‖ CODEX FONTIUM PRO
SÆCOLO NONO CROATIÆ HISTORIA
(COLLOQUIUM SECUNDUM)
Magister: Tomislav Popić
Composuit: Ante Bećir
MMXVI 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
INDEX 
 
 
 
 
PISANI IZVORI ZA POKRŠTAVANJE HRVATA  2 
ODGOVORI PAPE NIKOLE I. BUGARSKOM KNEZU BORISU [866.]  2 
ULOMAK IZ GRACIJANOVA DEKRETA (DECRETUM GRATIANI P. III., DIST. I, C. 8.)  4 
DE ADMINISTRANDO IMPERIO  5 
HISTORIA SALONITANA TOME ARHIĐAKONA  6 
PISMO PAPE IVANA VIII. NINSKOM BISKUPU TEODOZIJU [7. LIPNJA 879.]  8 
PISMO PAPE STJEPANA VI. NINSKOME BISKUPU TEODOZIJU [886./887.]  11 
SPLITSKI SINOD IZ 925. GODINE  13 
EPIGRAFSKI IZVORI ZA POKRŠTAVANJE HRVATA  18 
VIŠESLAVOVA KRSTIONICA  18 
SARKOFAG SPLITSKOG NADBISKUPA IVANA  21 
KAMENI LUK IZ KAŠTEL SUĆURCA  22 
GODEČAJEV NATPIS (CRKVA SV. KRIŽA U NINU)  23 
NATPIS SVEĆENIKA GUMPERTA U BIJAĆIMA  24 
DRUGI NATPIS U BIJAĆIMA  25 
S 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

1 
 
 
 
 
 
 
PISANI IZVORI ZA POKRŠTAVANJE HRVATA 
 
ODGOVORI PAPE NIKOLE I. BUGARSKOM KNEZU BORISU [866.] 
Bugarski je knez Boris (852. – 889.) u svojem naumu da prihvati kršćanstvo, shvaćajući 
njegove pogodnosti za jačanje vladarske pozicije, manevrirao (koliko je mogao) između 
pape  i  patrijarha  jer  je  znao  da  je  Bugarska  bila,  istovremeno,  rubni  dio  Bizanta  te 
područje od interesa papinstvu. Takvim djelovanjem nastojao je  izvući, u ime vlastitih 
interesa,  što  bolji  „dogovor“  s  nekom  stranom,  a  poželjno  je  bilo  s  papom  (jer  je  taj 
daleko  u  Rimu  i  bez  pravih  mehanizama  kontrole  svojih  vazala,  osim  onih  duhovnih). 
Bizantski  je  car  Mihajlo  III.  prekinuo  igru  živaca  864.  demonstracijom  vojne  sile 
(pomorske  i  kopnene)  čime  Boris  nije  imao  više  izbora  te  je  pokršten  od  strane 
Konstantinopola. Mihajlo III. odigrao je ulogu krsnog kuma knezu Borisu, pri čemu mu 
je  dao  vlastito  ime  za  krsno  (Mihajlo  Boris).  Odgovori  pape  Nikole  I.  predstavljaju 
neprocjenjiv  izvor  za  proučavanje  kristijanizacije,  jednog  reverzibilnog  procesa,  u 
razdoblju ranog srednjeg vijeka. 

IZBOR OD 106 PAPINIH ODGOVORA:1 

GLAVA IV. 

Smatramo nepotrebnim objašnjavati vama, koji ste grubi i na neki način djeca u vjeri, 
koliko se puta ili dana tijekom godine trebate suzdržavati od mesa...iako dolikuje moliti 
se i suzdržavati u svim vremenima, čovjek treba biti još više rob asptinencije u vrijeme 
korizme, što je vrijeme prije Uskrsa, za vrijeme prije blagdana Duhova, prije uzašašća 
svete  majke  Božje  i  Djevice  Marije,  kao  i  prije  blagdana  rođenja  Gospodina  našega 
Isusa Krista. To su postovi koje je sveta Rimska Crkva primila u antici i koje održava. No, 
na  šesti  dan  svakog  tjedna  (Petak)  i  na  svim  bdijenjima  poznatih  blagdana  treba 
odustati od jedenja mesa... 

GLAVA XIV. 

Također ste naveli da je stanoviti lažljivi Grk tvrdio za sebe da je svećenik, iako nije bio, 
te da je pokrstio mnoge u vašoj zemlji. Onda, kada ste, Božjom milošću, prepoznali da 
nije svećenik, osudili ste ga da izgubi nos i uši te uz to da primi i najoštrije batine nakon 
čega ste ga prognali iz zemlje... 

GLAVA XVII. 

                                                            
1
 Preuzeto i prevedeno sa engleskog od: Fordham University 
(https://legacy.fordham.edu/halsall/basis/866nicholas‐bulgar.asp)  

2 
 
A sada, kažete nam da ste primili kršćansku vjeru kroz Božju milost i pokrstili cijeli svoj 
narod, i da su ti ljudi, nakon što su bili kršteni, ustali jednoglasno i žestoko protiv Vas, 
tvrdeći da im niste dali dobar zakon, i da su Vas htjeli ubiti i postaviti novoga kralja, i da 
ste  ih  uz  pomoć  Božje  pomoći,  svladali  od  najvećeg  do  najmanjeg  i  držali  ih 
zarobljenima,  i  da  su  svi  ti  vođe  (pobune)  i  velikaši,  zajedno  s  njihovom  djecom,  bili 
pogubljeni  mačem,  premda  obični  ljudi  i  oni  nižeg  statusa  nisu  pretrpjeli  nikakvo  zlo. 
Sada želite znati da li se to smatra grijehom na račun onih koji su lišeni svojih života... 

GLAVA XLII. 

Kažete da kada Vaš kralj sjedi na čelu objednog stola, nitko, pa čak ni njegova žena, ne 
mogu sjediti kraj njega; već Vi sjedite udaljeni na stolicama i jedete na podu... 

GLAVA XLVII. 

Pitate  se  je  li  dopušteno  zabavljati  se  za  vrijeme  velikog  posta.  Ovo  nije  dopušteno 
kršćanima ne samo za vrijeme velikog posta nego i u bilo kojem drugom razdoblju...Vi 
biste,  u  najmanju  ruku,  trebali  poraditi  na  molitvi,  apstinenciji,  i  ostalim  oblicima 
pokore  tijekom  velikog  posta  te  biste  se  trebali,  kako  smo  već  objasnili,  kloniti  igara, 
ispraznih razgovora, skarednosti i beskorisnog umovanja koji ne dolikuju prilikama... 

GLAVA LXIII. 

