Vukovi stavovi o narodnoj poeziji

Вукове збирке народних песама:

Песмарице:

Мала простонародња славено-сербска пјеснарица, издана Вуком Стефановићем, у

Вијени, 1814.
Народна србрска пјеснарица, издана Вуком Стефановићем, част втора, у Вијени,
1815.

Лајпцишко издање:

Народне српске пјесме, скупио и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, Књига трећа,
у којој су пјесме јуначке позније, у Липисци (Лајпцигу), 1823. Посвета свијетломе и
честитоме кнезу од Србије господару Милошу Обреновићу.
Народне српске пјесме, скупио и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, Књига друга,
у којој су пјесме јуначке најстарије, Лајпциг, 1823.
Народне српске пјесме, скупио и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, Књига прва, у
којој су различне женске пјесме, Лајпциг, 1824.
Народне српске пјесме, скупио и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, Књига
четврта, у којој су различне јуначке пјесме, Беч, 1833.

Бечко издање:

Српске народне пјесме, скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, Књига
прва, у којој су различне женске пјесме, У Бечу, 1841.
Српске народне пјесме, скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, Књига
друга, у којој су пјесме јуначке најстарије, У Бечу, 1845.
Српске народне пјесме, скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, Књига
трећа, у којој су пјесме јуначке средњијех времена, Беч, 1846.
Српске народне пјесме, скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, Књига
четврта, у којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу, у Бечу, 1862.

Приповетке:
Народне српске приповијетке, написао В. С., у Бечу, 1821. (12,
Српске народне приповијетке, Скупио их и на свијет издао Вук Стeф. Караџић,
Беч, 1853 (50, Славноме Немцу Јакову Гриму, оглас)
 Predgovor I. kwizi narodnih pesama lajpci{kog izdawa:
O Maloj prostonarodnoj slavenoserbskoj pjesnarici: “Sve one pjesme
{to su u prvoj kwi`ici naptampane u Be~u 1814. godine ja sam u Be~ u
glavi donio (osim one o plemenitoj Hasanaginici, za koju sam kazao jo{
onda da je uzeta iz Fortisova “Putovawa po Dalmaciji” (str. 86) – iz
neznawa i `ele}i jezik popraviti.
“Onih 6 juna~kih pjesama iz one kwi`ice ostavio sam zasad sasvim, jer
se dosad nijesam mogao namjeriti na pjeva~a koji bi mi ih upravo i ~itave
(pr. @enidba Todora od Stala}a – Smrt vojvode Prijezde) kazati mogao.”
(87) Hasanaginicu tako|e ostavio, “dok ne bi li je |e kako ~uo od kakva
Kraji{nika ili Dalmatinca”.
Izvornost i autenti~nost zapisanih pesama sa `ivih usana narodnih
peva~a, pesama koje `ive u narodu: “A one pjesme {to su poslije u drugoj
kwi`ici na{tampane 1815. godine, i sve ove druge, prepisivao sam iz usta
pjeva~a i pjeva~ica (osim u II br. 8).”
Podela (na~in pevawa, namena, karakteristike): “Sve su na{e narodne
pjesme razdijeqene na pjesme juna~ke, koje qudi pjevaju uz gusle, i na
`enske, koje pjevaju ne samo `ene i |evojke, nego i mu{karci, osobito
mom~ad, i to najvi{e po dvoje u jedan glas. @enske pjesme pjeva i jedno ili
dvoje samo radi svoga razgovora, a juna~ke se pjesme najvi{e pjevaju da
drugi slu{aju, i zato se u pjevawu `enskih pjesama vi{e gleda na pjevawe
nego na pjesmu, a u pjevawu juna~kijeh najvi{e na pjesmu. (…) \ekoje su
pjesme tako na me|i izme|u `enskijeh i juna~kijeh, da ~ovek ne zna me|u
koje bi ih uzeo… Ovake su pjesme nali~nije na juna~ke nego na `enske, ali
bi se te{ko ~ulo da ih qudi pjevaju uz gusle (ve} ako `enama), a zbog
du`ine ne pjevaju se ni kao `enske, nego se samo kazuju.”
Teren: Juna~ke se pjesme danas najvi{e i naj`ivqe pjevaju po Bosni i po
Hercegovini i po Crnoj Gori i po ju`nim brdovitim krajevima Srbije. Po
tim mjestima i dana{wi dan gotovo u svakoj ku}i imaju po jedne gusle, a po
jedne osobito na stanu kod ~obana. I te{ko je na}i ~oveka da ne zna gu|eti,
a mloge i `ene i |evojke znadu. Po dowim krajevima Srbije (oko Save i oko
Dunava) ve} su rje|e gusle po ku}ama, no opet mislim da bi se u svakom
selu (osobito s lijeve strane Morave) po jedne mogle na}i. U Srijemu, pak
i u Ba~koj i u Banatu, gusle se danas mogu vi|eti samo u slijepaca (pa i
oni moraju u~iti u wih udarati i mlogi ne pjevaju pjesama, nego samo
bogorade uza wih), a drugi bi se qudi vrlo stidili slepa~ke gusle u svojoj
ku}i objesiti. I tako po tim mjestima juna~ke (ili, kao {to se tuda ve}
zovu, slepa~ke) pjesme niko drugi ih ne pjeva osim slijepaca i po Ba~koj
|ekojih `ena (koje bez gusala pjevaju).”
 Predgovor IV kwizi lajpci{kog izdawa narodnih pesama
(1833)

