Professional Documents
Culture Documents
Dusekorisna Knjiga o Cestom Pricescivanju Svetim Hristovim Tajnama
Dusekorisna Knjiga o Cestom Pricescivanju Svetim Hristovim Tajnama
Dusekorisna Knjiga o Cestom Pricescivanju Svetim Hristovim Tajnama
Макарије Коринтски
Садржај:
ГЛАВА 1
О томе да је православним хришћанима неопходно често Причешћивање Божанским Телом и
Крвљу нашега Господа
ГЛАВА 2
О томе да је корисно и спасоносно често Причешћивање Светим Тајнама
ГЛАВА 3
О томе да ако неко дуго чека да се причести чини себи велику штету
ЕПИЛОГ
__________________________
ГЛАВА 1
1. Господ наш Исус Христос нам је пре свега оставио Тајну Причешћа, рекавши: “Хљеб
који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета” (Јн.6, 51). То јест
храна коју Ја желим да вам дам, - то је Тело Моје, које Ја желим да дам за живот
целог света. То значи да је Божанско Причешће за вернике неопходан саставни део
духовног живота по Христу. и пошто тај духовни живот у Христу не треба да се гаси и
прекида (како каже Апостол, духа не гасите (1Тес. 5, 19)), већ треба да буде
одлучан и непрекидан, да живи не би живели за себе, већ за Онога Који је за њих
Умро и Васкрсао (по том истом Апостолу1), то јест да живи верници више не би живели
сопстевним и телесним животом, већ животом Христа, Који је за нас умро и васкрсао –
уз неопходност се захтева да буде непрекидно и то што њега чини, то јест Божанско
Причешће.
И на другом месту Господ заповеда: “Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела
Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи” (Јн.6, 53).
Из ових речи следи да је Божанско Причешће неопходно за хришћане исто толико колико
им је потребно и свето Крштење, пошто је ту исту двоструку заповест коју је рекао
за Крштење рекао и за Божанско Причешће. Он је о светом Крштењу рекао: “Заиста,
заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије”
(Јн. 3, 5). И о Божанском Причешћу говори слично: “Заиста, заиста вам кажем: ако не
једете Тијела Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у
себи”. Дакле, како нико без Крштења не може живети духовним животом нити се спасти,
тако нико не може да живи ни без Божанског Причешћа. Међутим, пошто се те две Тајне
разликују по томе што се Крштење врши само једном, а Божанско Причешће непрекидно и
свакодневно, одатле произилази да за Божанско Причешће постоје две неопходне
ствари: прво, треба се пришешћивати, а друго, треба се непрекидно причешћивати.
Поред тога, када је Господ предавао ту Тајну Својим ученицима, Он им није рекао у
облику савета: “Ко хоће нека једе Моје Тело, и ко хоће нека пије Моју Крв”, већ је
Он рекао: “Ако неко хоће да иде за Мном” (Мт. 16:24) и “ако хоћеш да будеш савршен”
(Мт. 19, 21). Али је заповеднички узвикнуо: “Узмите, једите, ово је Тијело Моје”, и
“пијте из ње сви, ово је Крв Моја” (погл. Мт.26, 26-2). То јест ви непрекидно треба
да једете Моје Тело и обавезни сте да пијете Моју Крв. и поново говори: “Ово чините
у Мој спомен” (Лк.22:19). То јест ту Тајну. Ја вам је предајем и то не да се она
врши само једном, двапут, или трипут, већ свакодневно (како то објашњава
божанствени Златоуст) у спомен на Моја Страдања, Моју Смрт и цео Мој домострој
спасења. Те Господње Речи јасно одређују два неопходна [момента] у Причешћивању:
један је садржан у обавезној заповести, а други – у постојаности, на коју указује
реч “чините”, што разумљиво означава да нам се не заповеда да се просто само
причешћујемо, већ и да то чинимо непрестано. Дакле свако сада види да православном
хришћанину није дозвољено да наруши ту заповест, без обзира који чин поседује, већ
то представља његов дуг и обавезу коју треба непрекидно да испуњава као Владикине
заповести и поставке.
“Ако се епископ, или презвитер, или ђакон, или неко од свештенства при вршењу
приношења не Причести онда је то требало да образложи, и ако је тај разлог
благословен, бивало би му опроштено. А ако не образложи узрок нека буде одлучен од
општења са Црквом, наносећи тако својом кривицом штету народу, који би са
подозрењем гледао на онога који врши приношење, а притом то чини неправилно”2. То
јест ако се неко не причешћује када се служи Света Литургија, нека каже разлог због
чега се не причешћује, и ако се он може уважити, онда му је опроштено, а ако он не
каже разлог онда треба да буде одлучен.
А у 9-ом правилу они кажу: “Сви верни који улазе у Цркву и слушају Писмо, али не
остају до краја на молитви и Светом Причешћу, чине саблазан и треба их одлучити од
општења са Црквом”3. То јест ти верујући који долазе у Цркву и слушају Писмо, али
не остају на молитви и Светом Причешћу треба да буду одлучени од Цркве, јер чине
саблазан.
Објашњавајући ово правило, Валсамон каже: “Назначење овог правила је веома строго,
јер оно одлучује оне који долазе у Цркву и не остају до краја и не причешћују се”.
И други канони на слицчан начин заповедају да сви људи буду спремни и достојни
Причешћа.
Дакле, видите браћо моја, да сви хришћани подлежу безусловном одлучењу и треба да
се често пручешћују и то на свакој Литургији, да не би били одлучени ни од стране
Апостола ни од стране Светог Сабора.
Али и Херувимска песма, коју пева народ, ако се неко замисли, је припрема за
Причешће, јер она каже: “Сви ми који тајно представљамо многооке херувиме и певамо
Трисвету песму Животворној Тројици, очистимо наш ум од сваке бриге и невоља овога
света, јер треба да примимо у нашу душу и сјединимо се са Царем свега што постоји,
Кога невидљиво окружују чинови небеских Ангела”. Исто означава и молитва Господња,
која се изговара после предложених Тајни, јер у њој хришћани моле Бога и Оца да им
да насушни хлеб, који је у ствари Свето Причешће.
Дакле, на основу светог чина Божанске Литургије молим вас браћо моја речите ми са
страхом Божијим и ослушкујући савест ваше душе, није ли очигледно да они хришћани
који долазе на Литургију треба често да се причешћују? Немају ли они обавезу да то
чине да би Литургија заиста била сабор и трпеза, и да они не би преступили оно у
шта верују и шта исповедају? А ако се они не причешћују, како сами признају, бојим
се да онда нису преступници? И зато не знам је ли то њихов истински чин и да ли је
умесно то што их позива свештеник, и друге речи и свештенодејства и устав, који се
одвија на Литургији? Зато што сви као један одступају, и нема ниједног хришћанина,
који би их испуњавао и послушао позив свештеника или боље речено Бога, али [свако]
одлази од Светиње без ичега, не узевши је и не пришавши ради Причешћа.
Зато и божанствени Златоуст следећи света Правила светих Апостола и светих Сабора,
о којима смо раније говорили, посебно размишљајући о свим тим свестенодејствима
Божанске Литургије и увидевши да она имају за циљ Причешће верних, износи закључак
да они који долазе на Литургију и не причешћују се нису достојни ни самог уласка у
Цркву. Он каже: “Видим да се многи причешћују Телом [и Крвљу] Христовом покренути
пре обичајем и законским односима, него разумним расуђивањем. Јер када дође време
свете Четрдесетнице, свако, без обзира какав он био, то јест достојан или
недостојан, се причешћује Тајнама. Такође свако то ради и на празник Богојављења
чак и ако му није време да се причешћује.
Али ни Богојављење ни Четрдесетница не чине људе достојним Причешћа, већ их таквим
чине искреност и чистота душе. С том чистом душом ти можеш да се причешћујеш сваки
пут [када присуствујеш на Литургији], а без ње се никада не причешћуј, јер, каже
Павле, сваки пут када то чините објављујете смрт Господа, то јест сећате се вашег
сопственог спасења и доброчинства које вам је учињено.
Исто и данас Христос поручује свима нама, који стојимо бестидно, јер свако ко се не
причешћује Тајнама стоји бестидно. Из тог разлога [ђакони] удаљују прво оне који
пребивају у гресима.
Јер када Господ треба да седне за трпезу, тамо не треба да буду оне слуге које су
криве за нешто, већ треба да побегну од његовог лица. То се безусловно дешава и
овде када се служи Литургија и када се Агнец, Јагње, приноси на жртву. Када чујеш:
“Помолимо се сви заједно”, и када видиш да се отварају врата олтара, тада сматрај
да се отвара небо и да силазе Ангели. И као што овде не треба да буде ниједан
некрштен, тако не треба да буде ниједан [иако и крштен] нечист и порочан.
Речи ми молим те, ако је неко позван на гозбу, и оде тамо, опере своје руке, седне
и спреми се за гозбу, а затим не једе – зар не би растужио онога који га је позвао?
Не би ли било боље да уопште није долазио? Тако и ти: дошао си на гозбу, певао
песме са осталима, исповедао се да си достојан (пошто се ниси удаљио са
недостојнима), како можеш [после свега тога] да остајеш [на Литургији] и да се не
Причестиш са те Трпезе?
Али ти кажеш: “Ја сам недостојан”. Тада си недостојан и да учествујеш на молитвама,
јер Свети Дух не силази само на Свете Дарове већ и на те песме. Зар ниси видео како
слуге своје господе прво чисте трпезарију и сређују кућу, а затим већ предлажу
јело? То се код нас ради посредством молитве, посредством ђаконовог возгласа: ми
чистимо Цркву као сунђером, да би Тајне биле принесене у чистој Цркви, и да се не
би нашло ниједне мрље, и никаквог порока. Нечисте очи су недостојне да виде тај
призор, оскверњене уши су недостојне да слушају [те песме]. Јер тако заповеда
закон: ако је чак животиња желела да се приближи Синајској гори, она је требало да
буде гађања камењем. Тако су они били недостојни чак да се налазе у подножју горе,
иако су се на крају приближили и видели место на коме се налазио Бог. Требало је
приближити се и видети после. А када је Бог присуствовао, требало се удаљити”.
