41. Hapšenje
Zadržavanje lica
Hapšenje u osnovi predstavlja meru lišavanje slobode
osumnjičenog, odnosno okrivljenog lica. Hapšenje se može izvršiti
ako postoji neki od razloga za određivanje pritvora („policijsko
hapšenje“), ili ako je reč o lišavanju slobode lica zatečenog pri
izvršenju krivičnog dela – na koje je inače ovlašćen svaki
građanin(„građansko hapšenje“).Tako je u pogledu policijskog
hapšenja predviđeno je da ovlašćeni policijski slušbenici neko lice
mogu lišiti slobode, ako postoji ma koji od razloga predviđeniza
određivanje pritvora. Hapšenje lica zatečenog pri izvršenju
krivičnog dela može izvršiti ne samo policija, već i svaki građanin.
Javni tužilac je dužan da licu uhapšenom od strane policije ili
građana odmah, koje mu se dovodi, saopšti da može uzeti branioca
i da u njegovom prisustvu, uz korišćenje telefona, telegrafa ili
drugog elektronskog prenosioca poruka, može stupiti u kontakt sa
braniocem neposredno ili posredstvom članova porodice ili trećeg
lica čiji identitet istražnom sudiji mora biti otkriven. U vezi sa
ovim, rok od 24 sata koji je ostavljen uhapšenom da obezbedi
prisustvo branioca, ne računa se od trenutka od kada mu je istražni
sudija saopštio to pravo, nego od trenutka kada mu je,
obezbeđenjem „prava na telefonski poziv“, korišćenje tog prava
omogućeno. Ukoliko uhapšeni ne angažuje branioca u roku od 24
sata ili se odrekne prava na branioca javni tužilac je dužan da ga
bez odlaganja sasluša,a u slučaju obavezne odbrane postaviće mu
se branilac po službenoj dužnosti.Odmah nakon saslušanja, javni
tužilac donosi odluku da li će sudiji za prethodni postupak
predložiti da se uhapšenom odredi pritvor ili će ovo lice pustiti na
slobodu. Lice uhapšeno bez odluke suda, odnosno lice uhapšeno na
osnovu odluke suda koje nije saslušano, mora biti bez odlaganja, a
najkasnije u roku od 48časova, predato nadležnom sudiji za
prethodni postupak ili ako se to ne dogodi,mora biti pušteno na
slobodu.
42. Zadržavanje osumnjičenog
Lice lišeno slobode u smislu policijskog hapšenja ili hapšenja lica
zatečenog pri izvršenju krivičnog dela, kao i osumnjičenog koga
treba saslušati, javni tužilac može izuzetno zadržati, i to najduže 48
sati od momenta hapšenja, odnosno od momenta odazivanja na
poziv. Razlog za određenje zadržavanja, koje se u stvari sastoji u
lišenju slobode, uvek je saslušanje zadržanog lica.
lišenog slobode radi ispitivanja od strane policije čije je trajanje
ograničeno na 24 sata, ali se pod izvesnim uslovimamože produžiti
do 96 sati.Prema tome, zadržavanje po ZKPS se može odrediti ne
samo prema licu koje je lišeno slobode zbog postojanja nekog od
razloga za određenje pritvora(hapšenje), već i prema licu koje je
javni tužilac pozvao u svojstvu osumnjičenog radi saslušanja ili
prema licu koje je pozvano na informativni razgovor u svojstvu
građanina, ali se prilikom prikupljanja obaveštenja počelo smatrati
osumnjičenim.Da bi se zadržavanje sprovelo potrebno je doneti
rešenje o zadržavanju.Rešenje o zadržavanju donosi javni tužilac
ili, po njegovom odobrenju, policija.Ono mora biti doneto odmah,
a najkasnije u roku od dva sata od trenutka od kada je
osumnjičenom saopšteno da je zadržan. Zadržano lice ima pravo
da bude odmah upoznato sa delom za koje se tereti,sa činjenicama
na kojima se zasnivaju osnovi sumnje, o pravu na branioca sa
kojim može slobodno da opšti i o pravu da bez branioca nije dužno
da odgovara na postavljena pitanja. Izabrani ili postavljeni branilac
ima pravo da sa zadržanim, pre njegovog prvog saslušanja, obavi
poverljiv razgovor i da pročita krivičnu prijavu, zapisnik o uviđaju
i nalaz i mišljenje veštaka ako policija raspolaže sa navedenim
pismenima u trenutku saslušanja.
43. Zadržavanje na mestu izvršenja krivičnog dela i
upućivanje lica javnom tužiocu
Zadržavanje lica na mestu izvršenja krivičnog dela do dolaska
javnogtužioca, odnosno upućivanje lica javnom tužiocu,
predstavlja potražnu meru kojase primenjuje u predistražnom
postupku prema građanima zatečenim na mestuizvršenja krivičnog
dela.da bi se primenila jedna od ovih mera, potrebno je da
licezatečeno na mestu izvršenja krivičnog događaja objektivno
može pružiti podatkevažne za krivični postupak (npr. da je
očevidac), kao i da je verovatno dase saslušanje toga lica kasnije
ne bi moglo izvršiti ili bi bilo skopčano sa znatnimodugovlačenjem
ili drugim teškoćama. Kada se kaže „lica zatečena na mestu
izvršenja krivičnog dela“misli se ne samo na ona koja su bila i
očevici izvršenja, nego i na ona koja su došlaposle izvršenja dela, a
pre policije.Lica koja se zadržavaju ili upućuju javnom tužiocu
najčešće su stranci kojisu na proputovanju, a jedini su svedoci
 teške saobraćajne nezgode u kojoj imapoginulih i tome slično.Isto
važi i za naše građane kojima je mesto prebivališta iliboravišta
znatno udaljeno od mesta događaja, odnosno koji su na
privremenomradu u inostranstvu ili odlaze na duži boravak u
inostranstvo, a jedini su svedociubistva, razbojništva, terorizma ili
nekog drugog teškog krivičnog dela.
44. Posebne dokazne radnje i posebna krivična dela
Specifičnosti u otkrivanju i dokazivanju najpre samo krivičnih dela
organizovanog kriminala i ratnih zločina, a potom i drugih posebno
teških krivi;nihsdela označili su potrebu države da propiše posebne
materijalnopravne, organizacione i procesne propise za njihovo
sprečavanje, otkrivanje i suzbijanje. U procesnom smislu, propisane su
posebne dokazne radnje koje se, i po međunarodnom pravu,
predstavljaju preduslov borbe protiv najtežih oblika
kriminaliteta.Saglasno zakonskom određenju, u posebne dokazne
radnje spadaju: 1) tajni nadzor komunikacije, 2) tajno praćenje i
snimanje, 3) simulovani poslovi, 4) računarsko pretraživanje podataka,
5) kontrolisana isporuka, i 6) prikriveni islednik. izričito propisano da
se posebne dokazne radnje mogu primenjivati samo uz striktno
poštovanje predviđene procedure, i u skladu sa načelom srazmernosti.
