UPRAVNO PRAVO OPŠTI DEO

(SKRIPTA SAČINJENA OD ISPITNIH PITANJA PROFESORA

MIRKA KULIĆA)
111 ISPITNIH PITANJA

AUTOR JELENA ANĐELKOVIĆ

1
1.Pojam, predmet i zadatak upravnog prava
Upravno pravo može se posmatrati kao:

1) Grana zakonodavstva,
2) Naučna disciplina,
3) Poseban predmet pravnih studija i
4) Odgovarajuća pravna praksa.

Upravno pravo​, kao grana zakonodavstva, jeste pozitivno pravo koje predstavlja sistem
pravnih propisa kojima se uređuju javna uprava i upravnopravni odnosi. Javna uprava i
upravnopravni odnosi predstavljaju predmet upravnog prava kao grane zakonodavstva.

Upravno pravo, kao naučna disciplina, predstavlja sistem upravnopravnih pojmova i

instituta. Ova naucna disciplina se bavi proučavanjem propisa koji čine upravno pravo kao
granu pravnog sistema. Predmet upravnog prava kao nauke jeste proučavanje upravnog prava
kao grane zakonodavstva.

Upravnim pravom označava se i posebna nastavna disciplina, odnosno ​predmet​pravnih

studija.

Pod upravnim pravom podrazumeva se i odgovarajuća pravna praksa, odnosno postupanje

po upravnopravnim normama. Upravnopravna praksa je stvaran život upravnopravne grane.

Zadak​i cilj nauke upravnog prava jeste utvrđivanje i objašnjavanje sadržine važećih
upravnopravnih normi, ukazivanje na njihovo dejstvo i značaj, kao i otkrivanje nedostataka u
sistemu tih normi i ukayivanje na mogućnost njihovog otklanjanja.

2.Upravnopravni odnos
Pod upravnopravnim odnosima​podrazumevaju se pravni odnosi u koje stupaju nosioci
javne (upravne) vlasti sa određenim subjektima u vezi sa rešavanjem upravnih stvari. Pravni
odnos je društveni odnos koji je regulisan pravnim normama. Pravni odnos je odnos između
najmanje dva lica, koja predstavljaju subjekte pravnog odnosa.

Elementi pravnog odnosa su:

1) Pravo ili ovlašćenje jednog subjekta da sam nešto čini ili da traži određeno ponašanje
drugog subjekta i
2) Obaveza ili dužnost drugog subjekta da nešto učini ili da se uzdrži od činjenja

2
 Pravni odnosi mogu biti:

a) Jednostrani i
b) Uzajamni.

Jednostrani pravni odnosi su​oni pravni odnosi u kojima jedan subjekt ima samo prava, a
drugi samo dužnosti (npr pravni odnos koji nastaje na osnovu rešenja o utvrđivanju poreza).

Uzajamni pravni odnosi su​pravni odnosi u kojima oba subjekta imaju prava i dužnosti (npr
pravni odnos koji nastaje iz kupoprodajnog ugovora)

Upravnopravni odnos se razlikuje od drugih pravnih odnosa po:

1) Učesnicima,
2) Načinu zasnivanja,
3) Sadržini i
4) Prestanku.

1) Učesnici upravnopravnog odnosa su dve strane:

● Subjekti upravnog rada – nosioci javne (upravne) vlasti, odnosno vršioci upravnog rada
i
● Subjekti prema kojima je taj rad neposredno usmeren.

Na jednoj strani upravnopravnog odnosa uvek moraju biti nisioci javne vlasti. Ti subjekti mogu
biti i organizacije državne uprave (ministarstva i drugi oblici). Kao nosioci javne vlasti mogu da
se pojave i pojedini nedržavni subjekti (organi teritorijalnih decentralizovanih zajednica, kao i
preduzeća, ustanove, javne agencija itd.).

Drugu stranu upravnopravnog odnosa predstavljaju oni učesnici prema kojima je usmeren
upravni rad u konkretnom slucaju. Ovi učesnici mogu da budu: fizička lica, pravna lica i
određene grupacije bez svojstva pravnog lica.

2) Za zasnivanje upravno pravnog odnosa potrebno je da postoji pravni osnov. Ovaj odnos
zasniva se:
a. Upravnim radom, odnosno izdavanjem upravnopravnog akta ili
b. Neposredno zakonom.

a. Zasnivanje upravnopravnog odnosa upravnopravnim aktom može da bude:

- eksplicitno i
- Implicitno.​

3
- Eksplicitno zasnivanje​vrši se jednostranim i autoritativnim donošenjem pisanog upravnog
akta od strane nosioca javne vlasti i njegovim dostvavljanjem drugom učesniku upravnopravnog
odnosa.

- ​Implicitno zasnivanje​upravnopravnog odnosa vrši se bez donošenja upravnog akta, uz

odgovarajuću zakonsku prepostavku.

b. Kod zasnivanja upravnopravnih odnosa neposredno zakonom ​nije potreban upravnopravni

akt. Odnos između nosilaca javne vlasti i druge strane upravnopravnog odnosa nastaje
neposredno cim se ta druga strana nađe u zakonom predviđenoj situaciji. Npr zapošljavanjem
radnika uspostavlja se poreskopravni odnos, kao vrsta upravnopravnog odnosa, između Poreske
uprave i poslodavca, koji je kao poreski platilac dužan da na zaradu radnika obracuna i uplati
porez, pri čemu poreska uprava ne donosi upravnopravni akt.

3) Sadržinu upravnopravnih odnosa​čini ukupnost ovlašćenja i dužnosti nosilaca javne vlasti,

vezanih za upravnopravni akt kojim se odnos zasniva. Ta ovlašćenja i dužnosti instrument su za
ispinjenje glavne sadržine upravnopravnih odnosa.

4) Upravnopravni odnos prestaje​završetkom pravnog dejstava upravnopravnog akta kojim je

zasnovan, ili prestankom važenja opšteg pravnog akta kojim je odnos neposredno nastao. Kada
je drugoj strani u odnosu priznato neko pravo, odnos može prestati jednostranom voljom te
strane (npr izričitim ili prećitnim odricanjem od ovlašćenja sadržanog u aktu...). Odnos može
da prestane i protekom unapred propisanog vremena njegovog trajanja, kao i nastupanjem
predviđenog raskidnog uslova. Prestanak zakonitog upravnopravnog odnosa može da nastupi i
usled naknadne nemogućnosti njegovih pravnih dejstava zato što je nastala faktička
nemogućnost izvršenja akta ( smrt drugog učesnika odnosa itd.).

3.Upravnopravna norma
Upravnopravna norma je​ona pravna norma koja reguliše upravnopravni odnos. Kako nema
pravnog odnosa bez pravne norme, tako nema ni upravnopravnog odnosa bez upravnopravne
norme, odnosno upravnopravna norma je pretpostavka postojanja upravnopravnog odnosa.

Upravnopravne norme imaju određene pravnotehničke karakteristike, kao što su:

1) Brojnost,
2) Rasutost,
3) Promenljivost i
4) Relativna sadržinska nepreciznost.

Upravnopravne norme su veoma brojne, rasute po mnogobrojnim zakonskim i podzakonskim

propisima i veoma često se menjaju.

4
Jedna od karakteristika upravnopravnih normi je i to da su one često sadržinski neprecizne.

4. Ustavni propisi i međunarodni ugovori kao izvori upravnog prava

U direktne izvore upravnog prava u Srbiji spadaju:

1) Ustavni propisi,
2) Međunarodni ugovori,
3) Zakoni,
4) Podzakonski propisi državnih organa I organa teritorijalnih zajednica i
5) Opšti pravni akti nedržavnih organizacija.

Ustavne propise​u Srbiji čine Ustav Republike Srbije I Ustavni zakon za sprovođenje Ustava
Republike Srbije. Ustav je najviši pravni akt Republike Srbije I svi zakoni I drugi opšti akti moraju
biti saglasni s njim. Ustavom se garantuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo
protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu. Garantovano je I pravo podnošenja ustavne
žalbe protiv pojedinačnih akata ili radnji uprave, kojima su povređena, odnosno uskraćena
ljudska ili manjinska prava I slobode zajemčena Ustavom, pod uslovom da ne postoje ili su
iscrpljena druga pravna sredstva.

Ustav je najčešće posredni izvor upravnog prava, pošto se najveći broj njegovih odredbi ne
primenjuju neposredno na konkretne slučajeve, već se donose odgovarajući zakoni. Međutim,
pojedine odredbe Ustava koje se odnose na javnu upravu moguće je I neposredno primeniti. U
tim slučajevima, Ustav je neposredni izvor upravnog prava. Npr, neposredno se primenjuju
odredbe Ustava kojima se jemče ljudska I manjinska prava.

Ustavom je predviđeno da zakoni I drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana
od dana objavljivanja u republičkom službenom glasniku. Od ovog pravila postoje izuzeci,
odnosno zakoni I drugi opšti akti mogu da stupe na snagu I da počnu da se primenjuju pre ili
posle proteka vremena od osam dana. Protek vremena od objavljivanja zakona I drugih opštih
akata do početka njihove primene, tzv vocation legis, biće duži od osam dana, kada je potrebno
da se, s jedne strane, fizička I pravna lica što bolje upoznaju s odredbama tih propisa. Zakoni I
drugi opšti akti mogu da stupe na snagu pre osmog dana od dana objavljivanja u republičkom
službenom glasniku, samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi.

Međunarodni ugovori su ​tzv spoljni izvori upravnog prava. Oni predstavljaju saglasnost volja
s inostranim elementom. Da bi se mogli primenjivati kao deo domaćeg prava, međunarodne
ugovore, koje je potpisala Republika Srbija I neka druga država ili međunarodna organizacija,
mora potvrditi (ratifikovati) Narodna skupština. Potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u
suprotnosti s Ustavom.

5
5.Zakoni kao izvori upravnog prava
Zakoni su opšti pravni akti koji, posle Ustava, imaju najvišu pravnu snagu, a koje donose
posebni zakonodavni organi po posebnog postupku. Oni predstavljaju najvažnije formalne
izvore prava.

Hijerarhija opštih pravnih akata podrazumeva das vi podzakonski opšti akti moraju biti
saglasni zakonu.

Zakoni se mogu klasifikovati prema različitim kriterijumima. Tako se oni mogu podeliti na:

1) Opšte I posebne,
2) Klasične, kolizione I interpretativne i
3) Organizacione, materijalne I procesne.

1) Posebni zakoni imaju prednost u primeni u odnosu na opšte. To znači da se odredbe opšteg
zakona supsidijarno primenjuju na slučajeve koji nisu regulisani posebnim zakonom. Posebni
zakoni vezuju se za posebne upravne materije, kao što su: porezi, carine, unutrašnji poslovi itd.
Npr Zakonom o poreskom postupku I poreskoj administraciji uređen je postupak utvrđivanja,
naplate I kontrole javnih prihoda (poreski postupak).

2) Kolizionim zakonima rešava se tzv unutrašnji sukob zakona, odnosno uređuje se koji zakon
treba primeniti u slučajevima kada dva ili više različitih zakona uređuju iste društvene odnose.

Interpretativnim zakonima tumače se već doneti zakoni, odnosno njima se utvrđuje nejasan
smisao I domašaj ranije donetog zakona.

3) Organizacioni zakoni sadrže norme organizacionog karaktera kojima se utvrđuje organizacija

I struktura subjekata javne uprave na određenom nivou. U organizacione zakone spadaju: Zakon
o Vladi, Zakon o državnoj upravi, Zakon o državnim službenicima, Zakon o ministarstvima,
Zakon o javnim službama, Zakon o lokalnoj samoupravi itd.

Materijalnim, odnosno sadržinskim zakonima određuju se uslovi za ostvarivanje prava I

utvrđivanje obaveza fizičkih I pravnih lica. U ovu vrstu zakona spadaju: Zakon o ličnoj karti,
Zakon o oružju I municiji I dr.

Procesnim zakonima uređuje se opšti ili neki poseban upravni postupak. U procesne zakone
upravnog prava spadaju: Zakon o opštem upravnom postupku, Zakon o upravnim sporovima,
Zakon o poreskom postupku I poreskoj administraciji I dr.

6
6.Podzakonski propisi skupština I podzakonski propisi Vlade kao izvori upravnog
prava
Podzakonski propisi niže su pravne snage od zakona. Donose se radi sprovođenja, odnosno
izvršavanja zakona.

Podzakonski propisi državnih organa I teritorijalnih zajednica mogu se podeliti na:

1) Podzakonske propise skupština,

2) Podzakonske propise Vlade i
3) Podzakonkse propise državnih organa uprave.

Podzakonksi propisi skupština su opštenormativni akti organizacionog, odnosno funkcionalnog

karaktera​. U njih spadaju:

1) Statute,
2) Poslovnici i
3) Odluke.

1) Statut je najviši opšti pravni akt koji se donosi na nivou skupština autonomnih pokrajina I
jedinica lokalne samouprave (opština, gradova I grada Beograda). Statutom se uređuje delokrug
poslova teritorijalnih jedinica, teritorijalni raspored, ustrojstvo I nadležnost njihovih organa I dr.

2) Poslovnikom skupštine utvrđuju se pravila o unutrašnjoj organizaciji I načinu rada skupština

na državnom, pokrajinskom I lokalnom nivou. Iako poslovnici u velikoj meri predstavljaju
unutrašnje akte skupština, oni se mogu smatrati I izvorom upravnog prava. Npr odredbe o
poslaničkim pitanjima Vladi I ministrima.

3) Skupštine donose dve vrste ​odluka​. Jedna vrsta odluka ima opštenormativni karakter I samo
su takve odluke izvor upravnog prava. Drugu vrstu odluka skupštine donose onda kada treba da
reše pojedinačno pitanje. One nisu izvori upravnog prava. Takve odluke su pojedinačni pravni
akti, kao što je npr odluka o izboru sekretara skupštine.

Podzakonski propisi Vlade su:

1) uredbe;
2) odluke i
3) poslovnik.

7
1) Uredbe​se mogu podeliti na:

- prave uredbe i

- Neprave uredbe.

- Prave uredbe ​imaju snagu nižu od zakona. ​One mogu da budu: nesamostalne I samostalne.

Nesamostalnim pravim uredbama konkretizuju se odredbe zakona. One služe iyvršavanju

zakona, podređene su zakonu I njime ograničene.

Samostalne prave uredbe nemaju za svoj predmet izvršavanje zakona već uređivanje drugih
pitanja u skladu s Ustavom, van zakonodavne materije.

- ​Neprave uredbe ​su nestandardne, jer imaju zakonksu pravnu snagu. ​One mogu biti: ustavne I
zakonske uredbe.

Neprave ustavne uredbe imaju neposredno uporište u ustavu. Takve su odredbe sa zakonskom
snagom odnosno “po nuždi”. Njih donosi šef države ili vlade u vanrednim okolnostima, zbog
kojih parlament ne može da radi. One se donose umesto zakona, s vremenskim ograničenim
važenjem – dok traju vanredne prilike, posle čega se podnose parlamentu na potvrdu.

Neprave zakonske uredbe​donose se po posebnom zakonskom ovlašćenju.

Prema pozitivnom pravu Srbije, Vlada može donositi prave nesamostalne uredbe I neprave
ustavne uredbe. Prave nesamostalne uredbe, Vlada može donositi na osnovu Zakona o Vladi.
Mogućnost za donošenje nepravih ustavnih uredbi proističe iz Ustavne odredbe kojom je
predviđeno da, kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, mere kojima se
odstupa od ljudskih I manjinskih prava može propisati Vlada, uredbom, uz supotpis predsednika
Republike.

2) Odluke Vlade u pravu Srbije najčešće su podzakonski opštenormativni akti. Vlada odlukom
osniva javna preduzeća, ustanove I druge organizacije itd. U nekim slučajevima odluke Vlade
mogu biti pojedinačni pravni akti, kada ne predstavljaju izvore upravnog prava.

3) Poslovnikom Vlade se, u skladu sa zakonom propisuje uređenje, način rada I odlučivanja
Vlade. Iako poslovnik u velikoj meri predstavlja unutrašnji akt Vlade, on se može smatrati I
izvorom upravnog prava.

8
7.Podzakonski propisi državnih organa uprave I opšti pravni akti nedržavnih
organizacija kao izvori upravnog prava
Organi državne uprave koji mogu donositi podzakonske propise su ministarstva i posebne
organizacije. Ovi organi mogu donositi podzakonske propise samo onda kada su na to izričito
ovlašćenji zakonom ili propisom Vlade. ​Ministarstva i posebne organizacije donose:

1) pravilnike,
2) naredbe i
3) uputstva.

1) Pravilnikom ​se razrađuju pojedine odredbe zakona ili propisa Vlade. Ovo je najbrojnija i
najznačajnija vrsta podzakonskih akata koje donose državni organi uprave.

2) Naredbom se naređuje ili zabranjuje neko ponašanje u određenoj situaciji koja ima opšti
značaj.

3) Uputstvom se određuje način na koji organi državne uprave i imaoci javnih ovlašćenja
izvršavaju pojedine odredbe zakona ili drugog propisa.

Opšte pravne akte mogu donositi i nedržavne organizacije​, kao što su: javna preduzeća, javne
ustanove ili javne agencije. Da bi ti akti bili direktni izvori upravnog prava, potrebno je da
kumulativno budu ispunjeni sledeći uslovi:

1) da je u pitanju opšti pravni akt;

2) da akt ima spoljnoobavezno dejstvo i
3) da akt sadrži upravnopravnu normu.

Pravni akt nedržavne organizacije je, npr statut fakulteta, kao javne ustanove.

8. Indirektni izvori upravnog prava (političko-orijentacioni opšti akti skupština;

pravna praksa državnih organa)
U indirektne izvore upravnog prava u Srbiji spadaju:

1) političko-orijentacioni opšti akti skupština i Vlade,

2) pravna praksa državnih organa (upravna i sudska),
3) opšta interna upravna i upravno-sudska pravila,
4) običajna pravila,
5) nauka upravnog prava i
6) vanpravna (tehnička) pravila pojedinih nauka, struka i veština.

9
Političko-orijentacioni opšti akti su akti vanpravnog (političkog) karaktera, koji deluju snagom
političkog autoriteta svoga donosioca. ​U političko-orijentacione opšte akte spadaju:

1) deklaracije,
2) rezolucije i
3) preporuke​.

Njih u Srbiji donose Narodna skupština Republike Srbije i skupštine decentralizovanih

teritorijalnih zajednica. Deklaracije može donositi i Vlada​.

1) Deklaracijom se izražava politički stav o nekom značajnom socijalnom, privrednom,

kulturnom, međunarodnom ili drugom društvenom i državnom pitanju.

2) Rezolucija je politički akt u koje, skupština zauzima opšti politički stav o određenom pitanju
iz neke oblasti.

3) Preporuka je vanpravni akt u kojem je sadržano mišljenje i opštepolitičko uputsvo za

postupanje državnih i nedržavnih organizacija.

Pravnu praksu državnih organa čine pojedinačni pravni akti (rešenja, presude i sl) iz upravne
materije. ​Razlikuje se:

1) upravna i
2) sudska praksa​.

1) Upravna praksa sastoji se od upravnih akata kojima su na istovetan način rešavane istovrsne
upravne stvari.

2) Sudsku praksu​čine pravni stavovi sudova. ​Sudska praksa može biti:

*ustavno-sudska praksa i

*upravno sudska praksa.

* Ustavno-sudska praksa sastoji se od više odluka Ustavnog suda Srbije nastalih pri ocenjivanju
ustavnosti, odnosno zakonitosti propisa i drugih opštih akata. Kada zakon ili drugi opšti akt koji
nije saglasan Ustavu ili zakonu, on prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u
službenom glasniku.

* Upravno-sudsku praksu čini veći broj jednoobraznih sudskih odluka donetih u upravnim
sporovima koji se vode u vezi sa zakonitošću upravnih akata.

10
9. Indirektni izvori upravnog prava (opšta interna upravna i upravno-sudska
pravila; običajna pravila; nauka upravnog prava; vanpravna (tehnička) pravila
pojedinih nauka, struka i veština)
Interna upravna pravila instrument su hijerarhijske ustrojenosti javne uprave, preko kojih se
vrši usmeravanje rada organa javne uprave. Npr direktor poreske uprave obezbeđuje
koordinaciju rada i jedinstvenu primenu poreskih propisa na celokupnoj teritoriji Republike
Srbije.

Opšta interna upravno-sudska pravila ​čine sudski stavovi i mišljenja o pojedinim

upravnopravnim pitanjima ili odredbama zakona.

Običajna pravila mogu biti indirektni izvori upravnog prava ako utiču na nastajanje ili primenu
nekog od direktnih izvora upravnog prava. Od trenutka kada država počne da primenjuje
sankcije u slučaju nepoštovanja običaja, tada od običaja nastaje običajno pravo. Običajno
pravo, kao izvor upravnog prava, dolazi u obzir za primenu samo u slučajevima kada ne postoje
pisani izvori prava.

Nauka upravnog prava ne predstavlja direktan izvor upravnog prava, s obzirom na to da ona ne
stvara pravo i da njena shvatanja ne obavezuju organe javne uprave i sudove.

Uloga upravnopravne nauke ogleda se u tome što ona pruža pomoć zakonodavcu, organima
javne uprave i sudovima prilikom donošenja i sprovođenja propisa i zauzimanju stavova po
spornim pravnim pitanjima.

Često upravnopravne norme upućuju na primenu pojedinih ​vanpravnih (tehničkih) pravila

pojedinih nauka, struka i veština, zbog toga što zakonodavac ne može unapred predvideti šta
je ispravno u određenoj oblasti, ali lica koja se profesionalno bave određenim naukama,
strukama ili veštinama mogu prepoznati da li je određena radnja obavljena na standardan način
u datoj situaciji.

10. Pojam javne uprave

Pojam javna uprava širi je pojam od pojma državna uprava, jer označava sve vršioce upravne
delatnosti, kako u okviru državne organizacione strukture tako i izvan nje.

Za javnu upravu karakteristično je da se radi o izvesnim aktivnostima i poslovima koji su

zajednički za državne organe i organizacije koje vrše javna ovlašćenja.

11
Javna uprava se može posmatrati s dva aspekta:

1) organizacionog i
2) funkcionalnog.

1) U organizacionom smislu​, javna uprava u Srbiji obuhvata:

-državnu upravu​, tj državne organe uprave (npr ministarstva) i upravne organizacije ( npr
zavodi, direkcije, agencije), čija je osnovna delatnost obavljanje upravnih poslova, a koji se
nalaze u okviru formalne organizacione strukture države;

-nedržavnu javnu upravu tj organizacije kojima upravni poslovi nisu osnovna delatnost a koje
se ne nalaze u okviru formalne državne organizacione strukture.

2) Pri određivanju pojma javne uprave u fukncionalnom ili materijalnom smislu polazi se od
sadržine tj od akata koje donose, odnosno od radnji koje vrše organi i organizacije u vršenju
delatnosti javne uprave.

Potpun pojam javne uprave može se dati kombinovanjem pojma javne uprave u
organizacionom i funkcionalnom smislu. Prema tome, pod javnom upravom podrazumeva se:

1) autoritativno rešavanje u pojedinačnim upravnim stvarima putem upravnih akata

donetih u zakonom propisanom postupku,
2) vršenje drugih javnih ovlašćenja i
3) uređivanje odnosa od šireg interesa opštim aktima.

11. Pojam državne uprave

Izraz državna uprava može se upotrebiti dvojako:

1) kao funkcija tj da označava delatnost koja ima specifična obeležja i

2) kao organizacija tj da označi organe koji vrše državnu upravu uzetu u smislu funkcije.

Pod državnom upravom uzetom u smislu funkcije podrazumevaju se određene delatnosti

državnih organa koje imaju izvesna zajednička obeležja.

Pod državnom upravom uzetom u smislu organizacije podrazumeva se skup određene vrste
državnih organa kojima je kao osnovni zadat povereno vršenje poslova državne uprave u
smislu funkcije.

Strukturalno obeležje državnog aparata je njegova hijerarhijska ustrojenost. Postoji jedna ili
više paralelnih skala viših i nižih organa. Reč je poretku nadređenosti i podređenosti. Niži organ
prema poziciji na hijerarhijskoj lestvici subordiniran (potčinjen) je neposredno višem.
Hijerarhijska vlast tj nadređenost korelativna je obaveza poslušnosti. Ona se može shvatiti uže

12
ili šire. Uže posmatrano, posredi je samo vlast nad aktima: naređivanje da se akt određene
sadržine donese odnosno zabrana donošenja nekog akta itd. Šire posmatrano hijerarhijska
vlast obuhvata i ovlašćenja nad ličnošću podređenog organa nad njegovim službenim licima.

12. Pojam državnih organa uprave

Pojam državni organ može se uzeti u subjektivnom i objektivnom smislu.

Pod državnim organom u subjektivnom smislu podrazumevaju se službena (fizička) lica koja
vrše poslove države.

Pod državnim organom u objektivnom smislu podrazumeva se kolektiv službenih lica preko
kojeg država deluje.

Za označavanje organa u subjektivnom smislu upotrebljava se izraz ​službeno lice​. Državni

organ u objektivnom smislu čine:

1) kolektiv službenih lica,

2) delokrug tj određeni krug državnih poslova,
3) samostalnost,
4) potrebna materijalna sredstva i
5) postojanje određenih unutrašnjih odnosa.

Poslovi koje vrše državni organi uprave mogu se podeliti na:

1) autoritativne i
2) neautoritativne.

1) Poslovi autoritativnog karaktera su oni poslovi koji se vrše primenom imperijuma, tu

spadaju: primenjivanje zakona, vršenje upravnog nadzora itd.

2) Poslovi neautoritativnog karaktera su oni poslovi koji se ne vrše primenom imperijuma, tu

spadaju: praćenje stanja u određenim oblastima, pripremanje zakona i drugih propisa itd.

Državni organi uprave obično nemaju svojstvo pravnog lica, ali ga mogu steći kada je to
zakonom određeno. Radi se po pravilu o inokosnim organima. Njima rukovodi i prema spolja
deluje jedno fizičko lice – starešina (funkcioner) organa.

13
Formiranje državnih organa uprave, može se vršiti prema:

1) realnom,
2) teritorijalnom i
3) personalnom principu.

1) Kod relanog principa​polazi se od sadržine i vrste poslova.

2) Kod teritorijalnog principa​polazi se od prostora na kojem se pojedini poslovi vrše.

3) Kod personalnog principa polazi se od zajedničkih svojstava lica prema kojima je određena
delatnost upravljena.

13.Centralni i necentralni državni organi uprave; Viši i niži državni organi

uprave; Samostalni organi uprave i organi uprave u sastavu samostalnih organa
uprave
Podela na centralne i necentralne državne organe uprave izvršena je s obzirom na teritoriju na
kojoj se prostire njihova delatnost. ​Osnovna karakteristika centralnih državnih organa uprave je
u tome što se njihova delatnost prostire na celoj teritoriji Srbije. ​U centralne organe spadaju:
ministarstva, organi u sastavu ministarstva i posebne organizacije.

Necentralni državni organi uprave su oni organi čija se nadležnost prostire samo na
određenom delu tj užem području države. ​Necentralni organi mogu da budu:

1) centralizovani (područni odnosno periferni) i

2) decentralizovani (lokalni).

1) Područni organi su centralizovani necentralni organi. Između centralnih i područnih organa

postoje hijerarhijski odnosi – odnosi viših i nižih. Drugim rečima, područni organi podređeni su
centralnim organima. ​Kao područni organi uprave može se navesti carinarnica, koja je područni
organ Uprave carina.

2) Decantralizovani (lokalni) organi su organizaciono i funkcionalno samostalni. ​U

decentralizovane, odnosno lokalne organe uprave spadaju organi opština, gradova, grada
Beograda.

Položaj državnih organa uprave na više i niže izvršena je s obzirom na njihov položaj na
hijerarhijskoj lestvici. ​Viši organi nadređeni su nižim organima, što znači da su n
​ iži organi
podređeni višim.

Podela na samostalne organe uprave i organe uprave u sastavu samostalnih organa uprave
izvršena je s obzirom na stepen njihove samostalnosti.

14
Pod samostalnim organima uprave podrazumevaju se organi uprave koji nisu pod nadzorom
nekog drugog organa uprave, već su neposredno potčinjeni Vladi, kao nosiocu izvršne vlasti.
Samostalni organi državne uprave u Srbiji samo su ministarstva.

Organi uprave u sastavu samostalnih organa uprave ​osnivaju se za vršenje određenih upravnih
poslova iz delokruga ministarstva.

14. Inokosni i kolegijalni državni organi uprave; Oružani i neoružani državni

organi uprave; Upravne (posebne) organizacije
Podela na inokosne i kolegijalne državne organe uprave izvršena je prema načinu odlučivanja
i donošenja akta.

Inokosni organi uprave su ​takvi organi kod kojih volja starešine (funkcionera) organa pri
odlučivanju i donošenju određenih akata igra pretežnu ulogu. Na čelu ovih organa je jedno lice
– starešina organa. Inokosni organi uprave su npr ministarstva, uprave, inspektorati itd.

Kolegijalni organi uprave su oni organi kod kojih u donošenju akata učestvuje više lica koji čine
kolegijalni organ. U kolegijalne organe uprave spadaju komisije, komiteti, odbori i sl.

Podela na oružane i neoružane organe državne uprave izvršena je prema razlici u primeni
sredstava prilikom obavljanja poslova iz svog delokruga.

Oružani organi državne uprave se formiraju u oblastima gde je za efikasno obavljanje poslova
neophodno da određena službena lica nose i u zakonom predviđenim situacija koriste oružje.
Ovakvi organi obrazuju se u oblasti odbrane zemlje (Vojska Srbije) i u oblasti unutrašnjih
poslova (policija). Ostali organi su ​neoružani.

Upravne organizacije ​osnivaju se za pružanje stručnih usluga u određenim oblastima, kao što
su: statistika, geologija, informatika, arhiviranje važnih dokumenata i sl.

15. Položaj i načela delovanja organa državne uprave u Srbiji

Državna uprava je deo izvršne vlasti Republike Srbije koji vrši upravne poslove u okviru prava i
dužnosti Republike Srbije. ​Državnu upravu čine organi državne uprave, koji se obrazuju
zakonom. Za svoj rad odgovorna je Vladi, odnosno rad organa državne uprave podleže nadzoru
Vlade. Njihov rad nadzire Narodna skupština preko nadzora nad radom Vlade i članova Vlade.
Sredstva za rad organa državne uprave obezbeđuju se u budzetu Republike Srbije.

Pojedini poslovi državne uprave zakonom se mogu poveriti pojedinim imaocima javnih
ovlašćenja, kao što su: autonomne pokrajine, opštine, gradovi, grad Beograd, javne preduzeća,
ustanove, javne agencije i druge organizacije.

15
Načela delovanja organa državne uprave su:

1) samostalnost i zakonitost. Organi državne uprave samostalni su u vršenju svojih

poslova i rade u okviru i na osnovu Ustava, zakona, drugih propisa i opštih akata.
2) Stručnost, nepristrasnost i politička neutralnost. ​Organi državne uprave postupaju
prema pravilima struke, nepristrasno i dužni su da svakom omoguće jednaku pravnu
zaštitu u ostvarivanju prava.
3) Delotvornost u ostvarivanju prava stranaka. Organi državne uprave dužni su da
strankama omoguće brzo i delotvorno ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa.
4) Srazmernost. Kad rešavaju u upravnom postupku i preduzimaju upravne radnje,
organi državne uprave dužni su da koriste ona sredstva koja su za stranku
najpovoljnija ako se i njima postižu svrha i cilj zakona.
5) Poštovanje stranaka. Organi državne uprave dužni su da poštuju ličnost i
dostojanstvo stranaka.
6) Javnost rada. Rad organa državne uprave je javan. Organi državne uprave dužni su
da omoguće uvid u svoj rad.

