1

2
 Naslov originala:
Julia Quinn
Just Like Heaven

Džulija Kvin

Prevod sa engleskog:
Ana Marojević

BDR MEDIA d.o.o.

2022.

3
 Ako je muzika hrana ljubavi...
Onda su Smajd Smitovi u velikom problemu, zaista.
Onorija svira violinu. Loše.
Dejzi svira violinu. Veoma loše.
Ajris je, zapravo, prilično dobra na violončelu, ali ko će je čuti od
violina?
A sirota Sara, koja svira klavir, zarekla se da više nikada neće svirati
pred ljudima.
Međutim, porodica svake godine priređuje koncert. I svake godine
one razbucaju Mocarta do neprepoznavanja.
Videli ste Smajd Smitove kako izgledaju u očima Bridžertonovih...
Sad ih upoznajte i sami, i pratite Onoriju dok pronalazi ljubav na
neočekivanom mestu u prvom romanu nove serije Džulije Kvin...

4
 Za Pem Spengler Fafi
Ti si boginja u svakom smislu.

Takođe, za Pola,
iako mi je, kada sam mu se obratila za lekarski savet
i pitala kako da spasem svog junaka,
odgovorio: „On mora da umre.”

5
 Prolog

Markus Holrojd je uvek bio sam.

Majka mu je umrla kada je imao četiri godine, ali to je iznenađujuće malo
uticalo na njegov život. Grofica Četeris odgajala je svog sina kao što je njena
majka odgajala svoju decu - izdaleka. Ona nije bila neodgovorna; sa velikom
brižnošću i gordošću je pronašla najbolju dadilju za novog naslednika. Gospođica
Prim je bila blizu šezdesete i već se brinula o dvojici vojvodskih naslednika i o
jednom vikontu. Ledi Četeris je smestila svoju bebu u ruke gospođice Prim,
saopštila dadilji da grof ne podnosi jagode, pa da ih verovatno ni dete neće
podnositi, i otišla u London da uživa u sezoni.
Do njene smrti Markus je video majku tačno sedam puta.
Lord Četeris je život na selu voleo više nego njegova žena, i često je boravio
u Fensmoru, velikoj prostranoj tjudorskoj kući koja je već generacijama bila dom
Holrojdovima u severnom Kembridžširu. Svoga sina je odgajao kao što je njegov
otac odgajao njega, što znači da, osim što se postarao da se dete popne na konja u
trećoj godini, nije video razlog da se njime opterećuje sve dok dečak nije bio
dovoljno star da sa njim razumno razgovara.
Grof nije želeo da se oženi ponovo, iako su ga upozoravali da treba da ima još
dece osim svog jedinca. Kada bi pogledao u Markusa, video je inteligentnog
dečaka, dobro razvijenog i osrednjeg izgleda. Najvažnije od svega, bio je zdrav
kao dren. S obzirom na to da nije imao razloga da misli kako će Markus umreti,
grof nije smatrao da treba ponovo da traži ženu, ili još gore, da se još jednom
oženi kako bi imao još dece. Umesto toga je odlučio da sve uloži u svoga sina.
Markus je imao najbolje učitelje iz svake moguće oblasti obrazovanja koje je
jedan plemić trebalo da nauči. Jahao je kao da je bio rođen u sedlu, a iako u
mačevanju i streljaštvu ne bi mogao da pobeđuje na takmičenjima, i u tome je bio
iznad prošeka. Komplikovanim računom dolazio je do proizvoda i zbirova ne
potrošivši ni kap mastila više nego što je potrebno. Čitao je latinski i grčki - do
dvanaeste godine.
Kada je, što je možda bila slučajnost, njegov otac zaključio kako je sposoban
da sa njim razumno razgovara.
Lord je tada odlučio i da Markus treba da napravi sledeći korak u svom
obrazovanju, a to je da napusti Fensmor i pohađa koledž Iton, gde su svi muškarci
iz porodice Holrojd započeli svoje formalno obrazovanje. To se ispostavilo kao

6
najsrećnija okolnost u dečakovom životu - jer ono što Markus Holrojd, naslednik
grofovije Četeris, nije imao, bili su prijatelji.
Nije imao nijednog.
U Kembridžširu nije bilo prikladnih dečaka s kojima bi se Markus igrao.
Najbliži plemići bili su Kroulendsovi, a oni su imali samo ćerke. Sledeća pogodna
porodica su bili veleposednici, što bi u ovim okolnostima bilo prihvatljivo, ali su
njihovi sinovi bili sasvim drugog uzrasta. Lord Četeris nije bio rad da mu se sin
druži sa seljacima, pa je prosto zapošljavao više učitelja. Zaposlen dečak ne može
da bude usamljen dečak, a pored toga, njegov sin ne bi ni mogao da poželi da
divlja po poljima s pekarevim bučnim sinovima.
Da je grof pitao Markusa za mišljenje, možda bi dobio drugačiji odgovor, ali
grof je viđao svog sina jednom dnevno, neposredno pre večere. Njihov razgovor
bi trajao desetak minuta, zatim je Markus odlazio u dečju sobu, a grof u svečanu
trpezariju, i to je bilo to.
Gledajući unazad, u najmanju ruku izvanredno je bilo to što Markus nije bio
sasvim nesrećan u Itonu. On, svakako, nije imao predstavu kako da se ponaša
prema vršnjacima. Prvog dana, kad su svi ostali dečaci trčali kao (prema rečima
ličnog sluge njegovog oca, koji ga je tu doveo) čopor divljaka, Markus je stajao
sa strane, trudeći se da ne zuri i trudeći se da izgleda kao da je to hteo, gledajući
u drugom pravcu.
Nije znao kako da se ponaša. Nije znao šta da kaže.
Ali Danijel Smajd Smit jeste.
Pored toga što je bio naslednik grofovije Vinsted, Danijel Smajd Smit je imao
pet sestara i trideset dvoje rođaka. Ako je ikada postojao dečak koji je znao kako
da se slaže s drugom decom, to je bio on. Za samo nekoliko sati on je bio
neosporan kralj među najmlađim dečacima u Itonu. Bilo je nečega u njemu - imao
je šarmantan osmeh, veselo samopouzdanje, uopšte nije bio stidljiv. Bio je rođeni
vođa - sposoban da odluke donosi brzo kao od šale.
I dobio je krevet odmah pored Markusa.
Postali su najbolji prijatelji, i kada je Danijel pozvao Markusa kod sebe za
praznik, Markus je prihvatio. Danijelova porodica je živela u Vipl hilu, što nije
bilo daleko od Vindzora, pa je često mogao da odlazi kući. Markus, sa druge
strane... pa, nije baš kao da je živeo čak u Škotskoj, ali mu je trebalo više od
jednog dana da dođe do severnog dela Kembridžšira. Osim toga, njegov otac
nikada nije išao kući za manje praznike, pa nije video nijedan razlog da njegov
sin uradi drugačije.
Kada je došao i drugi praznik, i Danijel ponovo pozvao Markusa, Markus je
opet otišao kod njega.
I onda ponovo.
I ponovo.

7
 I ponovo, dok Markus nije počeo više vremena da provodi sa Smajd
Smitovima nego sa sopstvenom porodicom. Naravno, njegovu porodicu je činila
samo jedna osoba, ali i tako, ako bi Markus zastao da o tome razmisli (što je i
činio prilično često), on je više vremena proveo sa svakim pojedinačnim članom
Smajd Smitovih nego sa svojim ocem, čak i sa Onorijom.
Onorija je bila Danijelova mlađa sestra. Za razliku od svih ostalih Smajd
Smitovih, ona nije imala braću i sestre bliskih godina. Bila je mlađa od
ostalih dobrih pet godina, i po svoj prilici je to bila srećna slučajnost kojom se
završila veličanstvena karijera rađanja ledi Vinsted.
Pet godina je bio veliki jaz, naročito kada neko ima samo šest godina, koliko
je Onorija imala kad je Markus prvi put video. Njene tri starije sestre su već bile
udate ili verene, a Šarlot, koja je imala jedanaest godina, uopšte nije želela da se
druži s njom. Nije hteo ni Danijel, ali joj je verovatno zbog njegovog odsustva
postao veoma drag. Kad god bi došao kući, pratila ga je naokolo kao kučence.
„Ne gledaj je u oči”, Danijel je rekao Markusu jednom dok su pešačili ka
jezeru i pokušavali da je izbegnu. „Ako joj pokažeš da si je primetio, sve je
gotovo.”
Odlučno su hodali spuštene glave. Išli su na pecanje, i poslednji put kad im
se Onorija pridružila, razbacala im je sve crve.
„Danijele!”, uzviknula je.
„Ignoriši je”, Danijel je promrmljao.
„Danijeleeeee!”, vikanje se pretvorilo u krik.
Danijel se trže. „Brže”, rekao je, „ako stignemo do šume, neće nas naći.”
„Ona zna gde je jezero”, Markus je osetio potrebu da to istakne.
„Da, ali...”
„Danijeleeee!”
„...ona zna da će je majka ubiti ako ode sama u šumu. Čak ni ona nije toliko
budalasta da se igra s tim.”
„Dan...”, ali je zastala. A onda, glasom tako patetičnim da na njega niko ne bi
mogao da ostane ravnodušan, rekla je: „Markuse?”
On se okrenuo.
„Neeeeeeeeeeeeee!”, Danijel je jadikovao.
„Markuse!”, Onorija je radosno doviknula. Doskakutala je i zaustavila se
ispred njih: „Šta to radite?”
„Idemo na pecanje”, Danijel je zarežao, „a ti ne ideš s nama.”
„Ali ja volim da pecam!”
„I ja. Bez tebe.”
Pokunjila se.
„Nemoj da plačeš”, brzo je rekao Markus.

8
 Danijel joj nije poverovao: „Samo se pretvara.”
„Ne pretvaram se.”
„Samo nemoj da plačeš”, Markus je ponovio, jer zaista, to jeste bilo
najvažnije.
„Neću”, rekla je i zatreptala očima, „ako me povedete sa sobom.”
Kako jedna šestogodišnjakinja zna tako da trepće? A to možda i nije bilo
treptanje, pošto se već sledećeg trenutka izmakla i protrljala oči.
„Šta sada nije u redu?”, zapita Danijel.
„Nešto mi je upalo u oko.”
„Možda je mušica”, Danijel lukavo reče.
Onorija je vrisnula.
„To možda i nije bilo najpametnije reći”, Markus mu predoči.
„Izvadi je! Izvadi je!”, vrištala je.
„Ah, smiri se”, reče Danijel, „sve je sasvim u redu.”
Ali je ona nastavila da vrišti, udarajući se rukama po licu. Naposletku, Markus
zgrabi njene ruke i uhvati je mirno za glavu; njene ruke na slepoočnicama, njegove
ruke preko njenih. „Onorija”, reče snažno, „Onorija!”
Ona je samo trepnula, uzbuđeno uzdahnula i napokon se umirila. „Nema
mušice”, rekao joj je.
„Ali...”
„To je verovatno bila trepavica.”
Njena usta se izviše u malo o.
„Mogu li sad da te pustim?”
Klimnula je glavom.
„Nećeš vrištati?”
Odmahnula je glavom.
Markus je polako pustio i odmakao se jedan korak.
„Mogu li da idem s vama?”, upita.
„Ne”, Danijel je gotovo urliknuo.
Istina je bila da ni Markus nije želeo njeno društvo. Imala je šest godina. I bila
je devojčica. „Bićemo veoma zauzeti”, rekao je, ali ne iznervirano kao Danijel.
„Molim te?”
Markus je zaječao negodujući. Izgledala je tako jadno, stojeći tamo s
tragovima koje su suze napravile slivajući se niz obraze. Njena svetlosmeđa kosa,
razdeljena sa strane i skupljena pozadi nekakvom spajalicom, visila je sada ravno
i opušteno, zamršena na krajevima koji su padali odmah ispod ramena. A njene
oči - skoro iste boje kao Danijelove, jedinstvene upadljive svetle nijanse plavkaste
boje - bile su ogromne, i vlažne, i...

9
 „Rekao sam ti da je ne gledaš u oči”, reče Danijel.
Markus je zaječao: „Možda samo ovaj put.”
„Ah, divota!” Poskočila je u mestu, podsećajući na iznenađenu mačku, a onda
naglo zagrlila Markusa (sva sreća kratko): „Ah, hvala ti, Markuse! Hvala ti! Ti si
stvarno najbolji! Najbolji na svetu!” Poput odrasle žene, bacila je oštar pogled
prema Danijelu: „Za razliku od tebe.”
Njegov izraz lica bio je jednako neprijateljski: „Ponosim se time što sam
najgori na svetu.”
„Baš me briga!”, saopštila je. Uhvatila je Markusa za ruku: „Idemo?”
Pogledao je njenu ruku u svojoj. To je bilo nešto sasvim novo za njega, i u
njegovim grudima je zatreperio čudan i pomalo neprijatan osećaj, pa je
sa zakašnjenjem shvatio da je počeo da panici. Nije se sećao da ga je iko
ikada držao za ruku. Njegova dadilja, možda? Ne, ona je volela da ga uhvati za
zglob. Tako je imala više kontrole, čuo je kako je jednom to rekla kućepaziteljki.
Možda njegov otac? Majka pre nego što je umrla?
Srce mu je tuklo i osetio je da Onorijina malena ruka klizi u njegovoj. Mora
da se znoji, ili se ona znoji, mada je bio siguran da je ipak on.
Pogledao je u nju. Ona mu se osmehivala.
Pustio joj je ruku: „Hm, moramo da krenemo sad”, reče nespretno, „dok se
još vidi.”
Dvoje Smajd Smitovih pogledali su ga začuđeno. „Još nije ni podne”, reče
Danijel, „koliko dugo si mislio da pecamo?”
„Ne znam”, reče Markus u odbrani, „moglo bi da potraje.”
Danijel je odmahnuo glavom: „Otac je upravo opskrbio jezero ribom.
Verovatno bi bilo dovoljno samo da zamahneš čizmom kroz vodu i da uhvatiš
ribu.”
Onorija je, radosna, otvorila usta da nešto kaže.
Danijel se istog trenutka okrenuo ka njoj: „Da se nisi usudila ni da pomisliš
na to.”
„Ali...”
„Ako moje čizme završe bilo gde blizu vode, kunem se da ću se postarati da
te udave i raskomadaju.”
Ona se nadurila i spustila pogled, gunđajući: „Mislila sam na svoje čizme.”
Markus je osetio kako mu se osmeh otima s usana. Onorija smesta podiže pogled,
i zapilji se u njega s izrazom lica kojim je osuđivala njegovu izdaju. „To bi morala
da bude neka veoma mala riba”, brzo reče.
Ovo je nije odobrovoljilo.
„Ne možeš ih jesti kad su tako male”, pokušavao je, „tada su sama kost.”

10
 „Idemo”, promrsi Danijel. I krenuli su tumarajući po šumi, dok su Onorijine
nožice žurile dvostrukom brzinom da bi išle u korak s njima.
„Ja, doduše, i nisam ljubitelj ribe”, reče ona, održavajući tok razgovora.
„Užasno smrde. I ukus im je riblji...”
A onda, na putu nazad...
„...I dalje mislim da je ona ružičasta bila dovoljno velika da je mogla da se
pojede. Pod uslovom da neko voli ribu, jer ja ne volim. Ali ako neko voli ribu...”
„Nemoj da si je ikada više pozvao da krene s nama”, Danijel reče
Markusu. „...ja ne volim. Ali mislim da majka voli ribu. I verujem da bi ona
volela da dobije ružičastu ribu...”
„Neću”, Markus ga je uveravao. Možda je bilo veoma grubo pričati tako o
jednoj devojčici, ali ona je bila prava dosada.
„...doduše, Šarlot ne bi volela. Šarlot mrzi ružičastu boju. Neće da je nosi.
Kaže da je čini neuglednom. Ne znam šta znači neuglednom, ali zvuči neprijatno.
Ja, lično, volim boju lavande.”
Dva dečaka su ispustila jednak uzdah, i samo bi nastavili da hodaju da Onorija
nije iskočila ispred njih i nasmejala se: „Slaže mi se s očima.”
„Riba?”, upita Markus, gledajući u kantu u svojoj ruci. U njoj su plivale tri
povelike pastrmke, udarajući o ivice kante. Bilo bi ih i više da Onorija
nije slučajno šutnula kantu i Markusove trofeje poslala nazad u jezero.
„Ne. Zar me nisi slušao?”
Markus će se zauvek sećati tog trenutka.
Prvi put u životu je bio suočen s tim opterećujućim ženskim kapricom: pitanje
na koje postoje samo pogrešni odgovori.
„Lavanda mi se slaže s očima”, Onorija izgovori s velikim samopouzdanjem,
„otac mi je tako rekao.”
„Onda je to sigurno istina”, reče Markus s olakšanjem.
Ona je uvijala kosu oko prsta, ali se uvojak odvio čim ga je pustila: „Smeđa
boja se slaže s mojom kosom, ali ja više volim boju lavande.”
Markus je konačno spustio kofu na zemlju. Postajala mu je teška i drška mu
se usecala u dlan.
„A, ne!”, reče Danijel zgrabivši Markusovu kantu slobodnom rukom i pruži
je natrag Markusu. „Idemo kući.” Krvnički je pogledao Onoriju: „Sklanjaj nam
se s puta.”
„Zašto si fin prema svima osim prema meni?”, zapita ona.
„Zato što si ti gnjavator!”, ozbiljno je viknuo.
To je bila istina, ali je Markus ipak osetio sažaljenje, neko vreme. Bila je
gotovo jedinica, a on je dobro znao kako je to. Samo je želela da učestvuje

11
u dešavanjima, da bude uključena u igre i zabave i sve ono za šta joj je svako
iz porodice govorio da je isuviše mala.
Onorija nije ni trepnula na ovu uvredu. Stajala je mirno i otrovnim pogledom
gledala u brata. Onda je uvukla jedan dugačak i zvučan udah kroz nos.
Markus je žalio što nema maramicu.
„Markuse”, obratila mu se. Okrenula se prema njemu, ni zbog čega drugog
nego da bi bratu okrenula leđa: „Da li bi želeo da napravimo jednu čajanku?”
Danijel se zakikota.
„Doneću svoje najbolje lutke”, izgovorila je potpuno ozbiljno.
Dragi bože, bilo šta, samo ne ovo.
„Biće i torte”, dodala je afektiranim glasićem, koji ga je nasmrt preplašio.
Markus je bacio uspaničeni pogled na Danijela, ali on nije bio ni od kakve
pomoći.
„Pa?”, Onorija je zahtevala odgovor.
„Ne”, Markus je izbrbljao.
„Ne?”, izbuljila se u njega kao sova.
„Ne mogu. Zauzet sam.”
„Šta ćeš da radiš?”
Markus je pročistio grlo. Dvaput. „Nešto.”
„Šta je to nešto?”
„Nešto” A onda se osetio užasno, jer mu nije bila namera da bude tako
bezdušan. „Danijel i ja imamo planove.”
Bila je pogođena. Donja usna joj zadrhta i ovaj put Markus nije sumnjao da li
je to pretvaranje.
„Izvini”, dodao je, zato što nije želeo da je povredi. Ali, zaboga, pozvala ga
je na čajanku. Nije postojao dečak od dvanaest godina koji bi poželeo
da prisustvuje čajanci - sa lutkama. Markus se stresao.
Onorijino liceje pocrvenelo od besa dok se okretala prema bratu: „Ti si ga
naterao da ovo kaže.”
„Ja nisam izustio ni reč”, odgovori Danijel.
„Mrzim te”, tiho je izgovorila, „mrzim vas obojicu”. A onda se razvikala:
„Mrzim vas! Pogotovo tebe, Markuse! Zaista te mrzim!”
Onda je potrčala kući koliko su je mršave nožice nosile, što uopšte nije bilo
brzo. Markus i Danijel su samo stajali i gledali je kako odlazi.
Kad je stigla gotovo do kuće, Danijel je potvrdno klimnuo glavom i rekao:
„Mrzi te. Sad si postao član porodice.”
I postao je. Od tog trenutka, postao je.
Sve do proleća 1821, kada je Danijel otišao i sve uništio.

12
 Prvo poglavlje

Mart 1824.
Kembridž, Engleska

Ledi Onorija Smajd Smit bila je očajna.

Očajnički je žudela za sunčanim danom, očajnički je žudela za mužem i -
pomisli sa umornim uzdahom i gledajući u uništene plave cipele - očajnički je
žudela za novim parom cipela.
Tromo se spustila na betonsku klupu ispred Prodavnice duvana gospodina
Hileforda za razboritu gospodu i prislonila se uza zid, očajnički (opet iskrsava ta
grozna reč) nastojeći da se cela ugura ispod nadstrešnice. Kiša je lila. I lila. Nije
rominjala, nije padala, već je lila kao da je neko kofama proliva.
Koliko je padala, ne bi je začudilo da i sam kabao padne s neba.
I zaudaralo je. Onorija je mislila da cigarete bez filtera najodvratnije mirišu,
ali ne, buđ je gora, a duž spoljašnjeg zida Prodavnice duvana gospodina Hileforda
za razboritu gospodu, koju nije bilo briga što su joj zubi požuteli, puzala je
sumnjiva crna supstanca koja je mirisala na smrt.
Da li je zaista moglo biti gore?
Pa da, moglo je. Bila je (naravno) sasvim sama, a kiša se za samo tridesetak
sekundi od rominjanja pretvorila u provalu oblaka. Ostatak društva s kojim je išla
u kupovinu bio je prekoputa i veselo razgledao po toploj i prijatnoj luksuznoj
radnji sa tračicama i drangulijama kod gospođice Pilaster, koja je, osim što je
imala svakakvu zabavnu i ukrasnu robu, mirisala mnogo bolje od radnje
gospodina Hileforda.
Gospođica Pilaster je prodavala parfeme, suve ružine latice i male sveće koje
su mirisale na vanilu.
Gospodin Hileford je uzgajao buđ.
Onorija uzdahnu. Takav je bio i njen život.
Dugo se zadržala razgledajući izlog knjižare, i uveravala je prijateljice da će
se naći s njima kod gospođice Pilaster za minut-dva. Dva minuta je postalo pet, a
onda, baš kada je htela da pređe ulicu, nebo se otvorilo i nije imala izbora, pa je
sklonište potražila ispod jedine nadstrešnice na južnoj strani ulice.
Tugaljivo je zurila u kišu i slušala kako dobuje.
13
 Kapi kiše su udarale u kaldrmu ogromnom silinom. Nebo je odjednom postalo
tmurno, i, ako je Onorija išta znala o engleskom vremenu, vetar će svakog
trenutka postati jači i njeno ionako loše mesto ispod nadstrešnice Hilefordove
prodavnice, postaće beskorisno.
Usne joj se otromboljiše i namršti se dok je škiljila u nebo.
Noge su joj bile mokre.
Bilo joj je hladno.
I nikada nije, nijednom u celom životu, napustila granice Engleske, što je
značilo da i te kako može da sudi o engleskom vremenu, i za, otprilike, tri minuta
biće joj još gore nego što je sada - što, zapravo, u tom trenutku nije bilo moguće.
„Onorija!”
Trgnuvši se, spustila je svoj pogled s neba na kočiju koja se upravo dokotrljala
i stala ispred nje.
„Onorija!”
Taj glas joj je bio poznat. „Markuse?”
Dragi bože, samo joj je još ovo trebalo - Markus Holrojd, grof Četeris, veseo
i suv u svojoj plišanoj kočiji. Onorija oseti kako joj se usta otvaraju, iako nije
znala zašto bi bila iznenađena. Markus je živeo u Kembridžširu, nedaleko od
grada. Štaviše, ako će je iko videti baš kada izgleda ovako mokro, kao pokisli miš,
to će biti on.
„Dragi bože, Onorija”, reče on, mršteći se na taj njegov nadmeni način,
„sigurno si se smrzla.”
Uspela je da slegne ramenima: „Jeste pomalo sveže.”
„Šta radiš ovde?”
„Uništavam svoje cipele.”
„Šta?”
„Krenula sam u kupovinu”, reče, pokazujući preko ulice, „sa prijateljicama. I
rođakama.” Nije da joj i rođake nisu bili prijateljice, ali imala ih je toliko da su
gotovo mogle činiti i zasebnu kategoriju.
Vrata se šire otvoriše. „Ulazi”, rekao je. Ne: Hoćeš li, molim te ući ili Molim
te, moraš da se osušiš. Samo: Ulazi.
Druga na njenom mestu bi zabacila kosu i rekla: Ne možeš da mi naređuješ!
Neka druga, manje gorda devojka, bi, opet, makar to pomislila, ako već ne bi
imala hrabrosti da to i izgovori, ali Onoriji je bilo hladno, i cenila je svoj komfor
više nego ponos. Štaviše, bio je to Markus Holrojd, kog je znala još od detinjstva,
tačnije od svoje šeste godine.
Tada se poslednji put pokazala nadmoćnom, pomislila je napravivši grimasu.
Sa sedam godina je postala takva dosada da su je on i njen brat Danijel prozvali
komarcem. Kada je izjavila da to smatra komplimentom i da joj se sviđa egzotični
i opasni prizvuk imena, oni su se nasmejali i promenili njen nadimak u buva.
14
 I bila je buva, uvek otada.
Još jednom je video tako mokru. Video je potopljenu kada je imala osam
godina i mislila da je potpuno sakrivena u krošnji starog hrastovog drveta u Vipl
hilu. Markus i Danijel su izgradili utvrđenje kraj njegovog stabla, i devojčicama
nije bio dozvoljen pristup. Gađali su je kamenčićima sve dok nije popustila stisak
i pala.
Gledajući unazad, nije trebalo da izabere baš granu iznad jezera da se na nju
popne.
Markus je makar izvukao iz vode, za razliku od njenog brata.
Markus Holrojd, pomislila je tužno, bio je u njenom životu gotovo otkad zna
za sebe, pre nego što je postao lord Četeris, pre nego što je Danijel postao lord
Vinsted i pre nego što se Šarlot, njena sestra koja joj je najbliža po godinama,
udala i otišla iz kuće.
Takođe, i pre nego što je Danijel otišao.
„Onorija!”
Podigla je pogled. Markusov glas je odavao nestrpljenje, ali na njegovom licu
je videla brigu. „Ulazi”, ponovio je.
Klimnula je glavom i uradila kao što joj je rekao, prihvativši njegovu veliku
ruku kao pomoć pri ulasku u kočiju. „Markuse”, reče ona, nastojeći da se smesti
graciozno i nonšalantno kao da je u salonu, i ne obazirući se na barice ispod svojih
nogu, „kako je divno videti te.”
Samo je zurio u nju; tamne obrve su mu se lagano spojile. Smišljao je najbolji
način da je ukori, bila je sigurna.
„Odsela sam ovde u gradu. Sa Rojlovima”, reče mu, iako je još ništa nije
pitao. „Ostajemo pet dana - Sesili Rojl, moje rođake Sara i Ajris i ja.” Čekala je
da se na njegovom licu pojave znaci sećanja, a onda reče: „Ne sećaš se ko su one,
zar ne?”
„Imaš zaista mnogo rođaka.”
„Sara je ona sa gustom, tamnom kosom i očima.”
„Gustim očima?”, promrmljao je, a onda se na njegovim usnama pojavio
smešak.
„Markuse.”
Zakikotao se: „U redu. Gusta kosa. Tamne oči.”
„Ajris je veoma bleda. Riđe kose?”, upita. „I dalje se ne sećaš?”
„Ona dolazi iz one cvetne porodice.”
Onorija se trže. Istina je da su njen ujak Vilijam i ujna Marija dali imena deci
po cvetovima: Rouz, Marigold, Lavander, Ajris i Dejzi1, ali opet.

1
Sve su to nazivi cveća: ruža, neven, lavanda, perunika i bela rada, prim. prev.

15
 „Znam ko je gospođica Rojl”, reče Markus.
„Ona je tvoja komšinica. Moraš znati ko je ona.”
On je samo slegnuo ramenima.
„U svakom slučaju, došli smo ovde jer je Sesilina majka smatrala da bi nam
svima dobrodošlo malo poboljšanja.”
Usne su mu poprimile blago podrugljiv smešak: „Poboljšanja?”
Onorija se pitala zašto je ženama uvek potrebno poboljšanje, dok muškarci
mogu da idu u školu. „Podmitila je dva profesora da bismo mogle da slušamo
njihova predavanja.”
„Stvarno?” Zvučao je znatiželjno, i podozrivo.
„Život i vreme kraljice Elizabete”, Onorija je poslušno izdeklamovala, „a
posle toga nešto na grčkom.”
„Govorite grčki?”
„Nijedna od nas”, priznala je, „ali to je jedini profesor koji je još bio voljan
da govori pred ženama.” Prevrnula je očima. „Namerava da održi
predavanje dvaput zaredom. Moramo da sačekamo u kabinetu dok studenti ne
napuste slušaonicu, da nas ne bi videli i izgubili zdrav razum.”
Markus je klimnuo zamišljeno: „Gospodi je gotovo nemoguće da zadrže
pažnju na studijama u prisustvu neodoljive ženske ljupkosti.”
Onorija je oko dve sekunde mislila da je ozbiljan. Bio joj je potreban samo
jedan pogled sa strane u njega da prasne u smeh. „Oh, molim te”, reče ona, blago
ga udarivši po ruci. Takva bliskost nije bila svojstvena ponašanju u Londonu, ali
ovde, s Markusom...
Bio joj je poput brata, na kraju krajeva.
„Kako je tvoja majka?”, upita je.
„Dobro je”, odgovori Onorija, iako nije bila dobro. Zaista ne. Ledi Vinsted se
nikada nije sasvim oporavila od skandala zbog kojeg je Danijel morao da napusti
zemlju. Ili se bunila oko tobožnjih uvreda ili se pretvarala da njen jedini sin uopšte
ne postoji.
Bilo je... teško.
„Nada se da će se povući u Bat”, dodala je Onorija, „tamo joj živi sestra, i
mislim da bi se njih dve dobro slagale. Ona zapravo i ne voli London.”
„Tvoja majka?”, upita Markus pomalo iznenađeno.
„Ne kao što je nekada volela”, Onorija pojasni, „ne otkako je Danijel... Pa,
znaš i sam.”
Markus je stisnuo usne. Znao je.
„Misli da ljudi i dalje pričaju o tome”, reče Onorija.
„Pričaju li?”

16
 Onorija je nemoćno slegla ramenima. „Nemam pojma. Mislim da ne. Niko
me nije izbegavao. Pored toga, to je bilo pre skoro tri godine. Zar ne misliš da
ljudi imaju druge teme za razgovor?”
„Mislim da je svako imao o čemu drugom da priča i kada se to dogodilo”,
rekao je tmurno.
Onorija je podigla obrvu dok je gledala kao se on mršti. Postojao je razlog
zašto je uplašio toliko debitantkinja. Njene prijateljice su ga se užasavale.
Dobro, to nije bilo sasvim tačno. Bojale su ga se samo kad je prisutan, a
ostatak vremena su sedele za pisaćim stolom i pisale svoje ime upleteno
s njegovim - sve to uokvireno, ukrašeno srcima i anđelčićima.
Markus Holrojd je bio dobra prilika za brak.
Ne zato što je bio zgodan, jer nije, zaista nije. Kosa mu je bila lepe tamne
nijanse, kao i oči, ali na njegovom licu bilo je nečega što je Onorija smatrala
grubim. Obrve su mu bile spuštene, previše ravne, a oči duboko postavljene.
Međutim, i pored toga bilo je u njemu nečega zbog čega je zapadao za oko.
Rezervisanost, tračak prezira, kao da jednostavno nije imao strpljenja za gluposti.
Devojke su zbog toga bile lude za njim, iako je većina njih bila personifikovana
glupost. Šaputale su o njemu kao da je bio neki mračan književni junak, ili gotski
misteriozni zlikovac, kojem je samo potrebno da se iskupi.
Što se tiče Onorije, on je bio jednostavno Markus, što uopšte nije bilo
jednostavno. Mrzela je što se zaštitnički ponaša prema njoj i što je gleda
s neodobravanjem. Pored njega se osećala isto kao i pre mnogo godina,
kao dosadno derište ili nespretna devojčica.
U isto vreme, bilo je nečeg utešnog u njegovom prisustvu. Putevi im se nisu
ukrštali često kao nekada - sve je bilo drugačije otkako je Danijel otišao - ali kada
bi ušla u sobu u kojoj je bio on...
Znala je to.
I čudno, to je bilo dobro.
„Planiraš li da dođeš u London tokom sezone?” učtivo je upitala.
„Jedno vreme”, odgovorio je, nedokučivog lica. „Ovde moram da obavim
neke stvari.”
„Naravno.”
„A ti?”, upita.
Upitno ga pogleda.
„Planiraš li ti da dođeš u London tokom sezone?”
Zinula je. Nemoguće da je ozbiljan. Gde bi drugde mogla otići, s obzirom na
to da nije udata? Tu nije bilo ako...
„Smeješ se?”, sumnjičavo ga upita.
„Naravno da ne.” Ali se smeškao.

17
 „Nije smešno”, reče ona. „Nije baš kao da imam izbora. Ja moram da dođem
tokom sezone. Ja sam očajna.”
„Očajna?” ponovi sumnjičavo je gledajući. Njegovo lice je često poprimalo
taj izraz.
„Ove godine moram da nađem muža.” Osetila je da joj se glava pomera
napred-nazad, ali ipak nije bila sigurna ima li čemu da se protivi. Bila je u sličnoj
situaciji kao i njene prijateljice. Nije bila jedina mlada dama koja se nadala braku.
Mada ona nije tražila muža da bi mogla da se divi prstenu na svojoj ruci ili da
uživa u blaženstvu svog statusa zanosne mlade gazdarice. Želela je sopstvenu
kuću, porodicu - veliku, bučnu u kojoj se ne vodi uvek računa o ponašanju.
Tišina koja je obuzela njen dom bila joj je mučna. Mrzela je zvuk svojih
koraka i što je toliko često to bio jedini zvuk koji čuje celo poslepodne.
Bio joj je potreban muž. To je bio jedini način.
„Ma hajde, Onorija”, reče Markus, i nije morala da ga pogleda da bi videla
njegov izraz lica - pokroviteljski i skeptičan, s mrvicom nestrpljenja,
„nije moguće da je tvoj život tako težak.”
Stisnula je zube. Prezirala je taj ton: „Zaboravi da sam išta rekla”,
promrmljala je, jer zaista, nije vredelo ni da pokuša da mu to objasni.
Uzdahnuo je, i čak i to je uspeo da uradi snishodljivo: „Ovde nećeš naći
muža”, rekao je.
Stisnula je usne, zažalivši što je započela tu temu.
„Studenti ovde su veoma mladi”, primetio je.
„Istih su godina kao ja”, reče ona i upade pravo u zamku.
Ali Markus nije likovao; nije on bio takav: „Zato si došla ovde u Kembridž,
zar ne? Da se družiš sa studentima koji još nisu otišli u London?”
Pogledala je odlučno ispred sebe i rekla: „Rekla sam ti, došle smo da slušamo
predavanja.”
Klimnuo je glavom: „Na grčkom.”
„Markuse.”
Nacerio se na to. I to je zaista bio kez. Markus je uvek bio tako ozbiljan, tako
krut, tako da je kez kod njega bio isto što i smešak kod svih ostalih. Onorija se
pitala koliko često se smejao, a da niko ne vidi. Imao je sreće što ga tako dobro
poznaje. Bilo ko drugi bi smatrao da nema smisla za humor.
„O čemu se tu radi?”, upita on.
Ona se trgla i pogledala prema njemu. „Gde?”
„Prevrnula si očima.”
„Jesam?”, nije imala predstavu da li je to stvarno uradila ili ne. Ali važnije je
bilo pitanje zašto ju je on tako pažljivo posmatrao? To je Markus, za ime boga.
Pogledala je kroz prozor: „Misliš li da se kiša stišala?”

18
 „Ne”, odgovorio je, ne pomerivši glavu ni za milimetar.
Onorija je pretpostavila da nije ni bilo potrebe za tim. Bilo je to glupo pitanje,
kojim je želela samo da pređe na drugu temu. Kiša je i dalje nemilosrdno tukla
po kočiji.
„Želiš li da te odvedem kod Rojlovih?”, upita on učtivo.
„Ne, hvala ti.” Onorija je malo izvila vrat, ne bi li kroz staklo, oluju i izlog
videla šta se događa unutar prodavnice gospođice Pilaster. Nije videla ništa, ali je
to bio dobar izgovor da ne gleda u njega, pa je poslužilo svrsi. „Ubrzo ću se
pridružiti prijateljima.”
„Jesi li gladna?”, upita. „Svratio sam u Flindel i imam nekoliko zapakovanih
parčića torte koje sam poneo kući.”
Njeno lice se ozarilo: „Torte?”
Više je izdahnula reč nego što je izgovorila. Možda je i vrisnula. Ali nije je
bilo briga. Znao je da su slatkiši njena slabost; po tome su bili slični. Danijel nikad
nije naročito voleo poslastice, a njih dvoje su se kao deca više puta našli nagnuti
nad tacnom sa tortama i kolačima.
Danijel je govorio da izgledaju kao čopor divljaka, zbog čega bi se Markus
grohotom nasmejao. Onorija nikad nije shvatala zašto.
Posegnuo je dole do svojih nogu i izvadio nešto iz kutije: „Jesi li i dalje sklona
čokoladi?”
„Uvek.” Osmehnula se zbog njihove sličnosti. A možda i zbog iščekivanja.
Nasmejao se: „Sećaš li se torte koju je kuvar spremio...”
„One u kojoj je pas završio?”
„Samo što nisam zaplakao.”
Ona je napravila grimasu: „Ja jesam plakala.”
„Uzeo sam samo jedan zalogaj.”
„Ja nijedan”, čežnjivo je izgovorila, „ali mirisala je divno.”
„Ah, jeste!” Izgledao je kao da sećanjem pokušava da oživi užitak: „Jeste.”
„Znaš, pomišljala sam da je Danijel imao nešto s tim što je Baterkap ušla u
kuću.”
„Ja sam siguran da jeste”, složio se Markus. „Izraz njegovog lica...”
„Nadam se da si ga udario.”
„Prebio sam ga”, uverio ju je.
Osmehnula se, a onda pitala: „Ali ne stvarno?”
I on se osmehnuo.
„Ne stvarno.” Nasmejao se sećanju i pružio mali pravougaoni komad
čokoladne torte, divne tamne boje na tankom komadu belog papira. Mirisalo je
kao u raju. Onorija je duboko udahnula, i srećno se nasmešila. Onda je pogledala
Markusa, i opet se nasmejala zato što se za trenutak ponovo osetila kao ona
19
devojčica kakva je bila pre samo nekoliko godina, kad je svet bio otvoren pred
njom kao svetla sjajna lopta koja je blistala obećanjem. Nije shvatala koliko joj
zapravo taj osećaj nedostaje - osećaj pripadanja, mesta, osećaj kad si s nekim ko
te sasvim dobro poznaje, a i dalje želi da se smeje s tobom.
Čudno je što se upravo s Markusom tako osećala.
I što joj to uopšte nije bilo čudno.
Uzela je tortu iz njegove ruke i pogledala upitno.
„Bojim se da nemam nikakav pribor”, reče on izvinjavajući se.
„Možda ćemo napraviti nered”, reče ona, u nadi da će on shvatiti da to znači:
Molim te, reci mi da nemaš ništa protiv ako ti zaspem kočiju mrvicama. „I ja ću
uzeti jedan”, reče joj, „da ti pravim društvo.”
Suzdržala je osmeh: „To je veoma velikodušno s tvoje strane.”
„Sasvim sam siguran da je to moja dužnost kao gospodina”, dozvolio je.
Onorija se zakikota, i uze zalogaj. „Oh, bože!”
„Dobro?”
„Kao u raju”, još jednom je zagrizla, pa dodala, „i bolje od raja.”
On se nasmejao i zagrizao svoje parče, proždirući polovinu u jednom
zalogaju. Onda, dok ga je Onorija gledala pomalo iznenađeno, i drugu polovinu
je ubacio u usta i završio.
Parče nije bilo preveliko, ali opet. Uzela je zalogajčić svog parčeta, želeći da
duže potraje.
„Uvek si to radila”, reče.
Pogledala ga je: „Šta?”
„Jela svoju poslasticu sporo, samo da bi mučila nas ostale.”
„Volim kada traje.” Uputila mu je tajanstven pogled i slegnula ramenima:
„Ako te je to mučilo, to je samo tvoj problem.”
„Bezdušno”, promrmljao je.
„S tobom, uvek.”
Opet se zakikotao, i Onorija se začudila koliko je drugačiji kada su nasamo.
Bilo je gotovo kao da se stari Markus vratio, onaj Markus koji je skoro pa živeo
u Vipl hilu. Postao je pravi član porodice, čak je učestvovao i u njihovim užasnim
igrama pantomime. Iz nekog razloga, uvek ju je zabavljao, glumio je drvo.
Taj Markus joj se dopadao. Tog Markusa je obožavala.
Ali nije ga bilo poslednjih nekoliko godina, zamenio ga je ćutljiv namršten
čovek, ostatku sveta poznat kao lord Četeris. Za nju je to bilo tužno, zaista, ali
verovatno i za njega.
Pojela je svoju tortu, trudeći se da zanemari to što je njega to zabavljalo, a
zatim je prihvatila njegovu maramicu i obrisala mrvice sa svojih ruku. „Hvala ti”,
reče vraćajući je.

20
 Klimnuo je i rekao: „Kada ti...?”
Ali presekao ga je oštar udarac u prozor.
Onorija je izvirila preko njega da vidi ko kuca.
„Oprostite, gospodine”, reče lakej u poznatoj livreji, „da li je to ledi Onorija?”
„Jeste.”
Onorija se nagnula. „On je... hm...” Dobro, nije znala njegovo ime, ali on je
pratio devojke u kupovinu. „On je od Rojlovih.” Brzo je pogledala Markusa i
nespretno se nasmejala pre nego što je ustala, pa se sagnula kako bi izašla
iz kočije: „Moram da idem. Prijatelji će me čekati.”
„Posetiću te sutra.”
„Molim?” zaledila se, savijena kao vrana.
Podigao je jednu obrvu u znak podrugljivog pozdrava: „Siguran sam da tvojoj
domaćici neće smetati.”
Gospođa Rojl da zameri što će je posetiti neoženjeni grof koji još nema
trideset? Onorija ništa ne bi mogla da uradi kako bi je sprečila da
organizuje paradu.
„Sigurna sam da bi to bilo u redu”, izustila je.
„Dobro”, pročistio je grlo, „prošlo je dosta vremena.”
Gledala ga je u čudu. Svakako joj nije padao na pamet kada nisu bili u
Londonu i kad su se kretali tokom sezone.
„Drago mi je da si dobro”, reče on iznenada.
Zašto je ta izjava bila tako iznenađujuća, Onorija nije mogla reći, ali je bila.
Zaista jeste.

Markus je gledao kako lakej Rojlovih prati Onoriju do prodavnice na drugoj

strani ulice. Kada se uverio da je sigurna, triput je udario u zid, dajući znak
kočijašu da nastavi.
Iznenadio se kad ju je video u Kembridžu. Nije mnogo toga znao o njoj kad
nije u Londonu, ali opet, nekako je mislio da će saznati ako ona provodi vreme
tako blizu njegove kuće.
Razmišljao je kako treba da počne da pravi planove za odlazak u grad tokom
sezone. Nije je slagao kada je rekao da ima neke poslove koje treba da završi ovde,
mada bi možda tačnije bilo da je rekao kako prosto želi duže da ostane na selu.
Ništa nije zahtevalo njegovo prisustvo u Kembridžširu, ono će možda samo
olakšati neke poslove.
Ne treba da govorimo o tome koliko je mrzeo sezonu. Mrzeo je. Ali ako je
Onorija pošto-poto rešila da nađe sebi muža, onda će otići u London da se postara
da ne napravi neku katastrofalnu grešku.
Obećao je, na kraju krajeva.

21
 Danijel Smajd Smit mu je bio najbliskiji prijatelj. Ne, njegov jedini prijatelj,
njegov jedini pravi prijatelj.
Imao je hiljade poznanika i jedanog pravog prijatelja.
Takav je bio njegov život.
Ali Danijel je otišao, negde u Italiju, ako su poslednje vesti bile tačne. I nije
nameravao da se vrati, bar ne dokle god je markiz Remzgejt živ i spreman na
osvetu.
Sve to je ispalo prokleto glupo. Markus je rekao Danijelu da ne igra karte s
Hjuom Prentisom, ali ne, Danijel se samo nasmejao, rešen da se oproba. Prentis
je uvek pobeđivao. Bio je prokleto dobar, svi su to znali, u matematici, fizici,
istoriji - na kraju bi on uzeo da podučava nastavnike na univerzitetu. Hju Prentis
nije varao na kartama, prosto je pobeđivao sve vreme, jer je imao neverovatno
precizno pamćenje i blistavi um koji je svet sagledavao kroz obrasce i jednačine.
Makar je tako rekao Markusu dok su zajedno studirali na Itonu. Istina je da
Markus tada baš i nije shvatao o čemu on tačno govori iako je bio drugi najbolji
učenik iz matematike. Ali sa Hjuom... nije bilo poređenja.
Niko pametan ne bi igrao karte s Hjuom Prentisom, ali Danijel nije bio baš
pametan. Bio je pripit, i pomalo u zanosu zbog neke devojke koju je bio odveo u
krevet, tako da je seo sa Hjuom i igrao karte.
I pobedio.
Čak ni Markus u to nije mogao da poveruje.
Nije mislio da je Danijel varao. Niko to nije pomislio. Svima se dopadao. Svi
su mu verovali. Ali opet, niko nikada nije pobedio Hjua Prentisa.
Hju je pio. I Danijel je pio. I svi su pili, i kada je Hju prevrnuo sto i optužio
Danijela da je varao, sve je otišlo k vragu.
Do dana-današnjeg Markus nije bio siguran šta je tačno izrečeno, ali za
nekoliko minuta sve je bilo dogovoreno - Danijel Smajd Smit će se sastati
s Hjuom Prentisom u zoru, sa pištoljima.
Uz malo sreće, mogli su se otrezniti dovoljno da shvate kako je to budalaština.
Hju je pucao prvi, njegov metak je samo okrznuo Danijelovo levo rame. I dok
su se svi iščuđavali tome - učtivo bi bilo opaliti u vazduh - Danijel je potegao
pištolj i pucao.
I Danijel - prokletstvo, jer Danijel je uvek loše nišanio - pogodio je Hjua pri
vrhu butine. Bilo je toliko krvi da je Markus i sad osetio gađenje zbog toga.
Doktor je urlao. Metak je pogodio arteriju; ništa drugo nije moglo pokrenuti takav
potok krvi. Tri dana je bilo neizvesno hoće li Hju uopšte preživeti; niko nije
mnogo razmišljao o nozi i polomljenoj butnoj kosti.
Hju je preživeo, ali nije mogao da hoda, ne bez štapa. A njegov otac markiz
Remzgejt - veoma moćan i veoma besan - zakleo se da će Danijela privesti pravdi.
Otuda Danijelov beg u Italiju.

22
 Otuda Danijelova molba na odlasku, izgovorena u jednom dahu, u poslednjem
minutu, dok je žurio da uđe na brod koji isplovljava:
Pazi na Onoriju, hoćeš li? Postaraj se da se ne uda za nekog idiota.
Naravno da je Markus pristao. Šta je drugo mogao da kaže? Ali Onoriji nikada
nije rekao ništa o tom obećanju. Dragi bože, to bi bila katastrofa. Bilo je dovoljno
teško voditi računa o njoj i bez njenog znanja o tome. Da zna da je nastupao poput
roditelja, ona bi bila besna. Poslednje što mu je trebalo, jeste da pokuša da mu
osujeti poslove.
Što bi uradila, bio je siguran u to.
Nije ona bila svojevoljno tvrdoglava. Ona je uglavnom bila veoma razborita
devojka. Ali i najrazboritije devojke smatrale su uvredom kada neko želi da im
naređuje.
Pa je pratio izdaleka, i tiho je oterao jednog ili dvojicu udvarača.
Ili trojicu.
Ili možda četvoricu.
Obećao je Danijelu.
A Markus Holrojd se drži svojih obećanja.

23
 Drugo poglavlje

„Kada će doći?”
„Ne znam”, odgovori Onorija, verovatno, već sedmi put. Učtivo se smešila
mladim damama u sivom i zelenom salonu Rojlovih. Markusovo pojavljivanje je
dan pre toga bilo predmet diskusije, seciranja i analize, i - zahvaljujući ledi Sari
Plejnsvord, Onorijinoj rođaci i bliskoj prijateljici - prevedeno u poeziju. „Došao
je usred kiše”, Sara je započela, „dan je prolazio tiše.”
Onorija samo što ne ispljunu svoj čaj.
„Toplo nije bilo više...”
Sesili Rojl se vragolasto nasmejala iznad svoje šoljice čaja: „Jesi li uzela u
obzir slobodan stih?”
„.....naša junakinja uzdiše...”
„Bilo mi je hladno”, Onorija se ubaci.
Ajris Smajd Smit, još jedna Onorijina rođaka, podiže bezizražajni pogled, koji
joj je bio svojstven: „Ja uzdišem”, izjavila je, „naročito moje uši.”
Onorija je prema Ajris bacila pogled, koji je značio budi učtiva. Ajris je samo
slegnula ramenima.
„... nije se uzbudila previše...”
„Nije istina!” Onorija se usprotivila.
„Ne možeš se opirati geniju”, slatko reče Ajris.
„.....smicalica uzalud ne beše...”
„Ova pesma se vrlo brzo razvija”, Onorija je primetila.
„Počinjem da uživam u njoj”, reče Sesili.
„...njeno postojanje prokleto beše...”
Onorija je frknula: „Ma hajde!”
„Mislim da joj odlično ide”, reče Ajris, „s obzirom na ograničenja zbog rime.”
Pogledala je u Saru, koja je odjednom postala veoma tiha. Ajris je nakrivila glavu;
tako su uradile i Onorija i Sara.
Sarina usta bila su otvorena, leva ruka joj je i dalje bila dramatično ispružena,
ali izgledala je kao da joj je ponestalo reči.
„Smeše?”, Sesili je predložila, „greše?”
„Ludila počeše?”, ponudi Ajris.
24
 „Svakog momenta”, Onorija kiselo reče, „ako budem samo još kratko
zaglavljena ovde s vama.”
Sara se nasmejala i pala na sofu. „Grof Četeris”, reče s uzdahom, „nikada ti
neću oprostiti što me nisi upoznala s njim prošle godine.”
„Upoznala sam vas!”
„Pa onda je trebalo to da uradiš dvaput”, Sara vragolasto dodade, „da se
zadrži. Ne sećam se da mi je uputio više od dve reči tokom cele sezone.”
„Jedva da je i meni uputio više od dve reči”, odgovori Onorija.
Sara je nakrivila glavu, skupivši obrve kao da će reći: Ma stvarno?
„On nije naročito druželjubiv”, reče Onorija.
„Ja mislim da je zgodan”, reče Sesili.
„Zaista?”, upita Sara, „meni pre deluje zamišljeno.”
„Zamišljeno jeste privlačno”, Sesili odlučno reče, pre nego što je Onorija
mogla ponuditi svoje mišljenje.
„Ja sam zarobljena u lošem romanu”, Ajris je obelodanila, ali nikome
posebno.
„Nisi mi odgovorila na pitanje”, Sara reče Onoriji, „kada će on doći?”
„Ne znam”, odgovori Onorija, sad, verovatno, po osmi put, „nije rekao.”
„Nepristojno”, reče Sesili posežući za keksom.
„Takav je on”, reče Onorija blago slegnuvši ramenima.
„To mi je veoma zanimljivo”, Sesili promrmlja, „to što znaš kakav je on.”
„Znaju se već decenijama”, reče Sara, „vekovima.”
„Saro...” Onorija je obožavala svoju rođaku, stvarno jeste, veći deo vremena.
Sara se prepredeno nasmejala, a tamne oči blesnuše zbog nestašluka. „Nekada je
nazivao bubom.”
„Saro!”, Onorija je ljutito pogleda. Nije bilo potrebe da se ističe da ju je grof
nekada upoređivao s insektom. „Bilo je to davno”, rekla je dostojanstveno, koliko
je mogla, „imala sam samo sedam godina.”
„Koliko je on imao godina?” upita Ajris.
Onorija se zamisli la trenutak: „Trinaest, verovatno.”
„Pa to sve objašnjava”, reče Sesili odmahnuvši rukom, „dečaci su zveri.”
Onorija je učtivo potvrdila klimanjem glavom. Sesili je imala sedmoricu
mlađe braće, ona je to dobro znala.
„Pa opet”, reče Sesili dramatično, „kakva slučajnost da naiđe na tebe na ulici.”
„Srećna okolnost”, složi se Sara.
„Gotovo kao da te je pratio”, dodade Sesili, naginjući se napred i širom otvori
oči.
„E, to je smešno”, reče Onorija.

25
 „Pa naravno”, odgovori Sesili žustrije, „to ne može biti. Samo sam rekla kao
da jeste.”
„On živi u blizini”, reče Onorija, pokazavši rukom u nekom neodređenom
pravcu. Nije se naročito dobro snalazila u prostoru; ne bi mogla odrediti gde je
sever čak i da joj život zavisi od toga. Uostalom, nije ni znala na koju stranu treba
putovati iz Kembridža da bi se došlo do Fensmora.
„Njegovo imanje se graniči s našim”, reče Sesili.
„Zaista?”, Sara se veoma zainteresova.
„Ili je možda bolje reći da okružuje naše”, Sesili reče s osmehom, „čovek
poseduje pola Kembridžšira. Rekla bih da se njegovo imanje graniči s Brikstenom
na severu, jugu i zapadu.”
„A na istoku?”, pitala se Ajris. Onoriji je dodala: „To je logično sledeće
pitanje.”
Sesili je promislila na trenutak: „I to bi te, verovatno, odvelo na njegovu
zemlju. Možeš ka njemu proći preko jednog malog dela zemlje na
jugoistoku. Mada bi tako stigla do sveštenika, pa onda nema poente.”
„Da li je daleko?” upita Sara.
„Briksten?”
„Ne”, Sara brzo uzvrati, sa neskrivenim nestrpljenjem, „Fensmor.”
„Oh! Ne, uopšte nije. Udaljeni smo dvadeset milja, tako da je on samo malo
dalje od nas.” Sesili je zastala za trenutak, razmišljajući: „Moguće je da ima kuću
i ovde u gradu. Nisam sigurna.”
Rojlovi su bili tipični Englezi iz istočne Engleske; imali su kuću u Kembridžu,
kao i kuću na selu malo severnije. Kada su odsedali u Londonu, iznajmljivali su
kuću.
„Treba da idemo”, reče Sara iznenada, „ovaj vikend.”
„Da idemo”, upita Ajris, „gde?”
„Na selo?”, upita i Sesili.
„Da”, reče Sara uzbuđenim glasom. „To će produžiti naš boravak ovde samo
za nekoliko dana, pa naše porodice verovatno neće imati ništa protiv.” Lagano se
okrenula, obraćajući se direktno Sesili: „Tvoja majka može da ugosti malo
društvo. Možemo da pozovemo i neke studente s univerziteta. Sigurno će biti
zahvalni ako predahnu od škole.”
„Ja sam čula da je hrana tamo vrlo loša”, reče Ajris.
„To je zanimljiva ideja”, promrmlja Sesili.
„To je odlična ideja”, Sara odlučno reče. „Idi, pitaj svoju majku. Sad, pre nego
što lord Četeris dođe.”
Onoriji je zaustavila dah: „Svakako ne misliš da pozoveš i njega?”

26
 Bilo je divno videti ga dan ranije, ali poslednje što bi poželela jeste da sve
vreme bude s njima. Ako on bude prisutan, može da se pozdravi s tim da će privući
pažnju nekog mladog gospodina. Markus je imao taj smrknuti pogled kad god
nije odobravao njeno ponašanje. I takvi pogledi su plašili svako ljudsko biće u
blizini.
Nikada joj nije palo na pamet da se možda nije mrštio zbog njenog ponašanja.
„Naravno da ne”, odgovori Sara, okrenuvši se ka Onoriji veoma nestrpljivo.
„Zašto bi odsedao kod nas, kad može da spava u svom krevetu odmah tu u blizini?
Ali želeće da nas poseti, zar ne? Možda da dođe na večeru ili u lov?”
Kada bi Markus morao da provede zarobljen celo poslepodne s ovom bučnom
grupom devojaka, verovatno bi počeo da puca u njih, pomislila je Onorija.
„Savršeno”, Sara je navaljivala. „Mlada gospoda će radije prihvatiti naš poziv
ako znaju da će lord Četeris biti tamo. Želeće da ostave dobar utisak. On je veoma
uticajan čovek, znaš.”
„Mislila sam da ga nećeš pozvati”, reče Onorija.
„I neću. Mislim...” Sara je prišla Sesili, koja je, ipak, bila ćerka one koja će
pozivati, „mi nećemo. Ali možemo reći da će nas on verovatno posetiti.”
„On će to veoma ceniti, sigurna sam”, reče Onorija suvo, iako je niko nije
slušao.
„Koga ćemo da pozovemo?”, upita Sara, zanemarujući Onorijinu raniju
izjavu. „Treba da bude četiri mladića.”
„Ravnoteža će se narušiti kad lord Četeris dođe”, primeti Sesili.
„Bolje za nas”, čvrsto reče Sara. „Svakako ne možemo pozvati samo trojicu,
pa da bude previše dama kada on nije tu.”
Onorija uzdahnu. Njena rođaka bila je oličenje upornosti. Nije bilo mesta
raspravi kada Sara nešto odluči.
„Bolje da popričam s majkom”, reče Sesili listajući, „moramo odmah da se
bacimo na posao.” Izašla je iz sobe uz dramatičan zamah ružičastim muslinom
svoje haljine.
Onorija pogleda u Ajris, koja je svakako uviđala ludilo koje samo što nije
usledilo. Ajris je samo slegla ramenima i rekla: „Ideja i nije tako loša.”
„Zato smo i došle u Kembridž”, podseti ih Sara, „da upoznajemo gospodu.”
To je bila istina. Gospođa Rojl volela je da govori o obrazovanju devojaka,
ali su svi znali istinu: došle su u Kembridž samo zbog druženja s gospodom. Kada
je gospođa Rojl pomenula ideju Onorijinoj majci, ona je žalila što je tako mnogo
mladića još u Oksfordu ili Kembridžu na početku sezone, a ne u Londonu, gde bi
mogli biti pratnja mladim damama. Gospođa Rojl je za sutra planirala večeru, ali
će zabava izvan grada biti još bolja.
Ništa nije bolje nego zarobiti gospodu negde odakle ne mogu da pobegnu.

27
 Onorija je pomislila kako će morati da piše majci, da bi je obavestila kako će
u Kembridžu ostati nekoliko dana duže. Imala je loš osećaj oko toga što žele da
upotrebe Markusa kao mamac za drugu gospodu, ali je znala da ne može da
propusti takvu priliku. Studenti su bili mladi - gotovo njenih godina - ali Onoriji
to nije smetalo. Čak i da niko od njih nije spreman za brak, valjda bar neko ima
starijeg brata. Ili rođaka. Ili prijatelja.
Uzdahnula je. Mrzela je da bude proračunata, ali šta joj je drugo preostajalo?
„Gregori Bridžerton”, saopšti Sara, dok su joj oči trijumfalno sijale. „On je
savršen. Ima sjajne veze. Jedna od njegovih sestara je udata za vojvodu, a druga
za grofa. A i na završnoj je godini, tako da će možda uskoro biti spreman za
ženidbu.”
Onorija je podigla pogled. Nekoliko puta je srela gospodina Bridžertona,
obično kad bi ga majka dovukla na one ozloglašene koncerte kod Smajd Smitovih.
Onoriju je uhvatila jeza. Godišnja priredba njene familije nije bila dobra
prilika za upoznavanje gospode, osim ako nisu gluvi. U familiji se vodila rasprava
o tome ko je tačno započeo tradiciju, ali 1807. godine četiri Smajd Smitove
devojke izašle su na scenu i iskasapile nedužno muzičko delo. Zašto su one
(tačnije, njihove majke) smatrale dobrom idejom da taj masakr ponove i naredne
godine, Onorija nikad neće shvatiti, ali jesu, pa su to ponovile i sledeće godine i
sledeće...
Podrazumevalo se da sve ćerke Smajd Smitovih treba da sviraju neki muzički
instrument, i kada dođe njihov red, treba da se pridruže kvartetu.
Jednom u kvartetu, morale su ostati tamo sve dok ne nađu muža. Onorija je
često razmišljala o tome kako je to odličan razlog za rani brak.
Čudno je bilo to što se činilo da niko u familiji nije shvatao koliko loše zvuče.
Njena rođaka Vajola je bila deo kvarteta šest godina, a sad i dalje čežnjivo govori
o tom vremenu. Kada se udala pre šest meseci, Onorija je gotovo očekivala da će
ostaviti muža pred oltarom, samo da bi mogla da se vrati na svoje mesto prve
violine.
Razum je utrnuo.
Onorija i Sara su bile prinuđene da zauzmu svoje mesto u kvartetu, Onorija
na violini, a Sara na klaviru. Sirota Sara je još imala traumu od tog iskustva. Ona
je, zapravo, i bila muzikalna i svoj deo je svirala precizno - ili su bar tako rekli
Onoriji; bilo je teško bilo šta čuti od violina i ljudi koji su zabezeknuto reagovali
u publici.
Sara se zaklela da nikada više neće svirati sa svojim rođakama. Onorija je
samo slegla ramenima; ona nije imala ništa protiv tih priredbi - barem ništa
ozbiljno. Sve to joj je, u stvari, bilo pomalo i zabavno. Uostalom, ništa nije mogla
da uradi u vezi s tim. Bila je to porodična tradicija, a Onoriji od porodice ništa
nije bilo važnije, baš ništa. Samo, sad je morala da se uozbilji zbog potrage za

28
mužem, što znači da će morati da nađe čoveka koji će biti malo tvrđi na ušima, ili
nekoga ko ima dobar smisao za humor.
Gregori Bridžerton je bio odličan kandidat. Onorija nije znala može li on da
odsvira nešto, ali putevi su im se ukrstili pre dva dana, kad su četiri mlade dame
izašle u grad na čaj, i njegov osmeh joj se odmah dopao. Svideo joj se. Bio je
veoma druželjubiv i bio je sličan ljudima iz njene porodice, bar onakvima kakvi
su nekada bili, okupljeni u Vipl hilu, bučni i uvek nasmejani.
I on je poticao iz velike porodice - bio je drugo najmlađe dete od osmoro dece.
Onorija je bila najmlađa od šestoro, pa nije bilo sumnje da imaju dosta toga
zajedničkog.
Gregori Bridžerton. Mmmm! Nije znala zašto ga ranije nije uzela u
razmatranje.
Vinifred Bridžerton, svoje dete je uvek želela da nazove Vinifred, pa je
delovalo razborito da isproba i vidi kako to zvuči.
Gospodin Gregori i ledi Onorija...
„Onorija? Onorija!”
Trgla se. Sara je zurila u nju i bila vidljivo razdražena: „Gregori Bridžerton”,
reče, „tvoje mišljenje?”
„Hm, mislim da je on vrlo dobar izbor”, odgovori Onorija, što je običnije
mogla.
„Ko još?”, reče Sara uspravivši se. „Možda bi trebalo da napravim spisak.”
„Za četiri imena?”, Onorija nije mogla da ne pita.
„Isuviše si zahtevna”, Ajris promrmlja.
„Moram biti”, uzvrati Sara, a tamne oči joj blesnuše.
„Misliš li da ćeš zaista naći muškarca i udati se za njega u naredne dve
nedelje?”, upita Onorija.
„Ne znam o čemu govoriš”, odgovori Sara odsečnim glasom.
Onorija je bacila pogled na vrata da bi bila sigurna kako niko ne dolazi: „Sada
smo samo nas tri tu, Saro.”
„Moramo li da sviramo na priredbi ako smo vereni s nekim?”, upita Ajris.
„Da”, odgovori Onorija.
„Ne”, Sara čvrsto reče.
„O da, moramo”, reče Onorija.
Ajris je uzdahnula.
„Nemoj da se žališ”, reče Sara, okrećući se prema njoj i stisnu oči, „prošle
godine nisi morala da sviraš.”
„I na tome ću biti večno zahvalna”, reče joj Ajris. Trebalo je ove godine da se
pridruži kvartetu na violončelu.
„I ti želiš da nađeš muža isto koliko i ja”, Sara reče Onoriji.
29
 „Ne u dve nedelje! I ne”, dodade ulepšavajući, „samo da bih izbegla
učestvovanje u priredbi.”
„Ne kažem da bih se udala za nekog odvratnog”, šmrknula je Sara, „ali ako
se desi da se lord Četeris beznadežno zaljubi u mene...”
„Neće”, hrabro reče Onorija. Onda, shvativši koliko je neljubazno to bilo,
dodala je: „Neće se on ni u koga zaljubiti. Veruj mi.”
„Ljubav je misteriozna”, reče Sara, više s nadom nego sa sigurnošću.
„Čak i da se Markus zaljubi u tebe, što se neće desiti, i to nema nikakve veze
s tobom, on prosto nije neko ko se brzo zaljubljuje.” Onorija je napravila pauzu,
pokušavajući da se seti šta je htela da kaže, jer je bila prilično sigurna da nije
završila započetu rečenicu.
Sara je prekrstila ruke: „Ima li u tome što si rekla neke poente, skrivene među
uvredama?”
Onorija je prevrnula očima: „Čak i da se Markus zaljubi u nekoga, on će to
uraditi na najobičniji mogući način.”
„Da li je ljubav ikad obična?”, upita Ajris.
Njena izjava bila je dovoljno filozofska da se svi u sobi utišaju, ali samo na
momenat.
„On nikada ne bi žurio s venčanjem”, Onorija je nastavila, okrećući se Sari.
„On mrzi kada je pažnja usmerena na njega. Mrzi”, ponovila je, iako je bilo
dosadno ponavljati se. „Jedno je sigurno: neće te izvući iz priredbe.”
Neko vreme Sara je stajala mirno i uspravno, a onda uzdahnula i snuždila se:
„Možda Gregori Bridžerton”, reče razočarano, „on deluje kao da bi mogao biti
romantičan.”
„Dovoljno za bekstvo?”, upita Ajris.
„Niko ne beži!” uzviknu Onorija. „I sve ćete učestvovati na priredbi sledeći
mesec.”
Sara i Ajris su zurile u nju sa jednakim izrazom na licu - sa dve mere
iznenađenja i jednom merom ogorčenosti, i sa zdravim nagoveštajem straha.
„Da, hoćete”, promrmlja Onorija, „sve ćemo. To je naša dužnost.”
„Naša dužnost”, ponovi Sara, „da sviramo užasnu muziku?”
Onorija je zurila u nju: „Da.”
Ajris je prasnula u smeh.
„Nije smešno”, reče Sara.
Ajris obrisa oči: „Ali jeste.”
„Neće biti”, Sara je upozorila, „jednom kad budeš učestvovala.”
„Zbog toga ću sada da se ismejem”, Ajris odgovori.
„I dalje mislim da treba da pripremimo tu zabavu”, reče Sara.
Na to je Onorija odgovorila: „Slažem se.”
30
 Sara je pogledala sumnjičavo.
„Samo mislim da je suviše ambiciozno razmišljati o tome kao načinu da se
pobegne od priredbe.” Budalasto više nego ambiciozno, ali Onorija nije htela to
da izgovori.
Sara je sela za radni sto i uzela penkalo: „Slažemo se oko Gregorija
Bridžertona, onda?”
Onorija pogleda u Ajris. Obe klimnuše glavom.
„Ko još?”, upita Sara.
„Zar ne misliš da bi trebalo sačekati Sesili?”, upita Ajris.
„Nevil Berbruk!”, Sara je bila odlučna, „on i gospodin Bridžerton su rodbina.”
„Zaista?”, upita Onorija. Znala je podosta o porodici Bridžerton - svi su znali
- ali nije joj palo na pamet da bi se ikada venčavali s nekim iz porodice Berbruk.
„Snaja Gregorija Bridžertona ima sestru koja je udata za brata gospodina
Berbruka.”
Bila je to izjava savršeno pogodna za sarkastični komentar, ali je Onorija bila
zapanjena što je Sara to izgovorila toliko brzo - dok trepneš.
Ajris, s druge strane, nije bila zadivljena: „I to ih čini... poznanicima?”
„Rođacima”, reče Sara uputivši Ajris zlovoljan pogled, „braćom.
Pašenozima.”
„Trostruko udaljeni?”, Ajris promrmlja.
Sara je pogledala u Onoriju: „Nateraj je da prestane.”
Onorija je prasnula u smeh, kao i Ajris, da bi na kraju i Sara počela da se
kikoće. Onorija je ustala i zagrlila Saru: „Sve će biti u redu, videćeš.”
Sara se stidljivo nasmejala. Zaustila je da nešto kaže, ali je baš u tom trenutku
Sesili ušla u sobu, a njena majka je išla za njom: „Sviđa joj se ideja!”, Sesili je
objavila.
„Sviđa mi se”, potvrdi i gospođa Rojl. Koračala je prema pisaćem stolu i
skliznula u stolicu nakon što je Sara iz nje brzo ustala.
Onorija je radoznalo posmatrala. Gospođa Rojl se mogla opisati kao osrednja
žena - srednje visine, srednje građe, srednje nijanse smeđe boje kose i očiju. Čak
i njena haljina je bila srednje nijanse ljubičaste boje, s karnerima srednje veličine.
Ali ničeg osrednjeg nije bilo u njenom izrazu u tom trenutku! Bila je spremna
da upravlja vojskom, i bilo je jasno da neće zadržavati zarobljenike.
„Ideja je sjajna”, reče gospođa Rojl, namrštivši se malo dok je tražila nešto
po stolu. „Ne znam zašto se toga nisam ranije setila. Naravno, moraćemo sve brzo
da organizujemo. Odmah ćemo poslati nekoga u London da obavestimo vaše
roditelje da ćete se zadržati malo duže.” Okrenula se ka Onoriji: „Sesili kaže da
se možeš postarati da se i lord Četeris pojavi?”
„Ne”, Onorija uznemireno odgovori, „mogu da se potrudim, naravno, ali...”

