ЛОГОПЕДСКЕ ВЈЕЖБЕ

Логопедија се бави етиологијом, симптоматологијом, логопатијом, дијагностиком и

третманом патологије вербалне комуникације.
Патологија вербалне комуникације узрокује појаву логопатије односно говорно-језички
поремећај.
Патолошки говор је онај који фонолошки, лексички, синтаксички и смисаоно не одговара
узрасту пацијента и говорно-језичким нормама његове средине.

Говорно-језички поремећаји манифестују се у пет основних видова:

1. Фонолошко-артикулациони су најбројнији и подразумијевају неправилан изговор
гласова, односно поремећај артикулације (Dyslalia). У просјеку већина деце је поласком
у школу у стању да изговара свих наших 30 гласова. Уколико то нека нису, за њих се
каже да су артикулационо незрела, односно да имају поремећену артикулацију. За
изговор гласова постоје физиолошке норме које диференцирају патолошки развој од
нормалног изговора. Индивидуална помјерања могу постојати у оба правца, што значи
да има дјеце која већ са три године располажу свима гласовима, док друга касне по
годину-две дана.
Дислалију карактерише:
- дисторзија гласова, која означава постојање изговорног гласа али његов квалитет не
одговара захтјевима правилног изговора. Најчешћи типови дисторзованих гласова су:
 интердентални сигматизам (врскање) који представља међусобно избацивање језика за
време изговора одређених група гласова,
 латерализација гласова (шушкање) која настаје услијед бочног усмјеравања ваздушне
струје за оне гласове за које је неопходно да ваздух струји уздуж средине горње
површине језика,
 назализација (уњкање) настаје ако ваздушна струја пролази кроз нос приликом
изговарања неких или свих гласова осим гласова м, н, њ за које је носни ток ваздушне
струје неопходан,
 недефинисана дисторзија која се најчешће испољава као комбинација сигматизма и
латерализације, или сигматизма и назализације
- супституција означава патолошку појаву на школском узрасту која се огледа замјеном
оних гласова које дјеца не могу да изговоре гласовима које већ изговарају,
- омисија представља потпуно изостављање непознатих гласова, најчешће у гласовним
скупинама.

У дјеце у основној школи често се срећу:

- ротацизам (недостатак гласа р-поред омитовања он може бити супституисан или
дисторзован као меко непчано француско, ресично, невибраторно, грлено...),
- ламбдацизам (поремећај изговора гласа л) као и
- проблеми са изговором африката (артикулационо помјерање уназад односно
унапријед, сажимање гласова у један глас, супституција и варирање односно њихов
правилан изговор у неким а неправилна употреба у другим ријечима као и сигматизам,
латерализација, назализација).
Већина артикулационих поремећаја се огледа у два вида:
- неправилна артикулација и
- поремећај аудитивне перцепције (проблем дискриминације фонема)

Дискриминација фонема. Међу гласовима постоје акустичка сличност и акустичка разлика.

Дијете које замјењује гласове не увиђа разлику између њих (аудио-моторна представа
гласова је неиздиференцирана). Аудитивна перцепција се развија зависно од спољних
утицаја-ако су они добри и њен развој је добар. Фазе аудио-перцептивног развоја су:
- увиђање уопште,
- увиђање симиларитета,
- увиђање дистинктивних разлика (дискриминација)
Изговор гласова зависи од изграђених аудитивних представа гласова, тако да до формирања
погрешног изговора долази пошто су и представе о тим гласовима погрешне. Између
аудитивних представа о гласу и артикулационо-моторних остварења постоји тијесна веза,
тако да се мора говорити о аудио-моторној представи гласова.

Артикулациони поремећаји су најчешће саставни дио сљедећих одступања:

- ринолалије
- дисфазије
- афазије
- муцања
- тахифемије
- неких дизартрија

2. Језички поремећаји се огледају као потпуно одсуство говора или као прелазни облици
недовољне развијености језичких облика и структура. Ако се на језик гледа као на
способност разумијевања и способност изражавања, онда се језички поремећаји могу
испољити као:
- неспособност разумијевања говора,
- неспособност изражавања говором,
- неспособност разумијевања и изражавања говором

Језички проблеми се испољавају код дјеце са:

- недовољно развијеним когнитивнм способностима,
- оштећењем слуха,
- закаснелим језичким развојем,
- неуролошким промјенама,
- тешкоћама насталим животом у субкултурним срединама (недовољни подстицаји)

Могућа су одступања у разним областима језика:

- артикулација - не мора бити израз језичке инсуфицијентности, али је код тежих
језичких недостатака увек оштећена
- врсте речи - речи које изражавају апстракцију и које су ретко у употреби, могу својим
значењем бити потпуно непознате дјеци. Недостатак може постојати у:
 прилозима,
 приједлозима,
 свезама,
 именицама,
 глаголима.

