1

TEMA:
MEDJUNARODNI MONOPOLI

SADRŽAJ

1. UVOD......................................................................................................................................2
2. ULOGA TNK U PROCESU GLOBALIZACIJE...............................................................6
3. UTICAJ MEĐUNARODNIH MONOPOLA NA RAZVOJ SAVREMENE SVETSKE
PRIVREDE I SAVREMENOG SVETSKOG TRŽIŠTA......................................................9
3.1. MEĐUNARODNI MONOPOLI................................................................................................9
3.2. OSNOVNI OBLICI MONOPOLISTIČKIH UDRUŽENJA..............................................................9
3.3. MULTINACIONALNE I TRANSNACIONALNE KOMPANIJE...................................................10
3.4. TRANSNACIONALNE KOMPANIJE U SVETSKOJ PRIVREDI..................................................11
3.5. DIMENZIJE, VELIČINE I SNAGE TNK................................................................................12
3.6. INTERNACIONALIZACIJA KAPITALA I PROIZVODNJE........................................................13
3.7. ULOGA TRANSNACIONALNIH KORPORACIJA U KONSTITUISANJU SVETSKOG TRŽIŠTA
DANAS....................................................................................................................................13
3.8. TNK I NACIONALNI PROIZVODNI SISTEM U PROCESU GLOBALIZACIJE............................14
4. IMPLIKACIJE GLOBALIZACIJE U SAVREMENOJ MEĐUNARODNOJ
EKONOMIIJI..........................................................................................................................16
4.1. KLJUČNI POJMOVI O GLOBALIZACIJI................................................................................16
4.2. GLOBALIZACIJA I TEHNOLOŠKE PROMENE......................................................................17
4.3. GLOBALIZACIJA VERSUS POSTINDUSTRIJSKO DRUŠTVO..................................................20
4.4. GLOBALIZACIJA I EKONOMSKE PROMENE.......................................................................24
4.5. MOGUĆE POSLEDICE GLOBALIZACIJE..............................................................................31
4.6. MAKROEKONOMSKA STABILNOST...................................................................................32
4.7. RASPODELA DOHOTKA....................................................................................................34
4.8. UPRAVLJANJE PRIVREDOM..............................................................................................36
5. MEĐUNARODNE INSTITUCIJE KOJE UPRAVLJAJU EKONOMSKOM
GLOBALIZACIJOM..............................................................................................................38
5.1. MEĐUNARODNI MONETARNI FOND..................................................................................40
5.2. SVETSKA BANKA.............................................................................................................43
5.3. SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA...........................................................................44
6. ZAKLJUČAK......................................................................................................................48
7. LITERATURA.....................................................................................................................50
 2

1. UVOD

Nova naučno-tenološka revolucija (informatička tehnologija) jača međunarodnu

podelu rada i sve veću međuzavisnost pojedinih zemalja, što uslovljava da svetska trgovina,
kao i međunarodno kretanje kapitala i radne snage postanu sve važniji faktori privrednog
razvoja. Savremenu svetsku privredu karakteriše internacionalizacija kapitala i proizvodnje
(dominacija transnacionalnih i multinacionalnih kompanija), snažno prisustvo države u
privredi, te globalizacije svetske privrede. Naime, ocenjuje se da ranije procese ekonomske
integracije u svetskoj privredi danas zamenjuje proces globalizacije svetske privrede.1
Taj proces čini formiranje Severno-američke unije (SAD, Kanada i Meksiko) koja teži
da se proširi na zemlje Latinske Amerike i Afrike, Evropske unije (Zapadno-evropske unije)
koja teži da se proširi na zemlje Istočne Evrope i Severne Afrike i Istočno-azijske unije (Japan
i tzv. "mali azijski tigrovi") koja nastoji da se proširi na zemlje Azije. Između njih se odvija
proces borbe za dominaciju u svetskoj privredi i na svetskom tržištu. Sve to podstiče proces
internacionalizacije kapitala i proizvodnje, što je u logici oplodnje kapitala. Jer, u prirodi je
kapitala širenje, prevazilaženje nacionalnih okvira ("svet bez granica") i težnja ka svetskoj
dominaciji. Ovi procesi su naročito intenzivirani počev od 70-ih godina XX veka. Tako
finansijski kapital vodećih kapitalističkih zemalja postaje doista transnacionalan, spreman i
sposoban da poveže svaku tačku na zemaljskoj kugli ("svet postaje globalno selo").
Klasična međunarodna podela rada doživljava bitnu transformaciju. Ona se danas
odvija kroz intrakompanijsku i interkompanijsku međunarodnu podelu rada transnacionalnih
kompanija, kao i kroz industrijsku kooperaciju, fuziju i sl., što pretežno ostvaruju same
korporacije. Ti procesi dovode i do novih odnosa u svetskoj privredi. Oni, na jednoj strani,
dovode do stvaranja i jačanja razvijenih "centara", a, na drugoj strani, dovode do nerazvijene
"periferije" u svetskoj privredi.2 Time je kapital, iako nosi nacionalno obeležje, po mnogo
čemu integrisan u svetski reprodukcioni lanac kapitala preko transnacionalnih kompanija.3
Glavne tendencije u savremenoj svetskoj privredi su: dalje produbljavanje međunarodne

1
Ekonomska globalizacija kao svetski trend predstavlja uklapanje nacionalnih ekonomija u jedinstven
svetski ekonomski prostor u kojem nestaju veštačke barijere izazvane raznim, ali prvenstveno
političkim intervencijama: dr Željko Panijam, Informacijska ekonomija..., objavljeno u zborniku:
Razvitak ekonomske misli..., Ekonomski fakultet, Zagreb, 2001. god.
2
Videti: Samir Amin, Akumulacija u svetskim razmerama, Beograd, 1979.g., str. 52.
3
Videti: Marijan Svetličić, Zlatne niti transnacionalnih preduzeća, Beograd, 1986.g., str.77.
 3

podele rada, rastuća međunarodna specijalizacija i kooperacija, snažni procesi

spoljnotrgovinske razmene (ona raste brže od rasta svetske proizvodnje), ubrzanije kretanje
kapitala, transfer znanja i tehnologije, snažna međunarodna ekspanzija banaka, prodor
transnacionalnog kapitala u nove sektore vanmaterijalne proizvodnje, gde se ostvaruju visoki
profiti (naučno-istraživačke delatnosti i sl.). Suštinu funkcionisanja savremene svetske
privrede čini sledeće: nacionalne privrede se ponašaju u skladu sa logikom svog uspešnog
teritorijalnog funkcionisanja i razvoja (horizontalni tip globalizacije). S druge strane,
transnacionalne korporacije ponašaju se po logici težnje za dominacijom i potčinjenošću
ostalih na svetskom tržištu (funkcionalni tip globalizacije). Na osnovu prve logike svetska
privreda integriše se približavanjem, uklanjanjem institucionalnih prepreka među nacionalnim
privredama po teritorijalnom preseku.
Funkcionalni tip svetske integracije dezintegrativno deluje na većinu nacionalnih
privreda, naročito na one koje nisu matične privrede transnacionalnih korporacija. Takva
integracija deluje suprotno tendencijama jačanja autonomije, samorazvijenosti i identiteta
nacionalnih privreda, pa time sužava manevarski prostor kretanja i realizuje autentičnost
društveno ekonomskog razvoja širih društvenih zajednica. To, svakako, ima uticaja na
nacionalni suverenitet, ne samo u ekonomskom, nego i u društvenom i političkom smislu.4
Postoji čvrsta veza između transnacionalnih kompanija i kapitalističke države. Nacionalna
država u osnovi podržava interes transnacionainog kapitala u njegovom globalnom nastu-
panju. Međutim, moguće je da dođe i do sukoba interesa između transnacionalne kompanije i
matične zemlje, jer transnacionalne kompanije nastoje da zadrže i očuvaju svoju autonomnost.
Otuda postoje veoma protivrečni stavovi o ulozi transnacionalnih kompanija u privrednom
razvoju nacionalne ekonomije, od onih da predstavljaju "lokomotive razvoja", do onih o
"izuzetno dramatičnim posledicama njihovog poslovanja".
Težište interesovanja gotovo svih zemalja sveta prebacuje se sa ideološko-političkog i
vojnog kompleksa na ekonomsko-tehnološki razvoj. Zavisnost u svetskoj privredi sve više se
uspostavlja preko novih tehnologija i finansija (izvoz kapitala i proizvodnje) na osnovu čega
se uspostavlja nova matrica zavisnosti i dominacije. Imperativ napretka čini razvoj nauke i
tehnologije - informatička tehnologija, telekomunikacija, biotehnologija, genetski inženjering i
sl.). Tako dostignuća nove naučno-tehnološke revolucije ubrzavaju proces globalizacije

4
Mikroprojekat: Jugoslavija u svetskoj privredni na pragu XXI veka, Zagreb, 1986.g., str. 376.
 4

svetske privrede i dovode do jačanja međuzavisnosti u svetskoj privredi i na svetskom tržištu.

Naravno, ova međuzavisnost se različito odražava na pojedine zemlje. Razvijene zemlje koje
su se izdvojile snagom svojih tehnoloških dostignuća i raspoloživog finansijskog kapitala,
faktički upravljaju ukupnim razvojnim procesima u svetu, čime određuju tempo i procese
društveno-ekonomskog razvoja zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji - bivših socijalističkih
zemalja). Pri tome, razvijene zemlje različito preferiraju saradnju sa ostalim zemljama, tako da
je saradnja sa nekim od njih intenzivnija (snabdevanje sirovinama i energijom, jeftinom
radnom snagom, korišćenje apsorpcionih mogućnosti tržišta nerazvijenih zemalja i sl.). Sve to
ima za posledicu povećanje jaza u stepenu razvijenosti zemalja u svetskoj privredi (pre 100
godina raspon između najbogatijih i najsiromašnijih zemalja iznosio je 6:1, pedesetih godina
XX veka povećao se na 18:1, 1992. iznosio je 72:1)5, prezaduženost zemalja u razvoju,
demografsku eksploziju i veliku nezaposlenost u tim zemljama, kao i nagomilavanje ekoloških
problema (izvoz prljave tehnologije i nuklearnog otpada u nerazvijene zemlje).6
No, bez obzira na navedene protivrečnosti, na delu je globalizacija svetske privrede i
na toj osnovi stvaranje pluralističke ekonomije, gde ni jedna država zasebno ne predstavlja
jedinstven (zatvoren) sistem vrednosti. Nacionalne države postaju regije unutar globalne
ekonomije, a građani radnici i potrošači na globalnom tržištu. Trend globalizacije ostvaruje
se uporedo s trendom regionalizacije i lokalizacije što razvija pluralizam vrednosti
lokalnih, regionalnih i globalnih zajednica. Uloga države u globalnoj ekonomiji sastoji se u
tome da svojim građanima - potrošačima omogući najbolje i najjeftinije proizvode i usluge,
kao i da obezbedi uslove za lociranje pogona globalnih kompanija koje će unutar nacionalne
ekonomije poslovati i plaćati porez. Država ne treba da odlučuje ko će biti vlasnik određenog
preduzeća. Ako neka kompanija ne plaća državi porez, ne izdvaja za potrebe društvenog
standarda i sl., ona će biti kažnjena. Ako je, pak, njeno poslovanjs loše, ako ne vodi računa o
zaposlenima ili potrošačima, ona će propasti. Stoga se uloga države u ekonomiji bez granica
svodi na to da štiti interese svojih građana i da im pruža mogućnosti izbora.

5
Izvor: Š. Aleksandrić, Posao bogatih da se bogate, "Politika", 28.1.2000.g., str.4.
6
Trojica najbogatijih ljudi na svetu imaju bogatstvo koje je veće od nacionalnog bruto proizvoda 26
najsiromašnijih zemalja svsta, uzetih zajedno. Radi ilustracije tog trenda može se navesti i prognoza da
će se 2000. godine svetsko bogatstvo utrostručiti, ali će se povećati nejednakost u svetu (broj
siromašnih sa 3.700 na 3.900 milijardi). M.Ranković, Sociologija i futurologija, Institut za sociološka
istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1998.g., str.34.
 5

Proizvodi globalnih kompanija zasnovani su na različitim znanjima, istraživanjima i

tehnologijama. Niti jedna globalna kompanija ne koncentriše naučni, istraživački i tehnološki
razvoj oslanjanjem isključivo na sopstvene potencijale. Niti jedna ne proizvodi sve tehnologije
sama. Zato je osnovno razvojno pitanje globalizacije - strategija saveza i razvoja zajedno sa
partnerima. Globalizacija saveza i partnerstva među kompanijama su odlučujući za
njihovu razvojnu strategiju.
Navedene tendencije ukazuju ne samo na besperspektivnost iluzije o samodovoljnosti
razvoja nacionalne ekonomije, nego ukazuju i na to da su mnoga tradicionalna ekonomska
znanja kao i tradicionalne ekonomske politike zasnovane na statističkim pokazateljima kao
osnovama privređivanja razvoja postali neupotrebljivi. Tako npr., tradicionalna kejnzijanska i
neokejnzijanska ekonomija uče da stopa rasta nacionalne ekonomije raste kada je ona u
ekspanziji. Globalna ekonomija pokazuje da ne mora biti tako. Zaposlenost se npr. može
povećavati u inostranstvu, iako ne u datoj zemlji. Podaci o spoljnotrgovinskoj razmeni nemaju
više onu statističku važnost koju su imali tradicionalno (vrši se razmena između
transnacionalnih kompanija).7 Globalne korporacije sve manje učestvuju u međunarodnoj
trgovini (pretežno trguju međusobno), a tradicionalna statistika ne prikazuje te aktivnosti.
Kompanije licenciraju tehnologiju, zajednički ulažu kapital, stvaraju strateške saveze u
proizvodnji u zemljama gde su locirani njihovi pogoni, postaju delovi lokalnog tržišta,
poseduju imovinu i prisvajaju dividende.
Dakle, globalizacija svetske privrede bitno menja ekonomske trendove u svetu, a time
menja i klasične teorijske postavke, obrasce i paradigme.

7
Najveći broj američkih kompanija je prešao iz izvorne faze u fazu lokalne (nacionalne) pripadnosti.
Zato statistički izgleda da je američki izvoz, smanjen. Proizvodi koje te kompanije isporučuju u SAD
prikazuju se kao uvoz u SAD, IBM i XEROX iz SAD proizvode najveću količinu svojih proizvoda u
Japanu i Evropi: dr Mirjana Dragičević, Ekonomija i novi razvoj, Zagreb, 1996.g., str.64-65.
 6

2. ULOGA TNK U PROCESU GLOBALIZACIJE

Produbljavanjem i razvojem međunarodne podele rada na novoj osnovi, nastankom

svetskog tržišta i svetske privrede, nastaju i međunarodni monopoli. Oni su rezultat jačanja
monopola unutar nacionalnih (državnih) granica, kao i pojave izvoza kapitala. U težnji da
ostvare što veći monopolski ekstra profit, nacionalni monopoli nastoje proširiti svoju delatnost
i van nacionalnih granica. U tome im naročito pogoduje izvoz kapitala, jer se tako lakše
"preskaču" državne barijere (carine, kontingenti, dozvole, zabrane i sl.). Time dolazi do
procesa internacionalizacije kapitala, tj. plasmana kapitala van nacionalnih granica, odnosno
u međunarodnim razmerama. Težnja krupnih monopola da ostvare što veći monopolski
ekstraprofit, zaposednu izvore jeftinih sirovina, energije, radne snage i sl. putem podele tržišta
u svetu, s jedne strane, i oštre konkurencije, s druge strane, dovela je do uspostavljanja
sporazuma među njima, odnosno do nastanka međunarodnih monopola. Međunarodni
monopoli predstavljaju savez krupnih nacionalnih preduzeća koja se udružuju radi
monopolisanja proizvodnje i prodaje određene robe, eksploatacije sirovina, energije i uvećanja
kapitala na svetskom nivou.
Ostvarivanje naučno tehnološke revolucije, širenje svetskog tržišta, uvećanje kapitala i
sl., doveli su do toga da međunarodni monopoli kartelnog tipa dominantni u prvoj polovini
XX veka, prerastaju u međunarodne koncerne u drugoj polovini XX veka. Oni nastoje da
svoju dominaciju prošire na što veći deo sveta.8 Tako međunarodni monopoli prerastaju u
multinacionalne kompanije (dominacija nacionalnog kapitala i upravljanja) i TNK (bez
dominacije nacionalnog kapitala i upravljanja). Pojavom transnacionalnih kompanija vrši se
proces transnacionalizacije svetskog tržišta i svetske privrede. Procesi internacionalizacije i
transnacionalizacije odvijaju se istovremeno, ponekad kao supstituti, a ponekad kao
komplementarne pojave.
Udeo transnacionalnih kompanija neprekidno raste i jača u svetskoj privredi, tako da se
ona još naziva i privredom tansnacionalnih kompanija. Pod kontrolom transnacionalnih
kompanija nalazi se 4/5 patenata za novu tehniku i tehnologiju, i preko 1/2 svetske industrijske

