Professional Documents
Culture Documents
Časopis Buktinja br.75/2021
Časopis Buktinja br.75/2021
Časopis Buktinja br.75/2021
75
БУКТИЊА
Часопис за књижевност, уметност и културу
Број 75/2021
Издавач
Крајински књижевни клуб
Трг Ђорђа Станојевића 17
19300 Неготин
Телефон: +381(63) 8054-054
Електронска пошта: krajinskiknjizevnik@gmail.com
Уредник
Саша Скалушевић
Редакција
Радојка Плавшић
Марко Костић
Власта Младеновић
Милош Златковић
Издавачки савет
Иван Томић
Ведран Младеновић
Милош Петковић
Штампа
Пресинг издаваштво, Младеновац
kr.presing@gmail.com
Тираж
500 примерака
2
САДРЖАЈ
РАСКОВНИК ............................................................................. 5
Стеван Таталовић .............................................................................. 5
Јелена Вукановић ............................................................................. 14
Боривој Везмар ................................................................................. 17
Сандра Алек....................................................................................... 23
Тихана Тица....................................................................................... 28
Исидор Игић ...................................................................................... 34
Слађана Ристић................................................................................. 40
Срђан Гагић ....................................................................................... 44
Јулиа Капорњаи ................................................................................ 50
Данијела Репман ............................................................................... 53
Биљана Миловановић Живак........................................................ 62
ЗУБЉА ........................................................................................... 65
Саво Стијеповић: ТРИЈУМВИРАТ .............................................. 65
Иван Потић: СЛИКА И ТОН .......................................................... 78
Драгослава Вељковић Маџар: БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ
СЛУШКИЊЕ ..................................................................................... 81
Миљан Милановић: УТИЦАЈ КЛИМАТСКИХ ПРОМЕНА НА
РЕОРГАНИЗАЦИЈУ ПОСЛОВАЊА ............................................. 84
Марко Костић: ИНСТРУМЕНТ ..................................................... 92
Дамир Пешић: ЖЕНА ..................................................................... 96
3
75
TERROIRE......................................................................... 177
БЕДЕМ ОД КЊИГА (Разговор са Сањом Савић Милосављевић и
Младеном Милосављевић) ............................................................. 177
4
РАСКОВНИК
Стеван Таталовић
30. TEARS
5
75
5. ОКТОБАР
27. LAUGHTER
6
Концентрациони логори у спортским дворанама
не могу преокренути истину пренаменом објекта
Неће се стишати превремени врисак
привременом гласном публиком
Ако се некоме другом нешто важније дешава
Боље је да на време говоримо о томе
Пошто може да угрози дисање свих нас
У међувремену се запалио Амазон
Девојчица која се бори против климатске кризе је из Стокхолма.
Ђаци петком протестују у Малмеу
4. ЈУЛ
7
75
Без тужиоца
Без адвоката
Бранитељ је иста особа
Поштовање врховног закона
Врховни закон самоограничења и пристојности
Због кога не смемо да бацимо ни један камен
Побуна је уступила место мирним протестима
Казне су посвуда
Казна је реп који се вуче за нама
Казна је монархистичко штиво
Анархија нам је остала као кусур
ОПСТАНАК
8
Када не могу да нађем смисао у ономе
Што читам пред спавање
Живот на траци
Устао сам надерног јутра
И поред дужег пута развукао траке по целом парку
Ограничио сам опстанак
Уоквирио даљину
Гледао сам траке које се преламају на сунцу
Могао сам да верујем себи
Осетио сам се одраслим у тој дечијој игри
ПРЕДСТАВА АТОМА
9
75
РЕДУКОВАЊЕ ЖИВОТА
10
Свако зна шта жели, али то не сме наглас да каже
Свако зна шта жели
Али не могу то наглас да кажем
У својој натприродној моћи – не
Гураш ме у воду
Да би ме спасила, већ да би ме…
Замисли ме
Сажаљења нема
Сажаљење нема
Краја, нарочито када се вежба пред огледалом пре радног дана
Сажаљење је закаснела нега лица
И не може се напрскати лосионом нити покупити пилингом
Сажаљење апсорбује преживљавање
Оно је неуништиво
Сажаљење апсолутизује преживљавање и чини га јединим
одговором
сажаљење = преживљавање
Редукујемо живот
Као што устајемо рано
Болујемо од спискова болести
И лечимо се хомеопатски
Некада су називи лекова били у мушком роду, на латинском
Данас безимено скенирамо њихове QR и БАР кодове
Провлачимо их кроз нуле и јединице и проверавамо на стању
Роваримо по архивама и тражимо помоћ Великог аутора
Који зна да се у Архиву налази решење
11
75
12
заглављен у снегу између две фреквенције, престао сам да
имитирам одраслост
нисам више мешао карте, омиљени број на лотоу било је 39
13
75
Јелена Вукановић
КИЧМА
KINTSUGI
ЖЕЉКА СА ДОРЋОЛА
14
нудиш Мишиму,
кажем не,
Волта Витмена,
једно велико не!
Нудиш своје песме мени посвећене,
Господе Боже, то тек не!
Нудиш Булатовића,
кажем да,
одлазим под воду,
знаш ли зашто,
јер он пева тамо где се не сме,
поред јагњади закланих,
јер мој Пакао пробија његов туш злаћани…
А ДОЛИНЕ…
СМРТНА ПРЕСУДА
Први дани јесени, а родило се све оно што нас никада није
ометало у стварању.
Из твоје коже напукле, лете зреле крушке.
У нашем дому никада није било мира.
15
75
16
Боривој Везмар
ДА САМ ЈА ПЕСНИК
крилати јелен.
17
75
ДРУГДЕ
Пољупцима
преносимо једно другоме
људе и речи
њине трагове, вирусе
светлост и зрак
врисак и шапат.
а ми смо
другде.
ОТКРИО САМ
лице детета
утиснуто у јастук
лице онакво
каквим остаје за живота
али и потом
18
и док опадањем
тамни нам време
добро је чувати
неког
као никог
неког
као никог
неког
као никог.
НЕ ТРЕБА
19
75
ПОМИСАО НА ТЕБЕ
и како се негде
у треперавом сјају таласа
дотичу
бог и тишина.
БЛИСТАЊА И НЕДОСТАЈАЊА
Зло је изван
Света.
ЛИСТОПАДНА
...чишћење чункова.
јесен. кишоносна.
замена рингле.
потенција. ветар. вретено. сан. саниа.
расути мириси лишћа. сенке. тврђ.
испумпавање шахта.
чоколада с кексом.
ракијице. удисаји.
мистичко венчање. елени.
20
црвена соба.лагарије.занос.
паприке за ајвар. борча.
магле над мостовима.
аеродром. вожња у три ноћу.
малта.
уснули пас.
љубав.
ОД СВЕТЛА САМ
од Светла сам,
увек ћу да се смешим
и да сањам.
(ужасно ми је живети
сеченој самој
крвави венци колају и круже
мојом утробом).
ДОЊИ ГРАД
21
75
22
Сандра Алек
КАРМА
23
75
РЕБРО
БУЂЕЊЕ АДАМА
24
Да би полетео мораш устати.
Рашири крила на која си заборавио
у вечности.
Веруј да можеш, веруј да знаш
и твоја душа ће се винути.
Чекам те у најскровитијој тајни
да ме дохватиш, напокон ухватиш.
Хајде, Адаме, буди се,
време је да се са собом суочиш.
ОДБЕГЛЕ ДУШЕ
25
75
26
Хармонија сфера
ширила се у концентричним круговима
које су наше душе сликале
на небеском платну вечитих идеја.
Све, све то,
бацилли смо у бунар заборава,
сакрили иза седам брава,
бацилли кључ далеко од погледа.
Отишли смо,
побегли главом без обзира,
да се никада више не вратимо,
само понекад, ретко,
на место укрштања које буди сећања
и опаког Кербера
гладног наших одбеглих душа.
ЈЕФИМИЈИН ПОКРОВ
27
75
Тихана Тица
РОМАНТИЧАРСКА ПОЕМА
28
Већ неспособнима,
Који не умеју да живе
По самртничком кодексу.
Чекам тренутак
Када ће мој мали дух,
Храњен амброзијом човечанских поља,
Узгајан са пажњом једног доконог баштована,
Коначно надрасти ову чулну форму
И удахнути у своја крхка плућа
Неке друге ваздушне струје,
На гиљотини бескраја.
Дух мора спознати себе,
Да би дозволио да буде убијен.
Одрекни се себе
Да би заиста могао да будеш ти.
Тачка изливања духа
Из врчева телесности
Јесте тачка мог самоуништења.
Теза о смрти уметности.
Тишина.
Увек.
Неми јецај онога ко се помирио
Са својим земаљским теретом,
Али није разумео.
Бубашваба не ропће.
Јов се побунио.
Не верујем људима са плавим очима.
Сузе су плаве.
Илузије су плаве.
И када вам читав космос дарују
У само једном тренутку бесконачности,
Погледи им остају празни.
Хладни.
Плашим се хладноће,
Даха који исписује моје емоције
Белим обрисом у ваздуху.
Спавај!
Немој да сањаш.
Снове чувај за апокалипсу.
У поноћ се све жеље остварују.
29
75
СРЕЋНА ПЕСМА
СНОВИЂЕЊЕ ИСТОРИЈЕ
30
Надокнаду за душу муком изнурену.
31
75
Истину разумем
Да се човек плаши своје сени,
Али како да ти кажем
Све што не знаш о мени?
Страна су ми та лица,
Свет је скица, уобразиља само,
Којој увек фали понека ситница
Да би ми допустила да допрем тамо.
32
ОПРОШТАЈНИЦА
33
75
Исидор Игић
ОБИЧНО НЕ МОГУ
Да сам доктор
увек бих преписао
нешто пића и једног
насмејаног пријатеља
као лек
34
и поглед који одапињеш
ка видиковој линији
Дунава и неба.
Ветар ти је избистрио мисли и
отерао прашину.
ХЕПИЕНД
Хепиенд ће
читав континент
привући доброј срећи
Ако се не ослободиш
смрти запретене у мисли
остаћеш непокретан
Хепиенд ће привући
добар исход
за читав континент
35
75
ЗЕН
Могао си и да обришеш,
приметила је предивна.
То је занимљив дискурс
и захтева доста размишљања.
Да ли је могуће обрисати илузију,
замишљено сам рекао
Јесте, крпом,
рекла је моја супруга,
Зен мајстор.
КАО МЛАДИЋ
Као младић
осећао сам ствари
за које нисам налазио речи
36
ОВО ЈЕ СВЕ ШТО ИМАМ ОД ПРТЉАГА
Видео сам
у огледалу
како се до малих врата
дошуњала моја
плава птица
у светлост
ГЛЕДАМ У ПЛАНИНУ
Гледам у планину
ветар затеже
бело платно балдахина
и као да мирише со
37
75
иако смо
далеко до обала
Прескачем ручак
нису ми одавно подељене
боље карте
Зашто су се,
негде баш далеко,
тамо где не могу да их пронађем,
сакрили они, сви ви?
Ништа ми не говоре,
не могу да их сретнем
са цегером на улици,
или децом у шетњи.
Да ли сте ишли
на пијацу по кромпир,
да ли би могли да седнемо и
попијемо кафу?
38
тај смешни штап са нечим на врху?
Како ћеш на њему да будеш бесан,
гласан,
да кажеш доста, не може,
осим да,
почињем да разумем,
нестанеш негде између корица
хлеба, не књига
и кажеш са осмехом:
На доњој пијаци су донели свежег лука,
само 50 динара килограм.
39
75
Слађана Ристић
ОТВАРАЊЕ АЛБУМА
Прашина
на следећој страни ништа
неки мали ратови
исписани тачкицама
И ја ћу једног дана
као мољац у дрво се завући
и зујати
40
СЛОВО О ИСТИНИ
У СОПСТВЕНОЈ АЛЕГОРИЈИ
41
75
Да ли је ово самоиздаја
Када ослобађам глас
Све се покреће од сакралног
Закључана сам у стакленој башти
И опет шиштим испред сенки што кључају
Из земље којој сам се обећала
Направила сам сопствену сценографију
Пуцам крик у монодраму без задршке
Око мене на зидовима
У златним рамовима су породични мемоари
Монолог, монолог, монолог,
Упевававам се
42
И једним жутим дрветом
Лимун је то, одавно лечи,
Медаљон са последњег путовања
Када бејах жива
Од Химере научих шта је
Роњење кроз подводни колосеум
43
75
Срђан Гагић
ХЛЕБ
44
ТИК ИЗНАД ТЛА
45
75
800 ЖЕНА
46
МИГРАЦИЈА
47
75
РЕГРЕСИЈА
пречице у ћошковима
опонашају смену наших циклуса
у обрнутом поретку.