- Семантика - ријечи имају оно значење које су дјеца упознала у конкретној ситуацији.
Да ријеч може имати више значења ова дјеца откривају постепено уз честе грешке у
говору. Нарочито су неспособна да граде нове ријечи са префиксом и суфиксом и да
откривају нова значења.
- Морфологија - недостатак није толико изражен у врстама ријечи, колико у сиромаштву
њихових облика. Код именица се не користе сви падежи, многи облици заменица су
страни, не гради се будуће време, неправилно користе помоћне глаголе и глаголске
наставке ознаку лица, облици присвојних замјеница и градивних придјева су често
неправилни.
- Синтакса - елементарна реченица је добра, али недостају проширене реченице, док су
сложене сувише компликоване. Владају исклучиво стереотипним редом ријечи,
синтаксички редослед ријечи им је стран. Неправилно граде упитно-одречне реченице,
погодбен начин и зависне реченице су ван њиховог језичког искуства. Велики је
раскорак између између унутрашњег језика дјетета и вербализованог исказа.

Најчешћи језички поремећаји су:

- алалија (Alalia-неразвијен говор. У зависности од тога које су способности више
оштећене може се говорити о сензорној и експресивној алалији).
- развојнa дисфазија (патолошки говор који касно започиње, споро се и неправилно
развија, испољава се у виду немогућности склапања реченице и употребе граматичких
облика, падежа, времена, прилога, предлога и свеза, у оскудном речнику и ограниченом
броју апстрактних појмова. Постоји слаба способност разликовања гласова, њихово
изостављање, замењивање и погрешан изговор. Она је често праћена, поред језичких и
другим перцептивним и моторним сиптомима).
- афазија (Аphasia-потпуни или дјелимични губитак језичких способости, усљед трауме,
и обољења говорних области мождане коре, у особа које су пре тога имале нормалан
говор. Губитак језичких способности огледа се у тешкоћама присјећања и памћења
ријечи, у тешкоћама њиховог изговарања и повезивања у веће мисаоне целине. Ако је
претежно оштећен сензорни пут, говори се више о сензорној афазији, а ако обољела
особа има веће тешкоће са испољавањем говора онда о моторној афазији. У пракси су
реијтки чисти типови, најчешће претеже један или други облик).

3. Поремећаји говорног ритма и темпа отежавају реализацију говорног исказа у виду

оштећења супрасегментне структуре говора. Они доводе у питање говорну флуентност и
могућност нормалне комуникације. У поремећаје говорног ритма и темпа убрајају се:
- Разни типови муцања (Dysarthria spastica):
 Физиолошко - непатолошко, кроз које пролазе многа мала деца док су у говорном
развоју. Она застају, затежу, чешће понављају ријечи и фразе. Везано је искључиво за
период говорног развоја, односно за узраст између 2-5 година живота. Сматра се да је та
појава једна од фаза језичког развоја детета, која ишчезава ако је правилан став
родитеља и свих лица која долазе у додир са дјететом)
 Примарно - још није право муцање, иако такав говор већ привлачи пажњу слушаоца.
Застоји у говору су чешћи, чешће се понављају гласови и слогови, присутни грчеви су
клоничног типа тако да дијете без икаквог напора понавља елементе говора. Дијете са
примарним муцањем треба укључити у индиректну терапију преко родитеља.
 Транзијентно – представља прелазни облик између примарног и секундарног муцања.
Муцање је учесталије и напорније, клонични грчеви се мешају са тоничним, дијете
показује знаке напрезања како би савладало грчеве и постаје свјесно својих говорних
тешкоћа. Транзијентно муцање није константно, јављају се периоди доброг говора, па
чак и повремено ишчезавање свих симптома. Ако се транзијентно муцање јави треба одмах
приступити говорној корекцији.
 Секундарно – право муцање са општом напетошћу мускулатуре целог тијела, страхом од
говора и говорних ситуација, тиковима и одбрамбеним механизмима...Неопходно је
одмах тражити помоћ логопеда.
 Абруптно муцање – нагла појава муцања, као резултат патолошки повишене
емоционалне реакције личности на физичку и психичку трауму. Узрок је скоро увијек
познат. Потребно је да се родитељи што пре јаве логопеду.
- Патолошки убрзан говор са озбиљним оштећењем гласова, слогова па и ријечи, због
брзоплетог, непрецизног изговарања (Tachylalia),
- Спор говор (Bradylalia).

