Mali Jan nije htio kakati poput velike djece.

Stalno je punio
svoje pelene. Zato bi se Mama i Tata jednog dana ljutili, drugog
bi dana bili tuţni, pa tako ukrug.

Janu je tuta sluţila samo za igranje. A za zahodsku školjku nije

htio ni ĉuti.
 Jednog je dana Tata presvlaĉio ukakanog Jana.
Tata uopće nije bio ljut. Nije bio ni tuţan. Jan se ĉudio.
- Tata, zar nisi tuţan što je Jan pokakao gaće?

- Nisam, Jane. Tuţna je

tvoja kakica jer joj ne
dopuštaš da stigne u
Kakagrad.
 Jan se zbunio.
- Ali, tata, kakica nije ţiva!
- Kad završi u peleni, nije. Ali ako dijete to obavi u zahodu, onda
kakica moţe poći na ĉarobno putovanje do dalekog Kakagrada.

Jan se zamislio.
- Uopće ne volim te glupe
tute i zahod. – razmišljao je.
Ali bio je znatiţeljan.
 I bilo mu je ţao svih tih
njegovih govanaca koja
završe u kanti za smeće pa
ne mogu putovati u
Kakagrad.
Zato je Jan poţelio saznati
više o tom Kakagradu.
 Zamislite samo koliko se Mama iznenadila kada joj je Jan prišao i
zamolio je da ga stavi na zahodsku školjku!
- Otkud sad to, Jane? – pitala je Mama.
- Poţuri, Mama! – vikao je Jan. – Ţelim kakati kao velki deĉko!
 I--- hop! I Tata i Mama pojurili su za Janom u WC. Mala Tina gegala se
za njima ĉudeći se silnom uzbuĊenju u kući.
Ĉak je i njihova starija sestra Ema, koja se po cijele dane hvali da je
tinejdţerica, iako ima samo dvanaest godina, krenula provjeriti kakva je to
strka.
 - NE treba mi više OVO! – rekao je Jan pruţajući Mami ĉistu pelenu
koju je skinuo sa sebe. – Ţelim da moje govance otputuje u Kakagrad!
- Bravo, Jane! – uglas su povikali Mama i Tata.
Ema je samo huknula-puhnula i zakolutala oĉima kako to rade sve
normalne tinejdţerice.
 - Zašto pravite
predstavu od tako obiĉne
stvari?! – još se i namrštila
Ema.
- Nije obiĉna! – viknuo
je Jan sjedeći na
zahodskoj školjci. – tata mi
je rekao da mogu svog
prijatelja poslati na put!
- Kako se zove taj tvoj
prijatelj, Jane? – Ema se
poĉela smijati.
- Zove se KAKANKO!
To mu je ime! – viknuo je
Jan dok je mala Tina
ponavljala za njim širom
otvorenih oĉiju:
- KA-KAN-KO!

Mami i tati nije bilo drago što se Ema ruga mlaĊem bratu.
- Kad si ti bila mala, Ema, znaš li što si stalno govorila? – pitala je
Mama Emu.
- Govorila si: ‘‘Piškim, kakam, najsretnija sam na svijetu!’’ Eto, to si
stalno vikala. – smijao se Tata.
Ema je samo pocrvenjela, namrštila se, još jednom zakolutala oĉima,
huknula-puhnula i otišla za svojim tinejdţerskim poslom.
 Tata je iza leĊa izvadio neku slikovnicu.
- Dok ti ĉekaš svog prijatelja Kakanka, Tata će ti proĉitati priĉu o
pustolovinama jednog Kakanog koji putuje u Kakagrad-
- Piše li što i o djeĉaku koji ĉeka tog Kakanog? – upita Jan Tatu.
- Naravno. – odgovori Tata i otvori knjigu. – Djeĉak se zove Mate. I Mate
je, baš kao ti, odluĉio prvi put kakati kao veliki deĉko. Pogledaj kako su
njegovi mama i tata sretni, baš kao Mama i ja.
Jan se zagledao u
knjigu.
- Hej, pa ovaj je
djeĉak isti kao ja!
Tata se nasmiješio i
kimnuo glavom.
- Ĉitaj mi, Tata! Ja
jesam već veliki
deĉko, ali ne znam još
sva ta slova! –
uzbuĊeno je poviknuo
Jan. – Što kaţe taj
djeĉak i knjizi?
- Evo što kaţe taj
djeĉak Mate…
 - Tata! – uskliknuo je Mate: - Mislim da sam pokakao prijatelja,
Kakanog!
I Tata i Mama zapljeskali su rukama.
- Bravo! Bravo, Mate! Odmah ćemo pustiti vodu da Kakani moţe
krenuti u svoju pustolovinu!