Vi  također  pitate  je  li  mužu  dopušteno  da  spolno  opći  ili  spava  sa  svojom  ženom  u 
tijeku dana ili noći na nedjelju. Na ovo Mi odgovaramo, ako pojedinac mora odustati 
od svih ovozemaljskih radnji tijekom nedjelje, kao što smo već poučavali, pa koliko bi 
se  još  onda  netko  morao  suzdržavati  od  putenih  požuda  i  bilo  kakve  vrste  tjelesnog 
zagađenja... 

  
Knez Boris prima Ćirilove učenike (romantičarski prikaz) 

   

3 
 
 ULOMAK IZ GRACIJANOVA DEKRETA (DECRETUM GRATIANI P. III., DIST. I, C. 8.)  
Papa  Nikola  I.  piše  narodu  i  kleru  Nina  da  se  biskupija  (crkva)  ne  smije  osnovati  bez 
dozvole  apostolske  stolice.  Nastanak  ove  zabilješke  možemo  vremenski  datirati 
isključivo prema pontifikatu Nikole I. (858. – 867.). Također, na temelju ovoga ulomka 
možemo vrijeme nastanka same Ninske biskupije datirati na isti način. 

TEKST:  

Nykolaus papa clero et plebi Nonensis ecclesiae. 

Ecclesia, id est catholicorum collectio, quomodo sine apostolicae sedis instituetur nutu, 
quando iuxta sacra decreta nec ipsa debet absque preceptione papae basilica nouiter 
construi, que ipsam catholicorum intra semet amplecti cateruam dinoscitur?2 

Papa Nikola kleru i puku ninske Crkve (biskupije). 

Kako  Crkva  (biskupija)  kao  skup  katolika  može  biti  ustanovljena  bez  papina  pristanka 
kada se čak ni nova bazilika ne može sagraditi bez njegove odluke? 

 
Gracijan i Nikola I. 

   

                                                            
2
 Preuzeto od: Diplomatički zbornik Kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije. 
(http://dizbi.hazu.hr/object/view/5AK8cR4d9P)  

4 
 
 DE ADMINISTRANDO IMPERIO 
Djelo  koje  se  najčešće  pripisuje  bizantskom  caru  Konstantinu  VII.  Porfirogenetu 
(„rođenom  u  purpuru“,  vladao  od  945.  do  959.),  najvjerojatnije  je  nastalo  trudom 
nekolicine  dvorskih  pisara  i  to  u  dužem  vremenskom  razdoblju.  Sam  car  ga  je nazvao 
„Sinu svome Romanu“ (Roman II., vladao od 959. do 963.), a današnje prepoznatljive 
latinsko ime dao mu je Johannes Meursius 1611. koji ga je tom prilikom prvi i objavio. U 
ovom spisu nalaze se i izravni podaci o doseljenju Hrvata te susljednom pokrštavanju i 
organizaciji  države,  a  njih  vidimo  u  poglavljima  29.,  30.  i  31.  Ona  su  po  mnogo  tome 
međusobno  proturječna  te  se  iz  tog  razloga,  bez  obzira  na  povijesnu  vrijednost  ovog 
izvora,  ne  mogu  na  njima  temeljiti  precizni  zaključci  za  problematiku  pokrštavanja 
Hrvata.  Također,  ključno  je  imati  na  umu  da  se  Bizant  smatrao  ništa  drugo  doli  ‐ 
Rimskim  Carstvom.  U  tom  je  smjeru  njegovana  i  carska  ideologija  po  kojoj  je  prostor 
bivšeg Zapadnog Rimskog Carstva „okupiran“ te se samo čekao pravi trenutak da se ta 
područja  vrate  pod  kontrolu  rimskog  cara  (ujedno  i  „vladara  svijeta“),  a  to  je  bilo  u 
totalnom  nesrazmjeru  sa  stvarnošću.  Stoga,  ovo  djelo  treba  promatrati  kao  odraz 
političkog imaginarija „Carstva Romeja“, a ne kao neupitno faktografsko vrelo. 

  
Konstantin VII. i Roman II. 

   

5 
 
 HISTORIA SALONITANA TOME ARHIĐAKONA 
Toma  Arhiđakon  pisao  je  svoje  poznato  djelo sredinom  XIII.  st.  i  tu  odmah  uočavamo 
prvi  problem,  tj.,  drastični  vremenski  odmak  od  razdoblja  pokrštavanja  (450  –  500 
godina)  te  iz  tog  razloga  treba  biti  veoma  oprezan  prilikom  čitanja  ovog  izvora. 
Najvažnije vijesti o pokrštavanju donosi u XI. poglavlju. Naravno, Toma sve čini kako bi 
u svom djelu dokazao kontinuitet između salonitanske i splitske nadbiskupije s ciljem da 
splitska nadbiskupija dobije sve posjede i prava koje je imala salonitanska. 

LATINSKI TEKST XI. POGLAVLJA: 

Interea  summus  pontifex  misit  quendam  legatum  Iohannem  nomine,  patria 

Rauenatem,  qui  partes  Dalmatiae  et  Chroatiae  peragrando,  salutaribus  monitis 
christicolas  informaret.  In  ecclesia  autem  Salonitana  a  tempore  subuersionis  presul 
non fuerut ordinatus. Venerabilis ergo Iohannes cepit clerum et populum exortari, ut 
archiepiscopatum  ciuitatis  antique  intra  se  instaurare  deberent.  Quod  illis  ualde 
gratum  extitit  et  acceptum.  Tunc  coadunato  clero,  ut  moris  erat,  electio  in  persona 
predicti  Iohannis  concorditer  ab  omnibus  celebrata  est.  Qui  per  dominum  papam 
consecratione  suscepta  tamquam  bonus  pastor  ad  proprias  oues  accessit  non  animo 
cumulandi  pecunias,  cum  ecclesia  tunc  esset  pauperrima,  sed  caritatis  studio  de 
animarum  salute  lucrum  spirituale  querere  satagebat.  Ipsi  concessum  est  a  sede 
apostolica,  ut  totius  dignitatis  priuilegium,  quod  Salona  antiquitus  habuit,  optineret 
ecclesia Spalatensium. 

Tunc  cepit    ecclesiam  clerumque  componere,  instare  doctrine,  predicationi  uacare 

curamque  pastoralis  officii  multum  sollicite  exercere.  Etenim  per  Dalmatiae  et 
Sclauonie  regiones  circuendo  restaurabat  ecclesias,  ordinabat  episcopos,  parochias 
disponebat et paulatim rudes populos ad infomationem catholicam attrahebat. 