8
Npr. američka korporacija IBM posluje u 124 zemlje, naftna kompanija "Ekson" ima preduzeća u 100
zemalja. "Pepsi Cola" proizvodi u preko 500 pogona smeštenih u preko 100 zemalja, holandska firma
"Philips" ima 225.000 zaposlenih, od kojih je 167.000 izvan Holandije, Švajcarska firma "Nestle
Chocolate" 97% dohotka ostvaruje izvan Švajcarske i sl.
 7

proizvodnje i sl. Jačanjem TNK ostvaruje se proces sve veće međuzavisnosti u svetskoj
privredi, ali ponekad dolazi i do sukoba interesa TNK i nacionalne države.
TNK prolaze kroz pet faza razvoja.9 Prvu fazu čine izvozne aktivnosti pretežno
domaćih preduzeća, čime se osvajaju nova tržišta u svetu i povezivanjem sa lokalnim dilerima
i distributerima. U drugoj fazi sama kompanija preuzima te aktivnosti. U trećoj fazi
kompanija počinje obavljati poslove marketinga, prodaje i ostalih funkcija na inostranom
tržištu. U četvrtoj fazi kompanija dominira na stranom tržištu, s potpunim poslovnim
sistemom uključujući istraživanje, razvoj i inženjering. U petoj fazi svi su u kompaniji
zaposleni lokalno, funkcije kompanije nisu više vezane za zemlju porekla, anacionalne su i
stvaraju novi sistem vrednosti čiji su nosioci menadžeri kompanije koji posluju u celom svetu.
On je zamenio raniji sistem vrednosti usmeren na domaću privredu. Kompanije povezuju
mrežni sistem organizacije poslovanja, a ne autoritet centrale. Delovi kompanije povezani su
putem podeljenog skupa pravila. Proizvodi ili usluge kompanije postaju anacionalni, a
globalni potrošači sveta prihvataju ih ili odbacuju. Zbog toga one moraju dobro poznavati
poslovnu kulturu zemlje i lokalno tržište na kojem posluju (navike, tradicija, vrsta proizvoda,
oblik investiranja, vek trajanja proizvoda ili usluge i tome sl.).
Predmet svetske trgovine sve više postaje specijalizirano znanje, rešavanje nekog
ekonomskog problema i sl., a sve manje klasična prodaja robe i usluga. Zato TNK sve više
prerastaju u globalne kompanije, stvaraju međuzavisnu ekonomiju, otvaraju slobodne tokove
kapitala, roba, usluga, znanja, informacija, veština i sl., te ne poznaju granice nacionalnih
država i nacionalni ekonomski interes ("svet bez granica"). Budući da razvijaju ekonomiju bez
granica, sve teže je predvideti gde su stvarni nacionalni interesi. Sve važniji postaju interesi
regija, gradskih centara i sl. (Podunavska regija, Mediteranska regija i sl.). Globalne
korporacije nisu vezane za nacionalne države, a i za potrošače postaje sve bitnije da li je
proizvod ili usluga kvalitetan i jeftin i da li zadovoljava njihove potrebe.
TNK se javljaju u tri osnovna organizaciona oblika, i to:
Vertikalno integrisane koje se sreću u rudarstvu, u industriji nafte (uključena je i faza
distribucije), u prerađivačkoj industriji (proizvodne komponente u različitim zemljama).
Horizontalno integrisane su one kada kompanija ima iste vrste pogona u različitim
zemljama.

9
K. Ohmae, The Borderless World, London, 1992. Godina.
 8

Konglomerati su kompanije koje imaju diversifikovane poslove u različitim

delatnostima i granama proizvodnje.
Sa stanovišta internacionalizma korporacija može biti "anacionalna",
"supranacionalna" i "kosmonolitska".
Veoma su različite ocene uloge TNK u savremsnoj privredi i društvu. One se kreću od
izrazito pozitivnih ocena: širenje tržišta, povećanje ekonomske efikasnosti, povećanje
zaposlenosti i sl., do izrazito negativnih uticaja: premeštanja "prljavih" tehnologija i
nuklearnog otpada u nerazvijene zemlje, smanjenja autonomije nacionalnog razvoja,
povećanja ekonomske nejednakosti, negiranja ekonomskog suvereniteta i sl.
Moć TNK nesumnjivo je velika i ona prelazi nacionalne granice. Investicione odluke
donose na globalnom nivou, pomerajući tako kapital i druge resurse iz jedne zemlje u drugu.
Time utiču na zaposlenost ili nezaposlenost miliona ljudi, kao i na stepen ekonomske
aktivnosti u pojedinim zemljama. TNK imaju privilegovan status i u Svetskoj banci i
Međunarodnom monetarnom fondu. One time ostvaruju i različite oblike strukturalne moći,
jer utiču na međunarodnu poslovnu klimu, međunarodnu konkurenciju, međunarodnu
mobilnost kapitala. Istražujući kretanje cena na pojedinim tržištima, odnose rada i kapitala,
veličinu i rast tržišta, političku stabilnost, finansijske koncesije pojedinih zemalja i tome sl.,
TNK ostvaruju sopstveni razvoj i moć upravo zahvaljujući različitoj mreži uslova u pojedinim
zemljama. Tako npr. ako se u nekoj zemlji pogoršaju uslovi investiranja, TNK zatvaraju te
pogone i realociraju ih u druge zemlje gde su ti uslovi povoljniji.
Navedeni i slični trendovi su deo globalizacije svetske privrede koju razvijaju
transnacionalne, globalne korporacije. Trendovi podrazumevaju i globalizaciju svetskog
razvoja. Zadatak nacionalne ekonomije u takvim uslovima je da "više od povećanja
profitabilnosti korporacija, podizanja zastava... poboljšaju životni standard građana i razvijaju
vrednosti koje pridonose svetskoj ekonomiji."10

10
Reich R.B., The World of Nations, New York, 1992., str. 301.
 9

3. UTICAJ MEĐUNARODNIH MONOPOLA NA RAZVOJ SAVREMENE

SVETSKE PRIVREDE I SAVREMENOG SVETSKOG TRŽIŠTA
3.1. Međunarodni monopoli
Produbljivanjem i razvojem međunarodne podele rada na novoj osnovi, nastankom
svetskog tržišta i svetske privrede nastaju i međunarodni monopoli. Oni su rezultat jačanja
monopola unutar nacionalnih (državnih) granica, kao i pojave izvoza kapitala. U težnji da
ostvare što veći monopolski ekstra profit, nacionalni monopoli nastoje proširiti svoju delatnost
i van nacionalmih granica, odnosno u međunarodnim razmerama. Težnja krupnih monopala da
ostvare što veći monopolski ekstra profit, zaposednu izvore jeftinih sirovina, energije, radne
snage i sl. putem podele tržišta u svetu, s jedne strane i oštre konkurencije, s druge strane
dovela je do uspostavljanja sporazuma među njima, odnosno do nastanka „ ME ĐUN A R OD N I H
M ON OP O LA ".

Monopol je stanje u nekoj privredi, kada jedan prodavač određene vrste robe (bilo
koje) nema konkurenta, niti rivala. Zbog toga, monopolista samostalno određuje i cene i obim
proizvodnje, pa se pri tome i odlučuje za onu alternativu koja mu donosi najveći profit, tj.
(ekstra profit).
Međunarodni monopoli predstavljaju savez krupnih nacionalnih preduzeća koja se
udružuju radi monopolisanja proizvodnje i prodaje određene robe.
Međunarodni monopoli kartelnog tipa bili su dominantni u prvoj polovini dvadesetog
veka, oni prerastaju u međunarodne koncerne u drugoj polovini dvadesetog veka. Tako
oformljena udruženja monopolista ubrzo su uslovila potrebu vertikalnog, međugranskog
udruživanja monopolističkih udruženja.

KARTEL
KOMBINAT

U
SINDIKAT GRANI IZMEĐU
GRANA
KONCERN

TRUST KONGLOMER
 10

3.2. Osnovni oblici monopolističkih udruženja

Oblici monopolističkih udruženja izraz su stepena razvijenosti kapitalizma.
Tako posmatrano, karteli su najnerazvijeniji, odnosno najlabaviji oblik udruživanja
monopolističkih preduzeća. U njima se kapitalistička preduzeća sporazumevaju o određenim
pitanjima od zajedničkog interesa, kao što su podele tržišta, politika cena, uslovi angažovanja
radne snage i sl.
U okviru sindikata udruženi članovi vrše jedinstvenu (zajedničku) nabavku faktora
proizvodnje, kao i realizaciju robe (zajednički određuju cene robe).
Trust je najviši i najčvršći oblik udruženja monopolističkih preduzeća u okviru jedne
grane proizvodnje. U njemu se objedinjuju proizvodnja, promet i finansije svih udruženih
monopolističkih udruženja. Pošto u okviru trusta učesnici gube svaki oblik samostalnosti, oni
se faktički pretvaraju u deoničare jedne velike kompanije. Na čelu trusta je centralna uprava
koja reguliše sva pitanja proizvodnje, prometa, cena, raspodele i sl.
Horizontalno udruživanje na određenom stepenu razvoja je uslovilo potrebu
vertikalnog integrisanja. Tako su se najpre javili kombinati, koji su kao oblici kombinovanja
obuhvatili firme u okviru određenog reprodukcionog kompleksa (metalurški, hemijski,
mašinogradnja, prehrambeni i dr.) počev od proizvodnje sirovina, preko izrade gotovih
proizvoda, pa sve do njihovog prometa.
Slični oblici integracije su koncerni, kompleksi velikog broja preduzeća različitih
grana privrede: industrija, saobraćaj, trgovina, banke, osiguravajuća društva i dr. stavljeni pod
kontrolu glavne kompanije (trusta). Radi korišćenja prednosti diverzifikacije proizvodnje
(seljenje kapitala, obezbeđivanje zadovoljavajućeg obima profita u različitim stanjima
reprodukcionog ciklusa itd.) i prodiranje kapitala određene korporacije u grane koje nisu
neposredno reprodukciono zavisne i povezane njenom osnovnom delatnošću, povremeno se
formiraju udruženja zvana konglomerati. Oni nemaju organizacionu i poslovnu čvrstinu i
trajnost objašnjenih oblika udruživanja monopola.
3.3. Multinacionalne i transnacionalne kompanije
Kompanije su preduzeća sa velikom privrednom snagom. Multinacionalne kompanije
su vlasništvo subjekata iz više zemalja, a transnacionalne kompanije su takođe velika
preduzeća koja imaju pogone u više zemalja, ali su vlasništvo subjekata jedne zemlje.
 11

Pojavom transnacionalnih kompanija (TNK) vrši se proces transnacionalizacije

svetskog tržišta i svetske privrede.
Udeo TNK neprekidno raste i jača u svetskoj privredi, tako da se ona još naziva i
privredom TNK. Pod kontrolom TNK nalazi se 4/5 svetske trgovine, 4/5 patenata za novu
tehniku i tehnologiju i preko 1/2 svetske industrijske proizvodnje. Ponekad dolazi do sukoba
interesa TNK i nacionalne države.
Veoma su razlišite ocene uloge TNK u savremenoj privredi i društvu. One se kreću od
izrazito pozitivnih ocena: širenje tržišta, povećanje ekonomske efikasnosti, povećanje
zaposlenosti i sl., do izrazito negativnih uticaja: premeštanje „prljavih" tehnologija i
nuklearnog otpada u nerazvijene zemlje, smanjenja autonomije nacionalnog razvoja,
povećanja ekonomske nejednakosti, negiranja ekonomskog suvereniteta i sl.
Moć TNK je nesumnjivo veoma velika i prelazi nacionalne granice. Investicione
odluke donose na globalnom nivou, pomerajući tako kapital i druge resurse iz jedne zemlje u
drugu. TNK imaju privilegovan status i u Svetskoj banci, Međunarodnom monetarnom fondu
(MMF). One time ostvaruju i različite oblike srtukturalne moći jer utiču na međunarodnu
poslovnu klimu, međunarodnu konkurenciju, međunarodnu mobilnost kapitala.
3.4. Transnacionalne kompanije u svetskoj privredi
Transnacionalne kompanije (TNK) su veoma moćna internacionalna preduzeća koja
raspolažu „ćerkama" i „unukama", u mnogim zemljama sveta i imaju ogromnu ekonomsku
snagu.
Prema načinu organizovanja, ove kompanije su najčešće međunarodni koncerni,
međunarodni trustovi ili holding - kompanije. One su nastale u drugoj polovini dvadesetog
veka, sa stvaranjem monopola koji su prerasli nacionalne dimenzije, ali je njihova ekspanzija
karakteristična za period posle Drugog svetskog rata.
Ove kompanije posledica su razvoja monopolskog kapitalizma i njegovog širenja, osim
na nacionalne, i na svetsku privredu, a to je period druge polovine devetnestog i početkom
dvadesetog veka. Prvi veliki monopoli (kompanije) nastali su u Engleskoj, Francuskoj,
Nemačkoj, ali svoj najveći razvoj su doživeli u SAD. Godine 1870. Rokfeler osniva prvu
kompaniju za proizvodnju nafte - „S TA N DA R D O I L C OM P A N Y ". Godine 1892. osnovana je
“G EN E RA L E LE C TR I C Company'', godine 1901 .osnovana je “U N I TE D S TA TE S S TE E L
C ORP OR A TI O N ” itd.
 12

Kompanije su se toliko razvile i toliko zagospodarile nacionalnom i svetskom

privredom, da je postalo neophodno izvesna njihova ponašanja sprečiti - u interesu razvoja
nacionalnih privreda. Tako je u SAD već 1890. godine donet prvi antimonopolski zakon, tzv.
Sherman Anti Trus Act. Svrha ovog zakona bila je da se stimuliše konkurencija, obaraju cene i
otklanjaju druge slabosti monopola.
U SAD samo 1000 industrijskih, trgovačkih, transportnih, energerskih korporacija daje
otprilike 1/2 od ukupnog obima robe i usluga koje proizvodi čitava privreda. Dve najveće
Američke korporacije „G EN E RA L M OTOR S " i „E XX ON "- imaju zajedno dohodak koji je
iznad dohotka saveznih država Kalifornije i Njujorka.
Ako se zbiru njihovih prihoda pribroje prihodi „F OR D ' i „G E N ER A L E LE C TR I C ",
taj će zbir nadmašiti prihode svih poljoprivrednih, ribolovnih i drugih preduzeća u SAD.
Godišnji bruto proizvod „S TA N DA R D O I L C OM P A N Y " iz Nju Džersija veći je od
ukupnog prihoda trideset država pojedinačno.
TNK osam najkrupnijih zemalja sveta kontrolišu preko 90% izvoza direktnog kapitala
u svim zemljama sveta. Američka preduzeća u inostranstvu kontrolišu proizvodnju veličine
privrede Japana.
3.5. Dimenzije, veličine i snage TNK
Multinacionalne i transnacionalne kompanije imaju ogromnu snagu, kao što je već
pomenuto u nekoliko navrata, zbog toga predstavljaju najsnažnije obeležje savremenog
kapitalizma. Oko dve hiljade preduzeća učestvuje sa preko 70% u ukupnoj industrijskoj
proizvodnji Zapada, poseduje preko 40% vlasništva kapitala i oko 50% ukupnog svetskog
izvoza.
Od 500 najvećih svetskih kompanija u 1994. godini (prema veličini ukupnog prihoda)
151 je američkih, 149 japanskih, a ostalih 200 imaju sedišta u sedam evropskih država: u
Nemačkoj 44, u Francuskoj 40, u V. Britaniji 33, u Švajcarskoj 14, Italiji 11, Holandiji 8,
Španiji 6 i u Južnoj Koreji 8.
Ukupan prihod svih ovih kompanija u 1994. godini iznosio je 10 245.3 milijarde
dolara, a profit 281.3 milijarde dolara. Najveći profit ostvaren je u grupaciji kompjutera i
kancelarijskih mašina.
 13

Internacionalna proizvodnja TNK veća je od internacionalnih trgovinskih transakcija.