Mate je hitro skoĉio sa školjke i obavio sve što treba pa je mahnuo

Kakanom i brzo, brzo pustio vodu!
- Sretan ti put, Kakani! – viknuo je Mate.
 Kakani je oţivio i otvorio svoje oĉice ĉim je zaplivao kroz jednu
dugaĉku cijev. Bućkao je kroz vodu i okretao se oko sebe smijući se.

Uskoro je Kakanom postalo strašno dosadno. Poĉeo je zijevati. Iz

prve cijevi prešao je u drugu, veću cijev, pa u treću, još širu.
 Voda ga je vukla naprijed i on je dugo, dugo plivao. Nije znao
kamo ide. Bio je pomalo usamljen.
- Kako je tuţno biti sam samcat na tako dugaĉkom putovanju. –
pomislio je Kakani.
Tada je zaĉuo smijeh i neke glasiće. Mnogo glasova.
- Hej, i ja sam tu! Ĉekajte mene! – viknuo je Kakani i zaplivao još
brţe.
 I… hop! Kakani je uletio u zaista ogromnu cijev u koju su se
spajale mnoge druge cijevi sa svih strana. Iz svake cijevi izlazio je
po jedan novi prijatelj ili prijateljica…
- Zdravo, ja sam Kakana!
- Bok, ja sam Govnica!
 - Ekipa, ja sam Tvrdokak!
- Moje je ime… Proljevko!
Bio je to jedan tuţni drekec. Nije se smijao i nije izgledao baš
zdravo. Plivao je sporije od ostalih.
 - Moj je tvorac Marko. –
rekao je Proljevko. – Dobio
je temperaturu i nije mogao
u vrtić.

Ali Tvrdokak je bio pravi

prijatelj. Prišao je
Proljevku i pomogao mu
da zapliva brţe.
- A mene je stvorio
jedan Zvjezdan. Njemu je
teško kakati jer ne ţeli
jesti juhe i mrzi voće i
povrće. Zvjezdan voli
samo ĉokoladu i zato
sam ja ispao ovakav.
 - Blago tebi. – rekao
je Kakani. – Imaš
snaţne mišiće!
- Ali moj Zvjezdan
nema mišiće. On je
jedan priliĉno
debeljuškast djeĉak.

Tvrdokak je pogledao
Kakanu i Govnicu.
- Vaše prijateljice sigurno
jedu raznoliko voće i povrće.
Zato ste tako lijepe.
- I moj Mate zdravo jede. -
ponosno će Kakani. – Ali
dosad nije kakao kao veliki
deĉko. Ja sam njegov prvi
frend kakanac!
- Bravo, Mate! Bravo! –
povikaše svi novi prijatelji
Kakanog.
 Sa svih strana pristizali su
novi i novi kakanci. Bilo ih je
sve više i više.
Široka cijev bila je
poput neke ogromne
autoceste. Tisuće i
tisuće kakanaca smijale
su se, hihotale, brćkale i
plivale kamo ih je voda
nosila. Kakani je stekao
puno novih prijatelja i
prijateljica.
- A što je na kraju
puta? – pitao je Kakani
svoje nove prijatelje.
- Uţivaj, Kakani! –
reĉe mu Tvrdokak.

