Поезија зиме

Без речи, стилских фигура,

Много емоција ,стихова и риме
Она говори погледом и додиром-
Поезија зиме.

Гледа ме очима од леда

У којима ипак нечег топлог има,
И као да жели да ми каже:
,, Опрости, што сам тако хладна, ја сам зима.“

Крв ми се леди, али трпим.

И гле чуда:
обасипа ме безброј нежних пахуљица.
Знам, то је знак захвалности, сушта доброта.

Стојим тако, немо у сред свемира

Са срцем у сред груди и
Сузе ми се сливају низ лице,
Стапају са пахуљама на уснама.
О, како ме је дотакла ова поезија зиме
И својим дахом развејала све моје проблеме
У овој хладној ноћи под ведрим небом и далеким звездама
У подножју једног брега на планети Земљи.

Сматрам да је то најважнија ,можда и једина улога поезије.

Марија Тодоровић VI/1

ОШ ,, Јован Стерија Поповић“ Вршац