Najvećih 100 svetskih TNK bavi se sledećim delatnostima: elektronska industrija, industrija
motornih vozila i delova, nafta i rudarstvo.
U svetu je danas uobičajeno reći: od 100 finansijskih sila sveta 54 su kompanije, a 46
države. Najveći broj ovih kompanija posluje u preko 30 zemalja, ima ukupan godišnji prihod
preko 100 milijardi dolara i zapošljava preko 1.000.000 radnika. Poređenja radi, ukupan
godišnji društveni proizvod bivše Jugoslavije u 2000. godini iznosio je oko 15 milijardi dolara.
3.6. Internacionalizacija kapitala i proizvodnje
U težnji da ostvare što veći monopolski ekstra - profit, nacionalni monopoli nastoje
proširiti svoju delatnost i van nacionalnih granica. U tome im naročito pogoduje izvoz
kapitala, jer se tako lakše „preskaču" državne barijere (carine, kontigenti, dozvole, zabrane i
sl.). Time dolazi do procesa „internacionalizacije kapitala", tj. plasmana kapitala van
nacionalnih granica, odnosno u mađunarodnim razmerama.
Pojava internacionalizacije je karakteristična i za svaremene uslove, s tim što je
promenjen stepen njene rasprostranjenosti, kao i njeni oblici. Već je rečeno da je danas na
snazi internacionalizacija kapitala i proizvodnje i globalizacija svetske privrede u celini.
Imajući u vidu tehničko - tehnološke karakteristike procesa proizvodnje (nove grane
proizvodnje sredstava za rad i proizvodnje novih materijala).
Internacionalizacija proizvodnje se obavlja i saradnjom između monopolističkih
preduzeća na ostvarivanju zajedničkih razvojnih programa (joint business venture), koji kao
oblici izvoza kapitala i tehnologije (npr. zajedničke investicije Zapada, Japana i Rusije u
proizvodnji nafte i plina i si.) takođe obezbeđuju velike profite.
U savremenim uslovima sve je češći takozvani izvoz proizvodnje, koji u najvećoj meri
odgovara zahtevima mikroelektronične revolucije. Reč je o tome da se iz jedne u drugu zemlju
izvozi K N O W - HOW (znati kako) u stvari (projekat određene tehnike i tehnologije, finansijska
struktura i dr.). Izvozom proizvodnje zemlje uvoznice se dovode u položaj da trajno uvoze
novu tehniku i tehnologiju za određeni program proizvodnje koji se prodaje stranom kupcu.
3.7. Uloga transnacionalnih korporacija u konstituisanju svetskog tržišta danas
Multinacionalne kompanije oduvek pokazuju veliku prilagodljivost različitim
lokalnim, socijalnim, kulturnim, političkim i ekonomskim prilikama. Velika
internacionalizacija kapitala i industrije su simultani procesi za koje su kompanije spremnije i
 14

brže reaguju nego vlade. One se sa lakoćom kreću kroz različite ekonomije do stvaranja
finalnog proizvoda i njegove prodaje.
TNK - korporacije i pored svoje veličine i moći ne mogu uvek da se suprotstavljaju
državama, već moraju i da se oslanjaju na njih, zbog vojne moći, dozvola, poreskih obaveza i
stalne prisutne mogućnosti nacionalizacije.
Snažan uticaj trpe i neke razvijene zemlje, a naročito zemlje u razvoju, koje mogu biti
na više načina ugrožene delovanjem TNK.
TNK, uvek u opasnosti od nacionalizacije, biraju lokaciju shodno svojim procenama i
svojoj poziciji u pregovaranju. Dobar deo njihovog ulaganja se odvija u razvijenim
industrijalizovanim zemljama, zbog veličine tržišta i velike kupovne moći stanovništva. Ono
što uvek i svuda prati ekspanziju TNK jeste politički rizik.
Svaka država nastoji da zaštiti nacionalnu ekonomiju, kompanije i njihov izvoz, pa
neke vlade uvode diskriminatorske mere prema stranim kompanijama, proizvodima ili
tehnologijama. Ali, činjenica je da nijedna država nema potpunu jurisdikciju nad TNK kao
celinom. Ono što joj pripada je vlast i uticaj nad filijalom TNK na svojoj teritoriji, pa je jasno
da je najbitnije gde se nalazi matica. Ona utiče na rad svih svojih filijala, donosi strateške
odluke, pa se vršenjem uticaja na takav centar poslovanja vrši i pritisak na sve jedinice. Akcije
koje TNK preuzimaju u zemljama u razvoju predstavljaju, svakako, jedno od najvažnijih i
njosetljivijih pitanja, jer one ovde stiču kontrolu nad bitnim sektorima nacionalnih privreda.
Zakonska liberalizacija je takođe oznaka novog vremena. Otvorenija tržišta su
inostranim direktnim investicijama i TNK omogućavala lakši pristup i kroz zakonske olakšice
koje su stvarale privlačniju klimu.
Zemlje - domaćini žele da ostvare svoje ciljeve, a to su - povećani fiskalni prihodi,
veće učešće u procesu donošenja odluka, usvajanjem naprednih tehnologija. TNK se danas
mogu prepoznati po tome što su orijentisane ka upravljanju, internacionalizaciju i
globalizovanju aktivnosti na novim geografskim prostorima vođeni prevashodno ciljevima
optimizacije poslovanja. Može se navesti mnogo primera ovakvih kompanija u svetu: Dupont,
ICI, Exxon i Shell, Proctor & Gamble, Unilever, Barclays itd.
3.8. TNK i nacionalni proizvodni sistem u procesu globalizacije
Aktivnost TNK, nije porasla samo u kvantitativnom smislu. Ona je takođe imala
kvalitativan uticaj na svetsku privredu, unutar širih procesa globalizacije.
 15

Strategija koju sprovode TNK od ključnog je značaja za razumevanje procesa

globalizacije. Kao reakcija korporacija na sve veću i jaču konkurenciju nastaju alijanse. Ovo
omogućava partnerstvo i saradnju korporacijama, koje su u stvari konkurenti na pojedinim
tržištima.
Finansijski gledano, samo japanci još sebi mogu da priušte multinacionalne kompanije.
Njihov kapital ih košta oko 5%, suprotno njima, evropske i američke organizacije sada plaćaju
i do 20% za novac.
Korporacije ulaze u alijanse, posebno u slučajevima kada žele snažno da nastupe na
inostranim tržištima, da pri tome ostvare konkurentsku prednost, pre svega na polju novih
tehnologija, tržišta, proizvoda...
U ovome su najuspešnije japanske kompanije. Budući svet (negde između druge i treće
decenije XXI veka) će verovatno imati nekoliko globalnih strateških alijansi: pacifička
(Amerika i Azija), američka (Severna, Srednja i Južna Amerika), atlantska (Amerika i
Evropa), evropska (Evropa, Rusija i Severna Amerika). A u daljoj budućnosti egzistiraće samo
jedna alijansa - globalna mreža.
 16

4. IMPLIKACIJE GLOBALIZACIJE U SAVREMENOJ MEĐUNARODNOJ

EKONOMIIJI
4.1. Ključni pojmovi o globalizaciji
U istoriji ljudskog društva smjenjivale su se razvojne etape, koje su se karakterisale
dominantnim specifičnostima ekonomske stvarnosti. Te etape su odgovarale konkretnim
razvojnim nivoima civilizacije i imale su jasno uočljivu diferencnu specificiju: uopšteno i
uslovno govoreći, bili su to naivni optimizam antike, religiozni misticizam srednjeg veka,
racionalni scientizam industrijskog društva i savremeni globalizam post industrijskog društva.
Navedena podela zanemaruje brojne "elastične" granice (vremenske, geografske i dr.) i
prelazne periode u kojima je dolazilo do "sudara s budućim". Ali, nesporno je da svaka od
pomenutih etapa ima svoju iskristalisanu razvojnu paradigmu sa odgovarajućim kriterijumima
i sistemima vrednosti, koji su se revolucionarno menjali (različitom dinamikom u vremenu i
prostoru), i to upravo na dugotrajnim prelazima između pojedinih razdoblja. Svaki novi
istorijski period zahtevao je (najčešće paradigmatičnu) promenu načina razmišljanja i
ponašanja, koja se u principu svodila, pored ostalog, na prilagođavanje civilizacijskim
normama, dostignućima i izazovima.
Obim i dinamika savremenih promena koje sa sobom donosi globalizacija (imamo u
vidu poslednje dve decenije) su, čini se, revolucionarniji nego ikad. Možda se u tome mogu
tražiti opravdanja za protivurečna i često ekstremna teorijska objašnjenja globalizacije? Koliko
god najnovije promene izgledale revolucionarno, kompleksno, dinamično i nesistemski, ipak
se one na određeni način događaju zakonomerno, pa i programirano. One imaju i svoju
interesnu podlogu (jer su interesi integratori ekonomskog ponašanja) i unutrašnju logiku, koja
se na razne načine objašnjava (opravdava i/ili kritikuje), zavisno od teorijskih pozicija autora i
metodoloških pristupa, koji su često jednostrani, koliko god da mozaično i demokratično
prikazuju globalni pluralizam. Ne očekuju se, naravno, celovita i neprotivurečiva teorijska
objašnjenja, ali se još manje može razumeti nekritičko i vulgarizovano apsolutizovanje
zapadnih vrednosti i pogleda kod pojedinih autora, uz zanemarivanje sopstvene razvojne
specifike (ekonomske, istorijske, kulturne, institucionalne i dr.). Pri tome ne mislimo na
aktuelne (posebno ne institucionalne, demokratske, motivacione i druge pozitivne sistemske
elemente), nego na neke fenomene koji su na praktičnim uzornim modelima Zapadu odavno
prevaziđeni, a retorički se vrlo vešto zamagljuju plastom globalizacije, da bi se opravdale
 17

postsocijalističke reforme, koje mnogi ocenjuju kao neuspešne za većinu naroda, ali veoma
uspešne za uski krug ljudi (mahom povlašćenih, koji su ponekad i u ulozi narodnih
predstavnika).
Nasuprot globalizaciji ekonomije i drugih oblasti života, zapaža se individualizacija
ličnosti. Oslobađajući prostor za kreativnost, globalizacija skida lance koji su vekovima
sputavali čoveka. Ti lanci su bili različiti: formacijski, ideološki, politički, nacionalni,
organizacioni, upravljački i slično. U periodu globalizacije suština ljudske prirode se oslobađa
više nego ikada u dosadašnjoj istoriji. Možda je upravo u tome najveći domet globalizacije?!
Institut građanskog društva kao idealni instrumenat zaštite ljudi od vlasti ipak ne deluje
globalno, jer ga negiraju razne nacionalne, korporativne i neformalne grupne strukture koje
pritiskaju individue čak više i od toliko kritikovane države (kontrolišu, redukuju slobode,
potcenjuju, prinuđuju). Iako globalizacija verovatno nema mnogo veze (uzročno-posledičnog
uticaja) s tim negativnim procesima na nacionalnim nivoima, očigledna je sličnost
manifestovanja pojedinih fenomena na globalnom i lokalnom nivou: nekontrolisani centri
moći, virtualno finansiranje, državna nemoć, nezaštićenost naroda i njegov pauperizacija,
povećanje neizvesnosti i rizika, itd.
4.2. Globalizacija i tehnološke promene
Jednu od najznačajnijih i najjačih pokretačkih poluga savremene civilizacije
predstavlja uzajamna povezanost, uslovljenost i zavisnost tržišnog privređivanja (koje u
osnovi sadrži privatno preduzetništvo) i tehnološkog progresa. Ta povratna sprega je dokazala
svoju efikasnost u razvijenim zemljama i privredama, u kojima se tehnološki progres podržava
stalnom ekspanzijom kapitala i njegovim ulaganjem u profitabilne delatnosti, a ekspanzija
kapitala i njom probuđena konkurencija se napajaju novim dostignućima tehnološkog
progresa, koji ima praktično neiscrpne potencijale kreiranja i usavršavanja svega postojećeg.
U dinamičnom procesu globalizacije promene utiču na značajno poboljšanje performansi
firmi, a samim tim i na stvaranje konkurentskih prednosti i kompetencija. Nove tehnologije
stvaraju nove šanse, uklanjaju barijere za internacionalnu trgovinu i investiranje, povećavaju
transparentnost poslovanja zahvaljujući razvoju informacionih tehnologija, itd. Dinamika
promena uopšte i tehnoloških promena posebno je verovatno dominantna karakteristika
globalizacije. Navedena dinamika je praćena kreiranjem super-aktivnih razvojnih strategija i
odgovarajućih aktivnosti za njihovu realizaciju, koje se zasnivaju na shvatanju progresa kao
 18

permanentnog transformacionog procesa, praćenog formiranjem sasvim novih struktura

društva i firmi. Inovativna oraganizacija počiva na stalnom učenju, tj. usavršavanju postojećih
znanja i sticanju novih, koje su u funkciji primene i/ili kreacije novih tehnologija. Bez stalnog
učenja i inoviranja, promene imaju kozmetički karakter i kratkog su veka. Za razvoj su
neophodne stalne inovacije, evolucione i revolucione (radikalne). Brzine promena se
eksponencijalno povećava, pa je zato tehnološko obnavljanje potrebno svakoj organizaciji
koja teži ostvarenju uspeha, opstanka i rasta. Izbor savremenog poslovanja je, dakle,
jednostavan: biti brz ili brzo zaboravljen!
Po mnogim manifestacijama i pokazateljima, kvalitativno, kvantitativno, tehnološki i
sl., savremene promene su bitno drugačije od mnogih do sada viđenih u svetu. U tom smislu P.
Drucker smatra da su one radikalnije čak i od promena koje su nagovestile početak Druge
industrijske revolucije sredinom XIX veka, ili od strukturnih promena koje su izazvale veliku
depresiju 1929-1933. godine i Drugi svetski rat. Veruje se da čovečanstvo već danas raspolaže
tehnologijama u oblasti komunikacija i transporta koje su neophodne za formiranje globalne
svetske ekonomije.
Tome su prethodile mnoge značajne promene koje su se u svetu dogodile posle II
svetskog rata, od kojih se po svom presudnom značaju za globalizaciju izdvajamo izuzetan
razvoj nauke, tehnike i tehnologije, koji je omogućio tzv. „treću tehnološku (informacionu)
revoluciju". Kvalitetno nove razvojne perfomanse zasnivaju se na fascinantnom tehnološkom
uzletu u poslednjoj četvrtini XX veka na polju automatike, informatike, telekomunikacija,
transporta, biotehnologije, genetičkog inženjeringa, aerokosmičke tehnologije i sl. U svemu
tome prednjači globalni bum informatičkog, komunikacionog i transportnog monitoringa. To
je najviše pogodovalo logici krupnog kapitala da se brže oplođuje i širi na nova tržišta.
Ideja o kombinaciji a) instrumenata koji mere vreme (ili ga premošćuju i štede, kao
npr. Saobraćajna sredstva, internet i sl.), b) preciznih geografskih mapa i c) mobilnog kapitala
objašnjava njihovu međusobnu funkcionalnu povezanost, zavisnost i uslovljenost, toliko
potrebnu za ostvarivanje ekonomske i društvene moći, najpre u lokalnim, nacionalnim, a
danas i u globalnim granicama. Mnoge tehničko-tehnološke i organizacione inovacije i
modernizacije bile su funkcionalno podređene smanjivanju vremenskih i prostornih
ograničenja, a transakcija se »skraćuje« povećanjem brzine prenosa informacija, a prostor se
»smanjuje« povećanjem brzine transportnih sredstava.
 19

Savremena transnacionalna organizacija poslovanja zasniva se na dodeljivanju onih

poslova perifernim proizvodnim lokalitetima koje oni mogu da urade najkvalitetnije, najbrže i
najjeftinije. Na taj način, kao i preko mrežnih sistema intrafirmskog poslovanja, maksimalno
se koriste razne pogodnosti (resursne, geografske, poreske i druge) koje pruža zemlja
domaćin, a onda se iste prelivaju u ekstra profite i jačanje sopstvenih konkurentskih prednosti.
Praksa je pokazala da je to najbolji put za stvaranje globalnog konkurentnog proizvoda.
Burni razvoj elektronske tehnologije omogućio je da se s lakoćom prebacuju ogromne
sume novca s jednog kraja sveta na drugi preko međunarodne fmansijske mreže. Svakodnevni
obim valutnih transakcija je veći od trilion dolara i stotinama puta nadmašuje iznos realno
razmenjenih roba i usluga. To znači da se stalno pojačava tendencija odvajanja finansijskih
tokova od realne sfere proizvodnje i trgovine. Valutne spekulacije stvaraju svojevrsnu "kazino
ekonomiju", jer u svetu raste količina virtualnog tzv. "fantomskog kreditnog novca" koje
emituju privatne banke s emisionom licencom. Procenat rezervnog obezbeđenja emitovanog
kreditnog najviše su koristile upravo onima kojima kapital nije bio limitirajući faktor.
Ekonomijom vremena, prostora i kapitala u praksi se ostvaruje moć, kojom se najbolje štite,
specificiraju i realizuju interesi.
Postojanje uzročno-posledične relacije ekonomija-moć-ekonomija je ciljna funkcija
interesa, a sve ostalo su sredstva za ostvarenje cilja. Dominacija novčanim, vremenskim i
prostornim dimenzijama u globalnim okvirima je osnovni cilj transnacionalnih korporacija, jer
je to verovatno najbolji način da se (pored ostalih elemenata) ostvaruju konkurentske prednosti
na globalnom tržištu, a preko njih profit kao osnovni pokretački motiv. Na taj način,
transnacionalni kapital superaktivnom, strategijski planiranom i funkcionalnom koordinacijom
vremena, prostora, kapitala i ostalih sopstvenih razvojnih potencijala nastavlja oplodnju i
dominaciju u globalnim relacijama.
Racionalizovanjem i koordinacijom vremena i prostora putem korišćenja
najsavremenijih informacionih, transportnih i telekomunikacionih tehnologija, krupni kapital
po ekonomskoj moći uspešno konkuriše mnogim državama (kao ekonomskim subjektima) na
lokalnom i međunarodnom nivou, jer se sve više svojom globalnom razvojnom filozofijom
udaljava od nacionalnih koordinati i odgovarajućeg načina novca je veoma nizak, tako da niče
masa "fantomskog novca", koja u slučaju istovremene tražnje njihovih kreditora ne može biti
isplaćena, što bi dovelo do finansijskog kolapsa.
 20