- Ako nam je
sad ovako
lijepo, na kraju
puta sigurno je
nešto još ljepše!
 Uto su iz daljine zaĉuli neki strašni zvuk. Vuuuuu! Vuuuuum! Kakanci
su se prestali hihotati i smijati.
- Kakav je to jezivi zvuk? – Kakana je zatreptala svojim dugaĉkim
trepavicama.
- Više nam nije lijepo, pa će nam na kraju puta biti još
manje lijepo! – zadrhtao je Proljevko.
- Kakasto toĉno! – sloţio se Kakani!
 Primjetio je da su kakana i Govnica na rubu suza.
- Ništa se ne brinite, sa mnom ste sigurni! – reĉe Tvrdokak. – Pipnite
samo moje mišiće!
Ali nitko nije bio raspoloţen za opipavanje njegovih snaţnih mišića. Voda
ih je nosila sve brţe i brţe. Nastavili su plivati u totalno tišinastoj tišini.

A onda…
 OPA!
Odjednom su svi poletjeli kao niz neki ogromni tobogan!
- Kakapad! Kakapad! – vrištao je uţasnuti Proljevko.
- Kakva je to ĉudna rijeĉ? – zbunjeno ga je pogledao
Kakani.
- Ne znam! – drhtao je Proljevko. – Sad sam je, od straha, izmislio!
Samo se Tvrdokak nije bojao. Bijesno je pogledao plašljivog
Proljevka.
- A što misliš o rijeĉi, ‘‘kakagnjav’’? – upitao ga je. – Upravo sam je
izmislio da opišem tebe.
 - Hej, ne svaĊajte se! – rekao
je Kakani. – Ovo uopće nije tako
loše!
- Da, ĉak je i kakbavno! – i
Govnica je pokušala izmisliti
novu rijeĉ, ali svi su je zaĉuĊeno
pogledali. No rijeĉ ‘‘zabavno’’ svi
su znali.
Sada su svi uţivali dok su
letjeli dolje prema velikom
mirnom jezeru ispod sebe.
- Jeeee! – vikao je Kakani.
- Opa! Opa! Opa! – derao
se Tvrdokak.
- Ĉuvaaaaaj! – cijukala je
Govnica.
- Jeeee! – uzvikivala je
Kakana.
- Joj, joj, joj! – kukao je
Proljevko.
Letjeli su dugo, dugo.
Odjednom je Kakani ugledao
nešto na sredini velikog
jezera.
 Bio je to otok. A
na otoku se
nalazio veliki
kakadvorac
okruţen visokim
kakazidovima.
- Prijatelji! –
povikao je Kakani.
– Pogledajte tamo!
Svi su pogledali
dolje. I svi su
ugledali dvorac s
mnogim kulama,
visokim zidovima i
kakakućicama svuda
naokolo.

- KAKAGRAD! –
poviĉe cijela druţina
uglas.

Tvrdokak je odnekud
izvadio kakadalekozor i
stavio ga na oĉi.
 - Što vidiš tamo? Reci nam brzo! – Govnica je bila
znatiţeljna.
Tvrdokak joj je dodao kakadalekozor.
 Govnica se zagedala u Kakagrad.
- A što ako nas ovi ljuti straţari ne puste u Kakagrad? – zabrinuto je
pogledala svoje prijatelje.
 - Naravno da neće! – cvilio je Proljevko. – Baš sam
kakaste sreće.
 - Pih! Baš svašta! – naljutila se Kakana. – Ja
sam toliko lijepa da je to kakasto nemoguće!
- Kakasto toĉno! – uzviknuo je Tvrdokak
zaljubljeno promatrajući Kakanu. – Stvarno si
kakana!
Govnica se namrštila. Nije joj se sviĊalo što je
Kakana tako umišljena.
Ali ni naš Kakani nije volio hvalisavce. – Ma
pusti smrdljivicu! – rekao je Govnici i uhvatio je za
ruku. – Nemoj se bojati, zajedno ćemo stići do
Kakagrada!
Govnica ga je pogledala s osmijehom. Zaustila
mu je nešto reći, ali… kaaaaasno!
 BUĆ!