Желео бих да вам кажем још нешто више и страшније, али да не би преоптерећивао ваш
ум, довољно је и ово. Јер они који се овим не уразуме не могу се уразумити ни
већим. Дакле, да наше речи не би биле још већи разлог ваше осуде, молимо вас не да
не долазите, већ да учинте себе достојнима присуствујући [на Литургији], и
Причешћа.
Речи ми молим те, ако би неки цар наредио: “Ти који чиниш такво зло, не приближуј
се мојој трпези”, зар ради те части ви не бисте пожелели да уложите све могуће
напоре да бисте се сачували од тог зла? [Када нас свештеник позива да се
Причестимо, тада нас] Господ призива да се успнемо на небеса, на трпезу великог и
чудног Цара, а ми одбијамо и одуговлачимо, и не журимо, не тежимо томе. И каква нам
тада остаје нада на спасење? Не можемо да кажемо да нас спречава болест или
природа, већ нас недостојним чини само наша лењост”7.
Чујеш, брате мој, шта каже тај велики учитељ Цркве? Да су недостојни да дођу на
Литургију они који немајући разлога нису спремни да се Причесте? Али шта ти
одговараш? Да ако тако и даље буде више уопште нећеш ићи на Литургију.
Не, брате мој, не. Ни то ти није дозвољено да радиш, зато што тада подлежеш
одлучењу, како одређује свети и Васељенски V-VI Сабор, говорећи: “Ако неки епископ,
или презвитер, или ђакон, или било ко ко се убраја у свештенство, или мирјанин,
немајући никакве безусловне потребе или препреке, због које би задуго био одстрањен
из своје Цркве, већ живећи у граду не дође на Литургију три недеље (као дана) у
току три седмице тада клирик да буде избачен из клира, а мирјанин да буде удаљен од
општења”8. То јест, ко се налази у граду и не оде у Цркву три недеље (као дана)
заредом, ако је он свештеник треба да буде лишен свог чина, а ако је мирјанин да
буде одлучен. То исто одређује и Сардикијски свети Помесни сабор у свом 11-ом
Правилу9.
Дакле, ти подлежеш казни одлучења, љубљени, ако не радиш и једно и друго, то јест
ако не идеш на Литургију и ако се не спремаш колико можеш за Причешће, уколико
немаш никаквих препрека. Не смеш да нарушиш ни једно ни друго.
Јер ако не нарушаваш све то, онда у потпуности шуваш сва свештенодејства Божанске
Литургије, како смо раније рекли, и не преступаш чин који је Црква добила од Самог
Господа нашег, од Апостола, од Сабора, а такође и од Светих. А чин је следећи:
Свети Хлеб треба да се раздели на свакој Литургији, и ти верни који немају препрека
треба да приђу да се Причесте.
Како каже Симеон Солунски, “Божанска Литургија је – служба, чији је циљ свештени
чин освећења Самог Пресветог Тела и Крви Христове, како би ти Дарови били дати свим
вернима као Причешће. Дакле њен циљ је само Причешће”.
Св. Николај Кавасила, епископ Дирахијски пише: “Дело свете службе Светих Тајни – је
претварање Божанских Дарова у Божанско Тело и Крв. Њен циљ је да верни буду њима
освећени”10.
Не знам како могу да се освете живи верни који се не причешћују Божанским Тајнама
на Литургији. Свети Кавасила каже да се они не освећују. И послушај га опет шта
каже: “Ако су душе спремне да се Причесте, а Господ Који све освећује и све чини, и
Који увек жели да освећује и воли да Себе даје свакоме, шта онда може да представља
препреку за Причешће? Наравно, ништа. Али неко ће упитати: “Ако неко од живих,
имајући у души врлине о којима се говорило, не приступи Тајнама, хоће ли он и поред
свега добити освећење [од Литургије која се служи]?” [На такво питање одговарамо
да] то не може да добије свако, већ само онај ко не може да приђе телесно, како то
бива са душама умрлих. Ако неко може, а не приступа Трпези, да би се удостојио
освећења од ње, такав не добија освећење – не само зато што није приступио, већ и
зато што није приступио будући у стању да то учини”11. То јест, будући у стању да
пође, пренебрегао је то и зато није пошао.
Сагласно томе, не само то што смо досад говорили, и што обавезује сваког хришћанина
који нема никаквих препрека да се непрестано причешћује, већ и то што Божанско
Причешће и Присаједињење само по себи, ако размислимо, привлачи свакога да се њиме
непрекидно наслађује, јер то просто-напросто представља саставни део душевног
живота. Погледајмо сада шта то значи.
Схоластички богослови саставним делом називају тај предмет без кога је немогуће
бити то што бива. Тако је на пример дисање саставни део човековог живота, јер човек
без њега не може да преживи. Такође је и храна неопходна за огранизам. И како је
често дисање неопходно за живот, а храна за организам, тако је и често Причешће
неопходно за живот душе и за њену суштину. Или, боље речено, Причешће је неопходно
много и неупоредиво више.
Позовимо сада као сведока Василија Великог – основе праведних догмата Цркве, да би
нам он рекао: “За вечни живот је неопходно Присаједињење Телом и Крвљу
Христовом”12. И даље: “Онај ко се поново родио Крштењем треба да се храни Причешћем
Божанских Тајни, јер нам је неопходно да се и надаље хранимо храном вечног живота,
коју нам је предао Син Бога Живога”13. И будући да је био упитан од неке жене по
имену Кесарија Патриција, он одговара у једном од својих писама: “Присаједињавати
се и причешћивати се сваки дан Светим Телом и Крвљу Христовом је добро и корисно,
тако како Сам Господ јасно каже: “Онај који једе Моје Тело и пије Моју Крв има
живот вечни”. Ко сумња да непрекидно причешћивање животом није ништа друго него као
живети разнолико?”14. То јест живети свим душевним и телесним снагама и осећањима.
Монах Јов Исповедник каже: “Ако се говори о Светом Причешћу, онда је праведном и
редовном хришћанину добро и природно да се често освећује и да прибегава тој
Светињи, и да је жели више него што желимо да дишемо. И зато свако има разрешење да
се непрекидно причешћује, тако да достојни ако је то могуће, немају препрека да се
причешћују чак и сваки дан”.
Тело Христово нас с једне стране храни сагласно својој телесној природи, а с друге
стране, сагласно својој чистоти, очишћује и освећује, будући сједињено са Божанском
природом, дајући нам у изобиљу духовну храну, и ми на тај начин хранећи се добро
том храном, поново задобијамо духовно здравље и чистоту, којих смо лишени од
тренутка кушања са забрањеног дрвета у рају.
Дакле, браћо моја, као што је за хришћане који немају никаквих пререка неопходно
често Причешће, како је доказано на основу чињеница које смо досад навели, тако је
и за нас веома важно да се често причешћујемо како би имали живот у себи, који је
Исус Христос, и да не би умрли душевном смрћу. Јер они који се често не хране том
духовном храном, наравно умиру, иако живе телесно. Међутим, они су душевно мртви
јер су се удаљили од духовног и истинског живота, који доноси Свето Причешће.
И као што новорођенче плаче и моли с великом жељом за храну и млеко, а када не једе
нема апетита, те је то знак да је болесно и да се налази у опасности да умре, тако
и ми треба да имамо жељу да једемо Свето Причешће, духовну храну која оживотворава.
А у супротном се налазимо у опасности да душевно умремо. Зато божанствени Златоуст
каже: “Дакле, не будимо лењи удостојивши се такве љубави и части. Не видите ли ви с
каквом жељом деца стреме мајчинским грудима, и с каквом жустрином њихове усне
хватају груди? С таквом жустрином и ми да прилазимо тој Трпези, тим духовним
грудима, опростите чак и са већом жељом. Ухватимо се за Благодат Духа као деца за
мајчину кошуљу. и нека имамо само један проблем – проблем када се из неког разлога
не причешћујемо том Храном”16.
ГЛАВА 2
Хришћанин и пре него што се Причести, и када се причешћује, и после Причешћа добија
велику корист од Божанских Тајни и за душу и за тело. Онај ко се причешћује, пре
Причешћа треба да се припреми, то јест да се исповеди духовном оцу, да се скруши,
исправља, омекша, да обрати пазњу на свој духовни живот, да се чува од страшних
помисли, колико је то могуће и од сваког другог зла.
Он се на тај начин уздржава, моли, бди, има више страхопоштовања и чини свако друго
добро дело размишљајући каквог страшног Цара треба да прими у себе, а посебно када
се замисли над тим да у зависности од тога какву припрему има пред Причешће, такву
ће Благодат и добити од њега. Очигледно је да што се чешће неко припрема за
Причешће, тиме ће имати већу корист.
Ко може да схвати какви се дарови дају хришћанину Божанским Причешћем? Или како наш
слаби језик може то да пренесе? Зато ћемо поново навести божанствене и свете
учитеље Цркве, да би нам они рекли све по реду својим красноречивим и
богонадахнутим устима.
Григорије Богослов каже: “Свето Тело Христово, када се добро прима, представља
војујуће оружје за оне који се причешћују са чистом савешћу, за оне који се удаљују
од Бога – повратак, слабе укрепљује, здраве весели, болесне лечи, чува здравље,
захваљујући њему ми се лакше исправљамо, лакше подносимо рад и невоље, у љубави смо
пламенији, у знању пречизнији, у послушању – спремнији, и боље примамо благодатно
дејство. А за оне који се не причешћују добро, последице су сасвим супротне, јер
они нису запечаћени часном Крвљу нашег Господа. Како каже сам Григорије Богослов:
“Од тада се Агнец учвршћује, и запечаћују се часном Крвљу дело и реч, то јест
навика и дело – стубови наших врата (под вратима подразумевам кретања и мисли ума),
која се лако отварају и затварају од созерцања”17. Другим речима, лако се отварају
за созерцање и поново затварају од созерцања вишег и непостижног смисла.
