10.Vitamini kao KAS.

Vitamini poboljšavaju izgled kože, posvetljuju njene hiperpigmentacije, jačaju strukturu vlasi, a dodaju se u malim
procentima (0,01 do 5 %).

Vitamin A (retinol) je liposolubilni vitamin koji spada u keratolitike, odnosno pomaže razgradnju keratina koji je
prisutan u korneocitima. Osim retinola se koriste i : retinaldehid, retinil estri i retinolna kiselina. Retinolna kiselina
ima najjače keratolitičko delovanje, ali je njena upotreba zabranjena u kozmetici. Podstiču proliferaciju kože i
pospešuju fiziološke procese. Koriste se u tretmanu diseboreične kože, kada su pristne upale u vodu akni, kao i u
tretmanu psorijaze. Preparati za dnevnu negu sadrže retinal u izuzetno malim koncentraicjama, dok se u većim
koncentracijama dodaju retinl i njegovi estri. Dokazano je i delovanje protiv fotooštećenja, kao i smanjenje vidljivih
znakova starosti. Vitamin A je opšteprihvaćen kao antagonist negativnim efektima koje izaziva UV zračenje, jer
popravlja fotooštećenja na koži. Retinil-retinoat je derivat retinola, odnosno njegov estar koji pokazuje povećanu
stabilnost na višim temperaturama, manju fotoosetljivost i smanjenu toksičnost za ćelije. Stabilnost s emože
povećati procesima mikrokapsulacije.

Vitamin E (tokoferol) je zajednički naziv za 4 tokoferola (α,β,γ,σ). Vitamin E je liposolubilna KAS, koja je nestabilna na
povišenoj temperaturi i u prisustvu kiseonika. Najznačajnije osobine su zaštita kože od delovanja štetnog UV
zračenja, vlaženje kože i odlaganje znakova starenja, kao i mikrocirkulacija. Estri vitamina E se već decenijama koriste
za negu zrele kože. On hemijski neutrališe slobodne radikale i sprečava lipidnu peroksidaciju kolagenih vlakana. Ima
ulogu antioksidanasa i sprečava oksidaciju lipofilnih konstituenata. Najnoviji derivati vitamina E su natrijum-
tokoferil-fosfat koji čini kožu blistavijomi tokoferil-dimetil-glicinat, koji deluje inhibitorno na sintezu melanina i tako
utiče na delovanje protiv hiperpigmentacija. Alkoholni oblik vitamina E je podložan oksidaciji pa se u kozmetičkim
proizvodima koriste njegovi stabilniji estri: linoleat, acetat i sukcinat, pri čemu je acetat najstabilniji, ne izaziva
senzibilizaciju i alergijske reakcije, a zbog svoje niske cene se široko primenjuje, u svojoj uobičajenoj koncentraciji od
0,5 do 5 %. Radi postizanja stabilnosti, vitamin E se inkapsulira u različite nosače poput liposoma, niosoma, mikro- i
nano- emulzije, čvrste i lipidne nanočestice.

Vitamin C(L-askorbinska kiselina) je rastvorljiv u vodi i hemijski je vrlo nestabilan. Visoka T, visok pH, prisustvo
kiseonika i jona metala utiču na brzinu razgradnje vitamina C. Vitamin C igra veliku ulogu u zaštiti od UV oštećenja i
usporavanju pojave znakova starenja kože. Sposobnost da smanji hipergpigmentaciju je inhibicija enzima tirozinaze.
Ovakvo delovanje je bezbedno za melanocite. Proizvodi obično sadrže 10 %, mada postoje i oni sa 20 % vitamina C.
Ima ulogu u sintezi kolagena iz prokolagena u firoblastima, što pozitivno utiče na stanje zrele kože. On aktivira
hidroksilaze koje hidroksiluju lizin do hidroksilizina i prolin do hidroksiprolina. Ove amino-kiseline su odgovorne za
kvaternernu strukturu kolagena. Problem sa vitaminom C je njegova izuzetna nestabilnost praćena žutom bojom.
Kako bi se očuvala stabilnost potrebno je da pH proizvoda bude ispod 3,5 i da pakovanje bude nepropusno za svetlo.

Radi poboljšanja njegove stabilnosti postoje mnogi derivati vitamina C: hidrosolubilni, liposolubilni i amfifilni.
Liposolubilni imaju i bolju bioraspoloživost. Vitamin C se često inkapsulira radi povećanja stabilnosti.

Vitamin B3 (niacinamid) ima antioksidativno delovanje i utiče na regenerativne procese u koži. Tretira se aknozna
kože. Uobičajena koncentracija iznosi od 3,5 do 5 %, međutim radi sprečavanja hidrolize do nikotinske kiseline koja
je iritans, pH mora biti od 4 do 7, što onemogućava kombinaciju sa ostalim KAS koje su aktivne u kiseloj sredini.

Vitamin B5 (pantenol) ima humektantno delovanje i sastavni je deo koenzima A i učestvuje u sintezi holesterola,
lipida ECM, čime obezbeđuje njegovu hidrataciju i elastičnost.

Vitamin B6 (piridoksin) učestvuje u zaštiti od štetnog delovanja UV zračenja.

Vitamin B7 (biotin) spada u grupu seboregulatora i ima antiseptično dejstvo, koristi se u preparatima za negu masne
i mešovite kože.

Vitamin B12 (cijankobalamin) učestvuje u metabolizmu proteina i amino-kiselina, kao i u sintezi melanina.
Vitamin D2 (ergokalciferol) i vitamin D3 (hollekalcifero) nisu dozvoljeni za primenu u kozmetici, pa je njihova
primena u obliku AD kapi napuštena.

11.Ekstrakti lekovitog bilja kao KAS.

Biljni ekstrakti poput meda, biljnih ulja i masti, pčelinjeg voska i limunovog soka, koristili su se još u starom Egiptu, a
njihovo pozivitno delovanje na kožu potvrdile su i nauka i medicina. Otpor potrošača prema sirovinama koje su
sintetičkog porekla, takođe je doprineo sve većoj potrebi za fitopreparatima. U kozmetičkoj industriji se najčešće
koriste totalni ekstrakti biljaka dok je za farmaceutsku industriju potrebno poznavati hemijsku strukturu aktivnih
jedinjenja i primeniti postupke za njihovu izolaciju, kao i koncentrovanje i prečošćavanje.

Totalni ekstrakti biljaka jesu kompleksne smeše velikog broja različitih jedinjenja čiji je postupak pripreme opisan u
farmakopeji. Efekti koji nastaju aplikacijom na kožu i njene adnekse su posledica sinergističkog delovanja ovih
supstanci. Savremene tehnike izolacije aktivnih materija iz biljaka predstavljaju tehnike presovanja biljaka bogatih
uljem ili vodom, ekstrakciju perkolacijom i ekstrakciju maceracijom.

Izbor rastvarača za ekstrakciju zavisi od biljne vrste, odnosno od jedinjenja koja želimo da ekstrahujemo. Kao
ekstragensi se obično koriste polioli, glicerol, propilen glikol, čiji se ekstrakti direktno inkorporiraju u većinu
kozmetičkih preparata. U kozmetici se koriste i ekstrakti dobijeni superkritičnom ekstrakcijom. Aktivne materije
biljnih ekstrakata su često termolabilne, tako da se ekstrakti biljaka inkorporiraju u završnim fazama proizvodnje, tj
pri temperaturama nižim od 40 °C.