Tunc prenominatus Seuerus domicilium suum, quod in Spalato, sortitus fuerat, quando 
de insulis redierunt, donauit ecclesie cum turri angulari et palatio episcopium ibi fieri 
statuens  ibique  uenerabilis  presul  Iohannes  primitus  habitare  cepit.  Videns  ergo 
populum  in  diuini  cultus  amore  succrescere  statim  aggredi  cepit  opus  laudabile  et 
templum Iouis, quod in ipso augustali edificio excelsioribus fuerat structuris erectum, 
ab ydolorum mundauit figmentis ianuas in eo serasque constituens. Tunc solempnitate 
dedicationis indicta magnus undique populus coadunatus est. Fecit ergo ex phano illo 
ecclesiam consecrans eam in magna deuotione et tripudio omnium, qui conuenerant, 
ad honorem Dei et gloriose Virginis Marie. Clerum autem ibi statuit, qui diuini cultus 
obsequia diebus singulis exerceret.3 

PRIJEVOD  

Vrhovni  je  svećenik  u  međuvremenu  poslao  nekog  izaslanika  po  imenu  Ivana 
Ravenjanina  da  prođe  krajevima  Dalmacije  i  Hrvatske  i  uputi  kršćane  u  spasonosne 
riječi Božje. U salonitanskoj crkvi od vremena pada nije bio određen biskup. Velečasni 
Ivan stade poticati kler i pučanstvo da u svojoj sredini obnove nadbiskupiju drevnoga 
                                                            
3
 Preuzeto od: Toma Arhiđakon (2003.). Historia Salonitana. Književni krug. Split. 

6 
 
grada, što su sa zadovoljstvom prihvatili. Tada se prema običaju sastao kler i svi su se 
suglasili  da  se  izabere  spomenuti  Ivan.  Kad  je  primio  posvećenje  od  gospodina  pape, 
kao dobar je pastir došao k svojim ovcama ne želeći zgrtati novac, jer je crkva tada bila 
veoma siromašna, već se trudio tražiti duhovni dobitak u brizi za spas duša. Apostolska 
mu  je  stolica  odobrila  da  splitska  crkva  dobije  povlastice  koje  je  Salona  od  davnine 
imala. 

Tada  je  on  počeo  sređivati  crkvu  i  kler,  baviti  se  naučavanjem,  posvećivati  se 
propovijedanju  i  veoma  zdušno  i  brižno  vršiti  pastirsku  službu.  Obnavljao  je  crkve 
kružeći po krajevima Dalmacije i Sklavonije, zaređivao biskupe, raspoređivao parohije i 
pomalo privlačio sirove i neuke narode ka katoličkom nauku. 

Tada je spomenuti Sever svoje prebivalište, koje je u Splitu bio odabrao kad su se vratili 
s otoka, darovao crkvi s ugaonom kulom i palačom, odredivši da tamo bude biskupija. 
Tu je veleštovani biskup Ivan najprije stanovao. Kad je vidio da u narodu raste ljubav k 
služenju  Bogu,  započne  hvalevrijedan  posao.  Jupiterov  hram,  koji  je  bio  podignut  u 
samom carskom zdanju na povišenim zidovima, očistio je od likova poganskih bogova i 
postavio  vrata  i  zasune.  Tada  se  na  objavljenu  svečanost  posvećenja  odasvud  skupio 
mnogobrojan narod. Stvorio je on, dakle, od onoga hrama crkvu, posvetivši je u slavu 
Božju i slavne Djevice Marije uz veliku pobožnost i radost svih koji su bili došli. Odredio 
je da tamo bude kler koji će svakoga dana smjerno obavljati bogoslužje.4 

 
 

   

                                                            
4
 Preuzeto od: Toma Arhiđakon (2003.). Historia Salonitana. Književni krug. Split. 

7 
 
 PISMO PAPE IVANA VIII. NINSKOM BISKUPU TEODOZIJU [7. LIPNJA 879.] 
Papa Ivan VIII. poziva Teodozija, Ninskog biskupa, da dođe po biskupsko posvećenje u 
Rim,  a  ne  u  Akvileju  kako  je  dosad  radio.  Činjenica  da  je  Teodozije  išao  u  Akvileju, 
franačku  patrijaršiju,  po  posvećenje  ukazuje  na  postojanje  veza,  bar  formalnih  ili 
običajnih,  između  Franačke  i  hrvatskog  vladara.  Podatak  u  kojem  papa  spominje 
Teodozijeve  prethodnike  (bar  2)  podrazumijeva  da  Teodozije  nije  prvi  biskup  već  je, 
imajući na umu i Gracijanove dekrete, Ninska biskupija osnovana nešto ranije. 

LATINSKI TEKST 

Theodosio, uenerabili diacono et dilecto (!) sancte ecclesie Nonensis! 

Dilectionis tue litteris atque perlectis deuotionis et fidei tue sinceritatem, quam circa 
ecclesiam  beati  Petri  apostoli  et  circa  nostrum  pontificum  habes,  luce  clarius 
agnouimus. Et quia nostram gratiam et benedictionem humili prorsus affectu expetere 
studuisti, ualde sumus gauisi. Nam et Iohannes, uenerabilis presbiter, de uestra parte 
ueniens  multa  nobis  tue  bonitatis  et  patientie  uiua  uoce  preconia  retulit,  que  in 
sacerdote  Christi  magnopere  sunt  habenda.  Unde  te,  quasi  dilectum  corporis  Christi 
membrum  et  spiritalem  filium,  nostri  apostolatus  ulnis  extensis  amplectimur 
paternoque  amore  diligimus  atque  apostolica  semper  uolumus  benignitate  fouere. 
Ideo  monemus  sagacitatem  tuam,  ne  in  quamlibet  partem  aliam  declines  et  contra 
sacra uenerabilium patrum instituta episcopatus gratiam recipere queras audiens illam 
desiderabilem iudices (!) uocem dicentis: „Euge, serue bone et fidelis, quia super pauca 
fuisti fidelis, supra multa te constituam; intra in gaudium Domini tui“. Sed toto corde 
totaque  uoluntate  ad  gremium  sedis  apostolice,  unde  antecessores  tui  diuine  legis 
dogmata  melliflua  cum  sacre  institutionis  forma  summique  sacerdotii  honorem 
sumpserunt,  redeas,  quatenus  et  ipse  ab  apostolica  sede,  que  caput  et  magistra  est 
omnium ecclesiarum Dei, episcopalem consecrationem per nostre manus imposionem 
(!)  Christo  annuente  percipias;  quatenus  secundum  pristinum  morem  sancti  Petri  et 
nostra  semper  auctoritate  atque  tuitione  munitus  populum  Domini  tibi  commissum 
strenue  ac  securiter  regas  et  in  conspectu  altissimi  ueniens  uenias  cum  extultatione 
portans  manipulos  tuos  dicereque  Domino  possis  ouanter:  „Ecce  ego  et  pueri,  quos 
mihi  dedisti“.  Et  ob  hoc  cum  Deo  ualeas  sine  fine  gaudere.  Data  VII  die  mensis  Iunii, 
indictione XII.5 

