ДОДЕЉЕНА НОБЕЛОВА НАГРАДА ЗА КЊИЖЕВНОСТ ЗА 2019. И 2018.

Лауреати Петер Хандке и Олга Токарчук

Пољска књижевница Олга Токарчук добитница је Нобелове награде за књижевност за

2018. годину, а Аустријанац Петер Хандке овим признањем овенчан је за 2019.
годину, како је  саопштила Шведска академија. Токарчукова је награђена за
„приповедну имагинацију која енциклопедијском страшћу превазилази границе као
облик живота”, а Петер Хандке за „књижевно умеће лингвистичке ингениозности
којим је истражио периферна и специфична људска искуства”. „Током више од
педесет година стваралаштва, Петер Хандке је створио велики број дела различитог
жанра и тако постао један од најутицајнијих европских писаца после Другог
светског рата.
Јединственост Хандкеове уметности јесте изузетна пажња коју он поклања
пејзажима и материјалном оваплоћењу света, због чега су филм и сликарство два
највећа извора инспирације за његово дело”, наводи се даље у образложењу.
Чланови жирија Олгу Токарчук описују као ауторку заокупљену локалним животом,
али погледом на земљу „одозго”. 
Обиман историјски роман Олге Токарчук „Књиге Јаковљеве”, у преводу Милице
Маркић, код нас су штампали „Паидеја” и „Службени гласник”. По речима
преводитељке, управо овај роман показује то енциклопедијско знање Олге Токарчук,
њену опредељеност за алтернативно, за оно о чему се мало зна, што је дубоко
потиснуто у колективној свести, за метаисторију.
 - „Књиге Јаковљеве” говоре о ономе што и Пољаци мало познају, о јеврејским
шизматицима из 18. века. Седам година је истраживала у архивама пишући ово дело.
Ускоро ће у „Службеном гласнику” бити објављена нова књига њених приповедака
„Бизарне приче”. Олга Токарчук нова је и другачија из књиге у књигу, од историјских
романа, преко еколошких трилера до књига за децу. На Сајму књига у Болоњи
добила је прву награду за дечју књигу „Изгубљена душа”. Сада пише озбиљан
историјски роман такође о шизматицима. Још увек на полицама имам њене књиге
које нису штампане код нас, али се надам да ће издавачи за њих сада имати више
слуха. Преводилац треба да се посвети књигама аутора које осећа, а Олгу Токарчук
није тешко волети, јер она је топла и срдачна особа која својим поступцима увек
скраћује дистанцу према другим људима – запазила је Милица Маркић.
У литератури, остао је веран свом хуманистичком погледу на живот, на човеков пут у
свету отуђености и агресије. Он је замишљени и радознали путник Европе и света,
суочен са сопственим животним искуством, али и са књижевним послом. Аутор је
стотинак књига, романа, поезије, есеја, путописа, драма, као и филмских сценарија.
Био је и сарадник у филмовима Вима Вендерса. Добитник је најзначајнијих
немачких награда, али и Свечане повеље почасног Београђанина, као и најважнијих
српских књижевних признања. Инострани је члан САНУ, а као и Олга Токарчук, и
Хандке је био гост новосадског „Просефеста”…
Код нас су његова дела објављивали издавачи од Српске књижевне задруге, преко
„Прометеја” до „Лагуне”. Његов говор на сахрани Слободана Милошевића узбуркао је
западну јавност, а он је у том говору рекао да свет наводно зна сву истину о
Југославији, о Србији и о Слободану Милошевићу, али да је одсутан, и то не само у
том одређеном тренутку. Због тога Хандке је слушао, гледао и памтио. „Лагуна” је
недавно објавила Хандкеову књигу „Велики пад”, у преводу Жарка Радаковића, о
међуљудској отуђености под утицајем савремене технологије.
Драган Великић је поводом двоструког проглашења Нобелове награде
прокоментарисао за „Лагуну”:
– Петер Хандке и Олга Токарчук писци су чије дело познајем и волим. Када би
право на коментар имали само они који познају оно што коментаришу, било би мање
неспоразума у свету.

„Нобел” у рукама заслужних

Уредник књиге „Велики пад” Небојша Бараћ је пак изјавио:
– Свако ко познаје Хандкеове књиге сигурно је срећан због овакве одлуке жирија.
Петер Хандке је неухватљив за све жанровске одреднице, не може му се замерити да
су његова политичка или друштвена уверења заслужна за доделу награде. Његово
дело представља најразноврснији и најцеловитији израз књижевног стваралаштва
данашњице. Овогодишње Нобелове награде иду у руке писаца који су их заслужили.