по дрвеном зиду, и језиво звонцање. Вампир je
дрзак, осмељен својом непобедивошћу намерно утерује страх у кости
својим жртвама. Ликује осећајући ужас који зрачи из те куће. To му je
душевна храна, раздражује га још више, као што копрцање улова буди
још већу агресивност у грабљивици. Ha његовом лицу je накарадни кез.
Сигуран je у своју надмоћ и не брине да ће га неко из мрака напасти.
Зато иде око куће и својим канџама гребе по зиду. Ако треба, и целу ноћ
ће. Зло му je подарило бесмртност и његов гнев се неће стишати док
стара клетва траје. Сви су његове жртве, све ће их сатрети. Колико год
времена буде требало.
„Одлази, проклетињо!” викну Грдош тресући се од беса. „Иди у
бестрага и не враћај се!”
И даље шкрипа канџи по зиду и раздражљиво звонцање.
„Шта ти je ко овде скривио, аветињо?” виче и даље он иако Гаврило
покушава да га смири. „Одлази! Одлази!”
Како се шкрипа наставља, тако Грдоша обузима неконтролисани бес.
Очи почињу да му сузе, a лице кревељи. Гаврило и Надежда га хватају
за руке и вуку да седне, али он неартикулисано крикну, и као да га
спопаде надљудска снага, он одгурну жену и косингаса, и полете ка
вратима. Синови закукаше, Надежда врисну кад он отвори врата и вину
се у мрак. Гаврило потрча за њим дозивајући га. Кроз ноћ се пролама
Грдошев гневни крик док јуриша са бојном косом изнад главе. Затим,
језив врисак. И мук.
Гаврило умало да натрчи на тело у крвавом снегу. Задихано гледа
око себе, очекујући напад вампира, али угледа га како се полако
удаљава од куће. Ногу пред ногу, не мари што га косингас види. Своју
жеђ за крвљу и свој гнев за ову ноћ je утолио. Потрчао би Гаврило за
њим, иако зна да му не може наудити, али зачу Грдоша како стење с
лицем у снегу. Брже-боље га окрену и прену се кад му угледа распорену
утробу, црева просута. Био je скоро пресечен на пола. Лице му дрхти и
грчи се. Вапи за ваздухом јер крв куља на уста и гуши се.
Грдош стеже Гаврила за раме док га избечено гледа сузним очима:
„Видео... сам га... видео.”
„Лице си му видео?... Ко je? Ко, Грдоше?”
„Moj... брат.”
И клону му глава. Уто, притрчава Надежда кукајући на сав глас. За
њом долазе њихови синови, застају у неверици. Полако прилазе и падају
на колена поред тела свог оца. Чим су чули плач жене, сељани су знали
да je безбедно да се изађе из кућа, па су полако измилели на снег, али
стали да гледају са безбедне удаљености.
У даљини се појави неколико људи који журно прилазе. Препозна
међу њима Војина, Граду и неке друге. Полако се око уцвиљених стеже
обруч немих посматрача. Сви тихо мрмљају и гуркају се, гледају једни
другима преко рамена у мртво тело.
„Унесимо га унутра‚” рече Војин. „Жене, припремите покров. He
може овако лежати на поду...”
Војин и Грдошеви синови подигоше покојника са снега. Гаврило
ухвати Војина за руку и заустави га:
„На самрти ми je рекао... да je видео лице гробника.”
„Зар?... Ко je био?” изненади се Војин.
„Његов брат.”
„Ма, није могуће, свашта!‚” отргну се Војин и одоше носећи
мртваца.
Гаврило оста стојећи, збуњено гледајући за њима док и остали
кренуше за њима у кућу, на бдење.
„Зашто није могуће?‚” упита Гаврило Граду, која je помагала
Надежди да устане.
„Војин му je брат, зато‚” смушено ће она тихим гласом да нико не
чује. „Сигурно се збунио на самрти.”
Тек тад Гаврило остаде да стоји сам у снегу забезекнут. Без речи
гледа како сви одлазе. Више му ништа није јасно. Није могао бити
Војин, то je знао. Када je претходну ноћ упао у њихову кућу, Војин се
заједно с њим одупрео нападу вампира. Сметен, Гаврило последњи
улази у кућу и стаје уза зид посматрајући људе који су се тихо врзмали
по кући спремајући бдење. Неко je упалио свећу и ставио je на под.
Жене умоташе покојника у бело платно, које je крв брзо пробило.
Положише га на под да му свећа буде изнад главе, a деверуша, жена која
дежура уз мртваца под главу му потури камен. Жене покрише главе
марамама и почеше да наричу.
Косингас их помно посматра. Нико му не делује необично, нити би
могао да прође незапажен као вампир. Јер толико слични живим
људима нису. Али поглед му заста на Војину, који je видно узнемирен.
Ни један ни други му нису рекли да су браћа. Додуше, толико су били
завађени да су се вероватно одрекли један другога и било им je испод
части да му то кажу. Није први пут да се браћа посвађају на нож због
исте жене. Овај пут je то била лепа Града. И сад je она уцвиљена,
подједнако као Надежда. Друге жене плачу и наричу јер je такав обичај,
види се да није од срца. Али њих две то раде из љубави. И што више
гледа Војина, то му он делује да je узнемирен због нечега другог, a не
због мртвога брата. Нетремице зури у неку тачку са стране, одсутног je
духа. He гледа у Грдоша као што би требало да му га je жао. Кад скрене
поглед, загледа се пак у Граду. Док није приметио да га Гаврило
посматра. A овај то није сакрио, продорно га je гледао дајући му до
знања да нешто сумња. Војин се наједном толико узврпољи да je
Гаврило помислио да ће истрчати из куће.
Но, убрзо након налета немира који га je испрва био обузео, Војин
западе у тихо очајање. Kao да je постао свестан нечега страшног и да се
с тим морао помирити. Чучнуо je у ћошак собе и покрио лице шакама.
Дуго je плакао, често одмахивао главом као у неверици. Мицао je
уснама изговарајући нечујне речи.
С првим светлом мушкарци су изашли на гробље. Прво лопатама, a
онда будацима с муком су копали раку за Грдоша. Земља je замрзнута,
тврда као камен. Требало je њима шесторици више од два сата да
ископају једну плитку раку. Зубато сунце их није могло огрејати, али
бар сивила више није било. Сутрадан je било Богојављење, a сунчано
време предсказивало je сушну годину.
„Ајде, покопаћемо га сад овако, a продубићемо раку на пролеће”
рече неко. „Бар да га звери не разнесу уоколо.”
Сви се радо сложише с предлогом и одоше по покојника. Како у селу
није остало ниједно грло крупне стоке, тако се двојица добровољаца
упрегнуше у санке да одвуку покојника од куће до гробља. Лети су
коришћене за пренос трупаца, a по потреби и покојника.
Спустили су Грдоша у раку и покопали га. Цело село се било
окупило. Опет je Гаврило приметио искрену жалост код Надежде и
Граде, и њене деце. Осим код јадног Дабца, који je у празно гледао
испред себе, не показујући никаква осећања, чак ни свест где се налази.
Када су се нарикаче накукале, људи се полако разиђоше гласно
коментаришући синоћњи догађај и ову сахрану. Гаврило није испуштао
Војина из вида, пратио je сваки његов корак, a то je овај био приметио.
Зато, када су сви кренули својим кућама, и Војин je отишао својој са
породицом. Па ипак, често се освртао да види да ли га косингас прати.
Гаврило je остао са Грдошевим синовима и неколицином људи на
гробу. Надежда се уз помоћ неких жена некако одвукла кући. Стоје тако
немо и гледају у свежу хумку.
„Децо, знате да ћемо морати касније да га откопамо и одсечемо му
главу‚” рече неки старији сељанин обучен као пастир. „Само нам још
треба да се и он повампири.”
Покојникови синови тужно климнуше главом.
„Зашто ли je Грдош рекао за вампира да je његов брат?” упита их
Гаврило. „Војин се са мном борио против акрепа.”
„То ти je рекао? Да je његов брат?” изненади се један старији човек.
„Да, последње речи му беху да je видео лице гробника, да je његов
брат” слегну раменима Гаврило. „Додуше, био je у ропцу...”
Покојникови синови су збуњени, али остали сељани се згледају испод
ока и премештају се с једне ноге на другу. Неки склањају поглед, други
се бече, a неки пак без речи се удаљише. Кад Гаврило виде да ће се сви
разићи, он брже-боље заустави пастира: „Шта ми прећутасте, старино?
Што се сви разбежасте?” Пастир час гледа у Гаврила час у Грдошеве
синове, као да се двоуми шта да каже. Напослетку рече:
„Покојни Грдош и Војин су имали трећег брата Добросава.” Гаврило
осети необично олакшање, чудесно просветљење када успе да споји
неповезане чињенице.
„Дакле, гробник je њихов трећи брат! узвикну Гаврило. „Што ми не
рекоше за њега да je умро? Одмах бисмо бар знали ко je, где je...”
Гаврило замуче сам схвативши да ту ипак нешто није у реду. Опет je
било празних делова мозаика. Војин и Грдош би сигурно знали где je
Добросављев гроб. Примети пастир Гаврилову недоумицу, па климну
главом:
„Није сигурно да je Добросав мртав.”
„Како сад то?” поколеба се Гаврило.
„Биће сад скоро дваестину лета како je нестао... Причало се да су га
отад виђали у Ждрелу, па у Темцу, чак у Прилепцу.”
„Ко je то причао?”
„Причали су... покојни Грдош... и Војин‚” збуни се чича и слеже
раменима.
Гаврило гласно одахну, као да му камен паде с душе. Све му je сад
било јасно, или je бар он тако мислио. Зато без речи, и замишљен, оде с
гробља право у Војинову кућу. Намерава да му постави неколико
питања...
Налете на њега на вратима када je излазио с будаком преко рамена.
Војин се препаде и на трен укочи.
„Куда, Војине, с тим будаком?” пита га Гаврило. „Да опет ископаш
неку раку... или да je можда откопаш?”
„Ммм... да... да разгрнем мало снег око...” збуни се овај.
„Па зар са будаком? Имаш лопату.”
„Заледио ми бунар, па.. ” скрену поглед он и гестикулира руком.
„Затвори врата од куће, Војине, па ајмо заједно да... одледимо тај
твој бунар.”
Кренуше ћутке око куће. Војин иде напред, Гаврило за њим. Дођоше
до ограђеног бунара с дрвеним поклопцем. Гаврило рукама разгрну снег
и без муке скину поклопац. Погледа у смушеног Војина.
„Сад ми реци за Добросава, домаћине... Зашто ми ти и Грдош нисте
рекли за њега кад je он гробник?”
„Добросав?” замуца овај. „Не, не може бити он!... Taj je... ко зна
где... сад.”
„Ово није обичан вампир већ гробник који прогања своју фамилију...
Бацио je клетву на вас и она га чини... недодирљивим.”
„Ма, Добросав je жив и негде je...”
„Ако бих сад питао било кога у селу ко су били његове жртве...
сигуран сам да ће рећи да су све чланови ваше фамилије... као што су
баба Симана и њена породица.”
„То ипак не значи.. ” одмахује главом збуњено.
„Знаш ли да се гробник неће смирити док вас све не побије? И тебе,
и твоју децу, и Граду, Надежду, њене синове.”
Војин ћути и немо га гледа. Затим, испусти будак и наслони се на
бунар. Погну главу и уздахну.
„Ви сте га убили, Војине... Зашто?”
„Нисам ja, забогам ти се, косингасе! ‚” узвикну он, па кад схвати да
je гласно то рекао, он тихо промрмља: „Грдош га je убио... С леђа,
својим ножем.”
„Не забогај се у Бога, када ви овде још славите Дајбога! ” опомену га
Гаврило. „Зашто га je убио?... Где си ти био, црни ти?”
„Враћали смо се из лова, са Крилаша... Изненада му je пришао с леђа
и забио му нож.”
„Зашто, побогу?”
„Kao најстарији син, Добросав се оженио Градом, тако су хтели
наши стари, тако je и она желела... Волела га je као зеницу ока свога.”
„Грдош га je убио из љубоморе? Јер ју je и сам волео?”
Војин климну главом, загледан je у земљу пред собом. Од срамоте не
сме да погледа Гаврила у очи.
„Има томе нешто више од петнаестину лета... Ha издисају je проклео
нас и наше семе... Својом крвавом руком нам je замазао лица” одсечним
и гадљивим покретима показује на себи. „Некад ми се чини да ми се та
његова крв цеди с лица” брише се он обема рукама док му се очи пуне
сузама.
„Зар нисте знали да je он гробник?” зачуди се Гаврило. „Како вам то
није одмах било јасно?”
„Не знам.. ” одмахује главом он. „Једноставно... било je давно... Били
смо млади... Желели смо то да заборавимо... У почетку, он није нападао
нашу фамилију. Није, није! Само стоку, живину, на уштап... Плашио нас
je ноћу кад су ови погани дани, a после Богојављења би се примирио...
Били смо убеђени да je неки вампир залутао међу нас...”
„Куд ће туђ вампир да вас прогони, Војине?‚” рече Гаврило. „Свако
село само има своје вампире... Таква je клетва тих немртвих акрепа
„Шта ja знам каквих све има! слеже раменима Војин и брише сузе.
„Чекај мало... Како je онда Града завршила с тобом, a не са
Грдошем?”
Војин мучно уздахну и опет обори поглед.
„И ти си je волео” рече Гаврило. „Али ниси признао Грдошу... Hero
си старији брат па си примио Граду у своју постељу, као што се обично
преузму братовљева удовица и њихова деца... Зато си био толико дуго у
завади с њим... Грдош ти никад није опростио што си му преотео Граду,
a он je због ње убио брата... Али, и ти си крив колико и он, Војине.
Немој ми рећи да ниси знао да ће га убити? Зашто га ниси спречио?
Видео си кад je потегао нож с леђа! ” повика Гаврило на њега.
 „И ja сам Граду желео! Ja сам je волео више од свих њих!” завапи он
сузан. „Добросав ју je тукао, малтретирао... Био je зао, набусит, охол,
пијаница... A она je њега ипак волела! Како je могла? Ja сам joj пружио
све што Добросав није!”
„Убио си га заједно с Грдошем...”
„Нисам! Нисам ни видео када je он потегао нож на њега! Забогам ти
се! ”
„Опет се кунеш у Бога!... Где сте га покопали?”
„На раскрсници, више села‚” мукљиво ће он.
„На оној куда сам прошао долазећи овамо?”
Војин климну главом.
„На раскрсници се сахрањују грешници, некрштена деца, самоубице,
дављеници...” рече Гаврило. „Не чуди онда што се повампирио...
Сигурно je неки вук прешао преко његовог гроба чим се сад претвара у
њега.”
„Како ћемо га зауставити?” тихо пита Војин.
„Требало би да одем из вашег проклетог села и да га пустим да вас
све раскомада” промрмља Гаврило љутито. „Не знам како да му дођемо
главе...”
„А да га сад, за дана, ископамо и спалимо...?”
„Ни ватра ни колац не делују на гробника, вратиће се још гори него
што je био.”
„Побогу, сигурно постоји начин како да...”
„Постоји, постоји, Војине. Наћи ће свој мир када вас све буде
побио’’ клима главом Гаврило. „Тек онда ће село да одахне.”
„Хајдемо тамо где je покопан” рече Војин, па се сагну да узме будак.
„Нешто ћеш већ смислити, косингасе.”
Гаврило слегну раменима и крену за њим. Испред куће налетоше на
Граду, она je сва усплахирена. Крши руке и дрхти.
„Куда, Војине?‚” храпавог ће гласа од плакања она.
„Никуд, жено‚” рече он не погледавши je и пролази поред ње.
„Кажи ми, куда ћете?‚” узвикну она и ухвати га за руку.
„Да ископамо Добросава и покушамо да га убијемо”рече смирено
Гаврило у пролазу. „Он je гробник.”
„Није он гробник! Није! ” завапи она.
„Ма, шта ти знаш, жено...” отргну се Војин и настави за Гаврилом.
Косингас заста. Окрену се полако к њој. Збунило га je њено
понашање.
„Војине... како она зна да je мртав кад сви у селу мисле да je још
жив?”
Војин погледа у њега, па у њу.
„Нисам joj рекао да...”
Гаврило се лупи по челу, па подиже поглед у небо. Одмахује главом
и шири руке у чуду.
„Како нисам видео! Слеп сам код очију!‚” процеди он кроз зубе.
„Moгao сам да спасим Грдоша...!”
„Шта, Гаврило?” зајаука Војин.
Гаврило погледа у лепу Граду. Стоји укипљено, страх joj на лицу.
Стиска уста и гута кнедле.
„Ономадњу ноћ ти си пустила гробника да уђе у кућу, Градо” рече
Гаврило. „Не би он могао сам ући... Ти си му отворила врата и позвала
га.”
„Шта?‚”забезекну се Војин, па час гледа у њега, час у жену. „Шта то
причаш? Зашто би она...? Градо, кажи му да то није истина! ”
A она се удрвенила од страха, ни гласа да испусти. Војин joj збуњено
прилази.
„Кажи му да ниси отворила врата! Градо?... Зашто би она то
учинила, Гаврило? Видео си да je била без свести, да ју je вампир
пребацио преко рамена...!”
„Она je вриснула тек када сам ja скочио на ноге и потегао мач... Тада
су ме чули... Војине, врата и прозори су били затворени... Чак и да je
нешто било отворено, ниједан вампир не улази у кућу без позива. To je
једноставно тако.”
Војин je ухвати за рамена и снажно je протресе.
„Зашто си то урадила, проклета била? Све сам ти пружио! Дао сам
ти све!... Брата сам због тебе убио!”
„Зато! Зато!” вришти хистерично Града. „Волела сам га и увек ћу га
волети! ”
Војин замахну и ошамари je из све снаге. Она паде разбарушене косе
на утабан снег испред куће. Он заурла од бола и гнева, јаук одјекну
селом. Ha вратима се појављује Дабац безизражајног лица и испразним
очима их све гледа.
Гаврило се загледа у њега. Ухвати се за главу обема рукама.
„Није могуће...” промрмља он прво тихо, па онда узвикну: „Како си
могла, Градо?”
Она диже главу са земље, a Војин таман опет дигао руку на њу кад
се укочи.
„Шта je, Гаврило?‚” уплашено ће он.
„Занела си Дабца с тим гробником, Градо! Има ли безбожнијег и
грешнијег греха, жено?”
„Шта то причаш, црни Гаврило?‚” уплаши се Војин. „Дабац je мој
син!... Јес’ лакоумац, али je мој...”
„Он je вампирче, Војине‚” рече Гаврило. „Зачела га je с гробником,
твојим братом. Погледај, нема сенку!”
Отац обиђе дете спреда и са стране, и увери се да од сунца не баца
сенку иза себе. Дише убрзано и дува кроз нос, избезумљено гледа час у
Дабца час у Граду.
„Градо, па зар...?” не стиже он да доврши реченицу јер га спопаде
убилачки бес.
Завика нешто неразговетно што je звучало као клетва, узмахну
будаком и тресну жену посред темена. Пуче глава, крв прену посвуда на
снег. Лепа Града не испусти ни гласа већ се само испружи испред прага
куће. Дабац не показује никаква осећања, не реагује на стравичну сцену
која се пред њим одиграла.
Војин закука на сав глас и паде на колена покрај своје мртве супруге.
Чупа себи косу и гребе лице. Стење и испушта оне страшне звуке када
се човеку душа кида, a срце од бола пуца. И за Гаврила ово би превише,
па ћутке уђе у кућу и седе на клупу. Чуо je гласове сељана како се
приближавају. Прилазе му, загледају их, понеко му неку реч утехе
упути, потапшу га... Окупља се народ кад год je нека несрећа. A у
Дабином Долу заређала je из дана удан.
Косингас седи и немо их гледа кроз отворена врата. И он je остао без
речи, без осећања. Толико тога се десило за ова два дана. Осећа се
умртвљено и празно. Исцрпљено. Гледа у Дабца и одмахује главом,
стиска уста. Грозничаво размишља и предвиђа даље догађаје. Шта треба
учинити? Како савладати гробника? Ако се ноћас буде опет дигао из
гроба и сазна ли да његове миле Граде више нема, побиће их све, нико
се неће спасити.
Зна Гаврило да трагедија у Дабином Долу није завршена.
Косингас je ћутке стајао са стране и посматрао жене како Граду
умотавају у покров. Деверуша и њој упали свећу и стави joj камен под
главу. Затим почеше да плачу и наричу. Кћерке Нера и Милеса чуче у
ћошку куће и тихо јецају, што од туге што од страха. Само Дабац
скрушено седи загледан у неку тачку.
Гаврило, не могавши да издржи још једно мучно бдење, изађе
напоље. Било je подне. Ведро небо, a од сунца се једва гледа од белила
снега. Бљешти и боде очи. Сељани улазе и излазе из куће. Тихо говоре,
одмахују главом, сви се чуде шта je снашло њихово
село. Види по њиховим лицима да и они стрепе од наредне ноћи.
Брзо се прочуло шта се десило и ко je гробник. Мало-мало па гледају у
Гаврила, очекују од косингаса спас.
Нешто касније, Гаврило je извео Војина из куће. Овај je и даље
потресен, али при себи, схватиће шта ће му косингас рећи.
„Слушај, Војине... Гробник се мора зауставити... Одмах, сада... Јер
када гробник ноћас дође, начиниће страшну крварију због Граде...
Мораш отићи с бдења.”
„Како да га зауставимо, Гаврило?”говори полако Војин, види му се
умор на лицу. Очи му набрекле од плача и узбуђења. „Сам си рекао да
га ни ти не можеш зауставити.”
„Тачно, ja не могу... Али може Дабац.”
„Moj... његов син?” избечи се он.
„Да, да... Гробника може убити само његово вампирче.”
„Ма шта то причаш, црни човече?‚” откорачи он назад. „Каква je то
страхота! Јеси ли сигуран у то што причаш?”
„Јесам, Војине... Нажалост, тако je.”
„Није могуће... Он je само дете... Ja сам га подигао... као свога сина!
Какав да je... мој je.”
„Знам, знам... Ja ти само кажем шта се може урадити.” „Сигурно
постоји неки други начин! Поштеди ми сина тога ужаса, косингасе!”
„Постоји још један начин.”
„Који, говори!”
„Када буде убио тебе, Надежду и сатро вам семе, он ће починути у
миру и више неће прогањати село.”
Војин се ушета лево-десно. Хвата се за главу, гледа час у земљу, час
у небо. Миче уснама, изговара нечујне речи. Можда je молитва, можда
клетва. Гледа га Гаврило, али није му га жао. Он и покојни Грдош су
криви за проклетство које je снашло не само њихову фамилију, већ и
цело село. Убили су мучки рођенога брата због његове жене, a онда се
још њих двојица око ње позавадили. Размишљао je Гаврило да га казни,
онако како je умео, и рука му не би задрхтала. Али нешто му je говорило
да je ово што проживљава њему најгора казна. И није било готово.
Чули су људи који су пострани стајали шта му je Гаврило рекао. Зато
су почели један пo један да му прилазе и, испрва опрезно и полако, да га
убеђују да послуша косингаса. Како je Војин све одбијао, тако су га они
све јаче притискали и гласније наваљивали. Ha крају, у дворишту куће,
изби гласна свађа и расправа. Дигла се толика бука да су људи са бдења
излазили да виде шта се напољу догађа. Чак се и нарикаче ућуташе.
Убрзо, сви су стајали у дворишту око Војина, a Града je остала сама
да лежи у кући. Само су њена деца и деверуша биле уз њу. Осталима je
ово важније. И како су минути одмицали, a сунце се све више спуштало
према западном хоризонту, тако je међу људима страх све већи, a
паника се граничи с лудилом. Гаврило их je разумео. Ако Војин не
пристане, нико се није могао надати да ће дочекати блажено јутро
Богојављења.
„Добро! Добро!” повика избезумљено Војин на крају. „Биће како
косингас каже! Доста, нећу више да вас слушам!”
Крупним корацима Војин уђе у кућу и убрзо се вратио водећи Дабца
у једној руци, a у другој je носио своју бојну косу. Стаде пред Гаврила,
смркнут и резигниран.
„Хајде, идемо.”
„Ја не идем, већ ти.”
„Зашто не идеш?” збуни се Војин.
„Ти и покојни Грдош сте све ово закували, сад ти вади мазију из
казана‚” рече му Гаврило.
Војину севају очи од јарости и немоћи. Нема куд него да се покори.
„Шта треба да урадим?” оштро ће он.
„Ископај гробника и нека му Дабац прво забије бојну косу у срце...
A ти му онда одсеци главу и стави му je под ноге.”
„Ја? He Дабац?”
„Не Дабац” уздахну Гаврило.
Без и једне речи више, Војин поведе вампирче за руку и не осврћући
се оде путем који води ван села. Када се довољно удаљио, Гаврило рече
неколицини људи, углавном оних који су га најгласније наговарали на
ово, да крену за њим и понесу лопате.
„Помозите му да се врати, неће га ноге носити” рече им Гаврило.
 Они га збуњено гледају, не разумеју његове речи. Али ћутке га
послушаше и похиташе за Војином и Дабцем. Гаврило оде да обиђе
свога Цоку. Затече га међу козама у Грдошевој кући. Тамо Надежда
ћутке одлаже мужевљеве ствари у стари сандук. He рекоше ништа једно
другом. Било које речи би биле сувишне и неприкладне. Док je она
радила свој посао, Гаврило je у шаку узео сена и тимарио свог магарца.
Волео je то да ради, смиривало га je. Moгao би сатима да га тимари.
Причао je с њим, неретко би му тепао. Није марио шта би други рекли
или мислили. Било му je довољно оно што je он знао, кроз шта су
заједно пролазили. Зато je највише волео да буде с њим. И најбоље би
тад размишљао.
У неко доба, он чује напољу да неко виче:
„Враћају се! Хоћe сиротог Војина!”
Гаврило полако, ногу пред ногу, изађе и упути се ка Војиновој кући.
Тамо се цело село сјатило и у тишини гледају колону која се враћа са
раскрснице, где je Добросав био закопан. Ha челу иде неколико сељака
и носе Војина, коме се ноге вуку по снегу. Он повремено дигне главу и
покаже своје измучено уплакано лице.
Стадоше пред Гаврила и спустише га да седне на снег. Један од
људи који га je носио рече:
„Отворили смо раку, ископали Добросава... Лежао je умотан у свој
покров, сав набрекао и црвен... Војин je дао бојну косу Дабцу у руке и
показао му где да je забоде... Дете га je послушало... Забило je косу и
пробило гробнику срце...” човек поче да грца и замуцкује, био je видно
потресен као и остали око њега. „А онда... онда je Добросав... наједном
je отворио очи... Лице му je попримило људски изглед... Онако мио
каквог га памтимо... Очи му се испунише сузама... благо се осмехнуо...
Рече: „Сине, мој”. и склопи очи... и ... и... уто... Дабац се срушио мртав
преко њега... Онда je Војин одсекао главу брату... ставио му je под
ноге... Молио га je за опроштај, и Добросава и сина му Дабца...”
Усправи се човек бришући сузе. „Покрили смо их земљом и снегом...
Кад снег окопни, сахранићемо их обојицу на гробљу како доликује.”
Светина се у тишини разилази. Само Гаврило остаје да стоји над
Војином, који погнуте главе седи на снегу.
„Знао си...” промукло рече Војин. „Знао си да ће Дабац умрети... кад
убије оца...”
„Знао сам, Војине... Али и ти знај да je од два зла ово било мање...
Дабац би одрастао... у вампира, a ти знаш шта то значи.”
„Moгao си ми бар рећи!” завапи Војин.
„Moгao сам, али нисам хтео... Ово je била моја казна што си убио
Добросава... Ни Граду ниси смео умлатити... Она га je волела... и он њу,
чак и као вампир... Али клетва коју je бацио на вас му није дала мира...
Све ово што се десило, Војине... Сви ови изгубљени животи и
проклетство... за све сте криви ти и Грдош... Тек те чека Божја казна.”
Била je мирна и лепа ноћ пред Богојављење. Гаврило je осећао
растерећење у ваздуху. Није било напетости, неизвесности која се
осећала као неки лош заудар. Ведро, звездано небо je најављивало
сунчан дан. Осећао je радост што je сутра био празник, што се ово
коначно завршило. И што ће моћи да се врати код игуманије Теодоре.
Зато није желео да проведе још једну ноћ под ичијим кровом. Под
дрвеном стрехом у дворишту Грдошеве куће заложио je велику ватру и
седео на хоклици. Није му било хладно. Желео je да буде на отвореном,
на свежем ваздуху. Да гледа звезде. Није могао да не размишља о свему
што се десило. Љубав лепе Граде и Добросава опстала je и после смрти,
одржала их je заједно па чак се и изродила у јадног Дабца. A мајка ко
мајка крила je да дете нема сенку, није га пуштала из дворишта да неко
не примети, a све под изговором да je лакоуман. Није се чудио што
Војин и њихове кћерке нису то виделе. Ко па гледа такве
тривијалности? Кад не знаш шта тражиш, нећеш то никад ни приметити.
У неко глуво доба ноћи, тихо и нечујно сви одрасли из села изађоше
из својих кућа и у мраку стајаше под звезданим небом. Све очи беху
упрте у небеса, све мисли у молитви, све жеље у очекивању да им се
њихов бог Дајбог обрати. По старом предању, Дајбог je испуњавао жеље
људима који су му се обраћали приликом отварања неба. И сада
хришћани, уочи Богојављења, верују да се небо отвара и тада се Бог
јавља људима. Био je косингас, зналац старих тајни и истина, ходао je по
танкој граници два света. Задатак му je био скоро немогућ: да помири
две вере, да сачува староверску душу народа и преведе их Богу. Да
искује челик тврђи него игде другде.
Кажу, када се небо отвори, све воде стају за тренутак и претварају се
у вино. И ветар престаје да дува. Захваћена вода добија заштитничку
моћ. Оне које се не захвате, посвећују се ујутру крштењем, бацањем
крста у воду. Али у Дабином Долу није било тако. Још не.
Свануло je прекрасно јутро. Откад je овде, први пут je Гаврило види
птице како прелећу село, чује њихову раздрагану песму. У ваздуху се
осећа радост и мир. Уистину je Богојављење прочистило ово село. To се
видело на лицима људи у поворци која je кренула ка реци која je
протицала кроз село. Хоће венце сувог цвећа, обучени су у хаљине
дречавих боја. Певала се стара песма посвећена Дајбогу, богу даваоцу.

