Univerzitet u Beogradu

Filozofski fakultet
Odeljenje za sociologiju

Seminarski rad
Predmet: Osnovi sociologije rada
MANUFAKTURNA ORGANIZACIJA RADA

Mentor: Prof. Dušan Mojić Student: Tamara Jovanović

Br. Indeksa SO19/69
 Beograd 2022. godina

PODELA RADA I MANUFAKTURA

Dvojako poreklo manufakture

Kooperacija dobija klasičan oblik u manufakturi. Ona prevolađuje za vreme pravog

manufakturnog perioda, koji traje od sredine 16-og, do poslednje trećine 18-og veka. Samim
tim manufaktura nastaje na dva načina:

Radnici raznih samostalnih zanata se okupljaju u jednoj radionici pod komandom istog
kapitaliste, a sam proizvod mora proći kroz njihove ruke sve dok ne bude potpuno gotov. Npr.
kočije su bile proizvod radova više nezavisnih zanatlija: krojača, bravara, strugara, pozlatara i
slično. U manufakturi kočija, sve zanatlije se nalaze zajedno u jednoj radionici gde
istovremeno dodaju jedan drugom svoj proizvod. Dok neki broj kočija prolazi kroz proces
proizvodnje, drugi broj gotovih kočija prolazi kroz pozlaćivanje i tako u krug. I ovo je
zapravo jedna prosta kooperacija. Vremenom se to menja, i krojač, bravar, remener itd., koji
su zaposleni samo u izradi kočija, oni vremenom gube sposobnost kao i naviku da svoj stari
zanat rade brzo i efikasno. A sa druge strane, njegova delatnost postavši jednostrana, dobija
najbolji oblik za taj delokrug. Manufaktura kočija je u početku bilo kombinovanje
samostalnih zanata, a kasnije se pretvorila u podelu proizvodnje kočija na njene različite
posebne operacije i svaka od njih se pretvara nužno u funkciju jednog radnika, a celu
operaciju izvršavaju ti delimični radnici koji se udružuju. I tako su sve manufakture nastale,
spajanjem različitih zanata ali pod komandom istog kapitala. ( Marks, Karl. 1947. Kapital.
Beograd: Kultura, I tom: Glava dvanaesta: str. 303)

2) Ono što je važno, jeste da manufaktura postaje i obrnutim putem, tj. jedan isti kapital
zaposli istovremeno u istoj radionici mnogo zanatlija koji rade potpuno isti posao, npr. prave
hartiju, slova ili igle. I to je rečeno najprostiji oblik kooperacije. Svaki od ovih zanatlija radi i
izrađuje robu na osnovu različitih operacija koje ta izrada zahteva i on i dalje radi na svoj stari
zanatlijski način. Međutim razne okolnosti utiču na to da se rad radnika u istom prostoru
drugačije iskoristi. Tj. zatreba na primer da se veća količina gotove robe isporuči u
određenom roku, i samim tim operacije se razdvoje, izoluju i rasporede u prostoru jedna pored
druge, i umesto da isti zanatlija vrši razne operacije, one se predaju drugom zanatliji i tako svi
istovremeno vrše sve operacije. Ovakva podela se pokazala korisno i postala je čvrsta
sistemska podela rada. I samim tim ona postaje društveni proizvod jednog kruga zanatlija.
Dakle, nastanak manufakture iz zanata je dvojako, jer sa jedne strane ona proizilazi iz
kombinovanja raznih samostalnih zanata, koji gube samostalnost i postaju u većoj meri
jednostrana i međusobno se dopunjuju u procesu jedne iste robe. ( Marks, Karl. 1947.
Kapital. Beograd: Kultura, I tom: Glava dvanaesta: str. 304) . A sa druge strane ona proističe
iz kooperacije zanatlija koji su istog zanata i razdvaja isti individualni zanat na različite
posebne operacije. Tako da manufaktura u jednom uvodi podelu rada u neki proces
proizvodnje ili je još više razvija a u drugom smislu kombinuje ranije odvojene zanate. I ono
šta ostaje uvek isto kod nje jeste da je ona mehanizam proizvodnje čiji su organi ljudi.

