Professional Documents
Culture Documents
Uvod U Slo Kulturu Skrip
Uvod U Slo Kulturu Skrip
Beograd, 2010.
Informacije o predmetu:
Nedeljno časova: 2
Bodova: 3
Marija Mitrović, Pregled slovenačke književnosti, Sremski Karlovci - Novi Sad, 1995.
Под опрезним Блајвајсовим вођством Новице су ускоро без борбе увеле нову
илирску азбуку, изравнале дијалекатске разлике у словеначком књижевном
језику разних покрајина, те давале скроман простор и словеначкој књижевности
и другим просветним настојањима. Године 1848. оне су постале и словеначки
политички орган. Али, после 1848. придружили су им се нови политички
листови са одлучнијим народним програмом; најважнији је Словенија (1848—
1850.), омладински лист Ведеж (Зналац, 1848—1860.), црквени Згодња Даница
(Рана Даница, од 1848.), Било је више покушаја покретања белетристично
поучних часописа као Словенска Чбела (1850.) и Словенска Бчела (Словеначка
Пчела, 1850—53.), Гласник словенскега словства (1854.) и други. Основано је,
на Сломшеков подстрек, и књижевно "Друштво св. Мохорја" у Целовцу (1851.).
Водећа личност био је у почетку тога доба неоспорно Јосии Сшритар. Родио се
1836, завршио гимназију у Љубљани и старокласичне студије у Бечу, био је
домаћи учитељ и гимназијски професор у Бечу. Главно Стритарово дело је
Звоно, које је донело све његове важније списе. Неко време је сарађивао и у
Љубљанском Звону. Посебно су му изашле "Песме", "Бечки сонети", "Сабрани
списи", низ омладинских књига и друго.
После Јурчичеве смрти као најбољи приповедач био је признат Јанко Керсник,
главни представник словеначког поетског реализма, коме је сам одредио смер -
сликање истине под златним, провидним велом идеализма. Родио се 1852,
завршио гимназију у Љубљани и правне студије у Бечу и Грацу, затим је био
нотарски приправник у Љубљани, нотар, а ускоро и покрајински посланик.
Ови песници и приповедачи открили су обиље нове лепоте, обиље нових слика,
нових гледања, нове ритмике и мелодије језика — и није чудо, што сва млађа
песничка и приповедачка генерација јасно показује да је потекла од Цанкара,
Жупанчича и Мурна.
Пући границу између словеначке прозе писане између два рата (па и
раније), и оне објављене после ослобођења, готово је немогуће. Живи
уметнички токови не прекидају се, представници свих генерација после Цанкара
живе и делују још и после другог светског рата, а неколико поколења писаца
ствара под неодољивим зрачењем Модерне, а посебно Ивана Цанкара, који им у
баштину оставља чудесни ритам своје реченице, дотле неслућено богатство
изражајних могућности словеначког језика, искуство савремених европских
литерарних школа кристалисано на цанкаревски, непоновљив начин, један
изграђен поетски свет и јединствен уметнички израз: једноставан, пун боја,
прецизан, продоран, мелодичан. Оставља им у баштину свој револуционарни
програм, своја потресна оваплоћења људске чежње за срећом, витке, високо
уздигнуте мостове, заграђене изнад бездана туге, безнађа и очаја, мостове час
крхке, час чврсте, могуће синтезе и стартна поља са којих се зове у револуцију,
на којима се сумња, пати и гори као уметник и као социјалистички активист.
Поред натуралистичке, неоромантичарске и симболистичке традиције,
генерације писаца после Цанкара, доживљавају после првог светског рата
снажан утицај експресионизма, који добру деценију доминира у словеначкој
литератури (Иван Прегељ, Миран Јарц, Подбевшек, Славко Грум, рани Фердо
Козак и др.). Истовремено се јавља новелистика (Јуша Козака) ослобођена
симболизма и лиризма, стварајући особену мотивику, оригиналан стил и
широке фреске градског живота (у роману), уводећи у словеначку литературу
нов тип приповедачке прозе у којој се органски преплићу елементи приповетке
и есеја. У својој каснијој фази Фердо Козак ствара медитативну реалистичку
прозу са наглашеним осећањем за моралне проблеме свог времена и однос
словеначког човека, посебно интелектуалца према политичкој, социјалној и
културној судбини свог народа.
Поред ратних тема, у другој половини ХХ века ни живот града није више
ретка грађа словеначке младе литературе. А све чешћа постаје и савремени
живот, како града, коме посвећује низ својих дела Смиљан Розман, писац оштре
опсервације, течног стила и живе имагинације, и Марјан Рожанц, са својим
причама из предграђа у класичној и касније монолошкој форми казивања, тако и
села, односно малог насеља, којим се посебно бави друштвено веома актуелан
Марјан Колар.
Silvan Furlan
(napisano za projekat Svetski dani slovenačkog filma, Centar za slovenački jezik, Ljubljana)
О Словенији