31
 „Potrudi se dobro”, žustro joj reče gospođa Rojl, „to će biti tvoje
zaduženje dok mi ostali budemo spremali zabavu. Inače, kad on dolazi?”
„Nemam predstavu”, odgovori Onorija, po ko zna koji put, „nije rekao.”
O, zaboga, koliko je puta morala da odgovori na to pitanje!
„Možda je zaboravio?”
„On obično ne zaboravlja”, reče joj Onorija.
„Da, i ne deluje kao takav čovek”, promrmlja gospođa Rojl, „ali, opet,
muškarci i nisu toliko pouzdani kao žene kada su u pitanju pravila
udvaranja.” Uzbuna koja je ključala u Onoriji sad je eksplodirala u čistu paniku.
Dragi bože, ako gospođa Rojl razmišlja da je spari s Markusom...
„On mi se ne udvara”, brzo reče.
Gospođa Rojl je sumnjičavo pogleda.
„Zaista mi se ne udvara.”
Gospođa Rojl zatim pogleda u Saru, koja se odmah ispravi u stolici.
„Čini se malo verovatnim”, reče Sara, bilo je jasno da gospođa Rojl očekuje
njenu potvrdu, „oni su više kao brat i sestra.”
„Istina”, Onorija je potvrdila, „on i moj brat su bili bliski prijatelji.”
U prostoriji zavlada tišina kad je pomenula Danijela. Onorija nije bila sigurna
da li je to bilo nepoštovanje, neprijatnost ili žaljenje što je jedan tako podoban
gospodin bio izgubljen za nov naraštaj devojaka za udaju.
„Dobro”, žustro reče gospođa Rojl, „daj sve od sebe. To je sve što ti tražimo.”
„Oh”, Sesili je dreknula, sklanjajući se s prozora, „mislim da je stigao!”
Sara je skočila na noge i počela da doteruje svoju savršeno nenaboranu
haljinu, „jesi li sigurna?”
„O, da!”, Sesili je gotovo kriknula od ushićenja. „Oh bože, kakva divna
kočija!”
Sve su ustale i nepomično čekale gosta. Onoriji se čak učinilo da je gospođa
Rojl prestala da diše.
„Zar se nećemo osećati glupo”, šapnu joj Ajris, „ako se ispostavi da nije on?”
Onorija joj odgovori osmehom i gurnu je nogom.
Ajris se samo nasmeja.
U tišini se jasno čulo kucanje na vratima i lagano škripanje koje je usledilo
kada je batler otvorio vrata.
„Uspravi se”, gospođa Rojl prosikta Sesili. Tek naknadno je dodala: „I vi
ostale, takođe.”
Kada se batler pojavio na vratima, bio je sam: „Lord Četeris šalje svoje
izvinjenje”, izjavio je.
Svi su se snuždili, čak i gospođa Rojl. Kao da je svaka od njih ubodena iglom
pa se izduvala kao balon.
32
 „Poslao je pismo”, reče batler.
Gospođa Rojl je pružila ruku, ali je on dodao: „Upućeno je ledi Onoriji.”
Onorija se ispravila i, svesna da su sve oči uprte u nju, trudila se da suzbije
olakšanje, koje se sigurno videlo na njenom licu. „Hm, hvala”, reče, dok je
uzimala savijenu cedulju.
„Šta piše?”, upita Sara i pre nego što je Onorija slomila pečat.
„Samo trenutak”, promrmlja je Onorija i udalji se nekoliko koraka prema
prozoru da bi Markusovo pismo mogla da pročita u kakvoj-takvoj privatnosti.
„Ništa posebno”, reče ona kada je pročitala tri kratke rečenice, „imao je
hitna posla u kući, i zbog toga je sprečen da dođe danas.”
„To je sve što je rekao?”, gospođa Rojl je zahtevala odgovor.
„On nije sklon dugačkim objašnjenjima”, reče Onorija.
„Moćni ljudi nikada ne objašnjavaju svoje postupke”, dramatično reče Sesili.
Nekoliko trenutaka je prošlo dok su to prihvatile, a onda je Onorija rekla
veselim glasom: „Svima je poželeo dobro.”
„Ne toliko dobro da nas počasti svojim prisustvom”, promrsila je gospođa
Rojl.
Očigledno pitanje zabave u kući sada je ostalo da visi u vazduhu, dok su se
mlade dame zgledale međusobno i bezglasno zapitale ko će smeti da to pitanje
izgovori naglas. Naposletku, sve oči su se zaustavile na Sesili. Morala je biti ona.
Bilo bi neučtivo ako bi bilo ko drugi postavio to pitanje.
„Šta ćemo sa zabavom u Brikstenu?”, upita Sesili.
Ali njena majka se zamislila; stisnula je i oči i usta. Sesili je pročistila grlo i
malo glasnije rekla: „Majko?”
„To je i dalje dobra ideja”, iznenada reče gospođa Rojl. Izgovorila je to veoma
odlučno, i Onorija je gotovo osetila kako joj slogovi njenih reči odzvanjaju u
ušima.
„Onda, i dalje misliš da treba da pozovemo studente?”, reče Sesili.
„Razmišljala sam da pozovemo Gregorija Bridžertona”, Sara se ubacila da
pomogne, „i Nevila Berbruka.”
„To je dobar izbor”, reče gospođa Rojl, marširajući preko sobe do svog stola.
„Obe porodice su dobre.” Izvukla je nekoliko listova papira krem boje i prebrajala
ih. „Odmah ću napisati pozivnice”, reče kada je uzela potreban broj listova.
Okrenu se ka Onoriji i pruži ruku: „Osim na ovom.”
„Molim?”, reče Onorija, iako je tačno znala šta je gospođa Rojl mislila, samo
nije želela to da prihvati.
„Pozovi lorda Četerisa, kao što smo nameravale. Ne da boravi s nama, već na
jedno poslepodne. U subotu ili nedelju, kako mu drago.”
„Jesi li sigurna da ne želiš da dobije pozivnicu od tebe?”, Sesili upita majku.

33
 „Ne, bolje je da je dobije od ledi Onorije”, izjavi gospođa Rojl, „biće mu teže
da odbije kada pozivnica dolazi od bliske porodične prijateljice.” Prišla je jedan
korak, i Onorija više nje mogla da ne uzme papir iz njene ruke. „Mi smo, naravno,
dobri susedi”, dodade gospođa Rojl, „nemoj misliti da nismo.”
„Naravno”, promrmlja Onorija. Ništa drugo nije mogla da kaže. I, pomislila
je, kad je pogledala u papir u svojoj ruci, ništa drugo nije mogla ni da uradi, ali se
onda njena sreća okrenula. Gospođa Rojl je sela za sto, što je značilo da Onorija
nije imala drugog izbora osim da se povuče u svoju sobu i tamo napiše pozivnicu.
Što je značilo da niko osim Onorije - i Markusa, naravno - nije znao da je
tamo zapravo pisalo:

Markuse,
Gospođa Rojl mi je tražila da te pozovem u Briksten ovog vikenda.
Planira malu kućnu zabavu sa četiri dame, koje sam ti već pomenula, i
četiri mlada gospodina s unverziteta. Molim te, ne prihvataj poziv. Bićeš
nesrećan, a onda ću i ja biti nesrećna i uzrujana zbog tebe.
S ljubavlju, i tako dalje, i tako dalje,
Onorija

Neko drugi bi takav poziv shvatio kao izazov i smesta bi pristao da dođe, ali
ne i Markus. Onorija je bila sigurna u to. Možda je bio ohol, možda je negodovao,
ali, u svakom slučaju, nije bio prkosan. I sigurno neće staviti sebe u nezgodan
položaj samo da bi ona bila nesrećna. Povremeno je bio prokletstvo njenog
postojanja, ali je u duši bio dobra osoba, i razumna. Shvatiće da je okupljanje kod
gospođe Rojl upravo vrsta događaja zbog koje bi mu došlo da sebi iskopa oko.
Nikada nije shvatala zašto uopšte odlazi u London tokom sezone, uvek je delovalo
kao da se dosađuje. Onorija je zapečatila pismo, odnela ga dole i predala lakeju,
koji će ga dostaviti Markusu. Markusov odgovor je stigao nekoliko sati kasnije, i
bio je adresiran na gđu Rojl.
„Šta kaže?” Sesili upita bez daha, žureći da sedne pored majke dok ga je ona
otvarala. Ajris je, takođe, prišla i provirivala iznad Sesilinog ramena.
Onorija se naslonila i čekala. Tačno je znala šta je rekao.
Gospođa Rojl slomi pečat i odmota pismo; očima brzo pređe preko napisanog.
„Šalje svoje izvinjenje”, reče ravnodušno.
Sesili i Sara su razočarano uzdahnule. Gospođa Rojl je pogledala u Onoriju,
koja se nadala da se dobro pretvara da je iznenađena, rekavši: „Pitala sam. Mislim
da nije ljubitelj takvih zabava. On nije naročito druželjubiv.”
„Toliko je jasno”, gospođa Rojl progunđa. „Ne sećam se da sam ga prošle
sezone videla da pleše na balovima više od tri puta. A toliko je dama bilo
bez partnera. To je bilo veoma nepristojno.”

34
 „Ipak dobro pleše”, reče Sesili.
Svi su je pogledali.
„Jeste”, bila je uporna, mada iznenađena što je njena izjava izazvala toliku
pažnju. „Plesao je sa mnom na balu kod Motramovih”. Okrenula se prema
devojkama, objašnjavajući: „Na kraju krajeva, mi smo susedi. Bilo je to ljubazno
od njega.”
Onorija je klimnula glavom.
Markus je dobro plesao, bolje od nje, u svakom slučaju. Nikada nije razumela
zamršenost ritma. Sara joj je bezuspešno objašnjavala razliku između valcera i
četiri četvrtine, ali Onorija to nikada nije shvatila.
„Istrajaćemo”, izgovori gospođa Rojl glasno, smeštajući ruku na srce.
„Dvojica od četvorice mladića već su prihvatili poziv, a uverena sam da će se i
druga dvojica javiti ujutru.”
Ali kasnije te večeri, kad se Onorija uputila gore u svoju sobu, gospođa Rojl
je izdvoji na stranu i tiho upita: „Misliš li da ima šanse da se lord
Četeris predomisli?”
Onorija proguta knedlu: „Bojim se da ne, gospođo.”
Gospođa Rojl odmahnu glavom i coknu ustima: „Šteta! On bi stvarno bio moj
najbolji uspeh. Pa, laku noć, draga! Lepo sanjaj.”

Dvadeset milja dalje, Markus je sedeo sam u svojoj radnoj sobi sa šoljom
vruće jabukovače i razmišljao o Onorijinom pismu koje je nedavno
primio. Prasnuo je u smeh kad je pročitao, pretpostavio je da je to bila njena
namera. Možda ne njena prvobitna namera - što je, svakako, bilo da ga odvrati
od dolaska na zabavu kod Rojlovih - ali je morala znati da će ga njene
reči beskrajno zabaviti.
Spustio je pogled na pismo i smešio se dok ga je ponovo iščitavao. Samo bi
Onorija mogla da napiše pismo u kom ga moli da odbije poziv koji je izložila u
prethodnoj rečnici.
Bilo je lepo videti je ponovo. Prošlo je mnogo vremena. Nije računao to što
su im se putevi mnogo puta ukrštali u Londonu. Takvi susreti ne mogu da se mere
s bezbrižnim vremenom koje je proveo s njenom porodicom u Vipl hilu. U
Londonu je ili izmicao ambicioznim majkama, koje su bile sigurne da je njihova
ćerka rođena da bude sledeća ledi Četeris ili je pazio na Onoriju - ili oba.
Gledajući unazad, zabavljalo ga je to što niko nije ni pomislio da je
zainteresovan upravo za nju. Svakako je proveo dosta vremena diskretno
se mešajući u njene poslove. Prethodne godine je oterao četiri mladića - od kojih
su dvojica bili lovci na bogatstvo; jedan je bio pomalo okrutan, a drugi je bio
ostareli, pompezni magarac. Bio je uveren da je Onorija dovoljno razborita da bi
odbila drugog, ali onaj okrutni je skrivao svoje pravo lice, a pričalo se i da su lovci
na blago obično šarmantni.
35
 Što je, smatrao je, bio i preduslov za takve poduhvate.
Verovatno je zainteresovana za jednog od mladića koji će doći na zabavu i
nije želela da on dođe i pokvari joj sve. Ni on nije imao naročitu želju
da prisustvuje, tako da su se po tom pitanju slagali.
Ali je morao da sazna za koga je zainteresovana. Ako to nije neko ko je njemu
poznat, moraće da se raspita. Nije bilo teško pribaviti listu gostiju; sluge su uvek
znale kako da dođu do takvih informacija.
Ako vreme bude lepo, možda će otići na jahanje, ili u šetnju. U šumi ima staza
koja krivuda preko linije između Fensmora i Brikstena. Nije mogao da se seti kad
je poslednji put tuda prošao. To je bilo neodgovorno s njegove strane, zaista.
Zemljoposednik treba da poznaje svoje imanje do najsitnijih detalja.
Dakle, ići će u šetnju. Ako slučajno sretne Onoriju i njene prijatelje, može da
proćaska s njima dovoljno dugo da dobije sve informacije koje su mu potrebne.
Može istovremeno da izbegne zabavu i sazna koga želi da osvoji.
Markus je popio svoju jabukovaču i nasmejao se. Nije mogao ni da zamisli
prijatniji ishod.

36
 Treće poglavlje

Do nedelje posle podne Onorija je bila ubeđena da je dobro izabrala. Gregori

Bridžerton će biti idealan muž. Nekoliko dana ranije sedeli su jedno do drugog na
večeri u kući Rojlovih u gradu, i on je bio krajnje šarmantan. Istina, nije pokazivao
da je posebno zainteresovan za nju, ali opet, nije pokazivao ni da je bio naklonjen
bilo kome drugom. Bio je ljubazan, pristojan i njegov smisao za humor bio je
sličan njenom.
Štaviše, Onorija je smatrala da će, ako se potrudi, probuditi interesovanje kod
njega. On je bio mlađi - ne, najmlađi sin - što je značilo da ga dame koje žele da
steknu titulu neće smatrati vrednim pažnje. A novac mu verovatno treba. Porodica
mu jeste bila prilično imućna i verovatno će mu obezbediti primanja, ali bilo je
poznato da mlađi sinovi obično traže miraz - koji je Onorija imala. Nije bio
ogroman, ali joj je Danijel otkrio o kojoj sumi je reč pre nego što je napustio
zemlju, i to je više nego vredno poštovanja. U brak neće ući praznih ruku.
Sada je samo trebalo gospodinu Bridžertonu predočiti da su dobar par. I
Onorija je imala plan.
Pao joj je na pamet tog jutra u crkvi (dame su išle, a gospoda su nekako uspela
da se izvuku). Nije to bilo ništa komplikovano; bio joj je potreban samo sunčan
dan, koliko-toliko dobar osećaj za orijentaciju i lopata.
Prvo je bilo najlakše, i odmah ga je dobila. Sunce je jarko sijalo kad je ušla u
malu parohijsku crkvu, zbog čega je, prvenstveno, i dobila ideju. I još je sijalo kad
je izašla, a uzevši u obzir hirovitost engleskog vremena, to nije bilo nešto na šta
je često moglo da se računa.
Drugo je bilo malo teže. Ali dan ranije su se prošetali po šumi, i Onorija je
bila sigurna da će naći put. Možda ne zna gde su sever i jug, ali može da prati
uređenu stazu.
Što se tiče lopate, tome će morati da se dovija kasnije.
Kad su se dame vratile u Briksten posle crkve, saznale su da su gospoda otišla
u lov i da će se vratiti kasno posle ručka. „Biće veoma gladni”, reče gospođa Rojl.
„Moramo tome da prilagodimo naše pripreme.”
Onorija je jedina koja nije shvatila kako to znači da će joj trebati pomoć. Sesili
i Sara su iz istih stopa odjurile uz stepenice da izaberu svoje popodnevne toalete,
a Ajris je promumlala nešto o bolovima u stomaku i pobegla. Onorija je tada
izabrana za člana broj dva odbora gospođe Rojl.

37
 „Mislila sam da poslužim pitu s mesom”, reče gospođa Rojl, „može se jesti i
napolju, ali mislim da će nam trebati još jela s mesom. Misliš li da će se gospodi
svideti rashlađeno goveđe pečenje?”
„Naravno”, odgovori Onorija, prateći je u kuhinju. „Zar se svima ne dopada?”
„Sa senfom?”
Onorija je zaustila da odgovori i na to, ali gospođa Rojl nije očekivala
odgovor i nastavila je da govori: „Poslužićemo tri vrste jela. I kompot.”
Onorija je malo sačekala, i kada je bilo jasno da gospođa Rojl očekuje njen
odgovor, rekla je: „Sigurna sam da će to biti odlično.”
To baš i nije bio najživahniji primer razgovora koji je ikada vodila, ali s
obzirom na temu, to je bilo najbolje što je mogla.
„Oh!”, gospođa Rojl zastade i okrenu se tako iznenada, da se Onorija skoro
sudari s njom. „Zaboravila sam da kažem Sesili.”
„Šta da joj kažete?”, upita Onorija, ali gospođa Rojl je već bila na stepenicama
u hodniku i dozivala služavku.
Kad se vratila, rekla je: „Veoma je važno da se danas obuče u plavo. Čula sam
da je to omiljena boja dvojice naših gostiju.”
Kako li je utvrdila da Onorija neće moći da pogodi?
„I slaže joj se s očima”, dodade gospođa Rojl.
„Sesili ima divne oči”, složi se Onorija.
Gospođa Rojl je čudno pogleda, a onda reče: „I ti treba češće da se oblačiš u
plavo. To će umanjiti neobičnost tvojih očiju.”
„Meni se moje oči dopadaju”, reče Onorija s osmehom.
Gospođa Rojl stisnu usne: „Boja im je veoma neobična.”
„To je porodična crta. Moj brat ima iste takve.”
„Tako je, tvoj brat”, uzdahnu gospođa Rojl, „kakva šteta.”
Onorija je klimnula glavom. Pre tri godine bi takav komentar doživela kao
uvredu, ali je sada bila manje plahovita i više pragmatična. Uostalom, to je bilo
istina. Bilo je šteta. „Nadamo se da će se nekad vratiti.”
Gospođa Rojl frknu: „Ne pre nego što Remzgejt umre. Poznajem ga još otkad
je bio u vodećim krugovima, tvrdoglav je kao magarac.”
Onorija se trgla na to. Tako prost govor nije očekivala od gospođe Rojl. „Pa”,
gospođa Rojl reče uzdahnuvši, „ne mogu ništa da učinim po tom pitanju, što je
još veća šteta. Sad, kuvarica pravi pojedinačni složenac s jagodama i kremom od
vanile za desert.”
„To je odlična ideja”, reče Onorija, shvativši već sad da je njeno zaduženje da
se slaže sa svim što gospođa Rojl izgovori.
„Možda bi mogla da spremi i keks”, gospođa Rojl reče namrštivši se.
„Odlično ga pravi, a gospoda će biti veoma gladna. Lov je izuzetno naporan.”

38
 Onorija je pomislila kako je taj sport verovatno mnogo naporniji za ptice nego
za ljude, ali je tu misao zadržala za sebe, međutim, nije mogla da se obuzda do
kraja, pa je rekla: „Zar nije zanimljivo to što su gospoda jutros otišla u lov umesto
da idu u crkvu?”
„Nije moj posao da im govorim kako da se ponašaju”, gospođa Rojl najpre
reče, „osim ako to nisu moji sinovi, koji moraju da rade kako im ja kažem.”
Onorija je nastojala da uoči ironiju u izrečenom, ali nije je bilo, pa je samo
klimnula glavom. Imala je osećaj da će i Sesilin budući muž morati da radi kako
mu se kaže.
Nadala se da će siroti čovek - ko god to bude bio - znati u šta se upušta.
Danijel joj je jednom rekao da je najbolji savet za brak (nepoželjan, naravno)
dobio od ledi Danberi, strašne stare udovice, koja je uživala u davanju
saveta svakome ko je bio voljan da ih sluša, ali i onima koji nisu.
Danijel je, očigledno, njene reči shvatio ozbiljno ili ih je samo zapamtio. A
odnosile su se na to da kada se muškarac oženi, on se ženi taštom koliko i svojom
nevestom - nešto približno tome. Danijel se lukavo smejao kada je dodao svoj
deo. Onorija ga je samo bezizražajno gledala, zbog čega se smejao još više.
Stvarno je bio bednik ponekad, ali ipak joj je nedostajao.
Uistinu, gospođa Rojl nije bila loša osoba, samo je bila ambiciozna, a Onorija
je iz iskustva znala da su ambiciozne majke strašne. Njene sestre su još pričale
priče o danima kad su bile neudate i kad je njihova majka bila ambiciozna i na
granici ukusa. Margaret, Henrijeta, Lidija i Šarlot Smajd Smit nosile su najbolje
haljine, uvek su bile na pravom mestu u pravo vreme i sve su se dobro udale - ne
sjajno, ali dobro. I sve su to postigle za dve sezone ili manje.
Onoriju je, s druge strane, očekivala treća sezona, a zanimanje njene majke
da ćerku vidi skučenu bilo je sve manje. Nije da ona nije želela da se Onorija uda,
ona samo nije mogla da natera sebe da se time bavi.
Nije bila naročito zainteresovana ni za šta otkako je Danijel napustio zemlju.
Tako da je gospođa Rojl, pripremajući dodatne poslastice i brinući se da boja
haljine koju će njena ćerka obući bude u skladu s onim što je načula o omiljenim
bojama mladića, sve to radila iz ljubavi, a Onorija joj to nikad ne bi mogla
zameriti.
„Divna si što mi pomažeš u pripremanju hrane”, reče gospođa Rojl,
potapšavši Onoriju po ramenu. „Sve se lakše obavi kad imaš nečiju pomoć, to mi
je majka uvek govorila.”
Onoriji se činilo da je pre bila tu da sluša, ne i da nešto značajno radi, ali se
bez obzira na to zahvalila gospođi Rojl i otpratila je u baštu, gde je želela da
nadgleda pripreme za piknik.
„Rekla bih da je gospodin Bridžerton s oduševljenjem gledao na moju Sesili”,
reče gospođa Rojl, izlazeći napolje gde više nije bilo potpuno sunčano. „Zar se ne
slažeš?”
39
 „Ja nisam primetila”, reče Onorija.
Ona nije primetila, ah, dovraga, da li je tako?
„O, da”, reče gospođa Rojl, čvrsto ubeđena, „sinoć na večeri. Široko se
osmehivao.”
Onorija je pročistila grlo: „On je nasmejana osoba.”
„Pretpostavljam.” Onorija je škiljila u nebo. Oblaci su se skupljali. Doduše,
nije izgledalo kao da će padati kiša.
„Da, znam”, reče gospođa Rojl, prateći Onorijin pogled koji je pogrešno
protumačila. „Nije sunčano kao što je jutros bilo. Nadam se da se vreme
neće pokvariti do piknika.”
I najmanje dva sata nakon toga, Onorija se nadala. Imala je planove. Planove
za koje joj je - pogledala je unaokolo; bile su u bašti, na kraju krajeva - bila
potrebna lopata.
„Biće prava tragedija ako budemo morali da uđemo unutra”, nastavila je
gospođa Rojl. „U tom slučaju to neće biti piknik.”
Onorija je odsutno klimnula glavom i dalje prateći oblake. Jedan je bio tamniji
od ostalih, da li je putovao ka njima ili od njih?
„Pa ne ostaje mi ništa drugo osim da sačekam i vidim”, reče gospođa Rojl.
„Ionako nema velike štete. Gospoda se jednako zaljubljuju unutra kao što to čine
napolju, i ako je gospodin Bridžerton zaista bacio oko na Sesili, ona će makar
moći da svira klavir i tako ostavi utisak na njega.”
„I Sara je veoma talentovana”, primeti Onorija.
Gospođa Rojl se zaustavi i okrenu: „Je li?”
Onorija se nije začudila što gospođa Rojl deluje iznenađeno, uprkos tome što
je to dobro znala, jer je prošle godine prisustvovala porodičnoj priredbi.
„Ionako verovatno nećemo biti unutra”, nastavila je gospođa Rojl pre nego
što je Onorija mogla da odgovori. „Nebo uopšte ne izgleda preteče.
Hmmm! Moram da priznam da sam se nadala da će gospodin Bridžerton
primetiti Sesili - oh, nadam se da će služavka stići na vreme da joj kaže da obuče
plavu haljinu; naljutiće se ako bude morala da se presvlači - mada, naravno,
lord Četeris bi bio još zanimljiviji.”
Uzbuđena, Onorija se brzo okrenu prema njoj: „Ali on ne dolazi.”
„Ne, naravno da ne dolazi, ali on je naš sused. I kako Sesili reče pre neki dan,
to znači da će plesati s njom u Londonu, a prilike se ne smeju propuštati.”
„Da, naravno, ali...”
„On ne poklanja pažnju mnogim damama”, reče gospođa Rojl ponosno.
„Tebi, zbog ranijih veza, i možda još jednoj ili dvema drugim damama. Biće joj
lakše da privuče njegovu pažnju. Ovuda, ledi Onorija”, pozva je prema cvetnim
aranžmanima na drugom stolu. „Pored toga”, dodade, „naše imanje je veoma
blizu njegovog. Jasno je da će ga želeti.”
40
 Onorija je pročistila grlo, i nije bila sigurna kako da odgovori na to.
„Ne možemo mu dati celo imanje”, nastavi gospođa Rojl. „Ništa od toga nije
zahtev, ali ne mogu Džordžija tako da ostavim.”
„Džordžija?”
„Mog najstarijeg sina.” Okrenu se ka Onoriji kao da procenjuje, onda
odmahnu rukom kroz vazduh. „Ne, ti si suviše stara za njega. Šteta.” Onorija je
pomislila kako na to ne postoji pristojan odgovor.
„Mogli bismo dodati nekoliko hektara u Sesilin miraz”, reče gospođa Rojl.
„Vredelo bi, ako bismo imali groficu u porodici.”
„Nisam sigurna da on traga za ženom”, usudi se Onorija.
„Svašta! Svaki neoženjen muškarac traga za ženom. Samo što toga nisu uvek
svesni.”
Onorija se nasmeja na silu: „Pokušaću to da zapamtim.”
Gospođa Rojl se okrenu i pažljivije pogleda Onoriju: „I treba”, napokon
izusti, smatrajući da joj se Onorija ipak ne ruga. „Ah, tako. Šta misliš o
ovim buketima? Imaju li previše šafrana?”
„Mislim da su prelepi”, reče Onorija, naročito se diveći lavandi, „uostalom,
još je rano proleće. Još je najviše šafrana.”
Gospođa Rojl je teško uzdahnula: „Jeste, ali meni su nekako sasvim obični.”
Onorija se sanjivo nasmeja i prstom pređe preko latica. Iz nekog razloga šafran
joj je stvarao zadovoljstvo. „Meni izgledaju idilično.”
Gospođa Rojl nakrivi glavu u stranu, razmišljajući o tome, a onda mora da je
odlučila da ne odgovori, jer se ispravi i reče: „Mislim da ću tražiti kuvarici da
ispeče i keks.”
„Da li je u redu da ja ostanem ovde?”, brzo upita Onorija. „Radije bih
aranžirala cveće.”
Gospođa Rojl pogleda u cveće, koje je već bilo stručno sređeno, a onda nazad
u Onoriju.
„Samo da ga protresem”, objasni Onorija.
Gospođa Rojl je odmahnula rukom: „Ako tako želiš, ali nemoj zaboraviti da
se presvučeš pre nego što se gospoda vrate. Samo nemoj u plavo. Želim da se
Sesili istakne.”
„Mislim da i nisam ponela plavu haljinu”, Onorija reče diplomatski.
„Tako je bolje”, žustro reče gospođa Rojl. „Uživaj u... hm... rastresanju.”
Onorija se nasmeši i sačeka da njena domaćica ode u kuću. Onda je sačekala
još malo, jer su neke služavke jurišale okolo, petljajući nešto oko viljušaka i
kašika. Onorija je čačkala cveće, gledajući tamo-amo, sve dok nije ugledala
srebrni odsjaj kod ružinog žbuna. Uverivši se da su služavke zauzete, otišla je
preko travnjaka da istraži. Bila je to lopatica koju su verovatno zaboravili
baštovani.
41
 „Hvala vam”, izustila je bez glasa. Nije ašov, ali će biti od pomoći. Uostalom,
još nije sasvim smislila kako da upotrebi reči ašov i neupadljiv u istoj rečenici.
Moraće malo da razmisli kako da to izvede lopatom. Nijedna od njenih haljina
nije imala džepove, a i da jeste, ne bi mogla da sakrije metalni predmet veličine
svoje podlaktice, ali može da je negde sakrije i uzme je kasnije, kad dođe vreme.
Odlučila je, zapravo, da će upravo to i uraditi.

42
 Četvrto poglavlje

Šta ona to radi?

Markus nije imao nameru da se krije, ali kada je naišao na Onoriju, koja je
kopala po zemlji, nije mogao da odoli. Morao je da zastane i osmotri.
Kopala je malom lopatom, i kakvu god rupu da je htela da iskopa, nije mogla
biti mnogo velika, jer već posle jednog minuta se uspravila, proverila svoj rad,
najpre nogom, pa pogledom, a onda je - ovde se Markus sagnuo još pažljivije iza
drveta - razgledala naokolo dok nije pronašla gomilu opalog lišća i ispod njega
sakrila svoju malu lopatu.
On je tada hteo da se prikaže, ali se ona vratila do svoje rupe, gledala je
nabranih obrva i vratila se do gomile lišća da ponovo uzme lopatu.
S malenom lopatom u ruci, čučnula je i popravila svoj ručni rad. Zaklanjala
mu je pogled, pa je tek kad se vratila do opalog lišća da odloži ono što je očigledno
predstavljalo dokaz, shvatio da je posula zemlju oko rupe koju je iskopala.
Iskopala je lažni krtičnjak.
Pitao se da li shvata da krtičnjaci ne postoje pojedinačno. Ako postoji jedan,
obično postoji i drugi, negde u blizini. Njena namera - sudeći prema tome koliko
je puta nogom isprobala rupu - bila je da odglumi padanje. Ili možda da navede
nekog drugog da se saplete i padne. Bilo kako bilo, jasno je da ako neko ugane
članak, sigurno neće tražiti drugu rupu u blizini.
Posmatrao je nekoliko minuta. Nekome bi bilo dosadno da zuri u damu koja
je samo stajala iznad iskopane rupe, ali njemu je bilo iznenađujuće zabavno.
Verovatno zato što se Onorija veoma trudila da zabavi sebe. Prvo se činilo da
nešto tiho recituje, i sudeći prema škripavom zvuku njenog glasa, nije mogla da
se seti kako se završava. Zatim je malo zaigrala. Onda je zaplesala valcer, sa
rukama pruženim prema nevidljivom partneru.
Bila je iznenađujuće graciozna, tamo usred šume. Bolje je igrala valcer bez
muzike, nego što je ikada plesala uz muziku.
U svojoj svetlozelenoj haljini izgledala je pomalo kao vila. Gotovo da je
mogao da je vidi u haljini od lišća, kako skakuće po šumi.
Oduvek je bila devojka sa sela. Divlje bi trčala po Vipl hilu, penjala se po
drveću i kotrljala niz brda. Obično je pokušavala da se prišljamči njemu i
Danijelu, ali čak i kada bi je oterali, nalazila je načina da se zabavi negde napolju.
Jednom, sećao se, jedno poslepodne je pedeset puta išla oko kuće, samo da bi
43
videla da li to može. Bila je to velika kuća. Sutradan je sve bolelo, čak joj je i
Danijel tada poverovao.
Zamislio je Fensmor, i svešteničku kuću. Bila je čudovišno velika. Niko pri
zdravoj pameti ne bi obišao oko kuće ni deset puta za jedan dan, a kamoli pedeset.
Zamislio se za trenutak - da li je Onorija ikada bila kod njega? Nije mogao da se
seti ako jeste; on, svakako, nikada nije pozivao nikoga u posetu kada je bio dete.
Njegov otac nije bio poznat po gostoljubivosti, i Markus nikada ne bi poželeo da
pozove nekoga u taj tihi mauzolej svog detinjstva.
Posle desetak minuta, Onoriji je postalo dosadno, zato što je sve vreme samo
sedela pored drveta, laktovima oslonjena na kolena, bradom oslonjena na ruke.
Ali onda je čuo da se neko približava. Čula je i ona, skočila je na noge, jurnula
je preko rupe i zabila nogu u nju. Onda se, čudno čučnuvši, spustila prema zemlji,
gde je sebe postavila u najgraciozniju moguću pozu, s obzirom na to da joj je noga
bila u krtičnjaku.
Sačekala je malo, jasno uzbuđena, a onda, kada je taj neko ko se približavao
prišao malo bliže, ispustila je jedan veoma ubedljiv krik.
Onoliko igranje pantomime s porodicom joj je dosta pomoglo. Da Markus
nije video da je organizovala sopstveno padanje, bio bi ubeđen da se povredila.
Sačekao je da vidi ko će se pojaviti.
I čekao.
I čekao.
I ona je čekala, ali očigledno predugo pre nego što je ispustila drugi krik od
bola jer se niko nije pojavio da je spase.
Ispustila je još jedan, poslednji krik, ali oko njega se očigledno nije mnogo
potrudila. „Prokletstvo”, ispljunula je, izvlačeći nogu iz rupe.
Markus je počeo da se smeje.
Zastao joj je dah: „Ko je tamo?”
Dovraga, nije mislio da bude tako glasan. Prišao je. Nije hteo da je prepadne.
„Markuse?”
Podigao je ruku u znak pozdrava. Rekao bi nešto, ali je ona još bila na zemlji
i papuča joj je bila isprljana. A njeno lice... Ah, nikada nije video nešto tako
zabavno. Bila je besna i prestrašena i nije mogla da odluči koje osećanje je bilo
jače.
„Prestani da se smeješ!”
„Izvini”, reče on, ali mu uopšte nije bilo žao.
Njene obrve se nabraše i urnebesno svirepo ga pogleda. „Šta ti radiš ovde?”
„Živim ovde.”
Zakoračio je napred i ponudio joj svoju ruku. Bio je to postupak džentlmena.

44
 Skupila je oči. Nije mu poverovala ni trenutak, toliko je bilo sigurno. „Pa...
živim u blizini”, dodao je. „Ova staza prolazi napred i nazad preko granice naših
imanja.”
Prihvatila je njegovu ruku i dozvolila mu da joj pomogne da se uspravi.
Otresala je zemlju s haljine dok je ustajala, ali je zemlja bila vlažna, i delići su se
prilepili za tkaninu, izazvavši Onorijino gunđanje i uzdisanje. Konačno
je odustala, podigla pogled i pitala: „Koliko dugo si bio ovde?”
On se nasmeja: „Duže nego što želiš.”
Umorno je zaječala, pa rekla: „Ne verujem da ćeš to zadržati za sebe.”
„Neću izustiti ni reč”, obećao je, „ali koga si tačno htela da privučeš?”
Namrštila se na to. „Ma hajde, ti si poslednja osoba kojoj bih to rekla.”
Podigao je obrvu: „Stvarno? Poslednja?”
Nestrpljivo ga je pogledala.
„Posle kraljice, posle premijera...”
„Prekini!”, rekla je, ali je krila osmejak. A onda se ponovo spustila: „Ne smeta
ti da ponovo sednem?”
„Ne uopšte.”
„Haljina mi je ionako prljava”, reče dok je tražila mesto pored drveta.
„Nekoliko minuta više neće ništa promeniti.” Sela je na zemlju i pogledala u njega
vragolasto. „Sada ti treba da mi kažeš kako sam lepa kao šargarepa.”
„Mislim da to zavisi od šargarepe.”
Pogledala ga je s nepoverenjem, a taj njen izraz lica bio mu je poznat toliko
da je bio komičan. Koliko već godina ona prevrće očima na njega? Četrnaest?
Petnaest? Tek sad je toga postao svestan, ali ona je gotovo sigurno jedina žena
koju poznaje i koja s njim razgovara potpuno iskreno, a to podrazumeva i
sarkazam u zdravim dozama. Zbog toga je mrzeo da ide u London tokom sezone.
Doterane žene su mu se usiljeno smeškale i govorile mu ono što su mislile da on
želi da čuje, kao i muškarci.
Ironija je bila u tome što su uglavnom grešili po tom pitanju. Nikada nije želeo
da bude okružen ulizicama. Mrzeo je što se ljudi drže svake reči koju izgovori.
Nije želeo da hvale njegov sasvim običan prsluk, kakav su svi ostali imali, zbog
toga što je izvanredno sašiven i što mu izvanredno pristaje.
Kad je Danijel otišao, nije ostao niko ko ga zaista poznaje. Porodice nije bilo,
osim ako bi bio voljan da ide generacijama unazad ne bi li našao zajedničkog
pretka. Bio je jedino dete jedinog deteta. Holrojdovi nisu bili poznati po svojoj
moći reprodukcije.
Naslonio se na drvo i posmatrao Onoriju, umornu i jadnu na zemlji. „Zabava
onda nije bila uspešna kao što si predviđala?”
Upitno ga je pogledala odozdo.
„U tvom pismu je delovala veoma privlačno”, primeti on.
45
 „Pa znala sam da bi je mrzeo.”
„Možda bi mi bilo zabavno”, reče on, iako su oboje znali da to nije istina.
Opet ga pogleda onako: „Na zabavi bi bile četiri neudate dame, četiri mladića
s univerziteta, gospodin i gospođa Rojl i ti.” Sačekala je da to sve legne, pa je
dodala: „I, možda, jedan pas.”
Suvo se nasmejao: „Ja volim pse.”
To mu je donelo kikot. Dohvatila je grančicu blizu svog kuka i počela da crta
krugove u zemlji. Izgledala je sasvim usamljeno, delovi kose su joj, potpuno
ravni, ispadali iz punđe. I oči su joj izgledale umorno. Umorno i... još nešto. Nešto
što mu se nije dopadalo.
Izgledala je poraženo.
To nije bilo u redu. Onorija Smajd Smit nikada ne treba da izgleda tako.
„Onorija”, zaustio je.
Oštro ga pogleda, čuvši njegov glas.
„Imam dvadeset jednu godinu, Markuse.”
Zastao je, nastojeći da sračuna. „To nije moguće.”
Zlovoljno je stisnula usne. „Uveravam te da jeste. Prošle godine je bilo
nekoliko mladića za koje sam verovala da su zainteresovani za mene, ali nijedan
nije otišao korak dalje.” Slegla je ramenima. „Ne znam zašto.” Markus pročisti
grlo, pa namesti kravatu.
„Pretpostavljam da je tako bolje”, nastavila je ona, „nisam bila oduševljena
nijednim od njih. A jedan je bio... pa, jednom sam ga videla kako šutira
psa”, namrštila se, „tako da ne mogu da uzmem u obzir... pa... znaš.”
Klimnuo je glavom.
Uspravila se i nasmejala odlučno i veselo. Možda previše odlučno i veselo.
„Ali ove godina sam odlučila da bude bolje.”
„Siguran sam da jesi”, reče on.
Pogledala ga je sumnjičavo.
„Šta sam sad rekao?”
„Ništa. Ali nema potrebe za tolikom snishodljivošću.”
O čemu je ona to do vraga govorila? „Nisam.”
„Oh, molim te, Markuse! Ti si uvek snishodljiv.”
„Objasni mi to”, reče on oštro.
Pogledala ga je kao da ne može da veruje da on to ne vidi: „Oh, znaš na šta
mislim!”
„Ne, ne znam na šta misliš.”
Frknula je, podižući se opet na noge: „Uvek na ljude gledaš ovako.” Onda je
napravila izraz lica koji je nemoguće opisati.

46
 „Ako izgledam ovako”, reče on suvo, „upravo ovako, da budem precizniji,
dajem ti dozvolu da me upucaš.”
„Tako”, reče ona pobednički, „upravo tako.”
Počeo je da se pita da li govore istim jezikom: „Kako?”
„Tako! Šta si upravo rekao?”
Prekrstio je ruke. Bio je to jedini prihvatljiv odgovor. Ako ona ne može da
koristi cele rečenice, on ne mora da govori uopšte.
„Celu prošlu sezonu si me mrko gledao. Svaki put kad sam te pogledala,
gledao si me s neodobravanjem.”
„Uveravam te da mi to nije bila namera.” Bar nije bila upućena njoj. S
neodobravanjem je gledao muškarce koji su joj se udvarali, nikada Onoriju.
Prekrstila je ruke i zurila u njega ljutito. On je pogrešno razumeo da ona
pokušava da odluči da li da njegove reči shvati kao izvinjenje. Nije važno što one
to nisu bile.
„Mogu li ti ikako pomoći?”, upitao je birajući reči - i odmeravajući ton -
veoma pažljivo.
„Ne”, sažeto odgovori. A onda: „Hvala ti.”
Umorno je uzdahnuo, pomišljajući da je vreme da promeni nastup: „Onorija,
nemaš oca, tvoj brat je negde u Italiji - mislimo - a tvoja majka želi da se povuče
u Bat.”
„Šta želiš da kažeš?, odsečno je rekla.
„Sama si na ovom svetu”, odgovorio je odsečno kao i ona. Nije mogao da se
seti kad mu se neko poslednji put obratio tim tonom. „Ili bi mogla da budeš.”
„Imam sestre”, usprotivila se.
„Da li ti je ijedna od njih ponudila da odeš kod nje?”
„Naravno da nije. Znaju da živim s majkom.”
„Koja namerava da se povuče u Bat”, podsetio je.
„Nisam sama”, izgovorila je uznemireno, a on se užasnuo kad je čuo da se
zagrcnula. Ako je bila blizu suza, zaustavila ih je, jer je zatim u besu i revoltu
izgovorila: „Imam mnoštvo rođaka. Mnoštvo. I četiri sestre, koje bi me primile u
svoj dom za tren, ako bi mislile da je to potrebno.”
„Onorija...”
„Imam i brata, iako ne znamo gde je sada. I ti mi...” Zastala je, i trgla se, kao
da je iznenađena rečima koje izgovara.
Ali ih je ipak izgovorila: „I ti mi nisi potreban.”
Nastupila je strašna tišina. Markus nije razmišljao o svim tim večerama koje
su proveli za stolom njene porodice. I nije razmišljao o igri pantomime, prilikom
čega je uvek glumio drvo. Svako drvo je uvek bilo strahovito loše, svako
pojedinačno, ali je voleo svaku granu i listić na njima. Nije želeo da igra glavne

47
uloge - bio je oduševljen kad uopšte ne mora da govori - ali je voleo da bude deo
toga. Voleo je da bude tamo, sa njima, kao deo porodice.
Ali nikada nije o tome razmišljao. Bio je prilično siguran da nije mislio ni na
šta od svega toga dok je stajao ispred devojke koja mu je rekla da joj on nije
potreban.
Možda i nije bio.
Možda ona više nije bila devojčica.
Dođavola!
Polako je uzdahnuo i setio se da nije važno šta ona misli o njemu. Danijel mu
je tražio da pazi na nju, i on će to učiniti.
„Treba ti...” uzdahnu, tražeći način da to kaže, a da je ne rasrdi. Nije ga bilo,
zaključio je, pa je samo izgovorio: „Treba ti pomoć.”
Povukla se. „Nudiš li se ti da mi budeš čuvar?”
„Ne”, reče on žestoko. „Ne, veruj mi, to je poslednje što bih mogao da
poželim”
Prekrstila je ruke: „Zato što sam takvo iskušenje.”
„Ne.” Gospode bože, kako se razgovor tako brzo promenio? „Samo
pokušavam da pomognem.”
„Ne treba mi još jedan brat”, oštro je rekla.
„Ja ne želim da budem tvoj brat”, uzvratio je. Zatim je ponovo video, video
je drugačiju. Možda je bilo do njenih očiju, ili do njene kože, preplanule ili
do načina na koji je disala, do linije njenog vrata ili mesta gde...
„Imaš malo zemlje na vratu”, reče i pruži joj maramicu. Nije imala, ali je
morao da promeni temu.
Sada.
Protrljala je lice maramicom, zatim pogledala u snežnu belinu maramice,
namršteno, pa protrljala ponovo.
„Obrisala si”, reče on.
Vratila mu je maramicu, a onda zastala, mrzovoljno ga pogledavši. Opet je
izgledala kao da ima dvanaest godina, ili je bar zauzela takav stav, što je njemu
bilo sasvim u redu.
„Onorija”, pažljivo je počeo, „kao Danijelov prijatelj...”
„Nemoj.” Ništa više. Samo to.
Uzdahnuo je, koristeći vreme da izabere reči: „Zašto je toliko teško prihvatiti
pomoć?”
„Nudiš je?”, kontrirala je.
Zurio je u nju.
„Umeš li ti da prihvatiš pomoć?”, pojasnila je.
„Zavisi od toga ko je nudi.”
48
 „Ja.” Prekrstila je ruke, jer je bila zadovoljna svojim odgovorom, iako nije
imao predstavu zašto. „Samo zamisli. Zamisli obrnutu situaciju.”
„Pod pretpostavkom da je u pitanju nešto u šta se ti razumeš, onda da, rado
bih prihvatio tvoju pomoć.” I on je prekrstio ruke, samozadovoljno. Bila je to
savršena rečenica, umirujuća i prijatna, i nije ništa otkrivala.
Sačekao je odgovor, ali je ona samo odmahnula glavom i rekla: „Moram da
se vratim.”
„Nedostajaćeš im?”
„Trebalo bi da im već sad nedostajem”, promrsila je.
„Uganut članak”, promrmlja on. Saosećajno je klimnuo glavom.
Uzvratila je mrštenjem i odmarširala - u pogrešnom pravcu.
„Onorija!”
Okrenula se.
Sa velikim naporom se suzdržao od smeha i uputio je na pravi put: „Briksten
je na onu stranu.”
Vilica joj se ukočila, ali je prosto rekla: „Hvala ti.” I krenula na drugu stranu.
Okrenula se suviše brzo i izgubila je ravnotežu. Ispustila je krik, pokušavajući da
povrati ravnotežu, a Markus je uradio ono što bi svaki džentlmen instiktivno
uradio. Požurio je do nje da je zadrži - osim što je upao u taj prokleti krtičnjak.
Naredni krik iznenađenja bio je njegov, spontan, što ga je bilo sramota da
prizna. Oboje su tupnuli na zemlju kad je on izgubio ravnotežu, Onorija je pala
na leđa, a Markus preko nje.
Istog trenutka se podigao na laktove, nastojeći da ublaži svoju težinu i
pogledao dole prema njoj. Sebi je rekao da je želeo da vidi da li je dobro. Želeo
je to da je pita kada povrati dah. Ali kada je pogledao, video je da se ona bori za
vazduh. Usne su joj bile rastavljene, a oči zamagljene, a on je uradio ono što bi
bilo koji muškarac instiktivno uradio. Spustio je glavu da je poljubi.

49
 Peto poglavlje

U jednom trenutku Onorija se bila uspravila - oh, dobro, nije se uspravila, ne

sasvim. Očajnički je želela da se udalji od Markusa, tako da se prebrzo okrenula,
okliznula na mokroj zemlji i izgubila ravnotežu.
Ali se gotovo bila uspravila, i uspravila bi se vrlo brzo da se Markus nije kroz
vazduh (doslovno) bacio na nju.
To je bilo dovoljno zbunjujuće, ali onda ju je njegovo rame udarilo pravo po
telu. Izbio joj je vazduh, i zajedno su se sručili na zemlju, tako što je Markus pao
preko nje.
Tada je Onorija, po svoj prilici, sasvim prestala da razmišlja.
Nikada ranije nije uz sebe osetila muško telo - dragi bože, kad je i mogla?
Dešavalo se da igra valcer s nekim bliže nego što je to bilo pristojno, ali to nije
bilo ni približno ovome sada. Njegova težina, njegova toplota.
Osećaj je bio čudno prirodan, i još čudnije je bilo to što je čak bio i prijatan.
Mrdala je usnama, želeći da kaže nešto, ali je gledala netremice u njega i
borila se da nađe reči. Izgledao joj je drugačije. Poznavala je ovog čoveka gotovo
od kad zna za sebe - kako je moguće da nikada nije obratila pažnju na njegove
usne? Ili na njegove oči? Znala je da su smeđe, ali zapanjujuće je koliko je nijansi
sada uočila, ćilibarske mrlje blizu dužica. I menjale su se kako se približavao...
Približavao?
Oh, dragi bože! Hoće li je on poljubiti? Markus?
Zastao joj je dah, i usne se rastavile, i nešto u njoj je kliknulo u iščekivanju, i
sve o čemu je mogla da razmišlja bilo je... ništa. Ili je bar to bilo ono o čemu je
trebalo da razmišlja, jer Markus definitivno nije krenuo da je poljubi. Izlio je niz
psovki kakve nije čula otkako je Danijel napustio zemlju, onda se podigao i
napravio korak unazad, a onda...
„Prokletstvo!”
Usledili su nervozni pokreti, praćeni tupkanjem i gunđanjem i novim naletom
bogohulnih reči, koje je Onorija razumno zanemarila. Užasnuta, podigla se na
laktove. Markus je ponovo bio na zemlji, i prema izrazu njegovog lica bilo je
jasno da se ovaj put zaista povredio.
„Jesi li dobro?”, upita ga uspaničeno, iako je bilo jasno da nije.

50
 „To je zbog rupe”, odsečno je odgovorio, stežući zube od bola. A onda, kao
da je bilo potrebno pojasniti, dodao je: „Ponovo”.
„Izvini”, brzo je rekla, ustajući sa zemlje. Pošto je situacija očigledno
zahtevala ozbiljnije izvinjenje, rekla je: „Mnogo, mnogo mi je žao.”
Ćutao je.
„Treba da znaš da mi nije bila namera da...”, nije završila. Bujica reči neće joj
pomoći, i zaista, delovalo je da on stvarno ne želi da sluša njen glas sada.
Nervozno je progutala knedlu i napravila obazrivi korak ka njemu. Još je bio
na zemlji, niti je ležao na leđima niti na strani. Imao je blato i po čizmama i po
pantalonama, ali i po kaputu.
Onorija se trgla. To mu se neće svideti. Markus nikada nije mnogo držao do
odeće, ali ovo je bio vrlo lep kaput.
„Markuse?”, oklevala je.
Namrštio se. Ne njoj, ali opet, bilo je dovoljno, pa je prećutala da ima lišće u
kosi.
Otkotrljao se na leđa i zažmurio.
Njene usne su se rastavile, samo što nije progovorila, ali je sačekala.
Uzdahnuo je jednom, pa drugi put, pa treći, i kad je otvorio oči, izraz lica mu
je bio drugačiji. Bio je mirniji sad.
Hvala bogu!
Onorija se malo nagla. I dalje je smatrala razboritim da lagano korača oko
njega, ali je smatrala da se primirio dovoljno za opasan poduhvat: „Dozvoli da ti
pomognem?”
„Sačekaj trenutak”, graknuo je. Odgurnuo se u sedeći položaj, uhvatio se za
list noge i nekoliko puta podigao povređenu nogu iz krtičnjaka, koji je, nakon što
je dvaput ugazio u njega, sada bio veći.
Posmatrala ga je dok je oprezno provrteo zglobom. Savio je stopalo napred-
nazad, pa s jedne strane na drugu. Taj pokret ga je, izgleda, najviše zaboleo.
„Misliš li da je polomljena?”, upita ona.
„Ne.”
„Uvrnuta?”
Progunđao je potvrdno.
„Hoćeš li...?”
Prostrelio je tako svirepim pogledom da je trenutno zaćutala, ali nakon
petnaestak sekundi grčenja zbog njegovih bolova, nije mogla da
odoli: „Markuse?”
Nije bio okrenut prema njoj kada je izgovorila njegovo ime, i nije se okrenuo
prema njoj kad ga je čuo, ali ipak jeste prestao da se pomera.
„Misliš li da treba da se izuješ?”

51
 Nije odgovorio.
„U slučaju da ti je zglob otekao.”
„Znam”, zastao je, udahnuo vazduh, pa nastavio blažim glasom, „zašto to
treba da uradim. Upravo sam hteo.”
Klimnula je glavom iako je i dalje bio okrenut od nje. „Naravno, samo me
pusti da, hm...”
Ponovo je prestao da se pomera.
Ona se udaljila od njega. „Nema veze.”
Posegnuo je za svojim povređenim zglobom i dodirnuo ga preko čizme,
verovatno da opipa otok. Onorija ga je obišla da bi mogla da mu vidi lice. Prema
izrazu koji je videla, nastojala je da razazna koliko ga boli, ali nije bilo lako.
Izgledao je toliko iznervirano, pa osim toga nije mnogo mogla da vidi.
Muškarci su tako smešni. Shvatila je da je ona kriva što je on uganuo članak
i da će se makar malo ljutiti na nju, ali opet, bilo je očigledno da će mu trebati
njena pomoć. Nije mogao sam da se uspravi na noge niti da se vrati u Fensmor.
Da je razborit, shvatio bi to, i pre ili kasnije bi joj dopustio da mu pomogne. Ali
ne, morao je da besni kao ranjeni tigar, kao da će mu to pomoći da zadrži kontrolu
u ovoj situaciji.
„Hm...” pročistila je grlo. „Samo da budem sigurna da li ispravno radim...
Mogu li nekako da ti pomognem ili je bolje da samo ćutim?”
Nastala je bolno duga pauza, nakon čega je rekao: „Možeš li, molim te, da mi
pomogneš da izujem čizmu?”
„Naravno!” Požurila je. „Dozvoli mi, hm...” Odavno nije radila ovo, još
otkako je kao dete pomagala ocu da izuje čizme, otada ne, i svakako ne muškarcu
koji je do pre dva minuta ležao preko nje.
Osetila je da joj lice gori. Odakle sada to? Bila je to nezgoda. A ovo je Markus.
Morala je da se podseti. Ovo je bio samo Markus.
Sela je naspram njega i jednom rukom uhvatila petu, a drugom đon: „Jesi li
spreman?”
Sumorno je potvrdio.
Povukla je čizmu, ali je Markus ispustio takav krik, da je istog momenta
pustila njegovu nogu.
„Jesi li dobro?” Gotovo da nije prepoznala sopstveni glas. Zvučala je
prestrašeno.
„Samo probaj još jednom”, reče on osorno.
„Jesi li siguran? Jer...”
„Samo povuci!”, odbrusio je.
„U redu.” Opet je uhvatila njegovu čizmu, stegla zube i povukla. Markus ovaj
put nije ispustio krik, ali jeste neke strašne zvuke, poput životinje pre nego što je

52
ubiju. Naposletku, kad je bilo više nego što je Onorija mogla da izdrži, pustila je.
„Mislim da ne ide.” Pogledala je u njega: „Mislim da uopšte ne mogu da je
skinem.”
„Pokušaj opet”, reče on. „Ove čizme se teško skidaju.”
„Ovoliko?” upita ona ne verujući. A obično se kaže da je damska odeća
nepraktična.
„Onorija.”
„U redu.” Pokušala je još jednom, sa istim rezultatima. „Izvini, ali mislim da
će morati da ti ih iseku kada dođeš kući.”
Izraz bola je preleteo preko njegovog lica.
„To su samo čizme”, saosećajno je promrmljala.
„Nije to u pitanju”, odbrusio je. „Boli kao đavo.”
„Oh”, pročistila je grlo. „Izvini.”
Ispustio je dug, drhtav uzdah. „Moraćeš da mi pomogneš da se uspravim na
noge.”
Klimnula je glavom i ustala. „Evo, daj mi ruku.” Uhvatila ga je za ruku i
povukla, ali on nije mogao da se uspravi. Onda je odustao.
Onorija je pogledala u svoju ruku. Izgledala je prazno i bilo joj je hladno.
„Moraćeš da me uhvatiš ispod pazuha”, reče on.
Ovo bi je nekada zaprepastilo, ali nakon što je pokušavala da mu skine čizmu,
ništa joj više nije izgledalo neprilično. Klimnula je glavom još jednom, sagla se i
obuhvatila ga rukama. „Hajde sada”, reče ona, ispustivši zvuk usled naprezanja
dok je nastojala da ga postavi na noge. Bilo je čudno držati ga i tako neprijatno,
ironično, takođe. Da se nije sapleo o krtičnjak i pao na nju, ovo bi bilo najbliže
što mu je ikada prišla.
Naravno, da nije ponovo ugazio u krtičnjak, sad ne bi ni bili u ovoj situaciji.
Kad se još malo napregla i kad je Markus ispustio još neku psovku, uspeli su da
ga usprave na noge. Onorija se malo izmakla, da bi bila na pristojnoj udaljenosti
od njega, mada je njegovu ruku stavila na svoje rame da bi ga zadržala. „Možeš li
makar malo da se osloniš na nju?”, zapita ga.
„Ne znam”, isprobavao je. Napravio je ceo korak, ali mu se lice iskrivilo od
bolova.
„Markuse?” oklevala je.
„Biću dobro.”
Izgledao joj je strašno. „Jesi li siguran?”, upita ga, „jer stvarno mislim da...”
„Dobro sa...m!” Posustao je i ščepao njeno rame da ne bi pao.
Onorija je strpljivo čekala da se sabere i ponudila mu i drugu ruku. Prihvatio
je, čvrsto je stisnuvši, i još jednom je bila zapanjena lepotom te ruke, njenom
veličinom i toplinom. Osetila je sigurnost, mada joj to nije delovalo smisleno.

53
 „Trebaće mi pomoć”, nevoljno je priznao.
„Naravno. Samo ću... uh...” Pomerila se malo bliže njemu, pa malo dalje.
„Stani pored mene”, reče on. „Moraću da se oslonim na tebe.”
Klimnula je glavom i pustila da smesti ruku na njeno rame. Osetila je težinu.
Bilo je lepo. „Tako”, reče ona, provlačeći svoju ruku oko njegovog struka. „Sada,
na koju stranu do Fensmora?”
Pokazao je glavom. „Tamo.”
Okrenula ih je na pravu stranu, pa rekla: „Mislim da je važnije pitanje koliko
daleko je Fensmor odavde?”
„Pet kilometara.”
„Pet...” Zaustavila je krik stišavajući glas. „Izvini, jesi rekao pet kilometara?”
„Otprilike.”
Da li je on lud! „Markuse, ja neću moći da te podupirem pet kilometara.
Moraćemo da idemo kod Rojlovih.”
„A, ne”, reče on smrtno ozbiljan. „Ja se tamo ne pojavljujem u ovom stanju.”
U sebi, Onorija se složila s njim. Povređen, neoženjen grof, potpuno zavistan
od njenog milosrđa? Gospođa Rojl bi to videla kao dar s neba. Verovatno bi ga
uvela u bolesničku sobu pre nego što bi i uspeo da se usprotivi. A Sesili Rojl bi
preuzela ulogu njegove negovateljice.
„Ionako ne bi morala da mi pomažeš celim putem”, reče on, „poboljšaće se
što više budem hodao.”
Pogledala ga je. „To nema nikakvog smisla.”
„Samo mi pomozi da odem do kuće, hoćeš li?” Zvučao je iscrpljeno. Možda
razdraženo. Verovatno i jedno i drugo.
„Pokušaću”, pristala je, ali samo zato što je znala da neće ići. Verovala je da
mu neće trebati više od pet minuta da prizna poraz.
Hramali su nekoliko metara, kad je Markus rekao: „Pravi krtičnjak bi bio
mnogo manji.”
„Znam, ali trebalo je da smestim celo stopalo u njega.”
Napravio je još jedan korak, pa više doskočio sledeći. „Šta si očekivala da će
se desiti?”
Uzdahnula je. Odavno je prevazišla osećanje sramote. Nije bilo svrhe da se
pravi da joj je ostalo ponosa. „Ne znam”, rekla je iznemoglo. Mislila sam da će
moj princ na belom konju doći i spasti me. Možda mi pomoći da odem kući
upravo ovako kako ja pomažem tebi.”
Bacio je pogled na nju. „A princ na belom konju je...”
Pogledala ga je kao da je poludeo. Svakako nije mogao očekivati da će mu
reći njegovo ime.
„Onorija”, podsticao je.