Predviđeno je, naime, da će organ krivičnog postupka prilikom
odlučivanja o određivanju i trajanju posebnih dokaznih radnji posebno
ceniti da li bi se isti rezultat mogao postići na način kojim se manje
ograničavaju prava građana. Konkretnije posmatrano, uslov za
primenu posebnih dokaznih radnji je postojanje osnova sumnje da je
počininjeno posebno krivično delo, a i to samo: 1) ako se na drugi
način se ne mogu prikupiti dokazi za krivično gonjenje, ili 2) ako bi
njihovo prikupljanje bilo znatno otežano.Takođe se posebne dokazne
radnje izuzetno mogu odrediti i prema licu za koje postoje osnovi
sumnje da priprema neko od posebnih krivičnih dela, a okolnosti
slučaja ukazuju da se na drugi način krivično delo ne bi moglo otkriti,
sprečiti ili dokazati ili bi to izazvalo nesrazmerne teškoće ili veliku
opasnost. Zakonodavac ne određuje posebna krivična dela skupno,
već tako što konkretno odrežuje za koja se krivična mogu sprovoditi
pojedine posebne dokazne radnje.Polazeći od toga može se
konstatovati da se posebna krivična vrstavaju u više kategorija. Prvo,
delikti koji po svojoj prirodi predstavljaju nateže oblike kriminaliteta,
zbog čega se u njihovom rasvetljenju koristiti sve posebne dokazne
radnje.Drugo, taksativno navedeni delikti kod kojih je moguća
primena svih posebnih dokaznih radnji osim angažovanja prikrivenog
islednika.Treće, primena svih posebnih dokaznih radnji osim
angašovanja prikrivenog islednika moguća je i kod krivičnog dela
sprečavanje i ometanja dokazivanja (čl. 336. st. 1. KZS), ali samo ako
je učinjeno u vezi sa nekim od dosada navedenih posebnih krivičnih
dela. Četvrto, primena tajnog nadzora komunikacije, po uslovom da se
na drugi način se ne mogu prikupiti dokazi za krivično gonjenje ili bi
njihovo prikupljanje bilo znatno otežano, moguća je kod sledećih
krivičnih dela visokotehnološkog kriminala: neovlašćeno
iskorišćavanje autorskog dela ili predmeta srodnog prava (čl.199.
KZS), oštećenje računarskih podataka i programa (čl. 298. st. 3. KZS),
računarska sabotaža (čl.299. KZS), računarska prevara (čl. 301. st. 3.
KZS) I neovlašćeni pristup zaštićenom računaru, računarskoj mreži i
elektronskoj obradi podataka (čl.302.KZS).
45. Tajni nadzor komunikacije
Sudija za prethodni postupak može odrediti nadzor i
snimanjekomunikacije koja se obavlja putem telefona ili drugih
tehničkih sredstava ili nadzorelektronske ili druge adrese
osumnjičenog i zaplenu pisama i drugihpošiljki.ova dokazna radnja
u sebi objedinjuje dve tzv. Konspirativnekriminalištičko-
operativne mere, i to: 1) tajnu kontrolu telefonskih i
drugihrazgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima
(„prisluškivanje“),i 2) tajnu kontrolu poštanskih pošiljki. U praksi
se pomenute mere svode na:akustičnu prismotru prostorija,
automobila i samog čoveka, kao i telefonskih veza preuzimanje,
faks-veza i modemske veze;preuzimanje kompjuterskih
informacija, uključujući tu i radiozračenjekompjutera, kao i
lociranje SMS poruka na mreži mobilne telefonije. Za tajni nadzor
komunikacija koristese i uređaji za prisluškivanje kablovskih veza
sa širokopojasnim prijemnikom. Tajni nadzor komunikacije kao
posebnu dokaznu radnju određuje sudija zaprethodni postupak
obrazloženom naredbom. Pomenuta naredba mora da
sadržiraspoložive podatke o licu prema kojem se tajni nadzor
komunikacije određuje,zakonski naziv krivičnog dela, označenje
poznatog telefonskog broja ili adreseosumnjičenog, odnosno
telefonskog broja ili adrese za koju postoje osnovi sumnjeda je
osumnjičeni koristi, razloge na kojima se zasniva sumnja, način
sprovođenja,obim i trajanje posebne dokazne radnje.Tajni nadzor
komunikacije može trajati tri meseca, a zbog neophodnostidaljeg
prikupljanja dokaza se može produžiti najviše za tri meseca. Ako
je rečo krivičnim delima za koja je posebnim zakonom određeno
da postupa javnotužilaštvo posebne nadležnosti, tajni nadzor može
se izuzetno produžiti još najvišedva puta u trajanju od po tri
meseca.
46. Tajno praćenje i snimanje osumnjičenog
Sud može odrediti tajno praćenje Isnimanje osumnjičenog.
Javnitužilac ako smatra da su ispunjeni zakonski uslovi, dostavlja
sudu obrazloženi pred log a sudija za prethodni postupak može
obrazloženom naredbom odrediti tajnopraćenje i snimanje
osumnjičenog radi:1. otkrivanja kontakata ili komunikacije
osumnjičenog na javnimmestima i mestima na kojima je pristup
ograničen ili u prostorijama,osim u stanu;
2. utvrđivanja istovetnosti lica ili lociranja lica ili stvari. Mesta ili
prostorije, odnosno prevozna sredstava drugih lica mogu biti
predmet tajnog nadzora i snimanja samo ako je verovatno da će
osumnjičeni tu bitiprisutan ili da koristi ta prevozna sredstva.
Tajno praćenje i snimanje može trajati tri meseca, a zbog
neophodnosti daljeg prikupljanja dokaza se može produžiti najviše
za tri meseca. Ako je reč o krivičnim delima za koja je posebnim
zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne
nadležnosti, ova radnja se izuzetno može produžiti još najviše dva
puta u trajanju od po tri meseca. Naredba o tajnom praćenju i
snimanju mora da sadrži podatke o osumnjičenom, zakonski naziv
krivičnog dela, označenje poznatog telefonskog broja ili adrese
osumnjičenog, odnosno telefonskog broja ili adrese za koju postoje
osnovi sumnje da je osumnjičeni koristi, razloge na kojima se
zasniva sumnja, način sprovođenja, obim i trajanje posebne
dokazne radnje.
47. Simulovani poslovi
Ako su ispunjeni Zakonikom predviđeni uslovi, na obrazloženi
predlog javnogtužioca sudija za prethodni postupak može odrediti:
1) simulovanu kupovinu, prodaju ili pružanje poslovnih usluga; i
2) simulovano davanje ili primanje mita.Ova posebna dokazna
radnja u sebi objedinjuje dve specijalne istražne tehnike,tj.pružanje
simulovanih poslovnih usluga i sklapanje simulovanih
pravnihposlova, koje se svrstavaju u najznačajnih metode pri
otkrivanju, razjašnjavanju Idokazivanju krivičnih dela iz oblasti
organizovanog kriminala i korupcije. Simulovani poslovi se mogu
primeniti ako postoje opšti uslovi za primenuposebnih dokaznih
radnji, a na osnovu pismene i obrazložene naredbe sudija
zaprethodni postupak. Sama naredba treba da sadrži podatke o
osumnjičenom,zakonski naziv krivičnog dela, razloge na kojima se
zasniva sumnja, načinsprovođenja, snimanje, dokumentovanje,
obim i trajanje posebne dokazne radnje. Pružanje simulovanih
poslovnih usluga i sklapanje simulovanih pravnihposlova
izvršavaju ovlašćeni službenici policije, BIA ili VBA, a ako to
zahtevajuposebne okolnosti slučaja i drugo ovlašćeno lice. Ovakvo
rešenje zakonodavcamotivisano je kriminalističko-operativnim
razlozima, jer je reč o jednoj odnajozbiljnijih tehnika tzv. tajne
infiltracije u kriminalni milje. Po zaključenju simulovanih poslova
policija, odnosno BIA ili VBA dostavljasudiji za prethodni
postupak celokupnu dokumentaciju o preduzetoj posebnojdokaznoj
radnji, optičke, tonske ili elektronske zapise i druge dokaze i
poseban izveštaj koji sadrži: vreme zaključenja simulovanih
poslova, podatke o licu kojeje simulovane poslove zaključilo osim
ako je to učinio prikriveni islednik, opistehničkih sredstava koja su
primenjena, broj i raspoložive podatke o licimauključenim u
zaključenje simulovanih poslova. Sudija za prethodni postupak
ćedostaviti javnom tužiocu kako materijal, tako i izveštaj.