између каблова,
и судопере призор се разрешава
уназад ходом кућних
инсеката.
ПОВРАТАК КУЋИ
48
праведног беса, касете с партизанским филмовима.
49
75
Јулиа Капорњаи
ДНЕВНА РУТИНА
у муклом звоњењу
једноставна су настојања
ка промени
насмешене усне
са сајта шапућу –
живот је препун могућности
као да се ради
о неком другом
ДЕЦЕМБАРСКИ РЕЗИМЕ
За неке ствари
схваташ
да је већ прекасно
за читање Писма
свом сину
Умберта Ека или
поновно учење
матерњег језика
промишљеност
50
не импулсивност
дисциплину
бацања копља
увек у исту мету
уз мирно поштовање
наизменичности
копљаник/ мета
РЕЗИЛИЈЕНТНОСТ
Надменост кондуктера
у развалинама једне железничке
станице
и тако даље
мноштво је могућности
у видокругу
за вежбање
животне отпорности
51
75
ТО-ДО
52
Данијела Репман
53
75
палим ватру
изгореће
изгореће кад тад
мислим
у рукама
имам шибицу бензин и пожар
имам врелину из гротла вулкана
имам огањ са површине сунца
да запалим ватру
да запалим читав свет
имам живо срце у рукама
ЛОВЦИ НА ОЛУЈЕ
али ипак
добро је знати
док седиш
хиљадама километара далеко
у својој топлој кући
направљеној по прецизном статичком прорачуну
како се заштити од
земљотреса
торнада и урагана
ерупција вулкана
лавина
топљења ледених глечера
54
незаустављивих бујица и
шумских пожара
55
75
56
баба је знала све о смрти
природним катастрофама и вишим силама
на свој осамдесети рођендан је
после неколико чашица ракије
док смо разгледали старе фотографије
о томе проговорила
ПРЕБРОЈАВАЊЕ
неко нечујан
неко невидљив
обојен лишћем и густим воћним сирупима
седи у углу собе
и ослушкује твоје дисање у сну
склапа и расклапа твоје страхове
као ветар излетнички шатор
слаже камење око твоје ватре
57
75
и броји
зна колико ти је остало коцкица шећера
у згужваној марамици у џепу
воде у чаши
неисклијалих семенки у стомаку
58
ПРЕКОМЕРНА ОДРЖИВОСТ
у неком
сада већ прошлом животу
правила си у ваздуху кућу
од ваша четири длана
грађевину од топлог људског меса
костију тетива и зглобова
темеље постављала
на површину кухињског стола
прекривеног мрвама од ручка и вечере
длан на длан на длан на длан
све брже и брже
твој преко његовог
његов преко твога
један се извлачи испод другог
један је увек на врху
усклађени сте и то те радује
тако су се некад
смењивала и годишња доба
али клима више није као пре
59
75
ових дана
улице споро путују ка својој унутрашњој тишини
у оронулост и сигурну глад
улице преко ноћи одрастају
улице су напуштена деца без топле одеће
заборављена
уплакана
и ћутљива
ветар је данас поново нанео опало лишће
на стазе испред кућа
ти ћеш и ове јесени
узети метлу да га почистиш
касније засадити у воћњаку
на месту старе
нову кајсију
разбацати хумус по травњаку
изнова напунити компостарник лишћем
успут разменити реч-две са суседима
голим рукама очистити блато са ашова
појести натрулу јабуку
уједајући унутрашњост образа
на крају дана
на крају дана као на крају свих других дана
обићи ћеш његове закопане дланове
једноставност и рутина су тако дивне
и податне за лагано умирање
на том месту
60
и ти сваки пут неповратно изгубиш
понеки делић тела
помислиш да сте и даље усклађени
и то те радује
премало је светлости
кажеш
неподношљиво су дуго
прозорска окна непрозирна од кише
није битно са које си стране
свакако ћеш бити мокра до голе коже од бола
хумка у души од тога расте
усне постају сивље
на врхове прстију на рукама си већ навикла
хладни су годинама
као у мртваца
знала си одмах
нико није морао да ти каже
топлота се више никада неће вратити
јер
кожа је превелика
одећа
соба
кућа превелика
а јорган
од ситног паперја птица
нема довољну тежину да те угреје
61
75
ВОЗЕЋИ АУТОПУТЕМ
62
Добро – кажеш – брзо се враћам,
Оставићу укључен жмигавац на аутомобилу
Само да се мало напијем хладне воде
Само да се наслоним на то мирисно стабло
Да мало прилегнем у хладу
Ма, чак ни то!
Међутим,
Када искорачиш са аутопута,
Умршено клупко твојих осећања котрља се
Сакупљајући успут и све оно што ниси желео:
Са дланова, мрвице које нису покљуцале птице,
јер су поиспадале из гнезда
пре него што су научиле да лете;
Крхотине потиснуте жеље,
које си заборавио да почистиш
гледајући у жмигавац који опомиње са друге стране;
Громуљице вуне са ћебета за излетнике,
на које си, ипак, прилегао.
И све ти се то у грлу сакупља да не можеш да искашљеш.
63
75
2.
64
ЗУБЉА
Саво Стијеповић
ТРИЈУМВИРАТ
65
75
66
ритмофилију, били су и црнорукци, црнокукци, ма како год, који су
радили све то што су радили, под дубоким плаштом који је у то
доба, концем светлих седамдесетих година, шио и крпио тај заумни
језуита Миховил Балота, опаки, сеновити тајник, croato
lavoratore,архитект државног потпалубља југославенског мордора.
Да, да, Миха Балота, истодобно и језуита и комуниста.
Како је то могло ићи скупа? Но, богами, хајде, рећи ћемо и руку
на срце, ишло је. У његовом случају, какав се представљао, каквим
се чинио, ишло је, штимало, али и ходало донекле наопако, као да
је на рукама газило преко сипара и стења. Хрват из села Ракаљ,
негде на југоистоку Истре, близу мора, у том околишу, са презиме-
ном које се губило у старим маглама времена, Миховил Балота је
био истинити, те врло приљежни патриота, правични домољуб
каквим се волео словити, али извесно, тежак сој. Радосна и тешка
руина. Разуларена рушевина која је вукла грубо тесано, гранично
камење још од свештене славе његовог именика дона Михе Павли-
новића, једног од предводника хрватског народског препорода,
покрета ког је у деветнаестоме стољећу, здушно подржавао круг за-
дарских сјемеништараца, дичних богослова, испрва одушевљених
својим источним суседом, да би им касније исто то сербство зада-
вало мистичне главобоље и тешке муке. Био је на тој линији, али и
опрезно укопчан за сербиански каиш.
Нови, црнорукачки и скелетносив одред, одваљен из under-
ground теста балканске capricciose, изображен, донекле надреално
ишчашен, преображен у панславенски, заумни gang, био је и најве-
ћим делом Балотова химера која, додуше, није нарочито дуго потра-
јала. Black Hand Squad, били су његово чедо и неко време, мајка
свих живих и свих мртвих, неми тајници уз будући скерлетни одар
југославенских, југославскаја и southslavic безбедносних служби.
Стара маћеха. О Србима би красно говорио, о њиховим подземља-
шким струјама, али је, истодобно, ширио и стари хрватски вез,
опрез, сумњу, стварајући у таквом колу малу, дрску и аритмичну
шизофренију. Но, нико му није, од оних који су били упућени у ње-
гове радње, ни замерао на томе. Он, Балота, није био неки празно-
словни социјалистички агитатор. Стајао је, просто, на таквом месту
с којег је могао, уз тихо кликтање и уз тихо весеље, пуштати своје
гладне псе на све четири стране света, на све разбуктале националне
ломаче, претварајући се у доброг духа који, као у каквој побожно-
сти и мирењу, тражи учинковити свети дух комунизма којим би се
оснажили темељи новога друштва, државе и светле југославенске
67
75
68
тој ниској и кржљавој трави, у оближњем пешчаном трокуту, поја-
снимо неке ствари међу нама. Разумео је гест и онда смо се полако
удаљили на ту страну. Понудио сам, не говорећи даље ништа, нити
реч, Даоуду чоколаду и послужио га расхлађеном лимунадом из ма-
леног ручног фрижидера који сам вукао са собом, попут каквог ту-
ристе, дипломате идиота, оног од сорте коју би одмах, по виђењу,
требало убити и закопати што је могуће дубље и даље. Прихватио
је то као радосно дете. Очи су му се нагло прошириле, чак му је и
глава некако, у хипу, нарасла. То му је баш требало, рекао је, јер они
су од јутрос једино ставили по неколико комадића бајатог хлеба и
нешто мало сувог меса дивљачи у уста, то и парче козјег сира, само,
тек то, monsieur Кавасила, он и његови саплеменици. – И залили смо
обед једино водом. – додао је, уз широки осмех, а зуби, сви јебени
зуби у тим његовим устима, били су бели, бели и бели и тако угла-
чани, као једра под светлима дугог дана сестре Сунце, као код сјај-
ног бокешког порцелана. – А вода овде није богзна шта. Presque pas
buvable. Бљутава је, monsieur, као што је бљутаво и сирово човечије
срце. Таквог је укуса.
На ту његову опаску, погледао сам га збуњено. Даоуд се тек
тада сасвим радосно осмехнуо, као да је испричао неки изврсни виц
или слично: – Шалим се, monsieur Кавасила. Шала је. Готово сви
белци, да, готово сви они који дођу у нашу земљу имају глупу, стра-
ховиту предрасуду да смо ми, сви до једног, канибали. А нисмо.
Грозимо се тога. И када им то кажемо, мисле да није истина. Да их
лажемо, док спремамо бронзани казанчић испред казе, казан у који
ћемо их, исечене на комаде, полутке, убацити, сачекавши најпре да
добро проври вода. И све то је d’accord! Добро, дивљи и јесмо мало,
али не и канибали. То никада нисмо били. То су све изуми ваших
пријатеља са севера. Ви сте, сви ви у Европи, попут какве уплашене
деце. Тако се понашате. Ваш свет је страшно инфериоран. Сасвим
је такав. Али, када се кољете, кољете се поштено. Као ужасни лу-
даци. Тражите у нама огледало, али ми ваше огледало нисмо. Нити
смо икада били. У ствари, ми слепачки пратимо вас. Када смо ви-
дели како се сретно таманите, помислили смо да је то у реду. Па се,
отада, и ми лепо убијамо, без разлога, без смисла, ради старих, глу-
пих размирица... Ко се у коме и како огледа, то, могуће, и није више
нека велика тајна. Испада да се прожимамо.
– Пусти сада какви смо ми и какви сте ви, Даоуде. – рекао сам.
– Пусти сада те ствари.
69
75
70
Говори, поновио сам Даоуду мислећи да сам то учинио неким
благим гласом, а вероватно је било наказно и претећи. Потценио
сам га у старту. Потценио, притом и био дрзак, непотребно дрзак
према том напаћеном, мршавом црнцу који је знао француски, не-
мачки и још неки језик са нашег старокурвинског континента. Био
је добар у томе, у познавању европских језика и изврстан у бацању
ножева, и у близину и на даљину. И био је, на неки најчуднији на-
чин, веома леп. Као да је сијао изнутра. У лепоти коју једино мо-
жемо наћи у сну.
– Кажи све што знаш о томе где се налази стара икона негро-
идног Христа. – рекао сам.
- Negro Christo! Казали су ми, у Н’Дјамени, како ће ме управо
овде, на раскршћу, уз реку, чекати неки одважни, храбри и добри,
наочити људи из племена Кокото. Управо тако су ми рекли. Еван-
ђелисти из племена, они који говоре франси. Ви сте сви хришћани?
Католици?
Онда Даоуд, облизујући се у хладу високог дрвећа, врло висо-
ког, рече:
– Ја познајем франси, учио сам школу, али познајем и језике са
истока, а знам и многе дијалекте, коју англиканску реч, талијански
и мало од еспањоле. Јер, Даоуд Раб је моје име, а оно значи то што
значи и ја сам велики зналац језика. И хришћанин, о Месала. У И-
суса Христа верујем. Мада не разумем најбоље све то, али ми прија
да верујем у њега, у вашег избавитеља и у твог Бога. Je veux croire.
Сада је Христ и мој Бог. А то да смо католици, подразумева се. Ти
не, то су ми већ казали, па зато и знам. Ти си један од ортодоксних.
Ти си croyant orthodoxe. Но, свеједно ми је то што је ваше и то са
чим се играте. Ипак, ваш Бог ме боли. Твој Господ. Који је сада и
мој Бог. Христ. Он, боли ме. Али, могуће је, Бог и мора да боли.