Aloe vera gel je čest sastojak preparata za negu kose i kože. On je eksudat centralnog parenhima lista biljke Aloe
Barbadensis. On sadrži 98,5 % vode, a ostatak su mukopolisaharidi, esencijalne amino-kiseline, glikozidi, vitamini,
mineralne materije i enzimi. Foto i termo je veoma nestabilan, pa se mora stabilizovati (poslednjih godina je u
ekspanziji liofilizacija eksudata). Ima izuzetna hidrirajuća svojstva, čest je sastojak hidratantnih krema za negu kože
tela i lica, a pH vrednost odgovara fiziološkoj pH vrednosti kože. Aloe vera gel se zbog svojih izrazito hidrirajućih
sposobnosti koristi kod tretmana opekotina I i II stepena. Zahvaljujući prisustvu antrahinona, prirodnih UV
apsorbera, sprečava pojavu iritacija koje nastaju delovanjem sunčeve radijacije, pa se dodaje preparatima za zaštitu
od sunca. Kompatibilan je sa nejonskim, anjonskim i katjonskim tenzidima, a zbog prisustva antrahinona može doći
do promene boje preparata, usled reakcije sa trietanol-aminom i ta reakcija se koristi kao test za proveru sadržaja
aloe vera gela u preparatu. Pošto je termolabilan inkorporira se u završnoj fazi tehnološkog postupka, pri T nižim od
–linoleinsku i γ45 °C.

Ekstrakti kamilice se od davnina koriste u tradicionalnoj kozmetologiji. Nalaze se u šamponima i kondicionerima za

plavu kosu. Uljani ekstrakt se koristi kao KAS u preparatima za negu suve i osetljive kože. Ima izražena antimikrobna i
antiinflamatorna svojstva, koja se pripisuje jedinjenjima iz grupe bisabolola. Bisabolol se često koristi kao aktivna
supstamca, ali zbog mogućih iritacija, njegova koncentracija u proizvodu ne sme biti veća od 1 %.

Uljani ekstrakt nevena ima visok sadržaj karotenoida, flavonoida i kalendulozida, koristi se za negu suve i grube
kože, u tretmanima dekubitisa i rana. Ima izraženo antimikrobno dejstvo i na koži deluje antiinflamatorno, pa se
njegov uljani ekstrakt inkorporira u preparate dečije kozmetike.

Hamamelis je biljka poreklom iz Severne Amerike čije lišće sadrži sluzaste materije, tanine i glikozide. Deluje
adstrigeni, koristi se za negu masne kože sa proširenim porama. Katehin i galna kiselina imaju izraženo
antioksidativno dejstvo.

Smilje ima izuzetno prijatan miris. Sadrži flavonoide, etarsko ulje i fenolne kiseline. Etarsko ulje ima izraženo
antibakterijsko i antifungalno dejstvo,a flavonoidi stimulišu sintezu kolagena i prokolagena, te aktivnost firoblasta, u
čijim se ribozomima ove komponente sintetišu. Sličan se efekat postiže inkorporiranjem ekstrakta ginsenga.

Ekstrakt korena crnog grožđa je visokovredna KAS, koja je bogata flavonoidima koji imaju izuzetno antioksidativno
delovanje koje se pripisuje prisustvu katehina i epikatehina, kojima se još pripisuju i kardioprotektivno,
antidijabetičko i antikancerogeno dejstvo. Topikalnom primenom štiti ćelije od UV radijacije i usporava fotostarenje.
Inhibira hijaluronidazu, enzim odgovoran za razgradnju hijaluronske kiseline u ECM.

Masno ulje noćurka sadrži esencijalne masne kiseline α-linoleinsku i γ-linoleinsku kojima se pripisuje njihovo
fiziološko delovanje. Ova jedinjenja dobro penetriraju kroz kožu i učestvuju u izgradnji lipidnog dvosloja ECM. Ima
regenerativnu aktivnost, primenjuje se u tretmanima psorijaze i ekcema.

Alantoin je hidrosolubilna supstanca koja se nalazi u ekstraktu gaveza i u urinu različitih sisara. Ima blag keratolitički
efekat, poboljšava proliferaciju i hidrataciju kože. Čest je sastojak šampona, pasta za zube i preparata dečije
kozmetike.

Usninska kiseline se dobija ekstrakcijom talusa šumskih lišajeva, ima antibakterijsko delovanje na Staphylococcus i
Streptococcus, pa spada u grupu antibiotika. Dodaje se u dezodoranse i deo-sapune u maksimalnoj koncentraciji od
1 %.

Ekstrakt divljeg kestena se dodaje u šampone i u preparate za negu kose. Sadrži komponentu escin, koji stabilizuje
zidove venskih krvnih sudova i smanjuje pojavu otoka i bola u nogama, a inkorporira se u kreme i gelove za tretman
proširenih vena i hemoroida.

Koenzim Q10 (ubikinon) je koenzim koji se koristi u antiage preparatima. To je liposolubilna supstanca žute boje
koja je slična vitaminima. Koristi se oralno, kao suplement u ishrani, kao dopuna u lečenju kardiovaskularnih bolesti,
migrena i kanceroznih stanja. Ima snažno antioksidativno delovanje i neutrališe slobodne radikale. Topikalnom
primenom utiče na proliferaciju i deaktivira kolagenazu, štiti kožu od oksidativnog stresa. Usporava formiranje bora i
odlaže proces odumiranja ćelija kože. Izrazito je termolabilan, pa se inkorporira u obliku mikrokapsula, nanoemulzija
i liposoma.

Voćne kiseline su organske hidroksilne kiseline koje se najčešće izoluju iz voća i povrća i smatra se da imaju
keratolitičko delovanje. Koriste se u različitim dermatološkim lekovima i preparatima aktivne kozmetike. Biooška
aktivnost voćnih kiselina zavisi od koncentracije i stepena disocijacije, odnosno od pH vrednosti na kojoj su
inkorporirane. Sniženjem pH vrednosti za 1 se keratolitička aktivnost povećava 10 puta.

Glikolna, mlečna, bademova, maleinska, vinska, limunska, salicilna (β-hidroksilna).

TEHNOLOGIJA KOZMETIČKIH PROIZVODA-SKRIPTA ZA USMENI ISPIT-IV DEO-OBLICI KOZMETIČKIH PREPARATA

1.Kozmetički rastvori.

Rastvori su po svojoj strukturi najjednostavniji oblici kozmetičkih preparata, a ujedno su i najmanje zastupljeni na tržištu.
U ovu grupu spadaju takozvani pravi rastvori, koji se mogu podeliti:

 vodeni rastvori-vodice za kosu;

 vodeno-alkoholni rastvori-najveća grupa preparata, tu spadaju tonici za negu lica, vodice za ispiranje usta,
losioni posle brijanja, većina proizvoda parfemske industrije, proizvodi za kovrdžanje i ispravljanje kose,
preparati za zaštitu od sunca i preparati za zaštitu kože od insekata.
 uljani rastvori- ulja za masažu, ulja za bebe, ulja za čišćenje kože, za negu kose, za zaštitu od sunca id r.

Osim komponenata sa aktivnim delovanjem, kao što su UV filteri, repelentne i filmogene materije, adstrigensi i dr,
kozmetičkim rastvorima se dodaju i različiti aditivi. Najčešće sadrže liposolubilne boje i mirise, emolijense kao što su
estri viših masnih kiselina i antioksidanse. U vodene i vodeno-alkoholne rastvore se pored hidrosolubilnih boja i mirisa
dodaju i puferi, hidrokoloidi i humektansi, koji sprečavaju isušivanje kože, a istovremeno vezivanjem etanola i njegovo
isparavanje iz preparata. Ukoliko je koncentracija etanola u proizvodu nedovoljna za sprečavanje mikrobiološke
kontaminacije, odnosno ako je manja od 70 %, potrebno je dodati i konzervanse.

Rastvori se često apliciraju raspršivanjem u vidu fine magle sitnih kapi, odnosno kao aerosoli.

2.Kozmetički gelovi, opšte osobine.

Geli su polučvrsti sistemi i mogu se definisati kao strukturirani koloidi koji se sastoje iz najmanje dve faze- čvste i tečne.
Koriste se za negu i zaštitu ruku, učvršćivanje kose, depilaciju, pasta za zube.