Преподобни Јефрем Сирин пише: “Браћо, будимо ревноснији у ћутању, посту, молитви,
сузама, црквеном саборовању, рукодељи, општењу са светим Оцима, послушању истини,
слушању Божанског Писма, како наш разум не би пресушио, а највише од свега се
постарајмо да се учинимо достојним Причешћа Божанских и Пречистих Тајни, како би се
наша душа очистила од помисли неверја и нечистоте и да би нас Господ Који се уселио
у нас избавио од нечастивог”.
Свети Теодор Студит чудесно описује корист коју свако добија од часног Причешћа:
“Велику снагу имају сузе, умиљење, а пре свега и највише од свега – Причешће
Светињама, и ја се чудим због чега се ви према њима односите са немарношћу. Ако је
Недеља ви ћете и приступити Тајни, а ако се Литургија служи неког другог дана –
нико се не причешћује. Иако би у манастиру онај који то жели могао да се причешћује
сваки дан. Сада се Литургија служи ређе, али се ви и даље не причешћујете. Говорећи
све ово, ја немам у виду да пожелите да се тек тако причешћујете, јер је написано:
“Али човјек да испитује себе, па онда од хљеба да једе и од чаше да пије. Јер који
недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега”
(1Кор.11, 28-29). Не говорим ради тога, никако! Већ ради тога да бисмо се са жељом
за Присаједињење колико је год то могуће очистили и учинили себе достојним тога
дара, јер је принесен Хлеб који је сишао са Неба Причешће живота. Ако неко буде јео
од тог Хлеба, живеће вавек: “Хлеб који вам Ја дајем је Тилејо Моје, коју ја дајем
за живот свијета”. И опет: “Онај који једе Моје Тијело и пије Моју Крв, пребива у
Мени и Ја у њему” (Јн.6, 56).
Видиш ли какав је то несхватљиви дар? Он није само умро за нас, већ је и Самог Себе
принео нама за храну. Шта може бити већи знак праве љубави? Шта може бити
спасоносније за душу? Поред тога обичну храну и пиће нико не одбија да једе сваки
дан, а ако и не поједе – страшно се залости. Што се тиче не обичног хлеба, већ
Хлеба живота, и не обичног пица, већ Чаше бесмртности, ми се према њима односимо
као према неважној ствари и не апсолутно потребној. Шта може бити безумније од
тога? Уосталом, без обзира како сте досад радили, молим вас за убудуће да се пазите
знајући силу дара, и колико је могуће очишћенији да се причешћујете Светињама. И
ако се деси да се бавимо неким другим послом, чим чујемо звоно да оставимо тај
посао и да идемо да се Причестимо Даровима са великом зељом. И то (како ја мислим
или тачније како је заиста у ствари) ће нам веома много помагати, јер ће нас
припрема за Причешће чувати у чистоти. Ако будемо равнодушни према Присаједињењу,
то је као да избегавамо борбу са страстима. Нека нам Причешће буде проводник у
живот вечни18”19.
Дакле, браћо моја, ако будемо радили тако како нам заповедају божанствени Оци, и
ако се будемо често причешћивали, не само да ћемо имати Божију благодат за
помоћника и сарадника у овом кратком животу, већ ће нам помагати и Ангели Божији, и
сам Владика Ангела, а поред тога одбацићемо далеко од себе своје противнике – зле
духове, како каже божанствени Златоуст: “Као лавови, који дишу огњем, тако ми
одлазимо од те [Свете Трпезе], поставши страшни за ђавола, имајући у себи нашу
Главу Христа, и љубав коју нам је Он указао. Та Крв чини да сија царски лик наше
душе, рађа неисказану лепоту, не дозвољава да благородност увене у души, непрестано
је оросавајући и хранећи. Та Крв, достојно примљена, одгони од нас зле духове,
привлачи Ангеле, заједно са Владиком свих Ангела. Јер зли духови беже када виде
Владикину Крв, а Ангели се скупљају. Она је – спасење наших душа, Њом се душа
радује, Њом украшава, Њом загрејава. Она чини наш ум светлијим од огња. Она чини
нашу душу чистијом од злата. Они који се причешћују том Крвљу стоје заједно са
Ангелима и вишњим силама, будући одевени као и они у ту исту царску одећу, и
имајући духовно оружје. Али нисам рекао оно највеће: они који се причешћују су
одевени у Самог Цара”20.
Видиш, љубљени мој брате, колико чудесних дарова ти добијаш, ако се често
причешћујеш, видиш како се при честом Причешћивању просвећује ум, осветљава разум,
чисте све душевне силе? А ако хоћеш да умртвиш и телесне страсти, причешћуј се
често и наслађуј се тиме. У то нас уверава Кирило Александријски: “Онај који верује
у благослов од Причешћа не само да се избавља од смрти већ и од болести које су у
нама. Јер Христос Који улази у нас умирује у нашим чланцима необуздани закон
телесни и оживљује страхопоштовање према Богу, умртвљујући страсти”.
Дакле, ако и ми хоћемо да напустимо Египат, то јест мрачни грех који нас прати, и
фараона, то јест мисаоног тиранина, како каже Григорије Богослов, и желимо да
наследимо земљу срца и обећања, тада треба да слично Израиљцима, који су имали за
вођу Исуса Навина, имамо Господа нашега Исуса Христа посредством честог
причешћивања, како би победили Хананејце и друге народе (безбројне телесне страсти)
и Гаваоничане (помисли које нас обмањују), да бисмо доспели у град Јерусалим, који
значи свети мир (за разлику од светског мира). По речима нашег Господа: “Мир вам
остављам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што свет даје” (Јн.14, 27). То
јест: “Ученици Моји, Ја вам дајем мир свети, и не такав као мир светски који често
за циљ има зло”. Пребивајући у том светом миру, ми се удостојавамо да у нашем срцу
задобијемо Духа, као и апостоли, остајући у Јерусалиму по заповести Господњој, када
су добили савршенство и благодат Духа на дан Педесетнице. Јер мир је – дар који у
себе укључује и све остале божанске дарове, у миру живи Господ, јер како каже
пророк Илија, Бог није био у великом и снажном ветру, нити у земљотресу, нити у
огњу, већ у струјању тихог и мирног ветра – тамо је био Господ (погл.3Цар. 19, 11-
12).
Међутим нико не може задобити тај мир немајући других врлина, јер се врлина не
задобија без испуњења заповести, а заповест се у потпуности не може испуњавати без
љубави, а љубав се не обнавља (јача) без Божанског Причешћа. Дакле, ми се без
Божанског Причешћа узалуд трудимо.
Јер многи често изискују сами од себе разне врлине, надајући се да ће се спасти
сами и без честог Причешћа. Али то је скоро немогуће, јер они не желе да се потчине
Божијој Вољи, која се састоји у томе да се често причешћују, сагласно црквеном
чину, то јест свакој служеној Литургији, када се они скупљају у храму. Таквим
људима Бог говори преко пророка Јеремије: “Оставише Мене извор живе воде, и
ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде” (Јер.2,
13). Другим речима, оставили су извор врлина и дарова Светога Духа и ископали су у
себи студенце, који су пробушени на дну и не могу да задржавају воду. И поново Бог
говори преко пророка Исаије: “Премда Ме сваки дан траже и ради су знати путеве
Моје, као народ који твори правду и не оставља суда Бога својега; исту од Мене
судове праведне, желе приближити се к Богу. Зашто постисмо, веле, а Ти не погледа,
мучисмо душе своје, а Ти не хтје знати? Гле, кад постите, чините своју вољу и
изгоните све што вам је ко дужан. Ето постите да се прете и свађате и да бијете
песницом безбожно. Немојте постити тако као данас, да би се чуо горе глас ваш. Таки
ли је пост који изабрах да човјек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју
као сита и да стере пода се костријет и пепео? Да ли ћеш звати пост и дан угодан
Господу?” (Ис. 58, 2-5). Другим речима, они Мене траже сваки дан и желе да спознају
премудрост Мојег Промисла, као народ који је тобоже био праведан и сачувао
заповести Божије, и говоре: “Зашто Ти не видиш Господе да смо ми постили? Зашто Ти
не желиш да знаш да смо ми толико страдали?” И одговара Бог: “Не чујем вас, зато
што када постите поново остварујете своје зле жеље. Такав пост и такво страдање Ја
не желим. Али чак и ако ти распростреш уместо кревета тканину за вреће и пепео, ни
такав пост Ја не примам”.
Трудови се прихватају и врлине доносе корист само онда када се врше по Вољи
Божијој. Воља Божија се састоји у томе да радимо онако како нам заповеда наш
Господ, Који нам каже: “Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вечни” (Јн.
6, 54). То није само заповест, већ заповест над свим заповестима, јер она
представља потпуну снагу и неодвојиви саставни део осталих заповести.
Дакле, љубљени мој, ако желиш да у свом срцу разгориш божански пламен, и да
задобијеш љубав према Христу, а са њом и све остале врлине (добродетељи), често
приступај Светом Причешћу – и тада се наслађуј тиме чиме желиш. Јер је немогуће
било коме да не љуби Христа и да не буде љубљен од стране Њега, ако се он
непрестано причешћује Његовим Светим Телом и Крвљу. То се дешава природно. И
послушај како се то дешава.
