SKRIPTA ZA RONILAČKE KATEGORIJE

P1 i P2
Karjuk Aleksandar, M3
VODA

Voda se ponaša kao polarizovani molekul, jer svaki molekul vode privlači drugi molekul slabim
električnim privlačenjem, što se naziva vodonična veza.

VODA I TOPLOTA
Prva važna karakteristika vode, koja je od bitnog značaja za ronjenje, je što ona ima jedan od najvećih
toplotnih kapaciteta među supstancama u prirodi. Većina drugih tečnosti kada se hlade postaju gušće i
prelaze u čvrsto stanje, voda prilikom hlađenja postiže svoju najveću gustinu na temperaturi od 4 stepena
Celzijusa, posle koje se širi i na kraju kristalizuje u led. Za ronioce je interesantna razmena toplote
ozmeđu tela ronioca i vode, koja u skoro svim slučajevima kao posledicu ima rashlađivanje ronioca.
Razmena toplote se obavlja: kondukcijom, konvekcijom, radijacijom disanjem i uriniranjem.

-Kondukcija je odavanje toplote ronioca direktnim kontaktom sa vodom.

- Konvekcija označava razmenu toplote putem strujanja u okolini nezaštićenog ronioca.Voda se zagreva
od njegovog tela i lagano se podiže, a hladnija količina dolazi na njeno mesto.
- Radijacija je razmena toplote između ronioca i okoline zračenjem elektromagnetnih talasa. Pri tome se
ronilac ponaša kao izvor toplote.
- Disanje je još jedan način na koji se ronilac rashlađuje tokom boravka pod vodom. Svakim izdahom
gubi se mali deo toplote tela.
- Uriniranjem se toplota gubi.Zbog izloženosti hladnoći, krvni sudovi u koži skupe tada se krv
koncentriše u centralnom delu tela gde se nalaze bubrezi a protok krvi kroz njih se povećava, čime se
povećava i produkcija urina.Izlučivanje 2 litra urina znači gubitak 1-og stepen Celzijusa toplote tela.

VODA I SVETLOST
Čovekovo oko funkcioniše tako što odbijenu svetlost od objekta koji se posmatra pretvara u električne
inpulse i šalje ih u mozak.Svetlost se u vodi menja usled zamućenosti, rasipanja, apsorpcije i refrakcije.
-Zamućenost vode, bilo da je organskog /plankton i sl./ ili neorganskog /mulj/ porekla, sprečava prodor
svetlosti u dubinu.
-Čak i u vrlo čistoj vodi, svetlost se rasipa i savija.Mada difuzija smanjuje količinu svetlosti pod vodom,
ona čini da se i ta raspoloživa svetlost rasipa još više i time se smanjuju ili se potpuno eliminišu senke
pod vodom.
-Voda ima mogućnost da apsorbuje elektromagnetne talase, a samim tim i svetlost. Dok prodire u vodu,
svetlost biva apsorbovana sa porastom dubine. Sa porastom dubine, prvo se gubi crveni deo spektra,
zatim narandžasti, i na kraju žuti i ljubičasti. Zbog svega toga glavni faktor raspoznavanja pod vodom nije
boja, već kontrast predmeta.
-Poslednja osobina svetlosti koja ima uticaj na ronjenje je refrakcija. Svetlost se savija pri prelasku iz
vazduha u vodu i obratno. Iz tih razloga predmeti se vide neoštro /jer se projektuju iza mrežice/, a oko se
ponaša kao dalekovido 32 dioptrije. Iz tih razloga ronioci koriste masku sa staklom koja izoluje oko od
vode čime se postiže zadovoljavajuća oštrina vida.Ovo uzrokuje da se posmatrani objekat prikazuje bliže
za ¼ nego što je stvarna udaljenost. Refrakcija, takođe, utiče i na prividno uvećavanje predmeta ispod
vode za oko 1/3 od stvarne veličine.

VODA I ZVUK

Pošto je voda gušća od vazduha,zvuk se u vodi prenos i četiri puta brže nego u vazduhu.
Zbog te brzine, ronilac čuje odlično ispod vode, ali teško određuje izvor zvučnih talasa. U vazduhu čovek
određuje pravac na osnovu kašnjenja dolaska zvuka u jedno i drugo uho. Kada je brzina zvuka povećana,
kao što je to slučaj pod vodom, kašnjenje je vrlo malo, pa ronilac nije u mogućnosti da odredi pravac
odakle zvuk dolazi.U vodi se zvuk prima preko cele površine glave.

Na kraju, treba reći da na problem prenosa zvuka pod vodom indirektno utiče i temperatura vode.Ukoliko
u vodi postoje pojasevi različite temperature, energija zvučnog talasa se drastično menja pri prolasku,
tako da između izvora zvuka i mesta gde se on više ne čuje, često može biti samo par metara.

VODA I PlOVNOST

Arhimed je prvi objasnio ovu pojavu zakonom:

-SVAKO TELO URONJENO U TEČNOST GUBI PRIVIDNO OD SVOJE TEŽINE ONOLIKO

KOLIKA JE TEŽINA ISTISNUTE TEČNOSTI.

Jednostavnije rečeno, ako je težina istisnute tečnosti veća od težine samog tela, telo pliva /ima pozitivnu
plovnost/, a ako je manja, telo tone /ima negativnu plovnost/. Tela čija je težina jednaka težini istisnute
tečnosti imaće neutralnu plovnost.

Jedan kubni santimetar destilovane vode teži 1,0g. Morska voda, zbog rastvorene soli teži 1,02g. Zbog
veće gustine vode, ronilac ima veću plovnost u morskoj nego u slatkoj vodi. Uopšteno govoreći, čovek
ima tendenciju da pliva ili da vrlo malo potone, do visine očiju, što znači da je veoma blizu neutralne
plovnosti. Neutralna plovnost se postiže pomoću pojasa sa tegovima. Kompezatori plovnosti se koriste za
još preciznije balansiranje i njihova je prednost što se u toku samog ronjenja menja plovnost
jednostavnim dodavanjem ili izbacivanjem vazduha.

VODA I PRITISAK

Pritisak se u ronjenju razmatra kao atmosferski, relativni, apsolutni i parcijalni pritisak.

-Atmosferski pritisak koji vlada na površini mora iznosi 1 bar ili 1kg/cm2 ili/1 atmosfera ili 760mmHg
odnosno 14,7psi/.
-Relativni pritisak /ili kako se još zove manometarski/ je onaj koji se meri sa instrumentom
/manometrom/ s tim što instrument ne uračunava u njega i atmosferski pritisak.
-Apsolutni pritisak je zbir atmosferskog i relativnog.
U ronjenju je bitan i parcijalni pritisak koji se odnosi na smeše gasova.

Apsolutni pritisak = atmosferski pritisak + relativni pritisak

Na ronioca, čije je telo sastavljeno uglavnom od tečnosti, ovaj pritisak deluje ravnomerno i zbog toga je,
teoretski, moguće izdržati veliki pritisak ispod vode /pritisak na ronioca na 10m dubine iznosi od 30-36t
na celu njegovu površinu/.Međutim, u telu se nalaze i šupljine ispunjene vazduhom /pluća, sinusne, ušne i
sl./ i pritisak deluje na njih drugačije, tako da su ronioci pri rešavanju problema sa pritiskom okrenuti
uglavnom tim pojavama.

Pod vodom pritisak se javlja iz dva izvora: same vodene mase(relativnog pritiska) i atmosferskog pritiska
koji deluje na površinu vode. Pošto je voda nestišljiva, ovaj nivo ostaje nepromenjen sa porastom dubine,
tako da se na svaki manometarski pritisak dodaje i taj 1 bar kako bi se dobio apsolutni pritisak koji vlada
na konkretnoj dubini.
Sa povećanjem dubine, ravnomerno se povećava i pritisak okoline, i to svakih 10m, za približno 1 bar.

GASOVI
Najrasprostranjenija mešavina gasova je vazduh koji je i najbitniji za rekreativno ronjenje.

U normalnim okolnostima sastav vazduha je:

AZOT /N2/ 78,084%

KISEONIK /O2/ 20,946%
ARGON /Ar/ 0,934%
UGLJEN-DIOKSID /CO2/ 0,033%
OSTALI GASOVI 0,003%

-Azot se smatra inertnim gasom, bar što se rekreativnog ronjenja tiče, i najzastupljeniji je sastojak
atmosfere.Iako direktno ne utiče na respiratorni sistem, kada se diše pod povećanim pritiskom azot
»umrtvljuje« centralni nervni sistem čime se povećava otpor pri disanju na velikim dubinama.
-Kiseonik je bezbojan gas, bez ukusa i mirisa i neophodan je za životne procese. U vazduhu se nalazi
približno 21% kiseonika. Može se slobodno udosati kada je u rasponu od 0,16 do 0,6 bara, što na 0m
nadmorske visine odgovara zastupljenosti od 16 do 60 % u vazduhu. Ako se udiše pod parcijalnim
pritiskom nižem od 0,16 bara /16%/ dolazi do hipoksije /nedostatak kiseonika/, a ispod 0,07 bara /7%/ i
do smrti. Kada se diše pod povećanim pritiskom, kiseonik postaje veoma štetan i može izazvati ozbiljna
oštećenja u organizmu.Kada parcijalni pritisak kiseonika pređe 1,6bar-a on postaje otrovan. Interesantno
je napomenuti da 85% od ukupne količine kiseonika na zemlji proizvodi sićušni morski plankton.
-Ugljen-dioksid je još jedan gas, bez mirisa, boje i ukusa.U prirodi se nalazi kao rezultat disanja životinja
i truljenja organskih materija to u procentu od oko 0,03%.U plućima se nalazi oko 5,3% ugljen-dioksida.
Predstavlja neophodan gas za regulisanje procesa razmene gasova u organizmu /disanje/, a zbog raznih
poremećaja koje može da izazove, premalo ili previše ovog gasa može ugroziti život ronioca.
-Ugljen-monoksid je izrazito otrovan gas, koji se u prirodi nalazi kao rezultat nekompletnog sagorevanja
organskih goriva i vrlo ga je teško otkriti. Najčešće se u ronilačkom aparatu nalazi kao posledica loše
postavljenopg usisnog ventila ili neispravnog filtera kompresorora.
-Helijuma u vazduhu ima u vrlo maloj količini /oko0,00046%/. Ovaj gas nema ni boju, ni ukus ni miris.
Veoma je lak, odlično provodi toplotu i zvuk, i toliko je inertan da se ne jedini čak ni sa samim sobom. U
ronjenju se koristi kao zamena za azot u smešama zajedno sa kiseonikom, i koristi se za disanje na
velikim dubinama. Zbog njegove visoke provodljivosti toplote, ronilac vrlo brzo gubi telesnu toplotu
dišući mešavinu sa helijumom i kiseonikom /heliox-mešavina/.
-Vodonik je najlakši od svih gasova i, takođe je bez mirisa, boje i ukusa. Njegova upotreba u mešavini sa
kiseonikom za ronjenje je moguća. Mana ove mešavine je da je visoko eksplozivna. Da bi se
eksplozivnost smeše smanjila, potrebno je procenat kiseonika u smeši smanjiti do ispod 4% što je
prikladno za ronjenje na dubinama koje su veće od 30m.
-Neon je inertan gas čija je upotreba u ronjenju za sada samo u fazi eksperimenata.

ZAKONI O GASOVIMA

OPŠTI ZAKON O GASOVIMA

-Molekuli gasova su veoma udaljeni jedni od drugih i u konstantnom su kretanju usled kinetičke energije
pri čemu se sudaraju međusobno, ali i sa zidovima suda u kome se nalaze. Sudari molekula se mogu
izmeriti i nazivaju se pritisak gasa. Osim od pritiska i temperature, ponašanje gasova zavisi i od
zapremine. Kao rezultat toga, matematički se može postaviti opšti zakon o gasovima:

P.V=n.R.T
gde je:

P - apsolutni pritisak
V - zapremina suda u kom se gas nalazi
n - broj molova gasa
R - univerzalna gasna konstanta od 8314 J/K
T - apsolutna temperatura

BOJL-MARIOTOV ZAKON

Ovaj zakon govori o odnosu pritiska i zapremine gasova i glasi:

-PROIZVOD PRITISKA I ZAPREMINE GASA JE KONSTANTAN PRI KONSTANTNOJ

TEMPERATURI.

P . V = const
/uz konstantnu temperaturu/
gde je:

P - apsolutni pritisak
V - zapremina suda u kojem se gas nalazi

Pomoću ove formule moguće je izračunavati promena pritiska ili zapremine kada se ronilac pomera s
jedne na drugu dubinu:
P1 . V1 = P2 . V2

Ovaj zakon je roniocima važan, da bi mogli da proračunaju koliko brzo će potrošiti vazduh iz boce u
zavisnosti od dubine na kojoj se nalaze

GEJ – LISAKOV ZAKON

-Bojl – Mariotov zakon se odnosi na pritisak i zapreminu, pri čemu temperatura nije uzimana u obzir.
Kroz eksperimente on je zaključio da:

PROMENA PRITISKA ILI ZAPREMINE ISTE KOLIČINE GASA, DIREKTNO JE

PROPORCIONALNA PROMENI APSOLUTNE TEMPERATURE.

Matematički to izgleda ovako:

P.V
------------- = K

T
gde je:

P - apsolutni pritisak
V - zapremina suda u kojem se gas nalazi
T - apsolutna temperatura
K - konstanta
I ova formula se može predstaviti u upotrebljivijem obliku za ronioce:

P1 x V1/T1 = P2 x V2/T2

Opšti zakon o gasu u ovom obliku pokazuje odnos svih faktora bitnih za ronjenje /pritisak, temperatura i
zapremina/ i omogućava da se izračuna neka nepoznata veličina, na primer, pritisak u boci, koja se tokom
punjenja zagrejala, a koristiće se u vodi sa nižom temperaturom:
NAPOMENA ! Da bi se dobili tačni rezultati, temperatura se mora izražavati u Kelvinovim /koji
pokazuju apsolutnu temperaturu/ a ne u Celzijusovim stepenima /0 stepeni C = 273 stepeni K/.

DALTONOV ZAKON
-Opšti zakon o gasu objašnjava ponašanje gasova u mešavina od kojih je sastavljena. Kada se gasovi
mešaju, ukoliko ne postoji hemijska privlačnost, svaki od njih zadržava svoje osobine, kretanje i svoj
pritisak kojim će delovati u gasnoj smeši.

-PRITISAK KOJI VRŠI GASNA MEŠAVINA JEDNAK JE ZBIRU PARCIJALNIH PRITISAKA

GASNE MEŠAVINU, AKO BI SAM ZAUZIMAO CELU ZAPREMINU.

Odnosno matematički:

P /ukupno/ = P1+P2+P3+......Pn

U osnovi ovo znači da svaki gas u mešavini deluje nezavisno od drugih. Individualni pritisak svakog gasa
u mešavini se naziva parcijalni pritisak, i njegova visina zavisi od procenta tog gasa i opšteg pritiska
mešavine. Parcijalni pritisak svakog gasa od kojih se mešavina sastoji može se izračunati pomoću
formule:

P.A
P1 = -------
100
gde je:
p1 - parcijalni pritisak gasa
P - apsolutni pritisak smeše
A - procenat gasa u smeši

Poznavanje parcijalnih pritisaka gasova pri povišenom pritisku okoline je od osnovnog značaja za
bezbedno ronjenje, jer fiziološki efekat gasova zavisi od njegovog parcijalnog pritiska.

HENRIJEV ZAKON

Gasovi se u prirodi ne nalaze samo kao slobodni, već se često nalaze i rastvoreni u raznim tečnostima
Ponašanje gasova rastvorenih u tečnosti je značajno za odvijanje životnih procesa kako u normalnim
uslovima, tako i u uslovima povišenog pritiska, koji vladaju ispod površine. Gasovi rastvoreni u tečnosti
zadržavaju svoje osobine, tako da vrše pritisak iako su apsorbovani. Koliko će se gasa rastvoriti u nekoj
tečnosti zavisi od parcijalnog pritiska koji on vrši na površinu tečnosti, kao i od njegove temperatur:

-KOLIČINA GASA KOJA SE RASTVORI U NEKOJ TEČNOSTI JE DIREKTNO

PROPORCIONALNA PARCIJALNOM PRITISKU TOG GASA,PRI DATOJTEMPERATURI.

Drugim rečima, sa povećanjem pritiska povećava se i kapacitet tečnosti da rastvori gas, dok se sa
povećanjem temperature taj kapacitet smanjuje. Ovaj zakon ima veliku primenu u ronjenju, gde se gasovi
koji se udišu pod povišenim pritiskom rastvaraju u organizmu koji je uglavnom sastavljen od tečnosti. Na
rastvaranje gasova utiču dva faktora: pritisak i temperatura. Ukoliko se pritisak smanjuje polako, gas se
izdvaja bez nekih posebnih znakova. Međutim, ukoliko se promena pritiska dešava ubrzano, molekuli se
grupišu u karakteristične mehuriće. Ova pojava je od izuzetnog značaja za ronjenje.
Povećanjem temperature ubrzava se oslobađanje gasa, jer se smanjuje i prostor između molekula tečnosti
gde se nalazi rastvoreni gas. Primer za ovo je pojava mehurića u vodi neposredno pre ključanja.
Gas se u tečnosti rastvara sve dok se ne izjednače spoljašnji pritisak i pritisak u tečnosti, odnosno dok
se ne postigne saturacija tečnosti.
Rastvaranje gasova u organizmu nema uticaja na disanje pri normalnom atmosferskom pritisku, ali je
veoma bitno za ronioce kada dišu pomoću ronilačkog aparata i posebno se odnosi za period izrona. Tada
je pritisak u plućima manji nego što je bio tokom zarona /zbog smanjenja dubine smanjuje se i pritisak
okoline/ i rastvoreni gasovi teže da se izdvoje iz tkiva. Ukoliko se naglo izranja, gasovi iz vazduha /azot
prednjači jer ga ima najviše/, ne mogu da se izdvoje dovoljno brzo i formiraju mehuriće, koji mogu da
izazovu dekompresionu bolest.
Preventivnom upotrebom ronilačkih dekompresionih tablica i poznavanjem tehnike ronjenja sprečava se
ova pojava.

FIZIOLOGIJA RONJENJA
Da bi pravilno funkcionisao, naš organizam zavisi od nekoliko sistema čiji je rad usko povezan i zavisan
je jedan od drugoga. Iako su svi životni procesi važni za čoveka, sa stanovišta ronjenja, najbitnija je
razmena gasova u organizmu, pri čemu posebnu ulogu imaju cirkulatorni i respiratorni sistem.

CIRKULATORNI SISTEM /KRVOTOK/

Krvotok obezbeđuje snabdevanje svih ćelija organizma neophodnim elementima ishrane: kiseonikom,
koji krv uzima iz pluća i hranjljivim sastojcima koje krv upija kroz resice creva. Glavni činioci krvotoka
su krv, srce, i sistem vena i arterija /kardiovaskularni sistem/.
-Krv se sastoji od pločastih ćelija i tečnosti i prenosi hranljive sastojke i kiseonik, a odstranjuje produkte
sagorevanja i ugljen-dioksid. Glavni sastojci su:
1.Plazma je tečan deo krvi i sastoji se od 90% vode.

2.Eritrociti / crvena krvna zrnca / nose glavninu kiseonika za tkiva pomoću hemoglobina koji lako vezuje
i oslobađa kiseonik i bez koga bi krv morala da teče 20 puta brže da bi zadovoljila sve potrebe organizma
za kiseonikom.

3.Leukociti / bela krvna zrnca / zadatak im je da uvuku u sebe i svare mikrobe i ostale štetne čestice koje
prodru u krvotok.

4.Trombociti /krvne pločice/ zaduženi su da zgrušaju krv na mestu povrede i spreče njeno isticanje.

