DRHTAVA PESMA

(iz knjige Plavi čuperak) Prirodo,

čuj me:
Osećam: nešto u meni raste
laganja nema!
pomalo bolno,
Ti bujaj – ja ću od tebe više!
pomalo belo,
I neka široko u nama dvema
kao da nekakve zbunjene laste
ogroman ružičast vetar diše.
lete kroz moju glavu
I luduj, prirodo!
i telo,
Zri naopako!
vrte se,
Samo mi nemir ne pokvari.
prestižu,
nešto traže… Volim te što si zaista tako
Od njih se na usni dah užari. ko i ja balava za divne stvari.
Ja ne znam šta ću, a tata kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Osećam: nešto u meni prska

kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i neće pod čelom da se smiri.
Tu oblog ne pomaže.
Duša se kikoće i krvari.

Nešto me muči. A tata kaže:

još si ti balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto:

dva grozda – kao dve tople značke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.
A sve je ipak luđe i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.

I plačem od sreće. A tata kaže:

još si ti balava za takve stvari.