Неки не разумеју зашто родитељи воле своју децу, као и зашто деца такође воле своје
родитеље. Одговарамо: нико никада није омрзнуо самог себе и своје тело. Пошто деца
добијају своје тело од тела својих родитеља и посебно зато што се хране мајчинском
крвљу у мајчиној утроби, тако и после рођења (јер млеко, природно, није ништа друго
него крв која је постала бела), зато ја и кажем да је за њих (децу) природни закон
да љубе своје родитеље, као и за родитеље да воле своју децу. Јер су деца и зачета
од тела својих родитеља. На тај начин ти људи који се често причешћују Телом и
Крвљу нашега Господа, ће природно разгорети у себи стремљење и љубав према Њему – с
једне стране, јер то живоносно и животворно Тело и Крв толико загревају љубав код
оних који се причешћују (чак и код оних најтврђа срца), уколико се често
причешћују; а с друге стране, зато што наша љубав према Богу није нешто страно за
нас, већ је природно посејана унутар нашег срца, чим се родимо у телу и у духу
светим Крштењем.
Шта још добро би ти хришћанине желео да добијеш, а да ниси добио Светим Причешћем?
Хоћеш да славиш сваки дан? Хоћеш да славиш Светли Васкрс када пожелиш и да се
радујеш неизреченом радошћу у овом тешком животу? Тада непрестано прибегавај Тајни
и Причешћуј се са дужном припремом, и тада ћеш се насладити тиме чиме желиш да се
наслађујеш. Јер је истинита Пасха и истинити празник душе – Христос, Који се
приноси на жртву у Тајни, како каже Апостол, а за њим и Божанствени Златоуст:
“Четрдесетница је само једном годишње, Пасха – трипут недељно, а некада и четири
пута, тачније толико пута колико ми пожелимо, јер Пасха – то није пост, већ
Приношење (Просфора) и Жртва, која се приноси на сваком сабору22. А то да је то
заиста тако чујемо од Павла: “Пасха наша је Христос заклан за нас” (1Кор.5, 7).
Тако да сваки пут када са цистом савешћу приступас Тајни, ти врсис Пасху. Не тада
када постиш, већ када се причешћујеш том Жртвом. Јер оглашени никада не врше Пасху,
иако посте сваке године, зато што се не сједињују са Приносом (Просфора), то јест
не причешћују се”. И супротно томе: “И онај који не пости, када се присаједињује
Причешћем, ако прилази са чистом савешћу Тајни, извршиће Пасху – било то данас,
сутра, или било који дан. Јер се припрема не оцењује бројем дана већ чистотом
савести”23. То јест најбоља припрема за Причешће се не састоји у томе да одбројиш
осам или петнаест или четрдесет дана и да се тада Причестиш, већ у томе да очистиш
савест. Дакле, они који иако посте пред Пасху (Васкрс), али се не причешћују на
Пасху, такви људи не славе како каже тај Божанствени Отац. Ти који нису спремни да
се на сваки празник Причесте Телом и Крвљу Господњом, не могу да славе ни недељу,
ни друге празнике у години, јер ти људи немају у себи узрок и повод за славље, који
је Најслађи Исус Христос, и немају ту духовну радост која се рађа од Божанског
Причешћа.
Апостол Павле у Посланици Јеврејима говори то исто само на други начин: “Жртава и
дарова нијеси хтио, али си ми тијело приправио” (Јевр. 10, 5), сто знаци: “Господе!
Ти не желиш да Ти приносим све друге зртве и приносе, Ти само хоћеш да ја приступам
Божанским Тајнама и да се причешћујем Свесветим Телом Твога Сина, Које си Ти
уготовио на Светом Престолу, јер је таква Твоја Воља”. Зато желећи да ти покажеш да
си спреман на послушање, Апостол каже: “Ево дођох да учиним вољу Твоју, Боже мој, и
закон је Твој у мом срцу” (Јевр.10, 9; Пс.39, 8-9). То јест идем да чиним вољу
Твоју потпуно спреман и да испуњавам закон Твој од свег срца мојег. Зато ако желимо
да се спасемо, онда треба са радошћу и љубављу, као синови Божији, да испуњавамо
вољу Божију, и заповести Његове, а не са страхом као слуге. Јер страх чува испуњење
старих заповести, а љубав – јеванђељских. Другим речима, они који су били под
законом су испуњавали заповести и законске поставке из страха, како не би били
кажњени и подвргнути мукама. Ми хришћани пошто се више не налазимо под законом
треба да испуњавамо заповести из Јеванђеља не из страха, већ из љубави, као синови
треба да вршимо вољу Божију.
Воља Бога и Оца, по Његовој Благој Вољи од самог почетка се састојала у томе да
створи Тело за Јединородног Сина Свога, Господа нашега Исуса Христа, како каже
Апостол, то јест да се Његов Син оваплоти и пролије Крв Своју ради спасења света. И
да би се ми сви хришћани причешћивали Његовим Телом и Његовом Крвљу, и да би
посредством честог Причешћа и у овом животу били сачувани од ђаволових замки, и да
када дође до изласка наше душе она узлети као голуб, у слободи и радости на небеса,
и да је уошпте не муче духови поднебесја.
О томе сведоче и многи други Светитељи. Свети Климент каже: “Причестивши се Часним
Телом и Часном Крвљу Христовом, заблагодаримо Ономе Који нас је Удостојио да се
Причестимо Његовим Светим Тајнама и замолимо Га да нам оне не буду на осуду, већ на
спасење и остављење грехова”26.
Василије Велики каже: “И удостој нас да се неосуђено Причестимо Пречистим и
Животворним Твојим Тајнама на остављење грехова”27.
А Божанствени Златоуст каже: “Нека нам Причешће буде на трезвеност душе и остављење
грехова”28 то јест да те Тајне послуже онима који се причешћују на очишћење душе и
опроштај грехова.
И међутим рећићу ти још нешто више. Ако ти брате мој приступаш Тајнама често и
достојно причешћујући се тим већним, препрослављеним Телом и Крвљу Господа нашега
Исуса Христа, и постајеш сателесник и сакрвник Христу, животворна сила и дејство
тог Пресветог Тела и Крви у васкрсење праведних оживотворава и твоје сопствено тело
прослављено Христовим Телом и оно ће васкрснути као нетрулежно, како у Посланици
Филипљанима пише Божанствени Апостол: “Који ће преобразити наше понижено тијело да
буде једнако тијелу славе Његове, по сили да може све себи покорити” (Флп.3, 21).
Сву ту славу и дарове, та велика и натприродна добра, о којима смо досад говорили,
добија сваки хришћанин, када се са чшистом савешћу причешћује Божнаским Тајнама
Најслађег нашег Исуса Христа, - и друге, још веће о којима ми ради малог простора
нећемо говорити.
ГЛАВА 3
О томе да ако неко дуго чека да се Причести чини себи велику штету
Све супротно оном претходно реченом подразумева ретко причешћивање хришћана, јер
онај ко одлаже Причешће нема никакву припрему, није пажљив и нема брижљиво чување
од злих помисли. Узрок одлагања Причешћа је тај што онда такав човек упада у
лењост, и хлади се топлина страхопоштовања и Божанске љубави. Одлагање му омогућава
да безбрижно и непажљиво проводи живот, немајући страха у својој души, уздржаности
у осећањима и предострожости у својим покретима, а такође му дозвољава и потпуну
самовољу у узмању хране, изговарању појединих речи, гледању нерпикладних призора и
слушању неприкладних ствари, тако да он постаје сличан коњу, који немајући узде
упада у провалију греха. И то се заиста дешава свима онима који одлажу
причешћивање, што спознајемо у свакодневном искуству и пракси.
Чуде ме они хришћани који су колико је то могуће достојни, али који такође не журе
да се Причесте. Како они могу да добију освећење и радост од Бознаксих Тајни, како
је рекао Кавасила, чије смо цитате навели у почетку? Како они могу да угасе огањ
својих страсти, ако се не причешћују Пречистим Тајнама, које изгоне сваку слабост,
умирују и умртвљују телесне и друге страсти, сагласно светом Кирилу?
Како они могу да очисте свој ум, просвете свој разум, да оснаже душу не
причешћујући се Телом и Крвљу нашега Господа, Који и јесте истинско очишћење,
истинска лепота, истинско просвећење и благородност душе, како нам је претходно
рекао божнаствени Златоуст?
Или како могу да побегну од тог мисленог фараона и из Египта горког и пропратног
греха, када нису запечаћени Часном Крвљу Христовом, како је говорио Григорије
Богослов? Или како они могу у свом срцу да распламсају Божанску љубав, духовну
радост, Божански мир и остале плодове и дарове Светог Духа, не причешћујући се
Телом и Крвљу љубљеног Сина Очевог и Јединосушног Светом Духу, Који и јесте наша
непрекидна радост и мир, према речима Апостола (погл. Еф. 2, 14) и извор свих
добара?
Ја не знам и чудим се како хришћани данашњих времена могу да празнују недељу, или
друге празнике у току године и да се духовно радују истинском радошћу ако се
непрестано не причешћују Божанским Причешћем, које и јесте узрок и повод за свако
славље и свечаност.
Преподобни Паладије прича како је ава Макарије Египатски исцеливши жену која је под
утицајем ђавола људима изгледала као коњ, дао јој следећи савет и рекао:”Жено,
никада не одступај од Причешћа Светим Христовим Тајнама, већ се често Причешћуј,
јер је ђаволски утицај деловао на тебе пошто се ниси Причестила пет недеља, и зато
је ђаво нашао простора и мучио те”31.
Чујете ли браћо моја какве невоље трпе они који се не причешћују често, већ се
удаљују од Тајни? Чујете ли да постају и поседнути, и да се претварају у неразумне
животиње, као што се у древно време цар Набукодоносор преобразио у бика? И они то
праведно преживљавају јер могу од људи да постану богови по благодати захваљујући
непрестаном Божанском Причешћу, али то не желе, већ удаљујући се од Божанског
Причешћа, губе и људски лик који поседују и постају неразумне животиње, предајући
се у власт сатани како каже Псалмопевац: “Погинуће они који удаљују себе од Тебе”
(Пс.72, 27). То јест, Господе ето како потпуно гину они који се удаљују од Твоје
благодати.