Kardiovaskularni sistem čini:srce, arterije, vene i kapilari.

1.Srce je mušićni organ i podeljeno je na dve pretkomore koje primaju krv i pumpaju je u dve komore.
Odatle se krv prosleđuje dalje u krvotok.
2.Krvotok predstavlja stalno kretanje krvi, ali ne neprekidno, već u talasima. Put jedne kapi krvi kroz
čitav ciklus izgleda ovako:
Iz pluća izlazi oksidovana krv i ulazi u arterijsku stranu srca kroz levu pretkomoru, iz koje prelazi u levu
komoru. Iz leve komore izlazi u organizam koji preuzima kiseonik iz krvi, a daje ugljen-dioksid,
pretvarajući na taj način arterijsku /oksidovanu/ krv u vensku /redukovanu/. Venska krv se vraća u vensku
stranu srca, ulazeći u desnu pretkomoru, odakle prelazi u desnu komoru, koja je šalje u pluća na
oksidovanje. Ciklus kruženja krvi kroz organizam traje oko 20 sec. Svakim udarom srca formira se puls i
krvni pritisak. Puls je frekfencija rada srca i iznosi za odrasle 60-80 otkucaja u minutu. Krvni pritisak se
meri u trenutku skupljanja /sistolni/ i u trenutku opuštanja /distolni/ srca. Puls i pritisak mogu da porastu
usled fizičkog napora, straha ili stresa, ali se ubrzo nakon toga vraćaju u normalan režim rada.

RESPIRATORNI SISTEM

Glavna funkcija respiratornog sistema je da obezbedi kiseonik koji je neophodan organizmu i da odstrani
ugljen-dioksid.
Kiseonik je važan gas za metabolizam čoveka i potreba za njim se javlja kod svih ćelija u organizmu.
Mozak i nervni sistem zahtevaju neprekidno
snabdevanje, a njihove ćelije odumiru u roku od par
minuta ukoliko snabdevanje kiseonikom prestane.
Kiseonik se u organizam unosi disanjem. Disanje je
stalan proces i sastoji se od udaha i izdaha. --Udah
/inspiracija/ počinje kada se u telu poveća nivo ugljen-
dioksida, a smanji nivo kiseonika,pri čemu je CO2
primaran za kontrolu disanja.

U plućima se gasovi razmenjuju u alveolama koje su

okružene plućnim kapilarima. Mehanizam po kojem se
odvija razmena gasova je difuzija-težnja gasa da se
kreće od nivoa veće koncentracije ka manjoj.
-Izdah /ekspiracija/ sledi neposredno nakon udaha. To
je proces pri kojem dolazi do pasivnog opuštanja
dijafragme. Time se grudni koš sužava i primorava
pluća da izbace vazduh i vodenu paru, zadržavajući ipak
izvestan ostatak tog vazduha. Ritam disanja iznosi oko 15 puta u minutu, ali tokom vežbi, napornog rada i
sl. Brzina se povećava pošto se i potrošnja kiseonika i produkcija CO2 takođe povećava.

Udahom, se u organizam unosi svež vazduh i sa njim nova količina kiseonika. Normalan udah odraslog
čoveka u stanju mirovanja iznosi oko 500cm3 vazduha, a pri vršenju težeg fizičkog rada može iznositi i
2000cm3. Ova se količina se zove respiratorni volumen. Nakon ove količine u organizam je moguće uneti
još do 2000cm3(obično 500cm3) što se zove rezervni inspiratorni volumen
Sav vazduh koji je unet u organizam nije iskorišćen za razmenu gasova. Postoji određeni prostor u
disajnim putevima u kojima se on zadržava, i odatle odstranjuje sledećim izdahom. Taj prostor se naziva
mrtvi vazdušni prostor, a količina vazduha koja nije iskorišćena mrtvi volumen. Slično kao kod udaha, i
posle normalnog izdaha moguće je forsirano izdahnuti oko 1500cm3 vazduha što čini rezervni
ekspiratorni volumen.

Količina vazduha koja se normalno unese i iznese iz organizma naziva se tidalni kapacitet.

vitalni respiratorni volumen  2,5l

kapacitet rezervni inspirativni volumen  0,5l
 4,5/ rezervni ekspirativni volumen  1,5l
rezidualni volumen  1,5l
-------------------------------------------------------
totalni kapacitet  6l

U plućima uvek ostaje određeni nivo vazduha. On se ne može nikad izdahnuti, nego se meša sa novom
uzdahnutom količinom vazduha. Ta količina iznosi oko 1500cm3 vazduha i zove se rezidualni volumen .

Minutni ventilacioni volumen je količina

vazduha koja se u jednom minutu provetri kroz
pluća. U stanju mirovanja on iznosi 8 litara, dok
za za vreme težeg rada ili sportske aktivnosti ova
vrednost se može više puta premašiti što iznosi
oko oko 25-40 litara vazduha.
Minutni ventilacioni volumen je veoma važna
veličina, jer se na osnovu poznavanja potrošnje
vazduha vrši izračunavanje autonomije aparata.

DISANJE I CIRKULACIJA U RONJENJU

RONJENJE SA RONILAČKIM APARATOM

Prilikom ronjenja sa ronilačkim aparatom,vazduh koji se udiše je pod povišenim pritiskom pa je samim
tim i gušći.Zbog toga treba disati duboko i sporo kako bi se kompenzovale teškoće koje uzrokuje
Ronilački aparat.
RONJENJE NA DAH /U APNEI/

Najrasprostranjeniji vid ronjenja je ronjenje na dah, ili kako se stručno kaže u apnei. Dužina ronjenja na
dah zavisi od nekoliko faktora: doba, kapaciteta pluća, utreniranosti, temperature okoline, straha, zamora,
pritiska vode i sl. Prosečan čovek može zadržati dah od 30 do 90 sec., a vrhunski sportisti, koji
upražnjavaju disanje čistog kiseonika, meditaciju i slično, mogu pod vodom boraviti i preko 6 min.
Ronjenje na dah slično utiče na cirkulatorni i respiratorni sistem kao i ronjenje sa opremom. U toku apnee
cirkulatorni sistem raznosi kiseonik iz pluća pomoću krvi do tkiva, dok se istovremeno nivo ugljen-
dioksida povećava nemajući mogućnost izlaska iz organizma. Tako povećan, utiče na centar za disanje,
koji stimuliše dijafragmu i tada se javlja potreba za vazduhom. Početni zahtev je slab, ali se povećava
ukoliko se apnea produžava.
Na više načina je moguće produžiti vreme provedeno pod vodom. Jedan od njih je da se izbegava
užurbanost. Laganim kretanjem, ronilac se manje zamara i time smanjuje potrošnju kiseonika i produkciju
CO2. Drugi način je da se pomoću hiperventilacije /četiri do pet dubokih udaha i izdaha/ smanji nivo
ugljen-dioksida u organizmu i time odloži »glad za vazduhom«, /zahtev organizma za udahom/ pošto je u
tom slučaju potrebno više vremena da se stvori stimulativna količina CO2. Sa ovim manevrom ne treba
preterivati pošto su moguće negativne pojave prilikom izrona. Kada se uz pomoć hiperventilacije poveća
dužina ronjenja, izostaje pravovremena opomena organizma da se unese nova količina vazduha i ronilac
kasnije kreće ka površini. Tokom boravka pod vodom, kiseonik koji je unet sa udahom se troši, ali zbog
pritiska okoline njegov parcijalni pritisak je dovoljno visok. Pošto je sa hiperventilacijom snižen nivo
CO2, izostaje pravovremeno upozorenje za udahom, i apnea se produžava. Pri izronu se vazduh u
plućima širi, parcijalni pritisci gasova padaju, a pritisak kiseonika neposredno pred površinu zbog manje
količine može da padne i na 0,05 bara /što iznosi oko 5% na površini/ i dolazi do gubitka svesti bez
ikakavog upozorenja. Zbog ovih pojava, hiperventilacija se pre zarona ograničava na četiri do pet
dubokih udaha. Treba napomenuti da je cilj hiperventilacije da smanji nivo ugljen-dioksida, a ne da
poveća nivo kiseonika.

Kada se ronilac nađe na površini i diše pomoću disalice, udasi treba da su retki i duboki. To je iz razloga
što se vazduh koji se nalazi u disalici uračunava u mrtvi volumen. Plitkim udasima, kada se koristi
disalica, kroz pluća se ventiliše manja količina svežeg vazduha.

Tokom ronjenja na dah javlja se fenomen stručno nazvan bradikardija /usporavanje rada srca/ što se
smatra reakcijom organizma bez uticaja volje. Bradikardija smanjuje cirkulaciju, dok konzumacija
kiseonika ostaje nepromenjena, ova pojava je prvo primećena kod vodenih sisara.
Veruje se da ovaj refleks koncentriše krv u mozgu i snabdeva kiseonikom samo kritične delove, a
uslovljava ga hladna voda.
Treba istaći da i prilikom ronjenja na dah može doći do pojave dekompresione bolesti. Simptomi se mogu
pojaviti ako se u toku dana roni učestalo na većim dubinama /pojava bolesti je primećena kod japanskih
ronilaca-lovaca na bisere i sunđere/.

Da bi se izbegli mogući problemi pri ronjenju na dah, treba poštovati određena pravila.

Prilikom ronjenja u apnei:

X roniti samo ukoliko je ronilac u dobroj psihofizičkoj formi

X poznavati svoje limite
X ne treba inhalirati čist kiseonik pre zarona
X ne treba forsirati hiperventilaciju
X poznavati tehniku ronjenja
X nositi adekvatnu količinu tegova
X koristiti plitku masku
X pažljivo vršiti izjednačavanje pritiska, posebno ako se vrši Valsalvin
manevar
X izbegavati nepotrebne pokrete
X ne treba forsirati ronjenje na većim dubinama
X ne treba se preterano zadržavati na dnu
X ne izranjati prebrzo
X između dva zarona uvek napraviti pauzu od minimalno dva do tri
minuta
X tokom pauze grudi držati iznad površine pridržavanjem za bovu,
čamac.......
X nakon izrona izvaditi usnik disalice i disati bez nje, kada to uslo-
vi dozvoljavaju /mirno more, mogućnost pridržavanja za neki
predmet/
X uvek roniti minimalno u paru, naizmenično, sa roniocem sličnih
mogućnosti

POVREDE I OBOLJENJA PRILIKOM RONJENJA

S obzirom da se ronilačke aktivnosti odvijaju u drugačijoj sredini od one na koju je čovek navikao, u toku
ronjenja se mogu javiti i neka specifična oboljenja i povrede. Utoliko je bitnije da se uslovi nastajanja i
karakteristične pojave bolesti i povreda što bolje upoznaju.

UTAPANJE

Prema mnogim studijama, utapanje je najčešći uzrok smrti u ronilačkim incidentima. Utapanje ili
davljenje je akutno gušenje izazvano prisustvom vode u disajnim putevima, koja sprečava prodor vazduha
u pluća.

UZROCI I NASTAJANJE

Svako stanje koje može dovesti do gubitka svesti kao što su šećerna bolest, epilepsija, srčana aritmija i sl.,
može takođe dovesti i do davljenja. Zato se ronjenje zabranjuje osobama sa ovim i sličnim bolestima.
Kod ronjenja na dah utapanje najčešće nastupa posle gubitka svesti koje može biti izazvano hipoksijom,
naglim ulaskom u hladnu vodu, udarcem, zbog pucanja bubne opne do koje dolazi zbog upornog
forsiranja Valsalvinog manerva ili na neki drugi način. U autonomnom ronjenju utapanje najčešće
nastupa kao posledica grubog kršenja sigurnosnih mera. Povod za utapanje loše obučenih i neiskusnih
ronilaca može biti i neznanje ili panika koja nastupa prilikom banalnih incidenata kao što su punjenje
maske vodom, ispuštanje usnika regulatora i sl. Postoje dve grupe utopljenika koji se prema izgledu dele
na blede /«suve«/ i modre /«mokre«/.

Bledi utopljenici imaju izrazito bledu boju lica i čine oko 15% davljenika. Oni ne inhaliraju vodu uopšte,
jer refleksno zatvore larinks, i bivaju žrtve gušenja /anoksije/. Ako bi se uspostavila ponovna respiratorna
funkcija pre odumiranja cirkulatornog i neurološkog sistema, relativno brzo ozdravljenje bi bilo moguće.

Preostalih 85% žrtava imaju kožu i vidljivu sluzokožu modroplave boje, a iz usta im se cedi penušava
tečnost. Modri utopljenici inhaliraju različite količine vode, a disanje i otkucaji pulsa se jedva primećuju
ili su porpuno prestali. Najvažniji efekat koji prouzrokuje inhalacija vode je hipoksemija /stanje izuzetno
niskog nivoa kiseonika u krvi/ koja zbog slabog snabdevanja O2 vodi u hipoksiju tkiva. Zbog svega toga,
najvažnija pomoć koja se može ukazati davljeniku je davanje kiseonika, a naročito je bitno da se u prvih
30sec. uduva vazduh u pluća unesrećenog. Isto tako je veoma važno što pre uspostaviti rad respiratornog i
kardiovaskularnog sistema. Vazdušni putevi moraju biti očišćeni od stranih tela, a takođe treba paziti da
se ponovo ne inhalira voda pošto utopljenici često povraćaju. Inhalirana voda /bez obzira da li je slana ili
slatka/ prouzrokuje dugotrajne povrede na plućima.

PRVA POMOĆ I LEČENJE

Sa merama oživljavanja treba početi odmah, bez gubljenja vremena i produžavati ih dovoljno dugo. Kod
utopljenika je vreme kritično. Svako kašnjenje sa početkom reanimacije može imati neželjene posledice.
U prvih 5min šanse za oživljavanje utopljenika postoje u skoro 95% slučajeva, a nakon tog vremena
rapidno opadaju. Osim toga, nakon 4 do 6min. postoji realana mogućnost oštećenja ćelija mozga zbog
nedostatka kiseonika, a nakon 10min. dolazi do nepopravljivih oštećenja u njemu. Mere koje treba
preduzeti zavise od toga da li je unesrećenog moguće izvući na čvrsto tlo, ili se prva pomoć mora pružiti
u vodi. U svakom slučaju, prva pomoć koja se utopljeniku pruža je veštačko disanje i masaža srca,
ukoliko unesrećeni ne diše, odnosno nema pulsa.
-PRVA POMOĆ NA SUVOM
Ukoliko je moguće, najbolje je utopljenika izvući na obalu /ili čamac/ i tu početi sa merama oživljavanja
jer čvrsta podloga ispod njega omogućava efikasniju primenu ovih mera.
Prva stvar koju treba učiniti je da se oslobode vazdušni putevi unesrećenog tako što se izvade sve grube
nečistoće iz usta, a glava se zabaci unazad koliko je potrebno da se brada malo podigne. Nakon toga treba
proveriti da li pacijent diše, jer se može dogoditi da sam nesvesno uspostavi funkciju disanja. U tu svrhu
je najbolje koristiti ogledalo koje se približi ustima žrtve. Kako je najčešće u tim situacijama teško doći
do ogledala, pristupa se osluškivanju disanja, tako što se uvo spasioca prisloni vrlo blizu ustima
unesrećenog. U isto vreme, gleda se u grudi da li se dižu i spuštaju. Kako su uši veoma osetljive na dodir,
moguće je čak i osetiti izdah pacijenta ukoliko diše.
Prilikom veštačkog disanja spasilac uduvava utopljeniku sopstveni izdahnuti vazduh. Zahvaljujući lakom
izvođenju i zadovoljavajućoj ventilaciji, ova metoda ja naišla na veoma široku primenu. Pri ovom načinu,
unesrećeni leži na leđima, a spasilac mu zabacuje glavu unazad i pridržava bradu. Ovo je neophodan
manevar, pošto kod onesvešćenog ronioca jezik blokira vazdušne puteve /. Pošto drugom rukom
unesrećenom zatvori nos, spasilac izdiše, svoj prethodno duboko udahnuti vazduh, direktno kroz usta
žrtve. Izdah se izvodi lagano i duboko, sve dok se ne vidi podizanje grudnog koša davljenika, a zatim se
dozvoljava pasivan izdah. Postupak se vrši 20 puta u prvom minutu, a potom po 15 puta u daljem toku.
Primena ovog načina je moguća i preko specijalnog tubusa sa nepovratnim ventilom, koji omogućava
vršenje oživljavanja bez pomeranja usta spasioca sa piska. Maloj deci se na sličan način uduvava vazduh
metodom »usta na nos i usta«. Prilikom primene metode »usta na nos« unesrećenom se zatvaraju usta
rukom koja pridržava bradu. Treba reći da metod »usta na nos« preporučuju lekari jer se na taj način sledi
fiziološki put vazduha u organizam, mada se metoda »usta na usta« češće koristi i više je rasprostranjena.

Masaža srca se primenjuje ako srce unesrećenog ne radi što se proverava pre pružanja pomoći. Najbolje
mesto za ovu proveru je karotidna arterija koja se nalazi na vratu, između larinxa /Adamove jabučice/ i
vratnih mišića, a opipavanje se vrši sa tri prsta, bez palca. Često se dešava da je teško sa sigurnošću
utvrditi da li srce zaista radi, a sa masažom se sme otpočeti samo onda kada se sa sigurnošću utvrdi
prestanak rada. U slučajevima kada se vrši masaža još uvek aktivnog srca, može doći do srčane aritmije
ili potpunog prestanka rada. Masaža srca se vrši dok unesrećeni leži na leđima, a spasilac kleči sa strane
postavljajući jednu šaku u predelu donje trećine grudne kosti. Drugom šakom postavljenom preko prve,
vrši energično pritiskanje grudnog koša u ritmu od oko 60 puta u minutu, tako da ugibanje grudi bude
između 3 i 5cm. Prilikom kompresije, spasilac ne sme,savijati ruke u laktu već se gornjom polovinom tela
nadvija nad telo unesrećenog. Manevar se izvodi sve dok se ne uspostavi spontani rad srca, ili se sa
sigurnošću zaključi da su dalji napori bezuspešni. Pošto je za masažu srca neophodno ogoliti grudni koš,
na skidanje unesrećenog ne treba gubiti vreme, već je najbolje iscepati ili iseći gornji deo odela.
Kod prestanka disanja i srčane radnje treba istovremeno primeniti i veštačko disanje i masažu srca.
Ukoliko oživljavanje vrši samo jedna osoba, nakon dve insuflacije vazduha izvodi se 15 kompresija
grudnog koša, ponavljajući postupak sve dok se ne uspostavi disanje ili rad srca.
Ako postoje dva spasioca onda prvi vrši 4 do 6 kompresija, a nakon toga drugi izvodi jednu
insuflaciju.

Prilikom reanimacije, davljenika treba utopliti pošto se time povećava šansa za uspešno oživljavanje.

-PRVA POMOĆ U VODI

Sa merama oživljavanja se mora početi jaš u vodi. Jedino u slučajevima kada je izvlačenje ronioca na
čvrsto tlo pitanje par sekundi, može se sačekati sa ukazivanjem prve pomoći. U svim ostalim slučajevima
se ne sme gubiti dragoceno vreme.

Prilikom spasavanja ronioca koji se nalazi pod vodom, potrebno je prvo ga izneti na površinu. Postoje
određena pravila koja se primenjuju u tim slučajevima.
Ako se ronilački regulator nalazi u ustima žrtve, potrebno ga je zadržati u tom položaju tokom izrona. U
suprotnom, ne treba gubiti vreme vraćajući ga u usta unesrećenom, jer će vazduh iz pluća, koji pri izronu
slobodno izlazi, sam sprečavati prodor vode. Barotraume kod onesvešćenih ronilaca su veoma retke, tako
da im nije potrebno pritiskati grudi ili stomak zbog eliminacije ekspandiranog vazduha. Pažnja se mora
obratiti na eliminaciju viška vazduha koji se nakuplja prilikom izrona u regulatorima plovnosti /i spasioca
i žrtve/ i eventualno u suvim odelima.