„И Дајбог услиши молитву његову

и пo тој молби даде му што je молио.
Јер Дајбог нам подари сјај светлости зоре
створивши земљу из бездна.
Нико свога брата нежалеше
Махом ми се земља узмутила,
Стаде плача, лелек и јаука
Све за девет црни годиница..

Колона пролази поред Гаврила, који je за уже држи свог Цоку. Био je
спреман да крене у Ждрело. Али желео je да се увери у још нешто. Зато
чека да сви прођу у мимоходу крај њега и да се спусте на обалу реке.
Међу последњима пролази везани Војин, кога су за руке држала оба
Грдошева сина. Ha глави има цветни венац, али му je лице намрачено
као што су били претходни дани. Погледи су им се на трен сретну, али
Војин je од срамоте погну главу.
„Ево и твоје Божје казне, Војине” рече Гаврило.
Прошли су поред њега и спустили се на реку. Гаврило више није
чекао, видео je оно што je желео. Кренуо je путем којим je дошао пре
неколико дана. Пружио je корак, жели што пре да се удаљи од овог
места. Није се ни осврнуо да погледа када су сељани ритуално давили
Војина у реци. Копрцао се он, батргао, али Грдошеви синови су га
чврсто држали под водом. Све док му тело није омлитавело. Онда ће га
као грешника сахранити на раскрсници, можда баш у Добросављеву
раку. Али претходно ће му, за сваки случај, одсећи главу и ставити му je
под ноге да не може да je нађе ако се ипак повампири.
Негде су још давили жртву на Богојављење, док су другде углавном
као замену бацали крст у воду. Доћи ће он опет у њихово село,
искорениће им и тај обичај онако како он уме, ако неће да га послушају.
Овај пут Гаврило није желео да их спречи. Чинило му се да je Војина
сустигла божја казна. Ког бога? Некада му није било важно. Битно je
било да je правда задовољена. Уосталом, чудни су путеви Господњи.
 Глава педесет и шеста - Пето 1386.

„Ова последња победа (пад Ниша)

не може се изједначити с другим обичним
добитком јер je она тако рећи кључ
који ће ми отворити друге градове oд Румелије”
(Мурашово писмо)

В уче Бранковићу... He знам je ли било паметно да га слушамо” рече

Радич Поступовић загледан у реку Топлицу како светлуца под
јутарњим сунцем. С врха оближњег брда имају добар видик на место где
река скоро оштро окреће на југ и улази у удолину широку око три
стотине метара. „Сумњам да ће Турадија опет насести на његову
лукавштину
„Радичу... Ако их неко добро познаје, онда je то он‚” рече Вук док
седи на камену и оштри свој мач. „Не бери бригу, човече, видећеш да ће
доћи за нама.”
„Ма, не знам.. ” окрену се нервозно према њему Радич. „Како можеш
бити тако смирен? Шта ако одустану и крену на другу страну... Можда
на Крушевац?”
„Неће, видећеш” смешка се Вук.
„Три дана нас јуре и три дана ми им пред носом кобајаги
умакнемо”ушета се Радич с рукама на леђима и само одмахује главом.
„Докле мислиш да ће веровати да их се бојимо и да бежимо?... Сигурно
су већ посумњали да им спремамо заседу... и... и кренули су на север, ка
Крушевцу... A Лазар je у Крушевцу сам! He би могао ни да заповеда
одбраном када болан лежи у постељи! ”
 „Радичу... Куд ће Кула Шахин Беј са скоро двадесет хиљада
акинџија да нападне Крушевац? Откад се неки град опседа само
коњицом? Уосталом, главнина војске je заузета опсадом Ниша.” „Како
ћемо овако помоћи нашима у граду?” запита се он. „Добро каже Милош
да je Мурат послао Шахин Беја са акинџијама да би нас јурио, и спречио
да га нападнемо с леђа.”
„Ипак мислим да није било паметно што смо поделили снаге пo
овим брдима” рече Радич загледан у шумовит крај с обе стране
Топлице. „Требало je да их дочекамо код Хисара и да заподенемо битку
с њима. Има нас тридесет хиљада. Потукли бисмо их·”
„Још си млад, Радичу Поступовићу‚” рече Вук устајући и врати мач
у корице. „Али не може се све научити за двадесет и три лета.”
„Младост je предност у овом случају, Вуче Бранковићу” осмехну му
се он.
„Није предност ни у постељи нити на бојишту, синко” загледа се и
Вук у пут који je вијугао уз реку Топлицу. Све очекује да ће видети
турску коњицу. „У оба случаја ти je искуство пресудно... A Милош
Обилић je стекао искуство међу овом истом Турадијом. Да смо их
напали код Хисара, Мурат би прискочио у помоћ Шахин Беју и
предност више не би била на нашој страни „Слепо му верујеш.”
„Када je војевање у питању, верујем му” рече Вук, али као да му
неки тамни облак пређе преко лица. Приметио je то Радич, али ништа не
говори. И он je чуо неке непријатне гласине о Милошу и Мари, Вуковој
жени. „Знаш, заточници су познати по свом лукавству. Како би иначе
изашли на крај са бројнијим противником? Да, да... Добро je Милош
проценио Мурата чим je видео да je на нас послао само брзе акинџије...
Намамили смо их нашом коњицом код Хисара, и отад им бежимо
испред носа... Само да их довучемо овде..” показује руком Вук на узану
удолину у подножју. „А када дођу, с једне и с друге стране су шумовита
брда и река... ту их чекамо, са нашим стрелцима на коњима и
оклопницима... И то je још једна Милошева заслуга, ти стрелци на
коњима, баш по узору на њихове акинџије. Неће имати куд да побегну
кад их затворимо са свих страна.”
„Нисам сигуран, Вуче‚” рече Радич. „Наши извиђачи су јавили да су
акинџије поделиле своје снаге... He прате нас сви... Могу да нам зађу иза
леђа.”
Поступовић je рођен у селу Каменица на Руднику, у рударској
породици. Његов отац je био војвода Милутин, господар Груже. Кнезу
Лазару се допао младић, и по узору на цара Душана, који je око себе
окупљао најбоље људе, тако je и кнез довео Радича на свој двор, где се
зближио с његовим много млађим сином Стефаном. Био je наочит
младић, висок и стасит, и бистар. Имао je крупне црне очи и валовиту
косу до рамена. Додуше, умео je да буде брзоплет и превише
самоуверен, верујући да je већ све научио. Ha његову срећу, слушао je
старије од себе.
„Зар Милош Обилић није и то предвидео? A?” пита га Вук. „Није ли
рекао да ће акинџијама дојадити дуга потера и да ће се дати у пљачку?...
Овако je још боље, имаћемо мање губитака, a лако ћемо после остале
ловити по околини.”
Зачу се уто топот коња како им прилази. Из шумарка изби Милош на
великом Ждралину и једва га заустави пред овом двојицом.
„Долазе!‚” узвикну он. „Један мањи део je остао на путу и до
поднева ће стићи! ”
„Колико их je?‚” упита га Радич.
„Око две хиљаде!”
„Само толико?‚” изненади се Вук Бранковић. „Готови су!”
„Где су остали? Да нас нису прозрели па се спремају да нас нападну
с леђа?‚” опет ће Радич.
„Раштркали се по околини, дали се у пљачку‚” смешка се Милош.
„А да они нама не приреде замку?”
„Неће... Кула Шахин Беј их предводи... Сви на своје положаје!‚”
узвикну Милош.
Вук и Радич узјахаше своје коње.
„Радичу, на леву страну обале, a ти, Вуче, на десну са својим
стрелцима‚” рече Милош. „Ја ћу да им затворим одступницу коњицом! ”
Радич подбоде свога коња и полете у галопу, док Вук и Милош
кренуше у супротном правцу. Када су сишли с брда, успорише.
„Драг момак овај Радич” рече Вук. „Биће од њега нешто... Лазар се
уздаје у њега.”
„Ммм.. ” промрмља Милош.
„Кнез се уздаје и у тебе.”
„Аха..
„Не би ти поверио командовање, Милогае... He претеруј сад ти.”
„У реду je, Вуче Бранковићу... Нисам слеп‚” рече Милош док гледа у
страну.
„Ниси слеп, али му још злопамтиш”рече он. „Зашто мени није
поверио своје трупе када се разболео, или Радичу Поступовићу... Или
пак Мусићима? Hero теби.”
„Радич je још млад, Мусићи се не могу опоравити после губитка
Пирота
„Што мени није поверио трупе?”
„Питај њега... Можда те сматра неискусним, ко ће му га знати! ”
„Теби je предао војску јер најбоље познајеш Турке.”
„Радије бих да je молио опроштај од мене за Обилово него што
покушава овако да се искупи.”
„Знаш да су Мусићеве трупе без његовог знања разориле твоје
дворе... Ни браћа Мусићи нису знали шта им ради војска... Уосталом,
знаш како изгледа када се бројне трупе крећу... Има пљачке и паљевине,
нажалост.”
„Не мораш ми причати, све ja то знам.”
„Зашто си онда прихватио кнежеву понуду?” пита га Вук. „Зашто?
Зато што су Турци упали на нашу земљу‚” погледа га Милош
изненађено. „И да ми није поверио команду, опет бих био међу
војском.”
„А то што си био на султановом двору? У Муратовој служби? He
осећаш ли никакву... обавезу према њему?”
„Што бих му дуговао било какву лојалност, Вуче Бранковићу? Ja сам
напустио његову службу, с тим je готово.”
„Ипак, толико лета си тамо провео..
„Kao заточник, његов делија. Ништа више.”
„Кад неко проведе толико времена у мојој служби, онда ja
очекујем...”
„Бранковићу.. ” заустави Милош коња. „Ја сам заточник... Разумеш
ли шта то значи?... Јесам ли недавно по други пут излазио на мегдан
уместо кнеза иако не мислим ништа добро о њему?... Кад je онај
Арбанас, с Проклетија, дошао пред твој град и тражио да му Лазар изађе
на мегдан?... Јесам... И још пет пута ћу га мењати на мегданишту, али не
зато што сам му веран поданик већ због славе и српског имена... Исто je
било и док сам био код Мурата... Ништа ja њима не дугујем... Ja само
дугујем мојој земљи и народу. И зато сам овде” кад то рече, опет потера
коња напред.
 „Питам јер си ми својевремено рекао да ти je дао берат да му се
можеш вратити... A ако те сад неко од Турадије препозна у бици и њему
дојави...”
„Брига ме није, Вуче... Да се бојим тога, не бих био овде, a њему се
враћати нећу.”
Стигоше до Вуковог положаја изнад Топлице. У шуми je скривено
више стотина стрелаца и више хиљада коњаника. Милош се ту растаје
од њега након што му je издао последње инструкције: његови стрелци
треба да нападну кад Милошеви оклопници затворе одступницу
Турцима и крену у јуриш. Затим, са севера напашће Радичеви
оклопници.
Милош се придружио својим трупама низводно од Вуковог
положаја. Добро скривени у густој буковој шуми, требало je да пропусте
акинџије и да чекају да уђу у удолину. Под својом командом имао je две
хиљаде тешких оклопника и око пет хиљада пешадинаца.
У потпуној тишини чекали су непријатеља. Знао je Милош да je
тешко да оволики број људи остане невидљив, поготово што се искусни
извиђачи не ослањају само на вид него и на слух. Зато je прибегао
лукавштини: заузео je положај изнад речног корита где je Топлица
најбржа и најбучнија. Сада ништа није могло да ода њихов положај.
И заиста, око поднева je прво наишла група турских извиђача.
Јахали су раштркани, целом ширином долине, и пажљиво осматрали
околину. Нису журили. Брда на северу су на том појасу била празна, али
на југу, изнад Топлице, све je било пуно Милошевих трупа. Заклоњени
густом вегетацијом и гласним жубором реке, остали су непримећени.
Прошли су поред њих даље узводно.
Незадуго се појавила главнина војске од око две хиљаде акинџија.
Истурено je јахала група башија, a међу њима je Милош одмах
препознао Кулу Шахин Беја по кациги са бивољим роговима и плаштом
од леопардове коже. Сем њега и његових заменика, сви остали су на
леђима носили лук, a за појасом с једне стране причвршћен тоболац са
стрелама, a с друге сабљу навалију или ханџар. Добро их je Милош
познавао; били су брзи, окретни и убојити. Чак и када би се повлачили у
галопу, умели су брзо и прецизно да испаљују своје стреле. Често би
тако преокренули битку у своју корист, па би онда прешли у
противнапад. Једини начин да се униште било je борбом прса у прса, a
за то их je прво требало опколити.
 Акинџије су прошле пратећи корито Топлице и скренуле на југ где je
река завијала. Ha месту где се удолина сужава, и где их je требало
напасти, Турци се зауставише као да се премишљају да ли да наставе
даље. Бојали су се заседе. Видевши своје извиђаче далеко испред,
повероваше да je безбедно и дугачка колона полако настави даље.
Чим je Милошу дат знак да су Турци упали у замку, он покрену
своју коњицу из шуме и прегази реку. Одмах затвори пролаз и даде се у
галоп за акинџијама. Затим, Вук Бранковић нареди напад својим
стрелцима на коњима и они се сјурише с брда засипајући непријатеља
стрелама. Истовремено, Радич Поступовић на челу својих оклопника
нападне их са севера.
Турци се умах уплашише слушајући грмљавину како се спушта с
тих брда. Под ногама су осећали подрхтавање тла од неколико хиљада
тешких оклопника који су им с истока и севера долазили.
Док се Кула Шахин Беј осврнуо око себе, засула их je киша стрела.
Схватио je да се обруч око њега затвара. Одмах наста велики метеж у
редовима акинџија; узалуд башије извикују наређења, нико их не слуша
нити чује. Крици и јауци погођених заглушују наредбе. Рањени коњи се
пропињу и збацују јахаче. Многи страдају под копитима преплашених
животиња. У први мах, изгледало je да су Турци већ разбијени, али брзо
су се осилили и узвратили стрелама.
To je кратко трајало јер су се међу њихове редове са севера забили
оклопници Радича Поступовића и пресекли им формацију на два дела. У
борби изблиза нису били дорасли оклопној коњици, падали су посечени
као снопље.
Милош je са својим трупама стигао неколико минута касније. Свом
силином се као клин забио међу већ раштркане акинџије, рушећи пред
собом и коње и људе. Опкољени са свих страна, Турци су падали једни
преко других. Под јаким подневним сунцем сијали су оклопи и мачеви,
заслепљивали и једне и друге. Крв je прскала и лила из убодних рана,
газило се преко мртвих и рањених. Узалуд су неки молили за милост,
нико није био поштеђен. Заробљеници се нису узимали. Како се обруч
стезао, тако су гомиле трупаца коња и Турака биле све веће.
И када je све изгледало да je готово, однекуд једна залутала стрела
погоди Милоша у бутину, близу препонске артерије. Крв обилато
покуља. Одмах je осетио, не толико бол, колико велики губитак снаге.
Знао je колико je то место на човеку рањиво. И сам je своје противнике
који су били оклопљени циљао баш у то место, јер када се пресече
препонска артерија, смрт je сигурна.
Његови саборци, видевши да je Милош залегао преко Ждралиновог
врата и да крв лије са седла, брзо ухватише узде и изведоше га с бојног
поља. Одведоше га до њихове камаре, где га препустише видарима који
су већ имали посла с рањеницима који су пристизали са бојишта.
Милош лежи на носилима у полусвесном стању док један старији
видар загледа његову рану из које вири стрела.
„Ишчупај je, црни ти, шта je гледаш?” процеди Милош кроз зубе кад
виде да овај ништа не ради.
„Не смем, господине мој... Може врх стреле да поцепа крвну жилу, a
онда си награјисао‚” рече видар.
„Само од себе неће стати, па ти види шта ћеш” рече Милош стежући
зубе од бола и борећи се с несвестицом.
„Једино да отфикарим врх стреле и да je прогурам кроз ногу на
другу страну, a да одмах врелим жарачем зауставим крварење из обе
ране.”
„Уради шта треба” промумла Милош док му хладан зној лије низ
лице. „Не мислиш ваљда да ћу ти ja помоћи?”
„Болеће, знај.”
Милош му само махну руком да већ почне. Више нема снаге да
придигне главу и погледа своју ногу. Покушава да држи очи отворене,
бечи се, али нека неумољива сила му их je прекрила мутним велом. Из
даљине чује видара како дозива људе, затим жамор гласова око себе. He
види им лица, само њихове обрисе. Осетио je како га држе за руке и
ноге. Неко му je ставио штап у уста да не одгризе себи језик. Застењао je
од бола када je видар сломио врх стреле. Рукама се чврсто држи за
носила као да ће му то помоћи да не потоне у црнило несвести.
Када je видар почео да гура стрелу на другу страну бутине, осетио je
њен врх како му цепа мишиће и пробија кожу. Није дочекао олакшање
када je цела стрела прошла јер je изгубио свест и клонуо...
Препао се и брзо отворио очи. Стоји на бојишту. Сутонска
полутмина je иако je сунце високо на небу. Kao да се светло не пробија
до земље. Па ипак све je у дугачким пепељастим сенкама, нестварног
изгледа. По тлу леже мртве акинџије, једни преко других, или под
мртвим коњима. Из њих вире стреле, копља, мачеви... Сабље и лукови
разбацани су уоколо. Земља je натопљена крвљу, трава се црвени, a
негде се види крваво блатиште. Мртва тишина je у ваздуху. Он чује себе
како дише, сваки покрет je десетоструко гласнији.
Вуче ноге по земљи и база по бојишту. Гледа изразе лица оних који
су очи у очи са смрћу која je дошла по њих. Разјапљена уста из којих
виси језик, широм отворене очи загледане у ништавило. Осећа
присуство смрти, она je ту, свуда око њега. Чини му се да je може
опипати прстима иако je невидљива. Осећа њен укус у устима,
сладуњави мирис у ноздрвама.
У даљини звона тихо зазвонише на вечерње богослужење. Тада
угледа неку сподобу како се лагано креће међу сутонским сенама. Њени
обриси штрче оштрином стварности. Je ли то смрт која скупља душе
ових јадника? Или демон који се наслађује њиховом крвљу? Милош je
застао. Окренуо би се, али нешто му не да, као да га привлачи.
Корак по корак, гази преко мртвих и иде к њој. Примети да има
дугачку косу, која joj се вуче по крвавој земљи. И крајеви joj се црвене.
Створ je низак, погрбљен и подштапава се штапом. Чује мумлање
женског гласа, као да прича сама са собом.
„Добра коб ти, знани делијо‚” рече она смешљиво када му се
окренула.
„Драгушла.. ” изусти он.
„Тако ме зову у "ђавољој вароши... a овде.. ” показа она руком, „овде
сам Мокош, коб која ти je на бојишту бољу срећу укобила... Милоше
Обилићу, заточниче српски.”
„Јесам ли ja то мртав, бако?” упита он гледајући око себе.
„Ха! Ниси још... Једног дана бићеш... Онако како ти коб укоби‚”
рече она па својим штапом одгурну једну одсечену главу испред себе.
„Али још има времена за тебе, мој Милоше... He жури у коб са смрћу...
Чека она стрпљиво свакога... Неко умре својом смрћу... неко јуначком...
Ум за морем, смрт за вратом... Хе-хе... Ти мени дугујеш услугу, синко
мој, или си заборавио?”
„Нисам заборавио, забогао сам ти се.”
„Јеси, јеси... Ти си частан... Зато си овде... Знаш ли зашто се за
бојиште каже поље части?... Хм?... Погледај све ове мртве око себе...
Ове наше, оне туђинце... Све су то часни људи, иако једни друге
називате неверницима. Али на бојиште излазе само људи који држе до
своје части... више од живота. Зато овде нема кукавица, оних који не
држе до своје речи, који не испуњавају обећања.”
 „Шта желиш да урадим... бако?”
„Хм... Од првога дана, од тренутка када си ме као детенце угледао
код царице Јелене... зовеш ме ’бако’... иако сада знаш моје право име...”
први пут да се Мокош збуни, и замуче наједном као да je оклевала да
настави. „Ти си по честитости своје душе остао чедан као дете, мој
Милоше... Знаш ли које je најважније обележје честитости?... Ммм?...
Пожртвованост... Жртва... Ми, богови, одувек ценисмо жртву коју
полажете за нас... Знаш ли која je жртва највећа?... Она која се положи
за своју земљу... Дааа, знаш ти то, видим... Сећаш се добро жртве коју je
змај Виден положио за тебе... Али то je жртва положена за земљу... јер и
ти си змај, Милоше. Ниси ли? Дааа... Змај се рађа из земље крвљу
натопљене прецима палих јуначком смрћу... Коб je укобила да се сваки
змај жртвује за земљу... Па и ти то мораш, мој Милоше.”
„Откад знам за себе, мени драги људи су се жртвовали за мене” рече
Милош, „као да су знали нешто што ja нисам знао... и да бих ja опстао
на свом путу ка својој коби... Одувек сам знао да je то моја судбина, али
до данашњег дана не знам како се завршава мој змајски пут.”
„Moj Милоше... Твоје име ће надживети све што je човек својом
руком саградио! Док je света и века, славиће тебе и твој подвиг и
нараштаје нове подизаће угледајући се на те. Дивиће се твојој
храбрости, одлучности и пожртвованости!... Јер нема веће славе од оне
када се живот свесно положи за своју земљу!... Погледај ове безимене
јунаке око себе... Ha овом пољу части леже погинувши у борби,
верујући у живот... Каква je онда тек слава онога који свесно иде у смрт,
који погине верујући да ће његова смрт донети живот мноштву! ”
„Заточници су на умирање навикнути ради имена српског, a змај
ради земље српске... Где ћу такву бесмртну славу стећи?”
Мокоши се однекуд у руци створи његово вретено, на коме je пређа
била скоро одмотана.
„Сећаш ли се када си долазио мени у "ђавољу варош, када сам ти
рекла да ти je свети Георгије оставио своје копље да би њиме убио
аждера?”
„Али ja сам то копље, несрећом својом, изгубио...”
„Ниси pa изгубио, мој Милоше... Оно те чека тамо где ћеш њиме
убити агаренског аждера кад својом ногом ступи на свету земљу твојих
предака.”
Милош се замисли. Њих двоје се нетремице гледају.
 „Султана Мурата?” изусти он у неверици. „Њега да убијем копљем
светог Георгија?”
„Јер се њиме убија аждаја.”
„Али копље je...”
„Копље je у његовом поседу.”
„Како je то могуће?”
„Туђинске силе су ти га узеле и њему га дале да би војске које
предводи биле непобедиве докле год се то копље носи у бој... He маре
они за свога миљеника, већ за једнога који стаса иза далеких планина и
који им треба вратити некадашњу славу и моћ уз помоћ њега... Али не
знају они како сам ja твоју пређу намотала. Ти ћеш тим копљем убити
аждера и вратити га своме народу коме и припада... да сачека време када
земља опет роди змаја достојног њега.” „Мени непознате силе
покушавале су ми преотети копље” рече замишљено Милош. „И једном
приликом ми се указао свети Георгије рекавши ми да оно није
изгубљено, да не страхујем због тога.”
„Твоју пређу чврсто држим у својим рукама, Милоше... Али увери се
сам, ближи joj се крај на твоме вретену‚” рече она показујући му га. „Ти
си на свет дошао као усуд агаренском аждеру... Пригрли славу вечну,
Милоше.”
„Убићу га ако опогани моју земљу својим ногама.”
„Нека онда буде тако” рече она и боцну га вретеном у руку. Милош
се тргао и усправио у постељи. Осврнуо се око себе грозничаво
гледајући где се налази. Био je у шатору. Напољу се чула врева људи и
коња, шкрипа запрежних кола. Унутра je било спарно и загушљиво.
Руком обриса зној с лица. Осећао je да je сав у голој води. Hora му je
била завијена. Ha додир je осећао мањи бол, али када je покушао да се
придигне, нога га je тако жигнула да му се вид намах замаглио.
Уто, нечија глава провири у шатор.
„Жив ли си, Милоше Обилићу?”
„Жив, Вуче Бранковићу.”
Размакну он шаторска крила и уђе. Седе на једну цепаницу коja je
била покрај његове постеље.
„Богме, помислили смо у једном тренутку да ћеш нам умрети”
смешка се Вук.
„Имам неки гадан укус у устима...”
„То je од сока од буквице, против бола. . Имао си дрхтавицу, тресао
си се толико да умало ниси пао из постеље.”
„Како се завршио бој са акинџијама?”
„Нико није преживео... Али нам je Кула Шахин Беј умакао... Онда
смо данима прогањали остале по околним брдима.”
„Данима? Колико дуго сам спавао?” изненади се Милош.
„Будио си се повремено. He сећаш се?... Ово ти je дванаести дан.”
„Ууу!... Кажеш да смо поразили акинџије?”
„Још како! Више од осамнаест хиљада мртвих! Наших ни стотину!...
Тактика ти je била одлична, Милоше... Али Ниш je пао.” „Није било
времена да разбијемо опсаду?”
„Нажалост, не... Док смо се сви окупили и кренули ка Нишу, стигла
нам je вест да je град после двадесет пет дана опсаде пао” слеже
раменима Вук.
„Морали сте да побијете све акинџије који су се били дали у
пљачку... Нисте могли да кренете одмах на Ниш, дошли би вам с леђа.”
„На срећу, нисмо имали губитке‚” устаје Вук полако. „Сад се
спремамо за повратак у Крушевац
„У Крушевац?‚” бојажљиво ће Милош.
„Нећу да чујем, Милоше” подиже руку Вук. „Доста je било твога
гневљења... Ако ти Лазар часно пружа руку помирења, мораш да je
прихватиш. He можеш га опет увредити.”
Милош се за трен замисли. Још увек му се по мислима врзмају
призори његовог сна, као да чује Мокошин глас у даљини.
„У праву си, Вуче Бранковићу” климну главом он. „Вратиће се
агаренски аждер, морамо му стати за врат једном за свагда.”
 Глава педесет и седма - Лето 1386.