Izvo|a~i-stvaraoci : «Захваљујући Вуку Караџићу и његовим певачима,

наша епика заузела је високо место у светској народној књижевности» (В.
Недић). «Изузетан сусрет» (Св. Петровић)
Рачун од певача: Вук је положио «рачун од народних песама» с подацима
о томе «од кога је и из кога краја која песма преписата».
Број певача: У Предговору четвртој књизи народних српских пјесама
«лајпцишког издања» (1833) подаци о двадесетак певача. Предговор бечком
издању петврте књиге Српских народних пјесама (1862) допуњен је
подацима о још девет певача. На основу целокупне доступне грађе
Боривоје Маринковић сачинио је каталог свих Вукових певача и казивача
(и епске и лирске песме). Укупно 77 певача, од тога 25 анонимних. Тај
списак није потпун.
Најбољи певачи: Тешан Подруговић, Филип Вишњић, Старац Милија,
Старац Рашко, Слепа Живана и Слепица из Гргуреваца.
Регионалне особености: «Од шест Вукових најбољих певача Тешан
Подруговић, Старац Милија и Старац Рашко су из северних делова Старе
Херцеговине (која је, осим данашње Херцеговине, обухватала и северне
крајеве Црне Горе и Санџак).» (Ј. Деретић) Из тих крајева је и Хајдук
Стојан, од кога је Вук забележио једну од наших најбољих народних
песама. Ј. Деретић условно разликује четири основна регионална типа
епског певања код Срба: херцеговачки, сремски, босански и црногорски
тип.
Херцеговачки тип епске песме: «Херцеговачким певачима блиски су
певачи из србијанских области насељених претежно живљем из
Херцеговине. У 'јужним, брдским крајевима Србије' у Вуково време је
интензивно живела народна песма. То важи и за многа места на северу,
укључујући и Вуков Тршић, а затим и за области на западу, Лику и све
друге крајеве у Хрватској насељене Србима.» (Ј. Деретић).
Језик: Ове су песме испеване источнохерцеговачким наречјем. Ту спадају
и Гајо Балаћ из Лике (Ст. Новак и кнез Богосав, Мали Радојица), Сељак из
Рудничке нахије (М. К. у азачкој тамници, Зидање Раванице II), Стефан
Караџић (Дијоба Јакшића, Комади од различнијех косовскијех пјесама)...
Певачи из Босне: 3 певача пореклом из Босне, Ф. Вишњић, Први и други
трговац из Босне (Болани Дојчин, Женидба од Задра Тодора). Ова, друга
песма, другог певача из Босне, упућује композиционим поступком на
муслиманску крајишничку епику.
 Selektivnost: kada bi se sakupile sve pesme, bilo bi jo{ 5 «ovolikih
kwiga». « Ja mislim da je svaka narodna pesma dobra i lepa, samo vaqa
na}i pravoga peva~a koji je zna kao {to treba (151).
Kreativna uloga peva~a: «R|av peva~ i dobru pesmu r|avo upamti i
pokvareno je kazuje, a dobar peva~ i r|avu pesmu popravi prema ostalim
pesmama koje on zna. Tako, ja mislim da kakav Podrugovi} danas ~uje
najgoru pesmu, on bi je posle nekolika dana kazao onako lepo po redu kao
{to su i ostale wegove pesme, ili je ne bi nikako ni upamtio, nego bi
kazao da je to budala{tina koja nije za pam}ewe ni za kazivawe.»
Istorija i poezija: «Istina da u narodnim pesmama (kao gotovo ni u
kakvim) ne treba tra`iti istinite istorije, ali pripovetka, koja je u
juna~kim pesmama najglavnija stvar, u pesmi od dobroga peva~a nikad nije
sasvim protivna zdravome narodnom i u pesmama obi~nom razumu.»
Potreba sakupqawa starih pesama: «Kad bi se od kake vrlo stare pesme,
ili makar i od novije, ali od osobitoga i retkog doga|aja, na{le samo
nekolike vrste, pa makar se ni one ne mogle razumeti, opet bi ih bilo
vredno {tampati, ali od obi~nih doga|aja, kod tolikih dobrih i lepih
pesama, {tampati pesme r|ave i lude, ja mislim da bi bila prava
budala{tina.»
Te{ko}e oko sakupqawa `enskih pesama : kratke su, ali `ene i devojke se
stide da ih kazuju.