– Како то мислиш? – рекао сам. Било је као да сам мало подигао
гард. Глупа навика белих кретена. Ствар непотребне одбране.
– Боли ме зато што ништа не чини. – рекао је Даоуд, понаша-
јући се као да се више не усуђује да ме погледа у лице. Само је саг-
нуо ту своју смешну, ту своју округлу главу, вртећи је надоле, ка
песку. Смејурија: округла глава и тело танко као прут. – Не, Христ
ништа није учинио за нас. Баш ништа. Опет, прихватио сам га, јер
знам да је то много велика ствар. Исправна ствар. Али, Он ништа не
чини. Не поправља ствари, а могао би да их поправља. То боли.
71
75
72
Христа. Ми смо имали богове и пре вашег. Само, они, били су неми.
Ћутали су, крили се. Ваш је Бог говорио, ходао је, није ћутао, обра-
ћали су му се, није био глув. И био је човек. Али, проблем је био и
у томе, јер су у његово светло име говориле луде убице, камџијаши,
свирепи лопови и подмукли лудаци. То је болело све, цело ово наше
расточено, раздробљено царство. Да, највеће царство које се икада
родило на овом свету. Највише, Црно царство. Одавде, управо од
ових наших трошних каза, примитивних кућа наших предака, до-
мова од глине, од блата, од крви и сламе, кренуло је све, свака ци-
вилизација. Ми смо били примарни континент. Не заборави то, при-
јатељу. Дакле, из Африке је све почело. Ваш је Христос требало да
уради нешто и за нас. Али није. Ипак, држим га за истинитог Бога.
Амин. Јер, лепо је он говорио. Налио је наду у ове наше беле зделе
од животињских костију које још увек користимо за помазања. И-
мамо и ми неке добре свечаности. И древне ствари које смо му усту-
пили. Нисмо га звали. А опет, ушао је у нас. Лаким кораком. Добром
причом. Ми Христа видимо мало другачије него ви. Можда га ви-
димо и боље, можда и јасније.
Даоуд се потом брзо прекрстио. По католички. Додао је, одмах:
– На северу су мухамеданци. Вера је њихова, тако видим, крута, а
ако јој се посвете нешто јаче или озбиљније, мења им и физионо-
мију. Њихова вера, они се тако постављају, као да је угрожена са
сваке стране, па је онда бране са некаквим великим жаром, са бак-
љама које се не гасе. Не бих знао и да ли с правом тако чине.
Мислим да су искључиви. То су, најпре ће бити, ваша умешатељ-
ства. Не знам да ли је то права реч. Кажем ли то, умешатељства, не
знам хоћу ли ради тога, могуће, бити уморен или стрељан, могуће
мучен, унакажен и обешен. Од белих војника, Алахове пешадије,
неких трећих, то не бих знао и свеједно је. Не плашим се да то, ипак,
гласно и изговорим: Умешатељства. Fingersprache. Бела, јадна,
ваша, и искључиво ваша умешатељства! Ви, бели, ви семити, ви
свакакви!
Даоуд је пио лимунаду, ја сам пио бурбон. Kentucky бурбон.
Пријатељ ми је рекао, одлазећи одатле, пре неких недељу дана,
да ћу, ако будем наставио пити у сахелском појасу, ослепети. То ти
не гине, додао је. Уколико кренеш кроз Сахел са алкохолом, изгу-
бићеш најпре вид, а потом и разум. На крају, одлази и сећање. Тако
ми је рекао. За сећања нисам марио. Нека је поједу грозоморни цве-
тови са жала велике воде. И нека оде што је могуће даље. Ја сам
своја сећања већ појео.
73
75
74
Смрт је прозаична ствар. Одвратна. Обично се све сврши у не-
кој клиници, у болничком кревету, расклиматаном и скученом, све
онде оконча. Путујеш даље, преко те дивне, заумне реке Стикс у
чуну, у магли или светлу, не знам баш тачно како ће бити, право из
беле собе, где те следе и други мртваци, услед неке јебене болести,
ове или оне, и све то мало је смешно, па и опсцено, недостојно жи-
вота и свега што си прошао или проживео, зар не? Умрети прободен
копљем у неком бесмисленом рату и умрети изрешетан мецима или
растурених црева, то има далеко више смисла. Умрети у хероин-
ском полусну. Умрети у конц-логору, док те кидају на све стране,
све је боље и мање је прозаично него да те задеси у чистим, управо
испегланим чаршавима и на опраном јастуку. Смрт је глупа. Много
глупа ствар. Рођење је, рецимо, фантастично. Излазиш из мајчине
утробе, цео свет је ту, уз тебе је свет, освајаш га у срцу, кроз жиле и
сваким дахом, плачем, кораком, гутљајем, да, то је лепо. Узвишено
је, укусно! Али смрт је бедастоћа. Треба је презрети, ту смрт. До
краја!
Ко је јебе! Ту смрт, то смеће.
Имао сам визију, визију о том сметлишту смрти. Истина, било
је то у једном суморном пијанству, али визије не бираш како ти се
прохте. Оне саме допузе до тебе, не куцају, не звоне на врата.
Него, још смрти није било у песковитој и плиткој делти с којом
овај свет отиче у некакав Океан ништавила и ничега, црни океан на
коме се, као у гримизном, суморном зрцалу, огледа ноћно небо туж-
ног и расточеног континента. И истина је како сви ми живимо у два
света, у два опречна света. Сви нормални људи, сви са зрном расу-
ђивања, распети су људи. Заиста то мислим. Постоје два света у су-
дару – онај од савести и други, од страсти – постоје константно.
Још само пре пар месеци, био сам далеко и од Африке и Чада
и појаса црних костију, у некој психоделичној унезверености и
слутњи. Ох да, у таквим слутњама се нерви, најпре, кидају, у том
лудом плесу безумних неуронских кепеца. И да, играће, ти ситни
бедасти патуљци, плесати безумно око наших дугих столова, уз
лаж, срам и тугу, док се буду кревељили на све нас и на све око нас.
То су наши сензори, буљави, са капуљачама, отровним стрелицама
и језицима који непрекидно шиште и палацају.
Био сам спреман. Али, доиста нисам знао шта је то за шта сам
био спреман заиста. А истина је била тада да сам доиста био спре-
ман на све. Од свих тих ствари, смрт је била најсмешнија. И изнова
75
75
2.
Све је почело прилично безазлено, као што све приче често по-
чињу. Управо сам се вратио из Париза, концем марта седамдесет
девете, из француског посланства, у Београд. Недуго затим, десио
се велики земљотрес који је погодио црногорску обалу Јадрана.
Наравно да сам одмах морао отићи у Котор, имао сам тамо
тетку и неколико вредних пријатеља. Дошавши онде, одсео сам у
кумборској касарни која је имала добре радио везе са остатком
земље. Ипак, посећивао сам и рушевне куће, оштећене палаче,
цркве, тргове, мања места, другове. Обишао сам тетку Кларису и
њен стари дом у Ђеновићима, од ког је остала тек жалосна руина.
Понта испред се урушила у море. Требало се и с тим позабавити.
Тетка је била уплашена, али када сам јој предложио да са мном
крене у Београд, док се не среди све то, одмахнула је одсечно гла-
вом и смирено рекла: – О, то не, тамо не идем нипошто!
Једног сам се се пријатног и мирног, априлског, сунчаног дана
јавио преко радио везе из Вишње Доброте, оне што је горе, у залеђу,
у брдима влашким.
Јер када се Власи покрену с планина, изненаде се угледавши
море, да напросто полуде, подивљају и све постаје још разваљеније,
посебице у њиховој памети.
Било је то последњих дана месеца априла. Гледао сам море, са
разваљене понте Јосипа Врбице, старог шјор Јошка, пијући неко о-
пасно црвено вино из Грбља. Наспрам мола, у том плаветнилу, у
опојном погледу на модрину бокешких вода, уз агаве, олеандар и
кипарисе, осмотрио сам седам или осам тужних бродица. Рано је
било вече, оно доба када страшна сета удара у дамаре и све се чини
благословено или прихватљиво, као што се и тад тај усуд, тај
потрес, чинио. Боку, Боку которску, хоћу рећи, само неки лудачки,
слепи метеорит може уништити и то уколико падне равно у њу, на
Трг од оружја у Котору, рецимо. На Врмцу дизали су се многи ша-
тори и на брзу руку склепане бараке за прихват оштећених и надаље
мичућих. То је војска сфрјота, армија ондашња, здушно чинила,
вредно радећи и ноћ и дан, за своје угрожено цивилно живље. Била
76
се свуда размилела и милиција, упућујући народ где треба ићи. Ја
сам тада и онде био на допусту, некој врсти одмора, а све то захва-
љујући молби коју сам седам дана раније упутио надлежном минис-
тру, другу Јосипу Врховецу: он је, у то време, био министар спољ-
них послова Југославије. Био је, тако мислим, господин, веома упо-
слен госпон, био и новинар, изнимно образован и начитан, један од
оних старинских жонглера. Прихватио је, дакако, моју молбу. Али,
истини за вољу, доле сам му био и најпотребнији. Петар Поповић,
са Института за конзервацију и шеф комисије за процену штете
објеката под заштитом државе, такође му је упутио предлог да кре-
нем доле. Кроз два дана позвали су ме И рекли да се пакујем. Тре-
бало је да одседнем изнад Будве, у Брајићима, код Мартиновића.
Поповић је био пред пензијом, знао је Кашанина, био његов ђак и
слично, био је отмен човек, високи ерудите, одлични познавалац
средњег века у Боки и на подручју Далмације, сјајан писац и препо-
стављам агент Тајне службе, мада није одавао такав профил. На
страну све, пред стан су ме у зору покупила кола, москвич је био у
питању, златно-жуте боје, мирисао је на лепак и сретне сате,
capisci…
Но, откуда ја под тим слепим и глувим афричким небом?
Ту сам, зато што знам језике и најпре ради тога. Исто је то це-
нио и Јосипов претходник, Минић, али и Јакша Петрић, коме сам,
ваљда, за ово упослење требао и захвалити, јер је измислио функ-
цију на коју ме је био поставио седамдесет друге (наименовање се
звало саветник за изузетна културна питања у дипломатским миси-
јама).
77
75
Иван Потић
СЛИКА И ТОН
78
више пара, ко ће насмејан у пакао итд. Наравно, не може се увек ићи
контра света, човек је социјална животиња, мора се понекад повести
за већином и отићи на вакцинацију; ако не на вакцинацију, онда до
кабловског оператера, или у пошту, не дај Боже електродистрибу-
цију или водовод... Јер не може се постојати мимо света, као Томас
Пинчон. Није то добро за менталну равнотежу.
Ево, управо сам по пети пут погледао делове филма Eastern
Promises . Ако је редитељу био циљ да саосећам са малолетним
украјинским проституткама које се по Лондону нуде тамошњим бо-
гатим балванима, циљ му је остварен. Ако је, пак, намера била да се
руска мафија прикаже у свој својој бруталности, сцена сечења
прстију свакако је довољно узнемирујућа. Међутим, некако више
ме не раде ни најшокантније сцене. Можда је то зато што се главе у
филмовима распрскавају као лубенице деценијама уназад, вампир-
ски филмови постају мејнстрим, суперхероји лете и тамане се међу-
собно а зомбији устају из гробова и подригују. Плус, довољно је да
нестрпљиви прст гледаоца прешалта на канал у којем је могуће ви-
дети Клои Кардашијан како плаче, или чак залутати на врхове Ара-
рата, у езотеријска пиринчана поља, преко сурфа глечерима и фу-
тинга по пустињском песку, а то може бити кобно по кабловског
дистрибутера. Шта ако се неко попишмани и на крају заиста ис-
кључи телевизор, а укључи емоције и разум. Телевизијска пропове-
даоница са које се стално нешто емитује жели да утиче. Жели да вас
индоктринира. Ето, ја сам после шетње шумом и два велика точена
пива пожелео симулацију среће, бар њену виртуалну димензију, а
добио сам само умор. Па сам тај умор после још мало прошетао, све
до туша. А онда се вече завршило гледањем телевизијских програма
и интензивним осећајем усамљености. Можда и љубав игра неку у-
логу у нашој трансформацији од тужног човека до равнодушног
гледаоца. Волео бих да није тако.
Данас је баш био дан за психопате. Тежак, знојан, влажан, спор.