Дакле, браћо моја, пошто нам ретко причешћивање доноси тако велике и неизречиве
невоље, а често Причешће нам дарује толико висока, велика, небеска и натприродна
добра и у овом и у будућем животу, зашто онда толико одуговлачимо са причешћивањем?
Зашто се уз потребну припрему не спремамо за Причешће Божанским Тајнама, ако не
сваки дан, а онда барем сваке суботе или недеље или сваког празника? Требало би да
са великом радошћу често прибегавамо Светој Трпези и сједињујемо се са Најслађим
Исусом Христом, Који и јесте сав наш живот, дисање, биће и сва нада и спасење наше,
да бисмо заувек били сједињени и нераздвојни с Њим и у овом и у будућем животу. Ми
се међутим саглашавамо и радујемо томе да одлажемо причешћивање и да удаљујемо себе
од Њега.
Ако нас неко и на један дан лиши свакодневне трпезе, која се састоји од телесне
хране, ми смо тужни и узнемирени, и то нам се чини већим злом, него што се на дан,
и на два, и чак и читаве месеце лишавамо духовне и небеске Трпезе Божанских Тајни.
О великог безумља, које чине данашњи хришћани не видећи разлике између телесног и
духовног! Јер прво прихватају са свом љубављу, а друго уопште не желе.
Многи богољубиви хришћани троше много новца, улажу велике напоре, подносе многе
опасности и на мору и на копну како би се у Јерусалиму поклонили Живоносном Гробу
Господњем и другим светим местима. И затим се радују када их називају поклоницима
тих светиња. Многи пошто чују да се у неком далеком месту налазе свете мошти неког
Светитеља, одлазе с великом припремом како би му се поклонили и добили благодат и
освећење.
Ах, браћо моја, када би ми само једном мисленим очима наше душе видели каквих се
високих и великих блага лишавамо, не само да би се непрестано причешћивали, већ би
уложили све своје снаге да се припремамо и причешћујемо и сваки дан ако за то
постоји могућност.
Дакле, ако смо досад били немарни у односу на Свето Причешће, одсада и надаље,
молим вас из дубине свог братског срца, да се пробудите из тешког сна лењости, и да
се припремите и потрудите. И ако неко од оних који имају духовну власт покуша да
нас спречи у овом богоугодном делу, да одмах не охладнимо топлоту своје решености и
да не очајавамо, не, већ да паднемо на колена, и целивамо као блудница његове ноге,
и упорно куцамо на врата молећи за дозволу. И наравно, не верујем да би неко био
толико тврда срца да нас спречи видећи нашу пламену спремност да приступимо Светом
Причешћу. И више од тога, без обзира колико он био суров, и немао страха да наруши
тај погубни обичај установљен у таквој одлуци, његово срце би попустило и дао би
нам дозволу да учинимо оно што желимо.
ПРИГОВОР 1
Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде
неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само
свештеници могу то да раде. И ако ти хоћеш да се често причешћујеш онда и ти кажу
постани свештеник.
Таквим људима не одговарамо нашим сопственим речима, већ речима Светог Писма,
светих Сабора, Светих и учитеља Цркве. Ми кажемо да се свештеничко служење састоји
у томе да они приносе Божанствене Дарове и да се њиховим посредством, као органима
Светог Духа, Његовим силаском врши освећење тих Дарова. А они такође заступају
народ пред Богом и испуњавају друга свештенодејства, које не може да врши неко ко
није посвећен у свештенички чин. Када дође време за Причешће и они сами се спремају
да се Причесте, и тада се ни у цему не разликују од мирјана или монаха, сем тога
што свештеници предају [Тајне], а мирјани их примају, а разлика је и у томе што се
свештеници причешћују у олтару и то непосредно, без свете кашичице, а мирајни и
монаси - ван олтара и то светом кашичицом.
Јов Амартол пише у књизи "О Тајнама": "Сво саврштенство и циљ и дело [Литургије] се
састоји у Причешћивању животворним и страшним Тајнама и Светињама. Зато се они
најпре дају свештеницима у олтару, а затим народу који се припремио и који се
налази ван олтара".
Претходно споменути Јов каже још да онај човек који је достојан може да се
причешћује сваки дан и то на исти начин како то раде свештеници, и то без разлике –
оно што важи за свештенике важи и за мирјане, мушкарце и жене, децу и старце - или
простије речено за све хришћане без обзира на узраст и чин.
Ја се само чудим и не знам да ли постоје такви свештеници који удаљују оне који
приступају Тајнама. Јер они се чак нису ни замислили о томе да су речи које они
сами говоре - лаж. Јер они сами на крају Литургије гласно призивају све верне,
говорећи: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите". То јест приђите Тајнама
и Причешћујте се; а затим се опет сами одричу својих речи и удаљују оне који
приступају. Ја не знам како би се могло назвати овако лоше дело.
ПРИГОВОР 2
На овај приговор ми одговарамо да они који желе да докажу своје мишљење имају
обичај да наводе себи у помоћ или изреке из Светог Писма, или изреке неког
Светитеља, да не би сви увидели кукицу на мамцу. "Јер, - каже Божанствени Златоуст,
- лаж, када жели да се у њу поверује, ако не стави у своју основу прикривену, али
не и трајну истину, не може бити прихваћена и не може се у њу поверовати"37. Тако
раде и ови благословени.
И зато они не треба да говоре само то што је Златоуст рекао да су божнаствени Оци
одредили пост од 40 дана, у које ми постимо и причешћујемо се, већ треба размотрити
и то што претходи овим речима, као и то што следи за њима, и шта у тој истој беседи
наводи тај Божанствени отац, и којим поводом као и коме је упућена беседа. Они који
нам приговарају тврде и доказују да је Божанствени Златоуст ограничио употребу
Божанског Причешћа само на дане Пасхе. Ако присталице причешћивања само једанпут у
току четрдесет дана то заиста желе и да докажу онда су они дужни или да се сагласно
свом мишљењу причешћују само једном годишње на Пасху, и да постану као ти људи,
којима се тада обраћао Златоуст, или треба да имају десет Великих постова годишње
односно толико постова колико пута они сматрају да је могуће Причестити се.
Ако им се прво не свиђа, а друго не могу да испуне, нека заћуте, и нека не криве
друге и божанственог Златоуста и нека га по том питању не представљају као
противника не само Апостола и Васељенских и Помесних Сабора и многих других
богоносних отаца који говоре о непрестаном Причешћивању, већ и противником самих
себе јер он више од других пише о непрекидном Причешћивању и у многим другим
беседама, као и у овој, говорећи: “Не предлажи ми то, већ ми докази да је Христос
наредио да се тако ради, јер ја ти указујем на то да је Он наредио да се ради
супротно, јер нам Он није само заповедио да се проучавају дани, већ нас је и
ослободио од те потребе.
Послушај, шта каже Павле, - када спомињем Павла, онда говорим о Самом Христу, јер
је Христос био тај Ко је покретао Павлову душу. Дакле, шта он каже? “Гледате на
дане и мјесеце, и времена и године. Бојим се за вас да се не будем узалуд трудио
око вас (Гал.4, 10-11) и проповедао вам Јеванђеље”.
И поново он каже: “Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу
обзнањујете, докле не дође” (1Кор.11, 26). Рекавши “кад год” учинио је господином
онога ко жели да се Причести, ослободивши га сваког посматрања дана. Јер Пасха и
Четрдесетница нису једно те исто, већ је Пасха – једно, а Четрдесетница – друго.
Јер Четрдесетница је само једном годишње, а Пасха трипут недељно, а понекад и
четири пута, тачније толико пута колико ми зажелимо, јер Пасха – није пост, већ
Приношење и Жртва, која се приноси на сваком сабору” то јест Света Литургија и
Божнаско Причешће, које се врши на њој. А да је то заиста тако, послушај Павла који
каже: “Пасха је наша Христос, заклан за нас” (1Кор.5, 7). Тако да сваки пут када са
чистом савешћу приступаш Тајни, ти вршиш Пасху. Не тада када постиш, већ када се
причешћујеш том Жртвом.
Јер оглашени никада не врсше Пасху, јер се не причешћују, иако посте сваке године.
А она који не пости, када прима Причешће, ако са чистом савешћу приступа Тајни,
врши Пасху – било то данас, сутра или било ког другог дана. Јер се припрема не
оцењује временским периодом, већ чистом савешћу.
И поново он каже: “Знам да многи од вас по навици, ради празника, приступају тој
Светој Трпези. Требало би међутим, како сам много пута раније говорио, не пратити
празнике, када се спремате да се Причестите, већ чистити савест и после тога
приступати Светој Трпези. Јер порочан и нечист човек, неће бити достојан чак и ако
се на празник причешћује тим Светим и страшним Телом. А онај ко се очистио
захваљујући брижном покајању и омивши своја прегрешења је достојан да се Причести
Божанским Тајнама и на празник и увек и да се наслађује Божанским Даровима. Али
пошто неки то не знам зашто пренебрегавају, многи се, чак будући пуни хиљадама
зала, када виде да је празник и буквално будући побуђени самим даном, причешћују
Светим Тајнама, које по закону нису достојни чак ни да виде”40.
Дакле, ево како Божанствени Златоуст не само отворено уверава у својим намерама и
мишљењима оне, који воле да чују истину, већ и пророчки оповргава тај обичај
четрдесетодневног поста, који су многи приметили.
Што се тиче четрдесет дана, о којима говори као о данима које су установили свети
Оци, онда ће ово објашњење бити једноставно за онога ко о томе жели да разговара.
Ми ћемо међутим сада још да наведемо неке ствари за оне који још увек сумњају.
Или је могуће, каже он, да су је установили Оци Првог Сабора, јер су јој додали и
Велику Страсну Седмицу, како он сам говори о томе на другом месту: “Зато су оци
предложили поприште поста, да би имали времена за покјање и да би очишћени и
омивени приступили Тајнама”41.