54
 „To se tebe ne tiče.”
Zakikotao se. „Šta bih ja mogao da uradim s tom informacijom?”
„Samo ne želim...”
„Obogaljila si me, Onorija.”
Bio je to nizak udarac, ali efikasan.
„Oh, dobro”, reče ona, odustavši od borbe. „Ako baš moraš da znaš, to je
Gregori Bridžerton.”
Markus se zaustavio i pogledao je s iznenađenjem: „Greg...”
„Najmlađi od njih”, prekinula ga je. „Najmlađi sin, mislim. Onaj koji je
neoženjen.”
„Znam ko je on.”
„U redu, onda. Šta s njim nije u redu?” Nakrivila je glavu u stranu, očekujući
odgovor.
Razmislio je malo: „Ništa.”
„Ti... čekaj”, trepnula je. „Ništa?”
Odmahnuo je glavom, pa prebacio težinu; zdravo stopalo mu se bilo umorilo.
„Ništa mi trenutno ne pada na pamet.” Bilo je istina. Mogla je mnogo gore od
Gregorija Bridžertona.
„Zaista?”, upita sumnjičavo. „Ne nalaziš ništa što bi moglo da se zameri
gospodinu Bridžertonu?”
Markus se pravio da razmišlja malo duže. Verovatno bi trebalo da odigra
svoju ulogu ovde, verovatno bi trebalo da bude zlikovac. Ako ne tu, onda ulogu
džangrizavog starca. „Mislim da je prilično mlad”, reče on. Krenuo je prema
oborenom drvetu, udaljenom oko pet metara od njih. „Pomozi mi da dođem do
onog stabla, hoćeš li? Moram malo da sednem.”
Zajedno su othramali do dugačkog, debelog stabla. Onorija je pažljivo
odvojila njegovu ruku od svog ramena i spustila ga da sedne. „Nije toliko mlad”,
reče ona.
Markus je gledao u svoje noge. Spolja je sve izgledalo normalno, ali osećao
se kao da je imao okove oko njih, a onda ugurao sve to u čizme. „Još je na
univerzitetu”, reče on.
„Stariji je od mene.”
Pogledao je nazad u nju. „Da li je u poslednje vreme šutnuo nekog psa?”
„Ne da ja za to znam.”
„U tom slučaju, u redu.” Slobodnom rukom je napravio nekarakterističan
širok pokret. „Imaš moj blagoslov.”
Skupila je oči: „Zašto meni treba tvoj blagoslov?”
Dragi bože, bila je teška. „Ne treba ti, ali da li je toliko bolno primiti ga?”
„Ne”, polako je izgovorila, „ali...”
55
 Čekao je. Naposletku reče: „Ali šta?”
„Ne znam.” Obe reči je odsečno izgovorila sve vreme ga gledajući u oči.
Suzdržao se da se ne osmehne. „Zašto si toliko sumnjičava kada su u pitanju moje
namere?”
„Oh, ne znam”, odgovorila je sarkastično. „Možda zato što si me mrko gledao
cele prošle sezone.”
„Nisam.”
Frknula je: „O, da, jesi!”
„Možda sam mrko gledao jednog ili dvojicu tvojih udvarača”, dovraga, nije
mislio to da kaže, „a ne tebe.”
„Onda si me špijunirao”, rekla je pobednički.
„Naravno da nisam”, slagao je. „Ali nikako nisi mogla da mi nedostaješ”
Zastao joj je dah od straha: „Šta sad to znači?”
Prokletstvo, sad se upleo. „Ne znači baš ništa. Bila si u Londonu. Ja sam bio
u Londonu.” Pošto nije odgovorila, dodao je. „Video sam i sve druge dame.” A
onda, pre nego što je shvatio da je to najgore što je mogao da kaže, dodao je: „Ti
si, prosto, jedina koje se sećam.”
Sasvim se utišala i gledala u njega onim svojim proganjajućim izrazom kao u
sove. Mrzeo je kad to radi. Značilo je da prenapregnuto razmišlja ili vidi previše,
i osetio se razotkriveno. Čak i kad je bila dete, osećao je da ga vidi dublje nego
ostali članovi porodice. Nije imalo smisla; većinu vremena bila je radosna i vesela
Onorija, ali kada bi ga tako pogledala, tim svojim očima boje lavande, shvatao bi
ono što njena porodica nikad nije, da ona razume ljude.
Razumela je njega.
Odmahnuo je glavom, želeći da otrese sećanja. Nije želeo da se seća njene
porodice, kako je sedeo za njihovim stolom i osećao se kao deo njihovog sveta. I
nije želeo da misli o njoj. Nije želeo da je gleda u lice i misli kako su njene oči iste
boje kao presličica, koja iskače svuda po livadama. Dolaze svake godine u ovo
vreme, i na trenutak je pomislio - pre nego što je te misli odgurnuo - da je to njeno
cveće. Ali ne latice, one su bile previše tamne. Onorijine oči su bile kao mladi
izdanci, čija boja još nije prešla u plavu.
Steglo ga je u grudima; pokušavao je da diše. O tome zaista nije želeo da
razmišlja, nije znao kako može da pogleda cvet i tačno uoči deo koji je bio iste
boje kao njene oči.
Želeo je da ona nešto kaže, ali, naravno, nije. Ne sada, kada bi njeno brbljanje
bilo dobrodošlo.
Napokon, meko je rekla: „Mogu da te upoznam.”
„Šta?”, nije imao predstavu o čemu ona govori.
„Mogu da te upoznam”, ponovila je, „s nekom od mladih dama. S onima za
koje si rekao da ih ne poznaješ.”
56
 Oh, zaboga, zar je mislila da je to problem? Upoznao je svaku damu u
Londonu; samo nije poznavao nijednu od njih.
„Bilo bi mi zadovoljstvo”, rekla je ljubazno.
Ljubazno?
Sažaljivo?
„Nepotrebno”, reče ón grubim glasom.
„Ne, naravno, upoznao si se...”
„Samo mi se ne sviđa...”
„Misliš da smo smešne...”
„One ne pričaju ni o čemu...”
„Čak bi i meni bilo dosadno...”
„Istina je da”, izjavio je, željan da se ovaj razgovor završi, „ja mrzim
London.”
Izgovorio je to glasnije nego što je želeo, i osećao se kao budala. Budala koja
će morati da upotrebi nož na svojim drugim po redu najboljim čizmama. „Ovo ne
ide”, reče.
Izgledala je zbunjeno.
„Ovako nikada nećemo stići do Fensmora.” Video je koliko se suzdržava da
ne izusti da mu je to već rekla i odlučio je da oboje poštedi poniženja, „Moraćeš
da odeš do Brikstena. Bliže je i znaš put.” Onda se setio s kim razgovara: „Znaš
put, zar ne?”
Nije ovo prihvatila kao uvredu. „Samo moram da ostanem na stazi dok ne
stignem do malog jezera. Onda idem uzbrdo i brzo ću stići.”
Klimnuo je glavom. „Moraćeš da pošalješ nekoga po mene. Ne iz Brikstena.
Pošalji uputstva u Fensmor. Džimiju.”
„Džimiju?”
„Mom glavnom konjušaru. Samo mu poruči da sam na stazi ka Brikstenu,
otprilike pet kilometara daleko od kuće. On će znati šta treba da radi.”
„Bićeš dobro ovde sasvim sam?”
„Sve dok ne pada kiša”, našalio se. Oboje su pogledali gore. Debeli sivi
pokrivač se zloslutno širio nebom. „Prokletstvo!”, reče on.
„Trčaću”, reče ona.
„Nemoj.” Mogla je da zakorači u pravi krtičnjak, i šta su onda uradili? „Nemoj
i ti da se sapleteš i padneš.”
Krenula je, pa se zaustavila i rekla: „Javićeš mi da si bezbedno stigao kući?”
„Naravno.” Nije mogao da se seti kada je poslednji put nekome morao da javi
da je dobro. Bilo je nečeg uznemirujućeg u tome. Ali i nečeg lepog.
Gledao je kako odlazi i osluškivao kako zvuk njenih koraka iščezava. Koliko
li će proći pre nego što pomoć stigne? Do Brikstena joj je trebalo kilometar i po,
57
pod uslovom da se ne izgubi usput. Onda je imala da napiše pismo i pošalje po
nekome u Fensmor. Zatim, Džimi treba da osedla dva konja i nađe put kroz šumu
na stazi koja je više bila za hodanje nego za jahanje.
Sat? Ne, sat i po, možda i duže.
Spustio se na zemlju da bi mogao da se nasloni na stablo. Gospode, bio je
umoran. Članak ga isuviše boli da bi mogao da zaspi, ali mu se oči svejedno
sklapaju.
Tada je osetio prvu kap kiše.

58
 Šesto poglavlje

Dok je stigla do Brikstena, Onorija je bila mokra do gole kože. Kiša je počela
jedva pet minuta nakon što je ostavila Markusa pored oborenog drveta. Najpre je
bila lagana - tek poneka kap tu i tamo. Dovoljno da dosađuje, nedovoljno da
napravi štetu.
Ali kad je stigla na kraj staze, kiša je počela da pada kao luda. Trčala je preko
travnjaka što je brže mogla, ali nije mnogo vredelo. Deset sekundi na pljusku, i
bila je potpuno natopljena.
Nije želela ni da misli o Markusu koji će ostati u šumi još najmanje sat
vremena. Pokušavala je da se seti gde ga je ostavila. Hoće li ga lišće zakloniti od
kiše? Tek je bilo proleće i grane još nisu sasvim olistale.
Najpre je pokušala da uđe u Briksten na bočna vrata, ali su bila zaključana i
morala je da zaobiđe zgradu do prednje strane. Vrata su se otvorila i pre nego što
je pokucala, ona je uletela.
„Onorija!” Sara uzviknu, žureći prema njoj. „Čekala sam te na prozoru. Gde
si bila? Poludela sam od brige. Upravo smo nameravali da pošaljemo društvo da
te traži. Rekla si da ideš da bereš cveće, ali se nisi vratila.”
Onorija je pokušala da se ubaci između svake od Sarinih rečenica, ali je uspela
samo da uzme toliko daha da joj kaže: „Stani.” Pogledala je dole; oko njenih nogu
su se napravile barice. Jedan potočić se oslobodio i potekao je ka zidu.
„Moraćemo da te osušimo”, reče Sara. Uhvatila je Onoriju za ruku: „Smrzla
si se.”
„Saro, stani.” Onorija je oslobodila Sarine ruke i uhvatila je za rame. „Molim
te, treba mi list papira. Moram da napišem pismo.”
Sara ju je pogledala kao da je poludela.
„Sada. Moram da...”
„Ledi Onorija!” Gospođa Rojl je užurbano ušla u dvoranu. „Sve si nas veoma
zabrinula. Gde si, zaboga, otišla?”
„Tražila sam cveće”, slaga Onorija, „ali, molim vas, moram da napišem
pismo.”
Gospođa Rojl je opipala njeno čelo. „Mislim da nemaš groznicu.”
„Trese se”, reče Sara.

59
 Pogledala je gospođu Rojl: „Mora da se izgubila. Mnogo se loše snalazi u
prostoru.”
„Da, da”, reče Onorija, spremna da se složi sa svakom uvredom, samo ako će
to označiti kraj razgovora. „Ali molim vas, poslušajte me za trenutak. Moram brzo
da delam. Lord Četeris je ostao u šumi, i rekla sam mu da ću...”
„Šta?”, gospođa Rojl je zakričala. „O čemu ti to govoriš?”
Ukratko, Onorija je ispričala priču koju je smislila žureći kući. Odvojila se od
grupe i izgubila se. Lord Četeris se šetao šumom. Rekao joj je da staza prelazi
preko granice dva imanja. Onda je uganuo članak.
Većinom je bila istina.
„Dovešćemo ga ovde”, gospođa Rojl reče. „Odmah ću poslati nekoga.”
„Ne”, reče Onorija, još uvek bez daha. „Želi da ide kući. Tražio mi je da
pošaljem pismo glavnom konjušaru. Rekao mi je tačno šta da napišem.”
„Ne”, čvrsto reče gospođa Rojl. „Mislim da treba da dođe ovamo.”
„Gospođo Rojl, molim vas, dok mi ovde gubimo vreme na raspravu, on je
tamo na kiši.”
Gospođa Rojl je očigledno bila u dilemi, ali je naposletku klimnula glavom i
rekla: „Prati me.” U niši u hodniku bio je pisaći sto. Izvadila je papir, olovku i
mastilo, i pomerila se da Onorija može da sedne. Ali Onoriji su prsti utrnuli; jedva
je uspevala da uhvati olovku. A kosa joj je kapljala po papiru.
Sara je prišla: „Želiš li da ja napišem umesto tebe?”
Onorija je zahvalno pristala i govorila Sari šta da napiše, sve vreme
zanemarujući gospođu Rojl, koja je bdela nad njima i prekidala ih
često komentarima kojima je nudila savet.
Sara je napisala pismo, potpisala Onoriju, a onda ga, s Onorijinom dozvolom,
predala gospođi Rojl.
„Molim vas, pošaljite ga s najbržim jahačem”, molila je Onorija. Gospođa
Rojl ga je uzela i žurno izašla. Sara je istog trenutka ustala i uhvatila rođaku za
ruku: „Moraš da se ugreješ”, izgovorila je glasom koji nije dozvoljavao
protivljenje. „Odmah ideš sa mnom. Već sam naložila služavki da spremi toplu
kupku.”
Onorija je klimnula glavom. Uradila je šta je trebalo, sad je mogla da
posustane.

Sledeće jutro je osvanulo podrugljivo vedro. Onorija je prespavala dvanaest

sati, ušuškana ispod pokrivača, s toplom ciglom kraj nogu. Sara se ušunjala u
njenu sobu u jednom trenutku da joj kaže da su dobili vesti iz Fensmora; Markus
je bezbedno stigao kući i sada je verovatno u svom krevetu sa sopstvenom ciglom
kraj nogu.

60
 Dok se Onorija oblačila, i dalje se brinula. Bila se skroz smrzla dok je stigla
do Brikstena, a on je na kiši bio mnogo duže od nje. Bilo je i vetrovito; čula je
kako drveće šušti i škripi po prozoru dok se kupala. Markus se vrlo verovatno
prehladio. A šta ako je članak slomio, a ne uganuo? Da li su već poslali po lekara
da ga zaleči? Da li će znati to da urade?
I ko su uopšte bili om? Markus nije imao porodicu. Ko se brinuo o njemu kad
se razboli? Ima li u Fensmoru ikoga osim posluge?
Moraće da proveri da li je dobro. Inače neće moći da živi sa sobom.
Dole na doručku drugi gosti su se iznenadili što je vide. Gospoda su se vratila
u Kembridž, ali mlade dame su bile okupljene oko stola i doručkovale kuvana jaja
i tost.
„Onorija!”, uzviknu Sara. „Šta, zaboga, tražiš van kreveta?”
„Osećam se sasvim dobro”, Onorija ju je uveravala. „Nemam čak ni kijavicu.”
„Prsti su joj sinoć bili kao ledenice”, Sara je pričala Sesili i Ajris. „Nije mogla
ni olovku da drži.”
„Ništa što topla kupka i spavanje ne mogu da izleče”, reče Onorija. „Ali volela
bih ovog jutra da odem do Fensmora. Moja je krivica što je lord Četeris uganuo
članak, i, zaista, moram da vidim kako je.”
„Kako je to tvoja krivica?” upita Ajris.
Onorija se gotovo ugrizla za usnu. Zaboravila je da je taj deo izostavila iz
svoje priče. „Ništa važno, zaista”, improvizovala je. „Spotakla sam se o
koren drveta, i on je zakoračio da me zadrži. Mora da je stao u krtičnjak.”
„Oh, mrzim krtice!”, reče Ajris.
„Meni su ipak simpatične”, ubacila se Sesili.
„Moram da nađem tvoju majku”, reče Onorija. „Trebaće mi kočija. Ili mogu
da jašem do tamo. Više ne pada kiša.”
„Trebalo bi prvo da doručkuješ”, reče Sara.
„Nikada te neće pustiti samu”, odgovori Sesili. „Fensmor je imanje
neoženjenog čoveka.”
„Teško da je sam”, reče Ajris, „mora da ima mnogo posluge.”
„Bar stotinu, rekla bih”, reče Sesili. „Jesi li videla kuću? Ogromna je. Ali to
ništa ne znači.” Okrenula se prema Onoriji. „I dalje živi sam. Nema nikog ko bi
mogao biti pristojna pratnja.”
„Povešću nekoga sa sobom”, nestrpljivo reče Onorija. „Zaista me nije briga.
Samo želim da krenem.”
„Kuda ćeš nekoga povesti sa sobom?”, upita gospođa Rojl dok je ulazila u
prostoriju.
Onorija je ponovila svoj zahtev gospođi Rojl, koja se odmah složila.

61
 „Naravno, moramo videti da li je grof dobro. Bilo bi nehrišćanski od nas da to
ne učinimo.”
Onorija se začudila. Nije očekivala da će ovo biti tako lako.
„Ja ću ići s tobom”, reče gospođa Rojl.
Šolja čaja tresnu o tacnu. Kada je Onorija pogledala prema stolu, Sesili se
kruto osmehivala, dok je prste praktično zabola u šoljicu.
„Majko”, reče Sesili, „ako ti ideš, trebalo bi da pođem i ja.”
Gospođa Rojl je zastala da razmisli, ali pre nego što je odgovorila, Sara reče:
„Ako Sesili ide, idem i ja.”
„Zašto?”, zapita Sesili.
„Ja sam sigurna”, Ajris suvo reče, „da ja ne treba ni u kom slučaju da idem.”
„Zaista me nije briga ko će me pratiti”, Onorija reče, trudeći se da ne izgleda
napeto kao što se osećala, „samo želim da krenem što pre.”
„Sesili će ići s tobom”, objavila je gospođa Rojl. „Ja ću ostati ovde s Ajris i
Sarom.”
Sara je bila vidno ogorčena zbog ovakvog raspleta, ali nije se raspravljala.
Sesili je, s druge strane, skočila na noge i široko se nasmejala.
„Sesili, idi gore i neka ti Pegi sredi kosu”, gospođa Rojl reče. „Ne možeš...”
„Molim vas”, Onorija je prekinula. „Ja bih zaista da što pre krenem.”
Gospođa Rojl je bila u dilemi, ali ni ona nije mogla da tvrdi da je frizura njene
kćeri važnija od zdravlja grofa Četerisa. „U redu”, reče žustro. „Idite, onda. Ali
želim da budem jasna. Ako je jako bolestan, morate insistirati da se prebaci ovamo
na oporavak.”
Onorija je bila prilično sigurna da se to neće desiti, ali ništa nije rekla, već se
odšetala do prednjih vrata sa Sesili i gospođom Rojl, koje su je u stopu pratile.
„I recite mu da ne nameravamo da se vratimo u Kembridž narednih nekoliko
nedelja”, nastavila je gospođa Rojl.
„Ne nameravamo?” upita Sesili.
„I pošto ste sasvim oslobođene svih obaveza, možete svaki dan ići da ga
obiđete.” Gospođa Rojl je zastala. „Hm, ako je to ono što lord Četeris želi.”
„Naravno, majko”, Sesili posramljeno reče.
„I pozdravite ga od mene”, nastavljala je gospođa Rojl.
Onorija je požurila niz stepenice da bi sačekala kočiju, koja je već trebalo da
stigne.
„I prenesite mu da mu gospodin Rojl i ja želimo brz oporavak.”
„On možda i nije bolestan, majko”, reče Sesili.
Gospođa Rojl se namrštila: „Ako jeste...”
„Ja ću preneti tvoje želje”, Sesili je završila umesto nje.

62
 „Evo kočije”, reče Onorija, očajno želeći da pobegne.
„Zapamtite”, gospođa Rojl je pozvala Onoriju i Sesili dok im je lakej
pomagao da uđu u kočiju. „Ako je bolestan, dovedite ga...”
Ali one su već bile otišle.

Markus je još bio u krevetu kada je njegov batler tiho ušao u sobu da ga
obavesti da su ledi Onorija Smajd Smit i gospođica Rojl došle i da čekaju u žutom
salonu.
„Želite li da im kažem da niste u mogućnosti da primate goste?”, pitao je.
Na trenutak Markus je bio u iskušenju da kaže da želi. Loše se osećao, i bio
je siguran da je još gore izgledao. Kad ga je Džimi pronašao prethodno veče,
toliko je cvokotao da se začudio što nije sam sebi izbio zub. Kada je stigao kući,
morali su da iseku čizmu na njemu. Što je samo po sebi bilo sasvim dovoljno -
zaista je voleo te čizme - ali je i njegov lični sluga bio pomalo agresivan, pa je
Markus zaradio i posekotinu od desetak centimetara. Da je situacija bila obrnuta,
on bi insistirao na tome da Onoriju vidi sopstvenim očima uveri se da je dobro,
pa će izgleda morati da joj dopusti da i ona uradi isto. Što se tiče druge devojke -
gospođica Rojl, kako batler reče - nadao se da nije preosetljiva.
Jer poslednji put kad se pogledao u ogledalo, mogao se zakleti da je njegova
koža bila zelena.
Zahvaljujući ličnom slugi - koji mu je pomogao i da se obuče i da se spusti
niz stepenice - Markus je smatrao da je izgledao koliko-toliko pristojno kada je
pozdravio dve dame.
„Dragi bože, Markuse”, Onorija je uzviknula ustajući, „izgledaš kao smrt!”
Izgleda da nije bio u pravu: „I meni je drago što vidim tebe, Onorija.” Krenuo
je ka sofi: „Nemaš ništa protiv da sednem?”
„Ne, molim te, samo napred. Oči su ti strašno upale.” Napravila je grimasu,
gledajući ga kako pokušava da zaobiđe sto: „Mogu li da ti pomognem?”
„Ne, ne, sve je u redu.”
Poskočio je dvaput da dođe do jastuka, a onda je praktično pao unazad na
sofu. U bolesničkoj sobi, izgleda, nema mesta dostojanstvu.
„Gospođice Rojl”, reče on, klimnuvši glavom drugoj dami. Sreo je jednom ili
dvaput prethodnih godina. Bio je prilično siguran.
„Lorde Četerise”, reče ona učtivo, „moji roditelji šalju pozdrave i želje za brz
oporavak.”
„Hvala vam”, reče on, blago se naklonivši. Odjednom se osetio veoma
umorno. Put od spavaće sobe do salona mora da je bio zamorniji nego što je
očekivao. A i prethodne noći nije dobro spavao. Počeo je da kašlje čim je dotakao
jastuk, i otada nije prestajao.

63
 „Oprostite”, izvini se damama kad je stavio jastuče na sto ispred sebe i
podigao nogu na njega, „rečeno mi je da nogu držim podignutu.”
„Markuse”, Onorija reče, odmah se oslobodivši svakog pokušaja učtivog
razgovora, „trebalo bi da budeš u krevetu.”
„Tamo sam i bio”, suvo odgovori, „dok me nisu obavestili da imam
posetioce.”
To mu je donelo pogled pun prigovaranja, što ga je trenutno podsetilo na
gospođicu Prim, njegovu dadilju pre tako mnogo godina. „Trebalo je da kažeš
svom batleru da ne primaš goste”, reče ona.
„Zaista?”, promrmlja on. „Siguran sam da bi to pokorno prihvatila i otišla
kući uverena da sam dobro.” Pogledao je u drugu damu, ironično nakrivivši glavu
u stranu. „Šta vi mislite, gospođice Rojl? Da li bi ledi Onorija otišla bez
prigovora?”
„Ne, gospodine”, reče gospođica Rojl, razvukavši usne. „Bila je vrlo odlučna
da vas vidi svojim očima.”
„Sesili!”, Onorija ogorčeno reče.
Markus se o to namerno oglušio. „Tako znači, gospođice Rojl?”, reče on, još
više se iskrenuvši ka njoj. „Greje mi srce to što je zabrinuta.”
„Markuse”, reče Onorija, „prestani s tim odmah!”
„Ona je jedna uporna mala stvar”, reče on.
„Markuse Holrojde”, Onorija je bila ozbiljna, „ako ne prestaneš da me
zadirkuješ ovog trena, reći ću gospođi Rojl da zaista želiš da budeš premešten u
Briksten na dalji oporavak.”
Markus se zaledio, suzdržavajući smeh. Gledao je u gospođicu Rojl, koja je
takođe suzdržavala smeh. Oboje su izgubili bitku.
„Gospođa Rojl je veoma raspoložena da pokaže kako je sposobna kao
negovateljica”, dodala je Onorija uz đavolski leden osmeh.
„Ti si pobedila, Onorija”, reče Markus, zavaljujući se u jastuke iza sebe, ali
njegov smeh je podstakao kašalj, i bio mu je potreban gotovo ceo minut da se
smiri.
„Koliko dugo si sinoć bio na kiši?”, zahtevno upita Onorija. Prišla mu je i
pipnula čelo, dok je gospođica Rojl razrogačila oči zbog tako intimnog postupka.
„Imam li temperaturu?”, promrmljao je.
„Mislim da nemaš”, ali se namrštila. „Malo si topao. Možda bi trebalo da ti
donesem ćebe.”
Markus je zaustio da joj kaže da to nije potrebno, ali je onda shvatio da to,
zapravo, zvuči fino. I bilo mu je neobično drago što je to predložila, pa je samo
potvrdno klimnuo glavom.
„Doneću ja”, reče gospođica Rojl, skočivši na noge, „videla sam služavku u
hodniku.”
64
 Kad je izašla, Onorija je sela i zabrinuto ga posmatrala. „Tako mi je žao”, reče
čim su ostali sami, „užasno se osećam što ti se to dogodilo.”
Odmahnuo je rukom na to: „Biču dobro.”
„Još mi nisi rekao koliko dugo si bio tamo na kiši”, podsetila ga je.
„Oko sat?”, nagađao je. „Verovatno dva.”
Tužno je uzdahnula: „Tako mi je žao.”
Izvio je usne u osmejak. „To si već rekla.”
„Pa... jesam.”
Želeo je još jednom da se nasmeje, jer je ovo zaista bio smešan razgovor, ali
ga je obuzeo još jedan napad kašlja.
Ona se zabrinuto smračila: „Možda bi trebalo da dođeš u Briksten.”
Još nije mogao da govori, ali je prostrelio pogledom.
„Brinem se što si ovde sasvim sam.”
„Onorija”, promrsio je, nakon čega se opet nakašljao, „uskoro ideš u London.
Gospođa Rojl je veoma ljubazna komšinica, siguran sam, ali više želim da se
oporavljam u svojoj kući.”
„Da”, Onorija je odmahnula glavom, „da ne pominjemo da bi te oženila sa
Sesili do kraja meseca.”
„Neko me je pozvao?”, upita Sesili vedro, vraćajući se u sobu s tamnoplavim
ćebetom.
Markus je imao još jedan napad kašlja, doduše, ovaj je pomalo odglumio.
„Izvoli”, reče Sesili. Donela je ćebe, ali nije znala šta da radi s njim. „Možda bi ti
trebalo da mu pomogneš”, reče ona Onoriji.
Onorija je uzela ćebe, razmotavajući ga dok je prilazila. „Tako”, reče meko,
saginjući se da raširi toplu vunu preko njega. Nežno se nasmejala dok ga
je ušuškavala: „Je li previše tesno ovako?”
Odmahnuo je glavom. Bilo mu je čudno što se neko brine o njemu. Kad je
završila, uspravila se i duboko udahnula, pa rekla da mu je potreban čaj.
„O, da”, složila se gospođica Rojl, „to je prava stvar.”
Markus ovaj put nije ni pokušao da se usprotivi. Bio je siguran da izgleda
jadno, sav zamotan u ćebe s nogom na stočiću, a nije želeo ni da razmišlja šta im
je prolazilo kroz glavu kad počne da kašlje. Osetio je utehu što se neko bavi njime,
pa ako Onorija smatra da mu je potreban čaj, on će je rado usrećiti i popiti ga.
Rekao joj je gde da zazvoni za čaj. Vratila se na svoje mesto prekoputa njega,
kada je i služavka ušla da vidi šta je potrebno.
„Dolazi li doktor da ti pogleda članak?”, upita ona.
„Nema potrebe”, rekao joj je. „Nije slomljen.”
„Jesi li siguran? Nije to baš nešto s čim se treba igrati.”
„Siguran sam.”
65
 „Bolje bih se osećala kad bi...”
„Onorija, tiho. Nije slomljen.”
„A tvoja čizma?”
„Njegova čizma?”, upita gospođica Rojl. Bila je zbunjena.
„Bojim se da je ona uništena”, odgovori on.
„Oh, bože”, reče Onorija, „i mislila sam da će morati da je raseku.”
„Morali su da raseku tvoju čizmu?”, ponavljala je gospođica Rojl. „Oh, pa to
je užasno!”
„Članak mu je jako natekao”, Onorija joj je objasnila, „bio je to jedini način.”
„Ali čizmu”, navaljivala je gospođica Rojl.
„Nije mi bila omiljena”, reče Markus, nastojeći da oraspoloži sirotu
gospođicu Rojl. Ponašala se kao da je neko obezglavio štene.
„Pitam se da li se može naručiti samo jedna čizma”, razmišljala je Onorija,
„da se upari s drugom. Tada ne bi bila potpuna šteta.”
„O, ne, to ne bi moglo”, gospođica Rojl reče, postavši ekspert na tu temu,
„koža se nikada ne bi podudarala.”
Dolaskom gospođe Vederbi, njegove dugogodišnje kućepaziteljke, Markus je
bio pošteđen poduže rasprave o obući. „Počela sam da pripremam čaj i pre nego
što ste zatražili”, obznanila je, užurbano noseći poslužavnik.
Nije ga to iznenadilo, pa se nasmešio. Uvek je tako radila. On ju je upoznao s
Onorijom i gospođicom Rojl, i kada je spazila Onoriju, oči su joj zasijale.
„Oh, vi mora da ste sestra gospodara Danijela!” gospođa Vederbi uzviknu,
poslužujući čaj.
„Jesam”, Onorija ozareno reče. „Vi ga poznajete?”
„Da. Dolazio je nekoliko puta, obično kada je stari grof bio van grada. I
dolazio je nekoliko puta otkako je gospodar Markus postao grof.”
Markus se zarumeneo kada je upotrebila naziv iz detinjstva, ali je nije
ispravljao. Gospođa Vedrbi bila mu je kao majka dok je odrastao, najčešće jedini
topao osmeh ili reč ohrabrenja u celom Fensmoru.
„Tako mi je drago što smo se upoznale”, nastavila je gospođa Vederbi.
„Toliko toga sam čula o vama.”
Onorija se iznenađeno trgla: „Zaista?”
I Markus se iznenađeno trgao. Nije mogao da se seti da je ikada ikome
pomenuo Onoriju, pogotovo ne kućepaziteljki.
„O, da”, reče gospođa Vederbi. „Kada su bili deca, naravno. Moram da
priznam da i dalje o vama razmišljam kao o detetu. Ali već ste prava mlada dama,
zar ne?”
Onorija se nasmešila i potvrdno klimnula glavom.

66
 „Kako želite čaj?”, upita kućepaziteljka. Sipala je mleko u sve tri šolje, nakon
što je dobila uputstva od dve dame.
„Dugo je vremena prošlo otkako sam poslednji put videla gospodara
Danijela”, nastavila je, podižući čajnik. „Pravi je nevaljalac, ali ga volim. Je li on
dobro?”
Zavladala je neprijatna tišina, i Onorija pogleda Markusa, tražeći pomoć. On
smesta pročisti grlo i reče: „Mora da to nisam pomenuo, gospođo Vederbi. Lord
Vinsted je već nekoliko godina van zemlje.” Ostatak priče će joj ispričati kasnije,
ali ne pred Onorijom i njenom prijateljicom.
„Razumem”, reče ona, ispravno tumačeći tišinu kao znak da o tome ne treba
dalje da nastavi. Pročistila je grlo nekoliko puta, pa dodala prvu šoljicu Onoriji.
„I jedna za vas”, rekla je predavši drugu gospođici Rojl.
Obe su se zahvalile, a ona je pružila Markusu njegovu šolju. „Pobrinite se da
popije sve, hoćete li?”
Onorija se nasmešila: „Svakako.”
Gospođa Vederbi se približila i šapnula: „Gospoda su užasni pacijenti.”
„Čuo sam to”, napomenu Markus.
Kućepaziteljka ga je lukavo pogledala. „I trebalo je”, rekla je, nakon čega se
naklonila i napustila prostoriju.
Ostatak posete prošao je bez važnijih događaja. Popili su čaj (Markus dve
šolje, na Onorijino navaljivanje), pojeli keks i ćaskali o nekim sitnim temama, dok
Markus nije ponovo počeo da kašlje. Ovaj put je to trajalo tako dugo, da je Onorija
insistirala da se odmah vrati u krevet.
„Svejedno je vreme da krenemo”, reče, na šta obe ustadoše, „sigurna sam da
se gospođica Rojl raduje našem povratku.”
Markus je klimnuo glavom i zahvalno se nasmešio kada su ga uveravale da
ne ustaje zbog njih. Zaista se loše osećao, i već je mislio kako bi verovatno trebalo
da proguta ponos i zatraži da ga odnesu nazad u sobu.
Nakon što dame odu, naravno.
Zaječao je. Mrzeo je da bude bolestan.

Kada su ušle u kočiju, Onorija se zavalila i opustila. Markus je izgledao

bolesno, ali nije ništa što jedna nedelja odmora i supa neće moći da izleče. Njen
mir je naglo bio narušen nakon što je Sesili izgovorila: „Mesec dana”. Onorija je
pogledala: „Molim?”
„Toliko predviđam” Sesili je pucnula prstima. „Proći će mesec dana pre nego
što lord Četeris zaprosi.”
„Koga?”, upita Onorija i pokuša da sakrije iznenađenje. Markus nije pokazao
nikakvu naklonost prema Sesili, a i nije u redu biti tako hvalisav. „Tebe, bleso.”
Onorija se zagrcnula. „Oh!”, uzbuđeno izusti. „Oh, oh, oh, oh, ne!”
67
 Sesili se zlobno nasmeši.
„Ne, ne.” Onorija je poput idiota ponavljala jednosložne reči i ponavljala ih
je glasno. „Ne”, reče još jednom, „o, ne!”
„Smela bih da se kladim”, Sesili nevaljalo reče, „bićeš udata do kraja ove
sezone.”
„Nadam se”, reče Onorija, napokon našavši reči, „ali ne za lorda Četerisa.”
„Oh, sad je postao lord Četeris? Nemoj misliti da mi je promaklo da si ga sve
vreme oslovljavala ličnim imenom.”
„Tako ga poznajem”, usprotivi se Onorija. „Znam ga od svoje šeste godine.”
„Ponašali ste se... vas dvoje ste tamo bili... Oh, kako bih rekla?” Sesili
je napućila usne i gledala u krov kočije. „Ponašali ste se kao da ste već u
braku, možda?”
„Ne budi smešna.”
„Čekaj samo da ispričam ostalima.”
„Govorim istinu”, reče Sesili samozadovoljno. Počela je da se kikoće.
Onorija je gotovo iskočila iz kočije: „Nemoj da si se usudila!”
„Mislim da se dama previše protivi.”
„Molim te, Sesili, uveravam te, između mene i lorda Četerisa nema ničega, i
obećavam ti, nikada se nećemo venčati. Ako raširiš glasine, samo ćeš me
unesrećiti.”
Sesili je nakrivila glavu u stranu: „Nema ničega?”
„Izvrćeš moje reči. Naravno da mi je drag. Bio mi je kao brat.”
„U redu”, složi se Sesili. „Neću ništa reći.”
„Dok se ne verite. A onda ću svima da vičem da sam ovo predvidela.” Onorija
se nije ni trudila da odgovori. Neće biti veridbe, pa ona neće moći da viče. Tek je
kasnije shvatila da je tada prvi put izgovorila da joj je Markus bio poput brata - u
prošlom vremenu.
A ako joj više nije bio brat, šta joj je bio sada?

68
 Sedmo poglavlje

Onorija se sutradan vratila u London. Sezona će početi tek za mesec dana, ali
trebalo je mnogo toga pripremiti. Prema rečima njene nedavno udate rođake
Marigold, koja ju je posetila naredno poslepodne, ružičasta boja je bila poslednja
moda, mada bi kod modistkinje morala da pripazi i da traži boju jagorčevine,
maka ili rubina. Osim toga, svaka žena je jednostavno morala imati kolekciju
narukvica. Marigold je uveravala da se bez toga ne može.
S obzirom na to da je ovo bio samo početak Marigoldinog modnog
savetovanja, Onorija je naumila da već krajem nedelje ode kod modistkinje. Dok
je birala nijansu ružičaste boje (jagorčevina, samo da sve bude prostije), stiglo je
pismo iz Fensmora.
Onorija je pretpostavljala da je od Markusa, i željno ga je otvorila, obradovana
što je našao vremena da joj piše. Kad je otvorila pismo, rukopis je izgledao previše
ženstveno da bi mogao biti njegov.
Briga joj se ocrtala na spuštenim obrvama. Sela je i počela da čita.

Draga moja ledi Onorija,

Oprostite mi na drskosti što vam upućujem pismo, ali ne znam kome
bih se drugom obratila. Lord Četeris nije dobro. Ima groznicu već tri
dana, a od sinoć je bez svesti. Doktor ga posećuje svako poslepodne, ali
on govori da možemo samo da posmatramo i čekamo.
Kao što znate, grof nema porodicu, ali ipak imam potrebu da nekoga
obavestim, a on je o vama i vašoj porodici uvek govorio s velikim
poštovanjem.
Iskreno,
Gospođa Vederbi,
kućepaziteljka grofa Četerisa

„O, ne”, promrmlja Onorija, zureći u pismo dok joj se pogled nije izgubio.
Kako je ovo moguće? Kada je napustila Fensmor, Markus jeste imao
grozan kašalj, ali nije imao groznicu. Ništa nije nagoveštavalo da će mu se
stanje tako pogoršati. I šta je gospođa Vederbi nameravala poslavši joj pismo? Da

69
li je prosto obaveštavala o Markusovom stanju ili joj je tražila da dođe u Fensmor?
I ako je u pitanju drugo, da li je smatrala da je Markusovo stanje toliko loše?
„Majko”, pozva Onorija. Ustala je i počela da korača kroz kuću. Srce joj je
jako tuklo, pa je brže i koračala. Pozvala je glasnije: „Majko!”
„Onorija?”, ledi Vinsted se pojavila na vrhu stepeništa, hladeći se omiljenom
kineskom lepezom, „šta se to događa? Da li je nastao neki problem kod
modistkinje? Mislila sam da ćeš ići s Marigold.”
„Ne, nije to u pitanju”, reče Onorija, žureći uz stepenice. „U pitanju je
Markus.”
„Markus Holrojd?”
„Da. Primila sam pismo od njegove kućepaziteljke.”
„Od njegove kućepaziteljke? Zašto bi ona...?”
„Videla sam ga u Kembridžu, sećaš se? Pričala sam ti o tome...”
„Oh, da, da.” Njena majka se nasmejala. „Kakva divna slučajnost da naletiš
na njega. Gospođa Rojl mi je pisala o tome. Mislim da se nada da će on razviti
naklonost prema njenoj ćerki.”
„Majko, evo, molim te, pročitaj.” Predala joj je pismo od gospođe Vederbi.
„Veoma je bolestan.”
Ledi Vinsted je brzo iščitala kratko pismo, zabrinuto stiskajući usne. „Oh,
bože! Ovo su zaista loše vesti.”
Onorija je uhvatila majku za ruku, trudeći se da joj naglasi koliko je situacija
ozbiljna. „Moramo krenuti za Fensmor. Odmah.”
Ledi Vinsted je iznenađeno pogledala: „Mi?”
„On nema nikog drugog.”
„Pa to ne može biti istina.”
„Istina je”, Onorija je uveravala. „Zar se ne sećaš koliko je često dolazio kod
nas dok su on i Danijel bili na Itonu! To je bilo zato što nije imao gde drugde da
ode. Mislim da se s ocem nije naročito dobro slagao.”
„Nisam sigurna, to je pomalo nametljivo.” Njena majka se namrštila: „Mi
nismo rodbina.”
„On nema rodbinu.”
Ledi Vinsted je zarila zube u donju usnu. „Bio je tako fin dečak, ali ja prosto
ne mislim da...”
Onorija je stavila prst na njene usne: „Ako ne kreneš sa mnom, ja idem sama.”
„Onorija!”, ledi Vinsted reče u šoku, i prvi put tokom razgovora, njene oči
buknuše. „Nećeš uraditi tako nešto. Tvoja reputacija postaće tema ogovaranja.”
„On možda umire.”
„Sigurna sam da nije tako ozbiljno.”

70
 Onorija je sklopila ruke koje su počele da joj drhte, i prsti su joj postali veoma
hladni. „Ne verujem da bi mi kućepaziteljka pisala da nije.”
„Oh, u redu”, ledi Vinsted reče, uzdahnuvši, „krenućemo sutra.”
Onorija je odmahnula glavom: „Danas.”
„Danas? Onorija, znaš da takva putovanja zahtevaju planiranje. Nikako ne bih
mogla...”
„Danas, majko. Nema vremena za gubljenje.” Onorija je požurila niz
stepenice, dobacujući joj preko ramena: „Tražiću da spreme kočiju. Budi spremna
za sat vremena.”
Ledi Vinsted, postavši živahna kao što je bila pre nego što je njen jedini sin
bio proteran iz zemlje, bila je i brža od toga. Bila je spremna za četrdeset pet
minuta, i sa zapakovanim torbama, u pratnji služavke, čekala je Onoriju ispred
salona.
Pet minuta kasnije bile su na putu.

Do Kembridžšira se može stići za jedan (dugačak) dan, tako da je bilo blizu

ponoći kada je kočija Vinstedovih stala ispred Fensmora. Ledi Vinsted je zaspala
negde severno od Safron Voldena, ali je Onorija bila budna. Kada su skrenuli na
put koji vodi ka Fensmoru, ona je postala napeta, i nije joj preostalo ništa drugo
osim da steže dršku na vratima. Kada je kočija stala, nije sačekala da joj neko
pomogne da siđe. U trenutku je otvorila vrata, skočila na zemlju i požurila uz
stepenice.
Unutra je bilo tiho, i Onorija je pet minuta lupala na vrata dok nije videla
svetlo sveće na prozoru i čula korake koji žurno prilaze.
Batler je otvorio vrata - Onorija nije mogla da se seti kako se zvao - i pre nego
što je izustio reč, ona reče: „Gospođa Vederbi mi je pisala o grofovom stanju.
Moram odmah da ga vidim.”
On se malo odmakao, ponosnog i aristokratskog držanja kao i njegov
poslodavac: „Bojim se da je to nemoguće.”
Onorija se zadržala za kvaku: „Kako to mislite?”, prošaputala je. Markus nije
moga da podlegne groznici za tako kratko vreme otkad joj je gospođa Vederbi
pisala.
„Grof spava”, batler odgovori, „neću ga buditi u ovo doba noći.”
Olakšanje je prostrujalo Onorijom kao krv kroz utrnulu nogu. „Oh, hvala
vam”, vatreno reče, uhvativši ga za ruku. „Sada vas molim, moram da ga vidim.
Obećavam da ga neću uznemiravati.”
Batler je osetio nelagodnost zbog dodira njene ruke. „Ne mogu vam dozvoliti
da uđete u ovo doba. Mogu li da vas podsetim da mi niste rekli ni svoje ime.”
Onorija se trgla. Jesu li posetioci bili tako česti u Fensmoru kad je se ne seća
od prošlonedeljne posete? Onda je shvatila da čkilji u mraku.

71
 Dragi gospode, on je verovatno ne vidi jasno. „Ja sam ledi Onorija Smajd
Smit, i moja majka grofica Vinsted čeka u kočiji sa svojom služavkom. Može li
neko da joj pomogne?”
Ogromna promena je nastala na naboranom licu batlera: „Ledi Onorija!”,
uzviknuo je. „Molim vas da mi oprostite. Nisam vas prepoznao u mraku. Molim
vas, molim vas, uđite.”
Uzeo ju je za ruku i poveo unutra. Onorija mu je dozvolila da je vodi,
usporavajući korak veoma lagano da bi se okrenula i pogledala ka kočiji. „Moja
majka...”
„Poslaću lakeja da joj pomogne najbrže što mogu”, batler je uveravao.
„Moram vas što pre odvesti do sobe. Nijedna nije spremna, ali nekoliko može brzo
da se namesti.” Zastao je na vratima i nekoliko puta pozvonio. „Služavke će početi
odmah da spremaju.”
„Molim vas, nemojte ih uzbunjivati zbog mene”, reče Onorija, mada je zbog
žestine s kojom je pozvonio, bila sigurna da je sad već kasno za to. „Mogu li da
porazgovaram s gospođom Vederbi? Nerado je budim, ali ovo je zaista važno.”
„Naravno, naravno”, batler je uveravao i dalje je vodeći kroz kuću.
„A moja majka...”, Onorija reče, nervozno se osvrćući. Nakon prvobitnog
protivljenja, ledi Vinsted je bila popustljiva ceo dan. Onorija nije želela da je
ostavi da spava u kočiji. Vozač i konjušar je neće ostaviti nezbrinutu, i, naravno,
služavka, koja je takođe spavala prekoputa nje, ali opet, nije delovalo ispravno.
„Pozdraviću je čim vas sprovedem kod gospođe Vederbi”, reče batler.
„Hvala vam, hm...” Bilo je čudno ne znati njegovo ime.
„Springpis, moja gospo.” Uzeo je njenu ruku u obe svoje. Ruke su mu bile
slabašne i drhtave, ali po njegovom držanju naslutila je hitnost, ali i zahvalnost.
Pogledao je i sreo njen pogled: „Mogu li da kažem, moja gospo, da mi je veoma
drago što ste ovde.”

Nakon deset minuta gospođa Vederbi je s Onorijom stajala ispred Markusove

sobe. „Ne znam da li bi grof želeo da ga vidite u ovakvom stanju”, reče
kućepaziteljka, „ali kad ste već došli izdaleka da biste ga videli...”
„Neću ga uznemiravati”, Onorija ju je uveravala, „ali moram da vidim da li
je dobro.”
Gospođa Vederbi je progutala knedlu i pogledala je s iskrenošću: „On nije
dobro, gospođice. Trebalo bi da budete spremni za to.”
„Ja-ja nisam mislila ’dobro’”, reče Onorija kolebajući se, „mislila sam, oh, ne
znam šta sam mislila, samo da...”
Kućepaziteljka je nežno spustila svoju ruku na njeno rame: „Razumem. Malo
mu je bolje nego juče, kada sam vam pisala.”
Onorija je klimnula glavom, ali napeto i nespretno.

72
 Mislila je da joj kućepaziteljka govori da Markus nije na samrti, ali ovo je nije
utešilo, jer je to značilo da je bio na samrti. Ako je to istina, onda nema razloga
da misli da neće ponovo biti u tom stanju.
Gospođa Vederbi je stavila kažiprst na usne, dajući znak Onoriji da tiho uđe
u sobu. Polako je okrenula kvaku i gurnula vrata koja su se otvorila bez škripe.
„Spava”, gospođa Vederbi prošapta.
Onorija je klimnula glavom i zakoračila napred, škiljeći na prigušenom svetlu.
Unutra je bilo veoma toplo, a vazduh je bio gust.
„Zar mu nije vruće?”, prošaputala je gospođi Vederbi. Jedva je disala u
zagušljivoj sobi, a Markus je bio zatrpan ispod humke ćebadi i prekrivača.
„Doktor je rekao da to uradimo”, gospođa Vederbi reče. „Nikako ne smemo
dopustiti da mu bude hladno.”
Onorija je povukla okovratnik svoje dnevne haljine, poželevši da može da ga
olabavi. I dragi bože, ako je njoj neprijatno, Markus je u agoniji. Nije mogla ni da
zamisli da je zdravo da bude učauren u takvoj vrućini. Ako je i bio pregrejan,
makar je spavao. Disao je normalno, ili je Onorija smatrala da je normalno. Nije
imala predstavu na šta da obrati pažnju kraj bolesničke postelje; pretpostavila je
da treba uočiti bilo šta što bi bilo neuobičajeno. Prišla je malo bliže. Izgledao je
veoma oznojeno. Mogla je da vidi samo jednu stranu njegovog lica, ali koža mu
je prirodno blistala, a u vazduhu je osetila ustajao vazduh ljudskog naprezanja.
„Zaista mislim da ne bi trebalo da bude natrpan sa toliko ćebadi”, šapnula je
Onorija.
Gospođa Vederbi je bespomoćno slegla ramenima. „Doktor je bio veoma
jasan.”
Onorija je prišla još bliže, dok nogama nije dodirnula stranicu kreveta. „Ne
deluje kao da mu je prijatno.”
„Znam”, složi se gospođa Vederbi.
Onorija je pružila ruku da proveri da li može da povuče njegove pokrivače
malo, makar i dva-tri centimetra. Uhvatila je ivicu gornjeg prekrivača, lagano ga
povukla, a onda...
„Aaaaaaaah!”
Onorija je kriknula i odmakla se, uhvativši se za ruku gospođe Vederbi.
Markus se maltene uspravio u sedeći položaj i širokim pogledom je gledao po
sobi. I nikakve odeće, izgleda, nije bilo na njemu. Bar ne od struka na gore, što je
sada mogla da vidi.
Teško je disao, i bio je užasno uzrujan, ali izgledalo je da mu pogled nije
usredsređen na nju. Glava mu se tresla napred-nazad, kao da je tražio nešto, a
onda je počeo još više da se trese. „Ne”, izgovorio je, iako bez snage. Nije zvučao
ljutito, samo uznemireno. „Ne.”
„Nije budan”, tiho reče gospođa Vederbi.

73
 Onorija je lagano klimnula glavom i ozbiljnost onoga što je doživela napokon
ju je sustigla. Nije znala ništa o bolesnicima, i, svakako, nije znala kako da se
brine o nekome koga trese groznica.
Zato je došla ovamo? Da se brine o njemu? Bila je tako luda od brige nakon
što je pročitala pismo gospođe Vederbi, da je samo razmišljala o tome da želi da
ga vidi. Nije razmišljala ni o čemu drugom.
Kako je glupa ispala. Šta je mislila da će uraditi kada ga vidi? Okrenuti se i
otići kući?
Moraće da se brine o njemu. Sada je ovde i bilo je nezamislivo uraditi bilo šta
drugo, ali je užasavalo ono što bi moglo da bude. Šta ako uradi nešto pogrešno?
Šta ako mu zbog nje bude još gore?
Šta je drugo mogla da uradi? Bila mu je potrebna. Markus nije imao nikoga,
i Onorija je bila zapanjena - i pomalo postiđena - što to dosad nije shvatila.
„Ostaću s njim”, reče gospođi Vederbi.
„O, ne, gospođice, ne biste smeli. Ne bi bilo...”
„Neko treba da bude s njim”, reče Onorija čvrsto. Uzela je kućepaziteljku za
ruku i odvela je u stranu. Bilo je teško voditi razgovor tako blizu Markusa. Ponovo
je legao, ali se prevrtao i okretao s takvom žestinom, da bi se Onorija trgla svaki
put kad ga pogleda.
„Ostaću ja”, reče gospođa Vederbi, ali nije zvučala kao da to uistinu želi.
„Pretpostavljam da ste već mnogo sati proveli kraj njega”, reče Onorija. „Sada
je red na mene. Treba vam odmor.”
Gospođa Vederbi je zahvalno klimnula glavom, i kad je stigla do vrata, reče:
„Niko ništa neće reći. O vašem boravku u ovoj sobi. Obećavam da nijedna duša
iz Fensmora neće reći ni reč.”
Onorija je uzvratila nečim za šta se nadala da je ohrabrujući osmeh. „Moja
majka je ovde. Možda nije sa mnom u sobi, ali je ovde u Fensmoru. To bi trebalo
da bude dovoljno da predupredi glasine.”
Naklonivši se, gospođa Vederbi se izvukla u hodnik i Onorija je slušala njene
korake sve dok nisu nestali u tišini.
„Oh, Markuse”, reče nežno i priđe mu ponovo. „Šta ti se desilo?” Posegla je
rukom da ga dodirne, ali je onda pomislila: Ne, bolje ne. Ne bi bilo pristojno, i
uostalom, nije želela da ga uznemiri više nego što mora.
Izbacio je jednu ruku iznad pokrivača i pomerao je dok je nije smirio preko
prekrivača pored sebe. Nije znala da je tako mišićav. Naravno, već je znala da je
snažan. Bilo je očigledno. Bio je - zastala je da bi razmislila. Zapravo, nije bilo
očigledno. Nije mogla da se seti da ga je ikada videla da nešto podiže, ali jeste
delovao snažno. Samo je izgledao tako, sposobno.
Nisu svi muškarci tako izgledali. Štaviše, većina nije, pogotovo ne oni koje je
Onorija poznavala..

74
 Opet, nije imala predstavu da su mišići na muškoj ruci tako jasno definisani.
Zanimljivo!
Sagla se malo napred i nagnula glavu u stranu, a onda osvetlila svećom ispred
sebe. Kako li se zvao taj mišić na ramenu? Njegov je zaista bio lep.
Ispustila je dah, užasnuta svojim nepristojnim mislima, i odmakla se. Nije bila
ovde da pilji u jadnog čoveka, bila je ovde da se brine o njemu. Štaviše, ako će
ona da pilji u nekoga, to neće biti Markus Holrojd.
U blizini je bila stolica, pa je dovukla napred, dovoljno blizu kreveta da može
brzo da mu priđe, ali ne tako blizu da bi mogao da je udari dok mlatara rukama.
Izgledao je mršavije. Nije znala kako je to zaključila kad je bio ispod tolikih
pokrivača, ali je nesumnjivo izgubio na težini. Lice mu je bilo koščato. I čak i pod
slabim svetlom sveće, mogla je da vidi kolutove ispod očiju koje ranije nije imao.
Sedela je neko vreme veoma mirno, osećajući se, zapravo, pomalo budalasto.
Razmišljala je kako bi trebalo da radi nešto. Pazila je na njega, i to je bilo nešto,
ali nije delovalo kao mnogo, pogotovo što se toliko trudila da ne gleda određene
delove njegovog tela. Izgleda da se malo smirio; svaki čas bi se nemirno okrenuo
ispod pokrivača, ali je uglavnom samo spavao.
Ali, gospode, bilo je vruće. Onorija je i dalje bila u svojoj dnevnoj haljini koja
se zakopčavala na leđima. Bio je to jedan od smešnih odevnih predmeta u koji
nije mogla sama da uđe (niti izađe).
Nasmešila se, nešto kao Markusove čizme. Bilo je fino znati da muškarci
umeju da budu nepraktično odani modi baš kao i žene. Opet, nositi haljinu u
bolesničkoj sobi činilo se sasvim pogrešno. Uspela je da otkopča nekoliko gornjih
dugmadi, gotovo se boreći za vazduh kad se oslobodila.
„Ovo ne može biti zdravo”, reče naglas, držeći se za okovratnik i
pokušavajući da rashladi svoj oznojeni vrat.
Pogledala je u Markusa. Činilo se da ga nije uznemirila svojim glasom.
Izula je cipele, i onda, pošto je već bila toliko raskomoćena da bi nečiji ulazak
u sobu uništio njenu reputaciju, skinula je i čarape.
„Uh”, pogledala je u svoje noge u neverici. Čarape su joj bile gotovo mokre.
Rezignirano uzdahnuvši, presavila ih je preko naslona stolice, a onda malo
razmislila. Bolje je da ne budu na tako vidnom mestu. Zato ih je zgužvala u loptice
i zabila u cipele. Dok je stajala, uzela je suknju u ruke i njihala njome napred-
nazad da bi malo rashladila noge.
Ovo je bilo nepodnošljivo. Nije je bilo briga šta je doktor rekao. Nije mogla
da poveruje da je ovo zdravo. Prišla je krevetu da opet baci pogled na njega s
bezbedne daljine, da je slučajno ne bi udario.
Ispružila je ruku pažljivo, oprezno. Nije ga dodirnula, ali je rukom prišla
blizu. U blizini njegovog ramena bilo je bar deset stepeni toplije. Možda je malo
preterivala, i imala je prava na to, s obzirom na to da je bila pregrejana, ali opet.

75
 Unaokolo je potražila nešto čime bi ga mogla rashladiti. Eh, mogla je da
ukrade od majke jednu od kineskih svilenih lepeza. Mama se ovih dana stalno
hladi. Nigde nije kretala bez bar tri komada u koferu. Što i nije bilo tako loše, jer
ih je ostavljala svuda po gradu.
Nije bilo ničeg pogodnog za hlađenje, pa se Onorija približila i nežno dunula
u Markusa. Nije se pomakao, što je shvatila kao dobar znak. Ohrabrena ovim
dobrim znakom (ako je to zaista i bio, stvarno nije znala) ponovo je dunula, malo
jače ovaj put. Ovaj put on se malo stresao.
Namrštila se, jer nije bila sigurna da li je ovo bio dobar znak ili ne. Ako je bio
znojav kao što je izgledao, rizikovala je da ga previše ohladi, a doktor je rekao da
upravo to ne sme da se desi. Sela je, pa ustala, pa opet sela, rukom nemirno
dobujući po svojoj nozi. Postalo je toliko loše, da je svojom drugom rukom morala
da tresne preko prve da bi prestala.
Ovo je bilo smešno. Ustala je i opet otišla do njega. Opet se prevrtao ispod
pokrivača, ali ne s tolikom snagom da bi mogao da ih zbaci.
Trebalo bi da ga dodirne, stvarno bi trebalo. Jedino je tako mogla da proceni
koliko je bio vruć. Nije bila sigurna šta bi dalje radila, ali to nije bilo važno. Da je
ona sestra koja ga neguje - a izgleda da je bila - morala bi više da motri na njegovo
stanje. Prišla mu je i prstima lagano dodirnula čelo. Nije bio vruć kao što je
očekivala, ali to je moglo biti i stoga što se i sama skuvala. Ipak, bio je znojav, a
posteljina sasvim mokra.
Treba li da pokuša da je promeni? Opet će ostati sva ćebad. Povukla je
posteljinu, držeći pokrivače na mestu. Ipak nije uspela; sve je počelo da klizi ka
njoj, otkrivajući pritom jednu dugačku, blago savijenu nogu.
Usne joj se razmakoše. I tamo je bio mišićav. Ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne. Nije
gledala Markusa. Nije. Ne njega. Definitivno ne njega. Osim toga, moraće da
prebaci ćebe preko pre nego što se okrene i otkrije joj celo telo, jer nije znala da
li nosi veš. Nije imao ništa na rukama i ništa na nogama, pa je mogla da zaključi...
Pogledala je u njegovo telo. Nije trebalo. I dalje je bio pokriven, naravno, ali
ako bi slučajno naletela na krevet... Vratila je ćebe na mesto i ušuškala ga, želeći
da ga ponovo celog pokrije. Neko drugi će morati da mu promeni posteljinu. Dragi
bože, bilo joj je vruće. Kako je postalo toliko toplo ovde? Možda bi trebalo malo
da izađe napolje, ili da otškrine prozor i stane kraj njega.
Rashlađivala se mlatarajući rukom ispred sebe. Treba da sedne. Bila je tu
jedna dobra stolica u koju je mogla da sedne i ostane tamo s rukama u krilu do
jutra. Samo će još jednom priviriti, da bi bila sigurna da je dobro.
Uzela je sveću i osvetlila mu lice.
Njegove oči su bile otvorene.
Pažljivo se odmakla. I ranije je otvarao oči. To nije značilo da je budan.
„Onorija? Šta radiš ovde?”
To je, međutim, značilo da jeste.
76
 Osmo poglavlje

Markus se osećao pakleno loše.

Ne, osećao se kao da je bio u paklu. A onda se vratio. Možda je otišao još
jednom, samo zato što prvi put nije bilo dovoljno vrelo.
Nije znao koliko je dugo bolestan. Dan, možda dva? Groznica je počela u...
utorak? Da, u utorak, mada mu to nije mnogo značilo s obzirom na to da nije znao
koji je dan danas - ili noć. Pomislio je da je verovatno noć. Bilo je mračno, i -
dragi bože, bilo je vrelo. Bilo je teško razmišljati o bilo čemu osim o velikoj
vrućini.
Možda je bio u paklu, pa sa sobom doneo čitavo mesto nazad. Ili je možda i
sad u paklu, mada krevet je definitivno bio udoban.
Što je protivrečilo svemu što je naučio u crkvi.
Zevnuo je, protegnuvši vrat ulevo i udesno pre nego što je glavu vratio na
jastuk. Prepoznao je svoj jastuk. Bio je mekan, od mekog guščijeg perja, i prave
debljine. Bio je u svom sopstvenom krevetu, u svojoj spavaćoj sobi. I sigurno je
bila noć. Bilo je mračno. Mogao je to reći, iako nije mogao da prikupi snage i
otvori oči.
Čuo je gospođu Vederbi kako premeće nešto po sobi. Pretpostavio je da je
bila kraj njega sve vreme otkako se razboleo. To ga nije iznenadilo, ali joj je,
svejedno, bio zahvalan na brizi. Donela mu je supu kad je počeo da se oseća
bolesno, i kroz maglu se sećao njenih razgovora s lekarom. Svaki put kad bi došao
sebi, ona je svaki put bila u njegovoj sobi i pazila na njega. Dodirnula ga je po
ramenu, njeni prsti bili su meki i nežni. To, ipak, nije bilo dovoljno da ga prene iz
ukočenosti. Nije mogao da se pomeri. Bio je tako umoran. Ne seća se da je ikada
bio ovako umoran. Celo telo ga je bolelo, a noga još više. Samo je želeo da spava,
ali bilo je tako toplo. Zašto bi iko toliko zagrejao sobu? Kao da je mogla da ga
čuje, gospođa Vederbi je povukla njegov pokrivač, i Markus se, zadovoljan,
okrenuo na stranu, izbacivši zdravu nogu napolje. Vazduh! Dragi bože, ovo je
prijalo. Možda može sasvim da zbaci pokrivače. Hoće li ona biti potpuno šokirana
ako ga vidi gotovo golog? Verovatno, ali to bi bilo u medicinske svrhe...
Onda je počela ponovo da navlači ćebad preko njega, zbog čega je poželeo da
zaplače. Prikupljajući poslednje zalihe snage, otvorio je oči i...
To nije bila gospođa Vederbi.
„Onorija?”, graknuo je. „Šta radiš ovde?”
77
 Ona je odskočila unazad, ispustivši čudan cvrkutavi zvuk koji mu je zaparao
uši. Opet je zatvorio oči. Nije imao snage da razgovara s njom, iako je imao želju
da sazna zašto je tu.
„Markuse?”, reče ona, uznemirenim glasom. „Možeš li da govoriš? Jesi li
budan?”
Slabašno je klimnuo glavom.
„Markuse?”, sada je prišla i mogao je da oseti njen dah na svom vratu. Bio je
grozan. Vreo i previše blizu.
„Zašto si ovde?”, opet je upita, a reči mu se razliše po jeziku kao vreo sirup.
„Ti treba da si...” Gde bi trebalo da bude sada? London, pomisli. Zar ne?
„Oh, hvala nebesima!” Dodirnula mu je čelo. Koža joj je bila vrela, ali opet,
sve je bilo vrelo.
„Ono... Onor...” nije mogao da izgovori ostatak imena. Pokušao je: pomerio
je usta i udahnuo još nekoliko puta, ali bilo mu je previše naporno, pogotovo jer
nije htela da mu odgovori na pitanje. Zašto je ovde?
„Mnogo si bolestan”, reče ona.
Potvrdio je klimanjem glave. Ili je to možda učinio. Mislio je da to uradi, na
kraju krajeva.
„Gospođa Vederbi mi je pisala u London.”
Ah, dakle, to je u pitanju, ali, opet, veoma čudno.
Uhvatila ga je za ruku i potapšala je nervozno. „Došla sam što pre sam mogla.
I moja majka je ovde.”
Ledi Vinsted? Pokušao je da se nasmeši. Ledi Vinsted mu je bila draga.
„Mislim da te i dalje trese groznica”, nesigurno reče Onorija. „Čelo ti je
prilično toplo. Mada je, moram reći, u ovoj sobi pretoplo. Ne znam da li uopšte
mogu da procenim koliko si vruć zbog groznice, a koliko zbog vrućine u sobi.
„Molim te”, zastenjao je i rukom napravio luk da bi poklopio njenu. Otvorio
je oči, žmirkajući u polumraku. „Prozor.”
Odmahnula je glavom. „Izvini, volela bih da mogu. Gospođa Vederbi kaže da
je doktor naložio...”
„Molim te” Preklinjao je - dovraga, zvučao je maltene kao da će zaplakati, ali
ga nije bilo briga. Samo je želeo da se prokleti prozor otvori.
„Markuse, ne smem...”, ali se kolebala.
„Ne mogu da dišem”, rekao je. I iskreno, nije preterivao.
„Oh, u redu”, reče ona, užurbano prilazeći prozoru. „Ali nemoj nikome da
kažeš.”
„Obećavam”, promrmljao je. Nije mogao da je isprati pogledom, ali je u
noćnoj tišini čuo svaki njen pokret.

78
 „Gospođa Vederbi je bila prilično čvrsta po tom pitanju”, reče ona, povlačeći
zavesu. „Soba mora ostati topla.”
Markus je progunđao i pokušao da odmahne rukom.
„Ne znam ništa o negovanju bolesnika”, ah, eto zvuka otvaranja prozora, „ali
ne mogu da poverujem da je zdravo takvo kuvanje ako neko ima groznicu.”
„Ja nikad nisam imala groznicu”, reče Onorija, prilazeći mu sa strane. „Ili se
bar ne sećam. Nije li to čudno?”
Čuo je osmeh u njenom glasu. Znao je tačno kako je taj osmeh izgledao -
pomalo snebivljiv s mrvicom začuđenosti. Često se tako smešila. I svaki put,
desna strana njenih usana pridigla bi se samo malčice više nego leva.
I sad ga je mogao ćuti. Bio je divan, i čudan. Poznavao ju je neobično dobro.
Poznavao je, naravno, bolje nego ikog drugog, ali nije isto kao poznavati nečiji
osmeh.
Ili jeste?
Privukla je stolicu njegovom krevetu i sela. „Dok god nisam došla ovde da se
brinem o tebi, to mi nije padalo na pamet. To, da nikada nisam imala groznicu.
Moja majka kaže da je to strašno.”
Došla je zbog njega? Nije znao zašto mu ovo zvuči tako izvanredno. Nije bilo
nikog drugog zbog koga bi došla u Fensmor, a bila je ovde, u njegovoj bolesničkoj
sobi, ali opet, nekako je izgledalo... Pa, ne čudno, ni iznenađujuće. Samo...
Neočekivano.
Nastojao je da potera svoj umorni um da radi. Može li nešto da ne bude
iznenađujuće i bude neočekivano u isto vreme? Jer tako je bilo. Nikada ne
bi očekivao da će Onorija ostaviti sve i doći u Fensmor da se brine o njemu, ali sad
kad je bila ovde, to ga ni najmanje nije iznenađivalo.
Činilo se gotovo kao nešto prirodno.
„Hvala ti što si otvorila prozor”, reče on tiho.
„Nema na čemu.” Pokušala je da se nasmeje, ali nije mogla da sakrije brigu.
„Sigurna sam da ti nije trebalo mnogo da me ubediš. Mislim da mi nikada u životu
nije bilo tako toplo.”
„Ni meni”, pokušao je da se našali.
Nasmešila se tada, i taj osmeh je bio pravi. „Oh, Markuse”, reče ona, pružajući
ruku napred da bi mu sklonila kosu sa čela. Zatresla je glavom, ali nije znala zašto
to čini. Kosa joj je pala na lice, sasvim ravna kao i uvek. Dunula je u nju,
pokušavajući da je skloni, ali ona se vraćala na isto mesto. Napokon, prstima je
sklonila iza uveta.
Pala je nazad na njeno lice.
„Izgledaš umorno”, reče on promuklim glasom.
„Reče čovek koji ne može da drži oči otvorene.”

79
 „Imaš pravo”, dodao je, nekako uspevši da izjavu proprati pucketanjem prsta.
Ćutala je neko vreme, pa počela: „Želiš li nešto da popiješ?”
Klimnuo je potvrdno.
„Izvini, trebalo je da pitam čim si se probudio. Mora da si užasno žedan.”
„Samo malo”, slagao je.
„Gospođa Vederbi je ostavila bokal vode”, reče ona, posežući za nečim na
stolu iza sebe. „Nije hladna, ali mislim da će i tako biti osvežavajuća.”
Klimnuo je još jednom. Bilo šta što nije stiglo do tačke ključanja biće
osvežavajuće.
Dodala mu je čašu, ali je shvatila da neće moći da je uzme ležeći. „Dozvoli
da ti pomognem”, reče ona, vraćajući čašu nazad na sto. Obuhvatila ga je rukom,
a onda više odlučnošću nego snagom, pomogla mu da se uspravi u sedeći položaj.
„Eto tako”, reče ona poput guvernante. „Samo, hm, treba da podvučemo to ćebe i
uzmemo malo vode.”
Žmirnuo je nekoliko puta, toliko sporo da nije znao da li će uopšte ponovo
otvoriti oči. Na sebi nije imao košulju. Čudno je kako je to tek sad shvatio. Još
čudnije je to što nije uspevao da oseti brigu za njenu devojačku sramežljivost.
Moguće je da je pocrvenela. Nije bio siguran. Bilo je suviše mračno da bi video,
ali nije bilo važno. To je bila Onorija. Ona je dobra devojka, osećajna. Pogled na
njegove grudi je neće zauvek proganjati.
Uzeo je gutljaj vode, a onda još jedan, skoro i ne primećujući da mu je
nekoliko kapi skliznulo niz bradu. Dragi bože, voda mu tako prija. Jezik mu je bio
suv i odebljao.
Onorija je ispustila kratak uzvik, pa brzo prišla da rukom obriše vodu s
njegove kože. „Izvini”, rekla je, „nemam maramicu.”
On je polako klimnuo glavom, dok mu se u sećanje vraćao njen dodir. „Bila
si ovde i pre”, reče on.
Pogledala ga je upitno.
„Dodirnula si me. Moje rame.”
Bledi osmeh je prešao preko njenih usana. „To je bilo pre samo nekoliko
minuta.”
„Zaista?” Razmislio je o tome. „Oh.”
„Ovde sam nekoliko sati”, reče ona.
Brada mu se pomerila vrlo malo: „Hvala ti.” Da li je to njegov glas?
Prokletstvo, zvučao je slabo.
„Ne mogu da ti opišem koliko mi je laknulo što si se pridigao. Mislim,
izgledaš loše, ali ipak izgledaš bolje nego pre. Pričaš sa mnom. I to što govoriš ima
smisla...” Pljesnula je rukama; gestom je odavala nervozu, možda pomalo i
paniku, „što trenutno za sebe ne mogu reći.”