48. Računarsko pretraživanje podataka
Računarsko pretraživanje podataka, tj. automatsko računarsko
pretraživanjeličnih i drugih sa njima povezanih podataka, sastoji se
u automatskom pretraživanjuveć pohranjenih ličnih i sa njima
neposredno povezanih podataka i njihovomautomatskom
poređenju sa podacima koji se odnose na posebno krivično deloi na
osumnjičenog za takvo delo, da bi se kao mogući osumnjičeni
isključila licau pogledu kojih ne postoji verovatnoća da su
povezana sa krivičnim delom.računarsko pretraživanje podataka
može se bliže podeliti natzv. pozitivnu i negativnu raster potragu.
Negativna raster potraga doprinosieliminaciji određenih lica iz
kruga osumnjičenih automatizovanim pretragamakroz policijske,
administrativne i druge evidencije.Pozitivnaraster potraga
podrazumeva utvrđivanjekruga osumnjičenih na osnovu određenih
karakteristika, činjenica ili sposobnosti,koje su zapažene kod NN
učinioca krivičnog dela. Suština ovog metoda je slobodan pristup
policije svim evidencijama kojese vode automatizovano, što
odudara od načela zaštite prava na privatnostgrađana i
informatičko samoodređenje. Ovu posebnu dokaznu radnju
sprovode ne samo policija, BIA i VBA, veći organi carinske i
poreske službe, kao i drugi državni organi, odnosno drugapravna
lica koja na osnovu zakona vrše određena javna ovlašćenja.
RačunarskoPretraživanje podataka može trajati najviše tri meseca,
a zbog neophodnostidaljeg prikupljanja dokaza može se izuzetno
produžiti još najviše dva puta utrajanju od po tri meseca. Po
završetku računarskog pretraživanja podataka državni organ koji
izvršavanaredbu dostavlja sudiji za prethodni postupak izveštaj
koji sadrži: podatke o vremenupočetka i završetka računarskog
pretraživanja podataka, podatke koji supretraženi i obrađeni,
podatke o službenom licu koje je sprovelo posebnu dokaznuradnju,
opis primenjenih tehničkih sredstava, podatke o obuhvaćenim
licimai rezultatima primenjenog računarskog pretraživanja
podataka.
49. Kontrolisana isporuka
Kontrolisana isporuka (controlled delivery) je institut kojim se u
suštiniodstupa od načela legaliteta krivičnog gonjenja, budući da se
faktički ne pokreće postupak iako postoje osnovi sumnje da je
krivično delo za koje se goni poslužbenoj dužnosti počinjeno na
teritoriji naše zemlje. Ova mera tajne policijske opservacije se
sprovodi po pravilima Ujedinjenihnacija, uz saglasnost
zainteresovanih država i na osnovu principa reciprociteta.Predmet
kontrolisane isporuke obično je inkriminisana roba ali to mogu biti
Ielektronski zapisi pa i živabića. Kontrolisana isporuka se sprovodi
uz saglasnost nadležnih organa zainteresovanihdržava i na osnovu
uzajamnosti, u skladu sa potvrđenim međunarodnimugovorima,
kojima se detaljnije uređuje sadržaj ove mere. Javni tužilac
naredbom određuje način sprovođenja kontrolisane isporuke s tim
što kontrolisanuisporuku u praksi sprovode policija i drugi državni
organi koje odredi javnitužilac. Po izvršenju kontrolisane isporuke
policija, odnosno drugi državni organdostavlja javnom tužiocu
izveštaj koji sadrži: podatke o vremenu početka Izavršetka
kontrolisane isporuke, podatke o službenom licu koje je sprovelo
radnju,opis primenjenih tehničkih sredstava, podatke o
obuhvaćenim licima i rezultatimaprimenjene kontrolisane
isporuke.
50. Pozivanje
Merom pozivanja obezbeđuje se prisustvoi različitih procesnih
subjekata, kao što su: osumnjičeni, odnosno okrivljeni, oštećeni,
privatni tužilac, subsidijarni tužilac, svedok, veštak, stručni
savetnik, stručno lice, tumač, zakonski zastupnik i punomoćnik.
Maloletni svedok koji nije navršio 16 godina i maloletni okrivljeni
pozivaju se preko roditelja, odnosno preko zakonskog zastupnika,
osim ako to nije mogućno zbog potrebe da se hitno postupa ili
zbog drugih opravdanih razloga. Samo pozivanje okrivljenog vrši
se dostavljanjem pismenog poziva uzatvorenoj koverti. Pismeni
poziv za okrivljenog mora da sadrži: naziv organapostupka koji
poziva, ime i prezime okrivljenog, zakonski naziv krivičnog
delakoje mu se stavlja na teret, mesto gde okrivljeni ima da dođe,
dan i čas kad trebada dođe, naznačenje da se poziva u svojstvu
okrivljenog i upozorenje da će uslučaju nedolaska prema njemu
biti određena teža mera, tj. dovođenje, službenipečat i ime i
prezime javnog tužioca, odnosno sudije koji poziva.Ako se
okrivljeni prvi put poziva radi saslušanja, u poziv će biti uneta
poukao pravu da uzme branioca i da branilac može prisustvovati
njegovom saslušanju,o dužnosti se odazove na poziv organa
krivičnog postupka i da obavesti organpostupka o promeni adrese
prebivališta ili boravišta, odnosno o nameri da promeniadresu
prebivališta ili boravišta, kao i o pravilima o dostavljanju
okrivljenom. Ako okrivljeni nije u mogućnosti da se odazove
pozivu usledbolesti ili neke druge neotklonjive smetnje, saslušaće
se u mestu gde se nalazi, iliće se obezbediti njegov prevoz do
zgrade organa postupka, odnosno do drugogmesta gde se obavlja
saslušanje.Pre podizanja optužnice javni tužilac poziva svedoka,
veštaka, stručnog savetnikaili drugog učesnika u postupku, a ako
javni tužilac to ne učini, na zahtevokrivljenog i njegovog branioca,
pozivanje vrši sudija za prethodni postupak. Posebno je propisano
da se punoletni učesnik u postupku koji izbegavada primi poziv
 može kazniti novčano do 150.000 dinara. Rešenje o
novčanomkažnjavanju donosi sud. O žalbi protiv rešenja kojim se
izriče pomenuta novčanakazna, odlučuje veće. Žalba ne zadržava
izvršenje rešenja.