16. Uređenje organa državne uprave u Srbiji (ministarstva, organ i uprave u

sastavu ministarstava, i posebne organizacije)
U organe državne uprave u Srbiji spadaju:

1) Ministarstva,
2) organi uprave u sastavu ministarstava i
3) Posebne organizacije.

Ministarstvo se obrazuje za poslove državne uprave u jednoj ili više međusobno povezanih
oblasti. Broj ministarstava određuje se zakonom. U Srbiji postoji 17 ministarstva i to:

1) Unutrašnjih poslova,
2) Finansija i privrede,
3) Spoljnih poslova,
4) Odbrane,
5) regionalnog razvoja i lokalne samouprave,
6) saobraćaja,
7) građevinarstva i urbanizma,
8) pravde i državne uprave.
9) Poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede,
10) Prosvete, nauke i tehnološkog razvoja,
11) Zdravlja,
12) Energetike, razvoja i zaštite životne sredine,

16
 13) Kulture i informisanja,
14) Prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja,
15) Rada, zapošljavanja i socijalne politike,
16) Omladine i sporta i
17) Spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija.

Ministarstva u okviru svog delokruga obavljaju poslove državne uprave koji se odnose na
pripremu, usvajanje, odnosno predlaganje tehničkih propisa.

Organi uprave u sastavu ministarstava

Ministarstvo može da ima jedan ili više organa uprave u svom sastavu. Organ u sastavu
obrazuje se za izvršne odnosno inspekcijske i s njima povezane stručne poslove. Organ u
sastavu pred Vladom i Narodnom skupštinom predstavlja ministar.

Organi državne uprave mogu biti: uprave, inspektorati i direkcije. ​Uprava se obrazuje za
izvršne i s njima povezane inspekcijske i stručne poslove​, inspektorat za inspekcijske i s njima
povezane stručne posove, ​a direkcija za stručne i snjima povezane izvršne poslove koji se po
pravilu odnose na privredu.

Posebna organizacije obrazuje se za stručne i s njima povezane izvršne poslove. ​Posebne

organizacije mogu biti: ​sekretarijati i zavodi, a zakonom se mogu obrazovati i posebne
organizacije s drukčijim nazivom (direkcija, agencija, centar i sl).

Sekretarijat ​se obrazuje za stručne poslove značajne za sve organe državne uprave, a ​zavod za
stručne poslove koji iziskuju primenu posebnih metoda i saznanja i s njima povezane izvršne
poslove.

U Srbiji postoje sledeće posebne organizacije:

1) Republički sekretarijat za zakonodavstvo,

2) Republička direkcija za robne rezerve,
3) Rebuplički zavod za statistiku,
4) Republički hidrometeorološki zavod,
5) Republički geodetski zavod,
6) Republička direkcija za imovinu Rebublike Srbije,
7) Centar za razminiranje,
8) Zavod za intelektualnu svojinu i
9) Zavod za socijalno osiguranje.

17
17. Upravni okruzi
Upravni okrug obrazuje se radi vršenja poslova državne uprave izvan sedišta organa državne
uprave. U upravnom okrugu organi državne uprave mogu po sopstvenoj odluci da vrše jedan ili
više sledećih poslova državne uprave:

1) Da rešavaju u upravnim stvarima u prvom stepenu odnosno o žalbi kad su u prvom

stepenu rešavali imaoci javnih ovlašćenja,
2) Da vrše nadzor nad radom imalaca javnih ovlašćenja i
3) Da vrše inspekcijski nadzor.

Organ državne uprave koji odluči da u upravnom okrugu vrši jedan ili više poslova državne
uprave obrazuje svoju ​okružnu područnu jedinicu.

Upravne okruge obrazuje Vlada uredbom, kojom određuje i područja i sedišta upravnih
okruga. Uredbom kojom obrazuje upravne okruge Vlada određuje i uslove pod kojima organi
državne uprave mogu obrazovati područne jedinice za dva ili više upravna okrugam jednu ili
više opština, grad ili autonomnu pokrajinu.

Upravni okrug ima načelnika, koga postavlja Vlada na pet godina, na predlog ministra
nadležnog za poslove uprave, prema zakonu kojim se uređuje položaj državnih službenika. On
za svoj rad odgovara ministru nadležnom za poslove uprave i Vladi.

U upravnom okrugu postoji ​stručna služba ​upravnog okruga, zadužena za stručnu i tehničku
potporu načelniku upravnog okruga. Stručnom službom upravnog okruga rukovodi načelnik
upravnog okruga, koji odlučuje i o pravima i dužnostima zaposlenih u stručnoj službi.

Upravni okrug ima ​Savet upravnog okruga,​ koji usklađuje odnose okružnih područnih jedinica
organa državne uprave i opština i gradova s područja upravnog okruga i daje predloge za
poboljšanje rada upravnog okruga. Savet upravnog okruga čine načelnik upravnog okruga i
predsednici opština i gradonačelnici gradova s područja upravnog okruga. Način rada Saveta
upravnog okruga određuje Vlada uredbom.

18. Unutrašnje uređenje organa državne uprave u Srbiji

Unutrašnje uređenje i sistematizacija radnih mesta u organima državne uprave zasnivaju se na
načelima koja određuje Vlada uredbom. ​Akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih
mesta u ​ministarstvu i organu u sastavu donosi ministar, u posebnoj organizaciji direktor, a u
stručnoj službi upravnog okruga načelnik upravnog okruga. Akt o unutrašnjem uređenju i
sistematizaciji radnih mesta ne moze stupiti na snagu dok na njega Vlada ne da saglasnost.

18
Načela za unutrašnje uređenje i sistematizaciju radnih mesta su:

1) Grupisanje istovrsnih ili srodnih i međusobno povezanih poslova u odgovarajuće

organizacione jedinice,
2) Poštovanje delokruga organa i radnih procesa u njemu,
3) Prilagođenost celini poslova organa,
4) Obezbeđivanje brzog i delotvornog ostvarivanja prava i pravnih interesa stranaka,
5) Obezbeđivanje delotvornog i skladnog rada organa.

Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u državnoj upravi donosi

ministar odnosno direktor posebne organizacije. ​Pravilnikom se vrši:

1) Određivanje unutrašnjeg uređenja organa i

2) Sistematizovanje radnih mesta.

1) ​Pravilnikom se određuje unutrašnje uređenje tako što se utvrđuju: 1) organizacione jedinice,

2) rukovođenje unutrašnjim jedinicama, 3) ovlašćenja i odgovornosti rukovodilaca unutrašnjih
jedinica, i 4) način saradnje organa s drugim organima i organizacijama.

2​) U vezi sa sistematizacijom radnih mesta, Pravilnik sadrži:​ 1) broj državnih sekretara i
državnih službenika koji rade na položaju i opis njihovih poslova, 2) broj radnih mesta po
svakom zvanju, 3) nazive i opise poslova radnih mesta i zvanja, 4) potreban broj državnih
službenika i nameštenika za svako radno mesto i 5) uslove za zaposlenje na svakom radnom
mestu.

Unutrašnje organizacione jedinice mogu biti:

1) Osnovne,
2) Posebne i
3) Uže.

1) ​Osnovna organizaciona jedinica je sektor​. Sektor se obrazuje za vršenje poslova koji

predstavljaju zaokruženu oblast rada u ministarstvu. Sektorom rukovodi pomoćnik ministra.

2) ​Posebne su sekretarijat i kabinet ministra​. U Ministarstvu odbrane kao posebna

organizaciona jedinica postoji Generalštab Vojske Srbije.

3) ​Uže unutrašnje organizacione jedinice su: odeljenje, odsek i grupa​. Odeljenjem rukovodi
načelnik, odsekom šef odseka, a grupom rukovodilac grupe.

19
19. Javnost rada organa državne uprave i njihovi odnosi s građanima
Organi državne uprave dužni su da obaveštavaju javnost o svom radu preko sredstava javnog
informisanja I na drugi prikladan način.

Organi državne uprave dužni su da svima omoguće prikladan način za podnošenje pritužbi na
svoj rad I na nepravilan odnos zaposlenih. Na podnetu pritužbu, organ državne uprave dužan je
da odgovori u roku od 15 dana od dana prijema pritužbe, ako podnosilac pritužbe zahteva
odgovor. Organ državne uprave dužan je da najmanje jednom u 30 dana razmatra pitanja
obuhvaćena pritužbama.

Organi državne uprave moraju ostvariti primeren odnos sa strankama I primate stranke u toku
radnog vremena. Nedeljni I dnevni raspored radnog vremena I druga pitanja u vezi sa radnim
vremenom u organima državne uprave uređuje Vlada. Na zgradama u kojima su smešteni
organi državne uprave ističu se naziv organa, grb I zastava Republike Srbije.

20. Rukovođenje organima državne uprave u Srbiji

Ministarstvom rukovodi ministar. Ministar predstavlja ministarstvo, donosi propise I rešenja u
upravnim I drugim pojedinačnim stvarima. On je odgovoran Vladi I Narodnoj skupštini za rad
ministarstva I stanja u svim oblastima iz delokruga ministarstva.

Ministarstvo može da ima jednog ili više ​državnih sekretara​, koji za svoj rad odgovaraju
ministru I Vladi. Državni sekretar pomaže ministru u okviru ovlašćenja koja mu on odredi.
Ministar ne može ovlastiti državnog sekretara za donošenje propisa, niti za glasanje na
sednicama Vlade. ​Državni sekretar je funkcioner koga postavlja I razrešava Vlada na predlog
ministra I njegova dužnost prestaje s prestankom dužnosti ministra.

Ministarstvo ima pomoćnike ministra, koji rukovode zaokruženom oblašću rada ministarstva
za koju se obrazuje sector​. Ministarstvo može da ima sekretara ministarstva​, koji pomaže
ministru u upravljanju kadrovskim, finansijskim, informatičkim I drugim pitanjima. ​Pomoćnika
ministra I sekretara ministarstva postavlja Vlada na pet godina, na predlog ministra. Oni za svoj
rad odgovaraju ministru.

Organom u sastavu rukovodi direktor, koji rešava u upravnim stvarima iz delokruga organa u
sastavu I odlučuje o pravima I dužnostima zaposlenih u organu u sastavu. Organ u sastavu
može da ima jednog ili više pomoćnika direktora. Direktora I pomoćnika direktora postavlja
Vlada na pet godina na predlog ministra. Oni za svoj rad odgovaraju ministru, a tim što
pomoćnik direktora odgovara I direktoru.

Posebnom organizacijom rukovodi director. Posebna organizacija može imati zamenika, koji
pomaže direktoru u okviru ovlašćenja koja mu on odredi I zamenjuje gad ok je odsutan ili

20
sprečen da obavlja funkciju. Direktora, zamenika I pomoćnika direktora postavlja Vlada na pet
godina. Direktor se postavlja na predlog predsednika Vlade, a zamenika I pomoćnika direktora
na predlog direktora. Director za svoj rad odgovara Vladi a zamenik I pomoćnik direktora
direktoru.

21.Pojam I načela delovanja državnih službenika

Državni službenik je lice čije se radon mesto sastoji od poslova iz delokruga organa državne
uprave, sudova, javnih tužilaštava, službi Narodne skupštine, predsednika Republike Vlade ,
Ustavnog suda itd.

Državni službenici nisu: narodni poslanici, predsednik Republike, sudije Ustavnog suda, članovi
Vlade, sudije, javni tužioci, zamenici javnih tužilaca I druga lica koja bira Narodna skupština ili
postavlja Vlada.

Načela delovanja državnih službenika su:

1) Zakonitost, nepristrasnost I politička neutralnost. Državni službenik dužan je da

postupa u skladu sa Ustavom, Zakonom I drugim propisom, prema pravilima struke,
nepristrasno I politički neutralno.
2) Zabrana povlašćivanja I uskraćivanja. Zabranjeno je povlašćivanje ili uskraćivanje
državnog službenika u njegovim pravima ili dužnostima, posebno zbog rasne,
verske, polne, nacionalne, ili političke pripadnosti itd.
3) Dostupnost informacija o radu državnih sližbenika. Informacije o radu državnih
službenika dostupne su javnosti.
4) Jednaka dostupnost radnih mesta​. Pti zapošljavanju u državni organ, kandidatima
su pod jednakim uslovima dostupna sva radna mesta.
5) Napredovanje I stručno usavršavanje​. Napredovanje državnog službenika zavisi od
stručnosti, rezultata rada I potreba državnog organa.
6) Jednake mogućnosti​. Svi državni službenici jednaki su kada se odluče o
napredovanju, nagrađivanju I ostvarivanju pravne zaštite.

22. Prava I dužnosti državnih službenika I sprečavanje sukoba interesa; Vrste

radnih mesta državnih službenika; Nameštenici
Prava I dužnosti državnih službenika I sprečavanje sukoba interesa

21
Državni službenik ima pravo na uslove rada koji mu neće ugroziti život I zdravlje. Rukovodilac
je dužan da na zahtev državnog službenika preduzme mere za zaštitu njegove bezbednosti na
radu.

Državni službenik ima pravo na platu, naknade I druga primanja prema zakonu kojim se uređuju
plate u državnim organima. On ima pravo na odmore I odsustva prema opštim propisima o
radu I posebnom kolektivnom ugovoru. Državni službenik ima pravo na godišnji odmor od
najmanje 20 a najviše 30 radnih dana.

Državni službenik ima pravo da bude član sindikata I profesionalnog udruženja I njihovih
organa upravljanja. Državni službenik ili nameštenik dužan je da čuva državnu, vojnu, službenu
I poslovnu tajnu u skladu s propisima. Državni službenik ne sme da primi poklon u vezi s
vršenjem svojih poslova.

Zakonodavac je propisao zabranu državnom službeniku da osnuje privredno društvo, javnu

službu ili da se bavi preduzetništvom. Državni službenik ne sme biti director, zamenik ili
pomoćnik direktora pravnog lica, a član upravnog odbora, nadzornog odbora ili drugog organa
upravljanja pravnog lica može biti jedino ako ga imenuje Vlada ili drugi državni organ.

Vrste radnih mesta državnih službenika

Radna mesta državnih službenika dele se na:

1) Položaje i
2) Izvršilačka radna mesta.

1) Položaj je ​radno mesto na kome državni službenik ima ovlašćenja I odgovornosti vezane za
vođenje I usklađivanje rada u državnom organu. Položaj se stiče postavljanjem od Vlade ili
drugog državnog organa ili tela.

2) Izvršilačka radna mesta jesu ​sva radna mesta koja nisu položaji, uključujući I radna mesta
rukovodilaca užih unutrašnjih jedinica u državnom organu. ​Zvanja su: viši savetnik, samostalni
savetnik, savetnik, mlađi savetnik, saradnik, mlađi saradnik, referent I mlađi referent.

Nameštenici

Nameštenik je ​lice čije se radon mesto sastoji od pratećih pomoćno-tehničkih poslova u

državnom organu. Poslodavac nameštenika je Republika Srbija. Prava I dužnosti poslodavca u
ime Republike Srbije vrši rukovodilac državnog organa, ako zakonom ili drugim propisom nije
drukčije određeno.

Radna mesta nameštenika razvrstava Vlada uredbom. Nameštenik zasniva radni odnos
ugovorom o radu. Ugovor o radu obavezno sadrži odredbu prema kojoj poslodavac može

22
rešenjem da promeni one sastojke ugovora čiji jednostranu promenu zakon dopušta.
Nameštenik ima pravo na platu, naknade I druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate
u državnim organima.

23. Odgovornost državnih službenika

Pored krivične I prekršajne odgovornosti, državni službenici odgovaraju:

1) Disciplinski I
2) Materijalno.

1)​Državni službenik j​e disciplinski ​odgovoran za povredu dužnosti iz radnog odnosa. ​Povrede
dužnosti iz radnog odnosa mogu biti:

a) Lakše I
b) Teže.

a) Lakše povrede dužnosti ​iz radnog odnosa su: učestalo zakašnjavanje, neopravdano
odsustvo u toku radnog vremena ili ranije odlazak s rada, nesavesno čuvanje službenih spisa,
neopravdan izostanak s rada jedan radni dan itd.

Za lakše povrede dužnosti iz radnog odnosa može da se izrelne novčana kazna do 20% plate za
puno radon vreme, isplaćene za mesec u kome je novčana kazna izrečena.

b)Teže povrede dužnosti ​iz radnog odnosa su: nemarno izvršavanje poslova ili neizvršavanje,
nezakonit rad, zloupotreba prava iz radnog odnosa, povreda načela nepristrasnosti, odavanje
službene ili druge tajne itd.

Za teže povrede dužnosti iz radnog odnosa može da se izrekne: novčana kazna od 20 do 30%
plate za puno radon vreme, isplaćene za mesec u kome je novčana kazna izrečena.

Disciplinski postupka pokreće rukovodilac, na sopstvenu inicijativu ili na predlog lica koje je
pretpostavljeno državnom službeniku. Postupka se pokreće pismenim zaključkom koji se
dostavlja državnom službeniku I na koji žalba nije dopuštena.

Disciplinski postupka vodi I o disciplinskoj odgovornosti odlučuje rukovodilac, koji može da

osnuje komisiju od tri člana da umesto njega pokreće I vodi disciplinski postupak I odlučuje o
disciplinskoj odgovornosti. Članovi disciplinske komisije moraju da imaju stečeno visoko
obrazovanje na studijama u trajanu od najmanje 4 godine I najmanje 5 godina radnog iskustva u
struci, a jedan član mora biti diplomirani pravnik.

Pokretanje disciplinskog postupka za lakše povrede dužnosti zastareva protekom jedne godine
a za teže povrede protekom dve godine od izvršene povrede.

23
2) ​Državni službenik m
​ aterijalno ​odgovara za štetu koju na radu ili u vezi s radom namerno ili iz
krjanje nepažnje prouzrokuje državnom organu.

24.Pojam nedržavne javne uprave

Pod nedržavnom javnom upravom podrazumeva se vršenje opšte korisnih društvenih
delatnosti I vršenje javne upravne delatnosti kao prateće aktivnosti od strane subjekata kojima
je povereno vršenje javnih ovlašćenja. Izraz nedržavna javna uprava upućuje na promenu
subjekata koji vrše javnu upravu.

Državnu upravu vrše prvenstveno organi državne uprave, a nedržavnu javnu upravu vrše
organizacije (preduzeća, ustanove I druge vrste organizacija) a na osnovu poverenih javnih
ovlašćenja.

Sredstva za vršenje poverenih poslova državne uprave obezbeđuju se u budzetu Republike

Srbije.

Termin javno ovlašćenje ukazuje samo na činjenicu da se izvesne državne funkcije prenose na
organizacije, čime se menjaju subjekti koji vrše te poslove, ali sadržina tih funkcija bitno nije
promenjena.

25. Narodna banka Srbije

Narodna banka Srbije je centralna banka Republike Srbije. Osnovni cilj Narodne banke je
postizanje i održavanje stabilnosti cena.

Narodna banka je pravno lice i ne upisuje se u registar pravno lica. Ona ima statut, koji
potvrđuje Narodna skupština. Narodna banka može obrazovati filijale. U njenom sastavu
posluje Zavod za izradu novčanica i kovanog novca. Narodnom bankom rukovodi guverner,
koga bira Narodna skupština, na predlog predsednika Republike.

Narodna banka Srbije obavlja sledeće funkcije:

1) Utvrđuje i sprovodi monetarnu i deviznu politiku,

2) Upravlja deviznim rezervama,
3) Izdaje i oduzima bankama dozvole za rad,
4) Izadaje i oduzima dozvole za obavljanje delatnosti osiguranja,
5) Izdaje novčanice i kovani novac i upravlja tokovima trgovine.

Itd.

24
Protiv upravnog akta Narodne banke donetog u obavljanju njenih funkcija može se voditi
upravni spor, ali tužba protiv ovog akta ne može sprečiti niti odložiti njegovo izvršenje. U
upravnom sporu protiv Narodne banke, sud ne može rešiti upravnu stvar, za čije je rešavanje
zakonom utvrđena njena nadležnost.

26. Javne agencije

Javna agencija je organizacija koja se osniva za razvojne, stručne ili regulatorne poslove od
opšteg interesa.

Osnivač mora biti zakonom ovlašćen na osnivanje javne agencije, javna agencija ima svojstvo
pravnog lica, koje stiče upisom u sudski registar. Javna agencija samostalna je u svom radu.
Vlada ne može usmeravati rad javne agencije.

Javnoj agenciji mogu se poveriti sledeći poslovi državne uprave:

1) Donošenje propisa za izvršavanje zakona I drugih opštih akata Narodne skupštine

I Vlade,
2) Rešavanje u prvom stepenu u upravnim stvarima i
3) Izdavanje javnih isprava I vođenje evidencija.

Pri osnivanju javne agencije od Republike Srbije prava osnivača vrši Vlada, ako zakonom nije
drugačije određeno. Odluke Vladi predlaže ministarstvo u čijem delokrugu su poslovi javne
agencije. Ako su poslovi javne agencije u delokrugu više ministarstva, oni odluke Vladi predlažu
sporazumno, ako zakonom drugačije nije određeno.

Organi javne agencije jesu upravni odbor I director. Predstavnike korisnika imenuje u upravni
odbor osnivač na predlog interesnih udruženja ako su korisnici organizovani u interesna
udruženja.

Direktor zastupa I predstavlja javnu agenciju, rukovodi radom I poslovanjem javne agencije,
donosi pojedinačke akte javne agencije, odlučuje o pravima, obavezama I odgovornosti
zaposlenih u javnoj agenciji itd. On je odgovoran za zakonitost rada javne agencije.

javna agencija ovlašćena je da rešava u upravnom postupku. Rešenja u upravnom postuku

donosi direktor javne agencije ili lice koje on ovlasti.

Javna agencija donosi opšte akte kojima uređuje pitanja značajna za svoj rad I poslovanje.
Opšte akte o radu I poslovanju javne agencije donosi upravni odbor.

Javna agencija mora ostvariti primeren odnos sa strankama I korisnicima. Ona je dužna da svoje
radon vreme prilagodi potrebama korisnika.

25
Poslovi državne uprave koji su povereni javnoj agenciji finansiraju se i​z budzeta Republike Srbije

Javna agencija prestaje da radi ako bude ukinuta ili se pravosnažnom sudskom odlukom utvrdi
ništavost njenog upisa u sudski registar. Ona može biti ukinuta usled prestanka svrhe zbog koje
je osnovana.

Autonomna pokrajina I jedinica lokalne samouprave mogu da osnuju javnu agenciju kad su na
to ovlašćene svojim opštim aktom, ako su ispunjeni uslovi za osnovanje javne agencije
određeni zakonom.

27. Javne službe; Pojedinci kao imaoci javnih ovlašćenja

Javne službe

Javnom službom smatraju se ​ustanove, preduzeća I drugi oblici organizovanja utvrđeni

zakonom, koji obavljaju delatnosti odnosno poslove kojima se obezbeđuje ostvarivanje prava
građana.

Ustanovu, preduzeće I drugi oblik organizovanja za obavljanje navedenih delatnosti, odnosno

poslova mogu osnovati: Republika, Autonomna pokrajina, grad, opština I druga pravna I fizička
lica.

Ustanove se osnivaju ​radi obezbeđivanja ostvarivanja prava utvrđenih zakonom I ostvarivanja

drugog zakonom utvrđenog interesa u oblasti: obrazovanja, nauke, culture, fizičke culture,
zdravstvene zaštite, socijalne zaštite itd.

Ustanova je pravno lice. ​Ona se upisuje u sudski registar kad nadležni organ uprave utvrdi das
u ispunjeni uslovi za početak rada I obavljanje delatnosti koji su utvrđeni zakonom.

Organi ustanove su:​direktor, upravni I nadzorni odbor, ako zakonom nije drukčije određeno.

Ustanova može biti ukinuta:

a) Ako ne ispunjava zakonom propisane uslove za obavljanje delatnosti i

b) Ako ne postoje uslovi za obavljanje njene delatnosti.

Postupak za ukidanje ​ustanove pokreće osnivač ili organ nadležan za vršenje nadzora nad
zakonitošću rada ustanove. Akt o ukidanju ustanove donosi osnivač.

Preduzeća se osnivaju ​za obavljanje delatnosti odnosno poslova utvrđenih zakonom u oblasti:
javnog informisanja, PTT saobraćaja, energetike, puteva, komunalnih usluga I drugim oblastima
određenim zakonom.

26
Delatnost od opšteg interesa obavljaju javna preduzeća. ​Javno preduze osniva Republika
Srbija, odnosno autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, radi obavljanja delatnosti
od opšteg interesa.

Delatnosti od opšteg interesa su delatnosti određene zakonom u oblasti: ​proizvodnje, prenosa

I distribucije elektične energije, proizvodnje I prerade uglja, prometa nafte I naftnih derivate,
komunalne delatnosti itd.

Pojedinci kao imaoci javnih ovlašćenja

Ustavom Republike Srbije predviđeno je da se pojedina javna ovlašćena zakonom mogu

poveriti I pojedincima. Delatnost od opšteg interesa može da obavlja I preduzetnik. Preduzetnik
u obavljanju delatnosti od opšteg interesa ima isti položaj kao I javno preduzeće, npr to bi
mogli da budu poreski savetnici, kada o njima bude donet poseban zakon.

28. Pokrajinska uprava

Teritorijalno decentralizovanu javnu upravu čine:

1) Pokrajinska uprava i
2) Lokalna samouprava.

Pokrajinska uprava

Autonomne pokrajine su autonomne teritorijalne zajednice osnovane Ustavom, u kojima

građani ostvaruju pravo na pokrajinsku autonomiju. Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu
Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija.

Autonomne pokrajine, u skladu s Ustavom i svojim statutom, uređuju nadležnost, izbor,

organizaciju i rad organa i službi koje osnivaju. One uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u
oblasti:

a) Prostornog planiranja i razvoja,

b) Poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, ugostiteljstva,
zaštite životne sredine, industrije i zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog
saobraćaja itd i
c) Prosvete, sporta, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite i javnog informisanja na
pojrajinskom nivou.

Autonomne pokrajine:

1) Staraju se o ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava, u skladu sa zakonom,

2) Utvrđuju simbole pokrajine na način njihovog korišćenja,
3) Upravljaju pokrajinskom imovinom i

27
 4) U skladu s Ustavom i zakonom imaju izvorne prihode, donose svoj budzet i završni
račun.

Najviši pravni akt autonomne pokrajine je statut​, koji donosi njena skupština, uz prethodnu
saglasnost Narodne skupštine.

Autonomna pokrajina Vojvodina, ​u skladu s Ustavom Republike Srbije i svojim Statutom,

uređuje nadležnost, izbor, organizaciju i rad organa i službi koje osniva.

Organi Autonomne pokrajine Vojvodine su:

1) Skupština,
2) Pokrajinska vlada i
3) Organi pokrajinske uprave.

Skupština Ap Vojvodine ​utiče na pokrajinsku upravu, tako što:

1) Uređuje prava, dužnosti i položaj izabranih, imenovanih, postavljenih i zaposlenih lica u

organima i organizacijama AP Vojvodine,
2) Bira i razrešava članove Vlade AP Vojvodine i
3) Donosi akt o osnivanju nadležnostima i uređenju organizacija, agencija i javnih
preduzeća i ustanova.

Pokrajinska Vlada ​utiče i na pokrajinsku upravu, tako što:

1) Obrazuje stručne i druge službe za obavljanje poslova u svom delokrugu,

2) Postavlja i razrešava funkcionere organizacija čiji je osnovač AP Vojvodina,
3) Usmerava i usklađuje red pokrajinskih organa uprave i organizacija čiji je osnivač AP
Vojvodina i
4) Nadzire rad privrednih društava i ustanova koje vrše javna ovlašćenja.

Pokrajinska uprava ​je samostalna. Poslove iz svoje nadležnosti obavlja u skladu sa zakonom,
Statutom i pokrajinskom skupštinskom odlukom, a za svoj rad odgovorna je Pokrajinskoj vladi.

Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija ​ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene
države Srbije.

29. Lokalna samouprava

28
Jedinice lokalne samouprave su ​opština, grad i grad Beograd. Jedinica lokalne samouprave ima
svojstvo pravnog lica. One sarađuju i udružuje se radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva, planova i
programa razvoja.

Opština je ​osnovna teritorijalna jedinica u kojoj se ostvaruje lokalna samouprava. ​Nadležnosti

opštine su:

1) Donošenje programa razvoja,

2) Donošenje urbanističkih planova,
3) Donošenje budzeta i završnog računa,
4) Sprovođenje postupka iseljenja bespravno useljenih lica u stanove itd,
5) Obrazovanje organa, organizacija i službi za potrebe opštine,
6) Organizovanje službe pravne pomoći građanima,
7) Obrazovanje inspekcijske službe i dr.

Organi opštine su:

1) Skupština opštine,
2) Predsednik opštine,
3) Opštinsko veće i
4) Opštinska uprava.

Skupština opštine ​najviši je organ opštine koji vrši osnovne funkcije lokalne vlasti utvrđene
Ustavom i zakonom i statutom.

Izvršni organi opštine su:

- Predsednik opštine i
- Opštinsko veće.

Predsednik opštine: ​predstavlja i zastupa opštinu, usmerava i usklađuje rad opštinske uprave i
donosi pojedinačne akte za koje je ovlašćen zakonom, statutom ili odlukom skupštine.

Opštinsko veće ​utiče na opštinsku upravu time što:

1) vrši nadzor nad radom opštinske uprave, poništava ili ukida akte opštinske uprave koji
nisu u saglasnosti sa zakonom, statutom i drugim opštim aktom,
2) stara se o izvršavanju poverenih nadležnosti iz okvira prava i dužnosti Republike Srbije,
3) postavlja i razrešava načelnika opštinske uprave, odnosno načelnike uprava za
pojedine oblasti.

Opštinska uprava:

29
 1) Priprema nacrte propisa i drugih akata koje donosi skupština opštine, predsednik
opštine i opštinsko veće,
2) Izvršava odluke i druge akte skupštine opštine, predsednika opštine i opštinkog veća,
3) Obavlja poslove upravnog nadzora,
4) Obavlja stručne i druge poslove koje utvrdi skupština opštine, predsednik opštine i
opštinsko veće.

Opštinskom upravom rukovodi načelnik​. Načelnik za svoj rad i rad uprave odgovara
skupštini opštine i opštinskom veću u skladu sa statutom opštine i aktom o organizaciji
opštinske uprave. Opštinska uprava obrazuje se kao jedinstveni organ, a mogu se obrazovati i
opštinske uprave za pojedine oblasti u opštinama sa preko 50.000 stanovnika.

Grad je jedinca lokalne samouprave utvrđena zakonom, koja predstavlja ekonomski,

administativni, geografski i kulturni centar šireg područja.

Organi grada su:

1) Skupština grada,
2) Gradonačelnik,
3) Gradsko veće i
4) Gradska uprava.

Gradonačelnik ​u gradu obavlja one poslove koje obavlja predsednik opštine u opštini, ​gradsko
veće ​obavlja poslove koje obavlja opštinsko veće. ​Gradska uprava obrazuje se kao jedinstveni
organ ili kao više uprava za pojedine oblasti.