Сада почиње да сева и грми, чују се прве тешке капи које ударају у
лим са околних кровова. Сад ће потоп. Онда ће Ноје направити
барку. После ће Дарен Аронофски снимити холивудски блокбастер
који ће пропасти на бокс офису. Елем, можда је ово био добро
потрошен дан. Неколико сусрета са финим физиономијама, неко-
лико паметних реченица у паузама ослушкивања туђе интровертно-
сти, мирис шуме, покоја иронична опаска. Сада само треба попити
хипнотик и препустити се несвесном. Подесити телевизор на 90 ми-
нута до гашења и пребацити на ВХ, тамо иду песмице из оног
79
75
80
Драгослава Вељковић Маџар
Глава на пању
Cecilia
81
75
Божићно чело
82
великим пакетом, долази нам у посету. Пакет је повећи, дужине око
метар и по и тежак неколико килограма. У пакету – чело.
Иако у стању шока, успела сам да му срдачно пожелим добро-
дошлицу, понудила столицу, јело и пиће. Сео је, одбивши послу-
жење. Требало му је само мало ваздуха. Кад се примирио, захвалила
сам се најбоље што сам умела и питала колико то кошта?
„Не кошта ништа“, одговорио је, „то вам је божићни поклон за
кћерку која жели овај инструмент.“
Убрзо је устао и отишао. Неколико сати ми је требало да се при-
берем.
Неко ко је дубоко у деветој деценији живота, грофовског поре-
кла, ко не признаје смрт, ко једе сребрном кашиком; неко ко живи
музику и чији је океан година испуњен тоновима свих боја, поми-
слио је на тренутак на нечију жељу и, пола сата након што је звоно
на старој златари у Хексту означило подне, заличио на зрак сунца
просутог под туђим небом.
83
75
Миљан Милановић
84
Недуго затим је нестала. Најпре је престала да дрема викендом
поподне. Обично се након обилног ручка завалимо у љуљашку и
кусамо сладолед док нам главе не клону. Јадран шуми у даљини.
Лето.
„Не могу више овако”, само је изненада рекла.
„Океј, не морамо да се љуљамо. Хоћеш да гледамо неки филм,
или да играмо монопол? Ни мени се не дрема.”
„Ма, не знам. Престала сам да будем страствена по питању спа-
вања.”
Почела је да се буди ноћу. Ходала би по дневној соби до јутра.
Понекада би излазила. Лутала двориштем. Чупала траву и тресла
дрвеће. Последњих шест месеци уопште није спавала. Нашла се за-
робљена у чудном стању. Онда су јој доктори рекли за ту ретку бо-
лест. Наследна је. С мајчине стране. Погледала ме је изгубљено и
рекла да је срећа што немамо деце. Убрзо након тога одузела је сама
себи живот. Среда на четвртак ноћу. Зубном пастом. Не једном, већ
две. Жвакала је и гутала. Пенило је док се није удавила.
„То је заиста немогуће”, рекла је докторка хитне помоћи.
„То се не би догодило да је имала здрав сан”, рекао је доктор
приликом закључивања њеног случаја.
Добро сам се исплакао. Нагутао седативима и заспао. Јадран је
напољу дивљао.
***
85
75
***
***
86
Седим у канцеларији и испитујем пространство. Терасасти ви-
ногради у даљини су у магли. То ме чини депримираним. Волим да
посматрам те редове. Нисам расположен за предмете и тегет регис-
тре. Црвених се бојим. Удишем. Издишем. Полако. Довољно је само
да постојим. Чудан осећај.
„Колико још да чекамо?”, рекао је након паузе за ручак.
„Шта се десило с пејзажом?”, питао сам.
Још једном је покушао да ме дигне и мотивише. Након шестог
пута је проценио да и даље није прави тренутак, али је ипак поку-
шао. То му је у опису посла. Да се шепури. Намрштен сам и замиш-
љен. Време пролази. Најпре је говорио о клијенту, па о томе колико
је све то битно за нас. Његово шарено перје подрхтава, док изговара
устаљене фразе са задршком. Иде ми на курац. Паун. Ћуран. Бљак.
Морам да се потрудим. Сви једемо исти хлеб. Једина битна ствар у
животу је да стигнемо на време. Брзо и квалитетно. Јединствен кон-
цепт успеха. Клијент мора да буде задовољан. То нас чини великим.
По томе смо изнад осталих. Његове речи у почетку јако одзвањају.
Бла! Бла! Бла! И то што говори има смисла. Бла. Бла.
Блаблаблабла... Онда све губи драж. Најпре много јасније чујем
како колега на крају ходника гужва папир. Гризе селотејп траку.
Неки аутомобил напољу штуца. Чујем особу која трчи, док јој кљу-
чеви звецкају у џепу. Онда чујем ветар и таласе, па морски краста-
вац како се помера у плићаку. Срећан сам.
***
87
75
88
***
Када сам имао седам, читав свет ми је изгледао као фабрика ли-
залица. А онда је нестало магије и одраз у огледалу постао је
дисторзирана јава. Од тада се све променило и мутирало у гадан,
масан виц. Свет се променио. Или је можда остао исти. Ја сам се
променио. Постао сам сличан њему. Имун на лажи.
Присећам се првог интервјуа за посао. Баш на овом истом
месту. Ту где сам провео пола свог живота. Неколико дана након
дипломирања. Као да сам престрављен крочио у мочвару пуну али-
гатора. Са зебњом гледам у самоувереног послодавца. Власник
фирме. Представио се скраћеницом ЦЕО. Питам га шта то значи.
Слежем раменима. Љубичаста марамица вири из џепа на сакоу. На
реверу има извезен лого фирме. Свеже обријан господин до њега
чисти прашину с породичне слике. Он каже да је ЦТО. Трећи госпо-
дин стоји.
„Добар дан. Прво, желео бих да захвалим свима на интересо-
вању за посао у нашој фирми”, грми као да говори кроз мегафон.
Она је ЦХРО.
„Пред вама је тест који ће нам помоћи да број кандидата који
улазе у финални круг ограничимо на шест. Срећно!”
Дуго ме је власник фирме одмеравао док нервозно чешам
браду.
„Реците ми, видим одлично сте урадили улазни тест, где видите
себе за пет година?”
Где?
Где? Где?
Где? Где? Где?
Где? Где? Где? Где?
Одјекује.
Где? Где?
Где?
У Индији.
На Куби.
На Тибету.
У чељустима алигатора који се мучи да ме прогута.
89
75
***
90
„Не радим више”, рекао је.
„Ви сте једном кречили код мене. Све у бело. Сећате ли се?”
„Тако се најлакше види кад је прљаво. Жао ми је, не радим
више”, рекао је. Онда се зачуло неподношљиво шуштање. Зовем
даље.
„Докторе!?”
„Више нисам лекар, сада сам шинтер”, прекинуо је везу.
Позивам све редом. Е. Ф. Г... Нико није расположен за разго-
вор. Једна госпођа је видно уплашена. Рекла је да јој је нестао зец.
Рекао сам да је разумем. Онда је дуго плакала и није прозборила
ништа. Одлучио сам да насликам нешто на празним жениним плат-
нима. Нисам могао да пронађем четкице. Сликам прстима. Развла-
чим неконтролисано боје. Напољу бесни олуја. Нестало је струје.
Осећам се као згњечени парадајз. Завлачим се под јорган. Изненада
је утихнуло. Откривам лице. Око мене језива белина. Млечно небо
и плочице. Тврде и хладне. И ничег више. Све је нестало. У даљини
видим црну тачку. Крећем к њој. Најпре опрезно, а потом све брже
и брже. Јурим. Зној ми се слива с чела. Тачка прераста у чистачицу.
Носи тегет мантил. Брише равномерним дугим покретима. Пред
њом жута табла с натписом: Пажња, клизав под! Погледала ме је и
насмешила се.
„Готова сам за данас.”
Чврсто сам стегао џогер.
91
75
Марко Костић
ИНСТРУМЕНТ
92
петрифициран, али испуњен страховитом енергијом, само вештом
погледу доступном, која се осећала у ваздуху и коју је само маестро
знао претворити у звук.
Чаролија је почињала тихо, једва чујни ритам пиркао је душама
реципијената, који су чврсто стискали руке једни другима ишчеку-
јући олују што се слутила иза хоризонта догађаја. Маестро је био у
трансу, чинило се да је своје руке уступио неком заборављеном бо-
жанству и да само посматра како се надреално вешто крећу по
инструменту претварајући га у пријемник древних звукова из доба
када је постојање још било чедно, незапрљано нагомиланим искус-
твом човечанства. Ритам је бивао све јачи, комплекснији, на лицима
слушалаца смењивале су се гримасе страха, радости очаја и одушев-
љења. Носио је њихове умове далеко од прашњавог балканског
трга, далеко од двадесет првог века, далеко од ланаца каузалности
и приближавао их нечему неизрецивом, нечему што је гутало све
индивидуалности и сливало шаренило света у једну једину нијансу,
сем које, у ствари, ништа друго и није постојало. И само у пар се-
кунди климакса, на тргу више није било никога, сем једне једине
бескрајне душе, заробљене у простору и времену, брутално пробу-
ђене и опет гурнуте иза кулиса стварности. Пар тренутака тишине,
а онда громогласан аплауз публике, која је опет откривала своје
руке и радосно их спајала изнова и изнова, чинећи звук који је под-
сећао на летњу кишу. Маестро би се невешто поклонио и стидљиво
показао ка шеширу крај инструмента. Док је паковао опрему шешир
би био окупан новчаницама које би он сипао по инструменту, а по-
том затварао ковчег и одлазио.
Било је неизрециво теже попети се до стана, него сићи на улицу,
али рутина је донела пар трикова који су процес олакшавали, те је
маестро сваки пут мало брже стизао до стана и често чикао себе
како би сламањем бесмислених рекорда унео ветрић узбуђења у
извршавање те мучне свакодневне обавезе. По уласку у стан, осетио
би лахор олакшања, како му милује лице, нежно спустао ковчег на
под и бојажљиво отварао поклопац.
Гомила новчаница свих апоена, прекривала га је у потпуности
и он их поче ређати по величини. Иако је, на крају тог процеса, у
рукама држао позамашну своту, осетио је чудан немир који као да
није допирао из његове душе. По инерцији, лупио је пар пута по
инструменту. Деловао је раштимано. Приписао је то улицама пуним
рупа, одвратном степеништу и осталим разумним разлозима, тру-
дећи се да отера оне друге, што су се стидљиво помаљали из
93
75
94
мелодију и дарују је осујећенима, како их дозивају из пећине на све-
тло, како пресецају чворове страха... А онда, јецаји га почеше вра-
ћати натраг и он постаде свестан звука који је стварао. У паници,
одгурну инструмент и угледа њихова ужаснута лица. Као да је
нежни анђео скинуо маску и пред њима се указала огавна траума
заустављеног детињства. Грцали су, јецали, губили свест, покуша-
вали да побегну, па се опет враћали, немоћни да напусте то језиво
место. Осећао је како нешто страшно расте преко пута њега, угурао
је инструмент и опрему у ковчег и појурио ка кући праћен повицима
пуним мржње.
Ходао је кроз маглу, док су му кораци постајали све тежи како
се приближавао циљу. Натчовечанским напором попео се до стана,
увукао ковчег унутра и пао на под. Сати су прождирали снагу ње-
гових удова. Витални знаци утишали су се до неопходног мини-
мума. Још је само комадићима свести молио некога за милост, за
још мало времена. У потпуном мраку, ни будан ни уснуо, желео је
свим срцем да врисне, да својим криком преплаши оно што га већ
сатима посматра и чека свој ред...
Мрак је био ту и када је опет отворио очи. И када је осетио труц-
каво кретање. И када га је бука улице зграбила. И када је чуо брун-
дање аутобуса. И када је чуо клицање масе. И када се поклопац по-
диже, би светлост...
95
75
Дамир Пешић
ЖЕНА
96
– Ригај, ригај, коњино. Ништа друго и не знаш! Зашто се хваташ
за флашу кад не знаш да пијеш? Урољао си се, па ниси знао ни како
се зовеш? А, јуначино? Не чујеш се?
– Бууеее.... – давао је одговор Аца, празнећи свој желудац.
– Ето га, порева као магаре!
Ову реченицу често је изговарала баба Ацине жене Аните. Она
сама користила би је сваки пут кад се њен муж будио на овај начин.
Ацина артиљерија убрзо је остала без муниције, и он лагано устаде
из чучећег става, из кога је дејствовао по керамичкој шољи. Опрао
је зубе и лаганим кораком, вукући се као пребијена мачка, изашао
из купатила.
– Анита, престани, молим те... Пући ће ми глава...
– И треба да ти пукне! Кад немаш меру низашта...
97
75
98
Знао је Аца да она то не мисли озбиљно и да је бесна због орна-
мента којим је украсио под, а који она мора да очисти.
– Љубави, молим те, олабави мало...Стварно ми је жао. Не љути
се, молим те.
– Олабавићу се ја, кад одем одавде, пијанице. Да ми се смири
глава...