„Лаз-оглу запроси oд нас милост и понуди

се дa пригне главу под јарам нашег господарства,
плаћајући нам данак и признајући нас за свог господара”
(писмо султана Мурата)

К рушевац никад није видео веће славље од дочека победничке војске

која je дошла месец дана од битке на Топлици. Чак ни поразан
покушај да се поново заузме Ниш није бацио сенку на велики успех који
je окуражио и повратио веру чак и највећим скептицима међу српском
властелом. И они који су се доскора двоумили ком краљевству да се
приклоне, да л’ српскоме или агаренском, били су на становишту да се
под Лазаревим стегом могу свакоме непријатељу одупрети. И народ
који je већ годинама страховао од турскога стезања обруча око њихове
земље, пронашао je нову снагу и веру у самопоуздању својих владара.
Свакако није било на одмет ни помирење Лазара и Милоша које je било
на помолу. Њихова завада, која je искром почела, временом je прерасла
у пожар који je захватио целу земљу. Преувеличавала се како мржња,
тако и њени узроци и последице, па су колале свакакве измишљотине
које су злонамерници користили у своје нечасне сврхе. Од тога да je
Лазар наредио да се спали Обилово до тврдњи да се Милош заклео да ће
кнеза убити. Но, срећа je била што такве гласине нису утицале на
обојицу, иако су их једно време биле знатно удаљиле од помирења.
Победом на Топлици као да су ућуткани сви зли језици, све препреке
отклоњене и утрт пут ка помирењу. И заиста, колико год
да се народа окупило на зидинама Крушевца да би приредило
величанствен дочек победницима, толико га je дошло да присуствује
Лазаревом и Милошевом помирењу. A то je било очигледно чим се
прочуло да ће кнез лично дочекати славнога заточника на градској
капији и упутити му добродошну здравицу. Хиљаде радосних и веселих
душа клицало je у усхићењу и бацало цвеће дуж пута којим се војска
приближавала граду. Међу њима беше и једна која je сва дрхтала од
узбуђења на призор наочитог витеза на великом коњу који поносно и
уздигнуте главе јаше на челу колоне. Четврта Лазарева кћерка Вукосава
тешко je крила своја осећања према њему. Од љубави на први поглед
више није имала мира.
И Милош je био подједнако узбуђен. О оваквом дочеку није могао
ни да сања, нити да се нада бољој прилици за измирење. Поносно je
носио стег Хребељановића. Још када je видео своју змајску братију и
косингаса Гаврила како стоје иза кнеза Лазара, није могао више да
сакрије своје одушевљење па се наглас смејао и коментарисао Вуку
Бранковићу, који je јахао крај њега:
„Може ли, Вуче Бранковићу, човек да пожели бољу добродошлију
од ове! Ово je један од најрадоснијих дана у мом животу!”
„Завредео си, Милоше Обилићу!‚” одврати му овај.
Пред кнежевом свитом колона се заустави и сав жамор утихну.
Милош сјаха са Ждралина и крену у сусрет кнезу Лазару, који je стајао с
два златна пехара с вином у рукама. Какве ли озарености на његовом
лицу! Сијало je од радости што дочекује победника и пријатеља.
Лазар му пружи пехар и када га je Милош узео, он подиже свој и
викну да га сви чују:
„Дижем пехар у твоју част, витеже Милоше Обилићу, вазда мој стег
носио; стег ти трептео, a ти под њим као витез летео; здрав ми био,
јуначки га вио како бих сам хтео и желео! Честитам ти на победи,
српски јуначе, мој брате мили, вазда ми овако јуначку и поштену браћу
водио; здраво их дома доводио, a на дому здраво и весело наодио!
Хиљадили се овакви јунаци! Дуго ти се име спомињало, докле тече
сунца и месеца! Здраво ми био као што бих и себи желио! Добро дошао
у мој дом!”
„Благо чину твоме доброме, a образу светломе, кнеже Лазаре
Хребељановићу‚” узврати Милош дижући свој пехар њему. „У сребро
ти се реч свака оковала! Хвала на добродошлији!”
Проломи се радосна заорија из хиљада грла, a Лазар и Милош
приђоше један другоме сузних очију, загрлише се и витешки се
пољубише у рамена. Милош се затим срдачно поздрави са својом
змајском братијом и Гаврилом. Поворка свечано уђе у град и испраћена
мноштвом грађана упути се на кнежев двор. Тамо je све врвело од
дворјана и послуге који су хитали да припреме велику гозбу и народно
весеље које je кнез наменио победницима. Одавно се оваква радост није
видела код људи. Стизале су обилне количине хране, a били су ту и
музиканти и забављачи. Сви су били обучени у најлепше хаљине,
окићени драгоценостима, a највише су их красили осмеси и ведро
расположење.
Милоша су одвели у одаје које су му биле намењене, a послуга га je
облетала и удовољавала му у свему што je могао пожелети.
„Драги мој Милоше!” узвикну Mapa још са врата и хитрим корацима
му крену у сусрет. Даде знак руком послузи да изађе из собе.
Oнa га ухвати обема рукама за лице и пољуби га у оба образа.
„Толико се тобом поносим” рече она и жарну очима.
„Хвала, Maрo” узврпољи се он и покуша да се удаљи од ње, али она
га не пушта.
„Толико сам се секирала када сам чула да си рањен у бици!” преврну
она очима.
„Ништа страшно...”
„Како бих ja без тебе.. ” рече, и покуша да га пољуби у уста.
„Немој, Maрo, тако ти бога! Рекао сам ти већ стопут! Ти си жена
мога пријатеља који ми je дао кров над главом. Није у реду! ”
„Не одбијај ме, Милоше, не убијај ми вољу за животом!” завапи она
покушавајући опет да га пољуби.
„Немој, жено, мани ме више твојих насртаја!‚” скида он њене руке са
свог врата. „Сви брује о нама, као да се кришом састајемо иза Вукових
леђа! ”
„Брига ме није шта други причају! И нека причају, нек знају колико
те волим, Милоше! ”
„Шта те спопало, Maрo! Рекао сам ти да те волим не могу...”
„Оставићу Вука, само ми реци да ме волиш!”
„Боже ме сачувај! Имаш Гргура, Ђурађа и Лазара, три златна сина да
се поносиш за живота, a ти би бежала са мном! Зар част и славу да
заменим срамотом и одметништвом? Ja бих живот за образ дао, a ти
тражиш да га укаљам! Одлази, Maрo, пре него што неко бане и угледа
нас! ”
„Не терај ме од себе, Милоше!” закука она. „Све ћу учинити за
тебе!”
„Онда, иди и заборави ме! ” стаде он да je гура ка вратима.
Уто, врата се отварају и улази Гаврило. Заста изненађен и збуњен.
Mapa, постиђена, протрча поред њега у ходник. Гаврило затвори врата
за собом.
„Опрости, Милоше Обилићу, нисам знао...‚” сметено ће Гаврило.
„Отераће ме ова жена у пропаст” резигнирано ће Милош. „Није оно
што мислиш, Гаврило... Али Mapa као да je сишла с ума. He могу да je
уразумим да je погрешно то што ради и да je не волим. Неће ни да чује!
”
„Играш се ватром, пријатељу мој.”
„Мени кажеш! Kao да ja не знам! Дође ми некад да се Вуку пожалим,
па нека je он уразуми!”
„Мораш отићи с Вуковог двора или ће пући страшна брука.”
„Знам, знам! To и каним да урадим” рече Милош и уморно се завали
у столицу.
„Чувај се, Милоше” седа Гаврило крај њега. „Знаш како кажу:
Велика љубав, бржа омраза.”
„Него, како си ти, Гаврило?” кисело се осмехну он. „Чујем понешто
о теби. Све добре ствари. Али ниси успео доћи до Волосове кациге... Да
те не питам како je било.”
„Ах! Свакако би било лакше да си био са мном!” смешка се Гаврило.
„Испричаћу ти све потанко вечерас на гозби. Изненадићеш се кад
чујеш.”
„Једва чекам... Ho, не замерај ми... Десило се толико тога да ни ja не
знам одакле да ти почнем причати, драги пријатељу.”
„Важно je да су нам се путеви опет укрстили‚” смешка се Гаврило.
„Пред нама су велика искушења... Појављују се непознати бауци који
однекуд долазе. Спремају се за Доба ватре... Сем нас.”
„Како то мислиш?”
„Имам осећај да тумарам по мраку” уозбиљи се Гаврило. „Предстоји
нам долазак Ратника из Пророчанства, a ja нити знам о коме je реч, нити
знам како оно гласи... Поврх свега, ни Волосову кацигу нисам
пронашао. Како онда да Лазар све уједини под својим стегом? Бојим се
опет раздора међу властелом, издаје која увек вреба као нека клетва! ”
 „Сигурно ће ти се рећи у прави час, ти си косингас, знаћеш шта
треба чинити” рече Милош, па уздахну: „Kao што ja сад знам шта je
мени записано.” .
„О чему говориш?”
„Оно што ти ишчекујеш, Гаврило... мени се десило... Кажем ти, све у
свој час.”
„И сад знаш којим путем ћеш ходити?”
„Путем части и славе, мој Гаврило” потапша га по леђима Милош.
„Kao прави заточник.”
„Тако je... Знаш, целог живота сам се питао шта je то... коб за мене
укобила‚” наставља он замишљено. „И сад када се осврнем... Ха!...
Богови се играју с нама, Гаврило... Ми смо оруђе у њиховим рукама...
Схватиш да си се целог живота припремао за један циљ... за нешто што
ти je... нека сила наменила... Тако ће бити и с тобом, зато не жури, све ће
ти се открити... Свима нама, и Лазару, и Милану Топлици, и Косанчићу
Ивану, и Вуку Бранковићу... и Марку Мрњавчевићу.”
„Да не знам да нам предстоји велики бој са силама из Ада, рекао бих
ти да ме плашиш” завали се Гаврило у столицу.
„И не само с њима, већ и са Турцима.”
„Можда се то ипак може избећи, постоји нада” рече Гаврило.
„Зашто тако мислиш?”
„Пре неки дан je кнез на сабору, овде у Крушевцу, предложио да се
Турадији понуди примирје.”
„Немој ми рећи?” изненади се Милош и нагну се ка њему. „Кнез
мисли да није још спреман да води решителан рат с њима и да му je
потребно још времена да се припреми.”
„Мудро‚” рече Милош. „Уме правилно да процени губитак Ниша.”
„Али не и нека његова властела, колико чујем‚”рече Гаврило. „Неки
су се успротивили миру с Турцима. Но, он га ипак заговара... Због тога
нам je потребна Волосова кацига - да уједини властелу и спречи овај
раздор!”
„Знају они много‚” дуну кроз нос Милош. „Сигурно je свестан да ће
Мурат поставити своје услове?”
„Важно je да се избегне његов напад, спречи погибија народа „Да,
треба по сваку цену избећи њихову јагму.”
„Јагму?”
„Тако се зове њихова тактика, беспоштедан и незадржив јуриш с
правом плена у људима и имовини... To се, нажалост, десило у Нишу
нечијом глупошћу.”
„Како то?”
„Наши су дуго одолевали нападима опсадних справа и њиховим
стрелцима иако je било много губитака... Чак су и ноћу излетали из
града не би ли им те справе запалили, али све безуспешно... У
међувремену, ми смо још по Топлици ловили акинџије коje су пљачкале
околину... Посада Ниша немаше куд него да предложи султану предају,
баш како би се избегла јагма... И таман када je Мурат прихватио, нашли
су се неки који су се противили предаји и наставили отпор... Турци су
напали и провалили у град... После je до нас дошла неколицина људи
који су успели да побегну из града... Боље да ти не причам, Гаврило,
шта су нам испричали... Кажу да су све браниоце ставили под сабљу, a
народ... народ су потерали као стадо оваца пред собом у ропство... Јагма
се могла избећи, морала се избећи... Зато je Лазар мудар што предлаже
примирје, не можемо се ми сада одупрети већој најезди Турадије. Важно
je само да га не прекршимо јер ће султан испоштовати договор.”
To вече, на двору кнеза Лазара, окупило се све што je од властеле
било уз њега, не само да би се прославила победа на Топлици, већ и да
му се заветују на верност и спремност за предстојећи рат с Турцима. Ha
челу дугачког стола седели су Лазар и његова супруга Милица, с леве
стране Милош Обилић, a с десне косингас Гаврило. Ту je била сва
змајска братија, затим Богдан Казнац са сином Ненадом, Вук
Бранковић, Богосав Људина, Брата, Витомир, Цреп, кефалија Гоислав,
протовестијар Грубац, анепсеј Иваниш, војвода Крајимир, браћа
Мусићи, војвода Михаило, челник Михо, Младен Псисин, војвода
Новак Белоцрквић, Обрад Драгогаљић, жупан Петар Војиновић, и друга
бројна властела Лазарева и Вукова. Kao и њихове супруге, синови и
кћерке.
Ha столу су биле бројне ђаконије које су шириле заносне ми-рисе и
будиле глад. Изобиље дивљачи и разних птица, рибе и јегуље, јагњетина
са љутим зељем у млеку, смуђ у шафрану пржен на врелој масти,
сложенац од речне рибе и вина, свакојаке шумске гљиве, срнетина у
сосу од лука, бадема и сувих шљива - све то сервирано у златном и
сребрном посуђу. Точило се најбоље кнежево вино, ломиле вруће
погаче... И све то je служила послуга која je облетала око уважених
гостију приносећи и односећи, точећи и испуњавајући им жеље.
 Сви су се надвикивали због гласне музике која je непрекидно
свирала. Музиканти вешти на свираљкама, гуслама, фидулама,
тамбурама - смењивали су се или заједно наступали.
Било je бучно, весело и опуштено, док кнез Лазар није устао са
пехаром у руци да одржи не само здравицу, већ и да подсети госте на
постигнут договор.
„Пехар вам пун, рука вам дуга, срце вам весело, веселио вас Бог у
овај дом, под овај кров! Вечерас пијемо у част јунака са Топлице, али и
у част сутрашњих јунака јер зло годиште рода иште, a невоља
пријатеља. Верујем да за овим столом седе пријатељи који ће се заједно
са мном супротставити агаренским злотворима који су се окомили на
нашу земљу. Некима je недраго што ћу султану предложити примирје,
али je потребно да бисмо се припремили за рат. Од језика лопату
правити нећемо, већ засући рукаве... Зато, агаренским злотворима се
никад не умолили ни покорили, но јуначким оружјем вазда бранили и
убранили, да Бог да!”
„Да Бог да!” узвикнуше сви углас дижући пехаре.
Галама се настави уз гласну музику и весеље. Убрзо се многи
ухватише у кнежево коло и заиграше око стола. Лепа Вукосава није
испуштала Милоша из вида, па кад je и он устао да заигра са осталима,
она похита да се баш с њим ухвати за руке. To беше од оних тренутака
који се десе једном у животу, непоповљиви и незаборавни. Јер када
Милош угледа девојку зелених очију насмејано сањалачким, расплетене
косе и румених образа, он се укипи и занеме пред њеном лепотом. Више
не види никога око себе, већ само њено анђеоско лице као ведар дан
које зрачи свежином и младошћу. И како се дотакоше рукама, једно
друго несвесно стегоше као да се не желе више испуштати. Две душе
усудне, раздвојене временом и простором, напокон су се нашле у вреви
живота. Једном спојене, раздвојити се више не могу.
Ухвативши се за руке, обоје се препустише музици и заиграше
весело и полетно као два лептира која изводе љубавни плес у ваздуху.
Занети једно другим весело се размахаше и брзо привукоше пажњу
осталих. Па и Maрe, која je киптела од беса и гризла се за усну. Оно што
она годинама није успела да оствари, њена млађа сестра je то само
једним осмехом постигла. Каква год осећања да je дотад гајила према
њој, променила су се за трен ока. Крв joj je ударила у лице, a у њеним
пламеним погледима било je презира.
 Од тог тренутка, Милош и Вукосава више се нису одвојили.
Смехуљили су се једно другом, некад само гледали, некад весело
причали, као да се већ дуго познају. Њихова зближеност није промакла
кнезу и добар део вечери он их je знатижељно посматрао са осмехом на
лицу и коментарисао Милици.
„Могли бисмо да их заручимо, шта мислиш о томе?”
„Она се загледала у Милоша још одавно” рече Милица.
„Зар?” изненади се Лазар. „Нисам знао.”
„Мајка зна.”
„Он je честит... Пружиће joj добар дом.”
„Он нема баштину, Лазаре‚” рече Милица. „Обилово je разорено, a
Мусићи су ти рекли да му га не кане вратити макар се стопут ти с њим
измирио. Видиш да нису проговорили ниједну реч с њим.”
„Добиће пронију... кад га прогласим војводом”
„Коју имаш на уму да му дарујеш?”
„Браничево.”
Милица га погледа изненађено, али Лазар не обраћа пажњу и даље je
загледан у њих двоје.
„Ниси могао неку другу...?”
„Не‚” прекида je он. „Потребан ми je rope, на крајини, да чува
границу.”
„Бацаш га право у ватру након што си се пребрзо ослободио
угарског вазалног односа смрћу краља Лудвига” прекори га супруга.
„Хоћеш ли га за зета... или да га се отарасиш?”
„Челик се кује док je врућ, жено‚” хладнокрвно ће Лазар. „Нека
оправда моје поверење... тако што ће заузети Голубац и смирити
прилике у Браничеву.”
„Црни Лазаре.. ” одмахује главом она. „Превише си прорачунат.”
„Мислиш да би требало да будем попустљив као покојни нам цар
Урош? Да дарујем шаком и капом властелу, a они да раде по свом
нахођењу?”
„Расуо си Радича Бранковића у Браничеву пре седам лета, одузео му
Браничево и замерио се Угарима јер им je био вазал. Поврх свега, сад
подржаваш Ладислава Напуљског у борби за угарски престо против
Жигмунда Луксембуршког! Питам се јеси ли морао да се умешаш у
њихове унутрашње борбе око престола, и на крају крајева, јеси ли
изабрао праву страну, јер ако ниси, и Жигмунд постане краљ, он ти ово
неће никад опростити и увек ћеш га имати за непријатеља на северу.... a
ти би још да заузмеш њихов Голубац... Покушао си то већ и није ти
пошло за руком... Како мислиш да у тај пакао пошаљеш своју кћерку?”
„Ко каже да ћу je тамо послати с Милошем?” изненађено он погледа
Милицу, a oнa се збуни. „Нека сутра обаве заруке... Кад Милош среди
прилике у Браничеву, подигне joj кров над главом... онда нека се
венчају, никако пре... A што се тиче тих Угара, ми смо за њих
шизматици, и ко год им дође на престо, нас исто чека. Moj зет бан
Никола Горјански je на мојој страни и браниће ме пред Жигмундом.”
„Пази само да не мораш да ратујеш не два фронта истовремено”
упозори га Милица.
„Ха-ха! насмеја се Лазар. „Милице, подсећаш ме на покојну царицу
Јелену... И она je то говорила свом Душану, a он je ратовао на три
фронта!... Ако се мени нешто деси, бар могу спокојно починути знајући
да све чврсто држиш у својим рукама... Али нипошто се немој угледати
на Уроша Нејаког, који je свима попуштао па га нико није поштовао.”
Обоје замукоше и гледају Милоша како плеше с њиховом
Вукосавом. Упркос свему, срећни су и радују се што су се они сами
нашли и напречац заљубили. Нису они били једини који су их помно
посматрали. Mapa Бранковић их je стрељала погледом пуним презира и
љубоморе. Ако je до пре неколико часова толико Милоша волела да je
била спремна с њим да побегне, сада га je толико мрзела да би учинила
све да му напакости. Ништа боље није мислила ни о својој рођеној
сестри.
„Ако неће бити мој, неће бити ни њезин‚” промрмља oнa себи у
браду.
 Глава педесет и осма - Пролеће - 1387.