U literaturi se pominju tzv. „virtualne organizacije" kao mogući tip poslovanja kojem
pripada budućnost u XXI veku. Radi se o mreži koju čini nekoliko nezavisnih firmi, koje
mogu biti rivali, kupci, dobavljači, instituti i druge zainteresovane organizacije i sl. Mrežna
povezanost se zasniva na visoko sofisticiranim informacionim sistemima koji omogućuju brzi
i dogovor i usaglašavanje oko podele znanja, troškova, rizika i pristupa pojedinim tržištima,
iako nemaju zajednički organizaciju i menadžment. Komunikacija između partnera je ne samo
brza, nego i potpuna, otvorena, bez procedura, uz veliko poverenje i ulaganje top specijalnosti
i sposobnosti za efikasno obavljanje pojedinih poslova.
Umrežena ekonomija (omogućena digitalizacijom) formira realne organizaciono-
tehničke uslove za deregulaciju na svim upravljačkim nivoima. Brze tehnološke promene,
praćene organizacionim usavršavanjem, ekonomskom i pravnom fleksibilnošću i finansijskom
virtualnošću, radikalno su promenile:
a) oblike i načine konkurencije u globalnim relacijama (intrafirmska razmena,
strategijske alijanse i dr.),
b) tradicionalnu šeme faktora proizvodnje (rad, kapital, zemlja - radnike zamjenjuju
automatizovani roboti, informacije postaju resurs i si.),
c) način proizvodnje (dominacija informacija, revolucionarni napredak sredstava za
rad, mrežna organizacija),
d) strukturu proizvodnje (preovlađuje prenesena vrednost),
e) motivaciju zaposlenih (širenje ekonomskih i drugih motiva) i
i) usavršavanja obrazovanja zaposlenih i potrebe stalnog učenja.
One brzometno menjaju svet u kojem živimo, izazivajući pozitivne i negativne
implikacije. Njihova moć je ogromna, kao i mogućnosti koje pružaju savremene tehnologije,
što opredeljuje njihovu primarnu ulogu u dinamizaciji ekonomske globalizacije i generisanju
ekonomskog rasta. Tehnološku superiornost obično prate savremene organizacione
sposobnosti, marketinška i menadžmentska znanja i širenje sektora usluga.
4.3. Globalizacija versus postindustrijsko društvo
Globalizacija se često nekritički poistovećuje s postindustrijskim društvom, iako je
ovaj drugi termin prvi upotrebio D. Bell davne 1965. godine u knjizi »Dolazak
postindustrijskog društva«, dakle, mnogo pre pojave termina globalizacija. Kasnije su za
označavanje postindustrijskog društva korišćeni mnogi nazivi: informatičko, inovaciono-
 21

informatičko, tehnotronsko, superindustrijsko, digitalno, programsko, društvo znanja, itd. Ono

se može nazvati i postformacijsko društvo, posmatrano kroz prizmu teorije konvergencije. U
svakom slučaju, postindustrijsko društvo se može tretirati kao temelj i uslov globalizacije, koja
ima sopstvenu razvojnu logiku i manifestacije. U uzročno-posledičnom kontekstu,
postindustrijsko društvo je uzrok, a globalizacija posledica.
Proces globalizacije je veoma tesno povezan s formiranjem novih oblasti ekonomije:
»knovvledge economy« (ekonomija zasnovana na znanju, ili ekonomija znanja) i »Information
economy« (ekonomija zasnovana na informacijama ili ekonomija informacija). Informacije i
znanje se u teoriji i praksi sve više tretiraju kao direktne proizvodne snage (immediately
productive force) i već odavno se razmatraju kao strategijski faktor proizvodnje. Informacije
imaju mnoga svojstva kao i svaka druga roba, tako da se na tržištu pojavljuje ponuda i tražnja
informacija, koje imaju svoju cenu, korisnost, troškove proizvodnje i prenosa, i si. Unikalni
značaj daju im osobine da se mogu višestruko koristiti (jer se ne troše prilikom upotrebe, ali
zastarevaju i gube vrednost), razni potrošači ih koriste na različite načine, skuplja im je
proizvodnja (kreiranje) nego umnožavanje (kopiranje), pojavljuju se stalno u novim
sadržajima i oblicima, imaju izraženu konkurenciju (posebno u filmskoj, televizijskoj, video i
kompjuterskoj proizvodnji i prodaji), itd.
Značaj informacija u savremenoj ekonomiji i društvu dobro ilustruje formulacija iz
Programa politike u oblasti informacionih resursa Univerziteta Harvard: »Bez materijala ništa
ne postoji. Bez energije se ništa ne dešava. Bez informacija ništa nema smisla« (The program
of Information Resourses Policy 1989, p. 3). Iako je princip racionalnosti osnova tržišne
teorije i ponašanja tržišnih subjekata, tržišno privređivanje karakteriše visok stepen
nesigurnosti, rizika, neizvesnosti i entropije. Zato očekivanja tržišnih subjekata često mogu
biti nerealna. Informacije minimiziraju neizvesnost i rizik, ili, kako kaže K. Errou:
»Informacija je pojam koji je direktno suprotstavljen terminu neizvesnost« (1995, s. 98). Ona
omogućuje pouzdanije planiranje budućnosti, povećava kvalitet odluka i širi horizonte
tržišnog izbora. E. Toffler smatra da se globalno društvo kreće prema slobodno organizovanoj
i otvorenoj informaciji, koja će dovesti do revolucije u mišljenju, analiziranju, sintetizovanju i
izražavanju informacija, a samim tim i do skoka ljudskih kreativnih mogućnosti.
Danas se verovatno najznačajniji oblik konkurencije sprovodi između pojedinaca,
kompanija i država u znanju, jer ono sve više postaje osnova i pretpostavka za stvaranje
 22

bogatstva kao večitog ekonomskog motiva i predmeta izučavanja. Treća revolucija znanja
dogodila se s Internetom, a omogućila je upravljanje i organizovanje na potpuno novi način,
zasnovan na produktivnom korišćenju znanja. Ono je sve više potrebno za normalno
funkcionisanje i preživljavanje. Na sreću, znanje je postalo svima lako (i relativno jeftino)
dostupno: bilo gde i bilo kada, ono je tu, lebdi oko nas u vazduhu, u neograničenom
kompjuterskom prostoru - prvenstveno zahvaljujući brzom razvoju World Wide Web-a.
Revolucija znanja se širi ogromnom brzinom. Ono se ne može ni izolovati, ni ograditi,
ni ograničiti: informaciona infrastruktura omogućuje da se širi svetom gotovo trenutno. Na taj
način, obrazovanje se pretvorilo u izuzetno efikasnu „tehnologiju" koja prati savremene
promene. Upravo ljudi sa svojim znanjem čine organizacije različitim, manje ili više uspešnim
(ili neuspešnim). Znanje je postalo prioritetan i strategijski resurs firmi. Ali, znanje traži nove
načine organizovanja: poslovi se moraju obavljati na sasvim drugačiji način od tradicionalnog,
što zahteva fleksibilne i inovativne (često virtualne) oblike organizacija, koje će stvarati
uslove za konstantan protok kreativnih dostignuća. U navedenom kontekstu, citiraćemo reči B.
Burnesa: „Suprotstavljajući staro sa novim, nalazimo da ono što je važno kod novog nije
snaga ljudskih mišića, nego snaga mozga; sposobnost da se čini inteligentno korišćenje
informacija, radi stvaranja ideja koje daju vrednost i podržavaju konkurentnost" (1994, s. 79).
Korisno je podsećanje i na zaključak J. Riderstrakea i K. Nordstroma: "U modernim
kompanijama, između 70 i 80% rada zahtijeva intelekt" (2004, s. 16). Koristeći različite izvore
podataka, V. Meljancev je tabelarno prikazao interesantne promene strukture ukupnog kapitala
(fizičkog i intelektualnog) za Zapadne zemlje i Japan u periodu od skoro dva poslednja veka
(1800- 1998). Odnos između fizičkog i ljudskog kapitala 1800. godine bio je 80% : 20% i
stalno se menjao u korist ljudskog kapitala, da bi krajem prošlog veka iznosio 31% : 69%.
Interesantno je da je tek 1950. godine taj odnos bio skoro identičan (52% : 48%), dok
se u periodu od 1913-1998. godine potpuno preokrenuo (sa 69% : 31% na 31% : 69%) -
prema: V. Meljancev 2001, s. 4. Isti autor navodi da je broj kompjutera od kraja 50-ih godina
prošlog veka do 1999. godine povećan sa 2.000 na 200 miliona, od kojih su gotovo svi
vlasnici bili korisnici Interneta. Smatra se da se tokovi informacione razmene preko Interneta
udvostručavaju svakih 100 dana, jer su transakcioni troškovi slanja informacija elektronskom
poštom manji od uobičajene nekoliko desetina, pa čak i stotinu puta.
 23

Informacije i znanje se značajno razlikuju od tradicionalnih proizvodnih resursa

prvenstveno svojom neiscrpnošču i neograničenošću, kao i nemogućnošću preciznog merenja
troškova stvaranja »informacionog proizvoda«. Informatička tehnologija omogućuje odvajanje
proizvodnje od prirodnih resursa, kapitala od proizvodnje, proizvođača od proizvodnog
procesa, egistencije ljudi od fizičkog rada, itd. Znanje, informacije, umeće, inovacije i nove
ideje revolucionarno pomeraju granice društvenog i ekonomskog rasta i razvoja, postaju
ključno bogatstvo i proizvodni resurs i dominantno usmeravaju kretanje »globalnog poretka«
prema tzv. postindustrijskoj eri.
Globalizacija i postindustrijska era su organski tesno međusobno povezani i višestruko
uslovljeni, a često se poistovećuju jer su globalizaciji prethodile kardinalne promene naučno-
tehničkog i tehnološkog progresa, tržišne organizacije privređivanja i liberalno-demokratske
organizacije društveno-političkog života. Navedene promene su mnogi autori (C. Ayres, J. K.
Galbraith, D. Bell, T. Stounier i dr.) odavno označili kao osnovna obeležja postindustrijskog
društva.
U najrazvijenijim zemljama su još od 60-ih godina prošlog veka zapažene pojave koje
su nagovestile kraj formacijskog društveno-ekonomskog razvoja, među kojima dve osnovne
razlike između informacija i znanja su:
a) kad se informacija jednom proizvede, može postati dostupna širokom krugu
korisnika, koji je usvajanjem (prijemom i predajom) ne otuđuju od ostalih korisnika.
Drugačije je sa znanjem, koje ne postoji u objektiviziranom obliku, tako da je u
autentičnom obliku dostupno isključivo svom kreatoru i nije otuđivo, a kada se predaje,
menjaju se njegova prvobitna svojstva,
b) informacija je tiražna, može se umnožavati, a troškovi proizvodnje svake sledeće
kopije opadaju i teže nuli uporedo s tehničkim progresom; Stvaranje novih znanja zahteva sve
šire informacije, veće napore i veće troškove,
c) dobijene informacije su dostupne i demokratične; Znanja su retka, a rezultat su
stvaralaštva ingenioznih pojedinaca visokog intelektualnog nivoa,
d) informacije mogu biti objekt svojine (property), dok se znanja pojavljuju kao objekt
vladanja (possession),
e) informacija često ima karakteristike javnog dobra (public good ), dok se znanje
tretira kao personalizovano dobro (personalized good ili customized good) - prema: V.
 24

Inozemcev 2000, s. 4. je bio najradikalniji razvoj informacionih, komunikacionih, kosmičkih,

biogenetičkih, transportnih i drugih tehnologija.
Tehnološki bum je doprineo povećanju efikasnosti svih drugih oblika proizvodnje i
tako stvorio realne uslove za realizaciju davnašnje ideje o stvaranju nekog humanijeg i
homogenijeg »sveta svetova« (termin M. Geftera) raznih ekonomija, politika, kultura, naroda,
prostora i civilizacija. Tehnološke promene su praćene revolucionarnim promenama u
ekonomiji i politici, jer, u najširem smislu reči ekonomska i politička vlast prelaze u ruke
proizvođača informacija (T. Stounier 1986, s. 398). U informacionoj delatnosti danas su
zaposleni ne samo proizvođači informacija (naučnici, specijalisti, konsultanti), nego i
obrađivači informacija (administrativni i upravljački personal, transportni dispečeri
informacija, statističari, računovođe i sl.), distributeri informacija (zaposleni u oblasti
obrazovanja i sredstvima masovnih informacija) i radnici informacione infrastrukture
(operatori, radnici telekomunikacionih službi i sl. – Gleave ct al. 1985, pp. 197-201).
Kao rezultat informacione i komunikacione revolucije i novih pratećih tehnologija
povećano je učešće uslužne sfere u stvaranju GDP, koje je npr. u SAD 1990. godine iznosilo
čak 73% (Statistical Abstract ofthe Unitetd States 1995, p. 452). To je praćeno odgovarajućim
promenama u strukturi zaposlenosti, jer se radna snaga sve više usmeravala u uslužni sektor,
čije učešće u zaposlenosti razvijenih zemalja premašuje 70% (OECD 1996, pp. 8-9). Na taj
način, u velikom stepenu se ostvaruju Bellove prognoze iz 1967, prema kojima će se
ekonomija transformisati od dominantne proizvodnje roba na dominantnu proizvodnju usluga,
klasa profesionalaca i specijalista tehničkog profila postati najveća grupa zaposlenih, a
intelektualni instituti postati vodeći.
Dok je doindustrijsku eru karakterisala »igra čoveka s prirodom«, industrijsku »igra
čoveka s veštačkom prirodom (koju je čovek stvorio), postindustrijsku civilizaciju karakteriše
»igra među ljudima« koja podrazumeva prevazilaženje tradicionalnih načina mišljenja,
ponašanja i 3 »Informacioni radnici« su u SAD 1985. godine učestvovali sa 63% u ukupnoj
zaposlenosti, a sa 76% u ukupno utrošenom radnom vremenu (E. Rojers 1986,. 112).
organizacije »asocijativnih ljudi« koji poseduju veći stepen kreativnog mišljenja. E. Toftler je
pisao da će: a) prelazak na postindustrijsko društvo postepeno rešavati konflikte između
interesa društva i interesa korporacija (zagađivanje prirodne sredine, gušenje ličnosti u
hijerarhijskim strukturama i sl.), b) »prirodna prava » slobode i privatne svojine biti podređena
 25

visokom nivou kvaliteta života, c) ekonomski principi uvažavati socijalne aspekte, d)

hijerarhijska organizacija biti zamenjena mrežnom strukturom, a subordinacija kolegijalnošću,
e) većina informacija postati svima dostupna, i f) informacije i znanje postati objekti svojine
kao »simbolički kapital« (1990, p. 12). Teško je proveriti u kojem stepenu su se u praksi
ostvarila navedena predviđanja, ali je sigurno da bi ti pokazatelji bili veoma različiti po raznim
grupama zemalja.
4.4. Globalizacija i ekonomske promene
Globalizaciju kao opšti fenomen karakterišu:
a):univerzalizacija, homogenizacija i unifikacija sveta po nekim značajnim principima,
odrednicama i normama ponašanja i
b) afirmacija rastuće uzajamne povezanosti i uslovljenosti između pojedinih zemalja,
regiona i kupnih firmi. Oni se razvijaju uporedo sa mnogim ekonomskim procesima, kao što
su: Ekonomska liberalizacija i denacionalizacija robnih i finansijskih tokova na svetskom
tržištu (videti šire u: V. Draškovic, Ibid.).
Pojava novih oblika spajanja raznih firmi i kupovine drugih firmi (koji predstavljaju
načine opstanka i jačanja međunarodne konkurentske sposobnosti). Strategijske alijanse
(koalicije) obezbeđuju velike konkurentske prednosti u globalnoj privredi. Radi se o svim
oblicima partnerstva, odnosno povezivanja specifičnih aspekata i interesa poslovanja dve ili
više firmi na bazi zajedničkih ulaganja, davanja licenci, kooperacije i sl. zbog pristupa nekim
tržištima, poboljšanja konkurentske pozicije, osvajanja novih tehnologija, podele rizika i sl.
Firme ostaju nezavisne i posle formiranja alijanse, koja podrazumijeva zajedničko obavljanje
saglasnih ciljeva, kontrolu i deobu rezultata. Rivali često postaju partneri, kao i međusobno
nepovezane firme unutar grane; Univerzalizacija, homogenizacija i unifikacija međunarodnih
tokova roba, usluga i resursa, tržišta, proizvodnje, tehnologije, komunikacija i finansija, koja
se manifestuje u većem međunarodnom povezivanju i relativiziranju državnih granica i
afirmaciji rastuće uzajamne povezanosti i uslovljenosti između pojedinih zemalja, regiona i
krupnih firmi.
U literaturi se pominju tzv. „virtualne organizacije" kao mogući tip poslovanja kojem
pripada budućnost u XXI veku. Radi se o mreži koju čini nekoliko nezavisnih firmi, koje
mogu biti rivali, kupci, dobavljači, instituti i druge zainteresovane organizacije i sl. Mrežna
povezanost se zasniva na visoko sofisticiranim informacionim sistemima koji omogućuju brzi
 26