Čvrsta komponenta može biti lipofilnog ili hidrofilnog karaktera i u zavisnosti od toga postoje lipogeli i hidrogeli.
Tečna faza je delimično vezana, a delimično slobodna, kada ispunjava šupljine prostorne mreže.
Formiranje gel strukture u polarnim rastvaračima najčešće je poledica uspostavljanja slabih sekundarnih veza, Van der
Valsovih i vodoničnih, između bliskih molekula ili između delova istog molekula, pri čemu se formira 3D mreža.
Do formiranja gela može doći i u smeši dva suprotno naelektrisana polieketrolita usled elektrostatičkog privlačenja
suprotno naelektrisanih grupa. U smeši polielektrolit- PAM ili u smeši polianjona i viševalentnih jona metala (Mg, Ca, Al).
Formiranje se može desiti i promenom uslova sredine- promenom pH, grejanje, hlađenje.

Ovo su bile fizičke promene, a gelovi se mogu formirati i usled hemijskih promena, uspostavljenjem kovalentnih veza
između makromolekula i umreživača (umreživač je dvofunkcionalno jedinjenje- formaldehid, genipin, gluteraldehid) ili
delovanjem zračenja koje inicira uspostavljanje inter- ili intramolekulskih veza na makromolekulima.
HIDROGEL- sadrži od 30 do 99 % tečne faze. Veoma je ekonomičan. Na količinu inkorporirane vodene faze utiču fizički (T,
svetlost, p) i hemijski ( vrsta gelirajuće materije, pH, aditivi) faktori.

Podela hidrogela prema vrsti gelirajuće materije:

1. prirodni – biorazgradivi, kompatibilan sa kožom, ima dobre sposobnosti adhezije na biološku membranu. Kao
gelirajuće materije se koriste proteini (kolagen, želatin i lizozim), polisaharidi (hijaluronska kiselina, hitozan,
alginate, arapska guma, guar guma i skrob). Međutim, prirodne materije formiraju najmanje stabilan hidrogel i
podložni su sinerezisu i mikrobiološkom kvarenju.
2. polusintetički- kao gelirajuće materije sadrži derivate proteina, skroba, celuloze, ili kombinaciju dva
makromolekula, od kojih je jedan prirodnog, a drugi sintetičkog porekla.
3. sintetički- pokazuje visoku stabilnost i dobre mehaničke i hemijske karakteristike i često se primenjuje u
kozmetici. Izrađuje se od netoksičnih sintetičkih polimera, kao što su poliakrilati, polivinilalkohol, i njegovi
derivati, PEG i polivinilpirolidon.

Prema naelektrisanju hidrogel može biti: nejonski, anjonski, katjonski, amfoterni i cviterjonski.
Prema fizičkoj konstituciji može biti: amorfan, semikristalan i kristalan.

Prema načinu formiranja deli se na : hidrogel nastao fizičkim umrežavanjem i onaj koji je nastao hemijskim
umrežavanjem.

3.Gelovi poliakrilata, osobine i primena.

Gelovi poliakrilata imaju primenu u farmaceutskoj industriji: kao gelovi za ultrazvuk, vaginalni i rektalni, za oči.
Imaju primenu i u kozmetičkoj industriji: gelovi za brijanje, za učvršćivanje kose, čišćenje kože, paste za zube.
Poliakrilna kiselina i njene soli su sintetički, anjonski polielektroliti čija sposobnost formiranja gela zvisi od pH rastvora.
Formiranje prostorne mrežaste strukture je posledica jonizacije karboksilnih grupa ovog anjonskog polielektrolita.
U izrazito kiseloj sredini je suzbijena disocijacija karboksilnih grupa, molekuli su suklupčani i viskozitet je nizak.
Povećanjem pH vrednosti dolazi do jonizacije karboksilnih grupa i do elektrostatičkog odbijanja fragmenata molekula,
što za posledicu ima ekspanziju molekula i povećanje viskoziteta, koji je maksimalan na pH 5,2-5,5. Dalje povećanje pH
vrednosti dovodi do nagomilavanja velikog broja protivjona u blizini makromolekula, pri čemu dolazi do maskiranja
naelektrisanja i pada viskoziteta, odnosno razrušavanja gel strukture. Viskozitet formiranog gela zavisi od osobina
primenjenog akrilata, molekulske mase i broja aktivnih karboksilnih grupa, kao i od koncentracije.

Do formiranja gel strukture može doći i usled interakcija sa jonskim i nejonskim PAM, pri čemu se najčešće radi o
mešovitom, elektrostatičkom i hidrofobnom mehanizmu interakcije, koja dovodi do povećanja viskoelastičnih osobina.
Ovi mehanizmi se koriste u formulacijama lekova za okularnu, rektalnu i vaginalnu administraciju, tj u uslovima nižih pH.
U zavisnosti od sredstva koje je primenjeno za podešavanje pH vrednosti dobijaju se gelovi različitih osobina i namene:

1. NaOH- koristi se za neutralizaciju gelova sa niskim procentom alkohola, pri čemu nastaju čvrsti i manje lepljivi
gelovi.
2. TEA – mekša konzistencija,
3. Quadrol – dobijaju se stabilni i transparentni geli, sa visokim procentom alkohola (75 %) koji se koriste za brijanje
i ultrazvuk, kao i za dezinfekciju.

Uv zraci utiču na promenu osobina, odnosno dolazi do pojave zamućenja i pada viskoziteta (koji nije posledica
sinerezisa), zbog čega je neophodna stabilizacija UV apsorberima (benzofenon) ili kompleksantima (EDTA).
Uzimajući u obzir i veliki udeo vode, neophodno je prisustvo konzervanasa i humektanasa.
Zajednička karakteristika ovih gela je da se svi pripremaju bez zagrevanja, na hladno. Nakon bubrenja u vodi ili u smeši
etanola i vode, u prvoj fazi se podešava pH odabranom bazom, a u drugoj fazi se dodaju ostali aditivi, kao što su
filmogene materije, hidrosolubilne KAS, boja i miris.

4.Gelovi hijaluronske kiseline i lipogelovi.

Osim poliakrilata, za proizvodnju gela koji se koriste u farmaciji, medicine i kozmetici se koriste hijaluronska kiselina i
njeni derivati, a prvenstveno benzil-estar. Mehaničke osobine i bioraspoloživost gela zavise od stepena esterifikacije i
molekulske mase derivate.

Postupak umrežavanja hijaluronske kiseline alginatom i poli-L-lizinom za upotrebu u tkivnom inženjeringu i subkutani
tretman bora.Kombinacija oksidovanog oblika hijaluronske kiseline sa hitozanom omogućava formiranje gela bez
dodatka umreživača.

LIPOGELI su geli koji nisu mnogo zastupljeni na tržištu. Tečnu komponentu predstavlja mineralno ulje (ređe prirodno,
gelirajuća materija je mineralnog porekla –Al, Mg ili Zn-stearat, cetostearil-alkohol i Si-dioksid.

U obliku lipogela se proizvode stikovi, preparati za masažu, za zaštitu kože od isušivanja i delovanja agresivnih,
hidrosolubilnih materija (deterdženti), kao i za zaštitu od UV zračenja.
5.Pene.

Pene su grubo disperzni sistemi u kojima su mehurovi gasa odvojeni tankim opnama tečnosti. Razlikuju se tečne i čvrste
pene u zavisnosti od tipa opne.
Tečne pene su strukturirani sistemi kod kojih su mehurovi gasa odvojeni elastičnom, tečnom opnom koja čini
kontinualnu tečnu fazu povezanu u rešetku. Zato tečne pene i nisu tečni sistemi, već pokazuju izvesnu mehaničku
otpornost i zadržavaju oblik. Za obrazovanje pene je potrebna tečnost (rastvor neke PAM) i ekspanzioni gas koji se
inkorporira u rastvor. Inkorporiranje se vrši mućkanjem, produvavanje, ispuštanjem tečnosti na mirnu površinu te
tečnosti u cilindru.

U kozmetičkim proizvodima pene nastaju propuštanjem smeše ekspanzionog gasa i vodenog (alk) rastvora PAM kroz
uske otvore dizni pod pritiskom.
Da bi se formirala pena, potrebno je višestruko povećati graničnu površinu tečne faze, što iziskuje veliki rad.
Stabilnu oenu formiraju surfaktanti koji smanjuju površinski napon vode sa oko 72 mN/m na 30mN/m.
Tečne opne koje razdvajaju mehurove su sačinjene od dvostrukog nanosloja molekula PAM i izvesne količine tečnosti
između njih, u unutrašnjosti opne. Polarne glave su orijentisane ka unjutrašnjosti opne, odnosno njenom središnjem
delu unutar tečne vodene faze.

