600 Godina Manastira Pavlovac

See discussions, stats, and author profiles for this publication at: https://www.researchgate.
net/publication/324454746
600 година манастира Павловац
Book · November 2017
CITATIONS READS
0 712
1 author:
Marković Nemanja
Institute of Archaeology, Belgrade, Serbia
34 PUBLICATIONS 76 CITATIONS
SEE PROFILE
Some of the authors of this publication are also working on these related projects:
The Short Life of an imperial city - daily life, environment and fall of the early byzantine city Caričin Grad (Iustiniana Prima?) View project
All content following this page was uploaded by Marković Nemanja on 11 April 2018.
The user has requested enhancement of the downloaded file.

Градска општина Младеновац
600 ГОДИНА МАНАСТИРА ПАВЛОВАЦ
Mладеновац 2017.
Издавач
Градска општина Младеновац
За издавача
Владан Глишић
Уредници
Велибор Катић
Немања Марковић
Научни одбор
др Марко Поповић, Археолошки институт, Београд
др Владета Петровић, Историјски институт, Београд
проф. др Драган Војводић, Филозофски факултет, Београд
Рецензенти
др Марко Поповић, Археолошки институт, Београд
др Владета Петровић, Историјски институт, Београд
проф. др Драган Војводић, Филозофски факултет, Београд
др Даница Поповић, Балканолошки институт САНУ, Београд
проф. др Зоран Крстић, Православни богословски факултет, Београд
Организациони одбор
Зоран Јоцић, Градска општина Младеновац
Велибор Катић, Музеј Младеновца, одељење Музеја града Београда
Немања Марковић, Археолошки институт, Београд
Бранко Милорадовић, Центар за културу и туризам Младеновац
Марко Јефтић, Српска Православна Епархија шумадијска, Архијерејско намесништво
младеновачко, храм Успења Пресвете Богородице
Дејан Манделц, Младеновац
Лектура
мр Душан Стојковић
Фотографије
Завод за заштиту споменика културе града Београда
Републички завод за заштиту споменика културе
монах Гаврило (Гардаш)
Бранко M. Јовановић
Прелом текста
Дејан Манделц
Штампа
MS Štampa, Београд
Тираж
300
САДРЖАЈ
Предговор.......................................................................................................................... 7
Марко Поповић
Сакрално окружење Београда у доба деспота Стефана................................................ 11
Велибор Катић, Немања Марковић

Шест векова манастира Павловац................................................................................... 45
Ника Стругар Бевц, Ивана Здравковић

Археолошки материјал из Павловца у збирци Музеја града Београда........................ 63
Јасмина С. Ћирић
Рајско цветање: Цвет Живота на западном порталу цркве Св. Николе у
Павловцима, cтруктура и значење................................................................................... 95
Марко Јефтић
Утицај исихазма на богослужбени простор манастира Павловац: Теолошки
поглед................................................................................................................................ 115
Наташа Миладиновић-Радмиловић
Ктиторска гробница деспота Стефана Лазаревића у цркви манастира Манасије -
антрополошка анализа...................................................................................................... 123
Татјана Стародубцев
Деспот Стефан Лазаревић и свети лекари. Ликовна сведочанства….......................... 141
Милош Ивановић
Један поглед на „власти” у Држави српских деспота.................................................... 169
Гордана Гарић Петровић

Манастири у Београдској епархији од 1718. до 1739. године....................................... 183
Листа аутора...................................................................................................................... 195

ПРЕДГОВОР
Опредељење Градске општине Младеновац да један од својих великих историјских

момената обележи Научним скупом изазвао је интересовање људи од науке. Шестсто
година манастира Павловац довољан је разлог да се још једном о овом споменику кул-
туре сумирају резултати досадашњих истраживања. Његови остаци, развалине, су током
XIX и почетком XX века дошле у сферу интересовања стручњака разних профила, а
првенствено оних који су се бавили очувањем материјалне културе старе Србије. Уз
бројне покушаје да се спречи даље пропадање манастира, тек систематским археолош-
ким радовима Завода за заштиту споменика културе града Београда, а потом и конзер-
ваторско-рестаураторским радовима, Павловац добија данашње обличје. Ове послове
су изнели археолог Марко Поповић и архитекте Светлана Мојсиловић и Мила Вуловић,
а своје истраживачке резултате су објављивали у бројним стручним часописима, преко
којих је стручна и шира јавност била упозната са манастиром Павловац.
Место и улога Павловца се не везује само за Кораћицу и Младеновац, већ је, као и спо-
меник – кенотаф у Црквинама и манастир Кастаљан у суседном Неменикућу, обележје
једног значајног периода српске историје. Сви ови споменици наше историје се везују за
деспота Стефана Лазаревића и његов боравак у области планине Космај. Деспот Стефан
је био велики владар, државник и ратник, имао је и друге особине које су га истицале у
културном, књижевном, градитељском и духовном раду. Пред налетима турских најезди
он је био једина светлост која је пружала наду за опстанак српства.
Народно предање Павловац и његово подизање везује за деспота Стефана. Међутим,

историјски извори и истраживања манастира Павловац нису дала коначан одговор на
питање ко је његов ктитор. Познато је да је деспот водио политику обнове Србије и
да је био иницијатор а и ктитор обнове старих и изградње нових црквених објеката
које Константин Филозоф назива „божанственим храмовима“. За манастир Павловац се
претпоставља да је једно од места где је деспот боравио на путовањима од Београда ка
централној Србији. И данас га чини привлачним изолована и скривена у односу на окру-
жење амбијентална целина која пружа својеврстан духовни мир. Вероватно је у овом
амбијенту и деспот периодично налазио потребан мир у његовом доста динамичном
животу у обнови Србије.
7
8 600 ГОДИНА МАНАСТИРА ПАВЛОВАЦ
После преношења српске престонице из Крушевца у Београд 1405. године вероватно

је прво уследила обнова старијих црквених објеката. Павловац је новоизграђени мана-
стир, а први пут је забележен у повељи деспота Стефана која је писана у „Павловцe“.
Повеља је датована у новембар 1424. године, а боравак деспота је сигуран знак да је ма-
настир био градитељски завршен до те године. Уколико се узме да је изградња оваквог
манастирског комплекса могла да траје поприличан број година, време почетка зидања
Павловца се може оријентационо определити у другу деценију XV века.
За дан јубилеја прославе 600-годишњице Павловца одређена је ова година и 1. ав-

густ, јер је друга деценија XXI века већ на измаку. На тај дан (19. јула по јулијанском
календару) 1427. године деспот је преминуо, а истог је 1927. године канонизован за
светитеља од Српске православне цркве – Свети Стефан деспот Српски. Поводом овог
дана Српска православна црква сваке године одржава посебну литургију и Саборе у
манастиру Павловац. Ово је први пут да су и људи од знања и науке свој рад објединили
на Научном скупу што омогућава целовитије сагледавање времена његовог настанка и
живота, а такође и обнове. Захвалност за окупљање учесника скупа дугујемо ГО Младе-
новац која је све реферате учесника објавила у овом Зборнику. Захваљујемо се и колега-
ма из Републичког завода за заштиту споменика културе и Завода за заштиту споменика
културе града Београда на уступљеној архивској грађи. Велику захвалност дугујемо и
Његовом преосвештенству Епископу шумадијском г. Јовану који је својим благословом
и личним присуством подржао научни скуп.
Уредници
Учесници научног скупа „600 година манастира Павловац“ са Његовим

преосвештенством Епископом шумадијским г. Јованом
9
10
САКРАЛНО ОКРУЖЕЊЕ БЕОГРАДА У ДОБА
ДЕСПОТА СТЕФАНА
Maрко Поповић, Археолошки институт, Београд
Апстракт: У раду је изложен кратак преглед средњовековних сакралних здања

Београда. У средишту пажње је раздобље владавине деспота Стефана Лазаревића,
када Београд постаје престоница Србије. Осим цркава у самом граду, у то време
се подижу бројне цркве и манастири у његовој околини. Ови, мало познати споме-
ници, као и контекст и смисао њиховог настанка, у досадашњој науци нису били
предмет посебне пажње. Издвојене су две скупине ових сакралних здања – њих
десетак у ближој околини Београда и четири на Космају. На основу писаних изво-
ра, међу којима посебну важност имају подаци из турских дефтера, изложени су
подаци о историји манастира, као и основне чињенице о градитељском решењу
цркава. У расправном делу рада изнет је закључак да је сакрално окружење Бео-
града, као особен вид духовне одбране града, представљало део ширег програма
деспота Стефана.
Кључне речи: Београд; деспот Стефан Лазаревић; сакрална архитектура; сакрална
топографија.
У честим ратовима, који су током протекла два миленијума чинили битну одлику на-
шег поднебља, нестао је готово без трага и већи део континуирано ствараног споменич-
ког наслеђа Београда. Нарочито злу судбину – због сталне смене господара и религија
– имало је хришћанско сакрално наслеђе, о чијем обиму и карактеру данас судимо на ос-
нову малобројних писаних извора и ретких, по правилу делимично сачуваних спомени-
ка. Кратку рекапитулацију познатих чињеница о сакралним споменицима Београда, коју
овом приликом доносимо, сматрали смо сврсисходним уводом у нашу основну тему, у
досадашњој науци видно занемарену, а то је програм изградње цркава и манастира у
околини Београда у раздобљу владавине деспота Стефана Лазаревића.
Лапидарна и недоречена сведочанства путописаца, ретка археолошка открића и поне-
ки посредан податак, једина су упоришта у покушају сагледавања ишчезлих хришћан-
ских светилишта Сингидунума, давног претече савременог Београда. О присуству
хришћана у овом граничном средишту Римске империје најстарији податак потиче из
11
друге половине 3. века, мада их је сигурно било и раније. У време цара Проба, у име
своје вере, пострадали су први сингидунумски хришћани. Неколико деценија касније,
у репресалијама које су обележиле прве године четвртог века, Сингидунум је стекао
своје нове мученике – ђакона Стратоника и новопреобраћеног хришћанина Хермила.1
Прогони хришћана, који нису заобишли ни овај римски гранични град и седиште зна-
чајне легије, посредно су сведочанство о постојању организоване заједнице која је про-
поведала нову веру у спасење. У временима страдања, на месту подвига мученика ос-
нована је епископија у Сингидунуму, сигурно једна од најстаријих на овим просторима.
Током 4. века ту су столовали епископи Урзације, а потом Секундијан, ватрене приста-
лице Аријеве јереси. И доцније, све до слома античке цивилизације, у Сингидунуму је
деловало значајно црквено средиште. Место на којем су се налазиле прве градске цркве,
а потом и епископска базилика, данас није познато. Не зна се ни локација храма у коме
је служио Сергије, епископ београдски, поменут у једном папском писму 878. године, са
титулом која нам открива ново словенско име града.2
Исцрпнији подаци о хришћанским светилиштима Београда изостају и у потоњим
столећима. Чини се да се већ од 11. века, када се ова урбана насеобина са утврђењем
налазила под влашћу ромејских царева, у Београду чувала чудотворна икона Богороди-
це, по легенди дело светог Луке, која ће као паладијум града остати и у наредним раз-
добљима, све до турског освајања. Где се чудотворица тада чувала није познато. Нећемо
погрешити ако претпоставимо да је поштована у катедралном храму који, како изгледа,
није био једина градска црква.3
Нешто више података о београдским црквама у познијим раздобљима средњег века
пружају сачувани историјски извори – дела архиепископа Данила II, Константина Фило-
зофа, француског путописца Бертрандона де ла Брокијера, као и сведочанства европских
путника који су кроз Београд пролазили током 16. и 17. века. Неки од ових храмова за-
бележени су на најстаријим плановима и изгледима Београда. Сва та изворна грађа, уз
новије топографске студије урбаног развоја, допринела је да се од заборава сачувају и
сазнања о неким давно ишчезлим београдским црквама.
Сигурно најзначајнији храм средњовековног града, седиште епископа, касније митро-
полита београдских, била је црква Успења Богородице која се, како су потврдила новија
истраживања, налазила под падином у Доњем граду садашње Београдске тврђаве. Уз
ову цркву, од које више нема очуваних трагова, налазило се седиште београдских ми-
трополита са резиденцијалним здањем чији су упечатљиви остаци откривени пре више
од три деценије.4 О настанку ове, давно ишчезле, београдске катедралне цркве, нема по-
узданих сведочанстава. Остало је забележено да је 1315. године београдски храм Успења
Богородице походила краљица Симонида, млада супруга краља Милутина, и ту се по-
клонила „икони чудотворној Пресвете Богородице“, највећој светињи тадашњег града.5
Једно столеће касније, када је Београд коначно дошао под српску власт, цркву је обновио
и доградио деспот Стефан Лазаревић, како се то сазнаје из ктиторског натписа, сачуваног
на делу мермерног надвратника са главног портала. О овом ктиторском подухвату све-
дочи и Константин Филозоф, деспотов биограф, који у свом знаменитом опису Београда
каже: „А црква велика је са истока града где се силази слично као на Кедарском потоку
у Гетсиманији. И ова је дакле митрополија Успенија пречисте Владичице, и имађаше
около општежиће украшено сваким насадима са многим наследством, селима и другим
обитељима, која је била престо митрополита београдског, егзарха свију српских земаља.
1 Поповић 1991, 73–80.
2 Калић-Mијушковић 1967, 30–31.
3 Татић-Ђурић 2007, 199–212.
4 Поповић, Бикић 2004, 49–105.
5 Животи краљева, 1988, 105.
Марко Поповић - САКРАЛНО ОКРУЖЕЊЕ БЕОГРАДА У ДОБА ДЕСПОТА СТЕФАНА 13
Сл. 1. Београд у 15. веку, реститусија плана (према Поповић 2006)
Ова је црква била најбогатија у дане овога благочастивога.“ Даље, описујући чудна и
претећа знамења која су пратила деспотову смрт, Константин Филозоф додаје: „из градске
велике цркве у ваздух подигле су се часне иконе, и гле као по чину, који ће бити приликом
другога доласка: Царица, дакле и Владичица и Јован Претеча са обе стране лика Спаси-
тељева; и иконе дванаест апостола – по шест како треба са сваке стране – што смо
мислили да је у славу и заштиту града. А оно беше у часу смрти!“6 Из нешто познијих
извора сазнаје се да су се у то време у цркви Успења Богородичиног чувале драгоцене ре-
ликвије – чудотворна икона Богородице, мошти свете Петке и свете царице Теофане, које
су у Србију пренете после турског освајања Бугарске, као и реликвијар са руком светог
цара Константина (сада у ризници московског Кремља) (сл. 1).7
6 Житије деспота Стефана 1989, 128.
7 За ова питања, Поповић, Д. 2006, 271–294; Марјановић-Душанић, 2006, 87–92; Ердељан 2013, 169–189
(са релевантном библиографијом).
У престоном Београду у доба деспота Стефана не само што је обновљен Успенски

храм, већ су грађене и нове цркве. Остало је забележено да су тада подигнути храмови
Света Три Јерарха и Светог Николе – уз који се налазила и странопријемница. Није по-
уздано утврђено где су се ови храмови налазили. Цркве Три Јерарха и Светог Николе
биле су, по свему судећи, саграђене изван утврђеног дела града. Једну од њих свакако
треба тражити у оквиру старог предграђа на простору данашњег Дорћола. Према сведо-
чењу Бертрандона де ла Брокијера, који је у Београду боравио 1433. године, на стрело-
мет од града налазила се једна црква, у којој је овај путник из Бургундије присуствовао
ускршњој служби божијој на словенском језику.8
Осим православних цркава, у средњовековном Београду постојале су и римокатолич-
ке богомоље. Најугледнија међу њима сигурно је била црква фрањевачког самостана у
средишту Доњег града чије се оснивање повезује са именом Ивана Капистрана, знаме-
нитог заговорника крсташког похода против Турака.9
Коначно припајање Београда српској држави 1403. године било је од пресудног зна-
чаја за судбину oвог града, његов даљи развој и прерастање у утврђени средњовековни
град, у пуном смислу речи. За то су били испуњени сви основни предуслови. Имајући
у виду велики стратешки значај Београда за опстанак Србије, угрожене са југа растућом
турском моћи, деспот Стефан га претвара у престоницу државе намењујући му, поред
функције важног одбрамбеног упоришта, и улогу економског и културног средишта
земље. У то време главни утврђени градови, Ново Брдо и Крушевац, налазили су се
у јужним и централним областима Србије које су биле изложене честим турским на-
падима. Бирајући ново средиште државе, српски деспот је веома добро уочио велики
стратешки значај Београда у односу на тренутну геополитичку ситуацију. Положај града
на крајњем северу државе, то јест, његова удаљеност од турских положаја, пружали су
најбоље услове за одбрану јер су, у случају изненадних војних продора, омогућавали
да се благовремено припреми за одбрану.10
Уз неспоран војно-стратешки значај Београд је, захваљујући напорима деспота Сте-
фана, постао важно економско средиште државе. У питању није била спонтана појава,
већ процес подстакнут низом административних мера. У тежњи да насели Београд ста-
новницима из читаве државе, деспот је новим грађанима и досељеницима са југа дао
низ повластица и привилегија. Ако је судити по приповедању Константина Филозофа,
програмском иницијативом деспотовом, град је добио још једну нарочиту, сакралну ди-
мензију, тако што је уобличен по моделу универзалног хришћанског центра, „на слику“
светог града, Новог Јерусалима.11 Дакле, први пут у својој дугог историји Београд је у
то доба постао престоница Србије у пуном смислу речи – њено економско и културно,
верско и духовно средиште.
***
Истовремено са растом града, насељавала се и развијала и његова шира околина.
За ову прилику издвојили смо само један аспект овог процеса – настанак цркава и ма-
настира који су чинили сакрално окружење новог престоног града Србије. Ова, веома
значајна тема остала је још увек недовољно проучена и на маргинама интересовања ис-
траживача. Од некадашњих сакралних здања углавном су преостале само рушевине или
археолошки остаци, од којих је већина неистражена. О неким манастирима из ближе
околине Београда, који нису локализовани на терену, остали су само подаци у турским
8 Б. де ла Брокијер 1950, 131.

9 Шкаламера, Поповић 1976, 44.
10 Поповић 2006, 85–86.
11 Ердељан 2013, 169–189.
Сл. 2. Положаји средњовековних манастира у ближој околини Београда

дефтерима. Будући да расположива грађа указује на правце даљих детаљнијих истражи-
вања, овом приликом ограничићемо се само на оно што је до сада проучено и поуздано
утврђено.
При посматрању просторног распореда манастира који су у немирном раздобљу пре
турских освајања чинили сакрално окружење Београда, јасно се издвајају две основне
скупине. Већина је била распоређена у ближој околини средњовековног града, и то у по-
лукругу од Винче и Болеча крај Дунава, па преко подножја Авале, до Барича на Сави. Ту
је, како изгледа, постојало око десет, углавном мањих манастирских заједница, од којих
неке још увек нису локализоване на терену (сл. 2). Друга скупина, коју су чинила четири
манастира, била је углавном груписана на падинама Космаја. У даљем излагању нашу
пажњу ћемо прво усмерити на анализу података о некадашњим манастирима у ближој
околини Београда.
Манастир Светог Стефана у Сланцима

Ово село у непосредној околини Београда први пут се помиње у турским пописним
дефтерима из 1528/30. и 1536. године, а потом 1560. године, али у овим документима
нема речи о самом манастиру.12 У попису из 1560. године забележен је манастир Ваве-
дење код села Оршљан, са скромним приходом од кошница и шире, за који је у натури
плаћао износ од 145 акчи. У манастиру је тада боравио само један калуђер по имену
Рафаил.13 Хасан Шабановић је сматрао да се овај податак односи на манастир у Слан-
цима који је, како је познато, био посвећен Светом Стефану, а да се оближњи манастир
12 Шабановић 1964, 70, 239, 396–397, 530–531.

13 Шабановић 1964, 466.
Ваведења Богородице налазио у Винчи.

Тешко је утврдити да ли је у питању за-
буна настала у турским пописима, утоли-
ко пре што се поменути манастир везује
за локалитет Оршљан који је ближи селу
Сланци.14 Међутим, у истом попису по-
миње се и манастир Ваведење у Винчи са
калуђером Рафаилом и приходом од 140
акчи.15 Без обзира на ову очигледну греш-
ку пописивача, остаје чињеница да су на
овом подручју, недалеко од обале Дунава,
постојала два манастира. О манастиру у
Сланцима сведочи и неколико података
из 17. века. Како је записано у једном ру-
копису 1666. године, монах Василије „от
монастира Сланца близ Београда“ ишао
је у Јерусалим на поклоњење Христовом
Гробу.16 Једну деценију касније, 1678. го-
дине, београдски митрополит Пајсије је у
манастиру Сланци рукоположио три ђако-
на и три свештеника и поставио игумана
„кир Дамаскина“.17 Манастир је тешко
пострадао у аустро-турском рату 1690.
године, а монаси су пребегли у Срем, где
су обновили манастир Кувеждин. У време
аустријске владавине 1717–1739. године
Сл.3. Модел цркве манастира Сланци на
избегли монаси вратили су се у Сланце и
икони из 18. века (према Мирковић 1956)
делимично обновили манастир. Нова бе-
жанија уследила је 1739. године, када је
обитељ поново пострадала. Почетком друге половине 18. века она је обнављана, али
није познато у ком обиму.18 Почетком 19. века Сланци су још увек животарили. Јоаким
Вујић је 1826. године забележио да је манастирска црква имала две куполе и да је сва
испуцала.19 Покушаји обнове манастирске цркве по налогу кнеза Милоша изгледа нису
успели, па је ово тешко оштећено здање порушено 1833. године. На њеном месту је
1900. године подигнута капела која је касније дограђена и претворена у нову манастир-
ску цркву. Приликом археолошких ископавања 1971. године откривени су само трагови
здања манастирског комплекса.20
О изгледу старог манастирског храма, осим кратког описа из пера Јоакима Вуића,
сведочи и приказ модела цркве са једне иконе из 18. века (сл. 3).21 Ови оскудни подаци
ипак омогућавају да се претпостави његов некадашњи изглед. Црква Светог Стефана
у Сланцима, по свом просторном решењу, била је слична цркви манастира Раковице,
14 Шабановић 1964, 466, нап. 5; Вујовић 1973, 313, нап.5.
15 Шабановић 1964, 482.
16 Записи и натписи 396, бр.1620.
17 Записи и натписи 421, бр. 1748.
18 Вујовић 1973, 313–317, са старијом литературом.
19 Вујић 1902, 117–118.
20 Симић 1997, 137–148.
21 према Вујовић 1973, 314.
те бисмо је стога могли замислити као моравски триконхос са куполама над наосом и
припратом.
Манастир Ваведења Богородице у Винчи

На основу досадашњих истраживања, изнето је мишљење да је манастир заснован у
доба деспота Стефана, да је запустео у време турског освајања и да га је столеће доц-
није обновио патријарх Макарије.22 Први пут је забележен као манастир Ва(ве)деније
у Винчи у горе поменутом пописном дефтеру из 1560. године.23 Судећи по записима у
неколиким минејима, у Винчи је током друге половине 16. и почетком 17. века постојала
врло жива преписивачка делатност.24 О даљој судбини манастира током 17. века изноше-
не су различите претпоставке, али поузданих података нема. Једино је извесно то да је
манастир пострадао у време аустро-турског рата 1690. године када су монаси, заједно са
братством суседног манастира у Сланцима, пребегли у Срем. Манастир је обнављан то-
ком аустријске владавине, после 1717, али је коначно пострадао и напуштен са поврат-
ком Турака 1740. године.25 Последњи остаци рушевина развучени су током 19. столећа
тако да није поуздано утврђена ни некадашња локација манастира.
Дуго времена се сматрало да се манастирска црква налазила на локалитету Бели
Брег, над остацима познатог праисторијског налазишта.26 То мишљење заснивало се
на закључцима истраживача Винче Милоја Васића који је, наводно, на овом локали-
тету видео последње трагове цркве триконхалне основе. Након новијих истраживања,
ово мишљење је аргументовано одбачено, уз изношење добро утемељене претпоставке
да се манастир Ваведења у Винчи налазио нешто северније од села, на потезу Ђакова
Страна, код садашњег сеоског гробља.27 У том случају, он је био у релативној близини
манастира Светог Стефана у Сланцима. Ову чињеницу вреди посебно истаћи с обзиром
на изнето мишљење, засновано на подацима из поменутих записа, да су се у другој по-
ловини 16. века оба манастира налазила под управом винчанског игумана Василија.28 Та
околност могла би да објасни већ уочене, раније поменуте грешке турског пописивача
из 1560. године.
Лештани – Манастир Светог Ђорђа

О лештанском манастиру нема писаних података на основу којих би се могло утвр-
дити време када је заснован. Поуздано се зна само то да је настао пре турских освајања.
У пописном дефтеру из 1528. године, у селу Лештани помиње се мезра Калуђерица, а
у попису сачињеном две године касније наведена је мезра Калуђер.29 У млађем дефтеру
из 1560. године уписано је, сада већ насељено, село Калуђерица и код споменутог села
манастир Свети Ђорђе са задужењем од 176 акчи.30 Манастир је, како изгледа, запустео
крајем 16. или у првим деценијама 17. века. Белешка енглеског путника др Брауна, који
је 1669. године, идући Цариградским друмом, у подножју Авале запазио рушевине ста-
рог манастира, могла би се односити на Лештанску обитељ.31 Зна се, такође, за покушај
22 Вујовић 1973, 78–80, са старијом литературом.
23 Шабановић 1964, 482.
24 Записи и натписи, бр. 730 и 731 (1577. г); бр. 760 (1581); бр. 995 (1611 г.)
25 Ковачевић 1949, 124–127.
26 Васић 1928, 159.
27 Марјановић-Вујовић 1980, 193–201.
28 Ковачевић 1949, 124–125.
29 Шабановић 1964, 66. и 122.
30 Шабановић 1964, 508.
31 Новаковић 1891, 37.
београдског митрополита Мојсија Петровића да се 1721. године започне обнова старог

православног манастира, али је сагласност аустријских власти изостала.32 Релативно до-
бро очувани остаци цркве коначно су разрушени 1834. године, ради узимања грађевин-
ског материјала за подизање нове цркве у Врчину.33
Приликом рекогносцирања терена у атару данашњег села Калуђерице, пронађени су
остаци цркве на десној обали речице Болечице, између овог села и Лештана, недалеко
од Бубањ потока. На локалитету, где околно становништво и сада обавља верске обре-
де, уочени су трагови зидова од притесаног жутог кречњака. У непосредној близини се
налази и један извор, озидан и засведен опеком, за који се претпоставља да представља
некадашњу манастирску чесму.34 Археолошка истраживања на овом локалитету до сада
нису вршена.
Раковица – Манастир светих арханђела

Овај манастир, удаљен свега 11 км. од центра Београда, представља једино преостало
и још увек живо средњовековно сакрално средиште у околини града. Па ипак, о Рако-
вици се мало зна. Релативно добро очувана манастирска црква, са траговима бројних
преправки, остала је све до наших дана готово у целини неистражена. До сада су изно-
шена различита, често неутемељена, мишљења о времену настанка, првобитној лока-
цији, као и каснијој судбини манастира.35 Не залазећи у ширу расправу о тим питањима,
што захтева предходна темељна истраживања очуваних структура манастирског храма,
задржаћемо се само на неким неспорним подацима из изворне историјске грађе.
Најстарији писани спомен манастира потиче из 1502. године. Забележен је у Путо-
пису Феликса Петанчића у којем се манастир наводи као Racоuincense monasterium.36
Неколико деценија касније, у често помињаном пописном дефтеру из 1560. године,
Манастир Раковица код села Врчина забележен је са пореском обавезом од 393 акче.37
Даља судбина манастира у другој половини 16. и доцније, током 17. века, није поуздано
утврђена. Манастир је, по свему судећи, страдао у време аустро-турског рата и устанка
Срба крајем 16. века, али је потом сасвим сигурно обновљен. Судећи по записима у ру-
кописима из последњих деценија 17. века, у манастиру је била веома жива активност.38
У време турских репресалија 1690. године, монаси су вероватно пребегли у Срем, али су
се убрзо вратили у своју обитељ која, како изгледа, није теже пострадала.
Раковачки калуђер Григорије имао је одређену, истакнуту улогу у склапању Карло-
вачког мира 1699. године. За те заслуге он је био награђен, а Раковица је добила сталну
помоћ од Русије и Влашке. Почетком 1701. године манастир је добио повељу од влашког
војводе Константина Бесараба, а у јуну исте године и од руског цара Петра Великог.39
Након аустро-турског рата 1739. године, братство које је тада бројало 30 монаха, пре-
бегло је са ризницом у фрушкогорски манастир Велику Ремету. Читаво наредно столеће
манастир је у мањој мери обнављан, посебно у доба кнеза Милоша, када је дограђен
простран конак са западне стране. Темељна обнова извршена је 1861/62. године када је
црква дозидана изнад кровног венца за преко један метар.40
32 Руварац 1887, 38–39.
33 Вујовић 1973, 182.
34 Вујовић 1973, 182.
35 Вујовић 1973, 257–282, са старијом литературом
36 Matković 1879, 128.
37 Шабановић 1964, 567.
38 Записи и натписи, бр. 1832 и бр. 1837 (1684. г); бр. 1988 (1694), бр. 2071 (1699. г)
39 према Вујовић 1973, 258–259.
40 Вујовић 1973, 265.
Сл. 4. Манастир Раковица, основа и пресек

И поред бројних измена које су вршене током векова, првобитни изглед раковичке
цркве може се сагледати у основним цртама. Она је замишљена као једнобродно здање,
основе у виду триконхоса, са видљивим стилским одликама моравског градитељства.
Уз цркву је накнадно призидана релативно мала припрата (сл. 4). Црква има две куполе,
већу над наосом и другу, знатно мању, над припратом. Познијим интервенцијама на-
рушене су некадашње пропорције цркве, а има се утисак и да је ниво пода сада знатно
повишен. Није познато ни то како су изгледале некадашње фасаде, будући да су сада
прекривене дебелим слојем малтера, а испод слојева познијих сликарија у цркви иш-
чезли су и могући трагови некадашњег живописа. Такође се не зна ни то колика је била
првобитна површина комплекса, као што се положај некадашњих манастирских здања
за сада не може ни наслутити (сл. 5).
Сл. 5. Манастир Раковица, изглед са северозапада.
Одговор на ова, као и читав низ других отворених питања, требало би да пруже бу-
дућа интердисциплинарна истраживања.
Железник – Манастир Превелика?

Ово село у непосредној околини Београда забележено је у турским пописним дефте-
рима из треће и четврте деценије 16. века под именом Сухи Железник. У једном нешто
каснијем дефтеру из 1560. године, у атару овог села убележен је и манастир Превелика
са пореском обавезом од укупно 140 акчи.41 На њега би се, судећи по локацији, могао
односити податак забележен на мапи једног дела Београдског дистрикта из 1721. годи-
не, где је означен као порушени српски манастир (Ruinirtes Ratz Kloster).42 Почетком 19.
века на локалитету Манастирине постојали су још увек добро очувани зидови цркве,
са олтарским делом и остацима куполе. Према тада забележеној традицији, манастир је
био посвећен Светој Тројици. Током времена, мештани су у потпуности порушили пре-
остале зидове цркве, како би употребили камен за грађење локалне механе.43
Мислођин – манастир Светог Христофора

Манастир је, као и и већина других на београдском подручју, први пут убележен у
турски пописни дефтер 1560. године, са приходом који је био опорезован износом од
193 акче. За ту обавезу је испред манастира био задужен игуман, калуђер Матеј.44 Бу-
дући да је ово једини сачувани податак који се односи на Мислођин, није позната даља
судбина манастира током и 16. и 17. века. Може се само претпоставити да је, као и када
је реч о већини других сакралних средишта, и обитељ светог Христофора пострадала
у току аустро-туског ратовања око Београда 1688–1693. године. Све до првих деценија
19. века, рушевине цркве су биле добро очуване, укључујући и остатке фресака на зи-
довима. Ови остаци коначно су порушени након 1824. године, а грађевински материјал
употребљен је за изградњу нових цркава у Баричу и Палежу (Обреновцу).45
Сл. 6. Мислођин, основа остатака цркве (према Бирташевић 1969)
41 Шабановић 1964, 506. и 528.