Organi grada Beograda ​imaju istu strukturu kao i opštinski odnosno gradski organi. ​Gradsku
upravu čine:

1) Sekretarijati,
2) Posebne organizacije i
3) Stručne službe.

30. Odnos organa državne uprave s drugim organima

1) Odnosi organa državne uprave s Narodnom skupštinom i predsednikom Republike

30
Ministarstva i posebne organizacije dužni su da Narodnoj skupštini i predsedniku Republike
preko Vlade proslede obaveštenja, objašnjenja i podatke vezane za njihove nadležnosti.

2) Odnosi organa državne uprave s Vladom

Vlada zakljičcima usmerava organe državne uprave u sprovođenju politike i izvršenju zakona i
drugih opštih akata. Vlada može osnivati koordinaciona tela radi usmeravanja pojedinih
poslova iz delokruga više organa državne uprave.

Ministarstva i posebne organizacije dužni su da sačine godišnji plan rada, radi pripreme
godišnjeg plana rada Vlade

3) Međusobni odnosi organa državne uprave

Organi državne uprave dužni su da sarađuju u svim zajedničkim pitanjima i da jedni drugima
dostavljaju podatke i obaveštenja potreba za rad.

4) Odnosi organa državne uprave s drugim državnim organima

Odnosi organa državne uprave sa sudovima, javnim tužilaštvima i drugim državnim organima
zasnivaju se na pravima i dužnostima određenim Ustavom, zakonom i drugim opštim aktima.

5) Odnos organa državne uprave s organima autonomne pokrajine

Odnosi organa državne uprave s organima autonomne pokrajine zasnivaju se na saradnji i

obaveštavanju u okviru Ustava, zakona i drugih opštih akata. Ministarstva prate ustavnost i
zakonitost odluka koje donesu autonomne pokrajine u svom delokrugu. Organ autonomne
pokrajine dužan je da odluku koje donese dostavi u roku od 24 sta nadležnom ministarstvu,
koje je dužno da u roku od 48 sati predloži Vladi da pokrene postupak za ocenu ustavnosti ili
zakonitosti odluke ako smatra da ona nije u skladu s Ustavom ili zakonom.

6) Odnos organa državne uprave s organima opština, gradova i grada Beograda

Pri nadzoru nad radom organa opština, gradova i grada Beograda u vršenju poverenih poslova
državne uprave, organi državne uprave imaju sva opšta i posebna ovlašćenja koja prema
zakonu imaju u nadzoru nad radom drugih imalaca javnih ovlašćenja.

7) Međusobni odnos organa državne uprave i odnos s drugim organima i imaocima javnih
ovlašćenja u postupku rešavanja o pravima, obavezama ili pravnim interesima stranaka

Organ državne uprave, u postupku rešavanja o pravima, obavezama ili pravnim interesima
fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke, po službenoj dužnosti, u skladu sa zakonom,
vrši uvid, pribavlja i obrađuje podatke iz evidencija, odnosno registara, koje u skladu s
posebnim propisima vode drugi organi državne uprave.

31
31. Pojam poslova javne uprave
Poslove javne uprave u Srbiji obavljaju organi državne uprave I subjekti kojima je povereno
vršenje javnih ovlašćenja. Sredstva za vršenje poverenih poslova državne uprave obezbeđuju
se u budzetu Republike Srbije.

Poslovi državne uprave određuju se zakonom. U poslove državne uprave spadaju sledeći
poslovi:

1) Učestvovanje u oblikovanju politike Vlade,

2) Praćenje stanja,
3) Izvršavanje zakona,
4) Inspekcijski nadzor,
5) Staranje o javnim službama,
6) Razvojni poslovi i
7) Ostali stručni poslovi.

Subjekti javne uprave obavljaju izvršne poslove, ​koji se sastoje u izvršavanju zakona, drugih
propisa I opštih akata Narodne skupštine I Vlade tako što:

1) Donose propise,
2) Rešavaju u upravnim stvarima,
3) Vode evidencije,
4) Izdaju javne isprave I
5) Preduzimaju upravne radnje.

Inspekcijskim nadzorom organi državne uprave ispituju sprovođenje zakona I drugih

propisa neposrednim uvidom u poslovanje I postupanje fizičkih I pravnih lica. Poslovi
inspekcijskog nadzora mogu biti povereni jedino organima autonomne pokrajine, opštine,
grada I grada Beograda.

Organi državne uprave ​staraju se o tome da se rad javnih službi odvija prema zakonu​.

Organi državne uprave podstiču I ​usmeravaju razvoj u oblastima iz svog delokruga, prema
politici Vlade.

Subjekti javne uprave dužni su I da vode kancelarijsko poslovanje. ​Kancelarijsko poslovanje

obuhvata evidentiranje, čuvanje, razvrstavanje I arhiviranje materijala koji je primljen u radu ili
koji nastane u radu subjekata javne uprave.

32
Poslovi javne uprave obavljaju se donošenjem odgovarajućih akata. Pod aktima javne uprave
podrazumevaju se svi akti subjekata državne I nedržavne javne uprave koji su doneti u primeni
prava​. Ovi akti mogu da budu​:

1) Pravni i
2) Materijalni, odnosno faktički akti – upravne radnje.

1) Pravni akti imaju neposredna tj samostalna pravna dejstva. Oni mogu da budu:

a) Opšti – upravni propisi i

b) Pojedinačni (konkretni).

b) ​Pojedinačni (konkretni) pravni akti uprave mogu da budu:

* autoritativni i

* neautoritativni.

Autoritativni akti ​su oni akti koji se preduzimaju s pozicije vlasti. Njima se rešavaju upravne
stvari.

Neautoritativni pojedinačni akti su oni koji se ne preduzimaju s pozicije vlasti tj jačeg pa ne

stvaraju odnose neravnopravnosti. ​U te akte spadaju akti poslovanja. ​Akti poslovanja mogu biti
jednostrani ( npr akt raspolaganja državnom imovinom) ili dvostrani tj upravni ugovori.

32. Upravni propisi; Upravni ugovori

Upravni propisi

Upravni propisi su ​opšti (apstraktni) pravni akti javne uprave. Njima se vrši konkretizacija
zakonskih odredaba. Opšti pravni akti organa uprave odnosno ​upravni propisi su:

1) pravilnici,
2) naredbe I
3) uputstva.

Kad je imaocima javnih ovlašćenja povereno donošenje propisa, oni moraju da odgovaraju
propisima koje donose organi državne uprave. Imaoci javnih ovlašćenja dužni su da propis čije
im je donošenje povereno objave u Službenom glasniku Republike Srbije.

Imalac javnih ovlašćenja dužan je da pre objavljivanja propisa pribavi od nadležnog

ministarstva mišljenje o ustavnosti I zakonitosti propisa, a ministarstvo da njemu dostavi
obrazloženi predlog kako da propis usaglasi s Ustavom, zakonom, drugim propisom ili opštim
aktom Narodne skupštine I Vlade.

33
Ako imalac javnih ovlašćenja ne postupi po predlogu ministarstva, ministarstvo je dužno da
Vladi predloži donošenje rešenja kojim se poništava ili ukida propis imaoca javnog ovlašćenja
ako on nije u saglasnosti s drugim propisom ili opšrim aktom Narodne skupštine ili Vlade, a ako
on nije u saglasnosti s Ustavom, zakonom, ministarstvo je dužno da predloži Vladi dag a
obustavi od izvršenja I dap red Ustavnim sudom pokrene postupak za ocenu njegove ustavnosti
ili zakonitosti.

Upravni ugovori

Upravni ugovor predstavlja ​posebnu kategoriju pravnih akata. To je dvostrani pravni akt, koji
država odnosno drugo javnopravno telo, pod propisanim uslovima, zaključuje sa trećim licima
radi ostvarivanja određenog cilja od šireg društvenog interesa.

Karakteristike upravnih ugovora proističu iz:

1) Subjekata koji ih zaključuju,

2) Cilja zbog koga se zaključuju i
3) Posebnih uslova koji važe pri njihovom zaključivanju.

Zakonom o javnim službama određeno je da kada Republika, autonomna pokrajina, grad I

opština poveravaju vršenje određenih delatnosti odnosno poslova, drugim pravnim I fizičkim
licima, njihova međusobna prava I obaveze uređuju se ​ugovorom​. Ovaj ugovor predstavlja
upravni ugovor. Primer upravnog ugovora jeste I ​javni ugovor​, koji predstavlja ugovor o
javno-privatnom partnerstvu, zaključen u pisanom obliku između javnog I privatnog partnera.

33. Pojam I obeležja upravnog akta

Upravni akt je ​pojedinačan pravni akt javne uprave, kojim se, na osnovu zakano, rešava o
upravnoj stvari. Drugim rečima, upravni akt je akt kojim subject javne uprave rešava o nekom
pravu ili obavezi određenog fizičkog lica ili pravnog lica, ili druge stranke u upravnoj stvari.

Upravni akt ima sledeća obeležja:

1) Konkretnost,
2) Autoritativnost,
3) Jednostranost,
4) Pravno dejstvo,
5) Zasnovanost na zakonu,
6) Izvršnost i
7) Njime se rešava upravna stvar.

34
1)Nasuprot normativnom aktu koji je apstraktan I odnosi se na neodređen broj slučajeva,
upravni akt je ​konkretan​I odnosi se na određen broj slučajeva.

2)Upravnim aktom ​autoritativno se odlučuje u pojedinačnim upravnim stvarima. Naime,

upravni akti su pravni akti vlasti kojima državni organ odnosno organizacija koja vrši javna
ovlašćenja dejstvuje na autoritativan način.

3)Upravni akt predstavlja ​jednostranu ​izjavu volje od strane državnog organa ili organizacije
koja vrši javna ovlašćenja u zakonom predviđenim slučajevima.

4)Jedan od uslova da bi jedan akt imao karakter upravnog akta jested a on proizvodi ​pravno
dejstvo. Upravnim aktima se, u primeni upravnopravnih propisa, stvaraju ili utvrđuju, menjaju
ili ukidaju pravni odnosi, odnosno njima se stvaraju, utvrđuju, menjaju ili ukidaju prava I
dužnosti pravnih subjekata na koje se ti akti odnose.

5)Upravni akt je zasnovan na zakonu. ​Zasnovanost na zakonu znači da je upravni akt zakonski
određen I u procesnom (formalnom) I u sadržinskom (materijalnom) pogledu. U procesnom
smislu izdaje da ovlašćeni organ a u sadržinskom upravni akt je uvek zasnovan na merodavnom
propisu čije norme primenjuje u datom slučaju.

6)​Izvršnost ​kao obeležje upravnog akta proističe iz činjenja da se upravni akt kojim se utvrđuju
obaveze za stranku mogu prinudno izvršiti.

7)Upravnim aktom ​rešava se upravna stvar kao posebna vrsta pravnih stvari. Pod upravnom
stvari podrazumeva se pojedinačna, konkretna stvar. Npr pod upravnom stvari podrazumeva se
zahtev fizičkog lica da mu se izda građevinska dozvola za podizanje porodične stambene zgrade.

34. Upravni akti doneti po službenoj dužnosti I upravni akti doneti po zahtevu
stranke; Pravno vezani upravni akti I upravni akti koji se donose na osnovu
slobodne ocene
Upravni akti doneti po službenoj dužnosti I upravni akti doneti po zahtevu stranke

Vrste upravnih akata:

1) Donete po službenoj dužnosti I donete po zahtevu stranke,

2) Pravno vezane I koji se donose na osnovu slobodne ocene,
3) Pozitivne I negativne,
4) Konstitutivne I deklarativne,
5) Individualne I generalne,
6) Koje donosi jedan organ I složene,
7) Ograničenog I neograničenog trajanja i

35
 8) Rešenja I zaključke.

S obzirom na to od ​koga potiče inicijativa​za donošenje upravnog akta, mogu se razlikovati:

1) Upravni akti doneti po službenoj dužnosti i

2) Upravni akti doneti po zahtevu stranke​.

1)Pod upravnim aktima donetim ​po službenoj dužnosti podrazumevaju se akti koje nadležni
organi donose po svojoj inicijativi. Upravni akt donosi se po službenoj dužnosti organa kada je
to određeno zakonom. Npr, vlasniku poljoprivrednog zemljišta, Poreska uprava po službenoj
dužnosti donosi rešenje o utvrđivanju poreza na prihode od poljoprivrede I šumarstva.

2)Upravni akt donosi se ​povodom zahteva stranke ​kada je po zakonu ili prirodi stvari zahtev
stranke neophodan za pokretanje I vođenje upravnog postupka. Ovakvi akti donose se kada
treba priznati prava nekom licu ili mu umanjiti ranije određene obaveze. U takve akte se
ubrajaju npr: rešenja o dobijanju državljanstva putem prirođenja ili rešenja I otpustu iz
državljanstva itd.

Pravno vezani upravni akti I upravni akti koji se donose na osnovu slobodne ocene

S obzirom ​na stepen vezanosti organa pri donošenju upravnih akata vrši se razlikovanje
između.

1) Pravno vezanih akata i

2) Akata koji se donose na osnovu slobodne (diskrecione) ocene.

1)Kod ​pravno vezanih ​upravnih akata pravni propisi na imperativan način određuju kakvu
radnju organ mora preduzeti odnosno kakvo rešenje mora doneti, ako su ispunjeni uslovi
previđeni pravnim propisom. U ove akte spadaju npr rešenje o utvrđivanju poreza.

2)Karakteristika upravnih akata koji se donose ​na osnovu slobodne (diskrecione) ocene ​je u
tome što je pri vršenju slobodne ocene irgan ovlašćen na biranje između više alternative, koje
su pravno sve jednake. U Srbiji se na osnovu slobodne ocene odlučuje prilikom: izdavanja
dozvola za držanje oružja, izdavanje putnih isprava, odlučivanja o prijemu u državljanstvo,
odnosno o prestanku državljanstva I sl. ​Organ može vršiti slobodnu ocenu tek kad su ispunjeni
materijalni uslovi propisani pravnom normom, npr kad propisi o nabavljanju I držanju oružja
predviđaju da se odobrenje za nabavku oružja može izdati samo punoletnim građanima, to
znači da punoletstvo predstavlja materijalno pravni uslov koji mora biti prethodno ispunjen, da
bi organ mogao vršiti slobodnu ocenu tj da bi organ mogao odlučivati hoće li izdati dozvolu za
držanje oružja određenim licu.

35. Pozitivni I negativni upravni akti; Konstitutivni I deklarativni upravni akti

36
Pozitivni I negativni upravni akti

S obzirom na činjenicu da li je u upravnim aktima proizvedena kakva ​promena u upravnim

odnosima​ili nije, upravni akti se mogu podeliti na:

1) Pozitivne i
2) Negativne.

Pozitivni su ​oni upravni akti koji proizvode neku promenu u postojećim pravnim odnosima.
Smatraju su pozitivnim upravnim aktima ne samo akti kojima se stvaraju novi odnosi ili menjaju
postojeći, već I oni akti kojima se ukidaju ili nište postojeći pravni odnosi.

Negativni su ​oni upravni akti u kojima je sadržana izjava volje nadležnog organa u tom
smislu da se odbija stvaranje ma kakve promene u postojećim odnosima. Negativni akti
najčešće se donose povodom zahteva stranke, a znatno ređe po službenoj dužnosti.
Negativnim aktima se po pravilu odbija zahtev stranke za priznavanje kakvog prava (za
priznavanje poreske olakšice, za izdavanje putne isprave itd) ili pravnog interesa.

Konstitutivni I deklarativni upravni akti

S obzirom na činjenicu da li se upravnim aktom ​stvara, menja, odnosno ukida ili samo utvrđuje
pravni odnos, ​upravni akti se dele na:

1) Konstitutivne i
2) Deklarativne.

Konstitutivni upravni akti su ​oni kojima se stvaraju, ukudaju ili menjaju pravni odnosi.
Konstitutivni akti imaju po pravilu, dejstvo ex nunc, oni po pravilu važe od trenutka njihovog
donošenja tj oni deluju samo za ubuduće.

Postoje tri varijante konstitutivnih upravnih akata I to su:

1) Prava konstitutivnost,
2) Rekonstitutivnost i
3) Dekonstitutivnost.

Pravu konstitutivnost​ima onaj upravni akt kada tim aktom izvorno nastaje pravni odnos.

Rekonstitutivnost postoji onda kada se upravnim aktom nešto menja u postojećem pravnom
odnosu.

Dekonstitutivnost postoji onda kada se upravnim aktom u celini ili delimično gasi (okončava)
postojeći pravni odnos.

37
Postoji nekoliko oblika konstitutivnih upravnih akata.

a)​U vezi s pitanjem predmeta koji regulišu, konstitutivni akti mogu se podeliti na:

1) Ovlašćujuće (favorabilne),
2) Obavezujuće (onerozne tj teretne) i
3) Mešovite.

Ovlašćujućim ​konstitutivnim aktom stranci se dodeljuje izvesno pravo koje ona pre toga nije
imala. Kao ovlašćujući upravni akti navode se razne dozvole I odobrenja kao što su: odobrenje
za izgradnju, dozvola za držanje oružja itd. Osim dozvola, u ovlašćujuće upravne radnje
svrstavaju se I npr: dobijanje državljanstva, davanje odobrenja maloletniku za sklapanje braka
itd.

Obavezujućim ​konstitutivnim upravnim aktom stranci se nameće neka dužnost, npr da poruši
bespravno podignut građevinski objekat.

Mešovitim ​konstitutivnim upravnim aktom stranci se istovremeno dodeljuje izvesno pravo I

nameće neka dužnost.

U načelu, ovlašćujući upravni akti se donose po zahtevu lica koja ima korist od takvih akata, a
obavezujući upravni akti donose se po službenoj dužnosti.

b) ​U zavisnosti od toga da li se sadržina upravnog akta tiče lično stranke ili se odnosi na
određenu stvar s kojom se stranka u pravno relevantnom odnosu, konstitutivni akti se mogu
podeliti na:

1) Lične i
2) Stvarne.

Sadržina ​ličnog ​konstitutivnog akta se neposredno (lično) tiče pravne situacije stranke, npr akt
o upućivanju na služenje vojnog roka.

Sadržina ​stvarnog ​konstitutivnog akta odnosi se na određenu stvar s kojom je stranka u pravno
relevantnom odnosu, npr akt o oduzimanj oružja.

v)​Prema karakteru obaveze iz upravnog akta, odnosno prema tome da li stranka ima obavezu
na aktivno ili pasivno državnje, konsitutivni akti se mogu podeliti na:

1) Naređenja i
2) Zabrane.

Kod upravnih akata koji spadaju u ​naređenja ​stranka ima obavezu na aktivno držanje, npr akt
kojim se nalaže stranci da plati porez.

38
Kod upravnih akata koji spadaju u ​zabrane ​stranka ima obavezu na pasivno držanje, npr akt o
zabrani dogradnje zgrade koja je proglašena za spomenik culture.

g)​Konstitutivni upravni akti mogu se podeliti I na:

1) Subjektivne akte i
2) Akte uslove.

Subjektivni ​upravni akt je onaj akt koji sam određuje sadržinu prava I dužnosti iz novonastalog
odnosa, kao što je slučaj s izdavanjem većine dozvola.

Konstitutivni upravni akt koji spade u ​akt uslov jeste takav akt koji predstavlja samo neophodnu
pravnu pretpostavku za stupanje u jednu situaciju, npr elektroenergetska saglasnost za
priključak na električnu mrežu.

Deklarativni upravni akti su ​takvi akti kojima se konstatuje das u u konkretnom slučaju
ispunjeni zakonski uslovi tj da postoji činjenično stanje predviđeno pravnim propisom. Ovim
aktom se samo utvrđuju, a ne stvaraju pravni odnosi I pravne situacije. Deklarativni upravni akti
bili bi npr akti kojima se: utvrđuje postojanje državljanstva stečenog rođenjem deteta, određuju
pojedini unapred precizirani novčani iznosi I sl.

Deklarativni akti imaju po pravilu dejstvo ex tunc tj oni po pravilu važe unazad (retroaktivno) od
trenutka kad su se stekle okolnosti koje su bile od uticaja na stvaranje pravnog odnosa.

36. Individualni I generalni upravni akti; Upravni akti koje donosi jedan organ I
složeni upravni akti
Individualni I generalni upravni akti

S obzirom na činjenicu da li se upravni akti odnose ​na individualno određena ili na neodređena
lica, ​razlikuju se:

1) Individualni i
2) Generalni upravni akti.

Pod individualnim upravnim aktima ili upravnim aktima u užem smislu, podrazumevaju se
rešenja doneta u upravnom postupku. ​Karakteristike ovih akata su sledeće: akt mora biti donet
u kakvoj upravnoj stvari, akt mora imati karakter akta vlasti, aktom treba da se stvaraju, ukidaju
ili menjaju pravni odnosi I akt mora da bude konkretan I individualan. To je akt kojim se rešava
o izvesnom pravu ili obavezi određenog pojedinca, ustanove ili organizacije.

39
Generalni upravni akti ​imaju sve karakteristike individualnih upravnih akata (osim što se ne
odnose na određeno lice). Ovi akti su konkretni akti jer se odnose na konkretan slučaj, ali nisu
individualni jer se odnose na veći broj lica.

Upravni akti koje donosi jedan organ I složeni upravni akti

S obzirom na ​broj organa​, mogu se razlikovati sledeći upravni akti:

1) Upravni akti koje donosi jedan organ i

2) Složeni (zbirni) upravni akti.

Upravni akt koji donosi jedan organ (prost odnosto jednostavan upravni akt) je onaj akt u
čijem donošenju učestvuje samo jedan organ ili organizacija koja vrši javna ovlašćenja.

Složeni (zbirni) upravni akt je ​onaj akt koji donose u saradnji dva ili više organa. Postoje
sledeće podvrste složenih upravnih akata:

1) Istovremeno, ali odvojeno, rešavanje iste upravne stvari od strane dva ili više organa,
2) Donošenje upravnog akta od strane jednog organa, uz prethodnu saglasnost drugog
organa,
3) Donošenje upravnog akta od strane jednog organa, uz naknadnu saglasnost, potvrdu ili
odobrenje drugog organa i
4) Donošenje upravnog akta od strane jednog organa, uz pribavljeno mišljenje drugog
organa.

37. Upravni akti ograničenog I upravni akti neograničenog trajanja; Rešenja I

zaključci
Upravni akti ograničenog I upravni akti neograničenog trajanja

S obzirom na to da li je pravno važenje upravnog akta ​unapred ograničeno prirodom odnosa

koje uređuje, ili nekim rokom, upravni akti se mogu podeliti na:

1) Upravne akte ograničenog trajanja i

2) Upravne akte neograničenog trajanja.

Upravni akt ograničenog trajanja je akt čija se sadržina iscrpljuje jednokratnim ponašanjem
lica na koje se akt odnosi (npr rešenje o utvrđivanju poreza na prenos apsolutnih prava, koji se
jednokratno uplati) ili je važenje akta vremenski određeno ( npr rešenje o odobrenju oročenih
geoloških istraživanja).

40
Upravni akt neograničenog trajanja je ​akt čije pravno važenje nije unapred ograničeno
prirodom odnosa koji uređuje, ili nekim rokom. U ove akte spadaju I akti čija je dužina važenja
vezana za nastupanje određenog uslova, odnosno neke buduće I neizvesne okolnosti.

Rešenja I zaključci

S obzirom na ​predmet upravnih akata ​koji se donose u upravnom postupku, mogu se

razlikovati:

1) Rešenja i
2) Zaključci.

Rešenje je ​u upravnom postupku glavna upravna odluka. Ono predstavlja upravni akt kojim se
odlučuje o predmetu upravnog postupka. Rešenje predstavlja upravni akt kojim se rešava
konkretna upravna stvar I kojim se stvara pravno dejstvo za određeno lice, odnosno za više
određenih lica.

Polazeći od odnosa ​zaključka ​prema rešenju, moguće je razlikovati:

1) Zaključke koji imaju u odnosu na rešenje svojstvo akcesornih I pomoćnih akata i

2) Zaključke čija procesna sadržina isključuje potrebu donošenja rešenja o upravnoj
stvari.

Zaključak koji imaju u odnosu na rešenje svojstvo akcesornog I pomoćnog akta predstavlja
upravni akt kojim se odlučuje o:

*pojedinim procesnopravnim pitanjima koja se tiču toka postupka – kada je zaključak akt
upravljanja postupkom i

*pojedim drugim pitanjima koja se kao sporedna pojavljuju u vezi sa sprovođenjem postupka,
pod uslovom da se ta pitanja ne rešavaju rešenjem.

Zaključak čija procesna sadržina isključuje potrebu donošenja rešenja o upravnoj stvari
onemogućava pokretanje, odnosno dalje vođenje postupka.

38. Dodaci upravnom aktu

Pored uobičajenih elementa, upravni akt može da sadrži I izvesne druge elemente, koji bi se
mogli ​nazvati dodacima upravnog akta​. U ove dodatke spade određivanje:

1) Uslova,

41
 2) Rokova,
3) Naloga (nametom, teretom ili modusom) i
4) Zadržavanje prava na opoziv.

Uslovom ​se samim upravnim aktom menjaju opšta pravila o početku, odnosno završetku
pravnog delovanja akta, vezevanjem tih momenata za nastupanje određene buduće neizvesne
okolnosti. Uslovi koje dispozitiv može da sadrži, mogu biti:

1) Odložni (suspenzivni), I
2) Raskidni ( rezolutivni).

Odložni (suspenzivni) uslov ​odlaže redovni početak ili standardni prestanak delovanja
upravnog akta do ispunjenja uslova.

Dejstvo raskidnog (rezolutivnog) uslova ​je suprotno. Njegovo pojavljivanje onemogućava

početak delovanja upravnog akta, a naknadno ostvarenje ovog uslova zaustavlja tok delovanja
upravnog akta (stavljajući akt van snage).

Rok je​​sličan uslovu. I rok može da bude:

1) Odložni i
2) Raskidni.

Odložni rok je ​određeni period, odnosno određeni budući trenutak u vremenu pre čijeg
proteka odnosno nastupanja upravni akt ne može pravno da deluje.

Raskidni rok je ​određeni period, odnosno određeni budući trenutak u vremenu od čijeg
proteka, odnosno od čijeg nastupanja prestaju pravni učinci upravnog akta.

Pod nalogom ​podrazumeva se nalaganje stranci da izvrši izvesnu radnju čijim ispunjenjem se
ne uslovljava važnost upravnog akta, ali koja se može prinudno izvršiti (npr izdavanje
odobrenja za izgradnju uz obavezu titular da sruši u susedstvu zgradu koja je sklona padu).

Zadržavanje prava na opoziv ​predstavlja takav dodatak upravnoh akta kojim se određuje da će
se akt opozvati kad nastupe određene okolnosti.

39. Pravno dejstvo upravnog akta

Bitna osobina upravnog akta ogleda se u tome što on izaziva određeno pravno dejstvo. Njime
se ostvaruju, ukidaju i menjaju pravni odnosi. Upravni akt ima određena pravna dejstva u
odnosu:

42
 1) Na stranku,
2) Na organ koji je doneo upravni akt i
3) U odnosu na treća lica.

Upravni akt važi u vremenu. U tom smislu, treba odrediti:

1) Trenutak otpočinjanja pravnog dejstva akta,

2) Smer delovanja pravnog dejstva akta i
3) Trenutak završenja pravnog dejstva akta.

Trenutak otpočinjanja pravnog dejstva upravnog akta određen je kaka u pogledu organa koji je
akt doneo, tako I u pogledu stranke. Trenutak pravnog vezivanja organa koji je akt doneo treba
da prethodi trenutak od kojeg isti akt pravno obavezuje stranku. Obaveznost akta u odnosu na
stranku nastaje.

1) Dostavljanjem pisano izrađenog akta ili

2) Trenutak usmenog saopštavanja njegove sadržine prisutnim licima.

Kada je u pitanju ​smer delovanja ​upravnog akta, deklarativni akti imaju retroaktivno dejstvo a
konstitutivni akti imaju dejstvo samo za ubuduće. Pravno norma može stupiti na snagu
najranije u trenutku njenog donošenja. Retroaktivno dejstvo imaju:

1) Akti čija je retroaktivnost dozvoljena zakonom,

2) Akti koji se donose u sledstvu presude kojom je poništen upravni akt,
3) Akta o povlačenju upravnih akata pod uslovima predviđenim u zakonu, i
4) Akti čije retroaktivno dejstvo nalaže njihova priroda.

Trenutak okončanja dejstva​upravnog akta različit je za:

1) Protivpravne upravne akte i

2) Zakonite upravne akte.

Protivpravni upravni akti ​uklanjaju se korišćenjem odgovarajućim pravnim sredstvima u

procesu upravne kontrole.

Pravno dejstvo zakonitih upravnih akata ​prestaje:

1) Donošenjem tzv suprotnog akta i

2) Donošenjem tzv novog akta.

43
Donošenje tzv suprotnog akta ​prećutno se okončava dejstvo ranijeg akta tako što se data
pravna situacija menja. Pravno dejstvo prvobitnog upravnog akta automatski prestaje
izdavanjem kasnijeg, suprotnog akta, pošto u istoj stvari oba akta – kao međusobno
isključujuća – ne mogu jednovremeno pravno da postoje.

Donošenjem tzv ​novog akta ​izričito se na osnovu zakona okončava učinak ranijeg akta, čija
sadržina postaje neodgovarajuća, npr novim aktom se može ukinuti ranije izdata dozvola zbog
toga što stranka ne ispunjava propisane uslove, koji su naknadno pooštreni.

40. Pravosnažnost upravnog akta

Pravosnažnost upravnog akta predstavlja ​svojstvo upravnog akta da se više ne može ukidati,
menjati ili ništiti. Kada akt postane pravosnažan o toj upravnoj stvari se među istim subjektima,
po pravilu ne bi mogao ponovo voditi postupak.

Rešenje doneto u upravnom postupku može da stekne:

1) Formalnu i
2) Materijalnu pravosnažnost.

Formalno pravosnažno je ​ono rešenje protiv koga se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti
upravni spor. Da bi rešenje bilo formalno pravosnažno, potrebno je da budu ispunjena sledeća
dva elementa:

1) Da je nastupila konačnost rešenja, odnosno: da je protiv rešenja zakonom isključena

mogućnost izjavljivanja žalbe, da je žalba iskorišćena ili da je rok za žalbu protekao i
2) Da o zakonitosti rešenja nije moguće tužbom pokrenuti upravni spor: zato što je
upravni spor u toj stvari zakonom isključen, ili je upravni spor vođen pa je tužba kao
neosnovana odbijena ili je rok za podnošenje tužbe istekao.

Materijalnu pravosnažnost ​stiče ono rešenje koje je postalo formalno pravosnažno tj protiv
koga se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti upravni spor.

Materijalnu pravosnažnost ne stiču ona rešenja kojima stranka nije stekla nikakvo pravo. To
znači da materijalnu pravosnažnost ne mogu da steknu negativan upravni akti. Npr ne stiče
materijalnu pravosnažnost rešenje kojim je stranki odbijen zahtev za izdavanje putne isprave,
jer stranka može po odbijanju zahteva da ponovo podnese zahtev za dobijanje putne isprave,
koji je nadležni organ dužan da rešava.

Pojam pravosnažnosti upravnog akta razlikuje se od pojmova izvršnost i konačnost upravnog

akta.

44
Izvršnost upravnog akta je ​takvo svojstvo upravnog akta da protiv njega žalba nije dopuštena,
odnosno ako je žalba dopištena, ona ne odlaže izvršenje akta.

