„Увела ружа“ Борисав Станковић

Анализа одломка из читанке уз осврт на шири контекст приповетке

Иако врло млад када је написао Увелу ружу, Борисав Станковић је показао
изузетно умеће у компоновању уметничког текста користећи се сопственим сећањем и
изванредним осећајем за пресликавање јаве у измаштани простор.
Приповетка Увела ружа говори о несуђеној љубави између двоје младих,
између Косте и Стане, који су се, услед различитости поводом друштвене припадности,
раздвојили, те наставили даље различитим путевима, суочавајући се тако са
сопственим животним удесима.
Одломак приповетке из читанке започиње врло ефектном реченицама, које
читаоца одмах уводе у срж основног збивања и осећања одломка: Опет сам те сневао!
Како жалим што сан оде, те и ти с њиме! Осећа се, наиме, примеса патње и сете за
нечим што у садашњости постоји само у сну, али не и на јави.
Коришћењем методе I medias res (у сред ствари), баш кроз ову реченицу, писац
нам поручује да се у његовој души води страшна љубавна битка и да не жели да
одлаже исписивање онога што у њему болно борави још одавно. Управо кроз ову
реченицу и остатак првог пасуса, схватамо да писац користи мотив сна како би се
вратио у прошлост, али и како би упоредио оно што се некада збило, са оним што се
тренутно збива. Дакле, имамо и ретроспективно приповедање као један од наративних
поступака.
Врло је значајно то што се писац у току приповедања обраћа њој, Стани, девојци
коју је у младости оставио. На тај начин, Станковић је своје дело Увела ружа,
обликовао као својеврсну исповест, као део дневника помоћу којег је једино слободан
да испољи оно што осећа и да исприча оно чега се сећа.
Сазнајемо да су он и Стана били комшије. Наратор користи моменте статичких
мотива како би описао њихове куће у којима су живели, околни крајолик, пејзаж, а
затим говори и о животу девојке Стане којој се у овој исповести обраћа. Описује каква
је била као дете, како је корачала, њен физички изглед, шта је носила на себи од одеће.
Убрзо, врло вешто и готово неприметно, а стапајући описе кућа, крајолика и
девојке, приповедач прелази и на опис своје мајке. Кроз опис мајке, писац нам указује
на нешто веома важно, што, пак, може лако да промакне читаоцу: Цео дан је проводила
у гостинској, синској, поцрнелој соби, која беше лепо намештена. У њој је било
нагомилано све богатство које беше преостало... Одмах затим, такође неприметно,
сливено и вешто, писац нас упознаје са својим пореклом и породичном судбином:
Отац ми беше умро пошто упропасти готово све имање на разне послове који му
никада нису полазили за руком, а које је он опет предузимао више ради света... /.../
Мати ми скоро за оцем умрла. Зато сам бабу звао увек мајком. Дакле, од целе
некадашње богате и знане породице само ми бесмо остали. Следи опис и
достојанствено држање његове мајке (баке, старамајке, нане).
Писац нас, дакле, упознаје са породичном прошлошћу и ту се први пут назире
зачетак несрећне љубави између два јунака ове исповести. Врло полако, а опет
генијално, Станковић прелази с једне на другу слику, с једног описа на други, те убрзо
постаје јасно шта је узрок колапса у животима два несрећна јунака.
Реченицом: Две године нисам кући долазио, схватамо да је приповедач био
одсутан, а када се вратио, више ништа није било као раније. Марија, Станина мајка,
умрла је. Зашто је умрла? Пажљиво читамо речи старамајке које је упутила
приповедачу, односно Кости (како тада сазнајемо), када се вратио кући: Умре,
пресвисну од туге када виде оно дете (Стану) како се бије, мучи и туче од оног њеног
бесника... Старамајка у ствари говори да се Стана удала за испрва финог, радног
човека, али се он убрзо задужио и изгубио је све што су имали. Ово је њеног супруга
довело до момента када се пропио и пропао, а онда је постао и кријумчар (илегални
трговац), а напослетку је, како ћемо убрзо сазнати, завршио у затвору. Старамајка
Кости говори и да Стана има једно женско дете које је болесно, да би напослетку
описала Стану као жену која је сасвим пропала и која ради најтеже послове како би
преживела.
Убрзо, у току причања старамајке о свему што је Коста пропустио док га није
било, појавила се Стана. Врло је значајан пишчев доживљај девојке коју је некада
волео и коју је, пак, оставио: ... држећи у крилу повијено детенце, седе ти сува, бледа и
испијена. На теби беше поцепан минтан (капут) и једно велико парче откинуто од
лакта висаше ти... /.../ Била си у прљавој кошуљи, искрпљеним шалварама, из којих
вираху твоја, од силна рада развијена, пљосната стопала с испуцалим прстима.
Стресох се.
Коста је реаговао веома енергично, али у негативном смислу. Затечен њеним
пропалим изгледом, скоро да је викнуо на њу од шока. Али и она се врло нелагодно и
узнемирено осетила; изгледала је као да жели да побегне од њега, као да се срами саме
себе пред њим.
У разговору са Станом, Коста сазнаје да она због тешког посла не може да
стигне ни на сахрану сопствене мајке. Напомиње и да мора њему однети ручак, а када
ју је Коста питао где је он, сазнајемо да је у затвору.
Приповедач поново користи предност статичких мотива и фокусира се на
зимски дан који тако симболично открива нешто што се поистовећује са снегом и
хладноћом, а то су људске одлуке и стара, некада дивна и усплахирена осећања,
осећања која су обећавала. Када је Коста прокоментарисао: Зима, Стано, а она се
стресла, те при одласку, више за себе, прошапутала: Не знам. Сад нешто рано дође,
долазимо до прекретнице у овом одломку.
Постоји врло снажно, симболично значење овог последњег и кратког дијалога
између њих. Зима се увукла у њихову душу, сада је дошла рано (баш сада када се он
вратио и када су видели шта су урадили једно другом), а хладноћа је направила неред у
њиховим успаваним осећањима и као таква их пробудила и подсетила двоје некада
заљубљених шта су могли имати и како је ко прошао у животу.
Стана се на крају показује као јунакиња која је свесна своје судбине и зато
постаје још једна жртва патријархалног система, у којем су жене биле у другом плану и
увек на маргинама. Никога није било брига за њих и њихова осећања; у таквом свету су
мушкарци били битни и од суштинског значаја за друштво, али не и жене.

