MUCANJE

Mucanje je poremećaj govora u kojem je normalan tok govora prekinut čestim ponavljanjem ili
produžavanjem  govornih zvukova, slogova ili rečim ili pak osoba ne može da otpočne da govori.
Prekidi u govoru mogu biti praćeni učestalim treptanjem očiju, drhtanjem usana i/ili vilica ili drugim
neobičnim oblicima ponašanja koja osoba koja muca radi dok pokušava da govori. Po Van Riperu,
do mucanja dolazi kada je prekinuta fluentnost grčem, drhtajima ili abnormalnosti u funkciji i
disanju, odnosno da je mucanje posledica neuroze usled emocionalne dismetrije.

Određene situacije, kao što su govor ispred više ljudi ili razgovaranje telefonom često pogoršavaju
mucanje, dok neke druge situacije kao što su pevanje ili govor na samo, često popravljaju poremećaj.

Mucanje pogađa osobe svih uzrasta, ali najčešće je u dece u dobi između 2 i 6 godina starosti koja
razvijaju govor. Dečaci tri puta češće mucaju nego devojčice. Većina dece ipak preraste svoje
mucanje i procenjuje se da manje od 1% odraslih muca. Mnogi pojedinci s ovim poremećajem
postali su uspešni u karijerama koje su zahtievale javni govor. Na spisku ovih osoba nalaze se
Vinston Čerčil, glumica Merilin Monro, glumci Džejms Erl Džons, Brus Vilis i Džimi Stjuart, itd..

Tipovi mucanja
Fiziološko mucanje
Svako dete prođe kroz fazu fiziološkog mucanja. To je normalni razvojni put i traje od 20 do 40
dana. U periodu između druge i četvrte godine života dete savladava oko 2.500 gramatičkih oblika.
Potpuno je prirodno da tokom procesa učenja svih gramatičkih pravila mališan greši i „sapliće se“ u
govoru. Suviše brižne majke upadaju u zamku preterivanja, pa se dešava da iskompleksiraju dete.
Mališan pod uticajem treme i preterane pažnje počne da ponavlja slogove i glasove, što podseća na
mucanje, ali to nije.  Fiziološko mucanje u fazi pojavljivanja indentifikuje se sa nefluentnim
govorom. Svako skretanje pažnje na sam način dečijeg govora ometa spontane misaono-jezičke
procese i dete koje nije ni bilo svesno svog zamuckivanja, počinje zaista da muca. 

Primarno mucanje 
Kod ove vrste mucanja dete ponavlja pojedine glasove ili slogove, ali ne i reči. Tada možemo kod
deteta uočiti izvesnu napetost, ali dete nema svest o svom govornom problemu.Prelazak između
primarnog i sekundarnog mucanja jeste pojava tranzijentnog mucanja, koje pokazuje dve osnovne
karakteristike: učestalije je i napornije, tenzija mišića je povećana, trajanje grča je produženo i dete
postaje svesno svojih govornih poteškoća.  

Sekundarno mucanje
Kod ovog oblika mucanja javlja se opšta mišićna napetost celog tela,a posebno govornih organa, dete
počinje da ima strah od govora, razvija svest o sebi kao o osobi koja muca, javljaju se tikovi i
odbrambeni pokreti, mucanje ima povratno dejstvo na psihu deteta i može znatno uticati na razvoj
neadekvatnog ponašanja i problema u učenju.
Traumatsko mucanje (abruptno)
Kod deteta ovaj oblik mucanja se javlja iznenada i naglo. Može se javiti u svakom uzrastu, ali pre
svega između prve godine i u pubertetu. Ono je naglo, iznenadno, oštro. Uzrok ovog mucanja je uvek
neka za dete traumatična situacija.

Zašto neka deca mucaju? 

Razlozi su višestruki. Bar tri faktora u tome učestvuju : 

 biološka sklonost ka mucanju (nasleđena ili urođena),

 traumatska situacija kao neposredni povod,
 psihološki unutrašnji i spoljni činioci koji takvo stanje podržavaju.

Ne znači da će svi koji imaju sklonost ka mucanju stvarno i postati mucave osobe. Isto tako, ko nema
sklonost ka mucanju neće postati mucava osoba bilo šta da mu se dešava. Smirenost u okruženju
deteta koje je počelo da muca pre će mu pomoći da prevlada problem mucanja.

Svako dete ima svoj osobeni set faktora koji doprinose pojavi i održavanju mucanja. Zato se i
procena i pomoć moraju odrediti prema svakom detetu ponaosob. 