Konačnost upravnog akta je ​takvo svojstvo upravnog akta da se protiv njega ne može izjaviti
žalba, ali može se pokrenuti upravni spor.

41. Pogrešni upravni akti

1. Prilikom donošenja upravnog akta moguće je izvršiti različite greške, odnosno propuste. ​Te
greške mogu biti:

1) Važne i
2) Nevažne.

Važne su ​one greške koje zadiru u dejstva akta, odnosno utiču na njegovo važenje.

Nevažne su ​one greške koje ne utiču na važenje upravnog akta.

2.​Neispravni su ​oni upravni akti koji sadrže nedostatke vanpravne prirode​. Neispravni upravni
akti mogu da budu:

1) netačni i

2) nauredni.

Netačni su ​oni upravni akti čiji pisani primerak sadrži očigledne greške u imenima, brojevima,
pisanju ili računanju i sl. Ove greške može uvek ispraviti organ koji je doneo akt, odnosno
službeno lice koje ga je potpisalo.

Neuredan je ​onaj upravni akt čiji je pisani primerak nečitak, ili mu je sadržina nedovoljano
pregledna, isprljana, izgužvana ili nekompletna. Neurednost upravnog akta može da nastane i
prilikom kopiranja.

3.​Protivpravni su ​oni upravni akti koji sadrže nedostatke pravne prirode. ​Postoje dve vrte
protivpravnosti:

1) nezakonitost i

2) Necelishodnost.

45
1) Nezakonitost je ​onaj upravni akt kojim je povređen materijalni ili procesni pravni propis.
Nezakonitosti koje sadrže upravni akti mogu se podeliti:

a) Prema vrsti nezakonotosti i

b) Prema težini nezakonitosti.

a)Polazeći od ​vrste,​nezakonitost može da bude:

1) formalno-procesna i

2) materijalna.

Formalno-procesne nezakonitosti ​mogu da budu:

1) Ciste formalno-procesne nezakonitosti i

2) Činjenično-procesne nezakonitosti.

Čiste formalno-procesne nezakonitosti ​postoje kada se pri donošenju upravnog akta naruši
njegova formalna strana koja je predviđena propisima.

Činjenično-procesne nezakonitosti ​nastaju tokom pribavljanja činjenica relevantnih za rešenje

upravne stvari.

Materijalna nezakonitost ​predstavlja kršenje materijalno-pravnih normi na osnovu kojih se

rešava upravna stvar.

b)Polazeći od ​težine ​nezakonitosti koju upravni akt sadrži, upravni akti mogu da budu:

1) rušljivi i

2) nistavi.

Rušljivi (oborivi, relativno ništati) ​upravni akti sadrže u sebi nezakonitost ali ona nije teške
prirode. Upravni akt, koji je zbog greške koju sadrži rušljiv, mora biti izričito stavljen van snage
od strane nadležnog organa, da bi prestao da važi.

Dejstva rušljivih upravnih akata prestaju:

1) Poništavanjem i
2) Ukidanjem.

Poništavanjem, ​akt se uklanja iz pravnog poretka od trenutka otpočinjanja njegovog pravnog

dejstva.

46
Ukidanje ​upravnog akta blaža je pravna mera od poništavanja. Ukidanje upravnog akta deluje
samo za ubuduće.

Ništavi (apsolutno ništavi) ​upravni akti sadrže u sebi nezakonitost koja je teške prirode, koji
zbog toga ne mogu nikad da steknu pravosnažnost.

2)Necilishodan ​upravni kat je onaj akt pri čijem je donošenju nepravilno primenjeno
ovlašćenje na vršenje slobodne ocene.

42. Upravne radnje

1 ​Upravne radnje su ​propisima uređeni materijalni, odnosno faktički akti koje preduzimaju
subjekti javne uprave u postupku primene prava. ​Najvažnije upravne radnje su:

1) Praćenje stanja u određenoj oblasti društvenog života,

2) Pripremanje propisa i drugih opšrih akata,
3) Vođenje evidencija i izdavanje isprava (uverenja i drugih) tzv dokumentovanje,
4) Raličiti vidovi saopštavanja,
5) Primanje izjava i obaveštenja,
6) Akcesorni (nesamostalni) akti,
7) Različite stručno-tehničke radnje organa uprave – premer zemljišta, žigosanje
dragocenih metala itd,
8) Autoritativne materijalne radnje tj upravne radnje u užem smislu.

Upravne radnje ​u užem smislu ​jesu službene radnje koje nemaju sopstveno pravno
dejstvo, a preduzimaju se na osnovu i u primeni prava. Takve radnje npr su: vođenje javnih
evidencija, izdavanje javnih isprava, vršenje uviđaja na zemljištu nekog lica, saslušanje svedoka
u upravnom postupku itd.

2 Postoje razne ​vrste upravnih radnji u užem smislu. ​One se mogu klasifikovati prema raznim
kriterijumima, kao što su:

1) Neposredni objekat preduzimanja radnje,

2) Pravni osnov vršenja radnje,
3) Kategorija subjekta nadležnog za preduzimanje radnje,
4) Stepen autoritativnosti radnje,
5) Priroda obaveze koja se radnjom ispunjava i
6) Rasprostranjenost primenjivanja radnje.

Kada se za kriterijum podele upravnih radnji uzme ​neposredni objekat preduzimanja radnje​,
razlikuju se:

1) Upravne radnje primenjene direktno prema ličnosti i

47
 2) Upravne radnje koje se preduzimaju na dobrima.

Upravne radnje primenjene direktno prema ličnosti ​su one upravne radnje koje su
usmerene neposredno prema određenom ( jednom ili više lica) ili prema odredivim licima. U te
radnje spadaju: zadržavanje lica, privođenje lica itd.

Upravne radnje koje se preduzimaju na dobrima ​su one upravne radnje koje su usmerene
neposredno prema određenim dobrima (stvarima, životinjama, biljkama) tako da preko njih
pogađaju stranku. U te radnje npr spadaju: pretres stana, ubijanje obolele stoke, uništavanje
žaraženih biljaka.

Ako se pođe od ​pravnog osnova vršenja upravne radnje ​mogu da budu:

1) Upravne radnje prema kojima se primenjuje pojedinačan pravni akt i

2) Upravne radnje kojima se neposredno izvršavaju opšti pravni akti (propisi).

Upravne radnje prema kojima se primenjuje pojedinačan pravni akt ​npr su: rušenje
bespravno podignutih objekata, popis imovine radi prinudne naplate poreza, zatvaranje
osuđenog lica u kazneno-popravnu ustanovu i dr.

Upravne radnje kojima se neposredno izvršavaju opšti pravni akti npr su: policijska
detektorska kontrola lica na aerodromu pre ulaska u avion.

Imajući u vidu ​kategorije subjekta ​nadležnih za preduzimanje upravnih radnji, razlikuju se:

1) Upravne radnje koje vrše organi državne uprave i

2) Upravne radnje koje vrše subjekti nedržavne javne uprave u vidu poverenih javnih
ovlašćenja.

Kada se ima u vidu ​stepen autoritativnosti upravnih radnji, ​razlikuju se:

1) Upravne radnje koje predstavljaju direktnu državnu prinudu i

2) Upravne radnje koje ne predstavljaju direktnu državnu prinudu.

Upravne radnje koje predstavljaju direktnu državnu prinudu ​ispoljavaju se kroz samu
prinudu, koja se sastoji u upotrebi fizičke snage službenih lica npr sprečavanje prolaza,
stavljanje sredstva za vezivanje, upotrebe palice, vatrenog oružja i sl.

Upravne radnje koje ne predstavljaju direktnu državnu prinudu ​su takve upravne radnje gde
nema prinude ili je prinuda slabije izražena npr, obavezni tehnički pregleg motornih vozila,
izdavanje javnih uverenja i sl.

Polazeći od ​prirode obaveze koja se ispunjava ​razlikuju se:

1) Novčane obaveze i

48
 2) Nenovčane obaveze.

Prinudno ispunjavanje ​novčanih obaveza ​sprovodi se u sudskom postupku, npr u postupku

prinudne naplate Poreska uprava vrši popis pokretnih stvari i nepokretnosti radi prinudne
naplate poreza.

Izvršenje upravnog akta s određenim ​nenovčanim obavezama ​sprovodi se u upravnom

postupku npr, oduzimanje neovlašćeno pribavljenog oružja koje držalac neće doborvoljno da
preda, ili uklanjanje nepropisno parkiranog motornog vozila i sl.

Polazeći od ​rasprostranjenosti primenjivanja ​upravnih radnji, upravne radnje mogu da budu:

1) Opšte i
2) Posebne.

Opšte upravne radnje ​su one radnje koje se primenjuju u više upravnih materija npr vođenje
javnih evidencija.

Posebne upravne radnje ​su one radnje koje se primenjuju u pojedinim područjima sruštvene
stvarnosti npr carinski pregled, isključenje motornih vozila iz saobraćaja i sl.

3 ​Zakonitost preduzimanja upravnih radnji​ima:

1) Sadržinsku i
2) Formalnu komponentu.

Sadržinska komponenta ​zakonitosti upravne radnje ima tri elementa:

1) Pravnu pretpostavku,
2) Predviđenost radnje i
3) Zakonsku svrhu radnje.

Za preduzimanje upravne radnje mora postojati ​pravna pretpostavka, ​odnosno neophodno je

da se propisom predvidi situacija u kojoj se određena upravna radnja može odnosno mora
izvršiti.

Predviđenost ​upravne radnje znači da treba da bude propisom određena sama struktura
materijalnih akata koji čine upravnu radnju, odnosno može se obaviti samo tačno predviđena
radnja, a ne I neka druga.

Prilikom izvršenja upravne radnje mora se poštovati odgovarajuća ​zakonska svrha radnje.

Formalna komponenta ​zakonitosti upravne radnje ima dva elementa:

1) Preciziranu nadležnost za vršenje upravne radnje i

49
 2) Preciziran postupak za vršenje upravne radnje.

Za vršenje svake upravne radnje mora biti precizirano koji subjekt javne uprave je ​nadležan
za preduzimanje ​te radnje, jer samo organi državne uprave I organizacije koje vrše javna
ovlašćenja, preko svojih službenih lica, mogu vršiti upravne radnje. Takođe, mora biti
preciziran I postupak ​za obavljanje upravne radnje.

43. Pojam upravnih poslova; Rešavanje u upravnim stvarima

Pojam upravnih poslova

U upravne poslove spadaju:

1) Rešavanje u upravnim stvarima,

2) Inspekcijski nadzor,
3) Vođenje javnih evidencija,
4) Izdavanje javnih uverenja i
5) Preduzimanje prinudnih radnji izvršnog karaktera (tzv upravnih radnji u užem smislu).

Rešavanje u upravnim stvarima

Rešavanjem u upravnim stvarima, ​odnosno donošenjem rešenja u upravnom postupku, organi

državne uprave I drugi subjekti koji vrše javna ovlašćenja neposredno primenjujući zakone ili
druge propise rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkih I pravnog lica ili
drugih stranaka. Npr po zahtevu poreskog obveznika za priznavanje poreske olaksice po
poreskim propisima rešava Poreska uprava.

Rešenje u upravnim stvarima odvija se u određenom postupku. Taj postupak u Srbiji uređen je
dvojako:

1) Zakonom o opštem upravnom postupku i

2) Posebnim zakonima.

Zakonom o opštem upravnom postupku ​uređen je opšti upravni postupak, odnosno uređena
je zajednička pravna procedura za rešavanje svih upravnih stvari.

Posebnim zakonima ​regulišu se posebni upravni postupci, koji sadrže neophodna odstupanja
od opšteg upravnog postupka.

44. Pojam upravnog nadzora; Državni I nedržavni upravni nadzor; Unutrašnji I

spoljni upravni nadzor
Pojam upravnog nadzora

50
Upravni nadzor ​je oblik pravnog nadzora koji vrši državna uprava unutar sebe. Da bi subjekti
javne uprave mogli da vrše upravni nadzor, oni za to moraju da budu ovlašćeni zakonom.

Upravni nadzor u Srbiji uređen je:

1) Zakonom o državnoj upravi i

2) Posebnim propisima.

Zakonom o državnoj upravi ​upravni nadzor uređen je na opšti način,

Posebnim propisima​uređen je upravni nadzor po oblastima.

Državni I nedržavni upravni nadzor

Podela na državni I nedržavni upravni nadzor izvršena je polazeći od vrste nadzornog organa.
Državni upravni nadzor vrše organi državne uprave, a nedržavni imaoci javnih ovlašćenja.

Unutrašnji I spoljni upravni nadzor

Podela na unutrašnji I spoljni upravni nadzor ​izvršena je imajući u vidu činjenicu nad kim se
sprovodi upravni nadzor I s obzirom na sadržinu I prirodu aktivnosti koje su predmet nadzora.

1 ​Unutrašnji upravni nadzor ​predstvlja nadzor koji organi državne uprave vrše nad drugim
organima državne uprave I imaocima javnih ovlašćenja u vršenju poverenih poslova državne
uprave. ​Oblici unutrašnjeg nadzora su:

a) Nadzor nad radom,

b) Inspekcijski nadzor preko upravne inspekcije i
c) Drugi oblici nadzora uređeni zakonom.

a)Nadzor nad radom ​sastoji se od:

1) nadzora nad zakonitošću rada i

2) nadzora nad svrsishodnošću rada organa državne uprave I imalaca javnih ovlašćenja u
vršenju poverenih poslova državne uprave.

Nadzorom nad zakonitošću rada ​ispituje se sprovođenje zakona I drugih opštih akata a
nadzorom ​nad svrsishodnošću rada ​
delotvornost I ekonomičnost.

b)Upravna insprekcija ​vrši nadzor nad primenom zakona I drugih propisa o:

1) državnoj upravi,

2) kancelarijskom poslovanju i

51
3) propisa o upravnom postupku koji se odnose na efikasnost I ažurnost u rešavanju upravnih
stvari.

Upravna inspekcija vrši nadzor u:

1) Organima kojima su povereni poslovi državne uprave,

2) Preduzećima I organizacijama koje vrše upravna ovlašćenja,
3) Službama predsednika Republike, Narodne skupštine, Vlade I službe za vršenje
zajedničkih poslova republičkih organa i
4) Službi Ustavnog suda Srbije, sudovima, javnim tužilaštvima, javnim pravobranilaštvima,
organima za vođenje prekršajnog postupka, kazneno-popravnim I vaspitno-popravnim
ustanovama.

2 ​Spoljni upravni nadzor ​je insprekcijski nadzor u odnosu na vršioce različitih nedržavnih,
odnosno neautoritativnih aktivnosti-tj nad fizičkim I pravnim licima.

45. Upravna kontrola uprave I inspekcijski nadzor; Vođenje javnih evidencija I

izdavanje javnih isprava
Upravna kontrola uprave I inspekcijski nadzor

Podela na upravnu kontrolu uprave I inspekcijski nadzor izvršena je s obzirom na ​obeležja,

odnosno specifičnosti pravnog režima regulisanja.

1.Upravna kontrola uprave ​može da bude shvaćena u:

1) užem i

2) širem smislu.

Upravna kontrola uprave u ​užem smislu ​predstavlja upravni nadzor (kontrolu) nad rešavanjem
upravnih stvari.

Upravna kontrola uprave u ​širem smislu ​obuhvata unutrašnji upravni nadzor bez nadzora
upravne inspekcije.

2.Inspekcijskim nadzorom ​organi državne uprave ispituju sprovođenje zakona I drugih propisa
neposrednim uvidom u poslovanje I postupanje fizičkih I pravnih lica I u zavisnosti od rezultata
nadzora, izriču se mere na koje su ovlašćeni.

Inspekcijski nadzor vrše ministarstva preko inspektora​, odnosno drugih ovlašćenih lica u
skladu sa zakonom.

52
Postoje sledeće vrste inspekcija: ​
komunalna, sanitarna, tržišna, inspekcija rada, devizna,
tehnička inspekcija (građevinska, rudarska, geološka…), saobraćajna inspekcija (PTT
saobraćaja, radio saobraćaja, drumskog, železničkog…), prosvetna, veterinarska,
poljoprivredna itd.

O svakom izvršenom inspekcijskom pregledu I radnjama inspektor sastavlja zapisnik, koji sadrži
nalaz stanja I predložene, odnosno naložene mere. Zapisnik se obavezno dostavlja preduzeću,
odnosno ustanovi I drugoj organizaciji odnosno građaninu nad čijim je poslovanjem odnosno
postupanjem izvršen uvid.

Inspekcijske poslove može obavljati lice koje ima visoku stručnu spremu odgovarajućeg smera,
položen stručni ispit za rad u organima uprave I najmanje tri godine radnog iskustva. Inspektor
mora imati legitimaciju prilikom vršenja nadzora, kojom dokazuje svojstvo inspektora. Obrazac
legitimacije I način izdavanja propisuje minister nadležan za poslove uprave.

Vođenje javnih evidencija I izdavanje javnih isprava

Javne evidencije su ​one evidencije koje se zakonom ustanovljavaju za određenu oblast. One
imaju službeni karakter. Javni interes nalaže da se različite činjenice evidentiraju na propisan
način u odgovarajuće javne knjige, odnosno u računarske banke podataka. U tom smislu, vode
se evidencije o: ličnom status građana (matične knjige), vozilima, nepokretnostima, putnim
ispravama, držanje I nošenje oružja itd.

Organi državne uprave I imaoci javnih ovlašćenja, u vezi s vođenjem javnih evidencija, ​izdaju
javne isprave ​o činjenicama koje su u odnosu na određena lica nalaze u odgovarajućoj javnoj
knjizi, odnosno službenom računaru.

46. Odgovornost za štetu od upravnog rada

Svrha spora za naknadu štete prouzrokavane upravnim radom je da se sudskom intervencijom
kompenzuje štetna posledica koja je pričinjena protivpravno. Imovinskopravni zahtev u ovom
slučaju usmeren je prema državi, odnosno premaimaocu javnog ovlašćenja.

Odgovornost države za štetu može se dvojako posmatrati:

1) Kao odgovornost za službene postupke njenih organa, odnosno službenih lica i

2) Kao odgovornost za sam štetni događaj, odnosno za način nastanka štete.

Država odgovara za službene postupke ​njenih organa, odnosno službenih lica. Država ne
može dokazivati da je vršila pravilan izbor službenika, da je nad njima vršila nadzor, da im je
davala instrukcije itd.

53
Postoje dva pravna oblika ​odgovornosti države za sam štetni događaj, ​i to:

1) Odgovornost po osnovu službene greške i

2) Odgovornost bez obzira na službenu grešku.

1)​Odgovornost po osnovu službene greške ​postoji kada službeni rad nije obavljen u skladu s
propisima i drugim pravilima. Službena greška se može ispoljavati kao: pogrešan rad,
nezakonito nečinjenje i nedozvoljeno spor rad.

Da bi se postavilo pitanje odgovornosti za nastalu štetu, potrebno je da budu ispunjeni sledeći

uslovi:

- Postojanje štete,
- Nezakonit ili nepravilan rad službenog lica i
- Uzročna veza između počinjene službene greške i nastale štete.

2)​Odgovornost bez obzira na službenu grešku ​predstavlja takav oblik odgovornosti države I
imalaca javnih ovlašćenja kod koga obaveza na naknadu štete ne zavisi od činjenice da li je
štetni rad službenog lica bio nepravilan, ili ne.

Zakonom o državnim službenicima predviđeno je da Republika Srbija odgovara za štetu

prouzrokovanu državnom službeniku na radu ili u vezi s radom. Rukovodilac I državni službenik
mogu da zakljuce pismeni sporazum kojim određuju visinu I način naknade štete, koji ima snagu
izvršne isprave. U pitanju je odgovornost bez obzira na grešku.

47. Pojam I značaj upravnog postupka; Vrste upravnog postupka

Pojam I značaj upravnog postupka

Prava I obaveze fizičkih I pravnih lica, kao I drugih subjekata u vezi s pojedinim pravnim
odnosima I pravnim situacijama regulišu se materijalno-pravnim normama, odnosno
materijalno-pravnim propisima. Pod ​materijalno-pravnim propisima ​podrazumevaju se pravne
norme kojima se određuju osnovna prava I obaveze pravnih subjekata.

Organi koji primenjuju materijalno-pravne propise na konkretne slučajeve dužni su da se

pridržavaju određenih pravila postupka I ta pravila postupka nazivaju se ​formalnim ili
procesnim pravom. ​Pod ​formalnim, odnosno procesnim propisima ​podrazumevaju se pravila
kojima se određuje način postupanja I preduzimanja radnji od strane ovlašćenih organa I
organizacija prilikom primene materijalno-pravnih propisa na konkretne slučajeve.

54
Vrste upravnog postupka

Polazeći od situacije u kojima se primenjuju, razlikuju se:

1) Opšti upravni postupak i

2) Posebne vrste upravnog postupka.

Opšti upravni postupak ​obuhvata jedinstvena opšta pravila upravnog postupka u procesu
donošenja upravnih akata. Propisi o opštem upravnom postupku sadrže takva pravila koja su
zajednička za postupanje I rad svih organa državne uprave I imalaca javnih ovlašćenja pri
primeni materijalnih propisa a u vezi s rešavanjem upravnih stvari.

Poseban upravni postupak ​podrazumeva posebna pravila upravnog postupka u procesu

donošenja upravnih akata. Poseban upravni postupak primenjuje se u slučajevima kad se ne
mogu primeniti propisi opšteg upravnog postupka, već je potrebno u izvesnim upravnim
materijama propisati posebna pravila I poseban način rada pri rešavanju upravnih stvari za
organe I organizacije koje vrše javna ovlašćenja.

Opšti upravni postupak u odnosu na posebne upravne postupke ima ​dopunski (supsidijarni)
karakter. To znači, da se u upravnim oblastima za koje je zakonom propisan poseban postupak
u pojedinim pitanjima, postupa se po odredbama tog posebnog zakona, a u svim drugim
pitanjima postupa se po odredbama Zakona o opštem upravnom postupku.

48. Načelo zakonitosti upravnog postupka; Načelo zaštite prava građana I

zaštite javnog interesa
Načelo zakonitosti - ​Prema ovom načelu organi koji postupaju u upravnim stvarima rešavaju
na osnovu zakona I drugih propisa. Načelo zakonitosti u radu uprave sadržano je I u Ustavu
Republike Srbije, po kome pojedinačni akti I radnje državnih organa, organizacija kojima su
poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina I jedinica lokalne samouprave,
moraju biti zasnovani na zakonu.

Pravno dejstvo primene načele zakonitosti sastoji se s jedne strane u obavezi organa da u
upravnom postupku donose upravne akte na zakonu zasnovane, odnosno, s druge strane u
obavezi organa koji vode postupak da se pridržavaju odredbama kojima se regulišu njihova
nadležnost I postupanje, kao I prava stranaka.

Sankcija za povredu načela zakonitosti sastoji se s jedne strane u pravu ovlašćenih lica na
upotrebu pravnih sredstava – žalbe u upravnom postupku I tužbe u upravnom sudu, a s druge

55
strane u ovlašćenju I dužnosti drugostepenog organa, odnosno nadležnog suda dap o žalbi
odnosno tužbi ponište, izmene ili ukinu upravni akt kojima su povređeni materijalno-pravni
propisi.

Načelo zaštite prava građana I zaštite javnog interesa – ​pri vođenju postupka I rešavanju u
upravnim stvarima, organi su dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite I ostvare svoja
prava I pravne interese, vodeći računa o tome da ostvarivanje njihovih prava I pravnih interesa
ne bude na štetu prava I pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim
javnim interesima.

49. Načelo efikasnosti upravnog postupka; Načelo istine

Načelo efikasnosti – ​predviđa da dužnost organa koji vode upravni postupak, odnosno rešavaju
u upravnim stvarima, da obezbede uspešno I kvalitetno ostvarivanje I zaštitu prava I pravnih
interesa fizičkih lica, pravnih lica ili drugih stranaka.

Efikasnost u ostvarivanju prava I pravnih interesa fizičkih lica, pravnih lica ili drugih stranaka
ukazuje na potrebu da se to ostvarenje sprovodi brzo, uz svestrano razmatranje I rešavanje
upravnih stvari.

Načelo istine – ​predstavlja zahtev da se u upravnom postupku utvrdi objektivna, odnosno

stvarna istina tj pravo stanje stvari. Da bi se to postiglo, neophodno je da se utvrde pravilno I
potpuno sve činjenice I okolnosti koje su značajni za donošenje zakonitog I pravilnog rešenja,
bez obzira na to da li idu u prilog ili na štetu stranke. Pri tome, strankama se mora omogućiti da
ostvare I zaštite svoja prava I pravne interese.

50. Načelo saslušanja stranke; Načelo ocene dokaza

Načelo saslušanja stranke – ​sastoji se u dužnosti organa koji void postupak da pre donošenja
rešenja stranci omogući da se izjasni o činjenicama I okolnostima koje su od značaja za
donošenje rešenja. Načelo saslušanja stranke obezbeđuje stranci aktivan položaj u upravnom
postupku.

Suština ovog načela je u tome da se stranci pruži mogućnost da se izjasni o činjenicama I

okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja, ali to ne znači da postoji obaveza za
organ koji void postupak da mora da sasluša stranku. Organ će doneti rešenje I bez saslušanja
stranke u slučaju kada ono to pravo nije želela da koristi, iako joj je bila pružena prilika.

Načelo ocene dokaza – ​prema načelu ocene dokaza službenom licu koje vodi upravni postupak
daje se odgovarajuća sloboda u oceni dokaza. Pri oceni dokaza, izvesni dokazi mogu se smatrati
vrednijim od drugih, a nekim dokazima uopšte se ne mora poklanjati poverenje. Organ je jedino
dužan da prizna istinitom sadržinu onih dokaznih sredstava koja se u principu moraju uzeti kap

56
verodostojna-kao što je javna isprava, ako se ne dokaže das u u njoj činjenice neistinito
potvrđene ili da je sama isprava neistinito sastavljena.

51. Načelo samostalnosti u rešavanju; Načelo dvostepenosti u rešavanju (pravo

na žalbu)
Načelo samostalnosti u rešavanju – ​načelom samostalnosti u rešavanju proklamuje se
samostalnost organa pri vođenju upravnog postupka I donošenju rešenja, kao I samostalnost
službenog lica pri vršenju pojedinih radnji u postupku.

Samostalnost organa pri vođenju postupka I pri rešavanju ogleda se dvojako:

1) Organu koji vodi upravni postupak niko ne može davati naloge kako će da vodi postupak
I kao će rešiti upravnu stvar i
2) Organ koji vodi upravni postupak ne sme da prihvata eventualne naloge o tome kako će
rešiti upravnu stvar.

Načelo dvostepenosti u rešavanju (pravo na žalbu) – ​ovo načelo došlo je izražaja I u ZUP-u
(Zakon o upravnom postupku), prema kome protiv rešenja donetog u prvom stepenu stranka
ima pravo žalbu. Korišćenjem prava na žalbu, omogućava se preispitivanje upravnog akta
kojim podnosilac žalbe nije zadovoljan, pa želi njegovo uklanjanje, odnosno izmenu u svoju
korist.

Isključenje prava na žalbu moguće je samo ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi.

1) Da je pravo na žalbu isključeno zakonom i

2) Da je u slučajevima u kojima je žalba isključena na drugi način obezbeđena zaštita prava
I pravnih interesa stranke, kao I zaštita zakonitosti.

Protiv rešenja donetog u drugom stepenu žalba nije dopuštena. Protiv takvog rešenja, kao I
protiv prvostepenog rešenja na koje se žalba ne može izjaviti, ovlašćeni lice može tužbom
pokrenuti upravni spor.

52. Načelo pravosnažnosti rešenja; Načelo ekonomičnosti postupka

Načelo pravosnažnosti rešenja – ​pravosnažno je ono rešenje protiv koga se ne može izjaviti
žalba niti pokrenuti upravni spor. Ako je pravosnažnim rešenjem stranka stekla određena
prava, ili su joj određene neke obaveze, to rešenje može se poništiti, ukinuti ili izmeniti samo u
slučajevima koji su predviđeni zakonom. Ovo znači da, kada ​pozitivno rešenje stekne
pravosnažnost, u toj upravnoj stvari ne može se voditi novi upravni postupak, nti donositi novo
rešenje, sve dok se u skladu sa zakonom, ranije rešenje ne stavi van snage. Međutim, ako je
pravosnažnost stekla ​negativno rešenje tj rešenje u kome nema nikakve nove pravne situacije,

57
takvo rešenje pravno važi, ali za organ koji ga je doneo ne postoji pravna smetnja da u istoj
upravnoj stvari povede novi postupak pak I donese drugačije rešenje.

Načelo ekonomičnosti postupka – ​načelom ekonomičnosti postupka nameće se obaveza da se

upravni postupak void bez odugovlačenja I sa što manje troškova za stranku I druge učesnike u
postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno I potpuno utvrđivanje
činjeničnog stanja I za donošenje zakonitog I pravilnog rešenja.

Ovo načelo sadrži dva načela:

1) Načelo brzine i
2) Načelo štednje.

Prema načelu brzine organ koji vodi postupak dužan je da postupak void brzo odnosno bez
odugovlačenja.

Prema načelu štednje upravni postupak treba da se void sa što manje troškova I gubitaka
vremena za stranku I druga lica.

Načelo ekonomičnosti zahteva da upravni postupak bude brz, jeftin I celishodan. Organ koji
vodi postupak mora nastojati da se postupak ne odugovlači I da se njime ne prouzrokuju
nepotrebni troškovi I gubitak vremena.

53. Načelo pružanja pomoći stranci; Načelo o upotrebi jezika I pisma u

postupku
Načelo pružanja pomoći stranci – ​ stranka se u upravnom postupku po pravilu sama brine o
svojim pravima I odlučuje koje će radnje preduzeti u postupku. Organ koji vodi upravni
postupak dužan je da se stara da neznanje I neukost stranke I drugih učesnika u postupku ne
budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju.

Načelo o upotrebi jezika I pisma u postupku – ​Ustavom Republike Srbije svakom je zajemčeno
da ima pravo da koristi svoj jezik u postupku pred državnim organom ili organizacijom koja vrši
javna ovlašćenja, kada se rešava o njegovom pravu ili obavezi. Neznanje jezika na kojem se
postupak vodi ne sme biti smetnja za ostvarivanje I zaštitu ljudskih I manjinskih prava.

Ako se postupak ne vodi na jeziku stranke odnosno drugih učesnika u postupku, koji su
državljani Republike Srbije, obezbediće im se preko tumača prevođenje toka postupka na
njihov jezika kao I dostavljanje poziva I drugih pismena na njihovom jeziku.

58
54. Vrste učesnika u upravnom postupku; Pojam organa koji vodi upravni
postupak; Pojam nadležnosti
Vrste učesnika u upravnom postupku

Među učesnicima u upravnom postupku mogu se razlikovati:

1) Obavezni učesnici,
2) Posebni učesnici i
3) Eventualni učesnici.

Kao ​obavezni učesnici​u upravnom postupku pojavljuju se:

1) Organi koji vode upravni postupak i

2) Stranke i njihovi zastupnici odnosno punomoćnici.

U ​posebne učesnice mogu se uvrstiti javni tužilac i javni pravobranilac, jer oni svojim učešćem
u postupku ne štite i ne ostvaruju neka svoja posebna prava, niti interese, već u upravnom
postupku zastupaju društvene interese.

Kao ​eventualni učesnici​u upravnom postupku mogu se pojaviti:

1) Svedoci,
2) Veštaci i
3) Tumači.