Ra~un od pjesama: Vuk je u svom “ra~unu od pjesama” posebno izdvojio

Te{ana Podrugovi}a. Vuk je od Te{ana slu{ao i zabele`io dvadeset dve
epske narodne pesme i dve pripovetke. ^uveni su podaci o Te{anu
Podrugovi}u iz Vukovog pera. U Sremu 1815. godine, posredstvom svog
“bratu~eda”, Obrada Tomi}a, Vuk je imao sre}u da sretne Te{ana
Podrugovi}a, negda{weg trgovca, zatim hajduka i ratnika, koji je usto bio
i izvanredan kaziva~ narodnih pesama. Iz svojih Kazanaca u Gackom, gde je
trgovao, i iz Hercegovine, po kojoj je hajdukovao, Te{an je do{ao u Srbiju
da se pod Kara|or|em bori sa Turcima, a kada je srpski ustanak slomqen,
prebegao je u Srem, gde ga je Vuk zatekao u te{koj bedi, kako u ritu se~e
trsku, pa je na ple}ima donosi u Karlovce, i tu prodaje, te se tako
prehrawuje. "On je vrlo lijepo znao udarati u gusle, ali pjevati nije znao
(ili nije }eo) nikako, nego je pesme kazivao kao iz kwige", govori Vuk o
Te{anu u predgovoru prvoj kwizi lajpci{kog izdawa. “Nikoga ja do danas
nisam na{ao da onako pesme zna kao on {to je znao. Wegova je svaka pesma
bila dobra jer je on (osobito kako nije pevao, nego samo kazivao) pesme
razumevao i ose}ao, i mislio je {ta govori.”, dodaje Vuk u predgovoru
~etvrtoj kwizi lajpci{kog izdawa u Be~u 1833. Vuk je platio Te{anu
dangubu (“dam mu na dan koliko mu treba da mo`e `iveti”), slu{ao je od
wega i zabele`io dvadeset dve epske narodne pesme, i dve pripovetke.
 Вукови ставови о народној прози

Usmeni prozni oblici

Grimova podela narativne gra|e na Marchen i Sagen (Kleinere Schriften, I,
324).
Vuk deli pripovetke na “`enske” (fantasti~ne) i “mu{ke” (rea-
listi~ne). U okviru “mu{kih” Vuk izdvaja “smije{ne i {aqive”. U
prepisci s Grimom Vuk pomiwe predawa (Sagen) o mudrom Solomonu i
pri~e o `ivotiwama.