80
 „Ne budi smešna”, reče on.
Video je da je brzo odmahnula glavom, a onda sklonila pogled, ali je video
da je rukom brzo obrisala oči.
Rasplakao je. Glava mu je klonula na jednu stranu. Sama pomisao na to mu
je teško pala. Srce mu je bilo slomljeno. Nikada nije želeo da rasplače Onoriju.
Ona... Ona ne bi trebalo... Progutao je knedlu. Nije želeo da je rasplače. Bio
je tako umoran. Nije mogao mnogo da razmišlja, ali to je dobro znao.
„Uplašio si me”, reče ona. „Mogu da se kladim da nisi mislio da je to
moguće.” Pokušavala je da se našali, ali je video da joj ne uspeva. Ipak joj je bio
zahvalan što se trudila.
„Gde je gospođa Vederbi”, pitao je.
„Poslala sam je u krevet. Bila je iscrpljena.”
„Dobro.”
„Veoma revnosno se starala o tebi.”
Klimnuo je glavom još jednom, nadao se da ona vidi taj mali pokret. Njegova
kućepaziteljka se brinula o njemu i poslednji put kad je imao groznicu, sa
jedanaest godina. Njegov otac nije ušao u sobu nijednom za sve to vreme, dok je
gospođa Vederbi bdela nad njim. Želeo je da ispriča Onoriji o tome ili o jednom
Božiću, kada ga je otac ostavio samog, a gospođa Vederbi se toliko potrudila da
u Fensmor unese duh praznika, da je cela kuća nedeljama mirisala na šumu. Bio
je to njegov najbolji Božić ikada, sve dok nije bio pozvan da praznik provede sa
Smajd Smitovima.
Onda je to postao najbolji Božić, i uvek će biti.
„Želiš li još malo vode?”, upita Onorija.
Želeo je, ali nije bio siguran da ima snage da još malo proguta.
„Pomoći ću ti”, rekla je i prinela čašu njegovim ustima.
Otpio je vrlo malo, onda umorno uzdahnuo: „Boli me noga.”
„Verovatno je još iščašena”, reče ona, klimnuvši glavom.
Zevnuo je. „Kao da je... upaljena. Pomalo užarena.”
Upitno ga je pogledala. Nije je mogao kriviti. Ni sam nije znao šta je želeo da
kaže.
Primakla se i, uz brigu koja se ocrtala na njenim spojenim obrvama, ponovo
mu stavila ruku na čelo: „Opet si vruć.”
Nastojao je da se nasmeje ili bar da nakrivi jednu stranu usana. „Zar nekad
nisam bio?”
„Jesi”, reče ona iskreno. „Ali sad si topliji.”
„Dolazi i vraća se.”
„Groznica?”
Klimnuo je glavom.
81
 Stisla je usne i izgledala mu je starije nego ikad. Ne staro; ona nije mogla da
izgleda staro, ali je izgledala zabrinuto. Kosa joj je bila labavo skupljena pozadi
kao i obično u punđu. I kretala se isto, hodom koji je bio svojstven samo njoj.
Oči su joj, međutim, bile drugačije. Nekako tamnije. Upale zbog brige. To mu
se nije svidelo.
„Mogu li da dobijem malo vode?”, upita. Ne pamti da je ikad bio tako žedan.
„Naravno”, ona brzo reče. Zatim mu je dosula vodu iz bokala u čašu.
Uzeo je jedan gutljaj, opet prebrzo, ali ovaj put je sam obrisao višak vode.
„Verovatno će se vratiti”, upozorio je.
„Groznica.” Ovaj put, kada je izgovorila, nije bilo pitanje.
Klimnuo je glavom. „Mislio sam da treba da znaš.”
„Ne razumem”, reče ona uzevši čašu iz njegove drhtave ruke, „poslednji put
kad sam te videla, bio si sasvim dobro.”
Pokušao je da podigne jednu obrvu. Nije bio siguran da li mu je uspelo.
„Oh, dobro”, ispravila se, „ne sasvim dobro, ali izgledalo mi je kao da ćeš
ozdraviti.”
„Imao sam kašalj”, podsetio je.
„Znam, ali nisam očekivala...”, odmahnula je glavom osuđujući samu sebe.
„Šta i ja pričam? Ja ne znam ništa o bolestima. Ne znam ni zašto sam pomislila
da mogu da te negujem. U stvari, uopšte i nisam razmišljala.”
Nije shvatao o čemu ona to govori, ali ga je to, iz nekog neobjašnjivog
razloga, činilo srećnim.
Sela je na stolicu pored njega: „Samo sam došla. Dobila sam pismo od
gospođe Vederbi i nisam ni zastala da razmislim o tome da ja ne mogu da uradim
ništa da ti pomognem. Samo sam došla.”
„Pomažeš mi”, prošaputao je. I pomagala mu je.
Već se osećao bolje.

82
 Deveto poglavlje

Onorija se narednog jutra probudila u bolovima. Vrat joj je bio ukočen, leđa
su je bolela, a leva noga joj je bila sasvim utrnula. Bilo joj je vruće i oznojila se,
što je, pored svega što joj je stvaralo neprijatnost, učinilo da se oseća i veoma
odbojno. I moguće da je mirisala. A pod tim je mislila...
Oh, zaboga, znala je tačno šta pod tim misli, kao što bi znao svako ko bi joj
prišao na dva metra.
Zatvorila je prozor nakon što je Markus zadremao. Bilo joj je veoma teško da
to uradi; to je bilo protivno zdravom razumu, ali nije bila toliko sigurna u to da bi
se usprotivila naredbama lekara i ostavila ga otvorenog.
Protresla je nogu, osećajući nelagodu dok su male iglice bola prolazile kroz
nju. Dovraga sa svim, mrzela je kad joj noga utrne. Sagla se da izmasira nogu i
tako pokuša da povrati krv u njoj, ali samo je postigla da joj se stopalo upali kao
da je u vatri.
Zevnula je i zastenjala, pa se uspravila na noge, nastojeći da zanemari preteče
krckanje u zglobovima. Ako bude provela ovde i sledeću noć, spavaće na podu.
Poluhodajući a poluhramljući, uputila se prozoru, rešena da pomakne zavese
i pusti zrake sunca u sobu. Markus je spavao, pa nije želela da ih razgrne previše,
ali osetila je paničnu potrebu da ga vidi. Njegovu boju kože, kolutove ispod očiju.
Nije bila sigurna šta bi s tim saznanjem, ali opet, nije bila sigurna ni u šta otkako
je kročila u njegovu sobu prošle noći.
I potreban joj je izgovor da ustane s proklete stolice.
Pomakla je jednu stranu zavese i zatreptala u poplavi ranog jutarnjeg svetla.
Zora je tek svanula, nebo je još bilo okićeno pramenovima boje breskve, a jutarnja
izmaglica je i dalje lebdela preko travnjaka.
Divno je izgledalo, nežno i sveže, pa je Onorija opet odškrinula prozor i
pritisla lice uz otvor da bi udahnula svežinu.
Imala je posla, ipak. Odmakla se od prozora, svesrdno se trudeći da nežno
dodirne Markusovo čelo i proveri da li se groznica vratila, ali samo što je
napravila dva koraka, on se okrenuo u snu i...
Dragi bože, da li je njegovo lice sinoć bilo tako crveno?
Požurila je da mu priđe, ali se još saplitala o utrnulu nogu. Izgledao je loše -
rumeno i podbulo, a kad ga je dodirnula, koža mu je bila isušena.

83
 I vrela. Užasno vrela.
Brzo je otrčala po bokal s vodom. Nije bilo maramica ni peškira okolo, pa je
prosto potopila ruku i položila je na njegove obraze, nastojeći da ga ohladi. Bilo
je jasno da ovo nije najbolje rešenje, pa je odjurila do komode s fiokama i otvarala
je jednu po jednu sve dok nije pronašla nešto što je bar ličilo na maramice. Tek
kad je jednu potopila u bokal s vodom, shvatila je da je u pitanju nešto drugo.
Oh, dragi bože. Upravo se sprema da mu stavi njegov donji veš na glavu.
Osetila je da joj lice crveni dok je istiskala višak vode iz veša i brzo došla kod
njega. Promrmljala je izvinjenje - iako on nije bio dovoljno svestan da ga razume,
kao ni uvredljiv postupak koji samo što nije izvela - i položila mokro platno na
njegovo čelo.
Definitvno je izgovorio: „Danijele.”
Žmirkajući zbog suza koje su se nakupile, za trenutak se odaljila od njega da
bi uzela bokal s vodom. Dok se vratila, on je oborio oblogu sa svog čela, a kada
je pokušala da je vrati, odgurnuo je i nju.
„Markuse”, ozbiljno je izgovorila, iako je znala da je ne može čuti, „moraš mi
dozvoliti da ti pomognem.”
Borio se s njom, bacajući se na ovu i onu stranu, sve dok nije gotovo sedela
na njemu da bi ga smirila. „Prekini”, odbrusila mu je kad je ponovo gurnuo.
„Nećeš. Me. Pobediti. A pod tim”, podlakticom mu se snažno spustila na rame,
„mislim da ti pobeđuješ ako ja pobedim.”
Iznenada se trgnuo i glave su im se sudarile. Onorija je jauknula od bola, ali
nije ga pustila. „O ne, nećeš”, promrsila je kroz zube. „A pod tim mislim”, unela
se u njegovo lice, „nećeš umreti.”
Koristeći svu svoju snagu da ga zadrži, proturila je jednu ruku da ponovo
nakvasi platno. „Mrzećeš me sutra kad shvatiš šta sam ti stavljala na lice”,
reče tresnuvši oblogu nazad na čelo. Nije želela da bude tako gruba, ali on joj
nije ostavljao mogućnost da bude nežnija.
„Smiri se”, reče polako, spuštajući oblogu na njegov vrat. „Obećavam ti, ako
se smiriš, osećaćeš se mnogo bolje.” Opet je potopila platno. „Što nije ništa u
poređenju s tim koliko ću se ja bolje osećati.”
Sledeći put je mokro platno prislonila na njegove grudi, koje su bile gole, što
je ona već prestala da primećuje, ali se njemu to nije svidelo, pa je odgurnuo,
snažno, tako da je spala s kreveta i prizemljila se na tepih, pa se začuo tup udarac.
„O ne, nećeš”, promrmljala je, spremna da se svom snagom vrati nazad, ali
pre nego što je uspela da obiđe oko kreveta i uzme bokal s vodom, on je izbacio
jednu nogu napolje i udario je u stomak.
Posrnula je, mlatarajući rukama ispred sebe u očajničkom pokušaju da održi
ravnotežu pre nego što je ponovo pala na pod. Ne razmišljajući, uhvatila se za
prvo što joj se našlo pod rukom.

84
 Markus je vrisnuo.
Onorijino srce je triput brže zakucalo, i, shvativši da je to njegova noga,
pustila je iz ruke. Ostavši ponovo bez oslonca, ponovo je pala na pod, dočekavši
se nezgodno na desnom laktu.
„Aaaahh!”, jauknula je od bola kad je na vrhovima prstiju osetila strujanje iz
lakta. Nekako se uspravila i uhvatila se za lakat. Zvuk koji je Markus ispustio je...
Bio je neljudski.
Još je cvilio kad je prišla krevetu, i teško je disao - kratko i plitko, kako ljudi
dišu kada su u bolovima.
„Šta se desilo?”, Onorija je prošaputala. Ovo nije bila groznica, ovo je bilo
nešto ozbiljnije.
Njegova noga. Zgrabila je njegovu nogu.
Tada je shvatila da joj je ruka lepljiva.
Držeći se još za lakat, slobodnu ruku je ispružila i okrenula dlan ka sebi.
Krv.
„O, bože.”
Uznemireno mu se približila. Nije htela da ga prepadne; već ju je dvaput
oborio na pod, ali krv... nije bila njena.
Nogu je bio vratio pod pokrivač, pa je pažljivo podigla ćebe dok nije otkrila
nogu do kolena.
„O, bože.”
Dugačka upaljena posekotina se rascvetala na njegovom listu, iz nje je curila
krv i još nešto što nije ni želela da uzme u obzir. Noga je bila veoma otečena i
druge boje, koža blizu rane je bila crvena i blistala je užasnim sjajem. Izgledala je
grozno, kao nešto što truli, pa se Onorija s užasom zapitala da li on truli.
Ispustila je ćebe i odmakla se nazad, suzdržavajući se da ne povrati.
„O, moj bože”, ponovo reče, ne mogavši da izgovori ništa drugo, ne mogavši
da misli ni na šta drugo. Ovo mora da je izazvalo groznicu. Groznicu nije dobio
zbog prehlade i kašlja.
Vrtelo joj se u glavi. Imao je inficiranu ranu. Mora da je nastala kad su mu
sekli čizmu. Nije rekao da ima veliku posekotinu. Zašto to nije pomenuo? Trebalo
je da kaže nekome. Trebalo je da kaže njoj.
Na vratima se začu lagano kucanje, i gospođa Vederbi proviri unutra. „Je li
sve u redu? Čula sam jak tresak.”
„Ne”, odgovori Onorija kreštavim i uspaničenim glasom. Pokušavala je da
uguši nadolazeći užas u sebi. Treba da bude razumna. Ovako nikome neće biti od
pomoći. „Njegova noga. Znate li za njegovu nogu?”
„O čemu to govorite?”, upita gospođa Vederbi, brzo joj prišavši.

85
 „Njegova noga. Jako je inficirana. Sigurna sam da zbog toga ima groznicu.
Mora da je zbog toga.”
„Lekar je rekao da je od kašlja. On - oh!”
Gospođa Vederbi se trže kad je Onorija podigla ćebe da joj pokaže
Markusovu nogu. „O, dragi gospode!” Odmakla se jedan korak, stavivši ruku na
usta. Izgledala je kao da joj je pozlilo. „Nisam imala predstavu. Niko od nas nije.
Kako je moguće da nismo videli?”
Onorija se isto to pitala, ali sad nije bio trenutak da se traži krivac. Bilo je
potrebno da zajedno dođu do rešenja kako bi pomogli Markusu, a ne da se svađaju
oko toga ko je kriv. „Moramo pozvati lekara”, reče ona gospođi Vederbi.
„Pretpostavljam da rana mora da se očisti.”
Kućepaziteljka je brzo klimnula glavom: „Odmah ću poslati po njega.”
„Koliko dugo će mu trebati da stigne?”
„Zavisi od toga da li je otišao u posetu nekom drugom pacijentu. Ako je kod
kuće, lakej će ga dovesti za manje od dva sata.”
„Dva sata!” Onorija se ugrizla za usnu u zakasnelom pokušaju da priguši
vrisak. Nikada nije videla ništa slično, ali je čula razne priče. Ovo je moglo biti
smrtonosno. Brzo. „Ne možemo da čekamo dva sata. Odmah mu treba pružiti
pomoć.”
Gospođa Vederbi je pogledala uplašenim očima. „Znate li da očistite ranu?”
„Naravno da ne. Znate li vi?”
„Ništa slično”, gospođa Vederbi odgovori odmeravajući Markusovu nogu s
gadljivim izrazom lica.
„Pa, šta biste radili da je manja?”, Onorija je istrajavala. „Rana, mislim.”
Gospođa Vederbi je kršila ruke i uspaničeno preletala pogledom s Onorije na
Markusa. „Ne znam”, izustila je. „Previla je, možda. Stavila nešto što bi izvuklo
otrov.”
„Otrov?” Onorija je ponovila.
Dragi bože, ovo je zvučalo kao da dolazi iz srednjeg veka. „Pozovite doktora”,
reče ona, trudeći se da zvuči samouvereno, iako se nije tako osećala. „Odmah. I
onda se vratite. S vrelom vodom. I peškirima. I bilo čim drugim što vam padne na
pamet da bi moglo biti od pomoći.”
„Da pozovem vašu majku?”
„Majku?”, Onorija je zaustavila dah, ne zato što bi iz nekog razloga bilo loše
da njena majka boravi u bolesničkoj sobi, više... zašto je gospođa Vederbi sada
mislila na to? „Ne znam. Šta god mislite da je najbolje. Samo požurite.”
Gospođa Vederbi je klimnula glavom i istrčala iz sobe.
Onorija je ponovo pogledala u Markusa. Njegova noga je i dalje bila
nepokrivena, a žestoka posekotina je zjapila kao da kipi. „Kako se ovo
desilo?” Uzela je njegovu ruku i ovaj put on je nije odgurnuo. Malo se umirio;
86
disanje mu je bilo ujednačeno, za razliku od malopre. Da li je moguće da mu
koža više nije tako crvena?
Ili je očajnički tražila bilo kakav znak boljitka, pa je videla i ono što nije
stvarno? „Možda”, reče ona naglas, „ali prihvatam bilo kakvu nadu.” Naterala se
da pogleda njegovu nogu izbliza. Stomak joj se opasno okrenuo, ali je
potisnula gnušanje. Trebalo bi da počne da čisti ranu. Ko zna koliko će doktoru
trebati da dođe, i mada bi bilo bolje isprati vrućom vodom, nije bilo razloga da
ne počne s onim što ima.
Markus je bacio mokro platno koje je koristila kao oblogu, pa je još jednom
otišla do njegove fioke i izvadila još jedan par donjeg veša, i trudila se da ne
obraća pažnju na bilo šta drugo u vezi s tim osim da je napravljen od finog mekog
platna.
Savila ih je u labav cilindrični oblik i jedan kraj potopila u vodu. „Tako mi je
žao, Markuse”, šaputala je, pa najnežnije moguće dotakla njegovu ranu.
Nije se ni mrdnuo.
Izdahnula je vazduh koji je zadržavala i pogledala u krpu. Bila je crvena, od
njegove krvi, i žućkasta, od infekcije koja je curila iz rane.
Pošto je stekla malo više sigurnosti u svoje negovateljske sposobnosti, našla
je čist deo krpe i još jednom prislonila na ranu, malo jače nego prošli put.
Izgledalo je da mu ne smeta previše, pa je sve uradila još jednom, i još jednom,
sve dok nije ostalo vrlo malo čistih delova na krpi. Zabrinuto je pogledala na vrata.
Gde je gospođa Vederbi? Onorija je napredovala, ali je bila sigurna da bi bilo
bolje s vrućom vodom. Ipak, nije nameravala da prestane, bar ne dok je Markus
koliko-toliko miran.
Izvadila je još jedan par Markusovog veša iz fioke. „Ne znam šta ćeš da
obučeš kad završim”, rekla mu je podbočivši se.
„Opet u vodu”, reče sebi, potapajući krpu. „I opet na tebe.” Pritisla je, još jače
ovaj put. Znala je samo da rane i posekotine treba jako pritisnuti da bi prestale da
krvare. On nije krvario, ali valjda neće škoditi da se rana pritisne.
„I pod tim mislim da ti neću naškoditi trajno”, reče Markusu, koji je i dalje
bio blaženo u nesvesti. „Prilično sam sigurna da će te sada zaboleti.”
Našla je fin, čisti deo krpe i još jednom je potopila u vodu, pa je usmerila na
deo rane koji je izbegavala do tad. Jedno mesto pri vrhu je bilo ružnije nego
ostatak - žuče i više otečeno.
Blago je prislonila, trudeći se da ga ne zaboli, pa kad je videla da je on samo
promrmljao nešto u snu, pritisnula je malo jače.
„Jedan po jedan korak”, prošaputala je, smireno uzdahnuvši. „Samo jedan.”
Mogla je to da uradi. Mogla je da mu pomogne. Ne, mogla je da ga popravi.
Kao da je ceo njen život vodio ka ovom trenutku. „Zato se prošle godine nisam
udala”, rekla mu je. „Sad ne bih bila ovde da te negujem.”

87
 Razmislila je o tome: „Naravno, neko bi mogao reći da ne bi bio u ovoj
situaciji da nije bilo mene. Ali nećemo se mnogo time baviti.”
Nastavila je pažljivo da briše njegovu ranu, pa zastala da protegne vrat na
jednu i na drugu stranu. Pogledala je krpu u svojim rukama. I dalje je bila grozna,
ali je to više nije uznemiravalo.
„Tako, vidiš”, reče mu. „Mora da znači da postajem sve bolja.” Smatrala je
da je sve bolja. Trudila se da bude potpuno praktična, ali onda, niotkuda, samo što
je razmetljivo izjavila da postaje bolja, on se zagrcnuo. Delimično je to bio uzdah,
delimično stravičan pisak, i sasvim ju je iznenadilo.
Markus je mogao da umre. Stvarnost se obrušila na nju strašnom silom.
Mogao je da umre, i onda bi ona zaista bila sama. Nisu se baš mnogo
viđali proteklih nekoliko godina, osim poslednjih nekoliko nedelja, naravno, ali
je uvek znala da je on tu. Svet je bio lepo mesto znajući da je on negde u njemu.
A sada je mogao da umre. Osećala bi se izgubljeno bez njega. Kako to nije
shvatila do sad?
„Onorija!”
Onorija se okrenula. Bila je to njena majka, koja je bučno uletela u sobu.
„Došla sam što sam mogla pre”, rekla je ledi Vinsted i užurbano joj prišla.
Onda je ugledala Markusovu nogu: „O moj bože!”
Onorija je čula još jedan od onih zadihanih i piskavih zvukova na sebi. Bilo
je nečega u tome što je videla majku, i što je njena majka videla Markusa. Bilo je
kao kad je pala s konja kad je imala dvanaest godina. Mislila je da je dobro; hodala
je do kuće, s modricama i bolovima, a lice joj je bilo krvavo jer se ogrebala na
stenu.
Onda je ugledala majku i njen izraz lica, pa je počela dreka.
I sada je bilo isto. Želela je da viče na sav glas. Dragi bože, sve što je želela
bilo je da se povuče i pobegne i plače, plače.
Ali nije mogla. Bila je potrebna Markusu. Bilo je potrebno da bude smirena i
spremna da radi. „Gospođa Vederbi treba da donese vruću vodu”, rekla je majci.
„Trebalo bi brzo da se vrati.”
„Dobro. Trebaće nam dosta vode. I viski. I nož.”
Onorija je iznenađeno pogledala majku. Izgledalo je kao da zna šta radi -
njena majka.
„Lekar će hteti da odstrani nogu”, mračno reče ledi Vinsted.
„Šta?” Onoriji to nije palo na pamet.
„I možda će stvarno morati.”
Onorijino srce je prestalo da kuca. Dok njena majka nije rekla: „Ali još ne.”
Onorija je zaprepšćeno zurila u majku. Nije mogla da se seti kada je poslednji
put čula da govori tako odlučno. Kad je Danijel pobegao iz zemlje, odneo je deo
njihove majke sa sobom. Bila je sasvim izgubljena, nesposobna da se posveti bilo
88
kome ili bilo čemu, čak ni svojim ćerkama. Gotovo da više nije mogla da
odlučuje, jer bi onda morala svoj život da prihvati takav kakav jeste, da prihvati
da joj je sin otišao, možda i zauvek.
Možda joj je samo trebao razlog da se probudi. Kritičan momenat.
Možda joj je bilo potrebno da nekome bude potrebna.
„Odmakni se”, reče ledi Vinsted, zavrćući svoje rukave.
Onorija se odmakla, trudeći se da zanemari blagu ljubomoru koja je zaiskrila
u njoj. Zar njoj majka nije bila potrebna?
„Onorija?”
Pogledala je u majku, koja je od nje nešto očekivala. „Izvini”, promrmljala je
Onorija, držeći krpu u svojoj ruci. „Želiš li ovo?”
„Jednu takvu čistu, molim te.”
„Naravno.” Požurila je da ispuni majčinu molbu, i time još više umanjila
Markusove zalihe donjeg veša.
Njena majka je uzela krpu, pa je pogledala zbunjeno: „Šta je...?”
„To je jedino što sam mogla da nađem”, Onorija je objasnila. „I smatrala sam
da je vreme važnije.”
„Jeste”, potvrdila je i podigavši pogled susrela Onorijine oči. Gledala je
ozbiljno i direktno. „Viđala sam ovo i ranije”, reče ona, i jedino je njen isprekidan
dah nagoveštavao da je uznemirena. „Tvoj otac je imao ovako nešto na ramenu.
Pre nego što si ti rođena.”
„Šta se desilo?”
Njena majka je pogledala u Markusa i suženih očiju ispitivala ranu. „Možeš
li ovo malo bolje da osvetliš?” A kada je Onorija otišla do prozora da
sasvim razgrne zavese, majka je rekla: „Ne znam ni kako se posekao. Samo znam
da je rana bila veoma inficirana.” Veoma tiho je dodala: „Gotovo koliko i ova.”
„Ali na kraju je sve bilo u redu”, reče Onorija, vraćajući se kod majke. To je
bila priča čiji je kraj znala. Njen otac je imao dve sasvim snažne ruke sve do svoje
smrti.
Majka je klimnula glavom. „Bila smo veoma srećni. Prvi doktor je hteo da
mu amputira ruku. A ja...” Glas joj se prekinuo, i prošlo je nekoliko trenutaka pre
nego što je nastavila. „Ja bih mu dozvolila da to uradi. Bila sam veoma zabrinuta
za život tvog oca.” Čistom krpom je potapkala Markusovu nogu da bi bolje videla
ranu. Kada je ponovo progovorila, glas joj je bio vrlo tih: „Uradila bih bilo šta što
su mi rekli.”
„Zašto mu nisu amputirali ruku?” tiho upita Onorija.
Njena majka je kratko udahnula kao da želi da izbaci ružno sećanje. „Tvoj
otac je zahtevao da vidi drugog lekara. Rekao mi je da će uraditi to što traže ako
se drugi složi s prvim, ali nije želeo da mu odseku ruku samo zato što mu je jedan
čovek tako rekao.”
89
 „Drugi je rekao da ne mora?”
Njena majka se mračno nasmejala: „Ne, drugi je rekao da će skoro sigurno
morati da je odseče, ali da pre toga može da pokuša da očisti ranu. Da je zaista
očisti.”
„To sam i ja radila”, žurno reče Onorija. „Mislim da sam je dosta očistila.”
„To je dobro za početak”, reče njena majka, „ali...” Progutala je knedlu.
„Ali šta?”
Njena majka je bila krajnje usredređena na Markusovu ranu i lagano je
pritiskala krpom nakon ispitivanja. Nije gledala u Onoriju kada je vrlo tihim
glasom rekla: „Lekar je rekao da je ne čistimo baš dobro ako tvoj otac ne vrišti.”
„Sećaš li se šta je uradio?”, prošaputala je Onorija.
Ledi Vinsted klimnu glavom. „Sve”, reče tiho.
Onorija je čekala da nastavi. Onda je poželela da nije.
Majka je konačno pogledala u nju: „Moraćemo da ga vežemo.”

90
 Deseto poglavlje

Za deset minuta Markusova spavaća soba je pretvorena u improvizovanu

operacionu salu. Gospođa Vederbi se vratila s vrućom vodom i zalihama čistog
platna. Dva poslužitelja su dobili zadatak da Markusa čvrsto vežu za krevet,
uprkos užasu koji je taj zahtev izazvao na njihovim licima.
Njena majka je tražila makaze. Najoštrije i najmanje koje imaju. „Moram da
odsečem mrtvu kožu”, rekla je Onoriji, a u uglovima usana su joj se pojavile tanke
linije odlučnosti. „Gledala sam kad je lekar to radio tvom ocu.”
„Ali jesi li ti to radila?”, upita Onorija.
Majka je pogledala u oči, pa skrenula pogled: „Ne.”
Oh! Onorija je progutala knedlu. Nije joj palo na pamet ništa što bi poslužilo
kao pogodan odgovor na to.
„Nije teško dokle god neko može da kontroliše svoje nerve”, reče njena
majka. „Ne treba tu oštra preciznost.”
Onorija je pogledala u Markusa, pa u majku, pa je razjapila usta: „Ne treba
preciznost? Kako to misliš? To je njegova noga!”
„Shvatam to”, odgovori njena majka, „ali ti obećavam da ga neće povrediti
ako odsečem previše.”
„Neće povrediti...”
„Pa, dobro, boleće ga.” Ledi Vinsted je pogledala u Markusa sažaljivo. „Zato
moramo da ga vežemo. Ali neće napraviti trajnu štetu. Bolje je iseći previše nego
premalo. Krajnje je važno da sasvim uklonimo infekciju.”
Onorija je klimnula glavom. Imalo je smisla to što kaže. Bilo je jezivo, ali je
imalo smisla.
„Počinjem”, reče joj majka. „Mnogo toga mogu da uradim i bez makaza.”
„Naravno.” Onorija je posmatrala kako ledi Vinsted seda pored Markusa i
umače krpu u vodu. „Mogu li ja nekako da pomognem?”, upita Onorija, osetivši
se beskorisno.
„Sedi s druge strane”, odgovori joj majka. „Pored njegove glave. Pričaj s njim.
Možda će ga to umiriti.”
Onorija nije bila sigurna da bi Markusa smirilo bilo šta što ona ima da kaže,
ali je znala da će ona naći utehu u tome. Bilo šta je bolje nego da stoji pored kao
neznalica i da ne radi ništa.
91
 „Zdravo Markuse”, reče ona, privlačeći stolicu blizu kreveta.
Nije očekivala odgovor, i nije ga ni bilo.
„Veoma si bolestan, znaš”, nastavila je i nastojala da joj glas bude vedar i
veseo, iako reči nisu. Progutala je pljuvačku, pa nastavila najvedrijim glasom
kojim je mogla: „Ali ispostavilo se da je moja majka stručnjak za ovakve stvari.”
Pogledala je u majku sa nadolazećim osećanjem ponosa. „Moram da priznam da
nisam imala predstavu da zna ovako nešto.” Nagnula se i prošaputala mu u uvo:
„Pre sam mislila da bi se onesvestila ako bi ugledala krv.”
„Čula sam to”, reče njena majka.
Onorija joj je uputila osmeh izvinjenja: „Izvini, ali...”
„Nema potrebe da se izvinjavaš.” Majka je pogledala i nasmešila se pre nego
što je nastavila s poslom. Kada je progovorila, nije pogledala gore: „Nisam uvek
bila...”
Nastala je kratka pauza, ali dovoljno dugačka da Onorija shvati da njena
majka ne zna šta da kaže.
„Odlučna koliko je tebi bilo potrebno.” Ledi Vinsted je konačno završila.
Onorija je sedela nepomično i grizla gornju usnu dok je shvatala šta njena
majka želi da kaže. Bilo je to izvinjenje, gotovo kao da je njena majka izgovorila:
Zao mije.
Bio je to i zahtev. Majka nije želela više da priča o tome. Bilo joj je dovoljno
teško da i to izgovori, tako da je Onorija prihvatila izvinjenje upravo na način na
koji se njena majka nadala da će prihvatiti. Okrenula se nazad ka Markusu i rekla:
„U svakom slučaju, mislim da se niko nije setio da pogleda tvoju nogu. Kašalj,
znaš. Lekar je mislio da je to prouzrokovalo groznicu.”
Markus je malo zaječao. Onorija je brzo pogledala prema majci, koja je sad
radila nešto makazama koje joj je gospođa Vederbi donela. Otvorila ih je do kraja
i jedan krak je uperila ka Markusovoj nozi kao skalpel. Jednim neprekidnim
pokretom je uzduž zasekla ranu tačno po sredini.
„Nije se ni pomakao”, Onorija iznenađeno reče.
Njena majka nije podigla pogled: „To nije bilo bolno.”
„Oh!”, reče Onorija, okrećući se nazad ka Markusu. „Pa, dobro, vidiš, to nije
bilo tako loše.”
Vrisnuo je.
Onorija je pogledala prema majci na vreme da vidi kako slugi vraća flašu
viskija.
„Dobro, to je bilo bolno.”, rekla je Markusu, „ali dobra vest je da nema izgleda
da bude gore.”
Vrisnuo je još jednom.

92
 Onorija je progutala knedlu. Njena majka je podesila makaze i sada odsecala
delove tkiva.
„U redu”, reče ponovo i potapša ga po ramenu, „možda i neće biti manje
bolno. Istina je da nemam pojma, ali ću biti ovde s tobom sve vreme. Obećavam!”
„Ovo je gore nego što sam mislila”, reče njena majka, više za sebe.
„Možeš li da ga popraviš?”, upita Onorija.
„Ne znam. Mogu da probam. Samo je...” Ledi Vinsted je zastala, duboko i
dugo uzdahnuvši. „Može li neko da mi obriše obrvu?”
Onorija se pridigla, ali je gospođa Vederbi krenula u akciju i potapkala lice
ledi Vinsted čistom krpom.
„Tako je vruće ovde”, reče ledi Vinsted.
„Rečeno nam je da prozor držimo zatvoren”, objasnila je gospođa Vederbi,
„lekar je tako zahtevao.”
„Isti lekar koji nije primetio ovu ogromnu povredu na nozi?”, ledi Vinsted
oštro upita.
Gospođa Vederbi nije odgovorila, ali je prišla prozoru da ga otvori.
Onorija je pažljivo gledala majku, i gotovo da nije prepoznavala tu
usredsređenu i odlučnu ženu. „Mama, hvala ti”, prošaputala je.
Njena majka je pogledala gore: „Neću dozvoliti da ovaj dečak umre.”
On više nije bio dečak, ali Onorija nije bila iznenađena time da ga majka i
dalje tako doživljava.
Ledi Vinsted se vratila svom poslu i rekla sasvim tiho: „Dugujem to
Danijelu.”
Onorija je bila nepomična. Bio je to prvi put da je njena majka izustila njegovo
ime otkako je u nemilosti napustio zemlju. „Danijelu?”, ponovila je jednolično i
pažljivo.
Njena majka nije podigla pogled: „Već sam jednog sina izgubila”, bilo je sve
što je rekla.
Onorija je zurila u majku, pa pogledala u Markusa, a onda ponovo u majku.
Nije bila svesna da ga majka tako doživljava i pitala se da li Markus to zna, jer...
Pogledala je ponovo u njega, boreći se sa suzama što je tiše mogla. Ceo život
je žudeo za porodicom. Da li je ikada bio svestan da već pripada njenoj?
„Hoćeš li da se odmoriš malo?”, majka je upita.
„Ne”, odgovori Onorija i odmahnu glavom iako majka nije gledala u nju. „Ne,
dobro sam.” Pribrala se malo, pa se sagla da Markusu šapne na uvo: „Jesi li čuo?
Mama je veoma odlučna da te spase. Nemoj da razočaraš nju”, pomazila ga je po
kosi i sklonila veliku tamnu loknu s njegovog čela: „niti mene.”
„Aaaahhh!”

93
 Onorija se trgla kad je jauknuo. Majka bi tu i tamo uradila nešto što bi ga
zabolelo malo više, i tada bi se zategle trake kojima su ga vezali. Bilo je užasno
gledati, i još gore osećati. Njegov bol je osetila kao da je prostrujao njenim telom.
Samo što nije bolelo. Stvaralo joj je mučninu. Mučninu u stomaku. Bilo joj je
muka od sebe same. Njena je krivica što je stao u taj glupi lažni krtičnjak i njena
krivica što je uganuo nogu. Njena krivica je i to što su morali da mu seku čizmu i
što je sada bolestan zbog toga.
Ako umre, i to će biti njena krivica.
Progutala je knedlu, koja joj se stvarala u grlu, pa se nagnula bliže da kaže:
„Izvini. Ne mogu da ti opišem koliko mi je žao.”
Markus je i dalje bio miran, i za trenutak Onorija je pomislila da ju je čuo, ali
je onda shvatila da je to zato što je njena majka zastala s radom. Njena majka je
bila ta koja je čula njene reči, ne Markus. Ako je i bila znatiželjna, nije je ispitala.
Nije pitala šta znači to izvinjenje, samo je klimnula glavom i nastavila da radi.
„Mislim da bi trebalo da dođeš u London kad ti bude bolje”, nastavila je
Onorija i podesila svoj glas na malo vedriji ton. „Ako ništa drugo, trebaće ti nove
čizme. Možda neke malo komotnije. Znam da to nije u modi, ali možda možeš da
započneš novi trend.”
Trgnuo se.
„A možemo i da ostanemo na selu. Da preskočimo sezonu. Rekla sam ti da
očajnički želim da se udam ove sezone, ali...” Potajno je bacila pogled na majku,
pa se približila njegovom uvetu i prošaputala: „Moja majka izgleda dosta
drugačije. Mislim da mogu da podnesem još jednu godinu u njenom društvu. A
dvadeset i dve godine nisu previše za udaju.”
„Imaš dvadeset i jednu”, reče njena majka ne pogledavši je.
Onorija se smrzla: „Koliko si čula od onoga što sam rekla?”
„Samo poslednji deo.”
Nije znala da li majka govori istinu, ali izgleda da su imale prećutni dogovor
da ne postavljaju pitanja, pa je Onorija odlučila da odgovori: „Mislim, neće mi
smetati ako se ne udam do sledeće godine kada budem imala dvadeset dve.”
„To bi značilo da ćeš još jednu godinu provesti u porodičnom kvartetu”, reče
njena majka s osmehom. I ne neiskrenim, već sasvim iskrenim i ohrabrujućim
osmehom.
Onorija se zapitala, i to ne prvi put, da li je njena majka ipak pomalo gluva.
„Sigurna sam da će rođakama biti drago da budu s tobom još jednu godinu”,
nastavila je ledi Vinsted. „Kada odeš, Harijet će zauzeti tvoje mesto, a ona je još
veoma mlada. Mislim da još nema ni šesnaest godina.”
„Ne pre septembra”, potvrdila je Onorija. Njena rođaka Harijet - Sarina mlađa
sestra - bila je, sasvim je moguće, najgori muzičar među Smajd Smitovima. A to
je govorilo dosta o njoj.

94
 Onorija se trudila da ne zeva u nju. „Pa”, reče, pomalo očajavajući, „izgleda
da voli pantomime.”
„Teško je poverovati da između tebe i Harijet nema nikoga ko bi svirao
violinu”, primetila je ledi Vinsted. Namrštila se, zagledala u Markusovu nogu, pa
se vratila na posao.
„Samo Dejzi”, odgovori Onorija, misleći na rođaku iz drugog ogranka
familije, „ali je ona već uvučena u kvartet kad se Vajola udala.”
„Uvučena?”, ponovi njena majka i zvonko se nasmeja. „Govoriš o tome kao
o obavezi.”
Onorija je zastala za trenutak, trudeći se da ne zine u čudu. Ili da se ne
nasmeje. Ili zaplače. „Naravno da ne”, napokon je izustila. „Obožavam kvartet.”
To je bilo istina. Volela je da vežba s rođakama, iako je morala u uši da nagura
čepove. Samo što su izvođenja bila užasna.
Ili kako bi Sara rekla, stravična. Grozna. Apokaliptična.
Sara je uvek gajila naklonost prema hiperbolama.
Iz nekog razloga, Onorija nikada nije lično osećala sramotu i mogla je da se
osmehuje sve vreme. I kada bi gudalom dotakla svoj instrument, osećala je
zadovoljstvo. Njena porodica ih je posmatrala, a njima je to mnogo značilo.
„Uostalom”, reče ona, vraćajući razgovor na prethodnu temu, koja je bila
toliko pre da joj je trebalo neko vreme da je se seti, „sigurna sam da neću
propustiti sezonu. Samo sam pričala. Održavala razgovor.” Progutala je knedlu.
„Brbljala, zapravo.”
„Bolje je da se udaš za dobrog čoveka nego da srljaš u propast”, reče njena
majka krajnje mudro. „Sve tvoje sestre su našle dobre muževe.”
Onorija se složila, iako su zetovi bili tipovi muškaraca koji joj obično nisu
privlačni, ali su se prema svojim suprugama ophodili s poštovanjem, svaki od
njih.
„Ni one se nisu venčale u prvoj sezoni”, dodala je ledi Vinsted ne podižući
pogled sa onog što je radila.
„Istina, ali verujem da su sve bile udate do kraja druge sezone.”
„Stvarno?” Majka ju je pogledala i trepnula. „Pretpostavljam da si u pravu.
Čak i Henrijeta...? Pa, da, izgleda da jeste, na samom kraju.” Okrenula se nazad
na svoj zadatak. „Naći ćeš nekoga. Ne brinem se za to.”
Onorija je blago frknula: „Drago mi je zbog toga.”
„Nisam sigurna šta se dogodilo prošle godine. Zaista sam verovala da će te
Travers zaprositi. Ili ako ne on, onda lord Forteringam.”
Onorija je odmahnula glavom. „Nemam predstavu. I ja sam mislila da hoće.
Lord Bejli je posebno delovao stvarno zainteresovano. Ali onda, odjednom...
ništa. Kao da su preko noći izgubili interesovanje.” Slegnula je ramenima i
pogledala u Markusa. „Možda je tako ispalo najbolje. Markuse, šta ti misliš? Tebi
95
se nije mnogo svideo nijedan od njih.” Uzdahnula je. „Nema nikakve veze s tim,
ali cenim tvoje mišljenje.” Nasmejala se. „Možeš li da poveruješ šta sam upravo
rekla?”
Okrenuo je glavu.
„Markuse?” Je li bio budan? Piljila je u njega pažljivo, ne bi li videla neki
znak... bilo kakav.
„Šta je bilo?”, majka je upita.
„Nisam sigurna. Pomerio je glavu. Mislim, radio je to i do sad, ali ovaj put je
bilo drugačije.” Uhvatila ga je za rame, moleći se da može da je čuje u groznici.
„Markuse! Čuješ li me?”
Njegove usne, suve i ispucale, pomerile su se samo malo. „On... On...”
Oh, hvala bogu.
„Nemoj da govoriš”, reče mu. „Sve je u redu.”
„Boli”, prodahtao je, „kao sam đavo.”
„Znam. Znam. Tako mi je žao.”
„Je li pri svesti?”, upita njena majka.
„Jedva.” Onorija je ispružila svoju ruku niz krevet da bi uzela Markusovu.
Preplela je prste s njegovim i čvrsto ga držala. „Imaš gadnu posekotinu na nozi.
Pokušavamo da je očistimo. Boleće te. Možda i mnogo, ali moramo to da
uradimo.”
Slabašno je klimnuo glavom.
Onorija je pogledala u gospođu Vederbi: „Imamo li laudanum? Možda bi
trebalo da mu damo malo dok može da proguta.”
„Mislim da imamo”, reče kućepaziteljka. Nije prestala da krši ruke otkako se
vratila s vodom i peškirima, i laknulo joj je što ima šta da radi. „Idem odmah da
proverim. Može da bude samo na jednom mestu.”
„Dobra ideja”, reče ledi Vinsted. Onda je ustala i prišla uzglavlju. „Markuse,
da li me čuješ?”
Brada mu se pomerila. Ne mnogo, vrlo malo.
„Veoma si bolestan”, rekla mu je.
Nasmejao se, zapravo.
„Da, da”, reče ledi Vinsted i nasmeja mu se zauzvrat, „govorim ono što je
očigledno, znam. Bićeš sasvim dobro, uveravam te. Samo će biti pomalo bolno u
početku.”
„Malo?”
Onorija se slabašno nasmejala. Nije mogla da veruje da se šali u takvom
stanju. Bila je tako ponosna na njega. „Pomoći ćemo ti da prevaziđeš
ovo, Markuse”, reče ona, i onda, pre nego što je imala predstavu šta radi, sagla
se i poljubila ga u obrvu.

96
 Okrenuo se da je pogleda, a oči su mu sada bile gotovo sasvim otvorene.
Naporno je disao, a koža mu je i dalje bila vrela, ali kada ga je pogledala u oči,
videla ga je tamo, kroz groznicu, ispod bolova.
I dalje je to bio Markus, i ona neće dozvoliti da mu se išta loše desi.

Markusove oči bile su opet zatvorene nakon tridesetak minuta, a njegov san
je bio znatno potpomognut dozom laudanuma. Onorija ga je držala za ruku i
održavala razgovor. Nije bilo važno šta govori, ali ona nije jedina koja je primetila
da ga njen glas umiruje. Bar se nadala da ga umiruje, jer ako ga ne umiruje, onda
je bila sasvim beskorisna. A to nije mogla da podnese.
„Mislim da smo skoro završili”, rekla mu je. Oprezno je bacila pogled na
majku, koja je i dalje marljivo radila oko njegove noge. „Mislim da bismo morali
da budemo, ne verujem da je ostalo još mnogo da se očisti.”
Njena majka je frustrirano uzdahnula i sela. Zastala je da obriše čelo.
„Ima li nekih problema?”, upita Onorija.
Njena majka je odmahnula glavom i nastavila da radi, ali samo posle jednog
trenutka, odmakla se: „Ne vidim.”
„Šta? Ne, to je nemoguće.” Onorija je udahnula, trudeći se da ostane smirena.
„Samo priđi bliže.”
Ledi Vinsted je odmahnula glavom. „Nije to problem. Kao kad čitam. Knjigu
moram da udaljim od sebe. Ja samo... ne mogu...” Uzdahnula je rezignirano i
nestrpljivo. „Jednostavno ne vidim dovoljno dobro. Ne male delove.”
„Ja ću da preuzmem”, reče Onorija, glasom koji je bio sigurniji nego ijedan
drugi deo nje.
Majka je pogledala u nju, ali ne iznenađeno. „Nije lako.”
„Znam.”
„Možda će da jaukne.”
„Već je jaukao”, reče Onorija, ali joj se grlo steglo i srce je jako udaralo.
„Teže je čuti kada držiš makaze”, reče njena majka tiho.
Onorija je želela da izgovori nešto elegantno, nešto herojski o tome koliko će
teže biti ako umre, a ona nije učinila ništa da ga spase. Ali nije. Malo je snage
ostalo u njoj i više nije želela da je troši na reči.
„Mogu to”, bilo je sve što je rekla.
Pogledala je u Markusa, koji je i dalje bio vezan za krevet. U poslednjih sat
vremena boja mu se promenila iz goruće crvene u samrtno bledu. Da li je to dobar
znak? Pitala bi majku, ali ni ona to nije znala.
„Mogu to”, Onorija je ponovila, iako joj je majka već predala makaze. Ledi
Vinsted je ustala sa stolice, Onorija je zauzela njeno mesto i duboko udahnula.

97
 „Jedan po jedan korak”, rekla je sebi i pažljivo pogledala u ranu. Sve što je
trebalo da uradi jeste da pogleda u jedan deo i iseče ga. A kad to završi, da nađe
drugo.
„Seci što bliže zdravom tkivu”, reče joj majka.
Onorija je klimnula glavom i približila makaze rani. Stežući zube, odsekla je.
Markus je zastenjao, ali nije se probudio.
„Odlično”, tiho reče ledi Vinsted.
Onorija je klimnula glavom, zadržavajući suze. Kako je moguće da je tako
malo reči čini tako emotivnom?
„Ima jedan deo na samom dnu do kog nisam stigla”, reče njena majka. „Nisam
mogla dobro da vidim ivice.”
„Vidim ga”, Onorija mrko reče.
Odsekla je delove mrtve kože, ali ceo deo je i dalje bio otečen. Uzela je vrh
makaza, kao što je videla da je majka radila, i probola tkivo da bi žuta tečnost
iscurila. Markus se borio sa svojim okovima, i ona je prošaputala izvinjenje, ali
nije prestala da radi. Uzela je oblogu i čvrsto pritisnula.
„Vode, molim vas.”
Neko joj je dodao čašu vode i ona je sipala na ranu, trudeći se da ne sluša
kako Markus stenje od bolova. Voda je bila vrela, ali njena majka se klela da je to
sačuvalo život njenom ocu godinama ranije. Vrelina je izvlačila infekciju.
Onorija se molila da je u pravu.
Pritisnula je oblogu na njega i upila višak vode. Markus je opet ispustio čudne
zvuke, ali se nije trzao kao pre. Onda je počeo da se trese.
„O, moj bože”, viknula je i pomerila oblogu. „Šta sam mu to uradila?”
Njena majka je piljila u njega zbunjeno. „Izgleda gotovo kao da se smeje.”
„Možemo li da mu damo još laudanuma?”, upita gospođa Vederbi.
„Mislim da ne smemo”, reče Onorija. „Čula sam da se neki ljudi nisu
probudili jer su dobili previše.”
„Ja stvarno mislim da on izgleda kao da se smeje”, njena majka reče ponovo.
„Ne smeje se”, Onorija ravnodušno reče. Gospode bože, čemu bi, zaboga,
imao sad da se smeje? Malo je gurnula majku da se pomeri da bi mogla da sipa
još vrele vode na Markusovu nogu i čistila je sve dok nije bila sigurna da je to
uradila nabolje što je mogla.
„Mislim da je to sve”, reče Onorija i zavali se nazad. Duboko je udahnula.
Osećala se beznadežno napeto, svaki mišić u njenom telu bio je napet. Spustila je
makaze i pokušala da protegne ruke, ali je imala osećaj kao da su kandže umesto
ruku.
„Šta ako sipamo laudanum direktno na ranu?”, zapita gospođa Vederbi.
Ledi Vinsted je trepnula: „Nemam predstavu.”

98
 „Ne može da šteti, zar ne?”, upita Onorija, „neće mu iritirati kožu kad već
može da se proguta. A ako može da uradi nešto da umanji bol...”
„Evo ga ovde”, reče gospođa Vederbi, držeći malu smeđu bocu u ruci.
Onorija je uzela i izvukla čep: „Majko?”
„Samo malo”, ledi Vinsted je odgovorila, kao da nije sigurna u svoju odluku.
Onorija je poprskala malo laudanuma po Markusovoj nozi i on je trenutno
jauknuo od bola.
„Oh, bože”, jeknula je gospođa Vederbi, „tako mi je žao. To je bila moja
ideja.”
„Ne, ne”, reče Onorija, „to je šeri. Tako ga prave.” Nije znala otkuda joj to,
ali je bila sigurna da flašica sa zloslutnom etiketom (na kojoj je pisalo OTROV
mnogo krupnijim slovima nego LAUDANUM) takođe sadrži cimet i šafran.
Stavila je prst u flašicu da zahvati malo i prinela je ustima da vidi kakvog je ukusa.
„Onorija!”, njena majka je uzviknula.
„O, bože, odvratno je!”, reče Onorija, trljajući jezikom o nepce bezuspešno
pokušavajući da se reši ukusa. „Definitivno ima šeri unutra.”
„Ne mogu da verujem da si probala to”, reče ledi Vinsted, „to je opasno.”
„Samo sam bila znatiželjna. Napravio je takav izraz lica kad smo mu dali. I
očigledno je bilo bolno kad sam sipala na ranu. Sipala sam samo kap.”
Njena majka je uzdahnula. Izgledala je žalosno. „Volela bih da lekar stigne.”
„Trebaće još neko vreme”, reče gospođa Vederbi. „Makar sat vremena,
mislim. A to je ako ga sluge zateknu kod kuće. Ako je negde van kuće...” Zaćutala
je.
Neko vreme niko nije progovarao. Jedino se čulo Markusovo disanje; disao
je plitko i s naporom. Naposletku, Onorija nije mogla više da podnosi tišinu, pa
je upitala: „Šta ćemo sad?” Gledala je u Markusovu nogu. Rana je bila vlažna i
otvorena i na pojedinim mestima još je krvarila. „Da li da stavimo zavoj na to?”
„Bolje ne”, reče njena majka. „Moraćemo svejedno da ga skinemo čim doktor
dođe.”
„Jeste li gladni?”, gospođa Vederbi upita.
„Ne”, reče Onorija, ali bila je, kao vuk. Samo što nije mogla da jede.
„Ledi Vinsted?”, tiho upita gospođa Vederbi.
„Možda nešto malo”, promrmljala je, ne podižući zabrinuti pogled s Markusa.
„Sendvič, možda?”, predložila je gospođa Vederbi, „ili, zaboga, doručak.
Nijedna od vas dve nije doručkovala. Mogu da kažem kuvarici da spremi jaja i
kobasicu.”
„Šta god je najlakše”, odgovori ledi Vinsted. „I molim vas, nešto i za
Onoriju.” Pogledala je u ćerku: „Trebalo bi da pojedeš nešto.”

99
 „Znam. Samo...” Nije završila. Verovala je da njena majka tačno zna kako se
oseća.
Majčina ruka se nežno spustila na njeno rame: „Trebalo bi i da sedneš.”
Onorija je sela.
I čekala.
Bilo je to nešto najteže što je ikada morala da uradi.

100
 Jedanaesto poglavlje

Laudanum je bio jedna odlična stvar.

Markus je obično izbegavao droge, i zaista je s visine gledao na one koji su u
njima uživali, ali sada je pomišljao da im duguje izvinjenje. Možda izvinjenje
celom svetu. Zato što, očigledno, nikad dosad nije osetio prave bolove ne ovakve.
Nije bilo toliko do bockanja i seckanja. Neko bi pomislio da je bolno kada ti
odsecaju deo po deo tela kao što detlić otkida deo po deo stabla, ali to, zapravo
nije bilo najgore. Bolelo je, ali to nije bilo nešto što ne može da podnese.
Ne, ono što ga je ubijalo (ili se bar tako osećao) bilo je kada je ledi Vinsted
uzela viski. Svaki čas bi sipala verovatno galone tečnosti na njegovu
otvorenu, razjapljenu ranu. Da ga je stavila na vatru, ne bi bolelo toliko.
Nikada više neće okusiti viski; ne osim ako ne bude neki stvarno dobar. Čak
i tada će probati više iz principa, jer je u pitanju stvarno dobra stvar koja je trebalo
da se popije. Razmislio je o tome. Imalo je smisla kada je uzeo u razmatranje. Ne,
i dalje ima smisla. Ima li?
Kako god! Nakon što je ledi Vinsted sipala na njegovu nogu ono za šta se
iskreno nadao da nije dobar viski, dali su mu dozu laudanuma, koja se spustila niz
njegovo grlo, i što je, morao bi priznati - bilo divno. I dalje se osećao kao da mu
nogu peku na ražnju, što bi mnogi ljudi smatrali neprijatnim, ali nakon što je
izdržao zbrinjavanje ledi Vinsted bez ikakve anestezije, smatrao je prilično
prijatnim to što ide pod nož pod uticajem opijata.
Bilo je gotovo opuštajuće.
Izvan svega toga, bio je neobjašnjivo srećan.
Smešio se Onoriji, to jest tamo gde je mislio da je ona bila; kapci su mu bili
veoma teški.
Zapravo, on je samo mislio da se smeška; i usta su mu bila teška.
Želeo je da se nasmeje. I nasmejao bi se da je mogao. To je bilo najvažnije.
Ubadanje u njegovu nogu je nakratko prestalo, pa ponovo počelo. Onda je
nastupila divna, kratka pauza, a onda...
Prokletstvo, to boli.
Ne dovoljno da jaukne, mada je možda stenjao. Nije bio siguran. Posuli su ga
vrućom vodom, sa dosta vode. Pitao se da li će krenuti u krivolov na njegovu
nogu.

101
 Kuvano meso, to je tako svojstveno Britancima.
Nasmejao se. Bio je zabavan. Ko bi pomislio da je tako zabavan.
„O moj bože”, čuo je da je Onorija viknula. „Šta sam mu to uradila?”
Smejao se još jer je zvučala smešno, kao sirena za maglu. Oooooooo, moooj
boooooože.
Pitao se čuje li ona njegov smeh.
Čekaj malo... Onorija se pitala šta mu je to uradila? Da li je to značilo da je
sada ona rukovala makazama? Nije bio siguran šta misli o tome.
S druge strane... kuvano meso!
Opet se nasmejao, odlučivši da ga i nije briga. Bože, baš je bio zabavan. Kako
je moguće da mu to niko nikada nije rekao?
„Možemo li da mu damo još laudanuma?”, reče gospođa Vederbi.
O, da, molim vas.
Ali nisu. Umesto toga su pokušali još jednom da ga skuvaju, i malo više su ga
bockali i probadali, ali su završili posle samo nekoliko minuta.
Dame su opet razgovarale o laudanumu, što je bilo prilično okrutno s njihove
strane, jer niko nije posegnuo za čašom ili kašikom da ga nahrani. Umesto toga,
sipale su ga pravo na njegovu nogu, što je...
„Aaaahhh!”
... bolelo više nego brendi.
Mora da su dame konačno odlučile da završe mučenje, jer su ga posle kraćeg
dogovaranja odvezale i pomerile na drugu stranu kreveta, koja nije bila mokra od
onoliko vruće vode koju su koristile da ga skuvaju.
A onda, pa... mora da je malo odspavao. Nadao se da se spava, jer je video
kako mu zec velik dva metra skakuće kroz sobu, i ako to nije bio san, onda su svi
oni bili u velikoj nevolji.
Zec i nije bio toliko opasan, koliko džinovska šargarepa kojom je naokolo
vijao kao buzdovanom.
Ta šargarepa bi mogla da nahrani celo jedno selo.
On voli šargarepu. Mada mu narandžasta boja nikada nije bila omiljena. Uvek
mu je bila pomalo neprijatna. Iskočila bi kad je ne očekuje, a on je više voleo život
bez iznenađenja.
Plava - to je prava boja. Divna i umirujuća - svetloplava, kao nebo kad je
sunčan dan.
Ili Onorijine oči! Ona je govorila da su boje lavande - još od detinjstva - ali
nisu bile, bar ne prema njegovom mišljenju. Pre svega, bile su previše svetle da
bi bile iste boje kao lavanda. Boja lavande je monotona boja. Siva koliko
i ljubičasta. I delovala je prevrtljivo. Podsećala ga je na starije žene u žalosti.
Sa turbanom na glavi.

102
 Nikada nije razumeo zašto je ta boja smatrana prikladnom nakon žalosti. Zar
smeđa boja ne bi bila prikladnija? Neka srednja nijansa?
I zašto su starije žene nosile turbane?
To je bilo interesantno pitanje. Nikada ranije nije toliko razmišljao o bojama.
Možda je trebalo da obrati više pažnje na boje kada ga je otac terao da ima časove
slikanja pre mnogo godina. Koji bi desetogodišnjak uopšte želeo da provede četiri
meseca baveći se činijom sa voćem!
Opet je pomislio na Onorijine oči. Svakako su bile više plave nego boje
lavande. Mada jesu imale ljubičastu nijansu, zbog koje su i bile neobične. Bilo je
istina - niko nije imao oči kao što su njene. Čak ni Danijelove nisu sasvim iste.
Njegove su tamnije. Ne mnogo, ali Markus je primećivao razliku.
Onorija se, ipak, ne bi složila. Kada je bila dete, stalno je govorila da ona i
Danijel imaju iste oči. Markusu je bilo jasno da je sve vreme tražila vezu među
njima, nešto što ih posebno povezuje.
Samo je želela da pripada negde. To je sve što je ikada želela. Nije ni čudo
što želi što pre da se uda i napusti svoju tihu, praznu kuću. Trebalo joj je buke.
Smeha.
Trebalo joj je da ne bude usamljena. Trebalo joj je da nikada ne bude
usamljena.
Da li je uopšte u sobi sada? Tako je tiho. Pokušao je da otvori oči. Nije uspeo.
Prevrnuo se na stranu, srećan što više nije vezan. Voleo je da spava na strani.
Neko mu je dodirnuo rame, pa povukao ćebe preko njega. Pokušao je da
ispusti bilo kakav zvuk u znak zahvalnosti, i mora da mu je pošlo za rukom, jer
čuo Onoriju: „Jesi li budan?”
Opet je ispustio isti zvuk. Izgleda da je to jedino što može.
„Dobro, malo si budan”, reče ona. „I to je bolje nego ništa, pretpostavljam.”
Zevnuo je.
„Još čekamo doktora”, reče ona, „nadala sam se da će dosad biti tu.” Bila je
tiha neko vreme, a onda vedro dodala: „Tvoja noga izgleda mnogo bolje. Bar
majka tako kaže. Biću iskrena - meni i dalje izgleda strahovito, ali svakako nije
toliko loše kao što je jutros bilo.”
Jutros? Da li je to značilo da je već poslepodne? Poželeo je da može da otvori
oči.
„Otišla je u svoju sobu. Moja majka, mislim. Kaže da joj treba predah od
vrućine.” Opet je zastala, a onda: „Stvarno je toplo ovde. Otvorili smo prozor, ali
samo malo. Gospođa Vederbi se boji da se ne prehladiš. Znam da je
teško zamisliti da bi to bilo moguće kad je ovako toplo, ali ona me uverava da
jeste. Ja volim da spavam u hladnoj sobi pokrivena toplim ćebetom”, dodala
je, „iako znam da te to ne zanima.”
Zanimalo ga je. Dobro, ne to što je rekla, samo je voleo da sluša njen glas.

103
 „A mami je u poslednje vreme stalno vrućina. To me izluđuje. Prvo joj je
vrućina, pa joj je hladno, onda opet vrućina, i kunem se, nema logike ni razuma u
tome. Ali izgleda da joj je češće vrućina nego što joj je hladno. Ako ikad budeš
hteo da joj kupiš poklon, kupi joj lepezu. Uvek joj treba lepeza.”
Dodirnula ga je opet po ramenu, pa mu je nežno sklonila kosu sa čela. To je
bilo lepo. Meko i nežno, i brižno na njemu sasvim nepoznat način. Bilo je kao
kada je došla kod njega i naterala ga da popije čaj.
Voleo je da se brinu o njemu, ko bi rekao.
Uzdahnuo je. Bio je to uzdah zadovoljstva. Nadao se da i ona tako misli.
„Dugo si spavao”, reče mu Onorija, „ali mislim da više nemaš temperaturu.
Možda nije sasvim spala, ali bar izgledaš smireno. Jesi li znao da pričaš u snu?”
Stvarno?
„Stvarno”, rekla je. „Mogla bih se zakleti da si pomenuo grdobu. A onda,
mislim da si pomenuo luk.”
Luk? A ne šargarepu?
„Pitam se o čemu li razmišljaš. O hrani? Grdobi ili luku? Nije baš nešto što
bih poželela da sam bolesna, ali svi smo različiti.” Pomilovala ga je po kosi, a
onda, na njegovo veliko iznenađenje i zadovoljstvo, spustila mu je nežan poljubac
na obraz. „Nisi tako strašan, znaš”, reče osmehujući se.
Nije mogao da vidi taj osmeh, ali je znao da se osmehnula.
„Voliš da se pretvaraš da si veoma nedruželjubiv i zamišljen, mada istina je
da se dosta mrštiš.”
Zaista? Nije mu to bila namera, ne njoj.
„Skoro da si me prevario, znaš. Zaista si počeo da mi se ne sviđaš u Londonu,
ali samo sam te zaboravila. Ono što si nekad bio, mislim. Ono što si verovatno i
sad.”
Nije imao predstavu o čemu to ona govori.
„Ne voliš da ljudima pokazuješ svoje pravo lice.”
Opet je zaćutala, i čuo je da se pomera, možda menja položaj na stolici. Kad
je progovorila, opet je čuo osmeh: „Ja mislim da si stidljiv.”
Pa, bože, to je mogao i sam da joj kaže. Mrzeo je da razgovara s ljudima koje
ne poznaje, oduvek.
„Čudno je misliti to o tebi”, nastavila je, „niko nikad ne pomišlja da muškarci
mogu biti stidljivi.”
Nije mu bilo jasno zašto ne bi bili.
„Visok si”, rekla je zamišljeno, „i atletski građen, i pametan, i sve ostalo što
je uobičajeno za muškarce.”
Primetio je da nije rekla da je zgodan.

104
 „Da ne pominjem da si strahovito bogat, a onda tu je i titula. Da želiš da se
oženiš, mogao bi da izabereš koga god želiš.”
Da li je mislila da je ružan?
Takla ga je po ramenu: „Ne znaš koliko bi ljudi želelo da bude na tvom
mestu.”
Trenutno, baš i ne bi želeli.
„Ali ti si stidljiv”, reče ona, gotovo začuđujuće. Osetio je da se približila;
osetio je njen dah na svom obrazu. „Mislim da mi se sviđa to što si stidljiv.”
Zaista? Jer on je to uvek mrzeo. Sve te godine u školi je posmatrao Danijela,
koji razgovara s bilo kim bez ikakve zadrške. Uvek mu je trebalo malo više
vremena da shvati kako da se negde uklopi. Zato je voleo da provodi vreme sa
Smajd Smitovima. U njihovom domu je uvek bilo haotično i ludo; on je
neprimetno ušao u njihov život bez rutine i postao član porodice.
Bila je to jedina porodica za koju je ikad znao.
Dodirnula mu je lice i prstom povukla liniju duž nosa. „Bio bi savršen da nisi
stidljiv”, reče ona, „nešto poput književnog junaka. Sigurna sam da ne čitaš
romane, ali sam uvek mislila kako te moji prijatelji vide kao jednog od junaka iz
romana gospođe Gorli.”
Znao je da postoji razlog zašto mu se njeni prijatelji ne sviđaju.
„Ja nikad nisam bila sigurna da nisi neki negativac.”
Odlučio je da ne primi to kao uvredu. Rekao bi da se lukavo nasmejala dok je
to izgovarala.
„Moraš da ozdraviš”, prošaputala je, „ne znam šta će biti sa mnom ako ne
ozdraviš.” Onda je dodala tiho, toliko da je jedva čuo: „Mislim da bi ti mogao da
budeš moja najvažnija osoba.”
Pokušao je da pomeri usne, da nešto kaže, jer ovo nije trebalo ostaviti bez
odgovora, ali njegovo lice je i dalje bilo otečeno i teško, i uspeo je samo da ispusti
nekoliko uzdaha.
„Markuse, hoćeš li malo vode?”
Hteo je.
„Jesi li uopšte budan?”
Onako.
„Evo”, reče ona, „probaj ovako.”
Osetio je da je nešto hladno dodirnulo njegove usne. Kašika, kapanje mlake
vode u njegova usta. Bilo je teško gutati, ali mu je ona dala samo nekoliko kapi.
„Mislim da nisi budan”, reče ona. Čuo je da se vratila u stolicu. Uzdahnula je.
Zvučala je umorno. Mrzeo je to.
Ali mu je bilo drago što je tu. Imao je osećaj da bi i ona mogla da bude njegova
najvažnija osoba u životu.

105
 Dvanaesto poglavlje

„Doktore!” Dvadesetak minuta kasnije Onorija je skočila na noge kada je

iznenađujuće mlad lekar ušao u sobu. Nikada nije očekivala da će videti lekara
koji nije sed. „Sve je to bilo zbog njegove noge”, reče ona, „mislim da niste videli
kada ste...”
„Ja ga nisam video ranije”, lekar reče odsečno, „moj otac je dolazio.”
„Oh!”
Onorija se s poštovanjem odmakla kada se lekar sagnuo iznad Markusove
noge. Njena majka, koja je ušla za lekarom, prošla je i stala pored Onorije. I
uhvatila je za ruku. Onorija je stegnula njenu ruku kao da je konopac za
spašavanje, i bila joj zahvalna na tome.
Mladi čovek je pogledao Markusovu nogu, ali ne dugo koliko bi Onorija
smatrala potrebnim, zatim se sagnuo i prislonio uvo na njegove grudi.
„Koliko laudanuma ste mu dali?”
Onorija je pogledala u majku. Ona je određivala dozu.
„Jednu punu kašiku”, reče ledi Vinsted. „Možda dve.”
Lekar je stisnuo usta, uspravio se i okrenuo ka njima: „Da li je bila jedna ili
dve?”
„Teško je reći”, odgovorila je ledi Vinsted, „nije progutao sve.”
„Morala sam da ga obrišem”, Onorija se ubacila.
Lekar nije rekao ništa na to. Ponovo je prislonio uvo na Markusove grudi, i
kao da je brojao u sebi. Onorija je čekala dok god je mogla, a onda zaustila
„Doktore, hm...”
„Vinters”, majka je dopunila.
„Da, hm, doktore Vinterse, molim vas, recite nam, jesmo li mu dali previše?”
„Mislim da ne”, odgovori doktor Vinters, ali je i dalje držao uvo na
Markusovim grudima. „Opijum je zagušio pluća. Zato je disanje tako plitko.”
Onorija, užasnuta, stavila je ruku na usta. Nije ni primetila da mu je disanje
plitko. U stvari, mislila je da zvuči bolje. Mirnije.
Doktor se ispravio i okrenuo Markusovoj nozi. „Veoma je značajno da
dobijem sve važne informacije”, reče odsečno, „više bih se brinuo da znam da nije
dobio laudanum.”