„Ниje благо ни сребро ни злато,

већ је благо што je срцу драго”

Д ва месеца од почетка опсаде тврдог града Голупца ништа се није

било променило. Милошеве трупе су безуспешно јуришале на
зидине, тукли су их катапултима и поткопавале, али сем мањих
оштећења, бедеми су и даље чврсто стајали. Једина утеха je била у томе
да je лука била блокирана и да je Угарима била прекинута линија
снабдевања. Међутим, град je имао велику цистерну с водом која je била
у горњем граду, на највишој стени, па je била ван домета катапулта. Сем
тога, складиште хране и оружја било je заштићено високом кулом на
обали реке па ни њега није било могуће уништити.
Није требало Милошу много времена да схвати зашто je овај град
било тешко заузети. С предње стране га je штитио Дунав, a са задње
велико неприступачно брдо. Девет кула je тако распоређено да са њих
стрелци лако могу погодити и најудаљенију мету. Испред града се
налази предњи зид, који чини спољни зид шанца који je спојен са реком.
Ни катапулти, ни балисте, ни бурад са запаљивом смолом - ништа
није могло да разбије отпор угарске посаде. Тунели који су прокопавани
не би ли се неки зид поткопао и срушио, испунили би се подземним
водама и подавили све који су се у том тренутку у њима затекли.
Милош je био свестан да што више одуговлачи, изгледи су већи да
реком пристигну појачања Угарима које он са својих тридесетак малих
речних бродова неће успети да заустави.
Ни то му није била једина мука. Истовремено je градио свој двор и
морао je колико-толико да надгледа своје неимаре. Дошавши с јасним
инструкцијама кнеза Лазара, Милош није много бирао место где ће
подићи свој двор. Како му je главни задатак био заузимање старог града
Голупца, тако се и одлучио да буде у његовој непосредној близини, на
непуних десет километара, a на територији која je припадала кнезу.
Брдо Дуниш се дизало непуних стотинак метара изнад старог римског
пута, који je с југа долазио из Куле и Ждрела, али je исто тако
контролисао римски пут, који je низ Дунав водио до Голупца. Ha том
стратешком месту, уз помоћ војске коју му je Лазар поверио, али и
бројних избеглица са југа које су бежале од Турака, почела je градња
његовог двора. У подграђу Дуниша основано je село Милошево,
углавном од његових неимара и њихових породица.
Градња није престајала ни зими јер je време ишло на руку
градитељима. Без снега и мраза, радило се од јутра до мрака. Па ипак,
радови су споро текли. Највише због тога што je Милош вршио опсежне
припреме за опсаду Голупца на пролеће идуће године.
Поврх свега, као да није имао довољно проблема, једно за другим,
стизала су му писма његове вољене Вукосаве у којима се горко жалила
на своју сестру Мару. Овог пута му га je донео косингас.
„Био си у праву, Гаврило” рече му Милош тог поднева док су седели
испред његовог шатора на оближњем брду, одакле je имао добар видик
на опсаду Голупца. Војска се била повукла на безбедну удаљеност и
чекала наређење за напад. Али Милош није намеравао да тога дана
јуришају на бедеме јер се досад то показало неефикасно. Уместо тога,
на два места опет су поткопавани зидови. Чекао je да види исход тог
вишедневног копања.
„Танка je граница између љубави и презира
„Ниси могао ништа‚” рече Гаврило.
„Хвала што си ми донео њено писмо” махну он њиме.
Одмах je њему било јасно откуд толика нетрпељивост старије сестре.
Mapa je више времена проводила на очевом двору у Крушевцу него на
мужевљевом у Приштини. Ситне пакости и оговарање су брзо
попримили озбиљне размере када je након једне свађе Mapa ошамарила
Вукосаву за столом за време обеда пред породицом.
„Милош ће сигурно доћи на очев турнир поводом крене славе светог
Амоса у јуну” рече тада Вукосава срећна што ће свог драгог ускоро
видети. „Дотле ће окончати опсаду Голупца.”
 „Како je почео, можда неког наредног лета, сестро” промрмља Mapa.
„Не започињи, Maрo” опомену je одмах мајка.
„Само сам рекла да се Милош мучи и да je отац требало да пошаље
некога способнијег.”
„Ако неко може да заузме тај град, онда je то Милош‚” упорно ће
Вукосава. „Што-шта je научио у туђини и умеће ту тактику да
примени.”
„Међу Турадијом, хоћеш да кажеш, сестро‚” рече Mapa онако узгред
док једе.
„Био je заточник, делија...”
„И зато му султан и даље шаље чизме пуне дуката?”
„Слушај шта ти мајка говори, Maрo” умеша се Лазар. „Није никаква
тајна да султан хоће златом да придобије нашу властелу... Уосталом, и
ja поклањам титуле и поседе не бих ли нечију оданост учврстио.”
„Не знам што сте се наврзли на мене‚” љутито ће Mapa и одгурну
тањир од себе. „Немам ли право да кажем да си, оче, требао послати
некога способнијег да заузме Голубац?”
„Је ли? Кога? Твога Вука?” подсмешљиво ће Вукосава.
„Вук je свакако бољи борац од Милоша!‚” насмеја се гласно Mapa.
„Он je од племените лозе и испод части му je да буде заточник, или
делија, боже сачувај! ”
„Од Милоша није бољи, па да je још толики! ” окрену се Вукосава
љутито према њој.
Mapa замахну руком и ошамари je. Млађој сестри забриде образ и
поцрвене, што од ударца што од беса. Скочиле би оне једна другој за
косу да их Милица није раздвојила. Након што разменише погрдне
речи, Mapa љутито напусти трпезарију. Оглушила се на очев захтев да
се сместа врати за сто и извини сестри.
Овакви испади су учестали од зиме наовамо, a Милош je био
спречен да оде у Крушевац. Није смео да напусти опсаду и да отрчи
драгој јер би га многи злонамерници исмејали. To je био још један
разлог што je желео ову опсаду да приведе крају. Други разлог je био да
што пре заврши градњу свога двора, пре ће се тако пре оженити
Вукосавом и моћи ће да je доведе у његов нови дом. Био je он свестан
изазова пред који га je његов будући таст ставио када му je дао титулу
војводе и пронију у Браничеву дан након прославе у Крушевцу. Зато je
био одлучан да докаже своју способност и оправда поверење.
 Милош одложи Вукосавино писмо и са појаса скину заветну мараму
коју му je она дала на дан његовог поласка. Ha њој je златним нитима
било извезено „Ја те волим.” Он ју je стално носио са собом и кад год би
мислио на њу, вртео би мараму по рукама, загледао je, изнова читао те
речи. Први пут у животу био je заљубљен, и то ново осећање раздирало
га je јер није био с њом. Само заузетошћу другим важним пословима
успевао je да прегура дан за даном.
„Великодушно од тебе, косингасе, што си ми донео писмо кад га
обично доноси гласник који носи моју и Лазареву преписку” рече
Милош, a Гаврило се осмехну. „Ајде, сад ми кажи, зашто си заправо
дошао?”
„Да посетим пријатеља и саборца.”
„Хм.. ” гледа га подозриво Милош. „Јавио ми je кнез о султановим
условима за примирје.”
„Је ли je? Прихватио их je?” пита Гаврило.
„Није имао куд... To су мање-више исти услови које султан свима
нуди... Прво, да Лазар призна султана Мурата за свог суверена и
постане његов вазал, друго, да му сваког лета даје по хиљаду коњаника
у помоћ, и треће, да му сваког лета плаћа данак од хиљаду ливри
сребра.”
„Бар нам неће претити рат од њих сад кад нам je Хроми Даба за
вратом.”
„Ммм... Ако кнез не прекрши примирје.”
„Ако га султан прекрши?”
„Неће га Мурат прекршити... Није ни с једним својим вазалом... Од
мене je пред одлазак тражио да врбујем властелу за његов циљ... Тако
му je лакше да некога покори... Сили прибегава само ако не може
брачним уговором или новцем да придобије територије.”
„А зашто мислиш да би га кнез прекршио?”
„Хвалио ми се да je прошлог септембра од Дубровчана Радиславића
тражио самостреле и топове... И како додатно утврђује све градове
према граници.”
„После пада Ниша сигурно je увидео колико je неспреман, па можда
само жели да се спреми, за не дај боже‚” рече Гаврило. „Уосталом,
брине га што су Турци јесенас упали у Босну... па само круже око нас
као мачка око сланине.”
„Сакалуди Ђурађ Страцимировић Балшић!” узвикну Милош. „Чини
исту грешку као Јован Кантакузен! Шта му je требало да позове
Турадију да му помажу у борби против краља Твртка? Ко са врагом
тикве сади, о главу му се лупају·”
„Разлог више да се кнез њих прибојава” рече Гаврило.
„Велим ти, пријатељу... Мурат неће први прекршити примирје јер му
не одговара! Што би то урадио када je добио све што je хтео
потписаним уговором?... И не само то, нису ли Турци прошли преко
јужног Косова на путу ка Зети? Јесу ли напали Вука Бранковића?
Нису... Рат треба избегавати докле je год могуће... Али бојим се да je
ипак неизбежан... Тако сам... уснио.”
Замукоше накратко гледајући у тврди град Голубац пред собом.
Осећа Милош напетост у ваздуху, као да je нешто остало недоречено.
Погледа он Гаврила: овај седи укочено и стреља погледом лево-десно,
нервозно трепће.
„Хвала на писму, Гаврило, али познајем те” нагну се Милош ка
њему. „Koja je права сврха твоје посете?”
Гаврило се загледа у широки Дунав, свету реку, која светлуца под
јаким сунцем. Огромна маса воде хрли у уску клисуру пуну брзака и
стена које вире на површини. Зна он за многе његове тајне, али се боји
оних непознатих, оних о којима тек понекад нешто чује. О краљевству
дунавских демона много je чуо од његовог учитеља Дерома од Родопа и
о њиховом необичном суживоту са рибарским селима дуж речног тока.
Али повремено до њега стигне и глас о нечему другом.
„Сад ће три лета како како трагам за... Хармонијом‚” уздахну он. „На
сваку вест или причу о аждаји или змијурини похитам пун наде да je то
баш она... Али увек испадне да je тог некога удавио водењак или
раскомадао псоглав, или нешто треће.”
„Дивим се твојој упорности, Гаврило‚” рече Милош сетивши се
његове приче. „Ко би рекао да je аждаја коју je убио свети Георгије,
односно скоро убио, била злосрећни Кадмо Змајоубица... A он и његови
потомци су оставили дубок траг у нашој земљи... Каква опречност!”
„Јесенас сам чуо да je нека девојка страдала од троглаве аждаје у
Кличевцу, на рукавцу Дунава... Кад сам тамо отишао, упутили ме у
Кисељево... Само приче, нико je није видео нити зна где се крије,
наравно.”
„Кад то рече... Подсетио си ме на сан који сам зимус уснио.”
„Сан?”
 „Да, да... Већ дуго хоћу у Дунишу да подигнем цркву... Али свети
Георгије ми се јавио у сну и рекао да je не могу саградити док не убијем
неку троглаву аждају.”
„Да ти није можда и открио где се она налази?” смешка се Гаврило.
„Није... Али двапут сам канио да je почнем градити и двапут га исто
усним, па сам одустао од те намере, засад... Ко ће му га знати шта то
значи! ”
„Ти си овде дуже од мене, знаш ли ко зна та стара предања?”
„Недалеко од мога Дуниша, у пећини Каменица живи неки
испосник, дошљак са Свете Горе после Маричке битке... Зове се Зосим,
синаит je... Moгao би он више да зна.”
„Хм... Посетићу га сутра... Овај крај Стиг je пун прича о тој
троглавој аждаји. Можда je то злосрећна Хармонија! ” насмеја се
Гаврило.
„Шта ћеш чинити ако ни овде ништа не нађеш?”
„Остаје ми још само да одем на Језеро плутајућих острва, подно
Копаоника” слеже раменима Гаврило. „Кажу да тамо већ дуго обитава
аждаја...”
Уто, задихано дотрчава један Милошев војник. Прљав и мокар као
да се ваљао у блату. Руке и лице му изгребани и у модрицама, коса му
разбарушена, a лице убледело од страха. He могаше да стоји на ногама,
већ паде на колена пред Милошем.
„Господине...” једва долази до ваздуха овај, „сви су страдали... нико
жив... главу није извукао... сем мене!”
„Опет je неки тунел поплављен?‚” љутито ће Милош. „Који je сад?”
„Источна кула... уз брдо... где смо наишли на стари римски лагум‚”
задихано ће он. „Али није поплављен, господине... Сви су изгорели!”
„Како изгорели?” устаје Милош. „Избио je пожар?”
Али војник одмахује главом, шири руке:
„He... He знам... Ja сам био на крају тунела... Чуо се страшан урлик
неке немани, затим грмљавина... мирис паљевине!”
„Аждаја! ” узвикну Гаврило и скочи на ноге.
Милош и Гаврило се згледају у чуду.
„Пре неки дан смо прокопали пролаз до неког римског лагума испод
тврђаве‚” рече Милош. „Понадали смо се да води до унутрашњости
града. Овде je некад постојала римска утврда.”
„Немојмо више чекати, Милоше” узбуђено ће Гаврило. „Само да
узмем део Хармонијине огрлице коју ми je Кадмо дао и можемо
кренути.”
„Ма, јеси ли сигуран, Гаврило?‚” двоуми се Милош. „Зар да тек тако
упаднемо у њено легло?... Боље да je намамимо напоље.”
„Не! Лукаве су тo звери, она ће пре отпливати у Дунав него што ће
изаћи на суво... Хајдемо, или ћу ja сам да идем!”
„Куд ћеш сам, црни ти? Заједно ћемо je убити.”
У тунел који су ископали Милошеви војници морали су да уђу
погнути. Носили су бакље од луча којима су осветљавали пут. Ha сваких
десет корака наилазили су на греде које су подупирале земљани свод.
Тло je било блатњаво и местимично у барама. Са таванице je капала
вода или се сливала низ зидове. Овако близу Дунава земља je била
влажна, a подземне воде високе.
С муком се пробијају кроз воду, која им je сад негде и до појаса. Ту
je тунел морао бити због тога виши, али je и даље узан, једва да се
двојица људи мимоиђу. Ваздух je хладан и пун влаге, осећа се јак мирис
земље.
„Не волим ова тесна места‚” прошапута Милош. „Све се плашим да
ћу се заглавити.”
„Има горих ствари од тога, веруј ми” одврати Гаврило.
У њему почиње да расте нелагодно осећање које вуче као клетву из
свог боравка у Аду. Осећај страха који полако прераста у јак инстинкт
за преживљавање, у спремност да голим рукама и зубима кида све што
му се испречи. Kao некада. Никад није могао да се навикне на њега,
нити га се икад ослободио. Док je Милош осећао зебњу или страх,
Гаврило се сваким следећим кораком претварао у створа из подземног
света. Његова чула су се прилагођавала средини, никада то нису
заборавила. Несвесно убрзава корак. Милош то примети.
„Куд си навро? Зашто журиш, Гаврило?”
Али он му ништа не одговара. Држи бакљу испред себе, загледан je у
тмину тунела.
„Ево га проширење” рече он.
„То je ваљда тај римски лагум ”
Провлаче се кроз рупу у зиду и улазе у простран лагум поплочан
уским циглама. Зидови су влажни и понегде цурка вода, али je под само
мокар, нема блата ни бара. Сваки њихов корак сабласно одјекује. Одмах
их je запахнуо јак мирис паљевине и изгорелих људи. Али осећају и
некакав оштар животињски мирис, који je све јачи како даље одмичу.
Ускоро он постаје скоро неподношљив и тера Милоша на повраћање.
„Како издржаваш овај заудар, Гаврило?”
„Има и горег, пријатељу” рече овај хладнокрвно.
У једном тренутку, косингас застаје, за њим и Милош. Ћуте и
ослушкују. Чује се само капање воде и пуцкетање луча.
„Видиш пламен како се савија?” шапуће Гаврило. „Осећаш струјање
ваздуха на лицу? Доноси нам заудар аждаје, али она нас не може да
осети... Зато су твоји људи налетели на њу и она се разгоропадила... Да
ваздух струји с леђа, осетила би она њих раније и можда би побегла.”
„Не би напала?”
„Чим оволико дуго живи, значи да се склања од људи.”
„Сем што понекад изађе да некога поједе, je ли?”
„Или кад joj неко дође на ноге” рече Гаврило. „Одавде сигурно
постоји излаз на реку.”
Ha крају лагума су видели бледу дневну светлост, као да се
пробијала кроз неки мали отвор у стени. Тунел се постепено шири у
велику дворану. Успорили су. Гаврило угаси своју бакљу, a за њим и
Милош.
„Сад смо испод тврђаве” прошапута косингас и тихо исука свој
Курјак.
И Милош се лати Дракона.
„Шта сад?”
„Раширићемо се, напасти je с две стране... ако можемо‚” рече
Гаврило и показа му руком да крену даље.
Сваким кораком ваздух je био све свежији иако се и даље осећао јак
воњ на неман. Ускоро су могли и да чују ударање таласа о обалу. Ушли
су у пећинску дворану, која je на другом крају надвисивала део реке и
спуштала се скоро до њене површине. Отвор je ипак био довољно узак
да пропусти дневну светлост, која je у једном снопу сутонски
осветљавала простор.
Милош и Гаврило се раздвојише. Пажљиво ходају, гледају уоколо.
Нигде не виде неман, али зато угледаше спаљене остатке десетине
војника који су се још увек благо димили и испуштали смрад
изгоретине. Река запљускује глатку камениту обалу, површина лагуне je
мирна.
Гаврило и Милош се згледају и слежу раменима. Можда су
закаснили и звер je отпливала у реку. Ништа, чекаће je. Кад-тад ће се
вратити...
Наједном се вода заталаса и из ње изрони голема троглава неман
страшног изгледа и великих чељусти. Све три главе су сличне; дугачки
вратови се змијолико увијају, a очи им севају срџбом. Како разјапише
чељусти, тако се зачу потмула грмљавина из њих. Из десне главе сукну
модри пламен право ка Гаврилу, али он се баци у страну и заклони се
иза једне велике стене. Облак дима га на трен обави пре но што се винуо
увис. Скоро истовремено, из леве главе сину ледени ветар ка Милошу,
али он видевши шта je Гаврило урадио, на време се склонио иза једне
избочине у зиду.
Гаврило зна да неман не може опет тако брзо да их нападне својим
дахом, па узме своју праћку Змијав, провири иза стене и затегне једну
змај-сузу. He може да je нанишани јер се све три главе увијају као змије
у ваздуху. Звер испушта отегнуто и промукло режање и вреба их
обојицу. Закорачи на обалу запљускујући целу дворану. Талас je толико
јак да обори Гаврила и избаци га незаштићеног из заклона. Види то
аждаја па се хитро окоми на њега. Глава којом га je напала пламеном
устреми се ка њему и разјапи чељуст. Гаврило лежи на леђима, не може
joj умаћи, па затеже праћку и када се она опасно надви над њим, одапе
змај-сузу. Пројектил фијукну и разнесе joj главу као тикву. Крвава слуз
прсну на све стране. Звер заурла толико од бола да се цела дворана
затресе. Заглушујући урлик их просто одузе јер мораше рукама да
поклопе уши. Врат без главе стаде неконтролисано да млатара на све
стране док крв шикља из њега. Тренутак њене рањивости Милош
искористи па се залете на њу и стаде je сећи по телу. И Гаврило скочи
на ноге, у левој руци држи половину Хармонијине огрлице, a у десној
Курјак, па и он навали на њу. Све се муњевито одиграва. Аждајине
главе, чини се, свуда су. Средња глава je та која je главна и она je
надвисивала остале. Лева разјапи чељуст да зграби Милоша, који je
немилице сече по стомаку, али он узмахну Драконом кад му се
приближила и скоро joj расцепи доњу вилицу. Њој глава клону на трен,
a он то искористи пa из једног-два снажна ударца одсече joj je. Земља се
тресе што од њених урлика, што од њеног унезвереног табанања по
обали...
Заглушна бука и подрхтавање допиру до површине где je угарска
посада у страху и паници. Браниоци напуштају своје положаје и
избезумљено беже на све стране очекујући сваког тренутка да ће се тло
под ногама отворити и нека паклена неман изронити. Ha смрт
преплашени, неки отварају капију и без оружја беже ка логору освајача.
Милошева војска их забезекнуто гледа, али никоме не пада на памет да
приђе граду, који тутњи као да ће се сваког тренутка срушити на њихове
очи. Ha крају, сви стоје и у чуду чекају шта ће се десити.
Дворана пећине je испрскана крвљу из два врата којима она махнито
млатара. Гаврило и Милош више се чувају њих него последње главе,
која их вреба с висине. Безумно њима удара у земљу, воду, у зидове. У
трену један врат закачи Гаврила и обори га на леђа. Он паде болно и
удари главом о камен. Замути му се пред очима. Испусти мач и део
Хармонијине огрлице. Покуша да се придигне, али малаксао je. Аждаја
искористи тренутак његове рањивости и као кобац устреми се на њега.
Милош joj прискочи и зарије joj мач у стомак, али звер je распомамљена
и више не осећа бол. Таман je разјапила чељуст да зграби Гаврила кад
joj један светлуцај привуче пажњу. Скоро на дохват руке Гаврилу на
каменом поду лежао je део огрлице и светлуцао под снопом светла који
се пробијао с отвора над реком.
Аждаја заста као укопана. Поглед joj фиксиран у полукружну златну
змију. Негде у дубини њене мрачне свести налазило се сећање на
прелепу Хармонијину огрлицу, коју je добила као свадбени дар. И како
ју je дуже гледала, тако je та успомена избијала и пробијала се кроз њен
животињски разум. И даље она не зна шта тај предмет значи, али неко
чуло joj говори да представља нешто важно, од животног значаја за њу.
Њена затеченост трајала je довољно да joj Милош забоде Дракон дубоко
до срца, једном, двапут.
Звер клопу уз тресак. Глава joj je пала поред Гаврила, очима
закованих у златни светлуцај на поду. Сину светлост у дворани и
заслепи их обојицу. Зажмурише од бола у глави. Гром загрми ниоткуда,
земља се затресе под њима. Осетише капање воде по себи. Кад им се
разбистри вид, зачуђено гледају како пада ситна киша. И као што je
изненада почела, тако je и престала.
Аждајиног тела више није било. Поред Гаврила непомично лежи
једна жена хаљине натопљене крвљу. Окренута потрбушке, левом руком
једва покушава да дохвати златну змију на поду. Гаврило се придиже,
дохвати део огрлице и стави joj га у руку. Она je јако стегну шаком и
принесе себи. Милош стоји постранце са крвавим Драконом у руци и
немо je гледа. Затечен je свиме овим, укопао се.
Гаврило седе крај жене и окрену je на леђа, стави joj главу у своје
крило. Све je ово већ једном доживео. Осећа како му утроба подрхтава
од узбуђености. Њено лице je божанствено лепо, младалачко и
савршених црта. Очи joj бљеснуше животном радошћу. Дуга црна коса
je распрострта по његовом крилу. С муком покушава да принесе златну
змију својим недрима на којима je друга иста половина огрлице.
Гаврило joj подиже руку и спусти на недра.
„Хармонија.. ” рече он милозвучно као што je и њено име.
Она га погледа сузним очима. Сјај животне радости се брзо губила у
њеном погледу.
„Твој Кадмо ти je шаље”рече Гаврило. „И он je напокон ослобођен
клетве.”
Њена уста се развукоше у мали осмех.
„Он те чека... Иди к њему.”
„Змије.. ” тихо она изусти и глава joj клону укоченог погледа.
Гаврило joj склопи очи и гласно уздахну. Узе Кадмову змију коју je
она држала у руци и прислони je на њезину. Оба врха репа се саставише
у једну целину. Две главе с отвореним устима се закопчаше. Kao
пољупцем. И круг je опет био потпун. Савршен округао и сјајан као
сунчев диск. И такву светлост je испуштао око себе као ореол који се
све више и више ширио у круг. Гаврило устаде и удаљи се од ње, a
Милош стаде крај њега и даље стежући свој Дракон. He зна шта још
може да се деси у Гавриловом свету. Трептави златни ореол испуни
целу дворану. Њих двојица жмиркају док нетремице гледају како сеиз
тог светла појављује човеколики обрис који прилази Хармонији. He
види му се лице ни тело, само нејасне контуре које се једва истичу у
златости. Али Гаврило зна ко je то, и срце му узбуђено удара у грудима.
Човек пружа руку ка жени која лежи, она je узиме и полако се
придиже. И како му се приближава, тако се њихови обриси спајају у
једну целину, која у трептају ока прсну безбројним искрицама свих
дугиних боја... и сва светлост мину.
Њих двојица остадоше да стоје зачарани овим призором.
„Шта то би?‚” изусти Милош.
„Поновни сусретај двоје заљубљених древних богова после
вековања у самоћи и болу... и њихова смрт” рече Гаврило и окрену се.
„А ja мислио да ће те прогутати у једном залогају како се устремила
на тебе.”
„Једног дана можда ми се и то деси, издаће ме срећа.”
„Ви, косингаси, миљеници сте богова‚” осмехну се Милош. „Чувају
они тебе”
„Богме, не сачуваше Милоша Војиновића пре мене” одмахује
Гаврило главом. „Али у праву си, Обилићу, чувају они нас... док не
спроведемо у дело њихове замисли.”
Затим стаде да база по дворани, загледајући иза сваке стене. Милош
га зачуђено гледа.
„Шта тражиш?‚” пита га.
„Како шта, човече божји? Кадмову кацигу! Мора да je овде!”
„Што не кажеш! Дођи овамо...” крену Милош на супротну страну.
„Кад je неман дунула онај ледени ветар на мене, склонио сам се иза...
ове избочине... Видиш? Ту je отвор у зиду... Види се мало неки сандук...
Али ja нећу више да се завлачим по рупама, мени je тога доста... Иди па
види шта je.”
Гаврило се саже и провуче се. Милош чује како он помера дрвени
сандук по поду.
„Мрачно je‚” чује се Гаврило. „Ништа се не види шта овде има...
Само назирем овај сандук.”
„Немој главињати по мраку, упашћеш у неку рупу” довикну му
Милош. „Изгурај тај сандук напоље и излази одатле... Мани ме више
мрачних рупа... и аждаја.”
Гаврило изгура сандук, a Милош га споља прихвати и одвуче ка
светлу.
„Можда je унутра Кадмово благо” искези се Милош.
„Мени дај кацигу, a ти задржи остало.”
„Договорено.”
Милош замахну Драконом и стари локот се распаде у комаде.
Гаврило помало дрхтавом руком подиже поклопац. Бојао се да je
празан, односно да нема кациге, јер онда заиста више не би знао где да
je тражи и остала би заувек изгубљена. Али призор му одузе дах. Ha дну
ковчега лежала je сјајна рогата кацига са верижњачом из једног дела.
Пресијавала се неком својом светлошћу.
„Узми je, шта чекаш?” прошапута Милош.
Гаврило je мало оклевао, али узе je у руке и извади. Верижњача се
распростре испод ње. Прстенови од којих je била састављена имали су
необичан облик. Прошивени жицом и спојени тако да представљају
четири месечеве мене. Била je необично лагана, али одисала je
чврстином, постојаношћу.
„Лазар ће се обрадовати” рече Гаврило.
„Како и не би!‚” задивљено ће Милош. „Ово je реликвија старих
богова.”
„Бога Волоса, бога поља, пашњака, шума и усева... Ујединитељ људи
на земљи. Под овом кацигом je Кадмо ујединио наш народ у давној
прошлости, Милоше. Отуд, по његовом сину сав се народ звао Илири,
по унуку се један део звао Дарданци, a по праунуку ми, Трибали...
Чудесно, заиста!”
„Хајдемо одавде, Гаврило‚” рече нервозно Милош кренувши.
„Морамо да нађемо оне бакље.”
Кренуше путем којим су дошли. Ћутке су ишли. Обојица
замишљени након свега што им се десило.
„Откуд то да се аждаја склонила испод града Голупца?‚” пита
Милош. „И како je нико није приметио?”
„Ко ће му га знати” рече Гаврило. „Необично место за своје
склониште je изабрала.”
„Зар и аждаје као змајеви не леже на баснословном благу и чувају
га?”
„Углавном... Ова je чувала Кадмову кацигу.”
Њих двојица оставише за собом велику пећинску дворану и нико
више никада у њу није улазио. Да je неким случајем Гаврило имао
бакљу кад je нашао ковчег, видео би да je био окружен врећама и
сандуцима с благом које су стари Римљани ту склонили. Много касније,
вода je потопила ту пећину и благо je заувек изгубљено. До данас су
остале само приче о њему.
 Глава педесет и девета - Лето 1387.