51. Dovođenje
Dovođenje je druga i teža mera, kojom se obezbeđuje prisustvo
okrivljenog i drugih krivičnoprocesnih subjekata ako se ne odazovu
pozivu, odnosno kada je prema okrivljenom određen pritvor kao
najteža mera. Odluku o primeni ove mere donosi u formi naredbe javni
tužilac ili krivični sud, a izvršava je policija. Ova naredba se izvršava
odmah, osim ako organ koji je izdao naredbu ne naredi drukčije.
Konkretnije posmatrano, javni tužilac ili sud može izdati naredbu da se
okrivljeni dovede:
• ako uredno pozvani okrivljeni ne dođe, a svoj izostanak ne opravda;
• ako se nije moglo izvršiti uredno dostavljanje poziva, a iz okolnosti
očigledno proizlazi da okrivljeni izbegava prijem poziva;
• ako je doneto rešenje o pritvoru.
Za prinudno dovođenje osumnjičenog neophodno je da se nije odazvao
uredno dostavljenom pozivu, u kome je bilo naznačeno da
neodazivanje pozivu povlači prinudno dovođenje. Svako drugo
dovođenje osumnjičenog, van napred naznačenih uslova, bez obzira
gde se osumnjičeni zatekne, predstavlja njegovo lišenje slobode, koje
se može sprovesti samo ukoliko su ispunjeni zakonski uslovi o lišenju
slobode osumnjičenog.
52. Zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim
licem
Sud može zabraniti okrivljenom prilaženje, sastajanje ili
komuniciranje sa određenim licem ako je ispunjen bar jedan od
alternativno postavljenih uslova, i to: 1) ako postoje okolnosti koje
ukazuju da bi okrivljeni mogao ometati postupak uticanjem na
oštećenog, svedoke, saučesnike ili prikrivače ili 2) ako bi mogao
ponoviti krivično delo, dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti
krivično delo kojim preti. Uz meru zabrane sud može okrivljenom
naložiti da se povremeno javlja policiji, povereniku iz organa državne
uprave nadležnog za izvršenje krivičnih sankcija ili drugom državnom
organu određenom zakonom. O određivanju zabrane prilaženja,
sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem u prethodnom
krivičnom postupku odlučuje sud na predlog javnog tužioca, a u
glavnom krivičnom postupku, tj. posle potvrđivanja optužnice o ovoj
meri sud odlučuje kako na predlog javnog tužioca i tako i po službenoj
dužnosti. Mera zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa
određenim licem može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do
pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na
izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode.
53. Zabrana napuštanja mesta boravišta
Zabrana napuštanja mesta boravišta bez sudskog odobrenja u osnovi je
najblaža mera za obezbeđenje prisustva koja se primenjuje u slučaju
opasnosti od bekstva okrivljenog. Po prirodi stvari, meru zabrane
napuštanja boravišta realizuje policija. Zabranu napuštanja mesta
boravišta ili teritorije Republike Srbije određuje sud obrazloženim
rešenjem, ako postoje okolnosti koje ukazuju na to da bi okrivljeni
mogao pobeći, ili da bi se mogao sakriti, otići u nepoznato mesto ili u
inostranstvo.
Ovim rešenjem sud okrivljenom eksplicitno zabranjuje da bez
odobrenja napusti mesto boravišta, pri čemu od njega ne uzima
nikakvo obećanje ili saglasnost. Zabrana napuštanja stana ili mesta
boravišta u toku postupka može se zameniti težom merom, tj.
jemstvom ili pritvorom.
54. Zabrana napuštanja stana
Mera zabrana napuštanja stana predstavlja boravak u tzv. kućnom
pritvoru i služi kao supstitut meri pritvora, kao najtežoj meri za
obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog
postupka. Ona se može primeniti samo ako postoje okolnosti koje
ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, ili gotovo svih okolnosti koje
inače predstaljaju razlog za određivanje pritvora. Okrivljeni će se u
rešenju o izricanju mere zabrane napuštanja stana upozoriti da se
protiv njega može odrediti pritvor ako prekrši izrečenu zabranu.
Mera zabrane napuštanja stana može trajati dok za to postoji potreba, a
najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja
okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju
slobode. Sud je dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje
mere opravdano.
55. Jemstvo
Kao tradicionalna mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i uspešno
vođenje krivičnog postupka, jemstvo je u stvari supstitut pritvora
(zamena za pritvor). Zbog toga je i propisano da se okrivljeni koji
treba da bude stavljen u pritvor ili je već u pritvoru zbog postojanja
Zakonikom opređenih razloga može ostaviti na slobodi, odnosno može
se pustiti na slobodu, ako on lično ili neko drugi za njega pruži
jemstvo da do kraja postupka neće pobeći i ako sam okrivljeni, pred
sudom pred kojim se vodi postupak, da obećanje da se neće kriti i da
bez odobrenja suda neće napustiti boravište. Po samoj prirodi stvari,
jemstvo uvek glasi na novčani iznos koji sud određuje imajući u vidu
sledeće okolnosti: 1) stepen opasnosti od bekstva okrivljenog, 2) lične
i porodične prilike okrivljenog, i 3) imovno stanje lica koje daje
jemstvo. Predlog za određivanje jemstva mogu podneti stranke i
branilac ili lice koje za okrivljenog daje jemstvo. Ako smatra da su
ispunjeni Zakonikom propisani uslovi sud može i bez predloga, tj. po
službenoj dužnosti, a nakon pribavljenog mišljenja javnog tužioca,
odrediti novčani iznos koji u konkretnom slučaju može biti položen
kao jemstvo.
56. Pojam i osnovi za određivanje pritvora
Pritvor predstavlja preventivno lišenje slobode okrivljenog za
određeno vreme i po tome je najrigoroznija mera za obezbeđenje
prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka.
Polazeći od toga, jedini ovlašćeni organ da odredi pritvor je krivični
sud u inokosnom ili zbornom sastavu. Pritvor se može odrediti samo
pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha
ne može ostvariti drugom merom. Dužnost je svih organa koji
učestvuju
u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da
trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa
naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru.Najzad, u toku
celog postupka pritvor će se ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu
kojih je bio određen.
57. Nadležnost za određivanje pritvora i trajanje pritvora
Postupak određivanja pritvora se odvija na Zakonikom određeni način.
Naime, o određivanju pritvora odlučuje sud na predlog javnog tužioca,
a posle potvrđivanja optužnice ne samo po predlogu javnog tužioca
već i po službenoj dužnosti. Pre donošenja odluke o određivanju sud
će saslušati okrivljenog o razlozima za određivanje pritvora.
Saslušanju okrivljenog pre donošenja odluke o pritvoru mogu
prisustvovati javni tužilac i branilac. U tom smislu sud je dužan da na
pogodan način obavesti javnog tužioca i branioca o vremenu i mestu
saslušanja okrivljenog.
U pogledu trajanja pritvora, treba razlikovati nekoliko situacija, a pre
svega treba ukazati na neka opšta ograničenja koja postoje u pojedinim
slučajevima. Tako, ako je pritvor određen samo zbog toga što se ne
može utvrditi istovetnost lica traje dok se ova istovetnost ne utvrdi, a
pritvor koji je određen samo zbog toga što optuženi očigledno
izbegava da dođe na glavni pretres može trajati do objavljivanja
presude. U slučaju kada postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti,
sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili
ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na
svedoke, saučesnike ili prikrivače (tzv. koluziona opasnost) , pritvor će
se ukinuti čim se obezbede dokazi zbog kojih je pritvor određen.