PRIJEVOD 

Teodoziju, časnom đakonu i izabranom biskupu svete Ninske crkve 

Pošto  smo  primili  i  pročitali  pismo  tvoje  ljubavi,  spoznali  smo  jasnije  od  svjetla 
iskrenost odanosti i tvoje vjere, koju gajiš prema Crkvi svetoga Petra apostola i prema 
našoj  prvosvećeničkoj  službi.  A  jer  si  našu  naklonost  i  blagoslov  nastojao  zadobiti 
upravo poniznom zamolbom, veoma smo se obradovai. 

                                                            
5
 Preuzeto od: Sokol Matijević, Mirjana (2005.). Hrvatska i Nin u doba kneza Branimira. Hrvatski studiji. 
Zagreb. 

8 
 
Naime,  i  Ivan,  časni  svećenik  koji  je  došao  s  vaših  strana,  ispričao  nam  je  usmeno 
mnogo o tvojoj dobroti i strpljivosti kojih treba da je mnogo u svećeniku Kristovu. 

Zato te grlimo kao dragu čest Kristova tijela i duhovnoga sina raširenim rukam našega 
apostolstva  i  ljubimo  očinskom  ljubavlju,  a  apostolskom  dobrotom  želimo  uvijek 
krijepiti  stoga  potičemo  tvoje  oštroumlje  da  se  ne  prikloniš  kojoj  drugoj  strani  i, 
protivno svetim uredbama časnih otaca, ne tražiš zadobiti milost biskupstva, slušajući 
onaj poželjni glas Svevišnjega Suca koji kaže: „Raduj se, dobri i vjerni slugo, jer si bio 
vjeran nad malim, nad mnogim ću te podići; uđi u radost Gospodara svoga!“ 

Ali svim srcem i svom željom želimo da se vratiš u krilo Apostolske Stolice, od koje su 
tvoji predšasnici primili medotekući poučak božanskoga zakona u obliku svetoga nauka 
i čast vrhovnoga svećeništva, da i sam od Apostolske Stolice, koja je glava i učiteljica 
svih  Božjih  Crkava,  primiš  biskupsku  posvećenje  polaganjem  naše  ruke,  uz  Kristovo 
dopuštenje, da, prema starome običaju svetoga Petra, i uvijek zaštićen našim ugledom 
i brigom, okretno i sigurno upravljaš narodom Božjimtebi povjerenim, te da pred lice 
Svevišnjega  dođeš  poskakujući  od  radosti,  noseći  svoje  rukoveti,  i  da  možeš  veselo 
Gospodinu  reći:  „Evo  mene  i  dječaka  koje  si  mi  dao“,  te  da  se  zbog  toga  možeš  s 
Bogom do kraja veseliti. 

Izdano sedmoga dana mjeseca lipnja, dvanaeste indikcije.6 

                                                            
6
 Preuzeto od: Matijević Sokol, Mirjana (2005.). Hrvatska i Nin u doba kneza Branimira. Hrvatski studiji. 
Zagreb. 

9 
 
  
   

10 
 
 PISMO PAPE STJEPANA VI. NINSKOME BISKUPU TEODOZIJU [886./887.] 
Papa  Stjepan  VI.  šalje  pismo  biskupu  Teodoziju  jer  je  doznao  da  je  ovaj,  nakon  smrti 
splitskog  nadbiskupa  Marina,  preuzeo  upravu  i  nad  Splitskom  crkvom  čime  je  držao 
dvije biskupije istodobno, a to je bilo zabranjeno. Papa ga stoga kori i upozorava da se 
drži  kanona.  Ova  situacija  predstavlja  prvi  pokušaj  stvaranja  jedinstvene  crkvene 
organizacije koja je bila u interesu hrvatskim vladarima jer na taj način šire svoju vlast i 
na područje istočnojadranskih komuna. 

LATINSKI TEKST 

Quis  vice  Marini  episcopi  in  ecclesie  Spalatine  regimen  successerit,  diligentius 
perrimantes,  te  curam  illius  ecclesie  suscepisse  audivimus,  cumque  de  tibi  commissa 
ordinaveris, studiosius investigaremus, dictum est (te) utrisque preesse. Quod si verum 
est, non modice miramur, sed in hoc admiratione dignum non iudicamus, quia in ipso 
tue  ordinationis  inicio  deliquisse  te  non  modicum  audimus.  Nam,  cum  pie  memorie 
decessor  tuus  hominem  excessisse  dicitur  ad  Aquilegensem  diceris  convolasse 
ecclesiam et exinde consecrationem suscepisse, quam in sede beati Petri ab apostolicis 
debueras manibus petere, in quo et te deviasse et eum excessisse luce patet clarius... 
Numquidne  duabus  simul  sponsis  nubere  barbaricam  gentem  instruis?  Numquidne 
sacramentum ecclesie exponentem apostolum non legisti: erunt duo in carne una? An 
forsitan tui codices falso tres in carne una asserunt? Desine iam tali tabescere ignavia 
et disce paternis obedire regulis, ne inveniaris statuos a patribus terminon transgredi 
vel  per  ambitionem  de  maiori  ad  maiorem  transire  ecclesiam,  quod  tentantem  laica 
etiam cummunione sacri privant canones...7 

PRIJEVOD 

Stjepan biskupu Teodoziju. 