Utopljenik se pri izronu drži što je moguće bliže glavi, u normalnom uspravnom položaju, a spasilac se
nalazi iza njega. Pozitivna plovnost, koja se mora uspostaviti, se obezbeđuje korišćenjem kompenzatora
spasioca, i ako je potrebno, odbacivanjem pojasa sa tegovima unesrećenog. Ranije je vladalo mišljenje da
je potrebno odmah odbaciti svu opremu kako bi se obezbedio brz izron. To je u osnovi tačno, ali postoje
neke situacije kada odbacivanje opreme nije najbolje rešenje, pošto se pri ukazivanju pomoći na površini
mogu javiti određeni problemi. Jedan od njih je, što je spasiocu u ronilačkom odelu, koje je izuzetno
plovno, otežan prilazak žrtvi na odgovarajući način.
Isto tako ako se roni u toploj vodi u kojoj ronioci ne nose odela, odbacivanje opreme u čijem sastavu je i
prsluk za kompenzaciju može ostaviti i spasioca ižrtvu bez neophodne plovnosti. Zato se prilikom
odabiranja opreme koja se odbacuje mora vršiti selekcija. Mnogi stručnjaci preporučuju da se pri izronu
prvo odbaci pojas sa tegovima žrtve, a na površini spasilac skine svoj aparat. To je iz razloga što aparat
redukuje pokrete ruku i predstavlja dodatnu težinu koja se mora savladati pri svakom naginjanju nad
žrtvu. Maska unesrećenog se, takođe, na površini odbacuje, dok spasilac zadržava svoju zbog eventualne
kasnije potrebe. Pojas sa tegovima spasioca, u najvećem broju slučajeva, treba da ostane na mestu, jer sa
njim ronilac ima stabilnu poziciju u vodi. Važno je reći da se na odbacivanje opreme ne sme gubiti
vreme, već se to vrši u intervalima primene veštačkog disanja /između dva udaha/. Pozitivna plovnost
spsioca se može postići malim doziranjem kompenzatora /ukoliko nije u sastavu odbačenog aparata/, ili
korišćenjem nekog plovnog predmeta. Upotrebom dodatnog plovnog predmeta /najbliži je naduvani
kompenzator koji je skinut/ na koji legne, spasilac postiže odličan položaj za provođenje veštačkog
disanja, a istovremeno se ne umara previše.

Nakon izrona i uspostavljanja stabilne pozicije i plovnosti, počinje se sa primenom veštačkog disanja.
Kako je već ranije napomenuto, vreme je kritičan faktor i sa primenom ovih mera se mora otpočeti odmah
nakon izrona. Tehnika koja se primenjuje zavisi od stanja mora /talasa/, a može biti primenjen sistem
»usta na usta«. Prilikom izvođenja ovog načina, unesrećeni se postavlja na leđa. Spasilac provlači svoju
desnu ruku između desne nadlaktice i tela povređenog i drži njegov pramen kose /pojas, kapuljaču, odelo
ili sl./. Jednom rukom zabacuje unesrećenom glavu unazad i održava ga na površini u odgovarajućem
položaju, dok mu drugom rukom zatvara nos. Ako iz nekog razloga nije moguće ovako prići žrtvi /fizička
razlika, smetnja opreme i sl./, drugi položaj se izvodi tako što se jedna ruka postavi ispod glave, sa
palcem sa jedne i ostalim prstima sa druge strane vrata. Drugom rukom, koja se postavlja na čelo, se malo
zabacuje glava i zatvara nos. Disanje »usta na usta« se primenjuje na isti način kao i na suvom /ritmom 20
udaha u prvom minutu, a zatim po 15 udaha u minuti/.
Pri njemu se spasilac podiže iz vode pri uduvavanju vazduha, a spušta pri izdisanju, čime štedi svoju
energiju i ne potapa unesrećenog pod vodu. Drugi način na koji se može izvoditi veštačko disanje je da se
unesrećeni okreće oko uzdužne ose pri uduvavanju vazduha. Sistem »usta na nos« se primenjuje ako su
usta unesrećenog zatvorena usled grča, ili veliki talasi onemogućavaju primenu »usta na usta«. Razlika je
u toliko što se rukom zatvaraju usta žrtve, a vazduh se uduvava na nos.
Sa veštačkim disanjem »usta na nos« se omogućava sigurnija vodonepropusnost, pa je u tom pogledu
prikladniji metod.
Kod primene mera oživljavanja ronilaca u vodi, mora se znati da je tehnika važnija od brzine. Spasilac ni
u kom slučaju ne sme sebi dozvoliti da se zadiše ili ostane bez daha. Odmah nakon izrona treba skrenuti
pažnju na udes, vikom ili pištaljkom i tako dozvati pomoć sa čamca ili obale, jer je asistent kod primene
mera oživljavanja više nego dragocen.

Nakon svega treba reći da je mnogo lakše sprečiti utapanje nego spasiti davljenika. Postoje mnogi razlozi
koji mogu dovesti do nesvestice tokom ronjenja, a ona bezuslovno vodi ka utapanju, pa se obukom
ronilaca i njihovom utreniranošću mogu sprečiti te pojave. Obuka je od bitnog značaja za prevenciju
utapanja i sprečavanja panike koja je jedan od glavnih uzroka nesreće.

Preventiva:

X obavezno izvršiti lekarske preglede za bavljenje ronjenjem

X postepeno ulaziti u vodu, naročito ako je ronilac bio izložen suncu
X pažljivo izvoditi Valsalvin manevar /ne forsirati ga/
X uvek roniti u paru, nikad sam
X pod vodom sprečiti pojavu panike

NAPOMENA:

Pacijent mora biti hospitalizovan i pregledan od strane kfalifikovane medicinske ekipe, čak i ako mu se
stanje stabilizovalo i subjektivno se dobro oseća.

ASPIRACIJA SLANE VODE

Još jedan problem koji je vezan za slanu vodu je aspiracija sitnih kapljica. Do toga dolazi zbog
neispravnog ronilačkog regulatora, lošeg usnika regulatora ili disalice ili zbog nepravilne tehnike
pražnjenja ova dva dela opreme. Slana voda u plućima izaziva određene povrede i onemogućava transport
kiseonika.
Simptom ili znak aspiracije slane vode je trenutno kašljanje, koje posle mirnog perioda može biti praćeno:

- kratkim dahom
- bolom u grudima
- kašljanjem
- nekontrolisanim drhtanjem
- toplo/hladnom groznicom
- ubrzanim pulsom
- mukom, povraćanjem
- grčevima
- apatijom
Iako sama po sebi aspiracija slane vode nije opasno stanje, pod vodom može izazvati probleme zbog
kašljanja kroz regulator. Osim toga, povrede na plućima izazvane slanom vodom mogu ostati duži period
i uticati na razmenu gasova u organizmu, najčešće izazivajući hipoksiju.
Prva pomoć:

- primeniti 100% kiseonik /što treba da izazove naglo poboljšanje/

- utopliti ronioca
- sprečiti nepotrbne pokrete
- obezbediti medicinski nadzor
- odvesti ronioca na pregled

NAPOMENA - Simptomi aspiracije slane vode mogu biti slični onima koji se javljaju kod barotraume
pluća. Kada se javlja nedoumica, treba preduzeti korake kao da je u pitanju barotrauma.

KAROTIDNO – SINUSNI REFLEKS

Mozak se snabdeva arterijskom krvlju /bogatu kiseonikom/, putem karotidnih arterija. One se nalaze na
obe strane vrata i protežu se duž njega. Krvni pritisak se kontroliše sa karotidno-sinusnim receptorima
koji usporavaju rad srca kada detektuju povišeni pritisak, i obrnuto. Ukoliko ronilac nosi vrlo tesno odelo,
ili kapuljaču, koja pritiska vrat, može doći do pogrešnog reagovanja receptora na signal, i usporavanja
rada srca. Usporeno srce slabije snabdeva mozak krvlju i to traje sve dok su arterije pod pritiskom odela.
U nekim slučajevima može doći i do nesvestice, a najčešće, ronioci osećaju nelagodnost, i laku
glavobolju.

Preventiva: ne nositi pretesno odelo, pogotovo ne kapuljaču.

Prva pomoć:Olabaviti ili skinuti tesnu kapuljaču /pritisak na vrat/

UGLJEN – DIOKSID, UGLJEN – MONOKSID I KISEONIK U

RONJENJU

1.HIPERKAPNIJA /trovanje ugljen – dioksidom/

Hiperkapnija, takođe, poznata i kao hiperkarbija, nastaje kada CO2 u udahnutom vazduhu pređe nivo od
2-3%. Najčešći uzrok je kada ronilac ne diše sporo i dovoljno duboko, što rezultuje smanjenim tidalnim
kapacitetom i povećanim mrtvim vazdušnim prostorom u alveolama. Najčešći uzrok je kontanimirani
vazduh u bocama.
Prva pomoć:

- povratak na površinu
- usporeni /smanjeni/ pokreti
- normalno disanje
- primeniti 100% kiseonik

2.HIPOKAPNIJA /nedostatak ugljen – dioksida/

Iako je gas kojeg organizam odstranjuje, nizak nivo ugljen-dioksida takođe može izazvati fiziološke
probleme kod čoveka. Uopšteno govoreći, do hipokapnije dolazi zbog hiperventilacije, voljne ili spontane
/koja može biti posledica stresa ili straha/.
Zbog hipokapnije, koja se često javlja kod ronilaca na dah, dolazi do nesvestice na manjim dubinama pri
izronu, ako se forsirano vrši hiperventilacija pre zarona, čime se smanjuje nivo CO2.
Prva pomoć:

- povratak na površinu
- omogućiti disanje vazduha pod atmosferskim pritiskom
- primeniti 100% kiseonik

3.HIPEROKSIJA /trovanje kiseonikom/

Kiseonik je gas koji je neophodan za održavanje života, ali ukoliko se diše pod povišenim pritiskom,
ponaša se kao jak otrov. U rekreativnom ronjenju sa komprimovanim vazduhom je veoma redak slučaj
trovanja, i do pojave hiperoksije dolazi samo na dubinama na kojima parcijalni pritisak O2 poraste preko
kritične granice koja iznosi od 1,6 do 2,5 bara. Dubina na kojoj parcijalni pritisak kiseonika dostiže tu
granicu se može izračunati pomoću Daltonovog zakona.
P.V
P1 = ----------------
100
odnosno:
100 . p1
P = -------------------
A
Gde je :

P1 – parcijalni pritisak
P – apsolutni pritisak
A – procenat gasa u smeši

Pošto se za rekreativna ronjenja koristi i atmosferski vazduh gde je kiseonik zastupljen sa 20% znači da
će se kritičan nivo parcijalnog pritiska kiseonika od 1,6 bara dostići na dubini od 70m.

100 . 1,8
P = ----------------------- = 8atm =70m
20

U profesionalnom ronjenju sa gasnim mešavinama i aparatima sa zatvorenim krugom disanja, relativno

često dolazi do toksičnog delovanja kiseonika.

Trovanje se javlja u dva oblika:

- plućni oblik /Loran-Smitov efekt/ i

- neurotoksični oblik /kiseonikova epilepsija ili Pol Bertov efekt/

Prva pomoć:
- sačekati sa izronom /ako se grčevi jave pod vodom, sačekati da prođu pre izrona/ i izneti ronioca
iz vode
- kontrolisati disanje i puls
- kontrolisati disanje i puls i primeniti reanimaciju ako je potrebno
4.HIPOKSIJA /nedostatak kiseonika/

Hipoksija je stanje izazvano nedostatkom kiseonika u organizmu koje nastaje zbog smanjenja parcijalnog
pritiska u udahnutom vazduhu, ili nemogućnosti da već udahnuti kiseonik bude iskorišćen. Može biti
hronična /kada se zbog bolesti pluća ili srca ne iskoristi sav uneti kiseonik/ ili akutna, koja je za ronjenje
važnija, kada kiseonik u udahnutom vazduhu padne ispod optimalnog nivoa. Hipoksija se javlja naglo, i
često bez ikakvog upozorenja.
Praktično jedini znak koji se javlja pri hipoksiji je nagla nesvestica. Ponekad joj prethodi euforično stanje
kada osoba nije u stanu da pravilno proceni situaciju, a posle incidenta se ne seća hipoksije i smatra da je
sve bilo u redu. Zbog tog subjektivnog osećanja pogođeni nije u stanju da pomogne sam sebi.

Prva pomoć:

- izneti pogođenu osobu na atmosferu sa normalnim procentom kiseonika /na površinu/

- kod težih slučajeva hipoksije /prestanak disanja i srčane radnje/
- preduzeti reanimaciju
- primeniti 100% kiseonik

5.TROVANJE UGLJEN – MONOKSIDOM

Trovanje ugljen-monoksidom je moguće i izvan ronjenja, ali pod vodom gde vlada povišen pritisak,
postaje kompleksnije. Skoro isključivo se javlja iz kontaminiranih boca u koje je dospeo prilikom
punjenja. Prisustvo CO je teško detektovati, jer je to gas bez mirisa i ukusa.

Ugljen-monoksid se vezuje sa hemoglobinom u krvi i onemogućava ga za prenos kiseonika. Hemoglobin

se vezuje lakše sa ugljen-monoksidom nego sa kiseonikom /200-250 puta/, a teško se i dugo oslobađa.
Potrebno je 8-12 sati da se uneti CO izdvoji iz organizma. Uticaj ugljen-monoksida na organizam zavisi i
od dužine i količine udisanja ovog gasa. Prvi simptom trovanja je osećaj pritiska u glavi /u temenu i
slepoočnicama/. Sa porastom koncentracije gasa javlja se šum u ušima, vrtoglavica, mučnina i
povraćanje, drhtanje prstiju, opšta slabost i gubitak svesti, a ponekad i konvulzije /grčevi/. Može se javiti i
jarko crvenilo usana i ispod noktiju, mada to nije uvek slučaj. U najtežim slučajevima mogu nastati
psihički poremećaji, paraliza pa čak i trajna oštećenja mozga.
Prva pomoć je da otrovani krene u izron do eventualnog prvog zastanka dekompresije, gde mu treba
omogućiti disanje sa drugim aparatom ili ako je moguće sa kiseonikom, u kom slučaju mora imati
pratioca. Ovo obično dovodi do poboljšanja i postupno do nestajanja simptoma trovanja. Na površini ga
treba raspremiti i držati na čistom vazduhu i po mogućnosti dati čist kiseonik. Ukoliko je otrovani bez
pulsa i ne diše treba mu dati veštačko disanje i masažu srca.

Trovanje ugljen-monoksidom je lakše sprečiti nego povređenom pružiti prvu pomoć. Posebnu pažnju
treba obratiti na izbor, montažu i održavanje kompresora, a naročito filtera za vazduh. Filteri treba da su
što kvalitetniji jer oni od aktivnog uglja i silikagela ne štite od ugljen-monoksida. Preporučuje se upotreba
kompresora sa pogonom na elektromotor, a ukoliko to nije moguće, posebnu pažnju treba obratiti da
usisni ventil /za vazduh/ bude što je moguće vuše udaljen od izduvnog ventila i da vetar duva u pravcu od
usisnog ka izduvnom ventilu.

Prva pomoć:
- povratak na površinu
- odstraniti izvor ugljen-monoksida
- kontrolisati disanje i puls i primeniti reanimaciju ako je potrebno
 - primeniti 100% kiseonik
- što pre kontaktirati kvalifikovanu medicinsku pomoć
- hospitalizacija

NAPOMENA: Moguće je da osoba otrovana ugljen-monoksidom ne pokazuje uobičajene znake i

simptome.

DELOVANJE AZOTA POD POVIŠENIM PRITISKOM

1.APSORPCIJA AZOTA
Apsorpcija azota u telu se objašnjava Henrijevim zakonom o rastvaranju gasova u tečnostima. U ronjenju
se posebno razmatra azot i njegovo rastvaranje u organizmu pri disanju pod povećanim pritiskom, zato
što ga ima najviše u vazduhu, a ne troši se u metaboličkim procesima.
Prema Henrijevom zakonu, ljudsko telo sadrži rastvorenu količinu azota proporcionalnu pritisku na kom
se nalazi. Na površini, telo je saturisano, što znači da je u njemu rastvoreno tačno onoliko gasova koliko
ih ima. Na atmosferskom pritisku,za odrasle osobe,rastvorljivoreni gasovi u organizmu iznose oko jedan
litar. Kako pritisak raste /usled zarona/, tako se i više azota rastvori u organizmu. Saturisanje organizma
se vrši putem respiratornog i cirkulatornog sistema.

Kako raste pritisak azota u plazmi, usled sve većeg zasićenja, tako pada razlika pritiska između azota u
alveolarnom vazduhu i azota u krvnoj plazmi, pa samim tim pada i nivo apsorpcije. Iz tog razloga
organizam brže dođe do 50% zasićenja nego od 50% zasićenja do potpune saturacije. Vreme za koje
organizam /ili tkivo/ dođe do 50% zasićenja, zove se vreme poluzasićenja i veoma je važno za razvoj
dekompresionih tablica. Vreme poluzasićenja nije isto kod svih tkiva pa tako postoje tzv. Brza tkiva kao
što je krv, i spora, kao što je na primer masno tkivo.

Rastvoreni azot u organizmu ne predstavlja problem sve dok se ronilac nalazi pod vodom, odnosno
povećanim pritiskom okoline. Problemi mogu nastati kada se pritisak smanjuje, tj. kada se krene ka
površini. Kada ronilac izranja, pritisak u organizmu opada i dolazi u stanje kada je pritisak rastvorenog
azota u plazmi veći nego pritisak azota u alveolarnom vazduhu. Tkivo je tada u stanju supersaturacije, što
znači da ima više rastvorenog azota u tkivima nego što bi organizam trebao da ga ima na tom pritisku, i
teži da ga se oslobodi.

Način oslobađanja, azota iz tečnosti tj.desaturacija se vrši po istom principu kao i saturisanje organizma.
Potrebno je određeno vreme da se organizam potpuno oslobodi od »viška« azota, a to vreme zavisi od
više faktora: nivoa saturisanosti organizma, razlike u pritiscima azota u alveolama i plazmi i vrste
saturisanog tkiva. Naravno, do desaturacije organizma ne dolazi samo kada se izroni na površinu.
Oslobađanje azota iz supersaturisanog tkiva se javlja svaki put kada se smanji dubina ronjenja.
Primećeno je da organizam može da toleriše određeni nivo supersaturacije bez komplikacija, ali ako
razlika u pritiscima između azota u alveolama i krvnoj plazmi postane prevelika pojavljuje se
dekompresiona bolest.

2.DEKOMPRESIONA BOLEST
Dekompresiona bolest se prvo javila kod radnika u rudnicima sa povišenim pritiskom, i kesonima koji su
se nalazili u rečnim koritima i služili su za gradnju mostova. Naučnici su otkrili da povišeni azot formira
mehuriće u telu i prouzrokuje ovu bolest, ali ona nije još uvek u potpunosti razjašnjena.

Prvobitna teorija, koja je bazirana na eksperimentima, tvrdila je da je način i vreme desaturacije

/oslobađanje gasa iz tečnosti/ identično saturaciji i da se mehurići azota neće pojaviti ukoliko nivo
parcijalnog pritiska rastvorenog azota ne bude 1,58 puta veći od nivoa pritiska okoline.
 Ovaj odnos se naziva kritični odnos i ukoliko se on ne pređe, respiratorni i cirkulatorni sistemi će
bezbedno izneti iz organizma sav rastvoreni azot.

