Методологија

Прва група питања

1. Античко поимање појма историја

2. Античка- грчка историографија
3. Античка- римска историографија
4. Значај историографије латинског хришћанства
5. Место историје у систему средњовековних знања
6. Историографија латинског хришћанства и византијска историографија
7. Значај хуманистичке историографије и најзначајнији представнициц
8. Реформација и контрареформација- историјска ерудиција
9. Место историје у систему знања просветитеља
10. Историографија просветитељства- модерно значење појма историја,
филозофска историја
11. Француска и шкотска просветитељска историогрфафија
12. Немачка просветитељска историографија
13. Утицај немачке идеалистичке филозофије на немачку историографију у 19.
веку
14. Немачки романтизам
15. Историзам
16. Леополд Ранке
17. Ранкеови наследници
1. Античко поимање појма историја

Појам Антика обухвата културе на обалама Медитерана 1000.пр.н.е.-500.н.е.

Антика је положила темеље каснијем развоју западне културе, па самим тим и историјске
науке.
Појам историја први пут помиње Херодот у 5. веку пне и за њега је историја
знање, испитивање, знање стечено испитивањем, обавештење, описивање и
приповедање. За Херодота историја обухвата садашњост и 2-3 генерације у прошлости а
као појам односи се на јединство његовог дела као извештаја о властитом виђењу догађаја
и људских поступака
Са друге стране, Тукидид сужава свој извештај на политичке и војне догађаје али
он он није био свестан предметног подручја историје или тога да пише политичку
историју. Тукидид само каже да описује рат Атењана и Пелопонежана, али не
употребаљава појам историја.
Посебну дефиницију писања о прошлости поставио је Аристотел у 4. веку пне.
Посудивши појам историја од Херодота, сматрао је да је реч о појединим политичким и
војним догађајима у одређеном времену, као садржајима посебне књижевне врсте.
Аристотел је први употребио и појам историкос (истраживач, стручњак).
Полибије је у 2. веку пне схватио појам историја као драму у значењу међусобно
повезане целине која обухвата људску делатност и догађаје у различитим деловима света
усмерене ка истом циљу – дакле, за њега историја има почетак, средину и крај.
Теорију писања о прошлости- историографију- разрадио је Цицерон. За њега је
она грана реторике с високим књижевним захтевима.
Кроз антику је историја постала појам за облик и оквир излагања о
различитим догађајима као посебним историјама-приповестима, а не за везу међу
њима. Дакле, у Антици није постојало схватање о историјском кретању као целини
унутар које би посматрач могао да тражи своје место у времену. Историја је magistra vitae
јер описује поједине војне или политичке догађаје, односно изузетна дела која могу да
послуже као пример за политичку делатност и морална правила пишчевих савременика. О
томе сведоче латински појмови res gestae (ствари које су се догодиле или биле учињене) и
historia rerum gestarum (описивање или испитивање тих ствари). Плурал сведочи о томе
да не постоји свест о повезаном, континуираном историјском кретању већ се испитивање
људске стварности своди се на појединачне догађаје који су вредни да их потомство
памти.
2. Античка- грчка историографија

Темељи историографије постављени су у Грчкој и условљени су појавом

разумског поимања света насупрот митском. Разбијање митског поимања света започели
су старији логографи који пишу око 500. пне. Старији логографи пишу о ономе што се
приповеда. То су локалне легенде, генеалогије, приче о различитим местима и оснивању
градова. Њихови текстови се делимично рецитују, и њихов главни задатак јесте да
пробуде емоције и уметнички доживљај. Код Хекатеја из Милета, који спада у групу
старијих логографа, сусрећемо изразито критичке примедбе према традицији. Суштински
значаја текстова старијих логографа јесте тај што су они прикупљали обавештења о
стварним догађајима, а грчкој историографији пренели основна обележја епског
песништва.
Када говоримо о грчкој историографији, поред старијих треба поменути и млађе
логографе међу које убрајамо Хеланика из Митилене, Херодота из Халикарнаса,
Тукидида и његовог настављача Ксенофонта.
 Хеланик из Митилене (479-395) зачетник је грчке хронографије односно
систематизације предања хронолошким редом. Он је прикупљао податке о
различитим аспектима људског живота идући од митских јунака до догађаја 5.
веку пне.

 Херодот из Халикарнаса (484-420)

Херодот се сматра првим историографом, први је употребио појам историја а

Цицерон га назива оцем историје. Сам појам Херодот употребљава у првој реченици
свог дела и наводи мотив свог писања. Он каже да како се временом не би заборавило оно
што су људи чинили.
Његово дело сачињено је од 9 књига. У прве четири књиге, Херодот пише о
негрцима док у наредних пет описује грчко-персијски рат. Он сматра да човек не зависи у
потпуности од воље богова, али да није ни главни покретач историјских догађаја.
Приказује познати свет и тако изражава широко интересовање за различите области
људског живота. У трагању за истином разликује три врсте обавештења: оно што је чуо,
оно што је лично видео и оно што је дознао испитивањем.
  Тукидид (460-400)

Тукидид уводи у испитивање догађаја и људских дела начела строге критике

обавештења. Његово подручје испитивања јесте само оно што је сам чуо и видео. Сматра
да туђе информације треба строго проверавати јер се извештаји очевидаца разликују
пошто неки памте боље, неки лошије и зависно од симпатија. Тукидид сматра да се људи
не труде да проверавају истину, већ олако верују.
За Тукидида је рат фактор промена и изузетна појава јер њиме не управљају
богови, већ је последица делатности истакнутих појединаца. Он није био свестан
предметног подручја историје тј тога да пише војну историју. Само наводи да описује рат
Атињана и Пелопонежана али сам појам не употребљава. Тукидид је први писац
прагматичне историје чији је циљ да васпитати читаоце описивањем политичко-војних
догађаја. Створио је политичка, дипломатска и ратна историја као низање појединачних
догађаја. Он тражи покретача историјског кретања углавном у намерама истакнутих
особа и у држави.

 Ксенофонт (430-355)

Ксенофонт наставља Тукидидово дело и пише од 411. пне тј од оног места на ком је
Тукидид стао. Његова Хеленска историја се одликује површним приступом а
систематске критичности нема. За Ксенофонта су значајни и његови мемоари Анабаса
који говоре о тзв Похуду 10 хиљада а које је написао јер је сматрао да савременици нису
довољно истакли његов значај у истом.

Када говоримо о грчкој историографији треба поменути и ону из хеленистичког

раздобља. Најзначајнији представник овог периода јесте Полибије (200-120). Његова
Историја Медитерана је једино делимично сачувано дело хеленистичког раздобља.
Полибије је желео да прекине са дотадашњим свођењем историографије на опис
неповезаних појединости и да пише универзалну историју. Он је и једини писац Антике
који релативно систематски приступа историјском истраживању – сматра да само
пажљивим испитивањем чињеница и њиховим поређењем може да буде постигнут поучни
задатак историографије. Сматра да је од излагања важније уочавање претходних услова,
истовремености и тока догађаја.
3. Античка-римска историографија

Грчка култура служила је као образац римској култури, па самим тим и

историографији. Разлика је та што нов печат римској историографији даје повезивање с
прошлошћу путем култа предака у римској породици. Римску историографију делимо на
ону из доба републике и на ону из доба царства.

-Доба републике-
Представници римске историографије из овог периода су Марко Порције Катон,
Гај Салустије Крисп, Цезар и Тит Ливије.

 Марко Порције Катон (234-149)

Катон је писац првог историографског дела на латинском језику. Његово дело

Origines обухвата период од оснивања Рима до његове смрти. Своју пажњу Катон
усмерава на збивања која сматра важним за прошлост Рима и не бави се митским
јунацима.

 Гај Салустије Крисп (86-35)

Крисп је најзначајнији представник историографије настале под утицајем

Полибијевих дела. Његово дело има изразито поучне намере и промовише политичке
ставове. Крисп у делима о Катилининој завери и рату са Југуртом брани своје
политичке ставове. Он историју схвата као грану етике, а ову као грану реторике.

 Гај Јулије Цезар (101-44)

Цезар сажето и прегледно прича о својим успесима и даје преглед властите

делатности као државника и војсковође. Био је узор каснијим писцима ратне историје.

 Тит Ливије (64.пне -17.н.е.)

Дела Тита Ливија представљају врхунац римске аналистике. Он не пише критичко

историографско дело, већ жели да истакне врлине и достигнућа републике, а касније слави
Августа и Тиберија. Дело Ab urbe condita представља збирку примера за поуку
савременика путем приказа моралног и политичког држања истакнутих појединаца.
Ливије потврђује основно обележје античке историографије као гране реторике –
слушаоци и читаоци доживљавају његово дело као еп, а писци више пажње придају
уметничком изразу од утврђивања чињеница и поштовања хронологије. Дело имало
изузетан утицај због одушевљености хуманиста његовим литерарним стилом и
родољубљем.
 -Доба царства-
Историографија из овог периода је разнолика, писана на грчком и латинском, у
просеку осредња, неоригинална, површна, пристрасна и фрагментарна, али корисна јер
говоре и о времену у којем стварају. Представници римске историографије из овог
периода су Корнелије Тацит, Јосиф Флавије, Плутарх, Гај Светоније Транквил,
Апијан, Дион, Марцелин и Лукијан.

 Корнелије Тацит (55-120)

Тацит је најзначајнији представник историографије у доба Царства. Наслови

његових најзначајнијих дела (Annales, Historiae) илуструју једно од најзначајнијих
обележја античке историографије:
– појам историја редовно се појављује у множини (historiae), у смислу приче о
различитим неповезаним догађајима којима је сам аутор присуствовао или чуо о њима
– појам анали показује да је реч о прошлости

 Јосиф Флавије (37-после 95)

Флавије пише на грчком и настоји да споји јеврејску и грчку традицију. Његова

дела носе основна обележја грчке историографије тј политичко убеђивање измишљеним
говорима, патосом и драматиком.

 Плутарх (45-125)

Плутарх нам је најзначајнији из разлога што са њим биографија досеже врхунац

као књижевна врста. Он биографију и историју сматра за две књижевне врсте једнаке
обликом, али са различитим садржајем – историја даје опис догађаја, а биографија прича о
значају узорних појединаца. Њему нису важне веродостојне чињенице, јер личности
служе само као примери етичких начела.

 Гај Светоније Транквил (70-после 122)

Транквил има различит приступ од уобичајеног. Он прича о јавном и приватном

животу, физичком изгледу и значају царева, свакодневици, интригама – тиме поставља
образац за средњевековне и касније биографије.

 Лукијан (120-180)

Лукијан је значајан јер његово дело представља једини систематски покушај

размишљања о историји. Написао је дело Како се пише историја и у њему разрађује
Тукидидова схватања о смислу историје као поуке за будућу политичку акцију, као и
Цицеронову теорију реторике.
4. Значај историографије латинског хришћанства

Средњевековна латинска историографија темељи се на две баштине: античкој и

хришћанској. Античка пружа класификацију облика појединих књижевно-
историографских жанрова, правила композиције и обрасце за понашање док хришћанска
путем Библије и дела црквених отаца утиче на садржај, сврху и циљ писања о прошлости.
У овом периоду се црквени и световни догађаји сматрају делом једне целине
пошто је улога цркве пресудна у свим подручјима живота као и из разлога што су се до
касног средњег века књижевношћу бавили готово искључиво свештеници и монаси.
Основна обележја појма историја у средњем веку дефинисао је Исидор
Севиљски (560-636) у свом делу Etymologiae. Дело представља стандардан приручник
средњовековног образовања који обухвата знања из различитих подручја људског живота,
а темељи се на компилацији античких дела. Севиљски историју види као део граматике, а
граматику као део реторике. Због етимолошком корена речи сматра да је историја
приповест о ономе што се видело и знало као истина, односно да је извештај сведока
догађаја. По њему је историограф креативан само када пише на основу властитог
искуства, док се за приказивање прошлости мора задовољити компилацијом и
преписивањем доступних дела. Верује да су дела старијих хришћанских аутора потпуно
веродостојна јер се темеље на ономе што су видели и знали. За Севиљског појам историја
има више значења:
1. она је поуздано знање о одређеним догађајима;
2. сведочанство аутора из прошлости;
3. приповест о догађајима и делима људи;
4. а означава и поједине стварне догађаје.

Као и у антици, и у средњем веку писци морају да приповедају истинито а

истинитост тврдње поткрепљује се наводима из Библије или текстова црквених отаца.
Писци разликују нивое у историји спасења, односно религијске, а не световне фазе – зато
пред собом увек виде исте обичаје и установе у историјском трајању – преплићу се
прошлост и садашњост.
У позној антици настаје схватање о универзалној историји спасења која обухвата
човечанство у јединственом очекивању коначног ванвременског циља. Сада,
праволинијско историјско време замењује циклично време антике. У средњем веку
историја има 3 тачке:
1. апсолутни почетак стварања света и човека;
2. почетак хришћанства и историје спасења отелотвореног у Христу;
3. последњи суд као крај историје.
 Када су у питању врсте историографије у средњем веку разликујемо хронике,
анале, биографије, дела, генеалогије и градске историје.

 хроника – дело једног, именом познатог аутора, које садржи обимну грађу
састављену на основу тежње да се предоче примери Божје интервенције у
људски живот. Може бити сажетије или опширније приповедање које прати
res gestae, а нема заокружено јединство, јер нема ни крај. Писци настоје да
доведу све догађаје у временски однос и пружају велику количину
обавештења.
 Анали су најједноставнији облик историографског записа. Настали из
кратких обавештења о догађајима, забележеним на маргинама или између
редова ускршњих таблица за потребе манастира и цркава. Пишу их
непознати аутори, углавном монаси, понекад по налогу владара. То су
обавештења о догађајима записана истовремено али не приповедају као
хронике.
 Vitae (биографије) су раширен жанр али су у средњем веку биографије
владара ретке а чешће се описују животи светаца. Имају значајно место у
настанку научне историографије јер су управо њиховим испитивањем
језуити у 17. веку ударили темеље систематској критици извора.
 Gestae (дела) представљају извештавају о делима људи који су у низу
обављали одређене дужности (нпр. бискупи у некој дијецези). Сврха им је
да низом вршитеља одређених функција легитимишу њихову трајност и
важност. Временом су постала све опширнија а од 11. века обухватају и
јунаке крсташких ратова, важне личности појединих држава, покрајина или
градова.
 Генеалогије су настале услед потребе племићких и владарских породица да
оправдају своју моћ што угледнијим пореклом док су градске историје
писане са циљем да се прикаже што старије оснивање.
5. Место историје у систему средњевековних знања

У систему средњовековних знања историја има скромно место. Налази се у

оквирима trivium-а тј граматика, реторика и дијалектика као део прве две дисциплине. И у
средњем веку, као и у антици, историографија је грана говорништва а правила реторике су
средњевековним ауторима важнија од захтева да се пише “истинито”. Личности у делима
држе говоре који немају везе са истинитим извештавањем, већ реч о кићењу стила и
драматизацији.
У средњем веку историја задржава положај какав је имала у антици, али јој је
васпитни циљ другачији. Прошли догађаји се као људска дела замишљају у “реду
времена” датом од Бога. Реч о Божјем усмеравању историје које има значајну улогу на
човековом путу ка спасењу.
Већина средњевековних историографа само сакупља и сређује исказе “светих
научника” као несумњивих ауторитета. Не постоји критика извора а када не пише о свом
времену, историограф је углавном преписивач. У развијеном средњем веку полако се
напушта такав начин писања и неки писци сада желе да испитају изворе, а не само да их
преписују. Од 11. века схоластика покушава да повеже црквено учење с дубљим
познавањем античке филозофије и да га усклади са рационалним мишљењем. У средишту
знања нису више граматика и реторика већ логика, природне науке и филозофија.
Историја готово искључена из склопа знања и губи значај учитељице живота.
На латинском Западу историографи до 13. века су претежно монаси који се могу
служити архивама и библиотекама манастира и цркава. Постепено расте документација у
световним установама али због схоластичке незаинтересованости за историју ово не
утиче на цркену историографију.
Нова обележја примећују се крајем средњег века у писању дилетаната, витезова,
трговаца и путника које највише занимају historiae народа.
Већина писаца без ограничења искривљује старије текстове, измишља нове приче,
умеће легенде и бајке у туђе извештаје не наводећи име изворног аутора. Зато антички и
средњевековни текстови стижу до хуманиста у често непрепознатљивом облику. Поред
тога, бројни фалсификати настали у периоду од 10-13. века .

6. Историографија латинског хришћанства и византијска историографија

  Еузебија из Цезареје (260-339)

Еузебије је поставио образац универзалне црквене историје у свом делу Historia

ecclesiastica која обухвата светску историју од Аврама до 325. али нам је сачуван и
Јеронимов латински препис који иде до 378.
Еузебије је први од хришћанских писаца и пише о догађајима после новозаветних.
За њега је историја Јевреја и Грка предисторија универзалног хришћанства. Сматра да се
Божја истина остварује кроз Цркву и да тријумфује са царем Константином при чему је
хришћански цар световни представник Божје речи. Да би доказао истинитост својих
ставова, Еузебије напушта правила античке реторичке композиције. У његовом делу нема
измишљених говора, а опширно цитира изворе од 1-3. века. Он критички сврстава изворе
према близини догађају ау дело уноси и докумената, привилегије и папске буле.

 Аурелије Августин (354-430)

Августиново дело De civitate dei је најзначајнија теолошка расправа о историји и

верским сукобима. Представља врхунац ранохришћанског тумачења историје и духовни
почетак средњег века. Посебно је важно и његово побијање античке цикличне теорије. Он
говори о јединству људске историје коју у сваком времену води Божје провиђење и за
њега свака епоха има од Бога одређен положај и задатак. Августин сматра да је историја
борба Божјег и земаљског царства с тим што Божје царство није идентично са Црквом,
као ни земаљско са државом. За њега је држава Божје средство за очување мира на земљи
па зато хришћани морају да слушају своје владаре. Августин одбацује периодизацију на 4
царства и време види као израз оплемењивања човека од стране Бога и дели га на 6 доба.

 Беда Венерабилис - истиче се поузданим хроникама и бројним подацима о

црквеном животу и култури Англа. За њега су догађаји из прошлости примери за
поуку потомству о хришћанским врлинама. Насупрот већини средњевековних
историографа, сматра да обавештења о прошлости није могуће свести на
компилације и преписивање делова старијих дела, већ да је могуће властито
испитивање. Настоји да раздвоји гласине и легенде од чињеница и систематски
тражи изворе а у дело укључује и документа.

 Ајнхард (о.770-840)- његово дело Vita Karoli magni има изузетно место у раном
средњем веку јер представља животопис световног владара (узори Светоније,
Салустије, Плутарх).
 Када је у питању византијска историографија она се темељно разликује од
историографије латинског Запада. Представља највећи домет византијске књижевности и
надмашује латинску историографију критичким и реалистичним духом, као и употребом
извора. Надахњује се традицијама Римског царства, хеленистичке културе и хришћанства.
Од посебног значаја је и представа о континуитету са Римским царством.
Представници византијске историографије су Прокопије из Цезареје, Иван
Малала, Михаило псел, Ана Комнин; Никита Хонијат и Нићифор Григора.

 Прокопије из Цезареје представља зачетника византијске историоиграфије.

Написао је дела Историја ратова; Тајна историја и О грађевинама. У њима се
огледа способност књижевног изражавања и његова моћ запажања а драгоцен је
извор за своје време и узор писцима у периоду од 11-14. века.

 Иван Малала је први познати писац монашке хришћанске византијске светске

хронике који је поставио образац византијске хронографије. Бележи све што је чуо,
без обзира на значај и временски низ. Једини је извор за ратове с Арапима и
иконоборство.

 Михаило Псел означава почетак великог доба византијске историграфије у

11-12. веку. Његово дело Хронографија (976-1077) представља најбоље дело
византијске историографије – посебно приказ унутрашње политике.