Pomnjivo  istražujući  tko  je  naslijedio  u  Splitskoj  crkvi  upravljanje  umjesto  biskupa 
Marina  čuli  smo  da  si  ti  brigu  za  istu  Crkvu  preuzeo,  i  budući  da  si  zadržao  i  tebi 
povjerenu  Ninsku  crkvu,  utvrdili  smo  pažljivo  da  se  priča  da  si  na  čelu  dvjema 
biskupijama. A ako je to istina, vrlo se čudimo, ali ipak ne prosuđujemo da je vrijedno 
čuđenja  u  ovom  slučaju,  jer  čujemo  da  si  nemalo  pogriješio  u  samom  početku  svog 
biskupovanja. Naime, priča se da si, kada je umro blažene uspomene tvoj predšasnik, 
otišao  u  Akvilejsku  crkvu  i  da  si  ondje  primio  posvećenje  koje  si  trebao  iz  ruku 
apostolskih zatražiti u Stolici blaženoga Petra, iz čega proizlazi jasnije od svjetla da si ti 
zastranio i da je on prestupio... Zar ti podučavaš barbarski narod da se vječna s dvije 
zaručnice? Zar nisi pročitao Apostola koji izlaže poslanicu Bit će dvoje u jednom tijelu, ili 
možda tvoji kodeksi pogrešno spominju dvojicu u jednome tijelu? Prestani se već gubiti 
u  takvom  nemaru  i  uči  se  pokoravati  očinskim  zakonima  da  se  ne  utvrdi  da 
prekoračuješ  od  otaca  postavljene  granice  ili  da  zbog  oholosti  iz  velike  ideš  u  veću 

                                                            
7
 Preuzeto od: Matijević Sokol, Mirjana (2005.). Hrvatska i Nin u doba kneza Branimira. Hrvatski studiji. 
Zagreb. 

11 
 
crkvu,  budući  da  također  sveti  zakoni  odstranjuju  iz  svjetovne  zajednice  onoga  koji 
iskušava...8 

   

                                                            
8
 Preuzeto od: Matijević Sokol, Mirjana (2005.). Hrvatska i Nin u doba kneza Branimira. Hrvatski studiji. 
Zagreb. 

12 
 
 SPLITSKi SINOD IZ 925. GODINE 
Konačno ujedinjenje razjedinjenih biskupija postiže se na sinodu 925. godine. Između tri 
kandidata:  splitskog  biskupa  Ivana,  ninskog  biskupa  Grgura  te  zadarskog  biskupa 
Formina  metropolitske  ovlasti  ipak  je  dobio  Ivan.  Sve  ostale  biskupije  od  ovoga 
događaja  su  sufragani  Splitskoj  nadbiskupiji  dok  je  Ninska,  na  sljedećem  sinodu  928., 
ukinuta, a Grguru je dana na upravu Skradinska biskupija. Međusobna isprepletenost 
Crkve  i  države  u  srednjem  vijeku  podrazumijevala  je  bitnu  činjenicu,  granice  crkvene 
organizacije  istovjetne  se  granicama  svjetovne  vlasti.  Tako  i  ovdje,  objedinjavanjem 
crkvenih biskupija širi se vlast hrvatskog kralja Tomislava na prostor istočnojadranskih 
komuna. 

ZAKLJUČCI SINODA NA LATINSKOM 

I. Quoniam antiquitus beatus Domnius ab apostolo Ptero predicare Salonam missus est 
constituitque,  ut  ecclesia  ipsa  et  ciuitas,  ubi  sancta  eius  membra  requiescunt,  inter 
omnes  ecclesias  prountie  huius  primatis  habeant  (!)  et  metropolis  nomine  super 
omnes episcopatus legitime sorciatur, ita dumtaxat, ut ad eius iussionem episcopi, qui 
per diuinam gratiam cathedram ipsam retinuerint, et sinodus celebratur et consecratio 
episcoporum;  quia  dicente  domino:  „ubi  fuerit  (corpus),  illuc  congregabantur  et 
aquile“. 

II.  Ut  in  cunctis  ecclesiis,  in  quibus  supra  recolitur  episcopos  habitasse,  nunc  autem 
clero,  ordine  et  populis  sufficiens  adest  infra  dioceseos  limites,  episcopus  habeatur; 
quia iuxta decreta patrum non licet in modicis ciuitatibus uel villis episcopos statui, ne 
nomen  episcopi  uileseat,  et  ut  episcopus  uacans  uacantem  diocesim  cum  consilio 
metropolitani et ceterrorum episcoporum commune accipiat. 

III.  Quoniam  minime  terminis  a  patribus  statutis  transferri  debent,  unusquisque 

episcopus  descriptos  sibi  terminos  possideat  et  alienam  diocesim  nullatenus  inuadat 
iure  proprio  seruato  in  regenerandis,  consecrandis  ecclesiis  uel  sacerdotibus 
promouendis atque a suo episcopo chrisma accipiendi. 

IV. Ut possessione ecclesiarum, que pro peccatis conditorum oblate sunt ad honorem 
sanctorum,  secularibus  minime  mancipentur;  quia  res  deo  semel  dedicata  humano 
dominio subdi non debet. 

V.  Ut  si  qua  ecclesia  uel  possessio  per  priuilegium  a  fidelibus  sub  anathemate  in 
principali  ecclesia  beati  Petri  apostol  subdite  sunt,  minime  substantur,  quatenus  et 
offerentibus et res ipsa tuentibus Chrysti clauigeri Petri tueantur suffragiis. 

VI.  Ut  si  diuino  iuditio  in  tumultu  plebis  princeps  prouincie  occidantur,  quia  quod  a 
multis  committitur  inultum  manet  uel  pro  ipso  reatu  quis  ignoscunt,  obnoxii  debent 

13 
 
esse  pro  ipsa  anima  helemosinas  fecere,  et  si  quam  ecclesiam  dedicauit,  vel  libertos 
fecit, defendere uxorem aut filios fouere benigne. 

VII.  Ut  si  quis  malignus  spiritu  affato  (!)  singulari  consilio  sicut  Iudas  dominum  suum 
occiderit, lapideo collo suspenso ferro corpore precinctus exul peniteat. 

VIII.  De  episopis  Ragusitano  et  Catharitano,  quorum  manifeste  una  sedis  (!) 
dignoscitur,  ipsam  diocesim  equa  lance  inter  se  diuidant  ita,  ut  si  unus  dicte ecclesie 
pastor obierit, donec ordinetur episcopus residens ipsius ecclesie ecclesiasticam curam 
gerat. 

IX.  De  Licinio  episcopo:  ut  in  ecclesia,  in  qua  ordinatus  est,  contentus  permaneat  et 
nullus deinceps in ea episcoporum uel presbiterorum missam celebret, donec proprius 
episcopus  eam  consecret  canonice.  Si  quis  postmodum  presumptor  in  ea  contra 
premisa fuerit, a nostro collegio excludatur. Quod si dictus Licinius nec legaliter in sua 
ecclesia perstiterit heres, sed euentatus ut extraneus accedens et in sua malet prima 
adherere ecclesia, ut presbiter permaneat. 

X.  Ut  nullus  episcopus  nostre  prouintie  audeat  in  quolibet  gradu  Slauinica  lingua 
promonuere, tantum in clericatu et monachato deo deseruire. Nec in sua ecclesia sinat 
eum missas facere, preter si necessitatem sacerdotum haberent, per supplicationem a 
Romano pontifice licentiam eis sacerdotalis ministerii tributatur. 