– Срећо, знаш да то никада неће да се деси. Превише ме волиш
да би побегла од мене...
Знала је Анита да је његова реченица у потпуности тачна, али
се и даље није предавала:
– Волим ја човека, а не свињу!
Ухватио је нежно за руку, умирући од главобоље, и спустио је
Аниту на кревет. Сео је поред ње, пољубио је у косу и рекао:
– Извини...
Ово је изгледа упалило. Анита је мирно седела и гледала у под.
– Зашто се љутиш на мене, кад знаш да те волим највише на
свету?
– Зато што имаш тридесет пет година, али се понашаш као да
си у пубертету... – рекла је тихо, не дижући поглед
И он је погледао у под и видео поред кревета, тик иза његове
десне ноге, кондом. Био је сув и развучен. Анита га још није прона-
шла, иначе би и због тога урлала. Схватио је у чему је била ствар.
Вероватно је, кад су се синоћ вратили кући, онако пијан, желео да
спава са њом, па је ставио кондом, али га је, због попијене количине
издао „сполни апарат“, па је само скинуо и бацио кондом и легао да
спава. То је у највећеој мери и била фрустрација његове жене. Јед-
ном му је неки сељак, Анитин рођак, у кафани, на некој прослави,
кад је хтео да му долије пиће у полупуну чашу, рекао „Чаша се не
досипује, жена се не дојебује“.
Тад није схватио значење те реченице, али му је убрзо постала
више него јасна. Анита није волела да се он попне на њу па да пре-
кине у пола посла. Једном се тако преварио, кад се, усред секса, ја-
вио на телефон. После разговора, он је хтео да настави где је стао а
она није хтела да спава с њим три недеље.
Размишљао је да ли је поново направио исту грешку. Најгоре
за мушкарца је кад остави жену незадовољену. Она је као украсна
„жива“ ограда. Ако је не крешеш редовно, оде она код ком-
шије....Одлучио је да се искупи за синоћњи пропуст. Пољубио је
99
75
***
100
једно поред другог. Стално ју је грлио и обасипао пољупцима, а она
се осећала као најбитнија и најпожељнија жена на свету.
Зато је и одлучила да га изненади и, у суботу, аутобусом, дође
на венчање. Њену намеру спречило је асфалтирање магистралног
пута Зјечар – Параћин, па је четири сата провела само чекајући да
се пут отвори за саобраћај. Још пар сати путовања дало је Аци
сасвим довољно времена да се, незадовољан својом самоћом, по-
ново усвињи.
Затекла га је како пијан, лиже половину лимуна, испред тру-
бача. Питала је, у чуду, пријатеља шта ради њен муж, а он јој је ре-
као да Цигани нису хтели да му свирају „Изгубљено јагње“. Тру-
бачи су га псовали, јер им је, гледајући Ацу како цеди онај лимун у
своја уста, пљувачка текла у потоцима и запушавала им инстру-
менте, па су са великим тешкоћама свирали. Кад је видео Аниту, од
среће се попео на сто и ишутирао све тањире који су се на њему
налазили. Не обраћајући пажњу на људе који су се разбежали да не
би добили сарму и печење на свечана одела и хаљине, почео је да се
дере на сав глас „Стигла ми жена“, надјачавајући лимени оркестар.
Поседели су на свадби још неко време, па су отишли кући. Аца
је, још од улазних врата почео да скида Анитину одећу и да је гризе
и љуби. Док је она отишла у купатило да се окупа, он је распалио
албум Норе Џонс и чекао је у кревету, са већ навученим кондомом.
Кад је легла у кревет, наставио је да је љуби по врату и дојкама, а
затим прешао на стомак. Анита је уживајући, дрхтала. А онда је
њено уживање прекинуло паклено брундање њеног мужа. Није
могла да верује шта јој се догодило. Пијани Аца заспао је ту, на ње-
ном стомаку и захркао. То је била кап која је прелила чашу. Гурнула
је са себе, млитаву телесину свог мужа у страну и таман кад је хтела
да заурла из свег гласа, застала је. На памет јој је пала чудна злоба.
Знајући да пијандура сутра неће опет ничег да се сети, скинула му
је кондом и прстом га до половине, лагано угурала у Ацин анални
отвор. Узела је своје ствари и пошла на аутобус, назад на ископину.
Јутро је Аци опет донело мигрену и мучнину. Погледао је себе
и видео да је го, као од мајке рођен. Покушавао је да се сети како је
до тога дошло, и да није можда неверством, онако разваљен, изне-
верио Аниту. Соба је мирисала на мешавину алкохолних испарења
и јаког али пријатног цветног парфема.
101
75
102
ФОКОРЕЉЕ
Иван Новчић (1972), до сада је објавио следеће књиге:
Књиге песама:
Ампутација душе (2003)
Шифарник страдања (2008)
После потопа (2018)
Галиција и друге шуме (2019)
Песме о кавезу (2020)
Кајафин избор (2021)
Јауди племена мог (2021)
Бестијаријум (2022)
Проза:
Срем и Суматра (збирка прича, 2017)
Трн у пети (роман, 2022)
Студије и есеји:
Емир Кустурица: поетика порицања смрти (2016, 2020)
Доњи ракурс (есеји о филму, 2021)
Преведени текстови:
Писма Телемаху (избор из поезије на француском језику, 2021)
Награде и признања:
Награда Тома Радосављевић, за есеј Кустурица и Достојевски
(2015)
Награда Србољуб Митић, за књигу Галиција и друге шуме (2019)
103
75
ИВАН НОВЧИЋ
ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
ПОМИРЕЊЕ
Оче,
помиримо Тројаду и Грке,
отров и вино раздвојимо громадом љубави
послушајмо хумке предака,
канонадом суза јединог потомка.
Кости нам не трпе најезду варвара.
Окачимо перо о зид вечности,
победа се мери снагом спокоја.
Овде су губитници градитељи истине.
ФАУСТОВСКИ
104
Сунце је претворио у таму
Видиш ли, ни месеца нема
Кажем ти, репати је крив!
Рече Фауст
И склопи савез са њим.
БОРДЕЛИ
У борделу у Калкути
услуге се наплаћују унапред,
а не уназад
као што то
трговачки дух
налаже,
као што то раде
знојави таксисти у Манили.
Али опет
тамо нема
плате ни социјалног,
продавачице љубави
раде на проценат
баш као
и овде код нас
чувари паркинга.
Једино се уназад
наплаћује час
смртни
и ропац
кад дрхтуриш
и чекаш
да неко невидљив
испостави таксе
и дуго чекани
свилени гајтан.
105
75
ЗАПИС ИЗ СМЕДЕРЕВА
У Смедереву,
новине пишу, љута колегиница
пољопривредне службе
кувајући кафу
својим колегама
додала је извесну дозу пестицида.
Најбоље је прошао
Извесни
Буцко Бумбар,
тако га зову,
не пишу новине
него трачеви веле
да је журио
на састанак љубавни
па је само сркнуо
неколико капи
и извукао живу главу.
106
ЛАЗА КОСТИЋ
ЗАНАТ
„Знаш ли да поткиваш?“,
пита ме швапски коњушар
и гледа ме као да сам Рус
у походу на Берлин.
107
75
кад се сетим
шта сам све морао
да проучим,
сазнам и научим.
Као у Египту
некад
неимари закривљених пирамида.
ОПЕТ СУМАТРА
Није ми жао
предела неосвојивих
Бохола и Панаја,
индонежанских острва,
кристала са Боракаја
натопљених млеком из дојки
прелепих мелескиња,
нити
што никада нећу додирнути
задњицу домороткиње
негде на Карибима,
тамо где је могућност
да постанеш ајкулин оброк
сведена на минимум.
Али жао ми је
што јој нисам пришао
давне осамдесет и неке,
онда када је била освојива.
НЕ СЕЋАМ СЕ
Не сећам се
која је то песма била
можда прва
Било је то испод липа
Гранате су певушиле
108
Записао сам пар стихова
о класју кукуруза
које се нервозно клатило
Не сећам се
која је то песма била
можда прва
Њене стихове
један војник
исписао је
на зиду своје собе
Просуо мастило
109
75
чије боје
само ми памтимо
МУЖЈАЦИ
СТОПАЛА
110
Замишљам их у мојим чизмама
За један број веће
Које су одавно окачене о клин
Неподмазане и прашњаве
И најежим се нa трен.
КЉУЧЕВИ
Хоћу, хоћу!
Одговарам ја
Само да пронађем
Кључеве од кавеза.
111
75
КАЈАФИН ИЗБОР
Кајафа је бирао
– да се разумемо –
не поштар пред пензијом
што тумачи нечитко име
на препорученом писму без адресе,
ни скретничар замахом,
успутним рукохватом
машиновођи са првог перона,
него Кајафа
– да се разумемо –
брадати учитељ, углађен и фин,
са угледом судије,
прави бакалин,
очи у очи
изабраник – изабрани,
ЋИРКЕВА
112
и давао нам лекције из хигијене:
Never take a plate on the top
јер преко њега прешло је
стотину прљавих руку,
на шта сам одговорио
да су њихове крваве до лаката.
ПО КВАДРАТНОМ МЕТРУ
113
75
ГРАДОВИ И ХИМЕРЕ
(по Андрићу)
114
наши градови имају нотаре и извршитеље
њихове њушке дају посебан укус
и стање савршености
наше градове
отели смо сами себи
пишући песме о ослободиоцима
на које смо рачунали
да ће само проћи
а дошли су јахачи
одсањани, оседлани
пола они, пола ми
спаковани у митску наказу.
ПОБЕДЕ
(по Полу Поланском)
115
75
ЈЕДНОСТАВНОСТ
116
Тамо тањир супе више вреди
Од овог брда
А на брду на Голији
Напуштена колиба, веран пас
И гомила књига
БОМБАРДЕРИ
ОТИСЦИ ПРСТИЈУ
117
75
118
СВЕТИ ДИМ
Хенрик Нордбранд
119
75
120
САН О ТРАМВАЈУ
САН О АДРЕСИ
121
75
122
Пер Оуве Бранд
(Из збирке: Lorem ipsum dolor sit. (2020))
*
време је веома необично.
сутрашњи дан свиће са својим сјајним
могућностима новим некоришћеним и никад невиђеним
или не баш толико некоришћеним али ипак још употребљивим,
док се јучерашњи дан смркава и његов мрак се затвара
око догођеног, што се нужно догодило и
сада не може да се раздогоди, јер ништа
више није могуће у прошлости,
тамо је све истинито.
*
обратити се неком јесте дати му повез преко очију
и потом га лака корака одвести до оног дела света, где се нешто
одвија,
као да му то није већ јасно, али што он сада, док му се склања по-
вез, гледа менталним наочарима говорника: чак и садашњица
постаје неко ново сада а место виђено овако како га ја видим ја,
оптужени, онда када ти говориш, ти у соби, ти у књизи, писму, ти
у присећању или само ти на екрану (да не бисмо били третирани
на тај начин, већда бисмо се уместо тога вратили из тих жмурки у
сада и овде морамо избећи
да нам се неко уопште обрати, иначе ћемо морати да живимо у
другости)
(услови за изјаву)
*
Када бих био бомбаш самоубица,
професионални, да тако кажем, изабрао бих
пусто место, успентрао се на
велики камен, снажно се сконцентрисао
на најлуђе, најглупље,
најсмрдљиввије и у сваком погледу
одбојне идеје, призвао бих их и детаљно
123
75
*
један ред траје 3 секунде, значи сада је прошло 3 секунде,
за нас обоје, водите рачуна да треба дати времена
једно другом, то смо и учинили, и рачун се одлично слаже.
*
немаш више времена,
рече ми анђео с дубоким
борама на образу и без осмеха
и с једним оком које се не може
затворити, ради сад шта треба
и спреми се на неочекивано,
а ја рекох: Тако се, бре,
не прича ни с ким, ко те то васпитао?
*
када је и сâм амбис предиван,
крива је птица
а када је лепа мисао или жена,
– е, опет је крива птица
*
самокопирајућа правила као што су
мелодије, рецепти, кореографске
или метричке серије
и низови војника, који лутају од
прста до прста, упутства
за вилицу, језик, усне и плућа
постоје али нису материја,
124
нико не може рећи: види, тамо су они, сада
смо их уловили, реч је слободна и
могуће је да се сигнали, лутајући свежњеви
сукцесивних кваната овога или онога,
једноставни и неухватљиви, као шифре за катанац
бицикла, науче, читају и записују
нарочитом чврстином разобручености.
(нематеријално)
*
Када бисте ибацили самогласник „е“ из језика
сугласници би направили зачепљења у крви
и гледали бисмо се с неразумевањем
свако са својим замршеним клупкима канапа
што нам висе из грла.