42 Шкаламера 1970, 62, нап.15.
43 Богић 1866, 192.
44 Шабановић 1964, 436.
45 Вујовић 1973, 194.
Приликом археолошких истраживања 1966. године, ограничених само на остатке ма-

настирске цркве, откривени су остаци мањег храма триконхосне основе, са припратом
и отвореним тремом на западној страни.46 Конхе су споља тростране, а изнутра полу-
кружне, над централним простором уздизало се кубе, док је припрата, по свему судећи,
била засведена само полуобличастим сводом. У шуту су откривени бројни фрагменти
фресака, а судећи по мањим, очуваним површинама на зидовима, могло се закључити да
је припрата била живописана и са спољне стране (сл. 6). Особеност живописа сигурно
представљају трагови грчке редакције сигнатура, како су то истраживачи закључили.
На основу откривених фрагмената није било могуће утврдити из ког времена потиче
живопис.
Рајиновац – манастир Рођења Богородице

Најстарији податак о Рајиновцу потиче из првог турског пописног дефтера насеља у
околини Београда где је уписан као манастир Рајко, а неколико година касније, 1528/30,
као манастир Свети Рајко.47 У наредном попису из 1536. године наведен је манастир
Рајко и Свети Теодор, док је у пописном дефтеру из 1560. године уписан манастир Све-
ти Рајко и Свети Петар.48 Забуне коју ови подаци уносе, по свему судећи, резултат су
неразумевања и погрешака турских пописивача. Стога, свакако треба одбацити могућ-
ност да су у питању била три манастира, већ у најбољем случају – два. Штавише, скло-
ни смо гледишту да је реч о једној истој монашкој заједници. Наиме, сва три поменута
манастира пописана су у истом насељу, Средњем Бегаљеву, које се помиње као мезра.
Тај топоним просторно одговара садашњем селу Бегаљица у чијем атару се налази ма-
настир Рајиновац. Имајући све то у виду, могло би се са доста поуздања претпоставити
да се поменути подаци односе управо на овај манастир.
Садашњи манастирски комплекс налази се на веома неповољном положају, на падини бре-
га, која представља активно клизиште. Може се претпоставити да су старија здања на овом
локалитету услед тога доста рано пострадала. У попису цркава Београдске митрополије из
1732. године налази се опис новоподигнуте доста велике манастирске цркве у Рајиновцу, ду-
жине 35 и ширине 14 аршина (око 25 х 10 м), која је била саграђена од дрвета. Том прили-
ком није забележено да ли у манастиру постоје и остаци старијег зиданог храма.49 Темељну
обнову Рајиновца предузео је 1793. године бегаљички обор-кнез Стеван Андрејић Палалија.
Остаје, међутим, нејасно да ли је овде у питању обнова старијег храма или изградња новог,
будући да Јоаким Вујић, који је у Рајиновцу боравио 1827. године, помиње цркву са два трула
(кубета) која је веома стара и скоро пропала50 – што би се могло односити на старији, можда
првобитни манастирски храм. Покушаји обнове овог рушевног здања 1833. године очиглед-
но нису уродили плодом, па је закључено да га треба изнова уједно са једном звонаром дати
сазидати.51 Услед нестабилног терена, садашња црква, саграђена 1839. године, до нашег вре-
мена је доспела тешко оштећена.52 Седамдесетих година 20. века црква је санирана и темељно
обновљена, али том приликом нису вршена обимнија археолошка истраживања, тако да није
познато да ли у оквиру садашњег манастирског комплекса има остатака старијих здања.
46 Бирташевић 1969, 273–275.

47 Шабановић 1964, 97. и 142.
48 Шабановић 1964, 371. и 553.
49 Руварац 1905, 144.
50 Вујић 1902, 118–119.
51 Архив Србије, КК XXXV, 661.
52 Вујовић 1974, 251–253
Космајски манастири
Давне 1827. године Јоаким Вујић је забележио: На планини Космају находе се три
пуста, у древно време од свирепих Турака попаљена и до основанија порушена манасти-
ра, у којима се служба божија више не приноси: од којих перви зове се Тресија, други
Кастаљан, а трећи Павловац.53 У то време, према народној традицији, као ктитор сва
три манастира помињао се деспот Стефан Лазаревић (сл. 7).
Сл. 7. Положаји средњовековних манастира на падинама Космаја
Тресије – Манастир Светог Арханђела

Манастир се налази у подножју северне падине Космаја, крај извора истоименог по-
тока. Први податак о њему налази се у раније помињаном турском пописном дефтеру
из 1560. године у којем је убележен манастир Свети Арханђел други назив Трес код
села Неменикуће.54 Ту је наведено да манастир има 12 калуђера који измирују пореско
задужење одсеком годишње у износу од 400 акчи. Манастир је пострадао крајем 17. века
када су његови монаси пребегли у Срем. Две деценије касније, 1709. године, обновили
су га раковички калуђери на челу са игуманом Висарионом, али је поново пострадао и
коначно запустео након поновне успоставе турске власти 1739. године. Рушевине цркве
су биле очуване готово до свода све до обнове 1936–1940. године, када је над нижим
деловима старих зидова подигнут практично потпуно нов манастирски храм.55
Првобитна црква у Тресијама имала је једнобродну основу са споља тространом а
изнутра полукружном апсидом. Наос је био подељен на три неједнака травеја са два
пара пиластара, прислоњена уз северни и јужни зид. Црква је, по свему судећи, била
засведена полуобличастим сводом, без куполе. Са западне стране се налазила накнадно
призидана припрата, са улазима у оквиру северног и јужног зида. Није познато када је
53 Вујић 1902, 121.

54 Шабановић 1964, 544.
55 Према пројекту арх. М. Коруновића било је предвиђено да се црква реконструише на основу очуваних
остатака. У току извођења радова у великој мери се одступило од пројекта, тако да је чак измењена и сама
основа цркве.
призидана припрата, али би се могло претпоставити да је то био резултат обнове 1709.

године (сл. 8).
Сл. 8. Манастир Пустиња, основа цркве (према Јовановић 1908)
У оквиру садашњег манастирског комплекса, 1985. године вршена су мања сондаж-

на археолошка ископавања са ограниченим резултатима.56 Изостала је могућност да се
утврди некадашњи ареал и лоцирају положаји првобитних манастирских здања, што би
захтевало знатно обимнија истраживања.
Кастаљан – Манастир Светог Ђорђа

Остаци манастира налазе се на источној падини Космаја, у атару данашњег села Не-
меникуће, недалеко од потока Трнавац. Први податак о манастиру, како се сматра, за-
бележен је у познатом пописном дефтеру из 1560. године. Ту је, уз сада ишчезло село
Трнаву57, уписан манастир Свети Ђорђе, са десет калуђера, који је одсеком плаћао
годишње 400 акчи, као и суседни манастир Тресије.58 У познијим изворима манастир
се не помиње, па се може претпоставити да је запустео најкасније крајем 17. века. Чи-
тав простор некадашњег манастирског комплекса систематски је археолошки истражен
1969–1970. године (сл. 9).59
Комплекс са манастирским здањима обухватао је површину од око 2.100 м2. У ње-
говом средишту налазила се једнобродна црква издужене правоугаоне основе, са по-
лукружном апсидом на источној страни. Уз унутрашња лица северног и јужног зида,
грађених ломљеним притесаним каменом, налазила су се призидана по три масивна
пиластра од тесаника сиге. Над централним делом наоса постојало је кубе, ослоњено на
четири бочна пиластра. У олтарској апсиди делимично је очуван део стуба часне трпезе,
а из шута потиче више налаза архитектонске пластике клесане од сиге. Уз фрагменте
56 Истраживања у организацији Завода за заштиру споменика града Београда, под руководством З.
Симића, Резултати нису објављени.
57 Шабановић 1964, 328, нап. 13.
58 Шабановић 1964, 545 и нап .7
Сл. 9. Кастаљан, основа манастирског комплекса (према Марјановић-Вујовић 1979)

који би могли потицати са куполе, нађени су и делови слепих аркадица са фриза у под-
стрешју. Уз западни зид цркве накнадно је призидана припрата, испред које се налазио
и отворени трем. Унутрашњост храма била је живописана.60
Западно од цркве откривени су остаци простране, масивне грађевине правоугаоне
основе у којој се налазила манастирска трпезарија. Пошто је земљиште на коме је уте-
мељена било у нагибу, грађевина је имала на једној страни приземље и спрат, а на другој,
према падини, само приземну етажу. Трпезарија се налазила на спрату и била је вратима
спојена са ходником и кухињом у продужетку. Судећи према налазима из шута, имала је
низ прозора у виду фино клесаних бифора. Испод трпезарије, у приземљу, налазила се
велика просторија која служила као остава. Са источне стране према цркви испред целе
грађевине постојао је трем ослоњен на конзоле (сл. 10).61
Друго манастирско здање налазило се јужно од цркве. Имало је издужену правоуга-
ону основу и услед пада терена било је решено у два нивоа. Делимично укопано при-
земље било је отворено према југу и није било повезано са спратом, као ни са манастир-
ском портом. Оно је функционално издвојено и окренуто ка спољном свету. Приземље је
просторно било подељено на два неједнака дела – мањи западни и знатно већи источни
који је у оквиру свог јужног фасадног зида имао пет отвора за врата и исто толико прозо-
ра. У оквиру супротног зида, у унутрашњости просторије, налазило се пет полукружно
озиданих ложишта. Распоред улаза као и ових ложишта, указује на то да је, највероват-
није, читав овај простор био дрвеним преградама подељен на пет одаја. Над приземном
етажом, у равни порте, налазио се спрат, са просторијама испред којих је био дрвени

61 Поповић 1993, 272.
трем окренут ка цркви. Унутрашњи простор је свакако био подељен на више одаја –
монашких келија, за разлику од приземља које је било намењено боравку путника и
манастирских гостију (сл. 11).62
Са западне стране, изван порте, постоји зараван на којој се вероватно налазила мана-
стирска економија. Простор између западне и јужне грађевине био је преграђен зидом
који је највећим делом био у функцији подзида порте. У оквиру зида се вероватно на-
лазила и капија на прилазу цркви. Са северне и источне стране манастирски комплекс у
Кастаљану није био ограђен зидом већ је, вероватно, имао дрвену ограду.
Након обављених археолошких истраживања Кастаљана, изнета је претпоставка о

старијем пореклу манастирске цркве. Без довољно поузданих елемената, она је дато-
вана у 14. век, а коначно обликовање цркве, то јест њена млађа етапа, опредељена је у
прве деценије 15. века. Према мишљењу истраживача, западна грађевина је првобитно
представљала ловачки двор деспота Стефана, а читав комплекс претворен је у манастир
тек након доградње здања са јужне стране.63 Не упуштајући се у детаљнија разматрања
ових неутемељених домишљања, на основу анализе откривених остатака архитектуре,
поуздано се може закључити да је манастир заснован и подигнут у првим деценијама 15.
века.64 Остаје отворена могућност да је прва градитељска етапа цркве могла претходити
оснивању манастира.
62 Марјановић-Вујовић 1979, 85; Поповић 1993, 309–310.

64 Поповић, С, 1993, 223–225.
Сл. 11. Кастаљан, јужна грађевина

манастирског комплекса, основе, изгледи
и пресек (реституција према Поповић,
1994)
Павловац – Манастир Светог Николе

Манастир се налази на јужним обронцима Космаја, у атару садашњег села Кораћица.
Подигнут је на мањој заравни, делом усеченој у стену, изнад бујичарског Тихановачког
потока који протиче са западне стране.
Подаци из историјских извора о овом манастирском комплексу крајње су оскудни.
Село Павловци, по коме се остаци манастира сада називају, помиње се први пут у јед-
ном писму деспота Стефана које је упућено Дубровачкој републици – из Павловаца 21.
новембра 1424. године.65 Овај податак, истина посредно, указује на могућност да је у
време деспотовог боравка у Павловцима постојао манастир који је српски владар могао
користити као своје боравиште.
Први сигурни подаци о манастиру налазе се у турским пописним дефтерима. У по-
пису села београдске нахије на граници атара села Тихановац помиње се манастир чија
је пореска обавеза убележена у оквиру поменутог села.66 Судећи према називу потока,
може се закључити да се ово село налазило северније од Павловца. Већ у наредном по-
пису из 1560. године убележен је у Павловцима манастир Свети Никола са годишњом
пореском обавезом у износу од 194 акче.67 Највећи је приход имао од винограда и жита,
чак и од кошница којих је манастир имао више од осталих девет домаћинстава, колико
их је тада било у селу. У каснијим раздобљима манастир се више не помиње, па би се
могло претпоставити да је запустео већ крајем 16. века и да више није обнављан. У до-
кументима из времена аустријске владавине 1717–1739. године манастир се не помиње,
нити се зна за иницијативе у циљу његове евентуалне обнове. На једној карти из тог
времена приказано је село Павловци, али без података који би указивали на постојање
манастира – тада, без сумње, у рушевинама.68 Систематска археолошка ископавања
обављена су 1973–1974. године на простору северно и јужно од манастирске цркве чија
је унутрашњост истраживана 1967. године (сл. 12).69
Комплекс са манастирским здањима, која нису била ограђена зидом, обухватао је по-
вршину од око 1.800 м2. У његовом средишту налази се црква која има основу сажетог
триконхоса са полукружном олтарском апсидом и бочним певничким конхама, споља
полигоналним. У време истраживања, зидови цркве су били очувани до почетка сво-
дова. Такође су постојали и поткуполни луци са пандантифима и базом куполе. Зидови
припрате, која је била правоугаоне основе, грађени су једновремено са осталим делом
храма, а остали су очувани углавном у равни темеља. Под у цркви, који је био од каме-
них плоча, није очуван, али је местимично откривена малтерна подлога која је лежала
на заравњеној серпентинској стени. Зидови цркве грађени су од ломљеног, притесаног
камена, без употребе опека (сл. 13). Као грађевински материјал коришћене су и римске
сполије, међу којима је и једна цела стела са натписом. У току ископавања откривено
је више фрагмената фино клесане архитектонске пластике од пешчара који су највећим
делом потицали са куполе.70 На основу сазнања до којих се дошло у току истраживања,
као и података на преосталом корпусу грађевине, црква је реконструисана током по-
следње деценије прошлог века.71
У комплексу манастира Светог Николе северно од цркве постоје остаци веће грађеви-
не, особене основе. Услед конфигурације терена, односно падине на којој је заснована, у
65 Старе српске повеље и писма, 232.

66 Шабановић 1964, 337.
67 Шабановић 1964, 557.
68 Поповић 1981, 116
69 Поповић 1979, 75–81; Поповић 1981, 115–125.
70 Поповић 1979, 76–77.
71 Вуловић 2002, 130–139.
Сл. 12. Манастир Павловац, основа манастирског комплекса (према Поповић 1979)
Сл. 13. Манастир Павловац, основа и пресек цркве (према Вуловић 2002)
свом западном делу она је имала две етаже – приземље и спрат, док је са источне стране
постојала само једна етажа, са подом на заравњеној серпентинској стени. Испред јужног
дела грађевине постојао је дрвени трем са кога се улазило у источну просторију, као и
на спрат оне западне. На положај ових улаза указују налази клесаних делова портала. У
оквиру јужног зида, просторије на спрату су, вероватно, имале прозоре у виду бифора.
На то би указивао један натпрозорник бифоре, идентичан са раније поменутoм бифо-
ром, са западне грађевине у Кастаљану.72 Судећи по облику основе, то јест просторном
решењу које унеколико одступа од уобичајених манастирских здања, као и фино клеса-
ној обради портала и прозора, ова грађевина је могла имати посебну намену. Може се
слободно претпоставити да је служила као ктиторска, односно владарска или власте-
оска резиденција у манастиру (сл. 14).73
Сл. 14. Манастир Павловац, северна грађевина I, основе, пресек и изглед (према
Поповић, 1994)
Јужно од цркве налазила се још једна пространа грађевина која је имала приземље и
спрат. Посматрана у хоризонталном плану, састојала се од две просторне целине. Источ-
ни део имао је правоугаону основу, подужном страном оријентисану у правцу север –
југ. На њен западни део ослањала се друга просторија, издужене правоугаоне основе,
која је са претходном чинила део исте грађевинске целине. Испред тог ужег дела нала-
зио се простран дрвени трем, тако да је грађевина, посматрана у целини, имала право-
угаону основу над којом се може замислити јединствен двосливни кров. Просторија на
спрату служила је, вероватно, као манастирска трпезарија, испод које је била приземна
72 Поповић 1979, 77.
73 Поповић 1993, 321–323.
одаја, сигурно коришћена као складишни простор. У обе етаже западног дела грађеви-
не налазиле су се монашке келије. У трпезарију, као и келије на спрату, улазило се са
трема. Читава грађевина је била зидана полуобрађеним каменом, без употребе опека.
У просторији на спрату, то јест трпезарији, налазио се камин од клесаног пешчара. У
горњем делу, он је имао лучни, сегментни отвор ослоњен на камене профилисане кон-
золе. У југоисточном углу ове просторије, у зидној маси испод равни пода налазила се
мања скривница која је некада била обложена дрветом. У западном делу грађевине, у
очуваним остацима јужног зида, откривени су остаци два камина у виду полукружно
обрађених ниша. Према облику и начину грађења, ови камини су подударни са сличним,
раније описаним ложиштима из јужне грађевине у Кастаљану. Може се претпоставити
да су слични камини постојали и у монашким келијама на спрату (сл. 15).74
Сл. 15. Манастир Павловац, јужна грађевина II, основе, пресек и изглед (према
Поповић, 1994)
У крајњем, јужном делу манастирског комплекса, пронађени су остаци манастирске

кухиње са две просторије. У већој, правоугаоне основе, од које је очуван само источни
део, откривени су остаци оџаклије са два масивна монилитна стуба, на које је била ос-
лоњена горња конструкција пространог ложишта. Уз ову просторију налазила се још
једна, мања, засведена сегментним сводом и делимично укопана у источну падину, која
је служила као остава (сл. 16).75
Како су показали резултати археолошких и архитектонских истраживања, сва здања
манастирског комплекса грађена су једновремено, без каснијих доградњи.76 Манастир-
ска црква обликована је у духу моравског градитељства. Обликом своје основе веома
је блиска Руденици и Старој цркви у Смедереву. Купола цркве, која се од осталог дела
74 Поповић 1979, 78; Поповић 1994, 272.

75 Поповић 1994, 281.
76 Мојсиловић 1981, 127–145.
грађевине разликује по материјалу и

обради, има најближу аналогију са ку-
полама цркве у Манасији. Судећи по
тим, основним одликама свог архитек-
тонског обликовања, црква у Павлов-
цу подигнута је највероватније током
друге или почетком треће деценије 15.
века.77
Велика Иванча – локалитет „Ма-

настир“
Археолошки остаци крај потока То-
чак, недалеко од ушћа у речицу Бесну,
у атару овог села могли би припадати
неком мањем манастирском комплек-
су о коме нема директних података у
расположивој изворној грађи. У по-
писним дефтерима из 1528/1530. го-
дине на подручју данашњег атара села
Велика Иванча помињу се три међу-
собно блиска села – Турчић, Бесна и
Следеничар.78 За разлику од друга два,
село Бесна убележено је и у дефтеру из
1560. године. За наша разматрања на-
рочито је занимљива чињеница што је,
између уписа манастира Светог Ни-
коле у Павловцима и поменутог села,
Сл. 16. Манастир Павловац, грађевина III, убележен и Манастир Ваведеније – Бре-
основе и пресек (према Поповић, 1994) стовица са пореским задужењем од 427
акчи, који до сада није био локализован
на терену. Наведени податак би указивао да се овај неидентификовани манастир на-
79
лазио на подручју јужно од Павловца, свакако у близини некадашњег села Бесна, што
би одговарало садашњем атару Велике Иванче. Имајући све то у виду, могли бисмо да
претпоставимо, са одређеном дозом резерве, да се на локалитету крај потока Точак на-
лазио Манастир Ваведеније. Према локалном предању, на локалитету се некада налазио
манастир чији су монаси „пред доласком Турака пребегли у неки манастир на Фрушкој
Гори“.80
Археолошка истраживања мањег обима на овом локалитету обављена су 1986. годи-
не. Том приликом, откривени су остаци једнобродне цркве правоугаоне основе са плит-
ком, полукружном олтарском апсидом. Са четири масивна пиластра унутрашњи про-
стор цркве био је подељен на три травеја неједнаке величине. Зидови грађени ломљеним
притесаним каменом очувани су до висине од око 0,60 м изнад равни пода. У олтару су
откривени добро очувани делови часне трпезе. Јужно од цркве, на суседној парцели на
десној обали потока, констатовани су трагови једног зида који би могао припадати не-
ком од манастирских здања (сл. 17).
77 Поповић 1979, 80
78 Шабановић 1964, 88–89, 227–228; Симић 1986, 245.
79 Шабановић
80 Симић 1986, 246.
Сл. 17. Велика Иванча, основа остатака цркве (према Симић 1986)
На основу анализе очуваних остатака, као и открића до којих се дошло, изнета је
претпоставка да је црква највероватније настала у првој половини 15. века, а да је по-
страдала, односно напуштена, вероватно током 17. века.81
*
Осим манастира идентификованих на терену, о којима је напред било речи, у попис-
ном дефтеру из 1560. године помињу се и два манастира чија је локација још увек не-
позната. У питању су манастир Превелика са уписаном пореском обавезом од 140 акчи
и манастир Ваведеније са задужењем од 245 акчи.82 За оба је означено да припадају
Београду, што би значило да су се налазили у широј околини града. За разлику од мана-
стира Превелика, који је спадао у ред сиромашних обитељи, са минималним приходима,
манастир Ваведеније је изгледа располагао са неким ораницама, будући да му се пореско
задужење односило искључиво на приход од житарица.
Приликом теренске проспекције у широј околини Београда, евидентирани су и неки
археолошки локалитети са траговима архитектуре који можда крију остатке нека-
дашњих, разорених манастирских целина. Као пример могао би се навести локалитет
Манастирине у селу Сибница, или место Анатема у Ропочеву где се по предању нала-
зио манастир. Ови, као и неки други локалитети са индикативним топонимима или тра-
говима порушених здања, морали би се прелиминарно истражити, како би разматрања о
сакралним средиштима у окружењу средњовековног Београда била чвршће утемељена.
81 Симић 1986, 250–251.

82 Шабановић 1964, 528.
* * *
Најстарији изворни подаци о манастирима у околини средњовековног Београда, о
којима је напред било речи, убележени су у често навођеном турском пописном дефтеру
из 1560. године. Отворено је питање, које ваља пажљиво разматрати, у којој мери се је-
дан овакав документ – настао читаво столеће након османског запоседања Смедерева и
последњих остатака Српске деспотовине – може сматрати поузданим извором о сакрал-
ним средиштима у околини Београда из раздобља које је претходило турским освајањи-
ма. На првом месту, разложно је помишљати да су сви пописани манастири затечени
на освојеној територији, утолико пре што је тешко замислити да је неки од њих могао
уопште бити заснован и изграђен током првих стотину година турске владавине. Как-
ва је била судбина ових манастирских заједница у време успостављања нове исламске
власти може се само наслутити. Већина њих налазила се у граничном подручју према
угарском Београду које је све до 1521. године било позорница угарско-турског ратовања
и честих сукоба београдске хришћанске посаде и турске војске стациониране у Жрнову
на врху Авале.83 Чини се да је већина затечених манастира на овом подручју, и поред
пустошења, ипак опстала у тим смутним временима, а није искључено да је можда неки
мањи манастир и запустео.
Подаци уписани у дефтер из 1560. године пружају драгоцене податке о имовинском
стању манастира у том раздобљу. Оно сасвим сигурно није било подударно са економ-
ским ресурсима којима се располагало у време хришћанске власти током прве половине
15 века, будући да су у међувремену манастири, сасвим извесно, изгубили део својих
некадашњих поседа. Међутим, може се претпоставити да се структура производа са
манастирских поседа није битно променила.
Средином 16. века већина од 13 манастира у околини Београда који су уписани у по-
менути дефтер могла би се окарактерисати као сиромашне заједнице. Чак њих седам је
било са пореским обавезама у натури испод 200 акчи, што је износило мање од три ду-
ката годишње.84 Нешто имућнији манастири, какви су били Тресије и Кастаљан, плаћа-
ли су у готовом по пет дуката годишње, а сличан износ је у натури давао и манастир
Раковица. По висини прихода се унеколико издвајао манастир у Великој Иванчи чије је
пореско задужење износило 427 акчи или нешто мање од шест дуката. Посматрано у
целини, свих 13 уписаних манастира било је задужено са порезом од око 3.000 акчи или
око 40 дуката (табела 1).
Структура прихода позната је само за девет манастира из овог пописа, будући да је она
прецизно означена. Судећи по опорезованом приходу од шире (1130 акчи), већина мана-
стира је имала винограде, међу којима се посебно издвајају Раковица и манастир у Великој
Иванчи. Приход од винограда, односно вина, био је, изгледа, главни економски ресурс.
Већина манастира такође је располагала и кошницама. Значајан приход у укупном збиру,
око једне трећине, потицао је од житарица. Изгледа да нису сви манастири имали земљу
погодну за жито. У том погледу, по опорезованим количинама, издвајају се неубицирани
манастири Превелика и Ваведеније. Само су два манастира, Лештане и Велика Иванча,
судећи према фискалним обавезама, поседовала и воденице.
За разлику од напред разматраног економског стања манастира, о некадашњим фи-
зичким структурама манастирских комплекса знатно је теже говорити, будући да податке
поседујемо само за Кастаљан и Павловац који су у целини археолошки истражени. У
околини Београда, како се за сада може претпоставити, налазили су се мали манастирски
83 Калић 1967, 180–238.

84 Почетком 16 века један млетачки дукат је вредео око 50 акчи, а крајем истог столећа за дукат се давало
око 120 акчи – према: Шабановић 1964, 607. За 1560. годину процењује се да је златник вредео око 75
акчи.
Табела 1. Приказ опорезованих манастирских прихода

Манастир Број монаха Опорезовани приход у натури Задужење у
акчама
1.Сланци 1 шира (90) ушур од кошница (55) 145
2.Винча 1 порез се плаћа одсеком годишње 140
3.Лештани Нема података ушур од жита(96) и кошница(5), 176
шире (60),за млин(15)
4.Раковица Нема података суражица(64), шира(300), ушур 393
од кошница(29)
5.Железник Нема података шира (140) 140
6.Мислођин 1 (игуман) пшеница(56), јечам(32), шира(90), 193
ушур од конопље(15)
7.Рајиновац Нема података опорезован збирно са селом
8.Тресије 12 порез се плаћа одсеком годишње 400
9. Кастаљан 10 порез се плаћа одсеком годишње 400
10. Павловац Нема података пшеница(56), шира(120), ушур од 194
кошница(13) и воћа(5)
11.Велика Нема података пшеница(55), просо(12), 427
Иванча ? шира(330), кошнице(10),млин(15)
-манастир Нема података пшеница(82), суражица(48), ушур 140
Превелика ? од конопље(10)
-манастир Нема података пшеница(112), суражица(128), 245
Ваведеније ? ушур од ливаде (5)
Укупно шира (1130), кошнице (112), житарице (739), 2.993
конопља (25), млин (30), воће (5), ливада (5)
комплекси, много ређе они средње величине. Њихова просторна диспозиција веома је ка-
рактеристична – прва скупина указује на распоред у виду полукружног низа, од Дунава
до Саве, на око 10 до 20 км од средњовековног града. Друга скупина обухвата падине
Космаја и чини се да је образована уз значајну комуникацију која је од Београда, преко
Неменикућа и Марковца, водила ка југу, према Руднику. Био је то пут који је често кори-
стио деспот Стефан на својим путовањима ка Косову и Зети.85 Управо на траси овог пута
затекла га је и изненадна смрт јула месеца 1427. године.
Ареал који су обухватали помињани манастирски комплекси, познат само на основу
истражених примера, износио је између 1.800 и 2.100 м2. У случајевима када је манастир
подигнут на равном терену, порта је могла бити и знатно пространија, на шта би укази-
вала претпостављена површина око цркве уоквирена садашњим манастирским здањима
у Раковици. Нема елемената за претпоставку да су средњовековни комплекси, о којима је
било речи, имали зидано обзиђе. Улогу ограде имале су појединачне грађевине груписане
око цркве, уз које су могле постојати и допунске дрвене преграде, као што је то уочено на
примеру Кастаљана. У том раздобљу, са изузетком најзначајнијих манастира, нису грађе-
на обзиђа из одбрамбених разлога.86
85 Мојсиловић 1981, 129, са наведеном литературом.
86 Поповић, С. 1993, 223.
Сл. 18. Једнобродне цркве

манастира на падинама
Космаја, упоредне основе
О архитектури средњовековних манастирских храмова на београдском подручју још

увек располажемо скромним знањима. Без залажења у детаљније анализе, могуће је уо-
чити да су била заступљена два типа основа – у виду триконхоса и једнобродна, са уну-
трашњим простором подељеним на три травеја. Једнобродна решења за сада су поуздано
утврђена само код три манастира на подручју Космаја (сл. 18). У осталим случајевима
чини се да је чешће био заступљен тип моравског триконхоса са једном или две куполе.
Међу истраженим примерима, са изузетком трагова розета у Кастаљану и Павловцу,
нема других налаза плиткорељефне пластике карактеристичне за моравску декоративну
скулптуру. Та архитектонска пластика припадала би првим деценијама 15. века – управо
оном времену када се граде ови манастири у окружењу средњовековног Београда. Овом
раздобљу би одговарали и налази надпрозорника бифора са манастирских здања на оба
поменута локалитета (сл. 19).87
Сл. 19. Бифоре из Павловца и Кастаљана
Изградња Београда током владавине деспота Стефана Лазаревића представљала је вео-

ма сложен подухват, са трајним тековинама. Изградња и утврђивање самог града били су
тек део процеса образовања новог средишта Србије. Низом мера подстицано је насеља-
вање и економско јачање нове престонице, као и њено претварање у духовни и културни
центар земље. Читав овај замашан подухват, чија је реализација трајала једва нешто дуже
од две деценије, углавном је сагледаван са становишта резултата и садржаја остварених
у самом граду. При том су готово потпуно занемарене активности које су се збивале у
градском залеђу – а оно у доба деспота Стефана такође доживљава врло динамичан раз-
вој. Тако је, истовремено са новим утврђењима Београда, на врху Авале грађена тврђава
Жрнов, као предстража престоном граду.88 Систематски је насељавано и шире подручје
87 Мојсиловић 1981, 145–146; сл. 7
88 Бошковић 1940, 70–91.
побрђа Авале и Космаја у залеђу Београда. На том простору, како нам изгледа, превасход-
но је насељавано избегло становништво из јужних области српских земаља које су Турци
већ били запосели. Међу њима, било је и доста монаха, а можда и читавих манастирских
братстава, који су бежали пред иноверним освајачима. У околини новог средишта државе,
уз потпору српског владара, они су заснивали своје нове манастире.
Посматрајући просторни распоред тих манастира, чини нам се да нећемо погрешити ако
закључимо да у питању није био спонтан већ врло промишљен процес који је почивао на
планском одабиру локација за нова духовна средишта. У прилог таквом тумачењу говорили
би други, програмски подухвати деспота Стефана, потврђени како писаним изворима тако
и самим споменицима. Међу њима, посебно се издвајају замисао престоног града Београ-
да, „Новог Јерусалима", као и деспотовог гробног храма, манастира Ресаве, заснованог у
окружењу монашке пустиње настањене угледним аскетама, најбољим заступницима пред
небеским силама. Ови подухвати јасно откривају начине на које је учени и мисаони деспот
Стефан стварао сакралну топографију тадашње Србије. У том светлу треба посматрати и ло-
калитете који су предмет овог рада. Пет новозаснованих манастира правилно распоређених
у блиској околини Београда снажно асоцирају на својеврсну духовну брану, успостављену
на самом прилазу престоном граду. Према средњовековним схватањима, такав вид духовне
одбране, који је почивао на чврстој вери и молитвама монаха, поседовао је једнаку, па и већу
снагу од војних формација и снажних фортификација.
Библиографија
Б. де ла Брокијер – Бертрандон де ла Брокијер, Путовање преко мора, Београд 1950.