 Ана Комнин је значајна због свог дела Алексијада које је посветила свом оцу
Алексеју I док се Никита Хонијат бавио падом Цариграда из 1204.
7. Значај хуманистичке историографије и најзначајнији представници

Рани нови век обухвата раздобље од 1500-1800. и дели се на четири доба од којих
је хуманизам прво и обухвата 15. и 16. век. У рано модерно доба начин мишљења
карактерише надахнуће антиком, рационалност, научност и почетак секуларизације што
битно одређује нов значај историографије.
Три основна обележја новог схватања историје код хуманиста у 15. и 16. веку јесу:
промењена перцепција времена са уочавањем дистанце између садашњости, антике и
средњег века; могућност недогматског приступа и схватање историјских догађаја из њих
самих. На тим темељима аутори коментаришу класична дела и описују интересантне и
поучне историјске догађаје. У хуманистичкој визији света човек више није само објекат
историјског кретања који усмерава Провиђење већ је историја простор за човеково
стваралаштво и самоспознају. Више није могућа универзална средњевековна историја а
уместо Божјег утицаја, предмет проучавања постаје човек као стваралац. Сада
универзалну историју замењују приче о појединцима и њиховим изузетним делима.
Хуманисти тврде да човек сам ствара своју историју тиме што настоји да је сагледа у
смислену јединству, постајући свестан себе као субјекта историје.
Хуманистима антика служи као образац и сагледана је као идеална целина. За
хуманисте античке вредности имају ванвременски карактер и значење за изградњу
европске културе. У време хуманизма историја као magistra vitae треба да подучава о
карактеристикама и променама унутар различитих цивилизација. Пошто прихватају
античку цикличну теорију сматрају да историографија треба да их упозори на понављања
истих појава у времену, само у различитим облицима. За хуманисте се вредност
историографије огледа у могућности да примерима о добром понашању у прошлости
пружи темељ за сналажење у садашњости (посебно важи за владаре). У другој половини
16. века развија се и уверење да је проучавање прошлости посебна дисциплина. Од
историографа се не захтева само умеће говора и писања, већ и стручност а
историографско дело има задатак да поучи и пружи естетски ужитак. Посебно је значајно
и формирање филологије као историјско-критичке дисциплине. Филолози
историографима стављају на располагање критичка издања античких аутора.
Историографи углавном познају збирке сакупљача-антиквара, али махом пишу о свом
времену – због тога методолошка достигнућа филологије још не могу битније да утичу на
пут ка историјској науци, али рад филолога омогућује акумулацију знања. Предмет
сазнања код хуманиста су људска дела, пре свега делатност истакнутих појединаца,
ограничена на политичке и војне res gestae. Задатак историографа није само установити
ток догађаја, већ утврдити и основне претпоставке (зачетнике, мотиве, намере, временске
и просторне појединости).
Најзначајнији представници хуманистичке историографије су Франческо
Петрарка, Леонардо Бруни, Флавио Биондо, Лоренцо Вала, Николо Макијавели и
Франческо Гвичардини.
8. Реформација и контрареформација- историјска ерудиција

Црквена историја има изузетно место на путу према утемељењу историјске науке
путем критике извора. Сукоби у католичкој цркви у ½ 16. века изазвали су разноврсне
последице које су оставиле траг и на приступ проучавању прошлости. Протестантске
струје су трагале за оправдањем реформације у црквеној и секуларној историји, а
одговарају им католички писци у великој офанзиви после Тридентског концила.
У тим полемикама историјско знање знатно напредује, излаже се историја
хришћанског учења и култа кроз векове, утврђују се историјске чињенице критиком
извора и прецизира се техника рада. Слабост је то што циљ истраживања није боље
упознавање са историјским чињеницама већ апологија доктрина. Критика извора је
солидна али само ако то одговара католичкој, односно протестантској аргументацији.
У вези са верским расколом и ратовима у 17. веку долази до учвршћивања
средњевековног хришћанског схватања историје које су хуманисти напустили. И у време
реформације и контрафермације наставља се прикупљање античких дела као што је био
случај и у време хуманизма а објављују се извори из историје цркве.
У 17. веку критика се систематски користи при процени истинитости обавештења
извора, али захтева темељито стручно образовање. Ствараоци новог приступа су ерудите.
Они се систематски баве критиком извора и постепено, на темељу искуства, формулишу
методолошка правила критике. У 17. веку у Француској бенедиктинци и језуити се
систематски баве ерудитским радом сматрајући га радом на учвршћењу вере. Они тако
постепено створају методе и технике помоћних историјских наука.
Посебно је значајна мавританска бенедиктинска конгрегација која је обавила посао
на којем се темељи историјска наука од краја 18. века до данас. Они су путовали Европом,
преписивали рукописе, куповали књиге и усавршавали методе читања и датирања извора.
Изградили су неке од ерудитских дисциплина које се од 18. века називају помоћним
историјским наукама: дипломатику, палеографију и хронологију. Ерудите немају
данашњи ниво критике извора. Њих највише интересује разликовање оригинала од
фалсификата при чему за оригиналне сматрају само најстарије документе.
Најзначајнији међу ерудитама био је Жан Мабијон. У свом делу De re diplomatica
(1681) – образлаже методе којима је могуће разликовати оригиналне и фалсификоване
изворе. Тиме је утемељио дипломатику као дисциплину усмерену ка анализи и редакцији
докумената, односно утврђивању њихове аутентичности.
Поред њега значајан је и Жан Болан који је зачетник едиције језуита Acta
sanctorum (164.). Имао је намеру да ослободи животописе светаца од легенди и да се
тако супртставити критици хуманиста и протестаната.
9. Место историје у систему знања просветитеља

Историографија просветитељства представља прекретницу на путу према научној

историографији. Хуманистичка слика света није уклонила средњевековно схватање
историјског времена. У доба реформације и контрареформације као и верских ратова
у 17. веку још увек је постојала представа о неизбежном крају света, као и о
немогућности друштвених промена. Тек у 18. в. о прошлости се почиње размишљати
и писати као о једном другом времену.
Већ се код хуманиста јавља свест да је прошлост нешто различито од
садашњости, а да је будућност отворена потпуно новим кретањима. У овом периоду,
ствара се илузија да је сталан напредак човечанства могућ. Од средине 18. века
очекивање боље будућности подстиче отпор против традиционалних погледа и
уверење да су могућа друштвена побољшања. Сада се историја схвата као светски
процес напретка. Тај преокрет у историјској свести доводи у историографији до
постепеног израстања историје као науке.
Само просветитељство почиње као научно-књижевно усмерење и постепено
прераста у широк покрет за реформе који обухвата сва подручја живота.
Просветитељи сматрају да треба критиковати ауторитете и просвећивати људе. Као
основно мерило просветитељи узимају разум а из тога произлази отпор сталешким
повластицама, апсолутистичкој самовољи и патронату свештенства. У овом периоду
јача уверење да се васпитањем, реформама и променом институција може утицати на
развој способности људи да на свој живот утичу као субјекти. Идеал постаје самосталан
појединац, „грађанин“, који вођен разумом учествује у променама у заједници у којој
живи.
У систему знања просветитеља историја (уз географију и природне науке) има
значајно место. Модерној историјској науци темеље су створили управо просветитељи,
уверењем да се прошлост може систематски испитивати проучавањем повезаности узрока
и последица, односно да се садашњост и будућност разликују од прошлости.
Они сматрају да на темељу постојеће критике извора и помоћних историјских
наука постаје могуће систематско испитивање историјских чињеница. Историја се више
не сматра књижевном врстом у којој превладава патетична реторика, напушта се
искључива историја владара и ратова и аутори покушавају да осмисле историју
друштава и цивилизација. Просветитељска историографија догађаје из прошлости
које ће приказати бира према критеријуму њихове важности унутар система
интерпретације који обухвата различита друштвена подручја. Историчари сада
схватају значај избора података као претпоставку за прераду историјског знања у
облик систематизованог предавања. Најбољи историјски текст за просветитеље, није
онај који помиње највише догађаја него онај који целовитој приповести даје
одређени смисао
10. Историографија просветитељства- модерно значење појма историја, филозофска
историја

Од антике па све до 18. века значење појма историја се споро мењало. Појам је
означавао знање о историјама, односно истинито приповедање о стварима које су се
догодиле. Појам још не обухвата прошлу стварност у целини него је увек само извештај о
појединим субјектима или догађајима (историја Цезара, Карла Великог, Пелопонеског
рата). Модерно схватање појма настаје крајем 18. века - појам историја почиње да
обухвата и сплет стварних догађаја и знање и приповедање о њима. Историје-
приповести прелазе из плурала у колективни сингулар (историје – историја). Историја
сада има значење свега што се у свету догодило, односно низа прошлих догађаја
повезаних у једну међузависну целину. Историја више није скуп примера за историју
спасења, политику владара, оправдање реформације или контрареформације. Историчари
сада почињу да трагају за односима који не настају само из природног низа поколења и
владара. Пре Француске револуције, а посебно после ње, нови појам историја обухвата
догађај и људску делатност, али и субјективно знање о тој стварности и приповедање
о њој.
Ширина новог појма изазива појаву новог подручја сазнања – филозофије
историје. Под утицајем развоја наука, рационалистичка филозофија сматра да постоје
природни закони који одређују историјско кретање. Они не виде супротност између света
детерминисаног природним законима и учења да људска воља може да мења ток ствари,
јер сматрају да је човек у природи највећа природна сила с обзиром да поседује дух.
Ствара се уверење да је човек део природе и да је као такав способан да делује на њу.
Нови појам историја повезује „вишу истину“ филозофије са историјском
стварношћу. Са историјом се достиже највећи могући степен вероватноће неке историјске
чињенице, који се доказује историјским изворима. Историчар мора да испитује скривене
мотиве и унутрашњи ред случајног догађања, а расте и уверење да се само размишљањем
о историји може схватити историјска стварност. Нова светска историја покушава да
замисли повезаност и међусобне односе човечанства у прошлости и садашњости – људски
род постаје субјекат своје историје. Главна тема просветитељске историографије је
цивилизација. Подаци о духовном развоју, књижевности, уметности, науци, религији,
обичајима, трговини и богатству постају најзначајнији предмет проучавања историчара-
филозофа, који сматрају да се у њима одражава напредак.
Ново значење појма историја нужно подразумева филозофско размишљање о
историјској стварности. Првим филозофом историје сматра се Ђанбатиста Вико, али је
његово дело било непознато у 18. веку и није утицало на нову филозофију историје. Сам
појам сковао је Волтер 1765. у свом делу Филозофија историје. Одбацујући схватање
историје искључиво као Божјег плана, нова филозофија тражи објашњења која произлазе
из саме историје.

11. Француска и шкотска просветитељска историографија

 Идеје просветитељства шире се из Француске а на развој историје највише
утицали Шарл Монтескје и Франсоа Волтер.

 Шарл Монтескје (1689–1755)

Монтескје је био теоретичар уставног уређења и сматрао је да је до њега могуће

доћи на основу ограничења краљевске моћи и поделе власти. Он је размишљао о историји
и задатку историчара и желео је да испита историјске чињенице као темељ за закључак о
најбољим облицима власти и друштва. Идеје које је заступао долазе до изражаја у делима:
1) Персијска писма (1721)
2) Разматрања о разлозима величине Римљана и њихове пропасти (1734)
3) О духу закона (1748)
Монтескје одбацује уверење о томе да светом влада Божја воља и жели да открије
константе тј законе историјског кретања па је зато близак цикличној теорији.
Његово дело О духу закона представља први покушај историјског објашњења
проучавањем сплета узрочности из којих произлази разноликост тих закона. За њега
закони обухватају сву разноликост друштвеног живота. Реч је о напуштању дотадашњих
историја владара и ратова и окретању према испитивању различитих аспеката друштвеног
живота.

 Франсоа Волтер (1694–1778)

Волтер се окреће испитивању различитих аспеката друштвеног живота и има

огроман утицај на развој историографије просветитељства као прекретнице на путу према
научној историографији.
Ослања се на Декартов детерминистички поглед по ком математика усмерава целу
природу. У средишту његове пажње је гениј народа. То је снага која не зависи од воље
народа већ га подстиче на одређене поступке. Волтер сматра да је људска природа увек
иста, да зависи од притиска државе и религије, као и од природних узрока као што су
клима и земљиште. Он претпоставља да постоји универзалах разума и да човек зато може
да утиче на свет у смислу напретка.
Његов чланак Историја објављен је у Француској енциклопедији и у њему Волтер
дефинише начин и метод писања историје. Он сматра да историографија утемељена на
историјским изворима мора да замени приче које се не заснивају на чињеницама. Сматра
да треба обратити пажњу на људско понашање, законе, обичаје, трговину, финансије,
пољопривреду и становништво, а за то су неопходни конкретни подаци.

Волтер напушта хронолошки начин описивања и трага за оним што је типично. Он

у прошлости види четири благословена доба у којима се показала величина људског ума:
 1) грчка антика
2) раздобље Цезара и Августа
3) ренесанса у Италији
4) доба Луја XIV
Волтеру је идеал енглеска Славна револуција а најинтересантнија му политика која
подупире богаћење владајућих кругова који касније подупиру развој књижевности и
уметности.
Дело Век Луја XIV има за циљ да прикаже успон духа у дотад најпросвећенијем
раздобљу. Представља хвалоспев људском уму и на дневни ред поставља питање
композиције и садржаја.
Есеј о обичајима и духу народа показује да је циљ историје напредак човечанства
под вођством просвећених владара и филозофа и постизање среће. Ово дело представља
први покушај светске историје који настоји да пружи обавештења о свим најзначајнијим
културним средиштима. То је уједно и први преглед средњег века у историографији
уопште, с критиком цркве као феудалне установе. Недостатак се огледа у томе што не
користи архивске изворе, али систематски сакупља разна сведочења и успомене.

-Шкотска просветитељска историографија-

У просветитељској историографији достигнућа ерудита постају темељ историјске

критике. Обриси синтезе историје и ерудиције почињу да се оцртавају код шкотских
просветитеља који се надахњују и Волтером. Шкотски историчари-филозофи учинили
значајан корак на путу повезивања широко замишљене културне историје с критичком
употребом извора. Од представника шкотске просветитељске историографије треба
поменути Дејвида Хјума, Вилијама Робертсона, Адама Фергусона и Џона Милара.
Они се занимају, пре свега, за напредак човечанства који се изражава у политичким
установама, религији, трговини и начину живота. Карактерише их критички дух, али
чињенице бирају према унапред утврђеној хипотези, само да би је потврдили.

 Едвард Гибон (1737–1794) је први који богатство ерудиције спаја са филозофским

приступом и своје излагање гради на подацима о којима говоре извори. Написао је
дело Историја опадања и пропасти Римског царства. Служи се достигнућима
филолога и ерудита да би одговорио на питање зашто је нестала античка култура с
којом се рационалистичка филозофија 18. века осећала повезаном. Гибон је показао
смисао за историјски континуитет некарактеристичан за просветитеље.

12. Немачка просветитељска историографија

 Немачка просветитељска историографија сматрала се само предстепеном у
настајању научне историографије у 19. веку, али данас многи мисле да је реч о важној
етапи континуираног пута ка научности.
Код немачких просветитеља између 1760. и 1790. стварају се претпоставке за ново
историјско мишљење спајањем филолошко-критичке методе ерудита 17. и 18. века, као и
утицаја филозофије и природних наука.
Француско и британско просветитељство утицало је на немачке историчаре који
покушавају да на нов начин обради нагомилано емпиријско знање. Приближавање
перцепције прошлости нивоу научности изражава се у:
- рационализацији потреба оријентације
- теоретизирању
- методизацији
За немачку просветитељску историографију важно је напуштање оквира реторике
и утицаја оних дисциплина које су се дотад користиле примерима из историје у властите
сврхе. Историја постаје посебно знање и наука. У касном просветитељству настају
основе за нормирање критичког истраживачког поступка:
- стандардизује се сакупљена грађа и врфи се систематизација појединих помоћних
историјских наука, посебно критике извора као средишње методске операције.
Настаје професионална историја која се разликује од мешавине истине и фикције
код дилетаната и књижевника. Нов појам историја обухвата и стварно историјско
кретање и размишљање о њему.
Сада се од историчара захтева стручна компетенција за методолошки регулисан
поступак аргументације. Није више довољно приказати податке у изворима без
предрасуда, већ је нужно образовање и способност да се подаци из извора методолошки
(критички) испитају. Историјска истина посматра се као извесност постигнута на темељу
критике извора.
Методолошка операција критике извора била је позната заслугом ерудита, а сада
добија ново значење за историографију. Пишчева слобода маштања ограничава се
подацима из извора, а истовремено се изграђују методолошки поступци критике извора.
Историчар мора да има професионално образовање. Међутим, радом са изворима и
множењем искуства на темељу све бројнијих дела, историјско мишљење само делимично
добија нову квалитету научности. Прекретница заправо настаје у просветитељској
атмосфери теоријским напорима који претходе историографској пракси. Зато немачки
просветитељски историчари нису написали историјска дела која би одговарала
њиховим теоретским размишљањима.
Историјско искуство се више не управља према реторичкој употребљивости
података из прошлости него се темељи на међусобном односу историјских чињеница, у
складу с којим се сређује и сазнајно организује текст.
Приближавање степену научности се не своди само на сакупљање извора и њихову
систематску критику коју су утемељили ерудите, није више реч о одвојеним, одабраним
знањима него о повезаности знања у сплету узрока и последица.
 У време просветитељства појављују се први историчари који добро познају
помоћне историјске науке. Немачки историчари настоје да формулишу правила у вези с
појединим помоћним наукама и та правила ће непосредно утицати на научне резултате,
јер су зачетак данас општеприхваћених методолошких поступака.
Ипак, код немачких историчара просветитељства само мањи део историјских
текстова темељи на систематској критици извора. Средиште успона размишљања о
прошлости ка научности био је Универзитет у Гетингену (основан 1737).
Јохан Гатерер и Аугуст Шлосер учинили највише при прелазу историје у научну
дисциплину. Они су формулисали теоријске позиције модерне историјске науке и
утемељили истраживање на резултатима помоћних наука.
Иако су се трудили око правила историјског истраживања немачки просветитељи
нису постигли методолошку конзистентност, па се историја као дисциплина и
хуманистичка наука конституисала у 19. веку.
У новије време сматра се да подизање нивоа прецепције прошлости на научни
ниво и методолошко-критичко мишљење нису тековина Нибура и Ранкеа већ да су
очеви–оснивачи историјске науке касни просветитељи.

13. Утицај немачке идеалистичке филозофије на немачку историографију у 19. веку

На немачку историографију снажно су утицале идеје немачке идеалистичке

филозофије, односно Кант, Хердер, Шелинг, Фихте и Хегел.
 Њихова филозофија историје супротстављена је просветитељској. Наслањају се на
јеврејско-хришћанску традицију, и историју објашњавају као заједнички развој
друштава и процес остварења плана Провиђења. За њих су јединице промене
колективи–нације и националне државе, а касније, за Маркса и Енгелса, економска
кретања и друштвене класе. У историјском току и стварности идеалистичка филозофија
види унутрашњу рационалност коју узрокује свети дух. Желе да оправдају мишљење о
способности човека да овлада властитом судбином и историји да смер и смисао.
Као посебно подручје идеалистичка филозофија историје јавља се 1784.
објављивањем првог дела Хердерових Идеја за филозофију историје човечанства а
завршава се објављивањем Хегелове Филозофије историје 1837.
Хегел сматра да појам историја уједињује у себи објективно и субјективно
гледиште. За њега она значи и извештај о догађајима и њих саме. Време сада добија
нов динамичан квалитет, јер после Француске револуције нужно отпада некадашње
историјско искуство о сталном понављању догађаја по истим правилима. У револуцији и
после ње настају бројне нове непознате појаве које се брзо мењају и не могу да се
објасне испитивањем прошлости. Свако ново поколење у току свог напретка треба
да тражи нова објашњења – зато за филозофију историје није важно познавање
појединих догађаја него историје у целини.

 Јохан Готфрид Хердер (1744–1803)

Од посебног значаја је Хердерово тумачење духа народа као покретачке снаге

историје. Он сматра да сваки народ има своју од Бога одређену мисију коју мора
испунити као и да су особине различитих народа покретачка снага историје. Народи по
први пут постају субјекти историје – народи се разликују, али различитост не зависи од
физичке околине, како су мислили просветитељи, него су те карактеристике урођене и
извиру из једном заувек датог духа народа који је настао у посебним условима ране
историје сваког народа.
Хердер се противи просветитељском схватању о великим мудрим појединцима као
основним покретачима. Због тога, његово учење је имало велики утицај на роматичарске
национално-интеграцијске идеологије. Значајно је и његово уверење да се историјске
појаве могу схватити пре свега уживљавањем.

 Георг Вилхелм Фридрих Хегел (1770–1831)

Хегел сматра да су историјске појаве израз непромењивог светог духа који се

јавља у историјским облицима, а у супротности с природом. Његов садржај је слобода, а
историјско кретање је самоостварење светског духа у дијалектичким степенима. Хегел
изграђује своју дијалектичку методу и спекулише о развоју светског духа у дијалектичком
процесу тезе, антитезе и синтезе.
За њега је развој држава основни садржај историје – из историје избацује већину
народа тј све оне који нису створили државу или су довршили своју улогу у светској
историји.

 Јохан Готлиб Фихте (1762–1814)

Он своди историју на добављачицу података који оправдавају унапред постављене

филозофске тезе.

 Вилхелм Хумболт (1767–1835)

Хумболт је оснивач компаративне филологије. Својим предавањима на Берлинској

академији 1821. О задатку историчара формулисао је темељне претпоставке немачке
историографије у 19.веку. Сматра да, да би могао да схвати живот, историчар мора уз
помоћ критичке методе и владајуће идеје у истраживаном раздобљу да повеже поједине
чињенице у целину и на тај начин дође до сазнања о њеном унутрашњем бићу. Тај
задатак не може да се обави само спољашњим описом догађаја, то је тек први корак ка
циљу јер се обичним утврђивањем чињеница не може докучити суштина – то је само грађа
за историју, а не она сама. Зато историчар мора да изврши критичко, историјско-
филолошко истраживање и да поседује креативну машту – само тако може да спозна
стварност и њену унутрашњу повезаност. Историчар схвата сваки догађај као део целине –
мора да се уживи у дух истраживаног прошлог друштва и културе – та метода
уживљавања постаје један од основних постулата историографије немачког историзма.
Дакле, жели истраживање везе између историјске чињенице и њене суштине. Због тога
процес проучавања прошлости мора да има три фазе:
1) прикупљање извора
2) критичко истраживање истине
3) проналажење истине уз помоћ идеја

14. Немачки романтизам

Француска револуција изазвала преокрет у схватањима о вредности и задацима

историје који је дошао до изражаја унутар општих духовних струјања романтизма. Унутар
покрета постоје разлике зависно о структури друштва и политичким условима у
појединим државама –долази до сукоба демократског и монархијског начела, као и идеја
слободе и једнакости и феудалне државе.
Унутар романтичког покрета могуће је пратити сукоб револуционарних и
контрареволуционарних тежњи. Тачније, тежњи да се оствари грађанско друштво,
национално ослобођење и уједињење и настојање да се феудализам очува.
Романтичарска историографија послужила и једном и другом настојању. У
Француској и Великој Британији национално уједињење је остварено, феудализам
одстрањен, политички режими мање–више уставни, а грађанство при или на власти, те су
зато најзначајнији историчари грађански либерали, неки као настављачи просветитељства.
Са друге стране, у земљама где уједињење још није остварено улога романтичарске
историографије је другачија- немачки историчари заокупљени су питањем националног
уједињења, а не обликом владавине или организацијом друштва.
Романтизам изазива ренесансу Средњег века која служи како традиционалистима
тако и носиоцима идеје реформе – историја постаје оправдање за различите,
супротстављене савремене циљеве. Немачки романтизам одговор на Француску
револуцију. Разочарање јакобинском диктатуром и Наполеоновим експанзионизмом
претвара се у отпор грађанском друштву. Зато протестантски романтизам подржава
уједињење Немачке под Пруском у настојању да делимично реформисане феудалне
установе опстану, док се католички роматичари окрећу Хабзбуршкој монархији.0
Обележје немачког романтизма јесте одбацивање целокупног мисаоног система
просветитељства, одбијање рационализма и бег у ирационални свет маште, чуда и
мистичних доживљаја. Мит се узима као највиша вредност и замењује култ разума.
Историја постаје мистично кретање које се не повезује с реалним сукобима
интереса и људским потребама. Таква историја постаје важно оруђе у рукама
властодржаца који подстичу упознавање са таквом визијом прошлости. Зато се у
немачким државицама убрзано отварају катедре за историју на универзитетима. Док су
просветитељи настојали да хладно анализирају чињенице, романтичари желе васкрснути
прошлост и приказати је сликовито и привлачно да делује као садашњост. Зато се у
романтичарској историографији углавном губи историјска перспектива, а обнавља се
приповедачка снага која превазилази и хуманистичку реторичку историографију.