„Кад je Милош у двобоју збацио Вука с коња,

великаши који су стајали унаоколо
нису дозволили дa га даље удара”
Мавро Орбини

З a крсну славу кнеза Лазара свети Амос, 15. јуна, у Крушевцу je

одржан тродневни панађур. Toгa дана неки су славили и светог
Вита. Чинило се да се пола Србије сјатило у кнежеву престоницу.
Највише их je долазило због вашара, али било je и немало оних који су
дошли због традиционалног витешког турнира, па и да виде ту чудесну
кацигу коју je кнез добио и одмах извезао на свој стег. Много се
причало о њеном симболичком значају да уједини народ. Самим тим
што се окупио велики број властеле, a неки од њих су и први пут дошли
кнезу да изразе верност, за Лазара и друге био je доказ њене моћи.
Легенда о Кадму Змајоубици, његовом проклетству и потомцима по
чијим су именима њихови преци добили имена - толико се раширила
међу народом да je сама по себи јако деловала на сваког који ју je видео
свечано изложену на почасном месту на галерији резервисану за
властелу.
Нико није памтио масовнију посету вашару и бројније гледаоце на
турниру. Гужва je била толика да се једва пролазило између стотину
шатри и тезги где су трговци излагали све за продају, од грнчарије до
живе стоке. Највећу пажњу привлачила je роба донета из Турске, фине и
меке тканине непознатог ткања и дречавих боја. Трговина никад није
познавала границе, a како je
 још владало примирје између кнеза и султана, то je био разлог више
и да се у Крушевцу први пут сретну турски трговци са својом
јединственом робом.
За овај дупли црквени празник, који ће за коју годину добити дубљи
смисао, владала je ведра атмосфера пуна оптимизма. Мало треба
људима да им се подгреје нада у бољу сутрашњицу. Али нису сви на
панађур дошли без скривених и лоших намера, или пак с радошћу и
весељем. Под окриљем општенародног шенлучења провлачила се једна
танка, неприметна нит завере која ће на крају унесрећити народ и
гурнути земљу до руба пропасти. И ко ће je други спасити него опет
један змај.
Mapa Бранковић се стопила у масу која се кретала панађуром.
Разгледала je робу коју су трговци држали изложену на тезгама. Шетала
се, без намере да било шта пазари. Волела je вашаре, као и свако други.
Бар на кратко време могла je да заборави проблеме који су je тиштали.
Десило би се на трен да схвати колики je раздор изазвала између свога
мужа Вука и Милоша Обилића. Јавила би joj се тада бојазан да ће je
можда прозрети и да може испаштати од мужа. Већ следећег тренутка,
осетила би навалу гнева и како joj образи црвене. Било да je сујета или
уобразиља, али до срца je била увређена што ју je Милош био одбио. A
страсно га je желела. И чекала би га она још, заводила, док не попусти
пред њеним чарима да joj се није испречила њена млађа сестра
Вукосава. Није joj било јасно шта je Милош у њој видео. Била je много
млађа од њега, неискусна, непривлачна... Шта je она то имала што
заносна Mapa није? Па ипак, помислила би она, можда je претерала када
се мужу пожалила да ју je Милош покушао завести? Није знала шта ју je
обузело у тренутку беса, али када се Вук истог трена разјарио, схватила
je да je била погрешила. Но, било je касно. Он je почео да ломи ствари
око себе, да псује и проклиње Милоша, да прети да ће га убити за
срамоту коју му je нанео као гост у његовом дому. И када ју je он
притисао да му све исприча, морала je свашта да измисли. Отад са
стрепњом очекује овај дан јер je Вук на сав глас и на све стране
разгласио да ће изазвати Милоша на мегдан јер се „бацио на његов
образ.”
Тражиће задовољење у боју за правду, па нека Бог пресуди ко je у
праву. Он није сумњао у своју супругу, нити у божанску правду. Зато
Mapa јесте, и стрепила je шта ће се десити с њом када Милош победи у
двобоју и убије Вука.
Морала би да се врати оцу и да чека да joj он нађе другог мужа. Ко
ће вредан њене пажње њу хтети када се буде доказало да je она лагала?
Остаће посрамљена удовица без игде ичега. Виђала je она такве жене.
Већина се замонашила. Она je још била млада и пуна живота да би се
затворила у женски манастир! Али како ће Вук победити ако Бог не
буде на његовој страни? Бојала се да joj ни мајка не би могла помоћи...
Уосталом, ни Милица није при себи у последње време. Духом je
одсутна, бледа у лицу, без апетита... Сви се брину за њено здравље.
Само повремено живне и врати се да буде као некад. Постало je још rope
када je почела да месечари. У неколико наврата би je затекли како некуд
жури, a када би je питали куда иде - она само аветује... He, није Mapa
могла да се узда у мајчину помоћ. Већ само у себе.
У кнежевим одајама Лазар већ пола сата покушава да убеди Милоша
да не мегданише с Вуком. Но, заточник je одлучан да осветли свој образ
и част пред светом и Вукосавом. Чим je тога јутра стигао у Крушевац,
свима je разгласио да ће у боју за правду доказати да „поштено име не
гине.”
„Милоше, кумим те Богом, да се оканеш ове глупости” шири Лазар
руке молећиво. „Све je неспоразум сигурно... И Вук ће се манути овога,
убедићу га! ”
„Кнеже.. ” рече Милош обуздавајући свој гнев. „Устручавам се рећи
било шта увредљиво под твојим кровом... али да мене неко назове
лажовом који љубавише са Маром... то je нешто преко чега не могу да
пређем! ”
„Зар да се сад вас двојица препирете кад треба да ујединим сву
властелу против Османлија? Мора ли због глупости један од вас двојице
мојих зетова да живот изгуби?” рече Лазар. „Размисли, Милоше
Обилићу.”
„Нисам ти још зет, кнеже, a како бих могао и бити, после овакве
увреде? Треба ли да ћутим и признам срамоту, укаљам свој
образ пред светом и изневерим поверење моје Вукосаве?‚” зачуди се
он. „Шта ће она и остали свет мислити о часном заточнику Милошу
Обилићу?”
„Разговарао сам с кћерком‚” упоран je Лазар. „Вукосава не верује у
те лажи и не мари за Вуково клеветање.”
Милош крену ка вратима. Отвори их, заста и окрену се Лазару.
„Кнеже, и за мање увреде излазим на мегдан... јер ко се свога образа не
стиди, тољаге се не боји.”
Ha турнир се сјатило велико мноштво које je од поднева пратило
витешке борбе и такмичења. He памти се да се икада одазвало толико
витезова и заточника из Србије и суседних земаља. Кнезу je у госте
дошла и српска властела која je већ годинама била у турском вазалству.
Сад када je и Лазар био султанов вазал, није више било препрека за
пријатељство, a с друге стране, кнез je желео да се увери колико су они
били одани турски вазали и може ли рачунати на њих кад буде
затребало. To се посебно односило на Марка Мрњавчевића, чија се
територија граничила на југу са земљом Вука Бранковића и на
Константина Драгаша Дејановића, сина севастократора Дејана и
Теодоре Немањић, полусестре цара Душана, који се граничио са
Лазаревом територијом на југоистоку. Обојица су били први на удару
Турака и зато су морали бити „оданији” вазали султану. Константин
Драгаш je имао двоје деце, сина Јакова, који je након очеве смрти
примио ислам, и кћерку Јелену, по којој je посебно упамћен у историји.
Наиме, она се 1392. удала за византијског цара Манојла II и са њим
имала десеторо деце, од које су најпознатији била два сина, два
последња византијска цара Јован VIII и Константин XI, који je храбро
погинуо приликом пада Цариграда.
Таква Немањићка крв текла je Константиновим венама, али сем
храбрости било je и државничке мудрости. Док чекају наставак борби на
турниру, Лазар разговара с њима:
„Кнеже, ти нас мораш схватити” озбиљно ће Константин Драгаш,
крупан човек у петој деценији живота, набораног лица потамнелог од
сунца. Има кратку косу и правилне црте лица, које му само квари квргав
нос који je сломио у једном боју. „Ако ми обећаш да ћемо заједно да
сачекамо Турадију на мојој територији, рецимо код града Велбужда, где
су мој деда Стефан Дечански и ујак Душан Силни потукли Бугаре пре
скоро шездесет година - онда ћу ти се заклети на лојалност!”
Кнез стиска уста и грозничаво размишља. Желео би он, али његова
властела није хтела ни да чује да гине негде у „туђини.” Зна то
Константин иако му нико није рекао па додаје:
„Јер када султан навали, Марко и ja смо први на удару... He будемо
ли бар прећутно на његовој страни, попалиће нам градове и отерати
народ у ропство... A довољно нам je што му сваке године шаљемо нашу
младеж у јаничаре, веруј ми! ”
„Значи ли то да се можемо срести на бојном пољу?‚” подиже обрву
Лазар.
„Не дао бог, земљаче!‚” прекрсти се Константин. „Уосталом, зашто
већ кујеш планове о рату када си тек склопио мир са султаном?”
„У праву je он, кнеже” умеша се Марко Мрњавчевић, који je дошао
са својом браћом Андријашом и Димитријем. „Сигурно знаш да je он
обавештен о твојој набавци оружја и јачању пограничних градова... и на
то не гледа благонаклоно.”
„Брига ме није шта он мисли” одмахује руком кнез. „Обојица знамо
да ово примирје неће вечно трајати.”
„Ништа није вечно сем Господа” рече Димитрије, који je био у
четрдесетим годинама и много личио на оца Вукашина. „Али нека
потраје што дуже јер се прича о новом папином крсташком рату против
Османлија.”
„Будемо ли чекали да нас католици ослободе, начекаћемо се,
браћо‚”рече Лазар. „Ја нисам лаковеран као покојни цар Душан... и
тврдим вам, радије ће се паписти нагодити с Турцима него с нама.”
„То je тачно!‚” узвикну Андријаш. „Они су парољупци! ”
„Док им ђаво не буде закуцао на врата” додаје Лазар. „Онда ће се
запитати шта им би!”
„Нико од вас не греши” рече Марко. „У томе je невоља... Тешко je
издржати све ове султанове намете, али верујем да не треба
пренагљивати већ сачекати и видети шта ће се дешавати.”
„Не знам шта има да се чека‚” рече Лазар и завали се назад у
столици, био je незадовољан њиховом млаком реакцијом. „Можда вама
није тешко да у јаничаре дајете своју младеж, али мени на памет не пада
да то урадим свом народу... Плаћаћу му тај данак и могу га називати
’својим сизереном’, али да му шаљем своју војску да гине под његовим
стегом или пак младеж у јаничаре - то не долази у обзир! ”
„Онда je рат неизбежан” закључи Константин.
„Тако je... и зато вас, браћо, питам: хоћете ли стати на моју страну,
или не?”
„Ја могу само да поновим оно што ти je Константин рекао” рече
Марко. „Обећаваш ли довести војску на нашу земљу и тамо сачекати
Турке с нама?”
„Или каниш да их чекаш на својој земљи, Лазаре?” додаје
Константин.
„Знај да се ни твој зет Вук Бранковић неће с тим сложити” рече
Андријаш.
Уто, на мегданиште излази Милош Обилић носећи свој штит с
окованим перјем. Ha лицу му срџбен израз, који леди крв у жилама. Ко
га je икада гледао на мегдану, не памти га овако натмуреног, мргодног.
По покретима тела се види да je напет као стрела, да у себи задржава
велики гнев, који je спреман да избије сваког часа.
Више хиљада гледалаца се стиска да гледа турнир. Врева je велика,
галама заглушујућа, али како се Милош појавио и стао испред тилде,
тако све утихну. Нико их није морао смиривати, чак ни најављивати
учеснике турнира - сви су већ знали ко je ко и разлог што су овде. И
једва су чекали да гледају њихову „расправу”.
Чим замуче светина, Милош викну ка трибини, где су у свечаној
ложи седели кнез Лазар, кнегиња Милица и њихови најугледнији гости:
„Позивам Вука Бранковића, господара Приштине и Косова, да ми
изађе на мегдан, образ пред образ, како би Господ наш пресудио на
чијој страни je правда и правичност због љаге нанете мом имену! A ja ћу
доказати, тако ми Бог помогао, да се на чисто злато рђа не хвата! ”
Разлеже се отегнут жагор као талас широм публике. Сви
коментаришу, згледају се или се чуде. Убрзо излази Вук Бранковић на
мегдан поље у свом свечаном оклопу, у гвожђу од главе до пете. Са
трибине га гледа његова Mapa и у рукама гужва своју мараму. Гледа час
Милоша час њега, за своју судбину страхује.
„ Ja, Вук Бранковић, прихватам изазов који ми Милош Обилић
упућује‚” викну он кроз кацигу, која му je скоро затварала лице. „И
вољом нашега Господа доказаћу у боју за правду да чији je пораз, оног
je и срамота!”
Лазар устаје, погледа их обојицу и уздахну. Затим, рече:
„Благословена je победа с правдом стечена! Изаберите оружје, часни
витезови! ”
Вук и Милош се окренуше један ка другоме. Из очију им кипти
љутина, a дувају кроз нос као два бика пред судар роговима. Мука им je
да један другоме било шта кажу сем хладним челиком.
„Нек Вук Бранковић изабере, хоће ли мегдан на коњима или прса у
прса!”
„Мегдан на коњима!”
 Зна Вук да би тешком муком победио једног таквог заточника у
борби прса у прса, па се нада да ће га бар онеспособити збацивањем с
коња пре него што га дотуче мачем на ногама.
Противници се удаљише један од другога и одоше по своје коње
који су их чекали на оба краја тилде која раздваја мегдан. Штитоноше
су стајале поред три дугачка турнирска копља. Мегданџије су имале
трипут право на копље пре него што морају да сјашу и наставе борбу
прса у прса.
Док се они спремају, Лазар прилази Милану Топлици и Ивану
Косанчићу који су седели недалеко од њега.
„Уздам се у вас двојицу да ћете спречити проливање било чије крви”
рече им он. „Урадите онако како смо се договорили: ко први падне с
коња, изгубио je мегдан и не дајте им да се побију. He желим да изгубим
ниједног од мојих зетова.”
„Биће како кажеш, кнеже” рече Иван Косанчић, „мада знаш да je то
противно правилима мегданлука.”
„Брига ме није, спречите их, одмах их раздвојте... Хајде, идите и
будите спремни.”
Вук и Милош узјахаше своје коње, узеше штит у десну руку, копље
у леву. Затим, погледаше у Лазара чекајући да им он да знак за почетак
борбе. Он их обојицу осмотри, па кад се увери да су спремни, махну
руком.
Ждралин осећа борбеност свога господара па je сав напет од
узбуђења. И њега обузима иста ратоборност. Зато када je кнез дао знак,
он се пропео на задње ноге и као одапета стрела јурнуо поред тилде
према противнику. Копља се устремише једно ка другом. Сви задржаше
дах, нико не трепће.
Судар беше страховит, копља ударише у штит оног другог и пукоше
од силине удара. Оба јахача се зањихаше у седлу, али остадоше на
коњима. Направише круг око тилде и вратише се својим штитоношама.
Обично би витезови честитали један другом на доброј борби у пролазу,
али Вук и Милош ништа не рекоше. Узели су нова копља и сачекали
кнежев знак за други круг борбе.
И опет након спуштања његове руке, витезови полетеше и
устремише копља један на другог. У последњем тренутку, Вук мало
уздигне врх свога копља и нациља у главу Милоша. Овај га прозре и
муњевито подиже штит, при чему му поломи копље, али не стиже да
добро усмери своје па промаши јахача.
Пред трећи круг, обојица су били спремни да зубима искидају један
другога, a камоли мачевима. To се видело по брзини којом су узели по
треће копље и одмах стали спремни за напад, нестрпљиво чекајући
кнежев знак.
По трећи пут коњи јурнуше низ тилду у пуном галопу. Вук овог пута
нациља у тело Милоша знајући да ће овај опет очекивати напад у главу.
Обилић вичан у борби копљима, својим копљем одгурну му његово и
усмери га Вуку право у тело, тик поред штита. Од јаког ударца пуче
копље, a Вук Бранковић полете из седла и тресну о земљу.
Остаде да се ваља по земљи ошамућен од пада у гвозденом оклопу.
Милош полако окрену Ждралина и без журбе приђе обореноме
противнику. Милан и Иван су спремни да се умешају и раздвоје их, али
свима изгледа као да ће Милош сам прекинути борбу задовољан овом
победом. Зато остадоше да стоје по страни док Милош сјаха са
Ждралина.
Ни његово мртвоозбиљно лице не одражава праву намеру, ни бес
који je у њему скупљен. Зато се сви изиенадише када Милош исука
Дракон и узмахну на Вука. Истог трена Милан и Иван потрчаше к њима,
али Милош га већ стаде млатити по штиту, који je овај још држао у
руци. Из два снажна ударца поцепа га, и трећим му га изби из руке.
Замахну још једном право по његовом прсобрану и расцепи га
откривајући само вунени дуплет испод. Када je већ Милош заслепљен
бесом подигао мач да му га забије у то место, Милан и Иван га салетоше
и оборише на земљу држећи га за руке и ногама га обавијајући око тела.
Наста дрека и вика на мегданишту, a публика зинула у чуду и
нетремице их гледа.
„Пустите ме да га докрајчим!” виче Милош. „Имам право на
задовољење!”
„Дајте да га убијем...!” повика Вук и маши се свога мача иако се
љуља у месту.
Сада Бранковић насрће на Милоша, кога на земљи држе Милан и
Иван. Овај како je још ошамућен, замахује мачем, промаши Милоша,
који се копрца, и закачи Милана по мишици. Сви вриснуше у ужасу и
изненађењу. Реља Крилатица je био најприсебнији па прескочи
неколико пуних редова на трибини и скочи на мегданиште. Вук je већ
тада други пут узмахнуо, не обазирући се на повике Милана и Ивана, и
ударио Милоша по троједину. Севнуше варнице, али оштрица се одби.
Реља, из залета, скочи на Вука и обори га на земљу.
Ha трибини сви су на ногама. Maсa залаука, неки кличу док други
довикују: „Пустите их!” Умеша се и стража, која je дотад збуњено
стајала по страни. Раздвојише и разоружаше противнике.
Ha једвите јаде их одвукоше са мегдан поља док ови и даље један
другоме прете и проклињу.
Иза трибина, стоје један наспрам другога, a Лазар између њих. Око
њих су Милан, Иван, Реља, Бановић Страхиња и Љутица Богдан - сви
спремни да скоче на завађене уколико ови крену један другоме за врат.
Док их кнез грди, њих двојица се гледају као два бесна вука, пола онога
што он каже не чују.
„Срам вас било! Обојицу! Није вам довољно што je један пао с коња
него хоћете на смрт да се борите! Нећу дозволити да се моји зетови
убију на моје очи! Брига ме није око чега се спорите! Доста je било!
Жене ће вам главе доћи! Чувајте се за бој с Турцима, a не да се
међусобно кољете!... Нећу више да чујем за ово! Je ли вам je јасно?... Ти,
Вуче Бранковићу, изгубио си на мегдану! Попричај са својом женом,
или ћу ja! A ти, Милоше Обилићу, осветлио си свој образ и готово!...
Јесте ли ме чули?... Сада се витешки загрлите и пољубите у рамена, или
ћу вас се обојице одрећи, тако ми бога! ”
Обојица оклевају. Ако су се досад стрељали очима, сада одједном не
могу један другог да погледају. Све скрећу поглед у страну, гледају
остале који немо стоје.
„Шта чекате?”
Обојица невољно закорачише један према другом, оклембешених
руку поред тела. Теже им je да их сада подигну него да су цео дан
замахивали мачем. Ha крају, немају куд, стоје један наспрам другом,
лице у лице. Безвољно дигоше руке и загрлише се, на једну и на другу
страну. И одмах окренуше леђа један другоме и удаљише се крупним
корацима.
Лазар je задовољан што je измирио зетове, мада до правог помирења
никад није дошло. Јер „женска je суза пасје храмање”.
 Глава шездесета - Пролеће 1388.

„Љубав срама не познаје”