Бирташевић 1969 – М. Бирташевић, Манастир св. Христифора у Мислођину, Ста-
ринар XIX, 1969, 273–275.
Богић 1866 – А. В. Богић, Опис врачарског среза, Гласник СУД 19, Београд 1866,
85–264.
Бошковић 1940 – Ђ. Бошковић, Град Жрнов, Старинар XV, 1940, 70–91.
Васић 1928 – М. Васић, Жича и Лазарица, Београд 1928.
Вујић 1902 – Ј. Вујић, Путешествије по Србији II, Београд 1902.
Вујовић 1973 – Б. Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београда, Беооград
1973.
Вуловић 2002 – М. Вуловић, Осврт на проблеме обнове цркве манастира Павловац
под Космајем, Наслеђе IV, Београд 2002, 129–141.
Ердељан 2013 - Ј. Ердељан, Изабрана места. Конструисање Нових Јерусалима код
православних Словена, Београд 2013.
Животи краљева – Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских, прире-
дили Г. Мак Данијел и Д. Петровић, Београд 1988.
Житије деспота Стефана 1989 – Константин Филозоф, Повест о писменима и Жи-
тије деспота Стефана Лазаревића, приредила Г. Јовановић, Београд 1989.
Записи и натписи – Стари српски записи и натписи I–VI, сакупио и приредио Љ.
Стојановић, Београд 1986. (репринт)
Јанковић 1985 – М. Јанковић, Епископије и митрополије српске цркве у средњем
веку, Београд 1985.
Јовановић 1908 – К. Јовановић, Две старе цркве на Космају, Старинар св. Прва и
Друга, Београд 1908, 173–181.
Калић 1967 – Ј. Калић, Београд у средњем веку, Београд 1967.
Ковачевић 1949 – Ј. Ковачевић, Словенске и српске старине у Винчи крај Београда и

Манастир Винча, Музеји 3–4, Београд 1949, 114–128.
Марјановић-Вујовић 1979 – Г. Марјановић-Вујовић, Манастирски комплекс Ка-
стаљан, Старинар XXX, 1980, 84–87.
Марјановић-Вујовић 1980 – Г. Марјановић-Вујовић, Где је био манастир Винча у
Винчи, Старинар XXXI, 1981, 193–201.
Марјановић-Душанић 2006 – С. Марјановић-Душанић, Династија и светост у доба
породице Лазаревић, ЗРВИ 43, 2006, 87–92;
Matković 1879 – P. Matković, Putovanje po Balkanskom poluotoku XVI vijeka (Putopis
Feliksa Petančića), Rad JAZU 49, Zagreb 1879, 103–164.
Мирковић 1956 – Л. Мирковић, Манастир Сланци, Археолошки споменици и нала-
зишта у Србији II, Београд 1956, 147–150.
Мојсиловић 1981 – С. Мојсиловић, Средњовековни манастир у Павловцима на Кос-
мају, Саопштења XIII, 1981, 127–146.
Новаковић 1891 – Стојан Новаковић, Белешке др Брауна из српских земаља од 1669.
године, Споменик СКА IX, Beograd 1891.
Поповић, Д. 2006 – Д. Поповић, Реликвије свете Петке: Gloria Bulgariae – Gloria
Serviae, in: Под окриљем светости. Култ светих владара и реликвија у средњовековној
Србији, Београд 2006, 271–294
Поповић 1978 – М. Поповић, Средњовековна предграђа Београдског града, Го-
дишњак града Београда XXV, 1978, 121–131.
Поповић 1979 – М. Поповић, Манастир Павловац, Старинар XXX 1980, 75–81.
Поповић 1981 – М. Поповић, Археолошка ископавања у манастиру Павловцима, Са-
општења XIII, Београд 1981, 115–125.
Поповић 2006 – М. Поповић, Београдска тврђава, Београд 2006.
Поповић, Бикић 2004 – М. Поповић, В. Бикић, Комплекс средњовековне митропо-
лије у Београду, Београд 2004.
Поповић 1991 – Р. В. Поповић, Београдски мученици Ермил и Стратоник, Бого-
словље 1 и 2, 1991, 73–80.
Поповић 1993 – С. Поповић, Крст у кругу, Архитектура манастира у средњовеков-
ној Србији, Београд 1993.
Руварац 1887 – И. Руварац, Судбина манастира Винче у Србији, Старинар IV/2,
Београд 1887, 33–40.
Руварац 1905 – И. Руварац, Митрополија београдска око 1735. године, Споменик
СКА XLII, Београд 1905, 101–205.
Старе српске повеље и писма – Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I/1,
Београд 1929.
Симић 1986 – З. Симић, Црква у селу Велика Иванча ма локалитету „Манастир“,
Саопштења XVIII, 1986, 245–251.
Симић 1997 – З. Симић, Манастир Сланце код Београда, Саопштења XXIX, 1997,
137–148.
Татић-Ђурић 2007 – М. Татић-Ђурић, Икона Богородице Београдске, у: Студије о
Богородици, Београд 2007, 199–212.
Шабановић 1964 – Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда, Катастар-
ски пописи Београда и околине 1476–1566,. Београд 1964.
Шкаламера 1970 – Ж. Шкаламера, мапа једног дела Београдског дистрикта из 1721.
године, Годишњак града Београда XVII, Београд 1970, 43–66.
Шкаламера, Поповић 1976 – Ж. Шкаламера, М. Поповић, Нови подаци са плана
Београда 1683. године, Годишњак града Београда XXIII, 1976, 33–57.
Summary
HOLY PLACES IN THE VICINITY OF BELGRADE DURING THE REIGN OF

DESPOT STEFAN
Marko Popović, Institute of Archeology, Belgrade
The final accession to the Serbian state in 1403 was of crucial importance for the fate of
Belgrade, its further development and an expansion into a fortified medieval city, in the full
sense of that word. With undeniable military and strategic importance, Belgrade, thanks to the
efforts of Despot Stefan, has become an important economic center of the state.
At the same time, with the growth of the city, its wider surroundings settled and developed.
For this occasion we have selected only one aspect of this process the foundations of churches
and monasteries that made the sacred environment of the new capital city of Serbia. This very
important topic, still remains insufficiently studied and on the margins of the researchers inter-
est. Out of the former sacral buildings, only ruins and archeological remains have remained,
most of which are stil unexplored. On some monasteries from the vicinity of Belgrade, which
are not localized on the ground, only data in Turkish defters have remained. Since the avail-
able material points to the directions of further detailed research, we have limited our work to
what has been examined and reliably established so far.
When viewing the spatial arrangement of the monastery, which in a turbulent period be-
fore the Turkish conquest made the sacral surroundings of Belgrade, two basic groups are
distinguished clearly. Most were situated in the vicinity of the medieval city in the semicircle
of Vinča and Boleč near the Danube, through the foot of Avala to Barič on the Sava River.
There seems to have been seven to eight mainly smaller monastic communities in monasteries
Slanci,Vinča, Leštani, Rakovica, Železnik, Mislođin, Rajinovac. Another group included four
monasteries Tresije, Kastaljan, Pavlovac and Velika Ivanča and was grouped on the slopes of
mountain Kosmaj.
The oldest original data about the monasteries surrounding medieval Belgrade, about which
it was referred to, were recorded in the often-cited Turkish list defter from 1530. The question,
which should be carefully considered, is to what extent such a document created almost a hun-
dred years after the Ottoman conquest of Smederevo and the last remains of Serbian Despotate
can be considered a reliable source of sacred seats in the vicinity of Belgrade from the period
preceding the Turkish conquests. In the first place, it is understandable to think that all the list-
ed monasteries found in the conquered territory, just as it is hard to imagine that some of them
could have been founded and built during the first hundred years of Turkish rule.
What was the fate of these first monastery communities at the time of a new establishment
of the new Islamic government, can only be perceived. It seems that most of the monasteries
found in this area, in spite of devastation, still survived in those turbulent times, and it is not
excluded that perhaps some minor monastery was deserted.
Tha data recorded in the defter in 1560 show valuable data on the property status of the
monastery in that period. It certainly did not coincide with the economic resources available at
the time of the Christian power during the first half of the 15th century, since in the meantime
the monasteries, quite certainly, lost some of their former possessions. However, we can pre-
sume that the structure of the product from the monastery's estate did not change significantly.
In the middle of the 16th century, a vast majority of 13 monasteries in the vicinity of Bel-
grade that were registered in the above mentioned defter, could be described as poor commu-
nities. Even seven of them had to pay liabilities in goods below 200 aspras, that made less than
three ducats a year. Somewhat richer monasreties, like Tresije and Kastaljan, had to pay five
ducats a year in cash, and the similar amount in goods was given by monastery Rakovica. By
the amount of income, the monastery in Velika Ivanča was singled out, whose liabilities were
in the amount of 427 aspras that made less than six ducats. Observed as a whole, all 13 regis-
tered mionasteries had to pay liabilities in the amount of 3000 aspras or 40 ducats.
The income structure is known for only seven monateries from this list, since it was pre-
cisely registered. Judging by taxable income in stum (1130 aspras), the majority of monas-
teries had vineyards, among which are particularly distinguished the monasteries in Rakovica
and Velika Ivanča.The income from the vineyard, or wine, was probably the main economic
resource. Majority of monasteries also had hives. Significant income in the total amount, about
one third, originated from cereals. It seems that not all the monasteries had land suitable for
grain. In this respect, by taxable amounts, the unassembled monasteries „Prevelika“ and „Va-
vedenije“ were singled out. Only two monasteries „Leštane“ and „Velika Ivanča“, according
to the liabilities, had mills.
Unlike the data on the economic condition of the monastery, the former physical structures
of the monastery complexes are much more difficult to speak, since the data only exist for
„Kastaljan“ and „Pavlovac“, which were archaeologically explored in general. In the vicinity
of Belgrade, as can now be assumed, there were small monastery complexes, much less those
of medium size.
We still have some modest knowledge on the architecture of medieval monasteries in the
Belgrade area. Without going into more detailed analysis, it is possible to notice that there
were two types of bases in the form of trefoil and single-ship, with internal area divided into
three traves. One-ship solutions have so far been reliably established only in three monasteries
in the Kosmaj area. In other cases, it seems that a type of Moravian trefoil with one or two
domes was more often represented. Among the investigated examples, with the exception of
rosette traces in Kasteljan and Pavlovac, there are no other findings of shallow relief plastic,
characteristic for Moravian decorative sculpture. That architectural plastic would belong to
the first decades of the 15th century the time when these monasteries were built in the medie-
val city of Belgrade. This period would also correspond to the findings of the bifore from the
monasteries in the both mentioned sites.
The consrtuction of Belgrade during the reign of Despot Stefan Lazarević was a very dif-
ficult task, with permanent heritage. The construction and fortification of the city itself were
only a part of the process of foundation of the new center of Serbia. A number of measures
encouraged the settlement and economic development of the new capital, as well as establish-
ing it into a spiritual and cultural centre of the country. All of this large venture, whose reali-
zation lasted for just over two decades, was mostly contemplated from the results and contents
achieved in the city itself. However, the activities that took place in the city hinterland were
neglected and in the time of Despot Stefan, it also experienced a very dynamic development.
At the same time, with the new fortification of Belgrade, at the top of Avala, the fortress of
Žrnov was built, as a foresaw the city itself. Systematically the wider area of the Avala and
Kosmaj suburbs in the hinterland of Belgrade was being settled. In this area, as it seems to
us, the population from the southern region of the Serbian countries was mostly settled that
were conquered by the Turks. Among them there were a number of monks, perghaps even the
whole monastery fraternities that fled before the invaders of different religion. In the vicinity
of the new center of the state, with the support of the Serbian ruler, they founded their new
monasteries.
Observing the spatial distribution of these monasteries, it seems to us that we will not be
wrong if we conclude that it was not a spontaneous but very thought-out process that was
based on the planned selection of locations for new spiritual centers. In support of such an
interpretation, other programmatic initiatives by Despot Stefan would be a proved by both
written sources and the monuments themselves. Among them, the idea of the prestigious city
of Belgrade, a „New Jerusalem“ is especially distinguished, as well as Despot’s grave temple,
monastery Resava, founded in the surroundings of the monastic desert inhabited by respect-
able ascetics, the best representatives before heavenly forces. These insights clearly reveal
the ways in which the learned and thoughtful Despot Stefan created the sacral topography of
former Serbia. In this light, the sites that are the subject of this work should be considered.The
five newly established monasteries properly distributed in the vicinity of Belgrade strongly
associate themselves with a kind of spiritual bastion, established on the very site of the capital.
According to medieval ideas, such a form of spiritual defense, which rested on the firm faith
and prayers of the monks, possessed equal, even bigger power than military formations and
powerful fortifications.
ШЕСТ ВЕКОВА МАНАСТИРА ПАВЛОВАЦ*
Велибор Катић, Музеј Младеновца, одељење Музеја града Београда

Немања Марковић, Археолошки институт, Београд
Апстракт: Поводом јубилеја шест векова манастира Павловац у раду је пред-

стављен историјат живота манастира од његовог настанка почетком XV века до да-
нашњих дана. Приказане су хронолошки све фазе на његовој обнови, од архитек-
тонских и археолошких истраживања до конзерваторско-рестаураторских радова.
Такође је обрађена стратиграфија платоа изнад Тихановачког потока са посебним
освртом на најмлађу фазу којој припада манастирски комплекс Павловац.
Кључне речи: манастир Павловац, средњи век, јубилеј, историјат истраживања
На јужним обронцима Космаја и територији села Кораћица код Младеновца налазе

се остаци манастира Павловац.1 Манастирски комплекс је подигнут на мањој заравни, у
ували која је са северне стране окружена стрмом стеновитом литицом, а са западне стра-
не ограничена јаругом потока Тихановац. Избор положаја за његово подизање одговара
традиционалним и карактеристичним позицијама средњовековних манастира.2
У турском попису села Београдске нахије из 1536. године забележено је да је манастир
посвећен Св. Николи, али је данас познатији под именом старог села Павловац (Павлов-
ци), у чијем се атару налазио.3 У историјским изворима о почетку његове градње не
постоје сачувани подаци, а одговор на ово питање нису дала ни систематска археолошка
истраживања манастирског комплекса. Народно предање изградњу манастира припи-
сује деспоту Стефану Лазаревићу, али у науци име ктитора је остало непознато (сл.1. а).4
*
Рад је настао као резултат истраживања у оквиру пројекта Министарства просвете, науке и технолошког
развоја Републике Србије: Процеси урбанизације и развоја средњовековног друштва (бр. ОИ 177021)
1 За Споменик културе од великог значаја проглашен је у: Службени гласник СРС бр. 28/83.
2 Мојсиловић 1981а, 129–130.
3 Шабановић 1964, 91, 337.
4 У биографији деспота Стефана Лазаревића је забележенa његова ктиторска склоност: „Но блажени
(Стефан) с једне стране обиље и дарове цару шиљаше, а с друге стране обилазио је земљу, да би још (који)
подигао божанствени храм...“: Филозоф 1968, 243. Потом се наводи да је ову активност прекинуо због
вести о заузећу (угарског) острва и у повратку за Београд на месту Главица, данас Црквине, задесила га
је изненадна смрт.
45
а б
Сл. 1.а Деспот Стефан Лазаревић, ктиторска фреска из манастира Ресаве

(Манасија); б. Писмо из манастира Павловац, 21. новембар 1424. године (Дубровачки
архив)
На основу писма деспота Стефана Лазаревића, писаног y Павловцима 21. новембра

1424. године Дубровачкој републици, сазнајемо да је те године боравио у овом месту.5
Превод писма са изворника гласи:
„Милошћу Божиом господин Србљем деспот Стефан мудрим, поштеним и на-
шим драгим пријатељим који владају градом Дубровником, кнезу, властели и свој
општини велики поздрав. Дајем на знање вашој племенитости како поштована
властела Вукша Мишетић и брата му Влахуша и Савко, сестрић им Влахуша и
Андрушко, колико год су били у земљи господства мога, служили су нам право,
верно и добро, и царину су држали код нас и на угарским странам и на српским,
за све с њим учинисмо праве споразуме и у свему нам прави беху, и не осташе нам
дужни ништа. Зато пишемо вашој племенитости, и свим осталима ко буде овај
листи видео, да знате да су нам у свему служили право и верно и ни у чему нису
остали дужни и ради већих веровања посласмо овај лист по човеку нашем Вука-
шину и Богу да весели племенитост вашу. Милошћу Божијом, господин Србљем
Деспот Стефан.“
На простору овог старог села нема остатака објеката који би указивали на могући
смештај деспота, па се његов боравак везује за манастирски конак. То показује да су
црква и манастирски објекти подигнути пре ове године (сл.1. б).
5 Писмо је деспот Стефан Лазаревић упутио Дубровачкој републици поводом разрешнице рачуна Вукче
Мишетића. Први је публикује: Пуцић 1862, 82, а у 1425. годину је датује: Стојановић 1929, 232–233, бр.
242. Новим датовањем повеља је опредељена у 1424. годину: Динић 1978, 364; док А. Младеновић у
књизи „Повеље и писма деспота Стефана“ повељу датује у 1425. годину: Младеновић 2007: 84– 85, 150.
Велибор Катић, Немања Марковић - ШЕСТ ВЕКОВА МАНАСТИРА ПАВЛОВАЦ 47
Претпоставља се да је на развој околине Космаја утицао чест боравак деспота на

овом подручју. Његов последњи боравак 19. јула 1427. године и изненадна смрт обеле-
жени су мермерним кенотафом у Црквинама који је постављен убрзо после његове смр-
ти. Период владавине деспота Стефана Лазаревића је важан у проучавању прошлости
ужег и ширег подручја града Београда, када он постаје престоница Деспотовине. По-
ставши престоницом, он је био привредно, културно и црквено средиште српске државе.
Пружајући мир и економску сигурност, подручје града је било привлачно за узмицање
српског становништва које се из јужних области Србије под налетима Турака повлачи-
ло ка северу. Надомак престонице, област Космаја добија значај што показују обнове
старијих и изградња нових манастира и цркви.6 Од њих су данас познати и археолошки
истраживани манастири Тресије и Кастаљан у Неменикућу и црква на потезу Манасти-
рине у Великој Иванчи.7
На избор локације и подизање манастирског комплекса у Павловцу је могло утица-
ти, уз карактеристике природне околине, постојање старијег култног места, али и са-
обраћајница која je водила од Београда на југ, ка Руднику и долини Велике Мораве.8 Уз
трасу пута, поред Павловца, подигнути су и космајски манастири Тресије и Кастаљан.
Саобраћајница је имала вероватно битну улогу у животу ових манастира по питању
циркулације робе и људи (сл.2).
За страдање манастира Павловац не постоје поуздани подаци, јер се у XVII веку не
бележи његово постојање.9 Његово напуштање и разарање, као и осталих манастира
Космаја, везује се за освету Турака због сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем. Опу-
стела црква и објекти су временом засути ерозијом високих наноса са брда и шутом
уништених објеката, а део објеката уз поток Тихановац је уништен бујичним водама.
Први покушај обнове манастира покрећу мештани села Кораћице и око 1870. године
они су очистили цркву ради обављања богослужења. Међутим, обнова није била потпу-
на па црква наставља да пропада све до првих археолошких радова 1967. године. После
предлога за обнову из 1935. године10, уследио је и покушај у 1937–1938. години да се
Павловац сачува и обнови. Комисија за чување старих споменика тражила је кредит из
буџета Министарства финансија за ове потребе, али средства нису одобрена.11
Прве белешке о манастиру имамо код М. Ђ. Милићевића12 и оне су, као и код кас-
нијих аутора, кратке и садрже сумарне податке13. Прве детаљније описе и снимке цркве
6 За њихове ктиторе најчешће се узима могућност да је то локална властела, али може се претпоставити
да су могли бити и властелини или угледнији Срби из Београда. Београдска властела, вероватно са жељом
да своје задужбине подигне на српској територији, погодне локације је налазила и у окружењу Космаја.
Он им је, уз малу удаљеност од престонице, пружао и неопходне услове за изградњу манастирских
целина. Утицај престонице могао би да објасни појаву мермерних предмета у ентеријеру Павловца,
али и Кастаљана. По смрти деспота Стефана Лазаревића и под деспотом Ђурађем Бранковићем српска
престоница је пренета у новоизграђено Смедерево. Космај остаје у саставу Деспотовине, а предања и
легенде га везују за зидање смедеревских бедема и деспотицу Јерину.
7 Марјановић-Вујовић 1969; Марјановић-Вујовић 1970; Марјановић-Вујовић 1980; Симић 1986.
8 Мојсиловић 1981, 26–27 са нап. 135,
9 Налаз сребрног талира из 1636. године, у затвореном културном слоју уз зид цркве, упућује да је и у
првој половини XVII века манастир био активан: Поповић 1981, 124.
10 19. јула 1935. године Патријарх Варнава и грађевински инспектор и архитекта Момир Коруновић су
обишли рушевине космајских манастира Тресија и Павловца. Увидом на терену и да би се спречило даље
пропадање манастира закључили су да је неопходно покренути поступак њихове обнове: Политика 1935;
Станкић 2003, 35–36.
11 Бошковић 1939, 368.
12 Милићевић 1876, 65–66.
13 Вујић 1902, 121; Васић 1928, 155–156; Петковић 1950, 240; Бошковић 1962, 294.
Сл. 2. Путне мреже северне Шумадије у XV веку (према Мојсиловић 1981: 127, сл.1)
у Павловцу објављује почетком XX века Коста Јовановић14, а потом и архитекта Жарко

Татић15. Захваљујући њиховим радовима, сачувани су врло драгоцени подаци за пројек-
товање и обнову цркве, као што је архитектура сводова и тамбура куполе. Ови делови
цркве су у њихово време били очувани, али је касније дошло до урушавања.
На иницијативу становника Кораћице и њиховог Одбора за заштиту манастира Пав-
ловац, током септембра и октобра 1967. године обављени су први истраживачки радови
на цркви.16 Радове су обавили тада надлежан регионални Завод за заштиту споменика
културе у Крагујевцу у сарадњи са Републичким заводом за заштиту споменика културе
у Београду.17 Остаци цркве су очишћени од наноса земље и шута и вегетације која је
угрожавала објекат. Археолошким ископавањима добијени су нови подаци о архитек-
тонским елементима цркве, као и налази пластичне декорације. По завршетку ископа-
вања урађене су привремене мере заштите и конзервације појединих делова грађевине
(сл.3. а, б).
Сл. 3. а. Манастир пре почетка заштитних радова из 1967. године; б.

Конзерваторско-рестаураторски радови на цркви Св. Николе 1967. година; в. археолог
М. Поповић током систематских ископавања 1973. године
Радови на заштити манастира Павловца су настављени у току 1973. и 1974. годи-
не обављањем систематских археолошких и архитектонских истраживања (сл.3. в).18 У
14 Јовановић 1908, 174–181.
15 Татић 1925; Татић 1929; Бошковић 1929.
16 Станкић 2003, 41–45.
17 Мадас 1969: радове je организовао Завод за заштиту споменика културе y Крагујевцу, а надзор је
вршио археолог Димитрије Мадас. Руководилац радова била je Оливера Кандић (Марковић), архитекта
Републичког завода за заштиту споменика културе y Београду.
18 Припајањем територије Младеновца Београду, истраживања Павловца је наставио Завод за заштиту
споменика културе града Београда. Под руководством Марка Поповића обављена су археолошка
ископавања: Popović 1973; Popović 1974. Архитектонска истраживења цркве је водила арх. Мила
Вуловић, а касније израду пројекта њене обнове и конзерваторско-рестаураторске радове. Архитектонска
1973. години археолошки су истражени остаци три грађевине манастирског комплекса,

као и темељне зоне цркве са припратом. Радовима су откривени културни слојеви XV
и XVI века који припадају времену настанка и живота манастира, а они су потврђени и
у 1974. години при истраживању манастирске порте. Истраживањима порте су страти-
графски и хронолошки издвојена три старија хоризонта са траговима живота на овом
месту. Током конзерваторских радова 1977–1979. године обављана су археолошка иско-
павања мањег обима која су потврдила стратиграфију налазишта (сл.4. а, б).19
Сл. 4. а. Конзерваторско-рестаураторски радови на цркви Св. Николе 1967. годинe; б.

Изглед манастирског комплекса након археолошких ископавања 1973–1974. године
Најстарији, први хоризонт откривен је у западном делу порте, ка обали потока. На

нивоу здравице откривено је ватриште оивичено ломљеним каменом, а уз остатке го-
рења откривен је малобројни археолошки материјал, фрагменти тегула и једна крстаста
фибула. На основу ових налаза хоризонт је опредељен у римски период.20 Изнад овог
нивоа је био слој наплавине, дебљине 1.5 m на којој су се налазили скромни остаци дру-
гог хоризонта. Он је знатно уништен изградњом манастирског комплекса и дефинисан је
1979. године открићем зида израђеног од ломљеног камена са кречним везивом, ширине
0,80 m. У исти хоризонт је опредељена и земуница издубљена у трошној серпентинској
стени. На основу налаза земљаног лонца из земунице и неколико фрагмената из 1977.
године други хоризонт је оквирно датован у крај XIII и почетак XIV века.21
Трећем хоризонту припада некропола са 14 гробова без гробних прилога, са оријен-
тацијом скелета запад-исток. Четири су откривена у припрати цркве, шест северно и
четири јужно од ње. Само један гроб је имао дрвену оплату, а изнад гроба 14 откриве-
на је у првобитном положају грубо обрађена камена надгробна плоча (сл.10. в). Нала-
зи сличних камених плоча, дислоцираних или уграђених у зидове цркве, довели су до
закључка да су и други гробови били покривени истим. На једном споменику је запажен
остатак ћирилског натписа. Некропола се датује у другу половину XIV века и претходи
изградњи манастирског комплекса.22
Најмлађем, четвртом, хоризонту припадају све грађевине манастирског комплекса
у Павловцу, а настале су истовремено почетком XV века (сл.5). Пре подизања мана-
истраживања осталих манастирских објеката је водила арх. Светлана Мојсиловић: Мојсиловић 1981а,
нап. 22.
19 Радове на обнови и конзервацији профаних манастирских објеката је водила арх. Светлана Мојсиловић:
Мојсиловић 1978; Мојсиловић 1979.
20 Поповић 1981, 117, са нап. 13.
21 Поповић 1981, 117–118.
22 Поповић 1981, 118–119.
Сл. 5. Ситуациони план манастирског комплекса (према Поповић 1981: 116, сл.1 )
стирског комплекса терен будућих објеката је формиран засецањем стене и насипањем

северне обале потока Тихановац. Централни објекат манастирског комплекса је црква
са припратом правоугаоне основе. Основа цркве је сажети триконхос, са централно по-
стављеном куполом, полукружном олтарском апсидом и са бочним полигоналним пев-
ничким апсидама, што је сврстава у моравску архитектонску школу (сл.6. а, б).23 У овом
стилу је рађена и камена пластика, а камене розете на округлим прозорима су очигледан
пример.24 Завод за заштиту споменика културе града Београда, по обављању системат-
ских и истражних радова манастирског комплекса, урадио је пројекат цркве.25 На основу
пројекта, постојећи остаци цркве су конзервирани, а недостајући делови зидова и купо-
ле су реконструисани.26
Црква је зидана од разноврсног камена: ситнозрног пешчара, серпентина, сиге,
кречњака и речног камена и без употребе опеке. Везивни материјал је кречни малтер
крупније структуре. За зидање су коришћене поменуте надгробне плоче из III култур-
ног хоризонта на Павловцу, али и античке.27 За конструктивне елементе унутар цркве
сводова, пиластера и лукова коришћен је пешчар. Кровни покривач је био од оловних
23 Мојсиловић 1981а, 127 са нап. 1; Ристић 1996, 224.

24 Мојсиловић 1981а, 133; Бајаловић Хаџи Пешић 2001, 254.
25 Аутор идејног и главног пројекта је Мила Вуловић, а Светлана Иванчевић је сарадник при изради
главног пројекта, док је Милорад Димитријевић био аутор пројекта статичке санације: Вуловић 2002, 129,
нап. 7. У току измена и допуна главног пројекта сарадник је и Предраг Мишић.
26 Предраг Мишић је био руководилац извођења грађевинских радова, а мајстор каменорезац Јован
Радовић је извео све каменорезачке и зидарске радове. Вуловић 2002, нап. 7.
27 Мадас 1968, 190–191, сл. 3; Dušanić 1976, 140–141.
Сл. 6. а. Основа и пресек цркве (према Вуловић 2002: 134,сл.7); б. Аксонометријски

приказ цркве (према Вуловић 2002: 137,сл.12)
плоча.28 Од пода је очувана само малтерна подлога, на којој су вероватно биле камене
плоче (сл.6).29
Декоративна архитектонска пластика цркве није ни пребогата ни скромна. Ту се
убрајају розете, оквири врата и прозора, колонете тамбура, куполе са стопама и капи-
телима.30 Током ископавања 1967. године нађен је део надвратне греде портала у шуту,
али је он касније трајно изгубљен. На њему ce са унутрашње стране налазио накнадно
урезан и рустичан цртеж јелена.31 Црква се издваја особеним и занимљивим елементима
у решењима осмостраног тамбура, кружних прозора са окулусима и розетама, олтарске
апсиде која је нижа од певничких и др.
Употреба мермера у ентеријеру, а вероватно и облагању пода, указује и на одређено
богатство цркве. У североисточном углу наоса нађен je мермерни, пажљиво обрађени
фрагмент, вероватно део стуба олтарске преграде. Средишни део овога фрагмента je
квадратног облика, где je на све четири стране урезана по једна шестокрака звезда.32 У
шуту западног травеја нађен је део плоче од белог мермера, за коју је претпостављено
да је припадала поду цркве.33 Два фрагмента чирака од белог мермера су откривени у
28 Вуловић 2002, 131–132.

29 Поповић 1981, 119.
30 Катанић 1988, 227–230; Вуловић, 2002, 132.
31 Поповић 1981, 121. Због сличности са представама јелена урезаних на плочи часне трпезе манастира у
Кастаљану и на кенотафу деспота Стефана Лазаревића претпоставља се да је њихова појава истовремена,
а вероватно и истог карактера.
32 Мадас, 1968, 190.
33 Поповић 1981, 121.
грађевини II. Његов горњи део је облика плитког и споља профилисаног реципијента, а
имао је кружни отвор y средини за углављивање стубића.34
Три фрагмента часне трпезе, облика једноставне плоче, нађена су у олтарском про-
стору, а она је била димензија 100х90х12 cm. Плоча часне трпезе је лежала на каменом
стубу осмоугаоног пресека и висине 80 cm, а откопаног у центру олтарске апсиде.35 Уну-
трашњост цркве је иконописана, а малобројни остаци фресака су очувани у проскоми-
дији и на порталу између припрате и наоса.36 Током археолошких ископавања нађени су
ситнији фрагменти фрескомалтера37, а само на једном су препознатљиви детаљи лица.38
Сл. 7. а. Основа приземља грађевине I (према Мојсиловић 1981: 130, сл.5); б. Основа
спрата грађевине I (према Мојсиловић 1981: 131, сл.6); в. Идеална реконструкција
грађевине I, јужна фасада (према Мојсиловић 1981: 135, сл. 10; г. Грађевина I током
археолошких ископавања 1973–1974. године
Уз цркву, манастирском комплексу су припадале и три грађевине, од којих се грађе-

вина I налази северно од цркве, а II и III јужно. Зидане су неуобичајено од већих каме-
них комада вертикално постављаних, док је унутрашњост зидова испуњавана трпанцем.
Сличности у зидању су уочене код објеката на Кастаљану и цркви у Стојнику.39 Обнова
све три грађевине до данас је делимично урађена и то само до нивоа који је био стручно
дефинисан.40
Грађевина I је правоугаоне основе, димензија 9x16,50 m и имала је приземље и спрат,
а ка цркви и мањи трем. У приземном делу je имала две веће и једну мању просторију. За
34 Поповић 1981, 122.
35 Поповић 1981, 122.
36 Јовановић 1908, 174–181.
37 Откривени фрагменти фресака се чувају у Галерији фресака Народног музеја у Београду.
38 Поповић 1981, 121; Стародубцев 2007, 215.
39 Мојсиловић 1981а, 144.
њу се претпоставило да је стамбени објекат, али због налаза репрезентативних остатака

архитектонске пластике указано је на могућност да је имала и још неку намену (сл.7. а,
б, в, г).41
Грађевина II је имала приземље и спрат и приближних је димензија 9х22 m. У при-
земљу су две неједнаке правоугаоне просторије, а уз дужу просторију налазио се трем
окренут ка цркви. Грађевина је имала и намену трпезарије чија позиција за сада није
прецизно утврђена. Део објекта је био намењен становању, а монашке келије су се на-
лазиле и у приземљу и на спрату. На спрату су се налазила три камина истог типа и
израђена од квадера и са каменим конзолама (сл.8. а, б, в, г).42
Сл. 8. а. Основа спрата грађевине II (према Мојсиловић 1981: 137, сл. 13); б. Идеална
реконструкција, северни изглед (према Мојсиловић 1981: 139, сл. 17); в. Грађевина II
током археолошких ископавања; г. Грађевина II након археолошких ископавања
Највише података је добијено за грађевину III која је приземни економски објекат са

две просторије неједнаких ширина и дужина. Једна просторија је оџаклија засведена
полуобличастим сводом и димензија 2х2 m, а већа просторија је кухиња са ложиштем.
Обе су функционално независне и упоредо постављене (сл.9. а, б, в, г). 43
Манастирском комплексу је припадао и извор који се налазио са спољне стране се-
верног зида грађевине I, на месту открића римског саркофага. Саркофаг je вероватно до-
нет y време изградње манастирског комплекса да би послужио за појило, а на то упућује
накнадно пробијена рупа на његовом дну ради отицања воде. Исклесан je од кречњака,
a на спољним странама je украшен гирландама, а поклопац му недостаје (сл.10. а, б).44
У архитектури манастирског комплекса у Павловцу запажено је да се у његовој из-
градњи преплиће локално градитељско искуство са приморским Котора и Дубровника.
41 Поповић 1980, 77–78; Поповић 1981, 122; Мојсиловић 1981а, 139–140.
42 Поповић 1980, 78–79; Поповић 1981, 122–123; Мојсиловић 1981а, 135–139, 141–142.
43 Поповић 1980, 79; Поповић 1981, 123–124; Мојсиловић 1981а, 134.
44 Мадас 1968, 191; Поповић 1981, 124; Мојсиловић 1981, 27.
Сл. 9. а. Попречни пресек кроз кухињу (према Мојсиловић 1981: 140, сл. 18); б. Основа
кухиње (према Мојсиловић 1981: 140, сл. 18); в. и г. Грађевина III – кухиња током
конзерваторско-рестаураторских радова
Утицаји приморја се везују за прецизну обраду камена уочену код розета и профили-
саних делова венаца, лукова и сл. Код профила бифора профане стамбене грађевине
присутни су оријентални елементи који су преузети из византијског градитељства.
Прозорски отвори трпезарије се везују за готичке архитектонске елементе.45 Пластична
обрада довратника са портала цркве са бочне стране исклесаним странама је у духу
позне готике, али на његовој горњој закошеној површини су три мале пластичне розете
израђене по угледу на дуборезну технику. Порекло овог хибридног остварења још увек
није решено.46 Сва ова запажања показују да је у Павловцу изражена појава разнородних
утицаја у архитектонским решењима (сл.11).
У истраживању Павловца, уз остатке архитектуре, нађен је и мањи број покретних
археолошких налаза, металних предмета и фрагментоване керамике.47

46 Поповић 2010, 143–144.
47 Поповић 1980, 124, сл. 3–7. Бајаловић Хаџи Пешић 1977, 88. У овом зборнику покретни археолошки
налази су посебно обрађени, вид.: Н. Стругар Бевц, И. Здравковић.
Сл. 10. а. Манастирска чесма; б. Римски саркофаг је био у функцији корита чесме; в.
Надгробна плоча
Сл. 11. Идеална реконструкција манастирског комплекса (цртеж архитекта

Светлана Мојсиловић)
О манастиру је писано у оквиру представљања сакралних објеката на територији

Шумадије и за разноврсна промотивно туристичка издања.48 Навођен је у иностраној и
домаћој стручној литератури, био је тема радова са циљем да се дају одговори на бројне
непознанице, а и незаобилазан је када се даје културно-историјски осврт на Космај и
његово окружење.49 За очување и презентацију, не само Павловца, већ и осталих култур-
них споменика из периода деспота Стефана Лазаревића у окружењу Космаја, направље-
на је културна стаза ''Путеви деспота Стефана Лазаревића''.50
Обнављањем и освећењем цркве манастиру Павловац враћена је сакрална функција.
Прву Свету архијерејску литургију је 1. августа 1990. године одржао Епископ шумадиј-
ски Сава. Исте године манастир добија монаха који се стара о њему, а до данас их се
променило четири.51 Од истог Епископа је манастир и освећен 31. октобра 1999. године.
Посао који предстоји је обнова манастирског комплекса, а пројектну документацију
израђује Завод за заштиту споменика културе града Београда. Раде се пројекти конака и
трпезарије, звонаре и манастирске капије.52
48 Пајкић 1997, 212–214.