BUĆ!

BUĆ!

BUĆ!

Cijelo je društvo uletjelo u

mirnu vodu kakajezera. Za
njima su i drugi kakanci
padali u vodu uz ciku i graju.

A zatim još jedno malo i

tiho…

BUĆ!

A to BUĆ zaĉulo se u vodi…

 …ispod našeg
Jana.

- Jeste li ĉuli moj

BUĆ? – pitao je Jan
Tatu i Mamu.
To BUĆ dobro su ĉuli i Mama i tata.
- Bravo, Jane! Bravo!
 Mala Tina bila je osobito uzbuĊena.
- Jan je napravio buć! I ja sam ĉula! Jane, sada brzo pošalji svog
Kakanka u Kakagrad! – rekla je svome bratu.
- Hoću. – odgovorio je Jan. Ipak, oklijevao je. Gledao je ĉas u
Tatu, ĉas u slikovnicu u njegovim rukama. Tata je zatvorio slikovnicu.
- Ĉekaj, tata! – uzviknuo je Jan. – A što je bilo s Kakanim u priĉi?
Jesu li svi zajedno ušli u Kakagrad?
 - Prvo pošaljimo tvog Kakanka na njegov ĉarobni kakaput, Jane.
– rekao je Tata.
- Tri, dva, jedan, baj-baj, Kakanko! – viknuo je Jan i pustio vodu.
Zatim je pogledao Tatu.
- A sad ti, Tata, tri, dva, jedan – ĉitanje! Obećao si! Otvori knjigu!
Ali Tata nikako da nastavi ĉitati.
Umjesto toga gledao je Tinu.
- Moţda će nam to ispriĉati netko drugi. Na primjer, Tinina
prijateljica Kakanka.
Jan je pogledao sestricu.
- Molim te, Tina.
Mama je pogledala Tinu.
- Ţeliš li biti velika djevojĉica?
Tina ih je promatrala.
- Pa… - zamislila se malo. – Meni se sviĊa pelena.
 Ali Jan je bio vrlo pametan
djeĉak. I dobro je poznavao
svoju sestricu.
- Tina… - rekao je. – Da
samo znaš tko ţivi
u kakadvorcu!
- Tko? – upitala
je.
- Kakaprinceza!
 Tinine su oĉice zasjale.
Više nije bila sigurna da joj se sviĊa
pelena.
 Što mislite hoće li Jan uspjeti nagovoriti Tinu da
doĉeka svoju Kakanku na pravome mjestu i sazna
kako su Kakani i njegovi prijatelji ušli u ĉarobni
Kakagrad?
Nastavit će se…
Kakani, Govnica, Tvrdokak… samo su dio neobiĉne i kakastiĉne druţbe koja
se uputila u Kakagrad. Na putovanju prepunom uzbuĊenja moraju proći
nepoznato podzemlje vijugavih cijevi, opasnih valova, kakapad, kakajezero i
još mnogošto o ĉemu njihovi tvorci pojma nisu imali.
Do sada.
A osim što je priĉa stvar otkrila, ona je tim otkrićem i pomogla.
Udobno se smjestite i pripremite na ĉitanje naglas
i valjanje od smijeha još glasnije.
Kakagrad je urnebesno duhovita i maštovita slikovnica prepuna akcije i
iznenaĊenja jednog od najpopularnijih srpskih filmskih redatelja i scenarista
SrĊana Dragojevića, ĉiji su filmovi Mi nismo anđeli, Lepa sela lepo gore,
Rane, Parada – da nabrojimo samo neke - osvajali publiku i brojne nagrade.
SrĊan Dragojević dosad je objavio dvije knjige scenarija, tri zbirke poezije i tri
slikovnice.