15. Историзам

Историзам подразумева нов начин истраживања прошлости и нов приступ

историји уопште. Јавља се под утицајем филозофа а своје име добија почетком 20. века.
Овај појам обухвата одређена заједничка обележја немачке историографије у 19. веку а
његов најзначајнији представник је Леополд Ранке.
У средишту истраживања су појединачне и колективне индивидуалности, тј.
истакнуте личности, државе, нације и народи. Истражују се идеје као невидљиви
покретачи историје – историја се види као остварење идеја. Историјско учење о идејама
формулисао је Хумболт, али он није објаснио које то идеје усмеравају светску историју.
У овом периоду појављује се свест да методолошки регулисан, стручан, детаљан и
пажљив рад омогућава као резултат историографију која складно приповеда о истраженој
теми. Историзам је наставак, али и преобликовање просветитељских стандарда. Он са
једне стране, представља корак даље ка научности, с тим што је концепт напретка
замењен развојем. Са друге стране, представља губитак због напуштања мноштва тема из
различитих друштвених и животних подручја – нестаје интерес за универзалну историју,
превладава европоцентричан поглед на свет нација и држава, а одбацују се и теоријске
расправе.
Историзам има две фазе:
1) класично раздобље успона- траје до краја осамдесетих;
2) оштра критика

Циљеви историзма досегнути су оснивањем немачке националне државе, па се

немачка професионална историографија усмерава према легитимисању унутрашњег
политичког стања и пропагирању империјалистичке државне политике.
Историзам значајан јер у његовим оквирима долази до спајања ерудиције и
генетичке историје. У свим областима сазнања јача представа о кретању и
променљивости света – такво тумачење поставља пред историчаре задатак генетичког
испитивања историјских чињеница, односно упознавање свих етапа њихова кретања кроз
време. Историзам подстиче брз успон научне историје јер свеопште занимање за историју
утиче на учвршћење и усавршавање методе и технике критике извора, на отварање архива
и објављивање дотад неприступачних извора. Држава сада подстиче студије историје и
институционализацију на универзитетима.
Први степен научне историје мора да се темељи на спајању ерудиције и извештаја о
самим историјским чињеницама, односно на документима анализираним филолошком
методом и генетичкој историји као испитивању чињеница у току њихових промена. Тај
процес довршава се у ½ 19. века делима Георга Нибура и Леополда Ранкеа.

Међу историчарима историзма треба поменути и Фридриха Августа Волфа и

Георга Нибура.

 Фридрих Август Волф (1759–1842)

 Волф је унапредио класичну филологију. Он историјску интерпретацију документа
сматра најважнијом за научно објашњење – жели да схвати поједини текст унутар
раздобља у којем је настао.

 Бартолд Георг Нибур (1776–1831)

Његово дело о римској историји настало под утицајем Волфа, представља

прекретницу на путу према научној историографији јер после начелних покушаја
просветитеља он успева да створи плодну синтезу ерудитског истраживања извора и
критичке рефлексије о историјској стварности. На тај начин Нибур уклања дуготрајни
дуализам ерудиције и историографије. Његова историја Рима је први покушај
испитивања ране историје Рима од легендарних почетака републике до царства.
Нибур је био политичар – сматрао је да политички ставови историчара утичу на
његово схватање одређених историјских чињеница, али и да су историчару неопходна
практична искуства у политичкој и државној управи.
На римско аграрно и друштвено уређење пројектује властите конзервативне
ставове о реформисаној сталешкој држави (тадашњој Пруској) на римску републику.

16. Леополд Ранке

(1795–1886)

Леополд Ранке је најпознатији представник класичног немачког историзма, а био

је и професор на Берлинском универзитету. Он одбија наслеђе просветитељства и
Француске револуције, али осуђује и феудалну реакцију. Одобрава просвећени
конзервативизам пруске монархије који настоји да створи услове за развој капитализма,
али не дозвољава да грађанство управља променама.
Ранке је у периоду од 1832-1836. објављивао часопис Хисториш политише
Цајтшрифт са програмом одбране просвећеног краљевског апсолутизма од феудалних и
либералних критичара. Историјом је оправдавао отпор револуционарним променама и
програм наставка тренутних реформи државе.
Године 1824. објавио је дело Историја романских и германских народа 1494–
1514 у ком формулише начелна размишљања о историји и истраживању на темељу
критике извора. У самом уводу каже да је тачно представљање чињеница врховни
закон, а потом следи излагање јединства и кретање чињеница. У историји романских
и германских народа, Ранке види јединство и језгро модерне историје а под Европом
подразумева само романске и германске државе које су развиле врхунску културу и од
Европе створиле центар света.
Основни предмет његовог истраживања је држава као индивидуалност и он
представља оригиналну творевину људског духа и Божје промисли. Ранке сматра да
поједини народи изграђују установе (црква и држава) као оруђа која усмеравају људску
енергију на добробит човечанства – захваљујући њима одређени народ може усмерити
своју енергију према стварању нације, тј. националне државе. Сматра да историчар мора
да схвати суштину цркава, држава и нација у њиховој индивидуалности и да тако може
разумети идеју која надахњује и чини темељ историјског опстанка. За њега народи и
културе који нису остварили своје националне државе остају затворени у мраку средњег
века. Ранке верује да је систем европских националних држава добио после Француске
револуције свој коначан облик. Национална држава је за њега безвремени идеал и не види
друге могуће историјске форме. Пошто је најзначајнији задатак државе чувати своју
самосталност према другим државама, Ранке се бави спољном политиком, дипломатијом и
ратовима. Сматра да спољна политика државе има аутономни развој, углавном невезан са
друштвеним и економским факторима у држави. За њега је она примарна у односу на
унутрашњу политику. Ранке не заступа романтичарско учење о “духу народа”, али је
уверен да поједино државно уређење не може да се преноси из државе у државу, јер свака
има различити духовну суштину. За њега су идеалне државе Немачка и Велика Британија
јер као уставне монархије остављају простор за економски и културни успон грађанства.
Са друге стране, Француска назадује и зато се Ранке нада да ће нестати последице њене
револуције. Сукоб моћи између држава код њега добија достојанство и моралну величину
и постаје основни покретач новије историје.

Основни предмет истраживања је догађај а Ранке сматра да је посао историчара да

уочи појединости, односно да их истражи и уочи њихову повезаност. Ово начело је важно
јер је њиме створио стандард за следећа генерације историчара у критици извора, у
продору у појединости, у уопштавању и синтези материјала, те више није у питању пуки
опис појединих чињеница. Он има представу о повезаности свих појава у општој историји
човечанства.
Ранке је важан за унапређење стандарда критике извора. Он оспорава
веродостојност угледних писаца – настоји да реконструише њихове намере и мотиве –
истиче да само онај историчар који правилно суди о писцима може да процењује
веродостојност појединих његових података. Даје предност изворима који омогућавају
непосредан приступ мотивима и намерама.
Ранке је значајан и због својих семинара јер је са студентима систематски вежбао
критику извора са циљем да стиденти овладају историјском методологијом. За даљи развој
историографије важан његов однос према филозофији историје. Под њеним утицајем
историјски ток своди искључиво на кретање идеја, али различита њена учења сматра
потпуно непримереним историјском истраживању и осуђује потрагу за потврдом
априорих идеја. Ранке је сматрао да се до солидних резултат може доћи само
истраживањем појединачног, а не апстракцијама филозофије историје – историчари крећу
од појединачног да би схватили повезаност чињеница, а не путем унапред замишљених
филозофских система.
Изградио је историјску методу праксом и она служи као темељ свим
истраживачима политичке историје.

17. Ранкеови наследници

Следећи Ранкеа, историчари углавном заступају тезу о примату спољне над

унутрашњом политиком. Уверени су да слободу појединца, тј. припадника грађанства,
може да штити само снажна држава попут аристократске, аутократске и бирократске
пруске монархије, а не грађанска демократија, подложна променама јавног мњења.
Приказивањем немачке државе као светиње и идеолошким тумачењем њене традиције,
немачка историографија укључује се у пропаганду о изузетној улози немачке нације у
светској историји на крају 19.века.
Немачкој историографији произашлој из Ранкеове школе печат даје пруско-
малонемачка школа као оруђе политичке борбе за уједињење Немачке под вођством
Пруске. Као активни учесници у политици, припадници малонемачке струје одричу се
Ранкеове начелне тежње за непристрасним приступом прошлости, те делима настоје да
оправдају владајућу политичку идеологију. Многи занемарују строги Ранкеов научни
поступак, али су неки, упркос пристрасности, допринели побољшању методе и технике.

 Јохан Густав Дројзен (1808–1884)

Дројзен је најзначајнији Ранкеов наследник. Он свој рад посвећује оправдању

савремене пруске државе. Оснивач је пруско-малонемачке школе. Идејама либерала
Дројзен супротставља пруски војни деспотизам као извор морала и културе. У својим
радовима излаже тезу да нација која се не налази унутар велике, милитаристичке државе
мора пропасти. Своје тезе доказује бавећи се хеленистичким раздобљем и наспрам грчких
полиса истиче државу Александра Македонског.
Написао је Историју пруске политике и у свом делу настоји да оправда ширење
моћи пруске државе као предуслов уједињења Немачке.
Дројзен је први историчар у 19.веку који систематски размишља о истраживачком
поступку и износи резултате своје рефлексије о методологији историјске науке.
У делу Нацрт историке (1868) формулише историјски метод као јединство
правила за истраживачку операцију, односно као систематску повезаност хеуристике,
критике извора, интерпретације утврђених чињеница и њихових приказа. Као најбољу
страну приповедача не истиче објективност као Ранке, већ тежњу за разумевањем људи и
снага прошлости. Методу којом се долази до сазнања о моралном свету човека назива
историка.
Дројзен сматра да је суштина историјског метода раумети истражујући. Реч о
одбрани самосталности историјске науке која своје резултате постиже разумевањем као
посебним начином сазнања супротним позитивизму.

 Хајнрих фон Зибел (1817–1895)

Зибелу је идеал снажна држава са ефикасном спољном политиком, чврсте руке

према широким слојевима, али либерална према гарађанству. Одваја се од Ранкеа. Иако
заступа начела критике извора, не прихвата доктрину историчареве моралне неутралности
већ му супротставља тенденциозну историографију. Године 1859. покренуо је часопис
Хисторише зејшрифт који представља први велики часопис као средишња институција
усмеравања националне историографије.

 Теодор Момзен (1817–1903)

Момзен је аутор Римске историје (1854–1856) у доба републике а у писању свог

дела користи и археолошке остатке и превазилази уску политичку историју. Момзен
пројектује наду у синтезу јединствене државе и слободног грађанског друштва а идеални
лик Цезара спаја моћ и слободу.

 Хајнрих фон Трајчке (1834–1896)

Трајчке глорификује пруски војни деспотизам као Дројзен али за разлику од

Момзена верује да либерални начин владања немогуће спојити са снажном, јединственом
националном државом и жели да од Немаца створи војнички васпитану нацију којом ће
управљати бирократија. Трајчке учи да је морална дужност државних органа и грађана да
увећају и учврсте моћ државе, а као средство слави рат. За њега је сврха државне моћи
напредак културе, али само немачке као највредније на свету. Он је заступник расне
теорије – труди се да друге нације прикаже мање вредним, а успехе пруске политике
тумачи надмоћним расним карактеристикама. После уједињења постаје најутицајнији
идеолог немачког империјализма, претеча тежњи за светским утицајем Немачке и
поборник прусизације Немачке насупрот тенденцијама за демократизацију.

 Ернст Бернхајм (1850-1942)

Бернхајмов Уџбеник историјске методе и филозофије историје (1889) је најбоље

образложење методе у духу идеалистичког историзма. То је приручник за поколења
студената којим оправдава основно гледиште традиционалне историје да је она наука о
кретању појединих догађаја која не прати оно што је типично и што се понавља него
обрађује квалитативне разлике повесних индивидуалности у њиховим променама.
Бернхајм осуђује свођење предмета истраживања на политику и државу. Он је свестан да
резултати економије и социологије утичу на развој историјске науке. Иако је један од
главних критичара позитивистичке социологије међу представницима немачког историзма
сматра да би социологија требало да постане помоћна историјска наука.
Друга група питања

1. Критичари историзма- Ниче и Буркхарт

2. Марксово схватање историје
3. Оправдање и критика историзма на прелому векова
 4. Макс Вебер
5. Француска историографија у 19. веку- либерални и романтичарски
историчари и настанак професионалне историографије
6. Историографија са позитивистичком етикетом
7. Британска и америчка историографија у 19. веку
8. Америчка нова историја на прелому векова и релативизам између два светска
рата
9. Подстицај за нову историју у Француској и оснивање Анала
10. Лисјен Февр и Марк Блок
11. Филозофија историје у међуратном раздобљу
12. Француска историографија после Другог светског рата
13. Немачка историографија после Другог светског рата
14. Британска социјална и марксистичка историографија
15. Социјална и интелектуална историографија у САД
16. Постмодерна и лингвистичка обрт
17. Женске студије и студије рода

1. Критичари историзма- Ниче и Буркхарт

Након уједињења Немачке учвршћује се ауторитет историјске науке упркос

пристрасној политичкој ангажованости већине историчара. Немачка “научна”
историографија доживела је критику аутсајдера. Као пример може послужити песник
Хајнрих Хајне који критикује универзитетске професоре да под маском “објективног”
истраживања подржавају репресивну власт. Најпознатији и најзначајнији критичари
историзма били су Фридрих Ниче и Јакоб Буркхарт.

 Фридрих Ниче (1844-1900)

Ниче осуђује апологетику режима и субјективност “разумевања” и истиче

супротстављеност историјске стварности и релативности сваког става о њој. Он оспорава
компетентност историчара, јер сматра да солидни научни резултати нису могући имајући
у виду да у прошлости има толико “истина” колико и перспектива.
Ниче је 1874. написао дело О користи и штети историје за живот које је
супротно хришћанском схватању прошлости. Ниче заступа идеју о појединцу
ослобођеном трансцеденталног са циљем превазилажењем самог себе и стварањем
“надчовека”. Он сматра да историчари углавном славе прошлост науштрб садашњости –
насупрот томе човек треба да делимично заборави прошлост, јер успомене поткопавају
вољу за стваралачкомм делатношћу.
Он историографију сврстава у 3 категорије:
1. монументалну – слави велике личности да би охрабрила малодушног
савременог човека;
2. антикварну – клања се прошлости, а њено схватање да је вредно све што је
старо значи омаловажавање садашњег;
3. критичку – суди прошлости, раскринкава митове и спречава доминацију
прошлости над садашњошћу. Њу сматра рушилачком, јер све што настаје, заслужује да
пропадне.
Ниче истиче покушај да човек сам себи створи прошлост какву жели супротно оној
из које потиче. Препоручује концентрацију на истакнуте појединце, а не на масе –
историчари треба да посредују између човека и великих личности и да покажу да циљ
није на крају историје, већ у стварању темеља за “надчовека”. Он напада мишљење да
историјски процес треба објаснити или обликовати приповедањем – не тражи смисао, већ
историју цивилизације посматра као борбу јаких и слабих за моћ да опишу илузорни свет.
Ниче сматра да треба одстранити ауторитет свих традиционалних мишљења о прошлости,
“креативно заборавити” прошлост, те се усредсредити на хаос савременог света и
променити га. За њега историјски приказ не захтева објашњење, већ мора да се темељи
на миту. Његово схватање је искористила нацистичка идеологија на примитивној,
ирационалној разини.

 Јакоб Буркхарт (1818-1897)

Буркхарт је први професионални историчар који се изричито супротставља

немачком идеалистичком историзму. Бавио се културном критиком садашњости и сматрао
да прошлост није кретање ка одређеном циљу. Супротставља се основним тезама
историзма јер он у држави види демонску моћ која у себи носи снажне елементе принуде
и потискивање појединца. Насупрот Ничеу, сматра да је историјско мишљење једини
могући спас европске културе од уништења у капиталистичком друштву. По њему,
историјско мишљење не сме више да ствара и јача политичку самосвест грађана, већ
друштвену и културну критику технизованог индустријског друштва које онемогућује
традиционалне функције културе као носиоца смисла живота.
Насупрот немачким историчарима (који се одричу европске културне и моралне
заједнице у корист немачке државе), Буркхарт истиче европско културно јединство и
духовни континуитет. Он предлаже аполитичко историјско мишљење са тежиштем на
одбрани духа од материјалистичког темеља индустријског друштва – настоји да покаже
како традиционална култура може да се обнови и усвоји.
Написао је дела Доба Константина Великог (1852) и Култура ренесансе у
Италији (1860) – дела у којима покушава да образложи став да се култура преноси
управо путем својих нових животних облика у промењеним друштвеним и политичким
условима.
По његовом мишљењу култура не сме да нестане са променама – мора да траје
даље, у новим облицима, а задатак научне историографије јесте да утиче на културну
обнову и да учини културну традицију темељем савременог саморазумевања. Он сматра
да се континуитет западне културе темељи на критичком стваралачком духу који
задржава своја основна обележја упркос променама.
Ове тезе Буркхарт образлаже у Размишљањима о светској историји и противи
се концепцијама немачких историчара – историјско истраживање не сме да се фокусира на
опис појединачних догађаја спознатих критиком извора, већ треба применити поступак
тражења онога што је типично, трајније и што се понавља, па потом поредити ове
категорије. За њега историјска наука треба да истражује узајамну условљеност повесних
промена и антрополошких константи у човековом животу. Сматра да се прошлост
кристалише око уметности као највишег израза смисла историјског процеса, јер
уметничко дело задржава свој смисао у свим епохама, без обзира на промене. За њега је
суштина историјског кретања у човековом усвајању уметности. Естетизацијом прошлости
супротставља се ставу немачких историчара о идејама као покретачима историје – сматра
да догађаје у прошлости усмеравале људске потребе.
Као оквир историјског истраживања Буркхарт види три “потенције” – државу,
религију и културу у ужем смислу – за њега су то константни чиниоци који се
међусобно условљавају, а обухваћени су културом у ширем смислу.

2. Марксово схватање историје

Карл Маркс (1818-1883) је имао другачији поглед на прошлост од немачких

историчара свога времена. Језгро његовог учења јесте материјалистичко схватање
историје. За њега је живот прожет повешћу, а историја је једина наука.
 Маркс сматра да је проучавање прошлости значајно за схватање законитости и
општег смера историјског развоја. За њега је познавање прошлости оруђе настојања да се
човек ослободи друштвених система супротних његовој исконској нарави. За различите и
супротне интерпретације његових теза од стране “марксиста” и “немарксиста” делимично
је крив сам јер су теорија и избор чињеница које разматра уско повезани с његовом
револуционарном концепцијом. Маркс је сам мењао неке интерпретације, а касније
“марксисти” различитих ставова користе његове идеје у контексту властитог времена. На
различите (често супротстављене) интерпретације утицала је фрагментарност великог
дела теорије, као и разлике у методи и садржају између ранијих и каснијих радова.
Измењена теорија је постала легитимацијска идеологија различитих смерова
социјалистичких покрета.
Основни смер “марксизма-лењинизма” служио се Енгелсовом популаризацијом и
поједностављивањем Марксове теорије. Већ крајем 19. века настао је вулгарни
марксизам са одређеним тезама, а пре свега са економском интерпретацијом историје.
Неразрађени модел економске “базе” и њене “надградње” изазвао је наивне
интерпретације према којима је економска “база” основна покретачка снага историје од
које је “надградња” потпуно зависна. Класни интерес и класна борба постали су
смисао и садржај историје, а историјски закони и историјска неминовност тумачени су
као непромењив низ економских формација друштв.
Многе успутне изјаве су апсолутизоване а врхунац представља Стаљиново учење.
Језгро те идеологије учење о објективној закономерности у историји, наводно схваћеној
и у пракси примењеној тек у социјализму. Марксове мисли погрешно се интерпретирају
пре свега јер је његова историјска скица о настанку капитализма и грађанског друштва у
Западној Европи и ширења на свет погрешно схваћена као општа историјско-филозофска
теорија.
Маркс је сматрао да различите развојне токове треба посебно проучавати и
упоређивати – својим површним запажањима о ваневропским просторима прикупљао је
грађу за могућа поређења. Марксови импулси за трезвено проучавање друштва и
прошлости су неделотворни у ситуацији у којој владајућа политичка елита одлучује шта је
садржај “марксизма” – а професионални историчари постају чиновници у служби државне
партије. Насупрот томе, марксистичка историографија на Западу покушавала је да брани
своје ставове унутар опште расправе међу историчарима. Она Марксове идеје схвата као
трагање за теоријом социјалне еволуције и има важну улогу у побијању механичких схема
економског детерминизма “догматског марксизма” – стекла је одређену улогу у развоју
социјалне историје после Другог светског рата.
Марксова и Енгелсова теорија је разрада углавном недоречених схватања која су
се појавила у Великој Британији и Француској у другој половини 18. века, и у Француској
и Немачкој у 19. веку. Истицала је значај економије у историјском развоју, низ
замишљених друштвено-економских фаза, као и класе и класне борбе.
Централни елементи Марксове теорије су:
 1) људска пракса, односно учење да људи стварају своју историју, али у
друштвеним условима које су затекли, те не могу сами да их бирају;
2) друштвена целина структурисана у више нивоа у међусобном односу;
3) класе са супротстављеним интересима и њихова борба која утиче на промене
друштвених структура.
Маркс покушава да радикално демистификује немачку филозофију историје, али
прихвата њено рационално језгро. Он критикује учење да су идеје, односно људска свест,
одреднице живота људи – сматра да живот одређује свест. Схватањем да је природа темељ
историјског опстанка људи раскрстио је са Хегеловим уверењем о идејама као основним
покретачима историјског кретања, али се у учењу о „економским формацијама друштва“
ипак служи Хегеловом дијалектичком методом. Он сматра да се сазнање људи о свету
обликује путем њихове свести, али њихов опстанак зависи од природних и друштвених
односа који је детерминишу. Основно питање које се поставља је како човек може бити
детерминисан и у исто време слободан да покуша да створи друштво које ће
одговарати његовим особинама и могућностима. Према томе, у средишту Марксовог
интересовања су животни услови и интереси друштвених колектива, као и односи моћи.
Насупрот идеалистичкој усредсређености на “облике свести”, Маркс људску
делатност посматра из перспективе “снага” које у њима долазе до изражаја. Види их у
“производним односима” као кључној категорији “материјалистичког схватања историје”.
Ипак, “материјалну производњу” не сматра одлучујућим елементом историје (иако има
примат). Усмерен је ка проучавању економско-друштвене структуре грађанског друштва.
Дакле, „материјалистичко схватање историје“ је у супротности са спекулативном
филозофијом историје (и утопијским социјализмом), а циљ му је супротставити се
усредсређивању историјског мишљења на идејне облике, те истражити
најделотворније покретачке снаге на пољу материјалних и друштвених услова
опстанка.
Маркса највише занима како друштва, на темељу својих производних снага, стичу
средства за опстанак и у којим производним односима (подела рада, имовински односи)
живе они који суделују у производњи. Велике историјске преображаје он види пре свега у
„начину производње“ на темељу појаве нових „производних снага“ те очекује да ће и
„капиталистички начин производње“ бити превазиђен револуцијом. Ово учење нису
целовито формулисали, али је приликом каснијих покушаја систематизације од стране
аутора различитих политичких профила дошло до строге канонизације.