Pojam organa koji vodi upravni postupak

Organom koji vodi upravni postupak odnosno rešava u upravnim stvarima smatra se organ
uprave i drugi državni organ kao i preduzeće i druga organizacija kojima je zakonom povereno
vršenje javnih ovlašćenja. Pod ​upravnom stvari ​podrazumeva se pojedinačna, konkretna stvar
tj predmet koji se rešava primenom materijalno-pravnih propisa na konkretne slučajeve.

Pojam nadležnosti

Nadležnost predstavlja pravo i dužnost nekog organa da obavlja određene poslove na

određenoj teritoriji. U odnosu na delokrug, nadležnost je sekundarnog karaktera, jer
nadležnost se po pravilu određuje tek pošto je određen delokrug određenog organa uprave.

Organ državne uprave ne može odbiti da rešava neku upravnu stvar koja mu je stavljena u
nadležnost. S druge strane to znači da samo taj organ a ne i neki drugi, može da reši tu
upravnu stvar.

59
Organ pazi po službenoj dužnosti u toku celog postupka na svoju nadležnost. Ako je nenadležni
organ izvršio neku radnju postupka, nadležni organ kome je upravna stvar ustupljena cenice da
li će radnju ponoviti.

55. Vrste (oblici) nadležnosti

Razlikuju se dva osnovna oblika nadležnosti:

1) Stvarna i
2) Mesna nadležnost.

Pored toga, može se govoriti i o​funkcionalnoj nadležnosti.

1)Stvarna nadležnost ​u upravnom postupku zasniva se na utvrđenom delokrugu organa koji

rešavaju u tom upravnom postupku. Ova nadležnost predstavlja pravo i dužnost pojedinih
organa uprave i drugih državnih organa, kao i imaoca javnih ovlašćenja da rešavaju neku
upravnu stvar, s obzirom na vrstu te stvari.

Svaki državni organ ima svoju stvarnu nadležnost i on strogo mora voditi računa da rešava
samo o onim upravnim stvari za koje je stvarno nadležan. U prvom stepenu mogu da budu
nadležni npr:

1) Unutrašnje područne jedinice ministarstava,

2) Ministarstva odnosno organi u sastavu ministarstva,
3) Opštinski, gradski, grada Beograda ili pokrajinski organi – za prenete poslove državne
uprave,
4) Preduzeća, ustanove, javne agencije ili druge nedržavne organizacije s javnim
ovlašćenjima.

2)Mesna nadležnost ​označava područje državne teritorije na kome određeni državni organ
može vršiti poslove iz svoje stvarne nadležnosti. Ona služi za određivanje teritorije na koju se
proteže delatnost određenog državnog organa. Mesna nadležnost proizilazi iz teritorijalnog
odnosa upravne stvari prema organu.

Mesna nadležnost određuje se:

1) U upravnim stvarima koje se odnose na nepokretnost – prema mestu u kome se ona

nalazi,
2) U upravnim stvarima koje se odnose na poslove iz nadležnosti državnog organa – prema
sedištu državnog organa,
3) U upravnim stvarima koje se odnose na delatnost dela preduzeća kada ono obavlja
delatnost van sedišta tog preduzeća - prema mestu obavljanja delatnosti tog dela
preduzeća,

60
 4) U upravnim stvarima koje se odnose na delatnost preduzetnika – prema sedištu
odnosno prema mestu u kom se delatnost obavlja,
5) Kad ima više stranaka, nadležnost se određuje prema stranci prema kojoj je zahtev
upravljen,
6) U ostalim upravnim stvarima – prema prebivalištu stranke,
7) Ako stranka nema prebivalište u Srbiji, nadležnost se određuje prema njenom
boravištu, a ako nema ni boravišta – prema njenom poslednjem prebivalištu odnosno
boravištu u Srbiji.....

3)Funkcionalna nadležnost ​predstavlja bliže određivanje stvarne nadležnosti u smislu tačnog

određivanja organa ili organizacione jedinice u okviru jednog organa, kome se stavlja u
nadležnost rešavanje konkretne upravne stvari.

Kada se upravnom postupku kao stranke pojavljuju lica sa ​diplomatskim imunitetom ​previđeni
su određeni izuzeci od opštih pravila o nadležnosti.

Može doći do promene nadležnosti, ​kao što su slučajevi:

1) supstitucije nadležnosti,
2) delegacije naldežnosti i
3) sporazuma o određivanju nadležnosti.

Pod supstitucijom nadležnosti ​podrazumeva se ovlašćenje državnog organa višeg stepena da

preuzme u rešavanje izvesne poslove od drugog organa nižeg stepena.

Pod delegacijom nadležnosti ​podrazumeva se ovlašćenje državnog organa da izvesne poslove

iz svoje stvarne nadležnosti prenese na drugi organ.

Sporazum o određivanju nadležnosti ​predstavlja sporazum određenih subjekata o promeni

nadležnosti. Stvarna i mesna nadležnost se ne mogu menjati dogovorom stranaka, dogovorom
organa i stranaka, niti dogovorom organa, ako zakonom nije drukčije određeno.

56. Sukob nadležnosti

Sukob nadležnosti nastaje ​kada se organi i organizacije ovlašćeni na vođenje upravnog
postupka ne mogu složiti po pitanju ko je od njih nadležan da reši konkretnu upravnu stvar.

Sukob nadležnosti može biti:

1) pozitivan i
2) negativan.

61
Pozitivan sukob ​postoji kada se dva ili više organa oglase nadležnim za rešavanje iste upravne
stvari.

Negativan sukob ​postoji kada se svako od njih oglasi nenadležnim za rešavanje.

Sukob nadležnosti treba razlikovati od sticaja mesne nadležnosti dva ili više organa u istoj
upravnoj stvari. Prilikom sticaja nema sukoba nadležnosti, jer su ti organi na osnovu važećih
propisa, i stvarno i mesno nadležni u konkretnom slučaju.

Svrha rešavanja sukoba nadležnosti jeste ustanovljavanje koji je organ nadležan da vodi
upravni postupak i rešava konkretnu upravnu stvar.

Sukobe nadležnosti rešava zakonom predviđeni subjekt u odgovarajućem postupku.

Ustavni sud rešava sukobe nadležnosti između:

1) organa državne uprave i sudova,

2) republičkih organa i pokrajinskih organa ili organa jedinica lokalne samouprave,
3) pokrajinskih organa i organa jedinica lokalne samouprave,
4) organa različitih autonomnih pokrajina.

Sukob nadležnosti između organa državne uprave, između organa državne uprave i imaoca
javnih ovlašćenja i između imalaca javnih ovlašćenja rešava Vlada.

Kada se dva organa izjasne kao nadležni ili nenadležni za rešavanje u istoj upravnoj stvari,
predlog za rešavanje sukoba nadležnosti podnosi organ koji je poslednji odlučivao o svojoj
nadležnosti, a može ga podneti I stranka. Organ koji rešava sukob nadležnosti istovremeno će
poništiti rešenje koje je u upravnoj stvari doneo nenadležan organ I dostaviće spise predmeta
nadležnom organu. Protiv rešenja kojim se odlučuju o sukobu nadležnosti, stranka ne može
izjaviti posebnu žalbu niti voditi upravni spor.

57. Pravna pomoć

Pod pružanjem pravne pomoći podrazumeva se vršenje pojedinih radnji u postupku po
zahtevu drugog organa nadležnog za vođenje postupka. U ove radnje spadaju npr: vršenje
uviđaja, saslušanje svedoka, vršenje veštačenja, dostavljanje pismena, slanje službenih spisa,
obaveštavanje itd.

Postoje dve vrste pravne pomoći:

1) obavezna i
2) fakultativna.

62
Obavezna pravna pomoć ​postoji onda kada neke radnje u postupku organ koji vodi postupak
ne može sam da izvrši, jer ih treba preduzeti na području drugog organa. Za izvršenje pojedinih
radnji u postupku koje treba preduzeti van područja nadležnog organa, taj organ zamoliće
nadležni organ na čijem području treba preduzeti radnju.

Fakultativna pravna pomoć ​postoji onda kada neke radnje u postupku organ koji vodi postupak
može sam da izvrši, ali ih iz razloga ekonomičnosti postupka poverava drugom organu.

Organi su dužni da jedni drugima ukazuju pravnu pomoć u upravnom postupku. Ta pomoć traži
se službenom ​zamolnicom. Zamoljeni organ dužan je da postupi po zamolnici bez odlaganja, a
najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema službene zamolnice.

58. Izuzeće službenog lica

Postoje dve vrste izuzeća:

1) obavezno i
2) fakultativno.

Obavezno izuzeće ​propisano je zakonom I mora se sprovesti čim se utvrdi postojanje zakonskih
uslova. U tom smislu, službeno lice koje rešava u upravnim stvarima ili obavlja pojedine radnje
u postupku izuzeće se ako je:

1) u predmetu u kome se vodi postupak stranka, svedok, punomoćnik ili zakonski zastupnik
stranke,
2) sa strankom, zastupnikom ili punomoćnikom stranke krvni srodnik u pravoj liniji,
3) sa strankom, zastupnikom ili punomoćnikom stranke u odnosu staraoca, usvojioca,
usvojenika ili hranitelja ili
4) je u prvostepenom postupku učestvovalo u vođenju postupka ili u donošenju rešenja.

Fakultativno izuzeće ​nije obavezno I sprovodi se samo ako se u konkretnom slučaju proceni da
bi izuzeće bilo neophodno da bi se obezbedila potrebna objektivnost I nepristrasnost službenog
lica. Tako npr, postojali bi razlozi za izuzeće službenog lica ako između službenog lica I stranke
postoji animozitet, odnosno neprijateljstvo (jer su dugo godina u svađi), ili pak među njima
postoji afinitet (jer su u emotivnoj vezi).

59. Pojam stranke u upravnom postupku

Stranka je lice po čijem je zahtevu pokrenut upravni postupak ili protiv koga se vodi postupak ili
koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupku.

Mogu se razlikovati tri grupe stranaka:

63
 1) aktivna stranka,
2) pasivna stranka i
3) uzgredna stranka ili intervenient.

Aktivna stranka je ​lice po čijem je zahtevu pokrenut upravni postupak npr, lice po čijem je
zahtevu pokrenut postupak za: izdavanje građevinske dozvole, za izdavanje dozvole za nabavku
oružja, za prijem u državljanstvo itd.

Pasivna stranka je ​lice protiv koga se vodi upravni postupak, npr, poreski obveznik kod koga se
vrši poreska kontrola, vlasnik zemljišta za koje se vodi postupak eksproprijacije itd.

Uzgredna stranka ili intervenient je ​

lice koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima
pravo da učestvuje u upravnom postupku. Npr, vlasnik zemljišta koji se graniči sa zemljištem
lica koje traži odobrenje za izgradnju, kada se u postupku koji se vodi povodom zahteva za
izdavanje odobrenja za izgradnju, protivi izdavanju dozvole zbog toga što smatra da bi time bio
povređen njegov pravni interes.

Stranka u postupku može biti svako fizičko I pravno lice. Državni organ, organizacija, naselje,
grupa lica I dr., koji nemaju svojstvo pravnog lica, mogu biti stranke ako mogu biti nosioci prava
I obaveza ili pravnih interesa o kojima se rešava u postupku.

60. Uslovi za učestvovanje nekog lica u svojstvu stranke u upravnom postupku

Za učestvovanje nekog lica u svojstvu stranke u upravnom postupku potrebno je da ima:

1) stranačku ili pravnu sposobnost,

2) procesnu sposobnost i
3) stvarnu ili stranačku legitimaciju.

1.Stranačka ili pravna sposobnost ​predstavlja sposobnost nekog lica da bude stranka, odnosno
da bude nosilac prava I obaveza. Prema ZUP-u ovu sposobnost imaju sledeći subjekti:

1) svako fizičko I pravno lice,

2) subjekti koji nemaju svojstvo pravnog lica (državni organ, organizacija, naselje, grupa lica itd.)
i

3) sindikalna organizacija.

64
Sindikalna organizacija može se pojaviti u svojstvu stranke po dva različita osnova:

1) ako ta organizacija ima samostalnu pravnu ličnost i

2) ako se postupak odnosi na neko pravo ili pravni interes člana te organizacije.

Fizička lica stuču pravnu sposobnost rođenjem. Pravna lica stiču sposobnost upisom u javni
registar.

2.Procesna ili poslovna sposobnost ​označava sposobnost samostalnog vršenja procesnih radnji
u upravnom postupku, odnosno sposobnost za samostalno obavljanje radnji pred organima koji
vode postupak.

Postoje potpuno procesno nesposobna lica, npr duševno bolesna lica, I ograničeno nesposobna
lica npr maloletnici.

Fizičko lice stiče procesnu sposobnost punoletstvom ili proglašenjem za punoletstvo.

Pravno lice procesnu sposobnost ostvaruje posredno preko tzv odgovornog lica.

Od procesne sposobnosti treba razlikovati ​postulacionu sposobnost, ​pod kojom se

podrazumeva sposobnost stranke da istupa, odnosno stvarno deluje pred organom koji vodi
upravni postupak.

3.Stvarna ili stranačka legitimacija ​označava poseban odnos jednog lica prema konkretnoj
upravnoj stvari koja je predmet upravnog postupka.

Razlikuju se:

1) aktivna i
2) pasivna stranačka legitimacija.

Aktivnu stranačku legitimaciju ​ima lice koje traži pokretanje postupka a ​pasivnu stranačku
legitimaciju ​ima lice protiv koga je upravni postupak pokrenut.

61. Zakonski zastupnik I ovlašćeni predstavnik stranke; Privremeni zastupnik

stranke; Zajednički predstavnik I zajednički punomoćnik
Zakonski zastupnik I ovlašćeni predstavnik stranke

Za procesno nesposobno fizičko lice radnje u postupku vrši njegov zakonski zastupnik. Npr,
zakonski zastupnik maloletnog lica koje je pod rotiteljskim staranjem je roditelj, a ako je
maloletno lice pod starateljstvom njegov zakonski zastupnik je staratelj.

65
Pravno lice vrši radnje u postupku preko svog, odnosno zakonskog zastupnika, odnosno
ovlašćenog predstavnika koji se određuje na osnovu opšteg akta tog pravnog lica, ako nije
određen aktom nadležnog državnog organa.

Ako u toku postupka nastupi smrt stranke, odnosno prestanak pravnog lica, postupak se može
obustaviti ili nastaviti, u zavisnosti od prirode upravne stvari koja je predmet postupka. Ako
prema prirodi stvari postupak ne može da se nastavi, organ obustavlja postupak zaključkom
protiv kojeg je dopuštena posebna žalba.

Privremeni zastupnik stranke

Ako procesno nesposobna stranka nema zakonskog zastupnika, ili ako neku radnju treba
preduzeti protiv lica čije je prebivalište, odnosno boravište nepoznato, a koje nema
punomoćnika, organ koji vodi postupak postavlja takvoj stranci privremenog zastupnika ako to
traži hitnost predmeta, a postupak se mora sprovesti. Taj organ odmah o tome izveštava organ
starateljstva, a ako je privremeni zastupnik postavljen licu čije je prebivalište odnosno
boravište nepoznato, objavljuje svoj zaključak na oglasnoj table organa, odnosno u službenog
glasniku.

Zajednički predstavnik I zajednički punomoćnik

Dve stranke ili više stranaka mogu, ako propisom nije drukčije određeno, u istom predmetu
istupati zajednički. U tom slučaju dužne su da naznače ko će od njih istupati kao njihov
zajednički predstavnik, ili postaviti zajedničkog punomoćnika.

Organ koji vodi postupak može, ako to ne zabranjuje propis, odrediti zaključkom strankama
koje u postupku učestvuju s istovetnim zahtevima da u određenom roku naznače ko će ih
između njih predstavljati, ili da postave zajedničkog punomoćnika. Ako stranke po takvom
zaključku ne postupe, zakonskog zastupnika, ovlašćenog predstavnika ili zajedničkog
punomoćnika može odrediti sam organ koji vodi postupak u kom slučaju zajednički
predstavnik, odnosno zajednički punomoćnik zadržava to svojstvo sve dok stranke ne postave
drugog.

62. Punomoćnik stranke; Stručni pomagač stranke

Punomoćnik stranke

Stranka, odnosno njen zakonski zastupnik može odrediti punomoćnika koji će zastupati stranku
u postupku, osim u radnjama u kojima je potrebno da samo stranka daje izjave.

Punomoćnik može biti svako lice koje je potpuno poslovno sposobno, osim lica koja se bave
nadripisarstvom (neovlašteno bavljenje pružanjem prav. pomoći, sastavljanjem prav. akata kao

66
što su tužbe, žalbe, ugovori, davanje prav. savjeta i zastupanje stranaka pred sudom, za
novčanu ili drugu naknadu).

Punomoćje se može dati pismeno ili usmeno u zapisnik. Ako se u toku postupka ne sastavlja
zapisnik, o usmenom punomoćju stavlja se zabeleška u spisu predmeta. Stranka koja nije
pismena ili nije u stanju da se potpiše stavlja na pismeno punomoćje otisak kažiprsta umesto
potpisa. Ako se punomoćje izdaje licu koje nije advokat, mora ga overiti nadležni organ.

Punomoćje se može dati u obliku private isprave, a ako se posumnja u njegovu istinitost, može
se narediti da se podnese overeno punomoćje. Punomoćje ne prestaje smrću stranke,
gubitkom njene procesne sposobnosti ili promenom njenog zakonskog zastupnika.

Stručni pomagač stranke

U stvarima za koje se traži stručno poznavanje pitanja u vezi s predmetom upravnog postupka
stranka može da dovede stručno lice koje će joj davati obaveštenja I savete. Ovo stručni lice
naziva se ​stručnim pomagačem. ​Stručni pomagač nije ni zakonski zastupnik , ni punomoćnik
stranke, već lice koje prati stranku pri vršenju pojedinih procesnih radnji, I koje joj pomaže
stručnim savetima I obaveštenjima. ​On ne vrši radnje umesto stranke, već deluje uz stranku.

službeno lice koje vodi postupak dužno je da dozvoli stranci savetovanje sa stručnim
pomagačem.

63. Podnesci; Pozivanje

Podnesci

Podnescima se ​smatraju zahtevi, obrasci koji se koriste za automatsku obradu podataka,

predlozi, prijave, molbe, žalbe, prigovori I druga saopštenja kojima se stranke obraćaju
organima. Podnesci se predaju neposredno ili šalju poštom pismeno, ili se usmeno saopštavaju
u zapisnik, a mogu se, ako nije drukčije propisano, izjavljivati I telegrafski odnosno telefaksom.
Podnesak se predaje organu nadležnom za prijem podneska, a može se predate svakog radnog
dana u toku radnog vremena.

Službeno lice koje primi podnesak dužno je, na usmeni zahtev podnosioca, da mu potvrdi
prijem podneska. Za tu potvrdu se ne plaća taksa.

Kad organ poštom dobije podnesak za čiji prijem nije nadležan, poslaće podnesak bez
odlaganja nadležnom organu, odnosno sudu I o tome će obavestiti stranku.

Podnesak mora biti razumljiv da bi se po njemu moglo postupati treba da sadrži:

1) označenje organa kome se upućuje,

2) predmet na koji se odnosi,

67
 3) zahtev, odnosno predlog,
4) ko je zastupnik, punomoćnik ili predstavnik, ako ga ima i
5) ime I prezime, I prebivalište odnosno boravište ( adresu) ili firmu I sedište podnosioca.

Podnosilac je dužan da svojeručno potpiše podnesak. Izuzetno, podnesak može umesto

podnosioca potpisati njegov bračni drug, jedan od njegovih roditelja, sin ili kći, ili advokat koji je
po ovlašćenju sastavio podnesak. Lice koje je potpisalo podnesak dužno je da na podnesku
potpiše svoje ime I stavi svoju adresu. Ako je podnosilac nepismen ili nije u stanju da se
potpiše, potpisaće ga pismeno lice koje će potpisati I svoje ime I navesti svoju adresu.

Ako je podnesak poslat telegrafski ili telefaksom ili je primljeno telefonsko saopštenje, pa se
sumnja da je podnesak podnelo lice čije je ime označeno na telegrafskom podnesku, odnosno
telefaksom, organ će pokrenuti postupak za utvrđivanje tih činjenica, pa ako se nedostaci ne
otklone, pa se usled toga ne može postupati po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav
podnesak. Protiv zaključka organa kojim se podnesak odbacuje, može se izjaviti posebna žalba.

Pozivanje

Organ koji vodi upravni postupak ovlašćen je da poziva lice čije je prisustvo u postupku
potrebno, a koje boravi na njegovom području.

Na usmenu raspravu može biti pozvano lice koje boravi van područja organa koji vodi postupak
ako se time postupak ubrzava ili olakšava. ​Pozivanje se vrši pismenim pozivom, ako posebnim
propisima nije predviđen drugi način.

U pismenom pozivu naznačiće se naziv organa koji je izdao poziv, ima I prezime I adresa lica
koje se poziva, mesto, dan, a kada je to moguće I čas dolaska pozvanog, predmet zbog koga se
poziva I u kom svojstvu ( kao stranka, svedok, veštak itd), I koja pomoćna sredstva I dokaze
pozvani treba da pribavi, odnosno podnese. U pozivu, mora se navesti da li je pozvano lice
dužno da dođe lično ili može poslati punomoćnika koji će ga zastupati. Pozvani će se upozoriti
na posledice ako se ne odazove pozivu ili ne izvesti da je sprečen da dođe.

Pozvano lice dužno je da se odazove pozivu. Ako se lice kome je poziv lično dostavljen ne
odazove pozivu, a izostanak ne opravda, može biti privedeno, a pored toga I kažnjeno
novčanom kaznom. Ako su usled neopravdanog izostanka pozvanog lica nastali troškovi u
postupku, može se odrediti d ate troškove snosi lice koje je izostalo.

64. Zapisnik; Razgledanje spisa I obaveštavanje o toku postupka

Zapisnik

68
O usmenoj raspravi ili drugoj važnijoj radnji u postupku, kao I o važnijim usmenim izjavama
stranaka ili treći lica u postupku​,​sastavlja se zapisnik.

U zapisnik se unosi:

1) naziv organa koji vrši radnju,

2) mesto u kome se radnja vrši,
3) dan I čas kada se radnja vrši,
4) predmet u kome se radnja vrši i
5) Imena službenih lica, prisutnih stranaka I njihovih zastupnika, punomoćnika ili
predstavnika.

Zapisnik treba da sadrži​, tačno I kratko, tok I sadržaj izvršenih radnji u postupku, kao I datih
izjava.

Zapisnik mora biti vođen uredno I u njemu se ne sme ništa brisati.

Pre zaključenja, zapisnik će se pročitati saslušanim licima I ostalim licima koja učestvuju u
postupku. Ta lica imaju pravo da I sama pregledaju zapisnik I da stave svoje primedbe. Na kraju
zapisnika navešće se da je zapisnik pročitan I da nisu stavljene nikakve primedbe ili ako jesu,
ukratko će se upisati sadržaj primedaba. Zatim će zapisnik potpisati lice koje je učestvovalo u
radnji, a na kraju će ga overiti službeno lice koje je rukovodilo radnjom, kao I zapisničar ako ga
je bilo.

Razgledanje spisa I obaveštavanje o toku postupka

Stranke imaju pravo da razgledaju spise predmeta I da o svom trošku prepišu, odnosno
fotokopiraju potrebne spise. Razgledavanje I prepisivanje, odnosno fotokopiranje spisa, vrše se
pod nadzorom​određenog službenog lica.

Ne mogu se razgledati ni prepisivati, odnosno fotokopirati:

1) Zapisnik o većanju I glasanju,

2) Službeni referati I nacrti rešenja, kao
3) Ni spisi koji se vode kao poverljivi.

Protiv odbijanja zahteva za razgledanje spisa I obaveštavanje o toku postupka, dopuštena je

posebna žalba I kad zaključak nije izdat pismeno. Žalba se može izjaviti odmah po saopštenju, a

69
najkasnije u roku od 24 časa od izvršenog saopštenja. O žalbi se mora odlučiti u roku od 48
časova od časa izjavljivanja žalbe.

65. Pojam I način dostavljanja; Posredno dostavljanje; Obavezno lično

dostavljanje
Pojam I način dostavljanja

​od dostavljanjem podrazumeva se postupak, putem koga se službeni spisi upućuju licu kome
P
su namenjeni.​Lice kome je pismeno namenjeno treba da potvrdi prijem tog pismena.

Dostavljanje pismena (poziva, rešenja, zaključaka I drugih službenih spisa) ​vrši se, tako što se
pismeno predaje lice kome je namenjeno. Dostavljanje se vrši poštom, odnosno telefaksom ili
ga vrši organ preko službenog lica.

Dostavljanje se vrši radnim danom, I to danju, dostavljanje poštom može se vršiti I u nedelju I
na dan državnog praznika. Dostavljanje se vrši, po pravilu, u stanu, u poslovnoj prostoriji ili na
radnom mestu na kome je lice zaposleno kome dostavljanje treba izvršiti, a advokatu u
njegovoj advokatskoj kancelariji.

Posredno dostavljanje

Kad se lice kome dostavljanje treba izvršiti ne zatekne u svom stanu, dostavljanje se vrši
predajom pismena nekom od odraslih članova njegovog domaćinstva. Ako se dostavljanje vrši
na radnom mestu lica kome pismeno treba dostaviti, a to lice se tu ne zatekne, dostavljanje se
može izvršiti licu koje je na istom mestu zaposleno, ako ono pristane da primi pismeno.
Dostavljanje advokatu može se izvršiti I predajoj pismena licu zaposlenom u advokatskoj
kancelariji.

Ako se dostavljanje ne može izvršiti ni na propisan način, a nije utvrđeno da je lice kome
dostavljanje treba izvršiti odsutno, dostavljač će predati pismeno nadležnom organu na čijem
se području nalazi prebivalište, odnosno boravište lica kome se dostavljanje vrši, ili u pošti u
njegovom prebivalištu, ako se dostavljanje vrši poštom.

Obavezno lično dostavljanje

Dostavljanje se mora izvršiti lično licu kome je pismeno namenjeno kad:

1) Je takvo dostavljanje određeno propisom,

2) Od dana dostavljanja počinje teći rok koji se ne može produživati ili
3) To naročito odredi organ koji je naredio dostavljanje.

70
Kad se lice kome dostavljanje treba lično izvršiti ne zatekne u stanu, poslovnoj prostoriji, na
radnom mestu ili se u advokatskoj kancelariji ne zatekne ni lice koje je u njoj zaposleno,
dostavljač će se obavestiti kad I na kom mestu ga može naći, pa će mu kod nekog od lica kome
se može izvršiti posredno dostavljanje ostaviti pismeno obaveštenje da u određeni čas bude u
svom stanu, odnosno na radnom mestu radi primanja pismena.

66. Posebni slučajevi dostavljanja

1. dostavljanje zakonskom zastupniku i punomoćniku

Dostavljanje zakonskom zastupniku ili punomoćniku, ako ih stranka ima, vrši se na način
propisan za posredno dostavljanje. Ako ima više stranaka ili zajedničkog zakomskog zastupnika,
dostavljanje se za sve njih vrši tom zakonskom zastupniku, odnosno punomoćniku.

2. dostavljanje punomoćniku za primanje pismena

Stranka može ovlastiti određeno lice kome treba vršiti sva dostvljanja za nju. Punomoćnik za
primanje pismena dužan je da svaki akt, bez odlaganja pošalje stranci. Kad se stranka ili njen
zakonski zastupnik nalazi u inostranstvu, a nema punomoćnika u Srbiji, pozvaće se prilikom
dostavljanja prvog pismena da u određenom roku postave punomoćnika za primanje pismena.

3.dostavljanje državnim organima, preduzećima i drugim pravnim licima

Dostavljanje državnim organima, preduzećima i drugim pravnim licima vrši se predajom

pismena službenom licu, odnosno licu određenom za primanje pismena, ako za pojedine
slučajeve nije drukčije propisano.

4.dostavljanje licima u inostranstvu, licima s diplomatskim imunitetom, pripadnicima Vojske

Srbije i policije, licima zaposlenim u suvozemnom, rečnom, pomorskom i vazdušnom
saobraćaju i licima lišenim slobode

Licima u inostranstvu, kao i licima u zemlji koja uživaju diplomatski imunitet, dostavljanje se
vrši preko ministarstva nadležnog za spoljne poslove, ako međunarodnim ugovorom nije
drukčije određeno. Državljanima Srbije u inostranstvu, dostavljanje izvoda iz matičnih knjiga,
uverenja, potvrda i drugih pismena izdatih na zahtev stranke može se vršiti neposredno.

Pripadnicima Vojske Srbije ili policije i licima zaposlenim u suvozemnom, rečnom, pomorskom i
vazdzšnom saobraćaju, dostavljanje se može vršiti preko nadležne komande.

Licima koja su lišena slobode, dostavljanje se vrši preko uprave ustanove u kojoj se nalaze.

5.dostavljanje javnim saopštenjem

71
Ako se radi o većem broju lica koja organu koji vodi upravni postupak nisu poznata ili koja se ne
mogu odrediti, dostavljanje će se izvršiti javnim saopštenjem na oglasnoj tabli organa koji je
pismeno izdao. Smatra se da je dostavljanje izvršeno po isteku 15 dana od dana isticanja
saopštenja na oglasnoj tabli ako organ koji je pismeno izdao ne odredi duži rok.

67. Odbijanje prijema pismena; Promena prebivališta, odnosno boravišta ili

sedišta; Dostavnica; Greške u dostavljanju
​Odbijanje prijema pismena

Ako lice kome je pismeno upućeno, odnosno odrasli član njegovog domaćinstva odbije bez
zakonskog razloga da primi pismeno, dostavljač će pismeno ostaviti u stanu ili prostoriji u kojoj
je lice odnosno zaposleno lice, ili će pismeno pribiti na vrata stana ili prostorije. Kad je
dostavljanje izvršeno na ovaj način, dostavljač će zabeležiti na dostavnici da, čas i razlog
odbijanja prijema, kao i mesto gde je pismeno ostavio i smatra se da je time dostavljanje
izvršeno.

Promena prebivališta, odnosno boravišta ili sedišta

Kad stranka ili njen zakonski zastupnik u toku postupka promene svoje prebivalište, odnosno
boravište ili sedšte, dužni su da o tome odmah obaveste organ koji vodi postupak. Ako oni to
ne učine, a dostavljač ne može saznati kuda su se odselili, organ će odrediti da se sva dalja
dostavljanja u postupku za tu stranku vrše pribijanjem pismena na oglasnoj tabli organa koji
vodi postupak. Dostavljanje se smatra izvršenim po isteku 8 dana od dana pribijanja pismena na
oglasnu tablu organa koji vodi postupak.

Dostavnica

​ ostavnica je ​potvrda o izvršenom dostavljanju. Potpisuju je primalac i dostavljač. Primalac na

D
dostavnici sam slovima naznačava dan prijema. Ako je primalac nepismen ili ne može da se
potpiše, dostavljač će na dostavnici naznačiti njegovo ime i dan predaje i staviće napomenu
zašto primalac nije stavio svoj potpis. Ako primalac odbije da potpiše dostavnicu, dostavljač će
to zabeležiti na dostavnici i ispisati slovima dan predaje pismena i smatra se da je time
dostavljanje uredno izvršeno.

Greške u dostavljanju

Ako pri dostavljanju bude učinjena greška, smatraće se da je dostavljanje izvršeno onog dana
za koji se utvrdi da je lice kome je pismeno namenjeno stvarno dobilo to pismeno. Ako je
dostavnica nestala, dostavljanje se može dokazati i drugim sredstvima.