Da bi se pravilno razumela podela rada, potrebno je imati na umu razdvajanje procesa

proizvodnje na njegove posebne faze i njene delimične operacije neke zanatlijske delatnosti
bilo ona prosta ili slozena. Ova podela rada je jedna posebna vrsta kooperacije, pa njene
prednosti proizilaze iz opšte prirode kooperacije.

Delimični radnik i njegov alat

Kada bi smo se udubili malo više, shvatili bi smo da radnik koji ceo život radi jednu istu
jednostavnu operaciju, postaje automatski najstrucniji organ te operacije, time na nju troši
mnogo manje vremena nego zanatlija koji izvodi naizmenično čitav niz operacija. I kada se
uporedi sa samostalnim zanatom, time se proizvodi više za manje vremena, tj. povećava se
prozvodnost rada, jer se time usavršava i metod delimičnog rada jednog lica. Manufaktura
pravi od radnija mašinu, i njegove veštine postaju savršene. Zanatlija koji stalno menja
procese u proizvodnji neke izrađevine, mora menjati stalno i mesto i alat, samim tim se prave
rupe u radnom danu. Te rupe se smanjuju kada se njegova operacija ne menja i kada se bez
prekida čitav dan vrši jedna ista operacija. A sa druge strane neprekidan rad jedne iste
operacije ruši. Takođe, važna stavka je da prozvodnost rada ne zavisi samo od veštine
radnika, već zavisi i od savršenosti alata koje koristi. Alati iste vrste kao oruđa za sečenje,
bušenje itd. upotrebljavaju se u različitim procesima rada, dok u u istom procesu rada jedan
isti instrument služi za obavljanje različitih operacija. Ali kada se operacije odvoje, svaka
dobije svog radnika i dobije drugačiji oblik, i tada nastaje potreba da se izmeni oblik alata koji
su do tad služili u razne svrhe. Bitna stavka u manufakturi jeste razdvajanje i specijalizovanje
oruđa za rad. Time dobijaju oruđa iste vrste, posebne čvrste oblike koje su podešene za svaku
posebnu upotrebu.
Dva osnovna oblika manufakture– Heterogena manufaktura i organska manufakturta

Po svojoj strukturi manufaktura ima svoja dva osnovna oblika koji se znatno razlikuju, ali se
ponekad mogu i izmešati, ali koji kasnije u manufakturi igraju potpuno različite uloge. Kao
primer za prvu vrstu prave manufakture može se dati časovnik. Od individualne kreacije
zanatlije, časovnik se pretvorio u društveni proizvod ogromnog broja delimičnih radnika kao
što su: izrađivači opruga, brojčanika, izrađjivači kazaljke, kutije, pozlatara, izrađivači
rubinske poluge. Ali se i ovi svi dele na podgrupe kao što su: izrađivač točkova ( odvojeno
mesinganih od čeličnih) malih zupčanika, točkova kazaljke, izrađivač osovina i slično. Druga
vrsta manufakture i koja predstavlja njen savršen oblik proizvodi razne proizvode koje moraju
proći kroz različite faze razvoja, kao što su na primer : žica šivećih igrala prolazi kroz veliki
broj ruku i 92 specifična delimična radnika. Na ovaj način se u poređenju sa zanatskim radom
dobija veća proizvodna snaga. A oni što zahteva njen jedinstveni princip proizvodnje je da se
izdvoje različite faze proizvodnje. Razni postupno procesi, koji se vrše jedan za drugim,
pretvoreni su u procese koji se vrše u prostoru jedan pored drugoga. Pa se tako za isti
vremenski period dobija više gotove robe. Iskustvom se potvrđuje koliko je radno vreme
potrebno da bi se postigao željeni korisni efekat u svakom posebnom procesu, dok ceo
mehanizam u manufakturi počiva na pretpostavci da se za dato radno vreme postiže neki
zadati rezultat. Jedino pod tom pretpostavkom razni procesi rada mogu da teku neprekidno,
istovremeno i ujednačeno. Ali različite operacije iziskuju neke duže, neke kraće vreme, zbog
čega u jednakom vremenu dostavljaju ne jednake količine delimičnih proizvoda. Zbog toga
ako žele postići isti učinak, potrebno je da za druge operacije uzmu srazmerno drugačiji broj
radnika. . ( Marks, Karl. 1947. Kapital. Beograd: Kultura, I tom: Glava dvanaesta: str. 308-
311) .