Međutim teorija »kritičnog odnosa« se pokazala samo delimično ispravnom. Iako organizam izdvaja deo
rastvorenog gasa, primećeno je da se mehurići azota koji izazivaju pojavu dekompresione bolesti
formiraju u supersaturisanom tkivu lakše nego u supersaturisanoj tečnosti. Mikroskopski gasni
džepovi /micronuclei/ na zidovima i površinama tkiva, i između tkiva i krvi, su mesto gde rastvareni azot
formira male mehuriće, koji su češće cilindričnog nego sferičnog oblika.Mehurići se lakše formiraju u
tkivima nego u krvnoj plazmi. Supersaturisana tkiva rastvoreni gas skladište u mikronukleima gde se on
nagomilava.Kada okolini pritisak počne da se smanjuje,u tom trenutku,azot počinje da se oslobađa i kreće
kroz tkivo kao mikro-mehurić i koji teži da se eliminiše,preko alveola,u spoljnu sredinu.Ukoliko se
objedini veća količina mikro-mehurića,usled smanjenja pritiska,dolazi do većeg oslobađanja azota i do
formiranja tzv. Tihih mehurića, koji se takođe bezbedno eliminišu kroz alveole. Ako broj tihih mehurića
poraste,usled još veće razlike između pritiska azota u alveolama i onog u tkivu,dolazi do grupisanja većih
mehurića i pojava koji prouzrokuju dekompresionu bolest.

-FAKTORI KOJI UTIČU NA POJAVU DEKOMPRESIONE BOLESTI

Kako dekompresiona bolest još nije u potpunosti istražena,postoje još neke nepoznanice o njoj, među
kolima su i faktori koji utiču na njenu pojavu a koji još nisu do kraja potvrđeni a to su:
1)Smatra se da osobe sa povredama i bolestima koje utiču na rad respiratornih i cirkulatornih organa su
podložnije pojavi bolesti, kao i starije osobe zbog smenjene efikasnosti ovih sistema. 2)Konzumacija
alkohola pre ronjenja ubrzava cirkulaciju u organizmu, usled čega se rastvara veća količina azota.
3)Pretpostavlja se i da hladna voda utiče na pojavu dekompresione bolesti zbog usporavanja cirkulacije u
ekstremitetima čime se usporava izdvajanje već rastvorenog azota.
4)Takođe i radovi ili vežbe pod vodom mogu uticati na pojavu bolesti zbog ubrzanja cirkulacije, kada se
azot brže rastvara, dok nakon prestanka rada nema ubrzanog eliminisanja.
5)Ostali faktori za koje se veruje da povećavaju rizik dobijanja dekompresione bolesti:

- ponovljeno ronjenje /posebno više ronjenja u jednom danu/

- duboka ronjenja /posebno preko 24m/
- brz izron
- prelazak nadmorske visine od 300mnv posle ronjenja
- dehidracija organizma
- gojaznost
- upotreba nekih lekova pre ronjenja
- ronjenje tokom dekompresionih zastanaka
- povećanje ugljen-dioksida u organizmu
- stres

RONJENJE I BORAVAK POSLE RONJENJA NA VEĆIM NADMORSKIM VISINAMA

Poseban problem predstavlja letenje nakon ronjenja,kao i ronjenje u jezerima koja se nalaze na većoj ili
manjoj visini od nivoa mora. Ronilačke tablice su dizajnirane za izrone na atmosferski pritisak koji vlada
na površini mora, što znači na vazduh pod pritiskom od 1 bar. Ukoliko se neposredno nakon ronjenja leti
avionom /čija je putnička kabina obično pod pritiskom od 0,74 bara, dakle nešto niža nego na nivou
mora/, pojavljuje se opet razlika u pritiscima azota rastvorenog u krvi i alveolarnom vazduhu tako da
može doći do pojave lakših oblika dekompresione bolesti. Težina oblika eventualne dekompresione
bolesti zavisi od zasićenja organizma azotom. Vreme koje treba da protekne do leta se određuje prema
tablicama koje na osnovu prethodnih ronjenja i površinskog intervala između njih, određuju grupu
saturisanosti organizma.
Visina od 300mnv se ne sme preći ni kada se putuje drumskim ili šinskim saobraćajem,dok se pomoću
tablica ne utvrdi da je to dozvoljeno, dakle važi za sve vrste transporta.
Iz tih razloga preporučuje se uzdržavanje od ronjenja nekoliko sati pre putovanja,odnosno dok se ponovo
ne uspostavi normalna površinska saturacija organizma.
U jezerima koja se nalaze na većoj nadmorskoj visini vazdušni pritisak je manji nego na površini mora pa
su tablice koje su rađene za izrone na nivou mora neadekvatne.Kako je veoma teško napraviti tablice za
svako konkretno jezero, pribeglo se preračunavanju postojećih standardnih tablica u te svrhe. Da bi se
izbegle moguće komplikacije prilikom ronjenja u jezerima na većoj nadmorskoj visini, potrebno je
preračunati ekvivalentnu dubinu ronjenja po formuli:

P1
T = ----------- . D
P2

Gde je:
T – ekvivalentna dubina
P1 – atmosferski pritisak na nivou mora
P2 – atmosferski pritisak na nivou jezera
D – dubina ronjenja
Isto tako treba preračunati i dubine zastanka za vršrnje dekompresije. Zastanci se računaju po formuli:
P2
N = ----------- .M
P1
Gde je:
N – ekvivalentna dubina zastanka
P1 – atmosferski pritisak na nivou mora
P2 – atmosferski pritisak na nivou jezera
M – dubina standardnog zastanka
Ista pravila važe i ako se roni u jezerima koja se nalaze ispod nivoa mora, dakle gde vlada veći pritisak,
tako da i tu treba preračunati dubine ronjenja i dekompresionih zastanaka prema datim formulama.

ZNACI OBOLJENJA OD DEKOMPRESIONE BOLESTI

Dekompresiona bolest se manifestuje preko brojnih, a ponekad i veoma različitih simptoma, koji mogu da
kasne sa pojavom i do 36 časova. Ipak polovina svih oblika ove bolesti se pojavljuje u roku od jednog
sata nakon izrona.

Oblici dekompresione bolesti:

1.Kožni oblik je najlakši oblik dekompresione bolesti i za njega je karakterističan svrab i peckanje kože,
uz moguću pojavu ljubičastih pečata, obično na grudima i ramenima. Mada sam po sebi nije opasan, ovaj
oblik je važan kao indikacija postojanja oboljenja.

2.Koštano-mišićno-zglobni je najčešći i pojavljuje se u oko 75% slučajeva ove bolesti. Karakteristična je

pojava bolova od malog, do veoma velikog inteziteta. Pogođeni su zglobovi, mišići, pa čak i cele mišićne
grupe. U stranoj literaturi odomaćen je naziv »bends« za ovaj tip dekompresione bolesti.

3.Nervni oblik se javlja obično neposredno nakon izrona i znaci pojave bolesti su opšta slabost,
vrtoglavica, povraćanje, smetnje u vidu i sluhu, gubitak svesti, paraliza pojedinih organa. U relativno
kratkom vremenu, može se dogoditi da oboleli bude paralizovan od vrata na niže. Paralitički oblik iako
izlečiv,često,za sobom ostavlja posledice.
4.Plućni oblik se javlja posle većih propusta u dekompresionim režimima i ometa rad srca i pluća.
Simptomi su težak šok, gušenje, ubrzani rad srca, ubrzani i jedva opipljiv puls, često i »glad za
vazduhom«. Lice je bledoljubičasto, a koža hladna i vlažna. Neophodno je brzo vraćanje obolelog na
povišeni pritisak /prenošenjem u rekompresionu komoru/ jer se samo tako može sprečiti fatalan ishod
ovog oblika.
5.Ušni oblik dekompresione bolesti nastaje nakon začepljenja arterije koja vodi u unutrašnje uvo.
Najčešći simptomi su delimična ili potpuna nagluvost, i teškoće u održavanju ravnoteže. Oštećenja uva
dekompresionom bolešću se retko potpuno povlače. Lečenje se započinje u rekompresionoj komori.

Ostali oblici dekompresione bolesti se relativno retko javljaju. Mehurići azota mogu doći u arterijski
sistem, blokirati ga i prouzrikovati simptome od vrtoglavice do srčanog udara. Kasnije manifestacije
bolesti su takođe moguće i najčešće se javljaju na kostima i zglobovima i podsećaju na hronični
reumatizam.

LEČENJE DEKOMPRESIONE BOLESTI

Lečenje skoro uvek zahteva rekompresionu komoru. Pravovremena rekompresija je od bitnog

značaja, jer svako kašnjenje može ostaviti, ponekad teške posledice, ali ukoliko se na vreme počne
sa terapijom i najteži slučajevi mogu biti izlečeni. Lečenje dekompresione bolesti je u potpunosti u
nadležnosti lekara.

PRVA POMOĆ KOD DEKOMPRESIONE BOLESTI

Ronilac pogođen dekompresionom bolešću treba da leži na leđima, na ravnoj podlozi. Pri tome
unesrećenog treba zaštititi od eventualne vrućine, hladnoće, vlage i štetnih gasova. Što pre otpočeti sa
primenom 100% kiseonika preko maske i ne prekidati dovod kiseonika osim u slučaju pojave grčeva.
Ukoliko nastupe grčevi, povređenom pridržavati glavu i vrat i paziti da disajni putevi ostanu otvoreni.
Nakon toga nastaviti sa davanjem kiseonika. Idealno bi bilo kada bi povređeni primao laktatni Ringerov
rastvor intravenozno. U nedostatku, potrebno je dati osvežavajuće bezalkoholne negazirane sokove, ako
je povređeni u stanju da može da pije, odnosno ako nema mučnine. Najkorisniji su izotonični sokovi, kao
na primer GATORADE /napitak za sportiste/ i to u intervalima svakih 15 minuta po 1dl.

Preventiva:

- nikad ne roniti bez osnovnih instrumenata /kompjutera ili sata i dubinomera/

- ne treba forsirati i ronjenje izvan »granice krive sigurnosti« naročito za one ronioce koji spadaju u
neku od rizičnih grupa /starije osobe, osobe sa povredama koje utiču na cirkulatorni i respiratorni
sistem i sl./
- pre i posle ronjenja nikad ne konzumirati alkohol
- ako se uđe u dekompresioni režim, apsolutno poštovati dekompresione tablice /kompjuter/
- nikada ne koristiti maksimalna vremena za boravak na dnu, koja su data u tablicama, već planirati
ronjenja prema kraćim vremenima
- ne tuširati se vrućom vodom nakon ronjenja
- ne roniti na dah neposredno nakon ronjenja sa ronilačkim aparatom
- posle ronjenja ne prelaziti nadmorsku visinu od 300m bilo kojim transportnim sredstvom
Prva pomoć:
- položiti unesrećenog tako da leži na leđima na ravnoj podlozi
- primeniti 100% kiseonik
- što pre kontaktirati kvalifikovanu medicinsku pomoć, u čijem sastavu mora biti specijalista za
podvodnu medicfinu
- transportovati unesrećenog do najbliže rekompresione komore
- dati unesrećenom manje količine bezalkoholnih pića, ali samo ako je potpuno svestan, stabilan i
ne pati od stomačnih grčeva, urinarne retencije /nemokrenja/ ili paralize
- zabeležiti detalje o ronjenju, prethodnim ronjenjima, pruženoj prvoj pomoći i reakciji
unesrećenog na nju.
NAPOMENA: Ne vraćati unesrećenog pod vodu / ne vršiti reimerziju/

AZOTNA NARKOZA / pijanstvo velikih dubina/

Granična dubina za rekreativno ronjenje je 40m i nju uslovljava toksično delovanje azota, a ne
dekompresiona bolest, kako se to često misli. Azot, osim dekompresione bolesti, izaziva euforično stanje
ronioca, nazvano azotna narkoza, što je uslovljeno disanjem vazduha pod povišenim pritiskom kakav
vlada na dubinama od 30-40m i većim. Azot je inertan gas koji se ne troši u organizmu, ali pri povećanom
pritisku on postaje blago narkotičan i može uticati na slabije i neutrenirane ronioce. Već na pritisku koji
vlada na dubinama od 20m /3 bara/, počinje usporavanje mentalnih procesa, i pravljenje grešaka pri
vršenju osnovnih radnji. To se dešava zbog rastvorenog azota u ćelijama mozga gde se azot ponaša kao
anestetik i ometa prenos signala između neurona /nervnih ćelija/. Na dubinama gde vlada pritisak od 4,5
bara /35m/ sa narkotičnim delovanjem azota bivaju pogođeni svi ronioci.

Određeni faktori povećavaju rizik od dobijanja azotne narkoze. To su:

- napetost, prirodna neotpornost, neiskustvo
- upotreba alkohola ili određenih lekova /na pr. Sedativa/ pre ronjenja
- zamor
- težak rad
- povećanje ugljen-dioksida u organizmu
- brz zaron
- slaba vidljivost
- hladna voda

Azotna narkoza u početku utiče na vršenje osnovnih koordiniranih radnji i ronilac se oseća dremljivo. U
daljem toku osoba se ponaša često euforično, slično kao kod alkoholnog pijastva i na postavljena pitanja
nesuvislo odgovara. Poodmaklo stanje manifestovano je psihičkom tupošću, defektima u sećanju,
pomućenjem svesti i na kraju ronilac može pasti u san. Moguće su i pojave halucinacija. Ova pojava nije
opasna sama po sebi, ali pošto utiče na rasuđivanje i sposobnost ronioca da se adekvatno ponaša tokom
ronjenja, može izazvati neželjene posledice.

Azotna narkoza se često poredi sa alkoholnim pijanstvom, pa je među roniocima čak ustanovljen i
takozvani »martini zakon« pri kojem počevši od površine, na svakih 15m azotna narkoza se pojačava kao
da je popijena po jedna čašica pića.
Pojavljuje se odmah pri dostizanju kritične dubine,a nestaje kada se smanji okolni pritisak, a time i
parcijalni pritisak azota.

Otpornost prema azotnoj narkozi varira od ronioca do ronioca. Na određenim dubinama, neki ronioci su
podložniji uticaju azota, ali te varijacije nisu velike i ispod kritične granice svi ronioci će pokazati greške
u koordinaciji, rasuđivanju, pamćenu i sl.
Treningom i češćim ronjenjem, može se povećati otpornost organizma na azotnu narkozu, ali uticaj azota
neće oslabiti, već će se simptomi javljati kasnije, odnosno na većim dubinama. Prilikom ronjenja koje se
provodi više dana uzastopno, primećena je kod ronilaca određena vrsta aklimatizacije prema narkozi
Prva i najčešća jedina potrebna pomoć kod azotne narkoze se ogleda u vraćanju ronioca na manje
dubine /oko 25m/ gde nestaju svi simptomi.

Profilaktičke mere su smanjivanje maksimalne dubine ronjenja sa aparatima sa komprimovanim

vazduhom. Za veće dubine koriste se mešavine kiseonika i helijuma ili nekog drugog gasa.

Prva pomoć:
- zaštiti ronioca od povreda dok se ne izroni na manje dubine i simptomi nestanu

UTICAJ PROMENE TEMPERATURE

Fiziološke reakcije organizma

Organizam čoveka ima stalnu temperaturu od oko 37 stepeniC i promena od samo par stepeni može biti
opasna po život. Kako su ronioci često izloženi temperaturnim promenama, pa čak i pre početka samog
ronjenja, potrebno je upoznati se sa stanjima koja mogu nastati pod uticajem povišene ili snižene
temperature.

PREGREJAVANJE /hipertermija/

Rekreativno ronjenje je sport koji se mahom upražnjava preko leta, odnosno u toplijim danima.
Temperature tada mogu iznositi i preko 30 step.C, pa ronioci koji koji nose svoju opremu, vrlo lako mogu
biti ugroženi. Temperatura ronioca najčešće poraste prilikom dugog čekanja na ronjenje, za vreme teških
radova u toploj vodi, ili u rekompresionim komorama koje nisu zaštićene od uticaja sunca.
Toplotna iscrpljenost se manifestuje sa osećanjem vrućine, mučnine, iscrpljenosti, glavoboljom,
znojenjem, brzim i plitkim disanjem i slabim i brzim pulsom, koža je bleda, hladana i vlažna, temperatura
tela je normalna.
Prva pomoć kod toplotnog udara:

- toplotni udar je ozbiljno stanje, što pre kontaktiirati kvalifikovanu medicinsku pomoć
- položiti pogođenog na leđa, u hladovini, sa malo uzdignutim nogama
- skinuti mu svu suvišnu odeću
- kontrolisati disanje i puls i primeniti reanimaciju, ako je potrebno
- hladiti ga sa hladnim oblogama ili sunđerom, ili ga umotati u hladne, mokre peškire ili čaršave.

POTHLAĐIVANJE /hipotermija/

Hipotermija označava prestanak rada odbrambenog mehanizma tela na toplotu- slično kao kod toplotnog
udara. Redukcija gubitka toplote ronioca putem kondukcije može se postići samo izolacijom organizma.
Upotreba zaštitnog odela je pravo rešenje i u zavisnosti od temperature vode,dubine i trajanja ronjenja
može se izabrati mokro odelo ili suvo odelo /konstantnog ili varijabilnog volumena/ ili »grejano« odelo
/koje se zagreva termohemijski, električno ili toplom vodom/.
Voda prenosi toplotu 25 puta brže od vazduha, tako da temperature na kojima je prijatno na vazduhu, u
vodi brzo dovode do rashlađivanja organizma. Bez zaštitnog odela,normalan čovek, u vodi temperature 5
step.C može da izdrži pola sata, a pri temperaturi od oko 15 step.C može izdržati najviše dva sata.
Prva pomoć kod teške hipotermije:
- teška hipotermija je ozbiljno stanje, što pre kontaktirati kvalifikovanu medicinsku pomoć
- pažljivo postupati sa pogođenim
- pažljivo kontrolisati disanje i puls. Potrebno ih je duže kontrolisati /i do jednog minuta/, pošto
oboje mogu biti veoma slabi
- primeniti reanimaciju ako je potrebno
- sa merama reanimacije se ne sme prekinuti sve dok se ne postigne temperatura tela preko 36
step.C i onda samo po nalogu lekara
- pažljivo skinuti ili iseći ronilačko odelo
- ako je to nemoguće /u čamcu na primer/, ostaviti ga u ronilačkom odelu i zagrejati ga što je više
moguće
- zaštititi pacijenta od hladnoće, vetra, kiše... U nedostatku bolje zaštite, prislanjanje tela uz telo
predstavlja dobru zamenu
- dati tople napitke /alkohol, kafa i ostali napitci sa kofeinom su isključeni/, samo ako je
nekontrolisana drhtavica zaustavljena, pogođeni stabilan i potpuno svestan
- držati unesrećenog u ležećem položaju, jer prilikom utopljavanja i širenja krvnih sudova može
doći do šoka

HIDROKUCIJA /vodeni udar/

Dosta česta pojava u ronilačkim incidentima, vezana za temperaturne promene, je i hidrokucija-vodeni

udar. Do hidrokucije najčešće dolazi kada posle dužeg izlaganja suncu /sunčanje, čekanje na zaron i sl./,
ronilac naglo uđe u vodu. U trenutku dodira sa hladnom vodom organizam pretrpi temperaturni šok koji
mogože da dovede do pojava nesvestice sa svim mogućim pratećim komplikacijama.

Prva pomoć:
- prihvatiti i izvaditi ronioca iz vode
- primeniti mere za stanje šoka

ŠOK

Šok može biti uzrokovan smanjenjem cirkulacije zbog krvarenja /hemoragija/, povreda, infekcija,
opekotina, dehidracije, povraćanja, dijareje, straha, dekompresione bolesti...

Šok se u ronjenju javlja, osim pri nagloj promeni temperature, i pri svim ozbiljnijim incidentima.

