Lubarda 1950-56

1952. godine Lubarda je napravio samostalnu izložbu u Jugoslovenskoj galeriji u Parizu. Izazvao
je veliko interesovanje medju francuskim umetnicima i kritičarima. Kritika je pozitivno ocenila
Lubardina dela. Predgovor kataloga napisao je Žan Kasu koji je za Lubardino stvaralaštvo rekao
Njegova umetnost je stvorena za dimenzije zida i po svojoj posnoj materiji za materiju zida. To je
životna umetnost i zato privlačna umetnost. Njegova gama potiče iz narodne umetnosti, sve u
njegovom delu vezano je za mesto i narod odakle umetnik potiče. 1 Kritičar napominje da tamo
gde se drugi izražavaju prirodnim oblicima. Francuska kritika opazila je da je Lubardina
umetnost rodjena i hranjena na narodnim izvorima, ali da je prožeta univerzalnim težnjama.
Po mišljenu Roberta Mežea, Lubarda je slikar koji se uvek trudi da ne prikrije svoje nacionalno
poreklo, ali i ne pribegava jednostavnoj transpoziciji folklore.
Luis Paul Favre kaže da je za našu zemlju umetnost svedočanstvo, utočište – imajući u vidu
stalnu i upornu borbu našin naroda za slobodu i opstanak. Ona je u izvesnoj meri antiteza
modernoj umetnosti po tome što se ne inspiriše raznim umetnostima i kulturama, već neposredno
samim životom. Favre za Lubardu kaže da je pre svega autentičan, da to što boje ili oblici teže ka
apstrakciji nije posledica njegove volje da se prepusti ukusu vremena, već lirizam, ostvareno
sanjarenje.
Po mišljenju mnogih umetnika i kritičara, Lubardina izložba je pokazala da je besmislena svaka
pretpostavka da u Jugoslaviji postoji dirigovana umetnost.

1953. godine Lubarda je učestvovao na Bijenalu u Sao Paolu u Brazilu gde je osvojio
internacionalnu otkupnu nagradu. Britanac Herbert Rid je tim povodom rekao: Lubarda je bio
otkriće Bijenala u Sao Paolu. Medjunarodni žiri (čiji sam i ja bio član) jednooglasno mu je
dodelio jednu od glavnih nagrada. On je slikar sa velikim osećajem za ritmičku kompoziciju; on
izdvaja tajnu lepote iz prirode.2
O toj tajni govorio je i brazilski kritičar Antonio Bento: On poseduje izvanredan osećaj za
dekoraciju i plastičnost, koji se potpuno razlikuje od Gernike Pabla Pikasa i od drugih majstora
sa kojima bi mogao da se poredi.3
Opšta je konstatacija da je Lubarda pozdravljen kao slikar koji kroz snažan kolorit i smele
neobuzdane forme govori iskreno i autentično, jer ima rečit likovni govor i ima šta da kaže.4
Na osnovu toga šta su kritičari pisali o Lubardinom stvaralaštvu zaključujemo da su ove kritike
date na osnovu tehničkih rešenja i kvaliteta slikanja. Takođe, ovde je bio bitan njegov skok koji
je daleko drugačiji u odnosu na ono što je Jugoslavija predstavljala sa socijalističkim realizmom.

1954.
Lubarda ponovo izlaže u Parizu, i kritika nastavlja da ga hvali i ceni. Tim povodom Šarl Estien
piše To je jedan svet, svet živih a ne apstraktnih oblika, svet fantoma koji se bore i bore do krvi,
koja izgleda da se suši čim se pojavi, svet koji je istovremeno i lična borba, i najzad Lubardino
slikarstvo.5

1955. godine Lubarda izlaže slike u Londonu.

1
Olga Perović, Petar Lubarda, Galerija Tiodorović, Podgorica, 2004.
2
Isto.
3
Isto.
4
Isto.
5
Isto.
1955. Dobija nagradu na III Bijenalu u Tokiju; Oktobarska nagrada grada Beograda
1956. Nacionalna nagrada Guggenheim u Njujorku

Lubarda i svetska scena

Upoređujući svetsku umetničku posleratnu scenu, umetnici tragaju za sopstvenim odgovorima na

egzistencijalnu otudđenost ljudskog postojanja.