Капиталистичким производним односима стварају се, према Марксовом мишљењу,

услови за коначно отклањање антагонизма између производних снага и производних
односа (крај предисторије човечанства). Производне активности људских бића за њега
условљавају целокупан животни процес и друштвено уређење. Подела рада је повезана
са променљивим карактером власништва израженим у низу „економских формација
друштва“ као „природноисторијском“ процесу, и тако ствара друштвену неједнакост
између власника средстава за производњу и пролетаријата који може да прода само своју
радну снагу. То изазива класну борбу, из које ће на одређеном степену односа да
експлодира револуција пролетаријата која ће да уклони поделу рада и приватно
власништво над средствима за производњу.
Модел „базе“ и „надградње“ је учење да се друштво састоји из више нивоа које
утичу један на други – промене у „бази“ изазивају промене у „надградњи“ док се исто не
догађа у обрнутом случају. Ово „учење“ нема оправдања јер Маркс није јасно разрадио
значај међусобних односа нивоа, а посебно је спорна интерпретација „надградње“.
Значајно је, ипак, да „базу“ није сводио на технологију и економију него је то за њега
„целина производних односа“, дакле друштвена организација у најширем смислу.
Савремени марксисти углавном су напустили ово учење и од њега је остао импулс
према проучавању унутрашње динамике друштвених структура (сличне су концепције
Макса Вебера, Клода Леви-Строса, Фернана Бродела). За Маркса су класе основне
друштвене групе, а друштво се развија у њиховим сукобима сагласно с променама у
производним снагама и односима (класну припадност означавају заједнички материјални
интереси). Пребацује му се схематизовано свођење друштвене структуре на буржоазију и
пролетаријат, али у њиховим делима набраја се и назначава двадесетак различитих слојева
и класа.
Може се закључити да Маркс историјске процесе схвата као закономерно
кретање које се остварује у „револуционарним скоковима“, односно у променама
„економских формација друштва“ у класним борбама, а напредује према бескласном
друштву.

3. Оправдања и критика историзма на прелому векова

Научна историографија доживљава крајем 19. века кризу јер је све израженија
супротност између њених основних концепција и развоја друштва. Индустријско друштво
и друштвени односи нису предмет интереса традиционалне професионалне
историографије која се ограничава на поље политике, препуштајући друштвени развој
младим друштвеним наукама. Професионална историографија, израсла на искуству елите
прединдустријског друштва, више не одговара захтевима модерног масовног друштва и
зато на прелому векова долази до наставка критике.
Криза на крају 19. века испољава се кроз оштре нападе на значај историје, али и
кроз одбрану основних постулата. Историчарски еснаф покушава да брани традиционалан
приступ приликом истраживања политичких догађаја и истакнутих особа – настоји да
задржи поверење у научност историје у њеном традиционалном облику. Са друге стране,
не може да спречи јављање “нове историје” и њено кретање према проучавању прошлих
друштава. Крајем века долази до покушаја преоријентације немачког историзма.

 Вилхелм Дилтај (1833-1911)

Дилтај настоји да помогне немачком историзму покушајем сазнајно-теоријског

утемељења духовних наука. Историја се (као и дотад) своди на истраживање духовних
појава, без испитивања њихових њихове економске и друштвене условљености. Сазнање
о прошлој стварности Дилтај темељи на животу и искуству појединца који може
непосредно “уживљавањем” и “поновним доживљавањем” да “разуме” духовни живот
човека у прошлости. Проблем представљају различита животна искуства сваког човека
што онемогућава Дилтају да пронађе критеријум за историчарев избор и систематизацију.
Његово учење има изразито ирационалне карактеристике. Он наглашава разлику
“духовних” и природних наука – природне науке природу морају да објашњавају
посредним путем преко хипотеза и закона, зато “духовне” и природне науке морају да
имају различите методе. Дилтај жели да ослободи “духовне” науке њиховог евентуалног
позитивистичког усмерења према природним наукама и утемељи њихову методолошку
самосталност. Противи се прихватању научних достигнућа постигнутих принципом
узрочности – научну историју своди искључиво на искуство унутрашњег света, и
принципијелно одбија употребу појмова, теорија и модела при тумачењу прошле
стварности.
Од историзма га разликује став да, у трагању за систематском методом за
“разумевање” културних остварења путем “духовних” наука, размишља о поређењу
појединих културних система и установљавању типичних особина – темељна разлика у
односу на историзам који одбија да трага за типичним у појавама. Заједничко са
историзмом јесте уверење да је организована државна моћ претпоставка за постојање и
повезивање културних система (појава у различитим областима).

Слично Дилтају, неокантовски филозофи сматрају да су филозофски системи 19.

века изгубили на значају. И они темеље траже у људској свести, али верују у разумност
људског духа, па самим тим и у могућност науке и научне методе. Под Кантовим
утицајем тврде да урођени закони људског духа одлучују о стварању идеја и да зато
логична људска свест може схватити стварност. Као и историчари историзма сматрају да
научна историја мора имати властито учење о методу и теорији сазнања.
  Вилхелм Винделбанд (1848-1915)

Винделбанд је дао најзначајнији прилог дискусији о разлици између метода у

природним наукама и историјској науци разматрајући логику историјског истраживања.
По њему, разлика између природних и духовних наука не потиче из разлике природе и
духа, већ из начина сазнања. Он одбацује традиционалну поделу емпиријских наука
према предмету истраживања – предлаже класификацију на основу формалног значења
њихових сазнајних циљева. У том смуслу, разликује номотетичке, односно законодавне
које теже за сазнањем општег у облику природних закона и идиографске, односно
портретистичке које настоје да спознају поједини догађај као јединствену, непоновљиву
појаву у људском животу.
По њему је задатак историчара да истражи индивидуалне црте појаве у прошлости.
За њега историчар само приповеда, али и у том поступку неопходни су неки општи
појмови, јер историја није само хронологија, већ захтева да се испитају оне чињенице или
личности које су важне за историјске процесе. За њега су историјски они народи који дају
свој печат историјским процесима, а не они који само пролазе историјском позорницом.
Винделбанд подстиче истраживање великих личности, нација и држава. За њега
историјска истина постоји независно од истраживања и вредносних норми истраживача
док историјски живот није хаотичан него има разуман смисао – историја је процес
остварења смисла – историјске су оне појаве које помажу тај развој и само оне вредне да
буду истражене.

 Хајнрих Рикерт (1863-1936)

Рикерт наставља и прерађује Винделбандове идеје, али се не слаже са строгом

поделом метода. Он сматра да и “културне” науке морају, попут природних, редуковати
разноликост историјског кретања на одређене априорне појмове, помоћу којих могу
рационално анализирати ирационалну стварност. У својим схватањима се разликује од
историзма јер одбија да схвати прошлу стварност као процес који историчару пружао
основе при избору података за интерпретацију. Сматра да је сазнање у “културним”
наукама могуће само усмеравањем истраживача на ванисторијске, трансцеденталне
културне вредности које одређују избор података.
Највише га занимају питање вредности и вредновања у друштвеним наукама и
рационални метод истраживања културних појава. По њему, историчар истражује
културне вредности, суздржавајући се од властитих вредносних судова. Сматра да
поједине културе садрже општепризнате вредности, а не узима у обзир да није реч о
затвореним системима, те да унутар њих постоје значајне вредносне разлике. Сматра да
историчари који не уносе властите вредносне судове у истраживање морају доћи до истих
резултата – они који дођу до различитих су необјективни.

Криза историзма долази у Немачкој до изражаја сукобом међу историчарима.

 Фридрих Мајнеке (1862-1954)

Мајнке је најзначајнији међу традиционалним историчарима. Постао је утицајан

књигом Космополитизам и национална држава: студија о генези немачке националне
државе из 1907. То је покушај реконструкције историјског мишљења у Ранкеовом смислу,
али на новом нивоу “идејне историје” (историје политичких идеја филозофа, државника и
политичара). Он прати њихов снажан осећај за државу и идеалистички поглед на свет
старије генерације, али надилази уску политичку историју, избегавајући и истраживање
друштвених појава. Мајнке настоји да повеже политички и идејни развој, да прикаже
преображај немачке нације од културне у државну, као и развој конзервативних и
либералних идеја о националној држави. Његови ставови су утемељени на ставу Ранкеа и
пруске школе да су свака нација и држава индивидуалност, спољашњи облик који
изражава једну безвремену идеју. Он сматра да се историја немачког уједињења најбоље
може приказати као историја идеја, тј. као кретање према остварењу идеја немачких
мислилаца, државника и песника који су превазишли сукобљеност космополитског и
националног идеала. Не занима га друштвена историја ширих слојева, већ се фокусира на
биографије “стваралачких мислилаца” као на израз развојих нивоа идеја при ослобађању
од “илузија” просветитељског космополитизма. Уверен је да не постоји супротност
између апсолутизације нације и личних слобода – као пруски либерал, сматра да је
слобода појединца могућа само унутар снажне, уједињене националне државе.

 Карл Лампрехт (1856-1915)

Лампрехт изазива полемику својом Немачком историјом (1891-1909 – 12 томова)

и бројним чланцима. Ограничавање историјског истраживања на појединости показује
своје основне слабости тек у овом спору.
 Лампрехт Ранкеову традицију описа појединости проглашава ненаучном
идеологијом. Жели да је замени методом која би покушала да формулише развојне законе
и искључиву политичку историју замени истраживањем различитих друштвених подручја.
Осуђује уверење историчара да је научност дисциплине осигурана прецизном критиком
извора коју су утемељили Нибур и Ранке – уместо описне методе настоји да формулише
опште развојне законе. Одбија и схватање да су духовне снаге константе, а економски и
друштвени фактори само неважни услови – сматра духовну и материјалну страну једнако
важним. Лампрехт позива немачке историчаре да се одрекну мистичног уверења да се Бог
открива у “идејама” и сматра да то може да буде само личан религиозан став, а никако
предуслов научног истраживања. Интересу за политичке идеје великих личности
супротставља питање мотивације друштвених група. Историјски закони које настоји да
формулише потичу из социјалне психологије. За њега су промене у психичком стању маса
основни покретач историјског развоја, те свако раздобље има властиту типичну
психолошку структуру.
У његовој конструкцији темељан је значај културне историје. Њен задатак јесте
сазнање о духовном развоју заједница и његовом интензитету који закономерно расте.
Темељи се на поређењу социјално-психолошких развојних фактора и садржи сва подручја
друштвеног живота (од економије до уметности), а објашњење посебности одређених
историјских раздобља и друштава тражи у “духу народа” и “општој свести”. По његовом
мишљењу, интерпретација историјског кретања као низа колективних духовних стања у
успону према вишој духовној интензивности захтева морфолошку методу друштвених
наука – “догађајима” традиционалне историје супротставља “стања” или “нивое”
(данашњом терминологијом “структуре”). Он у опису економског живота у
средњевековној Немачкој међу првима користи статистичке методе.
У Немачкој историји настоји да своје схватање о нивоима развоја “колективне
душе” применити на немачку националну свест. Сматра да напретку друштвене психе
одговара одређено економско и друштвено стање – препоручује истраживање развојног
типа појединих нација са циљем постепеног обухватања човечанства. Упркос ширини
погледа, Лампрехт “идиографској” методи може да супротстави само социолошку схему.
Лампрехт је одстрањен из немачког историографског еснафа, али његови ставови
изазивају озбиљну пажњу историчара изван Немачке који се противе традиционалној
догађајној историји. Он има несумњив утицај на почетке француске структуралне
историје око часописа Анали и на америчку “нову историју”.

4. Макс Вебер (1864-1920)

Макс Вебер је најзначајнији немачки мислилац на прелому векова и оснивач

социологије.
 Основно питање које је Вебер поставио јесте како човек може да опстане као
одговорна индивидуа у доба формалне рационализације свих друштвених односа,
односно институционализације и бирократизације политичких и економских
прилика?
Постоје различити ставови о томе да ли се Вебер може сматрати и историчарем.
Он не објављује у историјским часописима, нема контакта са историчарима и сматра да
историографија стагнира услед нерефлективног сакупљања података. Насупрот
историзму, његови аргументи се увек темеље на оштро дефинисаним класификаторским
појмовима. Одговор на питање да ли је и историчар, зависи и од тога како схватамо
савремену историјску науку и њен однос према социологији и економији – у том смислу
посебно је значајна његова универзалистичка систематизација историјске социологије.
На почетку свог деловања, Вебер је близак историографији, па и под утицајем историзма
али у току разматрања односа економије и права, као и античке аграрне историје бави се
социјалном историјом. То га води напуштању актуелне историјске методологије
приказивања прошлости само на основу инструментарија који се налази у изворима –
шири истраживање аграрне историје на друштвене и економске узроке пропасти античке
културе и почиње примену компаративне методе (пореди различите историјске
феномене).
Вебер сматра да је немогуће и бесмислено покушати навести све узроке одређених
догађаја, па зато предмет истраживања мора да буде оно што је важно за одређени
културни интерес. Сматра да свака историографска интерпретација зависи од садашњости
истраживача и зато не може да буде само опис чињеница поменутих у изворима. По њему,
историчар мора да посматра јединственост и посебност одређених историјских процеса из
перспективе њиховог “културног значаја” за садашњост. Његов начин рада је у
супротности са искључивим интересом тадашње немачке историографије за појединости
које се истражују методом “разумевања” без генерализација.
Вебер се противи претпоставкама историзма да се “индивидуалне целине”
прошлости морају интерпретирати искључиво из њих самих. Научне резултате жели да
проверава узрочним објашњењима и поређењем како би дошао до општих појмова,
аналогија и развојних правилности. Због тога Вебер креће од културне историје према
систематској историјској социологији са високим нивоом апстракције која потискује
историјску димензију. Одбацује универзалне историјске теорије и филозофије историје
(попут Хегела и Маркса) и сматра да историју човечанства није могуће објашњавати
законитостима историјског процеса, јер постоје бројни фактори који се преплићу на увек
другачији начин. За њега “културне науке” немају задатак да траже опште законе, већ
морају и смислено да “разумеју” и узрочно објасне историјске констелације у њиховој
јединствености.
Сматра да истраживачи треба да имају знања о правилностима људског понашања
при чему се знање постиже само формулисањем хипотеза о мотивацијама и циљевима
људске делатности. Те хипотезе морају да буду емпиријски истражене, а саме су део
узрочног објашњења појединих догађаја. Због тога су за Вебера истраживању неопходни
јасно дефинисани појмови (“идеални типови”), модели и теорије.
Тезом о односу “разумевања” и узрочног објашњења Вебер раздваја методологију
“културних” и природних наука. Зато је противник позитивизма, али и у сукобу с
историзмом који одбацује теорије, те индивидуалност својих предмета истраживања жели
приказати само приповедањем. Занима га питање вредности и вредносних судова у
“културним” наукама и могућност утврђивања методе за рационално истраживање
култура.
Основно начело његове теорије јесте да истраживач не сме у научни поступак да
уноси властите вредносне судове – ако успе у томе, могуће објективно сазнање. Важно му
је и питање на који начин историјске судове о појединим појавама успешно спојити са
генерализујућим исказима. Он настоји да схвати разноликост света општим појмовима
класификације и типологијом на основу прецизног метода (насупрот традиционалном
историјском истраживању које ствара закључке на темељу појединих чињеница). Вебер
сматра да пошто прикупи материјал, истраживач би требало да формулише јасне
историјске појмове које Вебер назива “идеалним типовима”.
Идеални тип је замишљени сплет друштвених односа, поједностављење богатства
људске стварности и одговара истраживачевим вредносним приступима (процени оних
чињеница које сматра важним за одређену културу). Дакле, идеалан тип је хеуристичко
средство, односно свесно оштро формулисана мисаона конструкција која повезује у
логички затворену целину велики број појединачних историјских појава.
Вебер истиче да је хришћанство, капитализам, бирократију и нацију могуће
истраживати само као “идеалне типове” који не постоје у стварности већ у главама људи,
у којима имају различит садржај и смисао. Дакле, идеални тип није опис стварности,
него средство да би она била схваћена – зато се формулисање идеалних типова мења.
Они омогућавају истраживачима да установе правилности људског понашања.
Ово мишљење је у супротности са историзмом, који сматра да спонтаност и
индивидуалност људског понашања искључују теоријски приступ историјско-
културним догађајима. Веберова историјска културна наука је усмерена према
Модерни, тј. култури која из Европе зрачила у свет.
Бави се интеракцијом различитих сфера прошлости: економије, религије, права,
уметности, политике, живота у одређеном друштвеном уређењу. За њега је предмет
историјског сазнања сплет појединих промењивих фактора и сукобљавање вредносних
нивоа, а не тумачење етичког смисла света. Сматра да истраживање односа различитих
подручја друштвеног живота може објаснити зашто је само на Западу дошло до развоја
капитализма.
Вебер је први пут “идеалнотипски” метод покушао да примени у студији
Протестантска етика и дух капитализма из 1905 у којој расправља о калвинистичком
аскетизму као једном од важних подстицаја за нови динамични економски систем
капитализма. Калвинизам су прихватиле грађанске средње класе 16. века у
најразвијенијим западноевропским државама, па у Америци. Сматра да утицај калвиниста
на развој “капиталистичког духа” потиче из “трајне унутрашње карактеристике” њихове
религије – не из похлепе за добитком, већ из етичких норми, из снажне религијске свести
која израз налази у економској активности. За њега испуњавање дужности у световним
занимањима постаје са протестантизмом етичко самопотврђење појединца. Сматра да из
учења о предестинацији произлази уверење да је Богу угодно да се изграде систематска
етичка начела за рационализацију начина живота која долазе до изражаја у пословању –
тако калвинистички радни морал ненамерно води ка стварању капиталистичког
погледа на свет.
Дело има изузетан значај за развој друштвених наука. Пошто је капиталистички
дух у значајној мери израстао из протестантске етике ова интерпретација могла је да
послужи као објашњење зашто се капитализам развио баш на западу.
Утемељио је социологију религије, тј. истраживање односа религије и друштвеног
развоја, при чему примењује схватање “идеалног типа” којим без моралног вредновања
покушава да схвати постојеће односе, а посебно начин на који идеје постају историјски
релевантне. Међутим, не жели да једнострано материјалистичко схватање историје
заменити искључивим тумачењем историјских чињеница из идеја – сматра да су оба
приступа једнако могућа, али не као интерпретација смисла историје уопште.
Тезе из Протестантске етике покушава да потврди компаративним студијама
религија у Сабраним чланцима о социологији религије и делом Привреда и друштво
(објављено постхумно). Закључује како западна култура садржи посебан значај
рационализма. Западни ток модернизације (рационализације) види као ток који настаје
из сплета културних односа, а не из људске воље.
При размишљању о настанку и изостанку капитализма важно место има
систематско разлагање типова, животних облика и социјалног уређења градова. Поредећи
азијски град, антички полис и средњевековни град као политичке јединице Вебер је
закључио да само последњи, као занатски, може да произведе модерно грађанство које
делатност усмерава ка систематској, рационалној економској делатности.
Он се бави и проблемом друштвене неједнакости и сматра да, између осталог,
настаје системом поделе добара у различитим историјским облицима (привилегије, моћ,
углед, богатство). Због тога је различитост животних шанси и ризика једно од темељних
искустава друштвеног живота уопште.

Значајно је и његово учење о класама. Оно је другачије од Марксовог јер Вебер

разликује општи појам класе од класа насталих у тржишном механизму капитализма.
Вебер класе дефинише велике друштвене групе у сваком систему друштвене
неједнакости, а посебан положај имају као “тржишно условљене” класе у “класно
уређеном” тржишном друштву капитализма.
Анализира и питање друштвених слојева и сталежа. Друштвени слојеви су за њега
одређени својим потрошачким држањем и животним стилом, али без групног јединства и
менталитета. Са друге стране, сталеже дефинише као групе са специфичним начином
живота утемељеним на пореклу, занимању и конвенцијама.
Можда највећи интерес за Веберов опус изазива његова анализа процеса
бирократизације. Многи аутори сматрају да је раст бирократије опасност за друштво, јер
њоме управљају јединствене интересне групе које сужавају слободу грађана. Вебер је
показао како се од 18. века бирократија, као општи организацијски процес савремене
историје, непрестано шири у све друштвене поре. Покушао је да конструише типологију
која би открила односе између капиталистичког економског система и модерне
бирократије. Модерну бирократију сматра заметком модерне државе на Западу –
неизбежна као “рационална” власт. Сматра да бирократизација свих животних подручја
значи опасност уништења спонтаности у друштвеном и културном животу.
У анализи друштва, Вебер наилази на три основне димензије које га обликују –
власт (моћ), економија и култура, али ни једној не придаје значење покретача историјског
развоја (насупрот Марксу - економија). Само анализа сплета међуодноса показује која
димензија или комбинација превладава у одређеном тренутку. Констуисао је три
“идеална типа” власти: традиционалну, харизматску и рационално-бирократску.
Имајући у виду интензиван развој капитала, сматра да се динамика власти и моћи не сме
препустити тржишном механизму, већ нужна политичка интервенција.
Вебер се и сам бавио политиком – као либерал критикује политичку структуру
Немачке, али је изразит заступник провођења интереса моћи немачке нације и њене
националне државе.