У мирној долини мале планинске реке Љубостиње, између питомих

шумовитих брда почела je градња истоименог манастира,
задужбине кнегиње Милице. Стотину градитеља, зидара, тесара
припрема темеље за велелепну грађевину. За то су довели силну теглећу
марву, запрежна кола и свакојак алат. Ради се од јутра до мрака, вредно,
често и уз песму. Око градилишта je мноштво шатора; велики je број
послуге која кува и служи раднике. Од првога дана Милица надгледа
радове. Довела je најбоље мајсторе: главни je протомајстор Раде
Боровић, од кога у земљи и шире нема бољег. Због свог великог угледа
у народу, касније je опеван као Раде Неимар па му je приписивана и
градња других чувених споменика. За иконописца, кнегиња je довела
јеромонаха Макарија, који je бежећи од Турака из Македоније нашао
дом код кнеза Лазара. Она je потпуно посвећена подизању храма
посвећеног Успењу пресвете Богородице, више времена проводи на
градилишту него на крушевачком двору. Још се кнез не може начудити
како je преко ноћи одлучила да гради своју задужбину. Правдала му се
она како наводно већ дуго размишља о томе иако му није рекла, a
заправо тога јутра, на Сретење, када je отворила очи, већ je знала да ће
градити храм и где. Није, наравно, Лазару поверила да joj je те ноћи у
сан долазила Богородица и да joj je рекла:
„Из љубости према мени од камена изгради свој дом вечни.”
И радовала би се она том сну да Богородица није стајала на реци од
својих суза које je ронила док joj je то говорила. Било je нечега
злослутног и Милица се није могла отрести горчине, која се наједном на
њену душу свалила. За ким je она толике сузе лила? Je ли наговештавала
рат, Лазареву смрт или су те сузе биле због ње грешне? Мислила je да ће
je то проћи чим започне градњу Богородичиног храма. Но, кнегиња je
имала осећај и да joj je Богородица у сну поручује нешто друго речју
„љубост” a то je било место за градњу и значај које je имало за Милицу
и Лазара. Наиме, на реци Љубостињи их je цар Душан упознао на дан
светог Стефана. Ту су се заветовали једно другоме. Богородичина
порука носила je још већу тежину управо због околности у којима се
Милица већ неко време налазила и због чега ју je савест након тога
почела болно гристи. Посете Змаја од Јастрепца су последњих година
биле учестале. Након изненадног растанка када му je рекла да носи
његово дете, дуго га није видела. Да не беше сина Стефана, кога je тад
родила, вероватно би сишла с ума или дигла руку на себе. Толико joj je
тешко пало то одвајање. Затим су уследила остала деца са Лазаром. Он
никад није посумњао да Стефан није био његов син, мада je често у
шали умео да се гласно запита на кога се „уметнуо тако висок и јак.”
Она je тајила истину од њега, похранила ју je дубоко у срце да никада не
види светлост дана. A онда je опет почела мислити на њега, ноћима не
би спавала, умишљала би да ће доћи по њу... Све док се једне ноћи није
опет појавио.
„Чуо сам дозивање твога срца‚” шапутао joj je Змај од Јастрепца.
„Опирао сам се дуго, али страст према теби je превагнула, Милице.”
И опет се предала његовом загрљају, и бескрајним пољупцима и
миловањима. Ноћу би се искрадала из двора и налазила се с њим у
великој башти, где би прву зорну светлост дочекали заједно, a онда би
се с тугом и јадом растајали до неког следећег пута. И немали број пута
су je деца или пак муж заустављали по ходницима, a она je увек глумила
да месечари. О, како би онда туговала у постељи поред Лазара знајући
да je у башти чека он.
Таква страствена љубав није за обичне смртнике. Они сагоре у њој.
Осећања су прејака за људско срце. Зато, када je Милица сањала
Богородицу, нешто се у њој преломило. Изјутра од срамоте и кајања
није могла Лазара у очи да погледа. Вртећи се по одаји као да нешто
ради, саопштила му je своју одлуку да гради задужбину на Љубостињи.
Срећом, он je морао брзо да оде, па je није много запиткивао, a она je
могла цело преподне да се сита исплаче. Сустигло ју je све од
претходних година. Срам и кајање јаки колико и њена страст према
Змају од Јастрепца. Заокупљала се дању и ноћу својом задужбином само
да не мисли на њега, да се не одазива на његове ноћне позиве у песми
славуја. Када би чула песму те „птице” одмах би затварала прозоре.
Лазар joj се чудио што joj смета то прелепо цвркутање када се славуји
углавном ноћу оглашавају.
У борби душе и срца тело испашта. Милица je тога пролећа, док je
била на градилишту, пала болесна у постељу. Била je толико слаба да je
нису смели запрежним колима пребацити у Крушевац.
Лазару je стигла та вест истог дана када je дошло турско посланство
из Једрена са позивом од султана да му се кнез представи у сарају и
закуне на вазалство. Осим што тражи исплату годишњег данка, захтева
да му доведе сто педесет дечака старости од седам до четрнаест година
за његове јаничаре. Уплашен за вољену Милицу, кнез остави турско
посланство да чека његов одговор, a он похита у љубостињски крај код
жене.
Игром случаја, успут je срео Гаврила, који се упутио у Крушевац,
али због хитности случаја, променио je план и кренуо с Лазаром. У
Љубостињу су стигли предвече истог дана, истовремено са патријархом
Спиридоном, који je кад je чуо да je кнегиња „на самрти‚”похитао из
Маглича како би лично обавио последњу причест.
Патријархово лице се смрачило када je видео Гаврила. И док се са
свима поздравио и разменио неколико речи, њега je игнорисао. Није то
косингаса изненадило. Нити му je он то замерао, иако je због тога
жалио. Био je свестан да je у Цркви било много оних који нису хтели да
чују за староверје и за косингаса. Патријархов став према њему био je
општепознат.
Кнез и патријарх су одмах ушли у Миличин шатор, a нешто касније,
и Гаврило се неприметно ушуњао. Без разлике, сви су се најежили каква
je суморна и самртничка атмосфера владала у унутра. Прекрстили су се
одмах угледавши кнегињу како непомично лежи у постељи окружена
видарима и послугом. Међу њима, с друге стране постеље, клечала je и
држала ју je за руку Јелена, удовица Угљеше Мрњавчевића, која je
након Маричке битке спас и дом нашла на кнежевом двору, где ју je
Милица прихватила и заволела као своју сестру. Од погибије мужа, она
je била у црнини.
Сви се аветињски крећу, бешумно, и међусобно шапућу када нешто
некоме треба наредити да уради. Дакако je изгледало да je она на
самрти. Дисала je толико плитко да je било неприметно, a лице joj je
било самртнички бело.
„Љубљена...” прошапута Лазар ухвативши je за руку и клекнувши
покрај постеље. Очи му се испунише сузама.
Али кнегиња није чула његово дозивање. Њена свест je била
растрзана у борби душе и срца. Била je у дубоком сну.
„Зар нема лека?‚” погледа молећиво кнез видаре поређане с друге
стране постеље.
„Господине кнеже...” један од њих крши руке и слеже раменима,
„нема шта нисмо покушали... али ништа не делује.”
„Онда je време да обавим последњу причест, кнеже” стави патријарх
руку на његово раме, „да не дочека смрт неспремна.”
„Не... не још‚” одврати одмах кнез одмахујући главом. Није био
спреман да се преда тако лако. „Зар нема нико међу вама ко joj може
помоћи?”
Видари се згледају испод ока, и један по један одмахују главом.
„Како се ово десило?”упорно ће кнез. „Да ли je нешто појела,
попила? Je ли имала врућицу?... Убола се на нешто?”
Али на све што он набраја, они само одмахују главом.
„Јелена?... Ти си joj најдража повереница и она се не одваја од тебе...
јеси ли нешто приметила?”
„Кнеже, oнa je дуго већ замишљена, непричљива, духом одсутна...
Кад год сам je питала шта je мори, одмахнула би ми руком и тужно
осмехнула... Синоћ je касно заспала, овако сам je јутрос затекла.”
Лазар стиснуо уста и кратко измахује главом док погледнује остале.
Кад угледа Гаврила како стоји у ћошку, он уздахну:
„Гаврило, знаш ли неко лекобиље за њену болеж?”
Косингас начини корак напред, али...
„Кнеже, побогу, нашао си кога ћеш да питаш” процеди кроз зубе
патријарх.
„Светости, спреман сам све да пробам ако ће то помоћи кнегињи”
рече Лазар гледајући га искоса. „Гаврило?... Приђи.”
Он полако приђе постељи и загледа се у бледо кнегињино лице.
Стави joj на чело руку, a оно ни вруће ни хладно. Усне joj суве и беле.
Погледа joj нокте на рукама, они искрзани. Дуго већ je она мршава.
Присећа се како je на гозби врло мало јела, поглед joj je и тад био
испразан. Када би joj се неко обратио, тргла би се из занесености.
Приметио je он што-шта још код ње слично лепој Гради, коју je
посећивао вампир. Али кнегињу није прогањао такав злодух. Уосталом,
није био сигуран, али вредело je покушати.
„С твојим допуштењем, кнеже, нешто бих покушао‚” рече он
устручљиво.
„Ц-ц-ц.. ” зачу се од патријарха.
„Имаш моје допуштење, Гаврило, само хитај, за име бога” завапи
Лазар. „Треба ли ти нешто?”
„Само мало живе изворске воде и кација, остало имам.”
„Чули сте га” рече заповедно кнез.
За Гаврилом изађе послуга и неколико видара, радознали да виде
шта ће косингас да уради. Он оде до Цоке, и након кратког претурања,
гунђања „где ми je” извади врећицу белог пелина, без кога никуд није
одлазио. Донесоше му затим и кацију, металну лопатицу за жар, и
остаде да чека крај једне логорске ватре да му донеси свежу воду с
оближњег извора. To се понајдуже чекало јер je најближи извор био на
пола сата од градилишта. Срећом, донесоше му je трчећи, вероватно не
толико због кнегиње колико због сумрака у шуми.
Он одмах покваси бели пелин, па га таквог намокреног стави на већ
врућу кацију. Зацврча и поче се пушити. Таквог га унесе у шатор и поче
кадити ваздух његовим горкастим мирисом. Понајвише се задржа изнад
кнегињине постеље. И док се сви згледају и помало мрште због воња,
патријарх увређено изађе запушивши нос прстима. Само Лазар с надом
све посматра и погледнује час Гаврила, час Милицу.
Након неколико минута кађења, и док je Гаврило држао кацију изнад
ње, кнегиња наједном отвори очи. Сви се ускомешаше и узвикнуше од
радости. Неки видари тапшу Гаврила по леђима, честитају му, a Лазар
се нагну над Милицом и пољуби je у уста. Помилова je по коси.
„Лазаре? Откуд ти овде?” рече она тихо.
„Похитао сам чим сам чуо да ти je зло‚” рече joj он нежно.
„Шта ми je било?”
„Не знам, љубљена, али Гаврило ти je помогао... Скоро да си
престала да дишеш.”
Косингас брже-боље изађе напоље да би избегао непријатна питања
и своје неуверљиве одговоре. Испред шатора затече патријарха како се
ушетао.
 „Пробудила се?” кратко ће Спиридон.
„Јесте, светости.”
Он задовољно климну главом.
„Шта год да си урадио - добро je, Гаврило.”
Гаврило се осмехну. Приђе Цоки, па из бисага извади своје писаније
да би вратио врећицу с пелином на њено место. Оштром Спиридоновом
оку не промаче кожни повез.
„Шта ти je то, Гаврило?”
„Ништа, светости, само моје писаније.”
„Писаније, велиш? О чему ти пишеш, косингасе?‚” у његовом гласу
осети прекор.
„Неке моје догодовштине” збуни се Гаврило па их брже-боље гурну
у бисаге на магарцу.
„Догодовштине?” понови патријарх. „Што би ти то записивао?”
„Зашто не бих, светости? Да их отргнем заборава..
„Није до тебе да било шта записујеш, ни ти нити било ко други, осим
оних коje Црква одреди.”
„Не разумем... Чега лошег има у томе?”
„Лош je твој искривљен поглед на догађаје и људе” рече патријарх.
„Само богомили свештеници записују историју ове земље величајући
Његову Реч и Дело кроз животе божјих рабова.” Уто, излази Лазар
ведрог лица и насмејан. Види се да му je велики терет спао с душе.
Удахну дубоко свеж ноћни ваздух и протрља руке.
„Захвалан сам ти, Гаврило”рече он. „По ко зна који пут досад „Драго
ми je да сам могао помоћи, кнеже.”
„Шта joj je било, знаш ли?”
„Ааа... искрено, не знам” збуни се Гаврило, никад није умео лагати.
„Пелин je добар лек за све болежи, кнеже.”
„Морамо то да упамтимо, није ли тако, светости?” осмехује се Лазар
и тапше Гаврила по леђима.
„Да, да... пелин” клима главом Спиридон. „Треба све добро...
упамтити‚” нагласи он последњу реч гледајући косингаса.
„Сутра израна могу мирне душе да се вратим у Крушевац, да дам
свој одговор султановом посланству.”
„Неверници су дошли?” изненади се патријарх.
„Дааа, и дрско захтевају да одем у Једрене да се поклоним султану...
и да поведем нашу децу за његове јаничаре! ”
 „Нечувено!”узвикну патријарх. „Буди оштар с њима, кнеже... He
мислиш ваљда да им попустиш?” уплаши се он.
„Боже сачувај, светости... Најрадије бих султану као одговор послао
њихове главе, али... не смем да претерујем.”
„Нека их задрже, тако ће боље моћи да објасне свом султану твоју
одлучност.”
„Да.. ” неуверљиво ће кнез.
„Зашто си се поколебао, кнеже?‚” трже се Спиридон. „Не мислиш
ваљда...?”
„Не, не!... Него ме... колеба моја Милица.”
„Зашто?”
„Кад сам joj рекао шта ћу сутра одговорити Турадији.. ” заста Лазар,
„рече ми: ’Размисли добро да ли ћеш прекршити договор, јер ако у
науму не успеш, ja ћу морати ту исту децу после да шаљем султану, a
можда буду тражили да међу њима буду и твоји синови’”
Наста непријатан тајац. Гаврило само ћути и гледа их. He даје своје
мишљење ако му га не траже. Уосталом, као косингас, не меша се у
државничке послове, има он довољно својих мука.
„Не бери бригу, кнеже” одмахну руком патријарх. „Господ je уз нас,
уз његов народ... Даће он нама снаге да тако потучемо те невернике да
им више никада не падне на памет да погледају у нашем правцу, a
камоли да закораче на нашу земљу! ”
„И ja тако мислим, светости... и ja тако мислим” удари он дланом о
длан. „Тражићу да унесу једну постељу код кнегиње да бих био уз њу...”
„Кнеже, ако дозвољаваш” прекиде га Гаврило. „Боље да ja останем
уз њу... за случај да joj опет позли. Никад се не зна с тим стварима...
Уосталом, боље да се одмориш, чека те сутра повратак у Крушевац.”
„Можда си у праву, Гаврило” слегну раменима он. „Неће ти бити
тешко?”
„Ах, кнеже, што би ми било кад ионако не спавам!”
„ Јест’ вала‚” рече Лазар па приђе Цоки. „Видим да се не одвајаш од
свог магарца‚” узе он да га чешка по глави. „О коњу ниси
размишљао...?”
„Не” предухитри га Гаврило. „Ми смо већ дуго заједно, кнеже...
Нема потребе да икуд журим, стижем и овако.”
„Да, изгледа да je тако, Гаврило... Увек стигнеш у прави час... Одох
да се спремим за починак, ово je био дуг дан... Имаће ваљда да нам дају
два шатора, светости? Хајдемо
Када се они удаљише, Гаврило узе своју писанку из бисага и уђе у
кнегињин шатор. Она спава мирно као јагње, дише дубоко и опуштено.
Гаврило стоји и посматра je. Опасност je само тренутно прошла.
Вратиће се, зна он, вероватно још ноћас. Али он ће бити овде да je
заштити.
Приноси столицу уз сто и седа, окренут тако да види кнегињу и улаз
у шатор. Отвара своју писанку и наставља писаније тамо где je стао
прошли пут. Свако мало погледнуо би у Милицу и по шатору. Време му
je увек брже пролазило док je писао. Унео би се у то, несвестан свега
око себе, и сати би пролетели.
Тако je и сад било. До дубоко у ноћ седео je у полутмини пред
једним уљаним жишком. Био je толико занет да ништа не би приметио
да се није заљуљао жути пламичак. Подигао je поглед и међу сенкама
угледао уљеза у шатору.
„Како си знао да ћу доћи?” зачу познат глас.
„Надао сам се да нећеш.”
Мучни тајац наизглед потраја читаву вечност.
„Дођи на светло, господару Јастребине... Да се погледамо очи у очи.”
Змај од Јастрепца закорачи на светло.
„Зашто опет походиш кнегињу? Није ли доста што си зачео
кнежевог сина му Стефана?”
„Знаш за то?”
„Како не бих... исто као што сам знао да кнегиња болује од змајске
страсти чим сам je погледао... A Стефан, тај ивер je пао далеко од кладе.
Он нимало не личи на Лазара. Сигурно нисам једини који je помислио
да није његов син.”
„Хм, да... змајевит je на мене... Чуди ме да и сам није посумњао...
због вучјег белега на Стефановој мишици.”
„Добри кнез још увек није упућен у све тајне змајева, господару
Јастребине” рече Гаврило. „Земља je на прагу бурних промена... заузет
je, како то кажу, световним пословима... Ако смем приметити,
господару, када си га примио у ред Змаја, ниси му све открио иако je
требало да то урадиш... To ме нагнало да помислим да си то урадио с
одређеним циљем.”
„Ти знаш да из змајског семена ничу змајевити, чувари ове земље...
Време je да после једног змајевитог Душана на престо дође змајевити
Стефан... кад већ зла коб није хтела да то буде... змајевити Марко
Мрњавчевић.”
Гаврило и он се нетремице гледају. Косингасу се роји на хиљаду
мисли, ипак не издржа да не пита:
„Змајевити... Марко?”
„Тако je.”
„Од твога ли je змајског семена?”
Он одмахну главом.
„Од виленитог Момчила... Замисли снагу ове земље, косингасе!
Сила Ратника из Пророчанства утеловљена у српском цару! ”
„Он... он je Ратник из Пророчанства?‚” прошапута Гаврило
изненађен. „Сада ми откриваш ту тајну... Смеш ли? Смемо ли?” збуни се
Гаврило.
„Полако, Гаврило... Безбедно je... Кад си већ овде и питаш ме што
походим кнегињу, зашто сам зачео Стефана...”
Гаврило се узврпољи у столици. Затвара своју писанку, пажљиво
одлаже гушчије перо, a заправо je толико збуњен да не може да се
сабере.
„Зна ли он?” мукљиво ће Гаврило.
„Не зна све... и не мора све да зна... Шта би му значило да сад сазна
да му je права мајка виленита Видосава, a отац Момчило, и да му je
мати морала умрети на порођају да би се сакрио траг до Ратника из
Пророчанства. Момчило je дете дао Вукашину и заклео га да чува тајну.
Да би дете било безбедно, Момчило je Вукашину дао за жену своју
сестру, вилениту Јевросиму, да Марку буде као права мајка, a отац
Вукашин... Морали смо тако заварати силе мрака које одвајкада трагају
за именом Ратника из Пророчанства... Једино што он зна јесте да je
змајевит и да ћеш га ти увести у ред Змаја.”
„Када?”
„Чим пре.”
„Како чим пре?У устаје Гаврило. „Како да то урадим?”
„Тако што ћеш одвести њега и кнеза Лазара код врачаре Драгушле у
Ђавољу варош... да вам она прорекне судбину и открије како да
успоставите знамен... Марко јесте Ратник из Пророчанства, али
претходно се мора... доказати... Ако остане жив.”
Гаврило се ушета, гледа у земљу, размишља. Напослетку рече:
„Онда би требало кнезу сутра рећи... за Ђавољу варош... И послати
гласника Марку у Прилеп да одређеног дана тамо дође.”
„Управо тако, косингасе... Сада je све на теби‚” рече Змај од
Јастрепца и устаде. „Догодине наступа Доба ватре... и Ад ће се
отворити.”
„Кажеш да ће нам врачара Драгушла прорећи судбину?... Taj
наговештај сам по себи већ ми лоше звучи.”
„Наша судбина je везана за ову земљу, косингасе... Није од важноће
шта ће бити с нама... већ шта ће бити с народом. To je кључ змајске
судбине... Да народ опстане... a опстаће док je змајева у планини.”
Гаврило уздахну. Погледа кнегињу, која спава дубоким и мирним
сном.
„А она?”
„Нема бојазни, биће она добро.”
„Хоћеш ли je још походити? To je може убити..
„Не, више joj нећу долазити” рече он, и полако крену ка излазу.
„Знаш шта ти ваља чинити, косингасе.”
Гаврило га гледа како нечујним кораком полако нестаје у тмини
шатора, види само његове обрисе.
„Ти си ипак знао да ћу ja доћи” рече Гаврило. „И да ћу те чекати
ноћас
„Ха!... Да, знао сам... До неког следећег виђења, косингасе... Можда
у Јастребини.”
Уљани жижак je опет затреперио.
 Глава шездесет и прва - Јесен - 1388.

„Коноп веже коње и волове,

a поштена реч витезове”

О д ранога јутра Милош je у лову по голубачким планинама.

Иде сам, само са Ждралином. Мало га јаше, мало га вода, a кад
наиђе на трагове којекакве звери, он га остави и настави даље сам. Али
не одваја се од виленитог коња. Но, чини се да je Милош више у шетњи
него да трага за пленом. Обузет je другим мислима, туђим и својим
мукама. Зато би често застао и сeo на неки пањ или дебло, и удубио се
размишљајући о недаћама које су снашле ову земљу. Није знао шта je
rope, да ли ова турска најезда, која се очекивала идуће године, ил’ je
Доба ватре, које се такође за тада најављивало. Летос je под зидинама
Јастребине дошло до прве битке са хордама из Ада. Сви су се могли
уверити у истинитост косингасових речи о безумном рату који им je
припремао мрачни господар Хроми Даба. Дуго су га прогањали призори
тога боја, али и јунаштва свих бранилаца бедема те древне утврде.
Светла тачка, по њему, био je Марко Краљевић, који je успео да изађе из
сенке проклетства свога оца и да осветла свој образ, и свима се наметне
као Ратник из Пророчанства. Зна он да то не би успео да му није било
Гаврила, али неко га je морао водити по трновитом путу судбине.
Уосталом, као што су њега водили Вукан, Гороје...
Оно што je њега више тиштало била je његова судбина, према којој
je ишао крупним корацима. Није било двоудбе, буде ли имао прилику,
убиће султана као што je обећао ако нападне његову земљу. По свему
судећи, то je сад било неминовно. После победе
 Твртковог војводе Влатка Вуковића над Муратовим војсковођом
Шахи-пашом код Билеће, уз помоћ Лазаревих трупа, и кнежевог
одбијања да се поклони султану, рат je био неизбежан. И то баш сад
када je требало да се ожени Вукосавом. Градња његовог двора била je
при крају, испунио je сва тастова очекивања и доказао да je вредан
његовог поверења. Чак ни зли језици који су упорно покушавали да их
посвађају нису у томе успевали. Иако je Вук Бранковић хушкао кнеза
против њега и опањкавао га у свакој прилици, Милош je знао ко га je на
то подстицао. И за велико чудо, Милош му то није више замерао, већ га
je жалио што je био под толиким Мариним лошим утицајем. Дошло je
до тога да се више није ни обазирао на њихово клеветање.
Сада je само желео да се ожени Вукосавом и да je доведе овде на
свој двор. Што пре, још сутра... Или можда тек када прођу ови ратови
који се најављују? Боље je по Вукосаву да остане неудата него да буде
удовица. To je вероватно и Лазар мислио иако му никад није рекао. Није
му ни морао рећи, то je једна од ствари о којима су сви мушкарци
размишљали пред рат. Како да обезбеде оне које остављају за собом,
како да им олакшају живот у случају њиховог невраћања.
Није то доводило у питање његову храброст или одлучност, али je
морао да се запита: зашто баш сад када je изградио себи нов дом и у
њега требало да доведе жену, и са њом да заснује породицу?
Неизоставно се сети Господњих речи: „Оче мој! Ако je могуће да ме
мимоиђе чаша ова; али опет не како ja хоћу него како Ти.”
Тишину шумску поремети шушкање сувог, опалог лишћа. Милош
препознаје ход крупне звери и полако устаје док затеже свој лук. Кроз
густо грмље назире обрисе дивљачи која се шуња. Без размишљања
нациља и одапе стрелу која фијукну и пролете кроз шибље, и зачу се туп
ударац... Затим, људски јаук.
Милош баци лук и потрча у том правцу. Скочи кроз честар док га
гране шибају по лицу и телу. Наиђе на човека који лежи постранце са
његовом стрелом у телу. Сагну се и полако га окрену. Кад угледа старо
лице испосника Зосима Синаита, он пребледе.
Стрела га je погодила у груди и кошуља му je већ била натопљена
крвљу. И крајеви његове седе браде се црвене.
„Побогу, шта то урадих!” завапи Милош држећи га у свом крилу.
Он гледа рану, извадио би стрелу која штрчи из ње, али боји се да то
уради. Зна да ће тако брже искрварити, a овде му не може превити рану.
Свестан je да je то смртоносан погодак, да му je пробушио плућа и да ће
се старац ускоро угушити у својој крви. Али не жели да у то поверује,
покушаће да га спаси. Однеће га до Ждралина, ставити на њега и...
„Опрости ми, оче, на немарном гађању.”
Подиже он испосника и крупним корацима крену ка Ждралину. Није
много помогло што je коњ био близу. Додуше, ставио га je у седло и
спустио му га на врат, али сваким кораком човек je од бола застењао и
неколико пута се зањихао и умало није на земљу пао. Некако су стигли
до једне речице која се пробијала кроз шуму када му je ту испосник
махнуо руком да стану.
„Ту ме мани, ту ме остави, да мирно умрем” простења Зосим.
Милош га скину са Ждралина и положи на обалу жубораве воде.
Држи му главу у крилу, стеже му руку. Гледају се њих двојица у очи.
Испосниково дисање се успорава и све je плиће. Обојици се чини да je
клокотање воде и песма шуме све гласнија. Старац другом руком
загреба земљу, напуни њоме шаку и принесе je полако носу. Милош
чује како ју je дубоко помирисао. Осмех му je затитрао на лицу.
„Лепо мирише... земља... у којој ћу починути‚” рече он.
„Како, Боже, себи ово да опростим?‚” мукљиво ће Милош док му се
очи пуне сузама.
„Воља je била... Господа нашег... да свој живот... овако прекратим,
господине мој... He једи се на себе... јер као што je Он рекао у селу
Гетсиманији. Иако ме не може чаша ова мимоићи да je не пијем, нека
буде воља Твоја’.”
И глава му клону. Милош оста загледан у његов спокојан израз лица.
Његове последње речи му одјекују у глави... као одговор на његову
малопређашњу молитву.
Ha том месту, више реке, Милош Обилић почео je да гради манастир
Тумане. Његово довршење, каже предање, није дочекао, али народ тога
краја га je завршио и у њему су положили земне остатке испосника
Зосима Синаите.
 Глава шездесет и друга - Пролеће 1389.

„А кад дође потоње вријеме,

Пак с’ потече вјера и невјера,
Te невјера мимо вјеру прође,
И змајев’ма учини невјеру,
Онда Србим царовања нема”