Što se tiče trajanja pritvora u istrazi, ono može biti maksimalno šest
meseci.
58. Utvrđivanje adrese okrivljenog i izdavanje poternice i objave
Jedan od oblika pomoći policije javnom tužiocu i krivičnom sudu i,
istovremeno, jedna od najznačajnijih mera u okviru redovnih
policijskih delatnosti jeste tzv. potražna delatnost u užem smislu. Ova
delatnost podrazumeva samo one operativno-kriminalističke mere i
radnje policije koje su neposredno usmerene na pronalaženje i
hvatanje učinilaca krivičnih dela, utvrđivanje adresa određenih lica,
utvrđivanje identiteta nepoznatih lica ili pronađenih leševa,
pronalaženja određenih predmeta i prikupljanje podataka o licima i
stvarima. Sadržinski posmatrano, ova delatnost se sastoji u izvršenju
potraga u vidu objave ili raspisa o traganju u predistražnom postupku,
kao i u realizovanju naredbi za izdavanje poternice i objave u toku
postupka ili nakon izricanja krivične sankcije. Tako je predviđeno da
će javni tužilac ili sud će zatražiti od policije utvrđivanje adrese
okrivljenog, u smislu da okrivljenog potraži i da ih obavesti o njegovoj
adresi, pod uslovom da se ne zna prebivalište ili boravište okrivljenog
iako je po odredbama ZKPS to neophodno. Policija u ovom slučaju
isključivo otkriva adresu okrivljenog, i o tome obaveštava javnog
tužioca, odnosno krivični sud. Polazeći od toga, u teoriji se ovakav vid
delatnosti policije definiše kao „nepravi vid poternice“. S druge strane,
izdavanje poternice može narediti sud pred kojim se vodi krivični
postupak, ako se okrivljeni protiv koga je pokrenut krivični postupak
zbog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti nalazi u
bekstvu, a postoji naredba za njegovo dovođenje ili rešenje o
određivanju pritvora.
59. Činjenice u krivičnom postupku
U krivičnom postupku prvenstveno se utvrđuju pravno relevantne
činjenice, odnosno odlučne činjenice. Nazivaju se pravno relevantnim
činjenicama, zato što na ove činjenice pravo nadovezuje određene
pravne posledice. Pošto je nemoguće da se u svakom slučaju
neposredno utvrđuju pravno relevantne činjenice, to postoji potreba da
se u krivičnom postupku utvrđuju i činjenice-indicije, posredstvom
kojih se utvrđuje postojanje ili nepostojanje pravno relevantnih
činjenica. U krivičnom postupku utvrđuju se i pomoćne činjenice, na
osnovu kojih se proverava verodostojnost izvora saznanja o pravno
relevantnim činjenicama, tj. pomoću njih se proverava verodostojnost
dokaznog sredstva. Prema tome, u krivičnom postupku se utvrđuju tri
vrste činjenica: pravno relevantne činjenice, činjenice-indicije i
pomoćne činjenice pri čemu osnovni predmet utvrđivanja u krivičnom
postupku predstavljaju pravno relevantne činjenice, dok se činjenice
indicije i pomoćne činjenice utvrđuju zbog toga što doprinose boljem i
svestranijem utvrđivanju pravno relevantnih činjenica. Posebno treba
naglasiti da zbog primene principa in dubio pro reo činjenice koje idu
na teret okrivljenog moraju biti sa sigurnošću utvrđene, za razliku od
činjenica koje idu u korist okrivljenog, a koje se uzimaju za utvrđene
čak i onda
kada su samo verovatne, tj. kada postoji sumnja u njihovo postojanje.
60. Dokazi u krivičnom postupku
Dokaz je činjenica na osnovu koje se utvrđuje postojanje ili
nepostojanje spornih pravno relevantnih i drugih činjenica, koje se
utvrđuju u krivičnom postupku. Za razliku od dokaza, dokazno
sredstvo je izvor dokaza. Naime, dokazna sredstva predstavljaju
forme, odnosno oblike u kojima se javljaju i sadržane su činjenice, tj.
dokazi. Dokazna sredstva su zakonom određena (na primer uviđaj,
iskaz svedoka, isprave, itd). Vrednost dokaza, u celini, je velika, zbog
toga što se pomoću njih utvrđuju pravno relevantne činjenice, koje
čine sadržinu krivične stvari i osnov su svih sudskih odluka u
krivičnom postupku. Međutim, kakvu će vrednost imati pojedini
dokaz, zavisi od njegovog odnosa prema činjenici koja se utvrđuje.
Ovu pak okolnost, utvrđuje sud ocenom dokaza na osnovu svog
slobodnog uverenja. Tako će sud ocenjujući dokaz u svakom
konkretnom slučaju, utvrditi vrednost dokaza najpre pojedinačno, a
zatim u sklopu ostalih dokaza. Vrste dokaza: 1) neposredni i posredni;
2) originarni i izvedeni; 3) optužni i odbrambeni; 4) lični i materijalni
dokazi; i. 5) dozvoljeni i nedozvoljeni dokazi (tj. na dozvoljeni i
nedozvoljeni načini pribavljanja dokaza).
61. Pojam i procesni tok dokazivanja u krivičnom postupku
Dokazivanje predstavlja složenu i raznovrsnu procesnu delatnost
krivičnoprocesnih stranaka i krivičnog suda s ciljem utvrđivanja
pravno relevantnih i drugih činjenica u krivičnom postupku, tj. radi
činjeničnog i pravnog oformljenja krivične stvari. Sam proces
dokazivanja sastoji se iz više sistematskih procesnih aktivnosti
krivičnoprocesnih subjekata, koje se mogu putem sinteze klasifikovati
u: otkrivanje dokaza, izvođenje dokaza, proveravanje dokaza i ocenu
dokaza.
Otkrivanje dokaza predstavlja aktivnost usmerenu na pronalaženje
izvora dokaza, tj. na saznavanje da određeni činjenični podaci postoje
u jednom ili više izvora, koji se mogu upotrebiti kao dokaz spornih
činjenica u jednoj krivičnoj stvari.
Izvođenje dokaza u suštini predstavlja prihvatanje otkrivenih izvora
dokaza i njihovo dalje procesno uobličavanje, tj. pismeno fiksiranje
činjeničnih podataka, da bi se uspešno upotrebili kao dokaz spornih
činjenica.
Proveravanje dokaza znači utvrđivanje verodostojnosti kako izvora
činjeničnih podataka, tako i samih činjeničnih podataka.
Ocena dokaza predstavlja takvu aktivnost krivičnog suda, kojom se
utvrđuje vrednost dokaza u odnosu na spornu činjenicu, tj. utvrđuje se
u kojoj meri jedan činjenični podatak potvrđuje postojanje ili
nepostojanje sporne činjenice.
62. Načelo slobodne ocene dokaza i pravilo in dubio pro reo
Načelo slobodne ocene dokaza znači da sud ocenjuje izvedene dokaze
u skladu sa svojom logičkom i psihološkom analizom, na osnovu
zakonitosti ljudskog mišljenja i iskustva. Pritom, sud nije vezan za
zakonska pravila koja bi unapred - a priori određivala vrednost
pojedinih dokaza, ali sud mora u obrazloženju presude navesti
određeno i potpuno iz kojih razloga uzima da su određene
pravnorelevantne činjenice dokazane, odnosno da nije dokazano
njihovo postojanje.