49 Уз горе наведену лит. погледати: Поповић 1994; Podskalsky 1996, 82.
50 Васиљевић, Гавриловић, Шљукић 2014, 102–103, сл. 3.
51 Први монах је Митрофан (1990–1997), потом Максим (1998–2005) и Сава (2007–2010), а данас о
манастиру Павловац брине монах Гаврило (од 2009).
52 Годишњи извештаји Завода за заштиту споменика културе града Београда. За 2009. годину: планирана
је израда пројеката звоника (4.3.1.) и улазне капије (4.3.2.), али они нису реализовани. Идејно решење
звоника је урадио Завод из сопствених средстава; за 2010. годину: урађен је главни пројект звонаре (4.3.1.).;
за 2012. годину: Израда главног пројекта јужног конака (грађевина II), али због недостатка средстава није
реализован у потпуности (4.3.1.).
Бајаловић Хаџи Пешић 1978 – М. Бајаловић Хаџи Пешић, Средњовековном Београ-

ду у походе (каталог изложбе), Београд 1978.
Бајаловић Хаџи Пешић 2001 – М. Бајаловић Хаџи Пешић, Налази хришћанске ка-
мене пластике из времена између IV и XVII века на подручју Београда, Зборник Народ-
ног музеја XVII/1, 2001, 241–259.
Бошковић 1962 – Б. Бошковић, Архитектура средњег века, Београд 1962.
Бошковић 1929 – Ђ. Бошковић, Арх. Жарко М. Татић: ,,Трагом велике прошлости“,
Српски књижевни гласник, нова серија књ. 28, 1929, 127–132.
Бошковић 1939 – Ђ. Бошковић, Комисија за чување старих споменика, Југословен-
ски историјски часопис V, св. 1–2, 1939, 366–371.
Васиљевић, Гавриловић, Шљукић 2014 – Н. Васиљевић, С. Гавриловић, Б. Шљу-
кић, Карактер предела Младеновца: Очување вредности применом принципа умре-
жавања, Зборник радова – Географски факултет Универзитета у Београду 62, 2014,
91–120.
Васић 1928 – М. Васић, Жича и Лазарица, Београд 1928.
Вујић 1902 – Ј. Вујић, Путешествије по Сербији II, Београд 1902.
Вуловић 2002 – М. Вуловић, Осврт на проблеме обнове цркве манастира Павловац,
Наслеђе IV, 2002, 129–141.
Динић 1978 – М. Динић, Сребрник крај Сребрнице, Српске земље у средњем веку,
Dušanić 1976 – S. Dušanić, Le nord-ouest de la Mesie Superieure, Inscriptions de la Mesie
Superieure, I, Singidunum et le nord-ouest de la Province, M. Mirković and S. Dušanić (eds.),
Beograd 1976, 93–162.
Јовановић 1908 – К. Јовановић, Две старе цркве у Космају, Старинар III 1–2, новога
реда, 1908, 173–181.
Катанић 1988 – H. Катанић, Декоративна камена пластика Моравске школе, Бео-
град 1988.
Мадас 1969 – Д. Мадас, Радови на цркви манастира Павловца, Саопштења VIII,
1969, 189–191.
Марјановић-Вујовић 1969 – Г. Марјановић-Вујовић, Кастаљан, Неменикуће – ма-
настирски комплекс, Археолошки преглед 11, 1969, 234–236.
Марјановић-Вујовић 1970 – Г. Марјановић-Вујовић, Кастаљан, Неменикуће – ма-
настирски комплекс, Археолошки преглед 12, 1970, 181–183.
Марјановић-Вујовић 1980 – Г. Марјановић-Вујовић, Манастирски комплекс Ка-
стаљан, Старинар XXX (1979), 1980, 83–87
Милићевић 1876 – М. Ђ. Милићевић Кнежевина Србија, Београд 1876.
Младеновић 2007 – А. Младеновић, Повеље и писма деспота Стефана, Београд
2007, 84–85, 150.
Мојсиловић 1978 – С. Мојсиловић, Павловац, Кораћица, Космај – манастирски ком-
плекс, Археолошки преглед 19 (1977), 1978, 119–121.
Мојсиловић 1979 – С. Мојсиловић, Павловци – манастирски комплекс у Кораћици
на Космају, Археолошки преглед 20 (1978), 1979, 138–140.
Мојсиловић 1981 – С. Мојсиловић, Просторна структура манастира средњовековне
Србије, Саопштења XIII, 1981, 7–45.
Мојсиловић 1981а – С. Мојсиловић, Средњовековни манастир y Павловцима на Кос-
мају, Просторно–архитектонска студија, Саопштења XIII, 1981, 127–146.
Пајкић 1997 – П. Пајкић, Опис манастира Епархије шумадијске, Српска православ-

на епархија шумадијска 1947–1997, Шематизам, Н. Јованчевић (ур.), Крагујевац 1997,
212–214.
Петковић 1950 – В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског
народа, Београд 1950.
Podskalsky 1996 – G. Podskalsky, Der Einfluß des orthodoxen Mönchtums im
mittelalterlichen Bulgarien und Serbien (9-15 Jahrhundert), Moines et monastères dans les
sociétés de rite grec et latin: Études publiées avec le concurs de la Fondation Signer-Polignac,
J.-L. Lemaître, M. Dmitriev and P. Gonneau (eds.), Librairie Droz, Genève 1996, 71–85.
Политика 1935 – Њ. Св, Патријарх обишао је два стара манастира – Тресије и Пав-
ловац, Политика, 20. јул 1935. године, 9.
Popović 1973 – M. Popović, Manastir Pavlovac u Koraćici (Kosmaj), Arheološki pregled
15, 1973, 125–127.
Popović 1974 – M. Popović, Manastir Pavlovac u Koraćici, Arheološki pregled 16, 1974,
32–133.
Поповић 1980 – М. Поповић, Манастир Павловац, Старинар н.с. XXX (1979), 1980,
75–81.
Поповић 1981 – М. Поповић, Археолошка ископавања у Манастиру Павловцима,
Саопштења XIII, 1981, 115–125.
Поповић 2010 – М. Поповић, Трагови резиденцијалних здања средњовековног Бео-
града, Наслеђе XI , 2010, 137–146.
Поповић 1994 – С. Поповић, Крст у кругу, Београд 1994.
Пуцић 1862 – М. Пуцић, Споменици српски, Преписао из Дубровачке архиве кнез
Медо Пуцић, књига друга, Београд 1862.
Симић 1986 – З. Симић, Црква у селу Велика Иванча на локалитету „Манастир“,
Саопштења XVIII, 1986, 245–251.
Станкић 2003 – М. Т. Станкић, 150 година школе у Кораћици, Кораћица 2003.
Стародубцев 2007 – Т. Стародубцев, Српско зидно сликарство у доба Лазаревића
и Бранковића (1375–1459), рукопис докторске дисертације одбрањене на Одељењу за
историју уметности Филозофског факултета у Београду, Београд 2007.
Стојановић 1929 – Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, књ. I/1, Дубровник
и суседи његови, Београд – Срем. Карловци 1929.
Татић 1925 – Ж. Татић, Павловац под Космајем, Старинар III, трећа серија, 1925,
1–9.
Татић 1929 – Ж. Татић, Павловац под Космајем, Трагом велике прошлости, Свето-
горска писма и монографске студије старе српске архитектуре, Београд 1929, 257–265.
Филозоф 1968 – К. Филозоф, Житије деспота Стефана Лазаревића, Старе српске
биографије, Д. Богдановић (ур.), Београд 1968, 231–248.
Ћирић 2010 – Ј. С. Ћирић, Манастир Павловац, Досадашња истраживања и нова за-
пажања о архитектури манастирског комплекса, Зборник Народног Музеја XIX–2, 2010,
35–63.
Шабановић 1964 – Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда, књ. 1, св, 1,
Катастарски пописи Београда и околине 1476–1566, Београд 1964.
Summary
SIX CENTURIES OF THE MONASTERY PAVLOVAC
Velibor Katić, Museum Mladenovac, Department of the Belgrade City Museum

Nemanja Marković, Institute of Archeology Belgrade
The remains of the monastery Pavlovac are situated on the southern slopes of mountain
Kosmaj on the territory of the village Koraćica near Mladenovac. The monastery complex
was erected on a smaller plateau, surrounded from the north side with rocky cliff and from the
west side with gulch of stream Tihanovac. The selection of the place for monastery Pavlovac
corresponds to the traditional and characteristic landscape positions of the medieval monaster-
ies. Beside the characteristic landscape, reasons for erection monastery Pavlovac at this place
were also the existence of an older cult place and the road that led from Belgrade to the south,
towards to mining center on the mountain Rudnik and valley of river Ibar and Velika Morava.
Based on the letter of the despot Stefan Lazarević (1377–1427) sent to Dubrovnik republic
from the place Pavlovci 21 November 1424, we find out that he stayed for a while in this place.
Considering that on the territory of the medieval village Pavlovci there is no remines of resi-
dence, most likely that despot Stefan lived in a monastery Pavlovac. This leads to a conclusion
that the church and monastery buildings were erected before 1424.
Archaeological excavation of plateau above stream Tihanovac brought to light four chrono-
logical phases. The oldest first phase which is dated to the roman period, belongs construction
of fireplaces made of broken stone, fragments of tegulae and one cross fibula. The second
phase which is dated to end of the 13th and the beginning of 14th century, belongs the remains
of stone wall (width 0,80 m) and one dugout. The third phase belongs necropolis with 14
graves. The necropolis is dated in the second half of the 14th century and precedes the con-
struction of the monastery complex. The youngest fourth phase belongs the monastery com-
plex of Pavlovac. The central building of the monastery complex is a church with a rectangular
base. The basis of the church is a concise trikonhos, with a central dome, a semicircular altar
apse and with lateral polygonal singing apses, which is classified as a Morava architectural
school. In this style, stone plastic is made and stone rosettes on round windows of church are
one of the obvious example. The monastery complex beside a dining room with monastic cells
and economic building-kitchen, also has a third building, which was marked as a building I
during the archaeological excavation. This building represents specificity of the monastery
complex Pavlovac. It is located north of the church and it is defined for a residential building
with ground floor and first floor. Basis on the specific findings of architectural plastic it was
characterized as resident most likely to accommodate of despot Stefan. In the architecture of
the monastery complex in Pavlovac it's visible local masonry experience with the influence of
Adriatic coast style from Kotor and Dubrovnik.
61
62
АРХЕОЛОШКИ МАТЕРИЈАЛ ИЗ МАНАСТИРА
ПАВЛОВЦА У ЗБИРЦИ МУЗЕЈА ГРАДА БЕОГРАДА
Ника Стругар Бевц, Музеј града Београда, Београд

Ивана Здравковић, Београд
Апстракт: У раду је каталошки обрађен и анализиран археолошки материјал

пронађен током стручних истраживања манастирског комплекса Павловац који се
чува у Збирци за сеобу народа и средњи век Музеја града Београда. Рад има за
циљ да обрађен материјал учини доступним, пре свега стручној јавности, као и
да укаже на различите активности везане за економску егзистенцију манастира.
Налази згуре и отпадака од гвожђа указују да је у Павловцу, као и у многим дру-
гим манастирима у средњем веку, постојала приручна радионица за израду или
поправку предмета од метала који су били неопходни у свакодневном животу. Ар-
хеолошки предмети употпуњују слику о начину живота манастирске заједнице од
њеног оснивања до тренутка када је манастир опустео, односно од почетка 15. до
17. века.
Кључне речи: Павловац, средњовековни манастирски комплекс, археолошки мате-
ријал, радионица, манастирска економија, предмети свакодневне употребе
Стручни испитивачки радови на манастирском комплексу Павловац су обављани у

периоду од 1967. до 1979. године у оквиру заштитних радова на манастирској цркви1,
систематских археолошких ископавања манастирског комплекса2 и конзерваторско-ис-
траживачких радова манастирског комплекса.3 Покретни археолошки материјал са ло-
калитета Павловац, који се чува у Збирци за сеобу народа и средњи век Музеја града
Београда, потиче са систематских археолошких ископавања манастирског комплекса
1973. и 1974. године и допунских археолошких истраживања у оквиру извођења кон-
зерваторских радова манастирског комплекса 1977–1979. године. У питању су углавном
предмети од гвожђа, малобројни фрагменти керамике, неколико предмета од бронзе,
1 Мадас 1969.
2 Popović 1973; Popović 1974.
3 Mojsilović 1977; Mojsilović 1978.
63
фрагменти једног предмета од позлаћеног сребра, камени брус са урезаним словом „а“
(сл. 14, кат. бр. 51) и један предмет од углачаног рога јелена (сл. 14, кат. бр. 52). Велики
број предмета је објављен у претходним радовима4, док детаљна каталошка обрада свих
покретних налаза и њихова анализа следи у овом раду.5
Археолошким истраживањима су утврђена четири хронолошка хоризонта на просто-
ру манастирског комплекса, од којих последњи одговара времену када је манастир био
активан.6 Најстарији хоризонт одговара античком периоду и утврђен је на основу оста-
така ватришта, налаза римских тегула и фрагмента фибуле која хронолошки припада
типовима који се јављају у другој половини 4. века (сл. 2, кат. бр. 2).7 Следећи хоризонт
је очуван у траговима. Он је хронолошки дефинисан на основу керамичког лонца (сл.
16, кат. бр. 54) пронађеног у земуници и претпоставља се да истом времену припада и
траг једног зида.8 М. Поповић је на основу аналогија са Београдске тврђаве, поменути
фрагмент лонца датовао у 13. – почетак 14. века.9 Новија истраживања средњовековне
керамике са Београдске тврђаве омогућавају датовање овог лонца и у нешто ранији пе-
риод 12. века.10 Хоризонт који претходи изградњи манастирског комплекса представља
некропола у којој није било гробних прилога.11 Најмлађем хоризонту припада манастир-
ска целина подигнута почетком 15. века која се састоји од цркве и три истовремене
профане грађевине које је са северне и јужне стране уоквирују.12 Поред ових главних
објеката изграђених од камена, на простору између две јужне грађевине (Грађевине II
и Грађевине III) се налазио и економски простор манастирске заједнице за који је у ра-
нијој литератури изнета претпоставка да је могао имати објекат од лаке грађе.13 Анализа
покретног археолошког материјала изнету претпоставку подржава у смислу постојања
приручне манастирске радионице на том месту.
Керамички материјал је тешко типолошки и хронолошки прецизно определити, јер је
веома фрагментован и оскудан. Могуће је било реконструисати само два предмета: део
лонца са урезаним орнаментом на врату и трбуху који припада времену пре оснивања
манастирског комплекса (сл. 16, кат. бр. 54), и пећњак са урезаним преплетом у облику
крста (сл. 15, кат. бр. 53). Урезани преплет на овом пећњаку скреће пажњу не само због
своје симболике, већ и због места на коме је изведен. Украшавање се обично изводи с
намером да се предмет улепша или пренесе неко значење, те се оно изводи на видљивим
местима. Позиција пећњака оваквог облика у конструкцији пећи не би омогућила да се
урезани украс види. Због тога се поставља питање оригиналног положаја овог пећњака.
Украс изведен на овом месту би био видљив у случају завршног пећњака, али завршни
пећњаци оваквог облика нису познати. Зато се намеће питање значења урезаног препле-
та на, дакле, скривеном месту у пећи. Пећњаци локалне израде коничног облика су на
4 Поповић 1981; Bajalović Hadži-Pešić 1981, 69, T.XXVI, 9.

5 Завод за заштиту споменика културе града Београда је 1980. године, након завршених археолошких
истраживања и обраде, предао Музеју града Београда на трајно чување археолошке налазе са локалитета
Манастир Павловац. Том приликом предати су и предмети од камена који у овом раду неће бити обрађени,
јер представљају делове манастирске архитектуре.
6 Поповић 1981, 117–119.
7 Фрагмент одговара типу 34 D у: Petković 2010, 266–268.
8 Поповић 1981, 117–118.
9 Поповић 1981, 118.
10 Захваљујемо се усменом саопштењу колегинице Весне Бикић која нам је скренула пажњу на ову
могућност.
11 Поповић 1981, 118–119
12 Поповић 1981; Мојсиловић 1981.
13 Mojsilović 1978, 139; Поповић 1981, 124; Мојсиловић 1981, 144.
Ника Стругар Бевц, Ивана Здравковић - АРХЕОЛОШКИ МАТЕРИЈАЛ... 65
основу аналогија из средње Европе датовани у период 14. и 15. века.14 На Београдској
тврђави се неглеђосани пећњаци јављају у периоду који непосредно претходи турском
освајању Београда 1521. године, као и средином 16. века.15 Керамички материјал са ло-
калитета Павловац који би могао да се определи у 15. век представљају фрагменти си-
вих и црних лонаца, фрагменти крчага црвене боје, један поклопац и један фрагмент са
зграфито украсом (сл. 19). Исти мотив изведен зграфито техником налазимо и на фраг-
менту зделе из Београда, случајном налазу са угла улице Тадеуша Коћушког и Змаја од
Ноћаја.16 На локалитету су пронађени фрагменти неукрашених обода црепуља рађених
руком или на спором витлу, затим фрагменти средњоевропске беле керамике једнобојно
глеђосане, као и налази сиво глачане керамике из османског периода (сл. 20).
Од декорисане керамике најзаступљенији су глеђосани и сликани фрагменти на по-
судама црвене боје из 16. и 17. века. Пронађен је и фрагмент сликаног тањира из млађег
периода и фрагмент украшен радлом који припада старијем периоду (сл. 21).
У Грађевини II на нивоу првобитног хумуса пронађен је интересантан предмет од
бронзе, односно комплет од пет малих алатки чија намена није сасвим јасна (сл. 1, кат.
бр. 5). Три алатке из сета, кашика, набијач и игла, су могле да служе као прибор за
чишћење луле, док за преостале две алатке остаје отворено питање њихове функције
у сету.17 Донекле сличан, али дупло већи сет од пет алатки, чији су радни делови на
крајевима скоро сасвим уништени, је пронађен у Сталаћу.18 Имајући у виду величину
алатки из Павловца, можемо да закључимо да се радило о активности која је захтевала
фин и прецизан рад и да је у вези са тим сет имао и прецизно одређену намену. Уколико
претпоставимо да јесте у питању прибор за чишћење луле, његово датовање би било
најраније прва половина 17. века.19
Бронзана дводелна пређица (сл. 2, кат. бр. 4) је пронађена у слоју изнад здравице на
простору између Грађевине II и Грађевине III. Најближу аналогију за њу налазимо у
Магличком замку, где је пређица истог типа, са гвозденим трном, датована у 14. – прве
деценије 15. века.20 За једну бронзану дршку (сл. 2, кат. бр. 3) пронађену у истом слоју
нисмо нашли аналогије и питање њеног датовања за сада остаје отворено.
Једини налаз од племенитог метала представља фрагмент сребрне позлаћене оплате
са украсом у виду низа четворолисних розета у овалним пољима (сл. 1, кат. бр. 1). Ова
оплата је могла бити део мање посуде, можда кандила.
Гвоздени налази представљају најбројније налазе на локалитету, од којих највише
има клинова. Пронађено је укупно 217 клинова (сл. 13, кат. бр. 46), и то на простору
Грађевине I – 31 комад, Грађевине II – 110 комада, на простору између цркве и Грађе-
вине II – 31 комад и између Грађевина II и III – укупно 46 комада. То су клинови ма-
сивног или танког тела са купастом, плочастом или повијеном главом. Према облику и
величини главе и тела клина издвојили смо осам типова клинова (кат. бр. 46). Највише
су заступљени клинови танког тела дужине од 5 до 11 цм са главом неправилног или
правоугаоног плочастог облика. Од осталих грађевинских елемената (сл. 10) пронађене
су три кламфе (кат.бр. 39–41), две багламе (кат. бр. 42–43), два окова (кат. бр. 33–34) и
14 Bajalović Hadži Pešić 1981, 69.

15 Бикић 1994, 107–108.
16 Бирташевић 1970, сл. 59.
17 Упореди прибор за чишћење луле у: Гачић 2011, 210, кат. бр. 391.
18 Minić, Vukadin 2007, 145, sl. 90/8, kat. br. 283.
19 Конзумирање дувана, које је у непосредној вези са обичајем пушења на лулу, су на подручје Србије
донели Турци. Имајући у виду да је дуван у Турску стигао 1605 године (Бикић 2003, 151) и да је манастир
у Павловцима опустео током 17. века, претпостављамо да је овај сет с почетка 17. века.
20 Popović 2012, 172, sl. 116, kat. br. 129.
два катанца (кат. бр. 36–37). Две алке (кат. бр. 44– 45) и привезак (кат. бр. 35), иако уни-
верзалног карактера, могли су имати сличну улогу.
Сви поменути предмети су једноставне форме и током векова непроменљивог об-
лика, те би се једино могло издвојити тело катанца (сл. 10, кат. бр. 36) цилиндричног
облика са унутрашњим механизмом за закључавање од кога су остале две правоугао-
не перфорације. Такав механизам аналоган је примерку са Смедеревске тврђаве, док
петљасто ојачање као део механизма за затварање катанца које павловачки примерак
поседује налазимо на катанцу пронађеном у оквиру комплекса средњовековне митро-
полије у Београду.
С обзиром да је изградња објеката манастирског комплекса датована у прву четвр-
тину 15. века, гвоздени грађевински елементи, иако хронолошки неосетљиви, се могу
определити у исти период. 21
Од предмета који имају специфичну завршну обраду пронађена су и три са назубље-
ним ивицама. За предмет који би могао да буде оков за врата нисмо сигурни да ли њего-
ве назубљене ивице представљају украс или указују на то да би могао да буде алатка (сл.
8, кат. бр. 21). Ивице гвоздених посуда које су украсно опсечене имају заобљене зупце,
док су на овом предмету из Павловца зупци, иако оштећени, по свему судећи оштри. За
гвоздену цев са једним назубљеним крајем не можемо утврдити коју је намену могла
да има, али на овај начин обрађена могла је да се користи као алатка (сл. 8, кат. бр. 22).
Најсигурнију атрибуцију има један мали фрагмент са назубљеним ивицама – вероватно
део мале тестере (сл. 8, кат. бр. 18).
Међу многобројним гвозденим налазима нема оруђа за пољопривреду, осим два на-
лаза бритве, алата који може имати разноврсне намене (сл. 6, кат. бр. 16–17). У литера-
тури су бритве протумачене као алатке које су могле служити и за засецање винове лозе,
јер се у те сврхе користе и данас на Хиландару.22 Из турских извора нам је познато да
је манастир у Павловцима плаћао порез између осталог и у шири, тако да би се налази
бритви и у нашем случају могли довести у везу са виноградарством. Налази бритви
забележени су на средњовековним локалитетима у Србији, али само на Смедеревској
тврђави налазимо бритву истог типа као нашег.23 Датовање бритви са налазишта у Ср-
бији је на основу места и услова налаза опредељено у XIV–XVII век.24
Алат који је у посредној вези са риболовом представља једна гвоздена игла са ра-
чвастим крајевима (сл. 6, кат. бр. 12). За иглу идентичног облика, пронађену у Сталаћу,
аутори претпостављају да је служила за плетење рибарских мрежа.25
На локалитету је пронађен и фрагмент тордиране дршке кожарског ножа (сл. 5, кат.
бр. 19), једна игла масивнијег тела (сл. 5, кат. бр. 11) и два окова за обућу (сл. 5, кат.
бр. 25–26). Бројни су налази кожарских ножева са тордираном дршком са средњове-
ковних локалитета у Србији.26 Игла за шивење је, судећи према величини, могла бити
коришћена за кожу или друге грубље и теже материјале. Слични налази констатовани су
у Сталаћу и на Расу.27 Потков за обућу сличан нашем мањем примерку налазимо на Маг-
21 Поповић 1981, 125.

22 Брмболић 1985, 11; Брмболић 1987, 23; Цуњак 2011,172.
23 Цуњак 2011,172, сл. 106.
24 Брмболић 1987, 23.
25 Minić, Vukadin 2007, 135, sl. 86/19.
26 Поповић, Бикић 2004, 165, сл. 108, кат. бр. 454; Шпехар 2007, 55, T.X/108, кат. бр. 108, 110, 111; Цуњак
2011, 162, сл. 61, 64–66; Minić, Vukadin 2007, 138, sl. 88/2–4; Popović 2012, 186–186, сл. 129, кат. бр.
209–211; Цуњак 2001, кат. бр. 212.
27 Minić, Vukadin 2007, 137, sl. 86/15, кат. бр. 242; Popović 1999, 266, sl.231/1–6, кат. бр. 526–527.
личу, али са два додатка на средини лука.28 Ови појединачни налази не могу се наводити
као сведочанства кожарских или обућарских делатности, већ је њихова употреба била у
смислу свакодневних потреба манастирске заједнице.
Поред поменутих бритви, од алата за свакодневну употребу пронађен је и један нож
(сл. 7, кат. бр. 14), као и нож чија форма наговештава неку специјализовану намену (сл.
7, кат. бр. 15). Пронађене су и маказе малих димензија за које на основу облика оштрица
може да се претпостави да су мум маказе за сечење фитиља (сл. 7, кат. бр. 20). Мум ма-
казе су проналажене на локалитетима у околини међутим нигде није забележен приме-
рак овако малих димензија.29 На локалитету су пронађене и потковице за коње и говеда
различитих облика (кат. бр. 27–32) (сл. 9).
На простору између Грађевина II и III, са кога иначе потиче највећи број налаза, је
констатована гвоздена згура и доста отпадака и делова фрагментованих предмета не-
препознатљивог облика и намене (сл. 18), али примерци основног oруђа за обраду и
обликовање гвожђа и других метала нису забележени. Из манастирских повеља је по-
знато да су манастири тражили коваче за своје радионице, међутим, како је Павловац
представљао релативно мали и сиромашан манастир, није вероватно да је у манастиру
постојао занатлија ковач. Могуће је да је на месту за које се претпоставља да је пред-
стављало економски објекат од лаке конструкције између трпезарије и кухиње, постоја-
ла приручна манастирска радионица за потребе братства.
У истом слоју је откривена и једна кружна бронзана оплата (кат. бр. 7), бронзани лим
са перфорацијом (кат. бр. 10), два фрагмента бронзаног лима са урезаном канелуром
који су можда били део посуде (кат. бр. 8), и предмет од савијеног бронзаног лима у виду
цеви (кат. бр. 9) (сл. 4).
Од гвоздених предмета непознате или не сасвим јасне намене препознато је неколико
алатки које би могле да буду полупроизвод (сл. 17 и 18) или у једном случају конкретно
зубац од гребена за вуну (кат. бр. 13) (сл. 11).30 Гвоздена шипка са једним савијеним
крајем (кат. бр. 24) каква је у Сталаћу пронађена на месту са вршницима протумачена
је као шипка за подизање вршника.31 Остали предмети непознате намене имају нешто
више дефинисан облик, али намена остаје непозната (кат. бр. 47–50) (сл. 11).
На основу покретног археолошког материјала са простора привременог економског
објекта можемо претпоставити да је у манастиру Павловац постојала приручна радио-
ница за преправку предмета од метала чија делатност није превазилазила потребе брат-
ства. Иако нису пронађена оруђа за обликовање метала, треба имати у виду да је у на-
родном веровању наковањ окултни предмет ковача и због тога вероватно представља
редак налаз. Осим тога, ковачки алат је представљао драгоценост и вероватно је увек
ношен са собом или скриван. Што се тиче хронологије, већина гвоздених налаза није
хронолошки осетљива и оставља могућност да се на простору манастира и након њего-
вог напуштања одигравала извесна активност.
28 Popović 2012, 174, sl. 117, kat. br. 147.