Када бисте избацили заменице из језика
он и ја и ово и оно и сви други
би с неразумевањем бленули једни у друге
као да су изгубили драгог рођака
али не могу да се сете како се он заправо звао
*
дан касније: снег
цвеће шипурка у глави
падобран на небу белом
125
75
126
Стив Џонс
LONELY BOY – приче једне полне кубуре
ПрЕдГоВоР
/.../
127
75
128
од оних класичних послова као у филму Italian Job, већ новија вер-
зија из раних седамдесетих. Наравно да сам све време правио сао-
браћајне прекршаје, јер нити сам имао дозволу нити осигурање, али
изгледа да их то никада није бринуло.
Њихов стан је заправо била убава социјална двоипособна гајба
у Клепему – једном од оних блокова из серија о Сајмону Темплару
из шездесетих, са само неколико нивоа. Мислим да га је Вив можда
добила када јој се родио први син, Бен, с оним типом за кога је била
удата пре него што је упознала Малколма. Онда су она и Малколм
добили још једног сина, Џоа, и два дечака су делила собу с креветом
на спрат. Понекад, када Бена није било, ишао сам с његовом кевом
и очухом по затварању радње да купимо нешто за клопу и онда бих
преспавао на слободном кревету. Џо и ја смо се добро слагали –
изгледао је као нормално дете и много смо се добро зезали.
Баш ми је било лепо тамо. У то време сам књавао где год сам
успевао да нађем лежај, а њихова гајба је била нешто другачије од
ноћења код Хејсија или код Кукија. Осећао сам се више као у ради-
оници – штавише оној радионици где се ради на црно у зноју лица
свог – него као у нормалном дому, зато што су све машине натрпали
у дневну собу. Уместо да се излежавају на каучима испред телеви-
зора, секли су узорке на великом столу. Мода ме је занимала, па сам
волео да посматрам читав процес, од дизајнирања до састављања
делова у одевни предмет. Детаљи су ми били важни, па ми је зато
било узбудљиво да будем на месту где се одлучивало. Забавно је
било то што се не сећам да сам уопште чуо неку музику у том стану,
а можда је само није било могуће чути од све те буке шиваћих ма-
шина. Претпостављам да су шиваће машине била та музика.
Почео сам да ноћим код њих док је бутик још носио име Let It
Rock, тако да још нису почели да праве ствари од гуме, и то је заиста
за мене испало добро време, мислим то пре него што су се Пистолси
заиста догодили. Носам знао ништа о свету у ком су живели Мал-
колм и Вивијен – шминкери, здрава храна итд. – то је била супрот-
ност свему ономе што сам познавао. То што сам био у њиховој
орбити осећао сам као да сам у лондонској верзији Ворхолове
„Фабрике“ – сцене која је окруживала Велвет андерграунд – и то ме
је заиста привлачило. Много ми је значило што сам се тамо осећао
заиста добродошао, третирали су ме на равној нози и чак ме и мал-
чице охрабривали. То ми је дало поуздање.
129
75
130
било је да провалим у неку богаташку кућу и мазнем им ствари, а
то није било довољно близу. И даље сам захвалан Малколму што
ми је дао прилику да идем с њим, не само да гледамо кроз излог тај
други свет већ да заиста постанем његов део. Било да ме је упозна-
вао с цурама из авангардног уемтничког света које су биле срећне
што сам их јебао, било да ме је водио у „Спик изи“ да се дружим с
рок аристократијом, све ми је било потпуно ново, и мислим да је и
он уживао у мом одушељењу. У то време је Малколм заиста био
великодушан. Он је имао своје бубице, као и ми сви, али морао сам
да га волим, и много сам добио из нашег пријатељсрва – вероватно
више него што је он сам знао.
/…/
1
Једног дана ћеш се пробудити и знати на којој страни кревета лежиш...
131
75
132
Ник је знао да одсвира покоји акорд – уопште ме није импреси-
онирао неортодоксно наштимованом жицом Ге („отворени штим“,
тако да нема Е жице), што ми је показао на делу и од чега је гитара
звучала малчице као код Кита Ричардса. Једини проблем је био у
томе што је Никово готивљење Стоунсовог гитаристе било тотално
неконтролисано. Он би заузео своју позу Кита Ричардса, оклембе-
сио би се сав, као његов идол. То је била лоша шала. Да је Кит слу-
чајно свратио и то видео, рекао би „Човече, шта то радиш, јеботе?“
и одмах би ми тражио да му вратим капут.
Ник Кент се једно време забављао с Криси Хајнд. Био је веома
љубоморан (вероватно из доброг разлога, искрен да будем) и једном
се у секс шопу према њој баш понео као пизда. Она је после пре-
стала тамо да ради, што је била грехота и срамота што се мене тиче,
тако да је у неком смислу било космички праведно када је Сид на-
валио на њега у „Стотки“ мало затим. Али у том тренутку ми још
нисмо постојали као бенд, само да напоменем.
У том тренутку наш највећи проблем је био шта да радимо с
Волијем. Пре него што је отпутовао у Њујорк да менаџерише Дол-
сима, Малколм ми је већ причао да треба да га изгурамо. То је било
окрутно, али морали смо то да урадимо. Када се сада осврнем на тај
период, то што смо се ратосиљали Волија било је најбоље што смо
могли да урадимо. Није изгледао како треба, брате, да кренемо с
тим. Не кажем да је био габор чилагер, рећи ћу само то да му је
фалила мускулатура осталих чланових бенда. Поред тога носио је и
ћозлуке, што напросто није прихватљиво за рокенрол гитаристу.
Нисам ја правио правила, немојте да ме гледате попреко.
Оно што сам засигурно знао већ тада било је да бенд богме неће
никуда ако ја не будем у њему. Тада сам био мање-више бескућник,
и музика ми је била све што сам имао. То је била једина ствар која
ме је делила од тога да почнем да крадем и једини секс у који сам
озбиљно улагао енергију. Тако да ако већ нећу бити певач, има,
вала, да будем гитариста – и то је било то. Понекад нешто треба да
нам се догоди, иако у то време још не капирамо шта је то.
Око нас је било ствари о којима се причало, као на пример Фу-
турама, други албум бенда Би-Бап Делукс, обожавали смо тада ту
плочу и Куки и ја. Бил Нелсон је био велики гитариста од кога смо
мање ценили Боувија када смо га видели уживо у „Фулам Грејха-
унду“. И паб рок се пробијао снажније у то време. Сећам се да сам
видео и Др Филгуд у Кенсингтону – то место је било само један
133
75
Мора бити да сам га готивио зато што после гаже пратио нисам
њихов Форд Транзит пошто су натоварили сву своју опрему у њега
и мазнуо им сву технику. Ех, други нису били те среће.. Све у свему,
када си погледао около по конкуренцији, ни од чега на сцени ниси
морао да се усереш од страха. Ни ми, ни други. То ће бити наш по-
сао. Све што нам је сада било потребно био је певач.
2
Пише, ђокице, курчићи – у том смислу.
134
Марио Мелендес
БЕЛЕШКЕ ЗА ЛЕГЕНДУ
ПЕСНИЧКА УМЕТНОСТ
СЕЋАЊА НА БУДУЋЕ
135
75
РЕМБООВА КЋИ
ОЖИЉЦИ РАТА
У часу
када се напијем
речи ме воде кући
на старом дрвеном трициклу
Далеко од померања мојих ципела
136
смештајући ме у кревет
као и иначе у овим случајевима
оставља ме опруженог у башти
прекривеног мравима
са лицем заглављеним
у лампу баштенску
„Ово ти је што пишеш лоше песме“
кажу ми
и одлазе певајући смејући се
грлећи
моје последње пиво
СИНАТРИН КЛАН
137
75
НЕСАВРШЕНА ПЕДАГОГИЈА
138
СУБЛИМАЦИЈА
Санда Ристић Стојановић
139
75
140
претходника. Користећи се неконвенционалним симболима, нови
даровити песници ХХI века ће допуњавати и продубљивати оно
што су велики претходници започели.
141
75
Снежана Дабић
142
Све што би могло бити свето за душу лирског субјекта, губи
ореол у вези са синтаксичким јединицама потеклим из новинарског
или административног стила и морамо признати да је у питању за-
нимљива поетичка новина:
143
75
144
Љиљана Лукић
ЈЕДИНКА ИЗГУБЉЕНА У ОБЕЗЉУЂЕНОМ ВРЕМЕНУ
(Анђелко Анушић: Живот из засједе, Службени гласник,
Београд, 2021)
145
75
146
Друга важна личност је отац породице Лазар Хрваћанин. Нека-
дашњи борац Прве Крајишке дивизије из претходног рата, „закићен
партизанском споменицом“ истакавши се и у борбама на Сутјесци
и Неретви, неколико пута рањаван, а веома активан у послијератном
Савезу бораца, Лазар је предлаган и за народног хероја, што је
одбио истичући да та част припада погинулим борцима.
Лазар насљеђује храброст и достојанство од својих предака: чу-
кундједа Васе и прадједа Стевана, који су били војни граничари и
ратовали на аустријско-турској међи. Кад из села у Метохији Лазар
одлази у завичај, убрзо се враћа, видјевши своје имање зарасло у
траву и коров, док су са куће скинути врата, прозори и кров. Ту
стоку напаса говедар који говори кајкавски и даје му за имање оно-
лико за колико би могао купити нове тракторске гуме, на шта Лазар
не пристаје.
Не протививши се Вељковој женидби са Албанком јер још
држи до братства и јединства, Лазар ће рећи:“ Па, нека, нема везе
што је Албанка. И они су људи.... Нису сви екстремисти. „
У дан кад се селе у Хртковце у Војводини и кад Васиљ говори
да је тог дана 4. августа, кад су кренули у Колону: „ ...старог парти-
зана први пут, издадоше сузе. Откинуше се, шкрто, двије-три које
брже-боље обриса. Зар овдје, на Косову и Метохији?! А нису тамо
у завичају, кад је она ћеранија хајкала и скруживала своју омчу са
свих страна. Стиснутих усана као партизанска песница, стуштених
обрва кано Сутјеска, мирно је тада утоварао ствари у приколицу,
као да ће каквим послом силазити у град.“
Лазар је све теже подносио и живот у Хртковцима.Чинило се
као да је сасвим потонуо у своју ћутњу. На питање једног комшије
да ли га шта боли, Вељко одговара: „Прошлост га боли. А ту, не
знам, има ли лијека.“
Власнику куће из Хртковаца, који је одселио у Хрватску, и до-
лази у своју некадашњу кућу код Хрваћанина, Лазо неће да прода
имање у завичају у бесцијење, чак и по цијену да изађу из његове
куће.
Након сукоба на Косову, кад је Васиљ дезертирао из војске,
Лазо не одобрава тај
његов поступак и сам се јавља у добровољце, али га, на његову
велику жалост, не примају, говорећи да је престар. Након НАТО
бомбардовања Србије Лазар је очајан:
147
75
148
Вељков млађи брат Васиљ је много оштроумнији од старијег
брата, указује му на сталне опасности у које се овај упушта. Пошто
га, након дезертирања, проналази војна полиција и шаље на Ко-
шаре, он бива тешко рањен, те је једва преживио, али су му ампути-
ране обје ноге и лијева рука до лакта. Боли га чињеница што је као
борац заборављен.
Породица Хрваћанин има проблеме и са својим презименом.
Некад су се презивали Ерваћанин, а власти су 1947. године то пре-
правиле с образложењем да је пријашње било језички неисправно.
Треба истаћи и лик љекара Дарка Богуновића, доктора жи-
вота, како га је због великог знања и животног искуства назвао
главни јунак. Иако ради у Хитној, он сваки тренутак проводи у чи-
тању и објашњава Вељку континуитет у прогону нашег народа још
од кнеза Владислава. Он познаје друштвене прилике и говори
Вељку да ће, кад овај оде у иностранство, бити у у близини Хага,
гдје се стално смишљају нове замке за Србе.
Анушићеви описи су живи, уз колорит разноврсних боја, уз е-
питете који бројношћу осликавају личности. Тако је описан Глиго
Нужда из Градусе, један од оних који су посјетили нове становнике
у Хртковцима:
„ ... висок крупан човјек. Људескара од Пљешивице одваљена.