ПРИГОВОР 3
Неки људи приговарајући говоре да је циљ с којим Свети Оци поучавају непрестаном
Причешћивању тај да се потпуно не удаљимо од Присаједињења Божанским Тајнама. Ако
се неко са великим страхом и са страхопоштовањем ретко причешћује и са великим
страхопоштовањем приступа Тајнама, онда се он достојно причешћује
Ми бисмо желели да упитамо оне који ово говоре да нам покажу одакле и на основу
којих доказа су они знали намеру Христа и Светих? Можда су се они узнели на небо,
као Павле, и тамо то чули? Али Павле је чуо неизречиве речи, које човек не може да
изговори. А како су они то могли да кажу? А ако је то нешто друго, зашто то онда
није записано у књигама наших Божанствених Отаца? А ако је написано, а ми нисмо
нашли, онда их молимо да нам покажу где су нашли.
Само страх, с којим они приступају Тајни није по Богу, како каже пророк: “Дрхтаће
од страха, где страха нема” (Пс.52, 6). Јер страх треба да постоји тамо где се
преступају заповести, али не и тамо где постоји покорност и послушање. И
страхопоштовање таквих није истинско, већ извештачено и лицемерно, јер истинито
страхопоштовање поштује Господње речи и заповести и не пренебрегава их. То што
говоре људи који ово приговарају нема за циљ да хришћане учини пажљивијим и са више
страхопоштовања у односу на Свето Причешће, већ да их лиши одважности и потпуно
одвоји од њега, па самим тим приведе духовној погибији.
И он поново каже: “Свето Тело Христово оживотворава оне у којима се налази, и чини
их вечним, сјединивши се са нашим телима. Под телом се не подразумева неко друго
тело, већ оно које одговара природи Живота”, то јест Бога. “Оно има у себи сву
[Божанску] силу с њим сједињене Речи и бива испуњено Његовом [Божанском] енергијом,
посредством које се све оживотворава и одржава у животу. И пошто ствари стоје баш
тако, то нека знају ти крштени [хришћани], који немарно одлазе у Цркву да се
причешћују и који се на дуго време одлучују од Причешћа тиме изражавајући
извештачено и штетно страхопоштовање. Нека знају да се непричешћивањем лишавају
вечног живота, одбијајући да буду оживотворени. То постаје мамац и саблазан, иако
се то удаљавање од Причешћа прикрива плодом страхопоштовања. И зато они треба да се
труде свим својим снагама да се очисте од греха, да почну да живе богољубивим
животом, и да храбро и с љубављу приступају Причешћу Живота. Јер чемо тако победити
ђаволске обмане, и постаћемо причасници Божанске природе (Пет. 1, 4) и ућићемо у
живот и у вечност”42.
ПРИГОВОР 4
ПРИГОВОР 5
И опет: “Кога да похвалимо? Оне који се само једном причешћују? Или оне који се
често причешћују? Или оне који се ретко причешћују? Ни једне од поменутих. Већ оне
који приступају са чистом савешћу, и чиста срца, и који воде беспрекоран живот.
Такви нека увек приступају, а они који нису такви – никад. Јер приступају себи на
суд и осуду, и муку и казну”53.
ПРИГОВОР 6
Неки по питању Божанског Причешћа наводе Причу: “Кад нађеш мед, једи колико ти је
доста да не би наједавши га се избљувао га” (Приче 25, 16).
Другим речима, нека се муж и жена чувају од супружничких односа у суботу и недељу,
јер се у те дане узноси духовна Жртва, то јест служи се Божанствена Литургија, и
они треба да се Причесте.
ПРИГОВОР 7
Ми искрено говорећи не знамо ни сшта да одговоримо на ове дрске речи. Зар су према
њиховом мишљењу јеретици не само сви Свети који су подстицали вернике да приступе
Божанском Причешћу, већ и они који прихватају њихове речи. А такође – о хуле! – и
сви свештеници који свакодневно служе Литургију и причешћују се. А највише од свега
свети Аполос, који је нашироко био познат по својој светости и имао пет хиљада
ученика у послушању. О њему пиже Божанствени Јероним, који је сам дошао и видео га:
“После завршене молитве, они су оправши нам ноге и поставивши трпезу, целивали
душевно и телесно – то јест ми смо се заједно са њима Причестили Божанским Тајнама,
што они иначе раде сваки дан.
Дакле, пошто цео лик Божанствених Отаца, по свеопштем признању, представљају Свети
и слуге Христове које му непрестано служе, онда одатле следи да они који
приговарају на овакав начин, супротан горенаведеном, противурече и апостолима, и
Васељенским и Помесним Светим Саборима, а такође и Светим Оцима. И не само њима,
већ и Самом Господу, Који каже: “Онај који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот
вечни”, а такође и: “Ово чините у мој спомен” (Јн.6, 54; Лк. 22, 19); то јест сваки
дан и увек, како то тумачи Божанствени Златоуст, о чему смо раније говорили.
И тада када Божанствени Оци позивају не само здраве него и поседнуте на непрестано
причешћивање Божанским Тајнама, ти благословени при здравој памети то не прихватају
већ захтевају да они буду изнад закона.
ПРИГОВОР 8
Пошто ми као људи телесни и слаби, упадамо у многе грехе, Бог нам је дао различите
жртве за остављање грехова, које нас када их приносимо очишћују како бисмо
приступили Светом Причешћу. Тако је и милостиња жртва која очишћује грехе. Постоје
и друге спасоносне жртве за отпуштање грехова, како каже пророк Давид: “Жртва Богу
је дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети”60.
Ако ми приносимо Богу те жртве, онда чак иако имамо неке људске мане можемо
приступити Светим Тајнама са страхом и трепетом, и умиљењем, и исповешћу, као што
је то урадила крвоточива жена, плачуши и дрхтећи. Јер постоји грех на смрт, и грех
на покајање, и постоји грех који захтева додавање пластера. Непрекидно покајање
може све да исцели. Онај који приступа Светим Тајнама са страхом и трепетом, и
исповешћу, и умиљењем добија опроштај, а онај који приступа без страха и с
пренебрегавањем – добија казну. Такви не само да не добијају опроштај грехова, већ
ђаво према њима има још већи приступ. А они који са страхом прилазе Божанским
Тајнама, не само да се освећују и добијају отпуштање грехова, већ одгоне и ђавола
од себе”.
Међутим без обзира на сва та неоспорна сведочења светих учитеља Цркве, неки се и
даље не смирују и предлажу следећи приговор, говорећи:
ПРИГОВОР 9
Они који ово говоре би требало да знају шта значи “саблазан” и “изгред”, и тада да
приговарају. Јер саблазан је оно што човека удаљује од Бога и приближава га ђаволу.
Тако Василије Велики каже: “Чињење греха отуђује [човека] од Бога, и присваја [га]
ђаволу”61. Он такође каже: “Саблазан је све оно што је супротно вољи Божијој”62. И
да бисмо рекли јасније – саблазан је свака препрека постављена на путу ради
спотицања путника. Тако Пророк моли Бога да га избави од тога, говорећи: “Сачувај
ме Боже од руку безбожничких, од насилника сахрани ме, који мисле да поткину ноге
моје. Охоли ми намјестише замке и пругла, метнуше ми мрежу на пут, пређу разапеше
ми”63. То јест, сачувај ме Господе од руку грешника, избави ме од неправедних људи,
који су смислили да ставе под моје ноге нешто, како би ме оборили; горди људи или
злодуси су ми поставили замку, како би ме ухватили, и конопцима и мрежама свезали
моје ноге, постависвши на мом путу саблазни и препреке како би се спотакао.
Зато Василије Велики каже: “Ти који испуњавају вољу Господњу, треба да пројављују
непрестану одважност, чак иако се неки саблажњавају”64. Иако неки и говоре да ти се
ти који немају снаге причешћују, саблажњавајући их, нека они сами схвате да то бива
[код тих људи] последица или зависти или мржње према брату.
Дакле, ми смо у сваком делу дужни да следујући Божијим законима не дамо никакав
повод за саблазан, како не бисмо били окривљени и како бисмо од Бога добили дар
човекољубља”65.
Ево шта можемо да кажемо о саблазни. Што се тиче изгреда, то је дело које се врши
ван сваког чина. Ако се чин и закон Цркве састоји у томе да се хришћани који се
налазе на Божанственој Литургији а који нису под епитимијом - причешћују, онда како
смо раније рекли, очигледно је да изгреде чине они који се не причешћују,
преступајући самим тим законе Цркве. Зато и пророк Авакум каже: “Сунце и мјесец
стадоше у стану свом” (Песма 4)66. Другим речима, Сунце правде – Христос Бог наш –
се узнео у висину на Крсту, а месец – Црква – се утврдила у свом чину, то јест у
вољи и заповестима Божијим, од којих је претходно отпала.
Дакле они који не поштују заповести Божије, чине саблазни и изгреде, а не они који
се подвизавају по мери својих снага ради чувања Владикиних заповести.
ПРИГОВОР 10
Неки кажу да постоји правило које је записано у Часославу по коме хришћани треба да
се причешћују три пута годишње
Зашто онда ти људи желе да установе овај по душу штетан обичај? Али пошто они желе
да сакрију истину помоћу тог правила, показацемо укратко о цему у ствари говори то
правило, како би била пројављена сама истина и како нико више не би био обмањен.
Многи приговарају говорећи да пракса Причешћивања није догмат вере који би обавезно
требало поштовати
Иако често причешћивање није догмат вере, већ Владикина заповест, која се налази у
многим порукама нашег Господа, нарочито у следећем: “Ово чините у мој спомен”
(Лк.22, 19), то јест непрестано и сваки дан, док постоји овај свет. И зато се она
као Владикина заповест мора поштовати непрекидно, о чему смо говорили у првом делу
књиге.