XI. Ut episcopus Croatorum, sicut nos omnes, nostre ecclesie metropolitane subesse se 
sciat. 

XII.  Quos  si  rex  et  proceres  Croatorum  omnes  dioceseos  episcoporum  infra  limite 
nostre  metropolis  suo  cupiunt  uindicare  pontifici,  nullus  ex  nostris  per  omnem 
prouinciam  eorum  neque  regerationes  faciat  neque  ecclesias  uel  presbiteros 
consecret, tam in suis sedibus commorantibus pro misericordie opus. Quisquis ad nos 
accesserit  consecrari,  regenerari,  crisman  sibi  dari  poposcerit,  absque  scropulo  omni 
per  totam  prouintiam  ipsam  tribuat.  De  cetero  autem  ipsi  cum  suo  pontifice  deo 
reddant  rationem  de  his  omnibus,  que  in  eis  christiane  religionis  dogma  deffuerit, 
nostra coram deo conscientia est absoluta. 

XIII.  Ut  in  ecclesia,  ubi  presbiter  occisus  est,  ante  satisfactionem  ipsius  uel  plebi,  ut 
congruum ipsi episcopo uidetur, nullus missam faciat; et ut a presbiteris tres ecclesie 
non destruantur neque semel suscepta ecclesia sine causa relinquatur. Quod si aliter 
fecerit, donec perdita restituat et ecclesia propria recipiat, excommunicentur. 

XIV.  Ut  uxores  proprie  deinceps  non  dimittantur,  nisi  propter  forncationem;  quod  si 
quis dimiserit, sic permaneat; et ut heredes suos, seruos suos litterate studiis tradant. 

14 
 
Quicumque christianitatem perfectam habere cupiunt, ut illi eos instanter corripiant et 
ipsi eos libenter exaudiant, non ut peregrinos, sed ut proprios. 

XV.  Quod  si  sacerdotes  incontinenter  propter  ipsam  continetiam  primam,  quam 
sortitus  est,  separati  a  consortio  celle,  teneat  uxorem;  si  uero  aliam  duxerit, 
excommunicetur.9 

PRIJEVOD 

I.  Budući  da  je  nekoć  blaženi  Dujam  bio  poslan  od  apostola  Petra  u  Solin  da 
propovijeda, određuje se, da ona crkva i grad,  gdje počivaju njegove svete kosti, ima 
prvenstvo  nad  svim  crkvama  ove  pokrajine  i  da  zakonito  dobije  metropolitski  naslov 
nad svim njenim biskupijama, i to tako, da se samo po zapovijedi onog biskupa, koji po 
milosti  božjoj  dobije  tu  stolicu,  mogu  održavati  sinodi  i  posvećivati  biskupi,  jer  je 
Gospod rekao: „Gdje bude tijelo, tu će se skupljati i orlovi.“   

II.  U  svim  crkvama,  za  koje  se  otprije  zna  da  su  u  njima  stolovali  biskupi,  a  sada  ima 
dovoljno svećenstva i naroda unutar granica takve biskupije, neka se postavi biskup; jer 
prema  kanonskim  propisima  nije  slobodno  postavljati  biskupe  u  malim  gradovima  ili 
selima,  da  biskupsko  ime  ne  gubi  ugled.  Nadalje  neka  onaj,  koji  još  nema  biskupije, 
primi ispražnjenu biskupiju po odluci metropolite i uz suglasnost ostalih biskupa.   
 
III.  Budući  da  se  granice  određene od  otaca  nipošto  ne  smiju  pomicati,  neka  se  svaki 
biskup  drži  određenih  mu  granica  i  neka  nikako  ne  zadire  u  područje  tuđe  biskupije. 
Samo  u  vlastitoj  biskupiji  pripada  mu  pravo  da  krsti,  posvećuje  crkve  ili  zaređuje 
svećenike i da kao nadležni biskup podjeljuje (vjernicima) krizmu.  
 
IV.  Posjedi  crkava,  koje  su  u  čast  svetaca  dali  darovatelji  za  svoje  grijehe,  neka  se 
nipošto ne  daju u vlasnost svjetovnjacima, jer ono, što je jedamput posvećeno bogu, 
ne smije više biti podvrgnuto ljudskoj vlasnosti.   
 
V.  Ako  su  koje  crkve  ili  posjedi  ispravom  vjernika  pod  prijetnjom  izopćenja  predani 
glavnoj  crkvi  blaženoga  Petra  apostola,  nipošto  joj  se  ne  smiju  oduzimati,  jer  se  i 
darovatelj i ono, što je darovano, nalaze pod zaštitom Kristova ključara Petra.   
 
VI.  Ako  dopuštenjem  božje  providnosti  u  narodnoj  buni  bude  ubijen  vladar  zemlje, 
budući  da  ono,  što  počine  mnogi,  ostaje  nekažnjeno,  moraju  oni,  koji  su  svijesni 
krivnje, zbog tog zlodjela davati milostinju za njegovu dušu. Ako je pak sagradio kakvu 
crkvu  ili  oslobodio  robove,  moraju  to  braniti,  a  njegovu  ženu  ili  djecu  dobrostivo 
zaštićivati.   
 
VII.  Ako  koji  pakosnik,  zadahnut  đavolskim  duhom,  po  vlastitom  naumu,  kao  Juda, 
ubije svoga gospodara, neka kao prognanik čini pokoru s kamenom obješenim o vrat i 
opasan željeznim obručem.   
                                                            
9
 Preuzeto od: Diplomatički zbornik Kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije. 

15 
 
 
VIII. Što se tiče dubrovačkog i kotorskog biskupa, kojih je stolica, kako se pouzdano zna, 
samo jedna, neka tu biskupiju između sebe pravedno podijele tako, da, ako jedan od 
pastira te crkve umre, drugi biskup upravlja njegovom crkvom, dok ne bude posvećen 
novi biskup.   
 
IX. Što se tiče biskupa Licinija, neka bude zadovoljan i neka ostane u biskupiji, za koju je 
posvećen.  Ako  pak  taj  Licinije  ne  ostane  zakonito  u  svojoj  biskupiji  kao  njen  baštinik, 
nego kao došljak i stranac dođe u svoju prvašnju biskupiju i htjedne radije tu boraviti, 
neka ostane, ali kao svećenik.   
Nadalje neka nitko ne služi misu u biskupskoj ili župnoj crkvi, dok je njezin biskup ne 
posveti  po  kanonskim  propisima.  Ako  to  odsada  koji  drznik  bude  protiv  navedene 
odredbe u njoj vršio, neka se isključi iz našeg kolegija.   
 