5. Француска историографија у 19. веку- либерални и романтичарски историчари и

настанак професионалне историографије

Значајне политичке промене после 1789. допринеле су појави знатно интензивније

историјске свести. Све већи број људи доживљава своју судбину унутар историје као
тока прошлости и садашњости према будућности. Историја постаје важан саставни део
свакодневице.
 Национализму као покрету и идеологији историјска свест као оправдање
савремених политичких циљева је од изузетне важности. Догађаји из прошлости се
приказују као темељи и прекретнице “националне” прошлости у настанку.
Након Француске револуције долази до стагнације историографије. Француска
хуманистичка историографија, ерудите 17. века и просветитељска историографија
достигле висок ниво. Међутим, за време револуције бројни архиви су уништени или
оштећени, академије престају да делују, нема читалачке публике и професионалне
историографије, престају да делују боландисти и мавританци, док су архиви и библиотеке
затворени за јавност.
Обнова историографије се појављује у контексту Наполеонових настојања да се
прикажу негативне стране “старог режима”, неопходност револуције и његова
владавина. У политичком и културном животу од посебног је значаја интерпретација
значаја Француске револуције. У Наполеоново и време рестаурације јавља се
политичка и религиозна реакција која слави апсолутистичку монархију и средњи век што
је карактеристично за романтизам и представља подлогу литерарном романтизму који
долази до изражаја у историјском роману (Виктор Иго, Александар Дима).
Почетак озбољнијег бављења прошлошћу у време рестаурације представља
оснивање Ecole des chartres која је прорадила 1830.
Најпознатији француски историчари у доба романтизма заступају пре свега
либералне идеје у роматичарском духу и револуцију интерпретирају из перспективе
интереса богатог грађанства. После Јулске револуције 1830, коју либерали тумаче
као коначну победу Француске револуције, француску историографију обележавају
тумачења успешности Француске револуције (занемарује се Јакобинска диктатура).
Најважнији историчари средином 19. века су новинари и политичари. Они немају
стручно образовање, али се баве прошлошћу тумачећи интересе грађанства, насупрот
аристократије. Са друге стране, либерални историчари надахнуће налазе код
просветитеља – такође верују у напредак човечанства разумном делатношћу људи, али се
противе просвећеном апсолутизму и подржавају уставно уређење. Насупрот Волтеру, они
сужавају интересовања на Европу, а највише их интересује политичка делатност док
изузетак представља Гизо.

Либерални историчари себе сматрају представницима трећег сталежа (само

грађанство, док народ само следи) и у том смислу интерпретирају Француску
револуцију. Ослањају се на резултате ерудита из 17. века, али се недовољно користе
архивским документима и критиком извора. Неки од њих су само приповедачи који
сликовитим описом појединости из некадашњег живота желе да приближе прошлост
савременом човеку.
  Франсоа Гизо (1787-1874)

Франсоа Гизо је био протестант и министар просвете Јулске монархије. Први је

организатор институционалне подлоге француске историјске науке. Оомогућава
оснивање катедри за историју у високом школству, реорганизује Ecole des chartres, помаже
научним друштвима, оснива Друштво за историју Француске, Одбор за историју и
научни рад и Одбор за заштиту споменика.
Гизо је најзаслужнији за обнову ерудиције која је заборављена у 18. веку, према
којој је основни задатак историчара да тражити оригиналне изворе и критички их оцењује.
Први почиње критичко објављивање извора. Објавио је 30 свезака извора о француској
историји од настанка монархије до 18. века у периоду од 1823-1835. Такође, објавио је и
Историја револуције у Енглеској у 16 свесака (1826-1856) + 25 свесака извора.
Гизо је најзаслужнији што се у Француској појавила ерудитско-генетичка
историографија као комбинација систематске критике извора и визије ширег
историјског кретања.
Основни предмет његовог истраживања је цивилизација. У Историји
цивилизације у Европи (1828) и Историји цивилизације у Француској (1829-1832)
приказује услове материјалног живота, друштвену и политичку делатност и морал.
Највише га интересује настанак националних држава и принцип једнакости прокламован
коначно Француском револуцијом.
У Историји порекла представничке владавине (1821-1822) даје ново виђење
средњовековне цивилизације и њеног преображаја ка Модерни – сматра да се
противречности из средњег века решавају увођењем представничког система. Дакле,
бави се темама важним за актуелне политичке расправе у време рестаурације –
оправдава интерес грађанства насупрот ројалистима који желе обнову старог режима.
Сматра да је основно обележје западне цивилизације појава, раст и победа грађанства
а њена коначна доминација постигнута је Револуцијом. Он не пише историју Револуције
јер у њој види само крај дуготрајног цивилизацијског процеса – политичку динамику
револуција анализира у два дела о Славној револуцији 1688.

 Огистен Тијери (1795-1856)

Тијери први заступа теорију класне борбе као покретачке снаге историјског
развоја. Заступник је интереса грађанства и на идеологију племства, да је оно потомак
Германа, одговара тезом да сукоби племства и трећег сталежа у Француској почињу
германским освајањем (услед супротности између Франака и староседелаца Гало-
Романа). Он претке трећег сталежа види у средњовековном грађанству, обновитељу
цивилизације античких комуна и покретачу процвата градова у позном средњем веку.
Био је под утицајем литерарног романтизма и најпознатији је историчар
приповедачке струје – о прошлости пише сликовито, док му је критика извора слаба
страна. Тијери је подстицај развоју историјске науке дао осудом аутора који пишу само о
ратовима и династијама, при чему само препричавају своје претходнике. Он
препоручује повратак изворима и успостављање везе са прошлошћу верном
репродукцијом мисли и дела Француза у прошлости.

 Франсоа Миње (1796-1884) и Адолф Тјер (1797-1877) припадају елити

француских либерала – пишу само о политичкој историји Француске
револуције (само приповедају о догађајима). Миње револуцију сматра
законитом појавом припремљеном дотадашњим историјским развојем, а борбу
политичких струја током револуције сматра изразом класних противречности.

 Жил Мишле (1798-1874)

Сматрају га јединим правим романтичарским историчарем. Он ствара под

утицајем немачког романтизма и идеалистичке филозофије (посебно Хердера).
Открива Викоа и под његовим утицајем сматра да је народ стваралачка снага
историјског тока.
У младости је Мишле био политички либерал, али четрдесетих прихвата
демократске ставове што га је после доласка Луја Наполеона коштало професуре на
универзитету. Његова најзначајнија дела су:
1) Преглед модерне историје
2) Историја Француске (1833-1843, 6+11 свесака)
3) Историја Француске револуције (1847-1853, 7 св.) (интерпретација уперена
против свештенства као носиоца старог режима)
4) Народ (1846)
Мишле прихвата идеје немачких филозофа о историји као праволинијском
процесу успона човечанства и идејама као покретачима. Он прихвата Хердерово и
романтичарско учење о духу народа, верује да је покретачка снага Револуције “душа”
француског народа.
Истовремено је и под утицајем супротних просветитељских идеја о утицају
географских карактеристика на друштво. Сматра да клима, исхрана и начин
зарађивања утиче на понашање људи. Заступа уверење о човековој слободној вољи и
способности да ствара властиту историју у супротности са неухватљивим “генијем”
народа. Мишле је први аутор који на француску историју гледа као на последицу
стваралаштва француске нације. Насупрот либералног слављења богатог грађанства, он
се одушевљава “народом”: занатлијама, малим трговцима и сеоским газдама којима
приписује најбоље особине. Посматра “народ” као хомогено тело, без обзира на град или
село. Захваљујући романтичарској идеологији занимају га различита друштвена
подручја (“душа” народа долази у свима до изражаја). Због тога, поред писаних извора
користи и материјалне остатке, новац, грађевине, уметничка и књижевна дела, предање.
Као представник романтизма, до сазнања о прoшлости жели да дође поезијом,
сањарењем, а не разумом. Његова визија средњег века супротна је уверењу
просветитеља о мрачном добу. Мишле је био изванредан књижевник-песник, али не и
историчар са научним приступом. Имао је изузетне приповедачке способности и стил
лпко су му обезбедили посебно место у француској култури, али у историографији
није могао да има следбенике.
Научна историографија га није ценила због исувише наглашеног патриотизма и
недовољне критике извора (изворе много користио). Позитивну рецепцију доживео је од
стране школе Анала због усмерења ка проучавању различитих аспеката друштва, као и
због супротстављања приповедању о политичким догађајима и трагању за дубинским
факторима који утичу на политичке догађаје.

 Алексис де Токвил (1805-1859)

Токвил је веома специфичан јер револуцију не види ни као стваралачку, ни као

разорну, при чему нити одобрава нити осуђује развој француског друштва. Његови
погледи објашњавају се његовим пореклом. Потицао је из племићке породице, али на
трагу либералних идеја. Био је Гизов ученик и о проблемима француског друштва
размишља поредећи, али не прихвата тезу о Славној револуцији као моделу погодном за
Француску.
У делу О демократији у Америци окреће се америчком искуству – сматра да је
помирење либералних тенденција енглеског аристократизма и демократских
струјања Француске револуције могуће а решење је пронашао у америчкој демократији
као друштву које је почело као и енглеско, али без аристократије и друштвене хијерархије.
Дело Стари режим и револуција представља аналитичку студију о пореклу
револуције и њеном значају. Истражујући генезу револуције и поредећи њена обележја са
старим режимом, одбацио је тезу романтичара и либерала да је реч о потпуном
прекиду с прошлошћу (Гизо, Мишле), као и конзервативаца о томе да је револуција
уништила за њих пожељну друштвену основу старог система.
Тврди да Стари режим није био трајно стање, већ да се мењао, а да је Револуција
довршила процес који је био у току. Показао је да је за разумевање Револуције (и
француског друштва и историје уопште) неопходно истраживати Стари режим. У
методолошком смислу, настојао је да своје хипотезе потвргне пропитивању коришћењем
емпиријских чињеница и поређењем. Дао је теоријски допринос развоју социологије
својим трагањем за друштвеним законитостима, односно интересовањем за настанак
друштвених облика и идеолошких фактора, а не политичких институција.
 Из његове концепције демократије израста његов политички идеал (учествовање
свих грађана у суверенитету) и социјални идеал (тежња за изједначавањем друштвених
положаја).
Он није приповедач као романтичарски историчари јер жели да анализира
дубинске токове уместо приче о површним догађајима. У том смислу је настављач
просветитељских историографа, али много дубље обухвата богатство и ширину
историјских процеса. Аутор је првог дела “социолошке” историографије, јер настоји
да утврди опште линије развоја и компаративном методом схвати његове константе.

*Настанак професионалне историографије*

Француска историографија постаје научна тек у последњој трећини 19. века, а

историјско истраживање подвргава се строгим правилима историјског метода. Историја
се осамостаљује као струка и институционализује на универзитетима. Од 1876. излази
часопис Revue historique – оснивачи универзитетски професори који подржавају тековине
Револуције. Од њих је најзначајнији Габријел Моно (1844-1912) – главни уредник,
захтева од аутора строге научне методе излагања на темељу критике извора,
избегавање површних уопштавања и реторике. Захтева суздржавање од савремених
полемика ројалиста и републиканаца, али и од ослањања на политичку и филозофску
теорију. Историју дефинише као “позитивну науку”, тј. као рационално познавање
чињеница. За њега је на првом месту истраживање прошлости Француске којом је на тај
начин могуће вратити јединство и моралну снагу. Сматра да је прошлост нарушила
национално јединство, па је из тог разлога неопходно пробудити свест нације о себи
самој продубљеним познавањем њене прошлости. Моно сматра да је историјска наука
неопходна ради успостављања “величине отаџбине”
Историчари окупљени око часописа желе да створе историографију која би,
после ломова у друштву проузрокованих револуцијом, утицала на стварање јединства
француске нације пружајући јој на темељу продубљеног историјског знања
историјску свест и саморазумевање – зато се историјске чињенице морају установити
прецизно, а избећи идеолошке интерпретације.

У периоду 1863-1864. издата су дела:

1) Исусов живот Ернеа Ренана;
2) Антички град Фистела де Куланжа;
3) Историја енглеске литературе Иполита Тена.
Упитању су три најпознатија савремена аутора. Заједничко им је да се иза
њиховог излагања крије филозофска концепција која усмерава дело. Они сматрају да
људски ум може да разуме све животне појаве, а посебно оне које се тичу човека –
својеврсна теорија историје.
  Ерне Ренан (1823-1892) се бави пореклом хришћанства – атеист, изазива скандал
оспоравањем божанске природе Исуса;

 Нима Дени Фистел де Куланж (1830-1889) се бави с античком и средњовековном

историјом, те методологијом. Дело Антички град је дело у којем обрађује
настанак, промене и пропадање античког града. Он повезује овај процес са
религијом коју сматра силом која у паганском друштву повезује породицу и
државу. Сматра да опадање религиозности у касној Римској републици доводи до
кризе у царству када антички град нестаје.
Са немачким историзмом повезује га став да су идеје покретачи
историјских процеса, али идеје народа, а не истакнутих појединаца (дакле,
покретачке снаге шири слојеви). Средњим веком бавио се у Историји политичких
институција некадашње Француске и Историјским питањима (зборник радова).
Суштина је оспоравање “германске” тезе о доминантној улози Германа-Франака у
настанку Француске. Тврди да се франачки политички и друштвени систем
постепено уклопио у римско друштво и да су корени феудализма постојали у
античком свету.
Његова размишљања о средњем веку су значајна у контексту савремених
политичких догађаја (после пораза 1870). После оснивања Revue historique напоре
ка научности прати настојање да се одговори на “немачки изазов” и развије научна
историографија следећи своју традицију од 16. до 19. века. Без обзира на
политичке ставове, француски историчари желе да надмаше немачку
историографију и труде се да обнове озбиљна ерудитска и научна истраживања.
Куланжов манифест О начину писања историје у Француској и Немачкој у
последњих педесет година из 1872. је посвећен овом питању – он осуђује
германофилство француских историчара који Францима признају утицај у
формирању Француске и диве се савременој немачкој науци. Куланж критикује
“стални грађански рат” међу француским историчарима – тврди да док је немачка
историографија наоружала Немце за освајачке походе, француска слаби одбрану
своје државе јер аутори имају супротстављене политичке ставове.

Имао је утицаја на развој методологије. У настојању да достигне научни ниво,

разрађује историјску методологију коју касније критикују као позитивистичку. Куланж
сматра да историчар мора да, поред апсолутне независности духа, има и методолошку
компетентност засновану на савесној критици извора. Историјски метод дефинише као
систематску повезаност свих поступака усмерених ка критици извора, које историчар
мора непоколебљиво да следи. Одбацује мишљења која не произлазе из одређеног текста,
посебно априорне идеје – циља на немачку спекулативну филозофију историје.
 Субјективној методи супротставља схватање историје која није уметност, већ
“чиста наука”, те мора да трага за чињеницама, анализира их и утврђује њихову
повезаност. Верује да писани извор говори сам за себе и да се историјске чињенице
налазе у изворима.

6. Историографија са позитивистичком етикетом

У 20. веку француски историчари су критиковали француску историографију с

краја 19. века и називају је позитивистичком. Међутим, најзначајнија имена наводне
француске позитивистичке историографије (Моно, Лавис, Сенжобо), као и наводни
“позитивистички” историчари у Великој Британији и САД, не стварају у духу
филозофског система позитивизма који је обликовао Огист Конт.
 Реч је о терминолошком неспоразуму - позитивистичка филозофија и
позитивистичка историографија представљају два различита појма. До неспоразума је
дошло услед употребе погрешних појмова –позитивистички и позитиван. Појам
позитивистички се односи на филозофски систем, визију света која чињеницама даје
одређени смисао путем апстрактних концепција. Са друге стране, појам позитиван се
односи на компетенцију историчара, његов опрез према интерпретацији историјских
чињеница на темељу критике извора, страх од могуће необјективности. Одбацује се
свака филозофија историје и ради се о уверењу да само сазнање појединих историјских
чињеница има смисла.
Израз позитивизам употребљава се у смислу фактографије, односно низања
обавештења о појединим историјским чињеницама без интерпретације њихове
међусобне повезаности. Треба јасно разликовати филозофски систем од
историографије коју називамо позитивистичком.
Када је у питању позитивистичка филозофија, услед друштвених промена и
развоја природних наука напушта се учење карактеристично за историографију
романтизма да је до сазнања о прошлости могуће доћи осећањима и поетичким
уживљавањем. Рађа се уверење да човек може да овлада својом прошлошћу уз помоћ
науке. У основи овог схватања је идеја да уз законе живе материје постоје и закони
друштва.

 Огист Конт
Курс позитивне филозофије

Конт доноси систематску теорију еволуције човечанства – ова еволуција мора да

буде средишња тема историје, а не појединачне нације, политика, битке, личности.
Еволуција човечанства подстакнута је еволуцијом заједничког људског ума који се
креће кроз три стадијума – теолошко, метафизичко, позитивно. Конт сматра да је духовни
развој у његово време на граници трећег стадијума у којем ће наступити савршено
остварење свих могућности људског ума. Његова последица јесте коренито другачије
друштво, политика и култура – науке ће организовати људима живот према познавању
закона који управљају појавама. Такође, сматра да истраживање друштвених појава
треба поверити позитивистичкој друштвеној науци – социологији, која ће помоћи у
очувању друштвеног склада и стабилности.
Сво знање мора да буде засновано на непосредно опаженим појавама, дакле само
је чулно искуство валидно – овакав став потпуно супростављен структури
идеалистичке филозофије (бог, идеје, јединственост, уживљавање). Према томе,
задатак филозофије није више да исказује знање већ да контролише да ли се у потрази
за знањем користе праве методе и приступи.
Када је у питању место историје у позитивистичком филозофском систему треба
рећи да је историографија с краја 19. века изгубила корак са прогресом – њен
предмет (прошли догађаји) немогуће помирити са принципима непосредног посматрања.
Историчари не теже за потрагом за законима – дакле, историја није аутентична грана
науке. Позитивизам тежи за јединством друштвених наука – социологија треба да
уједини друштвене науке. У том смислу, социолози треба да теже за генерализацијама,
а историчари би се бавили појединостима. Историја може да постане наука уколико
престане да се бави појединачним чињеницама и окрене се генерализацијама,
односно формулисању закона историје. Задатак историје унутар социологије јесте да
формулише законе друштвене динамике и тако омогућује предвиђање будућности.
Оваквим ставом Конт је проширио јаз између филозофије историје и праксе
историчара – иако с правом осуђује ситничаве описе појединих историјских чињеница,
жеља за утврђивањем “општих” и “вечних“ закона одвела је у потцењивање конкретног
историјског истраживања и стварање јаза између историје и социологије.

*Позитивистичка историографија*

Историчари не прихватају и не примењују позитивистичку филозофију – на

њих утиче позитивистичка систематизација и класификација наука (под појмом
“закона” Конт подразумева утврђивање спољашњих појава које могу да се посматрају
– у науци нема разлике између саме чињенице и њене суштине). Тога мишљења држали су
се “позитивистички” историчари.
Они настоје да среде чињенице које се, наводно, у изворима налазе у чистом
стању, те их само треба “очистити” од неистине примењујући критику извора.

 Иполит Тен – филозоф и професор естетике и историје уметности

Био је најближи Контовом позитивизму, али без значајнијег утицаја на

историографију. Његово дело Историја енглеске књижевности обухвата различита
подручја друштвеног живота која су међузависна. Тен проповеда универзални
детерминизам, упоређује историју са природним законима и нада се постепеном
открићу “закона” који владају међу људима.

 Хенри Томас Бакл

Био је под утицајем позитивистичког учења и написао је дело Историја

цивилизације у Енглеској. Он сматра да историчар мора да трага за законитостима
људског деловања, те би историја на тај начин постала наука. По његовом мишљењу
историчари којима је пришивана етикета “позитивизма” су у потпуној супротности с
поставкама Контове филозофије.
 Противници било какве филозофије историје, изражавају презир према
социологији и не занимају их резултати друштвених наука. Они су уверени да је
немогуће дубинско познавање историјских чињеница, не усуђују се да употребе
појмове “узрок” и “последица”. Држе се површинских догађаја, тј. традиционалне
политичке историје династија, ратова, дипломатије, парламената. Нема речи о тражењу
“закона” на начин на који је о томе говорио Конт. Уместо да се историја подигне на ниво
научне дисциплине, која ће да формулише “законе” историјског развоја и оспособи се за
предвиђање, настаје историографија која се бави “малим чињеницама” не
уопштавајући их, која ниже критички проверене податке, не дајући синтезу. Најчешће је
реч о политичкој историји.
Француска историографија крајем 19. и почетком 20. века је критикована због:
1) усмерености ка издавању текстова уместо ка синтезама;
2) приказ размерно кратак, често без интерпретације, а највећи простор
заузимају фусноте;
3) радови настоје да сакупе све изворе у вези са једном особом, догађајем или
ограниченим простором;
4) монотонија уског ограничавања на политичку, дипломатску и војну историју
ерудитска, документарна догађајна историја није занимљива широј публици;
5) историографија губи свој изворни задатак да утиче на јавност;
6) резултати познати само уском кругу стручњака и интелектуалној елити;
7) таква се историографија учвршћује у историјским институцијама и на
универзитету (у успону крајем 19.в.).