Н еобично мирно и тихо вече спустило се над Крушевац тог првог

јунскога дана. Славље после велике победе код Црне стене за
Спасовдан завршило се, чини се, брже него што je почело. Никоме није
било до весеља јер их je по повратку из Хомоља сачекала вест да je
султан Мурат са војском од око четрдесет хиљада трупа прешао
Кумановско поље и да се креће ка Јужној Морави. Кнез није имао
другог избора него да пошаље своје трупе форсираним маршем напред
да се придруже војсци Вука Бранковића и краља Твртка код Лаба и
Ситнице. Њега je Вук дочекао у Крушевцу дошавши с Маром и
породицом, како би заједно кренули на Косово.
Али није напетост била само због предстојећег окршаја са Турцима,
већ што су те вечери за истим столом седели Лазар, Милица, Милош,
Вукосава, Вук, Mapa и Змај од Јастрепца. Стицајем околности, или
можда вољом неке више силе, Лазар je задржао господара Јастребине
ради прославе победе код Црног камена. И он je сутрадан требало да
крене пут Јастрепца.
Једино кнез није примећивао усиљен разговор који се за столом
након обеда водио. Његова Милица није смела да погледа Змаја од
Јастрепца, све време je ћутала и скоро ништа није јела.
 Вук и Милош су се игнорисали, a Mapa и Вукосава се гледале испод
ока.
„Жалосно што не стигосмо да окупимо трупе раније и да Агарене
сачекамо у Качаничкој клисури” рече Лазар пијуцкајући вино.
„Није било времена, кнеже” рече Вук. „Био си заузет на другој
страни.”
„Хм... Знам, али војска je осокољена након победе код Црног
камена” опет ће он. „Подједнако ће се борити и против Турака.”
„Била je то велика победа, кнеже‚” рече Змај од Јастрепца, „и да
ниси стигао у последњи час са својом коњицом, не знам да ли бисмо сад
седели овде.”
„Не претеруј, господару Јастребине, знамо ко je највише заслужан за
нашу победу!” рече он и опет нагну пехар. Очи су ми сијале, почело je
да га вино хвата.
„Ипак, победа je твоја.”
„Наша... победа je наша... Kao што ће бити и предстојећа битка” рече
задовољно Лазар. „Али, Вуче Бранковићу, ja бих да ми војводу Вука
Руговца с његовим људима пошаљемо на планину Голеш.”
„Зашто тамо, кнеже?” пита Милош.
„Одлично je стратешко место, доминира целим подручјем.”
„Урадићемо тако чим стигнемо‚” рече Вук.
„Мир с Угарима нас много кошта, али бар нас неће напасти с леђа”
рече Лазар. „Краљ Твртко и ja нисмо успели да их убедимо да нам се
придруже.”
„Рекла сам ти да си на погрешну страну стао, Лазаре” рече Милица.
„Није требало да се мешаш у њихове унутрашње борбе за престо.”
„Шта je ту je” рече кнез и нагну пехар, па да скрене тему на ведрије
ствари, рече: „И када ћете се вас двоје венчати, Милоше?”
„ Ja сам предложио да буде на Митровдан, на моју славу” рече он.
„Али Вукосава хоће раније, на светог Илију.”
„Жене се увек журе да се венчају” смеје се кнез.
Милица се узврпољи у столици, осећа продоран поглед свога
љубавника. He мора он њој ништа да каже, она као да чује његово
шапутање.
„Велика je срећа што je Константин Дејановић задржао султана код
себе и дао нам времена да се припремимо‚” рече Вук.
„Кад већ није могао да нам се придружи, хвала му што je убедио
Мурата да се у мају не може путовати Македонијом због расквашене
земље! ”
„И не заборави да нам je дојавио из ког правца ће доћи” рече
Милош.
„И колика je војска.”
„Јеси ли, Вуче, наредио да се турски извиђачи сачекују чим уђу на
нашу земљу?” пита га Лазар.
„Нико се неће извући жив
„Тако ћемо бар држати султана дуже у незнању о нашим положајима
и броју трупа” рече Лазар. „Не морају да знају да их je скоро дупло
више од нас.”
„Видеће када станемо наспрам њих на бојном пољу” рече Милош.
„Не мора бити тако, распоредићемо трупе и по резерви‚” нагну
пехар Лазар. „Изненадићемо их, не бригај.”
„Ја не сумњам у победу знајући да je ред Змаја уз нас’’ рече Змај од
Јастрепца и устаје. „С тим сазнањем идем на починак, a сутра ћу вас
испратити у бој
„И ми бисмо могли раније да полегамо” рече Милош устајући. „Дуг
je пут пред нама.”
Вукосава ништа не рече већ послушно устаје и излазе заједно из
трпезарије. Милици видно лакну када угледа леђа Змају од Јастрепца.
Примети то Mapa, па рече:
„Мати, ти као да се ниси опоравила од лане када си пала у постељу.”
„Добро сам, кћери... Само сам уморна и секирам се због наших
мушких глава што сутра иду у бој.”
„Ајде-де, није толико страшно, Милице” рече Лазар и нагиње вино.
„Нити je први пут. He бригај, видећеш како ћемо потерати Турадију у
бег!”
„Мене брине нешто друго, тасте” промрмља Вук.
„Нема шта да те брине, све je спремно да их дочекамо” одмахује
руком Лазар. „За који дан ћемо се придружити нашој војсци, и уз
Милошево знање њихове тактике, смислићемо нашу стратегију.”
„То ме брине... Милош.”
„Не започињи исту причу, молим те, Вуче Бранковићу‚” диже обе
руке увис Лазар. „Милош je доказао своју лојалност много више од
неких великаша који ће нам се такође придружити.”
„Не знам, кнеже, али њему мало-мало па кавази доносе злато од
султана.”
„Је ли он то крио од нас?... Није... Je ли дао већи део тог новца теби и
мени?... Јесте... Чему сад те оптужбе? Рекао ми je да ће задржати мало за
своје венчање с мојом кћерком. Да ли je то грех?”
„Није, кнеже, али...”
„Зашто га онда оптужујеш за издају? Пола наше властеле je добило
новце од султана! Неки су то признали, други то крију... Од таквих се
треба бојати да нас не издају, a не од Милоша Обилића! ”
„Оче, треба ипак да саслушаш Вука..” започе Mapa, али je Лазар
прекиде подигавши руку.
„Нећу више о томе... Могли бисте и ви да полегате раније, сутра
израна полазимо.”
Вук и Mapa ћутке устају и излазе напоље. Лазар и Милица остају
сами, али у тишину почиње да се увлачи нестрпљење. У ваздуху je
напетост која спрема да ослободи велико зло. He осећају je они, али ту
je, потребна je само једна реч да покрене лавину крвавих догађаја.
Док Лазар ћутке седи и испија вино које почиње да га успављује и да
му отупљује чула, он овлаш размишља о сутрашњем дану, преслишава
се шта je урадио, a шта му тек предстоји да заврши. И не примећује
Милицу, која седи укочено крај њега и не трепће. Она je толико
уплашена да не зна за себе. Страхује да ће je ноћас походити Змај од
Јастрепца. Било да ће се нечујно увући у њене и Лазареве одаје, онако
како само змај уме, или да ће je дозивати себи. Она je сад свесна да би у
оба случаја вриштала на сав глас покушавајући да се одупре тој страсти,
која joj дуго кида душу. Од прошле године било joj je све боље и боље.
Понекад данима не би размишљала о Змају од Јастрепца, али када га je
пре неки дан видела у друштву Лазара и Милоша на градској капији,
осетила je као да ју je нека невидљива рука снажно повукла назад у
ковитлац осећања која je добро познавала и којима се радо у почетку
препуштала. Али сада je било другачије. Њена свест je била јача, кајање
теже, a она непоколебљива у одлуци да му се више не пода.
„Хајдемо, жено, и ми да полегамо” рече Лазар с муком устајући.
Он крену полако и случајно се осврну да види иде ли она за њим.
Кад оно - она укочено седи и са ужасом у очима гледа у њега. Утисак на
њега беше такав да се тргао и глава му се умах разбистри.
„Шта ти je, Милице?” завапи он прилазећи joj. „Опет ти je лоше?
Бледа си и потмула.”
 Она одмахује главом, a очи joj се пуне сузама. Напетост коначно
пуца.
„О, мужу мој!” грца док говори. „Грешна сам ти ja у очима
Господњим, a још грешнија у твојим! ”
„Казуј, жено, шта те мучи! О чему причаш? Какве грехове
спомињеш?” штрецну се Лазар.
„Ја... ja не смем у кревет, мужу мој... Има већ неко време како ме у
своју постељу увлачи Змај од Јастрепца, a ja му се не могу одупрети!”
сузе лије кнегиња док једва говори. „Душа ми се раздире, a срце ће ми
препући од срамоте и туге... Али он има неку моћ нада мном којој се
јадна ja узалуд опирем! ”
Смркну се Лазару лице, уста му се спустише до црне земље, a очи му
се закрвавише. Прокључаше у њему крв и вино, и ударише га у главу
тако да му лице поцрвене од јарости. Стиска песнице да су му побелели
зглобови. И уста je стиснуо да пригуши крик у себи. Али не могаше
више да издржи, заурла од беса и руком муну по столу и сруши све што
je било пред њим. Скочи на ноге и излете напоље. Није ни чуо када je за
њим Милица зајаукала.
Зна Лазар довољно о страсти змајева, о томе се прича и распреда
вековима, али ни на крај памети му није да таква срамота може снаћи
његову Милицу. Није он њу кривио, само ју je жалио што je постала
жртва, не схватајући суштину змајевитости и несрећне околности које
су довеле до њеног грешног признања.
Лазар je без куцања улетео у одаје Вука и Maрe, и затекао их када су
почели да се свлаче. Обоје се уплашише кад угледаше кнеза
искривљеног гневног лица и закрвављених очију.
„Шта се десило, Лазаре?” узвикну Вук.
„Понеси мач... дај ми свој бодеж!‚” пружа руку Лазар.
„Шта те je спопало, црни човече?”
„Оче, шта je било?”
„Крени за мном! ”
Вук исука мач, a њему даде бодеж. Крупним корацима кнез хрли
кроз ходник, Вук потрчкује за њим.
„Куда ћемо, Лазаре...?”
„Змај од Јастрепца je моју Милицу увлачио у постељу” једва он
процеди кроз зубе колико га je бес спопао. Није могао да говори, a срце
му je хтело да искочи из груди.
 „Шта рече?” понови Вук запрепашћено, a кад Лазар оћута, он замуче
на неколико тренутака пре него што узвикну: „Знао сам ja! Све време ти
говорим да су ти змајеви подли! ”
Али Лазар га не слуша, он се устремио на врата одаја у којима je
Змај од Јастрепца.
„Приђи му с леђа и прободи га мачем” промукло ће Лазар. „Ja ћу му
забити бодеж спреда... Хоћу да га гледам у очи када буде умирао!”
Лазар je из залета провалио у гостинску собу и затекао Змаја од
Јастрепца када je одлагао свој појас с мачем.
„Под мојим кровом ти походиш моју жену, ниткове!‚” викну Лазар
бацивши се на њега. „Какви смо ми то пријатељи, савезници, када си
обљубио моју Милицу?”
„Кнеже, почуј ме, да ти објасним.. ” подиже руку сталожено Змај од
Јастрепца, али не стиже реченицу да доврши јер му Лазар заби бодеж у
стомак.
Одмах за њим Вук Бранковић га прободе мачем кроз леђа, a
вилењаку покуља крв на уста. Ухвати рукама Лазара за рамена и
избечено га погледа не верујући шта се дешава.
„Шта то урадисте, људи...?” завапи on док je клизио на под.
Како му се тело испружи, тако засја јаркобела светлост из њега и
заслепи их обојицу. Покрише рукама очи. Осећају како се ослобађа
велика топлота, пецка их кожа и ваздух постаје гушћи, тежи за дисање.
Kao оркански ветар захуја и зазвижда када из тог белила изрони
искричави и светлуцави змај, који замахну крилима и полете у зид,
удари у њега и распрсну се у безброј разнобојних искрица које несташе
у ваздуху.
Вук и Лазар стоје у гробној тишини и гледају око себе. Нигде није
остало трага од Змаја од Јастрепца, ни од његових ствари. Тада Лазар
примети да златни Душанов крст који je увек носио и који му je једном
спасао живот, сада лежи на поду извитоперен и искривљен до
непрепознавања. Није смео да га дотакне.
У тешкој муклини ноћи чуло се рзање и њиштање Волуја. Kao
предсмртни крици коња који умире у најтежим мукама.
Лазар седа на кревет и хвата се за главу. Очајање због прељубе и
због убиства гурају га до руба лудила. Стиска песнице и зубе, одмахује
главом као да одбија да поверује у све што се десило. Осећа се као да то
није он урадио, или да je само сан из кога се тргао и чека да осети оно
блажено олакшање. Али уместо тога, уследила je болна спознаја горке
стварности. Његов камени израз лица као да Вук Бранковић не
примећује, већ седа поред њега.
„Такви су змајеви, Лазаре‚” рече он тихо. „Походе жене и заводе их
до лудила... Био сам у праву... Видиш ли сад?... Говорио сам истину у
вези са Милошем Обилићем.”
Лазар га безизражајно погледа. He схвата шта овај жели рећи.
„Овако je Милош опседао моју Мару, али она му се није дала.”
„О чему причаш, Вуче?” тихо ће Лазар.
„Како о чему?... Па сви знамо да je Милош син Змаја од Јастрепца...
Сам си ми то рекао... Исти je као он.”
Кнез га дуго гледа. Нема шта да каже. Устаје полако, уморно, осећа
да се над њим надвила некаква сила која га притиска одозго. Колена му
клецају. Збуњено гледа око себе. Напослетку рече:
„Спреми се, крећемо одмах на Косово.”
„Зар сад, по мраку?”
„Сад, или нећу никад.”
Заједно изађоше из одаје и одоше да се спреме, да се кришом
искраду из двора, бежећи од свога злодела које су само они осећали у
ваздуху.
Милош ту ноћ није ока склопио. Лежао je у постељи поред Вукосаве
и размишљао о оном делу животног пута који je још био пред њим.
Обећање које je дао Мокоши деловало му je неоствариво. Ипак, мораће
како зна и уме да се пробије кроз редове непријатеља до султана и да га
убије. Или ће бар погинути покушавајући. Можда ће и успети у свом
науму и постићи највећи подвиг у свом животу. Таква слава траје док je
века и света. Стаће раме уз раме с највећим јунацима старог света. Kao
што се и сад певају песме и пишу књиге о Ахилу, о Александру
Великом... тако ће и његово име вечно бити опевано, a његов подвиг
бити узор будућим поколењима. Вратиће се из боја овенчан славом о
каквој ни богови не могу сањати... И живеће у миру и љубави са својом
вољеном Вукосавом.
Тмурно јутро je освануло. Сунце се црвенело кроз сиве облаке који
су се раширили небеским сводом целом дужином. Његови зраци не могу
да се пробију. Милош их гледа кроз прозор. Делују му нестварно, као
вео који je затегнут с једног краја хоризонта на други. Зашто се сунце
толико црвени? Kao да je испуњено крвљу. Ваздух je непомичан, ни
дашка ветра нема. Ниједне птице да пролети, ниједног цвркутаја који
најављује зору. Тежак мук се спустио на земљу као зли наговештај.
Обукао се тихо да нe пробуди Вукосаву. Када je био спреман, застао
je размишљајући да ли да je пробуди и опрости се с њом. Можда да га
она испрати до Ждралина, да се пољубе, кажу једно другоме неку
охрабрујућу реч. Нешто што ће им служити као утеха наредних дана.
Крене к њој, па стане. Ипак оклева. Можда je боље да je пусти да спава.
Шта би могли рећи једно другом? Она би плакала, он ће je тешити,
љубити... Биће му још теже. Растанци су увек тужни, a пред бој
неутешни. Сетио се растанка у Паун двору. Kao да сад види Душаново и
Јеленино лице. Тихи безречни загрљај, неизрецива чежња у очима која
остаје нема. Тада се ваздух осећао као сад.
Милош се нагну и нежно пољуби Вукосаву у косу. Окренуо се и
изашао.
Из њених затворених очију сузе се искрадоше. Заронила je лице у
јастук и грчевито зајецала. Тело joj je дрхтало. Пригушено je ридала не
дижући главу. Стезала je јастук рукама... A онда нагло устала. Истрчала
je боса из собе плачући. Ипак жели да га загрли, да га пољуби. Да му
каже колико га воли и да ће увенути ако joj се не врати. Жели још
једном да осети његов дах на свом лицу, његов додир, да осети мирис
његов. Ma, бар да га погледа још једном, ништа више.
Истрчала je из двора и застала на вратима. Успела je само да га спази
како замиче кроз капију на свом Ждралину. Усправан и уздигнуте главе,
као што je био целог живота.
Више га није видела.
 Глава шездесет и трећа - Видовдан 1389.

„А пре смрти његове (Лазареве),

у лето треће, сунце се у таму претвори
тако дa се и звезде у подне појавише
и крвав месец, показујући несрећу
која ће доћи oд синова Исмаиљевих”
(Пећки летопис)

