Инцидент на чукур чесми

Пре скоро 158 година, тачније 3. јуна по старом и 15. јуна по новом
календару, догодило се убиство на Чукур-чесми које ће довести до коначног
одласка турске војске из Србије. Данас о том догађају сведочи бронзана
статуа дечака Саве Петковића „Дечак са разбијеним крчагом”, аутора
Симеона Роксандића, подигнута 1931. године из средстава Задужбине
трговца Томе Ванђела.

У другој половини 19. века, становници Београда, Срби и Турци, водом су се

снабдевали са чесама јер водовода није било. Једна од најпознатијих била је
Чукур-чесма. Турци су били осиони јер нису желели да чекају ред, па је на
чесми често долазило до свађа и туча чији је повод била вода, а прави
разлози нетрпељивост између два народа. Тако су јуна 1862. године у сукобу
убијени мали Сава Петковић, српски жандарми Сима Нешић и Ивко Прокић,
као и многи други српски и турски војници. Рат између Срба и Турака који је
тада уследио постао је главобоља европске дипломатије и повод да Срби
коначно истерају Турке из Србије.

Све је почело када су три турска низама (војника) дошла на Чукур-чесму и

када је један од њих покушао да отме дечаку Сави тестију. Дечак је није дао и
турски војник га је убио. Управа српске полиције која се налазила у суседној
улици одмах је послала терџомана Симу Нешића, посредника код турских
власти, са жандармима да ухапси убице. Како су они већ побегли у турски
гарнизон, српски жандарми понели су тело убијеног дечака у српску
полицију. Док су пролазили поред турске полиције, низами су припуцали на
њих и убили Симу Нешића и жандарма Ивка Прокића. Вест о погибији
наших људи узбудила је српско становништво, а жандарми су одлучили да
освете дечака и другове. Кроз српски део града трчали су људи и позивали да
се узме оружје, трговци су затварали дућане и излазили на улице с пушкама,
а жене и деца напуштали су куће и одлазили ван града, према Бара Венецији
јер је ван шанца живело искључиво српско становништво.

Српској жандармерији прикључио се народ с оружјем које је чувао у кућама

и на јуриш су заузели Варош капију, а Сава капију и Стамбол капију су
порушили. Најжешће борбе су се водиле близу Варош капије, код џамије и
турског гробља који су се налазили одмах поред лутеранске цркве. Турци су
се, побеђени на улицама, затворили у џамију и ту пружили дуг отпор нашим
жандармима и народној војсци коју је предводио Ђока Влајковић, српски
херој који је служио у аустроугарској, руској и српској војсци. Имао је само
једну ногу. Турци су се на крају предали, а српска полиција их је са женама и
децом спровела у тврђаву и предала турској посади како би заштитила њихов
живот.

Како су неке турске куће биле опљачкане, српска жандармерија је наредила

да се све однете ствари из турских кућа врате за три дана. Кнез Михаило је
водио рачуна да покаже да Србија поштује своје међународне обавезе и да
гарантује сигурност свих грађана без обзира на то да ли су српске или турске
националности. То ће се показати веома важним у каснијим преговорима јер
Турци су своје међународне обавезе грубо прекршили већ два дана касније.

Кнез Михаило Обреновић, кога су догађаји затекли у Шапцу, схватио је да

тај сукоб може да искористи да истера Турке из Србије. Одмах је послао
ултиматум Турцима да до осам часова увече напусте београдску варош.
Мудри кнез је знао да су европске силе подељене око будућности Отоманске
империје и да су се плашиле сваког сукоба на Балкану који би могао да
доведе до рата у коме би нека од великих сила преузела територије којима је
владао Цариград. Кнежев циљ био је да Србија коначно добије формалну
независност иако је земља суштински била под српском управом. На то да је
Србија још била део Отоманске империје подсећали су само турски војни
гарнизони и део становништва који су се налазили у српским градовима.

Док Срби мудро користе сукоб, повлаче рационалне потезе и покушавају да

интернационализују проблем јер су слабији, Турци 5. јуна по старом
календару чине кобну грешку. Турски командант, жељан освете и охрабрен
чињеницом да су се турски грађани повукли у тврђаву и да их више нема у
вароши измешаних са Србима, наређује бомбардовање Београда из 56
тврђавских топова.

У бомбардовању је погинуло око 50 грађана и војника, изгорело је 20, а

уништено око 357 кућа. Српско становништво је подигло барикаде за
одбрану, ископавало ровове и спремило се за одбрану града. Било је потпуно
јасно да више није могућ суживот Срба и Турака, а сурово уништавање
Београда послужило је кнезу Михаилу да Србију представи као жртву и да
званично затражи да се у спор умешају велике европске силе.
Већ у току јула 1862. године, у Канлиџи, поред Цариграда почели су
преговори о независности Србије, на којима су учествовали Француска,
Енглеска, Русија и Аустрија. Тада је донета одлука да се турско
становништво исели из Србије, па је у наредних годину дана заувек отишло
више од осам хиљада Турака. На интервенцију европских држава закључено
је примирје које су потписали Ашир-паша и српски министар Илија
Гарашанин, као и представници страних сила као гаранти споразума. Била је
то прва победа кнеза Михаила и он је наставио да се бори и даље. Након
дугих дипломатских преговора и борбе, Турци су пристали да предају
градове на „чување кнезу Михаилу”, прво Београд, па Фетислав (Кладово),
Смедерево и Шабац, а затим и друге.

Последњи турски одред на челу са Али Риза-пашом напушта Београд

Године 1867. кнез Михаило је добио кључеве Београдске тврђаве. Тако су

Срби захваљујући храбрости, одлучним акцијама и умереношћу према
турском становништву али и дипломатском умећу да потврде ратне победе и
да искористе грешке противника извојевали једну од највећих победа у 19.
веку.