4. Поремећаји гласа (Dysphonia), представљају разна одступања основног ларингеалног

гласа. Ова одступања се могу односити на:
- висину,
- јачину,
- брзину,
- квалитет.
Висина основног гласа зависи од дужине гласница и величине ларингеалног простора.
Дуже гласнице производе дубље гласове, а краће више, слично виолинским жицама. До
промјене гласа у пубертету долази усљед наглог ширења ларинкса и продужавања гласница
и та појава се сматра нормалном развојном фазом а не патолошким процесом. Индивидуална
варирања висине гласа зависе од акцента ријечи, мелодије реченице и значења које се даје
исказу.
Нормална вокализација треба да се одвија без напора и да одговара узрасту, полу и
ситуацији. У дјееце и омладине често долази до оштећења гласа услед недостатка контроле и
неправилне употребе гласа.

5. Поремећаји читања и писања (Dyslexia i Dysgraphia), су првенствено изазвани

сметњама у самом детету а утолико су озбиљнији уколико се више уплићу и негативни
спољни фактори. Заједно са поремећајима рачунања и осталих психомоторних функција
пратећи су симптоми афазија, развојних дисфазија, дислалија и минималне церебралне
дисфункције.
Недостаци језичке структуре одражавају се на читање и писање, али проблеми читања и
писања се могу јавити и онда када је језичка основа нормална и добро развијена.
Потребно је још, повући разлику између несавладане технике читања и писања, која је
обично резултат спољних околности, од оних за које постоје објективне сметње у
дјечијој неуролошкој структури.
Симптоматолошка слика дислексије и дисграфије се огледа кроз:
- изостављање и замену гласова,
- инверзије, ротације и метатезе гласова, каткад и слогова,
- асоцијационе тешкоће (прелаз са гласа на глас),
- прескакање краћих речи (помоћних глагола, заменица, предлога, свеза),
- недостатак аудиовизуелне меморије,
- неконзеквентан тип грешака (сваки пут се греши на други начин),
- писање с десна у лијево,
- ортографске грешке,
 - тешкоће са одржањем реда и прелазом из реда у ред,
- тешкоће координације фине моторности руке и покрета очију,
- промене дисања и брзине услед унутрашње напетости.
Tипови дислексије:
- развојне и
- специфичне дислексије.
Типови дисграфије:
- аудитивно-фонемске,
- моторне,
- визуелне и просторно-оријентационе,
- језичко-граматичке дисграфије

Глобални циљ логопедског рада: утврдити и отклонити говорно-језичку патологију која

ученицима отежава вербалну комуникацију примарно и изазива и продубљује психички и
социјални домен личности секундарно.

Задаци логопедског рада:

- примарно и секундарно превентивно дјеловање,
- правовремено откривање ученика са говорно-језичким поремећајима,
- правилно дијагностицирање тестирањем појединих говорних функција уз
консултације са осталим специјалистима,
- унапређивање логопедске дијагностике,
- обрада и складирање логопедских дијагностичких и података третмана,
- планирање и утврђивање распореда говорних вежби, групног или индивидуалног
рада, прибављање потребних средстава за рад,
- остваривање контакта са родитељима и спровођење едукативно-савјетодавних
активности у раду са родитељима...
- извођење корекционог поступка,
- унапређивање корективног, ремедијалног хабилитацијско-рехабилитацијског
третмана,
- праћење преваленција видова патологије вербалне комуникације,
- катамнестичко праћење случајева који су били подвргнути хабилитационом или
рехабилитационом третману

Правила за говорне вежбе:

- говорне вјежбе морају бити прилагођене узрасту ученика,
- вјежбе се морају прилагодити врсти и степену говорног поремећаја,
- потребно их је изводити индивидуално и групно,
- трајање групних говорних вјежби не треба да пређе један час, а индивидуалних 20 до
25 минута,
- за групни рад треба извршити приближну класификацију дјеце према типу оштећених
гласова или другом говорном поремећају,
- никада директно не указивати на учињене говорне погрешке,
- изразито љеворуку децу не треба преорјентисавати на употребу десне руке
Корекциони принципи:
- одређен циљ – говорне вјежбе нису репетиција школског часа за вјежбање домаћих
задатака
- корекциона функција – потребно је прво развијати функције да би се могао
кориговати одређени говорни поремећај
- строга поступност – дужим задржавањем на једном типу вјежби тежи се сазрјевању
функције
- учење помоћу дискриминације – било да је у питању оштећење гласа или глас који се
замјењује, неопходно је вјежбати дијете да увиди разлику између доброг и
неправилног изговора
- учење помоћу асоцијације (интеграције) – свака нова функција лакше се учи и боље
утврђује ако је учење повезано (слух-вид-изговорни покрети),
- учење кроз непосредно памћење – способност непосредног запамћивања покрета
приликом говора, гласа или неког елемента језика указује на могућност успјешног
увјежбавања и трајног усвајања онога што се учи,
- аутоматизовање је процес усвајања новог изговора у циљу трајног запамћивања,
- генерализација – тенденција шире примјене наученог на оне елементе који нису
директно вјежбани, али се могу уврстити у иста правила,
- разусловљавање – усвајање новог говорног понашања претпоставља разусловљавање
(гашење) већ аутоматизованих функција,
- мотивација – разлози за мотивацију могу бити субјективне и објективне природе,
мотивација убрзава процес говорне корекције.

Логопедски третман. Логопедском третману претходе превентивне и дијагностичке

активности. Структуру третмана чине његова организација, план, програм, техника и
технологија логопедског дјеловања. Организација, између осталог, одређује и два основна
облика рада: индивидуални и групни. План је основни предуслов почетка и провођења
процеса третмана. Он обухвата усмјерење, опредјељење технолошке структуре (принципи,
средства и методе) и артикулацију третмана (комбиновање јединица: стимулације, терапије,
вежбе и евалуације), редослијед интервенција, број и распоред дневних, недељних и
мјесечних јединица третмана, редослијед и трајање те распоред и подручја индивидуалног и
групног рада. Структура третмана се одређује индивидуално након цјеловите обраде
резултата дијагностичког поступка. За сваког ученика неопходно је конципирати глобални
план који ће садржати избор наведених програма и садржаја.

Програм логопедског рада са садржајима програма и одговарајућим вежбама

Програм логопедског рада Садржаји програма, процјене, вјежбе

 упознавање са дјететом и његовом породицом,

Опсервација и дијагностика - породични и лични анамнестички подаци,
- интервју са родитељима
 логопедски тестови:
1. Субјезички тестови за испитивање функције:
- тестови за аудитивну перцепцију и дискриминацију
звукова у природи,
- тестови за фонетско-фонемску дискриминацију,
- тестови за вербално памћење,
- тестови за визуелну перцепцију облика, величине,
боје, графема,
- тестови за визуелно памћење,
- тестови за оралну стереогнозију
2. Тестови за испитивање говорно-језичког статуса:
- испитивање артикулације (тријажни, глобални,
аналитички),
- испитивање значења ријечи (хомонима, антонима,
синонима и метонима),
- тестови за граматичко-језичке структуре и
синтаксу,
- тестови за испитивање читања,
- тестови за испитивање писања

 општа дефектолошка дијагностика:

- организованост психомоторике,
- доминантна латерализованост,
- праксичке способности,
- гностичка и практогностичка организованост,
- сазнајне способности,
- опсервација понашања:
1. утјецајне сметње неуромускулаторног оштећења,
(концентрација, хиперактивност-хипоактивност,
персеверација, негативизам, агресивност,
аутоагресивност, дезорганизација, бојажљивост,
закоченост),
2. сврсисходно манипулисање предметима,
3. адекватност у игри,

 процјена комуникативних способности:

Контакт:
- емоционални,
- гест,
- говорни,

Прозодијски елементи говора:

- регистар,
- интонација,
- напетост,
- темпо,
- ритам,
Артикукулацијски органи:
- структура,
- покретљивост,
- вилични угао,
- напетост артикулатора,

Артикулациона одступања гласова:

- омисије,
- дисторзије,
- супституције,
- метатезе,
- фонацијска одступања,

Говорно језичко стање:

- гласање,
- артикулисаност,
- вокалне имитације,
- позивање особа око себе,
- ријечи у функцији реченице,
- двочлана реченица,
- реченица,
- ријечник,
- граматика,
- пасивни говор,
- вербална меморија,
- употреба говора,
- језичке мањкавости,
- говорна разумљивост,
- говорна флуентност,
- језички ниво,

Истраживање читања и писања:

- графомоторне способности,
- течност,
- увјежбаност,
- дислексични елементи,
- ниво слова,
- ниво речи,
- ниво реченице,
- диктат,

Пратећи поремећаји:
- неуролошки испади,
- ортодонске аномалије,
- ментални дефицити,
- оштећење слуха
Развој психофизиолошке  развој просторне и временске оријентације,
основе за говор, читање и
писање
моторности и тјелесне схеме:
- ходање по замишљеној правој линији напред и
назад, на десну, па на лијеву страну,
- описивање шта иза чега стоји у појединим
ситуацијама,
- помоћу коцкица, жетона на чистом листу хартије
приказивање распореда ствари,
- локализација положаја појединаца у означеном и
празном простору,
- развој осјетљивости руке, покрета шаке и прстију,
- спретност у манипулисању великим и малим
предметима,
- овладавање фином моториком прстију преко серије
вежби, игара, цртања, слагања, бојадисања...
- обликовање пластелина,
- намотавање клупчета,
- сецкање и пресавијање хартије
- постепен прелаз на развој покрета чија је функција
у застоју или потпуно неразвијена, као што су усне,
језик, меко непце,
- вјежбе покретања доње вилице (брзи хоризонтални
и вертикални покрети, отварање и затварање
уста...),
- вјежбе усана (лабављење, стезање, истурање...),
- вјежбе језика (диференцирање покрета од покрета
доње вилице (покрети у правцу горе-доле, лијево-
десно, пресавијање дијела језика, додиривање
усана, зуба, алвеоларног руба, непца...),
- вјежбе жвакања,
- вјежбе гутања (држање језика иза зуба да би се
спријечила протрузија...),
- вјежбе за јачање функције меког непца и ждријела
(потисак ваздушне струје, напрезање вратних
мишића, масажа, певање вокала, нагло подизање и
спуштање гласа...),
- успорено, а затим све брже покретање језика у свим
правцима, ширење и скупљање његовог предњег
дела, одизање и спуштање врха језика, одизање и
спуштање језичних леђа, одизање и спуштање
корјена језика, заобљавање усана, дотицање
језиком ивице секутића-усана, уолучавање и
лепезасто ширење језика,
- раздвајање и састављање појединих делова тијела
начињених од хартије, картона, плочица,
- замишљање сопствених покрета пре извођења неке
радње,
 развој визуомоторне перцепције и визуелног памћења:
- орјентисање у правцу извора звука,
- посматрање и праћење лица које говори,
- уочавање покрета говорних органа,
- увиђање промјена на изразу лица саговорника,
- потпуно ослањање на слику и покушај
разумијевања исказа,
- имитирање покрета говорних органа логопеда,
- имитирање покрета говорног органа на основу
визуелног запамћивања, а помоћу тактилно-
кинестетских осјета,
- упоређивање и разврставање предмета супротних
особина постепеним смањивањем разлика (велики-
мали, четвртаст-округао, бео-црн, гладак-рапав,
туп-шиљаст, дугачак-кратак, висок-низак,
- уочавање предмета на цртежу који се једним
детаљем разликује од осталих,
- састављање фигура од испрекиданих линија,
- оцртавање картона разних облика и величина,
- настављање започетог низа азбуке или бројног низа
редом или уназад,
- учење визуелне реорганизације читањем исписаних
ријечи које имају исто значење било да се читају с
лијева на десно или с десна на лијево (сок-кос),
- слагање испретураних слова (зовон-звоно),
- исјецање картона који су слични показаним (најпре
по узору, касније по сјећању),
- цртање слика у огледалу,