Postoje dve teorije o oceni dokaza i to:
1. Teorija o zakonskoj vrednosti dokaza - zakonodavac je u samom
procesnom zakonu predvideo merila na osnovu kojih se utvrđuje
vrednost svih dokaza, s tim što je u sistemu dokaza najveća vrednost
pridavana dokaznim činjenicama sadržanim u priznanju okrivljenog.
2. Teorija o slobodnoj oceni dokaza - znači da je krivični sud
slobodan, tj. da prilikom utvrđivanja vrednosti dokaza nije vezan
nikakvim formalnim dokaznim pravilima.
Pravilo in dubio pro reo predstavlja odstupanje od načela slobodne
ocene dokaza, pa i od načela utvrđivanja istine u krivičnom postupku.
Ovo pravilo je izraženo zakonskom odredbom prema kojoj se sumnja
u pogledu postojanja činjenica relevantnih za slučaj ili sumnja u
odnosu na primenu neke odredbe Krivičnog zakonika, mora tumačiti u
korist okrivljenog i njegovih prava. Shodno ovom načelu, sud će
doneti oslobađajuću presudu ne samo kada je dokazana nevinost
optuženog, već i onda kad nije dokazana krivica optuženog.
63. Pojam i tok predistražnog postupka
Predistražni postupak predstavlja zakonom predviđenu delatnost
određenih subjekata koju oni preduzimaju u okviru svojih prava i
dužnosti, a čiji rezultat treba da omogući stvaranje osnovane sumnje
da je određeno lice izvršilo krivično delo, koji stepen saznanja je
potreban javnom tužiocu za pokretanje i vođenje prethodnog krivičnog
postupka. Naime, potrebno je da se delatnošću ovih subjekata otkrije
krivično delo i njegov učinilac do stepena osnovane sumnje, a ovo
saznanje biće formirano na osnovu otkrivenih dokaza i eventualno
utvrđenih činjenica.
Zakonodavac je predvideo da je osnovni povod i, samim tim, osnovni
izvor saznanja za izvršeno krivično delo i eventualnog učinioca
krivična prijava. Međutim, da bi određeni državni organ, na primer
ovlašćeni policijski službenik, mogao da podnese krivičnu prijavu, u
većini slučajeva mora da preduzme određenu operativnu delatnost. Isto
tako, javni tužilac, može da sazna za izvršeno krivično delo i
neposrednim opažanjem, kao i svaki drugi građanin, a može da sazna
za izvršeno krivično delo i na drugi način uključujući tzv. famu
(glasine o krivičnom delu).
64. Subjekti predistražnog postupka
U predistražnom postupku kao subjekti se mogu pojaviti javni tužilac,
sudija za prethodni postupak, ovlašćena službena lica policije i
Poreske policije, predstavnici drugih državnih organa, preduzeća i
drugih pravnih lica i građani. Položaj ovih subjekata u predistražnom
postupku je različit, zavisno od prava i dužnosti koja su im data
zakonom. Forma delatnosti subjekata u ovom postupku je njegova
druga specifičnost. Naime, delatnost pojedinih subjekata, a naročito
policije, po pravilu se manifestuje u vidu tzv. potražnih, odnosno
neformalnih radnji, čiji se rezultat koristi kao osnov za pokretanje
krivičnog postupka. Izuzetno, delatnost pojedinih subjekata može biti
manifestovana i u formi procesno validnih procesnih radnji, što je
naročito slučaj ako postoji opasnost od odlaganja.
65. Pojam i cilj istrage
Istraga je prva faza prethodnog krivičnog postupka koja se pokreće
kako protiv protiv poznatog, tako i protiv nepoznatog (NN) lica, kad
postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo. Naredbom javnog
tužioca o sprovođenju istrage protiv određenog lica po pravilu i
započinje krivični postupak, jer postoje određeni dokazi i druge
okolnosti na osnovu kojih je formirana osnovana sumnja da je
učinjeno krivično delo koje se okrivljenom stavlja na teret.
Osnovni zadatak istrage je da se prikupe dokazi i drugi podaci koji su
potrebni da bi se moglo odlučivati o podizanju optužnice ili o obustavi
krivičnog postupka, zatim, dokazi koji su potrebni da se utvrdi
identitet učinioca, dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći
ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao
i drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se
izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim.
Prema tome, zadatak istrage je da se izvođenjem dokaza rasvetli
krivična stvar do stepena verovatnoće. To znači, da se u istrazi ne
izvode svi dokazi i ne utvrđuju sve činjenice, već samo oni dokazi na
osnovu kojih se može odlučiti o podizanju optužnice, a naročito oni
dokazi za koje postoji opasnost od odlaganja.
66. Tok i proširenje istrage
Istraga se sprovodi samo za krivična dela, odnosno za učinioce
označene od strane javnog tužioca u naredbi o sprovođenju istrage.
Međutim, u toku sprovođenja istrage, javni tužilac može utvrditi da je
okrivljeni izvršio još neko krivično delo, odnosno da je u izvršenju
krivičnog dela naredbi o sprovođenju istrage učestvovalo još neko lice.
Ako do toga dođe, zakonodavac je obavezao javnog tužioca da
naredbom proširiti istragu.
Proširenje istrage je predviđeno zbog postojanja subjektivnog,
objektivnog i mešovitog koneksiteta i zbog zakonske mogućnosti da se
u tom slučaju može voditi jedinstveni krivični postupak. Najzad, u
pogledu proširenja istrage važe ista pravila kao i kod samog otvaranja
istrage. To znači da se naredba o proširenju istrage dostavlja se
osumnjičenom i njegovom braniocu, ako ga ima, zajedno sa pozivom
odnosno obaveštenjem o prvoj dokaznoj radnji kojoj mogu
prisustvovati. Istovremeno će javni tužilac obavestiti oštećenog o
proširenju istrage i poučiti ga o njegovim pravima u vezi sa tim.
67. Prekid, obustava i završetak istrage
Opšta postavka o tome da se jednom pokrenut krivični postupak mora
okončati, može se primeniti i na istragu kao fazu tog postupka. Istraga
se može okončati na više načina, zavisno od rezultata do kojeg se
može doći izvođenjem dokaznih radnji. Po pravilu, istraga se
okončava kad se postigne svrha istrage, tj. kad se smatra da se na
osnovu izvedenih rezultata može nesmetano nastaviti vođenje
postupka podizanjem optužnice, ili kada se dođe do zaključka da nema
zakonskih osnova za dalje vođenje krivičnog postupka, zbog
postojanja procesnih smetnji ili nepostojanja procesnih pretpostavki.
Prema tome, istraga se može okončati podizanjem optužnice ili
obustavom krivičnog postupka, a može doći i do prekida istrage.
Obustava istrage - Ako ne dođe do podizanja optužnice, istraga se
može okončati obustavom.
Odluku u formi naredbe o obustavi istrage donosi javni tužilac, koji je
dužan da o tome obavestiti osumnjičenog. Osim toga, javni tužilac ima
i obavezu da u roku od osam dana od obustave istrage o tome obavesti
i oštećenog, koji ima pravo na prigovor neposredno višem javnom
tužiocu.
Prekid istrage - Ukoliko javni tužilac tokom istrage utvrdi da postoje
samo privremene smetnje za gonjenje okrivljenog, on će naredbom
privremeno prekinuti istragu.