X. Neka se koji biskup naše pokrajine ne usudi promak‐nuti na bilo koji stepen ikoga, 
koji  upotrebljava  slavenski  jezik,  da  služi  bogu  bilo  kao  svjetovni  svećenik  ili  kao 
redovnik. Nadalje, neka mu ne dopusti, da služi misu u njegovoj biskupiji, osim ako bi 
bila oskudica svećenika; samo po odobrenju rimskog pape može mu dopustiti, da vrši 
svećeničku službu.   
 
XI. Neka biskup Hrvata zna, da je, kao i svi mi, podložan našoj metropolitanskoj crkvi.   
 
XII.  Ako  bi  pak  kralj  i  velikaši  hrvatski  htjeli  da  sve  biskupske  dijeceze  unutar  granica 
naše metropolije podvrgnu pod vlast svoga biskupa, neka nijedan od naših biskupa po 
čitavoj  njihovoj  zemlji  niti  krsti  niti  posvećuje  crkve  ili  svećenike.  Ipak,  tko  god  za 
potrebe  svoje  duše  pristupi  k  nama  i  zamoli,  da  u  našim  sjedištima  bude  zaređen  ili 
kršten  ili  da  dobije  potvrdu,  neka  mu  svaki  biskup  po  čitavoj  pokrajini  to  pruži  bez 
ustručavanja. Uostalom, neka oni zajedno sa svojim biskupom odgovaraju bogu za sve 
ono, u čemu zbog njih bude trpjela nauka kršćanske vjere. Naša je savjest pred bogom 
čista.   
 
XIII. Neka u crkvi, na području koje je ubijen svećenik, nitko ne služi misu, prije nego 
sam  ubojica  ili  narod  ne  dade  zadovoljštinu,  kako  se  učini  prikladnim  tamošnjem 
biskupu.   
Neka svećenici ne uništavaju crkvene stvari. Jednom preuzeta crkva neka se ne napušta 
bez  razloga.  Bude  li  koji  drukčije  radio,  neka  bude  izopćen,  dok  ne  naknadi  što  je 
upropastio, i dok crkva ne dobije natrag svoje.   
 
XIV. Vlastite žene neka se ubuduće ne otpuštaju nego jedino zbog preljuba. Ako je pak 
tko već otpustio svoju ženu, neka tako ostane.   
Neka  gospodari  daju  na  nauke  one  svoje  robove,  koji  god  žele  da  postanu  svećenici. 
Gospodari  neka  robove  oštro  kore  ne  kao  strance,  nego  kao  svoje,  a  robovi  neka  ih 
rado slušaju.   
 

16 
 
XV. Ako svećenik ne živi suzdržljivo sa ženom, koju je prvu imao, neka radi suzdržljivosti 
ne stanuje s njome. Oženi li se pak s drugom, neka bude izopćen.10 

   

                                                            
10
 Prijevod preuzet od: Klaić, Nada (1972.). Izvori za hrvatsku povijest do 1526. Školska knjiga. Zagreb. 

17 
 
 EPIGRAFSKI IZVORI ZA POKRŠTAVANJE HRVATA 
 
VIŠESLAVOVA KRSTIONICA 
Ranosrednjovjekovni  krsni  zdenac  izrađen  za  krštenje  odraslih  osoba  uranjanjem 
izradio je za kneza (neimenovane etničke skupine!) Višeslava svećenik Ivan. O točnom 
vremenu  i  mjestu  nastanka  krstionice  špekuliralo  se  u  hrvatskoj  historiografiji  od 
njezina  otkrića  1853.,  u  venecijanskom  kapucinskom  samostanu.  Proizvoljnim 
interpretacijama  povezivalo  se  krstionicu  sa  Ninom  i  hrvatskim  vladarima.  Giuseppe 
Ferrari‐Cupilli 1860. iznio je u Zadru neargumentiranu tezu kako je krstionica zapravo 
prenesena iz Nina u Veneciju u 18. st. Međutim, ne postoji apsolutno niti jedan dokaz 
koji  bi  stao  iza  ove  tvrdnje.  Nažalost,  ova  Cupillijeva  teza  postala  je  s  vremenom 
„činjenica“.  Najbolje  je  jednostavno  ostaviti  ovaj  spomenik  sa  strane  prilikom 
istraživanja problema pokrštavanja. 

LATINSKI TEKST: 

HEC FONS NE(M)PE SVMIT INFIRMOS VT REDDAT ILLVMINATOS, HIC EXPIANT SCELERA 
SVA  QU(O)D  [DE  PRIMO]  SVMPSERVNT  PARENTE,  VT  EFFICIANTVR  CHR(ISTI)COLE 
SALVBRITER CONFITENDO TRINV(M) P(ER)HENNE(M). HOC IOH(ANNES) PR(ES)B(YTER) 
SVB  TEMPORE  VVISSASCLAVO  DVCI  OPVS  BENE  CO(M)PSIT  DEVOTE  IN  HONORE 
VIDELICET  S(AN)C(T)I  IOH(ANN)IS  BAPTISTE  VT  INTERCEDAT  P(RO)  EO  CLIENTVLOQVE 
SVO. 11 

PRIJEVOD 

 Ovaj izvor naime prima nemoćne da ih vrati prosvijetljene. Ovdje čiste svoja zlodjela 
što su ih primili od prvog roditelja da postanu kršćani, spasonosno ispovijedajući vječno 
Trojstvo. Ovo je djelo vješto uresio svećenik Ivan u vrijeme kneza Višeslava naime na 
čast svetog Ivana Krstitelja, da posreduje za nj i njegova štićenika. 12 

                                                            
11
 Preuzeto od: Matijević Sokol, Mirjana (2007.). Krsni zdenac Hrvata. Paleografsko – epigrafska 
raščlamba natpisa s krstionice kneza Višeslava u: Croatica Christiana Periodica. Zagreb. 
12
 Preuzeto od: Matijević Sokol, Mirjana (2007.). Krsni zdenac Hrvata. Paleografsko – epigrafska 
raščlamba natpisa s krstionice kneza Višeslava u: Croatica Christiana Periodica. Zagreb. 

18 
 
  

19 
 
  
 

   

20 
 
 SARKOFAG SPLITSKOG NADBISKUPA IVANA  
Riječ je o sarkofagu pronađenpm u Dioklecijanovoj palači u Splitu. U historiografiji se 
razvilo  mnoštvo  teza,  o  porijeklu  samog  sarkofaga,  od  kojih  niti  jednu  ne  možemo 
prihvatiti kao vjerodostojnu. Stoga, ne možemo ni ovaj spomenik uzeti u obzir prilikom 
razmatranja problema pokrštavanja i kristijanizacije Hrvata.  