 развој аудитивне перцепције, дискриминације и опсега

аудитивне пажње и меморије:
- скретање пажње на звуке у природи (природне
појаве, животиње, технички уређаји, музички
инструменти, људски глас, средства масовне
комуникације,
- разликовање два сигнала великих
дискриминационих разлика (труба-звоно),
- разликовање у промени квалитета (разне трубе и
разна звона),
- разликовање по интензитету након промјене
интензитета (јако-слабије-најслабије),
- разликовање трајања (упадљиво дуго-краће-
најкраће),
- разликовање људског говора према полу, узрасту,
афективном стању, трајању исказа),
- семантичко разликовање поруке на основу промене
једне ријечи,
 - семантичко разликовање ријечи на основу промјене
једног гласа,
- разликовање акустички сличних гласова,
- ширење и сужавање акустичке дистанце,
- разликовање критичких гласова у иницијалном ,
медијалном и финалном положају, с промјеном
вокалног и консонантног дијела,
- разликовање минималних диференцијалних
знакова, као што су звучност, безвучност, одсуство
или присуство шума,
- уочавање разлика гласова у оквиру варијационог
поља фонеме,
- уочавање присуства паразитних шумова назалних,
латералних, фарингеалних, сигматичких) у односу
на чист, правилан изговор,
- уочавање неправилног изговоракод друге дјеце и у
сопственом изговору,
- анализа гласовне структуре ријечи у случају
омитованих гласова,
- откривање погрешака у туђем изговору (искључиво
неправилан изговор гласова и аграматизми, муцање
се не смије демонстрирати пред дјецом),
- откривање погрешака у сопственом изговору,
- систематске вежбе за аудитивну дискриминацију,
- диктат слогова, речи и реченица,
- вјежбе римованих стихова,
- вјежбе прозних текстова
- непосредно памћење акустичког редослиједа
звучних сигнала, бесмислених слогова, имена
предмета, имена дјеце, бројева, појединачних
гласова, трајније запамћивање наведеног
редослиједа,
- вјежбање запамћивања различитих количина
акустичке, а посебно вербалне информације преко
речи, синтагми, реченица,
- запамћивање језичких структура (облици, времена,
начини),

Дислалија-поремећај Вјежбе за отклањање дислалија

артикулације  вјежбе усмјеравања ваздушне струје:
- диференцирање усног од носног смера,
- наизменично јачање смјерова,
- диференцирање централног тока од латералног,
- контрола смјера ваздушне струје помоћу огледала,
балона...
 вјежбе изазивања гласова:
- вјежбе имитирања,
 - вјежбе активног изазивања гласа,

 вјежбе за корекцију дисторзованих гласова:

- отклањање узрока дисторзованих гласова,
- прилагођавање артикулационих органа и
приближавање изговора правилној артикулацији,
- развијање представе нормалног изговора...
 вјежбе остваривања гласовних транзиција:
- повезивање новоизабраног гласа са вокалима
(иницијално, интервокално, финално, са
консонантима),
- нивелисање интензитета и трајања новонаученог
гласа у односу на суседне гласове,
- временско приближавање гласовних спојева
скраћивањем транзиционих процеса...
 вјежбе спонтане употребе и аутоматизације
новонаучених гласова:
- стварање листе ријечи које почињу с новонаученим
гласом на почетку ријечи,
- понављање појединачних ријечи, које тај глас носе
у медијалном и финалном положају,
- стварање малих исказа из свакоднвне употребе,
- снимање говора, слушање и упоређивање,
- учење малих рецитација са кондензованом
примјеном тог гласа,
- учење пјесама за пјевање,
- учење говорних игара,
- учење брзалица,
- самоконтрола...

Језички поремећаји (алалије, Вјежбе за развој активног говора и језика

развојне дисфазије и афазије)
Увођење у елементарне облике говора:
- навођење детета да заврши добро познату реч,
- допуњавање реченице,
- инверзија ријечи у реченици,
Проширивање језичког израза увођењем:
- личних, присвојних, доказних и одричних
замјеница,
- придјева и бројева,
- прилога и придјева,
- свеза,
- глаголских облика,
- једнине и множине,
- времена,
- падежних наставака...
Корекција језичко-граматичких структура:
- понављање нових облика, падежних наставака,
приједлога, свеза...