U američkom posleratnom društvu javlja se potrošačko društvu, brz razvoj tehnike, i sa njima i
prvi znaci otudjenosti. U tom periodu Džekson Polok stvara slike koje su metafora za ljudsko
stanje. Njegove slike mogu se tumačiti i kao zbrka u glavama ljudi koje se sve više okreću mas
medijima i potrošnji, a samim tim i otudjenosti.
Slike Marka Rotka stvore su da apsorbuju ili progutaju gledaoca. On je slikao neizbežnu
prazninu naše zajedničke budućnosti i osećanje mističnog jedinstva sa nevidljivim kosmičkim
silama. Rotkova tema bila je tragedija, ekstaza, sudbina. Na njegovim slikama, prosto je,
paradoksalno, beskrajan i klaustrofobičan.

Sa druge strane Atlantika, u Francuskoj i Engleskoj, javljaju se skoro istovremeno dva umetnika
čije je umetničko stvaranje obeležilo petu deceniju XX veka.
U Francuskoj se pojavljuje enformel (bespredmetna umetnost) gde je stvaralaštvo lišeno želje,
namere, kontrole i geometrije. Ovakve slike predstavljale su izgubljenost i beznađe, umetnici su
potreseni zločinima slikali bespredmetne slike, čije je značenje vrlo jasno. Jedan od takvih
umetnika bio je Antonio Tapies, stvarao je apstraktne kompozicije koristeći reljefne strukture,
kombinovanjem različitih materijala koji su skloni raspadanju. Kao takve, one su postale
metafora za patnje i borbu naroda tokom rata, ali posle njega.
U Engleskoj, Frensis Bejkon svojim slikama izražava egzistencijalističku teskobu; njegova
posvećenost strašnom tumačena je kao posledica stanja u kome se nalazio svet ili kao posledica
nihilističkog odnosa prema životu.

U isto vreme, u Jugoslaviji, Lubarda svojim slikama, prožetim nacionalnim i univerzalnim

simbolima, menja i bitno utiče na umetnost koja sledi posle socijalističkog realizma. Njegov
posleratni period zasnovan je na filozofskoj ideji borbe dobra i zla, a tematski na crnogorskom
kamenom predelu, istorijskim bitkama i nacionalnim mitovima. On je pomirio nekoliko klasičnih
estetičkih suprotnosti: realno sa apstraktnim, nacionalno sa univerzalnim, prošlost sa
sadašnjošću. Lubarda je sve više deformisao oblike, doveo ih je na granicu realnog. Vezan za
prirodu, on nije mogao da se oslobodi njenih simbola, a prirodni oblik postao je samo povod,
objekt u kojem je umetnik tražio ono što je hteo da traži.

Poredeći stvaralaštvo evropskih i američkih umetnika sa stvaralaštvom Petra Lubarde možemo

da zaključimo da je svaki umenik, na svoj način, prelazeći sa realističnog na asocijativno, slikao
teške i dramatične slike koje su bile prikaz društva u kojem umetnik živi, ali i prikaz
umetnikovog ličnog stanja i osećanja prema društvu i duhovnim vrednostima jednog naroda
(konkretno Lubarda). Zbog drugačije socijalne situacije, slike umetnika iz različitih krajeva sveta
tumačene su drugačije. U Jugoslaviji se javlja nada u napredak i ponos na tradiciju, Lubardine
slike prožete su nacionalnim i univerzalnim simbolima, dok se umetnici u Evropi osećaju
izgubljeno, osećaju užase rate i posledice koje je on doneo, njihove slike su slike beznađa i
praznine, bez budućnosti, a sa druge strane imamo američke umetnike koji na svojim slikama
predstavljaju otuđenost i individualizam u kojem se društvo našlo posle rata, napretkom
tehnologije i pojavom potrošačkog društva.

Literatura:
Olga Perović, Petar Lubarda, Galerija Tiodorović, Podgorica
Ješa Denegri, Pedesete: teme srpske umetnosti
Miodrag B. Protić, Srpsko slikarstvo XX veka, Nolit, Beograd
Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900-1950, Nolit, Beograd
Lidija Merenik, Ideološki modeli slike – srpsko slikartvo 1945-68 (ne znam ko je izdavač)