Костин одлазак и разлог за неоствареност њихове љубави у

патријархалном друштву

Коста је напустио своје родно место, упутивши се у веће градове на студије.

Приповедач, односно Коста, потискивао је са своја осећања које је имао према Стани
због образовања које би му помогло да врати породичном имену углед. Ни старамајка
му у томе није олакшавала; непрестано га је подсећала на њихово порекло, некадашње
богатство и да управо он има обавезу према својим прецима и обавезу да осветли
породично име. Овде се свакако јавља мотив неостварене љубави и то због моралног
принципа – осећаја одговорности и дужности према својој породици. Осим тога, иако
укаљаног породичног имена због прокоцканог породичног богатства, Костина
породица је и даље важила за угледну и знану у широким друштвеним круговима.
Наиме, када је Коста отишао на студије, оставио је Стану и није се враћао
неколико година, упркос томе колико ју је волео и желео. Ту видимо и присутност
слободе, за то време, модерног човека који је, баш као и данашњи модерни човек,
господар сопственог живота и сваки избор је у његовим рукама. Али Коста је у
тадашњем друштву имао овакву врсту слободе само зато што је мушко; Стана ту
привилегију није имала, те је морала бити остављена у малој средини, да се гуши у
свету који женама није давао никаква посебна права. Костин избор је био да се не
препусти осећањима према Стани, већ да се упути стазама образовања. Због положаја
жене у патријархалном друштву, није могао да има и једно и друго. Међутим, баш тај
избор довео је до оног неминовног трена када се, при његовом повратку са студија,
ипак испољава оно што је он заиста све време осећао, а то су патња, кајање, жалост
због избора који је начинио.
У питању је принцип материјалног и нематеријалног. Да није отишао, вероватно
не би осветлио породично име, али би можда имао Стану, девојку у коју је био
заљубљен. Сада, након што је отишао и оставио је, а потом се вратио, схватио је
колико је и њу његов избор поразио и уништио. Она је заиста у почетку, када је он тек
отишао, веровала да међу њима стоји само његова незавршена школа, те је наивно
сањарила о заједничком животу, срећи. Није, пак, била свесна његове моралне обавезе
према својој породици и класне разлике међу њима – ово је још један од примарних
момената приповетке, јер заиста, упркос чињеници да је Костина породица пропала,
постојала је разлика у друштвеном сталежу којем су њих двоје припадали.
Стана је била девојка из обичне, сиромашне породице, а Коста је имао јаке,
славне корене и самим тим, морална обавеза да осветли породично име, додатно добија
на својој тежини. Није, дакле, упркос сваком мишљењу, ни он имао избора. Управо ово
сведочи и о томе да патријархат није ограничавао само жене, већ и мушкарце и то, као
у нашем случају, када се бирало између љубави према девојци која је сиромашна и
моралне обавезе према својој породици (угледној породици која је припадала вишим
сталешким круговима). Стана је тек касније схватила да њене наде нису реалне;
постала је свесна овог ограничења, примореног избора који је Коста направио, те и
његове обавезе коју му је наметало порекло, што је довело до тога да се она уда за
другог човека. Овако започиње њено пропадање. Остаје само да се запитамо – ко је
крив?
Приповетка говори о несрећној и недозвољеној љубави двоје младих који су се
волели у време владавине патријархата и моралне обавезе према породици која није
допуштала склапање бракова са особама из нижих сталежа. У првом плану се у целом
тексту не виде емотивни односи између Косте и Стане, већ се кроз цело дело трага за
узроцима неостваривања њихове љубави и у први план се ставља самооптуживање које
је присутно и код Стане и код Косте.
Неостварена љубав, заиста, била је и биће једини и прави човеков удес.