Најпознатији историчари француске “позитивистичке” школе били су Ерне Лавис,

Шарл Сенјобо и Шарл Виктор Ланглоа. Сенјобо и Ланглоа били су аутори Увода у
историјске студије у којем изложили “позитивистички” историјски метод. Разликују
неколико фаза у раду историчара:
1) прикупљање докумената (посебна техника хеуристике учи како се то ради)
2) потом се на документима примењује низ критичких операција (критика
аутентичности, веродостојности)
3) на крају, на темељу тако третираних докумената, једноставним опажањем се
установљавају историјске чињенице
4) потом се “историјском конструкцијом” организују у “научно тело”, односно рад

Једно од основних обележја Увода јесте илузија да историчар може да избрише

своју личност и строго објективно опише историјске чињенице. Историја је наука о
појединачном, јер са сигурношћу може да говори о интелектуалном стваралаштву
одређених особа или о политичким чињеницама – зато основно подручје истраживања
политика у којој влада случајност, а великим личностима припада водећа улога.
Историја је индивидуалистичка и непријатељска свакој помисли о законитости
историјског развоја – историјску чињеницу могуће је објаснити само из чињенице која
јој претходи. Историчар иде од једног документа до другог, установљава њихову везу,
односно његово место у бескрајном низу појединих узрока и последица.
Зато критичари оваквог приступа који поједностављује богатство живота у
прошлости називају “позитивистичку” визију науке о прошлости “догађајном
историјом” или “историјом–приповешћу”.

7. Британска и америчка историографија у 19. веку

*Британска историографија*
Успон историографије од књижевног рода ка научности у В. Британији успорава
књижевна традиција и знатан број образованих аристократа и богатих грађана који
се у доколици баве темама прошлости. Основни предмет интереса јесте уставна
историја – енглески парламентаризам представља се као пример. Интерпретација
прошлости усклађена је политичким потребама у оквиру сукоба торијеваца
(конзервативаца) и виговаца (либерала). Торијевци се супростављају политичким и
друштвеним реформама које би нарушиле моћ високог племства и богатог грађанства, а
виговци се позивају на прошлост у захтевању умерених, постепених реформи у корист
грађанства. Ово даје основни печат британској историографији. Представници
британске историографије у 19. веку су Меколи, Карлајл, Бакл, Стабс, Грин и
Мејтленд.

 Томас Бабингтон Меколи (1800-1859)- Меколи је најпознатији виговски писац

есеја о британској прошлости. Био је публициста и члан парламента. Сматран је
најбољим приповедачем у европским оквирима. Циљ његовог дела јесте писање о
успону британске моћи (економском, научном, моралном напредовању, богаћењу
друштвених слојева). Посебно је познат по делу О Славној револуцији. Он је
уверен у победу слободе и богатства у Британији и њен тријумф у свету. Истиче
значај Славне револуције (представља победу споразума грађанства и
велепоседника насупрот сукобу парламента и апсолутистичких владара у 17. веку).
Смисао његовог дела јесте да је оно хвалоспев енглеској парламентарној
монархији – критика извора скромна, коришћење података за доказивање основне
тезе. Оно што је значајно јесте да он, иако је реч углавном о политичкој историји
револуције, поклања пажњу и друштвеним и културним појавама.
 Томас Карлајл (1795-1881) - Карлајл припада романтичарској историографији.
Био је под утицајем немачког романтизма и идеалистичке филозофије
историје. Он одбија могућност рационалног објашњења појава у прошлости и
настоји историјску свест да ослободи од детерминизма просветитеља. Уверен
је да је до сазнања могуће доћи уживљавањем и маштом, а не логичким
закључивање. Остварење идеја као основних покретача проналази у
“херојима” које маса следи. Жели да поучи савременике о великим личностима
као покретачима историје. За њега је прошлост позорница сукоба масе и
истакнутих појединаца (“хероја”). Био је критичар енглеском грађанства које
се због профита и физичких ужитака одрекло “првобитних идеала” а овај став
изражен у Француској револуцији (морална поука – никакав допринос
истраживању револуције).

 Хенри Томас Бакл (1821-1862)- Бакл пише под утицајем позитивизма. Његово
дело Историја цивилизације у Енглеској (2 св., 1856-1861) доживљава велики
успех због става да би историчар требало да трага за законитостима људског
деловања, те би историја тако постала права наука. Он жели да према обрасцу
природних наука, историја сакупља податке из којих би било могуће извести опште
законе о историјским процесима. Сматра да је смисао цивилизације победа духа
 над спољашњим светом и да су за напредак човечанства духовни закони важнији
од физичких а служио се статистиком.

Крајем 19. в. историчари почињу да напуштају површан журналистички

приступ проучавању прошлости. Пробијају уске оквире уставне историје и обраћају
пажњу на различита подручја друштвеног живота. Услед империјалистичке
експанзије, интересовања се шире и на ваневропске земље.
Услови за озбиљне студије историје почињу да се стварају од 1866. када је
Вилијем Стабс (1825-1891) постављен за професора на Оксфорду. Он се фокусира на
издавање “Roll Series” (Rerum Britanicorum Medii Aevi Scriptores). Историја
средњовековне Енглеске је прво дело британске историографије писано по Ранкеовим
начелима – виговско схватање прошлости води га ка истраживању уставне историје
(британске парламентарне институције највеће достигнуће човечанства).
Историчари који не раде према Ранкеовим стандардима, али су значајни јер
напуштају уску политичку историју и приповедање о великим личностима били су:

 Џон Ричард Грин (1837-1883) који обрађује друштвене и економске факторе, а

занимају га и културни феномени.
 Фредерик Вилијем Мејтленд (1850-1906) који је био правни историчар и чини
корак ка социјалној историји. Не задовољава се простим описом чињеница, али
одбија могућност генерализације.

За успон научне историографије важно је и постојање часописа као оквира

институционализације професионалне историографије – 1886. излази први број English
Historical Review-а.

*Америчка историографија*

Романтичарску историографију у САД-у инспирише америчка традиција

(колонизација, револуција и последице). Основни задатак америчке историографије јесте
неговати мит о изузетним људским квалитетима колониста и врлинама грађанске
демократије.
 Главни представник романтичарске школе био је Џорџ Бенкрофт (1800-1891) који
се назива и оцем америчке историје. Његово дело Историја Сједињених Држава од
открића Америке (10 св., 1834-1887) представља митско тумачење револуције коју су
извеле патриоте подстакнуте англосаксонским духом у корист целокупног човечанства.
За Бенкрофта је историја САД незаустављив напредак који ствара све већу слободу, а
судбина и задатак САД јесте да проширите своје установе широм света.
Америчка историографија се развија у атмосфери нужности превазилажења
супротности Севера и Југа после рата. Карактеристичне су бројне изоловане приповести
о прошлости одређених локалитета, регија или држава а њену препреку чини и
непријатељски став према бившој британској колонијалној метрополи.
Идол америчких историчара био је Ранке. Американци 80-их и 90-их година
студирају у Немачкој и прихватају критику извора и семинарски начин студирања.
Резултат тога је тај да у САД настаје универзитетски систем са употребом Ранкеових
метода, тежњом за тачним утврђивањем чињеница у фокусирањем на углавном политичку
историју.
American Historical Review излази од 1895. и представља централно место у
усмеравању професионалне историографије. Важно је нагласити

8. Америчка нова историја на прелому векова и релативизам између два светска

рата

После 1870. почиње процес институционализације историје на универзитетима. На

прелому векова већина историчара и даље пише сагласно потребама богатијих слојева,
задовољних постојећим стањем. У овом периоду сматра се да је задатак историчара
реконструкција постојећих чињеница које спојене дају “објективно” сазнање. Попут
Ранкеа, ови историчари не виде супротстављеност “објективне” науке, са једне, и
патриотске дужности и моралног ангажмана, са друге стране. Ово поколење америчких
историчара доживљава америчку историју као конзервативно кретање, а занима се
највише за две теме: континуитет и државу, а посебно за уставни развој. Они подупиру
мишљење да се у САД наставља све оно најбоље из Старог света – приповедају о
јунаштву у доба револуције и мудрости писаца Устава и каснијих државника, сматрају да
су америчке институције близу савршенства. Не баве се питањем узрока грађанског рата
или развоја индустријског друштва које се потпуно разликује од првобитних
демократских и моралних постулата слободе и правде за све људе (тј. мушкарце).
Тек ново поколење историчара, које стасава на прелому векова, уочава супротност
између, са једне стране, идеала јединства, демократије, једнакости, слободе и толеранције
и, са друге стране, реалности партикуларизма регија и држава, ропства, система
искључивања већине становништва из одлучивања, дискриминације и насиља. У време
великих друштвених преображаја на прелому векова међу америчком интелигенцијом
шири се уверење да је амерички политички систем у супротности с тим кретањима, те да
су неопходне реформе чему је допринела и економска криза у периоду 1893-1896.
Нови “прогресивни” покрет који захтева политичке и друштвене реформе не
задовољава историографија која слави јунаке и оправдава постојеће стање истицањем
континуитета америчке историје – зато се јавља “нова историја”. Она је део прогресивног
покрета. Критикује интерпретацију америчке историје која наглашава конзервативни
развој и континуитет, и упозорава на њен дисконтинуитет. Захтева нови методолошки
приступ историјском истраживању. Представници “нове историје” методологију
“позитивистичке” историографије сматрају примитивном и не слажу се са ставом да је
техника Ранкеове школе врхунски домет – попут Лампрехта, желе да “културна” историја
обухвати сва подручја људског живота и користи резултате друштвених наука.
Истовремено, заузимање представника “нове историје” за прогресивну реформу доводи до
истицања нужности савремене употребе историјског искуства како би се намакла корист
за садашњост – “презентизам”.

 Фредерик Џексон Тарнер (1861-1932)

Тарнер је први искуство колонизације укључио у историјско мишљење и прекида

везу САД са Европом. Он сматра да Американци имају кратку прошлост, али су нација
будућности. Ширење границе према западу и могућност стицања слободне земље, а не
европска традиција, представљају темељ америчких демократских установа. У том смислу
пионири Запада дали су печат америчкој нацији, па је историја САД суштински различита
од европске. Тарнер утиче на померање са претежног истраживања политичких
институција ка економским и друштвеним проблемима. Он жели да употреби и знања из
географије, статистике, економије и социологије – да проучава друштво као сплет
интеракције различитих снага.
Године 1893. изложио је тезе о значају границе у америчкој историји. Истиче да је
америчка историја већим делом историја колонизације Запада док се америчко уређење не
темељи на европским коренима. За њега је граница основни правац американизације
досељеника и стварање америчке нације - она изазива индивидуализам који утиче на
развој демократије – не негира слабости процеса колонизације, али истиче позитивне
стране.
Тарнер уводи у историографију аналитички есеј. У супротности с традиционалном
приповешћу жели дефинисати проблеме и давати одговоре на питања.

 Чарлс Берд (1874-1948)

Берд под утиском кризе 1893-1896. и каснијих политичких сукоба приступа

критички америчкој историји. Школовао се у Оксфорду у време оснивања лабуриста,
бавио се образовањем радника – прву књигу о индустријској револуцији написао је за
потребе радничке класе. У периоду 1902-1917. предаје историју на Колумбији.
Године 1913. објављује Економску интерпретацију Устава САД која је
најпознатија и најконтроверзнија историографска књига његовог поколења. Берд сматра
да је Устав производ класног сукоба, тј. израз економских интереса писаца устава и
њиховог отпора већинској демократији – полази од уверења да разлике у власништву
стварају класне и групне поделе које су темељ модерне власти. Испитује имовинско
стање чланова конвенције у Филаделфији и тако пише прву просопографску студију
(колективна биографија) која данас важан историографски жанр. Проучава питање борбе
за усвајање устава у појединим савезним државама – настоји да утврди економске
интересе супротстављених страна. Берд закључује да су покрет за устав организовали
богатији слојеви ради властитог економског интереса и тврди да је устав “економски
документ” утемељен на мишљењу да је приватно власништво важније од демократског
уређења и да власт мора да буде изван утицаја ширих слојева.

 Џејмс Харви Робинсон (1853-1936)

Робинсон први лансира појам “нова историја” нападајући традиционалну америчку

историографију. Он сматра да је она “обичан рецитал”, забављена углавном политичким
питањима (развојем уставности), при чему занемарује остала подручја. Уводи
“интелектуалну” историју (касније врло раширена). Њен задатак је да упозорит на
антагонизме у мишљењу, рашчисти с бесмисленим интерпретацијама и објасни зашто су
се појавила неодржива схватања. Робинсон није критичар капитализма, али жели да
“обичан” човек (којем политичка историја великих личности не значи ништа) упозна
историју америчког индустријског друштва. По његовом мишљењу историја би тиме
омогућила схватање друштвеног прогреса и његову употребу у свакодневном животу.
Робинсон наглашава релативност сваког историјског знања. Сматра да научна историја
није статична и да није тачно да може да напредује само сакупљањем, критиком и
обрадом нових извора. Такође, сматра да је историјска истина “релативна” јер се, сагласно
сталном расту знања, нужно мењају и мишљења о одређеним историјским појавама. Реч је
о динамичној релативности, па су сви закључци само провизорни. Такође, Робинсон
сматра да се идеали и циљеви мењају с напретком друштва и друштвених наука.

 Карл Бекер (1873-1945)

Био је Тарнеров и Робинсонов ученик. Пише такође у презентистичком духу. Он

историјско мишљење сматра инструментом за “друштвену регенерацију”. У тексту из
1910. пориче постојање “тврдих” чињеница и сматра како никаква историјска синтеза не
може да буде “истинита”, осим “релативно с временом које ју је обликовало”.

*Амерички релативизам*

После рата у Европи и САД постепено слаби уверење у могућност “објективног”

сазнања на свим културним подручјима, као и у постојање општеважеће истине која се
потврђује истраживањима.“Културни релативизам” јавља се код водећих америчких
антрополога као морални и интелектуални став и утиче не само на толеранцију и
разумевање страних култура, него и на сумњу у норме властитог друштва. За историчаре
релативисте важна је појава америчке филозофије “прагматизма” (главни представник
Џон Дјуи).
Ови историчари сматрају да су “истине” створене од људи, па су због тога ствар
перспективе и промењиве. Сматрају да је поуздано знање о предмету истраживања идеал,
а мерило знања садашњост. Тај “прагматични презентизам” има важну улогу у
оправдавању америчких економских и политичких вредности.
Код неких историчара јавља се тренд напуштања објективистичке догме.
Предратни консензус у истицању конзервативних идеја и америчког историјског
континуитета све више потискује мишљење о превласти сукоба и дисконтинуитета у
америчкој историји. Ову струју су противници касније назвали “историјски релативизам”.
Представници нове струје су помињани Чарлс Берд и Карл Бекер. Они сматрају
да историјска интерпретација увек зависи од времена, места, вредности и немара
историчара. Своје ставове формулишу почетком 30-их – Бекер 1931. (предавањем Свако
свој историчар), а Берд 1933. (предавањем Писана историја као чин вере). Видљив је и
утицај Бенедета Крочеа, атомске физике и прагматизма. Они одбацују норме
традиционалне историје и раскринкавају Ранкеов програм објективног приступа
истраживању као конзервативно политичко држање после искуства са Француском
револуцијом. Сматрају да се историјска чињеница мора утврдити традиционалним
поступцима критике извора, али сама одлука о томе шта је “чињеница” зависи од
вредносног суда историчара. Бекер се противи позитивистичком схватању да постоје
једном заувек дате чињенице и сматра да је свака чињеница уопштавање низа малих о
којима историчар не зна ништа. Историјска чињеница, дакле, није ништа стварно, већ
симбол сложене стварности – постоји само у свести историчара као производ садашњости
и мења се са њиховим мислима. Обојица сматрају да једини критеријум за избор
чињеница историчареве претходне вредносне норме. Према Берду, историчар мора да
ради са хипотезама и категоријама, мора да одабире своје податке из мноштва чињеница и
мора да буде свестан да је пристрасан, јер су дефиниције “истине” различите у различитим
друштвима, а историчар даје извештај о прошлости прилагођен потребама свог друштва.
Њихове тезе наилазе на жестоку критику историчара и филозофа који бране
традиционални постулат објективности.

Теодор Смит оптужује Берда да руши “племенити сан” оснивача професије о

трагању за објективном историјском истином као главним задатком историјског
истраживања. На ово Берд одговара чланком Тај племенити сан. Он показује да се “сан”
историчара у Ранкеовом смислу није остварио и да се не може провести у пракси. Истиче
да Ранкеова формула и немачки историзам леже у рушевинама свога пораза.
Бердов и Бекеров напад на објективистичко начело узрок је нових размишљања о
научној историји уопште. Постаје јасно да историчари не могу и даље да само сакупљају
што већи и прецизнији број података о историјским чињеницама у нади да ће акумулација
података довести до њихове све објективније реконструкције. Релативистичка критика
има снажан одјек, али бројна питања оставља отворена, јер Берд и Бекер нису систематски
изложили своје ставове.

9. Подстицаји за “нову историју” у Француској и оснивање Анала

 Анри Бер (1863-1954)

Бер је дао значајан допринос развоју социјалне историје критиком традиционалне

“позитивистичке” историографије у Француској и предлозима за њен преображај. Он жели
“нову историју” у смислу интегралне обнове дисциплине, уз ослањање на најсолиднија
старија достигнућа. Посебно је значајна његова делатност у Међународном центру за
синтезу који 1900. почиње са издавањем Часопис за историјску синтезу око којег
окупља научнике из различитих области.
Он тежи за радикалном реформом друштвених наука – спајањем историје,
филозофије историје и социологије жели постићи синтезу наука о човеку. Књигом
Синтеза у историји (1911) сажима своје идеје. Почиње критиком традиционалне
историографије као описивања појединачних догађаја у “позитивистичкој” и верзији и у
духу историзма. Сматра да је постигнута само припремна “ерудицијска синтеза” која само
репродукује догађаје – жели да створи “научну синтезу” која их објашњава, али која је
супротстављена и априорној филозофији историје. Осуђује историчаре јер у критици
извора и опису чињеница виде циљ уместо средства – сматра да је значај науке може
имати само она дисциплина која се бави генерализацијама, а не само појединостима. Бер
истиче да су анализа и синтеза нераздвојно повезане и противи се априорним схемама
филозофије историје и свођењу историјске методе на интуитивно “разумевање”. Одбацује
и претензије социологије која, насупрот ерудицији и искључивој анализи, рехабилитује
синтезу оживљавајући тиме априорну филозофију историје. Социологију критикује због
спекулисања о друштву уместо давања стварног доприноса науци о друштву. Осуђујући
спекулацију априори, истиче нужност хипотеза, уопштавања и утврђивања узрочних
односа. Бер такође, сматра да истраживање узрочности у историјском развоју значи
установити мотиве људске делатности тј. “унутрашњу узрочност”. Слично Лампрехту, он
сматра да је историја заправо примењена психологија, јер је историјско кретање рађање и
развој психе. Велику пажњу посвећује питању случајности и нужности у прошлости –
одбија обе крајности (прошлост као хаос случајности насупрот фатализму филозофије
историје која прелази преко улоге случајности). Одбацује тврдње да у историји не постоји
законити развој – сматра да закон није нешто независно од услова времена и простора (и
природни закони функционишу само у одређеним условима). Појам закона Бер не схвата
као одређену повезаност чињеница која се понавља, већ као “људске чињенице општег
значаја” – сматра “опште, слично, униформно” синонимима појма “закон”. Својом
тежњом за дијалогом међу друштвеним наукама и напором да историја као један од
облика тражења истине постане права наука и да истражује друштвене процесе, Бер је
снажно утицао на слом позитивистичке историографије и развој “нове историје”.
Зато Марк Блок и Лисјен Февр у кругу Берових сарадника стичу знања о
неопходности објашњавања, а не само приповедања, о формулисању нових тема и
подручја истраживања, о “тоталној” историји.

За француску историографију од посебног је значаја полемика са социолошком

школом Емила Диркема (оснивач социологије као посебне дисциплине). Диркемово
учење о друштву као систему који се састоји од више нивоа највише утиче на историчаре,
који се окрећу истраживању друштвених структура. Диркем сматра да социологија и
историја имају сличне методе, али да историја може да буде научна само као помоћна
наука социологије.
 Полемика изазвана оваквим ставом значајна је јер је допринела прочишћавању
појмова, схватању и формулацији основних постулата при изласку из “догађајне”
историје. Бранећи се од захтева да постану сакупљачи података за социолошке
генерализације, историчари око Беровог часописа размишљају о проширењу истраживања
на друштвена подручја изван политичке делатности. Они истовремено од социологије уче
на који начин се проучавају друштвене структуре. С тим у вези значајан је полемички
чланак (1903) Франсоа Симијана (1873-1935), Диркемовог ученика. Он устаје против
Сенжобоовог става о историји као науци о појединачном и полазећи од става о социјалном
фактору као психолошком фактору који се може разумети само на темељу мотивације
појединаца, Симиан истиче да је друштво објективна стварност, које због тога мора да
буде предмет истраживања. Побија сва основна учења традиционалне историје: бег од
теорије и уопштавања, као и њене аксиоме (политички, индивидуални, хронолошки) који
коче развој историје према науци. Његов чланак има значај јер је имао изузетан утицај на
историчаре који желе одбацити традиционалне ставове.