29 Шпехар 2007, 60, сл. 25, кат. бр. 124–125, са аналогијама.
30 Слични предмети али са зашиљеним крајем су протумачени као гребени за вуну у Магличком замку и
средњовековном Сталаћу: Popović 2012, 186, sl. 129, kat. br. 228–229; Minić, Vukadin 2007, 136, sl. 86/10–13.
31 Minić, Vukadin 2007, 67, sl. 49/3–5, кат. бр. 29.
Bajalović Hadži-Pešić 1981 – М. Bajalović Hadži-Pešić, Keramika u srednjovekovnoj

Srbiji, Beograd 1981.
Бикић 1994 – В. Бикић, Средњовековна керамика Београда, Београд 1994.
Bikić 2003 – V. Bikić, Gradska keramika Beograda (16–17. vek), Beograd 2003.
Бирташевић 1970 – М. Бирташевић, Средњовековна керамика, Београд 1970.
Брмболић 1985 – М. Брмболић, Налаз средњовековног оруђа из манастира Манасија,
Зборник историјског музеја Србије 22, Београд 1985.
Брмболић 1987 – М. Брмболић, Оруђа XII–XVII века у средњем Поморављу, Параћин
1987.
Брмболић 2000 – М. Брмболић, Средњовековна оруђа од гвожђа у Војводини, IX–XVI
век, Панчево 2000.
Гачић 2011 – Д. Гачић, Луле из музејских збирки Србије, каталог изложбе, Нови Сад
2011.
Мадас 1969 – Д. Мадас, Радови на цркви манастира Павловца. Саопштење VIII,
Београд 1969, 189–192.
Minić, Vukadin 2007 – D. Minić, O. Vukadin, Srednjovekovni Stalać, Beograd 2007.
Mojsilović 1977 – S. Mojsilović, Pavlovac, Koračica, Kosmaj – manastirski kompleks.
Arheološki pregled 19, Beograd 1977,119–121.
Mojsilović 1978 – S. Mojsilović, Pavlovac – manastirski kompleks u Koraćici na Kosma-
ju. Arheološki pregled 20, Beograd 1978,138–140.
мају, просторно-архитектонска студија. Саопштење XIII, Београд 1981,127–146.
Petković 2010 – S. Petković, Rimske fibule u Srbiji od I do V veka n.e., Beograd 2010.
Popović 1973 – M. Popović, Manastir Pavlovac u Koraćici (Kosmaj). Arheološki pregled
15, Beograd 1973,125–127.
Popović 1974 – M. Popović, Pavlovac – manastirski kompleks u Koraćici na Kosmaju.
Arheološki pregled 16, Beograd 1974,132–133.
Поповић 1979 – М. Поповић, Манастир Павловац. Старинар XXX, Београд 1979
(1980), 75–81.
Поповић 1981– М. Поповић, Археолошка ископавања у манастиру Павловцима. Са-
општење XIII, Београд 1981,115–125.
Popović 1999 – M. Popović, Tvrđava Ras, Beograd 1999.
Popović 2012 – M. Popović, Maglički zamak, Beograd 2012.
Поповић, Бикић 2004 – М. Поповић, В. Бикић, Комплекс средњовековне митропо-
лије у Београду, Београд 2004.
Цуњак 2001 – М. Цуњак, Средњовековни предмети од гвожђа са територије по-
дунавског и браничевског округа, Смедерево 2001.
Цуњак 2011 – М. Цуњак, Смедеревска тврђава, Смедерево 2011.
Шпехар 2007 – П. Шпехар, Оруђе од метала са Београдске тврђаве, од антике до
краја 18. века, Београд 2007.
Илустрације
Сл.1. Позлаћена оплата– кат. бр. 1; Сет алатки – кат. бр. 5
Сл. 2. Крстаста фибула–кат. бр. 2; Дршка посуде – кат. бр. 3; Пређица – кат. бр. 4
Сл. 3. Новчић – кат. бр. 6
Сл. 4. Оплата/уложак – кат. бр. 7; Оплата (?) – кат. бр. 8; Предмет непознате
намене – кат. бр. 9; Предмет непознате намене – кат. бр. 10
Сл. 5. Игла за шивење – кат.бр. 11; Тордирана дршка – кат.бр. 19; Потков за обућу –
кат.бр. 25; Потков за обућу – кат.бр. 26
Сл. 6. Игла за мрежу – кат. бр. 12; Бритва са алком – кат. бр.16; Бритва – кат. бр. 17
Сл. 7. Нож – кат. бр.14; Нож – кат. бр.15; Тестера – кат. бр.18; Маказе – кат. бр. 20
Сл. 8. Назубљена алатка – кат. бр. 21; Назубљена алатка – кат. бр. 22
Сл. 10. Привезак – кат. бр. 35; Катанац – кат. бр. 36; Катанац – кат. бр. 37; Кључ
(?) – кат. бр. 38; Кламфа – кат. бр. 39; Кламфа – кат. бр. 40; Кламфа – кат. бр. 41;
Баглама – кат. бр. 42; Баглама – кат. бр. 43; Алка – кат. бр. 44; Алка – кат. бр. 45
Сл. 9. Потковица за говеда – кат. бр. 27; Потковица за говеда – кат. бр. 28;
Потковица за коње – кат. бр. 29; Потковица за коње – кат. бр. 30; Потковица за
коње – кат. бр. 31; Потковица за коње – кат. бр. 32
Сл. 11. Гребен за вуну – кат. бр.13; Шипка за подизање вршника (?) – кат. бр. 24;
Предмет непознате намене – кат. бр. 47; Предмет непознате намене – кат. бр. 48;
Предмет непознате намене – кат. бр. 49; Предмет непознате намене – кат. бр. 50
Сл. 12. Ваљкаста алатка – кат. бр. 23; Оков – кат. бр. 33; Оплата – кат. бр. 34
Сл. 13. Клинови – кат. бр. 46
Сл. 14. Брус – кат. бр. 51; Алатка од рога јелена – кат. бр. 52
Сл. 15. Пећњак – кат. бр. 53
Сл. 17. Отпаци и полупроизводи приручне радионице

Сл. 16. Лонац – кат. бр. 54

Сл. 18. Отпаци и полупроизводи приручне радионице
Сл. 19. Керамика 15. века

Сл. 20. Црепуље, средњоевропска једнобојно глеђосана керамика, сивоглачана

керамика османског периода
Сл. 21. Глеђосана и сликана керамика

КАТАЛОГ
СРЕБРО
1. Позлаћена оплата (AС 2775)

Фрагмент равне плочице по чијој се кружној ивици под правим углом уздиже шупљо-
ливена трака са низом четворолисних розета у овалним пољима. Очувана су три поља
са розетама.
Сребро, позлата, ливење
Простор између Грађевине ΙΙ и Грађевине ΙΙΙ, слој изнад здравице
Димензије: дужина 3,1 цм, ширина 1,2 цм, висина 0,7 цм
Објављено: М. Поповић, Археолошка ископавања у манастиру Павловцима, Са-
општења XIII, сл. 4–5.
БРОНЗА
2. Крстаста фибула (AС 2776)

Фрагмент крстасте фибуле. Недостаје глава фибуле, односно попречна греда са лу-
ковицама, део лука и игла. Лук је трапезастог пресека, ужи је од стопе која је дуга и
правоугаона. Средина лука и средина стопе су украшени са две, односно три уздужне
паралелне урезане линије. Рубови стопе су украшени утиснутим орнаментима пелти,
док је крај стопе фасетиран и украшен са утиснутим паром кружића.
Бронза, ливење, урезивање
Димензије: очувана дужина 4,2 цм
Необјављено.
3. Дршка посуде (AС 2777)

Тракаста дршка овалног пресека. Горњи крај дршке је са горње и доње стране про-
филисан, а са бочних и предње стране раван. Предња страна се завршава малим испуп-
чењем кружног пресека. Доњи крај дршке се благо извија ка споља и належе на аташу
дршке.
Бронза, ливење
Димензије: дужина 6,4 цм, ширина 1,3 цм
општења XIII, сл. 4.
4. Пређица (AС 2778)

Двосегментна пређица са елипсоидном алком и правоугаоним делом који се фиксира
за каиш. На средишњој пречки је очуван трн зашиљеног краја.
Бронза, ливење
општења XIII, 1981, сл. 4.
5. Сет алатки (AС 2779)

Сет алатки од бронзаног лима које су међусобно спојене једном заковицом. Састоји
се од мале кашике, лучног ножића, алатке у облику виљушке, игле и набијача. Ивице
дршки алатки су таласасто обликоване.
Бронза, искуцавање
Грађевина ΙΙ, ниво првобитног хумуса уз северни зид
Димензије: дужина 5,1 цм, ширина дршке 0,2 цм, дебљина 3,0–1,1 цм
општења XIII, 1981, сл. 4.
6. Новчић (AС 2780)

На аверсу Die Hilfe, на реверсу представа брода са јарболима.
Бронза, ковање
Грађевина Ι, простор уз северни зид
Димензије: пречник 1,9 цм
7. Оплата/уложак
Фрагмент бронзаног лима кружног или овалног облика са благо уздигнутом ивицом
и пресавијеном на споља. Вероватно оплата/уложак неког предмета.
Бронза, искуцавање
Димензије: пречник 2,6×2,2 цм
8. Оплата (?) (AС 2781)

Два фрагмента бронзаног лима, трапезастог облика. Уз једну од дужих ивица оба
фрагмента се назире украс у виду две паралелне линије.
Бронза, ковање, искуцавање
Грађевина II, из унутрашњости и са простора око грађевине
Димензије: дужина 7,7 цм, ширина 4,2 цм; дужина 5,4 цм, ширина 4 цм
9. Предмет непознате намене

Предмет ваљкастог облика направљен од савијеног плочастог лима. Могуће да је у
питању дршка.
Бронза, ковање
Простор између Грађевине ΙΙ и Грађевине ΙΙΙ
Димензије: дужина 13,2 цм, пречник 2,1 цм

Фрагмент бронзаног лима у облику неправилног седмоугла са перфорацијом у сре-
дини.
Бронза, ковање, сечење
Простор између Грађевине II и Грађевине III, слој изнад здравице
Димензије: 3,6×3,1 цм
општења XIII, сл.7.
ГВОЖЂЕ
11. Игла за шивење (AС 2782)

Танка гвоздена игла кружног пресека са елипсоидном ушицом за конац на ширем
раскуцаном крају. На супротном крају игла је квадратног пресека и на крају зашиљена.
Гвожђе, ковање
Грађевина II, слој између два пода
Димензије: дужина 20 цм, пречник тела 0,38 цм, ширина главе 0,6 цм
12. Игла за мрежу (AС 2783)

Игла кружног пресека са рачвасто формираним крајевима.
Грађевина I, из насипа уз северни зид
Димензије: 16,4 цм, пречник тела 0,37 цм
13. Гребен за вуну (AС 2784)

Зубац за гребен, квадратног пресека, сужава се ка једном крају и завршава шиљком
чији сам врх недостаје.
Сонда 2/78, ниво темеља
Димензије: дужина 11,5 цм
14. Нож (AС 2785)

Једносекли нож издуженог и узаног сечива троугаоног пресека са трном правоуга-
оног пресека. Сечиво је са горње стране равно и у линији са трном, а са доње се благо
повија ка врху. Прелаз доње ивице трна у сечиво је изведен скоро под правим углом.
15. Нож (AС 2786)

Једносекли нож са сечивом које је благо лучно повијено. Троугаоног је пресека, док
је трн узак и кружног пресека. Недостаје сам врх сечива.
16. Бритва са алком (AС 2787)

Бритва са равним леђним делом и благо извијеним врхом. Сечиво је дуже од леђа. На
доњем крају је петља са алком за качење на ремен. При дну оштрице се назире рупа за
осовину која повезује сечиво и корице.
Димензије: дужина 14,5 цм, ширина 3,1 цм, пречник алке 1,2 цм
17. Бритва (AС 2788)

Бритва са равним леђним делом и благо извијеним врхом. Сечиво је дуже од леђа. На
доњем крају је петља са рупом за алку која недостаје. При дну оштрице налази се рупа
за осовину која повезује сечиво и корице.
Грађевина II, из шута уз северни зид
Димензије: дужина 14 цм, ширина 2,4 цм
18. Тестера
Фрагмент назубљеног сечива тестере издуженог правоугаоног тела. На самом крају
једне од краћих страна предмета се налази делимично сачувана перфорација кружног
облика.
19. Тордирана дршка (AС 2789)

Фрагмент тордиране дршке од ножа.
20. Маказе (AС 2790)

Мале једноделне маказе са крацима троугаоног облика. Краци су са спољне стране
равни, а са унутрашње угласти. Дршка је тракаста, правоугаоног пресека.
21. Назубљена алатка (AС 2791)

Гвоздена плоча правоугаоног облика чије су дуже странице савијене под правим
углом. Једна од уздигнутих ивица је целом дужином назубљена, док су код друге зупци
делимично очувани. На једној страни предмета, на уздигнутим ивицама, се налазе две

мање наспрамно постављене перфорације. На другој страни предмета очувана је једна
перфорација већег пречника. Наспрам ње се највероватније налазила слична перфора-
ција, али на том месту недостаје део предмета.
Димензије: дужина 17,4 цм, ширина 5,5 цм, висина 3,5 цм
22. Назубљена алатка

Предмет ваљкастог облика направљен од савијене гвоздене плоче. Једна страна је
назубљена.
Димензије: дужина 10 цм, пречник 2,3×2,0 цм
23. Ваљкаста алатка

Предмет ваљкастог облика направљен од савијене гвоздене плоче. На једном крају
предмета, на ивицама плоче, налазе се две правоугаоне симетричне перфорације.
Димензије: дужина 7,9 цм, пречник 1,9×1,7 цм
24. Шипка за подизање вршника (?) (AС 2792)

Алатка у облику шипке правоугаоног пресека са телом које се постепено сужава. Су-
жени крај је раскуцан и савијен.
Димензије: дужина 13,3 цм, ширина 1,0 цм, дебљина 0,4 цм
25. Потков за обућу (AС 2793)

Потков полукружног облика од гвоздене шипке квадратног пресека. Један крај је по-
вијен под правим углом, док је други крај фрагментован. На средишњем делу лука на-
лази се остатак још једног клинастог зашиљеног додатка за причвршћивање поткова за
обућу.
Димензије: ширина 5,6 цм, висина 4,7 цм, дебљина 3,0 цм
26. Потков за обућу (AС 2794)

Потков полукружног облика од гвоздене траке правоугаоног пресека. Крајеви су су-
жени и благо повијени, док се на телу поткова налазе остаци два клинаста зашиљена
додатка за причвршћивање поткова за обућу.
Димензије: ширина 8,5 цм, висина 6,4 цм, дебљина 2,0 цм
27. Потковица (AС 2795)

Фрагмент потковице за говеда, плочастог облика која је прекривала цело копито. При
ободу је очувано пет кружних перфорација за клинове.
Димензије: дужина 11,0 цм, ширина 5 цм
28. Потковица
Фрагмент потковице за говеда са очуваном једном правоугаоном перфорацијом за
клин.

Фрагмент коњске потковице полумесечастог облика који је штитио рожнати део ко-
пита. При ободу су очуване три перфорације правоугаоног облика за клинове.
Димензије: дужина 11 цм, ширина 6 цм

Делимично оштећена коњска потковица полумесечастог облика. При ободу су очу-
ване четири перфорације кружног облика за клинове. Средишњи део је правоугаоно
опсечен.
Простор између Грађевине II и Цркве
Фрагмент коњске потковице са очуване две перфорације за клинове.

Димензије: дужина 6,5 цм, ширина 3 цм
Два фрагмента потковице један преко другог слепљена. Назиру се очуване две право-
угаоне перфорације на једном фрагменту и једна квадратна на другом.
33. Оков (AС 2798)

Плочасти оков листоликог облика чија је једна ивица равна. На окову се налазе три
кружне перфорације које формирају троугао.
Гвожђе
34. Оплата
Плочасти оков правоугаоног облика који се састоји од две паралелене плочице.
Грађевина ΙΙ, из унутрашњости и око грађевине
35. Привезак
Привезак правоугаоног пресека са две петље. На једном крају привеска петља је ма-
сивнија са малом перфорацијом, док је на супротном начињена од истањене траке и са
великом перфорацијом.
36. Катанац (AС 2799)

Цилиндрично тело катанца са сачуваним механизмом за закључавање у виду прегра-
де са две правоугаоне перфорације. На супротном крају тела аплицирана је уска трака
као део највероватније петљастог ојачања којим се катанац затварао.
Димензије: дужина 10,3 цм, пречник 1,9 цм
37. Катанац (AС 2800)

Катанац цилиндричног тела и трном овалног пресека који је служио за навлачење на
резу, тј. багламу. Предмет је делимично очуван.
38. Кључ (?)

Гвоздена шипка овалног пресека са плочастим правоугаоним проширењем на једном
крају.
39. Кламфа
Кламфа плочастог тела, правоугаоног пресека, са једним поврнутим и зашиљеним
крајем.
40. Кламфа
Кламфа плочастог тела, правоугаоног пресека, са једним поврнутим крајем.
41. Кламфа
Кламфа плочастог тела, правоугаоног пресека, савијена под правим углом на средини
тела.
42. Баглама
Баглама од дебље гвоздене жице савијена да чини петљу.
Димензије: дужина 6, 5 цм

43. Баглама
Баглама од тање гвоздене жице савијена да чини петљу.
Грађевина II, из унутрашњости и са простора око Грађевине
44. Алка
Алка отворених крајева, израђена од траке правоугаоног пресека.
Димензије: пречник 2,9 цм.
45. Алка
Алка израђена од савијене траке кружног пресека чији се крајеви додирују и форми-
рају неправилан круг.
Гвожђе, ковање, савијање
Димензије: пречник 2,5 цм
46. Клинови
Тип I – Клин масивног тела квадратног пресека са четвороугаоном главом која је са
доње стране равна а са горње купаста. Пронађена су два клина овог типа.
Грађевина I
Димензије: дужине од 14 цм до 20 цм
Тип II – Клин масивног тела квадратног пресека са повијеном главом. Сачувана су

два клина са оваквом главом, од којих је један краћи и тањег тела.
Грађевина I, Простор између Грађевина II и III
Тип III – Клин масивног тела квадратног пресека са главом неправилног плочастог
облика. Пронађено је 32 клина овог типа.
Грађевина II, Простор између цркве и Грађевине II, Простор између Грађевина II и III
Тип IV – Клин масивнијег тела квадратног пресека са главом неправилног плочастог

облика. Пронађено је осам клинова овог типа.
Грађевина I, Простор између Грађевина II и III
Димензије: дужине од 8 цм до 11,5 цм
Тип V – Клин танког тела квадратног пресека са главом неправилног или правоугао-
ног плочастог облика. Пронађено је 152 клина овог типа.
Грађевина I, Грађевина II, Простор између цркве и Грађевине II, Простор између
Грађевина II и III
Тип VI – Клин танког тела квадратног пресека са главом неправилног плочастог об-
лика. Пронађено је 16 клинова овог типа од којих су многи фрагментовани.
Простор између Грађевина II и III
Тип VII – Клин танког тела квадратног пресека са великом плочастом правоугаоном
главом.
Тип VIII – Клин тела квадратног пресека са масивном изразито купастом главом.
Димензије: дужине од 3 цм

општења XIII, сл. 6–7.

Предмет од плочастог лима, троугаоног облика, правоугаоног пресека са истањеним
и савијеним крајевима.

Плочица квадратног облика са кружном перфорацијом у средини.
Гвожђе
Димензије: 2,2 цм
Необјављено

Шипка правоугаоног пресека која се благо сужава, равно је засечена са обе стране.

Димензије: дужина 8 цм, ширина 0,5–0,8 цм

Полукружна трака чији су крајеви проширени и перфорирани. Један крај је поломљен.
Гвожђе
Димензије: ширина 2,3 цм
КАМЕН
51. Брус (AС 2801)

Фрагментовани камени брус правоугаоног облика. На једном крају је изведена пер-
форација кружног облика. Тело бруса се од стране на којој је перфорација постепено
шири. Са обе стране бруса уочавају се трагови употребе, док се са једне стране бруса
налази урезано слово a.
Камен
Грађевина ΙΙΙ
Димензије: дужина 11 цм, ширина 3,9 цм, дебљина 0,4–1,5 цм
КОСТ
52. Алатка од рога јелена (AС 2802)

Коштана алатка са заобљеним крајевима, док је један крај на самом врху зашиљен.
Тело се благо шири од једног краја ка другом, са доње стране је равно, са горње фасети-
рано са ивицама које се благо спуштају.
Кост, глачање
Грађевина ΙΙ, просторија 2, ниво пода
КЕРАМИКА
53. Пећњак (AС 2803)

Керамички пећњак коничног облика са наглашеним ободом. Израђен је од окер црве-
не пречишћене глине. На средини тела има урезани стилизовани крст у виду преплета.
Керамика, урезивање
Простор између Грађевине ΙΙ и Грађевине ΙΙΙ, слој гари
Димензије: висина 10,6 цм, пречник дна 4,5 цм

општења XIII, сл. 3; М. Bajalović Hadži-Pešić, Keramika u srednjovekovnoj Srbiji, Muzej
grada Beograda, Beograd, 1981, 69, T.XXVI, 9.
54. Лонац (AС 2804)

Лонац са косо разгрнутим ободом и урезаним орнаментом на врату и трбуху. На врату
суда налази ce низ урезаних паралелних линија-канелура, a на трбуху вишеструка не-
правилно урезана таласаста линија.
Керамика, урезивање
Земуница
Димензије: висина 23,5 цм, очувана ширина 16 цм
Објављено: М. Поповић, Археолошка ископавања у манастиру Павловцима, Саопштења
XIII, сл. 2.
Summary
ARCHEOLOGICAL MATERIAL FROM MONASTERY PAVLOVAC IN THE

COLLECTION OF BELGRADE CITY MUSEUM
Nika Strugar Bevc, Belgrade City Museum

Ivana Zdravković, Belgrade
Remains of the monastery complex Pavlovac sit on the southeast side of Kosmaj, a mountain
southeast of Belgrade. The monastery complex consists of a church and three contemporary
buildings, constructed during the first half of the 15th century whose formation is attributed
to despot Stefan Lazarevic. The systematic archaeological excavations carried out on the site
during the period between 1973 and 1979 yielded scarce archaeological finds that are kept in
the Collection of Migration period and Middle Ages in the Belgrade city Museum. Here we
present the respected archaeological material that consists mainly of iron tools, a few objects
made of bronze, one made of silver, stone and horn, and pottery. The analysis of the archae-
ological finds chronologically positioned the life of the monastery into the period from the
beginning of the 15th century up to the 17th century. Findings of the iron slag as well as the
artifacts that represent the iron waste indicate that the monastery plausibly had a handy metal
workshop, whose activity did not exceed the necessities of small brotherhood of Pavlovac
monastery. Our results have made it possible to look into economic factors of monastic life in
monastery complex Pavlovac.
РАЈСКО ЦВЕТАЊЕ: ЦВЕТ ЖИВОТА НА
ПОРТАЛУ ЦРКВЕ СВ. НИКОЛЕ У ПАВЛОВЦИМА.
СТРУКТУРА И ЗНАЧЕЊЕ*
Јасмина С. Ћирић, Институт за историју уметности,

Универзитет у Београду, Филозофски факултет
Апстракт: У раду се разматра архитектонско обликовање и скулпторски програм

западног портала цркве св. Николе у Павловцима на Космају. Примећено је да
су првобитно на греди изнад архитрава портала постојале три розете различите
композиције (са шестолатичним и осмолатичним саставом). Реч је о мотиву Цвет
Живота који се доводи у везу са значењем Рајског цветања и уласка у простор ана-
хоретства и мириса врлине.
Кључне речи: црква св. Николе у Павловцима, Космај, портал, розета, Цвет Живо-
та, лиминално стање, орнамент
Тумачење архитектуре задужбина које припадају главним токовима архитектуре

српске Деспотовине поставља пред истраживача нимало лаке задатке. Историографија
као показатељ научних прегнућа резултовала је знатним бројем радова који чине јас-
нијом слику о архитектури манастира изграђених у оквиру малих ,,Светих гора“ које
чине непосредно окружење Београда. Такав је случај и са архитектуром манастира све-
тог Николе у Павловцима из времена владавине деспота Стефана Лазаревића (сл. 1 и сл.
2).1 Манастир се налази на југоисточној падини Космаја, на ,,светој планини“, што има
*
Текст је реализован у оквиру пројеката: ,,Хришћанска култура на Балкану у средњем веку: Византија,
Срби и Бугари од 9. до 15.века“ (177015) и ,,Средњовековна уметност у Србији и њен европски контекст“
(177036) финансираним од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике
Србије.
1 Ћирић 2010, [33] – 55, посебно напомена 7, страна 34. С обзиром да је манастирски комплекс у
Павловцима претрпео висок степен девастације и да нису сачувани историјски подаци, затим делови
фасаде са евентуалним остацима слепих аркада или сликаног украса, розете и пре свега због недостатка
фрескосликарства, немогуће је доћи до поузданијих закључака о ктитору. Више пута је у литератури
о споменику поменуто да је ктитор могао бити припадник властеле или монаштва. Нажалост, услед
недостатка података не може се говорити поузданије о ктитору. Једина личност која нам је позната је Ђурађ
Зубровић, вероватно властелин на чијем је имању погинуо деспот Стефан. Помиње се на надгробном
споменику деспоту Стефану Лазаревићу, али нема детаљнијих података о њему да бисмо могли утврдити
да ли је имао задужбину на Космају. О кенотафу: Томић 1964, 26–31.
95
Сл. 1. Црква св. Николе у Павловцима, поглед са запада, фото: Реми Теран
Сл. 2. Црква св. Николе у Павловцима, поглед са југа, фото: Бранко М. Јовановић
Јасмина С. Ћирић - РАЈСКО ЦВЕТАЊЕ... 97
посебну улогу у процесу кoнструисања сакралних целина у Деспотовини.2 Није непо-

зната чињеница да оснивање монашких заједница у долини реке Црнице, на Руднику, на
Космају представља чин интегрисања мотива пустињаштва и града, тј. престонице коју
окружују света брда.3
Овакво конструисање светости територије у византијској и српској архитектури поз-
ног средњег века замишљено је не само у географском и историјском контексту већ и
на нивоу сложене символике природе у непосредном окружењу манастира.4 У егзегет-
ском смислу тим чином обавља се како преношење тако и обнављање мотива пустиње,
схваћене као услов Откровења. Будући да је пустиња уједно и простор прашине по којој
је и сам Христос писао, пустиња је и предуслов за постојање Речи, Писма, место духов-
ног преображаја. Имајући у виду сачуване позносредњовековне манастирске целине,
могло би се стога са сигурношћу рећи да је и космајска пустиња символ станишта Го-
сподњег.5
Kонципована као црква сажете триконхалне основе са куполом и истовремено из-
грађеном припратом и једним улазом са делимично очуваним елементима другостепе-
ног обликовања,6 може се рећи да је павловачка црква упркос извесним редукцијама
везана за водеће токове савремене архитектуре српске Деспотовине, и да је у том кон-
тексту побуђивала пажњу истраживача.7 Имајући у виду да је у фокусу овог рада павло-
вачки портал, биће поменуте битније библиографске одреднице у којима је разматран.
Cликар Ђорђе Миловановић први је приказао изглед цркве и портала цркве Св. Ни-
коле 1879. године (сл. 3). На цртежу је такође приказана и ниша изнад портала. Ниша је
правоугаоног облика, док је данас реконструисана полукружно.8
Цртежи архитекте Жарка Татића (сл. 4) су такође од прворазредног значаја. Татиће-
вом разматрању архитектуре павловачког храма тешко да би се и данас могле упутити
примедбе. Оне би могле бити на појединим местима једино методолошке природе, али
само стога што локалитет претходно није рекогносциран.9
У критици Ђурђа Бошковића у вези са књигом ,,Трагом велике прошлости“ поменуто
је да су заглавља уз текст ,,нарочито пријатна и живописна“ (сл. 5).10 Вероватно инспи-
рисан не само великим бројем рукописа које је имао прилике да види у хиландарској
2 Ердељан 2006,108. Говорећи о престоничком програму Београда као Новог Јерусалима, она посебно
истиче да ,,Београд, политички сигурно најзначајнији као престоница, уз своје шире окружење које
обухвата и манастире на Космају, представља тачку на крајњем северу тог теменоса, (..) а идеални центар
могао би се лоцирати у самој Манасији, деспотовом маузолеју, оном другом граду који, према сведочењу
Константина Филозофа, има стазу ка вишњем Јерусалиму и сличност са њим“. Ердељан 2006, 108.
3 Popović 2009, 53–69; Шпадијер 2013: 108–120.
4 Della Dora 2016, 33–68.
5 Lodahl, 1992, 41–78.
6 Припрата је данас сачувана у нивоу темеља, а није реконструисана услед недостатка података о њеном
првобитном изгледу. Вуловић 2002, 129–139.
7 Татић 1925, 3–9 (= Татић 1929, 257–265); Бошковић 1929, 127–132; Мадас 1969, 190; Popović 1973,
125–127; Popović 1974, 132; Бајаловић Хаџи–Пешић 1977, 88–89; Mojsilović 1977, 119–121; Mojsilović
1978, 138–140; Поповић 1979, 75–81; Поповић 1981,115–125; Мојсиловић 1981, 127–146; Вуловић 2002,
129–139.
8 Податак који је Миловановић забележио покреће питање првобитног облика нише. Могло би се
претпоставити да је облик нише измењен накнадно о чему се посебно расправља у књизи у припреми:
Ћирић, у припреми.
9 Рашчишћавањем шута оштећено је стање локалитета тако да се не може утврдити, иако се то не назире на
спољним површинама зидова, да ли су се у цркви или у њеној непосредној близини евентуално налазили
остаци слепих аркада на конхама. Остаје непознато да ли је у шуту било остатака елемената куполе и да
ли су фасаде евентуално фрагментарно бојене. Подробније о Татићевим разматрањима павловачког храма
в.: Ћирић 2010, 35 supra.
10 Бошковић 1929, 132.
Сл. 3. Ђорђе Миловановић, Цртеж цркве Св. Николе у Павловцима, фототека

Уметничке збирке Српске Aкадемије наука и уметности
библиотеци и које је између осталог делимично представио у ,,Светогорским писми-

ма“, затим архитектонском пластиком коју је неретко представљао на цртежима, Татић
комбинује иницијале и заглавља за сваку монографију посебно. Заглавља су углавном у
сагласју са архитектонским украсом грађевине коју монографски обрађује. У седмој мо-
нографији, о Павловцу, заглавље је реализовано у складу са истим принципима. Наслов
монографије комбинован је са двема розетама на греди изнад надвратника западног пор-
тала. Треба уочити да се у десном регистру заглавља налази розета са два шестолатична
цвета која је и у време када је Татић технички снимао цркву била сачувана само дели-
Сл. 4. Основа, подужни и попречни пресек

цркве са студијом портала и розете,
архитекта Жарко Татић, 1925. године
Сл. 5. Заглавље уз текст монографије о Павловцима, цртеж Жарка Татића објављен

у књизи ,,Трагом велике прошлости“ (1929)
мично, што указује и на његова рестаураторска умећа која је делом и приказао у књизи.11
Одговарајући на питање значења портала, неопходно је запитати се: шта је геоме-
тријска структура а шта је у реду метафоричко-алегоријских идеја приказано и како
тумачити сажету али комплексну поруку портала у Павловцима (сл. 6)?
На каменој греди изнад надвратника портала (сл.7 и сл. 8) издвајају се розете, од
којих је само она на северној страни греде очувана у потпуности, у средини је очува-
на до пола, а она на јужној страни греде није сачувана. Надвратник западног портала
чине три оквира ширине приближно 4 cm. Током археолошких ископавања 1981. године
пронађен је фрагмент довратника са представом јелена.12 На северној и делимично на
јужној страни греде сачували су се трагови боје. Првобитно је греда имала бордуру
тамно црвене боје, уз њу је насликана бела узана трака, а унутрашњост је бојена плавом
бојом.13 Розете су бојене наизменично црвеном и плавом бојом, потврђујући флоралну
символику са мартиролошком традицијом и значењем црвене боје (сл. 9).14
У историографији је заступљено мишљење да розете имају шестолатичне цветове
и да тај мотив ,,представља минијатурни украс који се налази на деловима јужног и
западног зида припрате“ (сл. 10 и сл. 11).15 Међутим, опису розете са шестолатичним
цветовима одговара само розета на средини греде (сл. 12), док је она на северној страни
греде комбинација четири осмолатична и пет четворолатичних цветова (сл. 13). Иако је
сачуван само доњи регистар розете, сачувано је довољно да би се закључило да је ова
розета имала, по хоризонталној оси, распоређена два шестолатична цвета на крајевима
и три у средини. Розета има укупно шеснаест поља. Оваква геометријска слика розете
добијена је поделом на четири регистра по хоризонталној и вертикалној оси. Додатном
дијагоналном поделом добијен је мотив осмолатичног цвета, односно четворолатичног
цвета у мањем пољу исцртане мреже. Дакле, једино цртеж розете у средини одговара
мотиву на каменим блоковима на југоисточној страни.16
Pозетe на греди изнад надвратника портала цркве у Павловцу не представљају нови-
тет у каменој пластици. Реч је о мотиву Цвет Живота који је формиран тако да поседује
шестострану симетрију и који је такав присутан још од времена раног хришћанства. То
је уједно и симбол од недвосмисленог значаја у сакралној геометрији, посебно ако се
узме у обзир да су у творби орнамента коришћени орнаменти vesica piscis и тзв. боро-
мејски прстенови.17
11 Уп. Татићев цртеж попречни пресек, и посебно цртеж розете над вратима. Детаљније о овим розетама
в. у: Ћирић 2010, цртеж 1.
12 Поповић 1981, 121, нап. 19. Није без значаја да се на овом подручју урезана представа јелена појављује
на плочи часне трпезе у Кастаљану и у подножју кенотафа деспота Стефана Лазаревића. в. слику у:
Ћирић 2006, 90. Фрагменти треће розете који су се налазили у унутрашњости цркве, пронађени током
ископавања 1973. и 1974. године, чувају се у Музеју града Београда.
13 Остаци плаве боје видљиви су непосредно уз розету на северној страни греде: Ћирић 2010, 60, сл. 11.
14 Владимиру Божиновићу, историчару уметности и докторанду Факултета за књижевност Истанбул
Универзитета (Истанбул, Турска), срдачно захваљујем на изузетној минуциозности и показаном стрпљењу
у реконструкцији и компјутерској обради северне розете изнад надвратника портала павловачког храма.
15 Катанић 1988, 230. Поменути украс израђен је на биохемијском седименту. Претрпео је велики степен
девастације. Интересантно је да се на старијим снимцима види да је очуван готово у потпуности. Остало
је незапажено да овај камен има у средини удубљење правоугаоног пресека које га дели по вертикали.
На горњој страни се запажају фосилни остаци шкољки. Камени блокови су вероватно дислоцирани са
првобитног места приликом уградње надгробне плоче – сполије испод њих. Такође на истом камену, на
горњој страни налази се урезано неколико клесарских знакова од којих се препознају симбол пешчаног сата
и троугла, што су чести симболи градитељског позива. Опширније о клесарским знацима у архитектури
средњовековне Србије: Ненадовић 2003, 45, 76. Клесарски знаци су до данас остали недовољно проучена
тема у архитектури Византије и средњовековне Србије. За сличне ознаке на опеци: Bardill, 2004.
16 Ћирић 2010, 45–48.
17 Lawlor 1982.
Сл. 6. Западни портал цркве св. Николе у Павловцима, фото: Бранко М. Јовановић
Сл. 7. Греда изнад надвратника портала цркве св. Николе у Павловцима, фото:
Драган Јовановић
Сл. 8. Греда изнад надвратника портала цркве св. Николе у Павловцима, фото: Зоран
М. Јовановић
Сл. 9. Реконструкција розете на северној страни греде изнад архитрава портала,

цртеж: Владимир Божиновић
Осим истоврсних мотива изведених на саркофагу архиепископа Никодима у Пећкој

Патријаршији,18 извесне паралеле могу се потражити на порталу хиландарске спољне
припрате (сл. 14) као и јужне конхе цркве св. Тројице у манастиру Ресава где је искле-
сан сличан мотив, тј. једна шестолатична розета на источној страни надвратника (слика
15).19
Упркос постојању бројних литерарних извора из којих происходи употреба флоралне
орнаментике у сврси визуелизације благоуханија20, поставља се питање да ли геометриј-
ски украс на порталима или другим зидним површинама може уистину бити без непо-
средног кореспондирања са осталим деловима архитектонског украса и да ли се портал
18 Поповић 2008, 71.