68. Rokovi

72
Pod rokom se u upravnom postupku podrazumeva određeni razmak vremena u kome treba da
se obave pojedine radnje u postupku.

Rokovi se mogu podeliti s obzirom na:

a) Način njihovog određivanja,

b) Posledice koje nastaju usled njihovog propuštanja,
c) Mogućnost njihovog produživanja,
d) Činjenice koje se uzimaju kao merodavne za njihovo započinjanje i
e) S obzirom na način njihovog računjanja.

a) S obzirom na način određivanja rokova, razlikuju se:

1) zakonski rokovi i

2) rokovi koje određuje službeno lice koje vodi zakonski postupak.

Zakonski rokovi su ​oni rokovi čije se trajanje propisuje zakonom ili drugim propisom. Za njih je
karakteristično da se ne mogu menjati.

Kod zakonskih rokova razlikuju se dve podvrste rokova, i to:

1) Prekluzivni zakonski rokovi i

2) Instruktivni rokovi.

Prekluzivni rokovi su ​takvi rokovi zbog čijeg propuštanja stranka gubi pravo i obavljanje
određene radnje u postupku.

Instruktivni rokovi su ​rokovi kojih je dužan da se pridržava organ koji vodi postupak.

Ako rokovi nisu određeni propisom, određuje ih s obzirom na okolnosti slučaja, službeno lice
koje vodi postupak. ​Rok koji odredi službeno lice ​koje vodi postupak može se produžiti na
molbu zainteresovanog lica podnetu pre isteka roka ako postoje opravdani razlozi za
produženje.

b) S obzirom na posledice koje nastaju usled propuštanja roka, rokovi se mogu podeliti na:

1) peremptorne i

2) dilatorne.

Pod peremptornim rokovima ​podrazumevaju se rokovi čije protek bez preduzimanja potrebne
radnje od strane stranke ima za posledicu da se stranka isključuje od preduzimanja propuštene

73
procesne radnje. Zakonski rokovi, su po pravilu peremptorni, i rokovi koje određuje organ koji
vodi postupak većinom su peremptorni.

Pod dilatornim rokovima ​podrazumevaju se rokovi kod kojih nepreduzimanje određene

procesne radnje ima za posledicu određivanje novog roka od strane organa koji vodi postupak.

c) S obzirom na mogućnost produživanja rokova, rokovi se mogu podeliti na:

1) produžive i

2) neprodužive.

Za produžive rokove ​karakteristično je to da ih organ koji vodi postupak može produžiti ako
nalazi da je to potrebno u interesu pravilnog vođenja postupka.

Neprodužive rokove ​organ koji vodi postupak ne može produžavati. Zakonski rokovi se po
pravilu ne mogu produžavati, dok se rokovi koje određuje službeno lice koje vodi postupak,
načelno mogu produživati.

d) ​S obzirom na činjenice koje se uzimaju kao merodavne za započinjanje roka, rokovi se

mogu podeliti na:

1) objektivne i

2) subjektivne.

Objektivni rokovi su ​oni, kod kojih se početak roka zasniva na stvarnim činjenicama. Npr.,
pravo Poreske uprave na utvrđivanje i naplatu poreza i sporednih poreskih davanja zastareva za
5 godina od dana kada je zastarelost počela da teče.

Subjektivni rokovi su ​oni, kod kojih početak roka ne zavisi od stvarnih činjenica, već
subjektivno od pojedinih lica. Npr., zahtev za povraćaj u pređašnje stanje može se podneti u
roku od 8 dana od dana kada je stranka saznala za propuštanje.

e) A obzirom na način računanja rokova, rokovi se mogu podeliti na:

1) apsolutno određene i

2) relativno određene.

Apsolutno određeni rokovi su ​oni rokovi kod kojih je tačno određen termin kada neka radnja
mora da se obavi. Npr., obveznik poreza za imovinu dužan je da podnese poresku prijavu do 21.
Marta godine za koju se vrši utvrđivanje poreza.

74
Relativno određeni rokovi su ​rokovi koji se određuju putem jedne činjenice, od čijeg
nastupanja zavisi početak ili protek roka. Npr,. Žalba se podnosi u roku od 15 dana od dana
prijema upravnog akta.

Rokovi se računaju na dane, mesece i godine, a mogu se računati i na časove.

69. Povraćaj u pređašnje stanje

Povraćaj u pređašnje stanje je ​pravni institut kojim se stranka štiti od pravnih posledica koje bi
nastale zbog propuštanja procesnog (prekluzivnog) roka, prouzrokovanog okolnostima koje
isključuju njenu odgovornost.

Stranka je dužna da u predlogu za povraćaj u pređašnje stanje iznese okolnosti zbog kojih je
bila sprečena da u roku izvrši propuštenu radnju i da te okolnosti učini bar verovatnim.

Predlog za povraćaj u pređašnje stanje podnosi si se u roku od 8 dana od dana kad je prestao
razlog koji je prouzrokovao propuštanje, a ako je stranka tek docnije saznala za propuštanje –
od dana kad je to saznala. Posle isteka 3 meseca od dana propuštanja ne može se tražiti
povraćaj u pređašnje stanje. Ako se propusti rok za traženje povraćaja u pređašnje stanje, ne
može se tražiti povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštanja tog roka.

Predlog za povraćaj u pređašnje stanje podnosi se organu pred kojim je trebalo izvršiti
propuštenu radnju.

70. Održavanje reda

O održavanju reda pri vođenju upravnog postupka stara se službeno lice koje vodi postupak.
Lica koja prisustvuju nekoj radnji postupka ne smeju nositi oružje ili opasno oruđe. Ako ta lica
imaju kod sebe oružje ili opasno oruđe, dužna su da ga predaju službenom licu koje vodi
postupak. U protivnom, neće im se dozvoliti da prisustvuju radnjama postupka. Po izvršetku
radnji, oružje, odnosno opasno oruđe, vratiće se licima koja su ga predala službenom licu.

U cilju održavanja reda, u upravnom postupku, mogu se izreći:

1) Opomena,
2) Udaljenje zbog narušavanja reda ili nepristojnosti i
3) Novčane kazne.

Službeno lice ovlašćeno je da opominje lica koja smetaju u radu organa i da određuje šta je
potrebno da se red održi.

Lice koje, i pored opomene, ometa rad ili se nepristojno ponaša prilikom vršenja radnje
postupka, može biti udaljeno.

75
Ko u radnji postupka teže naruši red ili učini krupniju nepristojnost, može se, pored udaljenja,
kazniti novčanom kaznom za povredu procesne discipline.

71. Troškovi upravnog postupka

Troškovi organa I stranaka

Posebni izdaci u gotovom novcu organa koji vodi postupak, kao što su: putni troškovi službenih
lica, izdaci za svedoke, veštake, tumače, odnosno prevodioce, uviđaj, oglase itd, a koji su nastali
sprovođenjem postupka po nekoj upravnoj stvari, padaju, po pravilu na teret onoga koji je ceo
postupak prouzrokovao. Kad je postupak koji je pokrenut po službenoj dužnosti završen
povoljno za stranku, troškove postupka snosi organ koji je postupak pokrenuo.

Svaka stranka snosi, po pravilu, sama svoje troškove prouzrokovane postupkom, kao što su
troškovi dolaženja, danguba, izdaci za takse, za pravno zastupanje i stručno pomaganje. Kad u
postupku učestvuju dve stranke ili više stranaka sa suprotnim interesima, stranka koja je
prouzrokovala postupak, a na čiju je štetu postupak završen, dužna je da protivnoj stranci
naknadi opravdane troškove nastale u postupku.

Oslobođenje od plaćanja troškova

Organ koji vodi upravni postupak može osloboditi stranku od plaćanja troškova u celini ili
delimično, ako nađe da ih ne može podneti bez štete po svoje nužno izdržavanje, odnosno po
nužno izdržavanje svoje porodice.

Oslobođenje od plaćanja troškova odnosi se na oslobođenje od taksa i izdataka organa koji vodi
postupak, kao što su: putni troškovi službenih lica, izdaci za svedoke, veštake i tumače, uviđaj,
oglase itd.

Strani državljani oslobodiće se od plaćanja troškova kad je to predviđeno međunarodnim

ugovorom, a ako takvog ugovora nema pod uslovom uzajamnosti.

72. Faze provostepenog upravnog postupka; Pokretanje upravnog postupka;

Spajanje stvari u jedan postupak
Postoje tri faze prvostepenog upravnog postupka, a to su:

1) Pokretanje upravnog postupka (po službenoj dužnosti ili povodom zahteva stranke),
2) Ispitni postupak (koji može biti skraćeni postupak ili poseban ispitni postupak) i
3) Donošenje rešanja u upravnom postupku.

Da bi upravni postupak bio ​pokrenut, ​najpre je potrebno da postoji inicijativa od strane stranke
koja podnosi zahtev za priznavanje nekog prava ili pravnog interesa.

76
Kada je postupak pokrenut, sprovodi se ​ispitni postupak ​u toku koga se utvrđuju relevantne
činjenice i okolnosti.

Posle sprovođenja ispitnog postupka, u kome su utvrđene relevantne činjenice i okolnosti,

organ mora ​doneti rešenje u kome će se izjasniti o tome da li udovoljava zahtevu stranke ili
odbija zahtev stranke.

Pokretanje upravnog postupka

upravni postupak uvek pokreće nadležni organ.

Postupak se može pokrenuti:

1) Po službenoj dužnosti ili

2) Povodom zahteva stranke.

Nadležni organ pokrenuće postupak ​po službenoj dužnosti ​kad je to određeno zakonom ili
drugim propisom i kad utvrdi ili sazna da, s obzirom na postojeće činjenično stanje, treba
pokrenuti postupak radi zaštite javnog interesa.

U upravnim stvarima u kojima je po zakonu ili po prirodi stvari za pokretanje i vođenje postupka
potreban ​
zahtev stranke, ​organ može pokrenuti i voditi postupak samo ako postoji takav
zahtev.

Spajanje stvari u jedan postupak

Ako se prava ili obaveze stranaka zasnivaju na:

1) Istom ili sličnom činjeničnom stanju i na istom pravnom osnovu i

2) Ako je organ koji vodi postupak u pogledu svih predmeta stvarno nadležan, može se
pokrenuti i voditi jedan postupak i onda kada se radi o pravima i obavezama više
stranaka.

Organ može javnim saopštenjem pokrenuti upravni postupak prema većem broju lica koja
organu nisu poznata ili se ne mogu odrediti, a koja u postupku mogu imati položaj stranaka ako
se radi o bitno istom zahtevu prema svima njima.

73. Izmena zahteva; Odustanak od zahteva; Poravnanje

Izmena zahteva

Pošto je potupak pokrenut, stranka može, po donošenju rešenja u prvom stepenu, proširiti
stavljeni zahtev, ili umesto ranijeg zahteva staviti drugi, bez obzira na to li se prošireni ili

77
izmenjeni zahtev zasniva na istom pravnom osnovu, pod sulovom da se takav zahtev zasniva na
bitno istom činjeničnom stanju.

Odustanak od zahteva

Stranka može odustati od svog zahteva u toku celog postupka. Kad je postupak pokrenut
povodom zahteva stranke, a stranka odustane od svog zahteva, organ koji vodi postupak
doneće zaključak kojim se postupak obustavlja.

Stranka može odustati od svog zahteva izjavom koju daje organu koji vodi postupak. Dok organ
koji vodi postupak ne donese zaključak o obustavljanju postupka i ne dostavi ga stranci, stranka
može opozvati svoj odustanak od zahteva.

Stranka koja je odustala od zahteva dužna je da snosi sve troškove koji su nastali do
obustavljanja postupka, osim ako posebnim propisima nije drukčije određeno.

Poravnanje

Ako u postupku učestvuju dve stranke ili više stranaka sa suprotnim zahtevima, službeno lice
koje vodi postupak nastojaće u toku celog postupka da se stranke poravnaju, potpuno ili bar u
pojedinim spornim pitanjima.

Poravnanje uvek mora biti jasno i određeno i ne sme biti na štetu:

1) Javnog interesa,
2) Javnog morala ili
3) Pravnog interesa trećih lica.

Ako se utvdi da bi poravnanje bilo na štetu javnog interesa, javnog morala ili pravnog interesa
trećih lica, organ koji vodi postupak neće prihvatiti da se zakljući poravnanje i o tome će doneti
poseban zaključak.

Poravnanje se zapisu je zapisnik. Poravnanje je zaključeno kad stranke posle pročitanog

zapisnika o poravnanju potpišu zapisnik. Overen prepis zapisnika predaće se strankama ako ga
traže. Poravnanje ima snagu izvršnog rešenja donetog u postupku. Organ pred kojim je
zaključeno poravnanje doneće zaključak kojim će, po potrebi, postupak obustaviti u celini ili
delimično.

74. Skraćeni postupak i poseban ispitni postupak

Utvrđivanje činjenica i okolnosti koje su od značaja za rešavanje upravne stvari može se
izvrštiti:

1) U skraćenom postupku ili

78
 2) U posebnom ispitnom postupku.

Po skraćenom postupku ​organ može rešiti upravnu stvar neposredno:

1) Ako je stranka u svom zahtevu navela činjenice ili podnela dokaze na osnovu kojih se
može utvrditi stanje stvari,
2) Ako se stanje stvari može utvrditi neposrednim uvidom, odnosno na osnovu službenih
podataka kojima organ raspolaže,
3) Ako je propisom predviđeno da se upravna stvar može rešiti na osnovu činjenica i
4) Kad se radi o preduzimanju u javnom interesu hitnih mera koje se ne mogu odlagati.

Poseban ispitni postupak se ​sprovodi kad je to potrebno radi utvrđivanja odlučnih činjenica i
okolnosti koje su od značaja za razjašnjenje upravnih stvari ili radi davanja strankama
mogućnosti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese.

75. Prethodno pitanje

Prethodno (prejudiciono) pitanje je ​takvo pitanje koje čini samostalnu pravnu celinu i kao
takvo spada u nadležnost nekog drugog organa, ali bez čijeg se rešenja ne može rešiti upravna
stvar.

Ako organ koji vodi postupak naiđe na pitanje bez čijeg se rešenja ne može rešiti sama upravna
stvar, a to pitanje čini samostalnu pravnu celinu za čije je rešenje nadležan sud ili drugi organ,
on može pod uslovima predviđenim u ZUP-u sam raspraviti to pitanje ili postupak prekinuti dok
nadležni organ to pitanje ne reši. O prekidu postupka donosi se zaključak, protiv kog je
dopuštena posebna žalba, osim ako je zaključak doneo drugostepeni organ.

Organ koji vodi postupak mora prekinuti postupak kad se prethodno pitanje odnosi na:

1) Postojanje krivičnog dela,

2) Postojanje braka,
3) Utvrđivanje očinstva ili
4) Kad je to zakonom određeno.

Kad se prethodno pitanje odnosi na krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj
dužnosti, a nema mogućnosti za krivično gonjenje, organ koji vodi postupak raspraviće i to
pitanje.

76. Usmena rasprava

79
Usmena rasprava ​određuje se u cilju razjašnjenja stanja stvari. Održavanje usmene rasprave
uglavnom je potrebno onda kada se radi o složenoj upravnoj stvari u kojoj učestvuje više lica i u
kojoj treba izvesti više dokaza.

Određivanje usmene rasprave može biti:

1) Fakultativno i
2) Obavezno.

Fakultativno određivanje usmene rasprave ​postoji kad je službenom licu ostavljeno da s

obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, odredi da li će odrediti usmenu raspravu ili ne.

Obavezno određivanje usmene rasprave postoji u slučajevima određenim zakonom. ​

Prema
ZUP-u usmena rasprava mora se odrediti:

1) U upravnim stvarima u kojima učestvuju dve stranke ili više stranaka sa suprotnim
interesima ili
2) Kad treba da se izvrši uviđaj ili sasluša svedok ili veštak.

Usmena rasprava je javna. ​Međutim, službeno lice koje vodi postupak može isključiti javnost
za celu usmenu raspravu ili samo za jedan njen deo ako:

1) To zahtevaju razlozi morala ili javne bezbednosti,

2) Postoji ozbiljna i neposredna opasnost ometanja usmesne rasprave,
3) Treba da se raspravlja o odnosima u nekoj porodici ili
4) Ako treba da se raspravlja o okolnostima koje predstavljaju državnu, vojnu, službenu
tajnu.

Predlog za isključenje javnosti može staviti i zainteresovano lice. O isključenju javnosti donodi
se zaključak koji mora biti obrazložen i javno objavljen. Pri objavljivanju rešenja po
sprovedenom postupku javnost se ne može isključiti.

Organ koji vodi postupak dužan je da preduzima sve što je potrebno da se usmena rasprava
obavi bez odugovlačenja. Usmena rasprava održava se po pravilu u sedištu organa koji vodi
postupak.

Službeno lice koje vodi postupak dužno je da na početku usmene rasprave utvrdi koja su od
pozvanih lica prisutna, a u pogledu odsutnih da proveri da li su im pozivi uredno dostavljeni.

77. Pojam dokazivanja i dokaza u upravnom postupku

U upravnom postupku utvrđuju se pravno relevantne činjenice, odnosno odlučne činjenice.
Nazivaju se pravno relevantnim činjenicama, zato što na ove činjenice pravo nadovezuje

80
određene pravne posledice. Činjenice na osnovu kojih se rešava upravna stvar utvrđuju se
dokazivanjem, odnosno izvođenjem pojedinih dokaza.

Pod dokazivanjem podrazumevaju se radnje koje organ koji vodi upravni postupak preduzima
u toku postupka da bi ustanovio postojanje pravno relevantnih činjenica.

Činjenice na osnovu kojih se donosi rešenje (odlučne činjenice) utvrđuju se dokazima. ​Pod
dokazom podrazumeva se procesno sredstvo pomoću koga se organ odnosno službeno lice
koje vodi postupak uverava da li je koja od pravno relevantnih činjenica istinita ili nije.

Dokazi se po pravilu izvode ​pošto se utvrsi šta je u činjeničnom pogledu sporno ili šta treba
dokazivati. Ne treba dokazivati činjenice:

1) Koje su opšte poznate (notorne činjenice) i

2) Čije se postojanje zakonom pretpostavlja.

78. Isprave
Dokazna sredstva u upravnom postupku su:

1) Isprave,
2) Iskaz svedoka,
3) Izjava stranke,
4) Nalaz i mišljenje veštaka i
5) Uviđaj.

Pod ispravom, ​kao dokaznim sredstvom u upravnom postupku, podrazumeva se pisani

dokument koji predstavlja izvor informacija o činjenicama koje su relevantne za pravilno
rešenje upravne stvari.

Razlikuju se:

1) Javne isprave i
2) Privatne isprave.

Razlikovanje javnih od privatnih isprava je ​posledica njihove različite dokazne snage. Dokazna
snaga javne isprave zasniva se na pretpostavci njene tačnosti a dokazna snaga privatne isprave
ista je kao i kod drugih dokaznih sredstava.

Pod javnom ispravom ​podrazumeva se pisani dokument koji je u propisanom obliku izdao
državni organ u granicama svoje nadležnosti, a kojim se dokazuje ono što se u njemu utvrđuje
ili određuje, npr., presuda, rešenje, dozvola, odobrenje, uverenje itd.

81
Pod privatnom ispravom ​podrazumeva se pisani dokument koji je izdalo fizičko ili pravno lice
kad ne vrši poslove na osnovu javnog ovlašćenja. Privatnom ispravom dokazuje se samo to da
je njen izdavalac dao izjavu koja je u ispravi sadržana. U privatne isprave spadaju: menica,
testament, ugovor, poslovne knjige itd.

Posebnu vrstu isprava predstavljaju uverenja, ​odnosno druge isprave (sertifikati, potvrde itd).
Njih mogu izdavati:

1) Državni organi i
2) Organizacije u vršenju javnih ovlašćenja.

Navedeni organi i organizacije mogu izdavati uverenja o:

1) Činjenicama o kojima vode službenu evidenciju i

2) Činjenicama o kojima ne vode službenu evidenciju ako je to zakonom ili drugim
propisom određeno.

Uverenja i druge isprave o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija ​moraju se

izdavati saglasno podacima iz službene evidencije. Takva uverenja odnosno druge isprave imaju
značaj javne isprave. Uverenja i druge isprave o činjenicama o kojima se vodi službena
evidencija izdaju se stranci na usmeni zahtev, po pravilu istog dana kada je stranka zatražila
izdavanje uverenja odnosno druge isprave, a najdocnije u roku od 15 dana od dana podnošenja
zahteva. Ako organ odbije zahtev za izdavanje uverenja, dužan je da o tome donose posebno
rešenje. Ako u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne izda uverenje, niti donese i
dostavi stranci rešenje o odbijanju zahteva, stranka može izjaviti žalbu kao da je zahtev
odbijen.

Organi izadaju uverenja odnosno druge isprave o činjenicama o kojima ne vode službenu
evidenciju ako je to zakonom ili drugim propisom određeno.

79. Iskaz svedoka; Izjava stranke

Iskaz svedoka

S​vedok u upravnom postupku je ​fizičko lice koje u tom postupku službenom licu koje vodi
postupak daje iskaz o određenim činjenicama.

Da bi jedno lice dobilo svojstvo svedoka u upravnom postupku, potrebno je​, najpre, da je
određene činjenice neposredno opažalo ili o njima posredno saznalo, i da bude pozvano od
strane organa koji vodi postupak radi svedočenja (davanja iskaza).

Svedok može biti svako lice koje je bilo sposobno da opazi činjenicu o kojoj treba da svedoči i
koje je u stanju da to svoje opažanje saopšti. Lice koje u postupku učestvuje u svojstvu

82
službenog lica ne može biti svedok. Svako lice koje se kao svedok poziva dužno je da se
odazove pozivu i da svedoči, ako zakonom nije drukčije određeno. Ne može se ispitati kao
svedok lice koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja državne, vojne ili službene tajne
dok ga nadležni organ ne oslobodi te dužnosti.

Svedok može uskratiti svedočenje:

1) Ako bi odgovorom na pojedina pitanja izložio teškoj sramoti,

2) Ako bi odgovorom na pojedina pitanja povredio obavezu, odnosno pravo da čuva
poslovnu, profesionalnu, umetničku tajnu,
3) O onome što je stranka poverila svedoku kao svom punomoćniku i
4) O onome o čemu se stranka ili drugo lice ispovedi svedoku kao verskom ispovedniku.

Svedoci se saslušavaju pojedinačno, ​bez prisustva svedoka koji će se docnije saslušati.

Službeno lice koje vodi postupak može saslušanog svedoka ponovo saslušati, a svedoke čiji se
iskazi ne slažu može suočiti. Lice koje zbog bolesti ili telesne nesposobnosti ne može doći po
pozivu, ispitaće se u svom stanu odnosno u objektu u kome boravi.

Svedok će se prethodno upozoriti da je dužan da govori istinu, da ne sme ništa prećutati i da

može na svoj iskaz biti zaklet, pa će mu predočiti i posledice davanja lažnog iskaza. Od svedoka
će se uzeti lični podaci sledećim redosledom:

1) Ime i prezime,
2) Zanimanje,
3) Prebivalište odnosno boravište,
4) Mesto rođenja,
5) Godine života, i
6) Bračno stanje.

Službeno lice koje vodi postupak poučiće svedoke na koja pitanja može uskratiti svedočenje.

Ako svedok ne zna jezik na kom se vodi postupak, ispitaće se preko tumača. Ako je gluv, pitanja
će mu se postaviti pismeno, a ako je nem oizvaće se da pismeno odgovara.

Pošto posluša svedoka, službeno lice koje vodi postupak može odlučiti da svedok položi
zakletvu na svoj iskaz. Neće se zaklinjati svedok koji je maloletan ili koji ne može dovoljno da
shvati značaj zakletve. Zakletva se polaže usmeno.

Ako svedok koji je uredno pozvan ne dođe, a izostanak ne opravda, organ koji vodi postupak
može narediti da se prinudno dovede i da snosi troškove dovođenja, a može mu se izreći i
novčana kazna za povredu pravne discipline. Ako svedok dođe, pa bez opravdanog razloga

83
odbije da svedoči aiko je upozoren na posledice odbijanja, može se kazniti za povredu procesne
discipline, a ako posle toga odbije da svedoči, može se ponovo kazniti.

Izjava stranke

Usmeno data izjava stranke može poslužiti kao dokazno sredstvo ako za utvrđivanje određene
činjenice ne postoji neposredan dokaz. Pre preuzimanja izjave stranke, službeno lice koje
postupak dužno je da upozori stranku na krivičnu i materijalnu odgovornost za davanje lažne
izjave.

80. Nalaz i mišljenje veštaka; Tumač

Nalaz i mišljenje v​eštaka

Kad je za utvrđivanje ili ocenu neke činjenice važne za rešavanje u upravnoj stvari potrebno
stručno znanje kojim ne raspolaže službeno lice koje vodi postupak, izvešće se dokaz
veštačenjem.

Radi izvođenja dokaza veštačenjem, službeno lice koje vodi postupak određuje, po službenoj
dužnosti ili na predlog stranke, jednog veštaka, a kad oceni da je veštačenje složeno, može
odrediti dva ili više veštaka. Za veštake će se odrediti stručna lica. Za veštaka se ne može
odrediti lice koje ne može biti svedok.

Svako ko ima potrebnu stručnu spremu mora se primiti dužnosti veštaka, osim ako ga službeno
lice koje vodi postupak od toga oslobodi iz opravdanih razloga.

Pre početka veštačenja, veštaka treba upozoriti da je dužan da predmet veštačenja brižljivo
ratmotri i u svom nalazu tačno da tačno navede šta je zapazio i našao, kao i da svoje
obrazloženo mišljenje iznese nepristrasno i u skladu s pravilima nauke i veštine. Službeno lice
koje vodi postupak pokazaće veštaku predmet koji veštak treba da razmotri. Kad veštak izloži
svoj nalaz i mišljenje, službeno lice koje vodi postupak, kao i stranke, mogu mu postavljati
pitanja i tražiti objašnjenja u pogledu datog nalaza i mišljenja. Veštak ne polaže zakletvu.

Ako veštak koji je uredno pozvan ne dođe a izostanak ne opravnda, ili dođe ali odbije da
veštači, može se novčano kazniti za povredu procesne discipline. Ako veštak naknadno
opravda svoj izostanak, ili naknadno opravda što svoj pismeni nalaz i mišljenje nije podneo na
vreme, službeno lice koje vodi postupak poništiće zaključak o novčanoj kazni.

Tumač

T​umač je ​lice koje je stručnjak za jezik, što znači da je on neka vrsta veštaka, zbog čega se na
njega shodno primenjuju pravila koja se odnose na veštake. Za tumača se uzima lice koje dobro
poznaje jezik lica koje učestvuje u upravnom postupku, kao i jezik na kojem se postupak vodi.

84
Tumač pomaže licu koje ne zna jezik na kome se vodi postupak da prati tok postupka i da u
njemu učestvuje. Tumač se može angažovati i kada u postupku učestvuju gluva ili nema lica.

81. Uviđaj; Obezbeđenje dokaza u upravnom postupku

Uviđaj

Pod uviđajem, podrazumeva se takvo dokazno sredstvo pomoću koga se službeno lice koje
vodi upravni postupak lično i neposredno uverava o istinitosti, odnosno neistinitosti neke
pravno relevantne činjenice.

Uviđaj ​predstavlja čulno opažanje službenog lica koje vodi postupak, koje ono vrši u cilju da se
uveri o istinitosti neke činjenice koja je od značaja za donošenje upravnog akta.

Stranke imaju pravo da prisustvuju uviđaju. Službeno lice koje vodi postupak određuje koja će
lica pored stranaka prisustvovati uviđaju.

Šteta naneta prilikom vršenja uviđaja spada u troškove postupka i naknadiće se vlasniku ili
držaocu. Zaključak o tome donosi organ koji vodi postupak.

Obezbeđenje dokaza u upravnom postupku

Obezbeđenje dokaza vrši se po službenoj dužnosti ili po predlogu stranke, odnosno lica koje
ima pravni interes. Tako npr., ako neko lice koje treba da bude saslušano kao svedok namerava
da na duži vremenski period otputuje u inostranstvo, lice koje će biti stranka u upravnom
postupku, može predložiti da se taj svedok sasluša pre nego što otputuje, bez obzira na to što
postupak još nije pokrenut.

Za obezbeđenje dokaza u toku postupka nadležan je organ koji vodi postupak. Za obezbeđenje
dokaza pre pokretanja postupka nadležan je organ na čijem se području nalaze stvari koje
treba razgledati, odnosno na čijem području borave lica koja treba saslušati.

O obezbeđenju se donosi poseban zaključak. Protiv zaključka kojim se odbija predlog za

obezbeđenje dokaza dopuštena je posebna žalba koja ne prekida tok postupka.

82. Pojam rešenja i organ koji donosi rešenje u upravnom postupku

Rešenje predstavlja ​upravni akt kojim se odlučuje o predmetu postupka. Organ koji vodi
postupak, pristupa donošenju rešenja tek kada potpuno ispita stvar i kad utvrdi sve potrebne
činjenice.

85
Donošenje rešenja predstavlja najvažniju fazu upravnog postupka. Organ koji vodi postupak
donošenjem rešenja nastoji da, u okviru važećih propisa, udovolji kako opštim (javnim)
interesima tako i interesima stranaka koje su učestvovale u postupku.

Rešenje predstavlja rezultat zajedničkog rada organa koji vodi postupak i svih drugih lica koja su
učestvovala u upravnom postupku.

Kad o upravnoj stvari rešava ​kolegijalni organ, ​on može rešavati kad je prisutno više od
polovine njegovih članova, a rešenje donosi većinom glasova prisutnih članova, ako zakonom ili
drugim propisima nije predviđena kvalifikovana većina.

Kad je zakonom ili drugim propisima određeno da o jednoj stvari rešavaju ​dva ili više organa,
svaki od njih dužan je da reši o toj stvari. Ti organi sporazumeće se koji će od njih izdati
rešenje, a u rešenju mora biti naveden akt drugog organa.

Kad je u zakonu ili drugom prepisu određenom da rešenje donosi jedan organ ​uz prethodnu
saglasnost drugog organa, ​rešenje se donosi pošto je drugi organ dao saglasnost.

Ako službeno lice koje je vodilo postupka nije ovlašćeno da donese rešenje, dužno je da
podnese ​nacrt rešenja ​organu koji donosi rešenje.

83. Oblik i sastavni delovi rešenja

Rešenje se donosi ​pismeno. Izuzetno, u slučajevima predviđenim zakonom, rešenje se može
doneti i usmeno.

Pismeno rešenje sadrži:

1) Uvod,
2) Dispozitiv (izreku),
3) Obrazloženje,
4) Uputstvo o pravnom sredstvu,
5) Naziv organa s brojem i datumom rešenja,
6) Potpis službenog lica i
7) Pečat organa.

Ako se rešenje obrađuje monografski, umesto potpisa i pečata može da sadrži faksimil.

Kad se rešenje objavi usmeno, mora se izdati u pismenom obliku, osim ako zakonom ili drugim
propisom nije drukčije određeno.

Pismeno izrađeno rešenje mora potpuno da odgovara rešenju koje je usmeno objavljeno.
Rešenje se mora dostaviti stranci u originalu ili overenom prepisu.