106
 „Niste zabrinuti?” Onorija upita u neverici.
Doktor Vinters je oštro pogledao. „Nisam rekao da nisam zabrinut.” Vratio se
Markusovoj nozi, pomno je ispitujući. „Samo bih bio više zabrinut da znam da ga
nije dobio. Da je njegovo disanje ovako plitko bez laudanuma, to bi već ukazivalo
na ozbiljnu infekciju.”
„Ovo nije ozbiljno?”
Lekar je još jednom zlovoljno pogleda. Nije bio oduševljen što ga ispituje, to
je bilo jasno. „Ljubazno vas molim da se uzdržite od komentara dok ne završim
ispitivanje.”
Onoriji se celo lice zgrčilo, ali je odstupila. Biće učtiva prema doktoru
Vintersu. Ako iko može da spase Markusa, to je on.
„Objasnite mi tačno šta ste uradili da biste očistili ranu”, zatražio je lekar i
kratko odvojio pogled od Markusove noge. „Takođe ćete mi reći kako je izgledala
pre nego što ste počeli.”
Ispričale su mu šta su uradile. Izgledao je kao da odobrava njihove postupke,
ili bar kao da ih ne osuđuje. Kad su završile, pogledao je ponovo Markusovu nogu
i uzdahnuo.
Onorija je sačekala jedan trenutak. Izgledao je kao da razmišlja. Ali
prokletstvo, dugo je razmišljao. Nije mogla da se suzdrži: „Šta mislite?” izbrbljala
je.
Doktor Vinters je govorio polako, gotovo kao da razmišlja naglas. „Možda
ćemo spasti nogu.”
„Možda?”, Onorija je ponovila.
„Prerano je da bih mogao biti siguran. Ako je spasemo”, pogledao je i u
Onoriju i u njenu majku, „to će biti zahvaljujući poslu koji ste obavile.”
Onorija je iznenađeno žmirnula; nije očekivala pohvalu. Onda je postavila
pitanje kojeg se užasavala: „Ali hoće li preživeti?”
Doktor ju je pogledao iskreno i čvrsto: „Preživeće sigurno ako mu
amputiramo nogu.”
Usne su joj zadrhtale. „Kako to mislite?”, prošaputala je, ali je tačno znala na
šta je mislio, samo joj je bilo potrebno da to i izgovori.
„Siguran sam da će preživeti ako mu sada amputiramo nogu.” Ponovo je
pogledao u Markusa, kao da bi mogao da dobije još neku dodatnu informaciju.
„Ako ne amputiram nogu, opet bi mogao potpuno da se oporavi, ali bi mogao i da
umre. Ne mogu da predvidim kako će se infekcija razvijati.”
Onorija je zaćutala. Samo su joj se oči pomerale, sa doktorovog lica na
Markusovu nogu i nazad. „Kako to da znamo?”, tiho je zapitala.
Tražeći pojašnjenje, doktor je nakrivio glavu u stranu.
„Kako ćemo znati kada da donesemo odluku?” pojasnila je pitanje, višim
glasom.
107
 „Treba potražiti znakove”, odgovori doktor. „Ako mu se na nozi pojave
crvene pruge, na primer, znaćemo da moramo da amputiramo.”
„Ako se to ne dogodi, da li to znači da se oporavlja?”
„Ne nužno”, priznao je, „uzmemo li u obzir njegovo trenutno stanje, ako se
ne pojave promene na rani, smatraću to dobrim znakom.”
Onorija je polako klimnula glavom, trudeći se da shvati sve što je rekao.
„Hoćete li ostati ovde u Fensmoru?”
„Ne mogu”, rekao je i okrenuo se da spakuje svoje stvari. „Moram da posetim
drugog pacijenta, ali vratiću se večeras. Mislim da pre toga ne moramo ništa da
odlučujemo.”
„Mislite?”, Onorija oštro upita. „Onda niste sigurni.”
Doktor Vinters je uzdahnuo, i prvi put otkako je kročio u sobu, izgledao joj je
umorno. „Nikada ne možete biti sigurni kada je medicina u pitanju, moja gospo.
Voleo bih da to nije tako.” Pogledao je u prozore; zavese su bile razmaknute i
otkrivale su beskrajno zelenilo južnog travnjaka Fensmora. „Možda će se to
nekada promeniti, ali, bojim se, ne za naših života. Do tada moj posao ostaje
umetnost koliko i nauka.”
To nije bilo ono što je Onorija želela da čuje, ali je u tome osetila istinu, pa je
to prihvatila i zahvalila mu se na pažnji.
Doktor je uzvratio naklonom, a onda im dao instrukcije i otišao, obećavši da
će se vratiti uveče. Ledi Vinsted ga je ispratila, pa je Onorija opet ostala sama s
Markusom, koji je ležao zastrašujuće mirno u svom krevetu.
Neko vreme je nepomično stajala na sredini sobe, osećajući se čudno
bezvoljno i izgubljeno. Ništa nije mogla da uradi. Bila je uplašena koliko i
tog jutra, ali je tada bar mogla da se usredsredi na posao oko njegove noge. Sada je
mogla samo da čeka, tako da nije bilo ničeg osim straha čime bi ispunila svoje
misli.
Kakav izbor: život ili noga. A ona će možda biti ta koja će morati da odluči.
Nije želela odgovornost. Dragi bože, nije je želela.
„Oh, Markuse!”, uzdahnula je i napokon zakoračila prema stolici pored
njegovog kreveta. „Kako se ovo dogodilo? Nije fer.” Sela je, naslonila se na dušek
i položila glavu na prevoj jednog lakta.
Naravno da bi žrtvovala njegovu nogu da bi spasla njegov život. To bi i
Markus izabrao da je priseban i da može da govori. On je ponosan čovek, ali ne
toliko da bi pre izabrao smrt nego hendikep. Toliko je znala o njemu.
Jasno je da nikada o tome nisu pričali - ko bi pričao o tako nečemu? Niko za
večerom ne bi pokrenuo takvu temu.
Znala je, ipak, šta bi on želeo. Poznaje ga petnaest godina. Nije bilo potrebe
da postavlja pitanja.

108
 Mada bi sigurno bio ljut. Ne na nju. Ni na doktora. Na život. Možda na boga.
Ali bi istrajao. Ona bi se za to postarala. Ne bi ga napustila sve dok... sve dok...
Oh, bože. Nije mogla to ni da zamisli.
Uzdahnula je i pokušala da se smiri. Deo nje poželeo je da trenutno izjuri iz
sobe i moli doktora da mu odmah ukloni nogu. Ukoliko će to osigurati njegov
opstanak, ona će držati prokletu testeru, ili je makar dodati doktoru.
Nije mogla da zamisli svet bez njega. I da on ostane tu, u Kembridžširu, a ona
ode i uda se nekuda u Jorkšir, Vels ili na Orknijska ostrva i da ga nikada više ne
vidi, opet bi znala da je negde živ i zdrav i da jaše konja ili čita knjigu ili možda
sedi u stolici kraj vatre.
Iako je mrzela neizvesnost, još nije bilo vreme da se donese odluka. Nije
želela da bude sebična. Htela je da ga održi celog što je duže moguće, ali šta ako
predugo bude čekala?
Iako joj je glava bila na rukama, čvrsto je zažmurila. Suze su je pekle ispod
kapaka i pretile su da se izliju sa svim užasom i nervozom koje je osećala.
„Molim te, nemoj da umreš”, prošaputala je. Protrljala je oči podlakticom da
bi obrisala suze, pa se ponovo spustila na ruke. Možda bi trebalo da preklinje
njegovu nogu, a ne njega, ili možda boga, đavola, Zevsa ili Tora. Preklinjaće i
čoveka koji muze krave ako će to nešto da promeni.
„Markuse”, reče još jednom, jer je osećala utehu kad izgovori njegovo ime.
„Markuse!”
„Norija!”
Zaledila se i uspravila: „Markuse!”
Nije otvorio oči, ali je videla da se pomeraju ispod kapaka, a brada mu se
polako pomerala gore-dole.
„Oh, Markuse!”, zajecala je. Suze su grunule. „Oh, tako mi je žao. Ne bi
trebalo da plačem.” Beznadežno je tražila maramicu, pa naposletku suze obrisala
posteljinom. „Tako sam srećna što ti čujem glas, iako ne zvučiš kao inače.”
„V-v-vo...”
„Hoćeš li vode?”, pitala je i odmah skočila da mu donese.
Njegova brada se opet pomerila.
„Dozvoli da te samo malo pridignem. Biće lakše tako.” Uhvatila ga je ispod
ruku i uspela da ga samo malo uspravi. Ne mnogo, ali i to je bilo nešto. Čaša vode
je bila na noćnom stočiću i u njoj kašika otkad mu je prošli put dala da pije. „Daću
ti nekoliko kapi”, reče mu, „malo po malo. Bojim se da ćeš se zagrcnuti ako ti
dam previše.”
Ovaj put je bilo malo bolje i dala mu je osam kašika, kad joj je dao znak da
mu je dosta i ponovo skliznuo u ležeći stav.
„Kako se osećaš?”, nameštala mu je jastuk. „Mislim, osim što se osećaš
užasno.”
109
 Pomerio je glavu malo udesno, što se činilo kao bolesničko sleganje
ramenima.
„Jasno je da se osećaš užasno”, pojasnila je, „ali ima li nekih promena? Još
gore? Manje užasno?”
Nije odgovorio.
„Isto?” Nasmejala se. Zapravo se smejala. Sjajno. „Zvučim smešno.”
Potvrdio je glavom. Bio je to mali pokret, ali najveći koji je dosad napravio.
„Čuo si me”, nije mogla da obuzda ogroman, drhtavi osmeh.
Opet je potvrdio.
„To je dobro. Samo napred! Kada ti bude bolje, nećeš smeti to da radiš,
mislim, da me ismevaš, ali sada možeš. Oh!” Nervozno je skočila na noge. „Treba
da proverim tvoju nogu. Nije prošlo mnogo vremena otkako je doktor Vinters
otišao, ali ne možemo je zanemariti.”
Brzo je uvidela da nema promena na njegovog nozi. Rana je i dalje bila
žestoko i sjajno crvena, ali više nije bila prošarana tom ružnom žutom bojom, i
što je važnije, nije bilo crvenih pruga po nozi.
„Isto”, reče mu. „Nisam ni očekivala promene, ali bolje da... znaš.”
Snebivljivo se nasmejala. „Već sam sve to rekla.”
Ućutala se i samo ga zadovoljno gledala. Žmurio je i nije izgledao nimalo
drugačije otkako je doktor otišao, ali Onorija je čula njegov glas i dala mu vode,
pa je to bilo dovoljno da joj ulije nadu.
„Temperatura”, odjednom je uzviknula, „treba i to da proverim.” Stavila mu
je ruku na čelo. „Deluje mi isto. Što znači toplije nego što bi trebalo, ali bolje nego
što je bilo. Svakako ti je bolje.” Zastala je i zapitala se da li govori u prazno. „I
dalje me čuješ?”
Potvrdio je glavom.
„Oh, dobro je, jer znam da zvučim budalasto, a nema svrhe zvučati tako ako
te niko ne sluša.”
Razvukao je usne. Pomislila je da se možda smeje. Negde u dubini svog uma,
zaista se smejao.
„Drago mi je što sam budalasta za tebe.” Klimnuo je glavom.
Prekrstila je ruke na grudima i zamišljeno progovorila. „Volela bih da znam
o čemu razmišljaš.”
Lagano je slegnuo ramenima.
„Hoćeš da kažeš da ne razmišljaš o mnogo čemu?” uperila je prstom u njega,
„jer to ti ne verujem. I suviše te dobro znam.” Pričekala je da vidi da li će dobiti
bilo kakav odgovor. Kad ga nije dobila, nastavila je da govori. „Verovatno
smišljaš kako da povećaš berbu kukuruza ove godine. Ili razmišljaš da li su ti
nameti preniski.” Promislila je o tome: „Ne, ti ćeš pre razmišljati da li su

110
previsoki. Prilično sam sigurna da si gospodar mekog srca. Ne bi želeo da se neko
muči.”
Odmahnuo je glavom taman toliko da ona shvati šta hoće da kaže.
„Ne, ne želiš da se neko muči ili ne, to nije ono o čemu razmišljaš?”
„Ti”, jedva je promrsio.
„Razmišljaš o meni?”, šapnula je.
„Hvala ti!” Glas mu je bio tih, jedva čujan, ali ga je čula. I svom snagom se
trudila da ne zaplače.
„Neću te ostaviti”, nežno je uzela njegovu ruku u svoju. „Ne dok se ne
oporaviš.”
„Hv-hva...”
„U redu je, ne moraš da ponavljaš. Ne moraš uopšte da mi zahvaljuješ.”
Iako joj je bilo drago što joj je zahvalan, nije znala da li ju je više taklo to što
joj se dvaput zahvalio ili ona prva, jednostavna, usamljena reč koju je izgovorio
ti.
Razmišljao je o njoj. Dok je ležao tamo, možda na samrti, možda pred
amputaciju, razmišljao je o njoj.
Prvi put otkako je stigla u Fensmor, nije bila prestravljena.

111
 Trinaesto poglavlje

Sledeći put kad se probudio, Markus je osećao da se nešto promenilo. Prvo,

noga ga je ponovo đavolski jako bolela, ali je nekako pretpostavio da to nije loše.
Drugo, bio je gladan, izgladneo, kao da danima nije jeo. Što je verovatno i bila
istina. Nije znao koliko je vremena prošlo otkako je pao u krevet.
Najzad je mogao da otvori oči. To je bilo odlično.
Nije bio siguran koje je doba dana. Bilo je mračno, ali jednako je moglo biti
i četiri ujutru i deset uveče. Bilo je prokleto zbunjujuće ležati bolestan.
Progutao je pljuvačku, pokušavajući da nakvasi usta. Želeo je vode. Okrenuo
se prema noćnom stočiću. Oči mu se još nisu bile navikle na mrak, ali je video da
neko spava u stolici pored kreveta. Onorija? Verovatno. Imao je osećaj da nikako
nije napuštala njegovu sobu.
Pokušavao je da se seti kako je uopšte dospela u Fensmor. Oh, da, gospođa
Vederbi joj je pisala. Nije znao zašto bi njegova kućepaziteljka to uradila, ali će
joj zauvek biti zahvalan.
Smatrao je kako bi sada bio mrtav da nije bilo Onorije i njene majke da se
postaraju oko njegove noge. I to nije bilo sve. Nekoliko puta je dolazio svesti, ali
je uvek bilo ogromnih rupa u njegovom sećanju. I pored toga je znao da je Onorija
bila tu, u njegovoj sobi. Držala ga je za ruku i pričala je s njim, a njen meki glas
je dosezao do njegove duše i kada nije mogao da prozbori nijednu reč.
Pošto je znao da je ona tu... prosto mu je bilo lakše. Nije bio sam. Prvi put u
životu nije bio sam.
Frknuo je. Previše je dramio. Nije on išao svetom s nekim nevidljivim štitom,
kojim je druge ljude držao po strani. Moglo je biti više ljudi u njegovom životu.
Moglo ih je biti mnogo. Bio je grof, zaboga. Mogao je da pucne prstima i napuni
kuću.
Međutim, nikada nije želeo društvo radi ispraznog ćaskanja. Bio je sam u
svemu što mu je u životu bilo važno.
Tako je želeo.
Mislio je da je tako želeo.
Žmirkao je neko vreme, pa je počeo bolje da vidi sobu. Zavese nisu bile
navučene i mesečina je sobu činila dovoljno vidljivom da može da raspozna boje.
Možda je jednostavno znao da su mu zidovi bili bordo, a ogroman pejzaž iznad

112
kamina uglavnom zelen. Ljudi vide ono što očekuju da vide. Bila je to jedna od
najvećih istina njegovog života.
Okrenuo se ka osobi u stolici. To je bez sumnje bila Onorija, ne samo zato što
je nju očekivao da vidi. Kosa joj je delimično ispala iz punđe i bila je svetlosmeđe
boje, a ne tamna kao što je ledi Vinsted imala.
Pitao se koliko dugo već sedi tamo. Sigurno joj nije bilo udobno.
Nije želeo da je ometa, san joj je sigurno potreban.
Pokušao je da se pridigne u sedeći položaj, ali je bio suviše slab da bi se
pomerio više od nekoliko centimetara. Ipak je bolje video, možda je mogao i da
posegne za čašom vode na stolu.
Možda i nije. Podigao je ruku, ali je brzo pala pored njega. Prokletstvo, bio je
umoran, i žedan. Osećaj u ustima bio je kao da se najeo piljevine.
Ta čaša vode ličila je na raj. Raj van dometa.
Prokletstvo!
Uzdahnuo je, ali je poželeo da to nije učinio, jer su ga zabolela rebra. Bolelo
ga je celo telo. Kako je moguće da celo telo boli, osim noge, koja je gorela?
Možda više nije imao temperaturu, ili bar ne visoku. Bilo je teško reći.
Svakako mu je svest bila jasnija nego u poslednje vreme.
Posmatrao je Onoriju. Nije se ni pomerila. Glava joj je pala u stranu, pod
neprirodnim uglom, i mislio je kako će se probuditi sa ukočenim vratom.
Možda bi trebalo da je probudi. To bi bilo najbolje.
„Onorija!”, granuo je.
Nije se pomerila.
„Onorija!” Pokušao je da je glasnije pozove, ali je njegov glas bio isti - hrapav
i promukao. A napor s kojim ju je dozivao ga je iscrpeo.
Pokušao je da posegne za njom rukom; ruka mu je bila teška, ali je nekako
uspeo da je odigne s kreveta. Hteo je da je ćušne, ali mu je ruka pala na njenu
nogu.
„Aaaaah!” Probudila se s vriskom i glava joj je odskočila, pa je udarila o
postolje kreveta. „Uh!”, stenjala je i trljala bolno mesto.
„Onorija!”, opet je pozvao.
Nešto je promrmljala i snažno zevnula dok je trljala svoj obraz. A onda;
„Markuse!”
Bila je pospana. Bila je divna.
„Mogu li, molim te, da dobijem malo vode?” Možda je trebalo da kaže nešto
pametnije, ipak se vratio sa ruba smrti. Ali bio je žedan, kao da je bio u pustinji. I
to je bilo najpametnije što je mogao da kaže.
„Naravno.” Bauljala je po mraku dok nije napipala čašu. „Oh, prokletstvo!
Samo trenutak.”

113
 Gledao je kako ustaje, odlazi do stola i uzima bokal. „Nije mnogo ostalo, ali
biće dovoljno.” Sipala je vodu u čašu i uzela kašiku.
„Mogu sam”, rekao joj je.
Iznenađeno ga je pogledala: „Stvarno?”
„Možeš li da mi pomogneš da se uspravim?”
Klimnula je glavom i obuhvatila ga rukama, gotovo zagrlila.
„Tako”, mrmljala je dok ga je izvlačila. Njene reči su meko padale po
njegovom vratu, gotovo kao poljupci. Uzdahnuo je i smirio se za trenutak da uživa
u toploti njenog daha.
„Jesi li dobro?”, odmakla se.
„Da, da, naravno”, rekao je, prenuvši se iz sanjarenja brzo koliko mu je
njegovo stanje dozvoljavalo. „Izvini!”
Uspravio se u sedeći položaj, pa je Markus bez pomoći popio vode. Osećao
se pobednički zbog toga.
„Izgledaš mnogo bolje”, reče Onorija i dalje sanjiva. „Ja-ja...” Učinilo mu se
da zadržava suze. „Tako je dobro videti te opet.”
Klimnuo je potvrdno i pružio joj čašu: „Još, molim te!”
„Naravno.” Sipala je još jednu čašu i dodala mu. Popio je halapljivo i počeo
da diše tek kad je iskapio celu.
„Hvala ti”, reče i vrati joj čašu.
Uzela je i vratila na stočić, pa ponovo sela. „Tako sam se brinula za tebe.”
„Šta se dogodilo?” upita on. Sećao se tek ponečeg - njene majke s makazama,
džinovskog zeca i da mu je ona rekla da je on njen oslonac. To nikad neće
zaboraviti.
„Doktor je dvaput dolazio”, rekla mu je. „Doktor Vinters. Mlađi doktor
Vinters. Njegov otac - pa, nisam sigurna šta se desilo s njegovim ocem, ali me,
iskreno, i ne zanima. On nije znao da imaš upaljenu ranu. Da je video pre nego
što se tako pogoršala, pa, možda ništa ne bi bilo drugačije.” Stisnula je usne: „Ali
možda i bi.”
„Šta je doktor Vinters rekao?” Pitao je, pa precizirao: „Mlađi doktor.”
Nasmejala se: „Misli da ćeš moći da zadržiš nogu.”
„Šta?” Pokušavao je da razume.
„Bojali smo se da će morati da je amputira.”
„Oh, moj bože!” Utonuo je u jastuke. „Oh, moj bože!”
„Verovatno je bolje što nisi znao da je to jedna mogućnost”, nežno mu je
saopštila.
„Oh, moj bože!” Nije mogao da zamisli svoj život bez noge. Pretpostavio je
da niko ne može dok mu se to ne desi.
Uhvatila ga je za ruku: „Sve će biti u redu.”

114
 „Moja noga”, prošaputao je. Trenutno je imao potrebu da se uspravi i da je
pogleda, da bi se uverio da je još tu. Ipak je nastavio da leži; ona će pomisliti da
se ponaša budalasto jer hoće da vidi svoju nogu. Dosta boli, i bio je zahvalan na
tome. Bar je znao da je još tamo gde treba da bude.
Onorija je izvukla ruku iz njegove da bi je stavila preko usta kad je jako
zevnula. „Oh, izvini”, reče kad je zevnula, „nisam baš mnogo spavala.”
Shvatio je da je to bila njegova krivica. Još jedan razlog zbog kog joj je
zahvalan.
„Ta stolica sigurno nije udobna”, reče joj, „lezi na drugu stranu kreveta.”
„Oh, ne bih mogla.”
„Ne bi bilo mnogo više neprikladno od svega što se danas dogodilo.”
„Ne”, reče ona i nasmejala bi se da nije bila toliko umorna. „Zaista, ne mogu.
Dušek je još mokar od vode koju smo sipali na tvoju nogu dok smo je čistili.”
„Oh.” Onda se on nasmejao, jer je bilo smešno i jer je bilo tako lepo smejati
se.
Promeškoljila se u stolici da bi našla udoban položaj. „Možda mogu da
legnem preko ćebeta”, reče ona, izvijajući vrat da pogleda u prazno mesto.
„Kako god želiš.”
Iscrpljeno je uzdahnula. „Noge će mi se možda pokvasiti, ali nije me briga.”
Legla je na krevet preko ćebeta. I on je ležao preko ćebeta, mada je uglavnom
bio ispod drugog pokrivača; verovatno su njegovu nogu namerno ostavili
nepokrivenu.
Opet je zevnula.
„Onorija”, prošaputao je.
„Mmm?”
„Hvala ti!”
„Mmmhm.”
Zaćutao je, pa morao da kaže: „Drago mi je što si tu.”
„I meni”, rekla je sanjivo, „i meni.”
Disanje joj se uskoro ujednačilo, kao i njegovo. Zaspali su.

Sledećeg jutra Onorija se probudila ušuškana i topla. Još uvek zatvorenih

očiju, protegla je noge i provrtela članke na jednu i drugu stranu. Svako jutro se
tako protezala u krevetu. Noge bi joj izmilele napolje kao morske zvezde, pa se
brzo vratile unutra. Onda bi razmrdala vrat, napred-nazad, pa u krug.
Zevnula je i, skupivši šake u pesnice, protegla se napred i...
Naletela na nekoga.
Zaledila se. Otvorila je oči. Svega se setila.

115
 Dragi bože, bila je u krevetu sa Markusom. Ne. Nije dobar način da se to kaže.
Bila je u Markusovom krevetu.
Ali nije bila sa njim.
Bilo je to neprikladno, da, ali svakako je postojao oproštaj za mlade dame
koje se nađu u krevetu sa gospodinom koji je, očigledno, previše bolestan da bi ih
kompromitovao.
Napravila je lagani pokret. Nije bilo potrebe da ga budi. Verovatno nije ni
znao da je ona tu, odmah pored njega, da im se stopala dodiruju. Svakako ne na
samom kraju kreveta, gde je noćas legla.
Savila je noge u kolenima i lagano se oslonila na stopala. Prvo je podigla
kukove, i malčice ih pomerila udesno. Onda ramena. Pa opet kukove, pa stopala
da ne zaostanu. Sad opet ramena i onda...
Hop!
Markusova teška ruka je pala na nju.
Opet se zaledila. Gospode bože, šta sad da radi? Sačekaće minut-dva, možda
će se vratiti u prvobitni položaj.
Čekala je. I čekala. I pomerio se.
Prema njoj.
Nervozno je progutala knedlu. Nije znala koliko je sati - svanulo je, i osim
toga nije znala više. Zaista nije želela da gospođa Vederbi uđe u sobu i vidi je u
krevetu pored Markusa. Ili još gore, njena majka.
Sigurno niko neće misliti ništa ružno o njoj, pogotovo ne posle svega što su
videli prethodni dan, ali bila je neudata, a on neoženjen, i bili su u krevetu, a on
je na sebi imao vrlo malo odeće i...
To je to, izlazi. Ako se probudi, probudi se. Bar se neće probuditi s pištoljem
za vratom, koji ga tera na brak. Iskobeljala se iz kreveta, zanemarujući zvukove
zadovoljstva koje je on sanjivo ispuštao dok se prevrtao i gnezdio ispod pokrivača.
Kad se uspravila, bacila je pogled na njegovu nogu. Izgleda da je lepo zarastala,
bez onih zloslutnih crvenih linija na koje je doktor upozoravao.
„Hvala ti”, prošaputala je izgovarajući molitvu za njegov oporavak.
„Nema na čemu”, promrmljao je Markus.
Kriknuvši iznenađeno, Onorija je odskočila metar od kreveta.
„Izvini”, rekao je, ali se smejao.
Bio je to najdivniji zvuk koji je Onorija ikad čula.
„Nisam se tebi zahvaljivala”, drsko reče.
„Znam”, nasmejao se.
Suknja joj je bila pogužvana, pa je stala da je ispravlja.
Na sebi je imala istu plavu haljinu, koju je obukla u Londonu, što je bilo,
gospode bože, pre dva dana. Mora da je izgledala kao strašilo.

116
 „Kako se osećaš”, pitala ga je.
„Mnogo bolje”, rekao je i uspravio se u sedeći položaj. Primetila je da je
povukao ćebad prema sebi. I to je bio jedini razlog zašto su joj se obrazi samo
zarumeneli, a ne i pocrveneli. Gotovo da je bilo smešno. Videla je njegove
razgolićene grudi stotinama puta prethodnog dana, bockala je njegovu nagu nogu,
pa je čak i - to mu nikada ne bi rekla - ugledala i deo njegove zadnjice dok se
prevrtao po krevetu. Sada, kad su oboje bili sasvim budni, a on više nije bio na
samrti, ona više nije mogla ni u oči da ga pogleda.
„Da li te još uvek jako boli?”, pitala ga je i posmatrala njegovu nogu, koja je
bila izbačena napolje, nepokrivena.
„Pre je u pitanju tup bol.”
„Imaćeš veliki ožiljak.”
Podrugljivo se nasmejao: „Nosiću ga s ponosom i lažima.”
„Lažima?”, ponovila je, zabavljajući se.
Nagnuo je glavu u stranu dok je posmatrao ogromnu ranu na nozi. „Mislim
da ću pričati kako sam se rvao s tigrom.”
„Tigar? U Kembridžširu?”
Slegnuo je ramenima. „Pre će biti tigar nego ajkula.”
„Divlji vepar” ona je odlučila.
„Pa to je već ispod časti.”
Stisnula je usne, pa prsnula u smeh. Kao i on, i ona je tek tada sebi dozvolila
da poveruje da će on biti dobro. To je bilo čudo. Nije bilo drugog načina da to
objasni. Lice mu je dobilo boju, i izgledao je mršavo, ali je opet imao jasan
pogled.
Biće on dobro.
„Onorija!”
Pogledala ga je upitno.
„Zaljuljala si se”, reče on. „Pomogao bih ti, ali...”
„Osećam se pomalo nestabilno”, reče ona i odbaulja do stolice. „Mislim...”
„Jesi li jela?”
„Da”, rekla je, „ne, pa, malo. Verovatno treba da jedem. Mislim da mi je
samo... laknulo.” I onda, na svoje zaprepašćenje, počela je da jeca. Došlo je
iznenada i udarilo je kao ogroman talas. Svaki deo nje bio je teško ranjen. Vukla
je sebe napred dok god je bilo potrebno, ali sada kada je shvatila da će on biti
dobro, raspala se. Bila je kao struna na violini, uredno zategnuta, a zatim se
prekinula na dva dela.
„Izvini”, rekla je, hvatajući vazduh između jecaja. „Ne znam... nisam
mislila... samo sam tako srećna...”
„Ššš!” otpevao je i uhvatio je za ruku. „Sve je u redu. Sve će biti u redu.”

117
 „Znam”, jecala je, „znam. Zato i plačem.”
Okrenula se. Niz njegovo lice nisu lile suze, ali su mu oči bile mokre. Nikada
ga ranije nije videla tako ranjivog, nije mislila ni da je moguće. Drhtavom rukom
je dodirnula njegov obraz, pa ugao oka, pa je povukla ruku kad je jedna suza
skliznula na njenu kožu. Zatim je uradila nešto toliko neočekivano, što ih je oboje
iznenadilo.
Obavila je ruke oko njega, zagnjurila lice u podnožje njegovog vrata i čvrsto
ga držala. „Bila sam tako uplašena”, šaputala je, „mislim da i nisam bila svesna
koliko sam se uplašila.”
Njegove ruke su se obavile oko nje, isprva oklevajući, a onda, kao da ga je
samo trebalo pogurati, prepustio se zagrljaju, držao je nežno pred sobom i
milovao po kosi.
„Prosto nisam znala”, rekla je, „nisam shvatala.” To su bile samo reči sada,
čije značenje ni ona nije razumela. Nije imala predstavu o čemu govori - šta je to
što nije znala i što nije shvatala. Ona je samo... Ona je samo...
Podigla je pogled. Samo joj je trebalo da vidi njegovo lice.
„Onorija”, prošaputao je, gledajući je kao da je nikada dosad nije video. Oči
su mu bile tople, boje čokolade, i iz njih su izvirala osećanja. Nešto se rasplamsalo
u njihovim dubinama, nešto što nije prepoznala, i polako, veoma polako, njegove
usne su se utopile u njene.

Markus nikada ne bi mogao objasniti zašto je poljubio Onoriju. Nije znao

zašto je to uradio. Držao ju je dok je plakala, i to je bila najprirodnija i
najbezazlenija stvar koju može da uradi. Nije bilo želje da je poljubi niti poriva
da se to nastavi.
Pogledala ga je. Njene oči - oh, te neverovatne oči - sijale su od suza, a njene
pune usne bile su drhtave. Prestao je da diše. Prestao je da razmišlja.
Nešto drugo je upravljalo njime, nešto duboko u njemu što je osetilo ženu u
njegovim rukama, i on se izgubio.
On se promenio.
Morao je da je poljubi. Morao je. To je bilo osnovno i obično kao i njegov
dah, kao krv, kao njegova duša.
A kad je to uradio...
Zemlja je prestala da se okreće.
Ptice su prestale da pevaju.
Ceo svet se zaustavio, sve osim njega i nje i poljupca lakog kao pero koji ih
je povezivao.
Nešto je uskomešalo život u njemu, strast, želju. I da nije bio tako slab, tako
iznuren, on bi želeo da ide dalje. Ne bi mogao da se zaustavi. On bi pritisnuo njeno
telo uz svoje, i uživao u njenoj mekoći, njenom mirisu.
118
 On bi je poljubio duboko, i dodirnuo bi je. Svuda.
On bi je preklinjao. Preklinjao bi je da ostane, preklinjao bi je da prihvati
njegovu strast, preklinjao bi je da ga primi u sebe.
Želeo ju je. I ništa ga nije moglo više prepasti.
To je bila Onorija. Zakleo se da će je štititi. A umesto toga...
Odvojio je svoje usne od njenih, ali nije mogao da se odmakne. Prislonio je
svoje čelo na njeno, uživajući u poslednjem dodiru i prošaputao je: „Oprosti mi.”
Onda je otišla. U najvećoj žurbi je izašla iz sobe. Gledao je kako odlazi, video
je da joj se ruke tresu i da joj usne podrhtavaju.
Bio je zver. Spasla mu je život, a on je ovo uradio zauzvrat?
„Onorija!”, prošaputao je. Prstima je prešao preko svojih usana, kao da i dalje
može nešto da oseti tako.
I osetio je. Bila je to najčudnija stvar.
I dalje je osećao njen poljubac, i dalje je bridelo od nežnog dodira njenih usana
na njegovim.
Još je bila s njim.
I imao je čudan osećaj da će uvek biti.

119
 Četrnaesto poglavlje

Na sreću, Onorija nije morala da provede naredni dan u agoniji zbog kratkog
poljupca sa Markusom.
Umesto toga, ona je spavala.
Od Markusove do njene sobe nije bilo daleko, i ona je sebi dala zadatak da
stavlja jednu nogu pred drugu i ostane uspravna dovoljno dugo da stigne do svoje
sobe. Kada je stigla u nju, legla je i nije ustala naredna dvadeset i četiri sata.
Ako je sanjala, ničega se nije sećala.
Bilo je jutro kada se konačno probudila, i još uvek je bila u istoj haljini koju
je obukla - koliko dana ranije? - u Londonu.
Na redu je bilo kupanje, presvlačenje u čistu odeću, onda doručak, naravno,
kada je radosno navaljivala da joj se gospođa Vederbi pridruži za stolom i priča o
svakojakim stvarima koje nisu imale veze s Markusom.
Jaja su bila izvanredno ukusna, kao i kobasica, a hortenzije iza prozora su bile
fascinantne.
Hortenzije - ko bi pomislio?
Sve u svemu, sasvim uspešno je izbegavala ne samo Markusa već i sve misli
o Markusu sve dok gospođa Vederbi nije zapitala: „Jeste li jutros već bili kod
njegovog gospodstva?”
Onorija je zastala, a kolač je zaustavila na pola puta do svojih usta. „Hm, još
nisam.” Puter sa kolača joj se već slivao niz ruku. Vratila ga je i obrisala ruke.
Onda je gospođa Vederbi nesigurno dodala: „Sigurna sam da bi voleo da vas
vidi.”
To je značilo da Onorija sada mora da ode kod njega. Posle toliko brige dok
ga je tresla groznica, bilo bi čudno da sada jednostavno odmahne rukom i kaže:
Oh, sigurna sam da je dobro.
Put od trpezarije do Markusove sobe trajao je oko tri minuta, a to je bilo tri
minuta više nego što je želela da misli o tom kratkom poljupcu sa Markusom.
Poljubila je prijatelja svoga brata. Poljubila je Markusa... koji je, pretpostavljala
je, postao jedan od njenih najboljih prijatelja.
Tada je zastala kratko koliko je i poljubac trajao. Kako se to dogodilo?
Markus je uvek bio Danijelov prijatelj, ne njen. Tačnije, uvek je bio prvo
Danijelov prijatelj, pa tek onda njen. Što nije trebalo reći...
120
 Zastala je. Zavrtelo joj se u glavi od razmišljanja.
Oh, zaboga! On verovatno o tome više i nije razmišljao. Možda je još bio
ošamućen. Možda se ne seća.
Može li se to uopšte nazvati poljupcem? Bio je veoma, veoma kratak. Da li je
išta značio ako je onaj ko je poljubio (on) bio veoma zahvalan onoj koju je
poljubio (njoj) i osećao se kao da joj nešto duguje?
Na kraju krajeva, spasla mu je život. S obzirom na to, poljubac i nije bio
sasvim pogrešan.
Još je i rekao: „Oprosti mi.” Da li je to bio poljubac ako je on tražio oproštaj?
Onorija je smatrala da nije.
Ipak, poslednje što je želela, jeste da razgovara s njim o tome, pa kad joj je
gospođa Vederbi rekla da je spavao kad je poslednji put bila kod njega, Onorija
je odlučila da ga što pre poseti kako bi to obavila pre nego što se on probudi.
Vrata njegove sobe su bila odškrinuta, pa je dlanom vrlo tiho gurnula tamno
drvo. Bilo bi neshvatljivo da je kuća kao što je Fensmor imala bučne šarke na
vratima, ali nije naodmet biti oprezan. Kada je otvorila dovoljno da može da
progura glavu, provirila je i okrenula glavu da može da ga vidi, i...
On se okrenuo i pogledao u nju.
„O, ti si budan!” Reči su izletele iz njenih usta kao cvrkut uplašene ptice.
Dovraga sa svim!
Sa ćebetom uredno prebačenim i zategnutim preko njegovog struka, Markus
je sedeo u krevetu. Onorija je s olakšanjem primetila da je konačno obukao noćnu
košulju.
Podigao je knjigu: „Pokušavam da čitam.”
„Oh, onda te neću uznemiravati”, brzo je izustila, iako je njegov ton odavao
da ne uspeva da se usredsredi.
Onda se naklonila.
Naklonila!
Zašto je, zaboga, to uradila? Nikad se u svom životu nije naklonila Markusu.
Pognula je glavu, čak je za trenutak i kolena savila, ali gospode bože, on bi pao u
nesvest od smeha da je to ikada uradila. Zapravo, moguće je da joj se upravo sada
smeje, ali nije mogla znati, jer je pobegla pre nego što je stigao i da izusti reč.
Ipak, kada je kasnije tog dana srela majku i gospođu Vederbi u salonu, sasvim
iskreno je mogla reći da je posetila Markusa i da primećuje ogromno poboljšanje
kod njega.”
„Čak je i čitao”, reče ona, zvučeći veličanstveno opušteno. „To je dobar
znak.”
„Šta je čitao?”, njena majka je učtivo upitala, pružajući ruku prema čajniku
da bi dosula još čaja.

121
 „Hmm...”, Onorija nije mogla da se seti ničega osim tamnocrvenih slova.
„Zapravo, nisam obratila pažnju.”
„Verovatno bi trebalo da mu donesemo još knjiga kako bi mogao da izabere
još nešto”, reče ledi Vinsted, pružajući Onoriji čaj. „Vruć je!”, upozorila ju je.
Zatim je nastavila: „Užasno je dosadno kad si vezan za krevet. Govorim iz
iskustva. Bila sam vezana za krevet četiri meseca dok sam nosila tebe, i tri sa
Šarlot.”
„Nisam to znala.”
Ledi Vinsted je odmahnula rukom. „Ništa se nije moglo učiniti povodom
toga. Nisam imala izbora, ali mogu ti reći da su mi knjige sačuvale zdrav razum.
U tom slučaju može samo da se čita ili veze, a Markusa baš i ne vidim s iglom i
koncem u rukama.”
„Ne”, nasmejala se Onorija.
Njena majka je otpila još jedan gutljaj čaja. „Mogla bi da istražiš biblioteku i
nađeš još nešto za njega. Ostaviću mu i svoj roman kad krenemo.”
Spustila je šoljicu. „Ponela sam roman Sare Gorli. Skoro sam ga završila.
Odličan je zasad.”
„Gospođica Batervord i ludi baron?”, upita sumnjičavo Onorija.
I ona je pročitala, i smatrala ju je veoma zabavnom, ali bila je gotovo
smešno melodramatična i nije mogla da zamisli da bi Markus uživao u njoj. Ako
se Onorija dobro seća, dosta puta je neko visio na litici. I na drveću. I sa prozora.
„Zar ne misliš da bi on više želeo da pročita nešto ozbiljnije?”
„Sigurna sam kako on misli da želi da čita nešto ozbiljnije, ali taj dečak je
previše ozbiljan. Potrebno mu je malo lakoće u životu.”
„Teško da je još uvek dečak.”
„On će za mene uvek biti dečak.” Ledi Vinsted se okrenula ka gospođi
Vederbi, koja je zaćutala tokom ovog razgovora: „Zar se ne slažete sa mnom?”
„Oh, jasno”, složila se gospođa Vederbi, „ali, naravno, ja ga znam otkako je
bio u pelenama.”
Onorija je bila sigurna da se Markusu ovaj razgovor nimalo ne bi dopao.
„Možda bi ti trebalo da izabereš knjige za njega, Onorija. Sigurna sam da ti
znaš njegov ukus bolje od mene.”
„Da budem iskrena, nisam sigurna u to”, reče Onorija, gledajući u svoju
šoljicu čaja. Iz nekog razloga to saznanje je pogodilo.
„Ovde u Fensmoru imamo bogatu biblioteku”, ponosno istaknu gospođa
Vederbi.
„Sigurno ću naći nešto”, reče Onorija sa vedrim osmehom na licu.
„Moraćeš”, reče njena majka, „osim ako ne misliš da ga učiš da veze.” Onorija
je panično pogledala, pa je shvatila da se majka osmehuje. „Oh, možeš li da

122
zamisliš?”, reče ledi Vinsted uz kikot. „Znam da muškarci mogu biti odlični
krojači, ali sam sigurna da se negde pozadi uvek kriju gomile žena s iglama.”
„Prsti su im preveliki”, složi se gospođa Vederbi, „ne mogu iglu da uhvate
kako treba.”
„U svakom slučaju, ne bi bio gori od Margaret.” Ledi Vinsted se okrenula ka
gospođi Vederbi i objasnila: „Moja najstarija ćerka. Nikada u životu nisam srela
nekoga ko ima manje sklonosti ka ručnom radu.”
Onorija je slušala majku sa zanimanjem. Nije znala da je Margaret tako loša
u ručnom radu, mada Margaret je bila sedamnaest godina starija od nje. Udala se
i otišla iz kuće pre nego što je Onorija toga mogla da se seća.
„Dobro je što je tako talentovana na violini”, nastavila je ledi Vinsted.
Onorija je oštro pogleda. Čula je Margaret kako svira. Ne bi to baš opisala
kao talenat.
„Sve moje ćerke sviraju violinu”, ponosno reče ledi Vinsted.
„I vi, ledi Onorija?” upita gospođa Vederbi.
Onorija je potvrdno klimnula: „Čak i ja.”
„Volela bih da ste poneli violinu. Tako bih volela da čujem kako svirate.”
„Nisam tako dobra kao moja sestra Margaret”, reče Onorija. Tragedija je bila
u tome što je to bila istina.
„Oh, ne budi smešna!” reče joj majka i vragolasto je potapša po ramenu.
„Mislim da si prošle godine bila veličanstvena. Samo treba još malo da
vežbaš.” Okrenula se nazad ka gospođii Vederbi: „Naša familija svake godine
pravi priredbu i pozivi na nju su veoma traženi u gradu.”
„Takvo je bogatstvo doći iz tako muzikalne porodice.”
„Oh”, reče Onorija, jer nije bila sigurna da bi mogla reći bilo šta drugo, „da.”
„Nadam se samo da tvoje rođake vežbaju iako si ti odsutna”, reče majka
zabrinutog izraza lica.
„Ne znam kako bi vežbale”, reče Onorija, „to je ipak kvartet. Kako da vežbaju
bez violine?”
„Da, valjda je tako. Samo, Dejzi je još neiskusna.”
„Dejzi?” upita gospođa Vederbi.
„Moja sestričina”, objasnila je ledi Vinsted. „Ona je veoma mlada i”, glas joj
je prešao u šapat, iako za svog života Onoriji nije bilo jasno zašto je to učinila,
„nije naročito talentovana.”
„Oh, bože!”, izustila je gospođa Vederbi, prislonivši ruku na grudi. „Šta ćete
da radite? Priredba će vam biti uništena.”
„Prilično sam sigurna da će nas Dejzi pratiti”, reče Onorija sa slabašnim
osmehom. Istina je da je Dejzi bila loša, ali je teško zamisliti da bi ona mogla
da pokvari kvartet.

123
 Doneće entuzijazam u grupu, a to im je bilo preko potrebno. Sara je i dalje
govorila da bi pre dozvolila da joj izvade zube nego da ponovo svira u kvartetu.
„Da li je lord Četeris nekada bio na priredbi?”, upita gospođa Vederbi.
„Oh, on dolazi svake godine”, odgovori ledi Vinsted, „i sedi u prvom redu.”
Bio je svetac, pomisli Onorija, bar jednom godišnje.
„On zaista voli muziku”, reče gospođa Vederbi.
Svetac. Mučenik, čak.
„Ove godine će morati da preskoči”, uzdahnuvši reče ledi Vinsted. „Možda
možemo ovde da napravimo specijalni koncert.”
„Ne!” viknu Onorija dovoljno glasno da su se obe žene okrenule i pogledale
je. „Mislim, on to ne bi voleo, sigurna sam. On ne voli kada se ljudi trude oko
njega.” Po majčinom izrazu lica je videla da ovo nije prihvatila kao snažan
argument, tako da je dodala: „A Ajris ne podnosi dobro putovanja.”
Očigledna laž, ali to je bilo najbolje što je mogla da smisli tako brzo.
„Pa, dobro”, dopustila je njena majka. „Tu je uvek sledeća godina.” Onda se
u njenom pogledu stvorio panični izraz lica, pa je dodala: „Doduše, ti sigurno
nećeš svirati.” Kada je shvatila da će morati da objasni, okrenula se ka gospođi
Vederbi: „Svaka Smajd Smitova ćerka mora da napusti kvartet kada se uda. Takva
je tradicija.”
„Da li ste vereni, ledi Onorija?”, gospođa Vederbi je upitala, ali na licu joj se
pojavila zbunjenost.
„Ne” odgovori Onorija, „i ja...”
„Ono što očekujemo jeste”, ubaci se njena majka, „da se veri do kraja ove
sezone.”
Onoriji je ostalo samo da zuri. Tokom prve dve sezone njena majka nije
pokazivala takvu odlučnost i rešenost.
„Samo se nadam da nismo zakasnile za madam Brovar”, razmišljala je njena
majka.
Madam Brovar? Najekskluzivnija modistkinja u Londonu? Onorija je bila
zaprepašćena. Pre samo nekoliko dana majka joj je rekla da u kupovinu ide s
rođakom Marigold i da nađe nešto ružičasto. Sada je nameravala da vodi Onoriju
kod madam Brovar.
„Nikada neće upotrebiti istu tkaninu drugi put ako je prepoznatljiva”,
objašnjavala je njena majka gospođi Vederbi. „Zato je smatraju najboljom.”
Gospođa Vederbi je potvrdno klimnula glavom, očigledno uživajući u
razgovoru.
„Loša strana je to što ako neko zakasni i prekasno ode kod nje”, ledi Vinsted
je stegla palčeve, „svi dobri materijali su već potrošeni.”
„Oh, to je strašno!”, odgovori gospođa Vederbi.

124
 „Znam, znam, a želim da budem sigurna da ćemo naći dobre boje za Onoriju
ove godine. Da istaknemo njene oči, znate.”
„Ona ima prelepe oči”, složi se gospođa Vederbi. Okrenula se ka Onoriji:
„Prelepe!”
„Hm, hvala vam”, Onorija mahinalno reče. Bilo je čudno videti njenu majku
da se ponaša tako... pa, da budemo iskreni, kao gospođa Rojl - uznemirujuće.
„Idem sad u biblioteku”, najavila je. Dve starije žene su ušle u žustru raspravu o
razlici između lavande i zimzelena.
„Lepo se provedi, dušo”, reče njena majka i ne pogledavši u nju. „Kažem
vam, gospođo Vederbi, da imate svetliju nijansu zimzelena...”
Onorija je samo odmahnula glavom. Potrebna joj je knjiga. I možda još jedna
dremka. I parče pite. I redosled nije bio bitan.

Tog poslepodneva doktor Vinters je došao u posetu i rekao da se Markus

oporavlja. Nije više imao groznicu, noga je polako ozdravljala i čak i njegov
uganuti članak - koji su svi bili sasvim zaboravili - više nije bio otečen.
Pošto Markusov život više nije bio ugrožen, ledi Vinsted je najavila da će ona
i Onorija odmah spakovati torbe i otići u London. „Naš dolazak je ionako bio
krajnje neprikladan”, rekla je Markusu nasamo, „pa sumnjam da će biti
govorkanja s obzirom na naše prethodne veze i neizvesnosti koje se tiču tvog
zdravlja, ali oboje znamo da društvo neće biti tako popustljivo ako se još zadržimo
ovde.”
„Naravno”, Markus je promrmljao. Tako je zaista bilo najbolje. Jako se
dosađivao i nedostajaće mu, ali sezona će uskoro početi i Onorija je morala da se
vrati u London. Ona je bila neudata grofova ćerka, te u potrazi za prikladnim
mužem; nigde drugde nije smela biti u to doba godine.
I on će morati da ode, da ispuni svoje obećanje dato Danijelu i pripazi da se
ne uda za nekog idiota, ali je sada bio vezan za krevet - to je bila naredba doktora
- i biće bar još nedelju dana. Posle toga, moraće da miruje kod kuće još nedelju
dana, možda i dve, dok doktor Vinters ne potvrdi da infekcije više nema. Ledi
Vinsted mu je tražila da obeća da će slediti doktorova uputstva.
„Nismo ti spasle život da bi ga ti sad proćerdao”, rekla mu je.
Neće moći da ode za njima u grad gotovo mesec dana. To ga je neopisivo
unervozilo.
„Je li Onorija u blizini?”, upitao je ledi Vinsted, iako je znao da ne treba o
mladoj neudatoj dami da se raspituje kod njene majke - čak ni kad su njih dve u
pitanju. Ali bilo mu je tako dosadno. I nedostajalo mu je njeno društvo - što uopšte
nije bila ista stvar kao to da mu je nedostajala ona.
„Malopre smo pile čaj”, reče ledi Vinsted. „Pomenula je da te je videla jutros.
Mislim da traži neke knjige u biblioteci za tebe. Verujem da će ti ih doneti do
večeras.”
125
 „Biću joj vrlo zahvalan na tome. Skoro sam završio sa...” Bacio je pogled na
stočić kraj kreveta. Šta je ono čitao? „Filozofska istraživanja o bivstvu čovekove
slobode.”
Podigla je obrvu: „Jesi li uživao čitajući je?”
„Ne preterano, ne.”
„Poručiću Onoriji da požuri sa knjigama, onda”, nasmeja se veselo.
„Radujem se tome”, reče on. I on se nasmejao, zatim je toga postao svestan,
pa se uozbiljio.
„I ona, verujem”, reče ledi Vinsted.
Markus nije bio siguran u to. Mada, ako Onorija nije pomenula poljubac, neće
ni on. Bila je to sitnica, u stvari. Ako nije, trebalo bi biti. Nešto što se brzo
zaboravlja. Brzo će se vratiti na staro prijateljstvo.
„Mislim da je još umorna”, reče ledi Vinsted, „mada ne shvatam zašto.
Prespavala je ceo jedan dan, jesi li znao?”
Nije znao.
„Nije htela da te ostavi sve dok te je tresla groznica. Ponudila sam se da je
odmenim, ali mi nije dozvolila.”
„Dugujem joj veoma mnogo”, reče Markus, „kao i vama, kako sam razumeo.”
Za trenutak ledi Vinsted ne reče ništa, ali usne joj se rastaviše, kao da odlučuje
da li da govori. Znajući da je tišina često najbolje ohrabrenje, Markus je čekao, i
nekoliko sekundi kasnije ledi Vinsted je pročistila grlo i rekla: „Ne bismo došle u
Fensmor da Onorija nije insistirala.”
Nije znao šta da kaže na to.
„Rekla sam joj da ne bi trebalo da dolazimo, da nije prikladno jer nismo
porodica.”
„Ja nemam porodicu”, tiho je izgovorio.
„Da, i Onorija je to rekla.”
Osetio je čudan bol zbog toga. Naravno da je Onorija znala da on nema
porodicu, svi to znaju. Ali nekako, čuti da je to izgovorila, ili da mu neko
to saopšti...
Bolelo je. Samo malo. I nije razumeo zašto.
Onorija je videla dalje od toga, dalje od njegove samoće i duboko u tu samoću.
Videla je to - ne, videla je njega - na način koji ni on nije shvatao.
Nije shvatao koliko je usamljen sve dok ona nije ponovo upala u njegov život.
„Zaista je navaljivala”, reče ledi Vinsted, prekinuvši njegove misli. I onda,
tako tiho da je jedva čuo, dodala: „Mislila sam da bi trebalo to da znaš.”

126
 Petnaesto poglavlje

Nekoliko sati kasnije Markus je sedeo u krevetu i nije se ni pretvarao da čita

Filozofska istraživanja o bivstvu čovekove slobode, kada je Onorija ušla u sobu
da ga još jednom poseti. U rukama je nosila još šest knjiga, a pratila ju je služavka,
koja je nosila veliki poslužavnik.
Nije se iznenadio što je sačekala da neko krene kod njega.
„Donela sam ti neke knjige”, izgovorila je sa odlučnim osmehom. Sačekala
je da služavka stavi poslužavnik na njegov krevet, pa je knjige spustila na noćni
stočić. „Majka je rekla da će ti verovatno trebati neka zabava.” Opet se nasmejala,
ali izraz lica joj je bio previše odlučan da bi bio spontan. Klimnuvši glavom,
okrenula se i krenula za služavkom, koja je sada izlazila iz sobe.
„Čekaj!”, pozvao je. Nije mogao da je pusti da ode, ne još.
Zastala je, okrenula se i upitno ga pogledala.
„Sedi malo sa mnom”, tražio je, glavom pokazujući na stolicu. Oklevala je,
pa je dodao: „Bio sam maltene sam sa sobom čitava dva dana.” I dalje je izgledala
neodlučno, pa se podrugljivo nasmejao: „Bojim se da nisam naročito zanimljiv
čovek.”
„Naročito?”, odgovorila je pre nego što se setila da izbegne razgovor.
„Očajan sam, Onorija”, reče joj.
Uzdahnula je, ali se ujedno čežnjivo osmehnula i vratila se u sobu. Vrata je
ostavila otvorena; sad, kada više nije bio smrtno bolestan, morala su se ispoštovati
određena pravila. „Mrzim tu reč”, reče ona.
„Očajan?”, pogodio je. „Misliš li da je ljudi previše upotrebljavaju?”
„Ne”, uzdahnula je i sela na stolicu pored njegovog kreveta. „Suviše često je
pogodna za opisivanje. To je užasan osećaj.”
Potvrdno je klimnuo, mada nije baš razumeo depresiju. Usamljenost, jeste
svakako, ali depresiju ne.
Tiho je sedela pored njega sa rukama sklopljenim u krilu. Nastala je duga
tišina, ne naročito neprijatna, ali ne ni prijatna, a onda je ona odjednom izgovorila:
„Čorba je juneća.”
On je pogledao na malu porcelansku činiju na poslužavniku, koja je još bila
poklopljena.

127
 „Kuvarica je naziva boeuf consommé2”, govorila je brže nego obično, „ali to
je prosto i jednostavno čorba. Gospođa Vederbi smatra da se po
lekovitim svojstvima ni sa čim ne može porediti.”
„Pretpostavljam da nisam dobio ništa osim čorbe”, on setno reče, gledajući u
poslužavnik.
„Suvi tost”, Onorija saosećajno reče, „žao mi je.”
Osetio je da mu je glava još malo klonula. Šta bi dao za parče Flindlove
čokoladne torte. Ili za kremasti kolač s jabukama. Ili za lokume, ili za
čelsi rolnicu, ili bilo šta slatko.
„Lepo miriše”, reče Onorija. „Čorbica.”
Zaista je lepo mirisala, ali ne kao čokolada.
Uzdahnuo je i zagrabio punu kašiku, pa je dunuo u nju pre nego što je probao.
„Dobra je”, reče.
„Stvarno?”, bila je sumnjičava.
Klimnuo je glavom i uzeo još malo. Ili, bolje reći, popio još malo. Da li se
čorba jede ili pije? I izvan svega, može li da dobije malo sira da pospe preko? „Šta
si ti imala za večeru?, upita je.
Odmahnula je glavom: „Ne želiš to da znaš.”
Uzeo je još jednu kašiku. „Verovatno ne.” Ipak nije mogao da odoli: „Je li
bilo mesa?”
Ćutala je.
„Bilo je”, optužio je. Gledao je u ono što mu je ostalo od čorbe. Mogao bi da
umoči malo tosta u nju. Nije mu ostalo mnogo tečnosti, pa nakon što je dvaput
umočio, tost mu je ostao suv.
Suv kao piljevina. Suv kao pustinja. Zastao je za trenutak. Zar nije bio žedan
kao da je u pustinji pre samo nekoliko dana? Zagrizao je krajnje neukusan hleb.
Nikada u životu nije video pustinju, verovatno nikad i neće, ali činilo se da ima
mnoštvo sličnosti sa mestom u kom on živi.
„Zašto se smeškaš?” Onorija upita znatiželjno.
„Zar se smeškam? Bio je to tužan, tužan smešak, budi sigurna.” Pogledao je
u tost: „Jesi li stvarno jela meso?” Upitao je iako to nije želeo da zna, a onda je
dodao: „Je li bilo pudinga?”
Pogledao je. Na licu joj se pojavila krivica.
„Čokoladni?”, prošaputao je.
Odmahnula je glavom.
„Od borovnice? Oh, gospode, da li je kuvarica spremila kolač od melase?”
Niko nije pravio taj kolač bolje od kuvarice u Fensmoru.

2
Juneća čorba, prim. prev.

128
 „Bio je veoma ukusan”, priznala je, sa onim posebnim uzdahom zadovoljstva
zbog sećanja na najbolje poslastice. „Poslužen je sa kremom i jagodama.”
„Da li je nešto ostalo?”, setno je upitao.
„Trebalo bi. Posluženo je u ogromnim - čekaj malo.” Oči su joj se suzile i
prostrelila ga je sumnjičavim pogledom: „Nećeš mi tražiti da ukradem parče?”
„Da li bi?” Nadao se da su mu izraz lica i glas dovoljno patetični. Zaista mu
je bilo potrebno njeno sažaljenje.
„Ne!” Ali stisnula je usne suzdržavajući osmeh. „Kolač sa melasom nije
prikladna hrana za bolesnike.”
„Zašto da ne”, odgovorio je krajnje iskreno.
„Zato što ti treba da jedeš čorbicu. I žele od telećih nogu. I ulje jetre bakalara.
To svi znaju.”
Smučilo mu se na sam pomen svih tih jela. „Da li si se ikad osetila bolje kad
si jela bilo šta od svega toga?”
„Ne, ali ne radi se o tome.”
„Kako je moguće da se ne radi o tome?”
U želji da brzo odgovori, usne su joj se rastavile, ali onda je postala smešno
mirna. Pogled joj je odlutao, gore i levo, kao da traži pogodan odgovor. Napokon
je odgovorila, ali namerno sporo: „Ne znam.”
„Onda ćeš ukrasti parče za mene”, nasmejao joj se najbolje što je mogao.
Osmeh koji je govorio: Samo što nisam umro, kako možeš to da mi uskratiš.
Zaista nije bilo načina da se sazna.
„Znaš li u kakvu nevolju mogu da upadnem?”, upita Onorija. Nagla se prema
njemu tajnovito, kao da ih neko posmatra.
„Ne u veliku”, odgovorio je. „Ovo je moja kuća.”
„To ne znači mnogo kada znaš da treba da se suprotstaviš združenom gnevu
gospođe Vederbi, doktora Vintersa i moje majke.”
Slegnuo je ramenima.
„Markuse...”
Međutim, osim toga, nije imala nikakav drugi argument. Pa je on rekao:
„Molim te!”
Pogledala ga je. Pokušavao je da izazove sažaljenje.
„Oh, u redu.” Frknula je i predala se s izvanrednim nedostatkom gracioznosti.
„Moram li odmah da idem?”
Pobožno je spojio ruke. „Bio bih ti veoma zahvalan.”
Nije mrdnula glavom, ali jeste očima na jednu i na drugu stranu, i on nije bio
siguran da li pokušava da bude tajnovita. Onda je ustala, rukama ispravila
bledozelenu tkaninu svoje suknje. „Vratiću se”, rekla je.
„Jedva čekam.”
129
 Odmarširala je do vrata, pa se okrenula: „S kolačem.”
„Ti si moj spasilac.”
Pogledala ga je stisnuvši oči: „Duguješ mi.”
„Dugujem ti mnogo više od kolača s melasom”, izgovorio je prilično ozbiljno.
Napustila je sobu bez reči i ostavila Markusa s praznom činijom i mrvicama
hleba. Pogledao je prema stolu, gde je ostavila knjige za njega. Pažljivo je
premestio poslužavnik na drugu stranu kreveta, trudeći se da ne prospe čašu mlake
vode s limunom koju je gospođa Vederbi spremila za njega. Nagnuo se i uzeo da
pogleda prvu knjigu. Upečatljive i slikovite odlike velikog, prelepog divnog i
zanimljivog pejzaža oko Loh Erna.
Gospode bože, ovo je našla u njegovoj biblioteci?
Pogledao je sledeću. Gospođica Batervord i ludi baron. To nije nešto što bi
obično izabrao, ali u poređenju sa Upečatljivim i slikovitim odlikama velikog
i tako dalje, i tako dalje, negde u divljim delovima Škotske... umreću od
dosade, izgledalo je stvarno jezgrovito.
Naslonio se na jastuke, okrenuo nekoliko stranica sve dok nije stigao do
uvodnog poglavlja i počeo da čita.

Bila je mračna i vetrovita noć...

Zar nije to već negde čuo?

...i gospođica Prisila Batervord bila je sigurna da će kiša svakog

momenta početi da pada i pljušti s neba u potocima i rekama...

Dok se Onorija nije vratila, gospođica Batervord je bila ostavljena, preživela

kugu i bežala od divljeg vepra.
Ta gospođica Batervord je bila veoma brzonoga.
Markus je uzbuđeno došao do trećeg poglavlja, u kom je gospođica Batervord
naišla na najezdu skakavaca, i bio se prilično udubio kad se Onorija bez daha i s
krpom u ruci pojavila na vratima sobe.
„Nisi ga donela, zar ne?”, upitao je, pogledavši je preko gospođice Batervord.
„Naravno da jesam”, odgovorila je nadmeno. Spustila je i odmotala kuhinjsku
krpu da bi otkrila pomalo izmrvljen, ali prepoznatljiv kolač od melase. „Donela
sam celo parče.”
Markus je raširio oči. Podišli su ga trnci, zaista. Podišli su ga trnci usled
iščekivanja. Gospođica Batervord i njeni skakavci nisu bili ništa u poređenju s
ovim. „Ti si moj spasitelj.”
„Da ne govorim da sam ti spasla život”, našalila se.
„Pa... i to”, oklevao je.

130
 „Jedan sluga je krenuo u poteru.” Preko ramena je pogledala u otvorena vrata.
„Pomisliće da sam lopov, mada u tom slučaju ne bih baš krenula od kolača.”
„Stvarno?”, pitao je, a usta su mu bila puna raja. „Baš sam tu stao.”
Odlomila je parče i stavila ga u usta. „Oh, stvarno je ukusno”, uzdahnula je,
„čak i bez jagoda i krema.”
„Ne mogu da zamislim ništa bolje”, reče on s veselim uzdahom, „osim,
možda, čokoladne torte.”
Oslonila se na krevet i uzela još jedno malo parče. „Izvini”, reče i proguta pre
nego što je nastavila, „nisam znala gde se nalaze viljuške.”
„Nije važno”, reče on. Nije mu bilo važno. Bio je prokleto srećan jer jede
pravu hranu sa pravim ukusom. To je podrazumevalo pravo žvakanje. Nikad mu
neće biti jasno zašto ljudi misle da je prozirna tečnost ključna za oporavak od
groznice.
Maštao je o piti s mesom. Poslastica je bila veličanstvena, ali će mu trebati
neka ozbiljnija podrška. Goveđe mleveno meso. Rezani krompir, zapečen u rerni.
Gotovo da je mogao da oseti ukus.
Pogledao je u Onoriju. Nekako nije verovao da bi ona mogla to da ukrade iz
kuhinje.
Onorija je posegla za još jednim parčetom kolača. „Šta to čitaš?”
„Gospođica Batervord i, hm...” Pogledao je u knjigu, koja je bila otvorena i
poklopljena na njegovom krevetu, „ludi baron, izgleda.”
„Stvarno?” Bila je zaprepašćena.
„Nisam mogao da se nateram da otvorim Refleksije i iluminacije male
nenaseljene oblasti u Škotskoj.”
„Šta?”
„Ovu”, reče on i pruži joj knjigu.
Pogledala je i on je primetio da su njene oči morale da pređu priličnu
razdaljinu da bi obuhvatila ceo naslov. „Zvuči kao da su u pitanju pejzaži”, reče
ona slegnuvši ramenima. „Mislila sam da će ti se možda svideti.”
„Samo sam se brinuo da me groznica nije uhvatila”, rekao je uz šmrkanje.
„Meni deluje zanimljivo.”
„Onda ti treba da je pročitaš”, rekao je uz graciozan pokret rukom. „Meni
neće nedostajati.”
Ljutito je stisnula usne: „Jesi li pogledao ostale knjige koje sam ti donela?”
„Zapravo, ne.” Podigao je Gospođicu Batervord. „Ovo me je zaintrigiralo.”
„Ne mogu da verujem da ti se to svidelo.”
„Pročitala si?”
„Da, ali...”
„Jesi li pročitala do kraja?”