dogovor i usaglašavanje oko podele znanja, troškova, rizika i pristupa pojedinim tržištima,
iako nemaju zajedničku organizaciju i menadžment. Komunikacija između partnera je ne samo
brza, nego i potpuna, otvorena, bez procedura, uz veliko poverenje i ulaganje top specijalnosti
i sposobnosti za efikasno obavljanje pojedinih poslova. Navedena partnerstva su formalnog i
nestalnog karaktera, traju samo dok postoji obostrani zajednički interes. To potvrđuje
činjenicu da je mrežna poslovna saradnja i kooperacija efikasniji način opstanka na tržištu od
konkurencije, u kojoj se partnerstvo kombinuje sa vlasništvom.
Savremeni virtualni timski partnerski „savezi" zasnovani na fleksibilnim poslovno-
organizacionim sistemima predstavljaju pouzdanu i moćnu alternativu transnacionalnoj
diverzifikaciji i vertikalnoj integraciji. Oni obezbeđuju adaptibilnu sinergističku kompetenciju
raznih firmi skoncentrisanu u jakom virtualnom konkurentu, koji svima donosi koristi (V.
Drašković 2002, s. 71-2); Formiranje mrežne strukture menadžmenta, proizvodnje i raspodele,
globalnog tržišta i konkurencije (vidi šire u: V. Drašković 1995); Razvoj po zakonima i logici
krupnog kapitala; Dopunjavanje kvaliteta racionalnog ekonomskog čoveka (homo
oeconomicus) novim kvalitetima čoveka tipa homo creator; Brojnost oblika ekonomskog
ispoljavanja: finansijska globalizacija, globalizacija tržišta, formiranje i uticaj globalnih firmi
i banaka, denacionalizacija i regionalizacija ekonomije, intenzifikacija, liberalizacija i
standardizacija proizvodnje, institucionalizacija svetske trgovine i međunarodnih ekonomskih
odnosa, megatrendovi, itd.; Dominacija finansijskih operacija (posebno virtualnih), koje
predstavljaju centralni sinergistički mehanizam globalizacije i oblast u kojoj je ona najviše
napredovala.
Zahvaljujući liberalizaciji, deregulaciji i kompjuterizaciji, višestruko su povećani obim
transakcija i mobilnost kapitala, smanjeni transakcioni troškovi, internacionalizovani njegovi
tokovi i pomereni prema institucionalizovanim investitorima. Finansijske inovacije su
omogućile dominaciju ogromne virtuelne sume spekulativnog kapitala. Izuzetno značajnu
ulogu ima pojava samostalnog transnacionalnog kapitala, koji je u ekonomskom smislu
anacionalan, jer ima svoju sopstvenu ezistenciju i logiku razvoja, originalnu strukturu i
unutrašnje ciljeve, veliku slobodu premeštanja i slabu mogućnost kontrole (V. Drašković
2002, s. 32). Anacionalnost transnacionalnog kapitala znači da on, uslovno rečeno, postaje
globalan, jer se sve više kreće međunarodnim tokovima i ima pristup u finansiranju sve većeg
 27

broja zemalja. Pored toga, veliko je učešće intrafirmske razmene u ukupnom svetskom izvozu
- 1993. je iznosilo čak 33,3% (UNCTAD 1995, p. 193).
Pojava derivata i raznih drugih savremenih finansijskih instrumenata ubrzala je proces
osamostaljenja finansijskih tržišta (od tržišta roba i usluga), koji su počeli sve više sami sebe
da opslužuju, nezavisno od realnog sektora privrede. Finansijska globalizacija je dovela ne
samo do slobodnog premeštanja ogromnih finansijskih sredstava kroz propustljive nacionalne
granice, nego do izmene funkcije novca u globalnoj ekonomiji. Počelo se trgovati novcem
kao klasičnom robom, pa su valutne spekulacije postale najunosnija tržišna operacija (Foreign
Affairs No 4/1986, p. 786); Transnacionalizacija privredne aktivnosti koja je, pored
finansijske globalizacije, najznačajnija gradivna komponenta razvoja globalne svetske
ekonomije poslednjih decenija XX veka. Ona je presudno uticala na njene tokove i domete, i u
velikoj meri postala njen sinonim, jer je bitno doprinela jačanju i ubrzanju procesa
približavanja i prožimanja različitih kultura, civilizacija, država, regiona, ekonomskih sistema,
tržišta i instituta.
Transnacionalne korporacije (TNK) su stvorile sopstvene »galaksije« i alijanse, koje
su umrežene imovinskim i neimovinskim odnosima, intrafirmskom razmenom i posedovanjem
svih faktora proizvodnje u kompleksu, koji su mobilni, multifunkcionalni i fleksibilni.
Najbitnije karakteristike transnacionalizacije su denacionalizovana proizvodnja i
transnacionalni tok roba, usluga, znanja, tehnologija i faktora proizvodnje na svetskim
tržištima i globalnom ekonomskom prostoru. Internacionalizacija i transnacionalizacija kao
njen viši stepen su ne samo faktori uticaja, nego i osnovne metode realizacije ekonomske
globalizacije. Karakter i stepen ekonomske integracije koji je dostignut pod uticajem TNK
dobro reprezentuju podaci da je 1997. njihova mreža od oko 53.000 baznih jedinica sa oko
450.000 filijala u inostranstvu (UNCTAD 1997, pp. 1-2). Pored toga, međunarodna trgovina
sirovinama nalazi se skoro u potpunosti pod njihovom kontrolom (90% trgovine pšenicom,
kafom, kukuruzom, drvetom, duvanom, rudom gvožđa i jute, 85% bakrom i boksitom, 80%
čajem i olovom, 75% bananama, sirovom naftom i kaučukom), itd.
U poslednje dve decenije svake godine je oko pola američkog izvoza realizovano
preko američkih i inostranih TNK (to učešće je u V. Britaniji 80%, a u Singapuru oko 90%),
najveći deo svih plaćanja povezanih s transferom najviše tehnologije realizuje se unutar TNK:
u SAD i V. Britaniji je to učešće 80%, a u Nemačkoj oko 90% (Ibid., p. 55); Globalna
 28

konkurencija je neminovno poprimila karakteristike koje diktiraju multidimenzionalni procesi,

od dinamičnih promena u okruženju koji utiču na poslovanje, preko rastuće međuzavisnosti
poslovnih subjekata, do jačanja uloge javnog mnenja, ekoloških standarda i sl. Ona
pretpostavlja direktnu konkurenciju firme na svim tržištima bez promena na proizvodu ili
usluzi i bez (ili uz neznatna) prilagođavanja lokalnim zahtevima, a kao primer se navode
elektronika, avioni, automobili, gume, satovi i sl. (D. Pokrajčić 2001, s. 109). U tom smislu,
konkurentska prednost globalne firme sadrži integrisane lokalne i međunarodne prednosti.
Nove faktore uticaja opredeljuje potreba globalnog prilagođavanja.
Sve više se insistira na tesnoj konceptualnoj međuzavisnosti između konkurentnosti i
kompetentnosti, pri čemu se tehnologija, sinergizam (celina je jača od zbira delova) i umeće
navode kao odlučujuće komponente konkurentne poslovne strategije. U uslovima
globalizacije, uvažavanje promena i prilagođavanje promenama predstavlja jedan od
osnovnih principa na kojima se grade temelji konkurentnosti. Iako su u principu najmoćnije
korporacije-monopolisti potencijalno najjači konkurenti, što zvuči paradoksalno ali je tačno,
ne sme se zanemariti metaforično upozorenje L. Thurowa da su tokom evolucije opstale samo
one vrste koje su imale sposobnost menjanja i prilagođavanja, a ne najjači, kao npr.
dinosaurusi (1996, p. 7).
Globalna konkurentnost podrazumeva, pored ostalog, sinergiju raznih znanja, veština,
inovacija, brzu adaptaciju, istraživačko-razvojnu strategiju, nove proizvode, visoke kvalitete i
pouzdanost proizvoda, savremeni dizajn, novu tehnologiju, organizacione promene, marketing
i menadžment potencijale, mrežno poslovanje i sl., što sve obuhvata navedeni termin
kompetentnosti. Suština kompetentnosti je u kombinovanju komplementarne stručnosti i
znanja zaposlenih u firmi, na bazi kojih se vrši prilagođavanje promenama u okruženju
(posebno zadovoljavanju potreba kupaca) i tako ostvaruje konkurentska prednost. Definiše se
kao unikalni set mogućnosti firme i predstavlja skup organizacionih sposobnosti i znanja koja
omogućavaju formiranje uspešne poslovne strategije (J. Goddard 1997, p. 47).
Znanje je, dakle, odlučujući faktor poslovnog uspeha i konkurentske prednosti
globalne privrede u sadašnjosti i budućnosti.
Nesvakidašnje su višestruke promene i podsticaji na ekonomskom planu. Novo vreme
je nametnulo i nove parametre moderne ekonomije: znanje, informacije, istraživanja i razvoj,
inovacije i informatičke tehnologije. Osnovni pravac promena u ekonomiji uslovljen je
 29

tehnološkim promenama, a on bitno utiče na zaposlenost i njenu strukturu, alternativnu

zaposlenost, produktivnost, virtualizaciju poslovanja, mrežno poslovanje, razmene, smanjenje
posredničke uloge, stvaranje nove vrednosti zasnovane na znanju, smanjenje životnog ciklusa
proizvoda, povećanje stepena zadovoljenja potreba korisnika, itd.
Navedene promene se posebno manifestuju u oblasti elektronskog poslovanja i
elektronske trgovine. Elektronsko poslovanje je omogućeno primenom informacionih i
komunikacionih tehnologija, preko kojih su razvijeni distribucioni sistemi podataka na
globalnom nivou. Ono obuhvata sve veći obim ekonomskih aktivnosti firme, a posebno njene
komercijalne transakcije, što povećava njenu ukupnu poslovnu etikasnost, imajući u vidu
standardizovanu proizvodnju i prenos digitalnih informacija (tekstovi, vizuelni i zvučni zapisi,
dokumenta i sl.) putem kompjuterskih i telekomunikacionih veza, kojima se značajno ubrzava
protok informacija na među-firmskim i međuorganizacijskom nivoima. Razvoj mrežnih
informacija i elektronskih transakcija doveo je do posledičnog formiranja elektronskog tržišta,
koje se zasniva na Internet globalnoj kompjuterskoj mreži, koja je dostupna ogromnom broju
korisnika.
Prednosti elektronskog poslovanja su evidentne: veća dostupnost informacija,
olakšavanje poslovne komunikacije, brzina i pouzdanost komunikacije (dijaloga) između
prodavca i kupca, relativizacija vremenskog i prostornog faktora, značajno smanjenje
transakcionih troškova, brza procena tržišnog ambijenta, mogućnost bržeg reagovanja i
prilagođavanja na tržišne promene, povećanje značaja konkurencije, veća mogućnost izbora
potrošača, itd. Bum elektronskog poslovanja (preko Interneta kao globalne kompjuterske
mreže, odnosno brzog digitalnog komunikacionog sistema u globalnim razmerama) uslovio je
formiranje specifičnog elektronskog tržišta. Iako je to tržište još uvek u fazi burnog razvoja (u
procentualnom, infrastrukturnom i institucionalnom smislu), očekuje se njegovo brzo širenje
zahvaljujući prvenstveno dominaciji virtualnih trgovinskih firmi koje elektronskim putem
komuniciraju s kanalima distribucije u globalnom okruženju. Veliki broj firmi koristi sajtove
na Webu za dobijanje potrebnih informacija o proizvodima, kupcima, dobavljačima i
posrednicima, za olakšavanje poslovnih aktivnosti, povećanje njihove brzine, sigurnosti i sl.,
kao i za smanjivanje transakcionih troškova (J. Končar 1999, s. 295-6).
 30

Klasterizacija ekonomije kao jedan od vektora razvoja globalne ekonomije i temelja

globalizacije (zajedno sa komunikacionim sistemima koji su omogućili mrežnu logistiku i
standardizaciju kvaliteta u globalnim relacijama i granicama realnog vremena).
Klasteri su najpropulzivniji privredni blokovi na makronivou pojedinih država.
Obuhvataju mreže nezavisnih proizvodnih i uslužnih firmi, od isporučilaca, tehnoloških
inovatora i know-how institucija (univerziteti, naučno-istraživački instituti, inženjering centri i
sl.), preko povezujućih tržišnih instituta (brokeri, konsultanti i sl.) do potrošača. Svi oni na
svoj način učestvuju u lancu stvaranja nove vrednosti, preko sniženja transakcionih troškova.
Zasnivaju se na forsiranju unikatnih preimućstava i najefikasnijih proizvodnji, a uključuju
firme i organizacije koje su povezane geografskim položajem i konkretnom proizvodnjom.
Uloga geografske bliskosti se svodi na akumuliranje kritične mase socijalnog i ljudskog
kapitala (shvaćenog kao kombinacija naučnog, proizvodnog i inovacionog potencijala).
Smatra se da je klasterizacijom kao specifičnom i složenom kombinacijom konkurencije i
kooperacije na raznim nivoima, ondosno kao "novim talasom razvoja kapitalizma" (izraz E.
Tofflera) već obuhvaćeno preko 50% privreda razvijenih zemalja.
U literaturi se kao primer klasterizacije navodi Finska, koja raspolaže sa 0,5% svetskih
šumskih resursa, učestvuje sa 10% svetskog izvoza drvno-prerađivačke industrije i 25%
svetske proizvodnje papira. Dalje, ona na telekomunikacionom tržištu učestvuje sa 30%
svetskog izvoza opreme mobilne telefonije i čak 40% svetskog izvoza mobilnih telefona (M.
Afanasjev i L. Mjasnikova 2005, s. 82).
Savremeni međunarodni ekonomski procesi predstavljaju deo dugoročne svetske
tranzicije od industrijskog prema post industrijskom društvu i od internacionalizacije
privrednog života prema globalizaciji. Mnogi ekonomski, tehnološki, institucionalni, politički,
kulturni i drugi parametri pokazuju protivurečne tendencije: globalizacija s jedne strane
ujedinjuje svet, a s druge ga deli na postindustrijsku civilizaciju i razne varijante doindistrijske
i industrijske civilizacije. Teškoće objašnjavanja i razumevanja složenih i protivurečnih
procesa globalizacije, a posebno njenih brojnih posedica i propratnih pojava nije moguće
jednoznačno objasniti, osim možda postojanjem veoma izražene antinomičnosti razvoja
ljudskog društva uopšte, kao i eksponencijalnim obimom i dinamikom promena. Činjenica je
da se brzometno reprodukuju i antinomije i promene, koje doprinose globalnim integracionim
i dezintegracionim procesima (separatizam, terorizam, ratovi i sl.). Iako naš zaključak zvuči
 31

pesimistički, i jedni i drugi procesi zakonomerno narušavaju demokratiju i slobode, jer