Mucanje se leči isključivo vežbanjem:

 vežbe disanja
 vežbe relaksacije(opuštanja)

Vežbe disanja
- Švarcova metoda - podrazumeva udah i pasivni izdisaj, na čijim „leđima“ se izgovara reč, da glatko
iscuri.
Mucanje se najčešće dešava na jednoj reči u rečenici. Kada se uz pomoć pasivnog izdisaja prevaziđe
ta prepreka, dalji govor glatko teče. Osobe koje mucaju imaju sposobnost da u osam od deset
slučajeva znaju kada će zamucati. Ta činjenica se upotrebljava i u terapiji.
- Brajovićeva metoda - podrazumeva čitav niz vežbi i najefikasnija je kod najtežih mucanja, koja su
praćena tikovima. Ovaj kompleksni metod podrazumeva istovremeno pisanje i pevanje glasova, što
je i odlična vežba koncentracije. 

- Frejzerova metoda - podrazumeva dopunjavanje rečenice. 

Logoped izgovori četiri reči jedne rečenice, a pacijent dopuni petu. Svakim ponavljanjem, pacijent
izgovara po reč više, dok na kraju ne izgovori tečno celu rečenicu.

Vežbe relaksacije
Podrazumevaju opuštanje celog tela, kao i specifičnih regiona (lica, jezika i grla). Pacijent zažmuri i
počne da opušta deo po deo tela. Relaksacija kreće od palca na nozi i tako sve do čela. Kada se to
završi, prelazi se na specifične regione: usne, jezik i grlo. Vežbe relaksacije su prethodnica ili dopuna
metoda disanja.

Još neke od metoda koje se koriste su i: 

 metoda za kontrolnu brzinu govora

 usporavanje govora ili metod zajedničkog govora
 ubacivanje neutralnog glasa pre izgovora reči
 primena šuma u lečenju mucanja
 Delaj sistem
 metoda čitanja
 metoda žvakanja

Šta oseća i misli o sebi osoba koja muca? 

 Nelagodnost i strah pre govora
 lma lošu sliku o sebi, umanjuje svoje vrednosti
 Potisnutu ljutnju na sagovornika koji pokazuje nestrpljenje, nerazumevanje, sazaljenje ili
preterano zaštitnički stav u komunikaciji.

Šta pogoršava mucanje?

 Što je rečenica složenija, to će osoba više mucati
 Prepričavanje vlastitog doživljaja koje je emocionalno obojeno
 Telefonska komunikacija, zbog manjeg broja pauza u govoru i odsutnosti neverbalne
kornunikacije
 lzgovaranje vlastitog imena
 Pričanje viceva ili šala
 Ograničeno vreme za odgovor na neko pitanje ili duži govorni iskaz
 Kritički ili nepažljiv slušalac
 Komunikacija sa nekim ko je važan (roditelj, nastavnik, osoba suprotnog pola, poslodavac)
 Komunikacija sa nepoznatim, sramežljivost u prvom kontaktu
 Komunikacija sa vršnjacima zbog takmičarskog duha.

 Kako možemo da olakšamo govor osobe koja muca? 

• Da prihvatamo takvu osobu 

• Da ne izbegavamo kontakt očima 

• Da smanjimo broj pitanja 

• Da pokažemo zainteresovanost za njegov iskaz 

• Da omogučimo dovoljno vremena, da bi odgovorila bez dodatnog pritiska 

• Da ne prekidamo i ne požurujemo njen govor. 

Kako možete da pomognete svom detetu?

 Bodrite vaše dete da govori i oseća radost i zadovoljstvo u tome.
 Ne govorite i ne podstičite druge da govore umesto njega. 
 Posvetite mu dovoljno vremena, odvojte svakog dana neki period kada ćete provoditi vreme
sa svojim detetom baveći se nekim zajedničkim aktivnostima - pričajući priče, doživljaje,
planove, igrajući se....
 Usmerite pažnju svog deteta na aktivnosti u kojima je uspešno.
 Dozvolite da oseti da ga volite i da je ono važno za vas.
 Smanjite stresne situacije u porodici.
 Uspostavite pravilne ritmove spavanja, ishrane i aktivnosti u dnevnoj rutini vašeg deteta.
 Ne krivite sebe ni svoje dete zbog njegovog/njenog mucanja.
 Dajte sami dobar primer govoreći lagano.
 Budite strpljivi kada dete govori.
 Pustite dete da samo pravi rečenice i dozvolite mu da završi vlastitu misao (ali mu ipak
ponudite adekvatnu reč – naročito ako je dete sasvim malo, dok se ne obogati detetov fond
reči).
 Tehinike i vežbe koje se primenjuju:
Vežbe disanja i vežbe relaksacije (opuštanje celog tela)

1.  ponavljanje reči za logopedom
2.  usporeno nabrajanje
3.  usporen izgovor pojedinih reči i kraćih rečenica
4.  dopunjavanje rečenica
5.  inverzija reči u prostoj rečenici
6.  opis slike
7.  prepričavanje kratke priče
8.  šaptav govor
9.  vežbe intonacije
10. vežbe čitanja za logopedom uz pomoć i samostalno
11.  čitanje po taktu
12.  podizanje samopouzdanja
13.  govor pred grupom
TEHNIKA PASIVNOG IZDAHA – pomaže
u korekciji mucanja kod odraslih osoba
 

Šta je TPI?
 