Prva pomoć:
- kontrolisati disanje i puls i primeniti reanimaciju ako je potrebno
- položiti unesrećenog na leđa, na ravnu površinu, ili tako da mu je glava na nižem položaju, a noge
lako uzdignute, uz zabranu podizanja glave
- onesvešćeni ronilac koji nije u stanju da odgovara na pitanja, mora biti položen na levi bok
/koma-položaj/
- primeniti 100% kiseonik
- povređeni treba da bude u miru /ne pomerati ga bez potrebe/ i tišini, zaštićen od okolnih uticaja i
direktnog izvora toplote
- obezbediti medicinski nadzor /transportovati povređenog do bolnice što je pre moguće/
- ako je potrebno, povređenom samo ovlažiti usne /ne davati nikakvu hranu i piće/
 UTICAJ PROMENE PRITISKA

1.RONJENJE NA DAH
Pluća:Prilikom ronjenja na dah,povišeni pritisak smanjuje zapreminu pluća sabijajući vazduh u njima što
ne predstavlja smetnju sve dok se zapremina pluća ne smanji ispod rezidualnog kapaciteta (1500cm3)

2.RONJENJE SA
APARATOM
Pluća:Prilikom ronjenja sa
aparatom,ovaj omogućava
roniocu da diše vazduh pod
pritiskom okoline.Eliminacija
viška vazduha se vrši prostim
izdisanjem.

BAROTRAUMATSKA
GASNA EMBOLIJA
Embolija je stanje kada neko
strano telo začepi krvotok.Kod
ronioca je to vazduh.
Barotrauma je stanje kada dođe
do oštećenja ćelija usled
povišenog pritiska vazduha.
Barotraumatska gasna
embojija ima sličnosti sa
dekompresionom bolešću,zbog
pojave mehurića,samo se
simptomi javljaju u roku od 5-10min.nakon izrona i nezavisni su od dubine ronjenja.
Simptomi su:glavobolja,gubitak svesti,krvavi ispljuvak,bol u grudima,paraliza udova i td.
Prva pomoć:povređeni se transportuje u rekompresionu komoru položen na leđa sa nogama podignutim a
glavom spuštenom na dole.
PNEUMOTORAKS
U slučaju kada se pluča previše rašire ,maramice koje obavijaju pluća pucaju i vazduh ulazi u ovaj
prostor.Simptomi su teškoča u disanju,bol u grudima i plava boja kože,sluznica i noktiju.
Leči se hirurškom intervencijom.
MEDIJASTIALNI EMFIZEM
Nastaje kada se vazduh akumulira u centralnom delu pluća pa pritiska srce i glavne krvne
sudove.Simptomi su otežano disanje i kratak dah.Nestaje apsorpcijom akumuliranog vazduha u krvotok.

POTKOŽNI EMFIZEM
Ova pojava obično prati medijastijalni emfizem kada vazduh nađe put do mekih tkiva u bazi vrata gde se
zadržava ispod kože.Simptomi su otok vrata i promena u glasu.
NAGNJEČENJE MASKOM
Vazdušni prostor u masci je podložan promename u zavisnosti od pritiska okoline i može izazvati
nagnječenja.Preventiva je povremeno izdisanje vazduha kroz nos.

OSTALE VAZDUŠNE ŠUPLJINE

Svaki deo tela gde se vazduh zadržave je podložan barotraumi,a to su zubi,creva i td.
 RONILAČKA OPREMA

Da bi se bavio ronjenjem, roniocu je neophodno da poseduje i određenu ronilačku opremu. Njena uloga je
da mu omogući disanje, gledanje, brže i lakše kretanje. Jednom rečju-duži boravak pod vodom.
Ronilačaka oprema:
-Osnovnu opremu koju čine maska, peraja i disalica.
-Dodatna oprema za specifične vidove ronjena. To su ronilački aparat /svi delovi koji ga čine/, odelo i
instrumenti.

RONILAČKI APARAT
Pod ronilačkim aparatom se podrazumeva nekoliko delova ronolačke opreme koji su povezani u jednu
celinu a to su:
- ronilačke boce koje imaju jedan ili više ventila
- ronilački regulator
- kompenzator plovnosti /BCD ili BC/
- konzola sa ronilačkim instrumentima

-Posebna oprema koju čine razni alati i pomagala dizajnirani za posebne vidove ronjenja, kao što su
podvodni radovi, ispitivanja i sl. U ovu grupu takođe spadaju oružja /podvodne puške i eksplozivni
štapovi/, foto i video oprema.
Primaran razlog za kupovinu određenog dela ronilačke opreme mora biti sigurnost i udobnost.

RONILAČKE BOCE

Osnovni deo ronilačkog aparata predstavljaju ronilačke boce. U njima se nalazi sav vazduh koji ronilac
ima na raspolaganju pod vodom. Vazduh se pomoću kompresora proćišćava od vlage, prašine i drugih
primesa pri sabijanju u njih. U zavisnosti od svoje zapremine boce omogućavaju duži ili kraći boravak
pod vodom. Danas se na tržištu nalaze boce koje se međusobno razlikuju po materijalu od kojeg su
napravljene, kapacitetu, konfiguraciji i tipu ventila. Jedina stvar, koja je zajednička za skoro sve ronilačke
boce je, njihov radni pritisak, mada i tu postoje neke razlike. Danas se boce proizvode za pritisak od 200
bara, a tek po koji proizvođač nudi boce čiji je radni pritisak 300 bara. Jedini izuzetak predstavljaju neke
boce severnoameričke proizvodnje, koje se proizvode za pritisak od 3000 psi /203 bara/ i 3300 psi /223
bara/.
Materijal, koji je danas u isključivoj upotrebi za proizvodnju boca za ronjenje je čelik i aluminijum i
kevlar.
Čelične boce su u upotrebi od samog početka rekreativnog ronjenja. Načinjene su od hrom-molibden
čelika i odlikuju se velikom čvrstinom, otpornošću na udar i dobrom plovnom karakteristikom.Glavna
mana im je što su neotporne na koroziju.
Boce sa veoma korodiranom unutrašnošću mogu da vežu veću količinu komprimovanog kiseonika iz
vazduha, tako da postaju opasne za upotrebu. Ipak treba reći da uz pravilno održavanje, čelične boce
mogu trajati i preko 20 godina bez promene kvaliteta, kako zidova boce tako i vazduha u njima
Aluminijumske boce su se pojavile u rekreativnom ronjenju početkom sedamdesetih godina. Najveća
prednost, u odnosu na čelične boce je, otpornost na koroziju. Iako i aluminijum oksidiše, aluminijum-
oksid koji se stvara na površini postaje nepropustan za kiseonik. Loša strana ovih boca je što su one
osetljive na udar, a zidovi moraju da su deblji jer je aluminijum mekan. To povećava dimenzije boce, pa
su one teže i imaju veću plovnost zbog većeg deplasmana vode.
Evropski proizvođači opreme zapreminu prazne boce obeležavaju u litrima. Prednost ovakvog načina je
što ronilac u svakom trenutku može tačno da odredi, koja se količina vazduha nalazi u boci, prostim
množenjem njene zapremine i trenutnog pritiska koji vlada u njoj.
Najpopularnije su boce koje imaju zapreminu od 10,12 i 15 litara. Za razliku od njih, severnoamerički
proizvođači opreme daju oznaku napunjenih boca u kubnim fitima /cu ft/ i najčešće se sreću boce od 72 i
80 cu ft /kada su prazne 9,05 i 11,15 litara.
Svaka ronilačka boca na sebi mora da ima:

-U Evropi, na ronilačkim bocama mora biti označen: materijal od kojeg je napravljena, koji gas sadrži,
proizvođač, serijski broj, težina prazne boce, njena zapremina u litrima, radni i ispitni pritisak i datumi
proizvodnje i testiranja.

-Severnoamerikanci boce obeležavaju sa oznakom: metala od kojeg su napravljene, radnog pritiska,

serijskog broja, proizvođača i datuma ispitivanja.

Održavanje:
Nakon svakog ronjenja korisno je svežom vodom isprati ručice glavnog ventila i rezerve. Time se
sprečava zadržavanje sedimenta i soli na ovim mestima. Sledeća stvar na koju treba obratiti pažnju je
sprečavanje prodora vlage u unutrašnjost boce zbog pojave korozije. Vlaga najčešće prodire u bocu
prilikom punjenja, ako je neispravan filter kompresora, ili iz vazduha kada je ostavljen otvoren ventil
prazne boce. U sredini gde vlada povišeni vazdušni pritisak, oksidacija je ubrzana zahvaljujući kiseoniku
koji se nalazi u većoj koncentraciji i vlagi koja se ponaša kao katalizator.Aluminijumske boce su
otpornije. Zato je važno da kompresori koji pune ronilačke boce imaju ispravan sistem filtera za drenažu
vlage. Ukoliko se boce ne koriste duži vremenski period, treba ih ostaviti pod pritiskom na većim 10-15
bara.
Redovno ispitivanje i testiranje u specijalizovanim servisima, koji izdaju atest za sudove pod pritiskom je
zakonom regulisano, ali bez obzira na zakonsku obavezu, to bi trebalo činiti bar jednom u tri godine.
Osim redovnog periodičnog ispitivanja, boce treba podvrgnuti ispitivanju i svaki put kada boca:
- odaje zvuke kotrljanja nekog predmeta u sebi
- zadobije jači udarac
- bude punjena preko maksimalnog radnog pritiska
- bude izložena visokoj temperaturi /naročito važi za alu-boce, jer aluminijum na temperaturama
višim od 82step.C menja svoja svojstva i postaje nepodoban za visoke pritiske/
- bude van upotrebe dve godine

VENTILI ZA RONILAČKE BOCE

Ventili na ronilačkim bocama omogućavaju da se međusobno spoje dve ili tri boce. Time se povećava
ukupna zapremina ronilačkog aparata. Osim za međusobno spajanje boca, ventili omogućavaju vezu sa
ronilačkim regulatorom preko koga ronilac dobija vazduh. Zato se uvek govori o sistemu ventila. Na
tržištu se nalaze različiti tipovi, pa ronioci mogu da biraju:
-za jednu ili više boca
-sa ili bez ventila rezerve
-sa jednim ili dva izvoda za regulator

REGULATOR PLOVNOSTI

Regulatori plovnosti, imaju više imena: kompenzatori plovnosti, prsluci za balansiranje, BCD /buoyancy
control device/ ili samo BC. Oni imaju dvojaku ulogu u ronjenju. Prva je da obezbede roniocu plutanje i
odmor na površini pre i posle ronjenja, a druga, da tokom samog boravka ispod površine kompenzuje
promene u plovnosti, koje se javljaju kao rezulatat promene dubine.
Održavanje:Važno je znati da prilikom svakog korišćenja kompenzatora plovnosti, može doći do manjih
prodora vode u njegovu unutrašnjost. Voda koja ulazi sadrži so, sediment, mikroorganizme i ostale štetne
stvari. Ako se voda osuši u unutrašnjosti prsluka, kristali soli mogu postati toliko oštri da ga probiju. Čak i
bez soli, mikroorganizmi koji dospeju u unutrašnjost mogu biti opasni, ako se udahnu prilikom oralnog
naduvavanja. Iz tih razloga, kompenzator se mora detaljno isprati i osušiti nakon upotrebe.

RONILAČKI REGULATOR
Redukciju visokog pritiska iz boca, na pritisak okoline na kojoj se ronilac nalazi, preuzima ronilački
regulator. Da bi se iskoristio pod vodom, vazduh se mora prvo redukovati sa visokog pritiska, pod kojim
se nalazi u boci, na ambijentalni pritisak. Da bi se komprimovani vazduh iz boce normalno udahnulo
razlika u pritiscima između baričnog centra ronioca i pritiska vazduha pod kojim se udah vrši ne sme biti
veća od 0,14 bara.
Ronilački regulator za rekreativno ronjenje mora zadovoljiti dve osnovne konstruktivne osobine. Prva
karakteristika je da ima konstrukciju »otvorenog« tipa,što znači da se izdahnuti vazduh ne upotrebljava
ponovo, već se izdiše u okolinu /vodu/ a druga je doziranje vazduha »na zahtev«, što znači da se on
aktivira /dozira/ jednostavnim udahom.
-PODELA RONILAČKIH REGOLATORA:
1.Jednodelni regulatori: Redukovali su pritisak iz boca direktno na pritisak okoline.Pravili su veliki otpor
pri disanju, a karakteristike su im u velikoj meri zavisile od pritiska u bocama. 2.Dvostepeni jednodelni
regulator: Ovi regulatori su u svom prvom stepenu snižavali pritisak iz boce na, takozvani,
međupritisak /pritisak okoline koji je uvećan za određeni iznos, obično za 8-10 bara/, a drugi stepen je
redukovao vazduh sa međupritiska na okolni pritisak
3.Dvostepeni dvodelni:Svojom konstrukcijom, pri kojoj je drugi stepen postavljen direktno u usta,
omogućava udah sa minimalnim otporom, što predstavlja veliku prednost. Druga osobina je, koja
predstavlja napredak u odnosu na druge regulatore, što ovaj ima dugme za forsiranu dostavu vazduha. S
njim je pražnjenje regulatora od vode postalo vrlo jednostavno. Današnji regulatori se proizvode u više
tipova. Razlike među njima postoje i u prvom,i u drugom stepenu.

Prvi stepeni regulatora snižava pritisak iz boce na 6-9bara i pojavljuje se u dve osnovne verzije: klipni i
membranski /sa dijafragmom/. Kod prvog modela, pritisak okoline se preko klipa prenosi na ventil, dok
se to kod membranskog modela vrši savitljivom dijafragmom iza koje se nalazi poluga koja otvara ventil.
Druga razlika prvih stepena regulatora je u načinu rada ventilskog mehanizma za propuštanje vazduha iz
boce. Oba tipa /i klipni i membranski/ mogu biti balansirani ili nebalansirani. Razlika je u tome što kod
nebalansiranog prvog stepena pritisak iz boce ima određeni uticaj na njegov rad, dok kod balansiranog to
nije slučaj. Iz ovih razloga, balansirani prvi stepen regulatora može da dozira veću količinu vazduha
roniocu, što je važno ako se ronilac nalazi na većoj dubini.
Drugi stepen regulatora omogučava roniocu da diše vazduh pod pritiskom okoline na kojoj se nalazi.
Način vezivanja regulatora na bocu je standardizovan, a u ronjenju su uobičajeni takozvani
internacionalni i DIN-način.
Izlazi visokog i niskog pritiska iz prvog stepena služe za povezivanje dodatne opreme koja stvara
sigurnije i prijatnije ronjenje. Na izlaz visokog pritiska /to je pritisak koji vlada u boci/ se priključuje
podvodni manometar /obavezan deo za boce koje nemaju ventil rezerve/ ili ronilačka konzola sa
instrumentima. Na izlaze niskog pritiska /međupritisak/ se priključuje drugi stepen regulatora, crevo
kompenzatora plovnosti, a mogu se povezati dodatci kao što su rezervni drugi stepen, i, eventualno,
konektor za suvo ronilačko odelo. Obično na prvom stepenu regulatora ima jedan ili dva priključka za
visoki pritisak, 3 i više za niski pritisak. Ovi izvodi su najčešće označeni slovima i različiti su po prečniku
i poziciji, pa ih je nemoguće pomešati.
PRINCIP RADA PRVOG STEPENA:

Klipni i membranski prvi stepen imaju isti princip rada.

NEBALANSIRANI PRVI STEPEN:Kada ronilac ne diše,
vazduh iz boce u međukomori deluje na klip silom koja je
jednaka zbiru sile opruge i sile koju stvara pritisak okoline. U
ovom stanju izjednačenosti, klip se ne pomera i ventil ostaje
zatvoren. Kada ronilac udahne, pritisak vazduha u međukomori
pada
omogućavajući ventilu da se
otvori. Tada vazduh iz boce ulazi
u međukomoru i preko ventila
niskog pritiska /LP/ u drugi
stepen regulatora. Ovo je lakše
kada je boca puna, pošto je tada
pritisak na sedište ventila veći.
Kada je boca praznija, povećava
se potrebna sila za udah.

BALANSIRANI PRVI STEPEN:Kada ronilac ne diše, situacija je ista kao

i kod nebalansiranog regulatora. U komori međupritiska vazduh iz boce
deluje silom koja je jednaka zbiru sila opruge i okolnog pritiska, i ventil
ostaje zatvoren. Kada ronilac udahne, stvara se potpritisak u komori i
ventil se otvara. Kako ovde vazduh iz boce ne deluje direktno na sedište
ventila, to on nema uticaja na potrebnu silu potpritiska da bi se otvorio. Iz tog razloga i širina otvora klipa
može biti veća, pa će i snabdevanje vazduhom ronioca biti veće i bez uticaja pritiska koji vlada u boci.

PRINCIP RADA DRUGOG STEPENA

Prema konstrukciji drugi stepeni se dele na modele sa mlaznicom i na modele sa pilot-komorom.

1.REGULATOR SA MLAZNICOM:Pri stanju mirovanja, na

ventil deluje pritisak u suvoj komori i sila opruge. Pošto je zbir
tih sila jednak sili pritiska koja deluje na membranu /pritisak u
mokroj komori/, ventil ostaje zatvoren.
Kada ronilac udahne, stvara se potpritisak u suvoj komori,
membrana se savija i pritiskuje polugu koja otvara glavni ventil.
Kako se membrana ugiba usled delovanja pritiska okoline,
ventil će se otvoriti koliko je potrebno da se anulira razlika u
pritiscima između suve i mokre komore /razlika između
međupritiska i pritiska okoline/. Tada se postiže ravnoteža i ventil se zatvara, sve do sledećeg udaha.

2.REGULATOR SA PILOT KOMOROM:Kod ovog regulatora vazduh iz dovodnog creva prolazi kroz
otvor glavnog ventila u pilot-komoru gde međupritisak drži glavni ventil zatvoren. Prilikom udaha,
stvoreni potpritisak u suvoj komori omogućava dijafragmi da se savije i ona otvara ventil u pilot-komori.
Time se otvara glavni ventil koji omogućava roniocu udah.Glavni ventil ostaje otvoren sve dok se pritisak
u pilot-komori ne izjednači sa međupritiskom, kada se ponovo zatvara. Ovakvom konstrukcijom,
potrebna je manja sila da bi se ostvario potpritisak neophodan za otvaranje ventila drugog stepena
regulatora.
Održavanje:Najbolja nega koju ronilac može pružiti regulatoru je ispiranje čistom svežom vodom. Oko
90% svih kvarova ronilačkih regulatora se dešava kao posledica neispiranja nakon upotrebe.
Ako je to moguće, regulator treba isprati još dok je povezan sa bocom i u njemu se nalazi vazduh. Na taj
način se ne može dogoditi da voda prilikom ispiranja uđe u prvi stepen regulatora

RONILAČKA ODELA

Njihova uloga je da očuvaju telesnu temperaturu ronioca i pruže mu određeni stepen zaštite od
ogrebotina, uboda i sl. U osnovi se mogu podeliti na mokra i suva, prema tome da li se za termalnu zaštitu
koristi voda ili vazduh. Preciznije rečeno, kao zaštita od gubitka toplote koriste se voda i vazduh, a odelo
je samo izolator ovih.

1.MOKRA ODELA:
Najčešće korišćeni način za termalnu i fizičku zaštitu u rekreativnom ronjenju, jeste upotreba mokrih
neoprenskih odela. Zahvaljujući različitim stilovima i debljinama materijala od kojih su napravljena, ona
obezbeđuju zaštitu u vodi temperature od 10 do 32 step.C. Termalna zaštita se obezbeđuje samom
debljinom materijala i tankim slojem vode koja se nalazi između tela ronioca i odela. Neopren od kojeg je
odelo napravljeno je odličan izolator i svojom debljinom štiti od gubitka toplote putem radijacije, osim u
slučajevima kada pritisak vode, zbog veće dubine, svojim delovanjem smanji debljinu odela. Neopren se
za ronilačka odela proizvodi u debljinama od 2,5 do 7mm. Tanji se koristi za ronjenja u toplijim
morima /temperature iznad 24 step.C/, dok su odela od debljeg neoprena dizajnirana za ronjenja u
vodama čija je temperatura od 10-25step.C. Neoprenska mokra odela se proizvode u dva modela:
jednodelno i dvodelno odelo.