stvaraju nove temelje autoritarizma (prvenstveno finansijske oligarhije) sa hijerarhijskom
strukturom odnosa - kako globalnih, tako i lokalnih snaga.
Demokratija i ekonomske slobode uglavnom o(p)staju u retoričkim fasadama. Glavni
promoteri ekonomske globalizacije su transnacionalne korporacije, transnacionalne banke,
međunarodni finansijski centri moći, međunarodne i regionalne organizacije. Osnovni oblici
manifestovanja globalizacije su finansijski, investicioni i trgovinski procesi, a osnovna
strategija njene realizacije je istovremeno lokalna i globalna, jer je to preduslov unifikacije
međunarodnih standarda ekonomskog ponašanja. Globalne strategije su dominantno
zasnovane na znanju, a nacionalne ih podržavaju i prilagođavaju im se u manjoj ili većoj meri.
Tu alternativa praktično ne postoji (osim fatalistička).
Globalizacija ruši, zamagljuje i marginalizuje sve ranije kriterijume podele (političke,
ideološke, nacionalne, klasne, rasne, verske i sl.) i potčinjava ih racionalnom i univerzalnom
ekonomskom kriterijumu, koji, po prirodi stvari, vodi dominaciji i moći onih koji raspolažu
mobilnim kapitalom, tehnologijom, znanjem i informacijama. Krupni kapital u raznim
oblicima ruši sve barijere i preko njega se na globalnom planu skoro sve rešava. Svet XXI
veka će sigurno, po mnogo čemu, biti globalan. Pa ipak, i pored nezapamćene otvorenosti i
međusobne zavisnosti, koje prate globalizaciju, a omogućene su bumom informacionih,
komunikacionih i transportnih tehnologija, ne primećuje se značajnije povećanje ekonomske,
građanske, pravne, institucionalne, političke, kulturne i civilizacijske homogenizacije sveta.
Paradoks globalnih nejednakosti (razlika) je previše uočljiv, i to je možda najtanja
vezivna nit globalizacije. U tom pogledu se otvaraju mnoga pitanja, među kojima nam se po
svom značaju izdvajaju dva: prvo, da li globalizacija, u kojoj meri i u kojim oblicima može
prevazići "sukobe civilizacija" (S. Huntington) i smanjiti stepen mogućnosti dramatičnih
ishoda, i drugo, da li ona vodi globalizaciji sloboda, demokratije i ekonomskog razvoja?
Globalizacija se ne može svoditi na tehnološke faktore povezivanja (Internet, brzi
transport, dislokacija proizvodnje kompjuterskih čipova i sl.). Ali, bez njih se ne bi ni govorilo
o globalizaciji, niti bi ona imala šansu za dalji razvoj univerzalizacije sveta po raznim
pokazateljima. Upravo najnovije tehnologije pružaju osnovu i svakim danom sve više
otkrivaju nove mogućnosti ljudskog razvoja. Posebna je priča o neravnomernom geografskom
 32

rasporedu primene tih tehnologija (koja najčešće sledi logiku jeftinije i brojnije radne snage), i
dominaciji tehnoloških inovatora.
Tehnološki bum je doprinio povećanju efikasnosti svih oblika proizvodnje i stvorio
početne uslove za realizaciju davnašnje ideje o stvaranju nekog humanijeg i homogenije
»sveta svetova« (termin M. Geftera) raznih ekonomija, politika, kultura, naroda, prostora i
civilizacija. Brojne protivurečnosti globalizacije neminovno otvaraju i mnoga druga pitanja, na
koja nije moguće dati jednoznačan i pouzdan odgovor: Da li eksploatacija jeftinih resursa,
stvaranje uticajnih sfera i velikih monopolskih sistema međunarodne političke, ekonomske i
vojne kontrole, širenje ideološke dominacije, indoktrinacije i raznih oblika neokolonijalizma
podseća na stvaranje novih imperija i da li sve to na određeni način vodi u novu ekonomsku
dogmu, novi ekonomski determinizam i redukcionizam? Da li globalizacija više vodi
univerzalizaciji ili sukobu civilizacija (pri čemu želimo da budemo istorijski optimisti)? Da li
globalizacija više predstavlja odnose ekonomske međuzavisnosti ili ekonomske zavisnosti? Da
li ona ima više dobitnika ili gubitnika (iako se u globalu radi o nultom zbiru)? Koliko ima
haosa u globalnom poretku i na kojim je poljima globalizacija masovni fenomen, a na kojim
nije? Da li se u uslovima polarizacije ekonomskog centra od ekonomske periferije može
govoriti o globalnoj ekonomiji i da li je Nobelovac Džejms Tobin pošao upravo od te
pretpostavke da ne postoji globalna ekonomija kad je 1999. tvrdio da za upravljačem
globalizacije ne stoji niko? Itd. Moramo živeti s nealternativnošću globalizacije kao izvora
sukoba, šansi, rizika i konkurencije. Moramo joj se prilagođavati i pokušavati od nje izvući što
više koristi, iskoristiti što više šansi i mogućnosti koje ona pruža, ublažiti njena brojna
negativna dejstva i pri svemu tome sačuvati što više svojih pozitivnih ekonomskih
specifičnosti.
4.5. Moguće posledice globalizacije
Posledice globalizacije, kako za razvijene tako i za zemlje u razvoju, trenutno su
predmet intenzivnog istraživanja i žestokih debata o ekonomskoj politici. Trenutno se istražuju
četiri grupe pitanja. Prvo, da li će globalizacija promovisati brži privredni rast, posebno unutar
četiri petine svetske populacije (4,5 milijarde ljudi) koja još uvek živi u zemljama u razvoju?
Drugo, da li će globalizacija podsticati ili podrivati makroekonomsku stabilnost? Da li su
nedavni iznenadni i neočekivani kolapsi privreda u kojima se razvija tržišna ekonomija (poput
onoga u Meksiku 1994. i Istočnoj Aziji 1997. godine) rezultat su Implikacije globalizacije,
 33

kako za razvijene tako i za zemlje u razvoju, trenutno su predmet intenzivnog istraživanja i

žestokih debata o ekonomskoj politici.
Trenutno se istražuju četiri grupe pitanja.
- Prvo, da li će globalizacija promovisati brži privredni rast, posebno unutar četiri
petine svetske populacije (4,5 milijarde ljudi) koja još uvek živi u zemljama u razvoju?
- Drugo, da li će globalizacija podsticati ili podrivati makroekonomsku stabilnost?
Da li su nedavni iznenadni i neočekivani kolapsi privreda u kojima se razvija tržišna
ekonomija (poput onoga u Meksiku 1994. i Istočnoj Aziji 1997. godine) rezultat dubokih
tokova u procesu globalizacije, ili su to buboci, nastali na putu u prosperitet, kojima se moglo
upravljati i koji su se možda mogli izbeći?
- Treće, da li će globalizacija podsticati veću dohodovnu nejednakost i, ako je tako,
da li je taj problem ograničen na nekvalifikovane radnike u razvijenim privredama, ili je ta
nejednakost dublji rezultat pojačih tržišnih sila u svim delovima sveta?
- Četvrto, kako državne institucije na svim nivoima - regionalnim, nacionalnim i
međunarodnim - treba da prilagode svoje moći i odgovornosti u svetlu nastajanja globalnog
tržišta?
4.6. Makroekonomska stabilnost
U čuvenom uzviku očaja usred Velike depresije, Džon Majnard Kejns (John Maynard
Keynes) dokazivao je, u svom eseju "Nacionalna samodovoljnost", da privredni odnosi nastali
u mreži trgovine i finansija doprinose globalnoj destabilizaciji. Išao je čak tako daleko da je
tražio: "Dozvolimo robi da bude domaće proizvodnje kad god je to razumno i korisno
moguće; i, iznad svega, pustimo da finansije budu primarno nacionalne". Nakon depresije
Kejns je promenio mišljenje, pa je veličao poratni povratak na slobodnu trgovinu zasnovanu
na konvertibilnim valutama. No, u nacrtu novog MMF-a koji je sačinio, zadržao je stav da se
finansijski tokovi ograniče kako bi se minimizirala šansa da međunarodni finansijski meteži
stvore globalnu makroekonomsku nestabilnost. Zbog toga Statut MMF-a poziva zemlje
članice da održe valute konvertibilnim za tekuće transakcije (u suštini za trgovinu i povraćaj
profita i kamata), ali ne obavezno i za tokove kapitala.
Kako je tokom poslednje dve decenije globalizacija uzimala maha, dramatično su rasli
razni vidovi međunarodnih finansijskih tokova. Direktne strane investicije, portfolio
investicije kroz fondove za određene zemlje, bankarski krediti, krediti po osnovu izdavanja
 34

obveznica, derivati (svopovi, opcije, terminske pozajmice), reosiguranje i drugi finansijski

instrumenti strašno su porasli. I razvijene zemlje i zemlje u razvoju sve su više strancima
otvarala svoja tržišta kapitala. U 1997. godini MMF je preduzeo korake ka unošenju
amandmana na članove Statuta kojima se zagovara slobodno kretanje kapitala. Organizacija za
ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), Svetska trgovinska organizacija (WTO) i Banka za
međunarodna poravnanja (BIS) su, takođe, sve više tražile međunarodne standarde za
liberalizaciju i superviziju međunarodnih investicionih tokova.
Opšta tvrdnja ekonomskih teorija je da će pojedine zemlje imati koristi od trgovine
finansijskom imovinom na isti način kao i od trgovine robama. Finansijske transakcije, po
teoriji, donose dve vrste koristi: veću diversifikaciju rizika i međuvremenske dobitke
(bolju sposobnost uzimanja i davanja kredita kroz vreme, konzistentniju sa željenim modelom
investiranja i potrošnje). Teorija, međutim, nagoveštava i neka ograničenja u optimističkom
pogledu na ove stvari, a iskustva stečena tokom međunarodne finansijske liberalizacije daju
stvarne razloge za oprez. Možda još uvek treba primenjivati Kejnzov skepticizam, uprkos
našoj pretpostavljenoj većoj sposobnosti da prepoznamo finansijske
rizike i da njima upravljamo.
Pravo značenje meksičkog sloma i finansijske krize u Istočnoj Aziji još je daleko od
toga da je jasno, ali oba iskustva su pokazala da nesputani finansijski tokovi iz razvijenih
zemalja ka tržištima u razvoju mogu izazvati duboku destabilizaciju. Problem je, čini se, što
finansijska tržišta podležu izvesnim ključnim "nedostacima tržišta" koje globalizacija
pogoršava, a ne ograničava. Jedna vrsta nedostatka je tendencija nedovoljno regulisanih i
potkapitalizovanih banaka ka bezobzirnom kockanju sa deponovanim novcem, s obzirom na to
da, kako to vide vlasnici/direktori banaka, profit banke ostaje njima, dok se gubici prenose na
državu. Tako međunarodna finansijska liberalizacija lošim kapitalizovanim bankarskim
sistemima predstavlja poziv na preveliko zaduživanje i moguću finansijsku krizu. Drugi
nedostatak je finansijska panika koja nastaje kad grupa kreditora iznenada odluči da povuče
zajmove od dužnika, iz straha da drugi kreditori čine to isto.
Svaki kreditor traži izlaz jer će onaj poslednji ostati kratkih rukava, pod pretpostavkom
da dužnik nema likvidnu imovinu kojom bi pokrio naglo povlačenje kredita. Ovakva panika
bila je ranije poznata kao navala na banke, koja je mučila banke u SAD pre uvođenja
federalnog sistema osiguranja 1934. godine. Čini se da ona preovlađuje u međunarodnom
 35

kreditiranju, posebno u bankarskim pozajmicama tržištima u razvoju. I u Meksiku, krajem

1994. i u nekoliko istočnoazijskih zemalja 1997. (Indonezija, Malezija, Filipini i Južna
Koreja), nekad oduševljeni inostrani bankari iznenada su prestali
da daju nove kredite i produžuju stare. Povlačenje fondova odvelo je zemlje u razvoju u
vrtlog, sa opadajućom proizvodnjom i rizikom od trenutnog kašnjenja u otplati duga. Hitno
odobravanje spasonosnih pozajmica, kojim je rukovodio MMF, usmereno je ka sprečavanju
kašnjenja u otplati dugova, ali se time ne rešavaju osnovni uzroci krize.
Ova dramatična iskustva navode na razmišljanje o mnogim uglovima posmatranja
pritisaka ka brzoj liberalizaciji međunarodnog kretanja kapitala. Dok zvanični Vašington još
uvek snažno zagovara liberalizaciju, dižu se glasovi koji traže postavljanje "eksera u točkove"
radi usporavanja kapitalnih tokova da bi se sprečila panika na finansijskim tržištima. Ideje
uključuju oporezivanje međunarodnih transakcija (poput čuvenog predloga Džejmsa Tobina o
porezu na međuvalutne transakcije kako bi se obeshrabrile kratkoročne valutne špekulacije, ili
čileanskog poreza na priliv kapitala); direktna ograničenja kratkoročnih bankarskih pozajmica
iz inostranstva kao standard bankarske supervizije i pravila veće otvorenosti. I tako su se i
teorija i praksa liberalizacije tržišta kapitala našle u začaranom krugu.
4.7. Raspodela dohotka
Možda nijedan aspekt globalizacije nije tako kontroverzan kao navodni efekti porasta
trgovine na raspodelu dohotka. Postoji čitav niz tvrdnji da je globalizacija glavni faktor u
rastućoj nejednakosti, kako u razvijenim tako i u nerazvijenim zemljama. Na ravno, u
Sjedinjenim Državama rasprava je koncentrisana na razvijene zemlje, posebno na same SAD.
Tokom poslednjih 25 godina, međunarodna ekonomska teorija uglavnom se usredsredila na
dve vrste trgovine: unutarindustrijsku i međuindustrijsku. Prva vrsta, u kojoj Sjedinjene
Države Evropi prodaju automobile dok istovreme no uvoze evropske automobile, navodno se
zasniva na koristima specijalizacije pod uslovom rastućih prihoda ekonomije obima.
Sjedinjene Države bi i same mogle da proizvedu auto u "evropskom stilu", kaže se u ovoj
teoriji, ali to ne čine jer je jeftinije da prave veći broj američkih modela, pa da neke od njih
prodaju Evropi kako bi finansirale uvoz evropskih modela. U unutarindustrijskoj trgovini, po
ovoj teoriji svi dobijaju.
Potrošači i u Sjedinjenim Državama i u Evropi uživaju u širem obimu proizvoda i niko
ne trpi gubitak prihoda, ni apsolutno, ni relativno. Međuindustrijska trgovina podrazumeva
 36

izvoz roba visoke tehnologije iz SAD u Aziju, u zamenu za uvoz jeftinih, radno-intenzivnih
proizvoda iz Azije. U ovom slučaju, motiv za trgovinu je razlika u proporciji faktora
proizvodnje. Proizvodnja roba Sjedinjenih Država bogata je fizičkim kapitalom i veštinom -
razvijena telekomunikaciona oprema, na primer - dok je proizvodnja robe koja se uvozi radno-
intenzivna: kao što je obuća ili odeća. U teoriji se smatra da oba regiona imaju koristi od
ovakve trgovine, mada radnici unutar neke zemlje mogu dosta da izgube. Recimo, u
Sjedinjenim Državama radnici u industriji obuće i odeće mogu da izgube posao suočeni sa
konkurencijom jeftine radne snage, dok kvalifikovani radnici u Aziji razumljivo mogu izgubiti
kad se iz Sjedinjenih Država uvozi roba čija proizvodnja zahteva visok stepen kvalifikacije.
Još uopštenije, prema osnovama Hekšer-Olin-Semjuelson (Heck scher-Ohlin-Samuelson)
teorije trgovine, nekvalifikovani radnici u Sjedinjenim Državama mogu pretrpeti relativno, pa
čak i apsolutno smanjenje dohotka, dok kvalifikovani radnici u zemljama u razvoju mogu
pretrpeti sličan gubitak relativnog i/ili apsolutnog dohotka.
Kako je unutarindustrijska trgovina generalno najsnažnija među zemljama sa sličnim
dohocima (na primer, trgovina SAD-Evropa), dok je međuindustrijska trgovina najsnažnija
među zemljama sa različitim dohotkom (na primer, trgovina SAD-azijske zemlje u razvoju),
grananje uticaja trgovine između bogatih i siromašnih na raspodelu dohotka navodno više
ugrožava određene socijalne grupe, što je činjenica koju je još ranije uočio Krugman. Zbog
toga su rastuće veze između bogatih i siromašnih postale ugaoni kamen političkih izazova
globalizacije.
Uprkos napornom radu istraživača, još nema saglasnosti oko efekata globalne privrede
na podelu dohotka među razvijenim privredama i onima koje se razvijaju. Jasno je da je period
dramatične globalizacije (posebno tokom 80-ih i 90-ih) bio i period sve veće nejednakosti u
dohocima unutar Sjedinjenih Država, a naročito relativnog gubitka dohodaka za
niskokvalifikovane radnike, što je u skladu sa osnovama teorije trgovine. Međutim, kao što je
slučaj sa mnogim važnim ekonomskim fenomenima, uzroci sve veće dohodovne nejednakosti
su, skoro sigurno, višestruki. Dok trgovina može biti jedan od krivaca, tehnološke promene,
kao što je kompjuterska revolucija, mogu isto tako dati prednost kvalifikovanim nad
nekvalifikovanim radnicima, i time doprineti rastućoj nejednakosti. Mnogi istraživači se slažu
da su kombinovani faktori odigrali ulogu u povećanju nejednakosti, a većina njih, uključujući
Krugmana i Roberta Lorensa (Robert Lawrence), daju pretežan značaj tehnologiji, ne trgovini.
 37