Поремећаји говорног ритма и
темпа (разни типови муцања,
брзоплетог говора и патолошки
спорог говора)
- вјежбање вишесложних речи,
- вјежбање апстрактних речи,
- вјежбање хомонима и синонима...
Оспособљавање за ситуациони говор:
- учење ученика да поставља питања,
- вјежбање негативних реченица,
- вјежбање погодбеног начина,
- развијати разговор...
Оспособљавање за интерпретацију наставног градива:
- навикавање на слушање,
- откривање сваког споменутог податка на слици или
у драматуршком приказивању од стране ученика,
- одговарање на питања,
- самостално препричавање,
- записивање вербалне формулације,
- чешће обнављање текстова током недјеље,
- сопствено илустровање...
Рецитовање:
- постепено повећавати дужину и број стихова,
- рецитовање користити уз корак, покрет
 Опште вјежбе у третману муцања:
- релаксација
- вјежбе дисања
- вјежбе емоционалног смиривања
- вјежбе ритма
- почетне вокалне вјежбе
- вјежбе интонације
- понављање ријечи за логопедом
- успорено набрајање
- успорен изговор појединачних речи и кратких
реченица
- инверзија ријечи у простој реченици
- допуњавање реченице
- започињање исказа
- опис слике
- преправљање реченице на више начина
- претварање у језички исказ непосредно изведене
радње
- препричавање кратке приче уз сталну контролу
релаксације и дисања
- шаптав говор
- вјежбе читања
- читање са посебним осмишљавањем
- снимање ситуационог говора
- подизање самопоуздања
- говор пред другима
  Третман физиолошког муцања:
- посредна терапија на принципу корективног говора
 Третман аутентичног компулсивно-спастичног
муцања:
- психомоторна редукација,
- директан говорни третман,
- едукативно терапијски рад са родитељима
 Кориговање брзоплетог говора:
- успостављање дневног ритма и режима у школи и
породици
- вјежбе по такту...
- учење ритмичких рецитација
- изговор појединих ријечи са паузама
- изговор појединих реченица са одвајањем ријечи од
ријечи
- кориговање пратећих артикулационих сметњи
- контролисано читање
- истицање првог слога
- истицање појединачних ријечи
- концентрација пажње на туђ говор, читање,
причање
- истовремено изговарање и писање
- слушање сопствених снимака
- развијање мелодије реченице
- уочавање значењских цијелина (синтагме и
парадигме)
- вјежбање говора пред саговорником

Поремећаји гласа (поремећај  Његовање основног гласа:

јачине, звучности и висине
гласа)
 Постављање основног гласа:
- контрола интензитета говора код дјеце,
- завођење вокалног мир код промуклости,
- забрана шаптавог говора,
- правилна постација гласа,
- релаксација цијелог тела, нарочито ларинкса,
- тражење горње и доње октаве,
- вјежбе мрморења, постепено продужавање
фонације, претварање у гласан слог (м, м, ммм, а,
м-а, ма),
- шетање у оквиру гласовног дијапазона,
- вјежбање различитог интензитета
- тихо започињање гласа уз масажу ларингеалног
дијела и претходно заузимање релаксирајућег
положаја,
- стабилизовање гласа на одређеној висини и јачини,
- код хиперкинетичких случајева вјежбати вокале
 сљедећим редом - и, е, а, о,у,

- варирати трајање гласа, варирати висину и јачину,

постепено подизати и спуштати глас,
- нагло пролазити из ниског у висок глас и обратно,
- кориговати дисфонична мутирања преко
продуженог гласа „м“, потребне релаксације или
тензије,
- продужити корекцију дисфоничног мутирања
продужавањем звучних гласова у споју са
вокалима,
- његовање слоговног нагласка на појединим
ријечима,
- контрола интонације на краћој реченици,
- контрола коришћења гласа при читању, причању и
пјевању као и при викању
 Вјежбе за постављање и стабилизовање вокала:
- глас А изговарати онолико дуго колико траје-
експирација при уздаху, изговор једног слога,
изговор једне двосложне ријечи, изговор
вишесложне ријечи, изговор просте реченице,
изговор проширене реченице, изговор сложене
реченице,
- глас А изговарати на једној истој експирацији са
краћим, а затим са дужим прекидима,
- глас А изговарати на једној експирацији са
равномјерним а затим неравномерним прекидима,
- глас А изговарати имитирајући изговор реченице,
- глас А повезивати са осталим гласовима