Završetak istrage - Kada javni tužilac nađe da je stanje stvari u istrazi
dovoljno razjašnjeno da se može podići optužnica, on će doneti
naredbu o završetku istrage koju ćedostaviti osumnjičenom i njegovom
braniocu, ako ga ima, i obavestiće oštećenog o završetku istrage.
68. Podizanje optužnice
Pošto je okončao istragu, ili ako smatra da ima dovoljno dokaza za
neposredno optuženje, jer postoji verovatnoća („opravdana sumnja“)
da je određeno lice učinilo krivično delo, javni tužilac podiže
optužnicu. Pošto je optužnica najpotpuniji optužni akt, javni tužilac je
dužan da prilikom podizanja optužnice vodi računa o zakonom
predviđenoj sadržini i formi ovog optužnog akta. Najzad, odredbe o
optužnici i ispitivanju optužnice primenjuju se shodno i na privatnu
tužbu, osim ako se ona podnosi za krivično delo za koje se sprovodi
skraćeni postupak.
Optužnica se podiže u roku od 15 dana od kada je završena istraga, s
tim što se u naročito složenim predmetima ovaj rok se može na osnovu
odobrenja neposredno višeg javnog tužioca produžiti za još 30 dana.
Ukoliko javni tužilac ne podigne optužnicu u tom roku i ne izjavi da
odustaje od krivičnog gonjenja, okrivljeni, njegov branilac i oštećeni
mogu u roku od osam dana od dana isteka roka za podnošenje
optužnice da podnesu prigovor neposredno višem javnom tužiocu.
69. Sudska kontrola optužnice
Vanpretresno veće nadležnog suda će ispitati optužnicu u roku od 15
dana od isteka roka za podnošenje odgovora na optužnicu. Ako veće
utvrdi da je za krivično delo koje je predmet optužbe nadležan drugi
sud, doneće rešenje o nenadležnosti suda i po pravnosnažnosti tog
rešenja uputiće predmet nadležnom sudu. Protiv rešenja o oglašavanju
suda nenadležnim žalbu može izjaviti tužilac. Kad veće utvrdi da je
potrebno bolje razjašnjenje stanja stvari da bi se ispitala osnovanost
optužnice, narediće da se istraga dopuni, odnosno sprovede ili da se
prikupe određeni dokazi. Javni tužilac će, u roku od tri dana od dana
kad mu je saopštena takva odluka vanpretresnog veća, doneti naredbu
o dopuni odnosno sprovođenju istrage, a privatni tužilac će, u roku od
30 dana od dana saopštenja odluke, prikupiti dokaze. Veće može na
zahtev ovlašćenog tužioca iz opravdanih razloga i produžiti ovaj rok.
Ako javni tužilac urkos svemu propusti pomenuti rok, dužan je da o
razlozima propuštanja obavesti neposredno višeg javnog tužioca.
Međutim, ako privatni tužilac propusti pomenuti rok, smatraće se da je
odustao od gonjenja i optužba će rešenjem biti odbijena.
70. Neposredno optuženje
71. Sporazum o priznanju krivičnog dela
Pod Zakonikom predviđenim uslovima, javni tužilac i okrivljeni,
odnosno njegov branilac mogu zaključiti sporazum o priznanju krivice
za bilo koje krivično delo predviđeno krivičnim zakonodavstvom
Republike Srbije. Takva mogućnost prisutna je od momenta donošenja
naredbe o sprovođenju istrage pa do izjašnjenja optuženog o optužbi
na glavnom pretresu. Prilikom zaključenja sporazuma okrivljeni mora
imati branioca (slučaj obavezne odbrane). Sporazum o priznanju
krivičnog dela sačinjava se u pisanom obliku. Javni tužilac ga podnosi
do potvrđivanja optužnice sudiji za prethodni postupak, a nakon
potvrđivanja optužnice predsedniku veća. Najzad, ako oštećeno lice
nije postavilo imovinskopravni zahtev, javni tužilac će ga pre
zaključenja sporazuma pozvati da podnese zahtev.
72. Sporazum o svedočenju okrivljenog
Sporazum o svedočenju okrivljenog je po svemu specifična ustanova u
oblasti dokazivanja, koja spada u red najozbiljnijih odstupanja od
načela odeljenosti krivičnoprocesnih funkcija. Naime, koji rezultat
ovog sporazuma je „okrivljeni saradnik“ koji u suštini nije samo
osumnjičeni, odnosno okrivljeni nego je i istovremeno svedok. Drugim
rečima, ovim sporazumom se i, koji se u posebnom postupku
okrivljeni prevodi iz tog statusa u status svedoka, uz obavezu davanja
potpunog i istinitog iskaza. Zbog toga je predviđeno da ovaj sporazum
dolazi u obzir samo kod krivičnih dela za koja je posebnim zakonom
određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti, tj. u
postupcima za organizovani kriminal i ratne zločine. Osim toga,
okrivljeni saradnik nikako ne može biti lice za koje postoji osnovana
sumnja da je organizator organizovane kriminalne grupe.
Prema aktuelnom zakonskom rešenju, sporazum se može sklopiti samo
sa okrivljenim koji je u potpunosti priznao izvršenje krivičnog dela, a i
to samo ako je značaj njegovog iskaza za otkrivanje, dokazivanje ili
sprečavanje drugih krivičnih dela za koja je posebnim zakonom
određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti, pretežniji
od posledica krivičnog dela koje je učinio.
73. Sporazum o svedočenju osuđenog
Javni tužilac i i pravnosnažno osuđeno lice mogu zaključiti sporazum
o svedočenju, ako je značaj iskaza osuđenog za otkrivanje,
dokazivanje ili sprečavanje krivičnih dela za koja je posebnim
zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti,
pretežniji od posledica krivičnog dela za koje je osuđen (osuđeni
saradnik).
Sporazum o svedočenju osuđenog saradnika se sačinjava u pisanom
obliku i podnosi se sudu do završetka glavnog pretresa. Međutim, za
osuđenog saradnika ne može biti predloženo lice koje je pravnosnažno
osuđeno kao organizator organizovane kriminalne grupe, niti lice koje
je pravnosnažno osuđeno na kaznu zatvora od četrdeset godina.
Prilikom zaključenja sporazuma sa javnim tužiocem, osuđeni mora
imati branioca.
Postupak za ublažavanje kazne pokreće se na zahtev javnog tužioca
posebne nadležnosti, ako je osuđeni saradnik, u skladu sa sporazumom
o svedočenju osuđenog, kao iskaz u postupku koji je pravosnažno
okončan osuđujućom presudom. O zahtevu za ublažavanje kazne
odlučuje sud koji je sudio u prvom stepenu osuđenom saradniku u
sednici veća.
74. Pripremanje glavnog pretresa
Pripremanje glavnog pretresa je prva faza glavnog krivičnog postupka.
Ova faza započinje tek pošto optužnica bude potvrđena. Naime,
predsednik sudećeg veća je dužan da odmah posle prijema potvrđene
optužnice i spisa predmeta započne pripreme za glavni pretres. Protiv
odluka koje donosi predsednik veća u toku priprema za glavni pretres
žalba po pravilu nije dopuštena.
Po samoj prirodi stvari, u ovoj fazi dolazi najviše do izražaja upravo
aktivnost predsednika veća pred kojim će se održati glavni pretres koja
se, posmatrana sa sadržinske strane, sastoji iz:
• održavanja pripremnog ročišta,
• određivanja glavnog pretresa, tj. određivanja mesta i vremena
održavanja glavnog pretresa i obezbeđenja prisustva lica bez kojih se
glavni pretres ne može održati, i
• donošenja eventualnog drugih odluka od značaja za upravljanje
krivičnim postupkom u ovoj fazi.