To čine zbog jednog glavnog razloga: udeo američkih radnika koji su u direktnoj konkurenciji
sa nekvalifikovanom radnom snagom iz zemalja u razvoju čini se previše malim da bi objasnio
dramatično povećanje nejednakosti od kraja 70-ih. Čini se da je manje od pet odsto američke
radne snage - u tekstilnoj industriji, industriji obuće, "šrafciger" industriji i sličnim
industrijama - "na prvoj liniji napada" jeftine radne snage iz Azije.
Ukoliko u Sjedinjenim Državama više nema industrije koja koristi nekvalifikovane
radnike, onda veća globalizacija tih roba ne može proširiti nejednakosti u SAD; u stvari, ona
bi težila da svim domaćinstvima donese koristi kroz ponudu jeftinije potrošačke robe. Problem
sa takvim procenama je, međutim, što one teže da se zasnivaju na prilično jednostavnim
modelima međunarodne trgovine. Konvencionalni trgovinski proračuni ne mogu obuhvatiti
dodatne kamate kojima globalizacija utiče na raspodelu dohotka. Neki istraživači tvrde da
veća globalizacija ograničava mogućnost sindikata da postignu veće "sindikalne" nadnice u
kolektivnim pregovorima, jer postoji rizik da će odgovor firmi na veće nadnice biti prosto
preseljenje u inostranstvo. Tako je otvaranje međunarodne trgovine možda izmenilo
pregovaračku moć radnika vi-a-vis kapitala na način koji nije moguće meriti tokovima
trgovine. Uopštenije govoreći, izvoz kapitala u zemlje sa niskim dohotkom može pogoršati
nejednakosti izazvane većom trgovinom. Istraživači još nisu otkrili veliki uticaj tih dodatnih
kanala na nadnice i raspodelu dohotka, ali na izučavanje tih tema još nisu usmerena znatna
sredstva.
Neki sporadični podaci ukazuju da rastuća nejednakost nije samo problem razvijenih
zemalja, već i zemalja u razvoju. Ako se razlika u visini plate u korist kvalifikovanih radnika
povećava i u razvijenim zemljama i u zemljama u razvoju, posredi je nešto više od efekta koji
izaziva međuindustrijska trgovina. Deo te priče mogu biti tehnološke promene. Drugi mogući
faktor (koji su nedavno izneli Robert Frenk i Filip Kuk) jeste da globalizacija na tržištu radne
snage podstiče novi pristup "pobednik uzima sve" ("winner-take-all"). U obrazloženju te
tvrdnje kaže se da se tržište za veštine kvalifikovanih radnika u svim oblastima stalno
povećava, bilo da je reč o sportu, industriji, nauci ili zabavi, dok nekvalifikovani nemaju
posebne koristi od stalnog rasta tržišta. Zbog toga će veličina svetskog tržišta imati različit
uticaj na kvalifikovane i nekvalifikovane radnike, povećavajući plate u korist kvalifikovanih
širom sveta. Ova hipoteza je empirijski još uvek skoro potpuno neistražena.
 38

4.8. Upravljanje privredom

Bez imalo sumnje, globalizacija ima dubok uticaj na politiku na svim nivoima.
Još važnije, nacionalna tržišta relativno gube značaj u odnosu na međunarodna tržišta. To je
uloga koju nacionalna država ima, prema lokalnim i regionalnim vladama, s jedne strane i
prema multinacionalnim političkim institucijama, s druge strane.
U Smitovo doba, deo tržišne revolucije bilo je uklanjanje trgovinskih barijera među
državama i nekadašnjim državama. Sloboda trgovine među nemačkim državama uspostavljena
Carinskim savezom 1834. i potom potpuno ujedinjenje nemačkog tržišta nakon stvaranja
Nemačkog rajha 1871. dokazuju taj istorijski proces.
U većini slučajeva, tržišni kapitalizam devetnaestog veka i značaj nacionalnog tržišta
razvijali su se istovremeno, čak i uz širenje međunarodne trgovine. Sirenje kapitalizma u
Evropi, Japanu i Severnoj Americi je, generalno, podsticalo sve veći značaj nacionalne
privrede i, time, nacionalne vlade. Na kraju dvadesetog veka međunarodno tržište sve više
potiskuje nacionalno tržište.
Pošto su decenijama eksperimentisale, gotovo sve zemlje su shvatile da je nacionalno
tržište prosto suviše malo za efikasan obim proizvodnje u skoro svim industrijskim granama,
pa čak i u mnogim uslužnim delatnostima. Efikasna proizvodnja se mora usmeriti ka svetskim
tržištima. I više od toga, globalizacija se dokazala kao katalizator međunarodno prihvaćenih
pravila ponašanja u trgovini, finansijama, poreskoj politici i mnogim drugim oblastima, čime
je podstakla nastanak Svetske trgovinske organizacije i drugih međunarodnih institucija, kao
novih bedema međunarodnog sistema koji se rađa. U isto vreme, opštine, lokalne uprave i
regioni unutar jedne države sve više zahtevaju svoju kulturnu i političku autonomiju.
Država više nije njihov ekonomski zaštitnik i, u mirnim delovima sveta, nacionalna
vlada se više ne doživljava kao presudan instrument sigurnosti. Sledstveno tome, regioni
međusobno udaljeni, kao Katalonija, Severna Italija, Kvebek i Škotska, kao i oblasti u Rusiji,
provincije u Kini i države u Indiji, prihvatili su globalizaciju kao ono po čemu se ravnaju u
zahtevima za većom autonomijom unutar svoje države. Zato se nalazimo usred zastrašujućeg,
ali još uvek ranog navlačenja užeta među politikama na svim nivoima. Gde će se u budućnosti
donositi odluke, gde će biti smeštena poreska moć i gde će biti zakonodavna vlast: na
lokalnom nivou, na nivou ispod nacionalnog, na nacionalnom nivou, ili u međunarodnim
institucijama (unutar geografskih regiona poput Evropske unije i na međunarodnom nivou)? U
 39

meri u kojoj se zakonodavna, poreska, pa čak i sudska vlast pomere ka međunarodnoj sceni,
kako će se u budućnosti upravljati međunarodnim institucijama? Da li će doći do manjka
demokratije, za šta se sada, u odnosu na način do nošenja odluka, optužuje Evropska unija?
Šta će predstavljati ravnotežu između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju, naročito kako se
populaciona i ekonomska ravnoteža tokom vremena budu menjale u korist zemalja koje se
sada razvijaju? I ono najvažnije: kakva će biti ravnoteža moći između demokratskih i
nedemokratskih politika na svetskom nivou? Sva ova pitanja su sveža, goruća i verovatno će
izroniti u svoj svojoj veličini na radarskim ekranima istraživača.
 40

5. MEĐUNARODNE INSTITUCIJE KOJE UPRAVLJAJU EKONOMSKOM

GLOBALIZACIJOM

Inistitucionalni nosioci ekonomske globalizacije su međunarodne institucije. U tabeli

iznosimo pregled najznačajnijih međunarodnih institucija.

N a j z n a č a j n i j e međunarodne institucije

Tip
1. Proizvodne i industrijski
specifične organizacije (one su u rangu
trgovinskih udruženja domaćih kartela)
2. Komisije i agencije za
upravljanje podelom resursa
3. Međunarodne trgovinske i
ekonomske integracije koje uključuju
više zemalja
4. Međunarodne organizacije i
institucije za monetarne, finansijske i
trgovinske odnose i makroekonomsku
Primer
- proizvođači i izvoznici nafte,
- međunarodna telekomunikaciona
grupa (ITU),
- međunarodna organizacija za šećer,
- međunarodna strategijska grupa za
olovo i cink
- Interamerička razvojna banka
(IBD),
- Severnoamerička razvojna banka
(NADBANK) ,
- Azijska razvojna banka,
- Islamska razvojna banka
- Evropska unija (EU),
- Severnoamerički sporazum
slobodne trgovine (NAFTA),
- Azijskopacifička kooperacija
(APEC)
- MMF(IMF),
- Svetska banka (IBRD),
- Svetska trgovinska organizacija
 41

stabilnost (WTO),

Tokom poslednjih tridesetak godina finansijski sektor se razvijao neuporedivo brže u

poređenju sa realnim. Međunarodni novčani tokovi su više od trideset puta veći od prosečne
vrednosti dnevne trgovine robama i uslugama. Sa novcem koji se kreće preko granica u
gotovo nekontrolisanim količinama, sposobnosti nacionalnih monetarnih vlasti da deluju na
nacionalnu novčanu masu, na kurs vlastite nacionalne valute, ili čak da kontrolišu vlastiti
bankarski sistem je značajno smanjena.11 Pogotovo jedinstvenom mišljenju MMF i Svetska
banka predstavljaju glavne institucionalne nosioce globalizacije.

11
Cvetanović, S. Jovović, D. Ekonomska politika Evropske unije - nova evropska ekonomija,
Ekonomski fakultet, Niš, 2006. str. 20.
 42

5.1. Međunarodni monetarni fond

Potreba za osnivanjem MMF-a je postala očigledna tridesetih godina prethodnog veka
tokom Velike ekonomske krize koja je ozbiljno uzdrmala svetsku privredu.. Produbljivanje
krize i porast nepoverenja u papirni novac, imalo je za rezultat narastanje zahteva da zlato stoji
iza nacionalnih trezora. Jedan broj zemalja bio je prinuđen da napusti važenje zlatnog
standarda. Sistem zlatnog važenja je počeo da nailazi na poteškoće u vreme nastajanja
monopola i koncentracije kapitala. Sa početkom državnog intervencionizma i posle Velike
krize nije se mogao uspostaviti ovaj sistem. U želji da se savladaju negativni efekti krize,
zemlje su počele pojedinačno da preduzimaju intervencionističke mere koje su dovele do
totalne konfuzije u međunarodnom poslovanju. Dolazi do kontrakcije međunarodnih
monetarnih transakcija, smanjenja nivoa zaposlenosti i životnog standarda. Štaviše, neke
države su uvele restrikciju domaćeg novca za strani i sve više tražile barter aranžmane koje bi
vodile totalnom eliminisanju upotrebe novca. Druge države su, u očaju da nadju strane kupce
za svoje poljoprivredne proizvode, učinile da ti proizvodi izgledaju jeftinije, prodajući svoju
valutu ispod realne cene da bi tim potezom smanjili poslovanje drugih zemalja tim
proizvodom. Ovakva praksa, poznata pod nazivom kompetitivna devalvacija, dovela je do
toga da relacije između vrednosti novca i vrednosti roba, kao i između nacionalnih valuta
postane nejasna. Pod ovim okolnostima svetska ekonomija je zapadala u sve veću krizu, da bi
između 1929. i 1932. cena dobara na svetskom tržištu pala za 48%, a vrednost međunarodnog
poslovanja za 63%.12
Godine 1944. u Brelon Vudsu (SAD) ustanovljen je novi međunarodni monetarni
sistem, koji je skoro tridesetak godina obezbeđivao relativnu međunarodnu monetarnu
stabilnost služeći na taj način razvoju svetske ekonomije. Osnova tada koncipiranog
međunarodnog monetarnog sistema bio je stav da su nacionalni monetarni sistemi međusobno
veoma zavisni i da konkurentske devalvacije imaju za posledicu pojavu nestabilnosti i
ispoljavanje opšte krize. U suštini, ovaj sistem se bazirao na zlatno-deviznom standardu i
dolaru kao osnovnom sredstvu međunarodnog plaćanja.13
Ustanovljavanjem novog međunarodnog monetarnog sistema utvrđena je i svrha
MMF-a koja se ogleda u sledećem:

12
Pušara, K. Međunarodne finansije, Beograd, 2003. str. 93.
13
Bjelica, V. i dr., Finansije - teorija i praksa, Stylos, Novi Sad, 2003. str. 367.
 43

(1) promovisanje međunarodne monetarne saradnje kroz stalne institucije koje

obezbeđuju sisteme za savetovanje i zajednički rad na svetskim monetarnim problemima;
(2) podržavanje ravnomernog rasta međunarodne trgovine i promovisanje i održanje
visokih stopa zaposlenosti i realnih dohodaka kao i razvoj proizvodnih resursa svih zemalja
članica kao primarnom cilju makroekonomske politike;
(3) podržavanje stabilnosti deviznog kursa i izbegavanja depresijacija valuta kao
posledica konkurencije;
(4) pomaganje u osnivanju multilateralnog sistema plaćanja zbog tekućih transakcija
između zemalja članica;
(5) pružanje sigurnosti zemljama članicama tako što omogućava da im sredstva budu
momentalno dostupna, pod određenim uslovima, obezbeđujući mogućnost da eliminišu
neravnoteže u platnim bilansima, a da pri tom pribegnu merama koje bi mogle dovesti u
pitanje nacionalni suverenitet;
(6) umanjenje stepena neravnoteža u platnim bilansima zemalja članica.14
Ključni zadatak MMF-a je osiguranje globalne ekonomske sigurnosti, odnosno
sprečavanje pojave još jedne velike depresije nakon ekonomske krize iz tridesetih godina
prethodnog veka. Osnovni mehanizam pomoću koga je ova institucija trebala da realizuje ovaj
zadatak je vršenje međunarodnog pritiska na zemlje koje ne daju svoj adekvatni udeo u
održavanju globalne tražnje, dopuštajući svojim privredama da kliznu u recesiju. Sa ove tačke
gledišta, kada je to bilo neophodno MMF je obezbeđivao likvidnost u vidu zajmova onim
ekonomijama u kojima je bila očigledna ekonomska stagnacija. "U svom originalnom
konceptu MMF je bio zasnovan na saznanju da tržišta često nisu dobro funkcionisala - te da to
može rezultirati ogromnom nezaposlenošću i daljem podbačaju u popunjavanju fondova
potrebnih zemljama da bi ponovo uspostavile normalno stanje u svojim privredama. Dakle,
MMF je bio osnovan s uverenjem da je potrebna kolektivna akcija na globalnom nivou da bi
se održala ekonomska stabilnost, upravo kao što su Ujedinjene nacije bile osnovane da
sprovode kolektivnu akciju radi obezbeđenja političke stabilnosti15
U procesu odobravanja kredita, MMF bitno utiče na kreiranje ekonomske politike u
zemljama zajmotražilaca. Po pravilu, ove politike podrazumevaju eliminisanje trgovinskog
deficita i smanjenje javnih izdataka, tako da reforme ekonomske politike podrazumevaju
14
Pušara, K. Međunarodne finansije,Beogrd 2003. str. 108-109.
15
Štiglic, DŽ. Protivurečnosti globalizacije, SMB-a, Beograd, 2002, str.28.
 44

redukcije socijalnih programa i na toj osnovi smanjivanje životnog standarda stanovništva, što
je veoma nepopularno. "Do početka 1990-ih politika MMF se fokusirala skoro eksluzivno na
finansijske pojmove i ignorisala je socijalne konsekvence i njihove uslovljenosti. Uslovljenost
je osnovni element usluge MMF-a u pomaganju prevazilaženja platno-bilansnih problema
zemalja članica i olakšanja međunarodnog procesa prilagodavanja. Po mišljenju eksperata
MMF-a ova uslovljenost je u funkciji garantovanja da politika zemalja članica obezbedi
održivi ekonomski rast i zadovoljavajuću platnobilansnu poziciju u toku jednog razumnog
perioda.
Politika uslovljenosti je sredstvo obezbeđenja da zemlja koja koristi kredit MMF-a
može da ga otplati po planu otkupa valute i time održi obnavljajuću prirodu sredstava Fonda.
Fond navodi da odredbe finansiranja podrške programa prilagođavanja proširuju period tog
prilagođavanja i dozvoljavaju viši nivo uvoza date zemlje nego što bi to inače bilo moguće.
Odskora MMF je počeo da baca pogled na uticaj svoje politike u sve ranljivije elemente
pozajmljivanja."16
Internacionalizacija finansijskih usluga u uslovima globalizacije može postati uzrokom
kriznih situacija, ukoliko ne postoji odgovarajući institucionalni ambijent u kome se ovaj
proces odvija. Naravno, efikasan regulacioni okvir doprinosi finansijskoj stabilnosti na
globalnom nivou, dok MMF ima vrlo značajnu ulogu u tom pogledu. U tom smislu, ova
institucija je pokrenula brojne inicijative radi očuvanja međunarodne finansijske bezbednosti:
identifikaciju i praćenje nedostataka i ranjivosti globalnih finansijskih tržišta, kreiranje sistema
za blagovremeno upozoravanje na ispoljavanje neravnoteža na međunarodnim finansijskim
tržištima, istraživanje prirode i uzroka međunarodnih finansijskih kriza, traženje načina da se
krize lokalizuju i saniraju brzo i efikasno.17
Ocene uspešnosti u realizaciji ciljeva definisanih u momentu osnivanja MMF-a su
različite. Jednu od žestokih kritika izneo je Stiglitz J., nobelovac i glavni ekonomista Svetske
banke u periodu 1997-2000.godine. "Pola veka nakon njegovog osnivanja jasno je da MMF
nije uspeo u svojoj misiji. MMF nije učinio ono zbog čega je osnovan - da obezbedi Fondove
za zemlje koje se suočavaju sa ekonomskim opadanjem, i da pomogne da uspostave stanje
blisko punoj zaposlenosti. Uprkos činjenici da je razumevanje ekonomskih procesa u
ogromnoj meri poraslo tokom poslednjih 25 godina, i uprkos naporima MMF-a tokom
16
Štiglic, DŽ. Protivurečnosti global izacije, SMB-a, Beograd, 2002. str. 26
17
Bodiroža, M. Op.cit. str.64.
 45