Поремећаји читања и писања Кориговање читања и писања – опште вјежбе:

(Дислексија и дисграфија)
 Развој психомоторних и субјезичких функција и
њихове организованости вјежбама за развој:
- моторике и тактилно-кинестетичких осјета,
- гностичких функција,
- визуелне перцепције и визуелне меморије,
- просторне оријентације,
- аудитивне перцепције,
- пажње и концентарције свијести,
- сазнајних процеса путем осмишљавања,
- окуломоторне и графомоторне координације,
- реализације задатака,
- самопоуздања и аутостимулативности,

 Усвајање слова:
- вјежбе препознавања гласова путем анализе и
синтезе говора,
- вјежбе препознавања слова изоловано и у
 контексту,
- припремне графомоторне вјежбе,
- вјежбе писања графема,

 Вјежбање технике читања и писања:

- читање из свеске (са табле) или са коцке према
постављеном задатку,
- слагање словних коцки према диктату и понављање
за логопедом,
- самостално слагање коцки и гласно повезивање
слова која се ређају,

 Осмишљавање прочитане ријечи:

- повезивање значења ријечи са читањем

 Аудитивно-фонемске дисграфије:
- вјежбе за дискриминацију фонема,
- вјежбе за успостављање правилног изговора,

 Моторне дисграфије:
- развој опште тјелесне моторике и фине моторике
прстију,
- повлачење линија у неомеђеном простор,
- повлачење линија у омеђеном простору,
- прелазак са креде...на хемијску оловку,

 Визуелна и просторно оријентациона дисграфија:

- перцепција облика слова,
- веза слова са артикулемом и фонемом,
- веза слово-подлога-правац,

 Језичко-граматичка дисграфија
- развој језичких структура

 Вјежбе за аутоматизовање читања и писања:

- постепено смањење слова у текстовима,
- постепено убрзање темпа читања,
- постепено повећење дужине текста за читање,
- постепено уношење непознатих ријечи,
- постепено савлађивање ортографских правила,
- постепено савлађивање другог писма,
- постепено коришћење новина, забавника и
информативних текстова,
- вјежбе такмичења са самим собом,
- вјежбе такмичења са другим лицима у погледу
тачности, брзине, разумијевања текста
 Реализација програма

 Стручне консултације и сарадња са стручним тимом:

- сарадња са наставницима, васпитачима, социјалним радницима...
- сарадња са клиничким психологом, педагоогм, оториноларингологом,
неуропсихијатром, фонијатром, педијатром, ортодонтом...

 Сарадња и савјетодавни рад са родитељима:

- упознавање родитеља са дијагнозом коју дете има,
- рад са родитељима ради заузимања правилних ставова према дјетету и његовом
проблему,
- свакодневна едукација родитеља-давање упута за рад код куће,

 Аналитичко – истраживачки рад.

- израда инструментарија за испитивање ученика – тестови, анкете, скале, процене,
- анализа и подношење извештаја о истраживању,

 Рад на инклузији:
- идентификација дјеце са посебним потребама (одлазак у школе),
- прикупљање података (налази, анамнезе, статус...),
- логопедски третман – непосредан рад,
- рад са наставницима,
- израда прилагођених програма,
- приједлози мјера за унапређење васпитно образовног и рехабилитационог рада уз
примјену одговарајућих метода, облика, средстава и садржаја рада,
- предавања за наставничка већа,
- рад са родитељима,
- други послови везани за инклузију.

Литература:
- Голубовић С.: Клиничка логопедија. Дефектолошки факултет, Београд, 1997.
- Керамитчијевски С.: Општа логопедија. Научна књига, Београд, 1990.
- Владисављевић С.: Дислексија и дисграфија. Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд, 1991.
- Владисављевић С.: Поремећаји говора у школске и предшколске деце. Савез
друштава дефектолога Србије, Београд, 1977.
- Владисављевић С.: Патолошки неразвијен говор у деце. Савез друштава дефектолога
Југославије, Београд, 1973.