NATPIS:13 

HIC REQUIISCET FRAGELIS ET INUTELIS IOHANNIS PECCATOR HARCHIEPISCOPUS. 

Ovdje počiva krhak i beskoristan Ivan, grješni nadbiskup. 

 
 

   

                                                            
13
 Preuzeto od: Popić, Tomislav (2002.). Kristijanizacija Hrvata i Ninska biskupija u: Zbornik DSP „Ivan 
Lučić – Lucius“. Zagreb. 

21 
 
 KAMENI LUK IZ KAŠTEL SUĆURCA 
Luk  je  bio  dio  crkvene  pregrade  pronađene u  Kaštel  Sućurcu.  Razina  pouzdanosti  je  u 
skladu  s  dosad  spomenutim  epigrafskim  izvorima,  tj.,  ne  možemo  ovo  uzimati  kao 
siguran dokaz o pokrštavanju Hrvata. 

NATPIS:14 

ASPICE HUNC OPUS MIRO QUO DECORE FACTO, QUO DOMINO IUBANTE PRE... 

Pogledaj ovo djelo kako je neobično lijepo izrađeno, čime je uz pomoć Gospodnju... 

 
 

   

                                                            
14
 Preuzeto od: Popić, Tomislav (2002.). Kristijanizacija Hrvata i Ninska biskupija u: Zbornik DSP „Ivan 
Lučić – Lucius“. Zagreb. 

22 
 
 GODEČAJEV NATPIS (CRKVA SV. KRIŽA U NINU) 
Natpis  župana  Godečaja  na  ulazu  u  crkvu  sv.  Križa  u  Ninu  (od  1969.  se  nalazi  u 
Arheološkom muzeju u Zadru) predstavlja, kao i prethodni epigrafski izvori, veliki izazov 
u  preciznom  vremenskom  datiranju  njegova  nastanka.  Stvorila  su  se  razna 
suprotstavljena  mišljenja,  no  jedno  je  sigurno,  a  to  je  da  nas  ovaj  natpis,  u  ovom 
trenutku, ne može dovesti do ikakvog znanstvenog zaključka koji bi dao novo svjetlo na 
razdoblje pokrštavanja Hrvata, a pitanje je može li uopće. 

 
 

23 
 
 NATPIS SVEĆENIKA GUMPERTA U BIJAĆIMA 
Kameni  ulomak  pronađen  kraj  crkve  sv.  Marte  u  Bijaćima  s  imenom  franačkog 
misionara  Gumperta.  Naravno,  đakon  Gumpert  sam  po  sebi  ne  znači  ništa,  ali 
povežemo  li  ovaj  spomenik  sa  političkom  situacijom  s  prve  polovice  IX.  st.  u  kojoj 
misionari ne samo da pokrštavaju i grade crkvenu organizaciju odozdo već služe kao i 
svjetovni  namjesnici  novouspostavljenih  teritorijalnih  jedinica.  Trpimirova  vladavina 
predstavlja  zaokret  u  ovom  smislu,  naime,  misionare  se  zamjenjuje  sa  ljudima  od 
kneževog  povjerenja  (podžupani  i  župani).  Dakle,  ovaj  epigrafski  izvor  nam  zapravo 
nešto i govori za razliku od prethodnih. 

 
Bihać=Bijaći 

   

24 
 
 DRUGI NATPIS U BIJAĆIMA  
Ovaj  epigrafski  izvor  je  također  bio  podvrgnut  mnoštvu  teza  o  porijeklu.  Noviji 
historiografski trendovi, odnosno Ante Milošević 2005., smještaju ovaj izvor na kraj VIII. 
stoljeća čime bi ovo možda mogao biti prvi epigrafski spomenik na kojem se spominje 
hrvatska  etnička  skupina  (Branimirov  je  prvi).  Milošević  je  analizom  dešifrirao  riječ 
iuppanus  (župan),  međutim,  ustrojavanje  dvorskog  i  teritorijalnog  aparata  hrvatskog 
vladara dolazi tek od, odnosno, nakon kneza Borne koji je bio vazal, u pravom smislu 
riječi,  franačkog  cara.  Stoga,  ako  kažemo  da  županije  postoje  već  od  kraja  VIII.  st., 
dakle, 20‐30 godina prije samoga Borne, kako to da se počinju izgrađivati nakon njega? 
Još nešto, ako se spominje hrvatska etnička skupina već krajem VIII. st. kako to da se 
Borna  ne  spominje  kao  knez  Hrvata  ili  nam  taj  spomen  samo  nije  sačuvan?  Previše 
pitanja i premalo odgovora. Natpis, zasada, ne izlazi još iz sfere mutnoga te zbog toga 
nije upotrebljiv. 

 
Tlocrt područja sv. Marte kod Bijaća 

25 
 
 [CA... IUP[anus (‐ano?).. [. .. Chr]OATORV(m) ET...]15 
[...župan(?) Hrvata i...(?)] 

POPIS REFERENCI 
1. Diplomatički  zbornik  Kraljevina  Hrvatske,  Dalmacije  i  Slavonije:  sv.  1:  Listine  godina: 
743 – 1100. (http://dizbi.hazu.hr/object/view/1275)  
2.  Fordham University (http://www.fordham.edu/info/20057/about)  

3.  Klaić, Nada (1972.). Izvori za hrvatsku povijest do 1526. Školska knjiga. Zagreb. 

4.  Matijević  Sokol,  Mirjana  (2007.).  Krsni  zdenac  Hrvata.  Paleografsko  –  epigrafska 
raščlamba natpisa s krstionice kneza Višeslava u: Croatica Christiana Periodica. Zagreb. 

5.  Matijević  Sokol,  Mirjana  i  Sokol,  Vladimir  (2005.).  Hrvatska  i  Nin  u  doba  kneza 
Branimira. Hrvatski studiji. Zagreb. 
6.  Popić,  Tomislav  (2002.).  Kristijanizacija  Hrvata  i  Ninska  biskupija  u:  Zbornik  DSP  „Ivan 
Lučić – Lucius“. Zagreb. 
7.  Toma Arhiđakon (2003.). Historia Salonitana. Književni krug. Split. 

                                                            
15
  Milošević,  Ante  (2005.).  Prva ranosrednjovjekovna skulptura iz crkve Sv. Marte u Bijaćima u:
Starohrvatska prosvjeta. Split. 

26