Tehnika pasivnog izdaha (TPI) kao metod u tretmanu odraslih koji mucaju zasnovana je na teoriji dr Martina
F. Schwartza.On ukazuje da fizički uzrok mucanja leži u stezanju glasnica i da su svi ostali vidovi ponašanja, osobe
koja muca, reakcija na to.  Mucanje je naučeno ponašanje. Naime, kao odgovor nekoj vrsti stresa osoba koja muca 
steže glasnice, što je urođeni refleks. Stezanje glasnica aktivira mucanje, što je naučeni refleks. Drugim rečima, sve
osobe koje mucaju rađaju se sa tendencijom, predispozicijom da, kada su pod stresom, kod njih dolazi do
prekomernog stepena tenzije u mišićima i oko mišića glasnica.
 
Tehnika pasivnog izdaha se razlikuje od drugih govornih terapija.Tradicionalne tehnike govorne terapije fiksirane
su na sam govorni problem. TPI  je usmerena  ka pojavma koje prethode govoru.
 

Mucanje nije poremećaj koji je vezan za govor, već za stezanje glasnica  (laringo-spazam) koje se odvija
neposredno pre govora.
 

Cilj TPI
 
 
Nije da se leči samo mucanje, već da se spreči da ovaj okidač stigne do mozga. Ova terapija je u mnogome poseban
vid mentalne vežbe. U pitanju je  trik kojim se mora  ovladati. A trik je u tome da pre govora ne smeju misliti na
govor. Umesto toga, moraju misliti samo na to da puste da vazduh izlazi apsolutno pasivno i da budu  stalno svesni
odlučne namere da se odmore prilikom pasivnog izlaska vazduha.

Osnovni zadaci tehnike su: (1) automatizovanje izdaha  i usporavanje prve reči i (2) eliminacija stresa koji ima
veze sa govorom. Ovo se pre svega postiže velikim brojem vežbi. Osim što ovo ponašanje čini automatskim,
podsvest zahteva stalnu potvrdu da tehnika zaista funkcioniše. Ono što se   uči je zapravo sport. Jedno od pravila je
da se  mora vežbati i kad  nije potrebno, da bi se to moglo upotrebiti kad je potrebno. Ono što se mora naučiti je
dosledno napredovanje u ovom programu, da se jedan korak mora savladati pre nego što se  učini sledeći.
           
KAKO SE SPROVODI TPI?
 

Program počinje bazičnim pripremama koje traju 12 do 15 nedelja.

 
Prva faza programa organizovana je  tako da pacijentima omogućuje formiranje osnovne navike pasivnog izdaha u
manje stresnim situacijama. Ovako uvežbana tehnika primenju je se u nameštenim  situcijama iz stvarnog sveta što
čini drugu fazu vežbanja.  U ovoj fazi pacijent počinje da pokazuje znake automatske upotrebe tehnike. Treća fazu
čine vežbe u stvarnom svetu. Pacijent koristi naučenu tehniku  u raznim situacijama koje su ranije
izazivale mucanje.
Nakon bazičnih priprema, kada je navika automatizovana, pacijenti moraju prevazići anticipatorni stres, ili
predviđanje ( gledanje unapred) stres vezan za strah od pojedinih glasova, reči i situacija. Uklanjanje govornih
strahova i predviđanja je svakako to što donosi trajan rezultat u tretmanu mucanja. 
Tehnika kojom se ovo postiže je tehnika sistemske desenzitizacije.

Sistemska desenzitizacija jedna je od tehnika koja se pokazala efikasna u suočavanju sa anticipatornim

stresom(traje 6 do 8 meseci) Ona podrazumeva pravljenje skale situcija (hijerarhijskih poređanih), i zatim lagano i
uspešno vođenje  korak po korak, kakao bi se postepeno gradilo samopouzdanje, ali se može primeniti i na
uklanjanje strahova od reči i glasova.
Nakon završenog programa osobi koja je prošla kroz ceo program uspešno, na raspolaganju su sistemi podrške kao
pomoć pacijentima u prilagođavanju i zadržavanju fluentnosti. Sistem podrške čine: terapeuti, »kursevi svežine«,
dežurni telefoni, sistem pratioca.