Епска људина, рећи ће послије Маринко. Виси му некакав шарени
капутић о лијевом рамену, у десној руци држи шиљкапу, такве се
носе тамо од нас. Млати њоме онај горостас, и на буљуке комарце
нагони.“
Роман Живот из засједе је породични роман, али он је и љу-
бавни и социолошки и посебно историјски који обухвата вријеме
изгона наших људи из Хрватске. То је Пост Олуја роман који се
бави трагичном и горком збиљом у којој су се нашли Срби из Хрват-
ске, истјерани са својих вјековних огњишта једва сачувавши жи-
воте. На једном мјесту Вељко, који је највећим дијелом, пишчев на-
ратор, каже:
„Још за коју годину, па се неће знати ни да смо истјерани. Рећи
ће се да смо се сами мирно иселили. Ни многи од нас неће порећи
ту лаж...“
Патње људи који су, остављајући све стечено у Хрватској, на
тракторским приколицама, са минимумом кућних потрепштина,
избјегли у Србију, биле су огромне. Без ријешених егзистенцијал-
них проблема потуцали су се од немила до недрага у вријеме опште
149
75
150
Љиљана Павловић Ћирић
МОРЗЕОВА АЗБУКА У СЛОМЉЕНОМ ОГЛЕДАЛУ (Ђорђе
Деспић: Аутохипноза, Народна библиотека „Стефан
Првовенчани“, Краљево, 2021)
151
75
152
У Деспићевим песмама осећа се прича у причи, види рам у
раму; он богато, широким потезима, сигурном руком, ослика про-
стор на коме ће показати детаљ који носи поенту читавог приказа.
Покушавајући (сваки пут упорно, изнова) да попуни тај простор (
који је некада сведен на дан, а некада је то танка међица између два
простора – НЕКАД и САД) његови се кадрови везују и надовезују
као у уметничким филмовима. Акценат носе глаголи немицања:
стојиш, гледаш, јеси....
Сад си у новом граду/ стојиш/.....гледаш .../ празне заједничке
терасице...Нутрина је полуиспражњена, отуда тежња да се она по-
пуни са друге стране коже.
Усамљеност као један од лајтмотива понавља се и носива је
кроз сугестивно шаптање на уво читаоца у коме се мешкољи дезо-
ријентисано лирско ЈА. Ни нови град, ни нова лета, ни белине сто-
лњака, ни свечаност тренутка, не могу надоместити оно искидано,
отргнуту руку из ручице, оца који чека на крају дрвореда, мајку која
је срећна на непостојећој фотографији, тамни вилајет из очију на-
пуштеног пса пред олују. Понекад сва очекивања и наде у помак, у
даљи корак, у љубав, прихватање, избледи и изда:
Нема деце/ сам си /одустајеш од игре/ лопта остаје у жбуњу,/
трн у лопти/
Јасно је да трн у лопти симболизује суви остатак у (ал)хемијској
реакцији покушаја да се створи (оствари) љубав. То је нешто што
заувек остаје да пече и сече понад леве стране груди. Једно бодљи-
каво детињство заувек замрзнуто у слици, у кадру, у покушају да се
(з)буде.
Лирски субјекат (вођен вештом руком песника) често посегне
за супротним од онога чему се читалац нада: не идеш горе...силазиш
степеницама десно/ у подрум/ у свежину мемле (у песми Младунче
у улици Албера Томе) преплићући метафору, контраст и оксиморон.
На све начине, упркос наизглед статичним мотивима, покрета
има; планови иду горе-доле, лево-десно, напред-назад и ту је дина-
мика ове поезије. Песник Деспић је изузетан посматрач; у тмини
подрума, мачка преноси младунче. Сишли смо дубоко, у мрачни
подрум, али тамо нас чека живот, мајчинска топлина и жртва као
поента и смисао живљења, угриз на врату мачета показује како не
боли све што је ујед, нити пак милује све што је додир.
153
75
154
деци ( стапање субјекта и објекта, постају једно) и опет самоћа, лајт-
мотив, још једном описан круг у кругу. Самоћа је са обе стране ста-
кла, са обе стране одраза. Лирски субјекат сепита да ли су сапут-
ници (ови из воза или ови из живота?) икада помислили на плавог
дечака који замишљен гледа кроз прозор као да су тамо негде/ све
његове чежње. Међутим, не све, већ једна и то највећа, није тамо,
већ овде, са ове стране прозора –крило очево и дечакова потпуна
преданост њему.
Рам се уситњава; лифт сећања силази дубље, разгрћу се слојеви
подсвести: лирски субјекат сада има пет година; контрастом насли-
кан постамент – тепих са црним и тегет шарама, наспрам њега
лустер светлозелен. Време се додатно успорав кроз слику трачка
светлости у коме честице лете успорено. Овде песник прошапуће на
уво читаоца са значајем драмске перипетије:
155
75
156
читалачки доживљај/ преузме контролу/ над вољним рад-
њама/...то кратко вртоглаво стање/ уме да те поседне / на
кратко/
157
75
Онај који има око – нека види, онај који има уво – нека чује
Шаптача из ове књиге; нека се замене субјекат и објекат, нека Дечак
и Човек замене своја места. Кад кажем сад почиње трампа: Сад.
158
Стефан Аћимовић
ОД РАМЗАЈА ДО ТРЕШЊИНОГ ЦВЕТА
Зорге, Вукелић, Јамасаки
Писмо из Јапана
ДА ЛИ ДА ПОЂЕМО У РАТ
КАД ТРЕШЊЕ ПРОЦВЕТАЈУ?
Не, одговарају јапанске новине на ово питање, док
нови министар војске смењује присталице рата.
Токио, 23. марта 1934.
159
75
160
довело у Париз, где је од 1926. уписао права на Сорбони. Љубитељ
пливања, и бокса (на његовој лиценци Боксерске федерације Фран-
цуске, Бр. 43219 од 27. новембра 1927, пише: Nationalité Serbe, на-
помиње друга Вукелићева супруга, Јапанка Јошико Јамасаки), још
пре завршетка студија запошљава се у електричној компанији јед-
ног акционарског друштва, а из тог доба је и познанство и прија-
тељство с грофом Де ла Роком, које га је подстакло да племићку
титулу „вон” коју је наследио од оца Миливоја (а овај је добио за
бојне подвиге као војник Аустро-Угарске), замени са „de”, по фран-
цузски. Касније, у Јапану, могло се наићи на његов потпис „de
Vukelich”.
У Јапан стиже почетком 1933. (према синовљевом сведочењу,
испловио је путничким бродом из Марсеја, 30. децембра 1932, а
искрцао у Јокохаму 1. фебруара) где је постављен за дописника По-
литике, а такође је био запослен и као фото-репортер париске но-
винске агенције Хавас. „У Токију се појавио 11. фебруара исте го-
дине, али је брзо учврстио свој положај међу 'белосветским тапка-
рошима', како су у Јапану називали новинаре.” Владислав Рибникар
је био упознат с московском идејом да се Вукелић у Токију споји с
Зоргеом (који га је лично предложио, на основу увида у Бранкову
биографију и компетенције), те је стао иза његовог слања на Далеки
исток. Вукелић је, будући вичан страним језицима, брзо почео да се
служи јапанским говорним језиком, па је се тако нашао и на челу
токијског удружења иностраних дописника. Иако је формално био
упућен у Јапан као обавештајац Коминтерне, Зоргеов круг је своја
сазнања слао директно у Москву, великом баћушки са брковима. На
самом лицу места, у пракси, Вукелић је био задужен за вести о на-
мерама западних држава на Далеком истоку. Контрола активности
амбасада Енглеске, Француске и Америке било je његово примарно
поље делатности, уз праћење рада редакција листова из тих земаља
и њихових телеграфских агенција. Бранкова одлично опремљена
фото-лабораторија снабдевала је организацију минијатурним фото-
копијама најразличитијих докумената. Услед развијања многих
филмова, израде микрофилмова и слично, боравио је пуно у мрач-
ној комори, што му није тешко падало обзиром да је фотографију
од раније волео и доживљавао као хоби. Но, за потенцијалне радоз-
налце у виду комшија, жениних или других познаника, постојала је
и прича да Вукелић прави копије старих јапанских порнографских
фотографија. Услед деликатности материје, разуме се, убрзо су се
почели појављивати пријатељи који су заиста тражили понеку такву
161
75
162
спроведе акцију у корист Србије, он је без резерве тај ‘капитал
добрих веза‘ ставио у службу отаџбине. (...) Најзад је створен и ко-
митет за помоћ Србији са самом принцезом Набешима на челу. (...)
Сакупљено је новаца у износу од много милиона златних динара,
послато је неколико стотина тона робе за Црвени крст.“ Независно
од патриотских подвига, Вукелић је изузетно ценио Тодоровића, и
можебити у њему налазио узор и инспирацију за дубље интегри-
сање у јапанско друштво (пре свега језик), што је допринело бољем
разумевању тамошњих прилика, али и отварању многих врата иза
којих су се могли убирати обавештајни плодови. Док преноси про-
фесорове речи у којима овај тврди да је око 40% Јапанац, призна-
јући да је пустио дубоко корење у јапанској земљи, Вукелић хвали
и његову позицију између исувише европоцентричне токијске „ко-
лоније белаца“ и домаћих: „Док му Европљани већином замерају
његово пријатељство према Јапанцима, ови га рачунају међу најста-
рије и најсимпатичније културне раднике у Јапану.“ Доносећи По-
литикиним читаоцима краћи интервју са својим исељеничким прет-
ходником, закључује како је и на самом рубу Азије, „г. Тодоровић
наставио на своју руку да врши историску мисију јужнословенске
расе: да буде мост који спаја Исток са Западом“ (јул 1934)1. Те-
мељна заинтересованост за тамошњи живот, Вукелићу је донела и
јапанску супругу, потпуно савладавање језика (на којем је касније,
из затвора, и писмено комуницирао; у тамничком животу је читао
на старојапанском, класична дела попут „Приче о Генђију”), акти-
ван друштвени живот, и фотографисање као дужност али и пасију,
повезану с кретањем и бивањем присутним, на улици, у животу То-
кија.
Такође, смисао за филозофско промишљање, постоји и на њега
се да наићи, читањем Вукелићевих писама, како су названа од
стране приређивача („Писма из Јапана – Чланци објављени у Поли-
тици”, Вукелић, Бранко). За радног века, до хапшења и затварања
сасвим посвећеног новинара и обавештајца, он није имао толико
1
Даље се још напомиње и на друге случајеве слања помоћи који су Тодоровиће-
вим трудом реализовани, попут опремљивања прве болнице на Солунском
фронту, војне болнице регента Александра. Подизање свести јапанског мњења о
улози и жртви Србије у I светском рату, постигнуто је професоровим нарочитим
трудом, чему сведочи и следећа Бранкова забелешка: „А најзад је дошла апоте-
оза у великој паради победе у Јокохами, где је тријумфална кола Србије, која су
ишла на челу поворке, предводио г. Тодоровић. На колима, гђа Тодоровић је
представљала васкрслу Србију...“
163
75
164
Политику крајем 1936, објашњавајући природу јапанске незваничне
цензуре, за разлику од кинеске, званичне, под диригентском пали-
цом Велингон Кооа. Сликовито даје тежак положај странца који се
са фотоапаратом шета градским улицама, окружен неповерењем Ја-
панаца који већ традиционално бивствују у страху од шпијунаже
(док су новине, под сталним притиском власти): „Чудна је иронија
историје да је један Марко Поло, у давном Средњем веку, могао да
пропутује кроз пространо кинеско царство, у коме је тада владао
татарски освајач Кублај Кан, и да се креће и информише са већом
слободом, него европски новинар, у доба авиона и телеграфа!”
Оно што краси Бранкову нарацију јесте разумевање Истока,
поглед прихватања а не укалупљивања у европске аршине, насто-
јање да се, буде у најмању руку између светова, с тенденцијама
изласка из културолошког међупростора, у перспективу која
садржи, разумева истински јапанску свест, даје тамошњу визуру и
феноменолошко поимање. Или то макар настоји, са доста успеха.
Већ маја ’33. у преводу, доноси драгоцене мисли о Јапанцима „изну-
тра“ – од тамошњег познатог публицисте, др. Сункићи Кимуре, чији
последњи пасус гласи: „Ми знамо оно што знају западњаци, а знамо
и оно што они не могу да знају. Ми смо раса која је примила запад-
њачку цивилизацију, али смо сачували наследство Истока. И зато
наш пут води све даље од Запада.“
Расцветале трешње, Вукелић на једном месту пореди с бисер-
ним крунама. Исте оне цветове, Црњанског, које млади песник
1920-их уноси у читаву своју песничку поетику, као мотив који ће
доживети неколика помињања и симболички заузети значајно
место у суматраизму.