86
Uvod rešenja sadrži:

1) Naziv organa koji donosi rešenje,

2) Propis o nadležnosti tog organa,
3) Ime stranke i njenog zakonskog zastupnika ili punomoćnika, ako ga ima i
4) Kratko označenje predmeta postupka.

Dispozitivom se ​rešava o predmetu postupka u celini i o svim zahtevima stranaka o kojima u

toku postupka nije posebno rešeno. Dispozitiv mora biti kratak i određen, a ako je potrebno
može se podeliti na više tačaka.

U jednostavnim upravnim stvarima u kojima učestvuje jedna stranka, kao i u jednostavnim

upravnim stvarima u kojima u postupku učestvuju dve stranke ili više stranaka, ali nijedna ne
prigovara postavljenom zahtevu, a zahtev se uvažava, ​obrazloženje ​rešenja može sadržavati
samo kratko izlaganje zahteva stranke i pozivanje na pravne propise na osnovu kojih je upravna
stvar rešena.

Uputstvom o pravnom sredstvu ​stranka se obaveštava da li protiv rešenja može izjaviti žalbu
ili pokrenuti upravni spor ili drugi postupak pred sudom. Kad se protiv rešenja može izjaviti
žalba, u uputstvu se navodi kome se izjavljuje, u kom roku, u koliko primeraka i s kolikom
taksom se predaje, kao i da se može izjaviti u zapisnik.

Rešenje ​potpisuje ​službeno lice koje ga donosi. Rešenje koje je doneo kolegijalni organ
potpisuje predsedavajući, ako zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno. Kad je
kolegijalni organo doneo potpuno rešenje, strankama se izdaje overen prepis rešenja, a kad je
upravnu stvar rešio zaključkom, rešenje se izrađuje u skladu s tim zaključkom. Overen prepis
tog rešenja dostavlja se strankama.

84. Zajedničko rešenje, generalno rešenje, rešenje u vidu zabeleške na spisu i

usmeno rešenje; Delimično, dopunsko i privremeno rešenje
Zajedničko rešenje, generalno rešenje, rešenje u vidu zabeleške na spisu i usmeno rešenje

Zajedničko rešenje ​se donosi kad se radi o upravnoj stvari koja se tiče većeg broja određenih
lica, a okolnosti omogućavaju da se za sva ta lica donese jedno rešenje.

Generalno rešenje ​donosi se onda kada se radi o upravnoj stvari koja se tiče većeg broja lica
koja organu nisu individualno poznata, a okolnosti omogućavaju da se za sva ta lica donese
jedno rešenje.

87
Rešenje u vidu zabeleške na spisu ​donosi se u upravnim stvarima manjeg značaja u kojima se
udovoljava zahtevu stranke, a ne dira se u javni interes niti interes trećih lica, ako su razlozi za
takvo rešenje očigledni i ako nije drukčije propisano.

Usmeno rešenje ​se donosi onda kada se radi o preduzimanju izuzetno hitnih mera radi
obezbeđenja javnog mira i bezbednosti ili radi otklanjanja neposredne opasnosti za život i
zdravlje ljudi ili imovinu. Po zahtevu stranke, organ koji je doneo usmeno rešenje dužan je da
ga izda stranci u pismenom obliku najdocnije u roku od 8 dana od dana podnošenja zahteva.

Delimično, dopunsko i privremeno rešenje

Delimično rešenje ​donosi se kad se u jednoj upravnoj stvari rešava o više pitanja, a samo su
neka od njih sazrela za rešavanje, i kad se pokaže kao celishodno da se o tim pitanjima odluči
posebnim rešenjem.

Dopunsko rešenje ​donosi se kad organ nije rešenjem odlučio o svim pitanjima koja su bila
predmet postupka. Organ tada može, po predlogu stranke ili po službenoj dužnosti, da donese
posebno rešenje o pitanjima koja već donetim rešenjem nisu obuhvaćenja.

Privremeno rešenje ​donosi se kad je prema okolnostima slučaja neophodno pre završetka
postupka doneti rešenje kojim se privremeno uređuju sporna pitanja ili odnosi. Takvo se
rešenje donosi na osnovu podataka koji postoje u času njegovog donošenja.

85. Rok za izdavanje rešenja; Ispravljanje grešaka u rešenju; Zaključak

Rok za izdavanje rešenja

Kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u
interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak,
organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog
meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj
dužnosti, ako zakonom nije određen kraći rok.

U ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po

službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga
stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako zakonom nije određen kraći rok.

Ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u
propisanog roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njeh zahtev odbijen. Ako žalba nije
dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor.

Ispravljanje grešaka u rešenju

88
 Organ koji je doneo rešenje, odnosno službeno lice koje je potpisalo ili izdalo rešenje, može u
svako vreme ispraviti greške u imenima ili brojevima, pisanju ili računanju, kao i druge
očigledne netačnosti u rešenju ili njegovim overenim prepisima. Tako npr., u rešenju je
navedeno da je stranka Mirjana Petrović, a u stvari, stranka je Miljana Petković.

O ispravci se donosi poseban zaključak. Belešku potpisuje službeno lice koje je potpisalo
zaključak o ispravci. Protiv zaključka kojim se već doneto rešenje ispravlja ili kojim se odbija
predlog za ispravljanje, dopuštena je posebna žalba.

Zaključak

Zaključkom se odlučuje o pitanjima koja se tiču postupka, kao i o pitanjima koja se kao
sporedna pojave u vezi sa sprovođenjem postupka, a o kojima se ne odlučuje rešenjem.

Zaključak donosi službeno lice koje vrši onu radnju postupka pri kojoj se pojavilo pitanje koje je
predmet zaključka, ako zakonom nije drukčije određeno.

Zaključak se saopštava zainteresovanim licima usmeno, a u pismenom obliku se izdaje na

zahtev lica koje može protiv zaključka izjaviti posebnu žalbu, ili kad se može odmah tražiti
izvršenje zaključka.

Protiv zaključka se može izjaviti posebna žalba samo kad je to zakonom izričito predviđeno.

86. Pravo na žalbu; Nadležnost za rešavanje po žalbi

Pravo na žalbu

Rešenje koje je doneto u prvostepenom upravnom postupku, bilo po zahtevu stranke ili u
postupku vođenom po službenoj dužnosti organa, može sadržavati povrede zakona, zbog čega
stranke i druga ovlašćenja lica mogu da budu nezadovoljni tim rešenjem, u kom slučaju imaju
pravo da žalbom osporavaju takvo rešenje. Postupak po žalbi vodi drugostepeni organ.

Pod žalbom podrazumeva se pravno sredstvo (pravni lek) kojim stranka ili drugo ovlašćeno lice
osporava zakonitost ili pravilnost (celishodnost) prvostepenog rešenja donetog u upravnom
postupku.

Stranka ili drugo ovlašćeno lice putem žalbe teži da se prvostepeno rešenje ponovo ispita i
ispravi od strane drugostepenog organa. Žalbom se traži da se prvostepeno rešenje poništi ili
izmeni kao nezakonito ili nepravilno (necelishodno).

Protiv rešenja donetog u prvom stepenu stranka ima pravo na žalbu. Javni tužilac, javni
pravobranilac i drugi državni organi, kad su zakonom ovlašćeni, mogu izjaviti žalbu protiv
rešenja kojim je povređen zakon u korist fizičkog ili pravnog lica, a na štetu javnog interesa.

89
Protiv prvostepenog rešenja ministarstva ili posebne organizacije, odnosno drugog državnog
organa, može se izjaviti žalba samo kad je to zakonom predviđeno. Protiv rešenja Vlade ne
može se izjaviti žalba.

Nadležnost organa za rešavanje po žalbi

Za rešavanje u drugom stepenu nadležan je organ određen zakonom. O žalbi na prvostepeno

rešenje ministarstva i posebne organizacije rešava Vlada. Za rešavanje u drugom stepenu ne
može se utvrđivati nadležnost u okviru organa koji je u upravnoj stvari rešavao u prvom
stepenu.

O žalbi na prvostepeno rešenje područne jedinice organa državne uprave rešava ministar,
odnosno direktor organa u sastavu u upravnim stvarima iz delokruga organa u sastavu, odnosno
direktor posebne organizacije.

O žalbi na prvostepenorešenje organa u sastavu reševa ministar.

87. Rok za žalbu, sadržaj i predavanje žalbe; Dejstvo žalbe

Rok za žalbu, sadržaj i predavanje žalbe

Žalba se podnosi u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja, ako zakonom nije drukčije
određeno.

Da bi žalba mogla da se uzme u razmatranje, potrebno je da sadrži određene podatke. U žalbi

se mora navesti rešenje koje se pobija i označiti naziv organa koji ga je doneo, kao i broj i
datum rešenja.

U žalbi se mogu iznositi nove činjenice i novi dokazi, ali žalilac je dužan da obrazloži zbog cega
ih nije izneo u prvostepenom postupku. Ako su u žalbi iznete nove činjenice i novi dokazi, a u
postupku učestvuju dve stranke ili više stranaka sa suprotnim interesima, žalbi se prilaže još
onoliko primeraka žalbe koliko ima takvih stranaka.

U tom slučaju, organ dostavlja svakoj stranci primerak prepisa žalbe i ostavlja joj rok da se o
novim činjenicama i dokazima izjasni. Taj rok ne može biti kraći od 8 dana ni duži od 15 dana
od dana dostavljanja.

Žalba se neposredno predaje ili šalje poštom organu koji je doneo prvostepeno rešenje. Ako je
žalba predata ili poslata neposredno drugostepenom organu, on je odmah šalje prvostepenom
organu.

Dejstvo žalbe

90
​Izjavljena žalba ima:

1) Odložno (suspenzivno) i
2) Devolutivno dejstvo.

Odložno dejstvo žalbe ​ogleda se u tome što ona sprečava izvršenje prvostepenog rešenja.
Rešenje se ne može izvršiti u toku roka za žalbu, a kad je žalba propisno izjavljena, rešenje se
ne može izvršiti sve dok se rešenje koje je doneto po žalbi ne dostavi stranci.

Izuzetno, rešenje se može izvršiti u žalbenom roku, kao i pošto je žalba izjavljena u slučaju.

1) Ako je to zakonom predviđeno,

2) Ako se radi o preduzimanju hitnih mera ili
3) Ako bi usled odlaganja izvršenja bila naneta nekoj stranci šteta koja se ne bi mogla
popraviti.

Devolutivno dejstvo ​žalbe sastoji se u tome sto po žalbi odlučuje neko drugi, po pravilu, viši
organ, a ne prvostepeni organ. Postoje slučajevi kada je prvostepeni organ ovlašćen da sam
reši žalbu koju mu je žalilac podneo. To su slučajevi kada je prvostepeni organ ovlašćen da:

1) Zaključkom odbaci nedopuštenu, neblagovremenu ili od neovlašćenog lica izjavljenu

žalbu,
2) Novim rešenjem zameni rešenje koje se žalbom pobija, ako nađe da je žalba osnovana i
da može stvar rešiti drukčije,
3) Novim rešenjem, prema rezultatu dopunjenog postupka i
4) Novim rešenjem, nakon naknadno sprovedenog posebnog ispitnog postupka.

88. Rad prvostepenog organa po žalbi

Kad prvostepeni organ primi žalbu protiv svog rešenja, on je dužan da ispita da li je žalba:

1) Dopuštena,
2) Blagovremena i
3) Izjavljena od ovlašćenog lica.

Nedopuštenu, neblagovremenu ili od neovlašćenog lica izjavljenu žalbu ​, prvostepeni organ

odbacuje zaključkom. Protiv ovog zakljčka stranka ima pravo na posebnu žalbu.

Ako organ koji je doneo prvostepeno rešenje nađe da je žalba osnovana, a nije potrebno
sprovoditi nov posebni ispitni postupak, može stvar rešiti drukčije i novim rešenjem zameniti
rešenje koje se žalbom pobija. Protiv novog rešenja stranka ima pravo žalbe.

91
Ako organ koji je doneo prvostepeno rešenje nađe povodom žalbe da je sprovedeni postupak
bio nepotpun, a da je to moglo biti od uticaja na rešavanje upravne stvari, on može postupak
dopuniti saglasno odredbama ZUP-a.

Kad je rešenje doneto bez prethodno sprovedenog posebnog ispitnog postupka koji je bio
obavezan, ili kad je doneto u skraćenom postupku, ali stranci nije bila data mogućnost da se
izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja, a stranka u žalba
traži da se posebni ispitni postupak sprovede, prvostepeni organ je dužan da sprovede taj
postupka. Po sprovođenju postupka, prvostepeni organ može uvažiti zahtev iz žalbe i doneti
novo rešenje.

Kad organ koji je doneo prvostepeno rešenje nađe da je podneta žalba dopuštena,
blagovremena i izjavljena od ovlašćenog lica, a nije novim rešenjem zamenio rešenje koje se
žalbom pobija, dužan je, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 15 dana od dana prijema žalbe,
dostaviti žalbu organu nadležnom za rešavanje po žalbi.

89. Rešavanje drugodtepenog organa po žalbi

U okviru postupka po žalbi kod drugostepenog organa, mogu se razlikovati dve faze
postupka:

1) Prethodni postupak i
2) Redovni postupka.

U prethodnom postupku, ​drugostepeni organ ovlašćen je da ispituje da li je žalba:

1) Dopuštena,
2) Blagovremena i
3) Izjavljena od ovlašćenog lica.

Ako je žalba nedopuštena, neblagovremena ili izjavljena od neovlašćenog lica, a prvostepeni

organ je propustio da je zbog toga odbaci, odbaciće je organ koji je nadležan za rešavanje po
žalbi. Ako žalbu ne odbaci, drugostepeni organ uzima predmet u rešavanje, kada počinje
redovni postupak.

U redovnom postupku, ​drugostepeni organ ovlašćen je da donosi rešenje kojim će:

1) Odbiti žalbu,
2) Poništiti rešenje u celini ili delimično ili
3) Izmeniti rešenje u celosti ili delimično.

92
1)Drugostepeni organ ​odbiće žalbu ​kad utvrdi da je postupka koji je rešenju prethodio pravilno
sproveden i da je rešenje pravilno i na zakonu zasnovano, a žalba neosnovana. Drugostepeni
organ odbiće žalbu i kad nađe da je u prvostepenom postupku bilo nedostataka.

2)Ako drugostepeni organ utvrdi da je u prvostepenom postupku učinjena nepravilnost koja

čini rešenje ništavim, oglasiće takvo rešenje ništavim.

Ako drugostepeni organ utvrdi da je prvostepeno rešenje doneo nenadležni organ, poništiće to
rešenje po službenoj dužnosti i dostaviti predmet nadležnom organu na rešavanje.

3)Ako drugostepeni organ utvrdi da je rešenje pravilno u pogledu utvrđenih činjenica i u

pogledu primene zakona, ali da se cilj zbog koga je doneto može postići i drugim sredstvima
povoljnijim za stranku, izmeniće prvostepeno rešenje u tom smislu.

90. Žalba kad prvostepeno rešenje nije doneto; Rok za donošenje rešenja po
žalbi i dostavljanje drugostepenog rešenja
Žalba kad prvostepeno rešenje nije doneto

ZUP predviđa pravo za stranku da podnese žalbu neposredno drugostepenom organu u slučaju
kad nadležni organ, pritiv čijeg je rešenja dopuštena žalba, ne donese rešenje u propisanom
roku (tzv ćutanje uprave). U tom slučaju, smatra se da je prvostepeni organ odbio zahtev
stranke.

Kad drugostepeni organ primi takvu žalbu, on je najpre dužan da traži da mu prvostepeni organ
saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneto u roku.

Ako nađe da rešenje nije doneto u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće
prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca.

Ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneto u roku nisu opravdani, drugostepeni organ tražiće da
mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta.

Ako drugostepeni organ može da reši upravnu stvar prema spisu predmeta, doneće svoje
rešenje, a ako ne može sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar.

Rok za donošenje rešenja po žalbi i dostavljanje drugostepenog rešenja

Rešenje po žalbi mora se doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od 2 meseca od
dana predaje žalbe, ako zakonom nije određen kraći rok.

Ako stranka odustane od žalbe, postupak po žalbi obustavlja se zaključkom, protv koga nije
dopuštena žalba. Protiv ovog zaključka može se neposredno pokrenuti upravni spor.

93
Organ koji je doneo drugostepeno rešenje šalje, po pravilu svoje rešenje, sa spisima predmeta,
prvostepenom organu, koji je dužan da ga dostavi strankama u roku od 8 dana od dana prijema
spisa.

91. Pojam i razlozi ponavljanja upravnog postupka; Pokretanje ponavljanja

upravnog postupka
Pojam i razlozi ponavljanja upravnog postupka

Ponavljanje upravnog postupka je ​pravno sredstvo koje se, pod određenim uslovima, može
upotrebiti protiv rešenja donetog u upravnom postupku, protiv koga se ne može izjaviti žalba.
Ponavljanje postupka može se vršiti samo ako je postupak dovršen rešenjem konačnim u
upravnom postupku.

Upravni postupak okončan rešenjem protiv koga nema redovnog pravnog sredstva, ponoviće
se:

1) Ako se sazna za nove činjenice,

2) Ako je rešenje doneto na osnovu lažne isprave ili lažnog iskaza svedoka ili veštaka,
3) Ako se rešenje zasniva na presudi donetoj u krivičnom postupku,
4) Ako je rešenje povoljno za stranku doneto na osnovu neistinitih navoda stranke kojima
je organ koji je vodio postupak bio doveden u zabludu,
5) Ako licu koje je trebalo da učestvuje u svojstvu stranke nije bila data mogućnost da
učestvuje u postupku itd.

Pokretanje ponavljanja upravnog postupka

Ponavljanje upravnog postupka predlogom može tražiti stranka, a organ koji je doneo rešenje
kojim je postupak završen može pokrenuti ponavljanje postupka po službenoj dužnosti.

Stranka može tražiti ponavjanje postupka samo ako bez svoje krivice nije bila u stanju da u
ranijem postupku iznese okolnosti zbog kojih traži ponavljanje.

Ako je rešenje po kome se traži ponavljanje postupka bilo predmet upravnog spora,
ponavljanje se može dozvoliti samo zbog činjenica koje je organ utvrdio u ranijem postupku, a
ne i zbog onih koje je utvrdio sud u svom postupku.

Stranka može tražiti ponavljanje upravnog postupka u (subjektivnom) roku od jednog meseca, i
to:

1) U slučaju kada se sazna za nove činjenice,

2) U slučaju kada je rešenje doneto na osnovu lažne isprave ili lažnog iskaza svedoka ili
veštaka,

94
 3) U slučaju kada se rešenje organa koji je vodio postupak zasniva na nekom prethodnom
pitanju, a nadležni organ je to pitanje docnije rešio bitno drukčije,
4) U slučaju kada je rešenje povoljno za stranku doneto na osnovu neistinitih navoda
stranke kojima je organ koji je vodio postupak bio doveden u zabludu,
5) U slučaju kada licu koje je trebalo da učestvuje u svojstvu stranke nije bila data
mogućnost da učestvuje u postupku...

Ponavljanje se izuzetno može tražiti, odnosno pokrenuti i posle roka od 5 godina samo onda
kada:

1) Je rešenje doneto na osnovu lažne isprave, ili lažnog iskaza svedoka ili veštaka,
2) Se rešenje zasniva na presudi donetoj u krivičnom postupku i
3) Kada se rešenje organa koji je vodio postupak zasniva na nekom prethodnom pitanju, a
nadležni organ je to pitanje docnije rešio bitno drukčije.

92. Rešenje o ponavljanju upravnog postupka

O predlogu za ponavljanje postupka rešava organ koji je doneo konačno rešenje.

Kad organ koji je nadležan za rešavanje o predlogu za ponavljanje postupka primi predlog,
dužan je da ispita:

1) Da li je predlog blagovremen,
2) Dali ga je podnelo ovlašćeno lice i
3) Da li je okolnost na kojoj se predlog zasniva učinjena verovatnom.

Ako ovi uslovi nisu ispunjeni, organ svojim zaključkom odbacuje predlog za ponavljanje
postupka. Ako su uslovi ispunjeni, organ ispituje da li su okolnosti, odnosno dokazi koji se iznose
kao razlog za ponavljanje postupka takvi da bi mogli dovesti do drukčijeg rešenja, pa ako utvrdi
da nisu, odbija predlog rešenjem.

Ako organ ne odbaci, niti odbije predlog za ponavljanje postupka, donosi zaključak da se
ponavljanje postupka dozvoli i određuje u kome će se obimu postupak ponoviti.

Protiv zaključka, odnosno rešenja donetog po predlogu za ponavljanje postupka, ili o odbijanju
predloga za ponavljanje postupka, kao i protiv rešenja donetog u ponovljenom postupku, može
se izjaviti žalba samo kad je taj zaključak ili rešenje doneo prvostepeni organ. Ako je zaključak
ili rešenje doneo drugpstepeni organ, može se neposredno pokrenuti upravni spor.

93. Menjanje i poništavanje rešenja u vezi s upravnim sporom

95
Organ protiv čijeg je rešenja blagovremeno pokrenut upravni spor može do završetka spora,
ako uvažava sve zahteve tužbe, poništiti ili izmeniti svoje rešenje.

Da bi organ mogao izmeniti ili poništiti svoje rešenje, potrebno je da budu ispunjeni sledeći
uslovi:

1) Da je protiv rešenja pokrenut upravni spor tužbom podnetom u zakonskom roku od 30

dana i da upravno-sudski postupak nije još okončan,
2) Da se izmenom ili poništavanjem rešenja ne vređa: pravo stranke u upravnom postupku
ili pravo nekog trećeg lica, da se izmena ili poništavanje rešenja vrši u smislu tužbenog
zahteva, i da se rešenje ništi ili menja iz onih razloga iz kojih bi sud mogao poništiti
takvo rešenje.

Kada organ izmeni ili poništi rešenje protiv koga je pokrenut upravni spor, dužan je da pored
tužioca jednovremeno izvesti i sud pred kojim je spor pokrenut. Sud je tada dužan da pozove
tužioca da u roku od 15 dana izjavi sudu da li je naknadno donetim rešenjem zadovoljan, ili ako
ne da nikakvu izjavu u roku od 15 dana, sud donosi rešenje o obustavljanju postupka. Ako pak
tužilac izjavi da novim rešenjem nije zadovoljan, sud će nastaviti postupak.

94. Poništavanje I ukidanje rešenja po osnovu službenog nadzora

U vezi sa ukidanjem I poništavanjem rešenja po pravu nadzora, razlikuje se:

1) Poništavanje konačnog rešenja po pravu nadzora i

2) ukidanje konačnog rešenja po pravu nadzora.

Konačno rešenje nadležni organ poništiće ​po osnovu službenog nadzora:

1) ako ga je doneo stvarno nenadležni organ,

2) ako je u istoj upravnoj stvari ranije doneto pravosnažno rešenje kojim je ta upravna
stvar drukčije rešena,
3) ako ga je doneo jedan organ bez saglasnosti, potvrde, odobrenja ili mišljenja drugog
organa,
4) ako ga je doneo mesno nenadležni organ i
5) ako je rešenje doneto kao posledica prinude, iznude, ucene, pritiska ili druge
nedozvoljene radnje.

Nadležni organ donosi rešenje o poništenju rešenja po službenoj dižnosti, po zahtevu stranke
ili javnog tužioca.

96
Konačno rešenje može se ukinuti po osnovu službenog nadzora ako je njime očigledno
povređen materijalni zakon. Nadležni organ donosi rešenje o ukidanju rešenja po službenoj
dužnosti ili po zahtevu javnog tužioca.

Rešenje o ukidanju rešenja može se doneti u roku od jedne godine od dana kada je rešenje
postalo konačno.

Rešenje može poništiti ili ukinuti po osnovu službenog nadzora drugostepeni organ. Ako nema
drugostepenog organa, rešenje može poništiti ili ukinuti organ koji je ovlašćen da vrši nadzor
nad radom organa koji je doneo rešenje.

Protiv rešenja o ukidanju ili poništavanju rešenja po pravu nadzora nije dopuštena žalba, već
se protiv njega može neposredno pokrenuti upravni spor.

95. Ukidanje i menjanje pravosnažnog rešenja uz pristanak ili po zahtevu

stranke; Vanredno ukidanje rešenja
Ukidanje i menjanje pravosnažnog rešenja uz pristanak ili po zahtevu stranke

Ako je pravosnažnim rešenjem stranka stekla neko pravo, a organ koji je doneo to rešenje
smatra da je u tom rešenju nepravilno primenjen materijalni zakon, može rešenje ukinuti ili
izmeniti radi njegovog usklađivanja sa zakonom samo:

1) ako je stranka koja je, na osnovu tog rešenja stekla pravo pristane na to i
2) ako se time ne vređa pravo trećeg lica.

Žalba protiv tog rešenja dopuštena je samo ako je to rešenje doneo prvostepeni organ. Ako je
rešenje doneo drugostepeni organ, odnosno ako je rešenje prvostepenog organa konačno,
protiv tog rešenja može se pokrenuti upravni spor.

Vanredno ukidanje rešenja

Izvršno rešenje može se ukinuti ako je to potrebno:

1) radi otklanjanja teške i neposredne opasnosti za zavit i zdravlje ljudi, javnu bezbednost,
javni mir i javni poredak ili javni moral ili
2) radi otklanjanja poremećaja u privredi.

Ako je rešenje doneo prvostepeni organ, to rešenje može ukinuti taj organ, a može ga ukinuti i
drugostepeni organ. Ako drugostepenog organa nema, rešenje može ukinuti organ koji
ovlašćen da vrši nadzor nad radom organa koji je doneo rešenje.

97
Protiv rešenja kojim se ranije rešenje ukida, dopuštena je žalba samo onda kada je to rešenje
doneo prvostepeni organ. Kada je to rešenje doneo drugostepeni organ ili organ koji vrši
nadzor, protiv takvog rešenja može se neposredno pokrenuti upravni spor.

96. Oglašavanje rešenja ništavim; Pravne posledice poništavanja i ukidanja

rešenja; Dužnost obaveštavanja nadležnog organa u slučaju postojanja razloga
za ponavljanje postupka, odnosno za poništavanje, ukidanje ili menjanje
rešenja
Oglašavanje rešenja ništavim

Ništavim se oglašava rešenje:

1) koje je u upravnom postupku doneto u stvari iz sudske nadležnosti,

2) koje bi svojim izvršenjem moglo prouzrokovati neko delo kažnjivo po krivičnom zakonu,
3) čije izvršenje nije moguće,
4) koje je doneo organ bez prethodnog zahteva stranke i
5) koje sadrži nepravilnost koja je po nekoj izričitoj zakonskoj odredbi predviđena kao
razlog ništavosti.

Pravne posledice poništavanja i ukidanja rešenja

Poništavanjem rešenja i oglašavanjem rešenja ništavim poništavaju se i pravne posledice koje

je to rešenje proizvelo.

Ukidanjem rešenja ​ne poništavaju se pravne posledice koje je rešenje već proizvelo, ali se
onemogućava dalje proizvođenje pravnih posledica ukinutog rešenja.

Dužnost obaveštavanja nadležnog organa u slučaju postojanja razloga za ponavljanje

postupka, odnosno za poništavanje, ukidanje ili menjanje rešenja

Organ koji sazna za rešenje kojim je povređen zakon, a povreda može biti razlog za ponavljanje
postupka, odnosno za poništavanje, ukidanje ili menjanje rešenja, dužan je da o tome bez
odlaganja obavesti organ nadležan za pokretanje postupka i donošenje rešenja, odnosno
javnog tužioca.

97. Pojam izvršnog upravnog postupka

98
Izvršenje predstavlja ​takvu procesnu delatnost koja ima za cilj da prinudnim putem uspostavi
saglasnost činjeničnog stanja sa stanjem koje zahteva pravni poredak na osnovu upravnog akta.
Kao osnov za sprovođenje izvršenja služi:

1) rešenje koje je postalo izvršno,

2) poravnanje i
3) zaključak koji je postao izvršan.

1)Izvršenje rešenja donetog u upravnom postupku sprovodi se radi ostvarivanja:

1) novčanih ili
2) nenovčanih obaveza.

Rešenje se izvršava kad postane izvršno.

Prvostepeno rešenje postaje izvršno:

1) istekom roka za žalbu, ako žalba nije izjavljena,

2) dostavljanjem stranci, ako žalba nije dopuštena,
3) dostavljanjem stranci, ako žalba ne odlaže izvršenje i
4) dostavljanjem stranci rešenja kojim se žalba odbacuje ili odbija.

Drugostepeno rešenje kojim je izmenjeno prvostepeno rešenje postaje izvršno kad se dostavi
stranci.

2)​Rešenje se može sprovesti i na osnovu ​poravnanja​, ali samo prema licu koje je učestvovalo u
poravnanju.

3)Zaključak ​donet u upravnom postupku izvršava se kad postane izvršan. U ZUP-u je trenutak
nastanka izvršnosti zaključka određen na sledeći način:

1) zaključak protiv koga se ne može izjaviti posebna žalba, kao i zaključak protiv koga se može
izjaviti posebna žalba koja ne odlaže njegovo izvršenje – postaje izvršan saopšravanjem, a
ako nije saopšteno, dostavljanjem stranci.

2) kada je zakonom ili samim zaključkom određeno da žalba odlaže izvršenje zaključka,
zaključak postaje izvršan – istekom roka za žalbu, ako žalba nije izjavljena, a ako je
izjavljena dostavljanjem stranci rešenja kojim se žalba odbacuje ili odbija i

3) u ostavlim slučajevima – zaključak postaje izvršan pod uslovima propisanim za izvršnost

rešenja.

Izvršenje se sprovodi protiv lica koje je obavezno da ispuni obavezu. Ovo lice se naziva
izvršenik​. Izvršenje se sprovodi po službenoj dužnosti ili po predlogu stranke. Po službenoj

99
 dužnosti, izvršenje se sprovodi onda kada to nalaže javni interes. Izvršenje koje je u
interesu stranke sprovodi se po predlogu stranke. ​Stranka u čijem interesu se izvršenje
sprovodi, naziva se ​tražilac​​izvršenja.

98. Vrste izvršenja rešenja

Izvršenje rešenja može se sprovesti na dva načina:

1) putem administrativnog i
2) putem sudskog izvršenja.

Administrativno izvršenje – Administrativnim putem sprovodi se izvršenje radi ispunjenja

nenovčanih obaveza izvršenika. ​Administrativno izvršenje može da sprovodi:

1) organ koji je stvar rešavao u prvom stepenu ili

2) drugi ovlašćeni organ.

1)Administrativno izvršenje može da sprovodi ​organ koji je stvar rešavao u prvom stepenu,
ako propisom nije drukčije određeno. Organ nadležan za sprovođenje administrativnog
izvršenja donosi, po službenoj dužnosti ili po predlogu tražioca izvršenja, ​zaključak o dozvoli
izvršenja. Zaključkom se konstatuje da je rešenje koje treba izvršiti postalo izvršno i određuju
način i sredstva izvršenja. Protiv ovog zaključka dopuštena je žalba nadležnom drugostepenom
organu.

2)Ako je propisano da administrativno izvršenje ne može sprovesti organ koji je upravnu stvar
rešavao u prvom stepenu, izvršenje sprovodi nadležni organ na čijem se području nalazi
prebivalište, odnosno boravište ili sedište izvršenika, ako zakonom nije drukčije određeno.

Administrativno izvršenje obustaviće se po službenoj dužnosti i sprovedene radnje poništiti

ako se utvrdi da:

1) je obaveza u celini izvršena,

2) da izvršenje nije bilo uopšte dopušteno,
3) je bilo sprovedeno prema licu koje nije u obavezi,
4) je tražilac izvršenja odustao od svog zahteva ili
5) ako je izvršna isprava poništena ili ukinuta.