Kada iskustvo utvrdi najprikladniji srazmerni broj raznih grupa delimičnih radnika za neki
određen razmer proizvodnje, onda se ovaj razmer može proširiti samo ako se broj radnika
svake grupe posebno pomnoži jednim istim brojem. Ono što je važno reći je to da jedna ista
individua može dobro izvoditi izvesne radove isto toliko dobro kao pri manjem kao pri većem
razmeru proizvodnje. Pojedinačna grupa koju čini određen broj radnika koji vrše delimično
istu funkciju, sastoji se iz jednorodnih elemenata i posebni je organ celokupnog mehanizma.
Mada je i sama grupa u nekim manufakturama organizovano radno telo, dok se ukupni
mehanizam obrazuje. Uzmimo primer: manufaktura staklenih flaša, i tu imamo tri različita
procesa. Prvo se priprema faza, spremanje staklene kaše, mešanje peska i slično, i u toj fazi su
zaposleni razni radnici, kao i u završnoj fazi vađenja flaša iz sušnice, njihovog sortiranja,
pakovanja itd. Između te dve faze stoji pravi staklarski posao, tj prerađiivanje tečne staklene
mase. Najzad, manufaktura iako ona potiče iz spajanja raznih zanata ona može i sama da se
razvije u spoj raznih manufaktura. Manufakturni period gde se već smanjuje vreme potrebno
za proizvodnju robe, ono razvija i potrebu mašina, posebno za za neke proste uvodne procese
koji se moraju vršiti i masama kao i sa velikom potrošnjom snage. Pojedinačna upotreba
mašina postala je veoma važna u 17-om veku, jer je velikim matematičarima tog vremena
dala neke oslone kao i podsticaje za stvaranje moderne mehanike. A specifičnom mašinerijom
manufakturnog perioda ostaje sam ukupni radnik sastavljen iz mnogih delimičnih radnika.
Kada se razne operacije podele i kalisifikuju, grupišu se i radnici prema pretežno njihovim
osobinama. Tako ukupni radnih ima sve proizvodne osobine u jednakom stepenu
profesionalnosti a ujedno ih najkorisnije troši. Njegova nesavršenost i jednostranost pretvaraju
ga u njegovo savršenstvo kad je on deo ukupnog radnika. Navika dok radi jednu funkciju
stvara povezanost celokupnog organizma i tera ga da radi kao deo neke mašine. Pošto su
različite funkcije ukupnog radnika prostije i složene kao i njegovi organi, oni zahtevaju
različite stepene obrazovanja, usled čega su i one same različite vrednosti. To znači da
manufaktura razvija hijerarhiju radnih snaga kojoj odgovara izvesna skala radničkih
najamnina. Ali u svakom procesu proizvodnje postoji nekoliko prostih radnji za koje je
sposoban svaki čovek. Zbog toga manufaktura u svakom zanatu stvara klasu
„nekvalifikovanih radnika“ kakve je zanatska radinost strogo isključivala. Uz hijerarhijasku
podelu na nivoe, dešava se i prosta podela radnika na kvalifikovane i nekvalifikovane.
( Marks, Karl. 1947. Kapital. Beograd: Kultura, I tom: Glava dvanaesta: str. 311-315)

Podela rada u manufakturi i podela rada u društvu

U okviru porodice, pa daljim razvojem u okviru plemena nastaje samonikla podela rada iz
razlike u polu i uzrastu, tj. na čisto fiziološkoj osnovi, koja je sa širenjem zajednice, a posebno
usled sukoba različitih plemena uvećavala svoj materijal. Znači razmena proizvoda pojavljuje
se onde gde razne porodice, plemena i zajednice dođu u dodir među sobom, jer se u prvim
počecima kulture samostalno ne sukobljavaju privatna lica već porodice, plemena itd. Svaka
zajednica nalazi u svojoj prirodnoj okolini drugačija sredstva za proizvodnju i za život.
Samim tim se razlikuju i po načinu života, načini proizvodnje i samih proizvoda. I ovo čini da
razne zajednice razmenjuju proizvode a time se i one postepeno pretvaraju u robu, tako i
postaje društvena podela rada. Svaka razvijena podela rada koja je dobijena uz pomoć robne
zamene za cilj ima razdvajanje sela i grada. . ( Marks, Karl. 1947. Kapital. Beograd: Kultura,
I tom: Glava dvanaesta: str. 315-316)