*Оснивање Анала*

На прелому векова све струје у традиционалној историографији изложене су

појачаној критици, која постепено отвара путеве за преображај у историјском
истраживању и ширење тема у самом приступу историји као науци, те задатку и улози
историчара. Кључно место у том кретању има група француских историчара око часописа
Анали.
„Нова“ француска историја прошла је кроз три фазе:
1) у почетку реч је о мањој групи људи која 1920-1945. оштро и систематски побија
традиционалну догађајну политичку историју и промовише нове идеје;
2) после рата та струја преузима француске историјске институције и бави се пре
свега повесним структурама „дугог трајања“;
3) у трећој фази, углавном после 1968, долази до значајних промена, односно до
„мрвљења“ дотадашњег усмерења и настанка различитих струја.
Данас је, због тога, немогуће дефинисати шта је заједничко историчарима стасалим
унутар идејних напора и схватања у кругу Анала. Данашњи припадници уверавају да то
није „школа“, већ оквир и атмосфера за тражење нових путева и могућности за расправу о
истраживању различитих подручја друштвеног живота.
Оснивачи часописа били су Лисјен Февр и Марк Блок. За разумевање савремене
француске историографије важни су услови у којима Анали настају, као и делатност
Февра и Блока у борби за нов приступ историји и њихови истраживачки резултати.
Њихова делатност сматра се највећим преображајем историјске дисциплине од ерудита 17.
века. Февр и Блок су се упознали у Стразбуру као професори универзитета. У сарадњи и
у расправи с тамошњим социолозима, психолозима и географима јавила се мисао о
утемељењу и карактеру новог часописа.
 Први број Анала објављен је 15. јануара 1929. под насловом Анали за економску и
социјалну историју. Насупрот уској политичкој историји, желели су да запостављеној
економској историји осигурају средишње место у историјском истраживању. Промовишу
економску и социјалну историју и настоје да за сарадњу привуку економисте, социологе и
географе. Блокови и Феврови прилози у Аналима важни су за обликовање “нове
историје”. Потребу за интердисциплинарном сарадњом не образлажу теоријским
расправама, већ радовима.
Анали упознају читаоце са дометима и проблемима социологије, географије,
демографије, статистике, колективне психологије, лингвистике, етнологије – само према
филозофима остају сумњичави. Били су конкретнији од Беровог Часописа за историјску
синтезу. Из сусрета са друштвеним наукама обликују се или наговештавају нова подручја
истраживања. Традиционални садржаји историје постепено се замењују интересом за
материјалну производњу, кретање цена, економске циклусе, друштвену покретљивост,
технику, религију, менталитете итд. Укратко, јавља се тежња да се обухвати што више
аспеката друштвеног живота у прошлости полазећи од богатства савременог живота и од
познавања резултата других друштвених наука. Због тога компаративна и структурална
метода добијају посебно на значају. Оснивачи се надахњују социологијом Емила
Диркема (1858–1917), али одбијају његов „социолошки империјализам“ и желе да докажу
да историја може да повеже методу генерализације и индивидуализације. Од њега уче
како се истраживање усредсређује на структуралне облике друштава уместо на поједине
догађаје.
Одлучујућу улогу у интелектуалном обликовању генерације која прекида с
догађајном историјом има Анри Пирен (1862–1935). Он под утицајем Лампрехта шири
поље властитих истраживања на различита подручја друштвеног живота. Бави се
друштвеним променама у средњем веку а његови најзначајнији текстови се односе на
економску историју повезану с многим подручјима друштвеног живота. Пирен истражује
институције и елиту градова и повезује их с њиховом економском подлогом. Постанак
средњовековног града објаснио је оживљавањем трговине у 11. и 12. веку и био је један
од зачетника демографије градова и истраживања предмодерне производње.
Велике контроверзе изазвала његова теза да је римска култура преживела упаде
варвара и пропала тек после арапских продора у 7. веку који су прекинули економско
јединство Медитерана – сматра да је прва средњовековна култура каролиншка.
Анали не ничу изравно из културне и научне атмосфере у првим деценијама 20.
века. Та историја и није толико нова, јер је у питању обнова интереса за проучавање група
и економских и друштвених организација које је догађајна историја друге половине 19.
века напустила. “Нова историја” може да се позове на Волтера, а и у 19. веку има претеча
код Гизоа (цивилизације треба да буду главни предмет истраживања) и Мишлеа (одбија
политичку историју и жели продубљену историју ширих слојева).
Први Анали ратују против доминантне политичке историје као историје-
приповести о површним догађајима испод којих се не виде дубинске структуре које
заправо треба анализирати. Супротстављају се концепцији тзв. позитивистичких
историчара да је у аутентичности документа садржана цела истина, да историчар треба
зато само да прати трагове догађаја. Такође су против идеје да је сва критичка операција
једино у поступку којим се од трага догађаја долази до самога догађаја, при чему се
успоставља непосредан однос истраживача и његовог предмета и постиже апсолутна
објективност. Дакле, супротстављају се ставу да историјске чињенице у целини унапред
постоје, а истраживач не би конструисао предмет историјске интерпретације, већ би га
само “пронашао”.
Група око Анала сматра овакав став потпуним неразумевањем научне операције
историчара, који поготово хипотезама и научним поступцима ствара властити предмет
анализе. Припадници струје критикују традиционални појам историјске чињенице и
истичу да не постоји готова прошла стварност коју би историчар само препричао.
Сматрају да је прошлост сложена и конфузна, јер су у друштву повезане све појаве:
политичке и друштвене структуре, економија, веровања, као и најједноставнији и
најсуптилнији феномени, попут менталитета. Због тога историчар мора из извора да
одабере податке за научну конструкцију која омогућава утврђивање и објашњавање
одређених појава у прошлости. Тежња Анала за обухватањем друштвеног тоталитета
надилази дотадашњу идентификацију политичке историје, са историјом уопште, а
поготово дипломатску историју, као уско схваћену обраду међународних односа.

10. Лисјен Февр и Марк Блок

 Лисјен Февр (1878-1956)

У периоду 1920-1948. објавио је 924 прилога у Аналима (чланци, критике, белешке,

рецензије) – усмеравају преображај дотадашњег приступа историографском занату. Февр
илузијама традиционалне историографије о могућности апсолутне “објективности”
супротставља своју познату изреку о „историји, ћерки свог времена“. Он жели да каже да
је свака историја која није барем посредно повезана са садашњошћу мртва, јер не може да
одговори на животна питања савременог човека. Према његовом мишљењу дужност
историчара је да осветли садашњост уз помоћ прошлости. Февр не прихвата мисао о
законитости историјског развоја као објашњење за проблеме садашњости. За њега је
прошлост голема маса чињеница које уливају страх и не може се целовитије спознати. Он
историју види као средство организације обавештења о хаосу историје, у интересу
садашњости. Побија дотадашњу догму о безличном подређивању историчара извору и
појмовима на којима је почивала традиционална историографија – чињеници и документу.
Посебно се супротставља схватању да је историјска чињеница недељива честица повести
коју треба, критиком извора, поново у њему пронаћи. Сматра да чињеница није само смрт
владара, већ и пад вредности новца и надница. Такође сматра да, предмет истраживања
треба конструисати хипотезама и размишљањем. Друштвене науке којима највише
посвећује пажњу су социологија, географија, лингвистика и социјална психологија.
Заузима се за зближавање историје и географије јер историчар не може да схвати развој
друштва не узме ли у обзир географску средину, а географ не може да уочи промене у
природи уколико занемарује човекове интервенције у њој. Февр се бави геоисторијом и
побија вулгарни географски детерминизам (људско друштво зависи искључиво о
географској средини), али и став традиционалне историографије која раздваја историју
човека од историје природе. Истиче дело Пола Видала де ла Блаша који географску
средину схвата као објективну могућност за одређени историјски развој, а не као његову
детерминанту. У супротности с дотадашњим истраживањем искључиво појединих,
непоновљивих историјских појава, Февр предлаже бављење историјским структурама.
Под утицајем структуралне лингвистике, односно напуштања идеје о линеарној,
континуираној, хронолошкој и узрочној повезаности у развоју језика, он заговара
„статичко проучавање прошлих чињеница“. Више га занима синхронија (међусобна
повезаност чињеница у истраживаном раздобљу и простору), него дијахронија (низ
чињеница у времену). Сматра да је синхронична метода потребна за проучавање епоха и
цивилизација, које дефинише као синхроније, односно структуре. Феврова „статичка“ и
„структурална“ историја морала би прво да се бави синхронијом, а тек онда поређењем
истражене структуре са њеним претходним стањем и установљавањем промена. Али,
сматра да су поједине епохе обележене променљивим констелацијама структура, које
наизменце превладавају.
Другим речима, не прихвата мишљење о хијерархији појединих „структура“, те о
економским и материјалним условима као „бази“ историјског кретања, што је
карактеристично за (вулгарни) марксизам. За њега одређена историјска раздобља и
друштва не обележава једна разина структура (економија, политика...) него мрежа
њихових односа. Он цени Марксов подстрек развоју друштвених наука, али одбацује
марксистичку концепцију о бази и надградњи. Февр се највише бави историјом
менталитета. Сматра да историчар треба да истражује индивидуална и колективна
осећања, стил њиховог изражавања, услове материјалног живота с којим су духовна стања
повезана, те социјалне стурктуре и интелектуалну климу. Февр проучава духовна стања у
16. веку на основу биографија а његова пажња се не задржава на особи, већ на
друштвеним односима који су омогућили њену делатност. Сматра да историјска личност
може мислити и деловати само онако како допуштају раздобље и друштвена околина.
Преко Лутеровог и Раблеовог односа према менталитету њихових друштава настоји да
продре у општу психолошку констелацију дотичног времена и простора.

 Марк Блок (1886-1944)

Блок такође нуди нове идеје и усмерења критикујући поступке дотадашње

историографије. Он препоручује, пре свега, интердисциплинарност. Бави се историјом
аграрних друштава, те пољопривреде и технике, друштвеним односима и менталитетима.
Посебно се цени његов покушај и програм поређења друштвених структура унутар
европске цивилизације у средњем веку. Усмерава се на духовне појаве које ће да се
артикулишу у друштвеном и материјалном животу, у пракси и обичајима људи. У
Диркемовој социологији, Блок покушава да пронађе корисне идеје за упоредно
истраживање историјских чињеница. Он побија јединствено организационо начело (као
Маркс), па су му класе и класна борба, географска околина, колективна психологија и
друге историјске структуре и процеси од једнаког значаја. Његова књига о краљевима
исцелитељима значајно утиче на развој историје менталитета. Тај феномен истражује као
израз политичке моћи, интересује га „религијска психологија“, односно историја чуда, и
пита се како су такве „колективне илузије“ биле могуће. У каснијим радовима бави се
економском и друштвеном историјом. Креће Пиреновим стопама и даје заокружене
прилоге из историје феудалног друштва.
У делу Оригинална обележја француске аграрне историје (1931) широко
дефинише аграрну историју као истраживање пољопривредних техника и обичаја. Даје
нову концепцију „аграрне цивилизације“. Служи се и „регресивном“ методом, узетом из
антропологије – на темељу савременог изгледа обрадивих површина, катастарских нацрта,
снимака из ваздуха истражује некадашње обичаје, распоред поља и начин обраде.
Данас је Блок најпознатији по књизи Феудално друштво (1936). То је покушај
синтезе европског феудализма западно од Лабе од средине 9. до почетка 13. века, са
широким распоном тема методом поређења жели да се бави целином феудалног друштва,
укључујући и питање „менталитета“
Одбрана историје или о занату историчара је рукопис који је остао после његове
смрти. Њиме Блок жели да одбрани историју од малодушних историчара који су,
разочарани зато што природни закони не могу да се примене на истраживање прошлости,
почели да поричу могућност сазнања прошле стварности уопште. Противи се и бројним
гласовима који историографију сматрају произвољним приповедањем историчара.
Бранећи право историје на опстанак, уверен је да ће она да стекне своје место међу
сазнањима вредним највећег напора ако, уместо једноставног набрајања без праве везе,
досегне рационалну класификацију чињеница и постепено, све дубље разумевање појава.
Блок високо цени друштвену улогу историје и одбија раздвајање прошлости од
садашњости. Сматра да ако не познајемо настанак друштвених појава, не можемо да
разумемо њихово значење и обрнуто, тек интерес за садашњост омогућује историчару
сналажење у будућности.
11. Филозофија историје у међуратном раздобљу

После Првог светског рата, из атмосфере застрашујућих утисака које су ратна

разарања и људске жртве оставили, настају два велика филозофска система као
интерпретације прошле стварности и са тенденцијом предвиђања будућих кретања. Реч је
о делима Освалда Шпенглера и Арнолда Тојнбија.

 Освалд Шпенглер (1880-1936)

Шпенглерово дело Пропаст Запада (I 1918, II 1922) је израз нелагоде немачке

интелигенције због пропасти немачког рајха. Оно је повезано са пропашћу европске
модерне и њених грађанских вредности и норми као и са општим осећањем неверице и
разочарања у вези са судбином “западне културе”. Дело доживљава изузетну рецепцију у
многим европским државама. Шпенглер покушава да претвори прошлост у цартсво
ирационалности, а историју да затвори у оквире тајанственог “уживљавања” које наводно
једино може да продре у живот. Зато историју проглашава подручјем песника и сматра да
цео свет (и друштво и природа) постоји само у свести људи. Он одбацује могућност
истраживања прошлости мерилима науке и сматра да прошлости треба приступити
ликовним обликовањем на духовном подручју, поновним доживљавањем маштом која
пружа унутрашњу сигурност. Шпенглер одбацује сваку узрочност (као Дилтај) и историја
се за њега због тога појављује попут хаоса који не допушта одређену филозофију
историје. Због тога уводи појам историјске нужности у облику “судбине”. Сматра да
људи нису носиоци културе, већ беспомоћне лутке које покреће њима непозната
“исконска душа”. Његова морфологија култура брише развој прошлих појава у времену а
културе су попут биолошких организама. Светска историја је за Шпенглера биографија
тих организама који расту један из другог и следе један за другим, а немају међусобно
ништа заједничко осим одређеног трајања. Он из биологије преузима појмове
хомологија (истоветност органа у морфолошкој структури) и аналогија (истоветност
органа у функцији). При томе су хомологне пирамиде и готичке катедрале/ратови
Александра Великог и Наполеона док су аналогне дионизијска струја и реформација. На
темељу таквих произвољних поређења изграђује “морфолошку” периодизацију
одбацујући сваку хронологију – “савремени” постају Питагора и Декарт, јонски стил и
барок. Дакле, не узима у обзир да различита друштва настају као резултат историјског
кретања. Он напада (с правом) праволинијску периодизацију и евроцентричну
ограниченост службене историографије, али јединство прошлости човечанства не налази
ни у времену, ни у простору. За њега је свака култура херметично затворена целина која
се креће у кругу од детињства до старости, отприлике 1000 година, када се укочи у облику
“цивилизације” која губи стваралачку могућност, те рађа само материјалну културу и на
крају се враћа у “исконску душу” из које је потекла.

Шпенглер сматра да човек не може да разуме ни прошлу ни садашњу културу којој

сам не припада. Дакле, прошлост је немогуће спознати. Духовне вредности Европе су
прошлост – она је стигла до раздобља своје пропасти – а из тог стања нема излаза, јер
човек нема слободу избора, све је унапред одређено.
Будући нацисти су радо читали Шпенглера због мржње према демократији,
грађанском либерализму и марксизму. Као и због противљења интелектуалном и
естетском, због херојског поимања “судбине” и зато јер је научно истраживање
прошлости сматрао бесмисленим, а прошлост претворио у “динамични мит” и одбацио
сваку могућност заједнице човечанства. Називали су га “пророком” јер су његове идеје
одговарале ситуацији у Немачкој двадесетих година. Одбацили су га када су дошли на
власт јер његова мрачна визија више није одговарала. Са друге стране, ни сам Шпенглер
није прихватао расни принцип и Хитлера није видео као правог вођу.
  Арнолд Тојнби (1889-1975)

Тојнби се послужио Хегеловим и Шпенглеровим идејама да би конструисао своје

виђење светске историје састављене од културних јединица. Покушао је да повеже
Хегелову идеју еволуције и Шпенглерове тезе о цикличном кретању а своју визију
изложио је у 12 свесака под насловом Истраживање историје (1934-1961).
Истраживање историје почиње као социолог који настоји да истражи факторе
важне за успон и пропаст цивилизација, а у последњим свескама окреће се метафизици и
размишља о смислу историје на начин дотадашње спекулативне филозофије историје.
Изражава уверење да је шанса за спас западне цивилизације у повратку модерног човека
Богу. Тојнбијево дело је критика традиционалне историје и простог описивања чињеница
без теоријског оквира. Он жели да повеже историју и друштвене науке због свеобухватног
истраживања, јер сматра да само компаративно проучавање цивилизација може историју
да претвори у науку која ће у богатству појединх појава пронаћи понављање, односно
законитост. Осуђује Шпенглерове априорне ставове, али и њему истраживачки резултати
историчара служе само као илустрација за сопствену филозофију историје. У последњим
свескама долази до закључка да је коначни циљ историје ново религијско друштво
утемељено на универзалној цркви која ће бити спој свих великих светских религија. Чини
се да због тога напушта циклични или спирални модел историјског кретања из првих шест
свесака и замењује га праволинијским. Сматра да је смисао цивилизација да су у њиховом
оквиру развијају религије, од примитивних ка највишим. Тврди да историчари не могу да
схвате значај религија ако истражују само национална друштва, већ морају да се баве
цивилизацијама. За њега је историја света скуп релативно самосталних историја појединих
цивилизација. Своју листу цивилизација Тојнби је мењао, да би на крају дошао до броја
28 потпуно развијених и 6 “неуспешних”. При томе, све имају исту вредност и углавном
исте развојне фазе.
По његовом мишљењу, раст цивилизација темељи се на низу “одговора” на
“изазове” који временом постају више духовни и унутрашњи, а мање материјални и
спољашњи. Сматра да су покретачи историје елите (“стваралачке мањине”) које у доба
раста цивилизација пружају духовно вођство масама. При томе, постепено, стваралачке
мањине деградирају у “доминантне”, па стагнирају јер нису више способне за динамично
вођство и моћ могу да задрже само силом. На крају, цивилизације се распадају, друштво
пропада јер нема стваралачко вођство које ће да одговори на “изазове”.
Тојнби сматра да “време немира” са ратовима и револуцијама завршава
“универзалном државом” коју замењује “универзална црква”, па почиње циклус
секундарне цивилизације која произлази из прве. Дакле, остаје при схватању
традиционалне историје да историју покрећу стваралачке личности, док је већина
пасивна и способна само да опонаша елиту.
После Другог светског рата, као одговор на критике, Тојнби објављује 12. свеску
под насловом Поновна разматрања (1961). Уз истицање појединих позитивних
сегмената сви одбијају његов филозофски систем. Иако се одликује ширином и тежњом за
сагледавањем тоталитета, у суштини је његова историја априорна спекулативна
филозофија историје, у супротности са “новом историјом” која жели да истражи
различите аспекте прошле стварности с ослонцем на друштвене науке.

Поред Шпенглера и Тојнбија треба поменути и Крочеа и Колингвуда.

 Бенедето Кроче (1866-1952)

Кроче је пола века био најугледнији идеолог италијанског грађанског либерализма

и значајна личност италијанске културе. Он предлаже сасвим другачију филозофију
историје. После првобитног марксистичког, па позитивистичког утицаја, потпада под
утицај Хегелове филозофије. Његова главна теоријска дела су Теорија и историја
историографије (1917) и Историја као мисао и акција (1936). Кроче одбацује
Рикертову тезу о “идиографским” и “номотетичким” наукама и супротставља јој
апсолутни идеализам у Хегеловом стилу. Своју филозофију назива “апсолутни
историзам”. Међутим, Крочеово учење је различито од немачког историзма јер у
историчности свега што постоји види само развој апсолутног духа, при чему природа није
материјална стварност него најнижи степен апсолутног духа. Из тога следи изједначавање
историје и филозофије историје. Са друге стране, немачки историзам не прихвата
Хегелово учење и раздваја историографију од филозофије историје. Он одбацује и
Марксову тезу да спознаја људи извире из историјске праксе. За њега историја није дело
појединих истакнутих особа него апсолутног духа као друштвене свести човечанства из
које извиру стварност и сви људски односи. На основу израза духа, он утврђује и
подручје историје: историја уметности, мишљења, етичких поступака и економске
делатности (обухвата и политику).
Своју концепцију претварања историје човечанства у историју идеја назива
“етичко-политичка” историја. Осуђује претензије традиционалне историографије да
пружи објективне исказе о прошлости које не зависе од интереса самог историчара.
Истиче да је прости опис догађаја само “хроника”, док је историја дело духа. За њега
“ствари” постају “извори” тек у сазнајном процесу историчара који поставља питања о
значају и смислу појава. Кроче тврди да је права историја (за разлику од хронике) зато
увек савремена драма (присутност прошлости актуелизоване у свести историчара, који је
поново доживљава у својој машти). Дакле, Крочеова доктрина да се историјом обнавља
прошло искуство у духу историчара.
Дело Историја Италије 1871-1915 настаје као одговор фашистичком
кривотворењу прошлости, тј. приказивању предратног времена као раздобља пропадања
од којег је Италију спасио фашизам. Насупрот томе, Кроче оправдава владавину
грађанског либерализма после уједињења Италија као доба процвата а фашизам сматра
слабљењем “здравог идеализма”.
У Историји Европе у 19. веку разматра супротност пет погледа на свет:
католицизма, ауторитаризма, демократизма, комунизма и либерализма.
  Џорџ Робин Колингвуд (1889-1943)

Колингвуд је енглески филозоф и историчар – једини прави следбеник Крочеа. Са

њим идеалистички историзам досеже врхунац. Од осталих припадника идеалистичке
струје (па и Крочеа) разликује се по томе што му није толико важно мишљење да се
историчар бави појединачним, непоновљивим догађајима. Истиче како је предмет
историје истраживачка делатност слободних људи сагласно разуму. Сматра да је важна
разлика између “унутрашње” и “спољашње” стране историјске чињенице. За њега је
спољашње све што се може описати као физички догађај, а унутрашње оно што може да
се схвати само као мисао. Тврди да се историчар не бави догађајима већ акцијама које су
јединство спољашње и унутрашње стране збивања. По његовом мишљењу предмет
истраживања историчара није проста чињеница, већ мисао изражена у спољашњем
понашању људи а историчар када открије ту мисао, он је и разуме. Према томе, “свака
историја је историја мисли” а постоји само један начин да се истражују мисли – поново
премислити исте мисли у свом уму. Дакле, за њега је историја “оживљавање” прошле
мисли у историчаревом уму. Колингвуд тврди да то није пасиван чин већ критичко
мишљење, јер историчар прошлу мисао “оживљава” на темељу властитог знања и
критикује је на основу властитих вредносних судова. Због тога, као Кроче, исмева
историчаре који само “секу и лепе” обавештења из извора, не оживљавајући прошле
мисли у свом уму.