Obim i stabilnost pene zavise od zapreminskog udela gasa.

 nizak udeo: formiraju se sferni mehuri koji putuju na granicu faza tečno/gasovito,
 veći udeo: mehurovi se zbijaju i deformišu, ali su idalje sferni,
 veliki udeo: mehurovi dolaze u kontakt i deformišu se u poliedarske oblike, koji sadrže 20 puta veću zapreminu
gasa u odnosu na tečnu fazu.

Debljina tečne opne je relativno mala i postepeno opada, sve do 10nm, kada puca (pena se razrušava).
Stabilne pene nastaju kada su mehurovi gasa u ravniteži i kada su sile pritiska kojim molekuli deluju jedan na drugi u
ravnoteži.

Penušavost pene zavisi od fizičko-hemijskih osobina PAM, njene koncentracije i od uslova sredine (pH, temperature,
jonska jačina, aditivi).

Strukturno-mehaničke osobine pena:

1. ekspanzioni količnik pene predstavlja odnos između zapremine pene i zapremine tečnosti utrošenje na njeno
formiranje.
2. gustina pene se izračunava kao količnik između mase tečnosti i zapemine pene.
3. disperzne osobine pene se odnose na srednji prečnik mehurova.
4. elastičnost i viskozitet pene.

Stabilnost pene se definiše kao vreme trajanja pene/postojanost mehurova. To je vreme potrebno da se pena potpuno
razgradi na početnu fazu (l) i gas.To je vreme u kom pena ostaje nepromenjena ili vreme potrebno da se njen obim
smanji na pola.

U formi pene se prave preparati za oblikovanje i bojenje kose, depilaciju, brijanje, zaštitu od sunca.

6.Kozmetičke suspenzije.

Kozmetičke suspenzije su grubo disperzni sistemi kod kojih su čvrste čestice, najčešće veće od 1µm dispergovane u
tečnom polarnom ili nepolarnom disperznom sredstvu. Najzastupljeniji su u proizvodima dekorativne kozmetike, gde se
kao tečna faza uglavnom koristi voda, viskozna, prirodna ili sintetička ulja, emolijensi ili emulzioni sistemi.

Koncentracija dispergovanih čestica, tj.boja i pigmenata je veoma visoka.

To su paste za zube, preparati za zaštitu od sunca sa UVR filterima, dezodoransi koj su niskokoncentrovane suspenzije
kod kojih su čestice nešto manje od 1µm.
Za postizanje odgovarajuće stabilnosti, dodaju se stabilizatori, najčešće jonske i nejonske PAM i njihove smeše koje
elektrostatičkom ili sternum stabilizacijom sprečavaju nastajanje agregata odgovornih za sedimentaciju.

Ujednačenost veličine čestica je još jedan od bitnih faktora važan za stabilnost.

Pokrivna moć je veoma važan faktor koji zavisi od disperznog sredstva i od veličine čestica- postiže se boja pokrivna moć
ako su manje čestice.

Čestice koje nisu sfernog oblike- sedefasti pigmenti- ne smeju imati oštre ivice.

7.Kozmetičke emulzije, opšti pojam.

Kozmetičke emulzije su dvofazni ili višefazni tečni disperzni sistemi kod kojih je najmanje jedna tečnost (disperzna faza)
raspoređena u drugoj (kontinualna faza). Razlikujemo tipove emulzija U/V i V/U , a u kozmetičkoj industriji su više
zastupljene emulzije tipe U/V.

Sa aspekta koloidne hemije, emulzije su grubo disperzni sistemi u kojima je raspodela veličina kapi disperzne faze veoma
široka (od 0,1 do 100µm). Ovakvi sistemi su zamućeni i nestabilni, a često se nazivaju i makroemulzije.

Kozmetičke emulzije najčešće imaju srednje prečnike kapi u rasponu od 1 do 10 µm, mada kod nekih može bit i do
100µm.
Uobičajena koncentracija disperzne faze komercijalnih kozmetičkih emulzija kreće se u interval od 25 do 50 %.
U ekstremnim slučajevima, emulzije mogu imati udeo disperzne faze i do 99 %, takve koncentrovane emulzije se nazivaju
gel-emulzije i njihova struktura je slična poliedarskim penama.

Emulzije su termodinamički nestabilni sistemi zbog toga što razvijene dodirne površine između inkompatibilnih faza
imaju visok sadržaj energije. Zbog toga one pokazuju jaku težnju za smanjenjem potencijalne energije sistema, odnosno
za smanjenjem međufazne površine, što dovodi do brze koalescencije kapi i smanjenja stepena disperznosti, a kao krajnji
ishod dolazi do razrušavanja emulzije i izdvajanja uljne faze na površini preparata.

Postoje reverzibilni i ireverzibilni tipovi nestabilnosti:

Reverzibilni tipovi nestabilnost:

1. Isplivavanje (creaming) – nastaje zbog razlike u gustinama tečnih faza emulzija. Najčešće se javlja kod emulzija
tipa U/V, jer je ulje manje gustine i ono isplivava na površinu. Jedan od najčešće primenjivanih načina za
određivanje sedimentacione stabilnosti je određivanje creaming indeksa H.
2. Sedimentacija – takođe nastaje kao posledica razlike u gustinama.
3. Flokulacija- dolazi do grupisanja kapi u flokule, pri čemu one ne gube svoj integritet. Početno stanje emulzije se
može dobiti primenom sile jačeg intenziteta.

Ireverzibilni tipovi nestabilnosti:

4. Koalescencija- narušavanje adsorpcionog sloja emulgatora na površini kapi i njihovo međusobno spajanje, pri
čemu dolazi do povećanja srednjeg prečnika kapi, a kao posledica se javlja separacija faza.
5. Ostvaldovo zrenje- male kapi gube svoj sadržaj difundovanjem kroz kontinualnu fazu, pri čemu iščezavaju u
daljim slojevima ili njihov sadržaj odlazi u veće kapi i nastaju kapi sa većim srednjim prečnikom, a sve to kao
posledica velike površine malih kapljica u odnosu na njihovu zapreminu.
6. Inverzija faza- dolazi zato sto se zapremina udela disperzne faze povećava i kao posledica dolazi do promene
tipa emulzije (iz U/V u V/U i obrnuto).

U zavisnosti od namene proizvoda i kozmetičkog tipa kože, podešavaju se tip i reološke osobine emulzije .

Potrebno je da emulzije budu stabilne 2-3 godine. Ne sme doći do promena senzornih karakteristika , razgradnje KAS,
gubitka delovanja i užeglosti usled oksidacije.
8.Reološke osobine kozmetičkih emulzija.

Kozmetičke emulzije mogu biti polučvrste (kreme) i tečne (losioni) konzistencije.

Reološke osobine su značajne zbog stabilnosti, aplikacije, i osećaja na koži.

Viskozitet se može korigovati povećanjem koncentracije hidrofilnog emulgatora ili dodatkom polimernog korigensa
viskoziteta.

Korigensi viskoziteta u emulzijama tipa U/V : hidrokoloidi, ksantan, poliakrilati, derivati celuloze.

LOSIONI – pokazuju pseudoplastično proticanje, lakša je aplikacija i lakša je razmazivost.

KREME- pokazuju plastično proticanje- zbog pakovanja u kutije i prinosnog napona koji treba savladiti kako bi se
sprečilo curenje. Kreme pokazuju još i tiksotropno proticanje-razmazivanjem po koži opada viskozitet i proizvod bolje
upija.

Diletantno proticanje nije dozvoljeno jer otežava razmazivost usled povećanja viskoziteta.

9.Stabilizacija kozmetičkih emulzija primenom niskomolekularnih emulgatora.