Održavanje:
Nakon završetka ronjenja, mokro ronilačko odelo treba isprati. Najčešće se to radi još na obali kada se
ronilac oslobodi ostale opreme, ali nakon povratka kući neophodno je to mnogo pažljivije uraditi.

2.SUVA ODELA:
Za razliku od mokrih, suva odela ne dozvoljavaju prodor vode u unutrašnjost. Ova odela svojom
konstrukcijom omogućavaju ronjenje u veoma hladnoj vodi temperature i do 0 step.C.
Sa tačke ronjenja i zaštite ronioca u vodi, suva odela predstavljaju bolji izbor.Suva odela pružaju zaštitu
roniocu na taj način, što zadržavaju izolacioni sloj vazduha između kože ronioca i hladne vode. Ovaj
vazduh je podložan promenama zapremine sa promenom dubine kao i svaki drugi vazdušni prostor.

Održavanje:
Pravilno održavanje suvog odela ima najveći uticaj na njegov vek trajanja. U zavisnosti od materijala od
kojeg je napravljeno, sprovodi se i odgovarajuća procedura. Ona je detaljno objašnjena u uputstvu za
korišćenje i dobija se pri nabavci odela.
3.DODATNA ZAŠTITA:
Kao dodatnu zaštitu od povreda i hladne vode, ronioci upotrebljavaju rukavice, čizme i kapuljače, ako to
već nije u sklopu samog odela.Preko glave, koja nije zaštićena ronilačkom kapuljačom, gubi se preko
75% toplote ronioca. Iz tog razloga, kapuljača predstavlja obavezan deo opreme kada se roni u vodama
temperature niže od 21C. U tim slučajevima, one pružaju najbolju zaštitu ako su u sastavu samog
ronilačkog odela, jer ne postoji mogućnost da voda prodre u predeo vrata.

RONILAČKI POJAS SA TEGOVIMA

Ronioci, noseći svoju opremu povećavaju svoju prirodnu plovnost jer istiskuju veću količinu vode. Kako
bi kompenzovali prirodnu i produktivnu plovnost, rekreativni ronioci nose pojas sa tegovima koji
napravljeni od olova.
Održavanje:Ronilački pojas sa tegovima je deo opreme koji zahteva najmanje održavanje. Sva potrebna
nega je, da se nakon upotrebe pojas ispere od soli i sedimenta a zatim osuši.

RONILAČKI INSTRUMENTI

Ronilački instrumenti obezbeđuju roniocu sve neophodne informacije koje on mora da ima kako bi
ronjenje bilo prijatno i sigurno. Najvažniji podatci koje ronilac tokom svakog ronjenja mora da zna su:
- maksimalna dubina koja je postignuta tokom ronjenja
- trenutna dubina na kojoj se ronilac nalazi
- vreme provedeno pod vodom

Poznavanje podataka o dubini i vremenu je neophodno, kako bi ronilac bio siguran da ostaje u granicama
»krive sigurnosti« /vandekompresioni režim/, što je uobičajeno za rekreativno ronjenje. Svaki ronilac pod
vodom nosi svoje instrumente.
Postoji određena grupa podataka koja se smatraju korisnim i čije poznavanje doprinosi sigurnijem i
lepšem ronjenju. Ti podatci su:
- pravac kretanja
- okvirno preostalo vreme ronjenja /bazirano na trenutnoj dubini, trenutnoj potrošnji vazduha i
pritisku u boci/
- broj ronjenja napravljenih u poslednjih 12h
- trenutno vreme pod vodom /ili vreme provedeno u poslednjem ronjenju/
- trenutni površinski interval /ili poslednji površinski interval/
- bezbednost prelaska nadmorske visine od 300m
- dubina i vreme trajanja eventualnih dekompresionih zastanaka

Osim pravca kretanja /raspravljeno u poglavlju TEHNIKA RONJENJA-orijentacija pod vodom/, gde je
neophodan poseban instrument-kompas, ostale podatke ronilac može dobiti automatski od određenih
uređaja, ili ih jednostavno određuje na osnovu osnovnih pokazatelja /orijentira/.

Još jedna informacija je bitna za sigurno i ugodno ronjenje. To je podatak o preostaloj količini vazduha u
boci. On se može svrstati u grupu neophodnih informacija ukoliko ronilac koristi ronilačke boce koje
nemaju ventil rezerve.U tim slučajevima obavezan dodatak opremi je manometar koji je vezan na izvod
visokog pritiska prvog stepena regulatora.

Ronilački instrumenti se pod vodom mogu nositi na dva načina. Prvi način, koji je praktikovan od
početka rekreativnog ronjenja, podrazumeva nošenje instrumenata na podlaktici ruke. Drugi način
predstavlja tzv. Ronilačku konzolu, plastično kućište u koje su montirani instrumenti. Zahvaljujući
napretku tehnologije na konzolama se u novije vreme mogu naći i digitalni instrumenti, pored standardnih
analognih.

Analogni instrumenti su oni koji vrednost pokazuju mehaničkim putem.. Digitalni instrumenti su novijeg
datuma i vrednosti pokazuju na jednostavnom numeričkom displeju. Oni koriste elektronske elemente i
algoritme koji se menjaju u zavisnosti od promene napona,a koji pak zavisi od ulaznih parametara od
značaja za ronjenje ( pritisak okoline i vreme) tako da su precizniji od analognih instrumenata. Osim
preciznosti, digitalni instrumenti imaju još jednu korisnu osobinu, a to je da na osnovu jednog,ili više
ulaznih podatka,mogu da pomoču ugrađenih algoritama da preračunaju ostale podatke od značaja za
ronjenje.
Negativne osobine digitalnih instrumenata su veća cena u odnosu na analogne i mogućnost da zakažu u
slučaju istrošenosti baterija /mada one mogu da traju i do 5 godina/.
Ronilački kompjuteri su kvalitetniji uređaji, koji pružaju više informacija.
TIPOVI RONILAČKIH INSTRUMENATA

DUBINOMER

Jedan od najvažnijih instrumenata, bez kojeg se ne može baviti rekreativnim ronjenjem je dubinomer. To
je u stvari, manometar koji meri pritisak vode i pokazuje ga na skali, koja je podeljena u metrima /ili
drugim jedinicama/. Dubinomeri prema konstrukciji mogu biti:
-Kapilarni
-Otvorena Burdonova cev
-Dubinomeri punjeni sa membranom –
-Digitalni dubinomer
Bez obzira na tip dubinomera, on bi morao da ima mogućnost da pokazuje, osim trenutne, i maksimalnu
dubinu koju je ronilac postigao i da poseduje mogućnost podešavanja igle na nultu poziciju.

PODVODNI SATOVI

Svi instrumenti koji služe za podvodno merenje vremena se dele u dve grupe: satovi i
tajmeri/štoperice/.Dele se na:
-Klasični /analogni/ ronilački sat-imaju bazel
-Digitalni satovi- nemaju bazel, već poseduju štopericu koja se koristi za merenje vremena Ronilački
sat je jedini instrument koji se ne postavlja na konzolu, već se isključivo nosi na ruci.

RONILAČKI KOMPAS

Ovo je jedini ronilački instrument koji se proizvodi isključivo u analognoj verziji i služi za orjentisanje
pod vodom.
Ronilački kompas ima iglu koja uvek pokazuje pravac /magnetni pol/, centralnu liniju koja predstavlja
pravac kretanja i bazel na kojem su oznake za markiranje položaja igle.

RONILAČKI KOMPJUTERI

Kao najnoviji proizvod među ronilačkim instrumentima, predstavljaju naslednike mehaničkih

dekompresiometara, i zamenu za dekompresione tablice. Od dekompresiometara se razlikuju po većoj
preciznosti i pouzdanosti.

U periodu kada su stvarane prve dekompresione tablice, računari nisu bili toliko rasprostranjeni kao
danas, pa je bilo nepraktično napraviti tablice za svaku kombinaciju dubina-vreme. Kako su dubine u
tablicama računate u intervalima po 10 fita /približno 3m/, i vremenskim podeocima najčešće po 10min.,
ronioci su morali da za računanje dekompresionih zastanaka uzimaju ukupno vreme na maksimalno
postignutoj dubini, jer nije bilo načina da se pod vodom vrše potrebna unakrsna preračunavanja.
Ronilački kompjuter precizno izračunava zasićenost organizma gasovima, na osnovu stvarno provedenog
vremena na svakoj postignutoj dubini tokom ronjenja. Time je eliminisana potreba da se za
preračunavanje u obzir uzima maksimalna postignuta dubina. Čak šta više, kompjuter računa saturaciju i
desaturaciju organizma pri svakoj promeni dubine na osnovu vremena koje je ronilac proveo na njima.
Na osnovu ovoga može se zaključiti da kompjuter dopušta ronjenje prema graničnim /maksimalnim/
vrednostima, što je u suprotnosti sa preporukom da se u tablicama nikad ne koriste maksimalne vrednosti.
Ronilački kompjuteri su tako pravljeni da računaju više teoretski tkiva, sa različitim poluvremenima
zasićenja, pa u stvari dozvoljavaju samo još konzervativniji profil ronjenja.
Ipak, u isto vreme, precizno računajući stvarnu dubinu i vreme pod vodom i desaturaciju organizma kada
se tokom ronjenja smanjuje dubina, oni omogućavaju duže ronjenje u vandekompresionom režimu /krivi
sigurnosti/. Zato su kompjuteri mnogo korisniji od tablica za multi-level ronjenja. Za razliku od
kalkulatora, kompjuteri obrađuju sve podatke koje dobiju, pa su u stanju da osim standardnih informacija
pruže i dodatne podatke, kao na primer:
- kada krenuti u izron da bi se ostalo u vandekompresionom režimu
- količinu preostalog vazduha u boci, predstavljenu u minutima
- vreme trajanja i dubine za eventualne dekompresijone zastanke
- upozoravaju na prekoračenje brzine izrona (10m/min.)
- dnevnik sa poslednjih desetak ronjenja i na osnovu njih preračunata »granica sigurnosti« za
ponovljena ronjenja i sl.

Posebnu vrednost predstavlja automatsko podešavanje za ronjenja na nadmorskim visinama različitim od

nivoa mora.

NAPOMENA: Sa jednim kompjuterom ne mogu roniti dva ronioca, pošto oni pamte nekoliko prethodnih
ronjenja na osnovu čega računaju eventualnu dekompresiju i ponovljena ronjenja.

PODVODNI MANOMETAR

Kako je već ranije navedeno, neophodnost posedovanja ovog instrumenta zavisi i od tipa boce koja se
koristi.
Uobičajeni manometar je analognog tipa /otvorena Burdonova cev/ povezan crevom sa prvim stepenom
ronilačkog regulatora preko izvoda za visoki pritisak /HP/. Evropski tipovi pokazuju pritisak do 300 bara
sa osenčenih prvih 50 bara kao znak da je to minimalna količina vazduha sa kojom se mora krenuti u
izron. Kod severnoameričkih proizvođača manometri su baždareni do 3500-4000 psi sa prvih 500 psi u
crvenom polju.

Najnoviji tipovi manometra su digitalnog tipa i najčešće su integrisani u elektronske konzole ili
kompjutere. Oni su vrlo precizni, a neki modeli omogućavaju i grafički prikaz količine vazduha u boci.

Održavanje:
Za uljni dubonomer, sat, kompas, kompjuter i manometar je dovoljno samo ispiranje pošto oni nisu u
direktnom dodiru sa vodom. Za sve instrumente je bitno da se sa njima postupa pažljivo.

POSEBNA OPREMA I PRIBOR

Pod posebnom opremom se podrazumevaju razni alati, pomagala, oružja /podvodne puške i eksplozivni
štapovi/, foto i video aparati. Ovde ćemo se ograničiti na osnovni alat /nož/ i neka pomagala i
pribor.Ostala oprema je dizajnirana za aktivnosti koje su van domena rekreativnog ronjenja.

-Ronilački nož
-Podvodne lampe
-Dekompresione tablice
-Zastavice i bove
-Pomoćni izvori vazduha:
a.Dodatni drugi stepen regulatora
b.Inflator regulatora plovnosti
c.Dvostruki izvodi na boci
d.Pony-boca(2-5lit.zapremine)
e.Boca za izron(spare air zapremine: 0,22; 0,37 i 0,4 litara)
 TEHNIKA RONJENJA

Za bezbedno ronjenje, koje će u isto vreme pružiti i maksimalno zadovoljstvo, neophodno je poznavanje
osnovne tehnike ronjenja.

KRETANJE POD VODOM

Tokom ronjenja ronilac se kreće radom nogu na kojima nosi peraja koja povećavaju efikasnost pokreta.
Ruke imaju pasivnu ulogu i tokom kretanja miruju pored tela ili su ispružene u pravcu u kojem se ronilac
kreće.Kada se roni u vodi gde je vidljivost smanjena, obavezno je ruke držati ispružene ispred glave, kako
bi se sprečile eventualne povrede.
Ronioci se najčešće kreću pokretima nogu slično kao pri plivanju kraul stilom
Drugi način, pomoću kojeg ronilac može da se kreće je ronjenje »delfin« stilom.
Užurbanost tokom ronjenja najčešće dovodi do zadihavanja bez ikakvih korisnih efekata. Kada se jako
zadiše, ronilac mora prestati sa ovim aktivnostima sve dok ne uspostavi normalan ritam disanja.

PRIPREMA ZA RONJENJE

To je veoma važna faza ronilačke aktivnosti.Od pripreme najviše zavisi da li će ronjenje biti
bezbedno,kao i da li će pričiniti zadovoljstvo roniocu tokom boravka pod vodom. Pod pripremom za
ronjenje se podrazumeva priprema ronilaca i priprema opreme.

-PRIPREMA RONILACA

Planiranje i dogovor ronilaca pre zarona su osnovni preduslovi za izvođenje sigurnog i lepog ronjenja.
Planiranja ronjenja se mora izvršiti pre početka ronjenja Prilikom planiranja i dogovora ronilaca treba
razmotriti sledeće pitanja:
-Uvek unapred treba odrediti cilj ronjenja. Na taj način svi ronioci koji učestvuju u njemu znaju šta je
krajnji zadatak i mogu da se ravnaju po njemu.
-Vremenske prilike: Za rekreativno ronjenje je od bitnog značaja vremenska prognoza, pa je prema njoj
potrebno i planirati aktivnosti.
-Prema psiho-fizičkom stanju ronilaca treba planirati sastav grupe. Ako se u ronilačkoj ekipi nalaze
ronioci koji nisu sličnih psiho-fizičkih sposobnosti, pod vodom može doloći do razilaženja grupe, ili se
pak dešava da utrenirani ronioci moraju da čekaju slabije utrenirane.
-Prilikom planiranja ronjenja, u obzir se mora uzeti i autonomija ronilačkih aparata /tj.vreme koje ronilac
može provesti pod vodom dišući vazduh iz ronilačkog aparata/ svakog člana ponaosob.Do odgovora po
ovom pitanju moguće je doći na dva načina:
1. Prvi je da se prema poznatoj količini vazduha u aparatu, isplanira celokupno ronjenje.
2.Drugi je da se prema planu ronjenja /dubini/ izračuna potrebna količina vazduha.

Osnovna računica je relativno prosta: raspoloživa količina vazduha u boci se podeli sa potrošnjom
vazduha /minutni ventilacioni volumen/ i dobije se vreme koje je moguće provesti pod vodom. Međutim,
planiranje autonomije ronilačkog aparata nije tako jednostavno.

Prvo treba izračunati potrošnju vazduha pod vodom, a na nju utiče više faktora:
- zapremina pluća
- stepen napora koji se ispoljava pod vodom,
- dubina ronjenja,
- temperatura vode,
- fizička kondicija,
- ronilačko iskustvo i sl.
Odrastao čovek na površini troši oko dvadeset pet litara vazduha u minuti.Kako se pod vodom vazduh
dobija pod pritiskom okoline, odnosno dubine na kojoj se ronilac nalazi, tako se i ova potrošnja vazduha
umnožava za taj /apsolutni/ pritisak. To znači da će se na dubini od deset metara, gde vlada pritisak od
dva bara, trošiti pedeset litara vazduha, na dubini od dvadeset metara /tri bara/ sedamdeset pet litara
vazduha, na dubini od trideset šest metara / 4,6bara/ sto petnaest litara vazduha u minutu i td.
Treba napomenuti da je potrošnja od 25lit/min.predstavlja režim za rekreativno ronjenje, a da se za druge
aktivnosti /rad i sl./ moraju uzeti drugi režimi /od 30lit/min. Pa na više/.
Dakle, potrošnja vazduha pod vodom se može izračunati po sledećoj formuli:

Potrošnja vazduha x apsolutni pritisak = potrošnja u minuti

Znači za ronjenje na dubini od 20m, pri pretpostavljenoj potrošnji od 25lit/min, potrošnja vazduha je
75lit/min.Računano: 25lit/min x 3bara = 75lit/min.

Osim potrošnje vazduha, za izračunavanje autonomije ronilačkog aparata potrebno je izračunati

raspoloživu količinu vazduha u boci. Svaka boca ima svoju maksimalnu zaprminu /u litrima/ i
maksimalni radni pritisak na koji može biti napunjenja. Ove dve veličine su uvek obeležene na grliću
boce. Bruto raspoloživa količina vazduha za ronjenje dobija se kada se ove dve količine pomnože.
Ukoliko je boca pre ronjenja korišćena, ili nije napunjena na maksimalni radni pritisak, potrebno je
manometrom izmeriti pritisak koji trenutno vlada u njoj. U tom slučaju treba izmereni manometarski
pritisak pomnožiti sa zapreminom boce da bi se dobila tačna bruto količina vazduha za ronjenje.

Formula za izračunavanje količine vazduha u boci /ako je boca napunjenja na maksimalni radni pritisak/:

Zapremina boce x radni pritisak = bruto količina vazduha

Ili /ako je boca korišćena/:

Zapremina boce x manometarski pritisak = bruto količina vazduha

To znači da sa bocom od 15lit koja je napunjena na 200 bara imamo 3000lit. vazduha na
raspolaganju.Računano:15l x 200 bara = 3000lit.

Kada su poznate ove dve važne veličine, minutna potrošnja vazduha i količina vazduha u boci, može se
izračunati autonomija ronilačkog aparata.
PRIMER:
Kada bi se za ronjenje na 25m koristila boca napunjena sa 3000lit.vazduha, moglo bi se ostati na toj
dubini 40min. Računano:3000 l : 75l/min. = 40 min.
Međutim kada bi se ovako isplaniralo ronjenje, to bi značilo da bi se u izron krenulo na kraju 40-og
minuta, a tada u boci više ne bi bilo vazduha,iz tih razloga prilikom planiranja autonomije ronilačkog
aparata od bruto količine uvek se oduzima jedan deo da bi se dobila neto količina vazduha za ronjenje.
Taj deo koji se oduzima zove se rezerva i one se oduzima zbog sigurnosti izrona.