131
 „Da, ali...”
„Jesi li uživala u njoj?”
Nije imala spreman odgovor, pa je iskoristio njenu smetenost i primakao
kuhinjsku krpu bliže sebi. Još samo koji centimetar i kolač od melase će biti van
njenog domašaja.
„Uživala sam”, napokon reče, „mada su mi neki delovi bili neuverljivi.”
Okrenuo je knjigu i bacio pogled na nju: „Stvarno?”
„Nisi daleko odmakao”, reče Onorija, povlačeći krpu prema sebi. „Njenu
majku ubijaju golubovi.”
Markus je pogledao knjigu s novostečenim poštovanjem. „Stvarno?”
„To je prilično jezivo.”
„Ne mogu da dočekam.”
„Oh, molim te”, reče ona, „ne verujem da želiš to da čitaš.”
„Zašto ne?”
„Tako je...” Tražeći pravu reč, napravila je pokret rukom kroz vazduh.
„Neozbiljno.”
„Ja ne mogu da čitam nešto neozbiljno?”
„Naravno da možeš. Samo mi je teško da poverujem da si baš to izabrao.”
„Zašto?”
Podigla je obrvu. „Zvučiš krajnje defanzivno.”
„Radoznao sam. Zašto ja ne bih izabrao da čitam nešto neozbiljno?”
„Ne znam. Ti si tu.”
„Zašto mi to liči na uvredu?”, reče radoznalo.
„Nije.” Uzela je još jedno parče kolača i grickala ga. I tada se desilo nešto
čudno. Njegov pogled je pao i zadržao se na njenim usnama, i tada je njen jezik
istrčao iz njenih usta da oliže zalutale mrvice.
Sve se desilo u deliću sekunde, ali nešto je prostrujalo kroz njega, ispustio je
dah i shvatio da je to nešto žudnja - za Onorijom.
„Jesi li dobro?”, upita ga.
Ne. „Da, hm, zašto?”
„Učinilo mi se da sam ti povredila osećanja”, priznala je. „Ako jesam, molim
te izvini. Zaista, nisam želela da te uvredim. Sasvim si fin takav kakav jesi.”
„Fin?”, tako učtiva reč.
„Bolje je nego ne biti fin.”
Upravo tada drugačiji čovek je mogao da je zgrabi i pokaže joj kako ume da
ne bude fin, i Markus nije bio toliko fin da ne zamisli tu scenu u detalje. Takođe
je i dalje trpeo posledice potencijalno smrtonosne groznice, pa nije mogao da ne

132
obrati pažnju na otvorena vrata i na njenu majku, koja je verovatno bila dole u
holu. „Šta si mi još donela za čitanje?”
Bilo je bezbednije razgovarati o tome, naročito nakon što je ceo dan ubeđivao
sebe da to što je poljubio nema nikakve veze sa žudnjom. Bila je to potpuna
nenormalnost, trenutni izliv ludosti koji su podstakla ekstremna osećanja.
Taj argument, nažalost, ovog trenutka je bio razbijen u komade. Onorija se
pomerila da bi mogla da uzme knjige, a da ne ustaje, što je značilo da je svoju
zadnjicu pomerila mnogo bliže... njegovoj zadnjici, ili tačnije, njegovom kuku.
Između njih je bila posteljina i ćebe, kao i njegova noćna košulja i njena haljina i
sam bog zna šta je ispod haljine imala na sebi, ali dragi bože, nikada u životu nije
bio toliko svestan drugog ljudskog bića kao što je bio svestan nje upravo u tom
trenutku.
I dalje nije znao kako se to desilo.
„Ajvanho3”, rekla je ona.
O čemu je ona to pričala?
„Markuse, slušaš li me? Donela sam ti Ajvanho, Valtera Skota. Pogledaj ovo,
nije li ovo zanimljivo?
Zatreptao je, siguran da je propustio nešto stoje rekla. Onorija je otvorila
knjigu i listala je, tražeći početak.
„Njegovo ime nije u knjizi. Nigde ga ne vidim.” Okrenula je knjigu i zastala
je: „Samo piše ’Od autora Veverlija4’. Čak i na hrbatu.”
Klimnuo je glavom, jer je smatrao da se to očekuje od njega. Ali u isto vreme,
nije mogao da skloni pogled s njenih usana, koje su se skupile kao pupoljak ruže,
što je radila kada je razmišljala o nečemu.
„Nisam pročitala Veverli, a ti?” Pogledala ga je, a oči su joj bile sjajne.
„Nisam”, odgovorio je.
„Možda bi trebalo”, promrmljala je. „Moja sestra kaže da je uživala čitajući.
U svakom slučaju, nisam ti donela Veverli, nego Ajvanho, prvi tom. Nisam videla
svrhu da dovlačim sva tri.”
„Pročitao sam Ajvanho”, reče joj.
„Oh, pa, onda ćemo nju da sklonimo sa strane.” Uzela je sledeću.
A on je pogledao u nju.
U njene trepavice. Kako nikada nije primetio koliko su dugačke? To je bilo
čudno, jer su bile svetle. Možda ih zato nikada i nije primetio, bile su duge, ali ne
i tamne.
„Markuse! Markuse!”

3
Istorijski roman Valtera Skota, prim. prev.
4
Istorijski roman Valtera Skota, prim. prev.

133
 „Hmmm?”
„Jesi li dobro?” Nagnula se ka njemu i pogledala ga zabrinuto. „Zarumeneo
si se.”
Pročistio je grlo. „Uzeću još malo vode s limunom.” Uzeo je gutljaj, pa još
jedan. „Da li je tebi vruće?”
„Ne.” Naborala je čelo. „Nije.”
„Verovatno nije ništa. Ja...”
Ruka joj je već bila na njegovom čelu: „Nisi vruć.”
„Šta si još donela?”, brzo je pitao, rukom pokazujući na knjige.
„Oh, evo i ovo...” Uzela je knjigu i s korica pročitala: Istorija krstaških ratova
za ponovno osvajanje Svete Zemlje5. Oh, bože!”
„Šta je bilo?”
„Donela sam samo drugi tom. Ne možeš početi odatle. Propustićeš čitavu
opsadu Jerusalima i sve o Norvežanima.”
Treba znati, Markus je suvo pomislio, da ništa ne hladi čovekovu želju kao
krstaši. Opet...
Pogledao je upitno: „Norvežani?”
„Malo poznati krstaški rat na samom početku”, reče mu, odmahujući i
bacajući u stranu jednim pokretom zgloba ono što je verovatno bila dobra decenija
istorije. „O tome da se gotovo uopšte ne priča.” Pogledala ga je i na njegovom
licu videla nešto što je bilo izraz zadivljenosti. „Volim krstaše”, reče sležući
ramenima.
„To je... odlično.”
„Šta misliš o Životu i smrti kardinala Vulsija6”, upitala je, podižući knjigu.
„Ne?” Takođe sam donela Istoriju uspona, napretka i završetka
američke revolucije7!”
„Ti zaista misliš da sam dosadan”, reče joj on.
Gledala ga je s izrazom koji je optuživao: „Krstaši nisu dosadni.”
„Ali donela si samo drugi tom”, podsetio je.
„Svakako mogu da se vratim i potražim i prvi.”
To je protumačio kao pretnju.
„Oh, evo je. Pogledaj ovo.” Držala je tanušnu knjižicu, veličine džepnog
izdanja s pobedničkim izrazom lica. „Imam jednu Bajronovu. Najmanje dosadan
čovek ikada. Bar mi je tako rečeno. Nikad ga nisam srela.”

5
Knjiga engleskog istoričara Čarlsa Milsa, prim. prev.
6
Biografija Tomasa Vulsija koju je napisao engleski pisac Džordž Kevendiš, prim. prev.
7
Hronika Mersi Otis Voren, prim. prev.

134
 Otvorila je knjigu na stranici s naslovom i upitala: „Jesi li pročitao Gusara.8”
„Istog dana kada je objavljen.”
„Oh!” Namrštila se. „Evo još jedne knjige Voltera Skota. Peveril na vrhu.
Prilično je dugačka. Zabavljače te neko duže vreme.”
„Mislim da ću se držati Gospođice Batervord.”
„Kako hoćeš.” Pogledala ga je kao da je htela reći Nema šanse da ti se to svidi.
„Pripada mojoj majci, ali je rekla da možeš da je zadržiš.”
„Ako ništa drugo, ponovo će zapaliti moju ljubav prema piti od goluba.”
Nasmejala se. „Reći ću kuvarici da ti je napravi sutra kad odemo.” Naglo je
podigla pogled: „Znaš da sutra putujemo za London?”
„Tvoja majka mi je rekla.”
„Ne bismo išle da nismo sigurne da se oporavljaš”, uveravala ga je.
„Znam. Siguran sam da u gradu imaš mnogo toga da uradiš.”
Napravila je grimasu: „Zapravo, imam probe.”
„Probe?”
„Za...”
O, ne!
„...priredbu.”
Priredba Smajd Smitovih završavala je ono što su krstaši započeli. Nije bilo
muškarca koji je mogao negovati romantiku nakon sećanja na koncert kod Smajd
Smitovih.
„Još uvek sviraš violinu?” učtivo je upitao.
Podrugljivo se nasmejala: „Teško da sam imala vremena za čelo od prošle
godine.”
„Ne, ne, naravno da ne.” Bilo je to glupo pitanje, ali jedino učtivo pitanje koje
je mogao da smisli. „Hm, znaš li za kada je zakazan koncert ove godine?”
„Četrnaestog aprila. Nije mnogo ostalo. Samo malo više od dve nedelje.”
Markus je uzeo još jedno parče kolača, i dok je žvakao, računao je koliko će mu
vremena trebati da se oporavi. Sigurno će mu trebati oko tri nedelje. „Izvini,
propustiću ga”, reče on.
„Zaista?” Nije mogla da veruje. Nije bio siguran kako to da protumači. „Pa,
naravno”, reče on, lagano zamuckujući. Nikada nije bio dobar lažov. „Godinama
nisam propustio nijedan.”
„Znam”, reče ona odmahujući glavom. „Bio je to neverovatan napor s tvoje
strane.”
Pogledao je.

8
Gusar je priča u stihovima Lorda Bajrona iz 1814. godine, prim. prev.

135
 Pogledala ga je.
Pogledao je pažljivije. „Šta to govoriš?”, oprezno je pitao.
Obrazi su joj se zarumeneli. „Pa”, rekla je ona i pogledala u sasvim beo zid,
„shvatila sam da nismo naj... hm...” Pročistila je grlo. „Da li postoji suprotan izraz
za nesklad?”
Gledao je u neverici: „Da li to znači da ti znaš... hmm, to jest...”
„Da zvučimo užasno?”, završila je umesto njega. „Naravno da znam. Misliš
li da sam toliko glupa? Ili gluva?”
„Ne”, reče on, otežući reč da bi imao vremena da razmisli. Nije imao
predstavu da li mu to može doneti išta dobro. „Samo sam mislio...”
Ostavio je razgovor na tome.
„Da smo užasne”, reče Onorija slegnuvši ramenima, „ali nema ništa od drame
ni durenja. Ništa ne možemo da uradimo u vezi sa tim.”
„Da vežbate?” oprezno je predložio.
Nikad ne bi pomislio da neko može u isto vreme da reaguje prezrivo i da se
zabavlja, a ako je Onorijino lice odavalo išta od toga, uspela je da ga odagna. „Da
mislim da vežba može da promeni nešto”, rekla je, dok su joj se usne izvijale, a
oči igrale od smeha, „veruj mi, ja bih bila najbolji učenik na svetu.”
„Možda, ako...”
„Ne”, reče ona čvrsto. „Loše smo. To je sve. Nemamo ni mrvicu muzikalnosti
u svom telu, a još manje u svojim ušima.”
Nije mogao da veruje u to što čuje. Bio je na toliko Smajd Smitovih koncerata,
da je bilo čudo što i dalje voli muziku. Prošle godine, kad je Onorija debitovala
na violini, izgledala je tako ozareno dok je izvodila svoj deo, sa osmehom tako
širokim, da se činilo da se izgubila u zanosu.
„Zapravo”, nastavila je, „meni je sve to veoma simpatično.”
Markus je pomislio da na svetu ne postoji nijedno ljudsko biće koje bi se
složilo s tom izjavom, ali nije smatrao da ima potrebe da to izgovori naglas.
„Zato se smejem”, nastavila je, „i pretvaram se da uživam u tome. Na neki
način, zaista i uživam. Smajd Smitovi priređuju te priredbe još od 1807. godine.
To je postalo tradicija.” Onda je tišim i zamišljenim glasom dodala: „Smatram
sebe srećnicom jer imam porodičnu tradiciju.”
Markus je pomislio na svoju porodicu, ili bolje rečeno, na ogromnu praznu
rupu gde porodice nikada i nije bilo. „Da”, rekao je, „jesi.”
„Na primer”, reče ona, „nosim srećne cipele.”
Verovao je da je nije dobro čuo.
„Tokom priredbe”, Onorija je objasnila uz sleganje ramenima. „To je običaj
vezan za moju porodicu. Henrijeta i Margaret se uvek svađaju oko toga ko je to
započeo, ali svi uvek nosimo crvene cipele.”

136
 Crvene cipele. Onaj mali zamotuljak žudnje koji je bio pregažen mislima o
krstašima sad je oživeo u priči o muzičarima amaterima. Dragi bože!
„Jesi li siguran da si dobro?”, upita ga Onorija. „Zarumeneo si se.”
„Dobro sam”, reče on promuklo.
„Majka ne zna”, reče ona.
Šta? Da ranije nije bio rumen, ali da sad jeste. „Molim!”
„Za crvene cipele. Nema predstavu da ih nosimo.”
Pročistio je grlo. „Da li to držite u tajnosti iz nekog posebnog razloga?”
Onorija je razmislila, pa posegla i odlomila još jedno parče pite. „Ne znam.
Mislim da nema.” Ubacila ga je u usta, počela da žvaće i slegla ramenima.
„Zapravo, sad kad o tome razmišljam, ne znam zašto baš crvene.
Mogle su biti i zelene. Ili plave. Pa, dobro, ne plave. To ne bi bilo neobično.
Ali zelene bi mogle. Ili ružičaste.”
Ništa kao crveno, Markus je u to bio siguran.
„Počećemo s vežbanjem čim se vratim u London” reče Onorija.
„Žao mi je”, reče Markus.
„O, ne”, reče mu ona, „ja volim probe. Pogotovo sad kad su mi sva braća i
sestre otišli od kuće i zvuci se sveli na sat koji otkucava i jela koja se stavljaju na
poslužavnik. Divno je kada se svi okupimo i kad imam s kim da
razgovaram.” Pogledala ga je snebivljivo: „Pričamo bar onoliko koliko
vežbamo.”
„To me ne čudi”, promrmlja Markus.
Pogledom mu je dala do znanja da je primetila njegov mali sarkastični
komentar, ali ga nije doživela kao uvredu. Bilo je nečeg divnog u tome da nekoga
poznaješ tako dobro.
„Pa”, nastavila je, želeći da završi započeto, „Sara će i ove godine biti na
klaviru; ona je moja najbliskija prijateljica. Odlično se provodimo zajedno. Ajris
će se pridružiti na violončelu. Ona je mojih godina, i uvek sam želela da provedem
više vremena s njom. I ona je bila kod Rojlovih, i ja...” Zaćutala je.
„Šta je bilo?”, upitao je. Izgledala je gotovo zabrinuto.
Onorija je žmirnula. „Mislim da je ona možda zaista dobra.”
„Na violončelu?”
„Da. Možeš li da poveruješ?”
Odlučio je da ovo pitanje shvati kao retoričko.
„U svakom slučaju”, nastavila je, „Ajris će svirati, kao i njena sestra Dejzi,
koja je, bojim se, užasna.”
„Hmm...” Kako ovo učtivo pitati. „Užasna u poređenju s ostatkom sveta ili
užasna u krugu Smajd Smitovih?”
Onorija se suzdržavala od smeha: „Užasna čak i za nas.”

137
 „To je zaista ozbiljan problem”, reče on potpuno ozbiljno.
„Znam. Mislim da se jadna Sara nada da će je grom pogoditi u naredne tri
nedelje. Samo što se oporavila od prošle godine.”
„Dakle, ona to nije prihvatila s osmehom i hrabrošću?”
„Zar nisi bio tamo?”
„Nisam gledao u Saru.”
Usne su joj se rastavile, ali isprva ne zbog toga što se iznenadila. Oči su joj
sijale u iščekivanju, kao kada se iščekuje neka izuzetno pametna primedba,
ali onda, pre nego što se pojavio bilo kakav zvuk, shvatila je šta je upravo
rekao, baš kada je i on shvatio šta je rekao.
Polako je nakrivila glavu u stranu i gledala ga kao da... kao da...
Nije znao. Nije znao šta to znači, ali se mogao zakleti da su joj oči postale
tamnije dok je sedela tamo i zurila u njega. Tamnije i dublje, i sve o čemu
je razmišljao jeste da ga ona vidi iznutra, sve do srca - sve do dna njegove duše.
„Gledao sam u tebe”, rekao je, a glas mu je bio tako tih da se jedva čuo.
„Gledao sam samo u tebe.”
Ali to je bilo ranije...
Stavila je svoju ruku preko njegove. Izgledala je maleno, nežno i bledo.
Izgledala je savršeno.
„Markuse”, prošaputala je.
I tada je napokon znao. To je bilo pre nego što je zavoleo.

138
 Šesnaesto poglavlje

Bilo je neverovatno, pomislila je Onorija, ali svet je zaista prestao da se vrti.

Bila je sigurna u to. Obamrlost, vrtoglavica, jedinstvenost trenutka, tog trenutka,
tamo, u njegovoj sobi, pored poslužavnika s večerom i ukradenog kolača, kao i
žudnja za jedinstvenim, savršenim poljupcem jedino su se tako mogli objasniti.
Okrenula se, i osetila je da joj se glava nakrivila na stranu, kao da će, ako
promeni ugao, njega jasnije videti.
Pomerila se i ugledala ga, što je bilo vrlo čudno, jer bi se zaklela da je njena
vizija samo momenat ranije bila kristalno jasna.
Kao da ga nikada ranije nije videla. Gledala ga je u oči i videla je više od boje
i više od oblika. Nije bilo važno da li je dužica smeđa, a ženica crna, već da je on
bio tamo, i ona je pomislila...
Ja ga volim.
To je odzvanjalo u njenom umu.
Ja ga volim.
Ništa nije više zaprepašćivalo, a u isto vreme bilo prosto i istinito. Osećala se
kao da je nešto u njoj bilo iščašeno pre mnogo godina, i on je, uz pomoć četiri
obične reči - nisam gledao u Saru - stavio na mesto.
Volela ga je. Uvek će ga voleti. Sve je dobilo smisao. Koga bi ona mogla da
voli osim Markusa Holrojda?
„Gledao sam u tebe”, rekao je, toliko tiho da i nije bila sigurna da je to čula.
„Gledao sam samo u tebe.”
Spustila je pogled. Njena ruka je bila položena preko njegove ruke. Nije se
sećala da je tamo smestila. „Markuse?”, prošaputala je i nije znala zašto je to
izgovorila kao pitanje, ali nije mogla da izusti bilo šta drugo.
„Onorija”, prošaputao je, ali onda...
„Moj bože! Moj bože!”
Onorija je odskočila i skoro da je pala sa stolice. U hodniku je nastao mali
metež, i začuli su se koraci koji žurno idu ka njima. Onorija je stala iza stolice.
Trenutak kasnije Onorijina majka i gospođa Vederbi su umarširale u sobu:
„Stiglo je pismo”, ledi Vinsted reče bez daha, „od Danijela.”
Onorija se lako zaljuljala, pa uhvatila za naslon stolice.

139
 Godinu dana nisu imali nikakve vesti od njenog brata. Pa, možda je Markus
imao, ali ona nije, a Danijel je odavno prestao da piše majci.
„Šta piše?”, ledi Vinsted upita, iako je Markus tek lomio pečat.
„Pusti ga da prvo otvori pismo”, Onorija je opomenu. Na vrhu jezika joj je
bilo da bi trebalo da napuste sobu i dozvole mu da pročita pismo u privatnosti, ali
nije mogla da izgovori to. Danijel je bio njen jedini brat, i užasno joj je nedostajao.
Meseci su prolazili bez ijedne vesti o njemu, ali verovala je da je nije namerno
zanemario. Njegovo pismo mora da je bilo zagubljeno, međunarodna pošta bila je
veoma nepouzdana.
U tom trenutku joj nije bilo važno što tako dugo od njega nije primila nikakve
vesti; samo je želela da zna šta je u pismu koje je poslao Markusu.
Tako su svi stajali tamo i zurili u Markusa, zadržavajući dah. To je bilo vrlo
nepristojno, ali niko nije hteo da se pomakne.
„Je li dobro?”, njena majka se konačno usudila da prekine Markusa kad je
pročitao prvu stranu.
„Da”, promrmljao je i žmirnuo kao da ne može da veruje u ono što je upravo
pročitao. „Da. On, zapravo, dolazi kući.”
„Šta?” ledi Vinsted je pobledela, pa je Onorija požurila da joj se nađe ako joj
zatreba oslonac.
Markus je pročistio grlo. „Piše da je imao neku vrstu prepiske sa Hjuom
Prentisom. Remzgejt se konačno složio da prošlost ostavi u prošlosti.”
Onorija nije mogla da ne pomisli kako je ova prošlost bila prilično važna.
Poslednji put kad je srela markiza Remzgejta, gotovo da ga je strefila kap kad je
ugledao. Doduše, to je bilo pre godinu dana, ali opet.
„Da li je moguće da lord Hju igra neku igru”, upita Onorija, „da bi namamio
Danijela da se vrati u zemlju?”
„Ne verujem”, reče Markus, gledajući u drugu stranu pisma, „nije čovek koji
bi se time bavio.”
„Nije takav čovek?”, ledi Vinsted je ponovila, i u neverici povisila svoj glas.
„On je mom sinu uništio život!”
„To i čini celu situaciju veoma čudnom”, reče Markus. I dalje je gledao dole
i čitao reči sa pisma čak i dok je govorio. „Hju Prentis je uvek bio dobar čovek.
Jeste ekscentričan, ali nije nečastan.”
„Kaže li Danijel kad će se vratiti?”, upita Onorija.
Markus je odmahnuo glavom. „Nije ništa određeno rekao. Kaže da treba da
se pobrine za neke poslove u Italiji, a zatim će krenuti na put kući.”
„Oh, gospode bože!”, reče ledi Vinsted i sruči se u stolicu pored sebe. „Nisam
očekivala da ću doživeti taj dan. Nikad nisam ni smela da mislim o tome. Što je,
naravno, značilo da ni o čemu drugom nisam ni razmišljala.”

140
 U trenutku, Onorija je samo zurila u svoju majku. Za tri godine nije ni
pomenula Danijelovo ime, a sad kaže da je samo na njega mislila Onorija je
odmahnula glavom. Nije imalo smisla ljutiti se na majku. Šta god da je radila ili
bila poslednjih nekoliko godina, poslednjih nekoliko dana se iskupila i više nego
što je trebalo. Onorija je zasigurno znala da Markus bez majčinih negovateljskih
sposobnosti sad ne bi bio živ.
„Koliko dugo se putuje iz Italije u Englesku?”, upitala je Onorija, jer,
svakako, to je moralo biti najvažnije pitanje.
Markus je podigao pogled: „Nemam predstavu. Ne znam ni u kom je delu
Italije.”
Onorija je klimnula glavom. Njen brat je uvek imao naviku da mnogo priča i
izostavi sve važne detalje.
„Ovo je veoma uzbudljivo”, reče gospođa Vederbi. „Znam da vam je mnogo
nedostajao.”
Soba je utihnula za trenutak. Bio je to jedan od onih komentara koji su bili
toliko očigledni, da niko nije znao kako da se s tim složi. Najzad, ledi Vinsted je
rekla: „Dobro je što smo planirale da sutra krenemo za London. Ne bih želela da
budem van kuće kad on stigne.” Pogledala je u Markusa: „Dosta je za večeras.
Verujem da želiš da se odmoriš. Hajdemo, Onorija. Ti i ja imamo o mnogo čemu
da razgovaramo.”

Ispostavilo se da je ledi Vinsted htela da razgovara o tome kako da proslave

Danijelov povratak, ali razgovor nije daleko odmakao; Onorija je razumno
ukazala da ne mogu mnogo da urade ako ne znaju datum njegovog povratka.
Njena majka je to ignorisala čitavih deset minuta i premišljala se da li da napravi
veliko ili malo okupljanje, i da li lord Remzgejt i lord Hju treba da budu pozvani,
a ako i budu, kako da bude sigurna da neće odbiti. Bilo ko razuman bi tako uradio,
ali sa lordom Remzgejtom se nikad nije znalo.
„Majko”, reče Onorija ponovo, „ništa ne možemo da uradimo pre nego što
Danijel dođe. Možda neće ni želeti proslavu.”
„Svašta. Naravno da će želeti. On...”
„Napustio je zemlju osramoćen”, Onorija je prekinula. Mrzela je da bude tako
nabusita, ali ništa drugo nije mogla da uradi.
„Da, ali nije bilo pravedno.”
„Nije važno što nije bilo pravedno. Bilo je kako je bilo, a on možda neće želeti
nikoga da podseća na to.”
Nije ubedila majku, ali je razgovor ostao na tome, a onda više ništa nisu mogle
da urade osim da odu na spavanje.

***

141
 Sledeće jutro Onorija je ustala sa suncem. Trebalo je da krenu rano na put;
jedino tako su mogle da stignu do Londona, a da ne moraju da se zaustave negde
radi prenoćišta. Nakon što su doručkovale na brzinu, krenula je u Markusovu sobu
da se pozdravi.
A možda i više od toga.
Ali kada je stigla, videla je da nije u krevetu. Služavka je bila tamo i sklanjala
posteljinu s kreveta.
„Znate li gde je lord Četeris?”, Onorija upita, nadajući se da je sve u redu.
„On je u susednoj sobi”, odgovori služavka i obrazi joj se zarumeneše. „Sa
svojim ličnim slugom”
Onorija je progutala knedlu i verovatno se i sama pomalo zarumenela, jer je
razumela da se Markus kupa. Služavka je izašla sa naramkom posteljine, pa je
Onorija stajala neko vreme sama u njegovoj spavaćoj sobi, pitajući se šta da uradi.
Pretpostavila je da će morati da se oprosti s njim preko pisma. Ne može ovde da
ga čeka; bilo je to van svih pravila i van svih nepravilnosti koje su sebi dozvolili
protekle nedelje.
Neka pravila o pristojnosti morala su se zaobići kada je neko na samrti, ali
sad je Markus bio na nogama, a trenutno i razodeven. Njeno prisustvo u ovoj sobi
nije vodilo ničemu drugom do potpunoj propasti.
Pored toga, njena majka je želela da što pre krenu.
Potražila je papir i nalivpero po sobi. Pored prozora je bio mali sto, a na
noćnom stočiću videla je...
Pismo od Danijela.
Ležalo je tamo gde ga je Markus spustio prethodno veče, dva pomalo
pogužvana lista ispunjena sitnim, čvrstim rukopisom, kakav su ljudi
obično koristili da bi uštedeli na poštarini. Markus joj nije rekao ništa drugo
što piše u pismu, osim da se vraća kući. Što, naravno, jeste najvažnije, ali i
pored toga, bila je radoznala. Prošlo je tako mnogo vremena otkad je saznala
nešto o njemu. Nije joj bilo važno ako je samo pisao o tome šta je jeo za
doručak... To je doručak u Italiji, pa time vrlo egzotičan. Šta je radio? Da li se
dosađivao? Zna li da govori italijanski?
Zurila je u dva lista papira. Hoće li biti toliko loše ako zaviri u njih?
Ne. Nije mogla. To bi bilo grubo kršenje poverenja i potpuna povreda
Markusove privatnosti, i Danijelove.
Ali opet, o čemu bi njih dvojica mogli da razgovaraju, a da se ne tiče i nje?
Okrenula se i pogledala ka vratima kroz koja je služavka izašla. Nije čula da
iko prolazi tuda. Da je Markus završio s kupanjem, svakako bi ga čula da dolazi.
Opet je pogledala pismo.
Brzo je čitala.

142
 Na kraju, nije odlučila da pročita Danijelovo pismo upućeno Markusu. Bolje
rečeno, nije dozvolila sebi da odluči da ga ne pročita. Razlika je bila mala, ali joj
je bila dovoljna da zanemari sopstvena moralna načela i uradi nešto što bi je
razjarilo da je to pismo na stolu bilo njeno.
Brzo se kretala, kao da će tako njen greh biti manji, i zgrabila je dva lista
papira.
Dragi Markuse, i tako dalje, i tako dalje...
Danijel je pisao o stanu koji je iznajmio i u sitne detalje opisivao sve dućane
u blizini, ali je uspeo da izostavi ime grada u kom se nalazi. Onda je nastavio o
hrani, koju je smatrao superiornijom od engleske. Posle toga je usledio kratak
pasus o njegovim planovima da se vrati kući.
Smeškajući se, Onorija je prešla na drugi list. Danijel je pisao kao što govori,
pa skoro da je čula njegov glas kako izbija iz pisma.
U sledećem pasusu Danijel je molio Markusa da obavesti njegovu majku o
njegovom očekivanom povratku, zbog čega se Onorija još šire nasmejala. Danijel
nije mogao ni da zamisli da će one stajati pored Markusa dok bude čitao njegovo
pismo.
Onda je na kraju Onorija ugledala svoje ime.

Nisam čuo nikakve vesti o Onorijinoj udaji, pa pretpostavljam da je i

dalje neudata. Moram još jednom da ti se zahvalim što si oterao
Forteringama prošle godine. On je ništarija, i razbesnelo me je što je
uopšte pokušao da joj se udvara.

Šta je ovo bilo? Onorija je žmirnula, kao da će to nekako da promeni reči na

papiru. Markus je imao nešto s tim što lord Forteringam nije ni došao do
prihvatanja? Ona je odlučila da joj se lord Foteringam ne dopada i da ga neće
prihvatiti, ali opet...

Travers bi, takođe, bio loša prilika za brak. Nadam se da nisi morao
da mu platiš da je ostavi na miru, ali ako jesi, ja ću ti to nadoknaditi.

Šta? Nekome su platili da... šta urade? Da joj se ne udvaraju? Nije imalo
nikakvog smisla.

Hvala ti što si se brinuo o njoj. Znam da sam tražio mnogo i da ti

nisam dao izbora kad sam ti to zatražio uoči odlaska. Ja ću preuzeti
odgovornost kad se vratim, a ti ćeš moći da napustiš London, koji
prezireš.

143
 Tako je Danijel završio svoje pismo. Oslobodio je Markusa od užasnog tereta,
koji je očigledno, bila ona.
Spustila je papire, pa ih namestila da izgledaju kao što ih je zatekla.
Danijel je tražio Markusu da se brine o njoj? Zašto Markus nije ništa rekao?
I koliko je glupa zaista bila, kad to nije shvatila? Sve je bilo jasno. Sve te zabave
na kojima je primetila da Markus mrko gleda u njenom pravcu - nije mrko gledao
zato što ne odobrava njeno ponašanje; bio je loše raspoložen jer mora da bude u
Londonu sve dok ona ne dobije dobru ponudu za brak. Nije ni čudo što je izgledao
nesrećno sve vreme.
Trebalo bi da je besna.
Ali nije bila. Ne zbog toga.
Razmišljala je samo o onome što je rekao prethodno veče. Nisam gledao u
Saru.
Naravno da nije gledao u Saru. Gledao je u nju jer je bio prinuđen na to.
Gledao je u nju jer ga je najbolji prijatelj naterao da mu obeća da će to raditi.
Gledao je u nju, jer mu je ona bila obaveza.
A ona je sad bila zaljubljena u njega.
Užasnuto je prasnula u smeh. Morala je da izađe iz njegove sobe. Jedino što
bi njeno poniženje upotpunilo, bilo je to da je on uhvati kako čita njegova pisma.
Ali nije mogla da ode, a da ne ostavi poruku. To će biti u neskladu s njenim
uobičajenim ponašanjem; on će znati da nešto nije u redu.
Pronašla je papir, pronašla je nalivpero i napisala je krajnje običan, krajnje
dosadan pozdrav.
I izašla.

144
 Sedamnaesto poglavlje

Sledeće nedelje
Nedavno izvetrena muzička soba
Kuća Vinstedovih, London

„Ove godine Mocart!”, najavila je Dejzi Smajd Smit, a svoju novu violinu je
držala s takvom snagom da su joj plave lokne skoro odskočile od frizure. „Zar
nije divna? To je ruđeri. Otac mi je kupio za šesnaesti rođendan.”
„To je zaista lep instrument”, složila se Onorija, „ali Mocarta smo svirale
prošle godine.”
„Mocarta sviramo svake godine”, Sara je otezala u govoru sedeći za klavirom.
„Ja prošle godine nisam svirala”, reče Dejzi. Zlovoljno je pogledala Saru. „A
tebi je ovo tek drugi put u kvartetu, pa se ne možeš baš žaliti oko toga šta si ti
radila svake godine.”
„Mislim da bih mogla da te ubijem pre nego što se sezona završi”, Sara je
napravila primedbu istim tonom kao da je rekla: Mislim da ću popiti limunadu, a
ne čaj.
Dejzi joj se isplazila.
„Ajris!” Onorija je pogledala u rođaku na violončelu.
„Nije me briga”, Ajris reče mrzovoljno.
Onorija je uzdahnula: „Ne možemo da sviramo isto što i prošle godine.”
„Zašto da ne”, reče Sara, „ionako ga niko neće prepoznati u našoj
interpretaciji.”
Ajris je klonula.
„Ali biće odštampano u programu”, Onorija je istakla.
„Da li zaista misliš da neko čuva naše programe?”, upita Sara.
„Moja majka čuva”, reče Dejzi.
„I moja”, odgovori Sara, „ali ih svakako ne izvlači da ih uporede jedne s
drugima.”
„Moja majka poredi”, reče Dejzi.
„Dragi bože!”, Ajris je zastenjala.

145
 „Mocart nije napisao samo jednu kompoziciju”, Dejzi živahno reče, „možemo
da biramo do mile volje. Mislim da bi trebalo da sviramo Malu noćnu muziku.
Ona mi je omiljena. Tako je živahna i vesela.”
„Nema deo za klavir”, Onorija je podsetila.
„Ja se ne žalim”, Sara brzo reče. U ime klavira.
„Ako ja ovo moram da radim, moraš i ti”, Ajris je prosiktala.
Sara se zavalila u stolicu: „Nisam znala da možeš da izgledaš tako otrovno,
Ajris.”
„To je zato što nema trepavice”, reče Dejzi.
Ajris se okrenula ka njoj krajnje smirena i izgovorila: „Mrzim te.”
„Užasno je izgovoriti tako nešto, Dejzi”, reče Onorija, strogo je pogledavši.
Ajris jeste bila veoma bleda, sa riđom kosom koja je njene trepavice i obrve činila
gotovo nevidljivim, ali je ona uvek smatrala da je Ajris prelepa, jer je izgledala
gotovo eterično.
„Da nema trepavice, bila bi mrtva”, reče Sara.
Onorija se okrenula ka njoj, ne verujući na koju stranu je razgovor otišao. Pa,
ne, to nije sasvim tačno. Verovala je (nažalost). Samo nije to razumela.
„Pa, istina je”, reče Sara, braneći se. „Ili u najmanju ruku, slepa. Trepavice
čuvaju da prašina ne pada u naše oči.”
„Zašto vodimo ovaj razgovor?”, Onorija se zapitala.
Dejzi je smesta odgovorila: „Zato što je Sara rekla kako nije znala da Ajris
može da izgleda tako otrovno, a onda sam ja rekla...”
„Znam.” Onorija je prekinula kad je primetila da su Dejzina usta i dalje
otvorena i da ona samo čeka pravi momenat da završi svoju rečenicu, pa je ponovo
rekla: „Znam. To je bilo hipotetičko pitanje.”
„Svejedno sam imala savršeno dobar odgovor”, reče Dejzi uz šmrkanje.
Onorija se okrenula ka Ajris. Bile su vršnjakinje, u dvadeset prvoj godini, ali
Ajris do ove godine nije morala da učestvuje u kvartetu. Njena sestra Marigold se
držala violončela kao da joj život od toga zavisi sve dok se prošle godine nije
udala. „Ajris, imaš li neki predlog?” Onorija vedro upita.
Ajris je skrstila ruke i pogrbljeno sedela. Onoriji se činilo kao da želi da se
skupi do ništavila. „Nešto bez violončela”, promrmlja ona.
„Ako ja moram to da radim, moraš i ti”, reče Sara sa zlobnim smeškom. Ajris
je piljila u nju s besom neshvaćenog umetnika: „Ne razumeš.”
„O, veruj mi, razumem”, reče Sara osećajno. „Ako se sećaš, svirala sam prošle
godine. Imala sam celu jednu godinu da razumem.”
„Zašto se svi žale?”, Dejzi nestrpljivo upita. „Ovo je uzbudljivo! Treba da
nastupimo. Znate li koliko dugo sam čekala na ovo?”
„Nažalost, da”, Sara reče ravnodušno.

146
 „Onoliko dugo koliko sam se ja toga bojala”, promrmlja Ajris.
„Zaista je neverovatno”, reče Sara, „da ste vas dve sestre.”
„Svaki dan se tome čudim”, Ajris reče ravnodušno.
„Ovo treba da bude klavirski kvartet”, brzo reče Onorija, pre nego što Dejzi
shvati da su je uvredile. „Nažalost, ne možemo mnogo da biramo.” Niko nije
ponudio svoje mišljenje.
Onorija se suzdržala od uzdaha. Jasno je bilo da će ona morati da uzme uzde
u svoje ruke da ne bi nastala muzička anarhija. Iako je pretpostavljala da bi
anarhija zapravo bila poboljšanje u odnosu na uobičajeno stanje stvari kod Smajd
Smitovih.
Bila je to tužna izjava.
„Mocartov Kvartet za klavir broj 1 ili Mocartov Kvartet za klavir broj 2”,
najavila je, držeći dve različite partiture. „Šta mislite?”
„Koju god, samo da je nismo svirale prošle godine”, uzdahnu Sara. Glavu je
naslonila na klavir, pa je dozvolila da joj padne na dirke.
„To dobro zvuči”, reče Dejzi iznenađeno.
„Zvučalo je kao da riba povraća”, Sara je izgovorila u klavir.
„Privlačna slika”, primeti Onorija.
„Mislim da ribe ne povraćaju”, primeti Dejzi, „a i da povraćaju, ne verujem
da bi to zvučalo kao...”
„Zašto mi ne bismo bile prve u familiji koje su se pubunile?”, Sara je podigla
glavu. „Zar ne možemo prosto da odbijemo?”
„Ne!”, Dejzi urliknu.
„Ne”, Onorija se složi.
„Da?”, Ajris slabašno reče.
„Ne mogu da verujem da ponovo želiš da radiš ovo”, Sara reče Onoriji. „To
je tradicija.”
„To je bedna tradicija, od koje ću morati da se oporavljam šest meseci.”
„Ja se nikad neću oporaviti”, tugovala je Ajris.
Dejzi je izgledala kao da će udariti nogom o pod. Verovatno bi to i uradila da
je Onorija nije opomenula oštrim pogledom.
Onorija je pomislila na Markusa, ali se trudila da ne misli na njega.
„To je tradicija”, ponovila je, „i mi smo srećni što pripadamo familiji koja
održava tradicije.”
„O čemu ti govoriš?”, upita Sara odmahujući glavom.
„Neki ljudi nemaju nikoga”, Onorija strastveno reče.
Sara je gledala poduže, pa ponovo rekla: „Izvini, o čemu ti to pričaš?” Onorija
ih je sve pogledala i bila je svesna da govori glasnije, ali nije mogla da se obuzda:
„Možda ne volim da nastupam na koncertima, ali volim da vežbam sa vama.”
147
 Tri rođake su piljile u nju, trenutno zbunjene.
„Zar ne shvatate koliko smo srećne?”, reče Onorija. Pošto niko nije poskočio
da se složi, dodala je: „Što imamo jedna drugu?”
„Zar ne možemo da imamo jedna drugu i da igramo karte?”, predložila je
Ajris.
„Mi smo Smajd Smitove”, Onorija je istakla, „i mi radimo ovo.” Pre nego što
je Sara mogla da se usprotivi, rekla je: „I ti, bez obzira na tvoje prezime. Tvoja
majka je bila Smajd Smit, i to se računa.”
Sara je uzdahnula - glasno, dugo i umorno.
„Uzećemo instrumente i sviraćemo Mocarta”, izjavila je Onorija. „I
uradićemo to sa osmehom na licu.”
„Ja ne razumem o čemu ijedna od vas govori”, reče Dejzi.
„Sviraču”, reče Sara, „ali ne obećavam ništa za osmeh.” Pogledala je u klavir
i zažmurila. „I neću uzeti svoj instrument.”
Ajris se kikotala. Onda su joj oči blesnule: „Mogu ja da ti pomognem.”
„Da ga uzmem?”
Ajrisin kez je postao zao. „Prozor nije daleko...”
„Znaš da te volim”, Sara se široko osmehnula.
Dok su Sara i Ajris planirale da unište novi klavir ledi Vinsted, Onorija se
okrenula muzici i pokušavala da odabere partituru.
„Prošle godine smo svirale Kvartet broj 2”, reče, iako je samo Dejzi slušala,
„ali oklevam da izaberem Kvartet broj 1.”
„Zašto?” upita Dejzi.
„Poznato je da je prilično težak.”
„Zašto je tako?”
„Ne znam”, priznala je Onorija. „Samo sam čula da je težak, i dovoljno često
da me to zabrine.”
„Postoji li Kvartet broj 3?”
„Bojim se da ne postoji.”
„Onda mislim da treba da sviramo Broj 1”, Dejzi smelo reče. „Ako ne
probamo, ne možemo ni da uspemo.”
„Da, ali pametni su oni ljudi koji prihvataju svoja ograničenja.”
„Ko je to rekao?”, upita Dejzi.
„Ja”, reče nestrpljivo Onorija. U ruci je držala partituru za Kvartet broj 1.
„Mislim da je nemoguće da ovo naučimo, i da imamo tri puta više vremena za
vežbanje.”
„Ne moramo da naučimo. Pratićemo muziku.”
Onorija je shvatila da će ovo biti gore nego što je mislila.

148
 „Mislim da treba da sviramo Broj 1”, Dejzi odlučno reče. „Sramota je da dve
godine za redom izvodimo istu kompoziciju.”
Biće sramota šta god da sviraju, ali Onorija nije imala srca da joj to kaže u
lice.
Koji god komad da izaberu, iskasapiće ga do neprepoznavanja. Da li je lošije
ako loše odsviraju teži komad nego lakši?
„Oh, zašto da ne!”, Onorija se saglasila. „Izvešćemo Broj 1.” Odmahnula je
glavom. Sara će biti besna. Deo za klavir je naročito težak.
S druge strane, Sara se nije ni udostojila da učestvuje u biranju.
„Mudar izbor”, Dejzi ubedljivo reče. „Izvešćemo Kvartet broj 1!” povikala je
preko ramena.
Onorija je pogledala Saru i Ajris, i njih dve su stvarno gurnule klavir preko
sobe gotovo jedan metar.
„Šta to radite?”, skoro je vrisnula.
„O, ne brini”, reče Sara smejući se. „Nećemo stvarno da ga gurnemo kroz
prozor.” Ajris je celim telom polegla preko klavira, a telo joj se treslo od smejanja.
„Nije smešno”, reče Onorija, iako je bilo. Najviše bi volela da se
pridruži rođakama u ludiranju, ali neko je morao da preuzme kontrolu, a ako ona
to ne uradi, Dejzi svakako hoće.
Za ime boga!
„Izabrale smo Mocartov Kvartet za klavir broj 1.”, Dejzi je rekla još jednom.
Ajris je pobledela, a ona je tada izgledala kao duh: „Šališ se?”
„Ne” Onorija je odgovorila, i već joj je dojadilo. „Ako ti je toliko važno,
trebalo je da učestvuješ u razgovoru.”
„Znaš li koliko je teško to delo?”
„Zato i želimo da ga izvedemo!”, Dejzi je objavila.
Ajris je za trenutak zadržala pogled na sestri, pa se okrenula ka Onoriji, koju
je smatrala razumnijom od njih dve. „Onorija”, reče ona, „ne možemo da sviramo
Kvartet broj 1. Nemoguće je. Jesi li ikada slušala nečije izvođenje?”
„Samo jednom”, Onorija je priznala, „ali ne sećam se naročito dobro.”
„Nemoguće je”, Ajris je zavapila, „nije za amatere.”
Onorija nije imala toliko čistu dušu da ne bi bar malo uživala u tome što je
Ajris zabrinuta. Ajris se žalila celo poslepodne.
„Slušaj me”, opet će Ajris, „Ako pokušamo da odsviramo ovaj komad,
bićemo masakrirane.”
„Ko će to da uradi?”, upita Dejzi.
Ajris ju je samo pogledala, nemoćna da uobliči odgovor.
„Muzika”, ubacila se Sara.
„O, dakle, odlučile ste da se uključite u diskusiju”, reče Onorija.
149
 „Nemoj biti sarkastična!” Sara je odsečno rekla.
„Gde ste vas dve bile dok sam pokušavala nešto da izaberem?”
„Pomerale su klavir.”
„Dejzi!”, sve tri su povikale.
„Šta sam rekla?”, Dejzi se bunila.
„Nemoj biti takav bukvalista!”, pukla je Ajris.
Dejzi je samo potvrdila i počela da lista partituru.
„Trudim se da vam podignem duh”, reče Onorija, stavljajući ruke na kukove
i okrenu se prema Sari i Ajris. „Imamo nastup za koji moramo da vežbamo, i
koliko god se bilo koja od vas žalila, neće moći da ga izbegne. Zato prestanite da
mi otežavate život i uradite šta vam se kaže.”
Sari i Ajris je ostalo samo da zure u nju.
„Hm, molim vas”, dodade Onorija.
„Ne bi bilo loše da napravimo kratku pauzu”, predložila je Sara.
Onorija se usprotivila: „Još nismo ni počele.”
„Znam, ali nam treba odmor.”
Onorija je zastala na trenutak i osetila da joj je telo klonulo. Ovo je bilo
zamorno. Sara je bila u pravu. Treba im odmor. Odmor od toga što nisu
ništa radile, ali ipak odmor.
„Uostalom”, Sara reče vragolasto, „usta su mi se osušila.”
Onorija je podigla obrvu: „Ožednela si od tolikih primedbi?”
„Upravo tako”, uzvrati Sara smejući se: „Draga rođako, ima li limunade?”
„Ne znam”, reče Onorija uzdahnuvši, „ali mogu da pitam.” I njoj se pila
limunada. Da budemo sasvim iskreni, ni njoj se nije vežbalo. Ustala je da pozvoni
služavki, i samo što je sela, na vratima se pojavio Pul, dugogodišnji batler u kući
Vinstedovih.
„To je bilo brzo”, primeti Sara.
„Posetilac za vas, ledi Onorija”, intonirao je Pul.
Markus?
Onorijino srce je divlje lupalo sve dok nije shvatila da to ne može biti Markus.
On se još oporavljao u Fensmoru. Doktor Vinters je na tome insistirao.
Pul je došao s poslužavnikom i pružio ga je da Onorija uzme posetnicu.

Grof Četeris

Zaboga, bio je to Markus. Šta je, dovraga, on radio u Londonu? Onorija je

sasvim zaboravila da je ponižena ili ljuta ili šta god da je osećala (još nije odlučila)
i bila potpuno besna. Kako se usuđuje da ugrožava svoje zdravlje? Nije robovala

150
pored njegovog kreveta, izdržala vrućinu, krv i delirijum da bi se on onesvestio
negde u Londonu, jer je bio suviše lud i nije ostao kod kuće, gde mu je mesto.
„Odmah ga pusti”, prasnula je, i mora da je zvučala žestoko jer su sve tri njene
rođake u šoku piljile u nju.
Pogledala ih je oštro. Dejzi se, zapravo, i udaljila jedan korak.
„On ne bi trebalo da bude napolju”, zarežala je Onorija.
„Lord Četeris”, Sara reče samouvereno.
„Budite ovde”, reče Onorija ostalima, „brzo se vraćam.”
„Treba li da vežbamo u tvom odsustvu?”, Ajris se raspitivala.
Onorija je prevrnula očima i odbila da je udostoji odgovora.
„Njegovo gospodstvo vas već čeka u salonu”, obavestio je Pul.
Naravno, nijedan batler ne bi uvredio grofa, tražeći mu da ostavi posetnicu na
srebrnom poslužavniku i ode.
„Odmah se vraćam”, reče Onorija svojim rođakama.
„To si već rekla”, reče Sara.
„Nemojte me pratiti.”
„I to si rekla”, reče Sara, „ili nešto slično.”
Onorija je mrko pogledala pre nego što je izašla iz sobe. Nije mnogo pričala
Sari o vremenu provedenom u Fensmoru, samo da se Markus razboleo, pa da su
mu ona i njena majka pomogle da se oporavi. Sara ju je poznavala bolje nego iko
drugi, biće radoznala, pogotovo sad kad je Onorija izgubila prisebnost videvši
Markusovu posetnicu.
Onorija je promarširala kroz kuću, a njena ljutnja je rasla sa svakim korakom.
Šta je, zaboga, mislio? Doktor Vinters nije mogao biti jasniji. Rekao mu je da
ostane u krevetu još jednu nedelju, a onda još nedelju ili dve da ostane kod kuće.
Nijedan matematički univerzum ne bi kao rezultat te jednačine dao njega u
Londonu u tom trenutku.
„Šta si, zaboga...” Uletela je u salon, ali je zastala nakon što ga je videla kako
stoji pored kamina, slika i prilika zdravog čoveka. „Markuse?”
On se nasmejao, a njeno srce - bedan, izdajnički organ - istopilo se. „Onorija”,
reče on, „divno je videti te.”
„Izgledaš...”, samo je trepnula, još uvek ne verujući svojim očima. Imao je
zdravu boju, oči više nisu izgledale umorno i nadoknadio je kilograme koje je bio
izgubio. „Pa...” konačno je nastavila, ne mogavši da prikrije iznenađenje.
„Doktor Vinters je rekao da sam spreman da putujem”, objasnio je. „Kaže da
nikad nije video nekoga ko se tako brzo oporavio od groznice.”
„To je zbog kolača od melase.”
Oči su mu se zacaklile: „Sigurno.”

151
 „Šta te dovodi u grad?”, upita ona. Htela je da doda i sad kad si oslobođen
obaveze da se pobrineš kako se ne bi udala za nekog idiota.
Bila je, možda, samo malčice ogorčena.
Nije bila ljuta. Nije bilo smisla ni razloga, da bude ljuta na njega. On je samo
radio ono što mu je Danijel tražio. Svakako nije osujetio nijednu pravu romansu.
Onorija nije bila zaljubljena ni u jednog od svojih udvarača, i da je bilo koji od
njih zaprosio, verovatno bi ga odbila.
Ali stidela se. Zašto joj neko nije skrenuo pažnju na to da joj se Markus meša
u poslove? Možda bi se pobunila oko toga - oh, dobro, sigurno bi se pobunila - ali
ne previše. Da je znala za to, ne bi pogrešno protumačila njegovo ponašanje u
Fensmoru. Ne bi pomislila da se on možda pomalo zaljubljuje u nju.
Niti bi sebi dozvolila da se zaljubi u njega.
U jedno je bila sigurna, a to je da mu neće odati da se nešto neobično dešava.
Za njega ona i dalje nije znala ništa o tim spletkama. Zato se nasmejala najlepše
što je mogla i bila je sigurna da je njeno lice delovalo krajnje zainteresovano za
sve što on ima da kaže, kada je odgovorio: „Nisam želeo da propustim priredbu.”
„Lažeš?”
„Ne, zaista”, bio je uporan. „Znajući šta stvarno misliš o svemu tome, to će
mi dodati sasvim novu dimenziju uživanja u ovom dešavanju.”
Prevrnula je očima: „Molim te, koliko god bi hteo da se smeješ sa mnom, a
ne meni, svakako nećeš izbeći kakofoniju.”
„Razmišljam o tome da u uši stavim neprimetne loptice vate.”
„Ako te moja majka uhvati, biće smrtno uvređena. I to ona, koja te je spasla
od smrti.”
Pogledao je pomalo iznenađeno: „Ona i dalje misli da si talentovana za
muziku?”
„Da smo sve do jedne talentovane”, Onorija je potvrdila. „Mislim da je
pomalo tužna jer sam ja poslednja od njenih ćerki koja će nastupati, ali nadam se
da će baklja uskoro preći u ruke sledeće generacije. Imam mnogo sestričina koje
vežbaju svoje prstiće na violinicama.”
„Zaista? Violinicama?”
„Ne. Tako je zabavnije reći.”
Nasmejao se na to, a onda zaćutao. Oboje su ćutali i samo stajali u salonu,
bilo im je neuobičajeno neprijatno i, pa, ćutali su.
Bilo je čudno. Oni obično nisu bili takvi.
„Hoćeš li da se prošetamo?”, iznenada je pitao. „Vreme je lepo.”
„Ne”, reče ona malo grublje nego što je želela. „Hvala ti!”
Lice mu se smračilo na tren, a onda se tako brzo ponovo razvedrilo, da je
pomislila da umišlja. „U redu”, reče on kruto.

152
 „Ne mogu”, dodala je, jer nije mislila da mu povredi osećanja. A možda je i
htela, a onda je osetila krivicu. „Moje rođake su ovde. Vežbamo.”
Na njegovom licu je videla blagu uznemirenost.
„Verovatno bi bilo pametno da nađeš neka posla van Mejfera”, reče mu.
„Dejzi još uvek nije savladala pianisimo.” Pošto je belo gledao u nju, dodala je:
„Glasna je.”
„A vi ostale niste?”
„Istina, ali ne toliko.”
„Dakle, govoriš mi da na priredbi gledam da zauzmem mesto negde pozadi?”
„U drugoj prostoriji, ako to bude bilo moguće.”
„Zaista?”, izvanredno - ne, ipak komično - ponadao se. „Hoće li biti sedišta i
u susednoj sobi?”
„Ne”, odgovorila je, prevrćući očima, „ali ne mislim da će te sedište u
zadnjem redu spasti. Bar ne od Dejzi.”
Uzdahnuo je.
„Trebalo je da razmotriš sve ovo pre nego što si požurio sa oporavkom.”
„Počinjem i sam to da shvatam.”
„Pa”, reče ona, nastojeći da zvuči kao veoma zauzeta mlada dama, koja ima
mnogo obaveza i mnogo toga da uradi, a koja ni najmanje ne žudi za njim, „zaista
moram da idem.”
„Naravno”, reče on i učtivo se nakloni u znak pozdrava.
„Zbogom.” Ali nije se ni pomerila.
„Zbogom.”
„Lepo je bilo videti te.”
„Takođe”, reče on. „Molim te, prenesi svojoj majci moje pozdrave.”
„Naravno. Biće joj drago da čuje da si sasvim dobro.”
Klimnuo je glavom. I stajao tamo. I napokon rekao: „Dobro, onda.”
„Da”, požuri ona, „moram da idem. Zbogom”, reče ona ponovo. Ovaj put je
izašla iz prostorije. Nije bacila ni pogled preko ramena.
To je bilo dostignuće o kakvom nije mogla ni da sanja.

153
 Osamnaesto poglavlje

Istina je bila da je Markus, sedeći u radnoj sobi u svojoj kući u Londonu,

shvatio da zna vrlo malo o udvaranju. Više je znao kako da izbegava mlade dame,
a još više kako da izbegava njihove majke. Takođe je više znao kako da tajno
istraži druge muškarce koji su se udvarali mladim damama (tačnije, Onoriji), a
najbolje je znao kako da im tiho zapreti i ubedi ih da obustave svoje udvaranje.
Kako da se on sam udvara, nije imao predstavu.
Cveće? Viđao je druge muškarce sa cvećem. Žene vole cveće. Dođavola, i on
voli cveće. Ko ne voli?
Pomislio je da nađe presličice, koje ga podsećaju na Onorijine oči, ali one su
bile sitne i ne bi lepo izgledale u buketu. Uostalom, da li bi trebalo da joj ih uruči
i kaže joj da ga podsećaju na njene oči? Onda bi morao da objašnjava da misli
samo na određeni deo cveta, pri dnu latica, odmah iznad stabljike.
Nije mogao da zamisli ništa što bi učinilo da izgleda budalastije.
Najveći problem je bio u tome što joj nikad ranije nije davao cveće. Kod nje
će se odmah pojaviti znatiželja, pa sumnja, i ako mu ne uzvraća osećanja (a nije
imao poseban razlog da misli da mu uzvraća), on će biti zarobljen u njenom salonu
i ispašće potpuni magarac.
S obzirom na sve to, bio je to scenario koji bi najradije izbegao.
Odlučio je da je sigurnije da joj se udvara u javnosti. Ledi Bridžerton je
sutradan pravila bal povodom rođendana, i znao je da će Onorija ići. Ići će čak i
da to ne želi. Tamo će biti previše poželjnih udvarača da bi to mogla da odbaci.
Uključujući i Gregorija Bridžertona, o kom je Markus stvorio jasno mišljenje -
bio je isuviše zelen da bi se ženio. Ako Onorija bude zainteresovana za mladog
Bridžertona, onda će on morati da interveniše.
Tiho kao i obično i služeći se zakulisnim radnjama, naravno. Ipak je postojao
još jedan razlog zašto mora da prisustvuje tom balu.
Pogledao je dole na svoj sto. S leve strane je bila izgravirana pozivnica od
Bridžertonovih.
S desne strane je stajalo pisamce koje mu je Onorija ostavila u Fensmoru pre
nedelju dana kad je otputovala. To je bilo krajnje neopisivo pisamce. Pozdrav,
potpis, dve najobičnije rečenice između. Ništa nije nagoveštavalo da je jedan život
sačuvan, da se dogodio poljubac, da je ukraden kolač... Takva pisamca su se pisala
u znak zahvalnosti domaćinu na savršeno korektnom i ljubaznom provodu na
154
baštenskoj zabavi. Takva pisamca se nisu pisala onome sa kim biste želeli da se
venčate.
A on je to nameravao. Čim Danijel dovuče svoju prokletu zadnjicu nazad u
Englesku, tražiće od njega njenu ruku. Dotad će morati da joj se udvara.
Otuda njegova premišljanja.
Uzdahnuo je. Neki muškarci su umeli da pričaju sa ženama. Bilo bi odlično
da je on bio jedan od njih. Nije bio. Umesto toga, bio je čovek koji je znao kako
da priča jedino s Onorijom. U poslednje vreme ni to mu nije išlo od ruke.
Tako se sutradan uveče našao na najneomiljenijem mestu na svetu: na
londonskom balu.
Zauzeo je uobičajeno mesto, sa strane, leđima je bio okrenut zidu, odakle će
posmatrati protokole i praviti se da ga nije briga ni za šta. Ne prvi put, palo mu je
na pamet da je bio neopisivo srećan što se nije rodio kao žena. Mlada dama koja
je stajala levo od njega bila je stidljiva; moraće da bude mračan, nedruželjubiv i
zamišljen.
Na zabavi je bilo previše ljudi - ledi Bridžerton bila je neizmerno omiljena u
društvu - i Markus nije znao da li je Onorija tu ili nije. Nije je video, ali nije video
ni vrata na koja je ušao. Kako je iko očekivao da se dobro provede usred tolike
vrućine, znoja i gužve, nije shvatao.
Bacio je jedan pogled na damu pored sebe. Izgledala mu je poznato, ali nije
mogao da se seti odakle je zna. Više nije bila tako mlada, ali sigurno nije bila
mnogo starija od njega. Uzdahnula je sporo i umorno, pa je pomislio kako stoji
pored svoje srodne duše. I ona je gledala u gužvu i pravila se da ne traži nikog
posebno.
Razmišljao je da je pozdravi ili da je pita zna li Onoriju i da li ju je videla, ali
taman što se okrenuo da je pozdravi, ona se okrenula na suprotnu stranu, i mogao
se zakleti da je promrmljala: „Sve na stranu, idem po jedan ekler.”
Počela je da se probija kroz gomilu. Markus je znatiželjno posmatrao; tačno
je znala gde ide. Što je značilo, ako je dobro čuo...
Znala je gde se mogu naći ekleri. Odmah je krenuo za njom. Ako, zaglavljen
na ovom balu, uopšte ne vidi Onoriju, zbog koje je i naterao sebe da dođe u tu
gužvu, onda će se svakako dokopati makar poslastice.
Odavno je usavršio umetnost kretanja sa svrhom, čak i kad nije imao određeni
cilj, i uspevao je da izbegne nepotrebne razgovore prosto tako što bi uzdigao
bradu i oštro gledao iznad gomile - dok nije naleteo na nešto.
„Četerise, kakvo je to lice?”, čuo se zapovednički ženski glas, „gotovo da te
nisam ni dotakla.”
Stao je smireno, jer je poznavao taj glas i znao je da nema bežanja. Sa
smeškom je pogledao na izborano lice ledi Danberi, koju su užasavala britanska
ostrva još od 1660. godine.

155
 Tako je bar delovalo. Bila je pratetka njegove majke i mogao se zakleti da
ima sto godina.
„Noga mi je povređena, gospođo”, reče on, naklonivši joj se s poštovanjem.
Udarila je oružjem (drugi bi to mogli nazvati štapom, ali on je znao bolje) o
pod. „Pao si s konja?”
„Ne, ja...”
„Sapleo si se niz stepenice? Ispustio flašu na nogu?” Lice joj je poprimilo
lukav izraz. „Ili je upetljana i neka žena?”
Suzdržao se u potrebi da prekrsti ruke. Gledala ga je sa zlobnim smeškom.
Volela je da se šali na račun drugih ljudi; jednom mu je rekla da je najbolji deo
starosti to što može da kaže bilo šta, a da ne bude kažnjena.
Nagnuo se prema njoj i s velikom ozbiljnošću izgovorio: „Zapravo, ubo me
moj sobar.”
To je možda jedini put kada je uspeo da je zaprepasti toliko da ućuti. Zinula
je, razrogačila oči i voleo bi da pomisli da je i prebledela, ali koža joj je svejedno
imala neku čudnu boju, pa je bilo teško reći. Posle trenutne tišine prasnula je u
smeh i rekla: „Ne, stvarno, šta ti se desilo?”
„Upravo ono što sam rekao. Dobio sam ubod.” Sačekao je malo, pa dodao:
„Da nismo nasred balske dvorane, pokazao bih vam.”
„Ma šta kažeš?” Sada se stvarno zainteresovala. Približila mu se, a oči su joj
se zapalile od naslućivanja strašne priče: „Je li jeziva?”
„Bila je”, potvrdio je.
Stisnula je usne i skupila oči, upitavši: „A gde je sada tvoj sobar?”
„U mojoj kući, verovatno upravo krade čašu mog najboljeg brendija.”
Prasnula je u glasan smeh, koji je bio poput laveža. „Uvek me zabaviš”, reče.
„Mislim da si mi ti drugi omiljeni nećak.”
Ništa mu drugo nije preostalo da kaže osim: „Zaista?”
„Znaš da većina ljudi misli da nemaš smisao za humor, zar ne?”
„Vi baš volite da budete otvoreni”, promrmlja on.
Slegnula je ramenima. „Ti si moj pra-pranećak. Mogu da budem otvorena
koliko želim.”
„Čini se da srodstvo nikada nije jedini preduslov da govorite neuvijeno.”
„Tako je”, uzvratila je, klimnuvši u znak odobravanja. „Samo sam istakla da
je tvoj humor skriven. To pozdravljam celim svojim srcem.”
„Ispunjen sam radošću.”
Uperila je prst u njega: „Ovo je upravo ono o čemu govorim. Veoma si
zabavan, a ne daš da to iko vidi.”
Pomislio je na Onoriju. Nju je zasmejavao. Njen smeh je bio najdivniji zvuk
na svetu.

156
 „Dobro”, izjavi ledi Danberi i udari štapom o pod, „dosta o tome. Zašto si
ovde?”
„Verujem da sam pozvan.”
„O, ma kakvi! Ti mrziš ovakve događaje.”
Slegnuo je ramenima.
„Paziš na onu devojku Smajd Smitovih, verujem”, reče ona.
Pogledao je preko njenog ramena, pokušavajući da vidi gde su ekleri, ali se
na to što je rekla naglo okrenuo prema njoj.
„Oh, ne brini”, reče ona prevrnuvši očima. „Neću nikome da govorim da si
zainteresovan za nju. Ona svira violinu, zar ne? Blagi bože, ogluvećeš za nedelju
dana.”
Zaustio je da bi odbranio Onoriju i rekao joj da se ona samo šali svirajući, ali
mu je palo na pamet da to uopšte nije bila šala za nju. Dobro je znala da je kvartet
užasan, ali je učestvovala u tome jer je to bilo važno njenoj porodici. Trebalo je
mnogo hrabrosti da zauzme svoje mesto na pozornici i pravi se da je virtuozni
violinista.
I ljubavi.
Tako je predano volela, a on je samo mislio - to želim.
„Uvek si bio blizak s tom porodicom”, reče ledi Danberi, čitajući mu misli.
Prenuo se, trebalo mu je malo vremena da se vrati razgovoru. „Da”, napokon
reče, „išao sam u školu s njenim bratom.”
„Ah, da!”, reče ona, uzdahnuvši. „To je ispala prava farsa. Taj momak nikad
nije trebalo da bude najuren iz zemlje. Uvek sam govorila da je Remzgejt budala.”
Pogledao je u šoku.
„Kao što si i rekao”, reče ona živahno, „srodstvo nikada nije bilo jedini razlog
da se govori otvoreno.”
„Očigledno, nije.”
„O, vidi, eno nje!”, prokomentarisala je ledi Danberi. Nagnula je glavu udesno
i Markus je pratio njen pogled do Onorije, koja je pričala s druge dve mlade dame
koje nije prepoznao iz daljine. Još ga nije bila ugledala, pa je iskoristio trenutak
da upije pogled u nju. Kosa joj je izgledala drugačije; nije mogao da odredi šta je
tačno uradila s njom - nikada nije razumeo finese ženske frizure - ali je smatrao
da izgleda divno. Možda je trebalo da smisli drugačiji, poetičniji način da je opiše,
ali nekada su najjednostavnije reči bile najiskrenije.
Bila je prelepa. I žudeo je za njom.
„Ti je zaista voliš”, uz uzdah reče ledi Danberi.
Okrenuo se oko sebe: „O čemu to govorite?”
„Piše ti na licu, koliko god da zvuči kao kliše. Oh, idi i zamoli je za ples”,
reče ona, štapom mu pokazujući na Onoriju. „Mogao si mnogo gore da izabereš.”