Za stabilizaciju emulzionih sistema se koriste emulgatori, PAM manje molekulske mase koje na graničnoj površini U/V
formiraju adsorpcione filmove pri čemu smanjuju površinski napon na granici faza.

Ukoliko se za stabilizaciju emulzionih krema U/V koriste JONSKE PAM (ANJONSKE uglavnom), osim smanjenja
površinskog napona se formiraju i negaivno naelektrisani adsorpcioni filmovi i tako dolazi do elektrostatičkog odbijanja
kapi i stabilizacije.

Mnogo češće se koriste NEJONSKE PAM, zbog slabijeg uticaja na KAS prirodnog porekla.

Tako derivati etoksilovani estri sorbitola i viših masnih kiselina, tj Tween-ovi se orijentišu prema prema vodenoj fazi
emuzija tipa U/V i formiraju adsorpcione slojeve između kojih postoje repulsivne sile i dolazi do sterne stabilizacije
emulzije.

Najstabilniji sistemi se dobijaju kada se za stabilizaciju emulzija koristi smeša jonskih i nejonskih PAM, odnosno
kombinovani mehanizam stabilizacije.

Molekuli jonske i nejonske PAM se naizmenično raspoređuju na granici faza, bolje se pakuju i pored sniženja površinskog
napona stabilizuju sistem i elektrostatički i sterno.

Za stabilizaciju se može koristiti smeša dva emulgatora gde je jedan visokog, a drugi niskog HLB broja.

Mehanizam stabilizacije pomoću lamelarnih tečnih kristala emulgatora: pri dovoljno visokoj koncentraciji emulgatora i
ako se primenjuju emulgatori sa dovoljno dugim hidrofobnim nizom, koji omogućuje formiranje višeslojne, lamelarne
strukture. Lamele, dvoslojevi, odnosno tečni kristali emulgatora okružuju kapi disperzne faze, formirajući vrlo stabilne
emulzione sisteme. Ovi sistemi se svrstavaju u trofazne sisteme, jer pored uljne i vodene faze, tečni kristali emulgatora
predstavljaju novu, treću fazu. Tečni kristali znatno smanjuju energiju emulzionog sistema i njihovo formiranje često
predstavlja ključ za spontano emulgovanje, bez primene dodatne energije.
10.Stabilizacija kozmetičkih emulzija primenom polimernih emulgatora i čvrstih čestica.

Primenom polimernih emulgatora se mogu dobiti veoma stabilne emulzije sa velikim kapima srednjeg prečnika i
do100µm. Ovo je grupa emulgatora koji poseduju segmente koji pokazuju afinitet prema graničnoj površini, pri čemu su
ostali delovi okrenuti prema kontinualnoj vodenoj fazi. U zavisnosti od toga da li poseduju jedan ili više segmenata koji
imaju afinitet prema granici faza, adsorcpioni sloj se različito pakuje, tj. molekuli polimera imaju jednu ili više tačaka
kontakta.

Formiranje stabilnog adsorpcionog sloja zahteva najpre difuziju polimera iz rastvora, pa zatim adsorpciju na granici faza.
Adsorpcija makromolekula je znatno sporiji proces i nekada je potrebno i do nekoliko sati da se postigne stanje
ravnoteže.

Ova konformacija se najčešće opisuje modelom train-loop-tail, gde su train lipofilni delovi polimera, kojim se on vezuje
na granicu faza, dok su loop i tail hidrofilni delovi i oni su okrenuti ka vodenoj fazi.

Ovaj vid stabilizacije je karakterističan i za neke makromolekularne materije prirodnog porekla koje imaju izvesnu
površinsku aktivnost-proteini, derivati celuloze i skroba, guma arabika. Ove materije se adsorbuju na granici faza pri
čemu menjaju svoju konformaciju. Pakovanje makromolekula može da bude takvo da stvara efikasnu barijeru flokulaciji
i koalescenciji, što takođe predstavlja sterni mehanizam stabilizacije emulzija.

Nakon dostizanja kritične koncentracije preklapanja, makromolekuli menjaju svoje reološke osobine kontinualne faze i
dodatno se stabilizuju.

Za stabilizaciju se mogu koristiti i praškaste, čvrste čestice, koje su manjeg prečnika od formiranih kapi. One u izvesnoj
meri moraju biti hidrofobne, kako bi se adsorbovale na granicu faza, npr. hidrofobni, globularni proteini, proteini u IET ili
mikronizirani pigmenti. Ovaj tip emulzionog sistema se naziva Pickering emulzija.

11.Kombinovani mehanizmi stabilizacije kozmetičkih emulzija.

Najstabilniji sistemi se dobijaju kada se za stabilizaciju koristi smeša emulgatora jonskog i nejonskog tipa, pri čemu dolazi
do kombinovanog mehanizma stabilizacije.

Molekuli jonske PAM (SDS) i nejonske PAM (Tween 80) raspoređuju se naizmenično na granici faza, bolje se pakuju i
pored sniženja međupovršinskog napona, ostvaruju još dva vida stabilizacije – elektrostatičko odbijanje i sternu
stabilizaciju. Za stabilizaciju se mogu koristiti i dva emulgatora, od kojih jedan ima visok, a drugi nizak HLB broj. Ostaci
polietilen-oksida stvaraju sterne smetnje.

12.Izbor emulgatora za stabilizaciju emulzija primenom HLB i PIT koncepta.

Pri izboru emulgatora, moraju se uzeti u obzir fizičko-hemijske osobine konstituenata masne i vodene faze, njihova
kompatibilnost, tehnološki postupak proizvodnje, namena proizvoda, tip kože i regija, cena emulgatora i konzistencija
finalne emulzije.

U praksi se primenjuju dva koncepta za izbor:

1. HLB koncept- izbor se vrši na osnovu HLB broja koji se računa za smešu emulgatora. HLB broj emulgatora
predstavlja odnos hidrofilnog i lipofilnog dela u molekulu.

HLB=10 –jednaki su maseni udeli hidrofilnog i lipofilnog dela u molekulu PAM.

HLB < 10 –PAM je rastvorljiva u ulju

HLB > 10 –PAM je rastvorljiva u vodi.

Izbor emulgatora primenom HLB koncepta se vrši primenom Bancraftovog pravila- za stabilizaciju emulzija se bira
emulgator koji je bolje rastvorljiv u kontinualnog fazi.
U/V- emulgator rastvorljiv u vodi.

V/U-emulgator rastvorljiv u ulju.

Svaku uljnu fazu karakteriše HLBR broj

Kada se za stabilizaciju koristi smeša emulgatora: HLB SMEŠE=WE1*HLBE1+WE2*HLBE2

Postoje izvesna ograničenja u njegovoj primeni-prisustvo koemulgatora, elektrolita, KAS. Takođe, ne može se poouzdano
definisati potrebna koncentracija emulgatora.

2. PIT koncept- koristi se kada se za stabilizaciju koriste nejonski emulgatori, derivati etilen-oksida.

Za nejonske emulgatore je karakteristično smanjenje rastvorljivosti u vodi sa povećanjem temperature, a samim tipm
povećanje rastvorljivosti u uljnoj fazi. Ovo prouzrokuje promenu HLB broja. Na nekoj karakterističnoj T dolazi do inverzije
faza i HLB broj je tada 10, jer je jednak udeo hidrofilnog i lipofilnog dela, ova temperature se naziva HLB temperature ili T
inverzije faza.

Ista nejonska PAM je na nižim temperaturama tipa U/V, a na višim V/U.

13.Neemulzione kreme.

Sa tehnološkog stanovišta kreme se mogu svrstati u dve velike grupe:

1. Neemulzione- bezvodne kreme

2. Emulzione kreme- masne, hidratantne, mešovite.

Neemulzione kreme su nekada bile veoma rasprostranjene na tržištu. Emolijentno delovanje ovih proizvoda postizalo se
prisustvom masnih materija, najčešće prirodnog porekla, koje imaju izraženu sposobnost vezivanja vode i sprečavanja
TEWL. Tradicionalne formulacije neemulzionih krema sui male slabu razmazivost in a koži su formirale relativno debeo,
lepljiv, mastan film. Savremene formulacije bezvodnih krema podrazumevaju izradu preparata koji se lako apliciraju.
U njihov sastav ulaze masne materije prirodnog ili sintetičkog porekla, koje koža dobro podnosi i koje imaju nizak
potencijal obrazovanja komedona. Najčešće su to derivati lanolina (lanalkoholi, lanolinska ulja, prečišćeni lanolin i dr),
laki emolijentni estri, sintetički voskovi i isparljiva silikonska ulja.