75. Pripremno ročište
Na pripremnom ročištu stranke se izjašnjavaju o predmetu optužbe,
obrazlažu se dokazi koji će biti izvedeni na glavnom pretresu i
predlažu novi dokazi, utvrđuju se činjenična i pravna pitanja koja će
biti predmet raspravljanja na glavnom pretresu, odlučuje se o
sporazumu o priznanju krivičnog dela, o pritvoru i o obustavi
krivičnog postupka, kao i o drugim pitanjima za koja sud oceni da su
od značaja za održavanje glavnog pretresa.
Predsednik veća će odrediti pripremno ročište najkasnije u roku od 30
dana ako je optuženi u pritvoru, odnosno u roku od 60 dana ako je
optuženi na slobodi, računajući od dana prijema potvrđene optužnice u
sud.
76. Glavni pretres
Glavni pretres je najvažnija faza kako stadijuma glavnog krivičnog
postupka, tako i krivičnog postupka u celini. Važnost ove faze
postupka ogleda se u tome što krivičnoprocesni subjekti imaju najveću
mogućnost da realizuju svoj fond prava i dužnosti na glavnom
pretresu.
Glavni pretres je javan, što znači da glavnom pretresu mogu
prisustvovati svi zainteresovani građani stariji od 16 godina, pod
uslovom da pri sebi nemaju oružje i opasno oruđe.
Glavni pretres, kao faza redovnog krivičnog postupka, odvija se
isključivo pred krivičnim sudom, odnosno pred posebnim mešovitim
većem sastavljenim od sudije kao predsednika veća i sudija porotnika
kao članova veća. Prema tome, ovom fazom postupka rukovodi
isključivo predsednik sudećeg veća i veće, koje izvodi i sve
krivičnoprocesne radnje.
77. Tok glavnog pretresa
Tok glavnog pretresa regulisan je Zakonikom, tj. glavni pretres se
odvija onim redom kako je predviđeno Zakonikom, s tim što je dato
pravo sudećem veću da može odstupiti od redovnog toka glavnog
pretresa. Ovo odstupanje od Zakonikom predviđenog toka glavnog
pretresa, veće može primenjivati ako postoje posebne okolnosti,
odnosno više optuženih ili više krivičnih dela i ako je dokazni
materijal obiman.
Redovan tok glavnog pretresa obuhvata više relativno samostalnih
delatnosti koje jedna drugu slede: 1) otvaranje zasedanja; 2) početak
glavnog pretresa; 3) izjašnjavanje optuženog 4) uvodna izlaganja 5)
dokazni postupak (uključujući i evnetualnu odbranu optuženog) i 6)
završne reči stranaka, oštećenog i branioca.
78. Otvaranje i početak glavnog pretresa
Glavni pretres otvara predsednik veća, kojom prilikom utvrđuje da li
postoje sve pretpostavke za održavanje glavnog pretresa. Zakonikom
je izričito predvišeno da u pretpostavke za održavanje glavnog pretresa
spada ne samo prisustvo predsednika veća, članova veća i zapisničara,
već i prisustvo pozvanih lica bez kojih glavni pretres ne može da se
održi, osim ako postoje uslovi propisani Zakonikom pod kojima se
izuzetno glavni pretres može održati i u odsustvu nekog od njih.
Predsednik veća, članovi veća, zapisničar i dopunske sudije moraju
neprekidno biti prisutni na glavnom pretresu.
Pošto je utvrdio da su na glavni pretres došla sva pozvana lica,
odnosno ako je odlučeno da se glavni pretres održi bez prisustva nekih
lica, ili je ostavljeno da se o prisustvu ovih lica kasnije odluči,
predsednik veća uzima lične podatke od optuženog kako bi se uverio u
njegovu istovetnost. Posle toga, predsednik veća upućuje svedoke na
mesto koje je za njih određeno a nalazi se van sudnice, gde će sačekati
dok ne budu pozvani na saslušanje. Na isti način predsednik veća će
postupiti i sa veštacima i stručnim savetnicima, osim ako oceni da je
potrebno da određeni veštak ili stručni savetnik prati tok glavnog
pretresa. Pre toga, predsednik veća će ih upozoriti na dužnost da
govore istinu, kao i na posledice davanja lažnog iskaza.
Glavni pretres počinje čitanjem optužnice ili privatne tužbe koju, po
pravilu, čita ovlašćeni tužilac.
79. Dokazni postupak na glavnom pretresu
Pošto je završeno saslušanje optuženog i eventualno saoptuženih,
predsednik veća objavljuje početak dokaznog postupka.U dokaznom
postupku se izvode dokazi o činjenicama koje su predmet dokazivanja,
što znači činjenice koje čine obeležje krivičnog dela, ili od kojih zavisi
primena neke druge odredbe krivičnog zakona (materijalne
pravnorelevantne činjenice) i činjenice od kojih zavisi primena
odredaba krivičnog postupka (procesne pravnorelevantne činjenice).
Dokazni postupak započinje saslušanjem optuženog, ukoliko on u
svojoj materijalnoj odbrani uopšte želi da iskazuje. Posle saslušanja
optuženog, predsednik veća određuje vreme u kojem se najpre izvode
dokazi koje predloži tužilac, potom dokazi koje predloži odbrana,
nakon toga dokazi čije izvođenje je odredilo veće po službenoj
dužnosti i po predlogu oštećenog, a na kraju dokazi o činjenicama od
kojih zavisi odluka o vrsti i meri krivične sankcije.

80. Zapisnik o glavnom pretresu

U toku celog glavnog pretresa mora da se vodi poseban zapisnik u koji
mora u bitnom da se unese ceo tok glavnog pretresa. Zapisnik o
glavnom pretresu ima zakonom predviđenu sadržinu, tj. ima uvod i
glavnu sadržinu.
U uvodu zapisnika mora se naznačiti sud pred kojim se održava glavni
pretres, mesto i vreme zasedanja, ime i prezime predsednika i članova
veća i zapisničara, ovlašćenog tužioca, optuženog i branioca,
oštećenog i njegovog zakonskog zastupnika ili punomoćnika, tumača,
krivično delo koje je predmet pretresanja i da li je pretres javan ili je
javnost isključena.
Glavna sadržina zapisnika o glavnom pretresu, mora da obuhvati
naročito podatke o optužnici koja je na glavnom pretresu pročitana,
odnosno usmeno izložena, kao i da li je ovlašćeni tužilac izmenio ili
proširio optužbu, zatim kakve su predloge podnele stranke i kakve je
odluke donosio predsednik veća ili veće, koji su dokazi izvedeni, da li
su pročitani kakvi zapisnici i druga pismena, odnosno da li su
reprodukovani kakvi zvučni ili drugi snimci i kakve su primedbe
učinile stranke povodom čitanja spisa, odnosno reprodukovanja
snimka.
Zapisnik o glavnom pretresu mora biti završen sa zaključenjem
glavnog pretresa. Zapisnik potpisuju predsednik veća i zapisničar.
Posebno je predviđeno da se u zapisnik o glavnom pretresu unosi
potpuna izreka presude, uz naznačenje da li je presuda javno
objavljena.