12. Француска историографија после Другог светског рата

Године 1947. долази до институционализације утицаја Анала оснивањем Шесте

секције Практичне школе за високе студије са програмом интердисциплинарности,
истраживањима и колективном раду. Она 1975. прераста у Школу за високе студије
друштвених наука.
Анали мењају име у Анали. Економије, друштва, цивилизације чиме указује на
ширење подручја интересовања на све области духовног и материјалног живота.
Литература о струји око Анала говори о три, па и четири генерације чији су “очеви
оснивачи“ – Февр и Блок.
Други период познат је као Броделово доба – истраживање група (а не истакнутих
појединаца), пре свега економских и друштвених структура с употребом квантитативних
метода (квантитативна историја), процеса „дугог трајања“ (а не краткотрајних догађаја) и
схватање о различитим нивоима историјског времена.
Трећи период наступа после 1968 – карактеристично откриће Феврове историје
менталитета, али уз значајне допуне и измене – настојање да се пронађе средњи пут
између историје менталитета утемељене на литерарним изворима (Февр) и социјалне
историје друге генерације која се не бави понашањем и вредносним нормама људи. При
томе, интерес се све више премешта са економије на културу.
Четврта генерација темељи се на схватању културе код оних историчара који
поричу да су економски и социјални односи темељи културне праксе већ, обрнуто,
сматрају да су они сами подручја културне производње – критикују не само историју
менталитета већ и методе историје уопште. Они су показали импозантну радозналост – од
историје климе до историје смрти. Карактеристично је да не постоји јединствено схватање
како треба писати о прошлости.
Анали су у овом периоду пре свега средина погодна за интелектуалну размену
идеја – атмосфера подстицајна за трагање за новим идејама и расправе о новим путевима
истраживања. Када је прихваћен став да предмет истраживања не лежи у готовом стању у
изворима вредност рада мери се квалитетом истраживачког питања, а мање квалитетом
извора. Француска “нова историја” је противница филозофије историје (типа Хегел), али и
немачког историзма – не бави се начелно ни теоријским претпоставкама “заната”
историчара. Она настоји да избегне две опасности: да буде системска као друштвене науке
или да буде само емпиричка као позитивистичка струја која је саму себе сматрала
објективном, јер је радила без теорије. У овом периоду карактеристичан је и окрет
тренутно доминантним дисциплинама у друштвеним наукама: географији, економији,
социологији, антропологији и лингвистици. Позајмљујући од свих, а не везујући се ни за
кога имала је тенденцију да постане подручје знања које ће пружити највеће могуће
објашњење друштвених појава.

 Фернан Бродел (1902–1985)

Бродел своје истраживање усмерава на структуре дугог трајања – његова историја

је економска и социјална, али и више од тога, јер настоји да буде и географска,
демографска, културна, политичка, религијска, војна итд. Броделово учење о ритмовима и
разинама историјског времена извршило је огроман утицај на интерпретацију историјског
времена у савременој историографији.
Његово најпознатије дело Медитеран и медитерански свет у доба Филипа II
(1556–1598) има три дела:
1) време најдужег трајања, „готово непокретно“ време односа човека и његове
природне околине, време понављања, „сталних повратака“ и циклуса који увек изнова
почињу;
2) време размерно постепених промена економских, друштвених и политичких
структура, односно држава, друштава и цивилизација;
 3) време политичких и ратних догађаја које има најбржи ритима, јер је скројено по
мери појединца.
При томе, прошло време треба посматрати у три разине:
1) у „географском“;
2) „друштвеном“;
3) „индивидуалном“ (догађајном времену), што омогућава приступ из различитих
углова посматрања.
Бродело тврди да свако појединачно објашњење мора да упућује на ширу
концепцију која обухвата сва три нивоа, а њихова комбинација чини историјски ритам. То
би била „тотална“ или „глобална“ историја како је Бродел види и која као предмет
истраживања претпоставља широке просторе и „дуго трајање“, континуитет структура, а
не само мален део простора и кратак исечак времена. Средишњи је поглед на однос
географског подручја и историје, простора и времена у Медитерану. Географски приступ
„дугом трајању“ историјских структура води ка истраживању најпостепенијих осцилација
у прошлости.
Написао је и дела Материјална цивилизација, економија и капитализам од 15.
до 18. века (1992) и Идентитет Француске.

Када је у питању Француска историографија након Другог светског рата треба

поменути и серијалну историју и историју менталитета.

*Серијална историја*

Серијална историја представља приступ истраживању који конструише историјске

чињенице у времену, у серијама хомогених јединица које се могу поредити, а понављају
се у размерно дугом трајању и унутар њега у одређеним правилним интервалима. Број
постаје значајно средство за интерпретацију одређеног дуготрајнијег развоја као и краћих
флуктуација – квантификација масе података омогућава поређење историјских чињеница
у њиховој разноликости и сличности у мери која до сада није била могућа. Недостатак је
тај што низови на темељу статистичких правила приказују само средње вредности, а
историјска стварност не може да се обухвати бројањем и мерењем.
Појам „квантитативна“ историја има различита значења – од обичног и
маргиналног бројања до систематске употребе математичких модела. Појединачни,
непоновљиви догађај замењује правилним понављањем одабраних података
конструисаних у зависности од могућности њиховог поређења – она напушта „историју–
приповест“ да би се посветила „историји–проблему“. Прва квантитативна историја је
економска историја, и то прво историја цена, те њихова флуктуација током дужег или
краћег временског раздобља. Од педесетих квантитативни приступ шири се на
демографску и социјалну историју, а затим на истраживање менталитета, а обухвата и
размену (по обиму и вредности), мануфактуре, аграрну производњу и др.
“Серијална” културна историја дала је значајан допринос у истраживању историје
писмености, броји мисе за мртве, слике пакла, наслове књига, предавања у академијама,
посуђе у инвентарима после смрти власника... изазивајући револуцију у разумевању
извора ---- и квантификује ове податке. Управо у квантификацији је основни проблем овог
методолошког приступа јер поједине историјске појаве није могуће квантификовати –
управо аутори који се баве духовним кретањима били највећи критичари овог концепта

*Историја менталитета*

Појам историја „менталитета“ покрива разноврсна усмерења, а изван Француске

назива се историјска психологија (психоисторија), друштвено-културна или културна
историја, најчешће историјска антропологија.
Подручје њеног истраживања је непрегледно – реч је о целини духовног и
физичког начина живота људи. Од краја шездесетих је свеприсутна – интересовање за
прединдустријска друштва и њихове менталитете рађа се из напуштања уверења
интелектуалаца у супериорност модерне и културе која ју је припремила. Историја
менталитета кренула је од Февра и његовог схватања начина мишљења и осећања људи у
одређеној друштвеној и културној средини у одређеном раздобљу. Појам „менталитет“
код њега обухвата целину мисли и осећања људи одређеног простора и раздобља, али и
значајне друштвене разлике и биолошке основе.
Временом историја менталитета старијих Анала, ослоњена на економске и
друштвене оквире, добија нове садржаје под притиском других дисциплина као што су
антропологија и социологија, али и других приступа (структурализам). Настаје врста
социокултурне историје коју обележава изузетно широко поље од физичког живота човека
до његових најразрађенијих мисли.

13. Немачка историографија после Другог светског рата

Нацистичка катастрофа и разбијање немачке националне државе нису довели до

ревизије традиционалног историзма. Водећи историчари покушавају да спасу немачку
историографску традицију држећи се историзма, односно вере у “објективан” историјски
процес (оно што постоји и превладава самим тим је оправдано) – овакав приступ није
стварао предуслове са побијање утицаја агресивног национализма вилхелмовске ере и
нацизма.

 Хајнрих фон Србик (1878-1951)

После рата мало је историчара који су отворено бране нацизам – Србик један од
њих. Он је историју немачке историографије писао у духу историзма полазећи од
ауторитарних монархистичких и конзервативних позиција – сматрао да код нациста било
“здравих” схватања, те се држи њихове идеологије “крви и тла”.
  Фридрих Мајнеке и Герхард Ритер не признају саодговорност немачке
историографије за духовно припремање нацизма – посебно Ритер који постаје
главни представник одбране немачке истористичке трациције. Обојица тврде да
нацизам представља дисконтинуитет у немачкој историји – корене не треба
тражити у Пруској, односно Немачкој, већ у модерној европској цивилизацији, у
материјализму, слому верских и моралних начела и масовној демократији
потеклој из Француске револуције као опасности од социјалних немира и
манипулације људима. Дакле, дубока криза идентитета и “губитак историје” не
изазивају код немачких историчара прекид са традицијом, а о нацизму се најрадије
ћути. Због тога Ритер позива на повратак конзервативној традицији професије, по
узору на Ранкеа, којом ће се надићи лом.

Педесетих година долази до постепених промена. Унутар старије генерације јавља

се група историчара која напушта уско политичку историју и окреће се социјалној
историји, иако се још креће у оквирима традиције. Долази до превредновања политичког
развоја на темељу сазнања да нацизам није тема немачке прошлости која се може
једноставно одстранити, већ последица одређеног историјског развоја. Ове две тенденције
потом се спајају и на њима израста нова генерација историчара, противника традиција
историзма.
Вернер Конце и Теодор Шидер били су представници старије генерације. Конце је
упозоравао да истраживачки интерес не може бити сведен само на идеје, делатност и
искуство људи, већ треба узети у обзир и процесе који се одвијају мимо њихових
настојања.
Шидер традиционални инструментариј историчара покушава да прошири разним
типолошким, уопштавајућим и компаративним методама – упозорава на потребу за
истраживањем процеса друштвених промена, елемената континуитета у друштвеним
структурама и правилности у историјском кретању. Из њихових семинара изашла је
нова генерација историчара неоптерећена немачком историографском традицијом.
Посебан изазов заступницима традиционалне државно-политичке историје
представља књига Фрица Фишера Посезање за светском моћи (1961). Она се бави
немачким ратним циљевима у Првом светском рату и доказује да су све политичке групе
заступале експанзионизам и постизање немачке хегемоније у Европи – континуитет
циљева првог и другог рата. Изазвала је жестоку полемику јер је била супротна тврдњи да
је нацизам изолована појава немачке историје, односно тврди да су се циљеви ратова
темељили на империјализму предратног раздобља и структури немачког друштва.
Фишерова књига је изазива велику интерпретацију немачке историје, али и
традиционалних стандарда професионалне историје, јер отвара врата истраживању
друштвених структура.
Крајем шездесетих долази до теоријске расправе и критичке ревизије дотадашње
научне историографије – оснивање нових универзитета са млађом генерацијом историчара
обележава почетак превазилажења историзма. Централни проблем ипак остаје
превазилажење нацистичке прошлости као “прошлости која не жели да прође” – нова
генерација сматра да суочавање са прошлошћу једини пут – једна од последица “сукоб
историчара” (Historikerstreit) као реакција на тезе да су нацистичка масовна убиства била
одговор на Стаљинов терор.

*Историјска друштвена наука*

Усмерење на приближавање историје и друштвених наука присутно је у свим

развијеним историографијама од педесетих година – методе друштвених наука отварају
историји нова подручја истраживања и помажу бољем решавању основних питања.
Супротно традиционалној немачкој политичкој историографији млади историчари
посветили су се истраживању различитих друштвених подручја. Долази до окрета
према друштвеним наукама што је реакција на морални и методолошки слом историзма –
присутна је нада да ће се научна историја, повезана са друштвеним наукама, ослободити
историзма, посебно одређених појава обнове нацизма. Проучавање структура нема
само у оквиру социјалне историје – желе применити на сва подручја људског живота.
Својим радовима доказују да истраживање структура подједнако одговара и политичкој
историји. “Догађај” дефинишу у смислу повезаности збивања које савременици
доживљавају као јединство одређеног хронолошког следа унутар којег историчар о њима
приповеда – догађај не надилази хронолошки искуствени оквир оних који у њему
суделују или су њиме погођени.
Супротно томе, структурална историја се бави односима и стањима, више
надиндивидуалним процесима и структурама, а мање појединим догађајима и особама.
Противи се традиционалном схватању да се историјско кретање може свести на
догађаје и људски мотивисану делатност, коју историчар сазнаје “разумевањем”. Не
потискује се истраживање деловања особа и догађаја, али као део структура – у средишту
пажње су више услови и простори опредељења људи него мотиви и одлуке појединаца
и група. Као структурална историја, “историјска друштвена наука” бави се
структурама и процесима као предусловима и последицама догађаја, одлука и
делатности којих људи нису потпуно свесни, јер углавном само делом или уопште не
одговарају њиховим намерама. Сматрају како се о историји не може писати само као о
повезаности догађаја, одлука, искустава и делатности људи. Због тога за објашњење
користе аналитички методски приступ и уопштавајуће схеме, а не искључиво поступке
“разумевања” – начин да се историјска наука приближи систематским друштвеним
наукама. Поједини историчари инсистирају на употреби теорија при обради друштвено-
економских и друштвено-структуралних низова узрочности. Заступници “историјске
друштвене науке” желе да помогну да савременици схвате несвесне димензије прошлости
и садашњости. Сам појам је на почетку имао борбени значај услед “критике идеологије”
(предрасуда, митова и стварања легенди о одређеним друштвеним појавама) које би
требало заменити утемељеним знањем, “просвећивањем” и објашњавањем узрока,
садржаја и утицаја одређених идеологија у друштвеној свести. “Критичку” социјалну
историју уводи група историчара окупљених око новог универзитета у Билефелду – није
реч о хомогеној групи са јединственим теоретским програмом, већ о стварању простора за
расправу. Њихов концепт “историјске друштвене науке” није догматско учење већ
“понуда за расправу”. Најпознатији представници “билефелдске школе” били су Ханс
Улрих Велер и Јирген Кока.

14. Британска социјална и марксистичка историографија

Британска социјална историја има значајно место у развоју социјалне историје

уопште. Она настаје из различитих традицијских корена - просопографске студије,
квантитативне методе, друштвене структуре и демографија. Допуњена је “усменом”
историјом и историјом жена (рода). На бржи раст 60-их и 70-их утиче посебно развој
социологије и антропологије. Главне теме истраживања су материјална култура, односи у
друштву и међу половима, елите, злочин, професије, сељаци и пролетери, породица,
детињство, рад и радничка класа као и народна култура.
За Британију је посебно карактеристично деловање групе марксистичких
историчара са изузетним утицајем на усмерење социјалне историје према антрополошким
темама. Историјску групу Комунистичке партије Велике Британије основали су
Морис Доб, Кристофер Хил, Родни Хилтон, Ерик Хобсбаум и Едвард Томпсон.
Насупрот Партији, историјска група је поставила темеље за суштински другачију
историјску науку, која у средиште не ставља сферу политике и делатности истакнутих
личности, већ различите аспекте људског живота у прошлости. Они су 1952. основали
часопис Past & Present – брзо су стекао велики углед у англосаксонском свету (попут
Анала). Утицај марксизма одредио је целокупан карактер ове изузетно утицајне школе а
њени чланови су поставили темеље за историју виђену “одоздо”, односно “социјалну”
историју која у средиште поставља друштво као целину деловања и односа. Трајно су
променили приступ изучавању прошлости, чврсто сместивши историјску науку у
искључиво рационалне оквире без икаквих идеалистичких примеса. Фокусирањем на
друштвене слојеве и друштвене покрете, као и апострофирањем радништва и сељаштва
као покретачких чинилаца историјског збивања, успели су да на историјску сцену, мимо
раније присутних елита, уведу и плебејске слојеве – својеврстан вид демократизације
историјске науке.

 Ерик Хобсбаум

Хобсбаум је најзначајнија фигура британске социјалне историје. Он је у радовима

успео да захвати временски најпространије и тематски најразноврсније подручје модерне
европске и светске историје. Његов научни опус обухватају четири проблемске целине:
1) историја социјалних покрета и маргиналних друштвених група, проблеми
сељаштва и радништва, као и различитих побуњеничких покрета у Трећем свету.
2) Историја “дугог” 19. и “кратког” 20. века схваћена је у смислу настанка и
генезе модерних друштава.
3) Феномен нације и национализма и са њима уско повезано питање
конструисање традиција као њихових интегративних чинилаца
4) Проблем смисла историјског збивања, односно филозофија историје.

15. Социјална и интелектуална историографија у САД

Има 3 развојне фазе:

1) у доба Хладног рата педесетих превладава консензус о значају САД као
предводника “слободног света” у супротности са “тоталитарним” системом СССР-а;
2) шездесетих долази до поларизације међу историчарима у вези са ратом у
Вијетнаму и догађајима 1968.;
3) седамдесетих и осамдесетих велики преображај професионалне историографије
са радикалном фрагментацијом области истраживања.
“Историја консензуса” имала је задатак да легитимише став о посебности САД и
мисији заштите света од комунизма. Долази до слављења америчке нације и њених
демократских достигнућа што води ка порицању значаја политичких сукоба и
друштвених супротности унутар САД. Све ово је последица критика Берда, прогресиста
и релативизма. Америчка револуција представља конзервативан и традиционалан
одговор на британску доминацију (није заправо ни револуција). До шездесетих година
бројна су ревизионистичка дела – најбоља тезе прогресиста о друштвеним сукобима
замењују плуралистичком визијом. У време припрема за обележавање 200 година од
револуције долази до значајног преображаја професионалне историографије. Јављају се
“нова” економска, “нова” социјална, “нова” интелектуална и “нова” политичка историја.
Појам “нова” подразумева не само истраживање различитих области друштвеног
живота, већ и коришћење квантитативних метода и компјутерске технике. Тематска
разуђеност није довела до стварања неке “школе”, али уочљива је тежња да се
традиционално приповедање о догађајима замени аналитичким приступом.
Када је у питању “нова” социјална историја уочљиви су британски и француски
утицаји. Долази до ширења области истраживања: друштвене структуре, мобилност
становништва, проблеми жена, породица, сексуалност, институције, градови. Приметно је
континуирано откривање нових димензија друштвене историје – посебно напредује
”микроисторија”

16. Постмодерна и лингвистичка обрт

50-их и 60-их година долази до покушаја да се формулише опште примењива

теорија о друштву – посао историје да обезбеди “чињенице” за њихово оправдање.
Тадашње “велике” антиисторијске теорије су апстрактне категорије класификоване унутар
универзалног теоријског оквира. Сада треба да обухвате све аспекте друштвеног живота,
без обзира на време и простор. Реч је о теоријама друштвених промена, посебно
теоријама модернизације, које требало да пруже стандарде према којима ће се пре или
после развијати сва друштва. Најпознатија модернизацијска теорија је теорија Волта
Ростова о незадрживом расту капиталистичке економије наглим успоном – утемељена на
западном искуству 18. и 19. века и очекивању да ће се она применити на “Трећи свет”.
Утицај аисторијских модернизацијских теорија у историографији био краткотрајан
– од 70-их развија се историјска социологија. До генерализација жели да се дође
систематским истраживањем извора уз помоћ “квантитативне анализе”, ако она одговара
могућностима и предмету истраживања. Суштински је важан трансфер идеја и метода
између социологије и историје. Социолози желе да истражују структуре ширег обима и
дуготрајније процесе – временски размаци важни за коначне закључке, узима се у обзир
однос структура и људске делатности. Избегава се покушај екстремне генерализације -
скепса према “великим” теоријама – стварање теорије и даље је циљ, али само кроз
темељиту конфронтацију са историјским истраживањима.
 За историчаре је важно познавање радова историјске социологије управо због
фрагментације у професионалној историографији – двојица најзначајнијих су Чарлс Тили
и Имануел Волерстин.

 Чарлс Тили - Тили критикује класичну теорију модернизације, али сматра да

социолог може идентификовати процесе у појединим историјским раздобљима
(дакле, нема јединственог модела). Занима га однос између дуготрајних
структурних преображаја, комерцијализације, индустријализације, урбанизације,
раста капитала и настанка националне државе, те колективних, посебно насилних,
акција – жели да установи типове колективног насиља.
 Имануел Волерстин - Волерстин нуди радикалну интерпретацију класичне теорије
модернизације која обећавала сиромашним државама економски раст и богатство
под условом да крену путем либералног капитализма. Он сматра да“светски
капиталистички систем” настаје у западној Европи у 16. веку. Обележава га
међународно економско уређење и подела рада, а састоји се од језгра,
полупериферије и периферије. За модерну историју важна интеграција све више
делова света у светски систем у којем западне државе језгра уз помоћ оружја и
тржишта оскориштавају периферије Истовремено периферија је принуђена поћи
социјалним и политичким путевима који онемогућавају технолошку и економску
динамику.

17. Женске студије и студије рода

У политичким и друштвеним превирањима шездесетих година јавља се „историја

жена“ као подручје историјског истраживања – “женске студије”. Њена критика циља на
политичку, али и на антрополошку и социјално усмерену историју. На политичку јер се
она бави проучавањем деловања, идеја „великих мушкараца“, док су жене невидљиве. У
критици антрополошке и социолошке историје, постављају питање колико и како жене
постају видљиве при истраживању друштвених структура и група „одоздо“ и у
„свакодневици“.
Основни циљ јесте критичко испитивање метода и теорија које омогућавају
одржавање неравноправности полова. У почетку реч је била о додавању „великих жена“ уз
„велике мушкарце“. Данас, превладава жеља да се покаже место жене и историји у свим
животним подручјима. Појава „историје жена“ је последица не само феминистичког
покрета, већ и ширења и јачања антрополошке и социјалне историје (бројни историчари)
које су, истражујући друштвене структуре, историјску демографију, историју породице,
али и деце и омладине, морала да у своја истраживања укључе и жене.
„Историјом полова“ – „родне студије“ – отварају се врата истраживању
разноликости женских и мушких облика идентитета и опстанка, те бројних, променљивих
односа међу половима. Реч је, дакле, о друштвеном односу полова који се углавном мења
заједно с променама облика моћи. Велика побуна Афроамериканаца, покрети за грађанска
права етничких мањина, рат у Вијетнаму итд су само најзначајнији догађаји који су
указали да историографија не може да прикрива чињеницу да је америчко друштво
испуњено расним, етничким и религијским сукобима. Појављује се мишљење да
историјско истраживање није могуће ограничити на “белу средњу класу”, већ је
неопходно водити рачуна о мултирасном и мултикултуралном америчком друштву
прожетог конфликтима. Долази до продора сазнања о сложеним друштвеним структурама
и мултирасним обележјима САД што опет доводи до радикалног проширења историјског
истраживања на различите заједнице, укључујући и белу мањину неукључену у
англосаксонску протестантску елиту.
Део овог покрета представља и успон тзв. црне историје. Она је одговор на
приступ који подразумевао белачку супериорност и писана је искључиво из перспективе
белаца и њихових ставова и делатности. То је пример саосећања антрополошки усмерених
историчара са жртвама историјских процеса. Критике “црне историје”, историје жена и
радништва усмерена је ка политичкој актуелности и идеологизовању услед емпатије
аутора ка друштвено маргинализованим групама. Постаје јасно да треба имати у виду да
је и “стара” политичка историја портпарол владајућих политичких смерова и идеологија.