Professional Documents
Culture Documents
Sveti Sava
Sveti Sava
Sveti Sava
Српски народ је веома наклоњен деци. Имати више деце Срби сматрају
великим породичним благословом. Немања и његова супруга Ана имали су
два сина и неколико кћери. Онда су престали да добијају децу дуго времена,
иако су желели да их имају још. Почели су да се усрдно моле Богу да их
обрадује и трећим сином ,,који ће бити разонода нашој души, наследник
наше владавине и потпора у нашој старости." И Господ Бог, по величини
своје доброте, подари им мушко чедо. Оно је заиста било чудо од детета,
лепо и бистро. На крштењу му дадоше име Растислав, скраћено Растко. Што
је Растко више растао све је више био вољен, не само од својих постаријих
родитеља, већ од све уже родбине и целе државе. Срећни родитељи гледали
су дете са нежном љубављу и светачким поштовањем, као да га нису они
родили, већ као да је послато са неба. Посетиоци и многи други говорили
су о њему:
,,Ово ће дете бити нови знак свету”.
Живот посвећен вери и народу
Веома давно живео је један млади принц. Био је необично мудар, богат и
леп. Сва врата светске славе и уживања била су му отворена. Али, нешто у
њему одвраћало га је од свих тих чари и привлачности света за којима су
милиони осталих људских бића жудели.
Свети Сава је народу оставио дубоке трагове као духовник, градитељ и обновитељ
манастира, први поглавар Српске православне цркве и њен организатор. Показао се и
као мудар и вешт државник. Први је српски књижевник и писац. Написао је Карејски,
Хиландарски и Студенички типик – основна правила за уређење живота у тим
манастирима. Урадио је животопис Светог Симеона, свога оца. За црквене потребе
написао је и једну службу Светом Симеону. Свети Сава је и први српски законодавац.
Превео је и за српске потребе, уредио прву на српском језику збирку закона Крмчију и
на тај начин допринео да српска држава постане праведна и правна. Ови прописи су
се примењивали у српском народу све док цар Душан 1349. године није донео свој
законик (чувени Душанов законик).
Од изузетне и непролазне вредности је просветни рад Светог Саве. Стварао је прве
књиге на српском језику и прве писмене људе за народне послове. Он је први и прави
народни учитељ и заштитник српске писмености и српских школа.
Због свега тога српски народ чува успомену на Светог Саву. О њему је испевано много
песама, створено више од сто прича и легенди. Његово име Срби су давали многим
местима, школама, болницама и другим установама. Све је то израз љубави и
поштовања од стране српског народа према Светом Сави.
Дан његове смрти, 14, а по новом календару 27. јануар, узет је за народни и црквени
празник и за школску славу. Тога дана се њему у част приређују школске свечаности.
Први писани запис о слављењу славе Светог Саве потиче из 1735. године из
Сремских Карловаца.
Од времена Првог српског устанка, Савиндан се традиционално одржавао. Звоно за
школу у Београду, коју је основао Доситеј Обрадовић, изливено је са ликом Светог
Саве.
Кнез Милош Обреновић 1823. донео је наредбу о обавезном празновању Светог Саве у
Србији, те се тај дан славио као школска слава.
Кнез Михаило Обреновић законом је 1841. године утврдио обавезу школа да сваке
године славе Светог Саву као славу, а из захвалности према Светом Сави и његовом
делу свети је на предлог Крагујевачког лицеја 1840. године проглашен за школског
патрона – заштитника свих школа.
После ослобођења од фашистичког окупатора, након Другог светског рата славило се
у крајевима насељеним српским становништвом све до 1946/47. године када је
комунистичка власт насилно укинула прослављање Савиндана.
Још једна потврда ,,васкрснућа” Савиног јесте и највећи православни храм на свету,
подигнут на Врачару, у Београду, а то је Спомен – Храм Светог Саве.
Култ Светог Саве
У периоду од преко седам векова настао је велики број књижевних дела, како
усмених тако и писаних, у којима се као личност појављује Свети Сава. Први
текстови о њему били су они којима је установљаван његов култ, а међу њима су
најзначајнија житија која су написали Доментијан и Теодосије. По речима Војислава
Ђурића они су не само потпуношћу, него и сугестивношћу излагања надмашили све
касније писце и творце народних умотворина. Они су успели да у Сави препознају
психолошку противуречност између тежње ка аскетском подвизавању и практичног
рада на утврђивању државе и цркве. Верска посвећеност, државотворни рад и чуда која
му приписују Доментијан и Теодисије чинили су окосницу касније књижевне обраде
Савине личности. У доба пропадања српске средњовековне државе и у време турске
власти, размере Савиног књижевног лика постале су огромне. Додато му је својство
борбе против Турака и народног помагача и учитеља. У усменој књижевности Сава је
постао митски предак са најразличитијим својствима, од врховног бога (по
Чајкановићу) до обичног човека. У обликовању Савиног лика у усменој књижевности
утицала су стара паганска веровања и то више у лирским песмама и приповеткама
него у епској поезији. Ова чињеница објашњава се тиме што су епске песме настајале
радом песника који су се често окупљали око манастира који су били центри
црквеног предања о Сави насталог под утицајем његових житија.