Zemlja koja je relativno retko naseljena ali joj je saobraćajni sistem razvijen ima gušće
stanovništvo nego gušće naseljena zemlja sa razvijenim saobraćajnim sistemom i u tom
smislu su na primer: Države Američke unije gušće naseljene nego Indija. Manufakturna
podela rada reakcijom razvija i umnožava društvenu podelu rada. Da bi se podela rada u
okviru jedne manufakture izvela bolje, deli se jedna ista grana proizvodnje na sasvim nove
manufakture. U odnosu na razliku među njenim sirovinama. Ukoliko manufaktura zahvati
neki zanat koji je do tada bio vezan za duge zanate i koji je vršio isti proizvođač, onda se ti
zanati odmah razdvajaju i postaju samostalni. Proširenje svetskog tržišta i kolonijalni sistem
koji spadaju u osnovne elemente za postojanje manufakture daju manufakturnom periodu
bogat materijal za podelu rada u društvu. Manufakturna podela rada pretpostavlja
koncentracisanje sredstava za proizvodnju u rukama jednog kapitaliste a društvena podela
rada razdvojenost ovih sredstava među mnoge međusobno nezavisne proizvođače roba.
( Marks, Karl. 1947. Kapital. Beograd: Kultura, I tom: Glava dvanaesta: str. 315-320)

Manufakturna podela rada ima za pretpostavku bezuslovan autoritet kapitaliste nad ljudima
koji čine proste delove ukupnog mehanizma, koji pripada kapitalisti. Društvena podela rada
stavlja nezavisne proizvođače robe jedne naspram drugih i oni ne priznaju nikakav drugi
autoritet osim konkurencije. Esnafski zakoni ograničavali su broj kalfa koje je neki majstor
smeo zapošljavati i sprečavali su ga da se pretvori u kapitalistu. Mogao je zapošljavati kalfe,
isključivo u njegovom zanatu. Esnaf je odbijao svako mešanje trgovačkog kapitala u svoju
proizvodnju. Trgovac je mogao kupiti svaku robu, samo nije mogao kupiti rad kao robu.
Smatrali su ga samo za agenta zanatlijskih proizvoda. Ukoliko bi neke okolnosti izazvale
dalju podelu rada, postojeći esnafi bi se cepali na podvrste ili bi se u stare nadovezivali novi.
Zbog toga su esnafi isključivali manufakturnu podelu rada. Uglavnom su radnik i njegova
sredstva ostajali u vezi jedan sa drugim tako da sredstva za proizvodnju postanu u obliku
kapitala nezavisna prema radniku. Podela rada u društvu bilo da je poticala ili ne iz robne
razmene, pripada najrazličitijim društveno-ekonomskim formacijama, za razliku od nje
manufakturna podela rada je specifična tvorevina kapitalističkog načina proizvodnje. ( Marks,
Karl. 1947. Kapital. Beograd: Kultura, I tom: Glava dvanaesta: str. 322)

Kapitalistički karakter manufakture

Podela rada koja je sad postojeća propisuje svakom kapitalisti broj određenih radnika koje
mora upotrebljavati, a prednosti još veće podele rada imaju za cilj još veće povećanje broja
radnika. Ali sa tom promenom količina rada mora da se povećava srazmerno kao i proizvodna
snaga rada. Više delimičnih radnika koji su sastavljeni u jedan društveni mehanizam pripadaju
kapitalisti. I zato ta snaga koja se kombinuje iz više radova se javlja kao proizvodna snaga
kapitala. Samim tim manufaktura stvara hijerarhijsku podelu među samim radnicima. Dok u
početku radnik prodaje kapitalu svoju radnu snagu jer mu fale materijalna sredstva da bi
proizvodio robu, sada i njegova individualna radna snaga otkazuje službu čim se ne proda
kapitalu. Radnik koji pripada manufakturi je prirodno onesposobljen da bilo šta sam napravi,
on razvija proizvodnu delatnost jedino kao pripadnik kapitalistički radionice. ( Marks, Karl.
1947. Kapital. Beograd: Kultura, I tom: Glava dvanaesta: str. 323)

Literatura:

. ( Marks, Karl. 1947. Kapital. Beograd: Kultura, I tom: Glava dvanaesta)