Н егде око поднева трубе затрубише збор. Наста велика пометња јер
сви хиташе ка цркви Самодрежи, где ће им се обратити кнез Лазар.
Киша лије као из кабла, спојили се суморно небо и црна земља. Људи
гацају по блату, намичу кабанице на лице. Сви се чуде колика се киша
сручила. И где баш сад пред сутрашњи бој. Иако je небо суморно, лица
су им ведра. Нема међу њима никога ко се не поноси што се одазвао на
кнежев позив, нема никога ко се двоуми да ли je требало да дође, нити
икога ко већ није спреман за љути бој. Људи се осврћу, охрабрује их
мноштво које се окупило између Лаба и Ситнице. Гледају с дивљењем у
витезове под пуном ратном опремом, у њихове оклопљене коње. Они су
њихова узданица јер куд прође тешка коњица, иза њих не остаје нико на
ногама.
Када се појавио кнез Лазар на коњу, био je окружен својим
најоданијим властелинима. Крај њега су били Вук Бранковић, Милош
Обилић, Влатко Вуковић, Иван Хорват, Југ Богдан, Мусићи, војвода
Крајимир, Димитрије Војихновић, Павле Орловић, Милан Топлица,
Иван Косанчић...
Видети само њих било je свакоме довољно да буде сигуран у победу.
Још кад je кнез повикао:
„Ви, о другови и браћо моја, велможе и благородни, војници,
војводе, велики и мали, сами сте знали и видели колика нам je добра Бог
у животу овом даровао, и ничега красног и слатког овога света, славе и
богатства и свега што je људима потребно - не лиши нас; него, штавише,
Он нам и умножи. Зато ако нам што невољно и болно буде, да не
будемо недобротворни и неблагодарни Њему за ово. Ако нам мач, или
рана, или хиљаде смрти догоди се нама, поднесимо то слатко за Христа
и за благочестиву веру нашег отачаства. Бољи нам je подвиг смрти
неголи стидан и ропски живот; боље нам je у боју од мача смрт поднети
неголи плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет,
постарајмо се, дакле, да ускоро подвиг страдалачки примимо да бисмо
поживели вечно на небесима; именујмо себе војницима Христовим,
страдалцима за веру како бисмо се уписали у књигу живота. He
поштедимо тела наша у борењу да од Подвигоположника светле венце
примимо. Страдања рађају славу, a трудови посредују за починак! За
крст часни и слободу златну! ”
Ha те речи, заори се из десетина хиљада грла:
„За крст часни и слободу златну! ”
Само што се маса почела разилазити, осокољена кнежевим речима,
кроз њу се трком пробија један војник и виче:
„Кнеже, стижу непријатељи! ”
„Где су?” пита га Лазар.
„Иду на Газиместан.”
Прилазе остале војсковође. Сви су узбуђени. Згледају се и
коментаришу.
„Нападни их одмах! ” узвикну Вук Бранковић.
„Нареди да се војска одмах построји за битку! ” додаје Милош
Обилић.
Лазар се замисли, па осматра оловно небо, из кога сипи киша.
Блатиште je свуда, a негде ни коњи не могу да прођу.
„Не... Сутра израна” рече кнез.
Незадовољне велможе побунише се углас. Наговарају га да нареди
да одмах запоседне битку.
„Лазаре, наша војска je одморна, спремна за бој‚” рече Вук.
„А они тек пристижу! Уморни су, гладни, мокри... Можемо их
злобрзо разбити!”
 „У праву je Вук, кнеже” рече Милош. „Ударимо их одмах из све
снаге!”
Лазар се наједном окрете косингасу.
„Шта би ти урадио, Гаврило?”
„Лазаре, ja сам свог непријатеља напао на Црном камену чим je
главу промолио из рупе.”
„Добро каже Гаврило!‚” потврђује Влатко Вуковић.
„Ударимо на њих одмах!”
„Не чекајмо да се одморе! довикују други.
Лазар се двоуми. Опет гледа у небо. Боји се да ће пешадија јуришати
по глибу и бити лака мета стрелцима, a до непријатеља ће стићи
исцрпљени. С друге стране, Турци су сад уморни и гладни,
неприпремљени за битку. Кнез опет упитно погледа Гаврила.
„Нападнимо их’’ рече он.
Тајац. Лазар гледа лица својих људи. Двоуми се. Није задовољан
развојем ситуације, посебпо овом кишом која je размекшала терен за
тешку коњицу. Када би бар престала да пада, па грануло сунце...
„Сутра израна” рече коначно Лазар и крену ка свом великом шатору.
Сви се разиђоше негодујући, гунђајући, али стављена je тачка.
Кнежева реч je последња. Али њега тиште јаке сумње. Једноставно није
задовољан како му све изгледа. Јесу се бројне трупе окупиле и сви су
орни за бој, али он je осећао да нешто недостаје што би утврдило његову
решеност. Након што му се гнев од оне кобне ноћи у Крушевцу стишао
и пошто je хладне главе о свему могао размислити, боји се да je његова
исхитреност и непромишљено убиство Змаја од Јастрепца можда криво
за оно помрачење усред дана, за месец који се у подне појавио, за ову
проклету кишу која не престаје. Kao да небеса плачу због проливене
змајске крви!
Te вечери у његовом шатору, за време кнежеве вечере и пред
окупљеним војсковођама, као да се суморна злослутност дана увукла у
њих и изазвала раздор и неповерење. Није само кнез то осећао, али он je
једини покушао да потражи спас и да смири узбуркане духове. Умало
му je то и успело, јер већина присутних једва дочека његов предлог:
„Господо моја, с обзиром на ове неповољне околности...‚” започе он,
„због кише која не престаје и непогодног терена на коме се налазимо...
залажем се да се ујутру повучемо назад и сачекамо непријатеља у
Ибарској клисури, где ће земљиште бити потпуно на нашој страни..Зачу
се гласан жамор присутних. Кнез повиси тон: „Знате да сам раније
предлагао да их дочекамо у Качаничкој клисури, али на несрећу,
времена за то није било... Сада још можемо да се повучемо и Турци ће
то једва дочекати. Помислиће да бежимо и намамићемо их лако у
Ибарски теснац, одакле нико од њих неће живу главу да извуче! ”
„Тако je!‚” узвикну први војвода Крајимир и устаје. „Тамо се њихова
војска не може раширити и биће стешњена као у Термопилском кланцу!
”
„Слажем се! ‚” устаје и Иван Косанчић. „Можемо с првим светлом
покренути војску на север!”
„Мудро, кнеже!” диже пехар Југ Богдан. „Требало je одмах тамо
заузети положаје, a не долазити на Косово!”
„ Лако ћемо их тамо опколити и потући до ногу‚” додаје Милош
Обилић.
„Ако им препречимо пут посеченим балванима, њихова војска ће
успорити и расути се‚” рече Лазар охрабрен овако добрим пријемом
његовог предлога.
„Шта ja то чујем!‚” повика Вук Бранковић устајући, a сви се
умирише. „Да je напала вашу кућу ова неман азијатска, као моју што je,
не бисте чекали ни зору већ бисте ступили у битку још вечерас. Да ли
би икад одступили да вашу чељад неко роби, a имање пљачка?
Предлажем да се сутра раном зором, још за росе, удари на ту неман, док
дан не ослави и сунце не усија оклопе. Дан je светога Вида, који ће са
свију страна гледати у наше благословено српско оружје, a нама самима
видати ране... Сутра je, Лазаре, и твоја слава свети Амос! Суочимо се
пркосно и непоколебљиво са Азијатима!” После таквих речи, нико није
могао било шта рећи у корист
Лазаревог предлога и остати равнодушан према Вуку. Ипак, помало
невољно, сви се сложише да повлачења неће бити. Непријатан тајац који
уследи прекиде опет Лазар:
„Војвода Вук Роговац и Орловић Павле су запосели Голеш и на наш
знак напашће Азијате с леђа... Досад je већ требало да су тамо стигли, па
немојмо бригати.”
„Не бригам ja због Азијата, кнеже... ни због овога псећег времена”
рече Вук. „Неголи се плашим издаје, па нам ни Вук Роговац ни Орловић
Павле неће помоћи! ”
Разлеже се непријатан жагор, a сви испод ока погледаше Милоша
Обилића, који седи између Ивана Косанчића и Милана Топлице.
„О каквој издаји говориш, Вуче Бранковићу, птицо злослутницо?‚”
нагну се напред Иван Косанчић.
„Међу овим честитим витезовима нема ниједног издајника” додаје
Милан Топлица.
„Можда га вас двојица заточника не видите, али ja видим једног
делију који од султана агаренскога добија чизме дуката... Да ли их je
заслужио због лепих му очију?” иронично ће Вук.
„Већи део тих дуката поделио сам теби и кнезу” умеша се Милош
осећајући свој гнев како тиња. „Колико знам, те новце сте употребили
да опремите своје људе, па што ми сада приговараш и за издају ме
оптужујеш?”
„Јер бројна лета си провео у његовој служби, и толико си се истакао
да ти je султан чак царски берат издао да дођеш опет да му ноге
љубиш... A знамо сви да вук мења ћуд, али длаку никако, делијо!”
„Ко je овде вук, не морамо расправљати... Вуче! ”
Бранковић устаје и одгурује столицу. Сева очима док руку на балчак
свога мача ставља. Милош скаче за њим и нетремице га гледа. Спреман
je да га ухвати за гушу ако треба.
„Станите, људи!‚” диже руке Југ Богдан, устаје сад и он. „Шта вас je
спопало? Нема овде непријатеља, већ тамо преко!”
„То ћемо видети сутра, Југ Богдане!” узвикну Вук. „Уверићемо се
због чега турски кавази кришом Милошу доносе те дукате.”
„Немам због чега ja теби да се правдам, када сам на мегдану пред
светом доказао на чијој страни je правда‚”рече Милош и седа.
„Уверисмо се, дакако... није ли, кнеже?”
Лазар замишљено гледа у Милоша Обилића, његово лепо лице, очи
које одају поштење, безрезервну лојалност. Али његова змајевитост му
оставља горак осећај када зна да je син љубавника његове вољене
Милице. Можда je Вук ипак био у праву када га je оптуживао што je
насртао на Мару? Уосталом, она je његова кћерка, зашто би лагала и
ваљда треба прво њој да поверује? Ко je у стању на тај начин да пљуне
на пријатељство, на нечије гостопримство због обичног телесног
задовољства, на шта ли je онда спреман када су царска обећања у
питању? Иако му разум говори да не пренагли опет, a савест да се не
препушта сумњи, због чега би се касније кајао, на саму помисао о
Милици осећа како му гнев удара у главу и облива га зној.
 Он подиже свој пехар и нуди га Милошу:
„Вино попиј, a на част ти пехар, делијо‚” рече Лазар. „Веро моја и
потоња неверо.”
„Нисам Јуда да ми нудиш свој пехар, кнеже‚” устаје Милош, али
сталожено говори. „Нити си Господ наш пa да знаш ко je издајник.”
„Видећемо већ хоћеш ли ме сутра издати и одбећи турскоме
султану.”
„Хвала на вину, Лазаре, али не на тим болним речима‚” гледа га
Милош право у очи. „Ја невера никад нисам био, нити ћу икад бити, a то
ћу ти сутра на твоју крсну славу доказати...”
У гробној тишини, Милошу сопствене речи чудно звуче. Чује их као
у пећини, одјекују као да су туђе, a не његове. Kao два гласа која
истоветне речи говоре, истим тоном... али онај други je женски. Познат
му je, као да га je уснио некад.
„А ти, Вуче Бранковићу, сутра на Видов данак, видећемо ко je вера,
a ко невера... јер тако ми Бога великога‚” и прекрсти се пред свима,
„сутра ћу се пробити до Мурата, стаћу му на врат и убити као аждера...
A буде ли добри Господ хтео да се могу вратити у Крушевац по моју
Вукосаву... ухватићу те, Вуче Бранковићу, везати за копље и забити на
ово бојно поље, на коме кажеш да ћу вас издати... Тако ми части и славе
заточничке!” и још једном се прекрсти.
Затим се окрену и изађе из шатора. Милан Топлица и Иван Косанчић
прекорно погледаше кнеза, па похиташе за Милошем.
Њих тројица су ћутке и крупним корацима грабили ка њиховом
шатору. Милош je свестан значаја свога обећања. Сад осећа да чини
последње кораке на свом судбоносном путу. Целог живота се питао која
je била сврха његове жртве и свих оних њему драгих људи који су га
успут пратили и давали му снаге. Сада je и та загонетка била
одгонетнута. Ако му се некад чинило да je пут пред њим магловит, сада
je био савршено јасан, a одредиште видљиво, надохват руке.
Око ватре седе змајска браћа и тихим гласовима разговарају.
Свакоме од њих je велика преља пређу мотала. Док неки с надом
очекују сутрашњи дан, други су помирљиви с оним што им je коб
укобила. Неки зато нагињу мешину с вином, док други глатким каменом
оштре своје мачеве. Међу њима влада савршен мир и свако бој спокојно
дочекује.
Милан Топлица и Иван Косанчић седа међу Рељом Крилатицом,
Бановић Страхињом, Љутицом Богданом и Бановић Секулом, они им
додају мешине с вином. Само Милош стоји и миловидно их гледа. Срце
му пуно кад их види овако змајевите, неустрашиве. У победу не може
сумњати јер се у њих једино може поуздати, да ће брат брату чувати
леђа и себе подметнути ако затреба.
„Откуд се ви тако брзо вратисте?” пита их Секула.
„Ах, кнежево вино се укиселило” рече Милан Топлица након што
нагну мешину.
„Па око нас кисела лица седела” додаје Иван Косанчић.
„Зато je медно вино наше боље” смешка се Реља, све му je јасно.
„Уз браћу je вино увек слађе” рече Страхиња.
„Чујте ме, братијо змајска‚” рече Милош. „Вечерас сам се кнезу пред
свима заклео да ћу агаренском аждеру на врат стати и утробу му
распорити... Зато сутра каним ударити право к њему, и како знам и
умем, уз Божју помоћ, пробити се до његовог шатора... Вратити се отуд
не знам да ли ћу успети, и више ми није толико важно, већ само да
узмогнем заклетву своју испунити и још једном пред Богом осветлити
свој образ јер ме неки зли језици оптужише за издају... Ja, заточник
Милош Обилић, часно и поштено живех, и увек могах свакога у очи
погледати... Сутра се можда вратити нећу, па вас молим да мојој
љубљеној Вукосави пренесете да ће ми oнa бити у мислима док смрт у
очи будем гледао.”
„Почуј и ти мене, Милоше Обилићу‚” устаје Иван Косанчић. „Ја
твојој Вукосави то нећу пренети јер ћу бити уз тебе... до краја.”
„Е, вала не могу ни ja” диже се и Милан Топлица. „Што сте ви бољи
па сву славу за себе да приграбите? И ja идем с тобом, Милоше! ”
Сви се придижу. Најстарији међу њима Љутица Богдан рече:
„Мораћеш да си нађеш некога другог јер сви идемо с тобом.”
„Чујте ме, јунаци..” зачу Милош глас иза себе и окрену се. „И ja пред
Бога морам свој образ осветлити и за грех се искупити, макар то било
мојом смрћу‚” прилази им Срђа Злопоглеђа. „Допустите ми с вама да
јашем.”
„Ко би био сакалуд да не допусти Срђи да jaшe с њим! ” смеје се
наглас Страхиња.
„И да с њим пије! ” добацује Љутица Богдан.
„Част би била наша, Срђо...” рече Милош, „да ми с тобом јашемо!...
Хајде, седи с нама.”
 Поседаше заједно у круг, a ватра се сама од себе разгори и пламен
сукну увис.
„Нема нам овде нашег Гаврила да нам каже шта ово значи!” смеје се
Иван Косанчић.
„Видео сам га данас, овде je” рече Милан.
„Јесте, јесте... Неку голобрчад je слао кући” додаје Милош.
„Ако, и треба... Није крварија за дечурлију” рече Срђа.
„Још неко нам силно недостаје” рече Секула.
„Наш Марко” са сетом рече Реља. „Но, сад je косингас и није му
овде место.”
„Можда није.. ”рече Милош и устаде, „али то није разлог да не
попијемо у његово име.. ” и подиже мешину с вином, „и као што je он
једном давно нама рекао, браћо:... Пре крви, пре мука и дивљег
мегданлука... Наздравимо, јунаци!”
С првим јутарњим светлом, док су се обе војске будиле, Милош
Обилић се искрао из српскога табора у пратњи своје змајске братије.
Под окриљем зорног светла прегазили су реку Лаб, покрај Бабиног
моста, и кренули ка Гладној води. Ваздух je био пун влаге након
јучерашње кише. Престала je падати око поноћи. Небо се разведравало,
обећавало сунчан дан. Јахали су у тишини, заокупљени својим мислима,
истим мислима.
До касно у ноћ су се договарали како да стигну до султана. У
почетку су се залагали да се мачем пробију до њега, али убрзо су
одустале од те намере јер су схватили да се неће сами пробити кроз
троструки обруч камила чак и да успеју кроз густе редове њихове
коњице, јаничара, стрелаца... Било je вероватније да ће се заглавити код
њих и непријатељ ће их опколити и једног по једног убити. Имао je
Милош искуства и одлично je познавао њихов начин борбе. Тачно je
знао и распоред њиховог логора. Увек je био исти, никад се није мењао.
Што би кад je био савршено безбедан. У средини четири главне заставе
био je султанов чадор. Поред њега су дворски коњаници, испред
јаничари, около троструки ред камила. Унутар тог круга јарак, a у њему
пободени штитови и сабље. Да би се тај „бедем” пробио, била je
потребна цела оклопна коњица, a да турска војска нема ни левог ни
десног крила.
Затим je био предлог да се у току боја Милош наводно преда или да
као пребег тражи пролаз. Но, и од тога су брзо одустали знајући да се у
току боја никад не узимају заробљеници, нити ће неки башибозуци или
акинџије желети да се бакћу са њима у општем метежу борбе. Сви су
сумњали да ће га у току битке пропустити ако им буде махао бератом
пред носом. Ко je био луд да загледа хартију коју носи неки српски
витез док се уоколо сви кољу. Свако je гледао да остане жив и да убије
противника, a не да чита којекакво писмо.
Остала им je само једна могућност: да се сви пред битку појаве пред
турским табором. Милош ће показати свој берат и тражиће безбедан
пролаз за себе и бар за два пратиоца. У току битке, остала братија
покушаће да се пробије до њих тројице. Тада ће Милош убити султана,
Милан и Иван прискочиће му у помоћ, и заједно ће кренути у сусрет
својима. Уз божју помоћ срешће се на пола пута.
У даљини се видео турски табор насупрот светлог неба. Ускоро су
могли разазнати четири царске заставе како штрче изнад свих осталих.
Били су близу и сигурно их je турска предстража могла видети.
„Сви знате шта треба чинити‚” рече Милош.
„Не бригај, знамо‚” рече Милан.
„Неће нас пустити да заједно одемо код султана, јер само ja имам
берат” рече Милош. „Вас ће сигурно задржати код обруча камила.”
„Чекаћемо твој знак, a онда ћемо покушати да се пробијемо до тебе.”
„Чим видите и чујете метеж, знајте да сам га убио.”
„Ево их, ево их” прошапута Иван, и сви се ућуташе.
„Дур, ђаури! Дур, ђаури!‚” повика стража да стану.
Испречи им се група спахија на коњима, с мачевима и дугим
копљима упереним према њима. Однекуд им други приђоше с леђа и
опколише их. Турски коњаници су напети, види се умор на њиховим
лицима. Ha њима je мокра одећа, коњи су до колена блатњави. Целу ноћ
су на стражи, нико више нема стрпљења. Између њих се пробија један
јузбаша, старешина, човек дугог мрког лица, оштрог погледа.
„Шта хоћете, ђаури?” промуклог ће гласа он.
„Доводим ове војводе падишаху по претходном договору” рече
Милош и уручи му царски берат.
Јузбаша гледа султанов печат, приноси хартију близу да види шта
пише, али још je мрачно, ништа не може да прочита.
„Твоје име?”
„Делија Милош Обилић.”
„Делија Милош?” изненади се он и потера коња ближе да га боље
осмотри.
„Ја сам служио под Хајредин-пашом код Костура када си на мегдану
убио оног Арнаута, делијо.”
„Да, Мусачијевог мегданџију, сећам се.”
Јузбаша га гледа, као да размишља шта да чини, али Милошево име
му je довољно познато да га пропусти. Поврх свега, носи и царски
берат.
„Хајде, за мном‚” рече он и поведе их напред.
Лаганим касом прођоше између пободеног коља и јарака испуњених
блатом и водом. Било je још башибозука и азапа који су уморно копали
рупе и побадали коље. Братија je могла да се увери да су Турци целу ноћ
утврђивали не само логор, већ и цео простор испред својих линија. Било
им je одмах јасно колико je био исправан предлог да се јуче нападну.
Ha улазу у обезбеђени логор сви су били заустављени. Јузбаша позва
само Милоша да крене с њим.
„Ефендија, допусти да поведем бар ову двојицу са собом” замоли га
Милош. „Говоре и они турски.”
Капетан одмери Милана и Ивана, и само климну главом.
Њих четворица уђоше у турски табор и лаганим кораком иду по
средини. Елитне турске трупе, јаничари, спахије и акинџије, тек су се
будиле, још увек нису спремне, док су башибозуци и азапи целу ноћ
копали препреке. Док су пролазили, сви су их пратили погледом. Многи
су Милоша препознали, показивали прстом на њега, дошаптавали се.
Стигавши до првог реда камила, заустави их један мулазим, који
заповеда демећијама, и пажљиво саслуша шта му јузбаша говори.
Неповерљиво гледа Милана и Ивана, одмерава их од главе до пете.
Загледа Милошев берат, клима главом, али je криви на помен оне друге
двојице. Делују му сувише поносито и гордо за пребеге...
„Њих двојица нек остану овде, делија нек прође” рече он напослетку.
Милош се побуни, али мулазим неће ни да чује. Показује му руком
да прође:
„Јала, јала!”
Милош се осврну и погледа Милана и Ивана. Њихови погледи све
говоре. Од овог тренутка Милош je сам, раздвојени су усред велике
турске војске. Ако се Лазар не пробије до њих, никада се неће сами
извући. Али њихов дух je решителан, воља гвоздена и непоколебљива.
Срце им удара јако, али лица су им мирна. Сви су у очекивању шта ће
Милош да уради.
Мулазим спроведе Милоша кроз сва три камиља обруча. Ha високим
животињама седе демећије наоружане дугим копљима и закривљеним
ђордама. Камиле су прибијене једна уз другу, везане ужадима за врат и
не могу да се помере.
Кад оставише живи зид за собом, засташе пред шолацима,
султановом личном гардом сачињеном од јаничара стрелаца. Зауставља
их један чауш, a мулазим му се клања. Нешто му тихо говори и предаје
му Милошев берат. Овај час гледа у хартију, час у њега. Слуша га
пажљиво, a затим му нешто кратко рече и оде.
Мулазим приђе Милошу и рече:
„Чекај овде, делијо.”
Беше шести час изјутра кад су обе војске биле постројене једна
наспрам друге. Нестварна тишина се спустила на бојно поље. Јутарња
свежина с планина се спустила у долину двеју река. Две војске се
гледају и одмеравају. Турска je шира, али нико не мари за то.
Центром војске командује цар Мурат са својом гардом. Десно од
њега je велики везир Али-паша са Сипахом, a лево од султана je беглер-
бег Тимурташ са Силихдаром. Пред њима су постројени јаничари.
Затим три реда везаних камила, a иза њих je Мурат разапео свој чадор.
To место зову мазгит, што на турском значи мегдан. Ha њему je султан
забо мегдан копље, што je био обичај свих азијатских војски, a
представљао je изазов да га непријатељ зароби, ако може.
Левим крилом, азијатским трупама, командује царев старији син
Јакуб Челебија уз помоћ Сариџ-паше, који предводи трупе из Ајдина и
Сарукана, Ајне-бег Иџит-паша, Тавуџ-балабан и Хамза.
Ha десном крилу je требало да буде султанов млађи син Бајазит,
звани Муња, али њега je отац још док су били у Македонији, послао на
планину Голеш кроз Качаничку клисуру, где je стигао пре Вука Руговца.
Када je овај, дан раније, по великој киши стигао у подножје Голеша,
војска je запала у велико блато и заглавила се. Нису имали куд него су
ту заноћили, али их je Бајазитова претходница открила, и у току ноћи
скоро сви су побијени. Преживео je само Орловић Павле, али био je
тешко рањен.
Зато су десним крилом заповедали Евренос-бег, Курд-ага, старешина
азапа, Јакши-бег, Инџе-бег и Балабан-ага.
Пред целим фронтом распоређено je две хиљаде стрелаца којима на
десној половини командује Маклоч Хамидовић, a левом половином
Мустафа Челебија.
Ha средини су топови под командом Хајдара.
Српске трупе су овако распоређене: средишњим делом фронта, где
се налазила оклопна коњица, командовао je Лазар, са њим су Југ Богдан
са Југовићима, и главном заставом, коју носи Бошко Миливоје Југовић.
Уз кнеза су војвода Крајимир, Дамњан Оливеровић, Мусићи и остали.
Десним крилом, на којем се налазила коњица и пешадија,
командовао je Вук Бранковић. Левим крилом, на коме je била босанска
коњица и пешадија, командовао je босански војвода Влатко Вуковић. Са
њим су били и хрватски крсташи под командом Ивана Хорвата.
Испред српске оклопне коњице такође су постројени стрелци и
топови са широким цевима.
Сви напето чекају знак топовима за напад. Коњи се узврпољили,
осећају нервозу својих јахача, рију копитама земљу. Ржу и чуље уши,
запети су као стреле. Напетост прекида грмљавина топова. Многима je
ово први пут да виде то страшно оруђе, али сем велике буке није било
никаквог разарања јер велика камена ђулад нису могла допрети до
непријатеља него треснуше и потонуше до пола у блато. Уто, и
непријатељ груну из топова, и њихова ђулад се забише у глиб.
To беше знак за напад, Лазар подиже свој мач, уздигну се у седлу и
брзо га спусти. Прво су српски стрелци засули прве редове Османлија,
који се ускомешаше, покушавајући да се заштите својим округлим
штитовима. Али, слаба вајда од тога, јер многи попадаше прободени и
очас се њихова пешадија прореди и заталаса као да ће се повући.
Затим, Турци одапеше плотун стрела које се као киша сручише по
Лазаревим првим редовима.
Лазар даје знак за напад и сви јурнуше напред покличући. С друге
стране одјекнуше бубњеви и свирале, звече таламбаси. Тутњи земља,
подрхтава као да ће напукнути, тешка оклопна коњица улеће међу
поколебану непријатељску пешадију. Коњи их газе, a мачеви секу,
копља пробадају све на шта наиђу. Целом линијом притиска се и
потискује противник. Ha десном крилу, на коме беше Вук Бранковић,
потискује непријатеља назад. Уто, засипају их стрелци, a кога стигну,
одмах га избоду на смрт. Султанов син Јакуб се повлачи ка комори.
Плану страшна крварија, на све стране се ваљају главе, a по
гомилама трупаца коњи газе. Војници наваљују по крвавом блатишту до
колена. Све се ори од крика и јаука, рањени коњи њиште и падају по
људима. Чини се да су живи крвавији од мртвих. Од бубњева, трубала и
свирала, од вике и буке ништа се није могло чути. Мач о сабљу удара,
штит о штит. Сулице и стреле падају као из облака и засипају људе и
коње без разлике. Час се проломи повик: „Алах je највећи” час грмне:
„За Бога и земљу” па крв запљушти на све стране. Настаје сеча у којој
удови и главе лете, гази се све пред собом и хвата у коштац с првим који
се стигне.
Милош се нервозно ушетао. Око осам часова je. Султан га још није
примио, a битка већ увелико траје. Велика je гужва свуда уоколо.
Узнемирен je што не зна какво je стање на бојном пољу. Почиње све
више да сумња у исправност своје одлуке. Можда je ипак требало да
буде уз војску, да се заједно пробију до султана. Овако je све
неизвесније. Шта ако га султан прими тек након боја? У даљини види
Милана и Ивана, око њих je велики метеж. Турски буљуци трчећим
кораком заузимају положаје. Све их више иде на лево крило да појачају
Јакубов отпор, који полако јењава.
Милош стоји на педесетак корака од султановог шатора. Размишља
да ли да се залети и да покуша да се пробије кроз редове шолака.
Дланови му се зноје, не воли улудо да чека. Води се крвава битка, a он
стоји и више не зна ни сам шта чека. Уто, враћа се чауш, са њим иде
Димитрије Мрњавчевић, Марков млађи брат. Милошу сину лице од
радости, и Димитрије се смешка. Загрле се и пољубе у рамена.
„Драго ми je што те видим, Милоше” прошапута му он на уво.
„Да, земљаче, да...”
„Ефендија, султан ће сад да те прими” рече чауш. „Али прво предај
свој мач.”
Милош упитно погледа Димитрија, али овај само слегну раменима.
Нема куд, скиде опасач с Драконом и невољно му га предаде. Затим
кренуше заједно ка шатору. Милош осећа како му се грло стеже. Граја и
вика с бојишта све je гласнија, све ближа њима. Осећа како му утроба
игра, уста су му сува. Зна да се ближи тренутак, не сме превише
одуговлачити. Мора да мисли и на братију. He зна шта се дешава с
њима. Вихор боја може да их увуче у борбу, a они су раздвојени од
главнине војске, окружени јаким снагама непријатеља.
Чим су прошли кроз густе редове страже, Милош угледа Мурата
како седи на престолу испод сводова чадора. Окружен je неколицином
својим војсковођа којима брзо издаје наређења, a они се трком
удаљавају. Други му прилазе, па одлазе. Гужва je око њега, он им жучно
говори, a тек би неки од њих нешто рекао. У једном тренутку, испред
престола се рашчисти и покрај њега, забодено у земљу, налазило се
мегдан-копље. И то не било које, већ копље светог Георгија! Милош
осети како му колена клецају, поглед му закован у ту светињу, коју му je
светац био поверио на чување. Кроз главу му пролазе свакојаке мисли,
не може да докучи како je оно могло да заврши у Муратовим рукама.
Чуо je он раније да je копље код Турака, али није очекивао да ће га
видети овде, на бојишту. Усхићено га гледа, срце му се попело у грло.
Милош и Димитрије улазе под сводове шатора. Милош наставља
сам према Мурату, стално држећи десну руку себи на на прсима, у знак
поздрава и покорности. Клања му се. Султан му пружа своју руку,
осмехује се и дочекује га добродошлицом:
„Целивај, Милоше! Даћу ти све што обећах!”
„Падишаху, моје очи се радују што те опет виде! ” рече Милош.
„Приђи, мој делијо, и причај ми... Чујем да си већ довео неке
велможе.”
„Јесам, господару, исплатиле су се оне чизме злата које си ми слао”
говори му Милош. „И сад сам ти довео дванаесторицу најимућнијих
који су радо окренули леђа Лазару, a њихове трупе су се досад већ
повукле из боја.”
Мурат задовољно клима главом и погледнује своје официре, a они се
осмехују и благо клањају у знак одобравања.
„Одлично, ниси једини који ми помажеш‚” рече Мурат. „Још један
ваш велможа je са захвалношћу примио једну чизму пуну злата.”
„Зар?” изненади се Милош. „Ко je био тај... мудри човек?”
„Влатко Вуковић, војсковођа краља Твртка” рече Мурат. „Но,
завређујеш, делијо, богате дарове. Након битке, примићу њихову
предају и поставићу им услове... A тебе ћу поставити за мога везира у
Румелији! ”
„Великодушан си, падишаху.” поклони се Милош. „Ако смем
питати, одвија ли се битка у твоју корист?”
„Moj старији син Јакуб je баксуз‚”уозбиљи се Мурат. „Повлачи се
пред њиховим десним крилом, изгубио je много људи, средина се држи,
твој кнез није употребио све трупе, колико чујем, a лево крило Влатка
Вуковића почиње да попушта, као што смо се договорили, ускоро ће се
повући из битке... Мораћу да јавим Бајазиту да се с резервом укључи у
бој и нападне њихов леви бок и разбије Лазара.”
„Зар он није увек на десном крилу, твоја десна рука, падишаху?‚”
покушава Милош да сакрије изненађење, јер ово није очекивао. Његова
стрепња je била оправдана.
„Није, делијо... Илдирим je на Голешу са двадесет хиљада Черкеза.
Чека на мој знак, он ће да их изненади!”
Одједном, нешто се страховито проломи бојиштем. Kao хиљаде
поклича истовремено, као гром када груне кроз небеса. Земља под њима
задрхта. Сви се окренуше у том правцу, долазило je с левог турског
крила. Чак и Мурат скочи на ноге. Избечено гледа са свог високог
престола испред шатора. Страх му прекри лице. Милош гледа час њега,
час у копље светог Георгија. Надохват му je руке, али још увек je
окружен бројним официрима, стражом...
Наста неописива вриска и зачу се звекет оружја у близини. Галама се
приближавала. To je био Вук Бранковић са својих двадесет хиљада
тешко наоружаних пешака који су мачевима, секирама, топузима
крчили пролаз кроз лево крило, којим je управљао Јакуб. Након што je
Турке одбацио до њихове коморе, и сам се морао зауставити због
преплашених животиња, преврнутих кола и шатора. Немајући куд, у
широком луку кренуо je ка турском центру ломећи све пред собом,
газећи и крваво крчећи пролаз кроз разбијене турске редове. Заталасана
маса која се незаустављиво приближавала Муратовом шатору већ се
могла видети с места на ком су они стајали. Милош je одмах проценио
да je и први камиљи обруч био разбијен и да његова братија сада
учествује у борбама и сигурно покушава да се пробије до њега. И
заиста, многе српске трупе видевши змајску братију како мачем крчи
себи пут помислише да je Милош међу њима, јер се од њих није одвајао.
Чак je у једном тренутку Вук Бранковић био на дохвату гласа јер га
je Милош препознао када je повикао:
„Победа je наша! Погибе Муратов синовац, командант турске
коњице! ”
И могао га je видети како с коња крчи пролаз кроз густу масу која je
надирала покушавајући да заустави налет. Напетост je толика да страх и
паника избише на видело.
„Зауставите их! У бој, у бој!” повика усплахирено Мурат својој
гарди и војсковођама око себе, терајући их руком да крену.
 Сви се упустише у борбу, грчевито нападајући трупе Вука
Бранковића, покушавајући да зауставе његово надирање. У том општем
метежу, Милош оста потпуно сам с Муратом и Димитријем. Ово je био
тренутак који je чекао, који je морао да искористи или ће заувек проћи и
неће се више поновити. Врелина му удари у лице, јарост га намах обузе.
Он дохвати копље светог Георгија, Мурат се окреће к њему, и без
оклевања Милош га њиме тако прободе да му врх копља изби на леђа.
Крв куљну султану на уста и он се ухвати за своје мегдан копље, није
могао ни глас да испусти.
„Умри, агаренски аждеру!‚” процеди кроз зубе Милош. „Опоганио
си, неверниче, ову свету земљу!”
Димитрије, који je до тог тренутка заокупљено гледао у бој који им
се опасно приближио, и сам разоружан као Муратов талац, скочи на
Милоша.
„Шта то уради, црни Милоше?‚” завапи он.
Милош извади копље из султана, a овај се сруши и клону поред
престола држећи се за рану, из које je липтала крв.
„Крени са мном у пробој.. ” брзо ће Милош.
„Куд да кренем без оружја, јеси ли сакалуд, посећи ће ме одмах!”
„Слушај ме онда, земљаче, ако ни ja не успем, ово копље да си од
Турадије сакрио! ”
„Како да га сакријем, шта причаш?”
„Учини то, кумим те твојим братом косингасом Марком! He укаљај
образ његов и свој! ”
„Помислиће да сам се с тобом заверио, убиће ме...! ”
Милош замахну дршком копља и млатну га по десној руци. Пуче му
кост, a Димитрије паде на колена с болном гримасом на лицу.
„Нека мисле да си покушао да ме зауставиш!” повика Милош. „Бог с
тобом, Димитрије!”
Кад то рече, Милош потрча ка свом Ждралину.
„Бог с тобом, Милоше Обилићу, јуначе” промрмља Димитрије
гледајући за њим.
Скоро истовремено, Турци залаукаше када угледаше клонуло тело
свога султана и многи се окренуше ка Милошу, који je носио крваво
мегдан копље. Јурнуше му у сусрет машући сабљама и бесно кличући.
Вичан борби копљем, заточник их спремно дочека и стаде их млатити и
бости крчећи себи пут до свог коња. Махао je њиме изнад главе, ударао
их, пробадао их, нико му не може довољно близу прићи да замахне
сабљом. Њих седамнаесторицу уби док се није домогао везанога
Ждралина. Скочи му у седло и подбоде га мамузама ка бојишту, које му
je на стрелохват.
„Свети Георгије! Пробуди се челику!повика он док јуриша међу
Турке.
Но, испречило се њему још много Турака и камила које су одбијале
трупе Вука Бранковића. Чак je у даљини могао видети Милана и Ивана
како се беспоштедно боре опкољени са свих страна великом масом.
Милош тера Ждралина ка њима, гази и обара све на свом путу, замахује
копљем и пробада сваког ко му опасно приђе. Већ може да види да су
му другови израњавани и крвави, али и даље љутито секу и гомилају
трупце око себе.
Зла коб задеси да један за другим падоше избодени и посечени под
навалом разјарених Агарена, измасакрирани до непрепознавања. У
тренутку Милошеве заокупљености смрћу своје змајске браће,
непажњом му промакнуше замршена ужад мртвих камила које су
лежале посвуда и рањених које су се батргале да устану. Ждралин се
спотаче и са својих леђа збаци Милоша право међу разљућене Азијате.
Ови га дохвате и почеше измахивати сабљама и копљима ударајући га
по троједину. Њихов челик се одбија о змајску крљушт, не могу му
наудити, али не може ни устати од силине њихових удараца. Кад и они
то видеше, наставише да га туку, шутирају, и упорно покушавају да га
прободу или посеку... Он упорно покушава да види шта му je са
Ждралином, јер чује његово болно њиштање. У једном тренутку, Турци
се мало размакоше и он, на свој ужас, угледа како му копљима
пробадају његовог доживотног пријатеља. Коњ je пао и безуспешно
покушава да устане, млати главом, али бездушници га немилице
пробадају док крв пршти по њима. Милош заурла од бола и гнева, али
само немоћно гледа како га убијају. И сваки њихов ударац он осећа у
свом телу, чак и укус крви у својим устима... Док Ждралинова глава не
клону на земљу.
Чим je Милош збачен с коња, Димитрије похита к њему, и док су сви
били заокупљени око завереника, он дохвати копље светог Георгија и
одвуче га назад ка султановом шатору. Успут размишља како да га
сакрије, куда да га носи овако повређен и усред битке. Немајући куд,
ухвати га здравом руком па га ногом на три дела поломи. И баци га под
свога коња, који je био иза шатора везан.
Милош жив, али претучен, на крају изнемогао клону на земљу. Чим
помери руку или ногу, неко га јако шутне. Турци се згледају, не могу да
му пробију оклоп... Уто, усред све те гунгуле, сви се умирише и
замукоше. Милош осети некакву језу у ваздуху. Помисли да je смрт
дошла по њега, али чуде га и Турци којима наједном страх и ужас
прекри лице. Ипак, стоје укипљено и сви су окренути ка Муратовом
шатору. Док лежи задихано и осећа бол у целом телу, Турци се
страшљиво размакоше да некоме начине пролаз. Милош већ помисли да
je Мурат остао неким чудом жив, али за оно што je видео ништа га није
могло припремити. Kao ни Турке.
Подштапајући се, појави се једна баба страшног изгледа, ружнија од
акрепа које je виђао, језивија од смрти какву год да ју je замишљао.
Наборана и тамна кожа беше joj као у корњаче. Црна кратка коса joj je
до рамена, оштра и равна. Има необичне уши, танке и шиљате, нимало
људске. A тек њен урокљив поглед, који га je стрељао из малих
округлих очију, црних и дубоких. Без обрва je деловала још нељудскије.
Уста само прорез, a уместо носа само две рупе кроз које je шиштећи
дисала. Била je ниска, погнута напред. Дугачке рите су joj скривале ноге
које je вукла по земљи.
Пред њеном појавом занемише сви, a не само Милош. Са собом je
донела тежак ваздух који их je све обавио, чак пригушио звук битке која
се у близини одвијала. Светлост сунца je затамнела око себе, као да
зраци не могу да се пробију кроз њен ореол.
Нагнула се над њега и гледала га разрогаченим очима.
„Билиш Кубила...” рече она с дивљењем. „Онај који уме задати
ударац... Такво je она име дала Амуратовом усуду.. ” полако клима
главом. „Змајска душа... вучја крв... Непобедив ратник божанскога кова
с Хелма... Скоро непобедив” рече она и из појаса извади један дугачак и
танак бодеж у корицама. Дршка му je од аждајиног рога, a јабука од
кристала у облику ока те древне звери. Када je Итуген извадила сечиво
из корица, оштрица je пламтела црвенилом рубина. „Ово je аждрахил...
Твоја смрт.”
Кад то рече, забоде му га у грудни кош. Црвено сечиво прободе
троједин, варнице прснуше. Она га повуче надоле и расцепи му оклоп,
који се раздвоји по средини као кожа.
Она му се искези показујући своје ситне и оштре зубе. Лице joj се
искриви у гримасу злурадости.
„Сад га убијте” рече она победоносно и усправи се.
Турци се надвише над њега. Узмахнуше својим сабљама и копљима
забодоше их у његово тело. Али он нe осети никакав бол, као да још
увек ударају по троједину. Гледа их отворених очију, види њихова
разјарена лица и закрвављене очи, своју крв како пршти. Љути челик га
пробија, ломи му кости, ребра... Уста му се развукоше у благ осмех.
Један миловидан призор му се разбистри пред очима. Неста крвавог
бојишта, појави се плаветнило неба и осунчани двор на Паун пољу.
Утихнуше повици, крици и јауци, зачу се весели жагор разигране деце.
Мину мирис зноја и паљевине... дуну свеж ветар с мирисом Шар-
планине и њених шума.
Гледа рајски призор и препознаје га. Види себе као дете како се игра
са својом змајском браћом, Миланом и Иваном. Ждралин поскакује око
силвана Вилана који у игри лаје на њега. Деца се јуре унаоколо и
подврискују. До њих Вукан подучава Теодору да гађа из лука. Смеју се,
она je дете и још не може да затегне тетиву. Млади Урош лежи у трави
загледан у јато ластавица које круже и цврче изнад двора. Испод
шареног балдахина, у хладовини, седе цар Душан и царица Јелена, лепи
као анђели, са задовољством и поносом гледају своје змајевите. Турчин
Мелек их служи. Понекад појури за децом која га задиркују. Ваздух
мирише на хлеб, који се пече у земљаним пећима. Неодољиво га мами и
привлачи тај мирис дома.
Босих ногу Милош иде к њима, гази по густој травици, осећа земљу
под собом како зрачи радошћу.
Како му се не би радовала кад je своју змајску крв за њу дао.

KPAЈ

Sken i obrada: BABAC