poslednjih 25 godina, krize u svetu su postale češće (a sa izuzetkom velike depresije) i dublje.
Po nekim računicama, skoro 100 zemalja je iskusilo krize. Što je još gore, mnoge od politika
koje je MMF zagovarao i favorizovao, a posebno prevremene liberalizacije tržišta, doprinele
su globalnoj nestabilnosti. A kad se zemlja jednom nađe u krizi, onda Fondovi i programi
MMF-a ne samo da nisu uspeli da stabilizuju situaciju, već su u mnogim slučajevima učinili
stvari gorim, naročito za siromašne. MMF je podbacio u svojoj izvornoj misiji unapređivanja
globalne stabilnosti; on nije bio uspešniji ni u novim misijama koje je preduzimao, kao što je
vođenje tranzicije zemalja od komunizma do tržišne ekonomije.18
5.2. Svetska banka
Kao i MMF, Svetska banka je osnovana 1944. godine. Njenih pet konstitucionih
delova čine: 1) Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD); 2) Međunarodno
UDR UŽ E N J E za razvoj (IDA): 3) Međunarodna finansijska korporacija (IFC): 4) Udruženje
za garantovanje multilateralnih investicija (MIGA) i 5) Međunarodni centar za rešavanje
investicionih sporova (ICSID).
Tri su osnovna izvora sredstava Svetske banke: (a) kvote zemalja članica, (b)
zaduživanje Banke na međunarodnom finansijskom tržištu i (c) portfolio prodaje koje
predstavljaju prenošenje dela zajma u vreme zaključenja na druge kredite. "Postoje i
kombinovane kreditne operacije, kao način prikupljanja dela sredstava banke. Ogledaju se u
tome što se devizni deo finansiranja neke investicije samo delimično pokriva zajmom, a
ostatak treba da obezbede poslovne banke (putem emisije obligacija ili plasiranja obveznica
dužnika). Svi navedeni izvori prikupljanja sredstava Banke relativno su skromni u odnosu na
narasle potrebe velikog dela njenog članstva, pa je opšta koncepcija Svetske banke bila da se
problem dugoročnog finansiranja privrednog razvoja primarno rešava preko investiranja
privatnog kapitala."19
U toku postojanja Svetske banke, njena kreditna politika se menjala shodno
promenama u svetskoj privredi i stečenim iskustvima u politici privednog razvoja različitih
zemalja. U zavisnosti od osnovne namene razlikuju se sledeći tipovi kredita koje daje Banka:
(1) zajmovi za finansiranje projekata,
(2) zajmovi za pojedine sektore.

18
Rochon Louis-Philippe and Rossi Sergio, Monetary and Exchange Rate Systems, A GlobalViewof
Financial Crises, Edward Elgar Cheltenham, UK & Northampton, MA,USA, 2006., str. 7-28.
19
Bodiroža, M. Op. Cit. Str.100.
 46

(3) zajmovi za strukturna prilagođavanja,

(4) zajmovi za tehničku pomoć,
(5) zajmovi za obnovu.
Zajmovi namenjeni realizaciji posebnih projekata bili su osnovni oblik kreditne
aktivnosti Svetske bake od početka njene aktivnosti, pa sve do polovine osme decenije
prethodnog veka. Ključni kriterijum prilikom odobravanja kredita nedovoljno razvijenim
zemljama je procenjeni stimulativan uticaj na ubrzanje razvojne dinamike, ali je još važniji
kriterijum bio (i ostao): procenjena sposobnost zemlje da redovno otplaćuje i konačno otplati
zajam.
U kreditnoj politici banke tokom poslednje decenije dvadesetog veka, dominiralo je
odobravanje kredita za strukturno prilagođavanje.
Do strukturne neusklađenosti dolazi u situacijama kada je platnobilansni deficit zemlje
nastao kao rezultat suprotnih interesa ili nefleksibilnosti, koji nisu ni lako ni brzo podložni
normalnom funkcionisanju tržišnih zakona, ili primenom standardnih mera ekonomske
politike, uključujući i promenu deviznog kursa i upravljanje tražnjom. U ovakvim situacijama
kao glavni problemi se ističu:
(a) ciljna stopa ekonomskog rasta i ravnoteža između stope privrednog rasta i
stabilnosti cena, kao konfliktnih ciljeva ekonomske politike,
(b) mesto i uloga države u ekonomskoj aktivnosti zemlje,
(c) nivo tržišnosti privrede i udeo privatnog sektora u stvaranju bruto domaćeg
proizvoda,
(d) stepen otvorenosti nacionalne ekonomije, uključujući i odnos nacionalnog
zakonodavstva prema stranim direktnim investicijama i
(e) socijalni ciljevi.
Iz iznetog, sledi nedvosmisleni zaključak da Svetska banka deluje na mnogobrojna
pitanja koja su tradicionalno u domenu nacionalnih ekonomskih politika, što implicira i
zaključak o gubitku dela nacionalnog suvereniteta država zajmoprimalaca.
5.3. Svetska trgovinska organizacija
Svetska trgovinska organizacija (W OR LD T RA DE O R GA I S A TI ON -WTO), kao
naslednik Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (GATT), počela je sa radom 1. januara
1995. godine. Ona predstavlj pokušaj da se međunarodnoj zajednici pruži transparentan,
 47

regulisan i nediskriminatorski trgovinski sistem, što bi trebalo da znači da ukoliko ova

organizacija ne uspeva realizovati te uslove trgovine, ekonomska globalizacija bi samo
uvećavala postojeće razvojne nejednakosti i produbljivala socijalnu nepravdu.
U toku postojanja Opšteg sporazuma o carinama i trgovini vođeno je osam rundi
pregovora. Prvih pet rundi pregovora je imalo za cilj postizanje dogovora o snižavanju carina,
da bi se u narednim pokrenula pitanja antidampinga.
U narednoj tabeli je dat pregled osam tarifskih konferencija u okviru Opšteg
sporazuma o carinama i trgovini.
Osnivanje Svetske trgovinske organizacije predstavlja pravno-institucionalni okvir za
sprovođenje rezultata.Urugvajske runde pregovora, a što je još važnije za koordinisanje
saradnje sa MMF-om i Svetskom bankom u kreiranju svetske ekonomske politike.
U R UGV A J S KA RUNDA pregovora o carinskim tarifama donela je najopsežnije mere u
međunarodnim trgovinskim pregovorima u istoriji. Procene o potencijalnim dobicima
Urugvajske runde uglavnom su se temeljile na standardnoj klasičnoj premisi po kojoj je skup
dobara kojim se trguje podjednako celovit i nepromenljiv. U takvom slučaju, dobici od
liberalizacije trgovine (uklanjanje carinskih tarifa i drugih prepreka u trgovini) su po svemu
sudeći skromni. Cene u privredi se mogu promeniti intervencijom vlade, tako da bi se količina
proizvedene i razmenjene robe promenila dok bi nomenklatura takvih roba ostala
nepromenjiva. Međutim, ukoliko se primeni N E OŠ UM P E TE R IJ A N S K I M ODE L onda se
pretpostavlja da ne postoje granice za uvođenje novih roba i usluga u neku privredu. U ovom
slučaju procenjeni dobici od liberalizacije trgovine su višestruko veći.

Osam rundi pregovora u okvru GATT-a

Ru Godina Broj
nda učesnika
Že 1947 23
neva
En 1949 13
esi
Tor 1951 38
 48

kvaj
Že 1956 26
neva II
Daj 1960- 26
lon 1961
Ke 1964- 62
nedi 1967
To 1973- 102
kio 1979
Ur 1986- 105
ugvaj 1993

U preambuli sporazuma kojim se osniva Svetska trgovinska organizacija kao najvažniji

ciljevi njenog funkcionisanja definišu se sledeći: rast životnog standarda, osiguranje pune
zaposlenosti, optimalna upotreba raspoloživih svetskih resursa. Posebno se apostrofira
promocija ideje o održivom razvoju i neophodnost očuvanja ljudske sredine, kao i
neophodnost da se zemljama u razvoju, posebno onim sa najnižim dohotkom per kapita
obezbedi zadovoljavajuća participacija u svetskoj trgovini.
Svetska trgovinska organizacija je institucija koja definiše međunarodne trgovinske
odnose, kreira poslovni ambijent koji omogućava slobodne trgovinske odnose sa partnerima iz
okruženja i porast spoljno-trgovinske razmene. Njena povezanost sa procesom globalizacije
svetske privrede je više nego očigledna. Naime, svetska trgovinska organizacija predstavlja
međunarodnu instituciju koja definiše, prati i kontroliše pravila međunarodne trgovine, rešava
sporove među vladama zemalja članica i organizuje pregovore o trgovini. Njene odluke su
konačne i sve njene članice treba da ih se pridržavaju, tako da Svetska trgovinska organizacija
predstavlja jedinu instituciju koja može da ograniči poslovanje velikih trgovinskih blokova.
U literaturi se navode šest grupa principa koji determinišu način funkcionisanja
Svetske trgovinske organizacije20
a) princip nediskriminacije;

20
Bossche, P. The Law and Policy of the World Trade Organization, Cambridge University Press
2005. str.39.
 49

b) pravila pristupa tržištu, uključujući i načelo transparentnosti;

c) pravila nefer trgovine;
d) pravila koja se odnose na ublažavanje konflikata između trgovinske liberalizacije
ostalih društvenih vrednosti i interesa;
e) pravila posebnog i diferenciranog tretmana zemalja u razvoju;
f) institucionalna i proceduralna pravila koja se odnose na proces donošenja odluka i
rešavanja spornih pitanja.
Ključna karakteristika procesa donošenja odluka u svetskoj trgovinskoj organizaciji je
postojanje konsenzusa. Drugim rečima, svaka od njenih članica može staviti veto. "Uvođenje
principa ravnopravnosti ni u kom slučaju ne bi bio problem da u poštovanju normi Svetske
trgovinske organizacije ne postoje zemlje koje su orvelovski "ravnopravnije" od drugih pa se
mogu bez posledica oglušiti o statut Svetske trgovinske organizacije. Teorijsko objašnjenje
ovog fenomena leži u poznatom principu da najrazvijenija zemlja nameće liberalnu
spoljnotrgovinsku politiku, s tim što se u slučaju Svetske trgovinske organizacije ta politika
formalno vodi od strane jedne međunarodne organizacije. Ova mimikrija je naročito pogubna
za zemlje u razvoju koje zarad ravnopravnog tretmana na svetskom tržištu moraju maksimalno
otvoriti sopstveno tržište i dosledno primenjivati proklamovane principe Svetske trgovinske
organizacije."21
Svetska trgovinska organizacija funkcioniše na temelju sporazuma koji regulišu
međunarodnu trgovinu robama, uslugama (GATS) i politike zaštite intelektualne svojine
(TRIPS). Ona ima više od šesdeset opštih sporazuma u kojima se nalaze sistematizovane
obaveze koje svaka zemlja mora preuzeti prilikom stupanja u njeno članstvo. Jedan od
aspekata ekonomske globalizacije jesu nastojanja transnacionalnih korporacija da koriste
svoju imovinu vezanu za prava na intelektualnu svojinu, izvan nacionalnih granica. Međutim,
takva preduzeća nerado posluju u zemljama gde ne postoji zabrana neovlašćene upotrebe
intelektualne svojine od strane trećih lica. Zaštita prava na intelektualnu svojinu još uvek je
daleko od postizanja harmonizacije u raznim zemljama, uprkos činjenici što Sporazum o
pravima na intelektualnu svojinu u oblasti trgovine (TRIPS), koji predstavlja jedan od tri
stuba opšteg okvira delovanja Svetske trgovinske organizacije, a nastao je na Urugvajskoj

21
Todorović, M.. Osnovne poluge procesa globalizacije, Ekonomske teme, 2, Niš, 2003. Str. 30.
 50

rundi pregovora, sadrži skup minimalnih standarda potrebnih za zaštitu prava na intelektualnu
svojinu.

6. ZAKLJUČAK

Moć TNK nesumnjivo je velika i ona prelazi nacionalne granice. Investicione odluke
donose na globalnom nivou, pomerajući tako kapital i druge resurse iz jedne zemlje u drugu.
Time utiču na zaposlenost ili nezaposlenost miliona ljudi, kao i na stepen ekonomske
aktivnosti u pojedinim zemljama. TNK imaju privilegovan status i u Svetskoj banci i
Međunarodnom monetarnom fondu. One time ostvaruju i različite oblike strukturalne moći,
jer utiču na međunarodnu poslovnu klimu, međunarodnu konkurenciju, međunarodnu
mobilnost kapitala. Istražujući kretanje cena na pojedinim tržištima, odnose rada i kapitala,
veličinu i rast tržišta, političku stabilnost, finansijske koncesije pojedinih zemalja i tome sl.,
TNK ostvaruju sopstveni razvoj i moć upravo zahvaljujući različitoj mreži uslova u pojedinim
zemljama. Tako npr. ako se u nekoj zemlji pogoršaju uslovi investiranja, TNK zatvaraju te
pogone i realociraju ih u druge zemlje gde su ti uslovi povoljniji.
Monopol je stanje u nekoj privredi, kada jedan prodavač određene vrste robe (bilo
koje) nema konkurenta, niti rivala. Zbog toga, monopolista samostalno određuje i cene i obim
proizvodnje, pa se pri tome i odlučuje za onu alternativu koja mu donosi najveći profit, tj.
(ekstra profit).
 51

Međunarodni monopoli predstavljaju savez krupnih nacionalnih preduzeća koja se

udružuju radi monopolisanja proizvodnje i prodaje određene robe.
Međunarodni monopoli kartelnog tipa bili su dominantni u prvoj polovini dvadesetog
veka, oni prerastaju u međunarodne koncerne u drugoj polovini dvadesetog veka. Tako
oformljena udruženja monopolista ubrzo su uslovila potrebu vertikalnog, međugranskog
udruživanja monopolističkih udruženja.
Kompanije su preduzeća sa velikom privrednom snagom. Multinacionalne kompanije
su vlasništvo subjekata iz više zemalja, a transnacionalne kompanije su takođe velika
preduzeća koja imaju pogone u više zemalja, ali su vlasništvo subjekata jedne zemlje.
Pojavom transnacionalnih kompanija (TNK) vrši se proces transnacionalizacije
svetskog tržišta i svetske privrede.
Udeo TNK neprekidno raste i jača u svetskoj privredi, tako da se ona još naziva i
privredom TNK. Pod kontrolom TNK nalazi se 4/5 svetske trgovine, 4/5 patenata za novu
tehniku i tehnologiju i preko 1/2 svetske industrijske proizvodnje. Ponekad dolazi do sukoba
interesa TNK i nacionalne države.
Moć TNK je nesumnjivo veoma velika i prelazi nacionalne granice. Investicione
odluke donose na globalnom nivou, pomerajući tako kapital i druge resurse iz jedne zemlje u
drugu. TNK imaju privilegovan status i u Svetskoj banci, Međunarodnom monetarnom fondu
(MMF). One time ostvaruju i različite oblike srtukturalne moći jer utiču na međunarodnu
poslovnu klimu, međunarodnu konkurenciju, međunarodnu mobilnost kapitala.
 52

7. LITERATURA

1) Aleksandrić Š., Posao bogatih da se bogate, "Politika", 28.1.2000.

2) Amin S., Akumulacija u svetskim razmerama, Beograd, 1979.
3) Bjelica, V. i dr., Finansije - teorija i praksa, Stylos, Novi Sad, 2003.
4) Bossche, P. The Law and Policy of the World Trade Organization, Cambridge
University Press 2005.
5) Cvetanović, S. Jovović, D. Ekonomska politika Evropske unije - nova evropska
ekonomija, Ekonomski fakultet, Niš, 2006.
6) Cheltenham Edward Elgar, Financial Crises, UK & Northampton, MA,USA,
2006.
7) Dragičević M., Ekonomija i novi razvoj, Zagreb, 1996.
8) Mikroprojekat: Jugoslavija u svetskoj privredni na pragu XXI veka, Zagreb,
1986.
9) Ohmae K., The Borderless World, London, 1992.
10) Panijam Ž., Informacijska ekonomija, objavljeno u zborniku: Razvitak
ekonomske misli, Ekonomski fakultet, Zagreb, 2001.
11) Pušara, K. Međunarodne finansije, Beograd, 2003.
12) Ranković M., Sociologija i futurologija, Institut za sociološka istraživanja
Reich R.B., The World of Nations, New York, 1992.
13) Rochon Louis-Philippe and Rossi Sergio, Monetary and Exchange Rate
Systems, A GlobalViewof Svetličić M., Zlatne niti transnacionalnih preduzeća, Beograd,
1986.
14) Todorović, M.. Osnovne poluge procesa globalizacije, Ekonomske teme, 2,
Niš, 2003.
15) Štiglic, DŽ. Protivurečnosti globalizacije, SMB-a, Beograd, 2002,