19 Цветковић 2005, 595–611.
20 Поповић 2008, 69–81.
Сл. 10. Цвет Живота на југоисточној страни припрате, фото: Реми Теран
Сл. 11. Цвет Живота на југоисточној страни припрате–детаљ, фото: Реми Теран
Сл. 12. Розета на средини греде изнад архитрава портала, фото: Реми Теран
Сл. 13. Розета на северној страни греде изнад архитрава портала, фото: Реми Теран
може посматрати независно од места на фасади?21 Симболика материјала у том смислу

резултира одређеним појашњењима која указују да је уистину реч о сагласју свих делова
који идејно сачињавају слику екстеријера.22
У хришћанским изворима камен се помиње као материјал ,,транспарентне глаткоће“
(διαυγης λειότης) који асоцира на мирно море.23 Пророк Исаија назива Христа каменом
спотицања – камен спотицања и стена саблазни... о који ће се спотакнути многи и
пашће и сатрће се... камен изабран, камен угаони, скупоцен, темељ тврд; ко верује
неће се плашити (Иса. 8, 14; 28, 16; Рим. 9, 33).24 Такав камен поставио је Бог на Сиону,
светој гори Својој. Када је Петар апостол исповедио своју веру у Господа говорећи: ,,Ти
си Христос, Син Бога живога, Господ му је одговорио ти си Петар (Петар = камен) и
на овоме камену сазидаћу цркву своју“, тј на овој вери коју си ти сад изрекао. Петар у
својој посланици назива верне живим камењем говорећи: а кад дођете к Њему као каме-
ну живу и ви као камење живо зидајте се у кућу духовну (I Петр. 2, 4–5).
Улазна конструкција најчешће је конструисана у оквиру тријумфалног лука на фаса-
ди која у семиотичком смислу представља зидну ,,мембрану“ где се пласирају одређени
означитељи зида омеђени порталом у средини (сл. 16). 25 Тако је пролазак кроз врата и
21 Погледати уводни део текста: Lazaris 2010, 285–298, посебно 293. и 297.
22 Да је полихромија резултат дуго акумулиране градитељске праксе може се закључити најпре
преношењем идеје полихромије на зидинама Цариграда замишљеним тако да алтернацијом двеју боја и
врло вероватно различитих кордон венаца са натписима побуђују очи посматрача на активно посматрање:
Ricci 1998, 131–149.
23 Pentcheva 2010, 112, 157
24 Guinot 1980, 207.
25 Ćurčić 1978, 21.
Сл. 14. Цвет Живота, Хиландарска спољна припрата, фото: Жарко М. Татић (1925)
Сл. 15. Цвет Живота изнад јужног портала, црква Св. Тројице, Ресава, фото:
Јасмина С. Ћирић
визуелни пролаз: верник усмерава поглед преко нише пројектоване у зидној површини.
Другим речима, верник прелази у лиминално стање опажањем (првобитно) представље-
ног патрона, потом опажањем орнамената Цвет Живота изнад архитрава греде.
Значење флоралних орнамената могуће је наћи у литургијским текстовима. Тако на
пример у Канону брагодарном Пресветој Богородици се помиње: ,,Радујсја, ротшаја
благоуханије – Радуј се Ти која си родила Миомир! Радуј се слаткоухани крине, Влади-
чице верних благоуханије, кадило благовоноје и миро многоцјеноје – Радуј се слаткоми-
омирисни Ти, каде миомирисни и миро скупоцено.“ У Акатисту Покрову Пресветој Бо-
городици, икос 2: ,,Радуј се, јер нам се због Тебе врата Раја свима отварају.“ У Икосу 10
,,Радуј се врата спасења“.26 Овакав наратив архитектуре врата могао би се додатно оја-
чати схватањима простора хоре27 и акта путовања и уосећавања верника који пролазећи
кроз портал са мотивом Рајског цветања исто тако и сами благоухају мирисом врлине.28
Тако је и Неофит Кипарски крајем XII века такође евоцирао слику Богородице упо-
требом метафора ,,Радуј се Непролазна Врата кроз која су анђели прошли! Радуј се
Рајска врата која прихватају верне и преобраћају неверне.“29
Посредујући изведеним символима, Откривени, у пуноћи Христовој који је ,,једи-
на врата“, понавља откривање Божанског Имена чиме се долази и до значења мотива
Рајског цветања изнад портала цркве у Павловцима: оваплоћење Логоса који је постао у
26 Gove 1988, 21, passim; Православная Энциклопедия, т.1., под редакцией Патриарха Московского и всея
Руси Кирилла, Церковно-научный центр „Православная Энциклопедия“, Москва 2000, 371–372.
27 Isar, 2006: 59–90.
28 Peltomaa 2001, 104 посебно за символ миомира в.стране 178. и 208.
29 Тоniolo1974, 184–315, посебно 242–244, 262.
Сл. 16. Западни портал цркве св. Николе у Павловцима, фото: Реми Теран
Христу, посреднику уосећавања између Бога и људи.30 То представља и врлине догађаја

очовечења Логоса који је прошао кроз једина Врата: да се улазом отвори кроз Биће,
Добробиће и Вечнобиће што потом доводи до етике преображаја Генеза (Стварање) –
Промена (Кретање) – Смирење (крајњи циљ).31
Bardill 2004 – Ј. Bardill, Brickstamps of Constantinople, Vol. I, Oxford University Press,
London 2004.
Бошковић 1929 – Ђ. Бошковић, Арх. Жарко М. Татић: ,,Трагом велике прошлости“,
Српски књижевни гласник, септембар 1929.
Вуловић 2002 – M. Вуловић М., Осврт на проблеме обнове цркве манастира Павло-
вац, Наслеђе IV, 2002, 129–139.
Della Dora 2016 – V. Della Dora, Landscape, Nature and the Sacred in Byzantium,
Cambridge University Press, Cambridge 2016.
Drucker 1995 – J. Drucker, The Alphabetic Labyrinth, The Letters in History and
Imagination, London 1995.
Ердељан 2006 – J. Eрдељан, Београд као Нови Јерусалим. Размишљање о рецепцији
једног топоса у доба деспота Стефана Лазаревића, ЗРВИ XLIII, 2006.
Festugière 1971 – A- J. Festugière, Le sens philosophique du mot ΑΙΩΝ, Paris 1971,
254–271
Gove 1988 – A. Gove, The Slavic Akathistos hymn: poetic elements of the Byzantine text
and its Old Church Slavonic translation, Munchen1988.
Isar 2006 – N. Isar, “Chorography (Chôra, Chôros, Chorós) – A performative paradigm of
creation of sacred space in Byzantium”, in: Hierotopy: Studies in the Making of Sacred Space,
Moscow 2006: 59-90.
Катанић 1988 – Катанић Надежда, Декоративна камена пластика Mоравске школе,
Lazaris 2010 – S. Lazaris, Rôle des ornements à motifs (et compositions) géométriques
dans les mss grecs, Ktèma 35 (2010), 285–298.
Lawlor 1982 – R. Lawlor, Sacred Geometry: Philosophy and Practice, Thames & Hudson,
London 1982.
Lodahl 1992 – M. E. Lodahl, Shekinah/Spirit, Divine Presence in Jewish and Christian
Religion, Paulist Press, New York 1992, 41–78.
Мадас 1969 – Д. Мадас, Радови на цркви манастира Павловца, Саопштења VIII, Бе-
оград, 189–192.
Мојсиловић 1978 – С. Мојсиловић, Павловац, Кораћица, Космај – манастирски ком-
плекс, Археолошки преглед 19 (1977), 1978, 119–121.
Мојсиловић 1979 – С. Мојсиловић, Павловци – манастирски комплекс у Кораћици
на Космају, Археолошки преглед 20 (1978), 1979, 138–140.
мају. Просторно-архитектонска студија, Саопштења XIII, 1981, 127–146.
Ненадовић 2003 – С. Ненадовић, Грађевинска техника у средњовековној Србији, Бе-
оград 2003.
Peltomaa 2001 – L. M. Peltomaa, The Image of the Virgin Mary in the Akathistos hymn,
Brill, Leiden 2001.
Pentcheva 2010 – B. V. Pentcheva, The Sensual Icon, the Pennsylvania State University,
University Park, Pennsylvania 2010.
30 Drucker, 1995, 87.
31 Festugière 1971, 254–271. За идеју очовечења Логоса у Литургији в. Woodfin 2012, 100–101.
Popović 2009 – D. Popović, The Deserts and Holy Mountains of Medieval Serbia. Written
Sources, Spatial Patterns, Architectural Designs, Heilige Berge und Wüsten, in: Byzanz und
seine Umfeld, ed. P. Sustal, Wien 2009, 53–69.
Поповић 2008 – Д. Поповић, Цветна симболика и култ реликвија у средњовековној
Србији, Зограф 32, 2008, 69–81.
Popović 1973 – M. Popović, Manastir Pavlovac u Koraćici (Kosmaj), Arheološki pregled
15, 1973, 125–127.
Popović 1974 – M. Popović, Manastir Pavlovac u Koraćici, Arheološki pregled 16, 1974,
32–133.
Поповић 1979 – М. Поповић, Манастир Павловац, Старинар н.с. XXX, Београд, 75–
81.
Поповић 1981 – М. Поповић, Археолошка ископавања у Манастиру Павловцима,
Саопштења XIII, 1981, 115–125.
Ricci 1998 – A. Ricci, The road from Baghdad to Byzantium and the case of the Bryas
Palace in Istanbul, Byzantium in the Ninth Century: Dead or Alive?Papers from the Thirtieth
Spring Symposium of Byzantine Studies, Birmingham, March 1996, ed. L. Brubaker, Ashgate,
Aldershot 1998, 131–149.
Татић 1925 – Ж. Татић, Павловац под Космајем, Старинар III, трећа серија, 1925, 1–9.
Татић 1929 – Ж. М. Татић, Павловац под Космајем, Трагом велике прошлости, Све-
тогорска писма и монографске студије старе српске архитектуре, Београд 1929, 257–
265.
Томић 1964 – C. Томић, Манасија, Саопштења VI, Београд 1964.
Цветковић 2005 – Б. Цветковић, Прилог познавању старих градитељских инстру-
мената–,,равнило“ из збирке Завичајног музеја у Јагодини, Зборник Народног музеја
XVIII–1 (2005), 595–611.
Ћирић 2006 – J. C. Ћирић, Прилог проучавању позносредњовековних цркава на Кос-
мају, ГДКС 30 (2006), 87–91.
Ћирић 2010 – Ј. С. Ћирић, Манастир Павловац, Досадашња истраживања и нова за-
пажања о архитектури манастирског комплекса, Зборник Народног Музеја XIX–2, 2010,
[35]–63.
Ћирић, у припреми – Ј. С. Ћирић, Црква Св. Николе у Павловцима на Космају. Исто-
рија и архитектура (у припреми).
Ćurčić 1978 – S. Ćurčić, Articulation of Church facades during the first half of the
fourteenth century: A study in the relationship of Byzantine and Serbian Architecture, L' art
byzantin au debut du XIV siecle, Symposium de Gračanica, Beograd 1978, 17–27.
Toniolo 1974 –E. Toniolo, Omelie e catechesi mariane inedite di Neofito il Recluso (1134–
1220), Marianum 36 (1974), 184–315.
Woodfin 2012 – W. Woodfin, The Embodied Icon: Liturgical Vestments and Sacramental
Power in Byzantium, Oxford – New York: Oxford University Press 2012.
Шпадијер 2013 – И. Шпадијер, Јужнословенски пустињаци Х–ХIII века у најста-
ријој литерарној традицији, Старобългарска литература 47 (2013), 108–120.
Guinot 1980 – Théodoret de Cyr, Commentaire sur Isaïe (Sources chretiennes), Tome I,
Sections 1–3, intr. Jean-Noel Guinot, Paris 1980, 207.
Summary
PARADISIAC BLOSSOMING: FLOWER OF LIFE ON THE WEST PORTAL

OF St. NICHOLAS CHURCH IN MONASTERY PAVLOVCI. STRUCTURE AND
MEANING
Jasmina S. Cirić, University of Belgrade Faculty of Philosophy, Institute for Art History
The aim of the article is architectural shaping and sculptural program of the west portal of
St. Nicholas church in Monastery Pavlovci at Kosmaj. In spite of the existence of numerous
literary sources from the late Middle Ages which directly mention the usage of flowery fra-
grances of Paradise, the purpose of ornaments was to visualize this idea. Passage through the
west entrance is a visual passage: the believer directs the view over the niche placed in the
wall surface made of stone which is directly connected with the idea of the Apostles. In other
words, the believer enters within the liminal state in accordance with the visual observation
that is activated by active participation and visualisation of the ornaments shown, e.g. motives
of the Flower of Life sculpted above the architrave. In the article is questioned whether geo-
metric decoration on portals or other wall surfaces can really be without immediate correspon-
dence with other parts of the architectural decoration executed within the wall surfaces and
whether the portal can be viewed insulated from the whole imagery of the façade? Circular
ornaments are recognized as Flower of Life motif which is widely known in Christian tradi-
tion. Quite specific, this motif is connected with Paradisiac gardens and most of all fragrances
of Paradise which announced the arrival of the Savior through the Virgin wider than Heavens
and True Door. Discovered (believers) in the fullness of Christ repeats the discovery of the
Divine Name within the monastery, which also comes to the focal point of the entrance and
the passage: entrance in the Paradisiac Blossoming, the embodiment of the Logos that became
in Christ who is the only Door (reference to John 10, 9 “I am the gate; whoever enters through
me will be saved. They will come in and go out, and find pasture.”).
113
114
УТИЦАЈ ИСИХАЗМА НА БОГОСЛУЖБЕНИ
ПРОСТОР МАНАСТИРА ПАВЛОВАЦ:
ТЕОЛОШКИ ПОГЛЕД
Марко Д. Јефтић, Српска Православна Епархија шумадијска

храм Успења Пресвете Богородице, Младеновац
Апстракт: Учење православне Цркве познато под именом исихазам имало је ве-
лики утицај на развој културе у Моравској Србији. Међутим, осим појединачних
истраживања на пољу књижевности, тај утицај није подробније истраживан. Када
говоримо о богослужбеном простору у светлу исихастичког поимања света и чо-
века, не смемо пренебрегнути ни следећу чињеницу: учење о Цркви у светлости
наглашених аскетских утицаја могло би се уобличити као схватање заједнице из-
међу Васкрслог Богочовека Христа и оних који се усавршавају у добродетељи.
Ово би се могло назвати типизованом позновизантијском аскетском еклисиоло-
гијом. На примеру Павловца видећемо да су јединствена естетска православна
схватања била уткана у све сегменте аскетског духа, стваралаштва функционалне
уметности, као и идејне замисли, тј. у богослужбеном простору нашег манастира
препознаћемо образац културе која је кроз мистику тражила перспективу своје
онтолошке и гносеолошке истрајности у оквирима егзистенцијалне борбе.
Кључне речи: исихазам, еклисиологија, Литургија, аскетизам, естетика.
До сада се о манастиру Павловац, као и о другим сакралним објектима насталим у

оквиру простора који насељава или је насељавао наш народ, говорило из перспективе
онога што смо затекли. Узроци су веома ретко истраживани, посебно они богословски.
Неразумевање, пренебрегавање или недовољно познавање теолошке основе на којој је
неки објекат или дело настало доводи неминовно до великих грешака које, када се пре-
писују и подразумевају, дуги низ година заводе истраживаче на погрешне трагове и до-
воде до нетачних ставова. Наш рад представља први који се бави овом темом не само у
српској богословској мисли, већ у читавом православљу. До сада су аутори истраживали
утицај исихазма на одређене уметничке аспекте, али се нико није бавио предањском по-
задином најважнијег делања у православљу, богослужењем, на богослужбени простор.
115
У раду ћемо говорити о томе како је учење Цркве познатије под именом исихазам
утицало на богослужбени простор манастира Павловац, као и на настанак самог ма-
настира. Неколико напомена о настанку исихазма. У ужем смислу речи под исихазмом
се подразумева „религиозно-духовни и богословско-философски покрет настао на пра-
вославном Истоку у 14. веку, нарочито на Светој Гори и Балкану, па дакле и код Срба
у то време“.1 Богословски спор око исихастичког учења настао је 1331. године у виду
полемике између Варлаама Калабријског, грчког монаха рационалистичко-хуманистич-
ког образовања који је био противник исихазма, и Григорија Паламе, светогорског мона-
ха-исихасте и касније архиепископа солунског. Одлуком Цариградског сабора из 1352.
године спор је решен у корист Светог Григорија Паламе и монаха исихаста.2 Но, овде
треба имати у виду да је исихастички покрет, који је у 14. веку био раширен на Балкану
и у Србији, представљао само продужетак, и уједно нови процват древне подвижнич-
ке праксе и класичне светоотачке мисли утемељене на божанским истинама Светога
Писма. Заправо, оно ново што је 14. век дао исихазму – пре свега кроз делатност Светог
Григорија Паламе и црквених сабора онога времена – богословско је и догматско образ-
ложење овог древног искуства Цркве.
Зачетке исихазма као праксе молитвеног тиховања, тј. умног делања којим се тражи
живо општење са Богом и стварна могућност познања Бога, не по Његовој суштини која
је неспознатљива, него преко вечних и нестворених божанских енергија (попут божан-
ске светлости), уочавамо у раном монаштву у Египту, Сирији, Палестини и на Синају,
касније у Малој Азији и Константинопољу, све до Свете Горе и Балкана где су подвиж-
ници-исихасте били познати бар од 11. века, а најбројнији и најактивнији у време када
се у 14. веку распламсао богословско-философски исихастички спор. Такође, елементи
исихастичког учења присутни су већ код Светог Дионисија Ареопагита, Макарија Еги-
патског, Евагрија, великих кападокијских Отаца, Марка Пустињака, Јована Лествични-
ка, Максима Исповедника, Исака Сирина, Јована Дамаскина, Симеона Новог Богослова,
дакле оних писаца чија су дела у средњовековној Србији понајвише превођена и читана
и који се с правом називају „претечама исихазма“.3 Средњовековна српска библиотека
садржала је дела поменутих писаца било као самосталне књиге (нпр. Поуке и Лествица
Светог Јефрема Сирина, Беседе Светог Јована Златоуста), било у облику зборника, тзв.
„Отачника“ (или „Патерика“). Исихастички покрет обнове монашке духовности почев
од средине 14. века допринео је томе да се многобројни зборници са делима аскетског и
мистичког карактера рашире по Балкану, Србији, чак и по Русији. Исихазам је стављао
нагласак на контемплативну, умну страну духовног живота монаха и врло много просто-
ра, стога, давао читању литературе која је посвећена управо тој проблематици.4
Утицај поменутих дела, као и живе везе Србије са центрима православне духовно-
сти у Византији и на Истоку, припремили су повољно тло за брзо ширење исихастич-
ког покрета у средњовековној Србији. Најраније везе исихазма и Срба почињу са Све-
тим Савом који је дао знатан допринос и самом светогорском исихазму: у центру Свете
Горе, у Кареји, основао исихастирион (молчалницу, испосницу), где се и сам подвизавао
најстрожим подвигом молитвеног тиховања, и за то место је сопственом руком на пер-
гаменту написао Правила, тзв. Карејски типик којим је дотадашњу светогорску исиха-
стичку духовност обогатио искуством јерусалимско-палестинске традиције.5
1 Лазић 2008, 47. Иначе, ἡσυχασμός на грчком, потиче од грчке речи ἡσυχία – мировање, тиховање, ћутање
(прим. аут.).
2 Више о овом богословском спору у: Мајендорф 2012, 79–81.
3 Богдановић 1991, 12.
4 Лазић 2007, 55.
5 Детаљније у: Сава 1986, 34–36.
Марко Д. Јефтић - УТИЦАЈ ИСИХАЗМА НА БОГОСЛУЖБЕНИ ПРОСТОР... 117
Исихасти синаитско-светогорског типа јављају се у Србији већ у време цара Душана,

и то директно преко Свете Горе и Македоније. Сви савремени аутори указују на посебан
значај монаха-синаита за ширење исихастичког покрета у Србији, и уопште за културу
Србије у време после Немањића (тј. у Србији Лазаревића и потом Бранковића). Постоји
доста сведочанстава о чврстим везама Србије са Синајем и Палестином током владави-
не Немањића и после њих. Монаси из Палестине и са Синаја почели су да се досељавају
на Свету Гору, и на Балкан уопште, током 14. века због ратова који су у то доба вођени
у Сирији и Палестини, као и због провале Монгола крајем 14. века. Но, посебно ва-
жан период у српско-светогорским односима наступа након Маричке битке (1371) када,
због несигурне ситуације на Балкану, долази до масовног пресељавања светогорских
и других монаха у Србију. Тако, у време Светог кнеза Лазара (1371–1389) манастири
Моравске Србије полако постају истинска средишта исихазма, што ће још јасније доћи
до изражаја за владавине Лазаревог сина и његовог наследника, Светог Стефана Висо-
ког Лазаревића (1389–1427) и, касније, за владавине Ђурђа Бранковића (1427–1456) и
његових наследника. Синаити у Србији су били српски исихасти, непосредни или по-
средни ученици синајских монаха, пре свих знаменитог светогорског исихасте Светог
Григорија Синаита. Овај светитељ је преко својих ученика снажно утицао на ширење
исихазма у Србији, и уопште на српску културу 14. и 15. века.
Иако старе краљевске и царске лавре из доба Немањића, попут Жиче, Студенице,
Пећке патријаршије, Дечана или Светих Архангела, не губе на своме значају, духовност
исихазма своје благотворно дејство шириће првенствено из мањих манастира и скитова
око којих често ничу пустиножитељске насеобине по узору на Свету Гору. У периоду
после 1371. године посебно се истичу манастири Раваница, Љубостиња, Горњак, Мана-
сија, Каленић, Липовица, Јошаница, Копорин, Павловац, Петковица, Поганово и други.
Пуне се и испоснице у околини Пећи, Дечана и Призрена. Слично је и у Зети којом
владају Балшићи где се, захваљујући синаитима и светогорцима, подижу манастири на
Скадарском језеру, попут Старчеве Горице. Те насеобине скитског типа су се формирале
спонтано, не само око општежитељних манастира, него и око појединих личности по-
себне духовне снаге и привлачности. Формирали су их углавном пустињаци, молитвени
тиховатељи, који су доласком у Србију продужавали тако и даље свој започети, у Светој
Гори или на другом месту, усамљенички молитвени начин живота.
У житију Светог Стефана Лазаревића Константин Философ даје следеће сведочан-
ство о српским исихастама с почетка 15. века: „Они, који су све лепоте света знали за-
менити једино лепим и прекрасним Христом, живе у дивним пустињама и обитељима,
тако да и оне који су веома лењиви побуђују да к њима долазе. Међу њима се налазе
многи изабрани који чувају свете врлине усред ових обитељи. Имају многе молчалнице
(исихастирије) по великом Јефрему (Сирину), и разговарају са лахорењем лишћа и пти-
цама и водом. Међу њима има много монаха који непрестано делом опевају и славе Бога
у Тројици, као што га славе анђели непрестаним гласовима, те се за њих може запевати:
Радошћу се хумке опасаше и пустиње прекрасно процветаше (Пс. 64,12)“.6
Српска уметност и култура управо су под утицајем светогорског исихазма доживеле
нарочит процват у време деспота Стефана Лазаревића. Исихазам је допринео препороду
српске уметности крајем 14. и почетком 15. века, о чему сведоче такозвани „моравски
стил“ у српској архитектури онога времена, као и фреске из манастира Манасија. Бог је
несводив на категорије разумског мишљења, али Он љуби свет и стога излази из своје
неприступности јављајући се човеку. Човек се одазива, такође излази из себе, прона-
лазећи у Христу обожење, победу над смрћу и спасење. То је учење које су штитили
монаси-исихасте, то је учење о коме сведочи целокупно стваралаштво епохе процвата
исихазма у Србији.
6 Константин 1989, 37.
Као што се може видети у самом манастиру Павловац, храм је по изгледу и начи-
ну градње изданак свог времена и тзв. моравског стила. Ево неких од карактеристика:
најпре, Црква има сажету тролисну основу, са куполом и истовремено изграђеном при-
пратом. Истраживачи су приметили да купола у Павловцу има сличности, по изгледу и
начину израде, са куполама у манастирима Манасија, Копорин и Липовац, као и задуж-
бинама Балшића.7 Олтарски простор сачињава у средини олтарска апсида полукружна
споља и изнутра, затим проскомидија на северној и ђаконик на јужној страни. Наос је
одвојен од првобитне припрате масивним зидом у чијем средишту је камени портал.
Олтар и брод је одвајала мермерна олтарска преграда, а претпоставља се да је под био
прекривен мерменим плочама. Манастирска црква је била фрескописана. Међутим, када
говоримо о богослужбеном простору у светлу исихастичког поимања света и човека,
не смемо пренебрегнути ни следећу чињеницу: учење о Цркви у светлости наглашених
аскетских утицаја могло би се уобличити као схватање заједнице између Васкрслог Бо-
гочовека Христа и оних који се усавршавају у добродетељи. Ово би се могло назвати ти-
пизованом позновизантијском аскетском еклисиологијом. На примеру Павловца видимо
да су јединствена естетска православна схватања била уткана у све сегменте аскетског
духа, стваралаштва функционалне уметности, као и идејне замисли, тј. у богослужбеном
простору нашег манастира препознајемо образац културе која је кроз мистику тражила
перспективу своје онтолошке и гносеолошке истрајности у оквирима егзистенцијалне
борбе. Иако је јасно да су у исихазму важан аспект лична молитва и сопствени подвиг,
труд који је уложен у лепоту и сведену раскош молитвеног простора Павловца, указује
нам на утицај списа чувених литургичких символиста исихастичке оријентације Светог
Николе Кавасиле и Светог Симеона Солунског. Поменути богослови наглашавају тран-
сцендентални значај култне обредности, пре свега кроз схватање литургијских текстова
као саборне молитве и чињенице да се интересовање за молитвени живот монаштва
ширило у еклисиолошкој равни живота средњовековног друштва.8 Дакле, лични подвиг
у исихазму никако није водио ка индивидуализму или запостављању богослужбеног
простора као места сабирања заједнице.
У олтарском простору манастира Павловац огледа се одговарајућа интеркомуника-
ција догађајности између историјске култне личности и простора која богослужбеном
простору даје естетизовану слику света историјског синхроницитета владара и његових
поданика који испуњавају тај историјски простор. Плодови естетизованог историјског
деловања испуњавају историјски простор садржајем интензивне догађајности која се
све више згушњава у виду убрзане и учестале градње цркава и манастира. Подизање
манастира Павловац било је за простор државе деспота Стефана догађај вишег значаја.
Кроз пример манастира Павловац естетичност тежи сакралности еклисиолошке форме.
Догађај градње манастира има вредност естетизације Божијег света у историји. Простор
српске земље представљен је као образац историје, симбол светлости, подобије преоб-
раженог и облагодаћеног простора космоса, што значи и лепоте. Ако знамо да се у Ни-
кео-Цариградском Символу вере каже да се Исус Христос „оваплотио од Духа Светога и
Марије Дјеве“, онда је јасно да се и на градњи манастира Павловац ради о својеврсном
просторном језику Символа вере којим је показано Христово присуство у простору и
времену овог света. То, даље, значи, да се, кроз естетизацију историјског простора у
светлу градње храма, охристовљавао простор, а Богочовек Христос се, кроз естетиза-
цију, уводио као централни Догађај у сва збивања у простору. Моменат Причешћа се
у схватању свих који су учествовали у градњи или животу манастира доживљавао као
тријумфујући естетски доживљај. У простору храма и у току Литургије, која има своје
култно време и простор, деспот Стефан или неко други као ктитор је постао учесник
7 Ћирић 2010, 49.
8 Кавасила 2002, 89; Симеон 2007, 31.
централног догађаја култног континуираног збивања значењске садржине целине Ли-

тургије и служби које јој претходе. Мистика средњовековног богослужења подразуме-
вала је вршење партиципације у свештеној реалности Тела и Крви оваплоћеног Логоса
Христа, па су просторно-временски односи човека-примаоца и Бога Којег човек прима
у себе у равни метафизичког посредовања.
Богослужбени простор манастира Павловац српском средњовековном човеку се от-
кривао као надпросторност и мета-историчност тајне Свете Тројице. Примањем При-
чешћа човек је у литургијском времену, посредством христолошког простора, партици-
пирао у Царству Небеском, као у мета-историјском времену и простору. У исихастичком
теоцентричном универзализму истицана је вредност обожене личности, саобразне и
подобне апсолутној Личности, тј. Богочовеку Христу. У исихазму није се толико на-
глашавао простор поретка васељене, већ је наглашенија била оријентација ка освајању
унутрашњих духовних простора онтолошког плана у којима се, путем дијалошке мо-
литве, успостављао непосредни, егзистенцијални однос Бога и човека, односно обоже-
ног човека као микрокосмоса и потенцијално преображеног света. Овакво схватање се,
потом, непосредно одразило на поимање времена, простора и поретка историје створе-
ног света. У том смислу, исихазам је био својеврсни средњовековни егзистенцијализам
којем је основни циљ био обожење, те ће градитељи Павловца бити свесни идеје о функ-
ционализацији створеног света ради његовог преображења, а пут преображења, према
учењу византијске мистике, врши се кроз личност светог и обоженог човека, пре свега
у богослужбеном простору и времену.
На примеру археолошких остатака видимо да, иако Павловац није имао импозант-
не објекте, философија привреде манастира је као основне монашке насеобине пред-
стављала јединствени гносеолошки план смисла и живота средњовековног монаха. Мо-
жемо претпоставити да је првобитна ктиторска намера подизања манастира била да се,
кроз слободни подвиг и труд његових житеља и приложника, током историјског проце-
са, испуни оно што је, пре Стварања света, било дато као идеални Првообразац и Ле-
пота. То је био смисао естетике даљег украшавања манастира кроз све активности овог
идејног модела српског средњовековног друштва из прве половине 15. века.
Богослужбени простор манастира Павловац као средишње место читавог комплекса,
његов извор и ушће, место сабирања, подвига и обожења као православни христолошки
модел лепоте, био је формиран на чињеници материјалног Оваплоћења Бога, па је лепо-
та аскезе била схватана, управо, као метафизика чулног и натчулног, и као таква је била
изражена и на нашем примеру. Тако схваћен, идеал уметничке лепоте изражен у бого-
службеном простору Павловца, представљао је чулно опредмећење савршене духовно-
сти, истовремено чинећи и саму функционалну уметност довршеном духовношћу. Све
поменуто важно је за разумевање интенције која је уопште довела до настанка Павлов-
ца, јер градња манастира, његов изглед и функционалност сведоче о идејној основи која
је до тога довела, а циљ свега је било да човек узраста у пуноћу раста Христовог. Управо
зато је важно да манастир поседује активан и богат богослужбени живот и да ни један
појединац, заједница или установа не сметну са ума управо поменуту богослужбену
суштину манастира. Свако занемаривање овог аспекта доводи до обичне фетишизације
материјалних остатака, што пре свега представља издају првобитне намере ктитора и
градитеља, не само Павловца.
Колико нам је познато, Срби су најмање два пута помогли Палами у моментима када
је бивао најугроженији. Први пут, за време жестоких исихастичких спорова, српски мо-
наси из Манастира Хиландара стали су на страну тиховатеља које је предводио Палама,
и тада је хиландарски игуман потписао познати Светогорски томос. Други пут су га
трговци из околине Дубровника откупили од Агарјана и тако спасили ропства.9 Упркос
9 Пантелић 2011, 25.
несумњивој важности тих догађаја, најзанимљивији сусрет Паламе са једним Србином