 
Svrha tretmana nije samo u savladavanju tehnike pasivnog izdaha i usporavanja prve reči koja kod nekih osoba
pokazuje odličan uspeh i brz napredak, nego prevazilaženje anticipatornog stresa koji može trajati i kod nekih dosta
dugo, ali osoba koja muca  mora da bude strpljiva i ne sme da prestane da koristi  naučenu tehniku. Ono što čini ovu
tehniku naizgled lakom u stvari najveći izazov nosi u  navikavanju da se tehnika primenjuje u svim situacijama. Ova
terapija ne uključuje samo tehnike disanja i govora nego  i razumevanje osobe koja muca i psihološki pristup
rešavanju problema sa kojima se ona susreće.   
 

Osoba koja muca uči da sluša sebe iznutra i preuzme kontrolu nad svojim telom i sopstvenim strahovima i
postane sama sebi terapeut u ostvarivanju fluentnog govora.
 

Prednosti  TPI
 
Zahvaljujući praktikumu i stručnom vodjenju od strane terapeuta osobe koje mucaju uspešno ovladavaju veštinom
dobrog govora  i izražavanja u većini  govornih situacija.
 

Rezultati TPI
 
Istraživanja pokazuju da  dugoročna procena uspešnosti tretmana  i nakon tri godine po završetku terapije iznosi oko
90%.

Dvadeset osnovnih saveta za roditelje:

 
Slušati strpljivo šta dete kaže, a ne kako kaže i odgovoriti na poruku koja stoji iza reči;
 
Dozvoliti detetu da dovrši misao bez prekidanja;
 
Održavati prirodan kontakt očima dok dete priča;
 
Izbegavati dopunjavanje deteta, neka reči budu njegove;
 
Posle detetovog govora, odgovoriti polako i bez žurbe, upotrebljavajući neke od reči koje
je ono upotrebilo, na pr., ako kaže: “j.j.ja vidim zzzeku “, reći: “oh, da ti vidiš zeku, baš
je sladak”;
 
Postavljati manje pitanja (samo jedno) i dati mu dovoljno vremena da odgovori;
 
Usporiti ritam života u kući i provesti bar pet minuta svakog dana pričajući sa detetom
bez žurbe, polako, relaksirano (opušteno);
 
Naći načina da se pokaže detetu da ga volite i cenite i da vam je lepo zajedno;
 
Obezbediti u kući smireniju, opušteniju atmosferu, da svako u porodici svakoga sluša,
kada jedno govori drugo sluša i tako naizmenično. Mucanje ne sme da bude izgovor za
dete da ima monopol na razgovor i da prekida druge ljude dok pričaju.
 
Dete mora da bude naučeno standardima ponašanja, društvenim vrednostima i vrsti
odgovornosti koja se očekuje od njega.
 
Doslednost u polasku na spavanje u određeno vreme, pomaže detetu da se privikne na
vreme spavanja, jer je red u dnevnom rasporedu blagotvoran: ustajanje, oblačenje, obroci,
spavanje, što smanjuje nesigurnost u njegovom životu.
 
Postarati se da ima dovoljno odmora, jer zamor pospešuje mucanje.
 
Stari načini reagovanja na mucanje, kao: “govori polako”, “diši duboko”, “opusti se”, su
primeri nepotrebnih sugestija koje ne pomažu, već mogu samo da pogoršaju problem.
 
Pauzirajte 2-3 sekunde pošto dete završi rečenicu, pre nego što odgovorite na njegova
pitanja ili komentare, jer će mu to biti model za sporiji govor. Koristite jednostavan
rečnik i rečeničnu konstrukciju, u laganom, opuštenom tempu, povremeno ubacujte
laka ponavljanja, a ako dete postavi pitanje u vezi sa tim, recite mu da i odrasli ljudi
ponekad prave greške.
 
Kad god ima teškoće sa pričom, pustite da završi komunikaciju, dozvolite mu da shvati
da je važna poruka, a ne borba.
 
Dozvolite detetu da pokaže strah i ljutnju, pa to zajednički proanalizirajte.
 
Ako dete počne da vam priča dok radite stvari koje zahtevaju koncentraciju, kažite mu da
tog trenutka ne možete da ga gledate, ali da ga pažljivo slušate.
 
Izbrojte koliko ste puta rekli NE u toku dana i smanjite to na pola. Zabrane moraju
biti blagovremeno date uz potrebno objašnjenje.
 
Ne postavljajte pred dete nerealne zahteve, za koje još nije doraslo, ni u pogledu učenja,
ni u sportsko-rekreativnim aktivnostima. Njihov dan ne sme biti preopterećen
nametnutim obavezama. Moraju imati dovoljno vremena za spontanu, opuštenu igru i
druženja kod deteta.