1. Prema kompoziciji (kriterijum “du`ine” pri~e) razlikujemo

pripovetke i predawa sa jednostavnom (jednoepizodi~nom) kompozicijom:
basna, {aqiva pri~a, anegdota, memorate; i sa slo`enom,
vi{eepizodi~nom kompozicijom: bajke, novele, pri~e o `ivotiwama,
legendarne pri~e, fabulate.
2. Prema kriterijumu zastupqenosti elemenata fantastike mu{ke
(realisti~ke) pripovetke bi bile novele, {aqive pri~e i anegdote, a
`enske (fantasti~ne): bajke, legendarne pri~e i uslovno pri~e o
`ivotiwama i basne.
Pavle Popovi} deli narodne pripovetke na: I. “ozbiqne”: 1) `enske
pripovetke – gatke, - bajke; 2) mu{ke pripovetke – novele; 3) pripovetke
koje se vezuju za li~nost – biblijske, istorijske – i mesta (- legende –
skaske, - ka`e); 4) – basne; II. “{aqive”: 1) {aqive novele; 2) anegdote,
pri~ice.
Vido Latkovi} deli pripovetke na: 1) pri~e o `ivotiwama i basne; 2)
bajke; 3) skaske i legende; 4) novele; 5) {aqive pri~ice; 6) ratni~ko-
patrijarhalne anegdote.
Veselin ^ajkanovi}: 1) pri~e o `ivotiwama (basne); 2) bajke; 3) novele
(mu{ke pripovetke); 4) {aqive pri~e. Od wih izdvaja: 1) skaske, 2)
legende, 3) verovawa i 4) tzv. primitivne pri~e, {to predstavqa
kategoriju predawa (po Grimovoj terminologiji – Sagen).
Arneova klasifikacija je op{teusvojena me|unarodna klasifikacija
narodnih pripovedaka (A. Aarne-S. Thompson, The Types of the Folktale,
1961).
 I. Pripovetke
“Kao {to su pjesme ugled jezika na{e narodne poezije, tako }e ove
pripovijetke biti ugled narodnoga jezika u prozi.” - Vuk St. Karayi},
Oglas za Srpske narodne pripovijetke, 1853.
Вук је први пут саопштио класификацију народних приповедака 1818. у
предговору Српском рјечнику, уз напомену: «Али ће ми слабо ко вјеровати
и разумјети, како је приповијетке тешко писати! Ја сам се овђе, око ови
ђекоји мали, толико мучио, да би наши ђекоји списатељи могли готово
читав роман написати, или све идиле Геснерове на српски превести» (Вук,
Рјечник, I, str. IX).
“Pjesme, zagonetke i pripovijesti, to je gotova narodna kwi`evnost,
kojoj ni{ta vi{e ne treba nego je vjerno, ~isto i nepokvareno skupiti; ali
u pisawu pripovijedaka ve} treba misliti i rije~i namje{tati (ali opet
ne po svome vkusu nego po svojstvu Srpskoga jezika), da ne bi s jedne strane
bilo preterano, nego da bi mogao i u~en ~itati i prost slu{ati; a ja sam
kazao u predgovoru k Srpskom rje~niku kako je to za mene te{ko!” - Vuk St.
Karayi}, Predgovor Narodnim srpskim pripovijetkama, Be~, 1821.
“Pripovijetka u narodu na{emu, osobito po ju`nijem krajevima,
najvi{e se zove pri~a, kao {to se govori i pri~ati mjesto pripovijedati, a
gdje{to i gatka.”
“Na{e narodne pri~e ili pripovijetke gotovo se mogu razdijeliti na
mu{ke i na `enske, kao i pjesme. @enske su pripovijetke one u kojima se
pripovijedaju kojekakva ~udesa {to ne mo`e biti (i po svoj prilici samo
}e za wih biti rije~ gatka, Wema~ki Marchen); a mu{ke su one u kojima nema
~udesa, nego ono {to se pripovijeda rekao bi ~ovjek da je zaista moglo
biti. Mnoge su mu{ke pripovijetke smije{ne i {aqive. Mu{ke pripo-
vijetke opet bi se mogle razdijeliti na duga~ke i na kratke. Po ovome
pravilu mu{ke su pripovijetke u ovoj kwi`ici po broju ove: 25. Djevojka
cara nadmudrila; 41. \evojka, udovica i pu{tenica; 42. Jedna gobela u kao
a druga iz kala; 44. La` za opkladu; 45. Kraq i ~obanin; 46. Ko umije, wemu
dvije; 47. Dva novca; 48. Sve, sve, ali zanat, a ostale su sve `enske. Kao
{to ima pjesama za koje se upravo ne mo`e kazati ili su `enske ili ju-
na~ke, tako ima i pripovijedaka koje su izme|u `enskijeh i mu{kijeh.” -
Vuk St. Karayi}, Predgovor Srpskim narodnim pripovijetkama, Be~, 1853.
До Вукове антологије (Српске народне приповијетке, Беч, 1853)
штампане су тек неколике збирке српских народних приповедака. Вукова
прва збирка, односно 12 припoведака из Новина сербских (Народне српске
приповијетке, Беч, 1821) и књижица Атанасија Николића (Народне српске
приповедке, Прва свезка, Београд, 1842; друга 1843 – 15 + 9).