догодио се у зиму 1347/48. године. Највећи богослов и највећи владар онога доба у исто
време бивају „прогоњени“, први од својих непријатеља – антиисихаста, а други од куге,
и спас налазе на истом месту – Светој Гори.
Душан, од скора владар „Срба и Грка“, искористио је присуство значајног јерарха ви-
зантијске цркве који је био у незавидном положају (није могао да буде на својој катедри
у Солуну), сусрео се с њим и понудио му прелазак у своје царство. Палама је одбио ту
Душанову понуду. Касније ће прихватити да у његово име преговара, није нам ближе по-
знато о чему, са цариградским двором. Резултат тог посланства нам, такође, није познат.
До нас је дошла и једна интересантна легенда о сусрету Паламе и Душана. Приликом
разговора цар Душан је подсетио солунског епископа да га Грци не желе и, пошто не
може да се врати на своју катедру, понудио му је да дође у Србију у којој ће добити све
могуће животне погодности (цркве, градове...). Свети Григорије, као доследни исиха-
стички подвижник, пошто је пажљиво саслушао све понуде, одговорио је: „Ми немамо
потребе ни за политичком влашћу, ни за областима, ни за приходима, ни за зарадом,
ни за великим благом.“ А затим је свој став илустровао тако што је човека упоредио са
сунђером који тек једну чашу воде може да упије. Показавши руком на Егејско море,
које је запљускивало снегом покривени Атос, Палама је упитао Душана да ли би сунђер
бачен у море могао у себе да прими сву воду његову? – Не, не би могао, одговорио је сâм
Палама. И додао: упио би само чашу, а осталог се не би ни дотакао. Тако се ни човека,
уколико у себе прими воду са Извора воде живе од које више неће ожеднети, односно
ако се напоји од самог Богочовека Христа, сва друга вода овог света неће дотаћи. У
складу са овим сликовитим дијалогом, могли бисмо закључити да је идеал исихазма,
који је своје отелотворење добио и у манастиру Павловац, могао бити допуна оне му-
дрости у Делфима: „Ничег превише, а од Христа све.“
Богдановић 1991 – Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд

1991.
Кавасила 2002 – Н. Кавасила, Тумачење Свете Литургије, Нови Сад 2002.
Константин 1989 – Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех)
– Житије деспота Стефана Лазаревића, у: Стара српска књижевност у 24 књиге, књига
11, Г. Јовановић (ур.), Београд 1989, 35–42.
Лазић 2007 – М. Лазић, Продор исихазма у Србију после 1371. и његов утицај на
даљи ток српске културе. Отачник: часопис за светоотачку праксу и литературу II и
III 2007, 49–61.
Лазић 2008 – М. Лазић, Српска естетика аскетизма (1375–1459), Београд 2008.
Мајендорф 2012 – Ј. Мајендорф, Свети Григорије Палама и исихастичка духовност,
Пантелић 2011 – Б. Пантелић, Свети Григорије Палама. Православље – новине Српске
Патријаршије XVIII 2012, 25–26.
Сава 1986 – Свети Сава, Карејски типик, у: Стара српска књижевност у 24 књиге,
књига 2, Д. Богдановић (ур.), Београд 1986, 34–36.
Симеон 2007 – С. Солунски, О Светој Литургији, Сремски Карловци 2007.
Ћирић 2010 – Ј. Ћирић, Манастир Павловац. Досадашња истраживања и нова за-
пажања о архитектури манастирског комплекса. Зборник Народног музеја XIX–2/2010,
33–61.
Summary
THE INFLUENCE OF HESYCHASM ON A WORSHIP SPACE OF THE PAVLOVAC

MONASTERY
Marko D. Jeftic, Serbian Orthodox Diocese of Šumadija ,The Church of the Dormition of the
Most Holy Theotokos, Mladenovac
Teaching of the Orthodox Church known as hesychasm has had a major impact on the
development of culture in Moravian Serbia. However, apart from individual research in the
field of literature, this influence has not been further explored. When we speak about the
worship space in the light of the hesychastical perception of the world and a man, we must
not overlook the following fact: learning about the Church in the light of accentuated ascetic
influences could be shaped as an understanding of the community between the Resurrected
Christ and those who are perfecting themselves in good acts. This could be called a typified
post-Byzantine ascetic ecclesiology. On the example of the monastery Pavlovac, we will see
that unique aesthetic perceptions of the Orthodox Christianity were embedded in all segments
of the ascetic spirit, the creations of functional art, and ideas, i.e. in the worship space of
our monastery, we will recognize the pattern of culture that through the mysticism sought
the perspective of its ontological and gnoseological persistence within the framework of
existential struggle. The worship space of the Pavlovac monastery as the central place of the
whole complex, its source and its mouth, the place of gathering, venture and worship as an
Orthodox Christological model of beauty was formed on the fact of the material incarnation
of God, so the beauty of the asceticism was understood, precisely, as the metaphysics of the
material and spiritual, and as such it was expressed on our example. Thus understood, the ideal
of artistic beauty expressed in the sacred space of Pavlovac was the material determination of
perfect spirituality, at the same time making the functional art itself perfected spirituality. Our
work is the first to deal with this topic not only in Serbian theological thought, but in the whole
Orthodoxy. So far, the authors have studied the influence of hesychasm on certain artistic
aspects, but nobody has dealt with the traditional background of the most important acts in
Orthodoxy, worship, on a worship space.
КТИТОРСКА ГРОБНИЦА ДЕСПОТА СТЕФАНА
ЛАЗАРЕВИЋА У ЦРКВИ МАНАСТИРА МАНАСИЈЕ
– АНТРОПОЛОШКА АНАЛИЗА
Наташа Миладиновић-Радмиловић, Археолошки институт, Београд
Апстракт: Године 2005. настављена су систематска археолошка ископавања у ма-

настиру Манасији, под руководством М. Брмболића, а у организацији Републичкoг
заводa за заштиту споменика културе из Београда. Годину дана касније приступи-
ло се истраживању манастирске цркве. Том приликом су, између осталог, обавље-
на и ископавања гроба у наосу, уз јужни зид западног травеја (гроб 1), и два гроба
у југоисточном углу припрате (гробови 2 и 3). С обзиром да су у југозападном
делу цркве сахрањивани искључиво ктитори и владари, земни остаци пронађени
у овом гробу могли су припадати једино ктитору манастира Манасије – деспо-
ту Стефану Лазаревићу. Антрополошка анализа је показала да скелетни остаци
припадају мушкарцу који је у тренутку смрти имао око 50 година колико је имао
и деспот Стефан (1377–1427) када је преминуо. Такође, на костима су пронађени
трагови бројних палеопатолошких промена и „хируршке“ интервенције које од-
говарају описима његовог биографа и других хроничара тога времена. На осно-
ву сазнања која имамо о српској средњовековној фунералној пракси и резултата
антрополошких и молекуларно-генетичких анализа који у потпуности одговарају
подацима које је оставио деспотов савременик и биограф Константин Филозоф,
можемо рећи да су у наосу, уз јужни зид западног травеја пронађени земни оста-
ци деспота Стефана Лазаревића чиме је без сумње решена вишевековна дилема о
месту његове сахране.
Кључне речи: палеопатологија, „хируршке“ интервенције, витез-оклопник, коња-
ник, ДНК анализе.
Манастир Ресава, данас познатији под именом Манасија, задужбина деспота Стефана
Лазаревића, својом лепотом и монументалношћу вековима привлачи пажњу путописаца
и истраживача (сл. 1).1 Године 2005. настављена су систематска археолошка ископавања
1 Текст је резултат пројеката: Романизација, урбанизација и трансформација урбаних центара

цивилног, војног и резиденцијалног карактера у римским провинцијама на тлу Србије (ОИ 177007) и
123
Сл. 1. Манастир Манасија (фото: Миро Радмиловић)
Сл. 2. Црква манасира Манасије (фото: Миро Радмиловић)

Наташа Миладиновић-Радмиловић - КТИТОРСКА ГРОБНИЦА ДЕСПОТА СТЕФАНА 125
Табла I – 1) реституција изгледа

манастира Манасије у XV веку
(Симић et al. 2007, 23); 2) основа
манастира Манасије (ibid., 4); 3)
основа цркве манастира Манасије
(ibid., 28)
Табла II –1) гроб 1 (Ктиторски гроб) – са скелетним остацима; 2) гроб 1 (Ктиторски гроб)
– након премештања скелета; 3) гроб 2 (сахрана из XVIII века); 4) гроб 2 (сахрана из XV
века) (фото: Наташа Миладиновић-Радмиловић)
у манастиру Манасији, под руководством М. Брмболића, а у организацији Републичкoг

заводa за заштиту споменика културе из Београда. Годину дана касније приступило се
истраживању манастирске цркве (сл. 2; табла I).2 Том приликом откривена су и истра-
жена три гроба (гробови 1, 2 и 3)3 у којима је било сахрањено укупно четири покојника
(табла I, 3; табла II).4
Гроб 1 (Kтиторски гроб)
Гроб 1 откривен je у наосу, уз јужни зид западног травеја (табла I, 3; табла II, 1 и 2). У
гробу су пронађени остаци сандука положеног на два камена блока, који је био обложен
опекама и обзидан у сухозиду. Преко тога биле су постављене поклопне опеке, а потом
слој земље и сиге. Гроб је имао трагове насилног отварања. У питању је био покушај
пљачке евентуалних драгоцености, о чему сведоче оштећења дуж северне стране гроб-
не конструкције.5 У гробу није било драгоцености, а трагови мањих комада тканине са
златном и сребрном срмом наговештавају да је покојник био сахрањен у одори која је
била богато украшена.6 Може се претпоставити да је гробница пљачкана 1439. године,
управо онда када је и сам манастир Манасија први пут страдао од Турака.
С обзиром да су у југозападном делу цркве сахрањивани искључиво ктитори и влада-
ри земни остаци пронађени у овом гробу могли су припадати једино ктитору манастира
Манасије – деспоту Стефану Лазаревићу (сл. 3).
Гроб 2
Гроб 2 из XVIII века пронађен је у југоисточном углу припрате (табла I, 3; табла

II, 3). У гробној конструкцији изграђеној за потребе секундарне сахране пронађени су
скелетни остаци двојице мушкараца, старих око 45 и 30–35 година.7 Идентитет ових ин-
дивидуа нам је остао непознат. Не помињу се ни у историјским изворима. Међутим, на
основу посебне гробне конструкције која је направљена за њихову секундарну сахрану
у југоисточном углу припрате, можемо претпоставити да се ради о значајним људима.
Процеси урбанизације и развоја средњовековног друштва (ОИ 177021) Министарства просвете, науке
и технолошког развоја Републике Србије. Користим прилику да се захвалим др Марку Поповићу на
корисним сугестијама у току анализе археолошких и историјских података, као и Миру Радмиловићу на
снимљеним фотографијама и пост-продукцији илустрација.
2 Комплексност самог истраживања наметнуо је потребу за мултидисциплинарним приступом и
стварањем тима који су чинили Марин Брмболић (археолог, Републички завод за заштиту споменика
културе у Београду), др Марко Поповић (археолог, Археолошки институт, Београд), мр Гордана Симић и
Драгољуб Тодоровић (архитекте, Републички завод за заштиту споменика културе у Београду), др Даница
Поповић (историчар уметности, Балканолошки институт, Београд), проф. др Живко Микић (биофизички
антрополог, Филозофски факултет), мр Наташа Миладиновић-Радмиловић (биофизички антрополог,
Археолошки институт, Београд) и доц. др Оливер Стојковић (молекуларни биолог, Институт за судску
медицину, Медицински факултет, Београд).
3 Брмболић 2007.
4 У свим гробовима су поред остеолошког материјала хуманог порекла нађене и фрагментоване
животињске кости које се често проналазе у гробовима и њихово присуство се обично везује за даће.
5 Стиче се утисак да су пљачкаши покушали са северне стране, односно са леве стране покојника, да,
вероватно гурајући руке испод горње гробне конструкције, пронађу нешто од драгоцености у пределу
главе, десне шаке и појаса. На тај начин су пореметили анатомски положај кранијалног скелета (табле
III, 1 и 2), а кости карлице и ногу благо потиснули ка јужном делу гробнице. На костима базе лобање и
вратном пршљену не уочавају се карактеристични трагови који настају декапитацијом.
6 Миладиновић-Радмиловић 2007, 25.
7 Миладиновић-Радмиловић 2007, 33. и 36.
Сл. 3. Фреска деспота Стефана Лазаревића у цркви манастира Манасије (фото:

Наташа Миладиновић-Радмиловић)
Гроб 3
Испод двојног гробног укопа (гроб 2) пронађена је старија гробна конструкција, из

XV века, означена бројем 3 (табла I, 3; табла II, 4). У гробу је пронађен потпуно очуван
скелет мушкарца који је у тренутку смрти имао између 60 и 65 година.8 Може се веро-
вати да је ово био гроб Калојана Русоте, једине личности осим ктитора чија је сахрана
у Манасији потврђена изворима. Његове име се у више наврата среће у документима
Дубровачког архива.9 Био је то угледан и утицајан човек, новобрдски цариник, родом са
Пелопонеза, иначе близак пријатељ и вршњак деспота Стефана Лазаревића.10 Све кости
су биле очуване и имале су високи степен минерализације (чак су и сви зуби били очу-
вани). Интересантно је да се у Бранковићевом летопису помиње да му је тело, погребено
у Ресави, остало сачувано и „цело.“11 Могуће је да је била деспотова жеља да и он буде
сахрањен у Манасији. Овакав распоред се препознаје у Раваници, где се гроб кнеза Ла-
зара налази у југозападном делу наоса, а гроб преподобног Ромила у југоисточном делу
припрате.12
Земни остаци деспота Стефана Лазаревића

– резултати антрополошких и молекуларно-генетичких анализа
Антрополошке и молекуларно-генетичке анализе у великој мери потврђују да су у на-

осу, уз јужни зид западног травеја пронађени земни остаци деспота Стефана Лазаревића
(сл. 4; табле III и IV).13
Антрополошка анализа је показала да скелетни остаци припадају мушкарцу који је
у тренутку смрти имао око 50 година колико је имао и деспот Стефан када је преминуо
(1377–1427).14 Потребно је нагласити да овде ни у ком случају није реч о скелетним
остацима Вука Лазаревића, како је С. Живановић тада упорно изјављивао у средствима
јавног информисања, јер је Вук у тренутку смрти имао око 30 година живота (зна се
само да је био млађи неколико година од деспота Стефана и да је умро 4. јула 1410).15 Та-
кође је познато и да je почиваo у зиданој гробници у наосу, уз северни зид западног тра-
веја у цркви манастира Раванице.16 Да у Манасији никако није могао да буде сахрањен
говори и податак да су радови на зидању манастира Манасије почели 1407, а завршени
тек 1418.17 На крају, ако се узме у обзир да тело Вука Лазаревића није одмах пренето у
Србију, да га је смрт затекла у јулу месецу када су обично температуре веома високе, да
је тело вероватно већ било у одмаклој фази декомпозиције и да санитарно-хигијенски
услови нису били на завидном нивоу, може се закључити и да тело Вука Лазаревића није
могло бити сахрањено у анатомском положају.
Деспот Стефан Лазаревић је заиста био висок за своје време. На основу дужина очу-
ваних дугих костију израчуната је средња телесна висина од 178 ± 4 cm. Наравно, треба

9 Јиречек 1978а, 425; 1978б, 373–374; Динић 1962, 88–89 (расположиви извори).
10 Калојан Русота је умро 1438. Динић (1962, 89) је исправио податак из летописа и показао да је ово
тачна година Русотине смрти.
11 Родослови и летописи, 292, бр. 1147.
12 Поповић 1992, 125.
13 Миладиновић-Радмиловић 2007; Стојковић, Варљен и Микић 2007.
14 Динић 1969, 243–247; Константин Филозоф 1936, 116.
15 Благојевић 2004, 403.
16 Вуловић 1969, 405–413.
17 Ћоровић 1993, 283.
Сл. 4. Скелетни остаци деспота Стефана Лазаревића у конаку манастира Манасије

(фото: Миро Радмиловић)
Табла III – Гроб 1, земни остаци деспота Стефана Лазаревића: 1) norma frontalis; 2)
norma lateralis; 3) остеоартритис на грудним пршљеновима; 4) сакрализација L5; 5) и
депресијa на манубријуму (могућа емболија или анеуризам аорте) и сулкус медијалном
окрајку десне клавикуле (могућа емболија или анеуризам а. subclaviae dextrae) (фото:
Миро Радмиловић)
Табла IV – Гроб 1, земни остаци деспота Стефана Лазаревића: 1) десни хумерус

(посматран са антериорне стране); 2) десни хумерус, (посматран са постериорне
стране) – повреда праћена упалом или инфекцијом; 3 и 4) остеомијелитис на десном
фемуру; 5) вертикални траг „хируршке“ интерванције на десном фемуру; 6) траг
субпериосталног хематома на левом фемуру (фото: Миро Радмиловић)
узети у обзир и српску средњовековну обућу и круну коју је стално носио – није чудно
што Константин Филозоф помиње да је био превисок. Такође, истиче и да је имао лепо
и снажно тело и да је био дугорук.18 Савременик, немачки хроничар Еберхарт Виндеке,
трговац из Мајнца у Сигисмундовој служби, каже да је деспот „необично леп човек,
искрен, праведан и мирољубив.”19 Антрополошке анализе, нажалост, не могу овакве
податке да потврде, јер су ограничене само на скелетне остатке покојника.
Палеопатолошки налаз је, између осталог,20 показао повреду на десном хумерусу
(надлактици) у виду благе депресије (табла IV, 1 и 2). У питању је вероватно била оз-
биљнија повреда меког ткива праћена упалом или инфекцијом. Ова повреда није морала
да настане у боју (тј. у директном сукобу) и не би требало ово повезивати са „окрвавље-
ном десницом“ коју помиње Константин Филозоф када описује битку код Ангоре и Гра-
чаничку битку, јер је то симболично речено. Види се и у наставку самог текста „А овај
крвављаше десницу своју у освети крвљу својих непријатеља...“21
Са друге стране, оба фемура (бутне кости) имају трагове болести и повреда које су
свакако могле да одговарају описима његовог биографа и других аутора. Реч је о траго-
вима остеомијелитиса који је уочен на десном фемуру (табла IV, 3 и 4). На њему се уо-
чава и правилан вертикални рез који је могао бити начињен само оштрим и прецизним
„хируршким“ ножем (табла IV, 5). На основу трагова зацељења може се констатовати да
је ову интервенцију покојник добро поднео и да је вероватно могао и лакше да хода. На
левом фемуру поред трагова остеомијелитиса, постоје трагови повреде и субпериостал-
ног хематома (табла IV, 6).
У науци је од раније познато да је деспот Стефан током живота био неколико пута оз-
биљно болестан „од ногу.” М. Благојевић, наводи да је почетком августа 1397. „неко од
Лазаревића био болестан“, али не знамо ко.22 Могао је бити Стефан или Вук Лазаревић,
али вероватније њихова мајка кнегиња Милица (умрла је 14. октобра 1405). Тада Ду-
бровчани нису могли да пошаљу лекара, правдајући се да је лекар превише стар и да не
би издржао пут у Србију. Писмо није сачувано, већ само одговор Дубровчана од 12. ав-
густа 1397.23 Даље, М. Благојевић још на једном месту истиче да се, насупрот овој неиз-
весности, поуздано зна да је у јесен 1408. године озбиљно био болестан деспот Стефан,
па се дубровачки општински лекар обавезао „да оде деспоту Стефану да га оперише“.24
Дубровачки лекар Данијел (Данило де Пасинис) из Вероне се обавезао 14. октобра 1408.
да ће на три, четири месеца ићи у Србију да оперише деспота. За то је требало да добије
месечно 80 дуката и 11 либри сребра, а деспот је имао посебно да плаћа лекове. 25
Макроскопски преглед ентеза на хватиштима мишића и лигамената деспота Стефана
Лазаревића указује на дуготрајно ношење оклопа, коришћење оружја, нарочито мача
и лука и стреле, и јахање.26 Овакве промене на костима су сасвим нормалне за деспота
Стефана, јер се зна да је био витез-оклопник, коњаник и добар војсковођа.27
18 Константин Филозоф 1936, 63, 76, 86, 108.

19 Јиречек 1978а, 345.
20 О детаљном опису палеопатолошког налаза деспота Стефана Лазаревића, видети: Миладиновић-
Радмиловић 2007, 30–31. У овом тексту су представљене само палеопатолошке промене које се помињу
у историјским изворима. Наравно, деспот Стефан Лазаревић имао је и аномалије у развоју скелета (os
acromiale, сакрализацију L5 – табла III, 3), остеоартритис (табла III, 4), osteochondritis dissecans, итд.
21 Константин Филозоф 1936, 72, 79.
22 Благојевић 2004, 402; Пурковић 1978, 45, 85, 86.
23 Веселиновић 2006, 95, 96; Стојановић 1929, 183.
24 Благојевић 2004; Пурковић 1978.
25 Веселиновић 2006; Јиречек 1978б, 315.
26 Миладиновић-Радмиловић 2007, 43. и 44.
27 Веселинивић 2006, 200, 279.
Испитивање могућег узрока смрти деспота Стефана Лазаревића
На основу појединих промена на костима примећено је да је могући узрок смрти

могао да буде или срчани или мождани удар. Промене на манубријуму, односно ручи-
ци грудне кости (могућа емболија или анеуризам аорте), и медијалном окрајку десне
клавикуле, односно десне кључне кости (могућа емболија или анеуризам а. subclaviae
dextrae), говоре у прилог лошег стања крвних судова (artherosclerosis) (табла III, 5).28
Не треба заборавити и проблем са циркулацијом и могућу појаву тромба после опера-
ције, али и на веома изражене периапикалне цистичне шупљине, односно запаљенске
процесе на виличним костима.29 Нажалост, кости кранијума (lamina interna) су декомпо-
новане, а вратни пршљенови недостају, тако да је било готово немогуће овакве промене
посматрати и на њима.
Деспот Стефан је преминуо 19. јула 1427. у суботу, у пет сати.30 Иако већина аутора на-
води да је узрок смрти била срчана кап, треба бити веома опрезан.31 Можда се у редовима
Константина Филозофа може наћи решење. Он даје детаљан и веродостојан опис смрти и
сахране деспота Стефана Лазаревића.32 Он истиче да деспот на путу за Београд „Када је био
на месту званом Главица, обедовавши изађе да лови, и док је још ловио, узео је крагујца
на руку своју. Овога узевши није носио како треба, он, који је досада све како треба и на
дивљење изводио и чинио, и нагибао се на сваку страну да са коња падне. Обухвативши га
са обе стране, вођаху га до стана. И кад је био у шатору, он лежаше, а то беше свима дирљив
призор, испустивши само један глас: `По Ђурђа, по Ђурђа` – говорећи.33 И тако није ништа
одговарао до ујутро, када и дух свој предаде Господу.” Такође, важно је поменути и да Кон-
стантин наводи „Када је са коња био скинут, био је у граду наједанпут такав гром изненада,
страшан какав никада нисмо чули, од кога часа и тама би у целом том крају, тако да се мис-
лило да је ноћ, која се у залазак сунца мало просветлила. А ово је било у подне.”34
На основу ових сазнања може се видети да је деспоту позлило у подне пред олују, а
узимајући у обзир и како се заносио на коњу и то да је могао само неколико речи да изусти,
вероватно је у питању био мождани или срчани удар, односно емболија (тромбови се често
стварају после операција), или анеуризам крвних судова који су могли за последицу да имају
артериорексис (пуцање, прскање артерије) у регији главе, врата или груди.
Пошто је умро, пренос тела у гробницу у Ресави обављен је у великој журби и по-
метњи због непосредне близине турске војске („о овој ствари тј. преносу много се бри-
нуо војвода војске“).35 Константин наводи „Због брзине времена брзо (га) спремивши
положише га у цркву у Ресави.”36 Смисао тврђења да су деспотово тело „брзо спре-
мили,” као што истиче Д. Поповић, „јесте у томе да оно није прописно балсамовано –
што је по правилу био случај са немањићким владарима, али и кнезом Лазаром. За овај
поступак, осетљив и изузетно сложен, сигурно није било услова у околностима турске
офанзиве и општег расула у држави.” 37
29 О болестима зуба деспота Стефана Лазаревића, видети: Миладиновић-Радмиловић 2007, 32.
30 Спремић 2005, 196.
31 Веселиновић 2006, 61.
32 Константин Филозоф 1936, 116.
33 Ђурђа Бранковића је деспот Стефан одредио за наследника.
34 Константин Филозоф, 1936, 116.
37 Поповић 1995, 39.
За потребе ДНК анализе узорак кости деспота Стефана Лазаревића узет је са зуба 38
(односно, осмице доле лево) и левог фемура. Ради упоређења узет је узорак кости са
левог фемура кнеза Лазара, деспотовог оца, чији земни остаци почивају у цркви мана-
стирa Раваницe (сл. 5). Молекуларно-генетичка анализа је потврдила први степен срод-
ства са оцем кнезом Лазаром (99,93%).38
Сл. 5. Црква манастира Раванице (фото: Наташа Миладиновић-Радмиловић)
Земни остаци деспота Стефана су, по завршетку антрополошких и молекуларно-генетич-

ких анализа, положени, како то традиција налаже, у посебан дрвени ковчег – кивот (табла V).
*
На крају, на основу сазнања која имамо о српској средњовековној фунералној пракси
и резултата антрополошких и молекуларно-генетичких анализа који у потпуности одго-
варају подацима које је оставио деспотов савременик и биограф Константин Филозоф,
можемо поуздано закључити да су у наосу, уз јужни зид западног травеја пронађени зем-
ни остаци деспота Стефана Лазаревића чиме је без сумње решена вишевековна дилема
о месту његове сахране.
38 Стојковић, Варљен и Микић 2007.

Табла V –1–4) спремање земних остатака деспота Стефана Лазаревића и полагање

у привремени дрвени кивот; 5 и 6) земни остаци деспота Стефана Лазаревића
смештени у нови дрвени кивот (фото: Наташа Миладиновић-Радмиловић)
Извори
Константин Филозоф Житије деспота Стефана Лазаревића (прев. Л. Мирковић).

Старе српске биографије XV и XVII века (Цамблак, Константин, Пајсије), Београд 1936.
Родослови и летописи, 292, бр. 1147.
Литература
Благојевић 2004 – М. Благојевић, Немањићи и Лазаревићи – српска средњовековна

државност, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004.
Брмболић 2007 – М. Брмболић, Гробнице у цркви манастира Ресаве. Саопштења 39,
9–24.
Веселиновић 2006 – А. Веселиновић, Држава српских деспота, Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства, 2006.
Вуловић 1969 – Б. Вуловић, Да ли је Вук био сахрањен поред оца у раваничком мау-
золеју. Старинар XX, 405–413.
Динић 1962 – М. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, II
део, Београд 1962.
Динић 1969 – М. Динић, Из наше раније прошлости, IV, Година рођења Стефана Ла-
заревића, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 30, св. 3–4, Београд 1969,
243–247.
Јиречек 1978а – К. Јиречек, Историја Срба I, Београд 1978.
Јиречек 1978б – К. Јиречек, Историја Срба II, Београд 1978.
Миладиновић-Радмиловић 2007 – Н. Миладиновић-Радмиловић, Антрополошка
анализа налаза из гробова у цркви манастира Ресаве. Саопштења 39, 25–62.
Поповић 1995 – Д. Поповић, Гроб и култ деспота Стефана Лазаревића, Дани
српског духовног преображења, Манастир Ресава, историја и уметност (посебан оти-
сак), Деспотовац.
Поповић 1992 – Д. Поповић, Српски владарски гроб у средњем веку, Београд.
Пурковић 1978 – М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд.
Симић et al. 2007 – Г. Симић, Д. Тодоровић, М. Брмболић, и Р. Зарић, Манастир Ре-
сава, Београд: Републички завод за заштиту споменика културе.
Спремић 2005 – М. Спремић, Прекинут успон – српске земље у позном средњем веку,
Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Стојановић 1929 – Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I–1. Београд –
Сремски Карловци.
Стојковић, Варљен и Микић 2007 – О. Стојковић, Т. Варљен, Ж. Микић, Молеку-
ларно-генетичка анализа скелетних остатака историјских личности из манастира Ресаве
и Раванице. Саопштења 39, 63–69.
Ћоровић 1993 – В. Ћоровић, Историја Срба, Београд: БИГЗ.
Summary
FOUNDER’S GRAVE OF DESPOT STEFAN LAZAREVIĆ IN THE CHURCH OF

THE MONASTERY MANASIJA
– AN ANTHROPOLOGICAL ANALYSIS
Nataša Miladinović-Radmilović, Institute of Archaeology, Belgrade
The monastery of Resava, today better known under the name of Manasija, the church
founded by Despot Stefan Lazarević, has been attracting the attention of travellers and re-
searchers for centuries with its’ magnificent temple and strong fortification (Fig. 1; Plate I,1
and 2). In 2005 systematic archaeological excavations were continued within the monastery
Manasija, headed by M. Brmbolić, organised by the National Institute for Protection of Cul-
tural Monuments of Belgrade. A year later, the research of the monastery church was initiated
(Fig. 2). These researches also included the excavations of the grave situated in the nave, along
the Southern wall of the Western bay (grave 1) and two graves in the south-eastern corner of
the narthex (graves 2 and 3) (Plate I, 3; Plate II). Considering the fact that solely founders and
rulers were buried in the south-western part of the church, the remains discovered in grave
1 could only belong to the founder of the monastery Manasija – to Despot Stefan Lazarević
(Figs. 3 and 4).
Anthropological and molecular-genetic analyses confirmed this. More precisely, the anthro-
pological analysis showed that the skeletal remains belong to a male who was about 50 years
old at the time of death, and this corresponds to the age of Despot Stefan at the time of death
(1377–1427). It is important to stress that by no means could these have been the remains of
Vuk Lazarević, as S. Živanović persistently claimed in the media, because Vuk was about 30
years old at the time of death (he died on the 4th of July 1410). Also, it is known that he was
buried in a built grave in the nave, along the northern wall of the western bay in the church of
the monastery Ravanica. Furthermore, no one else could have been buried in Manasija, since
the works on its construction started in 1407, and finished in 1418. Finally, having taken into
consideration that the body of Vuk Lazarević was not immediately transferred to Serbia, and
that he died in July, when temperatures tend to be very high, that his body must have been in
an already advanced stage of decomposition and that sanitary-hygienic conditions were not on
a very high level, we may conclude that the body of Vuk Lazarević could not have been buried
in the anatomical position.
Despot Stefan Lazarević was indeed a very tall man for this epoch. Based on the length
of long bones, the average body height was determined to be 178 ± 4 cm. Also, traces of nu-
merous paleopathological changes and “surgical” interventions were discovered on the bones,
matching the descriptions of his biographer, Constantine of Kostenets and other chroniclers
of the time (Plates III and IV). Macroscopic examination of entheses on muscle and ligament
insertions points to long-term wearing of the armour, use of weapons, especially sword, bow
and arrows, as well as horse riding, which is in accordance with the claim that Despot Stefan
Lazarević was an armoured knight and horse-rider.
Despot Stefan died on the 19th of July 1427, on Saturday, at 5 o’clock. Although the major-
ity of authors claim that the cause of death was cardiac arrest, one should take that very care-
ful. Based on some changes on the bones, it was noted that the possible cause of death of the
Despot may have been stroke or heart attack, i.e., embolism (thrombi are often created after
operations), or aneurism of blood vessels, which may have as a consequence arteriorrhexis
(snapping of arteries) in the head, neck or chest region.
For the purpose of the DNA analyses, bone samples of Despot Stefan Lazarević was taken
from tooth 38 (i.e., no. 8 in the lower left row) and left femur. For comparison, a sample was
taken from the left femur of Knez Lazar, the father of Despot Stefan, whose remains are buried
in the monastery Ravanica (Fig. 5). Molecular-genetic analysis confirmed the first degree of
blood-relation with the father, Knez Lazar (99,93%).
The remains of Despot Stefan were, after the anthropological and molecular-biological
analyses, as tradition demands, buried into a special wooden coffin – kivot (Plate V).
On the basis on the knowledge that we have on Serbian medieval funerary practices and
the results of anthropological and molecular-genetic analyses, which correspond completely
to the information left by the contemporary and biographer of the Despot, Constantine of
Kostenets, we may conclude with certainty that the remains discovered in the nave, along the
southern wall of the western bay, are indeed the remains of Despot Stefan Lazarević. This way,
we have resolved beyond any doubt the centuries-old dilemma about the place of his burial.
ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ И СВЕТИ ЛЕКАРИ.
ЛИКОВНА СВЕДОЧАНСТВА*
Татјана А. Стародубцев
Академија уметности, Универзитет у Новом Саду
Апстракт: Разматрају се представе светитеља у прозорима у близини портрета у