Ova grupa proizvoda je namenjena nezi i zaštiti ruku, zaštiti od UV zračenja, ili nezi kože u toku noći.

14.Masne kreme, sastav, primena i struktura.

Masne kreme su u osnovi emulzije tioa v/u, tradicionalno se upotrebljavaju kao baby kreme, kreme za masažu i
uklanjanje šminke, sportske kreme, kreme za sunčanje i za aktivnu negu kože u toku noći. U obliku masnih krema se
izađuju i preparati za specijalnu zaštitu kože od rastvarača i deterdženata, kao i kreme opšte namene (all-purpose
cream). One formiraju mastan film, ali imaju i izuzetno emolijentno delovanje.

Masne materije koje se koriste: derivati lanolina, čvrst i tečni parafin, i lako parafinsko ulje, prirodni i sintetički voskovi,
sintetički trigliceridi (Myglioli). Kao emolijensi se često koriste i estri sterinske kiseline, izopropil-stearat, butyl-stearat,
izobutil-stearat. Neki od navedenih masnih komponenata imaju i lubrikantno delovanje, što je od značaja formulacije
krema za masažu.

Kao stabilizatori se koriste nejonski lipofilni emulgatori, niskog HLB broja, ili njihove smeše. Emulgatori kojima se
stabilizuju tradicionalne formulacije masnih krema su holesterol, sorbitan, mono-oleat, Span.

Noviji emulgatori koji se koriste: emulgatori na bazi poliglicerol estara, sorbitan estara, ko-polioli silikona koji omogućuju
formiranje kozmetičkih emulzija tipa U/V na sobnoj temperature, ali uz upotrebu snažnih homogenizatora.

Masne kreme ispoljavaju izvesnu nestabilnost stajanjem na višim temperaturama duži vremenski period, dolazi do
isplivavanja kontinualne uljne faze na površinu preparata. Ovo se sprečava dodatkom manje količine Mg/Al stearate,
mikrokristalnog voska, MgSO4.
Sadrži antioksidanse, konzervanse, mirise (0,5 % max, zbog stabilnosti).

KAS: liposolubilni vitamin, kolagen, hijaluronska kiselina i druge.

Kreme za masažu sadrže lubrikante, materije koje se ne apsorbuju, već omogućuju bolje klizanje i sprečavaju oštećenja
kože nastala dugotrajnom masažom.

Polučvrsta konzistencija masnih krema je posledica formiranja unutrašnje gel strukture, koju je najčakše objasniti na
formulaciji:

 lanolin 3 %
 cetil alkohol 0,25 %
 vazelin 46,75 %
 voda 50 %

Lanolin sadrži izvesnu količinu holesterola, do 30 %, koji zbog svoje strukture poseduje svojstvo emulgatora. Prisustvo
OH grupe u molekulu cetil alkohola takođe definiše njegovu adsorpcionu sposobnost. Molekuli holesterola i cetil-
alkohola se u ovoj emulziji raspoređuju na graničnoj površini u monomolekulskom sloju ok okapi disperzne vodene faze.
Kapi vode su uklopljene između dugih parafinskih nizova vazelina. Lipofilan deo ovih emulgatora je rastvoren u uljnoj
fazi. Količina inkorporirane vode, odnosno udeo vodene faze u emulziji se povećava ako se za stabilizaciju koristi smeša
cetil alkohola i holesterola. To ukazuje na činjenicu formiranja tečno-kristalnog sloja emulgatora koje je od presudnog
značaja za stabilnost ovog sistema. Formiranje tečnih kristala smanjuje količinu vode koja se može dodavati nakon
završenog procesa emulgovanja. Zato se u već formirane emulzije tipa v/u mogu naknadno, na nižoj temperature
inkorporirati samo lipofilne supstance, dok je dodavanje vode onemogućeno bez narušavanja strukture emulzije.

Ako su cetil alcohol i holesterol prisutni u višku, oni u kontinualnoj masnoj fazi emulzije formiraju lamelarne kristalne
strukture koje dodatno ojačavaju gel strukturu parafinskih nizova. Masne kreme su ustvari emulzije tipa v/u koje su
dodatno stabilizovane gelom parafina velikog viskoziteta.

15.Hidratantne kreme, sastav primena i struktura.

Hidratantne kreme su emulzije tipa u/v koje su namenjene dnevnoj nezi kože. One ne stvaraju mastan film na koži,
nazivaju se vanishing creams. Nakon nanošenja ostavljaju prijatan osećaj hlađenja i on je posledica isparavanja
kontinualne vodene faze sa površine kože.

Veći udeo vodene faze je najčešće obogaćen niskomolekularnim humektansima (propilen-glikol, sorbitol, glicerol ili
njihove smeše). U sastav vodene faze ulaze korigensi viskoziteta, derivati celuloze i poliakrilati. Kao KAS se koriste
protieni i njihovi hidrolizati, peptidi, vitamin, ekstrakti lekovitog i aromatičnog bilja, hijaluronska kiselina.

Mirisne materije se dodaju u malim količinama da maskiraju neprijatne mirise pojedinih komponenata masne faze, ne
smeju da iritiraju kožu.

Visok sadržaj vodene faze ih čini pogodnim za mikrobiološku kontaminaciju, pa su izbor konzervansa i njegova
koncentracija od presudnog značaja za sve aspekte stabilnosti ovih proizvoda.

U masnu fazu se dodaju antioksidansi koji sprečavaju oksidaciju materija prirodnog porekla. Najčešće se koriste vitamin
E, BHT, BHA.

Polučvrsta konzistencija hidratantnih krema i njihova gel struktura može se objasniti na primeru jednostavne recepture:

 cera emulsificans (smeša natrijum dodecil sulfata i cetostearil alkohola) 9 %

 parafinsko ulje 10,5 %
 vazelin 10,5 %
 voda 70 %

Analizom uzoraka, primenom difrakcije X zraka je utvrđeno da ona predstavlja četvorofazni sistem.
Osnovu gel strukture čine dve faze: hidrofilna i lipofilna, koje formiraju mešani tečni kristali emulgatora (natrijum-
dodecil-sulfat) i koemulgatora (cetostearil alkohola). Prisustvo koemulgatora smanjuje KMK emulgatora i omogućava
formiranje tečnih kristala pri njegovim nižim koncentracijama.

Hidrofilna gel faza se sastoji od dvoslojeva (lamela) hidrofobnih regija koje formiraju molekuli natrijum-dodecil-sulfata i
cetostearil alkohola i od hidrofilnih regija koje obuhvataju interlamelarno vezanu vodu. Vodena faza je zarobljena
kapilarnim silama i inkorporirana u trodimenzionalnu gel strukturu. Interlamerarno vezana voda je u ravnoteži sa
kontinualnom vodenom fazom.

Višak cetostearil alkohola formira tečne kristale lipofilnog karaktera koji čine lipofilnu gel-fazu, odnosno poseban lipofilni
matriks. Disperzna (uljna) faza je fizički zarobljena u ovoj lipofilnoj gel fazi i stabilizovana je molekulima cetostearil
alkohola i natrijum-dodecil-sulfata, koji su raspoređeni na graničnoj površini. I hidrofilna i lipofilna gel faza sadrže lamere
emulgatora i koemulgatora, ali su oni u njima različito orijentisani. One predstavljaju dominantan matriks polučvrstih
hidrantnih krema zbog čega one pokazuju plastično proticanje.