Међутим, ти који приговарају на овај начин, самим тим показују да желе да оголе
догмате и оставе их опустошеноме од сваког црквеног опредељења и установљења. Али
ми их питамо: на чему ти догмати могу да буду засновани? Зар нам Божанствени
Златоуст није рекао, да људски живот захтева правилне догмате, а догмати захтевају
чист живот; а чист живот се рађа и достиже захваљујући божнаским заповестима,
светим законима Цркве и честим предањима и опредељењима Божанских Отаца? Дакле ако
напустимо света правила, Владикине заповести и остало, нестаће и чистог живота. А
када нестане чистог живота, тада ћемо изгубити и правилне догмате, и остаћемо
опустошени и у мраку.
Немам времена да набрајам хиљаде примера светих, који су претрпели муке и умрли за
црквене поставке и правила. И међутим постоје неки толико бестидни људи, који не
само да не страдају за истину већ јој се и противе и дрско одбацују Владикине
заповести, стављајући препреке пред оне који се причешћују, без икакве кривице или
повода. То је веома дрско понашање, ако се само сетимо да Господ чак ни самог Јуду
није одбио од Причешћа, иако је знао да је порочни сасуд зла.
Сваки дан Христос прима све оне који се причешћују и оне који су достојни очишћује,
просвећује и освећује, а недостојне одмах на почетку предаје грижи савести, а затим
их милосрдно прима уколико се исправе. А ако се не исправе, онда их предаје
различитим болестима, по речима Апостола: “Зато су међу вама многи слаби и болесни,
и доста их умире” (1Кор.11, 30).
Ти благословени, и не знајући стање оних који се причешћују, већ само ради тога да
би очували бесмислен обичај, који је установљен на штету души, праве препреке
православним хришћанима за Божанско Причешће.
Ако треба више помоћи души примерима нама блиских људи, сетимо се Апостола који
каже: “Шта чините те плачете и цијепате ми срце? Јер ја не само свезан бити хоћу,
него и умријети у Јерусалиму готов сам за Име Господа Исуса” (Дела 21, 13). Ко може
бити славнији од Јована? Или ко може бити искренији од Петра? Или ко други може да
има помисли са страхопоштовањем више од њих? [Јер су они обојица били покренути
осећањем стархопоштовања, тако што један није хтео да крсти Господа, а други није
хтео да му Господ опере ноге. Међутим без обзира на то они нису могли да наговоре
Христа].
Знам да ни свети Мојсеј ни пророк Јона нису избегли Божију казну јер су Му одбили
послушања, следујући својим расуђивањима. Нека нам сви ти свети буду пример да не
треба ни противуречити вољи Божијој, нити спречавати друге да испуњавају Божију
заповест, нити слушати оне који спречавају њено испуњење. Ако нас је Божија Реч из
ових примера научила шта не треба да допустимо, онда тим пре треба у свему осталом
да подражавамо свете, који су једном рекли: “Треба се више повиновати Богу него
људима” (Дела 5, 29), И на другом месту: “Судите је ли право пред Богом да вас
већма слушамо неголи Бога? Јер ми не можемо не говорити што виђесмо и чусмо” (Дела
4, 19-20).
И поново каже Василије: “Не треба спречавати онога који испуњава вољу Божију,
уколико он то ради по Божијој заповести или са циљем, сагласно заповести Божијој.
Такође онај који испуњава заповест не треба да слуша оне који га спречавају, чак и
ако су они прави Божији пријатељи, већ треба да остане при својој одлуци”74.
Такође: “Ако неко испуњава заповест Божију, али не по здравом настројењу [то јест
не с правилним циљем и без истинског расуђивања] међутим по свему видљивом следује
у потпуности учењу Господњем, таквога човека не треба спречавати. Јер тај човек
тако поступајући неће нанети себи штету. Понекад се дешава да људи од тога имају
користи. Међутим добро је таквог човека поучити, како би и његово расуђивање
одговарало достојности подвига”75, како би он испуњавао заповест са богоугодним
циљем. И још: “Не треба следити људска предања, када се нарушава Божија
заповест”76. И још: “Не треба дати првенство својој вољи у односу на вољу Господњу,
већ у свакој ствари треба тражити и творити вољу Божију”77.
А Божанствени Златоуст каже: “Који љуби оца или матер већма него мене није мене
достојан” (Мт.10, 37). Дакле, када чинимо неко богоугодно дело, сваки који нас у
њему спречава нека нам буде непријатељ и противник, чак иако је то отац или мајка
или било ко други”78. Игњатије Богоносац каже: “Свако ко ти говори нешто супротно
ономе што ти је Бог заповедио, чак иако можеш да му верујеш, чак и ако пости, и
чини чуда, чак и ако пророкује, нека буде у твојим очима као вук у овчијој кожи,
који убија овце”79. А Божанствени Мелетије Исповедник каже:
Не треба слушати монахе
Као ни презвитере
Када су њихове речи - безаконе
Када су њихови савети - на зло.
И не само “пезвитерима”, “монасима”!
Не уступајте ни пред самим епископима,
Ако раде нешто некорисно за душу
И говоре, и мисле
Јер ће одједном почети подмукло да вас убеђују80.
ПРИГОВОР 12
Неки се саблажњавају од тога што не могу да нас убеде својим речима (имајући у виду
да постоји забрана на непрестано Причешћивање), и у своју одбрану наводе три
закључка: прво, говоре, каноне и заповести држе архијереји; друго ми не треба да
испитујемо то што нам говоре архијереји, већ треба само простодушно да их слушамо;
и треће наводе Апостолску изреку “повинујте се учитељима вашим и будите покорни”
(Јевр. 13, 17).
На ова три дела приговора ми нећемо ништа сами коментарисати, како не бисмо
изазвали неку забуну и смутњу. Али сматрамо да је по душу штетно и ако потпуно
прећутимо. Да се нико не жали хајде да размотримо шта [у вези са тим] кажу свети.
На прву примедбу одговара Василије Велики говорећи: “Ако Сам Господ, Кога Отац
љуби, и у Коме су све ризнице премудрости и тајне, Који има сваку власт, и Који је
добио сваки суд од Оца, - ако Он Сам каже: “Он ми даде заповијест шта ћу казати и
шта ћу говорити” (Јн.12, 49), као и: “Што Ја дакле говорим онако говорим као што ми
рече Отац” (Јн.12, 50), и ако ни Свети Дух не говори од Себе, већ говори само оно
што чује од Њега81, - колико више је за нас благочестиво и безопасно тако мислити и
поступати!”82. Другим речима, ми не треба да преступамо Божије заповести, већ да их
покорно слушамо.
Такође: “Они који слушају познајући Божанско Писмо, треба да испитују то што говоре
учитељи. И то што је у складу са Писмом треба да прихватају. а то што им је страно
– да одбаце. А тих учитеља који инсистирају на таквом учењу се треба одвраћати”86.
Такође: “Они који не познају много Писмо, треба да спознају карактеристичне особине
светих по плодовима Духа [Светог]87. И треба прихватати те који их имају [у
својству светих], а одвраћати се оних који их немају”88. Такође: “Не треба се тек
тако и без испитивања бавити онима који се само претварају да говоре истину. Треба
на основу сведочења Писма препознавати свакога, [предаје ли тај учитељ истину или
лаж]”89. И такође: “Неопходно је сваку реч или дело проверити на основу
сведочанства Богонадахнутог Писма, како би добри учитељи били признати, а лукави –
посрамљени”90.
На трећи део приговора одговара Божанствени Златоуст: “Анархија је увек зло, она је
– корен многих невоља и узрок нереда и пометње. А ништа мање зло није ни
непотчињавање руководиоцима. Али можда ће неко рећи да постоји и треће зло – када
је сам руководилац зао. То и ја знам. То зло није мало, већ је много горе од
анархије. Јер је боље не бити ни под каквом влашћу него се потчинити злу. Јер се у
првом случају цчовек често спасава и често се налази у опасности, а у другом је
увек у опасности јер га воде у пропаст.
Јер нико неће имати штете од њихове нарави. Зашто? Зато што је она свима очигледна
и зато што сам учитељ, чак и ако је хиљаду пута зао, никада неће учити злу. Што се
тиче вере, ту зло није свима уочљиво да и учитељ не одбија да тако и учи. Зато “не
судите, да не будете осуђени” (Мт.7, 1) се односи на начин живота, а не на веру.
Зато је и Павле у почетку представио [пастире као истинске у свему], а затим рекао:
“Повинујте се учитељима вашим”91.
И на другом месту: “Ти кажеш да је тај човек кротак и имајући свештенички чин веома
благоразуман, а ради то и то. Не говори ми о томе да је он кротак, разуман,
благочестив, свештеник. Ако хоћеш нека то буде чак и Петар или Павле, или ангео
који је сишао с небеса, - чак ни тада нећу обратити пажњу на значај особе. Јер ја
не читам закон слуга, већ Царски закон. Када се читају Царске речи, сва значајност
слуга треба да нестане.
Зашто ми наводиш примере овог или оног? Бог ти неће судити за немарност таквих
слугу, већ за неиспуњење Његових закона. Ја сам ти заповедио, рећиће [Он теби у
судњи дан], и ти си требало да се потчиниш, а не да наводиш пример другога или да
будеш радознао у погледу злих дела другог.
Јер је и велики Давид сагрешио страшним грехом, али да ли то значи реци ми да нама
већ сада није опасно да грешимо? Зато ми треба да будемо опрезни и да ревнујемо
само за подвиге светих, а немарност и нарушавање закона – [који и њима као људима
могу да се десе] – треба с трудом избегавати. Јер нам неће судити исте такве слуге
као и ми сами, већ Сам Владика, - Њему ћемо дати одговор за све што смо у животу
урадили”92.
Ето како кажу свети. Ми браћо моја, уколико нас је Господ позвао на мир треба да се
покоравамо архијерејима, и духовницима, и учитељима ради њиховог чина који они
имају од Бога. Ако неко од њих ради нешто неразумно или нас спречава у богоугодном
делу, онда не престајмо да га молимо за то да се испуни воља Божија, да би мир,
једномислије и сагласност царовали међу нама, да би постојала љубав између пастира
и оваца, између архијереја и хришћана, између свештеника и мирјана, између
руководиоца и потчињених како не би било саблазни, постреса, раскола, подела. Јер
све то разара насше душе, и наше куће,и наше Цркве, и свако друштво и нацију. Краће
речено: да би сви ми били једно тело и један Дух, сви – с једном надом, на шта смо
и призвани, и да би Бог мира био с нама.