Sudsko izvršenje – ​Sudskim putem sprovodi se izvršenje radi ispunjenja novčanih obaveza.
Izvršenje radi ispunjenja novčanih obaveza iz primanja na osnovu radnog odnosa može se
sprovesti administrativnim putem po pristanku izvršenika (administrativna zabrana).

100
99. Izvršenje nenovčanih obaveza; Izvršenje novčanih kazni izrečenih u
upravnom postupku
Izvršenje nenovčanih obaveza

Izvršenje​​
nenovčanih obaveza izvršenika sprovodi se:

1) preko drugih lica i

2) prinudom.

Izvršenje preko drugih lica – ​ako se izvršenikova obaveza sastoji u izvršenju radnje koju može
izvršiti i drugo lice, a izvršenik je ne izvrši uopšte ili je ne izvrši u celini, ta radnja izvršiće se
preko drugog lica, na trošak izvršenika.

Izvršenje prinudom – ako je izvršenik dužan da nešto dopusti ili trpi, pa postupa protivno toj
obavezi, organ koji sprovodi izvršenje prinudiće izvršenika na ispunjenje obaveze:

1) prinudnom merom,
2) novčanom kaznom ili
3) neposrednom prinudom.

1)Organ koji sprovodi izvršenje najpre će zapretiti izvršeniku primenom ​prinudnog sredstva
ako svoju obavezu ne izvrši u ostavljenom roku.

2)​Novčana kazna ​može biti izrečena više puta, s tim što zbir izrečenih novčanih kazni ne može
iznositi više od desetostrukog iznosa prvi put izrečene novčane kazne. Naplaćena novčana
kazna se ne vraća.

3)Ako se izvršenje nenovčane obaveze uopšte ili blagovremeno ne može sprovesti:

1) preko drugih lica,

2) Prinudnom merom ili

3) novčanom kaznom, izvršenje se prema prirodi obaveze može sprovesti i ​neposrednom

prinudom, ​ako propisom nije drukčije određeno.

Izvršenje novčanih kazni izrečenih u upravnom postupku

Novčane kazne izrečene u upravnom postupku po odredbama ZUP-a (npr., kada se lice kome je
poziv lično dostavljen ne odazove pozivu, a izostanak ne opravda) izvršavaju organi nadležni za
izvršenje novčanih kazni izrečenih za prekršaje. Novčana kazna naplaćuje se u korist budzeta iz
koga se finansira organ koji je izrekao kaznu.

101
100. Izvršenje radi obezbeđenja; Pripremni zaključak o obezbeđenju;
Sprovođenje ZUP-a
Izvršenje radi obezbeđenja

Radi obezbeđenja izvršenja može se zaključkom dozvoliti izvršenje rešenja i pre nego što je
ono postalo izvršno ako bi bez toga moglo biti osujećeno ili znatno otežano izvršenje posle
izvršnosti rešenja.

Ako se radi o obavezama koje se prinudno izvršavaju samo po predlogu stranke, predlagač
mora opasnost od osujećenja ili otežavanja izvršenja učiniti verovatnim, a organ može ovo
izvršenje usloviti davanjem obezbeđenja.

Izvršenje radi obezbeđenja može se sprovesti administrativnim ili sudskim putem.

Pripremni zaključak o obezbeđenju

Ako postoji, ili je bar učinjena verovatnom obaveza stranke, a postoji opasnost da će obavezana
stranka na drugi način osujetiti ili znatno otežati izvršenje obaveze, organ nadležan za
donošenje rešenja o obavezi stranke može pre donošenja rešenja o toj obavezi doneti
privremeni zaključak radi obezbeđenja izvršenja obaveze.

Prilikom donošenja privremenog zaključka, organ je dužan da vodi računa o tome da se

izvršenje sprovede na onaj način i primenom onog sredstva koji dovede do cilja, a koji su po
izvršenika najblaži. Protiv ovog zaključka dopuštena je posebna žalba, koja ne odlaže
sprovođenje izvršenja.

Sprovođenje ZUP-a

Preduzeće, odnosno druga organizacija kojoj je zakonom povereno vršenje javnog ovlašćenja,
može u postupku koji vodi za povrede procesne discipline sama izricati kazne i primenjivati
druge mere predviđene u odgovarajućim odredbama ZUP-a. Iznosi naplaćeni od izrečenih
novčanih kazni. Uplaćuju se u budzet Republike Srbije.

O rešavanju u upravnim stvarima vodi se ​službena evidencija. ​Ona sadrži sledeće podatke o :

1) broju podnetih zahteva,

2) broju pokrenutih postupaka po službenoj dužnosti,
3) načinu i rokovima rešavanja upravnih stvari u prvostepenom i drugostepenom
postupku,
4) broju poništenih odnosno ukinutih pravnih akata i
5) broju odbačenih zahteva odnosno obustavljenih postupaka.

102
 Pozivi, dostavnice, naređenja za dovođenje, zapisnici, zapisnici u vidu knjiga, rešenja u
jednostavnim upravnim stvarima, rešenja u vidu zabeleške na spisu, uverenja o imovnom
stanju stranke, kao i drugi akti koji se koriste u postupku, sačinjavaju se po propisanim
obrascima.

101. Pojam upravnog spora

Upravni spor predstavlja vid sudske kontrole rada javne uprave i zaštite zakonitosti i prava
fizičkih i pravnih lica.

U upravnom sporu rešava se o spornim situacijama koje nastaju iz upravnopravnih odnosa.

Sporne pravne situacije u upravnopravnim odnosima nastaju kada subjekti javne uprave, a koji
predstavljaju jednu stranu u upravnopravnom odnosu, donesu takve upravne akte koji su
protivni zakonu.

U ZUS-u (Uakon upravnog spora) je proklamovano načelo o pravičnosti suđenja u upravnom

sporu. Prema ovom načelu, u upravnom sporu, sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom
roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj raspravi.

U upravnom sporu o troškovima postupka odlučuje sud. Troškove upravnom spora čine izdaci
nastali u toku ili povodom spora.

102. Spor ograničene jurisdikcije i spor pune jurisdikcije; Subjektivni i objektivni

upravni spor; Stvarni i personalni upravni spor
Razlikuje se sledeće vrste upravnih sporova:

1) spor ograničene jurisdikcije i spor pune jurisdikcije,

2) subjektivni i objektivni upravni spor,
3) stvarni i personalni upravni spor,
4) upravni spor presuđivanja i upravni spor bez presuđivanja i
5) prvobitan i naknadni upravni spor.

Spor ograničene jurisdikcije i spor pune jurisdikcije

Polazeći od ​prirode i širine sudskih ovlašćenja ​u upravnom sporu se razlikuju:

1) spor ograničene jurisdikcije i

2) spor pune jurisdikcije.

Spor ograničene jurisdikcije je ​takav upravni spor u kome se sud ne upušta u rešavanje
upravne stvari, već samo rešava sudsku stvar tj rešava predmet upravnog spora. Tako npr., ako

103
sud uvaži tužbu, presudom poništava osporeni upravni akt u celini ili delimično i vraća predmet
nadležnom organu javne uprave na ponovno odlučivanje.

Spor pune jurisdikcije je ​takav upravni spor u kome je sud, pod zakonskim uslovima, ovlašćen
da raspravlja ne samo sudsku, već i upravnu stvar. Tako npr., puna jurisdikcija, odnosno
rešavanje upravne stvari od strane suda, predviđena je kada priroda stvari to dozvoljava i ako
činjenično stanje pruža pouzdan osnov za to.

Subjektivni i objektivni upravni spor

Polazeći od ​svojstva i pretežnog interesa ​pojedinih kategorija lica koja se mogu pojaviti kao
tužioci u upravnom sporu, razlikuju se:

1) subjektivni i
2) objektivni upravni spor.

Subjektivni upravni spor je ​spor koji se pokreće zbog sumnje da je povređen neki pojedinačni
interes. U ovoj vrsti upravnih sporova, kao tužioci mogu se pojaviti:

1) fizičko, pravno ili drugo lice – ako smatra da mu je upravnim aktom povređeno neko
pravo ili
2) državni organ, organ autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, organizacija,
naselje, grupa lica i drugi koji nemaju svojstvo pravnog lica – ako mogu da budu nosioci
prava i obaveza o kojima se rešavalo u upravnom sporu.

Objektivni upravni spor je ​spor koji se pokreće zbog sumnje da je povređen zakon na štetu
opšteg interesa. U ovoj vrsti upravnih sporova kao tužioci mogu se pojaviti:

1) nadležni javni tužilac – ako je upravnim aktom povređen zakon na štetu javnog interesa
ili
2) nadležno javno pravobranilaštvo – ako su upravnim aktom povređena imovinska prava i
interesi Republike Srbije, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave.

Stvarni i personalni upravni spor

Imajući u vidu ​predmet i cilj ​upravnog spora, razlikuju se:

1) stvarni i
2) personalni upravni spor.

Stvarni upravni spor je ​onaj spor koji se vodi o zakonitosti upravnog akta koji je donet.

104
Personalni upravni spor je ​onaj spor koji se vodi zbog nedonošenja traženog upravnog akta tj
zbog ćutanja uprave.

103.Upravni spor presuđivanja i upravni spor bez presuđivanja; Prvobitan i

naknadni upravni spor
Upravni spor presuđivanja i upravni spor bez presuđivanja

Kada se ima u vidu ​mogući ishod​upravnog spora, razlikuju se:

1) upravni spor presuđivanja i

2) upravni spor bez presuđivanja.

Upravni spor presuđivanja je ​onaj spor koji se okončava sudskom presudom o pravnoj sudbini
tužbom napadnutog upravnog akta. Tako npr., kada sud nađe da osporeni upravni akt sadrži
takve nedostatle u obliku i sastavnim delovima koji akt čine očigledno nezakonitim, može
presudom poništiti akt i bez dostavljanja tužbe na odgovor, uz pozivanje tuženog da se
prethodno izjasni.

Upravni spor bez presuđivanja je ​onaj spor kod koga se ne donosi presuda zbog nastupanja
određenih pravno relevantnih činjenica. Spor bez presuđivanja postoji kada se upravni spor
okonča:

1) odbacivanjem tužbe ili

2) njegovim obustavljanjem usled nestajanja sporne situacije.

Tužba se može odbaciti:

1) zbog njene neuređenosti ili

2) zbog odsustva procesnih pretpostavki da tužba bude uzeta u meritorno razmatranje
(npr., ako je tužba podneta neblagovremeno ili pre vremena i sl).

Prvobitan i naknadni upravni spor

Prvobitni upravni spor je ​onaj spor koji se prvi put vodi o zakonitosti upravnog akta.

Kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, nadležni organ javne uprave je
dužan da, ako treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, da ga donese bez
odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude.

Naknadni upravni spor je ​onaj spor koji se vodi o zakonitosti upravnog akta donetog u izvršenju
sudske presude iz ranijeg, odnosno prvobitnog upravnog spora pokrenutog u vezi s rešavanjem
iste upravne stvari.

105
Da bi moglo da dođe do naknadnog upravnog spora potrebno je:

1) da je prvobitni upravni spor okončan presudom o poništavanju osporenog akta,

2) da je nadležni organ javne uprave posle poništavanja upravnog akta doneo upravni akt
protivno pravnom shvatanju suda i
3) da je tužilac podneo novu tužbu.

104. Predmet upravnog spora

Postoje dva načina zakonskog određivanja predmeta upravnog spora, i to:

1) metod pozitivne enumeracija (preciznog navođenja) i

2) metod generalne formule (sistem opšte klauzule).

Primenom sistema pozitivne enumeracije, ​odnosno metoda preciznog navođenja, predmet

upravnog spora određuje se na osnovu iscrpnog nabrajanja grupa slučajeva upravnih stvari u
pogledu kojih je upravni spor dozvoljen, dok je u pogledu ostalih upravnih stvari upravni spor
isključen.

Primenom metoda generalne formule, ​odnosno sistema opšte klauzule, predmet upravnog
spora određuje se na osnovu opštih osobina predmeta upravnog spora.

Upravni spor može se pokrenuti protiv upravnog akta koji je donet u drugom stepenu, kao i
protiv prvostepenog upravnog akta protiv koga nije dozvoljena žalba u upravnom postupku.
Prema tome, ​upravni spor se može pokrenuti ako u nekom slučaju ovlašćeno lice nije
iskoristilo pravo na žalbu​.

Upravni spor može se pokrenuti i u slučaju ​ćutanja uprave. ​S aspekta predmeta upravnog
spora, postoje dva oblika ćutanja uprave, i to:

1) nedonošenje u roku po zahtevu stranke, ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke,

prvostepenog upravnog akta protiv koga nije dopuštena žalba i
2) nedonošenje u roku drugostepenog akta, po žalbi na prvostepeni akt.

U upravnom sporu može se tražiti i povraćaj oduzetih stvari i naknada štete koja je tužiocu
naneta izvršenjem akta koji se osporava.

105. Učesnici u upravnom sporu

U upravnom sporu učestvuju:

1) sud,
2) stranke i

106
 3) ostali učesnici.

1)​Upravni spor rešava ​Upravni sud, ​kao sud posebne nadležnosti, koji se osniva za teritoriju
Republike Srbije, sa sedištima u Beogradu. Upravni sud odlučuje u veću od tri sudije, osim ako
zakonom nije drugačije određeno.

Neposredno viši sud za Upravni sud je ​Vrhovni kasacioni sud, ​koji je najviši sud u Republici
Srbiji. U vezi s upravnim sporom, Vrhovni kasacioni sud:

1) odlučuje po zahtevu za preipitivanje sudske odluke u veću od tri sudije,

2) odlučuje o sukobu nadležnosti između sudova,
3) utvrđuje načelne pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava i
4) razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad Upravnog suda.

2)Stranke ​
u upravnom sporu jesu:

1) tužilac,
2) Tuženi i
3) Zainteresovano lice.

Tužilac ​u upravnom sporu može da bude:

1) Fizičko, pravno ili drugo lice – ako smatra da mu je upravnim aktom povređeno neko
pravo ili na zakonu zasnovani interes,
2) Državni organ, organ autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, organizacije,
naselje, grupa lica i drugi koji nemaju svojstvo pravnog lica – ako mogu da budu nosioci
prava i obaveza o kojima se rešavalo u upravnom postupku,
3) Nadležni javni tužilac – ako je upravnim aktom povređen zakon na štetu javnog interesa
i
4) Nadležno javno pravobranilaštvo – ako su upravnim aktom povređena imovinska prava i
interesi Republike Srbije.

Tuženi ​u upravnom sporu jeste organ čiji se upravni akt osporava, odnosno organ koji po
zahtevu, odnosno po žalbi stranke nije doneo upravni akt.

Zainteresovano lice ​jeste lice kome bi poništaj osporenog upravnog akta neposredno bio na
štetu.

3)​Kao ​ostali učesnici ​u upravnom sporu mogu se da se pojave zastupnici stranaka, svedoci,
veštaci, tumači itd.

106. Pokretanje upravnog spora; Razlozi zbog kojih se može voditi upravni spor

107
Pokretanje upravnog spora

Upravni spor se pokreće tužbom. ​Tužba se podnosi u roku od 30 dana od dana dostavljanja
upravnog akta stranci koja je podnosi ili u zakonom propisanom kraćem roku. Ovaj rok važi i za
organ ovlašćen za podnošenje tužbe, ako mu je upravni akt dostavljen. Ako organu
ovlašćenom za podnošenje tužbe, odnosno zainteresovanom licu nije dostavljen upravni akt,
organ, odnosno zainteresovano lice može podneti tužbu u roku od 60 dana od dana
dostavljanja upravnog akta stranci.

Tužba se predaje ​nadležnom sudu neposredno ili preko pošte. Tužba se može izjaviti i na
zapisnik kod suda. Dan predaje tužbe pošti preporučeno, odnosno dan izjavljivanja tužbe na
zapisnik smatra se kao dan predaje sudu.

Tužba mora da sadrži:

1) Ime i prezime, adresu i mesto stanovanja, odnosno naziv i sedište tužioca,

2) Označenje upravnog akta protiv koga je tužba podneta,
3) Razloge zbog kojih se tužba podnosi,
4) Predlog u kom pravcu i obimu se predlaže poništavanje upravnog akta kao i
5) Potpis tužioca.

Uz tužbu, mora da se priloži original ili kopija akta protiv koga se tužba podnosi.

Razlozi zbog kojih se može voditi upravni spor

Razlozi zbog kojih se može voditi upravni spor tiču se zakonitosti upravnog akta. Ovi razlozi
mogu da budu:

1) Formalnopravni i
2) Materijalnopravni.

Formalnopravni razlozi za vođenje upravnog spora mogu da budu:

1) Što je upravni akt doneo nenadležni organ,

2) Što u postupku donošenja upravnog akta nije postupljeno po pravilima postupka,
3) Greška prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja, koja se može ogledati u:
- Nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju,
- Netačno utvrđenom činjeničnom stanju i
- Izvođenju nepravilnog zaključka iz utvrđenih činjenica u pogledu činjeničnog stanja.

Materijalnopravni razlozi za vođenje upravnog spora mogu da budu:

1) Neprimenjivanje merodavnog materijalnog propisa za reševanje određene upravne

stvari i

108
 2) Pogrešno tumačenje sadržine i smisla merodavnog materijalnog propisa.

107. Prethodni postupak rešavanja upravnog spora

Postupak rešavanja upravnog spora može se podeliti u dve osnovne faze:

1) Prethodni postupak i
2) Utvrđivanje činjenica.

Prethodni postupak ​karakteriše se činjenicom što sud ne rešava sporna pravna pitanja, već
odbacuje tužbu iz formalnih razloga tj ništi osporeni upravni akt ako sadrži takve bitne
nedostatke koji sprečavaju ocenu zakonitosti akta u materijalnopravnom smislu.

Prethodni postupak vodi se pred:

1) Sudijom pojedincem i
2) Većem suda.

Sudija pojedinac ​najpre ispituje ispravnost tužbe, pri čemu može, ukoliko tužba ima
nedostatke, da:

1) pozove tužioca da u ostavljenom roku otkloni nedostatke tužbe ili

2) da obaci tužbu.

Ako sudija pojedinac oceni da je tužba nepotpuna ili nerazumljiva, poziva tužioca da u
ostavljenom roku ​otkloni nedostatke tužbe i ukazuje mu na posledice ako ne postupi po
zahtevu suda.

Sudija pojedinac će rešenjem ​odbaciti tužbu​ako utvrdi:

1) daje tužba neuredna, a tužilac u ostavljenom roku nije otklonio nedostatke u tužbi koji
sprečavaju rad suda, a sudija pojedinac ne nađe da je osporeni upravni akt ništav,
2) da je tužba podneta neblagovremeno ili pre vremena,
3) da akt koji se tužbom osporava ne predstavlja akt o čijoj zakonitosti se odlučuje u
upravnom sporu,
4) da je posle podnošenja tužbe osporeni akt poništen po tužbi druge stranke,
5) da već postoji pravosnažna sudska odluka doneta u upravnom sporu o istoj stvari...

ako sud ne odbaci tužbu iz navedenih razloga, a nađe da osporeni upravni akt sadrži takve
nedostatke u obliku i sastavnim delovima koji akt čine očigledno nezakonitim, on može
presudom ​poništiti ​akt i bez dostavljanja tužbe na odgovor.

Ako sudija pojedinac propusti da odbaci tužbu iz navedenih razloga, to će učiniti ​veće suda.
Protiv rešenja sudije pojedinca kojim se odbacuje tužba, ili obustavlja postupak, podnosilac

109
tužbe ima pravo na prigovor u roku od 8 dana od dana dostavljanja rešenja. O prigovoru
odlučuje rešenjem posebno veće suda sastavljeno od troje sudija.

Veće suda prigovor rešenjem može:

1) odbaciti,
2) odbiti ili
3) uvažiti.

Veće prigovor ​odbacuje ​ako je izjavljen neblagovremeno ili od neovlašćenog lica.

Ako veće ​odbije ​prigovor, rešenje o odbacivanju tužbe postaje pravosnažno.

Ako veće ​uvaži ​prigovor, poništiće rešenje o odbacivanju tužbe, a postupka pred sudom će se
nastaviti.

Tužilac može odustati od tužbe sve do donošenja odluke. Protiv rešenja sudije pojedinca o
obustavljanju postupka, podnosila tužbe ima pravo na prigovor u roku od 8 dana od dana
dostavljanja rešenja. O prigovoru odlučuje veće suda.

108. Utvrđivanje činjenica

U upravnom sporu sud reševa na osnovu utvrđenih činjenica na održanoj ​usmenoj raspravi.

Veće suda uvek će održavi raspravu:

1) zbog složenosti predmeta spora,

2) radi boljeg razjašnjenja stanja stvari,
3) ako tuženi i posle drugog zahteva ne dostavi spise predmeta u roku od 8 dana ili ako
izjavi da ih ne može dostaviti,
4) ako je u upravnom postupku učestvovalo dve ili više stranaka sa suprotnim interesima i
5) kada sud utvrđuje činjenično stanje radi rešavanja u punoj jurisdikciji.

Usmena rasprava je ​javna. Međutim, predviđena je mogućnost odstupanja od načela javnosti

usmene rasprave. U tom smislu, veće suda može isključiti javnost za celu raspravu ili za
određeni deo rasprave:

1) ako to zahtevaju razlozi zaštite interesa nacionalne bezbednosti,

2) ako to zahtevaju razlozi javnog reda i morala,
3) radi zaštite interesa maloletnika ili
4) radi zaštite privatnosti učesnika u postupku.

O isključenju javnosti, sud odlučuje rešenjem koje morada biti obrazloženo i javno objavljeno.

110
Predsednik veća određuje dan održavanja rasprave i na raspravu poziva stranke i
zainteresovana lica, ako ih ima. Raspravom rukovodi predsednik veća. O raspravi se vodi
zapisnik u koji se unose samo bitne činjenice i okolnosti. Zapisnik o održanoj usmenoj raspravi
potpisuju predsednik veća i zapisničar.

Ako na usmenu raspravu ne dođu ni tužilac ni tuženi, a rasprave se ne odloži, sud će raspraviti
spor i bez prisustva stranaka.

Na raspravi, reč prvo dobija član koji je ​izvestilac. ​Izvestilac izlaže stanje i suštinu spora, ne
dajući svoje mišljenje. Predsednik veća daje reč tužiocu, pa zastupniku tuženog i
zainteresovanim licima, vodeći računa o tome da se njihove izjave odnose samo na sporna
pitanja i okolnosti od značaja za rešenje stvari.

Sud na raspravi odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja činjeničnog stanja.

109. Odluke suda u upravnom sporu

U upravnom sporu, sud je ovlašćen da donosi dve vrste odluka:

1) presudu i
2) rešenje.

Sud rešava spor ​presudom. ​Presudom, tužba se uvažava ili odbija kao neosnovana. Sud donosi
presudu većinom glasova. O većanju i glasanju vodi se poseban zapisnik koji potpisuju svi
članovi veća i zapisničar. Većanje i glasanje vrši se bez prisustva stranaka.

U upravnom sporu, može biti doneta presuda u sporu:

1) ograničene jurisdikcije,
2) pune jurisdikcije i
3) zbog ćutanja uprave.

Presuda u sporu ograničene jurisdikcije ​donosi se onda kada se sed ne upušta u rešavanje
upravne stvari. Kod spora ograniče jurisdikcije, mogu se doneti sledeće vrste presuda:

1) o poništavanju osporenog upravnog akta i vraćanju predmeta nadležnom organu na

ponovno odlučivanje,
2) o utvrđivanju nezakonitosti akta bez pravnih dejstava,

111
 3) o utvrđivanju da je tuženi ponovio svoj ranije akt koji je već jednom sudski poništen kao
nezakonit i
4) o oglašavanju rešenja ništavim.

Presuda u sporu pune jurisdikcije ​donosi se onda kada presuda suda u svemu zamenjuje akt
koji je poništen po tužbi. Puna jurisdikcija, odnosno rešavanje upravne stvari od strane suda
predviđena je:

1) kada priroda stvari to dozvoljava,

2) ako sam tužilac traži da sud svojom presudom reši upravnu stvar,
3) kada bi poništavanje osporenog akta i ponovno vođenje postupka pred nadležnim
organom izazvalo za tužioca štetu koja bi se teško mogla nadoknaditi, a sud je sam
utvrđivao činjenično stanje i
4) kada organ javne uprave ne izvrši pravosnažnu sudku presudu.

U upravnom sporu zbog ćutanja uprave ​mogu se doneti dve vrste presuda i to:

1) presuda kojom se uvažava tužba i nalaže nadležnom organu da donese rešenje i

2) presuda kojom se neposredno rešava upravna stvar.

Kada je tužba podneta zbog ćutanja uprave, a sud nađe da je osnovana, presudom će uvažiti
tužbu i naložiti da nadležni organ donese rešenje.

Kada je tužba podneta zbog ćutanja uprave, spor se može rešiti i u punoj jurisdikciji, naime,
ako sud raspolaže potrebnim činjenicama, a priroda stvari to dozvoljava, sud može svojom
presudom neposredno rešiti upravnu stvar.

Sud može i da odlučuje i u ​parničnim stvarima ​u upravnom sporu.

Sud će, po završenoj raspravi, odmah doneti i objaviti presudu zajedno s najvažnijim razlozima.
U složenim slučajevima, sud može, najkasnije u roku od 15 dana od dana zaključenja rasprave
da donese presudu.

Presuda sadrži:

1) označenje suda,
2) ime i prezime predsednika veća, članova veća i zapisničara,
3) označenje stranaka i njihovih zastupnika,
4) predmet spora,
5) dan kada je presuda doneta i objavljena,
6) dispozitiv,
7) obrazloženje i

112
 8) pouku o pravnom sredstvu.

Izvornik presude potpisuju predsednik veća i zapisničar. Presuda se izdaje strankama u

overenom prepisu.

Sudskim rešenjem postupak se nemeritorno okončava, odnosno spor se završava bez odluke o
zakonitosti tužbom osporenog upravnog akta. Rešenje se donosi:

1) pri odbacivanju tužbe,

2) pri obustavljanju postupka i
3) pri odlučivanju o prigovoru protiv rešenja sudije pojedinca kojim se odbacuje tužba ili
obustavlja postupak.

110. Pravna sredstva u upravnom sporu

U upravnom sporu mogu se koristiti vanredna pravna sredstva, i to:

1) zahtev za preispitivanje sudske odluke i

2) ponavljanje postupka.

Zahtev za preispitivanje sudske odluke

Protiv pravosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu
Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke. Zahtev može da se
podnese:

1) kada je to zakonom predviđeno,

2) u slučajevima kada je sud odlučivao u punoj jurisdikciji i
3) u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba.

Zahtev može da se podnese zbog povrede zakona.

Zahtev za preispitivanje sudske odluke predaje se Vrhovnom kasacionom sudu. Kada je stranka
fizičko lice, ona zahtev predaje preko punomoćnika iz reda advokata.

Zahtev se podnosi Vrhovnom kasacionom sudu u roku od 30 dana od dana dostavljanja stranci,
odnosno nadležnom javnom tužiocu odluke suda protiv koje se zahtev podnosi.

Zahtev za preispitivanje sudske odluke sadrži:

1) označenje sudske odluke čije se preispitivanje predlaže,

2) označenje podnosioca zahteva i
3) razloge i obim u kome se predlaže preispitivanje.

113
Vrhovni Kasacioni sud će rešenjem odbaciti zahtev ako je:

1) nepotpun,
2) nerazumljiv,
3) nedozvoljen,
4) neblagovremen ili
5) ako ga je podnelo neovlašćeno lice.

Ponavljanje postupka

Postupak završen pravosnažnom presudom ili rešenjem suda ponoviće se po tužbi stranke:

1) ako stranka sazna za nove činjenice,

2) ako je do sudske odluke došlo usled krivičnog dela sudije,
3) ako je isprava na kojoj se zasniva sudksa odluka lažna,
4) ako zainteresovanom licu nije omogućeno da učestvuje u upravnom sporu...

ponavljanje postupka može se tražiti najkasnije u roku od 30 dana od dana kad je stranka
saznala za razlog ponavljanja Subjektivni rok).

Po proteku 5 godina od pravosnažnosti sudske odluke (objektivni rok) ponavljanje postupka ne

može se tražiti.

O tužbi za ponavljanje postupka rešava sud koji je doneo odluku na koju se odnosi razlog za
ponavljanje postupka.

U tužbi za ponavljanje postupka mora se naročito navesti:

1) sudska odluka doneta u postupku čije se ponavljanje traži,

2) zakonski razlog ponavljanja i dokazi,
3) okolnosti iz kojih proizilazi da je tužba podneta u zakonskom roku i čime se to dokazuje i
4) u kom pravcu i u kom obimu se predlaže izmena sudske odluke donete u postupku čije
se ponavljanje traži.

Sud će rešenjem odbaciti tužbu za ponavljanje postupka, ako utvrdi da:

1) je tužbu podnelo neovlašćeno lice,

2) tužba nije blagovremena ili
3) da stranka nije učinila bar verovatnim postojanje zakonskog osnova za ponavljanje
postupka.

Posle ponovljenog postupka, sud donosi presudu, kojom se ranija presuda može:

1) ostaviti na snazi,

114
 2) ukinuti ili
3) preinačiti.

111. Izvršenje presude donete u upravnom sporu; Novčano kažnjavanje u

upravnom sporu
Izvršenje presude donete u upravnom sporu

Presuda doneta u upravnom sporu je obavezujuća. Presuda se može izvršiti onda kada postane
pravosnažna.

Kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje
ponovnog rešavanja po žalbi.

Ako prema prirodi stvari u kojoj je nastao upravni spor treba umesto poništenog upravnog akta
doneti drugi, nadležni organ je dužan da taj akt donese bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30
dana od dana dostavljanja presude.

Ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah novi upravni akt ili akt o
izvršenju presude donete u sporu pune jurisdikcije, najkasnije u roku od 30 dana, stranka može
novim podneskom da traži donošenje takvog akta.

Ako nadležni organ ne donese zahtevani akt ni u roku od 7 dana od traženja stranke, stranka
može posebnim podneskom da zahteva od suda koji je doneo presudu donošenje takvog akta.

Po zahtevu stranke, sud će zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih
upravni akt nije doneo. Nadležni organ dužan je da ovo obaveštenje da odmah, a najkasnije u
roku od 7 dana.

Ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravda neizvršenje sudske
presude, sud će doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa.

Sud će ovo rešenje dostaviti organu nadležnom za izvršenje i o tome istovremeno obavestiti
organ koji vrši nadzor. Organ nadležan za izvršenje dužan je da, bez odlaganja, izvrši ovakvo
rešenje.

Novčano kažnjavanje u upravnom sporu

Ako na zahtev suda, državni organ, organ autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave
ili drugi nosilac javnog ovlašćenja ne dostavi isprave kojima raspolaže u roku koji sud odredi –
sud rešenjem rukovodiocu tog organa, odnosno rukovodiocu nosioca javnog ovlašćenja, izriče
novčanu kaznu u iznosu od 10.000 do 50.000 dinara. Takođe, sud rukovodiocu organa koji nije

115
postupio po presudi donetoj u upravnom sporu, rešenjem izriče novnaču kaznu u iznosu od
30.000 do 100.000 dinara.

Novčana kazna izrečena u upravnom sporu izvršava se po službenoj dužnosti.

116