Dodavanjem vode se povećava količina interlameralno raspoređene vode u hidrofilnoj gel-fazi. Postoji maksimalna
količina vode koju hidrofilna gel faza može svojim kapilarnim silama da zadrži. Kada je količina vode veća od maksimalne,
molekuli interlamelarne vodene faze postižu nivo pokretljivosti kao molekuli u kontinualnoj “slobodnoj” vodenoj fazi.
Tada se razrušava krema polučvrste konzistencije i prelazi u losion tečne konzistencije. Reološke osobine se menjaju i on
postaje pseudoplastičan.

Nakon prevođenja kreme u losion, lipofilna gel-faza idalje okružuje kapljice uljne faze i to objašnjava mogućnost prelaska
kreme u losion bez narušavanja stabilnosti emulzije.

16.Amfifilne kreme, sastav, primena i struktura.

Amfifilne kreme predstavljaju prelazni oblik između emulzija u/v i v/u. Dodavanjem uljne faze one prelaze u v/u, a
dodavanjem vodene u kreme u/v. To su sistemi sa 40-50 % vode, stabilizovane sa dva emulgatora, lipofilnog i hidrofilnog
karaktera čije su koncentracije relativno visoke. Za stabilizaciju se najčešće koriste derivati GMS i estri/etri POE i mk.

“Amfifilne podloge” su komericjalno dostupne i široko se primenjuju kao poluproizvodi u koje se jednostavno uz
upotrebu mešalica inkorporiraju vodena i uljna faza bez narušavanja strukture. Mana im je visok sadržaj emulgatora koji
izazivaju iritacije osetljive kože.

Primer formulacije:

 GMS
 cetil-alkohol
 Mygliol
 vazelin
 derivate POE
 propilenglikol
 voda

Analizom strukture je utvrđeno da dodatkom vode sistem trpi promene unutrašnje strukture, pri čemu se dešava
transformacija iz emulzije v/u preko prelaznog amfifilnog oblika u emulziju u/v.

Dodatak vodene faze u kojoj je rastvoren hidrofilni emulgator (POE) u otopljenu masnu fazu koja sadrži GMS rezultira
njenim uklapanjem u intracelularni prostor mešanih dvoslojeva molekula GMS i cetilalkohola između njihovih polarnih
delova.

Molekuli POE raspoređeni su u interlamelarnoj vodenoj fazi u kojoj se orijentišu nepolarnim delovima prema
unutrašnjosti lipidnog dvosloja.
Kada je koncentracija vode u sistemu za 20- 50 % veća, formira se amfifilna emulziona krema, koja ima trokoherentnu
strukturu i sastoji se od:

1. kontinualne vodene faze koja je interlamelarno između mešanih dvosloja cetil-alkohola, GMS i POE.
2. dominantne koherentne gel faze izgrađene od dvosloja cetil alkohola i GMS.
3. koherentne lipofilne faze

Kada je sadržaj vlage dovoljnoo visok dešava se prelazak u losion.

17.Tradicionalni oblici kozmetičkih krema: ceratum refrigerans, stearinske kreme i kreme sa GMS.

1. Cetaceum refrigerans – cold cream

Amfifilna krema, prvi emulzioni proizvod korišćen u kozmetici. Recepturu je osmislio Galen, a ova krema je i danas
oficinalna u farmakopejama.

Može se lako prevesti iz u/v ili v/u.

Sastav: cetaceum, pčelinji vosak, biljno/mineralno ulje, boraks.

Sadržaj vodene faze: max 45 %.

Emulgator: sapun koji nastaje u toku procesa emulgovanja reakcijom između boraksa i voštanih masnih kiselina iz
pčelinjeg voska.

Koristi se za negu i čišćenje normalne i suve kože.

2. Stearinske kreme – hidratantne kreme u/v.

Emulgator je stearinski sapun koji nastaje u postupku proizvodnje .

koncentracija sterinske kiseline j e10-25 %, a najčešće 20 %.

Njena saponifikacija se vrši dodavanjem različitih baza NaOH, KOH, TEA, boraks i saponifikuje se samo 20-30 %
stearinske kiseline, zbog izostanka bazne reakcije i kvaliteta.

NaoH daje čvrste kreme, KOH daje nešto mekše, boraks daje nehomogene i grizaste, a TEA daje najbolji kvalitet.

Kapljice ulja su stabilizovane kiselim sapunskim filmovima u kojima su molekuli sapuna raspoređeni na graničnoj
površini.

Višak stearinske kiseline formira lamelarne tečno-kristalne strukture, između kojih je raspoređena vodena faza, čime se
emulzija dodatno stabilizuje. Dobra stearinska krema je bele boje i sedefastog sjaja koji nastaje nekoliko sati ili dana
nakon završetka proizvodnje. Dodatak drugih masnih materija dovodi do gubitka sedefnog sjaja.

3. Kreme na bazi GMN (glicerin-mono-stearata)

Ove kreme su veoma raširene na tržištu. GMS je nejonske prirode i obično je termoregulator.

Ako se GMS obogati izvesnom količinom K-stearata ili Na- stearate (5-10 %), on se označava kao samoemulgujući (GMS
SE) i primenjuje se kao emulgator.

Ovako stabilizovane kreme poseduju gel-strukturu koja potiče od mešanih tečnih kristala GMS i K, Na-sterata.

Mogu se dobiti emulzioni preparati, čak i ručnim mešanjem.

18.Brzo razrušive i gel emulzije.

1) Brzo razrušive emulzije

Pripadaju emulzijama tipa u/v. Pokazuju dobru stabilnost tokom vremena, a u kontroli sa kožom dolazi do njihovog
razrušavanja na uljnu i vodenu fazu.

Stabilnost se postiže hidrofobno modifikovanim polielektrolitima, na primer hidrofobno modifikovana PAK i njeni
derivati.

Amfifilna svojstva su posledica prisustva hidrofobnih grupa koje su adsorbovane na graničnoj površini.
Hidrofilne naelektrisane grupe PAK su orijentisane ka vodenoj kontinualnoj fazi. Na taj način polimer elektrostatički
stabilizuje elulziju, formirajući MIKROGEL oko kapi disperzne uljne faze.
Aplikacijom na kožu, na kojoj postoji određena količina NaCl iz znoja, mikrogel se razrušava usled maskiranja
naelektrisanja i kapi koalesciraju formirajući kontinualan film uljne faze na površini kože. Ovaj proces se odvija skoro
trenutno i razrušavanje običnih emulzija traje oko 1h.

Uljni film koji se formira kod razrušivih emulzija ne može se reemulgovati kvašenjem i zato se koristi za izradu preparata
za zaštitu ruku od dehidratacije koja je izazvana preteranim kvašenjem.

2) Gel emulzije

Sadrže veliki udeo disperzne faze, čak 90-99 % i stabilizovani su malom količinom emulgatora (oko 0,5 %).

Primenom nejonskog emulgatora i PIT koncepta, dobijaju se ove transparentne emulzije sa konzistencijom gela.
Dispergovane kapi su poliedarskog oblika, a odvojene su od kontinualne faze tankim slojem kontinualne faze.
Ovo su nenjutnovski sistemi visko-elastičnih osobina.
One mogu biti tipa u/v ili v/u. Imaju visok potencijal primene u kozmetičkoj i farmaceutskoj industriji zbog visoke
koncentracije KAS koja se inkorporira u disperznu fazu, tj može se naneti velika količina ulja sa liposolubilnim KAS, a da
osećaj na koži ne bude mastan, jer je osećaj na koži određen kontinualnom fazom.

19.Višestruke emulzije, osobine, proizvodnja, faktori nestabilnosti i stabilizacija.

Višestruke emulzije su kompeksni, termodinamički nestabilni sistemi koje kombinuju u/v ili v/u emulziju u jednoj kapi.
One se često nazivaju i emulzijama emulzija, jer kapi dispergovane faze sadrže manje dispergovane kapi tečnosti, koje
mogu biti iste ili slične kao kontinualna faza.

Mogu se formirati dva osnovna tipa dvostrukih emulzija,, voda u ulju u vodi (v/u/v) i ulje u vodi u ulju (u/v/u).