157
 Zastao je.
Bilo je teško tumačiti čak i proste rečenice kad je ledi Danberi u pitanju.
Pogotovo što joj je štap još uvek bio podignut. Opreznost nije bila naodmet dok
je taj štap u pokretu.
„Idi, idi”, nagovarala ga je. „Ne brini se za mene. Ja ću naći neku drugu sirotu
bezazlenu budalu koju ću da mučim. I da, pre nego što se usprotiviš, upravo sam
te nazvala budalom.”
„Mislim da bi to mogla biti jedina privilegija proistekla iz srodstva.”
Zakikotala se od ushićenja: „Ti si princ među nećacima”, dala mu je na
znanje.
„Drugi po redu omiljeni nećak”, promrmljao je.
„Uzdići ćeš se na prvo mesto ako nađeš način da uništiš njenu violinu.”
Markus nije trebalo da se nasmeje, ali jeste.
„To je prokletstvo”, reče ledi Danberi, „ja sam jedina koja odlično čuje od
svih svojih vršnjaka.”
„Većina bi to nazvala blagoslovom.”
Frknula je: „Ne kad se taj koncert nadvija nad horizontom.”
„Zašto prisustvujete?”, upita on. „Niste naročito bliski s porodicom. Lako ste
mogli da odbijete.”
Uzdahnula je i oči su joj smekšale na trenutak. „Ne znam”, priznala je, „neko
mora da tapše tim jadnicama.”
Posmatrao je kako joj lice poprima uobičajen bezosećajan izraz: „Bolji ste
nego što se prikazujete”, reče on osmehujući se.
„Nemoj nikome da kažeš. Hm.” Udarila je štapom. „S tobom sam završila.”
Naklonio se s puno poštovanja ovoj strašnoj dami i krenuo prema Onoriji.
Bila je obučena u najsvetliju plavu haljinu od vazdušaste tkanine, o kojoj bi umeo
da kaže samo da je ramena ostavljala gola, što mu se sviđalo, veoma mnogo.
„Ledi Onorija”, reče kad joj je prišao. Okrenula se, a on se učtivo naklonio.
Sreća joj obasja oči, a onda se i ona nakloni, rekavši: „Lorde Četerise, divno
je videti vas.”
Zbog ovoga je mrzeo ove događaje.
Ceo život ga je oslovljavala ličnim imenom, ali stavi je u londonsku balsku
dvoranu i on iznenada postaje lord Četeris.
„Sećaš se gospođice Rojl, naravno”, reče Onorija, pokazujući na mladu damu
s njene desne strane, koja je bila obučena u tamniju nijansu plave boje. „I moja
rođaka, ledi Sara.”
„Gospođice Rojl, ledi Saro.” Naklonio se svakoj.
„Kakvo je iznenađenje sresti te ovde”, reče Onorija.
„Iznenađenje?”
158
 „Nisam mislila...” Zastala je i obrazi su joj se zarumeneli u znatiželji. „Ništa”,
reče ona, očigledno slagavši. On nije mogao da vrši pritisak na nju na javnom
mestu, pa je umesto toga istakao zapanjujuće pronicljivo i zanimljivo zapažanje:
„Velika gužva večeras, zar ne?”
„O, da”, tri dame se složiše, a glasovi su im bili različite jačine. Jedna od njih
je možda rekla i: „Istina.”
Nastalo je kratko zatišje, a onda je Onorija izbrbljala: „Jesi li dobio još neke
vesti od Danijela?”
„Ne, nisam”, odgovori on. „Nadam se da to znači da je već krenuo kući.”
„Dakle, ne znaš kad će stići”, reče ona.
„Ne”, odgovori on. Zanimljivo. Pomislio bi čovek da je to bilo jasno iz
njegove prethodne rečenice.
„Dobro”, reče ona i onda se nasmeja kao da želi reći: Smejem se jer nemam
šta drugo da kažem. A to je bilo još zanimljivije.
„Siguran sam da jedva čekaš da se vrati”, reče ona kad je prošlo još nekoliko
sekundi tokom kojih niko nije progovorio ni reč.
Bilo je jasno da želi nešto drugo time da kaže, ali nije znao šta. Svakako ne
isto što je i on mislio, a to je bilo da čeka njenog brata da se vrati kako bi od njega
zatražio njenu ruku.
„Jedva čekam da ga vidim, da”, promrmljao je.
„Kao i svi mi”, reče gospođica Rojl.
„O, da!”, zazvonila je Onorija na to što je rekla do tada ćutljiva rođaka.
Nastala je još jedna duža pauza, nakon koje se Markus okrenuo ka Onoriji i
rekao: „Nadam se da ćeš sačuvati jedan ples za mene.”
„Naravno”, rekla je, i on je procenio da izgleda zadovoljno, ali je večeras bilo
neuobičajeno teško pogoditi njene misli.
Druge dve dame su stajale krajnje mirno, raširenih očiju, i nisu treptale. Ličile
su mu na dva noja, zapravo, ali je tada Markus shvatio šta se od njega očekuje.
„Nadam se da ćete sve tri sačuvati ples za mene”, reče on ljubazno.
Plesne karte su odmah podeljene. Menuet je bio rezervisan za gospođicu Rojl,
seoski ples za ledi Saru, a od Onorije je tražio valcer. Neka glasine govore o tome
šta hoće. Plesao je on sa njom valcere i ranije.
Kad su rasporedili plesove, opet su stajali ćuteći, mali tihi kvartet (svi kvarteti
bi trebalo da budu tako tihi, pomisli Markus), sve dok Onorijina rođaka nije
pročistila grlo i rekla: „U stvari, mislim da ples upravo počinje.”
To je značilo da je menuet na redu.
Gospođica Rojl je pogledala prema njemu i zasijala. Sa zakašnjenjem se setio
da je njena majka nameravala da ih spoji.
Onorija ga je pogledala kao da je htela da kaže: Treba da budeš uplašen.

159
 A sve o čemu je on razmišljao bilo je: Dovraga, nisam uspeo da dođem do
eklera.
„Sviđaš mu se”, reče Sara istog momenta kad su Markus i Sesili otišli da
odigraju menuet.
„Šta?”, upita Onorija. Zatreptala je. Pred očima joj se zamutilo od zurenja u
Markusova leđa.
„Sviđaš mu se”, reče Sara.
„Naravno da mu se dopadam. Oduvek smo prijatelji.” Pa... to nije bilo sasvim
istina. Znali su se oduvek. Postali su prijatelji - pravi prijatelji - tek nedavno.
„Ne, ti mu se sviđaš”, reče Sara preterano naglasivši to.
„Šta?”, Onorija upita, jer je, očigledno, bila sasvim otupela. „O! Ne. Ne,
naravno da ne.” Ipak, srce joj je poskočilo.
Sara je polako odmahnula glavom, kao da shvata dok govori. „Sesili mi je
rekla da misli da mu se sviđaš, još kad ste vas dve išle u Fensmor da ga obiđete
nakon što je ostao u šumi po kiši, ali sam mislila da ona umišlja.”
„Treba da se držiš prvog ubeđenja”, reče Onorija žustro.
Sara se na to namrštila: „Zar nisi primetila kako pilji u tebe?”
Onorija, gotovo moleći da joj protivreči, reče: „Nije piljio u mene.”
„O, da, jeste”, nastavi Sara. „Inače, ako si se brinula, ja nisam zainteresovana
za njega.”
Onorija je samo gledala.
„Još kod Rojlovih”, Sara je podsećala, „kada sam sanjarila da bi mogao brzo
da se zaljubi u mene?”
„Ah, da”, Onorija se setila, ali se trudila da se ne primeti kako joj se stomak
stegao na pomisao da bi Markus mogao da se zaljubi u neku drugu. Pročistila je
grlo: „Zaboravila sam na to.”
Sara je slegla ramenima.
„Bila je to slamka za koju sam se uhvatila u očajanju.” Pogledala je prema
gužvi i promrmljala: „Pitam se ima li ovde džentlmena koji bi hteo da se oženi sa
mnom pre srede.”
„Saro!”
„Šalim se. Dragi bože, valjda znaš to.” A onda je prokomentarisala: „Opet te
gleda.”
„Šta?” Onorija je poskočila od iznenađenja. „Ne, to je nemoguće. On pleše sa
Sesili.”
„Pleše sa Sesili i gleda u tebe”, odgovori joj Sara, zadovoljna zbog svoje
procene.
Onorija bi volela da misli da je to značilo da mu je stalo, ali nakon što je
pročitala Danijelovo pismo, nije više u to mogla da poveruje.

160
 „Nije to zato što mu je stalo do mene”, reče odmahnuvši glavom.
„Stvarno?” Sara je izgledala kao da će skrstiti ruke na grudima: „Onda, zašto,
hajde molim te, reci?”
Onorija je progutala knedlu, pa krišom pogledala oko sebe: „Možeš li da
čuvaš tajnu?”
„Naravno.”
„Danijel mu je tražio da pazi na mene dok on nije tu.”
Sara nije bila iznenađena: „Zašto je to tajna?”
„Nije, pretpostavljam. Pa, jeste. Jer meni niko ništa nije rekao o tome.”
„Kako onda znaš?”
Onorija je osetila da joj obrazi gore: „Možda sam pročitala nešto što nije
trebalo”, promrmljala je.
Sara je razrogačila oči: „Stvarno?”, rekla je i približila joj se. „To uopšte ne
liči na tebe.”
„Bio je to trenutak slabosti.”
„Zbog toga se sada kaješ?”
Onorija je razmislila o tome: „Ne”, priznala je.
„Onorija Smajd Smit”, reče Sara smejući se, „ponosim se tobom.”
„Pitala bih zašto”, reče Onorija oprezno, „ali nisam sigurna da želim da znam
odgovor.”
„Ovo je, verovatno, nešto najnepristojnije što si ikada uradila.”
„To nije istina.”
„Da, možda si zaboravila da mi ispričaš kako si trčala gola Hajd parkom?”
„Saro!”
Sara se kikotala: „Svako je nekad u životu pročitao nešto što nije trebalo.
Samo mi je drago što si odlučila da se pridružiš ostatku čovečanstva.”
„Nisam toliko kruta i ispravna”, Onorija se usprotivi.
„Naravno da nisi, ali ne bih baš rekla da imaš avanturističkog duha.”
„Ne”, Onorija se snuždila, „nemam.”
Stajale su tamo neko vreme, pomalo tužne, pomalo zamišljene. „Pa”, reče
Onorija trudeći se da povrati raspoloženje, „neće ti pasti na pamet da trčiš naga
Hajd parkom, zar ne?”
„Ne bez tebe”, Sara lukavo reče.
Onorija se nasmejala na to, pružila ruku prema rođakinim ramenima i čvrsto
je zagrlila: „Volim te, znaš.”
„Naravno da znam”, odgovori Sara.
Onorija je čekala.
„Ah, da, i ja tebe volim”, reče Sara.
161
 Onorija se nasmejala, i trenutno je sve bilo u redu. Ako i nije bilo u redu,
osećala je da je sve normalno. Bila je u Londonu, na balu i stajala kraj omiljene
rođake. Nakrivila je glavu u stranu i pogledala u gužvu. Menuet je igra koju je
začelo divno gledati, tako graciozna i svečana. Možda je to bila samo Onorijina
uobrazilja, ali izgledalo joj je kao da su sve dame obučene u slične boje -
svetlucale su na plesnom podijumu u plavom, zelenom i srebrnom.
„Izgledaju skoro kao muzička kutija”, promrmljala je.
„Jeste”, Sara se složila, pa pokvarila trenutak rekavši: „Mrzim menuet.”
„Zaista?”
„Da”, reče ona, „ne znam zašto.”
Onorija je i dalje posmatrala plesače. Koliko su samo puta one ovako stajale,
ona i Sara? Jedna pored druge gledale bi u gužvu i pričale, a ne bi razmenile
nijedan pogled. To im uopšte nije trebalo, jedna drugu su tako dobro poznavale
da im nije bilo potrebno da vide izraz lica da bi znale šta ona druga oseća.
Konačno je ugledala Markusa i Sesili, pa ih je posmatrala kako prave korake
napred i nazad. „Misliš li da Sesili Rojl pokušava da osvoji Markusa?”, upita.
„Misliš li ti?”, Sara je na pitanje odgovorila pitanjem.
Onorija je posmatrala Markusove noge. Bio je prilično graciozan za nekoga
ko je tako krupan. „Ne znam”, promrmljala je.
„Da li ti je važno?”
Onorija je razmislila o tome da li želi da ispriča kako se oseća. „Mislim da
jeste”, napokon reče.
„Nije važno i ako pokušava”, odgovori Sara, „nije zainteresovan za nju.”
„Znam”, Onorija reče polako, „ali mislim da nije zainteresovan ni za mene.”
„Samo budi strpljiva”, reče Sara, najzad je pogledavši u oči, „samo budi
strpljiva.”

Otprilike oko sat vremena kasnije, Onorija je stajala pored prazne tacne na
stolu sa desertima i bila je zadovoljna što je uhvatila poslednji ekler, kad joj je
Markus prišao zbog valcera.
„Jesi li probao?”, upita ga.
„Probao šta?”
„Eklere. Bili su rajskog ukusa. Ah!” Trudila se da suzdrži smeh. „Izvini. Tvoj
izraz lica mi govori da nisi.”
„Čitavo veče pokušavam da dođem do ovog stola”, priznao je.
„Možda ima još”, reče ona pokušavajući da bude vedra.
Pogledao je, podigavši jednu obrvu.

162
 „Mada verovatno nema”, reče ona. „Tako mi je žao! Možemo da pitamo ledi
Bridžerton gde ih je nabavila. Ili”, pokušala je da zvuči prepredeno, „ako je njen
kuvar to spremio, možda možemo mi da ga unajmimo.”
Nasmejao se: „A možemo i da plešemo.”
„A možemo i da plešemo”, radosno se složila. Stavila je ruku na njegovu
mišicu i dozvolila da je odvede do središta balske dvorane. Plesali su zajedno i
ranije, čak i valcer jednom ili dvaput, ali sada je bilo drugačije. I pre nego što je
muzika počela, osetila se kao da jedri dok je bez napora koračala preko uglačanog
drvenog poda. Kad se njegova ruka spustila na donji deo njenih leđa i kad ga je
pogledala u oči, nešto toplo je počelo da se razliva u njoj.
Bila je sasvim lagana. Bila je bez daha. Bila je gladna, željna. Želela je nešto
neodređeno i želela ga je toliko snažno da je moglo da je uplaši.
Ali nije. Ne kad je Markusova ruka na njenim leđima. U njegovim rukama se
osećala sigurno, iako je njeno telo obuzela pomama. Toplota njegovog tela
napajala je njeno, kao hrana i opojno piće koje je stvaralo želju da se uzdigne na
vrhove prstiju i poleti.
Želela ga je. Tada je to shvatila. To je bila žudnja.
Nije ni čudo što su neke žene uništavale svoj život. Čula je za devojke koje
su pogrešile. Ljudi su šaputali kako su nemoralne, kako su zastranile. Onorija to
nikad nije sasvim razumela. Zašto bi neko pre izabrao jednu strastvenu noć nego
da bude zbrinut za ceo život?
Sada je to razumela. I osetila je poriv da uradi isto.
„Onorija!”, Markusov glas je dolutao do njenih ušiju kao padajuća zvezda.
Podigla je pogled i videla da je on radoznalo gleda. Muzika je počela, ali ona
nije mogla da pomeri stopala. On je nakrivio glavu u stranu, kao da hoće nešto da
je pita, ali nije bilo potrebe za tim, kao što nije bilo potrebe da ona bilo šta
odgovara. Umesto toga, stegla mu je ruku i počeli su da plešu.
Ritam se ubrzao i usporavao, i Onorija je pratila Markusa ne skidajući pogled
s njegovog lica. Muzika je podizala, nosila, i prvi put u životu je shvatila šta to
znači plesati. Njena stopala su pravila pokrete u savršeno vreme - jedan-dva-tri,
jedan-dva-tri - a srce joj se vinulo u visinu.
Osećala je da joj se zvuk violine zavlači pod kožu. Duvački instrumenti su joj
golicali nos. Ujedinila se s muzikom, i kad se kompozicija završila, kad su se
razdvojili, a ona odgovorila na njegov naklon, osetila se potišteno.
„Onorija?”, Markus joj se nežno obratio. Izgledao je zabrinuto. I nije izgledao
kao da bi uradio bilo šta da ga ona zavoli.
Nije izgledao kao zaljubljen čovek. Izgledao je kao zabrinut čovek koji stoji
pored osobe sa stomačnim tegobama. Plesala je s njim, i osećala se preobraženo.
Ona, koja nije mogla da odsvira pesmu ili tapše u ritmu, postala je magija u
njegovim rukama. Bilo je kao u raju plesati s njim, i ubijalo je što on ne uzvraća
njena osećanja.
163
 Nije to mogao učiniti. Jedva je stajala na nogama, i samo je izgledao...
Kao on.
Stari dobri Markus, koji ju je doživljavao kao teret. Ne sasvim neprijatan teret,
ali u svakom slučaju - teret. Znala je zašto on jedva čeka da se Danijel vrati u
Englesku. To će značiti da može da ode iz Londona i vrati se na selo, gde je bio
srećan.
To je značilo da će biti slobodan.
Oslovio je ponovo, pa je nekako uspela da se pribere. „Markuse”, naglo reče,
„zašto si ovde?”
Na trenutak ju je pogledao kao da će joj izrasti druga glava. „Pozvan sam”,
odgovorio je pomalo ozlojeđeno.
„Ne.” Zabolela je glava i htela je da protrlja oči, i više od svega, htela je da
zaplače: „Ne ovde na balu, nego ovde u Londonu.”
Sumnjičavo je pogledao: „Zašto me to pitaš?”
„Zato što ti mrziš London.”
Namestio je kravatu: „Pa sad, ne mrzim.”
„Mrziš sezonu”, prekinula ga je, „ti si mi tako rekao.”
Zaustio je da nešto kaže, pa je zastao posle pola sloga. Tada se Onorija setila
- on je veoma loše lagao. Uvek je bilo tako. Kad su bili deca, on i Danijel su
jednom iščupali ceo luster s tavanice. Onorija se i dalje pitala kako su to uspeli da
urade. Kad je ledi Vinsted tražila priznanje, Danijel ju je u lice slagao, i to tako
šarmantno da je Onorija videla da majka više nije sigurna da li je to istina ili ne.
Markus je, s druge strane, pocrveneo i uvukao se u svoju kragnu kao da mu
je okovratnik bio upaljen.
Isto to je radio i sada.
„Imam... neke obaveze ovde”, rekao je nespretno.
Obaveze.
„Dobro”, reče ona, gotovo se spotičući o svoje reči.
„Onorija, jesi li dobro?”
„Dobro sam”, odbrusila je, i mrzela je sebe što je na kraju nerava. Nije
njegova krivica što ga je Danijel opteretio njome. Nije njegova krivica ni što je
prihvatio. Svaki džentlmen bi tako postupio.
Markus je mirno stajao, ali oči su mu letele na sve strane, gotovo kao da traži
objašnjenje zašto se ona ponaša tako čudno. „Ljuta si...”, reče on, umirujuće, čak
i pomalo snishodljivo.
„Nisam ljuta”, oštro je odgovorila.
Mnogi ljudi bi na to ljutito odgovorili da to zvuči kao da jeste ljuta, ali Markus
je samo gledao u nju na onaj njegov razdražujuće pribran način. „Nisam ljuta”,
promrmljala je, jer je njegovo ćutanje gotovo poricalo da je bilo šta izgovorila.

164
 „Naravno da nisi.”
Glava joj je pucala. To jeste bilo povlađivanje. Sve drugo je mogla da umisli,
ali ovo ne.
Ništa nije rekao. Ne bi rekao. Markusovo ponašanje nikad nije imalo smisla.
„Ne osećam se dobro”, promrsila je. To je, na kraju krajeva, bilo istina. Glava
ju je bolela i bilo joj je vrućina i bila je pometena, samo je želela da ode kući,
uvuče se u krevet i navuče pokrivač preko glave.
„Vodim te na vazduh”, rekao je ukočeno, stavio ruku na njena leđa i poveo je
kroz francuska vrata u baštu.
„Ne”, reče ona, i reč izlete preglasno i neskladno. „Hoću reći, ne, hvala.”
Progutala je knedlu. „Mislim da moram da idem kući.”
Klimnuo je glavom: „Naći ću tvoju majku.”
„Ja ću.”
„Rado bih...”
„Mogu sama da se staram o sebi”, prasnula je. Dragi bože, mrzela je sopstveni
glas. Znala je da treba da ućuti. Nikako da nađe prave reči. I kao da nije mogla da
se obuzda: „Nema potrebe da me smatraš svojom obavezom.”
Zurio je u nju dugo, činilo se čitavu večnost, onda joj se kruto naklonio:
„Kako želiš”, reče i ode.
Tako je otišla kući, kao što je želela. Dobila je upravo ono što je tražila.
I bilo je užasno.

165
 Devetnaesto poglavlje

Na dan priredbe
Šest sati pre nastupa

„Gde je Sara?”
Onorija je podigla pogled s partiture. Škrabala je note po margini. Sve što je
napisala, bilo je besmisleno, ali joj je pružilo iluziju da makar malo zna šta radi,
pa se potrudila da na svakoj strani budu note.
Ajris je stajala na sredini muzičke sobe. „Gde je Sara?”, još jednom upita.
„Ne znam”, reče Onorija. Pogledala je na jednu, pa na drugu stranu: „Gde je
Dejzi?”
Ajris je nestrpljivo mahnula ka vratima: „Zastala je da se pobrine za sebe kad
smo stigle. Ne brini o njoj. Ona ovo ne bi propustila ni za šta.”
„Sara nije tu?”
Ajris je bila spremna da eksplodira: „Da li je vidiš negde?”
„Ajris!”
„Izvini! Ne želim da budem nepristojna, ali gde je, dođavola, ona?”
Onorija je razdraženo uzdahnula. Zar Ajris nije mogla da se bavi nečim
važnijim? Ona makar nije napravila potpunu budalu od sebe pred čovekom kog
voli, što je tek nedavno shvatila.
Prošla su tri dana, i ona se osećala loše pri samoj pomisli na to.
Nije mogla da se seti šta je tačno rekla. Umesto toga, prisećala se svog
groznog tona i reči, bila je rastrzana i zagrcnula se. Sećala se da je njen mozak
preklinjao njena usta da prestanu da pričaju i da njena usta nisu poslušala.
Postupila je plahovito, i ako je smatrao svojom obavezom ranije, sad je verovatno
za njega bila dosadan posao.
Čak i pre toga, pre nego što je počela da priča koješta i postala osetljiva toliko
da muškarci pomisle kako je opravdano žene smatrati površnim polom, i tada je
bila budala. Plesala je s njim kao da je on njeno spasenje, pogledala ga je i
pogledom mu dala srce na dlanu, sve to da bi on rekao... Ništa. Nije rekao ništa.
Samo njeno ime. A onda je pogledao kao da je poludela. Verovatno je pomislio
da će povratiti i uništi mu još jedan savršeno dobar par čizama.

166
 Bilo je to pre tri dana.
Tri dana. Bez reči.
„Trebalo je da bude ovde još pre dvadeset minuta”, zanovetala je Ajris.
Na šta je Onorija promrmljala: „Trebalo je da bude ovde još pre dva dana.”
Ajris se naglo okrenula: „Šta si rekla?”
„Možda je gužva na ulicama?”, upita Onorija, brzo se osvestivši.
„Živi samo milju odavde.”
Onorija je zamišljeno klimnula glavom. Pogledala je beleške koje je napravila
na stranicama svoje dve partiture i uvidela da je ispisala Markusovo ime. Dvaput.
Ne, triput. Stajalo je malo M.H. napisano izuvijanim slovima i krilo se iza nota.
Blagi bože, to je bilo baš patetično!
„Onorija! Onorija! Da li me slušaš?”
Opet Ajris. Onorija je imala poriv da zareži: „Sigurno će brzo da stigne”, rekla
je da bi je umirila.
„Misliš?” Ajris je navaljivala, „jer ja ne mislim. Znala sam da će ovo da mi
uradi.”
„Šta?”
„Zar ne shvataš? Ona ne dolazi.”
Onorija je konačno pogledala: „O, ne budi smešna. Sara to nikad ne bi
uradila.”
„Stvarno?” Ajris ju je pogledala u neverici. I panici. „Stvarno?”
Onorija je dugo gledala, a onda: „O, bože!”
„Rekla sam ti da nije trebalo da izabereš Kvartet br. 1. Sara, zapravo, i nije
loša na klaviru, ali komad je previše komplikovan.”
„Težak je i za nas”, Onorija reče slabašno. Bilo joj je muka.
„Nije koliko je težak za klavir. Uostalom, uopšte nije važno koliko su teški
delovi za violinu, jer...” Ajris je zaćutala. Progutala je knedlu, a obrazi su joj se
zarumeneli.
„Nećeš povrediti moja osećanja”, reče joj Onorija, „znam da sam vrlo loša. I
znam da je Dejzi još gora. Loše ćemo odsvirati bilo koji muzički komad.”
„Ne mogu da verujem”, reče Ajris koračajući nervozno po sobi, „ne mogu da
verujem da bi ovo uradila.”
„Ne znamo sigurno da neće svirati”, reče Onorija.
Ajris se okrenula: „Misliš?”
Onorija je progutala knedlu. Ajris je bila u pravu. Sara nikada nije kasnila
dvadeset - sad i dvadeset pet - minuta na probu.
„Ovo se ne bi desilo da nisi izabrala tako težak komad”, Ajris je optužila.
Onorija je bučno ustala.

167
 „Nemoj mene da optužuješ! Ja nisam cele protekle nedelje kukala... O, nema
veze! Ja sam ovde, a ona nije, i ne vidim kako je to moja krivica.”
„Ne, ne, naravno”, reče Ajris, tresući glavom. „Samo... Oh!” Izleteo joj je
glasan i ljutit krik: „Ne mogu da verujem da mi je to uradila.”
„Nama”, Onorija je tiho podsetila.
„Da, ali ja sam ta koja nije htela da svira. Tebi i Dejzi nije bilo važno.”
„Ne razumem kakve to veze ima s tim”, reče Onorija.
„Ne znam”, Ajris je jadikovala, „samo, trebalo je da budemo zajedno u
ovome. To si ti govorila. To si govorila svaki dan. Pa sam pomislila, ako ću da
progutam svoj ponos i ponizim se pred svim ljudima koje znam, onda će i Sara to
uraditi.”
Tada je Dejzi stigla: „Šta se događa?”, upita. „Zašto je Ajris toliko napeta?”
„Sara nije tu”, Onorija joj objasni.
Dejzi je pogledala na sat koji je stajao na okviru kamina: „To je neuljudno od
nje. Kasni skoro pola sata.”
„Ona ne dolazi”, Ajris je bila izričita.
„Nismo u to sigurne.”
„Kako to mislite ne dolazi?”, Dejzi je ponovila. „Ne može da ne dođe. Kako
da izvedemo kvartet za klavir bez klavira?”
Tišina se spustila na sobu, a onda je Ajris bez daha rekla: „Dejzi, ti si sjajna!”
Dejzi je bila zadovoljna, ali je ipak rekla: „Jesam?”
„Možemo da otkažemo koncert!”
„Ne”, reče Dejzi, brzo odmahujući glavom. Okrenula se ka Onoriji: „Ne želim
to da uradim.”
„Nećemo imati izbora”, Ajris je nastavljala, a oči su joj razdragano sinule.
„Upravo kao što si rekla: ne možemo imati kvartet bez klavira. Oh, Sara je sjajna.”
Onorija, s druge strane, nije bila ubeđena. Obožavala je Saru, ali bilo joj je
teško da zamisli da je planirala nešto tako nesebično, pogotovo pod tim uslovima.
„Misliš li da je stvarno uradila ovo da bi otkazala ceo koncert?”
„Ne zanima me zašto je to uradila”, Ajris reče otvoreno, „samo sam
tako srećna da bih mogla...” Trenutno je ostala bez reči. „Ja sam slobodna! Mi
smo slobodne! Mi smo...”
„Devojke! Devojke!”
Ajris je prekinuta usred klicanja i sve su se okrenule ka vratima. Sarina majka,
njihova tetka Šarlot - ostatku sveta poznata kao ledi Plejnsvord - žurno je ušla u
sobu u pratnji mlade, tamnokose žene koja je bila obučena u dobro sašivenu, mada
veoma običnu odeću na osnovu koje je odmah bilo jasno da je to guvernanta.
Onorija je imala loš predosećaj.

168
 Ne zbog žene, ona je izgledala sasvim ljubazno, ali i kao da joj je neprijatno
jer je uvučena u porodičnu prepirku. Ali tetka Šarlotine oči sijale su preteče. „Sara
se razbolela”, obavestila ih je.
„O, neee!” Dejzi je uzviknula i dramatično pala u stolicu. „Šta mi da radimo?”
„Ubiću je”, Ajris promrmlja Onoriji.
„Jasno je da nisam mogla da dozvolim da se priredba otkaže”, tetka Šarlot je
nastavila. „Ne bih mogla da živim sa sobom da se to dogodi.”
„Ni ona”, Ajris reče gotovo bez glasa.
„Prvo sam pomislila da prekinemo tradiciju i da neki od prethodnih muzičara
svira s kvartetom, ali nismo imali pijanistu u kvartetu još od 1816.”
Onorija je sa strahopoštovanjem piljila u tetku. Da li je zaista pamtila takve
detalje ili ih je zapisivala?
„Filipa treba da se porodi”, reče Ajris.
„Znam”, odgovori tetka Šarlot. „Ostalo joj je manje od mesec dana, sirotica,
ogromna je. Možda bi se snašla s violinom, ali nikako ne bi mogla da sedi za
klavirom.”
„Ko je svirao pre Filipe?”, upita Dejzi.
„Niko.”
„Pa, to ne može biti istina”, reče Onorija. Osamnaest godina koncerata i
Smajd Smitovi su dali samo dve pijanistkinje?
„Ali jeste”, potvrdi tetka Šarlot. „I ja sam bila iznenađena kao ti. Prelistala
sam sve naše programe da se uverim. Uglavnom smo imali dve violine, violu i
violončelo.”
„Gudački kvartet”, Dejzi nepotrebno reče. „Klasična postavka četiri
instrumenta.”
„Hoćemo li da otkažemo, onda?”, upita Ajris, a Onorija joj je dobacila pogled
upozorenja. Ajris je bila previše uzbuđena zbog te mogućnosti.
„Nikako”, reče tetka Šarlot, i pokaza na ženu pored sebe, ovo je gospođica
Vinter. Ona će zameniti Saru.”
Sve su se okrenule prema tamnokosoj ženi koja je tiho stajala po strani i
delimično iza tetke Šarlot.
Jednom rečju, bila je divna. Sve na njoj je bilo savršeno, od sjajne kose do
mlečnobele kože. Imala je srcoliko lice, usne pune i ružičaste, a trepavice tako
dugačke da je Onorija pomislila da dotiču obrve kad široko otvori oči.
„Dobro”, promrmlja Onorija Ajris, „makar niko neće gledati u nas!”
„Ona je naša guvernanta”, objasni tetka Šarlot.
„I ona svira?”, upita Dejzi.
„Ne bih je dovela da ne svira”, nestrpljivo reče tetka Šarlot.

169
 „Ovo je težak komad”, reče Ajris, dok joj se u glasu naslućivala borbenost,
„veoma težak komad. Veoma, veoma...”
Onorija je munula laktom u rebra.
„Ona zna taj komad”, reče tetka Šarlot.
„Zna?”, upita Ajris. Nepoverljivo, ali ako ćemo iskreno i očajnički, okrenula
se ka gospođici Vinter: „Znate?”
„Ne naročito dobro”, tiho odgovori gospođica Vinter, „ali sam delove ovog
komada svirala ranije.”
„Programi su već odštampani”, Ajris nije odustajala, „u njima stoji da će Sara
svirati klavir.”
„Ko šiša program”, razdraženo reče tetka Šarlot. „Na početku će biti najava.
U pozorištima stalno tako rade.” Mahnula je rukom prema gospođici Vinter i
slučajno je udarila po ramenu: „Smatrajte je Sarinom zamenom.”
Usledila je pomalo nepristojna tišina, ali je Onorija odmah iskoračila: „Dobro
došli”, reče odlučno da bi Ajris i Dejzi razumele da treba da je prate. „Drago mi
je.”
Gospođica Vinters se blago naklonila: „I meni je, hm...”
„Oh, zaista mi je žao”, reče Onorija. „Ja sam ledi Onorija Smajd Smit, ali
molim vas, ako ćemo svirati zajedno, oslovljavajte nas ličnim imenom.” Pokazala
je na svoje rođake: „Ovo je Ajris, a ovo je Dejzi. Takođe Smajd Smit.”
„Kao što sam i ja nekada bila”, ubaci se tetka Šarlot.
„Ja sam En”, reče gospođica Vinter.
„Ajris svira violončelo”, nastavila je Onorija, „a Dejzi i ja smo violinistkinje.”
„Ostaviću vas da vežbate”, reče tetka Šarlot i uputi se ka vratima. „Imate dosta
posla ovog popodneva, sigurna sam.”
Četiri muzičarke su čekale dok ona nije otišla, a onda je Ajris navalila: „Ona
nije stvarno bolesna, zar ne?”
En je bila zatečena, jasno iznenađena žustrinom u Ajrisinom glasu: „Molim?”
„Sara”, reče Ajris neljubazno, „pretvara se. Znam to.”
„Zaista nisam sigurna”, En reče diplomatski, „nisam je ni videla.”
„Možda se osula”, reče Dejzi, „pa ne želi da je iko vidi s tačkama po telu.”
„Ne bi me zadovoljilo ništa osim trajne unakaženosti”, Ajris je zarežala.
„Ajris!” Onorija je grdila.
„Ne poznajem dobro ledi Saru”, reče En. „Počela sam da radim tek ove
godine, a ledi Sari guvernanta i nije potrebna.”
„Ionako vas ne bi slušala”, reče Dejzi, „jeste li uopšte stariji od nje?”
„Dejzi!”, Onorija je grdila.
Dejzi je slegla ramenima: „Ako će nas ona oslovljavati ličnim imenima,
valjda mogu da je pitam koliko ima godina.”
170
 „Starija je od tebe”, reče Onorija, „što znači ne, ne možeš da pitaš.”
„To nije problem”, reče En, nasmešivši se Dejzi. „Imam dvadeset i četiri
godine. Brinem se o Harijet, Elizabet i Franses.”
„Neka ti je bog u pomoći”, Ajris je promrmljala.
Onorija nije mogla da joj protivreči. Sarine tri mlađe sestre su pojedinačno
bile prilično ljupke. Ipak zajedno... Postojao je razlog zašto kod Plejnsvordovih
nikada nije bilo dosta drame.
Onorija je uzdahnula: „Trebalo bi da vežbamo.”
„Moram da vas upozorim”, reče En, „ne sviram naročito dobro.”
„To je u redu. Ni mi.”
„To nije istina!”, usprotivila se Dejzi.
Onorija se približila gospođici Vinter i šapnula joj da drugi ne mogu da čuju:
„Ajris je, u stvari, prilično talentovana, i Sara je dovoljno talentovana, dok smo
Dejzi i ja užasne. Savetujem vam da izgledate hrabro i da se snalazite kako znate.”
En je izgledala pomalo uznemireno. Onorija je odgovorila sleganjem ramena.
Uskoro će i sama shvatiti kako je to nastupati na koncertu Smajd Smitovih.
Ako ne, poludeće pokušavajući.

Markus je te večeri stigao rano, ali nije bio siguran da li da zauzme mesto
napred ili pozadi. Doneo je cveće - ne presličicu, to ionako niko nije držao - već
dvadeset i četiri razdragane lale iz Holandije.
Nikada ranije nije ženama nosio cveće. I sam se pitao šta je, dođavola, radio
dosad u svom životu.
Razmišljao je da propusti nastup. Onorija se veoma neobično ponašala na balu
kod gospođe Bridžerton. Očito je zbog nečega bila ljuta na njega. Nije imao
predstavu zašto, ali nije ni bio siguran da je to važno. Takođe, kad ju je posetio
nakon što je za njom došao u London, izgledala je neuobičajeno udaljeno.
Mada, kad su plesali...
Bilo je čarobno. Mogao se zakleti da je i ona to osetila. Ostatak sveta
jednostavno je otpao. Ostali su samo njih dvoje, a boje i zvukovi su bili zamućeni.
Ona ga čak nijedanput nije nagazila, što je samo po sebi bilo podvig. Možda je
sve to samo umislio. Možda je sve bilo jednostrano. Kada se muzika završila, bila
je kratka i škrta s rečima, i iako je rekla da se ne oseća dobro, odbila je sve njegove
ponude da joj pomogne. Nikad neće razumeti žene. Mislio je da bi ona mogla biti
izuzetak, ali očigledno nije. Poslednja tri dana je pokušavao da shvati zašto.
Na kraju je shvatio da ipak ne može da propusti koncert. Bila je to, kako je
Onorija elokventno objasnila, tradicija. Prisustvovao je svakom koncertu otkako
je bio dovoljno star da u Londonu može sam da provodi vreme, i ako ne dođe
nakon tvrdnje da je upravo iz tog razloga u London došao tako brzo posle bolesti,
Onorija bi to videla kao nizak udarac.
171
 Nije mogao to da uradi. Nije bilo važno što je ljuta na njega. Nije bilo važno
ni što je on bio ljut na nju, a smatrao je da ima svako pravo da bude ljut. Ponela
se veoma čudno i neprijateljski, a da mu nije ni nagovestila zašto.
Bila mu je prijatelj. Iako ga ne voli, opet će biti njegov prijatelj. I nije je
mogao povrediti više nego što bi mogao odseći desnu ruku.
Tek nedavno se zaljubio u nju, ali poznaje je petnaest godina. Petnaest godina
je znao kakvo srce bije u njoj. Neće promeniti svoje mišljenje o njoj na osnovu
jedne jedine, čudne noći.
Uputio se ka muzičkoj sobi u kojoj je bilo kao u košnici dok su se sluge
spremale za predstojeće izvođenje. Veoma je želeo da vidi Onoriju
nakratko, možda da joj uputi neku reč ohrabrenja pre koncerta.
Dođavola, njemu je trebalo ohrabrenje. Biće teško sedeti ovde i gledati je
kako izvodi koncert svog života samo da bi udovoljila porodici.
Ukočeno je stao sa strane, žaleći što je stigao tako rano. To mu je delovalo
kao dobra ideja tada, ali sada se pitao o čemu je razmišljao. Onorije nije bilo nigde
na vidiku. Trebalo je da se seti da neće biti; ona i njene rođake su se verovatno
zagrevale negde drugde u kući. Sluge su ga čudno gledale, kao da hoće da kažu
šta ćeš ti ovde?
Podigao je bradu i pogledao po sobi kao što je radio na svim svečanim
događajima. Verovatno je izgledao kao da se dosađuje, izvesno je izgledao gordo,
a nijedno nije bilo sasvim tačno.
Pretpostavio je da ostali gosti neće početi da pristižu još oko pola sata, i pitao
se može li da čeka u salonu, koji je sada zasigurno prazan. Tada je ugledao obris
nečeg ružičastog, i shvatio da je to bila ledi Vinsted, koja je po sobi jurila neobično
uzbuđena. Ugledala ga je i požurila ka njemu. „Ah, hvala nebesima što si tu!”,
reče ona.
Primetio je usplahiren izraz na njenom licu: „Nešto nije u redu?”
„Sara se razbolela.”
„Žao mi je što to čujem”, reče on učtivo. „Hoće li biti dobro?”
„Ne znam”, odgovori ledi Vinsted pomalo odsečno kada se uzme u obzir da
je pričala o zdravlju svoje nećake. „Nisam je videla. Sve što znam je da nije tu.”
Trudio se da umanji nalet zadovoljstva u svojim grudima: „Onda ćete morati
da otkažete koncert?”
„Zašto me to svi pitaju? Ah, nema veze. Naravno da ne možemo da otkažemo.
Guvernanta Plejnsvordovih navodno zna da svira, pa će zauzeti Sarino mesto.”
„Onda je sve u redu”, reče on. Pročistio je grlo i upitao: „Zar ne?” Pogledala
ga je kao dete sa posebnim potrebama: „Ne znamo da li guvernanta dobro svira.”
Nije uviđao kako bi guvernantina veština išta mogla promeniti u njihovom
izvođenju, ali je odlučio da ovu tvrdnju ne izgovori naglas. Umesto toga, rekao je

172
nešto kao: „Ah, dobro.” Ili možda: „Baš tako.” Bilo kako bilo, poslužilo je svrsi
da se stvori buka, a da se baš ništa ne kaže.
Što je bilo najbolje čemu se mogao nadati s obzirom na okolnosti.
„Ovo nam je osamnaesti koncert, jesi li znao to?”, upita ledi Vinsted. Nije
znao.
„Svaki od njih je bio uspešan, i sad se ovo desi.”
„Možda guvernanta ispadne vrlo talentovana”, reče on, želeći da je uteši. Ledi
Vinsted ga je nestrpljivo pogledala: „Talenat ništa ne znači kad je neko imao samo
šest sati da se spremi.”
Markus je uvideo da ovaj razgovor neće ići nigde osim u krug, pa je ljubazno
upitao može li nešto da učini da olakša nastup, očekujući da će ona odbiti, što će
mu ostaviti vremena da sam uživa u čaši brendija u salonu.
Ali na njegovo veliko iznenađenje - da budemo iskreni, na njegov užas - uzela
ga je za ruku i rekla: „Da!”
Zaledio se: „Molim?”
„Možeš li devojkama da odneseš limunadu?”
Htela je od njega... „Šta?”
„Svi su zauzeti. Baš svi.” Mahnula je rukama da bi mu na to ukazala. „Lakej
je već tri puta nameštao stolice.”
Markus je bacio pogled na sobu i zapitao se koliko komplikovano može da
bude da se stolice nameste u dvanaest jednakih redova.
„Želite da im odnesem limunadu”, ponovio je.
„Biće žedne”, objasnila je.
„Neće pevati?” Dragi bože, užas.
Stisnula je usne razdražljivo: „Naravno da neće, ali vežbaju ceo dan. To je
naporan posao. Sviraš li ti?”
„Instrument? Ne.” Bila je to jedna od retkih veština koju njegov otac nije
smatrao neophodnom da se nauči.
„Onda ne možeš da razumeš”, reče ona dramatično. „Sirote devojke će biti
iznurene.”
„Limunada”, ponovi on, pitajući se da li treba da ih nosi na poslužavniku. „U
redu.”
Podigla je obrve, a njegova sporost je pomalo živcirala: „Dovoljno si snažan
da poneseš bokal?”
Bila je to uvreda, ali besmislena, pa ga nije pogađala: „Mislim da ću se snaći,
da”, reče ironično.
„Dobro. Ovde je”, reče ona i rukom pokaza na sto na strani. „A Onorija je iza
ovih vrata.” Pokazala je unazad.
„Samo Onorija?”

173
 Stisnula je oči. „Naravno da ne. To je kvartet.” Posle toga je otišla, usmeravala
je lakeja, ispitivala služavke i nadgledala nešto što je, prema Markusovom
mišljenju, išlo prilično glatko.
Prišao je jednom od stolova s osveženjem i uzeo bokal s limunadom. Čaše još
nisu bile postavljene, pa se zapitao da li je ledi Vinsted mislila da limunadu treba
sipati devojkama pravo u usta.
Nasmejao se. Bila je to zabavna zamisao.
S bokalom u ruci prošao je kroz vrata koja mu je ledi Vinsted pokazala i tiho
ušao da ne bi ometao probu koja je možda bila u toku.
Nije bilo probe.
Umesto toga pronašao je četiri žene koje se svađaju kao da sudbina Velike
Britanije zavisi od toga. Dobro, zapravo su se samo tri žene svađale. Žena
pored klavira, Markus je pretpostavio da je to guvernanta, mudro se držala van
toga. Izvanredno je bilo to što su tri Smajd Smitove uspevale da se svađaju, a da
ne povise ton, prećutni dogovor, pomislio je, jer su znale da gosti pristižu u
susednu sobu.
„Kad bi se samo nasmejala, Ajris”, odbrusila je Onorija, „sve bi bilo mnogo
lakše.”
„Za koga? Za tebe? Jer meni to ništa neće olakšati.”
„Mene nije briga da li se ona smeje ili ne”, reče druga od njih. „Nije me briga
da li se ikad smeje. Ona je zla.”
„Dejzi!”, uzviknula je Onorija.
Dejzi je skupila oči i ljutito gledala u Ajris: „Ti si zla.”
„A ti si idiot.”
Markus je bacio pogled na guvernantu, ona je položila glavu na klavir, zbog
čega se Markus zapitao koliko dugo već svađa traje.
„Možeš li pokušati da se nasmeješ?”, Onorija je, iscrpljena, pitala.
Ajris je razvukla usne u tako zastrašujući izraz da je Markus zamalo napustio
sobu.
„Dragi bože, nema veze”, promrsila je Onorija. „Nemoj to da radiš.”
„Teško mi je da glumim dobro raspoloženje kad samo želim da se bacim kroz
prozor.”
„Prozor je zatvoren”, Dejzi zvanično reče.
Ajrisin pogled bio je pun otrova: „Upravo tako.”
„Molim vas”, preklinjala je Onorija, „možemo li lepo da se slažemo?”
„Mislim da čudesno zvučimo”, Dejzi je frknula. „Niko neće primetiti da smo
imale samo šest sati da vežbamo sa En.”
Guvernanta se podigla sa klavira kad je čula svoje ime, ali se vratila nazad
kad je shvatila da se od nje ne očekuje odgovor.

174
 Ajris se ka sestri okrenula s nečim na granici zlonamernosti: „Ne bi
prepoznala dobro... Ju! Onorija!”
„Izvini! Da li je to bio moj lakat?”
„U moja rebra.”
Onorija je prosiktala nešto prema Ajris, što je, pretpostavio je Markus, samo
ona trebalo da čuje, ali jasno je bilo u vezi sa Dejzi, jer je Ajris pogledala u Dejzi
s omalovažavanjem, a zatim prevrnula očima i rekla: „Dobro.”
Bacio je pogled na guvernantu. Činilo se da broji tačkice po plafonu. „Da
probamo još jednom poslednji put?”, reče Onorija.
„Ne znam šta će nam dobro doneti.” Ovo je, naravno, došlo od Ajris. Dejzi ju
je pogledala kao da vene i odbrusila: „Vežbom do savršenstva.” Markusu se
učinilo da se guvernanta prigušeno nasmejala. Konačno je podigla pogled i videla
ga da stoji tamo s bokalom limunade. Stavio je prst na usne, a ona je klimnula
glavom i nasmejala se dok se okretala svom klaviru.
„Spremne?”, upita Onorija.
Violinistkinje su pripremile svoje instrumente.
Guvernantine ruke su čekale iznad dirki klavira.
Ajris je negodovala, ali je ipak prislonila gudalo na svoje violončelo. A onda
je počeo užas.

175
 Dvadeseto poglavlje

Markus nije mogao ni da opiše zvuk koji je proizašao iz četiri instrumenta na

muzičkoj probi kod Smajd Smitovih. Nije bio siguran da bi mogao da pronađe
odgovarajuće reči, bar ne reči koje bi bile učtive. Nevoljno je to nazivao
muzikom; iskreno rečeno, bilo je to više oružje nego bilo šta drugo.
Pogledao je svaku od žena. Guvernanta je bila pomalo u zanosu, njena glava
se trzala napred i nazad između dirki i njene muzike. Dejzi je zatvorila oči i ljuljala
se i trzala, kao da je obuhvaćena - pa, pretpostavio je da to mora da nazove
muzikom. Ajris je izgledala kao da će zaplakati. Ili možda ubiti Dejzi.
A Onorija...
Ona je izgledala tako ljupko da mu se plakalo. Ili bi radije ubio njenu violinu.
Nije izgledala kao na prošlogodišnjem koncertu, kada se blaženo osmehivala,
a oči joj se zažarile u strasti. Umesto toga, napala je svoju violinu oštro i odlučno,
usmerila je pogled, stegla zube, kao da vodi svoju četu u borbu.
Bila je lepak koji spaja ovaj smešan kvartet, a on je nije mogao voleti više
nego sad. Nije bio siguran da li nameravaju da izvedu ceo komad, ali zahvaljujući
Ajris, koja je podigla pogled, videla njega i ispustila uzvik dovoljno glasno, sve
se zaustavilo.
„Markuse!”, uzviknu Onorija, i on se mogao zakleti da je srećna što ga vidi,
samo što više nije bio siguran u svoje rasuđivanje. „Šta radiš ovde?”, upita ga.
Podigao je bokal: „Tvoja majka me je poslala da donesem limunadu.”
Zagledala se u njega, pa je prasnula u smeh. Ajris je to sledila, i čak se i
guvernanta stidljivo nasmejala. Dejzi je samo zbunjeno stajala: „Šta je toliko
smešno?”, tražila je da zna.
„Ništa”, Onorija je promucala. „Samo - dragi bože, ceo dan - a sad je majka
poslala grofa da nam donese limunadu.”
„Meni to nije smešno”, reče Dejzi. „Smatram da je to veoma neprikladno.”
„Ne obraćaj pažnju na nju”, reče Ajris. „Ona nema smisla za humor.”
„To nije istina!”
Markus je vrlo mirno stajao, i samo je gledao u Onoriju radi smernice. Ona je
neprimetno klimnula glavom da bi potvrdila Ajrisinu izjavu.
„Kažite nam, dragi lorde”, reče Ajris s preterivanjem, „šta mislite o našem
izvođenju?”
176
 Na to neće odgovoriti ni u kom slučaju. „Ja sam ovde samo da poslužim
limunadu”, reče.
„Svaka čast”, promrmlja Onorija, pridruživši mu se.
„Nadam se da imate čaše”, reče joj, „jer ih ja nisam dobio.”
„Imamo”, reče ona. „Molim te, možeš li da sipaš prvo gospođici Vinter? Ona
je najviše radila, jer nam se pridružila tek danas posle podne.”
Markus je promrmljao da pristaje i otišao do klavira. „Hm, izvolite”, reče
pomalo kruto, ali nije baš bio navikao da sipa pića.
„Hvala, gospodine”, reče ona, podigavši čašu.
Sipao joj je i učtivo se naklonio: „Jesmo li se mi upoznali?”, upita on.
Izgledala je tako poznato.
„Ne bih rekla”, odgovori ona, i brzo uze da pije.
Za sebe je slegnuo ramenima i prišao Dejzi. Pretpostavio je da je guvernantino
lice bilo jedno od onih koja uvek izgledaju poznato. Bila je zapanjujuće lepa, ali
na tih, ozbiljan način. Uopšte nije delovala kao osoba koju bi majka želela da
zaposli kao guvernantu. Ledi Plejnvord nije bio problem da tako uradi; nije imala
sinove, a njen muž je valjda napustio Dorset, Markus ga nikad nije video.
„Hvala, gospodine”, reče Dejzi kada joj je nasuo limunadu. „Veoma
demokratski od vas što ste prihvatili takav zadatak.”
Nije imao predstavu šta da kaže na to, pa je samo nespretno potvrdio
klimanjem glave i okrenuo se ka Ajris, koja je prevrtala očima i otvoreno se rugala
sestri. Zahvalila mu je smeškom, pa se on konačno okrenuo ka Onoriji. „Hvala”,
reče mu i otpi gutljaj.
„Šta ćeš da radiš?”
Upitno ga je pogledala: „U vezi sa čim?”
„U vezi sa koncertom”, reče on, misleći da je to očigledno.
„Kako to misliš? Sviraću. Šta drugo?”
Blagim pokretom glave pokazao je na guvernantu: „Imaš savršen izgovor da
sve otkažeš.”
„Ne mogu to da uradim”, odgovori Onorija, ali u njenom glasu se čula trunka
žaljenja.
„Ne moraš da žrtvuješ sebe zarad svoje porodice”, reče on tiho.
„Nije to žrtva. To je...” Stidljivo se nasmešila, možda i pomalo tugaljivo. „Ne
znam šta je to, ali nije žrtvovanje.” Podigla je pogled, a oči su joj bile ogromne i
tople. „To je ono što ja radim.”
„Ja...”
Pričekala je, pa rekla: „Šta je bilo?”

177
 Želeo je da joj kaže da je ona možda najhrabrija, najnesebičnija osoba koju
zna. Želeo je da joj kaže da bi odslušao hiljade Smajd Smitovih koncerata ako je
to potrebno da bude sa njom.
Želeo je da joj kaže da je voli, ali nije joj to mogao reći tu. „Ništa”, reče.
„Divim ti se, to je sve.”
Nasmejala se: „Do kraja večeri ćeš se verovatno predomisliti.”
„Ne bih to mogao da sam na tvom mestu”, reče on tiho.
Pogođena ozbiljnošću u njegovom glasu, okrenula se ka njemu i pogledala
ga: „Na šta misliš?”
Nije znao kako da se izrazi, ali je, konačno, zastajkujući rekao: „Ja ne uživam
kad je sva pažnja usmerena na mene.”
Iskrenula je glavu u stranu i poduže ga gledala, pre nego što je rekla: „Ne. Ne
uživaš.” Pa je dodala: „Uvek si bio drvo.”
„Molim?”
Oči su joj se raznežile: „Kad smo izvodili naše grozne pantomime u
detinjstvu. Ti si uvek bio drvo.”
„Da ne bih morao da pričam.”
„I uvek bi stajao u pozadini.”
Osetio je da se osmehuje, iskrivljeno i iskreno. „Sviđalo mi se da budem
drvo.”
„Dobro si glumio drvo.” Osmehnula se tada i ona - blistavo, čudesno. „Svetu
treba više drveća.”

Do kraja koncerta Onoriju je lice zabolelo od osmehivanja.

Tokom prvog stava se kezila, tokom drugog se radosno osmehivala, a dok su
stigle do trećeg, osećala se kao kod zubara, toliko je pokazivala zube. Izvođenje
je bilo užasno koliko se i nadala. Uistinu, vrlo je moguće da je to bilo najgore
izvođenje u istoriji koncerata kod Smajd Smitovih, i to nije bio zanemarljiv
podvig. En je svirala prilično dobro, i da je imala više od šest sati da shvati šta
treba da radi, mogla je da odradi pristojan posao, ali ovako, stalno je za ostatkom
kvarteta kasnila jedan ili jedan i po takt.
Što je naročito komplikovala činjenica da je Dejzi uvek žurila jedan ili jedan
i po takt ispred ostalih.
Ajris je briljantno svirala, doduše, Ajris je mogla briljantno da svira. Onorija
je čula dok je sama vežbala i bila je toliko zapanjena njenim umećem da se ne bi
iznenadila kad bi saznala da je usvojena.
Ajris je bila toliko nesrećna što je primorana da svira na toj improvizovanoj
pozornici da je sasvim bez snage pomerala svoje gudalo. Bila je pognuta, na licu
joj je bio bol, i svaki put kad je Onorija bacila pogled na nju, izgledala je kao da
je na ivici da se nabode na vrat svog violončela.
178
 Što se tiče Onorije... Pa, ona je bila vrlo loša, i znala je da će biti. Ako ćemo
pravo, možda je bila i gora nego inače. Bila je toliko usredsređena da svoje usne
drži rastegnute u taj radosni osmeh da se često gubila u partituri.
Ipak je sve bilo vredno toga. Većina ljudi u prvom redu u publici bili su iz
njene porodice. Njena majka je bila tamo i sve njene tetke. Nekoliko
sestara, mnoštvo rođaka... Oni su joj se svi veselo osmehivali i bili tako ponosni
i radosni što su deo tradicije.
Ako su ostali ljudi u publici izgledali pomalo bolesno, pa, trebalo je da znaju
šta ih očekuje. Posle osamnaest godina svako ko je posećivao koncerte kod Smajd
Smitovih očekivao je bar nagoveštaj užasa u njima.
Dobile su veliki aplauz, gotovo sigurno da bi proslavili što se koncert završio,
a kada su završile, Onorija je nastavila da se smeška i pozdravlja goste koji su
imali dovoljno hrabrosti da priđu bini.
Dok su im gosti čestitali, pomislila je kako većina njih sigurno sumnja da one
uopšte mogu da sklone kez sa lica.
Upravo kad je mislila da više ne mora da se pretvara da veruje da su ljudi
uživali u koncertu, došao je poslednji dobronameran gost.
Dovraga, nije to bio Markus. Činilo joj se da se on udubio u razgovor sa
Felisiti Federington, koju su svi znali kao najlepšu od četiri sestre.
Onorija je pokušala da sada stegnutu vilicu razvuče u osmeh dok je
pozdravljala...
Ledi Danberi! O, dragi bože!
Trudila se da ne deluje uplašeno, ali sve na stranu, ta dama ju je plašila.
Tup, tup (začuo se štap), a zatim: „Ti nisi jedna od novih, zar ne?”
„Molim, gospođo?”, odgovori Onorija, jer doista, nije shvatila šta to znači.
Ledi Danberi se približila, i lice joj se skupilo od čkiljenja, pa su joj oči gotovo
nestale. „Ti si svirala i prošle godine. Proverila bih u svom programu, ali ja ne
skupljam programe. Previše papira.”
„Ah, razumem!” odgovori Onorija. „Ne, gospođo, mislim, da, ja nisam jedna
od novih.” Pitala se da li je izgovorila duplu negaciju ili ne, ali naposletku je
odlučila da i nije važno da li je ispravno izgovorila ili nije, ledi Danberi je izgleda
razumela šta je mislila.
Ne treba ni pomenuti da je bar polovinom svog uma i dalje bila usredređena
na Markusa i na činjenicu da je on i dalje razgovarao sa Felisiti Federington. Koja
je, Onorija nije mogla da ne primeti, te večeri izgledala naročito lepo u haljini
boje jagorčevine, kakvu je ona nameravala da naruči pre nego što je napustila
London da bi se starala o Markusu, dok je ležao u groznici.
Za sve postoji vreme i mesto, zaključi Onorija, čak i lepota.
Ledi Danberi se približila i pokazala na violinu u njenoj ruci. „Violina?”
Onorija je istrgla svoj pogled i usmerila ga na staru damu. „Hm, da, gospođo.”
179
 Starija grofica je pogleda prepredenim pogledom: „Vidim da si želela da
kažeš da sigurno nije klavir.”
„Ne, gospođo.” Onda, jer je veče bilo takvo, Onorija je rekla: „Htela sam da
kažem da nije violončelo.”
Iz naboranog lica ledi Danberi izbio je smeh, i smejala se dovoljno glasno da
Onorijina majka baci uznemiren pogled prema njoj.
„S teškoćom pravim razliku između violine i viole”, reče ledi Danberi. „Ti
ne?”
„Ne”, odgovori Onorija, osetivši se malo hrabrijom sad kad je počela da se
zagreva, „ali možda je to zbog toga što zapravo sviram violinu.”
Dobro, dodatno je pomislila da je sviram možda previše ambiciozan glagol,
ali je to zadržala za sebe.
Ledi Danberi udari štapom o pod: „Nisam prepoznala devojku za klavirom.”
„To je gospođica Vinter, guvernanta mlađim devojčicama Plejnsvordovih.
Moja rođaka Sara se razbolela, pa nam je bila potrebna zamena.” Onorija
se namrštila: „Trebalo je da bude najava.”
„Moguće da je bila. Sigurna sam da nisam slušala.”
Na vrhu jezika joj je bilo da se nada da ledi Danberi nije ništa slušala celo to
veče, ali je progutala tu primedbu. Trebalo je i dalje držati masku radosti na licu,
a krivila je Markusa - nešto manje i Felisiti Federington - jer su je razdraživali.
„Koga to gledaš?”, prepredeno upita ledi Danberi.
Onorija je veoma brzo odgovorila: „Nikoga.”
„Onda, koga tražiš?”
Gospode, žena je bila kao krpelj. „Opet kažem, nikoga, gospođo”, reče
Onorija, i nadala se da je zvučala ljubazno.
„Hmmmm! On je moj nećak, znaš.”
Onorija se trudila da bude smirena. „Izvinite?”
„Četeris. Moj pra-pranećak, ako hoćemo da budemo precizni, mada svi ti pra
čine da se čovek oseća starim.”
Onorija je pogledala u Markusa, pa nazad u ledi Danberi: „Mar... mislim, lord
Četeris je vaš nećak?”
„Nije baš da me posećuje često kao što bi trebalo.”
„Pa, on ne voli London”, Onorija promrmlja bez razmišljanja.
Ledi Danberi se lukavo osmehnu: „Znaš to, zar ne?”
Onorija je mrzela što su joj se obrazi zažarili: „Znam ga gotovo ceo svoj
život.”
„Da, da”, reče grofica prezirno, „tako sam i čula. Ja...” Nešto joj je privuklo
pažnju i prišla je Onoriji i pogledala je u oči zastrašujuće. „Učiniću ti
veoma veliku uslugu.”

180
 „Zaista bih želela da to ne radite”, brzo reče Onorija, jer dabome da ništa
dobro ne može da proizađe iz takvog izraza lica ove žene.
„Pih! Ostavi to meni. Prilično sam uspešna u tim stvarima.” Zastala je.
„Dobro, jednom, ali sam optimistična nadalje.”
„Šta?”, Onorija upita očajno.
Ledi Danberi je nije ni čula.
„Gospodine Bridžertone! Gospodine Bridžertone!” Pozvala je s ushićenjem.
Mahnula je rukom, ali je taj privezak bio povezan s njenim štapom, i Onorija je
morala da se nakrivi i brzo odmakne da bi izbegla da joj uvo bude odneseno.
Dok se Onorija ispravila, pridružio im se zgodan mladić s đavolskim sjajem
u zelenim očima. Trebalo joj je neko vreme, ali pre nego što je predstavljen,
prepoznala ga je kao Kolina Bridžertona, jednog od starije braće Gregorija
Bridžertona.
Onorija ga nije poznavala lično, ali su njene starije sestre neprekidno uzdisale
za njim dok su bile neudate. Njegov šarm bio je nadaleko čuven kao i njegov
osmeh. Sada je njegov osmeh bio uperen u nju. Onorija je osetila grč u stomaku,
ali se odmah smirila.
Da nije bila očajnički zaljubljena u Markusa (čiji osmeh je bio mnogo
suptilniji, time i pun značaja), ovo bi stvarno bio opasan čovek.
„Bio sam van zemlje” ležerno reče Kolin Bridžerton, nakon što joj je poljubio
ruku, „i nisam siguran da smo se upoznali.”
Onorija je klimnula glavom i upravo je htela da izgovori nešto sasvim nebitno,
kad je videla da mu je ruka zavijena. „Nadam se da vaša povreda nije ozbiljna”,
ljubazno mu reče.
„Ah, ovo?” podigao je ruku. Prsti su mu bili slobodni i mogao je njima da
mrda, ali ostatak je bio kao rukavica bez prstiju. „Nije to ništa. Mala prepirka s
otvaračem za pisma.”
„Pa, pripazite na upalu”, reče Onorija, silovitije nego što društvena pravila
dozvoljavaju. „Ako pocrveni ili otekne ili još gore, požuti, morate smesta otići
kod doktora.”
„Ako pozeleni?” našalio se.
„Molim?”
„Nabrojali ste toliko boja na koje moram da obratim pažnju.”
Onorija ga je samo pogledala. Inficirana rana nije nešto čemu se treba smejati.
„Ledi Onorija”, promrmljao je.
Odlučila je da nastavi kao da ništa nije rekao: „Najvažnije od svega, morate
da pazite da se ne pojave crvenkaste pruge oko rane. To je najgore.” Trepnuo je,
ali ako je bio zaprepašćen zbog toga gde je krenuo razgovor, nije to pokazao.
Umesto toga je radoznalo pogledao ruku i upitao: „Koliko crvene?”
„Molim?”
181
 „Koliko crvene pruge smeju biti pre nego što počnem da se brinem?”
„Otkud znaš toliko o medicini?” ubaci se ledi Danberi.
„Znaš, ne znam kako crvene”, reče Onorija Kolinu Bridžertonu. „Mislim da
je bilo kakva pruga razlog za brigu.” Onda se okrenula ka ledi Danberi i rekla:
„Nedavno sam pomagala nekome ko je imao veoma inficiranu ranu.”
„Na šaci?”, viknu ledi Danberi.
Onoriji nije bilo jasno o čemu ona to govori.
„Da li je njena šaka u pitanju? Ruka? Noga? Devojko, detalji su važni.”
Lupnula je štapom, i zamalo promašila stopalo gospodina Bridžertona.
„Inače, priča je dosadna.”
„Izvinite, hmmm... Noga.” Nije videla nijedan razlog da pomene da je u
pitanju bio on, a ne ona.”
Ledi Danberi je ćutala neko vreme, a onda se doslovno raskokodakala.
Onoriji nije bilo jasno zašto.
Onda je pomenula da treba da popriča s drugom violinistkinjom, i izgubila se,
ostavljajući Onoriju samu - onoliko samu koliko dvoje ljudi mogu da budu u
prostoriji punoj ljudi - s gospodinom Bridžertonom.
Onorija je posmatrala kako ide prema Dejzi, a gospodin Bridžerton je rekao:
„Ne brinite, uglavnom je bezopasna.”
„Moja rođaka Dejzi?, sumnjičavo je upitala.
„Ne”, odgovori on, ne zbunivši se. „Ledi Danberi.”
Iza njega je pogledala u Dejzi i ledi Danberi: „Da li je ona gluva?”
„Vaša rođaka Dejzi?”
„Ne, ledi Danberi.”
„Mislim da nije.”
„O”, Onorija se trgla, „to je loše. Moguće je da će biti nakon što Dejzi završi
s njom.”
Gospodin Bridžerton nije odoleo i pogledao je preko ramena. Bio je nagrađen
scenom - ili, bolje rečeno, zvukom - Dejzi koja glasno i sporo izgovara sve
rečenice upućene ledi Danberi. I on se trgnuo.
„To se neće dobro završiti”, promrmlja on.
Onorija nije mogla da uradi ništa osim da odmahne glavom i promrmlja:
„Ne.”
„Da li tvoja rođaka želi da poštedi svoja stopala?”
Onorija se trgla: „Mislim da želi, da.”
„Onda bi trebalo da se čuva tog štapa.”

182
 Onorija je pogledala ponovo prema njima upravo na vreme da vidi kako Dejzi
ispušta krik i pokušava da se odmakne unazad. Nije uspela u tome, ledi Danberi
je štapom ubola prilično jako.
Njih dvoje su zastali za trenutak, pokušavajući da suzdrže smeh, pa je
gospodin Bridžerton rekao: „Čuo sam da ste prošli mesec bili u Kembridžu?”
„Tako je”, odgovori Onorija, „imala sam to zadovoljstvo da večeram s vašim
bratom.”
„Sa Gregorijem? Zaista? To biste opisali kao zadovoljstvo?”
Osmehivao se dok je to izgovarao, i Onoriji je odmah kroz glavu prošla slika
doma Bridžertonovih, puna zadirkivanja i puna ljubavi.
„U mom društvu je bio veoma milostiv”, reče ona s osmehom.
„Mogu li vam otkriti tajnu?” Kolin Bridžerton je promrmljao, a Onorija je
odlučila da je u ovom slučaju u redu da posluša ogovaranje - bio je velika koketa.
„Moram li da sačuvam tajnu?”, upita ona, približivši mu se samo malo.
„Uopšte ne.”
Vedro mu se nasmešila: „U tom slučaju, izvolite.”
Kolin se približio malo, koliko i ona: „Poznat je po katapultiranju graška
preko stola.”
Onorija je namršteno klimnula glavom: „Da li je to uradio u skorije vreme?”
„Ne, u skorije vreme nije.”
Stisnula je usne da suzdrži osmeh. Bilo je divno saznati nešto o zadirkivanju
među braćom. Nekada je toga bilo i u njenoj kući, samo što je u većini slučajeva
ona bila ta koju su zadirkivali. Bila je toliko mlađa od ostalih sestara i brata; da
budemo iskreni, većinom puta su sigurno i zaboravljali da je zadirkuju.
„Imam samo jedno pitanje, gospodine Bridžertone.”
Nakrivio je glavu.
„Od čega se sastojao taj katapult?”
Nasmejao se: „Prosto od jedne kašike, ledi Onorija. Doduše, u Gregorijevim
nepoštenim rukama, nema ništa prosto u svemu tome.”
Nasmejala se, a onda je iznenada na svom laktu osetila stisak.
To je bio Markus, i bio je besan.