Rezervu vazduha potrebno je izračunati ako na aparatu postoji tzv. Ventil rezerve /vidi deo RONILAČKA
OPREMA/ ronilačke boce – ventil rezerve/. Mora se znati na kom pritisku on radi, pa se taj pritisak
množi sa zapreminom same boce, i dobijena količina oduzima od raspoložive bruto zapremine boce ili se
njegov radni pritisak oduzima od radnog pritiska boce. Na taj način se dobija neto raspoloživa količina
vazduha za ronjenje. Ako se koristi aparat sa manometrom na prvom stepenu regulatora, na njemu je
crvenom bojom obeleženo područje koje se koristi kao rezerva. Ventili rezerve obično rade na pritisku od
50 bara. Severnoamerički manometri obično imaju obeleženu rezervu na 500 psi = 33 bara.
Dakle, raspoloživa količina vazduha se može izračunati prema sledećoj formuli:

Bruto količina vazduha – rezerva = neto količina vazduha

Računanje raspoložive količine vazduha u boci se najbolje vidi iz primera:

Primer 1: Ako se uzme da boca ima zapreminu od12 lit. na radnom pritisaku od 200 bara onda ova boca
ima bruto zapreminu od 2400 litara. Kako ventili rezerve obično rade na pritisku od 50 bara onda je
zapremina rezerve za ovu bocu 600 litara.Proračunom dobijamo raspoloživu količinu vazduha za ronjenje
koja iznosi 1800 litara.
Sada je lako izračunati autonomiju ronilačkog aparata:

Neto količina vazduha : potrošnja vazduha = autonomija

Evo nekoliko primere izračunavanja autonomije ronilačkog aparata:

Primer 1.:Boca zapremine 12lit, pritisak 200 bara

Dubina ronjenja: 17m
Potrošnja vazduha na toj dubini 68lit/min.Računano:2,7 bara x 25lit/min
Maks.vreme ronjenja iznosi 26min.Računano:1800lit. : 68lit/min.+ rezerva
Primer 2.: Boca zapremine 12lit, pritisak 200 bara
Dubina: 26m
Pot. Vazduha: 90lit/min. Računano:3,6 bara x 25lit/min.
Maks. Vr. Ronjenja: 20min. Računano:1800lit : 90lit/min.+ rezerva
Primer 3.:Dvoboc 2x10lit., napunjen na pritisak od 180 bara
Dubina: 13m
Potrošnja vazduha: 58l/min /2,3 bara x 25l/min./
Maks. Vr. Ronjenja: 54min. /3270l : 58l/min./+ rezerva
Primer 3.:Dvoboc 2x10lit., napunjen na pritisak od 180 bara
Dubina: 22m
Potrošnja vazduha: 80l/min /3,2 bara x 25l/min/
Maks. Vr. Ronjenja: 38min /3100l : 80l/min/+ rezerva
Dubina: 31m
Potrišnja vazduha: 102l/min. /4,1 bara x 25l/min./
Maks. vr. ronjenja:30min. /3100 l : 102l/min./+ rezerva

NAPOMENA : Ako se planira ronjenje koje zahteva dekompresione zastanke, ne sme se zaboraviti
da se proračuna potrebna količina vazduha za disanje na tim zastancima.

Svakom roniocu treba obezbediti onu količinu vazduha, koja zavisi od njegovog iskustva, fizičkog stanja
i cilja ronjenja. Iskusniji i fizički spremniji ronioci troše manje vazduha od početnika, tako da i to treba
imati u vidu prilikom planiranja

Prilikom planiranja ronjenja korisno je saznati mesto i način transporta do najbliže baro-komore i
medicinske ustanove za slučaj potrebe. Hiperbarične komore su najefikasnije sredstvo za pomoć pri
ozbiljnijim ronilačkim udesima. Pribor za prvu pomoć, koji mora biti u sastavu opreme kada se kreće na
ronjenje, mora sadržati kompletnu aparaturu za primenu čistog kiseonika.

Uvek unapred treba odrediti kurs koji podrazumeva osnovni pravac i zamišljenu putanju kojom će se
grupa kretati, i to treba dogovoriti na na sastanku pre ronjenja. Takođe, predvideti mesto ulaska i izlaska
iz vode, načine orijentacije kao i orijentacione tačke za sva eventualna skretanja sa kursa.
Pod tehničkim detaljima na koje se takođe mora obratiti pažnja, podrazumeva se dogovor o maksimalnoj
dubini ronjenja, o vremenu koje treba provesti pod vodom, položaju svakog ronioca u grupi i postupku u
slučaju razdvajanja i sl
Komunikacija pod vodom je, takođe, veoma važna, pa pre zarona obavezno treba ponoviti osnovne znake
za sve vrste signalizacije, kao i dogovoriti posebne znake, ako se radi o nekom specifičnom vidu
ronjenja /vađenje predmeta, pretraživanje, fotografisanje i sl./.
Hranu ne treba konzumirati najmanje dva sata pre ronjenja. Na dan ronjenja treba konzumirati hranu
bogatu proteinima i ugljenim hidratima: mleko, jaja, riba, meso, pernate živine, voće, povrće, hleb i druge
žitarice, a izbegavati masnu hranu: pice, slanine i kobasice. Vodu i sokove je korisno piti u većim
količinama jer se time sprečava dehidracija organizma. Gazirana pića se izbegavaju pre ronjenja, zbog
problema sa gasovima koji se mogu stvoriti u organizmu. Alkoholna pića se ne smeju uzimati najmanje
12 časova pre i posle ronjenja zbog uticaja na pojavu dekompresione bolesti.

Tokom pripreme za ronjenje:

- dobro isplanirati ronjenje

- dvaput proveriti proračun autonomije boce
- u glavi vizualizovati kurs ronjenja
- dogovoriti sve detalje
- ponoviti signalizaciju
- izbegavati teži fizički rad
- ne ulaziti naglo u vodu posle sunčanja
- konzumirati samo laku hranu i negazirane sokove
- ne konzumirati alkohol

PRIPREMA OPREME

Pod pripremom opreme se podrazumev: provera opreme, opremanje i obeležavanje i obezbeđivanje

mesta ronjenja.
Pripremi i proveri opreme treba pristupiti sa najvećom pažnjom pošto je to deo pripreme za ronjenje od
kojeg najviše zavisi sigurnost i bezbednost ronilaca.
Prvo je potrebno proveriti da li je poneta kompletna oprema, a jednostavan način za to je da se napravi
spisak /tzv. Check-lista/ stvari koje svaki ronilac mora da ima za boravak pod vodom.
Boce treba držati na mestu zaštićenom od sunca kako se ne bi pregrejale pošto će u tom slučaju prilikom
provere pokazati pritisak koji je veći od onog s kojim se može računati za ronjenje. Ukoliko na mestu
ronjenja nema zaštićenog mesta, boce treba konstantno kvasiti hladnom vodom.Zatim treba odrediti pravu
težinu pojasa sa tegovima.

Posle provere i pripreme opreme sledi opremanje ronioca. Prva faza je oblačenje ronilačkog odela, i to
na način koji zavisi od vrste odela.Zatim se pričvršćuje se ronilački nož i navlače se peraja, a na ruke se
stavljaju instrumenti.

Pre ulaska u vodu postavlja se ronilački aparat i povezuje se sa kompenzatorom plovnosti i eventualno sa
suvim odelom.

Na kraju, pre samog zarona, stavlja se maska na lice, i eventualno, navlače ronilačke rukavice čiji rubovi
treba da idu preko rukava odela.
Ukoliko nije usidren čamac. mesto obavljanja podvodnih aktivnosti se obezbeđuje postavljanjem
signalne bove crvene ili narandžaste boje sa belom dijagonalnom linijom. To je međunarodna oznaka da
se sportski ronioci nalaze u vodi. Konopac bove ili sidra obično služi roniocima kao orijentir za lakši
zaron i izron.

Prilikom pripreme za ronjenje:

- detaljno proveriti kompletnu opremu

- nositi rezervni O-ring
- ne nositi previše tegova
- obezbediti nesmetano oslobađanje pojasa sa tegovima
- koristiti adekvatno zaštitno odelo
- po velikim talasima ulaziti pažljivo u vodu
- u slučaju pada, ulazak nastaviti »četvoronoške«
- za plivanje na površini koristiti disalicu
- uvek označiti mesto ronjenja

NAPOMENA: Ček-lista je primerena za standardno rekreativno ronjenje, a u slučaju da se planiraju

druge vrste ronjenja /pretraživanje, izvlačenje predmeta, lov, podvodna fotografija i sl./ mora se
koncipirati nova ček-lista.
NAPOMENA: Kada se planira ronjenje u hladnoj vodi, korisno je pripremiti regulator otporan na
eventualna zamrzavanja.

ZARONJAVANJE

Zaroniti se može na više načina u zavisnosti da li se polazi sa obale ili sa nekog plovnog objekta.

Ukoliko se na ronjenje kreće sa obale, zaron se vrši čučnjem ili odgurivanjem od dna kao pri plivanju.
Ronilac ulazi u vodu natraške zbog peraja, i kada dođe do dubine grudi, okrene se u željenom pravcu.
Zatim se lagano opusti i potone, i bez nepotrebnog prskanja perajima prelazi u kretanje.

Ako se ronjenje počne sa plovnog objekta najčešće se koriste zaroni na noge, »u plavo« ili skok.

Ulazak u vodu putem skoka treba izbegavati i koristiti ga samo kada je neophodno. Ovaj način se koristi
kada je obala veoma strma ili je plovni objekat visok pa je nemoguće neposredno prići vodenoj površini.
Izvodi se tako što ronilac oblači kompletnu opremu i prilazi što je moguće bliže ivici obale. Jednom
rukom pridržava masku i usnik regulatora u ustima, a drugom rukom zateže remen boce pri dnu kako se
ne bi pomerala. Telo se ukruti, glava i pogled se upere ravno ispred. Zatim se jednom nogom daleko
iskorači, a druga se zatim privuče. Treba napomenuti da se pri ovom ulasku ne skače već je dovoljno
napraviti korak »u prazno«.

Prilikom zarona:

- ne zaranjati na glavu zbog mogućih problema sa izjednačavanjem pritiska

- pri skoku sa obale ili čamca prvo proveriti da li je oprema utegnuta tl.»sve čisto«
- zabeležiti vreme na satu
- odmah početi sa izjednačavanjem pritiska, ne čekati na pojavu bola
 - ako je izjednačavanje otežano, vratiti se par metara, pa ponovo probati, ako to ne pomogne
odustati od ronjenja
- vršiti kompenzaciju pritiska u masci

BORAVAK ISPOD POVRŠINE

Jedno od najvažnijih pravila ronjenja je da se nikad ne roni sam, nego uvek u grupi ili, minimalno, u paru.
Ovo pravilo treba poštovati zbog nepredviđenih situacija koje mogu da iskrsnu, i pri kojima je često
neophodna pomoć.

Ako se grupa ili ronilac iz para odvoji, mora se postupiti po utvrđenom dogovoru pre ronjenja.
Kada se primeti nedostatak ronioca iz para ili grupe, treba se zaustaviti, i okrećući se oko sebe u mestu
pažljivo tražiti pogledom ronioca ili mehuriće iz njegovog aparata. Ako vizuelna pretraga ne urodi
plodom, treba se lagano vraćati ka mestu gde je poslednji put viđen, ali ne duže od 10-15sec. Ako ni to ne
pomogne, potrebno je vratiti se na mesto gde je primećen nestanak i podići se za 3-5m. Sa manje dubine
se lakše uočavaju mehurići pošto se oni povećavaju pri izronu. Stalno se treba okretati na sve strane.
Često pomaže i kuckanje o bocu tvrdim predmetom /nožem, kamenom i sl./. Ukoliko ni tada ne bude
rezultata, treba nastaviti sa izronom i na površini sačekati. Ronilac koji se odvoji od para ili grupe treba
da sprovede istu proceduru. Ako uradi tako na površini bi trebalo da se nađu u približno isto vreme.
U slučaju da odvojeni ronilac od grupe nije izronio treba pogledom na površini potražiti mehuriće i ako se
ugledaju otplivati do njih i tu zaroniti.

Tokom ronjenja:
- nikad ne roniti sam
- u slučaju razdvajanja od grupe, slediti dogovorenu proceduru
- periodično proveravati položaj i stanje ostalih ronilaca
- ne ulaziti u pećine, olupine i sl. Ukoliko to nije unapred dogovoreno i isplanirano

ORIJENTISANJE ISPOD POVRŠINE

Jedna od prvih stvari s kojom se ronilac susreće ispod površine je gubitak orjentacije. Pod vodom je
orijentacija otežana kako zbog smanjene vidljivosti tako i zbog nedostatka referentnih tačaka pomoću
kojih se inače orijentišemo na suvom. Orijentacija pod vodom je bitna iz više razloga. Ukoliko se dobro
orijentiše, ronilac može izaći iz vode na željenom mestu što će ga spasiti od dugog i zamarajućeg plivanja
sa opremom. Isto tako, uz dobru orijentaciju, grupa će ostati stalno na okupu bez obzira na sitna
razdvajanja. Jedan od ronilaca u grupi /ili paru/ treba uvek da bude zadužen za orijentaciju.

Orijentacija ispod vode je moguća upotrebom kompasa ili pomoću prirodnih referenci.
Odmah pri zaronu moguće je izgubiti orijentaciju pošto se prilikom zarona »u plavo« ronioci često okrenu
oko sebe i lako izgube orijentaciju, i ako su se na površini pravilno orijentisali ka cilju. Da bi se ovo
izbeglo, prilikom zarona treba zaronjavati tako, da su ronioci okrenuti licem jedan prema drugome, pri
čemu onaj koji je zadužen za orijentaciju zaranja nogama na dole i koristi drugog kao referencu.
Jedan od načina za osnovnu orijentaciju /osnovni pravac- od polaska do cilja ronjenja/ ispod površine je
praćenje probijanja sunčevih zraka kroz vodu tako što će se na početku zapamtiti sa koje strane dolaze
sunčevi zraci, i njihov položaj u odnosu na mesto zarona.
Pokreti talasa takođe mogu da budu od koristi pri određivanju pravca kretanja ili položaja ronilaca u
prostoru
Poznavanje vodene struje i njene brzine takođe može biti važno za određivanje pravca kretanja.
Uobičajeno je da se na početku ronjenja roni uz struju jer je tada ronilac odmoran i lakše savladava njenu
snagu. Kada se vraća sa ronjenja, ukoliko je to po istoj putanji, ronilac koristi brzinu i snagu struje da se
vrati jer je tada najčešće umoran i pri kraju zaliha vazduha pa je svaka pomoć dobrodošla.
Ovo pravilo bi trebalo poštovati, osim u slučajevima kada izlazna tačka nije na istom mestu kao i ulazna.
Dno isto tako daje dovoljno referentnih tačaka za određivanje položaja ronioca u odnosu na obalu i
okolinu. Formacija dna je obično nastavak obale.

Radi lakše orijentacije:

- koristiti druge ronioce kao orijentir odmah pri zaronu
- obratiti pažnju na sve prirodne reference

ŠABLONI KRETANJA

Ronjenje se najčešće završava tamo gde je započeto, tako da je orijentacija potrebna da vrati ronioce na
mesto zarona. Najpodesniji način za to je da se zamisli putanja po kojoj će se kretati. Osim putanje u
pravoj liniji »tamo i nazad«, koja se inače retko kotisti zbog svoje ograničenosti
( osim u posebnim uslovima) najčešće se uzimaju putanje u obliku kvadrata ili trougla
Orijentacija pomoću kompasa se koristi ukoliko nema vidljivih referentnih tačaka, pri smanjenoj
vidljivosti ili ronjenju između površine i dna koje se ne vide ( u plavom ). Upotreba kompasa je
jednostavna, a kada ronilac nauči da ga koristi treba da mu veruje, bez obzira na subjektivno osećanje o
pravcu, koje pod vodom često može da prevari.
Postoje tri uobičajena načina na koji se kompas drži.
1.Prvi način se koristi ako je u upotrebi kompas koji se postavlja na ruku ronioca. Tada je potrebno saviti
lakat ruke na kojoj je kompas pod uglom od 90 stepeni i srednji prst postaviti na lakat druge ruke koja je
ispružena ispred glave u pravcu kretanja.
2.Drugi, precizniji način je da se kompas sa obe ispružene ruke drži daleko ispred glave u visini očiju. U
tom položaju se kurs prati gledajući preko kompasa. Ako se kompas nalazi na ronilačkoj konzoli na
prvom stepenu regulatora upotrebljava se treći način koji uslovljava dužina creva konzole i predstavlja
neku vrstu kompromisa između prva dva.
3.Najbolji način orijentacije pod vodom je objedinjeno korišćenje i kompasa i prema prirodnim
referencama.

Prilikom ronjenja po šablonu kretanja:

- vizualizovati kurs ronjenja u glavi
- ako se koristi kompas, verovati njemu, a ne subjektivnom osećanju
- pravilno koristiti kompas
- držati kompas dalje od metalnih delova opreme

SIGNALIZACIJA ISPOD POVRŠINE

Komunikacija je veoma važna u ronjenju, pa se zbog ograničenja koje uslovljava voda primenjuju
različite tehnike. Na površini se upotrebljavaju signali rukama, zastavicama, pištaljkama ili sirenom,
podvodnom lampom i ritmički signali. Pod vodom se koriste znaci koji se daju rukama, lampom i ritmički
signali. Odeđeni znaci koji su od većeg značaja prihvaćeni su međunarodno i njihovo poznavanje je
obavezno. Takođe, postoje i znaci koji nisu obavezni ali su u upotrebi svuda u svetu i umnogome
olakšavaju sporazumevanje pod vodom. Svi znaci koji se daju drugima moraju biti /od suprotne strane/
ponovljeni kao potvrda prijema i prihvatanja.
 INTERNACIONALNI ZNACI

»ZARONI« - Znak kojim se obaveštavaju ostali ronioci da krenu u zaron. Upotrebljava se i pod vodom
kada se treba spustiti na veću dubinu.
»OK« - Najčešće je upotrebljavan znak. Koristi se i kao pitanje i kao odgovor, a ako je sve u redu, i kao
potvrda razumevanja nekog drugog znaka.
»NEŠTO NIJE U REDU« - Na ovaj način se obaveštavaju ostali ronioci da nešto nije u redu, ili se neko
ne oseća najbolje, ali situacija ne zahteva nikakvu intervenciju. Daje se ispruženom šakom i raširenim
prstima, koja se rotira oko svoje uzdužne ose.
»POKAZIVANJE« - Na ovaj način se pokazuju objekti ili osobe pod vodom.
»NEMAM VAZDUHA« - Ovim znakom se obaveštavaju ostali u grupi da je ronilac ostao bez vazduha.
Nakon toga potrebno je objasniti da li će ronilac izroniti ili je potrebno bratsko disanje.
»POTREBNO BRATSKO DISANJE« - Daje se drugom roniocu kada je neophodno primeniti bratsko
disanje.
»VRTOGLAVICA« - Znak kojim se ostali ronioci, ili vođa, obaveštavaju da je došlo do vrtoglavice
usled otežanog izjednačavanja pritiska, »pijanstva dubina« ili nekog drugog razloga.
»NISAM IZJEDNAČIO PRITISAK« - Obaveštavaju se ostali da ronilac ima problema sa
izjednačavanjem pritiska u ušima.
»STOP« - Označava da se grupa ili ronilac zaustavi, ili da se prekine sa aktivnostima.
»IZRONI« - Znak koji obaveštava sve ronioce da treba krenuti ka površini. Upotrebljava se i za
obaveštavanje da treba smanjiti dubinu.
»OK« - Daje se, takođe, na površini kada je jedna ruka zauzeta.
»POTREBNA MI JE POMOĆ« - Daje se na površini kada je ronilac blizu.
»POTREBNA MI JE POMOĆ« - Daje se na površini kada je ronilac udaljen.
Sporazumevanje pod vodom

Znak kojim se obaveštavaju ostali ronioci da krenu u

ZARONI zaron. Upotrebljava se i pod vodom kada se treba
spustiti na veću dubinu.

Koristi se i kao pitanje i kao odgovor , ako je sve u

OK
redu i kao potvrda razumevanja drugog znaka.

Obaveštavaju se ostali ronioci da nešto nije u redu, ili

se neko ne oseća najbolje ali situacija ne zahteva
NEŠTO NIJE U REDU nikakvu intervenciju. Daje se ispruženom šakom sa
raširenim prstima koja se rotira oko svoje uzdužne
ose.
 Na ovaj način se pokazuju objekti ili osobe pod
POKAZIVANJE
vodom

Obaveštavaju se ostali u grupi da je ronilac ostao bez

NEMAM VAZDUHA vazduha. Nakon toga je potrebno objasniti da li će
ronilac izroniti ili je potrebno bratsko disanje.