Višestruke emulzije sadrže tri odvojene tečne faze i imaju dve voda/ulje granične površine, pa je zato neophodno
koristiti dve vrste emulgatora. Jedan se koristi za stabilizaciju unutrašnje, primarne emulzije i drugog koji je neophodan
za formiranje duple emulzije.

Dvostruke emulzije se mogu dobiti primenom postupka inverzije faza uz prisustvo nejonskih emulgatora, kada one
nastaju spontano, ili dvostepenim posupkom emulgovanja homogenizovanjem uz primenu dva emulgatora, lipofilnog i
hidrofillnog.

U industriji se najšešće primenjuje dvostepeni, gde se u prvoj fazi može dobiti emulzija v/u/v, formiranjem prvo
primarne emulzije v/u korišćenjem emulgatora ili smeše emulgatora sa niskim HLB brojem, uz upotrebu snažnih
homogenizera ili tehnika kojom se formiraju emulzije sa vrlo malimm prečnicima kapi, od 1 do 2 µm.

U ovoj fazi se najčešće primenjuju rotor/stator homogenizeri ili oni pod visokim pritiskom.

Drugi stepen podrazumeva da se stabilna, primarna emulzija v/u lagano, uz mešanje sa malim brojem obrtaja mešalice,
dodaje u vodenu fazu, koja sadrži u vodi rastvorljiv emulgator ili smešu emulgatora sa visokim HLB brojem.
Višestruke emulzije tipa v/u/v se češće primenjuju u kozmetičkoj, farmaceutskoj i prehrambenoj industriji od onih tipa
u/v/u.

Ovi sistemi imaju često izraženu koloidnu nestabilnost. To podrazumeva sve opisane povratne i nepovratne procese
unutar kapi duple emulzije i odnose se i na primarnu emulziju i odnosi se na kapi spoljašnje emulzije.

Najčešće dolazi do flokulacije, koja postepeno dovodi do koalescencije kapi unutrašnje emulzije i povećanja njihovog
unutrašnjeg srednjeg prečnika.

Česta je i difuzija vodene faze, koja u zavisnosti od osmotskog gradijenta dovodi do “bubrenja” kapi unutrašnje emulzije i
pucanja velikih kapi spoljašnje emulzije, ili do iščezavanja kapi unutrašnje vodene faze.

Krajnji ishod ovih transformacija jeste prelazak iz emulzije tipa v/u/v u klasičnu u/v emulziju.

Kapi spoljašnje emulzije često pokazuju nestabilnost – sedimentacionu nestabilnost, flokulaciju i koalescenciju, i dovode
do separacije faza, odnosno do razrušavanja emulzija.

Najznačajniji faktori koji utuču na process proizvodnje i stabilnost višestrukih emulzija tipa v/u/v su:

 vrsta, HLB broj i koncentracija emulgatora za stabilizaciju primarne emulzije i spoljašnje emulzije,
 vrsta ulja i njegov viskozitet,
 prisustvo i fizičko-hemijske osobine KAS u unutrašnjoj vodenoj fazi ili uljnoj fazi,
 gradijent osmotskog pritiska između unutrašnje i spoljašnje vodene faze.

Prvi preduslov za dobijanje stabilnih v/u/v emulzija jeste dobijanje stabilne primarne emulzije tipa v/u. Stabilnost
primarne emulzije se može povećati smanjenjem prečnika kapi, izborom odgovarajućeg emulgatora, podešavanjem
njegove koncentracije i izborom postupka emulgovanja. Povećanje viskoziteta unutrašnje vodene faze takođe ćini
emulziju stabilnom, pa se ova dva postupa često i kombinuju.

Dodavanjem u uljnu fazu ulja koji su na sobnoj temperature u čvrstom stanju, ili dodavanjem kompleksanata, postiže se
usporavanje flokulacije i koalescencije, odnosno povećanje sedimentacione stabilnosti.

Dodavanjem elektrolita u unutrašnju ili spoljašnju fazu se reguliše osmotski pritisak, čime se sprečava difuzija vode i
razrušavanje emulzije.

Niskomolekularni emulgatori mogu da migriraju sa unutrašnje granice faza v/u u uljnu fazu,a zatim da budu
transportovani do spoljašnje granice faza, čime se znatno menja hidrofilna/lipofilna ravnoteža svake faze.

Značajni napredak je ostvaren primenom polimernih emulgatora i površinski aktivnih biopolimera, koji omogućavaju
formiranje kompaktnog adsorpcionog sloja.

Dvostruke emulzije se mogu posmatrati kao tečan oblik mikrokapsula, pošto se u unutrašnju vodenu fazu kapi može
inkapsulirati neka aktivna komponenta, radi zaštite od kontakta sa spoljašnjom vodenom fazom, koja sadrži
nekompatibilnu komponentu. Ovi sistemi su pogodni za inkorporiranje i hidrofilnih i lipofilnih KAS i mogu se koristiti za
kotrolisano uli usporeno otpušanje aktivnih komponenata koje se oslobađaju promenom uslova sredine.

Ovi proizvodi se najšire koriste u farmaceutskoj industrijiu formi preparata sa postepenim oslobađanjem aktivmih
komponenata, dok za sada, nisu našle primenu u kozmetičkoj industriji.

20.Mikroemulzije i soljubiilizati.

Mikroemulzije su bistri, izotropni sistemi, izrazite termodinamičke stabilnosti, kod kojih se veličina kapi disperzne faze
kreće u interval od 1 do 100 nm. Mikroemulzije predstavljaju nosače aktivnih materija sa velikim potencijalom primene u
kozmetici i farmaciji, jer poboljšavaju transepidermalnu dostavu aktivnih komponenata. Ono šro je ograničavajući factor,
jeste da su za njihovo formiranje potrebne velike koncentracije emulgatora, koji često dovode do iritacija kože i
soljubilizacije njenih esencijalnih komponenata. Razvoj novih mikroemulzija je usmeren ka smanjenju cene i ka
smanjenju negativnih efekata.

Mikroemulzije nastaju spontano, mešanjem dve faze, bez uspotrebe skupih i komplikovanih homogenizera, a od
presudnog značaja je postizanje uslova pri kojima je vrednost međupovršinskog napona što niža, bliska 0.

Kao stabilizatori se koriste sistemi jonski emulgator/koemulgator ili nejonske PAM (derivati POE).

Koncentracija emulgatora treba da bude vrlo visoka, što omogućuje da molekuli PAM formiraju micelarne strukture viših
nivoa. Zbog toga se mikroemulzije često nazivaju i soljubilizatima. Za razliku od soljubilizata, mikroemluzije su
heterogenic sistemi koji imaju definisanu graničnu površinu. Po strukturi su one slične emulzijama, mada u odnosu na
njih postoje jasno izražene razlike.

Emulzije su termodinamički nestabilne, dok su mikroemulzije termodinamički stabilne. Emulzije su mlečnobele boje, dok
su mikroemulzije transparentne, za emulzije je neophodno uložiti veliku količinu energije, dok mikroemulzije nastaju
spontano, za emulzije je potrebna niska količina emulgatora, dok je za mikroemulzije potrebna visoka koncentracija, i
prečnik kapi je dosta manji kod mikroemulzija.

Na tržištu se može naći mali broj mikroemulzija tipa u/v. Bioraspoloživost je dosta veća nego kada se radi o klasičnim
emulzijama, pa su bioraspoloživost vitamin E i kvercetina znatno bolje.

U kozmetičkim preparatima za negu kože, kao stabilizatori mikromeulzija se najčešće koriste PAM iz grupe derivate POE,
natrijum-alkil-sulfati, lecithin.

Preparati koji su izrađeni za negu kose u formi mikroemulzija su obično emulzije silikonskog ulja u vodi, stabilizovane
nejonskim emulgatorima, derivatima silikona.

Mogu se koristiti i kao nosači prirodnih i polusintetičkih mirisa pogodnih za inkorporiranje u kozmetičke preparate
parfemske industrije, kao i gelovi i losioni za kosu i kožu i neki dezodoransi.