165
75
166
„Луче микрокозме” на јапански, хаику поезије Мацуо Башоа и Јоса
Бусона, те Рјуносуке Акутагаве и других савремених прозних пи-
саца на српски, и ожењен je с Кајоко. Њено презиме, исто као и у
његове мајке, Јамасаки, девојачко је а не преузето; а од доба њених
магистарских студија из народне епске поезије у Београду, среди-
ном осамдесетих, обоје живе и раде овде. Интересантно је што се,
српско-јапанским настављачима лозе Вукелића десило да преко
Бранкове унуке Дајан, из Аустралије, успоставе везу и са Полом Ву-
келићем, Бранковим сином из првог брака са Данкињом Едит, од
које се развео уочи II св. рата. Пол, иначе трговац половним (јапан-
ским) аутомобилима из Перта, је тек са 45 година сазнао да има и
брата по оцу, а његова ћерка Дајан је у Јапану за време студија наи-
шла на Кајоко (партнерку незнаног брата њеног оца), случајно је
сретнувши на факултету, иако је све време свог дотадашњег бо-
равка заправо била у потрази за баком, Јошико Јамасаки Вукелић.
Касније је све ишло лакше, тако да су се нпр. 2015. сви поменути
нашли на скупу свих Вукелића у Загребу, а 2016. и на ужем родбин-
ском састанку у Београду.
Бранко Вукелић је ухапшен октобра 1941, заједно са остала че-
тири члана Зоргеове шпијунске групе (и женом телеграфисте Макса
Клаузена, Аном), након неколико пресечених депеша. Јапански но-
винар Озаки, као и Рихард Зорге, дочекали су смртне казне крајем
1944, али их ни Бранко није много надживео. Сви су држани у
затвору без пресуде читаве две године, а Вукелићева доживотна ро-
бија није имала изгледе на дуго трајање. Наиме, он се до јула 1944.
налазио у токијском затвору Сугамо, када је премештен на северни
део најсевернијег острва Хокаидо, у злогласну казнионицу Аба-
шири, где није преживео ни прву зиму, преминувши, попут многих,
од упале плућа. Мање познати елемент трагичне судбине ове групе
лежи у чињеници да је Москва у неколико наврата одбијала размену
за једног високог јапанског официра, заточеника руске стране. За-
нимљива је и судбина његових посмртних остатака, али не мање
несрећна. Урна са пепелом је, у духу будизма, прво боравила у кући
супруге Јошико, што је наишло на негодовање и незадовољство
међу појединим суседима, којима се није допало што им је урна „ја-
панског непријатеља” тако близу. Према речима Радомана Јовића,
последњег амбасадора СФРЈ у Јапану, Јошико је урну дала свеште-
нику руске православне цркве Христовог Васкрсења у Токију.
Црква није поштеђена у америчком бомбардовању Токија, те је и
урна настрадала заједно с срушеним храмом. Касније је син
167
75
168
Александра Шаренац
ПУТЕМ ВЕЧНЕ КРЕАЦИЈЕ
169
75
170
Блаже Конески, Ђорђе Кадијевић, Душко Трифуновић и многи
други.
Невероватно је и да су сви ти поменути уметници, као и многи
други, били пријатељи Ђура Лубарде и да су оставили своја сведо-
чанства о његовој уметности као једну посебну драгоценост коју је
Ђуро брижљиво чувао све ове године и сада обједнинио у првом
делу ове књиге.
Неправедно би било овде издвојити нечији цитат из те плејаде
великана југословенске уметности, који су, без обзира којој грани
уметности припадали, тако вешто баратали језиком у опсервацији
Лубардиног стваралаштва да се стиче утисак да ми уметници, заи-
ста, говоримо посебним песничким језиком који у исти мах и слика,
и пева.
Управо такве су и слике Ђура Лубарде. Називају га лирским
сликаром. Оним који је пејзаж вратио свој суштини. Полазећи од
предметног, видљивог, он иде преко и загледа се у ванвременско,
оноземаљско, стварајући песничке слике бојама које крију тајну у-
метниковог стваралаштва. Ипак, Лубарда, не само као сликар, већ и
као ликовни педагог, даје слободу конзументу слике да је доживи
на свој, посебан начин и тако учини и својом.
„Мислим да сваки сликар, који крене са идејом већ готове слике
у глави, не доживљава чаролију умјетности, чаролију неочекиваног
и то је, по мени, чиновнички приступ умјетности. Без те авантуре
трагања за сликом, умјетност се претвара у најобичнију људску дје-
латност.“
А да овде нема чиновничког приступа уметности показаће вам
и саме сликe овог сликара. Ђуро Лубарда је господар боје који су-
верено влада платном сликајући приче и песме једне широке умет-
ничке душе, чије око се само на тренутак одморило на неком овозе-
маљском крајолику и одлутало погледом у рапсодију стварања.
171
75
Гордана Симеуновић
ПОСТАПОКАЛИПТИЧНИ СПОКОЈ
(Звонко Карановић: Иза запаљене шуме, Лом, Београд, 2018)
172
Примарно осећање ове књиге је туга. Она можда и даје књизи
умирујући тон. Туга/сребрна и плавичаста/туга која се увлачи у
срце /попут Музике металне машине,/ туга која не дозвољава /да
удахнеш/јер ћеш се расплакати, /туга као одаслата из другог света.
Много је и других осећања. Ту су страх, који иде до унезверености
у песми Балада о треперавом светлу, затим малодушност , шта је
са песмама, да ли су иком потребне осим мени, питање које песници
често постављају.
Филмска прича ове књиге (љубавна), почиње у супермаркету, а
где би иначе, у овом свету ненормалних потрошачких потреба.
Песник почиње поигравањем. Пише из позиције женског лирског
субјекта. Потом исти сусрет дочарава мушки лик. Све је на нивоу
једне уметничке психодраме, и овакав поступак сасвим сигурно је
исцрпљујући за песника, иако се то не види.
Када сам упознала Звонка Карановића, била ми је помало
чудна, иако морам признати и занимљива његова прича о начину на
који пише.
– Песник мора да буде жонглер, да барата вешто са пет-шест
лоптица, рекао је. Да нисам успела да прихватим другачије помање
поезије од свог, била бих згранута сликом поезије која као стрипти-
зета игра око шипке. То ,,жонглирање“ је тежак и опасан песнички
посао. Врло лако, од свега може да буде ништа. Звонко Карановић
је успео да све време конце поезије држи у својим рукама.
У књизи имамо слике, драму и психодраму, филм, позориште,
кабаре, луна парк, карневал. То је жонглирање о коме прича Звонко,
начин на који он поезију претвара у друге жанрове.
Занимљива ми је Анима из ове књиге песма. Имам утисак да је
она изузетно јака, да захваљујући њој лирски субјекат успева да и-
зађе из свих ситуација у које га је довела малодушност. Посебно је
лепа песма Анима шпанска хаљина. Док је читам, чујем музику, о-
сећам игру, видим жену, хаљину, старице. Потпуно једна жива
слика, онеобичена на крају пресамићеним небом.
Хотел је једно од важних места у коме се одвија радња ове
књиге. Песник је у хотел сместио девојке које су запалиле шуму.
Али са љубављу и саосећањем пише о њима. Он зна да је шума мо-
рала бити запаљена. Неко је то морао да уради.
Иако у ових тридесет песма има заиста озбиљних суочавања са
свим видовима пропасти, лирски субјект се не лишава својих хедо-
нистичких потреба.
173
75
174
TERROIRE
БЕДЕМ ОД КЊИГА
(Разговор са Сањом Савић Милосављевић и Младеном
Милосављевићем)
175
75
176
открио сам неке од родоначелника грађанског романа, попут Дра-
гутина Ј. Илића и Милутина Ускоковића, чија ме је проза увела у
свет Београда с краја XIX и почетка XX. века. Илићев Хаџи-Диша
и Ускоковићеви Дошљаци заузимају посебно место код мене као чи-
таоца.
177
75
178
властодржаца, једном речју, трудио сам се да опишем оно што ве-
рујем да је представљала Србија јуче, оно што је данас а што ће,
нажалост, највероватније бити и сутра.
179
75
180
На чему тренутно радите?
181
75
БУКТАЛИ СУ
182
у домаћим и страним часописима, збиркама и зборницима. Њени
литерарни преводи штампани су у новинама „Српско-Руски Глас“.
Добитница је Националне књижевне награде „Златно перо Ру-
сије“ „За високо уметничко мајсторство превода“ (2011), као и не-
колико награда Међународне олимпијаде „Лик Русије“ у номина-
цији „За емоционалност, искреност и дубину знања руског језика,
књижевности и историје“ и у номинацији „Откриће године“ (2010);
затим „Небеска Москва“ М. Цветајеве“ и „Лирски запис у спомен
маленој мимози“ (2012); потом „Старе кућице Русије“ (2012); као и
„Народна мудрост у руским и српским пословицама“.
Добитница је награде Руског центра за науку и културу у
Србији на конкурсу „Мој руски дом, моја Русија“, као и награде
Руске школе из Београда у номинацији „За мајсторство, продубље-
ност и уметничку сликовитост“.
Лауреат је XIV Међународног Пушкиновог конкурса, у органи-
зацији Руске газете из Москве.
Објавила је зборник литерарних превода (са руског на српски
језик), чланака и есеја Загрли нас, ветре небесни (Београд, 2013).
Ауторка је неколико монографија о основним школама. Њена пое-
зија је превођена на руски и македонски језик.Превела је два романа
Петра Шипинкаровског са македонског на српски језик. Живи у Бе-
ограду.
183
75
184
Креативног центра: Награда за најлепшу дечју књигу године за из-
дање „Путовање по Србији“ и Награда УЛУПУДС-а за дечју илус-
трацију за књигу „Мале љубавне песме“.
185
75
186
Трагом расутих тренутака, Прометеј, Нови Сад, 2014.
Квадратно дисање, Трећи Трг, Београд 2018.
Члан је Српског књижевног друштва.
Води Инстаграм страницу @kafkin_sat.
187
75
188
Санда Ристић Стојановић (1974, Београд), дипломирала је
филозофију на београдском филозофском факултету. Ауторка је де-
сет књига поезије чији су издавачи Светови, КОВ, Адреса, Пресинг
и Граматик и једна од четири аутора у заједничкој збирци поезије „
Из сенке стиха „ – Граматик, 2012.
О њеним гимназијским песмама говорио је Оскар Давичо за
Трећи програм радио Београда, уредник емисије Радмила Глигић,
та емисија је емитована и на Радио Загребу захваљујући песнику
Данијелу Драгојевићу. Прву књигу објављују јој Светови ( Нови
Сад, 2000 ) у едицији Савремена књижевност, уредник Јован
Зивлак.
Румунски и ссрпски песник Петру Крду је уредник четири
књиге које су јој објављене у Књижевној општини Вршац – КОВ,
(2007 – 2011 ).
2019. године издавачка кућа Пресинг ( главни уредник Предраг
Милојевић ) је у едицији „ Под Пресом „ објавила њену књигу
Осматрачница двадесет првог века.
Преводи поезију са енглеског ( Тед Хјуз, Филип Ларкин, Ло-
ренс Ферлингети, Гери Снајдер, Адријан Мичел ...).
Песме су јој преведене на француски и енглески језик и објав-
љене у књизи Art – Poesie – Poetry , Драслар, 2019.
Била је уредник у издавачкој кући Белетра и главни уредник
књижевног часописа Ковине ( КОВ, Вршац ). Објавила низ фило-
зофских есеја у зборницима Естетичког друштва Србије ( филозоф-
ски есеји у следећим зборницима Естетичког друштва Србије :Ути-
цај естетике на уметност, Естетика и образовање, Проблем креатив-
ности, Проблем укуса, Криза уметности и нове уметничке праксе,
Проблем форме, Homo aestheticus, Естетска култура, Естетско и
стварно ...).
Њене песме и кратке приче објављене су у бројним зборницима
савремене књижевности и у неколико антологија поезије XXI века.
Приредила је зборнике :
Авангарде ће увек постојати, Граматик 2018 (Песници особе-
них поетика, почетак 21. века), Art Rebel 21 (Љубав, Револуција и
Револуционарно 2001 – 2020), Граматик, 2019. Уредник је едиције
Авангарда у ИК Граматик.
Члан је Српског књижевног друштва, Удружења књижевника
Србије и Естетичког друштва Србије.
189
75
190
Бави се писањем, књижевном критиком, есејистиком и библиоте-
карством. Покретач је „Литерарних дружења“ која имају за циљ
промовисање читања и писања код средњошколаца са посебним ак-
центом на значај школских библиотека у васпитно-образовном раду
са ученицима.
Објавила је књигу поезије Иза погледа. Поред тога, њене песме
су објављене у бројним часописима, зборницима и антологијама,
како у Србији, тако и у региону. Песме су јој преведене на немачки,
шпански и ромски језик. Поезију објављује под псеудонимом Сан-
дра Алек.
Стручне радове из области књижевности и библиотекарства
објављује под својим правим именом у српским и босанским часо-
писима.
191
CIP - Категоризација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
008(497.11)
COBISS.SR–ID 65253890