POVUCI MOJU Ovaj znak se daje kad ronilac ne može da dohvati

REZERVU ručicu rezerve na boci i potrebna mu je pomoć.

POVUKAO SAM Obaveštavaju se ostali ronioci da je ronilac oslobodio

REZERVU rezervnu količinu vazduha u boci.

Označava se da se ronilac ili grupa zaustavi, ili da se

STOP
prekine sa aktivnost.

Obaveštavaju se svi ronioci da treba krenuti ka

IZRONI površini. Upotrebljva se i za obaveštavanje da treba
smanjiti dubinu.

Daje se na površini kada je ronilac udaljen i

OK
standardni znak se dobro ne vidi.

Daje se takođe na površini kada je jedna ruka

OK
zauzeta.
 POTREBNA POMOĆ Daje se na površini kada je ronilac blizu

POTREBNA POMOĆ Daje se na površini kada je ronilac udaljen.

Znak koji se daje noću. Ima isto značenje kao

OK
standardni znak.

Znak koji se daje noću. Ima isto značenje kao

NEŠTO NIJE U REDU
standardni znak.

POTREBNO BRATSKO Daje se drugom roniocu kada je neophodno primeniti

DISANJE bratsko disanje.

Znak kojim se ostali ronioci ili vođa grupe

obaveštavaju da je došlo do vrtoglavice (usled
VRTOGLAVICA
otežanog izjednačavanja pritiska, pijanstva dubine
itd.)

Zahtev drugim roniocima u grupi da se okupe u krug

SAKUPLJANJE
i obrate pažnju na vođu grupe.

Pitanje koje se postavlja okretanjem šake sa

KOJI PRAVAC
ispruženim palcem.
 Odgovor na pitanje KOJI PRAVAC. Rukom se
SMER
označava osnovni pravac.

Ovo je precizniji odgovor na pitanje KOJI PRAVAC.

ISPOD,IZNAD,OKOLO
Rukom se preciznije objašnjava put kojim treba poći.

TI VODI, JA PRATIM Sa ovim znakom se menja vođstvo para (ili grupe)

  dogovoreno pre ronjenja.

USPORI Obaveštavaju se ostali da uspore kretanje, vršenje

  neke radnje ili ritam disanja.

Obično sledi posle znaka ZARONI ili IZRONI. Daje

OSTANI NA TOJ DUBINIse ispruženom šakom okrenutom na dole sa raširenim
prstima koja se pomera levo-desno.

NISAM IZJEDNAČIO Obaveštavaju se ostali ronioci da ronilac ima

PRITISAK problema sa izjednačavanjem pritiska u ušima.

Ovim se znakom obično upozoravaju ronioci koji su

ZAJEDNO RONITI udaljeni od grupe da treba da ostanu zajedno sa
ostalim roniocima.

NAPOMENA: Na upućeno potanje pod vodom od strane nekog ronioca drugom obavezan je odgovor.

ZNACI KOJI SE DAJU NOĆU

Znaci svetiljkom se daju kada je ronilac udaljen, a ako je u blizini daju se uobičajeni znaci osvetljeni
lampom.

»OK« - Ima isto značenje kao i standardnio znak.

»NEŠTO NIJE U REDU« - Ima isto značenje kao i standardni znak.

NEOBAVEZNI ZNACI KOJI SE ČESTI KORISTE

»SAKUPLJANJE« - Zahtev svim roniocima u grupi da se okupe u krug i obrate pažnju na vođu.
»KOJI PRAVAC!« - Pitanje koje se postavlja okretanjem šake sa ispruženim palcem.
»SMER« - Odgovor na prethodno pitanje. Označava se rukom samo osnovni pravac.
»ISPOD; IZNAD; OKOLO« - Ovo je precizniji odgovor na pitanje »SMER?«. Rukom se preciznije
objašnjava put kojim treba poći.
»TI VODI, JA PRATIM« - Sa ovim znakom se menja vođstvo para /ili grupe/ dogovoreno pre ronjenja.
»USPORI« - Obaveštavaju se ostali da uspore kretanje, vršenje neke radnje ili ritam disanja.
»OSTANI NA TOJ DUBINI« - Obično sledi posle znaka »ZARONI« ili »IZRONI«. Daje se
ispruženom šakom okrenutom na dole, sa raširenim prstima, koja se pomere levo-desno.
»ZAJEDNO RONITI« - Ovim se znakom obično upozoravaju ronioci koji su se udaljili od grupe da
treba da ostanu zajedno sa ostalim roniocima.

RONJENJE NOĆU I PRI SMANJENOJ VIDLJIVOSTI

Svako ronjenje pri kojem se predmeti,udaljeni do 3m,ne mogu jasno videti, smatra se ronjenjem pri
smanjenoj vidljivosti. Ova ronjenja treba generalno izbegavati, a ako se izvode treba preduzeti
odgovarajuće mere obezbeđenja.
Zaron se za ovakva ronjenja mora vršiti sa nogama na dole i uvek uz pomoć konopca. Zbog smanjene
vidljivosti osnovna orijentacija se izvodi pomoću kompasa, a pozicija i kurs se što češće proveravaju. Isto
tako se često mora kontrolisati položaj ostalih ronilaca sa kojima kontakt treba da je što je moguće bliži.
Ako je onemogućen vizuelni kontakt, treba primeniti držanje za ruke /ili rame/, za kaiš aparata i sl.
Najbolji način za održavanje sigurnog i bliskog kontakta u uslovima smanjene vidljivosti, i uopšte u
otežanim uslovima ronjenja je upotreba »bratskog konopca«. To je uže dužine oko 2m koje par ronilaca
drži u rukama, ili je uže vezano oko njihovih ručnih zglobova. Konopac se u isto vreme može koristiti i za
signalizaciju.
Ronjenje u potpuno mutnoj vodi, gde je vidljivost ravna nuli, treba apsolutno izbegavati.

Noćno ronjenje može biti uzbudljivije i interesantnije od dnevnog. Kod dnevnog ronjenja voda apsorbuje
veći deo spektra boja, tako da preovladava plavo-zelena, dok pri noćnom, zbog upotrebe lampe, podvodni
svet se prikazuje u »punom koloru«. Drugi razlog je što mnogi stanovnici mora se nemogu videti preko
dana, nego samo noću kada izlaze po hranu, a drugi se pak mogu videti kako spavaju ispod neke stene.
Sve su to razlozi zbog kojih noćno ronjenje može predstavljati izuzetan doživljaj.
Za ronjenje noću je najbolje odabrati teren koji je poznat sa dnevnih ronjenja. Nebo treba da je vedro, sa
što više mesečine, a more bez talasa. Oprema za noćno ronjenje se priprema po danu i treba je vrlo
pažljivo proveriti. Osim uobičajene opreme, potrebno je imati podvodne lampe, a korisne su i svetiljke
koje se ostavljaju na obali. Upaljene svetiljke na obali olakšavaju izlazak iz vode i orijentaciju po
izronu.Noću je nešto lakše pronaći ronioca koji se odvojio zahvaljujući lampama koje se jasno razaznaju.
Ukoliko se ne vidi snop svetlosti, treba postupiti po pravilu koje važi i za dnevno ronjenje: izroniti na
povrinu i sačekati da se ronilac pojavi.

Prilikom ronjenja u uslovima smanjene vidljivosti:

- koristiti konopac za izron/zaron
- češće kontrolisati položaj ostalih ronilaca
- izranjati sa ispruženom rukom iznad glave

Prilikom ronjenja noću:

- odabrati teren poznat sa dnevnih ronjenja
- pažljivo proveriti opremu po danu
- označiti svetiljkama mesto ulaska/izlaska
- koristiti konopac za zaron/izron
- pažljivo rukovati svetiljkom da se ne zaslepe ostali ronioci.

IZRONJAVANJE
Kraj boravka ronioca pod vodom predstavlja izronjavanje. Izvodi se uvek u vertikalnom položaju, s
pogledom uperenim ka površini i rukama uzdignutim iznad glave zbog zaštite. Tokom izrona obavezno se
diše normalnim tempom preko regulatora, i nikako se ne sme zadržavati dah. Brzina kojom se kreću
ronioci pri izronu, je ograničena na 10m/min. /objašnjeno u delu FIZIOLOGIJA RONJENJA-
dekompresiona bolest/ i ova granica se ne sme preći. Brzina se pri izronu može kontrolisati sa
dubinomerom i satom.
Ako se izranja sa aparatom koji u svom sastavu ima kompenzator plovnosti, moguće je izaći na površinu
sa neutralnom plovnošću. Da se plovnost ne bi narušila tokom izrona potrebno je da se manuelni ventil na
inflatoru drži otvoren sa piskom okrenutim na dole, i u visini sigurnosnog ventila /ako je u sastavu
širokog creva i nalazi se na ramenom delu pojasa/, ili ventila za manuelno pražnjenje /ako je sigurnosni
ventil nisko montiran/. Na taj način, ekspandirani vazduh može nesmetano izlaziti, a polovnost ostaje
nepromenjena.

Pri izronjavanju treba kontrolisati položaj i stanje ostalih ronilaca u grupi zbog ukazivanja eventualne
pomoći. Kada se stigne do dubine od 4,5 metra korisno je izvršiti profilaktičku dekompresiju u trajanju od
pet minuta, osim u slučajevima kada je potrebno vršiti standardne dekompresione zastanke zbog ronjenja
izvan krive sigurnosti. U tim slučajevima se poštuju vremena i zastanci koji su dati u ronilačkim
tablicama.

Jednostavan metod za izračunavanje dužine ronjenja u granicama krive sigurnosti je da se od broja 55

oduzme dubina na kojoj se roni. Dobijeni rezulatat predstavlja maksimalno vreme koje se može provesti
na toj dubini bez potrebe za dekompresionim zastancima. Ovo je samo pomoćni način koji daje okviran
rezultat i mora se uzimati u obzir sa velikom rezervom. Da bi se znalo da li je konkretno ronjenje bilo u
granicama krive sigurnosti ili ne, najpouzdaniji metod je upotreba ronilačkih kompjutera, ili
dekompresionih tablica koje se koriste uz sat i dubinomer.

Prilikom vršenja dekompresije, odnosno boravka na zastancima, može se desiti da eventualno nevreme ili
veliki talasi onemoguće zadržavanje na dubini od 3, pa čak i od 6m. Tada se pribegava vršenju kompletne
dekompresije na dubini od 9m, osim za zastanke na 12 ili 15m gde se dekompresija normalno obavlja.
Vreme koje je trebalo da se provede na dubini od 9m se izračunava pomoću potrebnih dekompresionih
vremena na 6m i 3m koja se množi sa faktorom 1,7 za svaku dubinu redom,počevši od dubine
3m.Proračunato dobijeno vreme na dubini od 3m se dodaje vremenu na 6m pa se ukupno vreme ponovo
množi sa 1,7 i tako dobijeno vreme sabira sa vremenom na 9m.Rezultat predstavlja celokupno vreme
koje treba provesti na 9m radi vršenja dekompresije. Nakon tog vremena sledi izlazak direktno na
površinu.

Ukoliko iz nekih razloga dekompresioni zastanci nisu mogli biti adekvatno sprovedeni /kvar aparata,
nestanak vazduha i sl./ i ronilac izroni na površinu mada je morao vršiti dekompresiju, savetuje se da u
roku od pet minuta ponovo zaroni i sprovede dekompresioni režim prema postupku za slučaj propuštene
dekompresije.
NAPOMENA:Ovo važi isključivo ako se znaci dekompresione bolesti još nisu pojavili i ronilac se oseća
sposobnim za ronjenje.
Kada ponovo zaroni, ronilac mora imati pratioca bez obzira na to da li se subjektivno dobro oseća. Pri
vršenju rekompresije reimerzijom potrebno je:

- ponoviti sve zastanke koji su dublji od 12m /ukoliko su predviđeni za ronjenje posle kojeg nije
izvršena dekompresija/
- na zastanku od 12m potrebno je ostati ¼ vremena koje je predviđeno za zastanak na 3m
- na zastanku od 9m potrebno je ostati 1/3 vremena koje je predviđeno za zastanak na 3m
- na zastanku od 6m potrebno je ostati ½ vremena koje je predviđeno za zastanak na 3m
 - na zastanku od 3m potrebno je ostati 50% duže vremena od onog koje je predviđeno za zastanak
na toj dubini

U slučaju nedostatka vazduha iz ronilačkog aparata,prva stvar je signalizirati paru sa kojim se roni,ili vođi
grupe, nedostatak vazduha i zajedno razmotriti najbolju soluciju za izlazak na površinu.Za slučaj
prestanka doziranja ronilačkog aparata, postoji više načina da se bezbedno izađe na površinu. Obično je
najpouzdanije da se pokuša sa izvođenjem »bratskog disanja«. Ovo je jednostavan manevar i koristeći
njega bez ikakvih komplikacija je moguće izroniti i sa većih dubina.
Ako iz nekih razloga »bratsko disanje« nije moguće izvesti, može se pokušati sa disanjem iz
kompenzatora plovnosti, ako ga ronilac poseduje. Što je dubina veća, u prsluku će se nalaziti više
vazduha, koji je bio potreban za regulisanje plovnosti. Najčešće se u kompenzatoru nalazi vazduha za 2
do 3 udaha koliko je obično dovoljno da bi se izašlo na površinu.
Prilikom izrona lako se dešava da nepažljiv ronilac potone umesto da izroni. Tada je potreban mnogo jači
rad perajima kako bi se neutralisala težina tegova, ili pak da se oni odbace. Kontrolu kretanja najlakše je
vršiti uz pomoć dubinomera ili mehurića vazduha.

Ukoliko ronilac ne poseduje kompenzator plovnosti, može se krenuti u izron i sa »praznim« aparatom.
Aparat pri prestanku doziranja ne poseduje dovoljnu količinu vazduha za disanje samo na dubini na kojoj
se trenutno nalazi ronilac. Zahvaljujući smanjenju pritiska, pri izronu je iz aparata moguće »izvući« na
svakih 10m vodenog stuba onoliko vazduha kolika je zapremina boca, što je takođe dovoljno za izron, ali
uz veoma pažljivo korišćenje. Ovakav izron je moguć ako nije došlo do kvara aparata,već samo do
nedostatka vazduha u aparatu.

Ako nijednu od ovih varijanti nije moguće izvesti, uvek preostaje SLOBODAN IZRON, koji zahvaljujući
efektu širenja gasova pri smanjenju pritiska, daje realne šanse za izronjavanje i sa relativno velikih dubina
bez posledica.

NAPOMENA:Ako je slobodan izron izveden nakon ronjenja za koje je bilo potrebno izvršiti
dekompresiju, u najkraćem mogućem roku /do 5min./ se mora sa ispravnim aparatom ponovo zaroniti, i
izvršiti dekompresione zastanke po pravilu o propuštenoj dekompresiji.

Iako je slobodan izron relativno jednostavan postupak, pre njegovog preduzimanja treba razmotriti par
drugih mogućnosti da se izroni usled nedostatka vazduha.

Prilikom izrona lako se dešava da nepažljiv ronilac potone umesto da izroni. Tada je potreban mnogo jači
rad perajima kako bi se neutralisala težina tegova, ili pak da se oni odbace. Kontrolu kretanja najlakše je
vršiti uz pomoć dubinomera ili mehurića vazduha.

Uzburkano more može otežati izron ronilaca i izlazak na obalu. Kod izlaska po takvom moru, roniocima
se savetuje da ostanu pod vodom što je moguće duže. Kompenzator plovnosti treba isprazniti što više /isto
kao i pri ulasku/, kao talasi ne bi pokupili ronioca koji pluta na površini i bacili ga na obalu. Ako se desi
da ronilac padne prilikom izlaska, najbolje je da ne pokušava da ustane, već da nastavi da pliva i
»četvoronoške« izađe iz vode. Kada se roni po velikim talasima, mora se imati na umu da je veoma teško
koristiti disalicu na kraju ronjenja, pri izlasku, pa je neophodno da se u aparatu ostavi mala rezerva
vazduha.
Prilikom izrona:
- izronjavati sa ispruženom rukom iznad glave
 - disati normalno – ne zadržavati dah
- izronjavati brzinom max 18m/min.
- vršiti profilaktičku dekompresiju od 3min. Na 3m
- u incidentnim situacijama, pre slobodnog izrona, savladati pojavu panike i proveriti druge
mogućnosti za dobijanje vazduha
- pri izlaženju iz uzburkanog mora treba ostati što je moguće duže pod vodom
- u slučaju pada, ostati dole i »četvoronoške« izaći iz vode

POSLE RONJENJA

Ronjenje se smatra teškom fizičkom aktivnošću. Iz tog razloga, nakon završenog ronjenja treba
izbegavati preterano zamaranje i obavljanje težih fizičkih poslova. Posle završenog ronjenja i
raspremanja opreme treba se dobro odmoriti.
Posle izlaska na površinu, organizam se nalazi u stanju supersaturisanosti, jer je tokom ronjenja u
njemu došlo do rastvaranja azota. Azot se u organizmu rastvara tokom svih ronjenja, pa i u granicama
krive sigurnosti. Količina koja se nalazi u organizmu posle ronjenja zavisi od dubine i dužine boravka
pod vodom,kao i od režima vršenja eventualne dekompresije. Da bi se organizam opet vratio u stanje
površinske saturacije potrebno je određeno vreme da bi se,disanjem na površini,azot u potpunosti
izdvoji iz organizma. Raspon vremena za desaturaciju ronioca koji je završio ronjenje iznosi od oko
10min.,za veoma kratka i plitka ronjenja, pa do 12 časova za ona duža.
U toku tog perioda, potrebno je uzdržavati se od određenih aktivnosti kako bi se izbegle određene
komplikacije koje mogu nastati:

1.Alkohol uzrokuje širenje krvnih sudova u ekstremitetima, što pogoduje pojavi dekompresione
bolesti. Zato se nakon ronjenja treba uzdržati od konzumacije alkoholnih pića.
2. Tuširanje vrućom vodom ima isti efekat, pa ni to ne treba praktikovati. Ukoliko je potrebno
ugrejati ronioca, obično nakon noćnih ronjenja, najbolje je to učiniti uz pomoć preobuke i toplih
bezalkoholnih napitaka.
3.U periodu od 12 časova nakon ronjenja nije preporučljivo ni putovati avionom /ili nekim drugim
prevoznim sredstvom ukoliko se visina puta diže iznad 300mnv/, takođe, zbog moguće pojave
dekompresione bolesti. Razlozi su detaljnije objašnjeni u delu FIZIOLOGIJA RONJENJA ronjenje i
boravak posle ronjenja na većim nadmorskim visinama.

Posle ronjenja:
- dobro se odmoriti i izbegavati umaranje
- ne konzumirati alkohol
- ne tuširati se vrućom vodom
- nakon izrona ne prelaziti 300 mnv u periodu od 12 časova

PONOVLJENO RONJENJE

Pod ovim pojmom se podrazumeva svako ronjenje započeto posle zevršenog prethodnog ronjenja u
određenom vremenskom intervalu koji određuju tablice na osnovu kojih se roni.
Za US-Navy tablice to je vreme od 10min. do 12 časova. Ronjenje pre ovog perioda /pre 10min./ se
smatra produžetkom prethodnog, a posle 12 časova novim, odnosno »prvim« ronjenjem.

Prilikom ponovljenog ronjenja:

- koristiti iste tablice za ponovljena ronjenja koje su se koristile i za prvo ronjenje
- planirati ponovljeno ronjenje na manjim dubinama od prvog ronjenja
UPROŠĆENE DEKOMPRESIONE TABLICE ZA UPOTREBU TOKOM RONJENJA