183
 Dvadeset prvo poglavlje

Markus nije mogao da se seti kad je poslednji put imao poriv za nasiljem, ali
dok je stajao tamo i zurio u Kolina koji se zlobno smeškao, svakako je bio u
iskušenju.
„Lorde Četerise”, Bridžerton je promrmljao i pozdravio ga uz ljubazan
naklon. Ljubazan naklon i taj pogled.
Da je Markus bio bolje raspoložen, možda bi mogao da kaže zašto ga je taj
pogled toliko razdraživao, ali Markus nije bio dobro raspoložen. Bio je dobro
raspoložen. Tačnije, bio je veoma dobro raspoložen, uprkos tome što je upravo
izdržao možda i najgore izvođenje Mocarta ikada.
Nije mu bilo važno što je te večeri ostao bez dela čula sluha; preostali deo
njega bio je preplavljen srećom. Sedeo je i posmatrao Onoriju. Iako je tokom
poslednje probe bila mračni borac, na koncertu je bila veseli član korpusa. Sve
vreme se smeškala, i znao je da se ona ne smeši ni za publiku ni zbog muzike.
Smešila se za ljude koje voli. A on je mogao, koliko god kratak taj trenutak bio,
da zamisli da je on jedan od tih ljudi.
U njegovom srcu, ona se smešila za njega.
Sada se smešila Kolinu Bridžertonu, njemu s čuvenim šarmom i svetlucavim
zelenim očima. To bi možda i mogao da podnese, ali kad je Kolin Bridžerton
počeo da se smeši njoj...
Pre nego što je mogao da se umeša, morao je da se ispetlja iz razgovora sa
Felisiti Federington - tačnije od razgovora s njenom majkom. Verovatno je bio
neučtiv; ne, sigurno je bio neučtiv, mada bežanje od Federingtonovih nije bilo
moguće izvesti fino i neprimetno.
Kad je konačno doslovno iščupao ruku iz stiska gospođe Federington, uputio
se ka Onoriji, koja je sva sijala i veselo se smeškala sa gospodinom Bridžertonom.
Želeo je da bude ljubazan. Zaista jeste, ali kako je prilazio, Onorija je bila
napravila mali korak u stranu i on je video, ispod njene podsuknje, mali deo
crvenog satena.
Njene srećne crvene cipele.
Odjednom ga je obuzela vatra.
Nije želeo da drugi muškarac vidi te cipele. Nije želeo da drugi muškarac
uopšte zna za njih.

184
 Posmatrao je kako se vratila na mesto, a zavodljivi delić cipele se ponovo
sakrio pod njenu suknju. Iskoračio je i rekao, možda hladnijim glasom nego što je
želeo: „Ledi Onorija!”
„Lorde Četerise”, odgovori ona.
Mrzeo je kad ga je oslovljavala tako.
„Divno je videti vas.” Obratila mu se učtivim tonom kojim bi pozdravila
poznanika ili dalekog rođaka. „Poznajete li gospodina Bridžertona?”
„Da”, kratko odgovori Markus.
Bridžerton se naklonio, naklonio se i Markus, i to je, izgledalo je, opseg
razgovora koji su dva muškarca želela da ostvare.
Markus je čekao da Bridžerton smisli neki izgovor i ode, jer je sigurno
razumeo da se to od njega očekuje, ali je dosadna cepanica i dalje stajala tamo i
kezila se, kao da ne mari za to.
„Gospodin Bridžerton je upravo govorio...”, poče Onorija u isto vreme kad je
Markus rekao: „Molim vas da nas izvinite. Želeo bih nasamo da porazgovaram s
ledi Onorijom.”
Markus je bio glasniji, i još važnije, on je završio svoju rečenicu. Onorija je
ostala otvorenih usta i samo zaćutala.
Kolin Bridžerton ga je procenjivao, dovoljno dugo da Markus stegne svoju
vilicu, a onda, kao da se ništa nije desilo, šarmantno se u trenutku okrenuo
u jednom razmetljivom luku i rekao: „Naravno. Upravo sam pomislio da
bih mogao da popijem jednu čašu limunade.”
Naklonio se, nasmešio i otišao.
Onorija je sačekala da ode, da ne bi mogao da je čuje, a onda se ljutito
okrenula ka Markusu: „To je bilo veoma nepristojno s tvoje strane.”
Strogo ju je pogledao: „Za razliku od mlađeg Bridžertona, ovaj nije mlad i
zelen.”
„O čemu to govoriš?”
„Ne bi trebalo da flertuješ s njim.”
Onorija je zinula: „Nisam!”
„Naravno da jesi”, odgovorio je, „gledao sam te.”
„Ne, nisi me gledao”, uzvratila mu je, „pričao si s Felisiti Federington!”
„Koja je za glavu niža od mene. Video sam preko nje.”
„Ako baš moraš da znaš”, Onorija je izgovorila, ne mogući da poveruje da se
ponaša kao oštećena strana, „tvoja tetka ga je pozvala da priđe. Očekuješ li da
budem nepristojna i da ga prekidam u sopstvenoj kući? Na događaju na koji je,
moram da dodam, pozvan.”
U to poslednje nije do kraja bila sigurna, ali nije mogla ni da zamisli da njena
majka ne bi pozvala Bridžertonove.

185
 „Moja tetka?”, upita on.
„Ledi Danberi. Tvoja pra-pra-pra-pra...”
Zurio je u nju.
„Pra-pra-pra-pra...”, nastavila je da bi ga iznervirala.
Markus je nešto promrmljao, pa nešto pristojnijim tonom rekao: „Ona je
zlonamerna.”
„Meni se sviđa”, rekla je prkosno.
Ništa nije rekao, ali je izgledao besno. Onorija se samo pitala zašto? Zbog
čega bi uopšte mogao da bude besan? Ona je bila ta koja je bila zaljubljena
u njega, čoveka koji ju je smatrao teretom. Teretom s kojim se sprijateljio,
ali opet, teretom. I sad se vodio glupim obećanjem koje je dao Danijelu da
će oterati od nje sve muškarce koje smatra nepriličnim.
Ako on ne može da je voli, mogao bi bar da prestane da joj uništava šansu sa
svima ostalima.
„Odlazim”, izjavila je, jer jednostavno više nije mogla da izdrži. Nije želela
da ga gleda, i nije želela da gleda ni Dejzi, ni Ajris, niti svoju majku ili gospodina
Bridžertona, koji je u ćošku sada bio šarmantan prema starijoj sestri Felisiti
Federingten.
„Gde ćeš?”, hteo je da zna.
Nije odgovorila. Smatrala je da ga se to ne tiče.
Izašla je iz sobe i nije se osvrnula za sobom.

Dođavola!
Markus je hteo da krene za Onorijom, ali nije hteo da pravi scene. Voleo bi
da niko nije primetio njihovu raspravu, ali Kolin Bridžerton se zlobno smeškao u
ćošku iznad svoje limunade, a izraz lica ledi Danberi je govorio da ona sve vidi i
sve zna, na šta se Markus obično nije obazirao.
Ovaj put, ipak, sumnjao je da je ona dovela do njegove propasti.
Kada je, na kraju, i iritantni Kolin Bridžerton podigao svoju zavijenu šapu u
znak pozdrava, Markus je odlučio da mu je svega dosta, pa je krenuo ka istim
vratima kroz koja je Onorija izašla. Dovraga i glasine! Ako iko primeti da su
oboje otišli i zbog toga nastane problem, mogu da zahtevaju da je Markus zaprosi.
To mu ne bi smetalo.
Nakon što je tražio u bašti, u salonu, u biblioteci, čak i u kuhinji, konačno je
našao Onoriju u njenoj spavaćoj sobi, i samo mesto je pokušavao da zanemari.
Proveo je dovoljno vremena u njenoj kući i znao je gde se nalaze spavaće sobe, i
nakon što je proverio svaku prokletu sobu u kući, pa, da li je mogla da očekuje da
će je naći tamo?
„Markuse!”, gotovo je kriknula. „Šta ćeš ti ovde?”

186
 Očigledno je očekivala da će je naći ovde.
Njegove prve reči bile su sasvim nesmotrene: „Šta nije u redu s tobom?”
„Šta nije u redu sa mnom?”, brzo je sela na krevet i skupila se ka uzglavlju
kao kraba: „Šta nije u redu sa mnom?”
„Nisam ja izjurio sa zabave i otišao da se durim u ćošku.”
„Nije zabava nego koncert.”
„Tvoj koncert.”
„I duriću se ako to želim”, promrsila je.
„Šta?”
„Ništa.” Zurila je u njega, čvrsto prekrstivši ruke preko grudi: „Ne bi trebalo
da budeš ovde.”
Mahnuo je rukom kroz vazduh kao da je hteo da kaže (veoma sarkastično):
Ma nemoj!
Pogledala je u njegovu ruku, pa u njegovo lice: „Šta to treba da znači?”
„Ti si provela gotovo celu nedelju u mojoj spavaćoj sobi.”
„Bio si gotovo mrtav!”
Imala je pravo, ali nije bio spreman da joj to prizna. „A što se ovoga tiče”,
vratio se na ono što je bilo važno, „učinio sam ti uslugu time što sam Bridžertonu
zatražio da ode.”
Od ogorčenosti je otvorila usta: „Ti...”
„On nije neko s kim ti treba da se družiš”, prekinuo je.
„Šta?”
„Hoćeš li da budeš tiša?”, zašištao je.
„Nisam pravila buku dok ti nisi došao”, zašištala mu je zauzvrat. Zakoračio
je korak napred, ne mogavši sasvim da obuzda svoje telo: „On nije čovek za tebe.”
„Nikada nisam ni rekla da jeste! Ledi Danberi ga je dovela kod mene.”
„Ona je zlonamerna.”
„To si već rekao.”
„Potrebno je ponoviti.”
Ustala je - konačno! - sa kreveta: „Šta je toliko zlonamerno u tome što me je
upoznala s Kolinom Bridžertonom?”
„Jer je htela da me učini ljubomornim!”, viknuo je.
Oboje su zaćutali, a onda, nakon što su oboje pogledali prema otvorenim
vratima, užurbano je otišao do njih i zatvorio ih.
Kad se vratio kod Onorije, ona je stajala tako ukočeno, da je video kad je
progutala knedlu. Oči su joj bile ogromne - opet je buljila kao sova, što ga je uvek
nerviralo. Pod svećama koje su treperile oči su joj sijale gotovo kao srebro, i
osetio je očaranost.

187
 Bila je prelepa. Već je to znao, ali mu je opet palo na pamet sa silom koja ga
je gotovo oborila na kolena.
„Zašto bi želela to da uradi?”, tiho je pitala.
Stegnuo je zube nastojeći da ne odgovori, ali je na kraju procedio: „Ne znam.”
„Zašto bi pomislila da to može da uradi?”, nije odustajala.
„Jer misli da može da uradi sve što želi”, očajnički reče Markus. Bilo šta samo
da izbegne da kaže istinu. Nije da nije želeo da joj kaže da je voli, ali ovo nije bio
pravi trenutak. Nije želeo to ovako da uradi.
Opet je progutala knedlu, što je bilo veoma vidljivo jer joj je ostatak tela bio
vrlo miran. „A zašto ti misliš da je tvoj posao da izabereš s kim ću se ja družiti ili
ne?”
Nije rekao ništa.
„Zašto, Markuse?”
„Danijel mi je to tražio”, rekao je kruto. Nije se stideo toga. Nije se stideo ni
što joj to nije rekao, ali nije mu bilo pravo što ga je opet saterala u ćošak.
Onorija je ispustila jedan drhtavi uzdah. Stavila je ruku na usta i dlanom
zadržala vazduh koji je izdahnula, pa je stisnula oči i zažmurila. Za trenutak je
pomislio da će zaplakati, a onda je shvatio da to radi da bi obuzdala
svoja osećanja. Tuga? Bes? Nije znao, ali iz nekog razloga to mu se urezalo u
srce.
Želeo je da je poznaje. Želeo je da je potpuno poznaje.
„Dobro”, naposletku ona reče, „on se uskoro vraća, tako da si oslobođen te
obaveze.”
„Ne.” Reč je došla od njega kao psovka, iskrsnuvši iz dubine njegovog bića.
Zbunjena, pogledala ga je s nestrpljenjem: „Kako to misliš?”
Prišao je još malo. Nije bio siguran šta radi. Znao je samo da ne može da se
zaustavi: „Ne, neću da budem oslobođen.”
Usne su joj se rastavile.
Napravio je još jedan korak. Srce mu je jako lupalo, i nešto u njemu je
probudilo vrelinu i žudnju, i ako je na svetu postojalo išta osim nje, išta osim njega
- nije znao.
„Želim te”, reče on nabusito, i gotovo grubo, ali sasvim neizbrisivo istinito.
„Želim te”, reče ponovo, i posegnu je za njenom rukom. „Želim te.”
„Markuse, ja...”
„Želim da te poljubim”, reče on, i prstom joj dodirnu usne. „Želim da te
zagrlim.” I pošto više nije mogao da izdrži vatru u sebi ni trenutak duže, reče joj:
„Gorim za tobom.”
Uzeo joj je glavu u ruke i poljubio je. Poljubio je sa svim što se u njemu
stvaralo, sa svakim bolom, sa svakim gladnim naletom žudnje. Otkad je shvatio

188
da je voli, ta strast je u njemu narastala. Verovatno je bila tamo sve vreme i čekala
da on to shvati.
Voleo je.
Žudeo je za njom.
Bila mu je potrebna.
Bila mu je potrebna sad.
Ceo život je bio savršeno uljudan. Nikada nije flertovao. Nikada nije bio
bitanga. Mrzeo je da bude u centru pažnje, ali svega mu, želeo je da bude u centru
njene pažnje. Želeo je da je uhvati u ruke i odnese do kreveta. Želeo je da skine
svaki deo odeće s njenog tela i da je onda obožava. Želeo je da joj pokaže sve ono
što nije znao kako da kaže.
„Onorija”, reče on, jer njeno ime je jedino mogao da izgovori i možda će čuti
šta oseća dok ga bude izgovarao.
„Ja... ja...” Dodirnula ga je po obrazu, očima ispitujući njegovo lice. Usne su
joj bile rastavljene, tako da je mogao da vidi ružičasti vrh njenog jezika kojim je
ovlažila usne.
I više nije mogao da podnese. Morao je ponovo da je poljubi. Morao je da je
zagrli, da oseti njeno telo uz svoje. Ako ga odbije, ako zatrese glavom ili bilo kako
drugačije pokaže da to ne želi, moraće da se okrene i ode iz sobe.
Ali nije! Samo ga je gledala širom otvorenih očiju i začuđena, zato je privukao
sebi, obmotao ruke oko nje i ponovo je poljubio, ovog puta dopustivši sebi da
popusti i poslednju uzdu kojom se tako jako zauzdavao.
Privukao je sebi i uživao u svim oblinama i udubljenjima njenog tela.
Zastenjala je... od zadovoljstva... želje... što je raspalilo plamen u njemu.
„Onorija”, šaputao je, a ruke su mu se u zanosu kretale po njenim leđima sve
do božanstvenih oblina njene zadnjice. Zgnječio je i stisnuo, i prislonio njen meki
trbuh uz svoje uzbuđenje. Ispustila je uzdah iznenađenja od dodira, ali nije mogao
da se odmakne i objašnjava. Bila je nevina, znao je to, i verovatno nije znala šta
znači ta reakcija njegovog tela.
Trebalo je da ide sporije, da je vodi kroz sve ovo, ali nije mogao. I muška
kontrola ima svoje granice, a on je svoje prešao kad mu je dodirnula obraz.
Bila je meka i gipka u njegovom zagrljaju, njene nevine usne su mu uzvraćale
poljupce i on je podigao u svoje ruke i odneo je do kreveta. Spustio ju je što je
pažljivije mogao, i onda, još uvek obučen, spustio se preko nje, i osetivši njeno
telo pod sobom, gotovo eksplodirao.
Njena haljina je imala one pufnaste rukave koje dame tako vole, i, dok je
ležala, Markus je otkrio da su prilično labavo prislonjeni uz njenu kožu. Njegovi
prsti su pronašli ivicu, skliznuli ispod i razgolitili njeno mlečnobelo rame.
Isprekidanog daha, odmakao se i pogledao je.

189
 „Onorija”, rekao je, i da nije bio tako čvrsto obmotan, možda bi se nasmejao.
Njeno ime je, izgleda, bilo jedini zvuk koji je bio u stanju da napravi.
Možda je to bila jedina reč koja je imala smisla.
Pogledala ga je, usana punih i nabreklih od poljubaca. Bila je nešto najlepše
što je on ikada video, u očima joj se očitavala žudnja, a grudi su joj se dizale i
spuštale sa svakim ubrzanim dahom.
„Onorija”, reče ponovo, i ovaj put to je bilo pitanje ili možda molba. Seo je
da bi svukao svoj kaput i košulju. Trebalo mu je da oseti vazduh na svojoj koži,
trebalo mu je da oseti nju na svojoj koži. Kad je odeća dotakla pod, ona se
uspravila i dotakla ga, spustivši jednu meku ruku na njegove grudi. Prošaputala je
njegovo ime i za njega više nije bilo povratka.

Onorija nije bila sigurna kad je odlučila da mu se preda.

Možda kad je izgovorio njeno ime, pa je ona prišla i dodirnula mu obraz. A
možda i dok je gledao vrelim i gladnim očima i rekao: „Gorim za tobom.”
Imala je osećaj da je to, ipak, bilo kad je uleteo u njenu sobu. Upravo tada,
negde u svojoj glavi znala je da će se ovo dogoditi, da će biti izgubljena ako samo
nagovesti da je voli ili želi. Sedela je na svom krevetu, pokušavajući da shvati
kako je celo veče sve išlo naopako, a onda je odjednom on bio tu, kao da ga je
prizvala.
Raspravljali su se, i da je tada iko pitao, rekla bi da je njen jedini cilj da ga
išutira iz sobe i zamandali vrata, ali duboko u njoj, nešto u njoj se rasplamsalo i
zasijalo. Bili su u njenoj sobi. Bila je na svom krevetu. I nastupio je veoma intiman
trenutak.
Zato, kad je smanjio daljinu među njima, izgovorivši gorim za tobom, više
nije mogla da poriče svoju žudnju, koja je bila jasna kao što je bilo jasno da diše.
Kad je položio na krevet, samo je mislila kako upravo tu pripada, kao i on pored
nje.
Bio je njen. Bilo je tako prosto.
Svukao je svoju košulju i ogolio svoje čvrste, muževne grudi.
Videla ih je i ranije, naravno, ali ne tako. Ne dok se tako nadvijao nad njom,
sa pogledom punim iskonske želje da je poseduje.
Želela je to. Oh, kako je to želela! Ako će on biti njen, onda će ona rado biti
njegova. Zauvek.
Dodirnula ga je i oduševljavala se vrelinom njegovog tela. Mogla je da čuje
kako mu srce poskakuje u grudima i čula je sebe kako izgovara njegovo ime. Bio
je tako zgodan, tako ozbiljan, i tako... dobar.
Bio je dobar. Bio je dobar čovek, sa dobrom dušom. I, dragi bože, šta god da
je radio usnama po njenom vratu... bio je veoma dobar i u tome.

190
 Izula je papuče pre nego što je uopšte ušao u sobu, i njena stopala samo u
čarapama dodirnula su njegov...
Prasnula je u smeh.
Markus se odmakao. Upitno je gledao, što joj je bilo veoma zabavno.
„Tvoje čizme”, promucala je.
Zastao je, pa je lagano okrenuo glavu prema svojim stopalima. „Prokletstvo!”
Zasmejala se još više.
„Nije smešno”, promrsio je, „to je...”
Nekako je zadržala dah.
„...smešno”, priznao je.
Ceo krevet se zatresao od njenog smeha: „Možeš li da ih skineš?”, zadihano
je rekla.
Pogledao ju je uobraženo i seo na krevet.
Došavši do daha, uspela je da prozbori: „Nipošto ti neću dati nož da ih isečeš.”
Njegov odgovor je bio zvuk udarca koji je čizma napravila kad je pala na pod:
„Nož mi neće biti potreban.”
Pokušala je da se uozbilji: „Drago mi je što to čujem.”
Bacio je i drugu čizmu i okrenuo se ka njoj, pa je pogledao kroz trepavice,
zbog čega joj se srce topilo. „I meni”, promrmljao je i pružio se pored nje.
Njegovi prsti našli su na leđima mali red dugmadi, i rumena svila se istopila
i spala s njenog tela kao šapat. Onorija je nagonski rukama pokrila grudi. Nije se
bunio, nije pokušao da ih skloni. Umesto toga samo je opet ljubio i njegove vrele
usne su se strastveno pripijale uz njene. Svakim momentom bila je sve opuštenija,
sve dok nije shvatila da je sada na njenim grudima njegova ruka; i to joj se svidelo.
Nije znala da njeno telo - bilo koji deo njenog tela - može da bude tako
osetljiv, tako podatan. „Markuse!”, dahtala je u iznenađenju kad su njegovi prsti
pronašli vrh njenog jezika.
„Tako si lepa”, zadihano je izgovorio, i osetila se lepom. Kad je pogledao,
kad je dodirnuo, osetila se kao najlepša žena na svetu.
Njegove usne zamenile su njegove prste, i ona je zaječala iznenađena, a prste
zarila u njegovu kosu. Morala je da se uhvati za nešto. Morala je. Inače bi pala ili
odlepršala. Ili prosto nestala, eksplodirala od vreline i snage koje su u njoj
nabujale.
Svoje telo je osetila kao strano, sasvim drugačije od svega što je ikada
zamišljala. U isto vreme, osećala se tako prirodno. Njene ruke kao da su same
znale kuda da idu, a njeni kukovi kako da se njišu, a kad su njegovi poljupci stigli
do njenog stomaka dok joj je svlačio haljinu kao da je ljušti sa njene kože, znala
je da je to u redu i da je dobro, i želela je to, želela je još. I to odmah, ako je
moguće.

191
 Zgrabio je za bedra i nežno ih podstakao da se otvore, a ona se topila i stenjala:
da i molim te i Markuse!
Onda je poljubio. To nije očekivala i pomislila je da će umreti od tolikog
zadovoljstva. Kad ju je razdvojio, zadržala je dah da bi se pripremila na intimnu
invaziju. Umesto toga, on je obožavao svojim ustima, jezikom, usnama, sve dok
nije počela da se grči i dahće.
„Molim te, Markuse”, molila je i volela bi da je znala zašto. Šta god to bilo,
znala je da joj on to može dati. Znao bi kako da utaži tu glad u njoj. Može da je
pošalje u raj i može da je dovuče natrag na zemlju kako bi ceo život provela u
njegovim rukama.
Na trenutak se odmakao od nje i ona je gotovo zaplakala bez njegovog dodira.
On je ubrzano skidao svoje pantalone, i kad se vratio, pružio se po njoj, lice mu
je bilo blizu njenog, ruke u njenim rukama, a kukovi su se žurno smeštali između
njenih bedara.
Razdvojila je usne, nastojeći da diše ravnomerno. Kad ga je pogledala, on je
već gledao u nju i samo je rekao: „Uzmi me.”
Njegov vrh je pritisnuo, pa je otvorio, i ona je razumela. Bilo je tako teško,
jer sve što je želela jeste da zgrči svaki mišić na telu, ali je nekako naterala sebe da
se opusti dovoljno da bi sa svakim zamahom, on ulazio u nju sve dublje, sve dok
uz iznenađeni uzdah nije shvatila da je ceo u njoj.
On se stresao od zadovoljstva i počeo je da se pomera u novom ritmu, klizeći
napred i nazad unutar nje. Nešto je govorila, nije znala šta. Možda je molila, ili
preklinjala, ili pokušavala da napravi dogovor da je uzme sa sobom i okonča sve
i obeća joj da nikad neće prestati i...
Nešto se desilo.
Svaki delić njenog bića se skupio u lopticu a onda raspuknuo, kao jedan od
onih vatrometa koje je videla iznad Vokshola. I Markus je jeknuo i zaljuljao se
unapred još jednom i istočio se u nju, a onda se sručio pored.
Nekoliko minuta Onorija je ležala i uživala u toploti njegovog tela pored sebe.
Markus je navukao tanko ćebe preko njih i zajedno su stvorili svoj mali raj. Ruka
mu je bila na njenoj, prsti prepleteni, i nije mogla da zamisli mirniji i divniji
momenat.
Biće njeno. Ovo. Do kraja života.
Nije pomenuo brak, ali to je se nije ticalo. To je bio Markus. On nikad ne bi
napustio ženu posle ovakvog doživljaja i verovatno je samo čekao pravu priliku
da je zaprosi. Voleo je da sve radi kako dolikuje.
Njen Markus.
Sviđalo joj se kako to zvuči.
Jasno, sa sjajem u očima je pomislila kako to veče ništa nije bilo dolično, pa
možda...

192
 „O čemu razmišljaš?”, upita on.
„Ni o čemu”, šlaga ona. „Zašto pitaš?”
Promenio je položaj da bi se nalaktio i pogledao je: „Izgledaš užasnuto.”
„Užasnuto?”
„Neiskreno”, ispravio se.
„Ne zna se šta je bolje.”
Nasmejao se; bila je to tiha, srdačna tutnjava, koja je odzvonila u njenom telu.
Onda se uozbiljio: „Moraćemo da se vratimo.”
„Znam”, uzdahnula je. „Primetiće da nas nema.”
„Mene ne, ali primetiće da tebe nema.”
„Uvek mogu da kažem majci da se nisam osećala dobro. Reći ću da sam se
razbolela od čega i Sara. Što znači, ni od čega, ali to ne zna niko osim
Sare.” Zlovoljno je stisnula usne. „I mene. I Ajris. I verovatno gospođice
Vinter. Sigurno.”
Ponovo se nasmejao, pa se sagnuo i poljubio je nežno u nos. „Da mogu, ostao
bih ovde zauvek.”
Nasmejala se kad je toplina njegovih reči skliznula na nju kao poljubac:
„Upravo sam razmišljala da je ovo kao u raju.”
Ćutao je neko vreme, pa tako tiho, da nije bila sigurna da ga je dobro
razumela, prošaputao je: „Raj se ne može ni porediti s ovim.”

193
 Dvadeset drugo poglavlje

Srećom po Onoriju, njena kosa nije bila uređena u neku komplikovanu

frizuru. Pored brojnih proba posle podne, prosto za to nije bilo ni vremena. Zato
joj nije bilo teško da namesti frizuru.
Markusova kravata bila je već druga priča. Koliko god se trudili, nisu uspevali
da je ponovo zavežu u jedar i zamršen čvor.
„Nikad ne smeš da otpustiš svog ličnog slugu”, reče mu Onorija nakon trećeg
pokušaja. „Ako ćemo pravo, možda bi trebalo da mu povećaš platu.”
„Ledi Danberi sam već rekao da me je on ubo”, promrmlja Markus. Onorija
je stavila ruku na usta: „Trudim se da se ne smejem”, reče ona, „jer nije smešno.”
„A opet jeste.”
Izdržala je koliko je mogla: „Jeste.”
Nasmejao joj se, izgledao je tako veselo, tako bezbrižno. Onorijino srce je
pevalo zbog toga. Kako je to čudno i kako divno što je njena sreća zavisila od
sreće nekog drugog.
„Pusti mene da probam”, reče on, uze krajeve i stade ispred ogledala.
Posmatrala ga je oko dve sekunde, da bi onda izjavila: „Moraćeš da odeš
kući.”
Njegov pogled nije napuštao odraz okovratnika u ogledalu: „Nisam još
zavezao ni prvi čvor.”
„I nećeš ga ni zavezati.”
Pogledao ju je sa visine, s podignutom obrvom i sve to.
„Nikad nećeš uspeti da je vežeš kako treba”, izgovorila je. „Moram reći, pored
ovoga i tvoje čizme, počinjem da preispitujem svoje mišljenje o nepraktičnosti
mode, muškoj i ženskoj.”
„Zaista?”
Pogled joj je pao na njegove ispolirane čizme, koje su savršeno sijale: „Niko
nikad nije morao da upotrebi nož na mojoj obući.”
„Ja ne nosim ništa što se zakopčava na leđima”, suprotstavio joj se.
„Istina, ali ja mogu da izaberem i haljinu koja se zakopčava napred, ali ti ne
možeš da izađeš napolje bez marame oko vrata.”

194
 „Mogu u Fensmoru”, promrmljao je, dok su njegovi prsti i dalje pokušavali
da obuzdaju sve više naboranu maramu.
„Ali mi nismo u Fensmoru”, podsetila ga je sa smeškom.
„Predajem se”, reče on, skidajući kravatu sa sebe. Strpao je u džep, i
odmahnuvši glavom rekao: „Tako je stvarno najbolje. Čak i da vežem
ovu prokletu stvar kako treba, nema smisla da se vraćam na koncert.
Verovatno svi već misle da sam otišao kući.” Zaćutao je, pa dodao: „Ako uopšte
misle na mene.”
Pošto je u publici bilo nekoliko neudatih mladih dama, i još važnije, nekoliko
majki neudatih mladih dama, Onorija je bila sigurna da je njegovo odsustvo
primećeno.
I pored toga, njegov plan je bio dobar, pa su se zajedno išunjali do zadnjih
stepenica. Onorijin plan je bio da prepreci put kroz nekoliko soba do sobe za
probu pored prostorije gde je bio koncert, dok je Markus trebalo da se iskrade
pozadi kroz ulaz za sluge. Tamo gde su im se putevi razilazili, Markus je pogledao
i nežno dodirnuo njen obraz svojom rukom.
Nasmejala se. Previše je bila srećna da bi to zadržala u sebi.
„Doći ću sutra”, reče on.
Klimnula je glavom. Nije mogla da se suzdrži, pa je prošaputala: „Poljubi me
za rastanak?”
Nije ga trebalo dalje podsticati, nagnuo se, uzeo njeno lice u svoje ruke i
strastveno je poljubio. Onorija je osetila da gori, da se topi, pa da isparava.
Gotovo se nasmejala od zadovoljstva i podigla se na prste da bi mu bila bliže i
onda...
Otišao je.
Začuo se užasan krik, i Markus je poleteo kroz mali hodnik, udarivši o
suprotan zid.
Onorija je kriknula i potrčala ka njemu. Neki uljez je uleteo u kuću i zgrabio
je Markusa za vrat. Nije imala vremena ni da se prepadne. Bez razmišljanja se
bacila na leđa uljezu. „Pusti ga”, viknula je, pokušavajući da ga zgrabi za ruku i
ne dozvoli mu da još jednom udari Markusa.
„Za ime boga”, odbrusi čovek, „Buvo, sklanjaj se od mene.”
Buva?
Pustila ga je: „Danijele?”
„Ko bi, dođavola, drugo mogao da bude?”
Onorija je mogla da smisli nekoliko odgovora, s obzirom na to da je preko tri
godine bio van zemlje. Nije važno što je javio da se vraća, kad nikoga
nije udostojio toga da kaže kada.
„Danijele”, reče ona ponovo i odmaknu se od njega. Udaljila se jedan korak i
samo ga gledala. Izgledao je starije, i bio je stariji, naravno, ali izgledao je starije
195
i od toga, možda više umorno. Možda je bio umoran od sveta, a možda je to samo
od putovanja. Bio je prljav i prašnjav; svako bi izgledao umorno posle dugog puta
od Italije do Londona.
„Vratio si se”, reče ona glupo.
„Očigledno”, reče on oštro, „i šta se kog đavola ovde događa?”
„Ja...”
Danijel je podigao ruku: „Onorija, ti se ne mešaj.”
Zar je nije upravo nešto pitao?
„Dragi bože, Danijele”, reče Markus kad je stao na noge. Malo se klatio i
trljao je svoju šaku, „sledeći put vidi da nam kažeš...”
„Đubre jedno”, prosiktao je Danijel i zabio pesnicu u Markusov obraz.
„Danijele!”, vrisnu Onorija. Opet mu je skočila na leđa, ili je bar pokušala;
otresao ju je kao...
Pa, kao buvu, dosadnu buvu.
Žurila je da se uspravi na noge da bi ga ponovo zaustavila, ali Danijel je uvek
bio okretan, a sad je bio besan. Pre nego što se uopšte uspravila, još jednom je
udario Markusa.
„Ne želim da se bijem s tobom, Danijele”, reče Markus, brišući krv sa brade
rukavom.
„Šta si, kog đavola, radio s mojom sestrom?”
„Ti si...?”
Paf!
„...lud”, Markus je progunđao, a njegov glas je prekinut kad ga je Danijel
udario u stomak.
„Tražio sam ti da je čuvaš”, Danijel je zagrmeo, naglašavajući svaku reč
opakim udarcem u Markusov stomak. „Da je čuvaš.”
„Danijele, prestani!”, Onorija ga je molila.
„Ona je moja sestra”, ispljunuo je.
„Znam”, Markus je zaurlao na njega. Izgledalo je kao da mu se vraća
ravnoteža, izvukao je ruku i pesnicom udario Danijela u vilicu. „A ti...”
Međutim, Danijel nije hteo da razgovara, bar ne ako Markus neće da mu
odgovori na određeno pitanje. Pre nego što je Markus mogao da završi rečenicu,
Danijel ga je zgrabio za vrat i pritisnuo uza zid; „Šta”, prosiktao je ponovo, „si
radio s mojom sestrom?”
„Ubićeš ga”, Onorija je vrisnula. Ponovo je nasrnula na njega, nastojeći da
povuče Danijela, ali Markus je verovatno uspevao da se brani, jer mu se koleno
pojavilo i udarilo Danijela ravno u prepone. Danijel je ispustio krajnje neljudski
zvuk, pao je dole i povukao Onoriju sa sobom.

196
 „Vas dvojica ste ludi”, izgovorila je kroz dah dok je pokušavala da otpetlja
noge, ali oni nisu slušali; isto bi bilo da je pričala podnim daskama.
Markus je opipavao svoj vrat i grčio se dok je trljao mesto koje je Danijel
pritiskao: „Za ime boga, Danijele”, reče mu, „skoro si me ubio.”
Danijel je izbezumljeno gledao u njega s poda iako je dahtao od bolova: „Šta
si uradio Onoriji?”
„Nije...”, pokušala je da se ubaci i da kaže da nema veze, ali je Markus
prekinuo: „Šta si video?”
„Nije važno šta sam ja video”, odbrusio je Danijel, „pitao sam te da paziš na
nju, a ne da je iskor...”
„Pitao si me”, ljutito reče Markus. „Da razmislimo malo o tome. Pitao si me
da pazim na tvoju mlađu sestru. Mene! Šta, dođavola, ja znam o izlasku mlade
dame u društvo?”
„Očigledno, više nego što bi trebalo”, odbrusi Danijel. „Jezik ti je bio u
njenim...”
Onorija zinu, i odalami brata po glavi. Udarila bi ga ponovo, ako ni zbog čega
drugog, onda samo zato što je Danijel ćušnuo zauzvrat, ali pre nego što je uspela
da se pokrene, Markus se bacio u vazduh.
„Hrrrrrrrrrččččč!” Zvuk koji je izašao iz njegovih usta bio je potpuno
nerazumljiv. Bio je to zvuk besa, čistog i jasnog, a Onorija je uspela da se izvuče
pre nego što se Markus bacio na čoveka kojeg je uvek smatrao jedinim pravim
prijateljem.
„Zaboga, Markuse”, Danijel je dahtao između udaraca, „šta je s tobom?”
„Nemoj da si ikada više tako govorio o njoj”, Markus je kipeo.
Danijel se iskobeljao od njega i teturao se dok se uspravljao: „Kako? Vređao
sam tebe!”
„Stvarno?”, i Markus se povukao i uspravljao. „Onda, ovo”, njegova pesnica
je dohvatila Danijelovo lice, „to je za uvredu. A ovo je”, druga pesnica, druga
strana lica, „što si je napustio.”
To je bilo jako lepo od njega, ali Onorija nije bila sigurna da je to bilo sasvim
tačno: „Pa, nije me stvarno...”
Danijel se uhvatio za usta, iz kojih je sad curila krv: „Obesili bi me!” Markus
je ćušnuo Danijela po ramenu, i opet: „Mogao si odavno da se vratiš.”
Onorija je ispustila dah. „Da li je to istina?”
„Ne”, odgovori Danijel, i ćušnu Markusa zauzvrat. „Nisam mogao. Nisi
shvatio da je Remzgejt potpuno lud?”
Markus je prekrstio ruke: „Nisi joj pisao više od godinu dana.”
„To nije istina.”

197
 „Istina je”, reče Onorija, iako je niko nije slušao. Tada je shvatila - neće je ni
slušati, bar ne u ovoj svađi.
„Majka ti je bila uništena”, reče Markus.
„Ništa nisam mogao da uradim tim povodom.”
„Odlazim”, reče Onorija.
„Trebalo je da joj pišeš.”
„Majci? Jesam. Nikad mi nije odgovorila.”
„Odlazim”, ponovi Onorija, ali oni su stajali nos u nos i siktali jedan drugom
uvrede i ko zna šta još. Slegnula je ramenima. Bar nisu pokušavali da se poubijaju.
Sve će biti u redu. I ranije su se svađali i svađaće se ponovo, a morala je da prizna
da je mali deo - oh, dobro, malo veći deo - nje bio ushićen što je došlo do tuče
zbog nje. Ne toliko zbog njenog brata, ali Markus...
Uzdahnula je setivši se svirepog izraza na njegovom licu kad joj je stao u
odbranu. Voleo je. Nije to još izgovorio, ali jeste je voleo, i reći će joj. On i Danijel
će rešiti šta god imaju da reše, a ova ljubavna priča - njena ljubavna priča, sanjivo
je pomislila - imaće divan srećan završetak. Venčaće se i imaće mnoštvo dece,
koja će rasti i postati srećna porodica u kojoj jedni druge zadirkuju, kao što je to
kod nje nekada bilo. Srećna porodica u kojoj se svi međusobno zadirkuju kakvu
Markus zaslužuje. I ješće kolač od melase bar jednom nedeljno.
Biće veličanstveno.
Bacila je jedan pogled na muškarce, koji su jedan drugog udarali po ramenu,
iako, srećom, ne tako jako kao malopre. Sad može da se vrati na koncert. Neko
treba da obavesti majku da se Danijel vratio.

„Gde je Onorija otišla?”, upita Danijel nekoliko minuta kasnije.

Sedeli su jedan pored drugog na podu, naslonjeni na zid. Markusove noge su
bile savijene, Danijelove ispružene. U nekom trenutku njihovi udarci i ćuške su
prestali, pa su u nemom dogovoru skliznuli niz zid i grčili se od bolova kad su im
umovi konačno stigli telo i shvatili šta su jedan drugom uradili. Markus je podigao
glavu i pogledao unaokolo: „Nazad na zabavu, pretpostavljam.” Iskreno se nadao
da Danijel nema nameru da opet postane ratoboran, jer nije bio siguran da ima
snage da se ponovo ustremi na njega.
„Izgledaš užasno”, reče Danijel.
Markus je slegnuo ramenima: „Ti izgledaš gore.” Bar se tako nadao.
„Ljubio si je”, reče Danijel.
Markus ga je opet strogo pogledao: „I?”
„I šta ćeš da učiniš povodom toga?”
„Nameravao sam da tražim njenu ruku od tebe pre nego što si me udario u
stomak.”

198
 Danijel je zatreptao: „Aha!”
„Šta si, dovraga, mislio da ću da uradim? Da je zavedem i bacim među
vukove?”
Danijel je trenutno postao napet, a u očima mu je blesnuo bes: „Jesi li je zav...?
„Nemoj”, Markus ga prekinu uzdignutom rukom, „ne postavljaj to pitanje.”
Danijel se uzdržao, ali je sa sumnjom u očima odmeravao Markusa.
„Nemoj!”, Markus ponovo reče da bi bilo jasno. Uhvatio se za svoju vilicu.
Prokletstvo, bolelo je. Pogledao je u Danijela, koji se trzao dok je savijao prste i
pregledao modrice na zglobovima prstiju: „Dobro došao kući, inače.”
Danijel je podigao pogled i iskrivio obrve.
„Sledeći put nam javi kad planiraš da stigneš.”
Danijel ga je pogledao kao da će nešto reći, pa je samo prevrnuo očima.
„Tvoja majka tri godine nije izgovorila tvoje ime”, Markus tiho reče. „Zašto mi
to govoriš?”
„Zato što si otišao. Otišao si i...”
„Nisam imao izbora.”
„Mogao si da se vratiš”, prezrivo reče Markus. „Znaš da si...”
„Ne”, prekinuo ga je Danijel, „nisam. Remzgejt je poslao nekoga da me prati
na kontinentu.”
Markus je zaćutao za trenutak; „Izvini, nisam znao.”
„U redu je.” Danijel je uzdahnuo, pa naslonio i glavu na zid. „Nikad mi nije
odgovorila na pisma.”
Markus ga je pogledao.
„Moja majka”, razjasnio je Danijel. „Nisam iznenađen što nije izgovarala
moje ime.”
„Onoriji je bilo veoma teško”, Markus reče polako.
Danijel je progutao knedlu: „Koliko dugo ste, ovaj...”
„Ovog proleća.”
„Šta se dogodilo?”
Markus je osetio da se nasmejao. Pa, jednom stranom usana. Druga je oticala.
„Nisam siguran”, priznao je. Nije delovalo ispravno da mu priča o krtičnjaku,
iščašenom članku ili infekciji noge, ili kolaču od melase. To su bili samo događaji.
To nije ono što mu se dogodilo u duši.
„Da li je voliš?”
Markus ga je pogledao. Klimnuo je glavom.
„Dobro, onda.” Danijel je slegnuo jednim ramenom.
To je bilo sve što su imali da kažu. To je bilo sve što će ikada reći, shvatio je
Markus. Bili su muškarci, a muškarci su tako radili. To je bilo dovoljno. Krenuo

199
je da potapše Danijela po nozi ili ramenu, ali ga je umesto toga laktom ćušnuo u
rebra. „Drago mi je što si došao kući”, reče.
Danijel je ćutao neko vreme. „I meni, Markuse. I meni.”

200
 Dvadeset treće poglavlje

Nakon što je Markusa i Danijela ostavila u holu, Onorija se neprimetno uvukla

u sobu za probe. Bila je prazna, kao što je i očekivala, i na podu je mogla videti
tračak svetlosti koja je ulazila kroz odškrinuta vrata. Još jednom se pogledala u
ogledalo. Bilo je mračno, pa nije mogla biti sigurna, ali smatrala je da izgleda
pristojno.
Ostalo je još malo gostiju, koji su krstarili po sobi, pa se Onorija nadala da
niko nije primetio da je nema, bar niko od gostiju van porodice.
Dejzi je držala predavanje u središtu sobe i svakome ko je hteo da je sasluša
objašnjavala kako je napravljena Ruđerijeva violina koju ona ima. Ledi Vinsted
je stajala po strani i izgledala krajnje srećno i zadovoljno, a Ajris je bila...
„Gde si bila?”, prosiktala je Ajris.
Odmah pored nje, očigledno.
„Bilo mi je loše”, reče Onorija.
Ajris je frknula s neodobravanjem: „Sad ćeš mi još i reći kako si zakačila isto
što i Sara.”
„Ovaj, možda.”
Na ovo je odreagovala uzdahom: „Sve što želim je da odem, a majka neće ni
da čuje.”
„Žao mi je”, reče Onorija. Bilo joj je teško da saoseća kad je iz nje izbijala
radost, ali je pokušala.
„Dejzi je najgora”, zlovoljno reče Ajris, „šepuri se okolo kao - nego, je l’ to
krv na tvom rukavu?”
„Šta?” Onorija je iskrenula glavu da pogleda. Na pufnastom delu njenog
rukava stajala je mrlja veličine novčića. Sam je bog znao čija je bila; obojica su
krvarili kad je ona otišla. „Oh! Ovaj, ne, ne znam šta je to.”
Ajris se namrštila i pogledala pažljivije: „Mislim da je krv.”
„Mogu ti reći da sigurno nije krv”, slaga Onorija.
„Pa, onda šta je...”
„Šta je Dejzi uradila?”, brzo je prekinu Onorija. Kad je Ajris samo trepnula
na to, ona reče: „Kažeš da je ona najgora.”
„Pa jeste”, žustro izjavi Ajris. „Ne mora da uradi ništa posebno. Ona samo...”

201
 Prekinuo ju je glasan smeh. Dolazio je od Dejzi.
„Mislim da ću zaplakati.”
„Ne, Ajris, ti...”
„Dozvoli mi da odbolujem”, ubaci se Ajris.
„Izvini”, skrušeno promrmlja Onorija.
„Nikada u životu nisam bila ovako ponižena.” Ajris je odmahnula glavom,
izgledala je gotovo ošamućeno. „Ne mogu ovo opet da radim, Onorija. Kažem ti
da ne mogu. Baš me briga ako nema druge čelistkinje koja čeka da zauzme moje
mesto. Ne mogu to više da radim.”
„Ako se udaš...”
„Da, svesna sam toga”, Ajris gotovo odbrusi. „Nemoj misliti da nisam o tome
razmišljala i prošle godine. Zamalo da prihvatim lorda Vinabla samo da
pobegnem od kvarteta.”
Onorija se trgla. Lord Vinabl je bio dovoljno star da im bude deda, i još malo
više.
„Samo nemoj ponovo da nestaneš”, reče Ajris, gotovo spremna da zaplače.
„Ne mogu da izdržim da mi ljudi prilaze i čestitaju na izvođenju. Ne znam šta da
im kažem.”
„Naravno”, reče Onorija uzimajući rođaku za ruku.
„Onorija, tu si!” Bila je to njena majka, koja je žurila prema njoj. „Gde si
bila?”
Onorija se nakašljala: „Otišla sam gore da prilegnem malo. Odjednom sam se
osetila iscrpljeno.”
„Da, pa, dan je bio dugačak”, reče njena majka potvrdno klimajući glavom.
„Vreme je proletelo. Verovatno sam zaspala”, reče Onorija kao da se
izvinjava. Ko bi rekao da je tako dobar lažov? Prvo je slagala za krv, a sad ovo.
„Nije važno”, reče njena majka pre nego što se okrenula prema Ajris. „Jesi li
videla gospođicu Vinter?”
Ajris je odmahnula glavom.
„Šarlot se sprema da ide kući i nigde ne može da je nađe.”
„Možda je otišla u sobu za odmor”, pretpostavila je Ajris.
Ledi Vinsted je bila sumnjičava: „Nema je mnogo duže od toga.”
„Ovaj, majko”, reče Onorija, setivši se Danijela u hodniku, „htela bih da
popričam s tobom.”
„To će morati da sačeka”, reče ledi Vinsted odmahnuvši glavom, „počinjem
da se brinem zbog gospođice Vinter.”
„Možda je i njoj bilo potrebno da prilegne”, Onorija pretpostavi.
„Moguće. Stvarno se nadam da će joj Šarlot dati jedan slobodan dan više ove
nedelje.” Ledi Vinsted je klimnula glavom sama sebi. „Idem da je nađem i da joj
202
to kažem. To je najmanje što možemo da uradimo. Gospođica Vinter je zaista
spasla sve.”
Onorija i Ajris su je posmatrale dok je odlazila, a onda je Ajris rekla: „To
verovatno zavisi od toga kako definišeš reč spasti.”
Onorija se nasmejala kikotom i rukom obgrlila rođaku: „Hajde sa mnom”,
reče. „Prošetaćemo se sobom i izgledaćemo srećno i ponosno zbog toga.”
„Sreća i zadovoljstvo su izvan mojih moći, ali...”
Ajris prekinu lomljava koja je odjeknula. Ili ne baš lomljava, više zvuk
lomljave, sa praskom i zvonkim zvukom.
„Šta je to?”, upita Ajris.
„Ne znam.” Onorija je izvila vrat: „Zazvučalo je kao...”
„Oh, Onorija!”, čule su Dejzin krik, „tvoja violina!”
„Šta?” Onorija je polako hodala prema gunguli, još nemoćna da sabere dva i
dva.
„Oh, nebesa!” Ajris naglo reče i stavi ruku na usta. Drugom rukom je s
uzdržavanjem dodirnula Onoriju kao da hoće da kaže: Bolje je da ne gledaš. „Šta
se dešava? Ja...” Onorija zinu.
„Ledi Onorija!”, zalajala je ledi Danberi, „tako mi je žao zbog vaše violine.”
Onorija je samo trepnula dok je zurila u unakažene ostatke svog instrumenta.
„Šta? Kako...?”
Ledi Danberi je tresla glavom, za šta je Onorija sumnjala da je preuveličano
kajanje. „Nemam predstavu. Štap, znaš. Mora da sam je oborila sa stola.” Onorija
je osetila da joj se usta otvaraju i zatvaraju, ali nikakav zvuk iz njih nije izlazio.
Njena violina nije izgledala kao da je oborena sa stola. Iskreno, Onorija je bila u
nedoumici kako je mogla dospeti u takvo stanje. Bila je sasvim uništena. Pokidana
je svaka žica, komadići drveta su se razdvojili, a podbratka nigde nije bilo.
Bilo je jasno, preko nje je pregazio slon.
„Insistiram na tome da vam kupim novu”, izjasni se ledi Danberi.
„O, ne”, reče Onorija čudnim ravnim glasom, „nije potrebno.”
„I štaviše”, reče ledi Danberi, zanemarivši je sasvim, „biće ruđieri” Dejzi je
uzdahnula od uzbuđenja.
„Ne, zaista!”, reče Onorija. Nije mogla da odvrati pogled od violine. Nešto u
tom prizoru joj je prikovalo pogled.
„Ja sam prouzrokovala ovu štetu”, reče stara grofica grandiozno. Mahnula je
rukom kroz vazduh, gest koji je više bio uperen ka drugim ljudima nego ka
Onoriji: „Moram to da ispravim.”
„Ali to je ruđieri!” uzviknula je Dejzi.
„Znam”, reče stara dama i stavi ruku na srce. „One su veoma skupe, ali u
ovakvoj situaciji, samo najbolja dolazi u obzir.”

203
 „Postoji lista čekanja”, reče Dejzi šmrknuvši.
„Zaista. Pomenuli ste to ranije.”
„Šest meseci. Možda i godina.”
„Ili duže?”, upita ledi Danberi, možda s mrvicom razdraganosti.
„Ne treba mi druga violina”, reče Onorija. I nije joj trebala. Udaće se za
Markusa. Do kraja života više neće morati da svira ni na jednom koncertu.
Naravno, to nikome nije mogla reći.
A morao je i da je zaprosi.
Ali to se činilo beznačajnim. Bila je uverena da hoće.
„Može da koristi moju staru violinu”, reče Dejzi, „nemam ništa protiv.”
Dok se ledi Danberi raspravljala s njom oko toga, Onorija se približila Ajris
i, i dalje gledajući u nered na podu, reče: „Ovo je stvarno izvanredno. Šta misliš,
kako li je uspela to da uradi?”
„Ne znam”, reče Ajris, jednako zbunjena. „Za ovo je potrebno više od štapa.
Mislim da bi za ovo bio potreban slon.”
Onorija je uzdahnula uzbuđeno i konačno otela pogled od tog pokolja:
„Upravo to sam i ja pomislila!”
Pogledale su se i prasnule u tako žestok smeh da su ledi Danberi u Dejzi
prestale da se raspravljaju i pogledale su u njih.
„Mislim da je rastrojena”, reče Dejzi.
„Pa, naravno, luckasta devojčice”, viknu ledi Danberi. „Upravo je ostala bez
svoje violine.”
„Hvala bogu”, reče neko. Veoma osećajno.
Onorija je pogledala okolo. Nije bila sigurna ko je to bio - moderno obučen
gospodin srednjih godina, s jednako moderno obučenom gospođom pored sebe.
Podsetio je na crteže Boa Bramela, koji je bio najmoderniji živi čovek dok su
njene sestre izlazile u društvo.
„Devojci ne treba violina”, dodao je. „Trebalo bi joj vezati ruke da više nikad
ne može da dodirne instrument.”
Nekoliko ljudi se cerekalo. Ostalima je bilo veoma neprijatno.
Onorija nije znala šta da radi. U Londonu je postojalo nepisano pravilo da
ljudi mogu da se rugaju koncertima kod Smajd Smitovih, ali nikada kada bi neko
od Smajd Smitovih mogao da ih čuje. Čak ni tvorci tračeva nisu pominjali koliko
su ti koncerti bili strašni.
Gde joj je majka? Ili tetka Šarlot? Jesu li one čule? To bi ih ubilo.
„Ma hajdete, molim vas”, reče on, uputivši svoje reči maloj grupi ljudi koji
su se okupili oko njega. „Zar nema nikog od nas ko bi bio voljan da kaže istinu?
One su užasne! Protivprirodno grozne.”

204
 Onorija je nešto zaustila, pokušala da ispusti neki zvuk, bilo kakav zvuk koji
bi bio protumačen kao odbrana njene porodice. Ajris je zarila prste u njenu ruku
kao da je želela da umre na mestu, a Dejzi je prosto bila zaprepašćena.
„Molim vas”, reče čovek okrećući se prema Onoriji. „Nemojte prihvatati novu
violinu od grofice. Nemojte više uzimati u ruke bilo koju violinu.” Posle tihog
cerekanja, koje je uputio svojoj pratilji kao da želi da kaže samo čekaj da čuješ
šta još imam da kažem, reče Onoriji: „Vi ste veoma loši. Vi biste mogli da
rasplačete ptice pevačice. Gotovo da ste mene rasplakali.”
„Možda ja to uradim”, reče njegova pratilja. Oči su joj plamtele i bacila je
veseli pogled prema gomili ljudi. Ponosila se svojom uvredom, zadovoljna što se
njena okrutnost zasnivala na tako duhovitoj dosetki.
Onorija je progutala knedlu, vraćajući nazad suze koje je izazvao bes. Uvek
je mislila da će, ako je neko javno napadne, moći oštroumno da odgovori. Sve bi
rekla u pravo vreme; ispoljila bi otpor sa stilom i poletom, pa njen protivnik ne bi
mogao ništa drugo osim da se izgubi spuštenog repa.
Sada, kad se to događalo, zaledila se. Samo je zurila i ruke su joj drhtale dok
je pokušavala da se sabere. Kasnije, uveče, ona će shvatiti šta je sve trebalo da
kaže, ali tad joj je um bio uskovitlani, tek nastali oblak. Ne bi mogla da sastavi ni
celu jednu rečenicu, makar i da joj je neko stavio u ruke kompletna Sekspirova
dela.
Čula je da se još neko nasmejao, pa još neko. On je pobeđivao. Taj odvratni
čovek, kome nije ni ime znala, uvredio je pred svima koje poznaje, i pobeđivao
je. Bila je loša na violini. Ali svakako - svakako - ljudi se nisu tako ponašali.
Svakako će neko iskoračiti i stati joj u odbranu.
Tada se preko prigušenog smeha i šaputanja probio jasan bat čizama po
drvenom podu. Polako, kao na talasima, ljudi su podizali glavu prema vratima. I
šta su imali da vide...
Onorija se iznova zaljubila.
Markus, čovek koji je u pantomimama uvek želeo da bude drvo; Markus,
čovek koji je svoje poslove obavljao tiho, iza kulisa; Markus, čovek koji je mrzeo
da bude u centru pažnje...
Sada samo što nije napravio veliku scenu.
„Šta ste joj to rekli?”, zahtevao je da čuje dok je kroz sobu išao kao razjareni
bog. Razjareni bog krvav i u modricama, kojem je nedostajala kravata, ali svakako
razjaren. I prema njenom mišljenju, definitivno bog.
Čovek koji je stajao prekoputa nje je ustuknuo. Zapravo, još neki ljudi su
ustuknuli; Markus jeste izgledao pomalo divlje.
„Šta ste joj to rekli, Grimstone?”, ponovio je Markus, i nije se zaustavio sve
dok nije stao ispred njenog mučitelja.
Blesak sećanja je osvetlio Onorijin um.

205
 To je bio Bazil Grimston. Bio je van grada nekoliko godina, ali na svom
vrhuncu bio je čuven po surovoj duhovitosti. Njene sestre su ga mrzele.
Grimston podiže bradu i reče: „Rekao sam samo istinu.”
Jedna Markusova ruka se pretvarala u pesnicu; druga je držala prvu.
Tada je Onorija konačno dobro pogledala u njega. Izgledao je potpuno
neukroćeno - kosa mu je bila raščupana, oko mu je bilo uokvireno
nijansama modre i crne boje, a usta su počinjala da mu otiču s leve strane. Košulja
mu je bila pocepana i umrljana krvlju i prašinom, i ako se nije prevarila, na
ramenu mu je bilo zabodeno perce u kaput.
Pomislila je kako je on možda najlepši čovek kojeg je ikada videla.
„Onorija”, šapnu Ajris, a prsti su joj se zaboli u njenu ruku.
Onorija je samo odmahnula glavom. Nije želela da priča s Ajris. Nije želela
ni na trenutak da skloni pogled s Markusa.
„Šta si joj rekao?”, Markus je još jednom pitao.
Grimston se okrenuo prema publici: „Svakako, njega bi trebalo skloniti
odavde. Gde je domaćica?”
„Upravo ovde”, reče Onorija i iskorači. Nije to bilo sasvim tačno, ali njene
majke nije bilo na vidiku, pa je zaključila da je ona odmah posle majke.
Kad je pogledala u Markusa, videla je kako joj pokazuje glavom da se ne
meša, pa se tiho povukla i stala pored Ajris.
„Ako se ne izviniš ledi Onoriji”, reče Markus blagim glasom od kog se dizala
kosa na glavi, „ubiću te.”
Gomila je ispustila uzdah, a Dejzi se pravila da je pala u nesvest i elegantno
skliznula na Ajris, koja se brzo odmakla i pustila je da se prospe na pod.
„Ma hajdete, molim vas”, reče Grimston. „Ovo nije za potezanje pištolja u
zoru.”
„Ne govorim o dvoboju”, reče Markus, „ubiću te te upravo ovde.”
„Vi ste ludi”, prozborio je Grimston kroz dah.
Grimston je premeštao pogled s Markusa na svoju prijateljicu, s nje na ljude,
pa se vratio na prijateljicu. Izgleda da mu niko nije nudio nikakav savet, nem ili
ne, tako da je uradio ono što bi uradio bilo koji kicoš kome samo što nisu razbili
nos, pročistio je grlo, okrenuo se ka Onoriji i izgovorio joj u čelo: „Izvinite, ledi
Onorija.”
„Uradi to kako treba”, Markus je odbrusio.
„Izvinjavam se”, Grimston je izgovorio kroz stegnute zube.
„Grimstone...”, Markus ga je upozorio.
Konačno, Grimston je spustio pogled do Onorijinih očiju. „Molim vas,
prihvatite moje izvinjenje”, reče joj. Izgledao je nesrećno i zvučao je besno, ali je
izgovorio to.

206
 „Hvala vam”, reče ona brzo, pre nego što Markus odluči da i ovo izvinjenje
nije prošlo smotru.
„Sad odlazi!”, naredi mu Markus.
„Kao da bih želeo da ostanem”, reče Grimston šmrknuvši.
„Moraću da te udarim”, reče Markus, odmahujući glavom u neverici.
„To neće biti potrebno”, prijateljica gospodina Grimstona reče brzo, bacajući
oprezan pogled ka Markusu. Iskoračila je, uhvatila ga za ruku i povukla ga za
sobom. „Hvala vam”, reče ona Onoriji, „na divnoj večeri. Ako neko bude pitao,
možete biti sigurni da ću reći da je sve prošlo bez problema.”
Onorija i dalje nije znala ko je ona, ali je klimnula glavom.
„Hvala bogu da su otišli”, promrmlja Markus kad su izašli. Trljao je zglobove
prstiju: „Stvarno nisam želeo da opet nekog udaram. Tvoj brat ima tvrdu glavu.”
Onorija se nasmejala. Bilo je glupo smejati se tome, i još gore je bilo vreme
za smejanje. Dejzi je još ležala na podu i stenjala zbog svoje lažne nesvesti; ledi
Danberi je vikala na svakog ko je slušao da nema šta da se vidi, nema šta da se
vidi, a Ajris je Onoriju zapitkivala sam bog zna o čemu.
Onorija je nije slušala. „Volim te”, reče ona čim je Markusov pogled pao na
njeno lice. Nije mislila da to izgovori baš tada, ali nije mogla da se
suzdrži. „Volim te. Oduvek.”
Neko je sigurno čuo, i taj neko je rekao nekom drugom, ko je to saopštio još
nekom, jer nije prošao sekund, a cela soba je utihnula. I još jednom, Markus se
našao u centru zbivanja.
„I ja tebe volim”, reče on čvrstim i jasnim glasom. I tada, sa pola tone očiju
na sebi, uzeo ju je za ruke, spustio se na jedno koleno i rekao: „Ledi Onorija Smajd
Smit, hoćeš li mi učiniti veliku čast i postati moja žena?”
Onorija je pokušala da kaže da, ali joj se grlo steglo od naleta osećanja. Pa je
klimnula glavom. Klimnula je glavom lijući suze. Klimnula je glavom tako brzo
i energično da je gotovo izgubila ravnotežu i nije bilo izbora, zateturala se u
njegove ruke kad je ustao.
„Da”, napokon prošaputa. „Da.”
Ajris joj je kasnije pričala da je cela soba klicala, ali Onorija ništa nije čula.
U tom savršenom trenutku, postojao je samo Markus, i ona, i njegov osmeh dok
je naslonio svoj nos na njen.
„Hteo sam ja tebi prvi da kažem”, reče on, „ali si me preduhitrila.”
„Nisam htela”, priznade.
„Čekao sam pravi trenutak.”
Stajala je na prstima i poljubila ga, i ovaj put je čula klicanje koje se razleglo
oko nje. „Mislim da je ovo pravo vreme”, prošaputa.
On mora da se složio, pošto je poljubio ponovo - pred svima.

207
 Epilog

Godinu dana kasnije

„Nisam siguran da se iz prvog reda najbolje vidi”, reče Markus čežnjivo

gledajući u prazne stolice u ostalim redovima. On i Onorija su poranili na koncert
Smajd Smitovih; ona je navaljivala da to urade da bi obezbedili najbolja mesta.
„Ne radi se o tome odakle se najbolje vidi”, reče ona, odmeravajući uzduž i
popreko prvi red, „radi se o slušanju.”
„Znam”, reče on mrzovoljno.
„Na kraju krajeva, nije ni slušanje u pitanju, već se radi o pružanju podrške.”
Pogledala ga je ohrabrujućim pogledom i spustila se na izabranu stolicu - prvi red,
sama sredina. Onorija je bila trudna, i trudnoća je poodmakla da bi želela da se
pojavljuje u javnosti, ali je insistirala na tome da koncert treba da bude izuzetak.
„To je porodična tradicija”, odgovorila je. I njoj je to objašnjenje bilo
dovoljno.
Što se njega tiče, zbog toga je i voleo.
Bilo je tako čudno biti deo sopstvene porodice. I to ne samo horde Smajd
Smitovih, kojih je bilo toliko na broju da još nije mogao da proprati ko je ko.
Svake večeri kad bi legao pored svoje žene, nije mogao da veruje da ona pripada
njemu. I da on pripada njoj - porodica.
A uskoro će ih biti troje.
Čudesno.
„Sara i Ajris su i dalje bile nezadovoljne izvođenjem”, došapnula mu je iako
nikoga nije bilo u blizini.
„Ko je došao na tvoje mesto?”
„Harijet”, reče ona, pa dodade, „Sarina mlađa sestra. Ima samo petnaest
godina, ali nema nikog starijeg od nje.”
Markus je pomislio da pita da li Harijet koliko-toliko dobro svira, ali je
odlučio da ga odgovor ne zanima.
„Ove godine imamo po dve sestre u kvartetu”, reče Onorija, očigledno upravo
shvativši da je tako. „Pitam se da li se to ikada ranije desilo.”
„Tvoja majka će znati”, reče on odsutno.

208
 „Ili tetka Šarlot. Ona je postala hroničar u porodici.”
Neko je prošao pored njih prema mestu u ćošku, Markus je pogledao oko sebe
i primetio da se soba polako puni.
„Tako sam nervozna”, reče Onorija i uzbuđeno mu se nasmeši. „Ovo mi je
prvi put u publici, znaš.”
Zbunjeno je pogledao: „A sve ono vreme pre nego što si počela da sviraš?”
„Drugačije je”, reče ona, pogledavši ga kao da želi da kaže: Ti to ne bi mogao
da razumeš. „Oh, evo ih, evo ih! Samo što nije počelo.”
Markus je potapšao po ruci, a onda se zavalio u svoje sedište da posmatra
Ajris, Saru, Dejzi i Harijet kako zauzimaju svoja mesta. Učinilo mu se da je čuo
Sarin uzdah.
Onda su počele da sviraju.
Bilo je veoma loše.
Znao je da će biti loše, naravno; uvek je bilo loše, ali njegove uši su nekako
uspele da zaborave koliko loše je bilo. A možda su ove godine bile lošije nego
obično. Harijet je dvaput ispustila svoje gudalo. To nikako nije bilo dobro.
Bacio je pogled na Onoriju, i bio je siguran da je na njenom licu video
saosećanje. Na kraju krajeva, i ona je bila tamo. Tačno je znala kako je biti na toj
pozornici, stvarati tu buku. Onorija, ipak, uopšte nije izgledala kao da je
uznemirena zbog svojih rođaka. Umesto toga, gledala ih je ozareno, gotovo kao
ponosna mama koja se greje na sjaju svog veličanstvenog tereta.
Pogledao je još jednom da bi se uverio da ne umišlja.
„Zar nisu divne?”, promrmlja ona nakrivivši glavu prema njemu.
On je zinuo u čudu. Nije znao kako da odgovori na to.
„Dosta su napredovale”, prošaputa ona.
To je možda i bila istina. Ako je tako, luđački mu je drago što nije morao da
sedi na bilo kojoj od njihovih proba.
Ostatak koncerta je proveo posmatrajući Onoriju. Blistala je, uzdisala je;
jednom je stavila ruku na srce. Kad su njene rođake odložile svoje instrumente (ili
u Sarinom slučaju, prevrnule očima dok je sklanjala prste sa dirki), Onorija je prva
bila na nogama i snažno aplaudirala.
„Zar neće biti divno ako mi budemo imali ćerke koje sviraju u kvartetu?”,
reče mu ona i impulsivno ga poljubi u obraz.
Zaustio je da nešto kaže, i da budemo sasvim iskreni, nije imao pojma šta je
hteo da kaže, ali to, svakako, nije bilo ono što jeste rekao, a to je bilo: „Jedva
čekam.”
Dok je stajao tamo, ruke naslonjene na leđa supruge, i slušao kako ona ćaska
sa svojim rođakama, pogled mu se polako spustio na njen stomak, gde je nastajao
novi život. I shvatio je da je istina. Jedva je čekao - bilo šta od svega toga.

209
Približio joj se i rekao: „Volim te.”
Onoriji u uvo. Samo zato što je tako želeo.
Nije ga pogledala, ali se nasmešila.
Nasmešio se i on.

210