ПРИГОВОР 13
Неки кажу: “Ево, ми испуњавамо заповест Господњу – причешћујемо се два или три пута
годишње, и то је довољно за наше оправдање [на Страшном Суду]”
Таквим људима одговарамо да је и то добро и корисно, али да је много боље
причешћивати се чешће. Јер што се неко више приближава светлости, тим се више и
просвећује, и што се више приближава огњу, тим се више загрева, и што је ближи
светињи, тим се више освећује. Тако да ако неко чешће притупа Богу у Причешћу, тим
се више и просвећује, и загрева, и освећује. Брате мој ако си достојан да се
Причестиш два или три пута годишње, онда си достојан да се причешћујеш и чешће,
како каже Божанствени Златоуст, само се пажљиво припремај и не губи ту достојност.
Дакле шта нас спречава да се причешћујемо? Наша немарност и лењост, који нас
савладавају. И зато се не припремо колико је у нашој моћи да се Причестимо.
Зато, као и све друге заповести Божије захтевају за себе неопходно време, према
Еклесијасу: “Време за сваку ствар” (Екл.3, 17), тако се и за испуњавање заповести о
Причешћу треба одвојити одређено време. Другим речима, одговарајуће време за
Причешће је – тај тренутак, када свештеник возглашава: “Са страхом Божијим, вером и
љубављу приступите”.
Али зар се то може чути само три пута годишње? О несреће и невоље! Да би
материјално тело живело оно мора свакодневно да једе два или три пута дневно. А
несрећна душа, да би живела духовним животом, једе ту своју животворну храну само
три пута или чак једном годишње? Није ли то велика неразумност?
У противном случају, бојим се, бојим се да нам није бескорисно испуњавање заповести
– јер их ми кваримо и изопачујемо и зато не да нисмо извршиоци закона, већ његови
противници. Ми често постећи сматрамо да испуњавамо заповест Божију, а у ствари
грешимо како каже Божанствени Златоуст: “Не говори ми да они посте, већ ми докажи
да они то раде у сагласности са вољом Божијом. А такав пост уколико није у
сагласности са вољом Божијом је веће беззакоње него пијанство. Јер ми не треба да
гледамо само то шта они раде, већ и да тражимо узрок због чега они то раде. Јер оно
што се ради по Божијој вољи, чак иако се чини бесмисленим, је заиста најбоље. А оно
што се ради против Божије воље, иако се чини најбољим, је у ствари најгоре и
најпротивзаконитије. Јер дела нису добра или зла сама по себи, већ их Божија воља
чини добрим или злим”93.
ЕПИЛОГ
Ево, љубљена моја браћо, уз Божију помоћ је завршена ова књига, и сасвим очигледно
је доказано на основу сведочења и Светог Писма, и светих Отаца, да је непрестано
причешћивање Пречистим Тајнама – неопходно и душекорисно, јер се без тога не може
узрастати у љубави нашег Господа, Који нас је створио из небића, а када смо
погинули поново обновио.
Дотле докле имамо времена чинимо добро, како каже Апостол96. “Ево сад је вријеме
најбоље, ево сад је дан спасенија” (2Кор.6, 2). Да тежимо и следимо за Господом – и
тада ћемо Га пронаћи као зору, која ће нас просветити, како каже Осија, и Он ће нам
прићи као што рана и позна киша пада на земљу”97. Послушајмо Јеремију који каже:
“Станите на путевима и погледајте, и питајте за старе стазе, који је пут добар, па
идите по њему, и наћи ћете мир души својој” (Јер.6, 16). Да се покајемо од све душе
и свег срца за наш пређашњи немар и да се исправимо, како не бисмо чули речи којима
би нас кривио пророк Јеремија: “Господе! Не гледају ли очи Твоје на истину? Бијеш
их, али их не боли; сатиреш их али неће да приме науке, тврђе им је лице од камена,
неће да се обрате…Пророци пророкују лажно, и свештеници господују преко њих, и
народу је Мојему то мило.
И не мислите да једно у односу на друго има неке разлике, јер је одлука нашег
Господа била подједнака у односу на оба чина, како смо претходно рекли. Јер не
родити се потпуно, и родивши се умрети од глади – између та два случаја нема
никакве разлике.
Зато вас молим да се уплашимо Господњих речи сада, док смо још живи, да би се
спасли и да не би дрхтали тада на предстојећем Суду, не добивши никакве утехе. Да
не постанемо као они којима је Господ говорио: “Јер остависте заповијести Божије, а
држите обичаје људске” (Мк.7, ).
Што се тиче људских предања, следовање њима повлачи за собом казну што се види из
Господњих речи. А што се тиче наших сопствених помисли, које су плод људске
премудрости, Апостол нас је научио да их подвижнички одбацујемо: “Јер оружије
нашега војевања није тјелесно, него силно од Бога на раскопавање градова да кваримо
помисли и своју висину која се подиже на познање Божије” (2Кор.10, 4). [То што је
Апостол рекао се односи како на људске помисли], тако и на сваку очигледну [људску]
праведност, чак иако се трудимо да је достигнемо Бога ради. Из свега тога постаје
очигледно, каква осуда следи онима, који својим мудровањима изопачују Божије
заповести. Јер је написано: “Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи
разумни!” (Ис.5, 21). И зато је неопходно одбацити све то заједно: и ђаволске
похоте, и светске бриге, и људска предања, и сопствене жеље чак иако нам се оне
чине добронамерне"99.
Дајте да оставимо оне који желе да живе немарно, или боље замолимо Бога да им да
ревност. Пробудимо се од сна лењости и примимо топлину и љубав у срце, да би чули
духовни призив свештеника101, и да би скрушена срца приступили Тајни. Велико
пренебрегавање Божије заповести је и то што велики број хришћана долази на
Литургију, на крају које нас Господ преко свештеника позива да приђемо и Причестимо
се, и нема никога од тог великог броја позваних ко би испунио Божански призив - и
то не због неког греха или предлога, већ због бесмисленог обичаја.
Ах, браћо моја, бојим се да Господ није рекао за нас:"Јер вам кажем да ниједан од
онијех званијех људи неће окусити моје вечере" (Лк.14,24)? А сем тога - неће ли нас
Он казнити на најстрожији начин ако се не покајемо и не исправимо?
Желим нешто да вас питам: да је за време Тајне Вечере неко од Апостола рекао: "Ја
се данас не причешћујем", интересантно је шта би тада рекао Господ? Безусловно,
чини ми се да би рекао то што је рекао и Петру у време светог прања ногу: "Ако те
не оперем, немаш дијела са Мном" (Јн.13, ). Он би и на Тајној Вечери рекао онима
који се не причешћују: "Ако не будеш јео Моје Тело и не будеш пио Моју Крв, немаш
дијела са Мном".
То исто нам Господ и сада говори љубљени, на свакој Литургији: "Ако не будете јели
Тијело Сина Човјечијег и пили Његову Крв, немате живота у себи" (Јн.6, 53), уколико
неко лишава себе такве небесне благодати не зато што има препреку због својих греха
и што је одлучен од Причешћа од стране свог духовника, већ само због једног
бесмисленог обичаја.
И знам да ће само мали број ово чути због нашег таквог жалосног стања, без обзира
колико ја говорио на ову тему. Јер је многима отежао слух тако да не могу да чују,
како је рекао Исаија.
А за те малобројне ћу навести још један пример и тиме ћу завршити. Замислите да
неки цар седи на високом трону, који се налази ван дворца, на некој равници, а пред
њим стоје сви кнезови, официри, и сви војни одреди са великим страхом и трепетом. И
ако би тај цар заповедио некоме од њих да иступи и пође ка њему, како би му дао
неко наређење, а неки други позавидевши му због његове близине цару, покушали да га
одговоре од испуњења царске наредбе, реците ми да ли би их он послушао и изразио
пренебрегавање у односу на цара? Мислим, да он не би обратио ни најмању пажњу на те
људе, већ би са великом спремношћу потрчао ка цару, сматрајући за велику част и
славу да испуни његову наредбу.
Дакле, ако у односу на смртног цара желимо да покажемо да смо толико послушни,
зашто се не би потрудили да будемо још послушнији у односу на Цара Небеског и нашег
Владику? Земаљски цар може да нас лиши части, славе и имања - свега тога, што данас
или сутра уништава смрт. А ко тада може да умоли Бога Који може да нас осуди на
вечну смрт?
И зато смо сада дужни да се покајемо, пре него што наступи тај час. Дужни смо да
одбацимо ђаволске жеље и људске обичаје. Дужни смо да испуњавамно заповести Божије,
и припремајући се неопходном припремом, често причешћујемо Телом и Крвљу Господа
нашега Исуса Христа, како би се укрепили у Божијој благодати, захваљујући Божанском
Причешћу. И тако укрепљени да сваки дан творимо на земљи вољу Божију, благу, и
доброугодну, и саврешну, како је творе Ангели на Небу. А ако нас неко буде
спречавао у томе, тада треба да га као и у односу са духовним оцем, дуго уверавамо
са сузама у очима, дотле док га на било који начин не убедимо да нам дозволи да се
удостојимо да задобијемо Духа у нашим срцима са савршеним осећајем и свешћу о томе.
И овде и тамо нека се удостојимо да заједно са Ангелима и Светима славимо Оца, и
Сина и Светога Духа - Јединицу у Тројици, и Тројицу у Јединици, безгранично
саврешног Бога, у векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. Погл. "Христиос за све умрије да они који живе не живе више себи, него Ономе
Који за њих умрије и васкрсе" (2???.5:15). - Прим.прев.