црквама о чијем се живописању, као ктитор, старао деспот Стефан Лазаревић. Реч
је о фрескама у храмовима у манастирима Ресави и Сисојевцу чији је узор, у мањој
или већој мери, било сликарство у цркви у Раваници, задужбини кнеза Лазара.
Запажа се да се, за разлику од храма у Раваници, у црквама у Ресави и Сисојевцу у
близини портрета налазе представе светих лекара. Претпоставља се да је на избор
тих светитеља утицао деспот Стефан и поставља се питање о томе зашто је он ода-
брао свете лекаре. За могућим одговорима се трага у малобројним очуваним све-
дочанствима о његовом здравственом стању. Најзад, упућује се на то да је деспот
Стефан био просвећени владар, али да је био човек средњега века, доба у којем су
здравље и болест посматрани кроз духовну призму, а границе између медицине и
вере биле порозне у толикој мери да су понекад нестајале.
Кључне речи: деспот Стефан Лазаревић, Ресава, Сисојевац, сликарство, свети ле-
кари, медицина
Стефан Лазаревић био је просвећени владар позног средњега века. Он је подстицао

књижевно стваралаштво и поручивао преводе грчких списа. И сам је био писац. Саста-
вио је Надгробно ридање над кнезом Лазаром, Натпис на косовском стубу и Слово љуб-
ве.1 Приписује му се и превод древног византијског пророчко-песничког састава под на-
словом О будућим временима.2 Веома учен, посвећен књижевности и склон уметности,
свакако да је као ктитор утицао на замисли програма сликарства у својим задужбинама.
∗
Овај рад настао је у оквиру истраживања на пројекту Српска средњовековна уметност и њен европски
контекст који финансијски подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике
Србије (бр. 177036).
1 Трифуновић 1979, 7–141, нарочито 77–141 (за наведене списе деспота Стефана, Трифуновић 1979, 145–
147, 155–156, 157–161, 169–171, 173–174, 195–202, 219–222, за записе преводилаца и преписивача које
је он упошљавао, Трифуновић 1979, 177–191, 222–237); Богдановић 1991,199–201, 205, 209–210, 212,
214–216.
2 Трифуновић 1979, 99–100; Богдановић 1991,199.
141
Нажалост, о његовој придворној цркви у Београду, подигнутој вероватно убрзо по-

што је у зиму 1403. или 1404. примио од угарског краља то важно утврђење, свакако
украшеној сликама, данас нема никаквих сазнања, ни о градитељском склопу нити о
живопису.3 Деспот Стефан се у годинама између 1406. и 1408. старао и о изради нових
фресака у храму Успења у манастиру Љубостињи, задужбини његове мајке кнегиње
Милице, односно монахиње Евгеније и великосхимнице Ефросиније.4 Може се претпо-
ставити да је том приликом, бар у избору појединих приказаних тема, попут портретне
целине у припрати, оставио лични печат.
У овом истраживању пажња ће бити посвећена двема црквама о чијем се живописању
старао деспот Стефан. Прва је црква Свете Тројице у манастиру Ресави, намењена да
буде његова гробница. Њено грађење започето је вероватно 1407, а осликавање је окон-
чано око 1417. године.5 Друга је црква Преображења манастира Сисојевца. Подигнута
је негде почетком XV века за духовника Сисоја који се, изгледа, подвизао у оближњој
пећини. Убрзо је добила скромни нефигурални живопис у простору олтара. Други слој
њеној сликарства израђен је, судећи по траговима ктиторске целине која се некада ви-
дела у храму, заједничким трудом деспота Стефана и неког црквеног достојанственика,
могуће патријарха, након 1417. и свакако до 1427, можда пре 1419. године.6
Фреске у оба храма, у мањој или већој мери, имале су узор у програмским основама
сликарства цркве Вазнесења манастира Раванице, задужбине и гробнице кнеза Лазара,
чије је живописање извршено у три маха и завршено вероватно негде 1385. године.7
Наиме, многе особености распореда слика старијег храма могу се уочити у цркви у
Ресави, на пример, да се задржимо само у нижим зонама, у смештању фигура светих
ратника у певницама и светих монаха и пустињака у западном травеју и портрета у се-
верном делу западног зида, изнад њих попрсја у повезаним медаљонима дугиних боја,
светих мученика у певницама и на ступцима и монаха у западном делу, а потом над
њима циклуса Христове јавне делатности. Ослањање на живопис храма у Раваници ве-
ома се јасно види у цркви у Сисојевцу, која представља изузетан пример готово дослов-
ног подражавања ранијег сликарства, уз уношење појединих оригиналних замисли. Ту
је великим делом поновљен не само програм фресака старијег храма, већ су праћени и
обрасци за уобличавање слика. Да се опет задржимо у нижим деловима цркве, исто као
и у цркви у Раваници, једнаког изгледа, приказани су међу фигурама у најнижој зони
свети монаси у западном травеју, као и већина сцена циклуса Христове јавне делатно-
сти у трећем и четвртом реду. Као у старијем храму, ту су постављени портрети у доњој
зони у северном делу западног зида и у другом реду попрсја, опет уоквирени повезаним
медаљонима дугиних боја, мученика у певницама и монаха у западном травеју. Најзад,
свети ратници у доњој зони певница храма у Сисојевцу већином су добили исти распо-
ред и изглед као они у цркви у Ресави.
За разлику од храма у Раваници, у којем су свети лекари готово запостављени, у
црквама у Ресави и Сисојевцу свети врачи су не само присутни, већ су поједини међу
њима постављени у близину портрета. Наиме, у задужбини кнеза Лазара распознају се
тројица светих лекара. Међутим, они су приказани на ступцима и представљени, попут
светитеља који их окружују, као мученици, без ознака свога позива. То су свети Кир и
3 Стародубцев 2015, 50–51, са изворима и литературом.

4 Ђурић 1985, 82–110; Стародубцев 2016b, 89–98, за датовање другог слоја живописа, Тодић 2007, 101–
115.
5 О сликарству те цркве, Тодић 1995, 51–129; Стародубцев 2016b,125–146.
6 За други слој живописа храма у Сисојевцу, Стародубцев 2016b, 147–158, са старијом литературом.
7 О фрескама цркве у Раваници, Беловић 1999; Стародубцев 2016b, 31–48, за датовање њиховог настанка,
Стародубцев 2012a, 333–348.
Татјана А. Стародубцев - ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ И СВЕТИ ЛЕКАРИ 143
Јован у два највиша медаљона на јужној страни југозападног ступца и свети Талалеј у
доњој зони источног лица југоисточног ступца.8 У црквама у Ресави и Сисојевцу свети
врачи се виде у прозорима.9 У храму у Ресави у јужној певници стоји свети Пантелеј-
мон на западном допрозорнику, а на источном свети мученик Говделај.10 На северном
зиду западног травеја на источном допрозорнику разазнају се фигуре двојице лекара,
вероватно светих Козме и Дамјана, а изнад њих испрани обриси попрсја још двојице
светих бесребрника.11 У храму у Сисојевцу, чији је живопис веома пострадао, разлучује
се у прозору, такође на северном зиду западног травеја, остатак фигуре светог лекара на
источном допрозорнику.12 Како су свети врачи обично сликани у пару, може се претпо-
ставити да је наспрам њега, на западном допрозорнику, био приказан неки други свети
бесребрник.
Запажа се да се, у обема црквама о чијем се осликавању старао деспот Стефан, свети
лекари појављују у прозору северног зида западног травеја. Стога би требало посебну
пажњу посветити програмским основама живописа најниже зоне северозападног дела
у та два храма, али најпре у задужбини кнеза Лазара. У цркви у Раваници у прозор се-
верног зида западног травеја смештени су свети Јоасаф на источном допрозорнику и
на западном његов учитељ свети Варлаам. Уз тај прозор, на западном крају зида, стоји
свети Симеон Немања. На западном зиду на северном крају налазе се врата над којима
је до појаса приказан свети Павле Тивејски. Најзад, између северних врата и главног
портала храма постављена је целина са портретима кнеза Лазара, Стефана Лазаревића,
Вука Лазаревића и кнегиње Милице (сл. 1, 6, 7).13 Добро је позната чињеница да су
српски средњовековни суверени у светом Јоасафу, принцу који је, вођен поукама, при-
мио хришћанску веру и напустио сва блага овога света да би се са својим духовним оцем
старцем Варлаамом повукао у пустињу, видели узор врлина, односно слику идеалног
владара кога треба да одликују правоверност, смерност, праведност, благочестивост и
милосрђе и који треба да следи пут мудрости заснован на страху господњем.14 Значај те
двојице светих у владарској идеологији подвучен је у цркви у Раваници и тиме што се
покрај њих налази родоначелник претходне династије, свети Симеон Немања, приказан
као монах. Живопис најниже зоне северозападног дела храма у Раваници, дакле, про-
грамски је везан за владарске портрете и подвлачи разматрања узорâ тадашњег суверена
и ктитора те цркве. У храму у Ресави у прозору на северном зиду западног травеја виде
се, већ је речено, фигуре двојице врача и изнад њих обриси попрсја још двојице у источ-
ном допрозорнику, а у западном се разазнају фигуре светог Јоасафа, јужно и северно
светог Варлаама и над њима готово потпуно испрана попрсја двојице светих монаха.
На западном крају тог зида стоји свети Онуфрије. На западном зиду на северном крају
такође се налазе врата, а изнад њих је до појаса представљен свети Петар Атонски. Из-
међу северних врата и главног портала цркве смештен је владарско-ктиторски портрет
8 Живковић 1990, 40, 42, 43; Беловић 1999, 149, 151; Стародубцев 2016b, 43.
9 О потискивању представа светих лекара у прозорске отворе у црквама живописаним у областима
Лазаревића и Бранковића, Војводић 1998–1999, 128 и нап. 24, са наведеним примерима.
10 Тодић 1995, 64; Цветковић 2002, 52–54 и сл. 4; Стародубцев 2016b, 132.
11 Зарић 1995, 57–60, сл. 5–6 (где је Радојка Зарић двојицу светих у пуној фигури препознала је као Козму
и Дамјана из Рима, Зарић 1995, 58); Стародубцев 2016b, 134.
12 Милисављевић 2008, 26, 27; Стародубцев 2016b, 154.
13 Живковић 1990, 34, 37, 38; Беловић 1999, 50–51, 146–147; Стародубцев 2016b, 39.
14 Đurić 1985, 99–106; Ђорђевић 1993, 159–166; Марјановић-Душанић 1997, 232–246, за представе светих
Варлаама и Јоасафа у храмовима осликаним у доба Лазаревића и Бранковића, Стародубцев 2016a, 169–
171. За житије светих Варлаама и Јоасафа, Јовановић 2005, 7–23 (о спису и преводу на српскословенски
језик), 24–229 (издање у преводу на савремени српски језик).
деспота Стефана Лазаревића (сл. 2, 4, 8).15 Најзад, у храму у Сисојевцу, чији је живопис
тешко пострадао, разлучује се у прозору северног зида западног травеја остатак фигуре
светог лекара у источном допрозорнику, а вероватно да је у западном био представљен
још један свети врач. На западном крају тог зида више нема трагова сликарства, док су
се у северном делу западног зида некада могли разазнати остаци портретске целине у
којој су били приказани деспот Стефан и неки високи црквени достојанственик (сл. 3,
5).16 Међутим, ни у овој цркви свети Варлаам и Јоасаф нису одсутни. Представљени
су, окружени светим монасима, на јужном зиду западног травеја, опет у прозору, свети
Јоасаф у источном допрозорнику и у западном свети Варлаам (сл. 9–10).17 За разлику од
светих монаха насликаних на зидовима, приказаних према обрасцима оних у храму у
Раваници, изгледа да су свети Варлаам и Јоасаф представљени према узору из цркве у
Ресави. Наиме, њихови ликови у гробном храму деспота Стефана потпуно су испрани,
али су се сачували натписи на свицима. Они су у рукама светог Варлаама једнаки у све
три цркве, али су речи које носи свети Јоасаф другачије у Раваници и међусобно исте у
Ресави и Сисојевцу (сл. 6–10).18
Стиче се утисак да су у целини програма сликарства најниже зоне северозападног
дела храма, који је преносио поруке везане за владарско-ктиторске портрете, свете Вар-
лаама и Јоасафа постепено заменили свети лекари. Владари из династије Немањића
имали су обичај да се поткрај живота, као нови Јоасафи, замонаше и повуку у манастир.
Стога су, као монаси, понекад сликани у ризи и са венцем или круном на глави, управо
као што је представљан свети Јоасаф.19 Да ли је такву замисао имао и кнез Лазар и да
ли је зато тај свети заједно са својим духовним оцем приказан у храму у Раваници, није
могуће ни наслутити. Углавном, у гробној цркви његовог сина у Ресави, свети Јоасаф и
Варлаам нашли су се заједно са светим врачима, а у храму у Сисојевцу су њихово ме-
сто заузели свети лекари, док су се обличја бившег краљевића и његовог духовног оца
повукла међу свете монахе. Постављање светих бесребрника у близину портрета није
никакав изузетак или новина и среће се и раније у српској средини. По свему судећи,
било је обично подстакнуто нарочитим разлозима везаним за здравље.20
Мора да је постојао неки важан повод за то да деспот Стефан постепено напусти
стару традицију сликања светих Варлаама и Јоасафа у близини портрета, коју је пошто-
вао и његов отац, те да више простора повери обличјима светих врача. Нажалост, није
могуће доћи до поузданог одговора на питање о томе зашто је то учинио. Једино би се
могло претпоставити да је то урадио ради здравља или зато што га је мучила каква бо-
лест. Писани извори су веома штури и готово неми када је реч о таквим темама. Важан
податак који нам пружају потиче из нешто ранијег времена, из јесени 1408. године. Тада
су Дубровчани послали свог општинског лекара Данијела из Вероне. Он се 14. октобра
обавезао да оде деспоту да га оперише.21 Тај захват је био успешан. Деспот Стефан се
15 Зарић 1995, 51–54, 57–60, сл. 1–2, 5–6; Стародубцев 2016b,133–134.

16 Милисављевић 2008, 22, 23, 26, 27; Стародубцев 2016b, 153,154.
17 Милисављевић 2008, 24, 25, 30; Стародубцев 2016b,154.
18 За Раваницу, Живковић 1990, 50; Ђорђевић 1989, 66, бр. 4–5; Беловић 1999, 146–147; за Ресаву, Зарић
1995, 57, 58; за Сисојевац, Милисављевић 2008, 30.
19 За основну литературу, уп. нап. 14. Иначе, у време Лазаревића и Бранковића свети Варлаам и Јоасаф
су представљени у близини портрета владара у цркви Светих арханђела у манастиру Копорину почетком
друге деценије XV века (Радујко 2006, 34, 222–224, 238–240, 242–247, 250+–251, 506; Стародубцев 2016a,
171; Стародубцев 2016b, 107) и храму у Рамаћи, првобитно посвећеном светом Николи, живописаном
вероватно 1457. године (Стародубцев 2016a, 171; Стародубцев 2016b, 212, 220).
20 Уп. Cvetković 1995, 251–276; Цветковић 2002, 48–54.
21 Пурковић 1978, 85–86, са наведеним изворима. О томе посредно сведочи и писмо Дубровчана упућено
деспоту 3. новембра 1408, Младеновић 2007, 55.
сигурно брзо опоравио, пошто је већ почетком децембра био у Будиму.22 С друге стра-
не, Константин Костенечки, звани Филозоф, у Животу деспота Стефана Лазаревића,
који је саставио након смрти свог јунака 19. јула 1427. и најкасније 1431, казује како,
пред сабор у Сребрници на Руднику, одржан 1425. или 1426,23 на којем је свог сестрића
Ђорђа Бранковића, као наследника престола, благословио на господство, „Благочести-
вог деспота Стефана хваташе све више ножна болест од које одавно страдаше“.24 Колико
су те тегобе трајале, нажалост, није могуће дознати.
Требало би посветити посебну пажњу питању о томе који су свети врачи приказани
у прозорима на северним зидовима западних травеја два храма о чијем се живописању
старао деспот Стефан. Разазнаје се да су двојица насликани у пуној фигури у цркви у
Ресави смеђи и да имају кратке густе косе и, изгледа, тек изникле браде (сл. 4). Обоји-
ца су обучени у украшене одоре какве обично имају врачи, дугу доњу и краћу горњу
хаљину над којом се дуж предњег дела тела спуштају два краја танке траке пребачене
преко врата, а огрнути су и плаштовима. Стога се може потврдити мишљење, које је
изнела Радојка Зарић, да су то свети Козма и Дамјан. Ипак, треба сачувати неопходну
обазривост у приложеном разматрању о томе да су то двојица светитеља из Рима.25 У
источном хришћанству поштују се три пара браће са тим именима, из Азије, из Рима и
из Арабије, а прва два двојца тих светих били су особито поштовани.26 Зато смо склони
томе да претпоставимо да су овде насликани или они из Азије или они из Рима, али си-
гуран закључак о томе о којој се браћи ради није могуће пружити. Свети врачи су обич-
но приказивани са обележјима свог позива у обема рукама.27 У Ресави се не разлучује
шта један или други има у десној шаци, док обојица на левој руци, покривеној плаштом,
држе кутију за лекарску опрему. Иако су свети Козма и Дамјан из Азије једини скончали
у миру, то не значи да су истоимени светитељи из Рима и из Арабије приказивани са му-
ченичким крстовима пошто су, као што је већ речено, свети лекари обично представља-
ни како обема рукама носе обележја свог позива.28 Изнад ове двојице у храму у Ресави
разазнају се веома испрани обриси попрсја још двојице светих врача (сл. 4). Јасно се
22 Пурковић 1978, 86.
23 Време одржавања тог сабора није поуздано утврђено, Калић 1982b, 214 и нап. 28, са наведеним
различитим мишљењима.
24 Јовановић 1989, 122 (глава 82), уп. Цветковић 2002, 54.
25 Зарић 1995, 58.
26 О три пара браће који су носили имена Козма и Дамјан постоји опсежна литература. Овде издвајамо
најпре издања појединих прославних списа, Deubner 1907, где су објављени Живот и подвизи светих
из Азије (Deubner 1907, 87–96), Чуда светих бесребрника (Deubner 1907, 97–208), Страдање светих из
Рима (Deubner 1907, 208–217), Страдање светих из Арабије и њихова три брата (Deubner 1907, 218–
220) и Страдање светих из Арабије и дружине њихове (Deubner 1907, 220–225); Rupprecht 1935, где
су представљени Живот и подвизи светих из Азије на које се надовезује обимна приповест у којој су
описана чуда. Указујемо и на истраживања развоја њима посвећених прославних састава, van Esbroeck
1981, 61–77; Luongo 1997, 33–84. Најзад, треба упутити на проучавање њихових представа на Апенинском
полуострву, где је посебна пажња посвећена њиховом поштовању и најранијим ликовним обличјима у
хришћанском свету, Harrold 2007.
27 Претпоставља се да је лекарска опрема у средњем веку сачувала облик који је имала у античко доба.
Стога се као основа за њено разматрање користе древни налази, нарочито из гробова Римљана, пошто
су они имали обичај да покрај преминулих остављају оне предмете које су за живота користили. За
истраживања докторских алатки на основу предмета из римских налазишта и писаних извора издвајамо
основну литературу, Milne 1970; Matthäus 1989; Künzl 2002; Bliquez 2015. За представе лекарске опреме у
рукама светих врача у српском средњовековном сликарству, Пајић 2014, 59-73.
28 Овом приликом довољно је подсетити на представе светих Козме и Дамјана из Арабије, јасно
препознатљивих по турбанима на главама, смештене у прозор северне певнице у временом и местом
блиској цркви у манастиру Каленићу (почетак треће деценије XV века), на којима и један и други свети
држи ланцету у десној руци и у левој кутију за лекарски прибор, уп. Живковић 1982, 9; Симић-Лазар
2000, 197-198, сл. 20-21.
разлучује да имају сличну одећу као и они испод њих и да и један и други светитељ на
покривеној левој руци држи кутију за лекарску опрему, а код јужног се уочава необичан
инструмент у десној шаци.29 Њихови ликови су готово потпуно изгубили бојени слој.
Наслућује се једино да су, изгледа, били смеђи, кратке косе и голобради или једва про-
никле браде. Према изгледу ликова и одеће, може се претпоставити да су и то браћа која
су носила имена Козма и Дамјан.30 Најзад, од фигуре светог лекара у цркви у Сисојевцу
није много преостало (сл. 5). Види се да је одевен у једнаке одоре као и свети врачи у
храму у Ресави. У левој руци, покривеној плаштом, држи кутију за лекарски прибор. На
основу старих снимака уочава се да је у десној шаци носио неки медицински инстру-
мент и стиче се утисак да је имао кратку косу и да је био голобрад или са тек изниклом
брадицом. Стога не треба искључити могућност да је у овом делу храма у Сисојевцу, као
и у доњој зони певница, делимично поновљен програм живописа цркве у Ресави, те да
су у прозору на северном зиду западног травеја били приказани свети Козма и Дамјан.
Колико се може разазнати на основу очуваних фресака у два храма живописана тру-
дом деспота Стефана која разматрамо, пример представе светог лекара изван прозора
северног зида западног травеја налази се само у цркви у Ресави. То је већ поменути
свети Пантелејмон у западном делу прозора јужне певнице (сл. 11).31 Уз њега се сачувао
натпис, а лик му је уобичајен.32 Има одећу једнаку оној коју носе свети врачи у прозору
на северном зиду западног травеја тог храма. Држи скалпел или сонду у десној руци
и у левој кутију за медицински прибор. Свети Пантелејмон је приказиван или сам или
заједно са својим учитељем светим Јермолајем.33 Необично је то да је у цркви у Ресави,
као његов парњак, насликан свети Говделај (сл. 12),34 а такво решење је нешто доцније
поновљено у храму Ваведења у манастиру Каленићу, живописаном почетком треће де-
ценије XV века.35 Свети Говделај је у гробној цркви деспота Стефана смеђ, млад и го-
лобрад. Има отворену круну, владарски сакос са лоросом и плашт. Како није био лекар,
нема никаква обележја светих бесребрника у рукама. Носи десном шаком велики крст
који изгледа попут жезла, а левом упућује молитву.36 Иначе, свети мученик и лекар Пан-
телејмон био је усрдно поштован и често приказиван у храмовима широм православ-
29 Такав предмет у десној руци светог Пантелејмона у цркви у Каленићу је запазила, Пајић 2014, 66 и
сл. 13. Назвала га је инструмент специјалне намене и предмете сличног облика уочила међу старијим
археолошким налазима, једном за који се претпоставља да је служио за обраду коже и другом у хараксалу,
коришћеном за извлачење линија пре писања.
30 Уочени обриси ликова упућују на то да би то били свети Козма и Дамјан. Једини други пар светитеља
који су ушли у друштво лекара и обично били слично приказивани јесу свети Фотије и Аникита. Међутим,
они су дуго представљани као мученици. Обличја те двојице светих као врача, у очуваним ликовним
сведочанствима, срећу се тек у другој половини XIV века на Светој Гори. У другим срединама они су
и доцније обично приказивани као мученици, што показује и пример из цркве у Копорину, уп. Радујко
2006, 135, 222, 224, црт. VII. О тој двојици светих припремамо посебан текст под радним насловом Свети
Фотије и Аникита и њихово поштовање и представљање у средњовековном источнохришћанском свету.
31 Живковић 1983, V; Тодић 1995, 64; Стародубцев 2016b, 132. С друге стране, Радујко 2006, 230, помиње
да су у цркви у Ресави приказани и свети Кир и Јован. Међутим, у прозору северне певнице тог храма
виде се млади голобради мученик Јован и смеђи мученик обле браде. Они свакако нису свети врачи Кир
и Јован.
32 За представе светог Пантелејмона, Πάσσαρης 2009, 23–39.
33 О приказивању и иконографији светог Јермолаја, Boyd 1998, 15–27.
34 Тодић 1995, 64; Цветковић 2002, 52–54 и сл. 4; Стародубцев 2016b, 132.
35 Живковић 1982, 13; Симић-Лазар 2000, 198–199; Цветковић 2002, 52–54 и сл. 5; Стевовић, Цветковић
2007, 52; Стародубцев 2016b, 169, за датовање сликарства, Стародубцев 2016b, 159–163, са наведеним
ранијим мишљењима.
36 О представама светог Говделаја у храмовима осликаним у доба деспота Стефана, нарочито као
парњака светом Пантелејмону, Цветковић 2002, 52–54; Габелић 2007, 27–36; Стародубцев 2012b, 377–
391; Starodubcev 2012, 176–187.
ног света и, наравно, у црквама у Србији, како старијим, тако и онима живописаним у
доба Лазаревића и Бранковића,37 те нема потребе нарочито се освртати на појаву његове
представе у задужбини деспота Стефана у Ресави.
С друге стране, ваљало би, пратећи ток године према византијском календару, под-
сетити на то шта Синаксар Цариградске цркве бележи о светитељима који су носили
имена Козма и Дамјан. Памјат страдања оних из Арабије вршила се 17. октобра, али
није наведено где се она одвијала.38 Сећање на двојицу светих из Азије обележавано је
1. новембра и њихов сабор је био у Дарију (ἐν τοῖς Δαρείου).39 Најзад, 1. јула одржаван је
помен страдања оних из Рима у њиховом преславном дому у Павлину (ἐν τῷ ἁγιωτάτῳ
αὐτῶν οἴκῳ τῷ ὄντι εἰς τὰ Παυλίνου).40 То светилиште посвећено двојици светитеља из
Рима, у Космидиону, непосредно изван цариградских зидина, у близини Влахерне, засе-
нило је сва остала места поштовања светих врача који су носили имена Козма и Дамјан.
Управо се за Космидион везују најопширнији грчки списи о чудима светих Козме и
Дамјана. У њему се нису налазили гробови двојице светитеља, већ су се исцељења зби-
вала захваљујући дејству честица њихових моштију и првенствено обреду инкубације.41
Требало би указати и на то да су древни писци и ходочасници који су обишли Цари-
град пре Четвртог крсташког рата забележили то да су се честице моштију светитеља
који су носили имена Козма и Дамјан налазиле у неколиким храмовима.42 Након тога
престоница Византије више није била иста. Наиме, сасвим је другачије стање било на-
кон њеног ослобођења од латинске власти, у време династије Палеолога. Руски ходочас-
ници помињу само реликвије глава Козме и Дамјана похрањене у њиховом манастиру,
односно у Космидиону.43 То чине Стефан Новгородски, који је ту био у пролеће 1348.
37 За ликовна обличја светог Пантелејмона у црквама осликаним у доба Лазаревића и Бранковића,
Цветковић 2002, 52; Стародубцев 2016a, 192, 193,194.
38 Delehaye 1954, 144.23–146.11.
39 Delehaye 1954, 185.4–185.18.
40 Delehaye 1954, 791.4–791.34.
41 За историју тог светог места, Janin 1953, 296–300; Talbot 2004, 227–229, уп. Harrold 2007, 19, 31–33, 39.
За разлику од уобичајено навођене легенде о Павлину као оснивачу, мишљење да је светилиште подигнуто
трудом жене Павлине негде пре 480. изразио је Сирил Манго (Mango 1994, 189–192, нарочито 190, 191), а
прихватио Нурај Езаслан (Özaslan 1999, 379–399). Издања Чуда већ су раније наведена у овом раду.
42 Најстарији такав очувани извор, колико нам је познато, јесте опис цариградских светиња за који се
претпоставља да је састављен на грчком језику у временском распону који омеђују 1063. и 1081. година.
Тај спис, који се није сачувао у првобитном облику на матичном језику, превео је на латински између 1089.
и 1096. неки Енглез, вероватно из Винчестера, који је имао извесне споне са ромејском престоницом.
Повест тог састава и његовог превода пажљиво је истражила Кријни Цигар (Ciggaar 1976, 211–244), а
њене закључке прихватио је Л. К. Масијел Санчез (Масиел Санчес 1996, 436–438). Писац помиње да
су се мошти двојице светих мученика чувале у Богородичиној цркви при палати (Ciggaar 1976, 246;
Масиел Санчес 1996, 440) и манастиру Мати Божје Trixnta, у ствари, Богородице Перивлепте (Ciggaar
1976, 260; Масиел Санчес 1996, 452, за сажето изложену повест манастира Богородице Перивлепте, који
је између 1030. и 1034. подигао Роман III Аргир, Janin 1953, 227–231; Örgümuş 2000, 508–509) и, што
је од посебног значаја, да су се реликвије њихових глава налазиле у цркви Козме и Дамјана (Ciggaar
1976, 258; Масиел Санчес 1996, 450). Добриња Јадрејковић, потоњи новгородски архепископ Антоније,
који је био на ходочашћу око 1200. године, доноси веома важне податке. Старија издања тог састава
нису нам била доступна. Краћу верзију објавио је Алексеј Лидов, уп. Лидов 2006, 201, 202. Опсежна
се налази на електронској страници на адреси која гласи http://www.vostlit.info/Texts/rus2/Hozenija/XII/
Antonij/frametext.htm, а заснована је на издању, П. Савваитов, Путешествие новгородского архиепископа
Антония в Царьград в конце XII столетия, Санкт Петребург 1872. Између поменуте две верзије постоје
разлике које су у појединим деловима веће, а у другим незнатне. Добриња Јадрејковић наводи велику
цркву светих Козме и Дамјана у којој се чува лобања светога Козме окована сребром и манастир посвећен
двојици светих у којем се налазе њихове главе и мошти (у дужој верзији забележене су само мошти).
Он помиње манастир „Тројандофилице“ и каже да се ту налази мноштво моштију светих, али их не
представља појединачно.
43 Majeska 1984, 331–333. За тај део историје Космидиона, на основу извора, већином сведочења руских
ходочасника, Talbot 2004, 229.
или пре 1349,44 данас непознати путник, назван Аноним, који је у престоници боравио
негде почетком осамдесетих година XIV века,45 као и дијак Александар који је био у
Цариграду вероватно 1395. године.46 Прва двојица не заборављају да помену ни то да су
главе двојице светих биле богато оковане златом.47
Свети Козма и Дамјан и Пантелејмон били су усрдно поштовани широм источно-
хришћанског света и појава њихових ликовних обличја у храмовима не представља ни-
какав изузетак, већ готово правило. Требало би, међутим, још једном се осврнути на све-
титеље који су носили имена Козма и Дамјан пошто су њихове слике ушле у програмску
целину везану за владарско-ктиторске портрете деспота Стефана (сл. 2–5). Како управо
наведени писани извори сведоче да су честице моштију двојице светих из Рима чуване
у Цариграду, односно у светилишту у Космидиону, ваљало би подсетити на боравке
Стефана Лазаревића у престоници Ромејског царства. Најпре, након Ангорске битке, на
путу кући, у августу 1402, он је стигао у Цариград, где га је дочекао Јован VII Палеолог
и, у одсуству тадашњег цара Манојла II Палелолога, увео га у звање деспота.48 Други пут
је био у престоници у јуну 1410. и том приликом му је цар Манојло II потврдио титулу
деспота. Разлог доласка била је битка која се претходно одиграла између двеју турских
војски, султана Сулејмана и принца Мусе, на чијој се страни борио Стефан Лазаревић
са својим одредима. Она се збила 15. јуна 1410. непосредно покрај цариградских зидина
и Златног рога, поред Космидиона.49 Међутим, да ли је деспот пре или након борбе по-
сетио древно чудотворно исцелитељско светилиште у којем су чуване честице моштију
светих Козме и Дамјана из Рима50 и да ли се, можда, од тада уздао у помоћ те двојице
светих није могуће утврдити. Углавном, на основу ликовних сведочанстава очуваних у
храмовима о чијем се осликавању он старао, може се претпоставити да је нарочито по-
штовао свете лекаре Козму и Дамјана.
Већ је на почетку овога рада наглашено то да је Стефан Лазаревић био љубитељ
књижевности, писац, можда и преводилац, укратко, да је био просвећени владар. Стога
се, као оправдано, намеће питање о томе како се могао уздати у помоћ светих врача,
нарочито уколико се има у виду да је он, како сведочи Константин Филозоф, у Београ-
ду подигао цркву Светог Николе са странопријемницом, односно болницом.51 О раз-
мишљањима Стефана Лазаревића о здрављу, као и уопште у средњовековној Србији,
нема поузданих података, те је потребно размотрити сазнања о таквим промишљањима
у Ромејском царству. Византинци су здравље и болест, у основи, посматрали кроз ду-
ховну призму. Медицину и веру тог времена никако не треба разматрати кроз гледишта
новог доба, као одвојене целине, већ их гледати очима људи средњега века, за које су
границе између те две области биле порозне у толикој мери да су понекад нестајале.
44 Majeska 1984, 45.

45 Majeska 1984, 151.
46 Majeska 1984, 163.
47 Џорџ Маџеска каже да су лобање изгледа биле покривене златом у позном византијском периоду пошто
су ранији окови наводно били од сребра и при томе подсећа на речи Добриње Јадрејковића, Majeska 1984,
333. Елис-Мери Талбот прихвата његово мишљење да тај део списа говори о Космидиону, Talbot 2004,
228, 229. и нап. 12. Древни руски путописац је поменуо лобању светога Козме оковану сребром у великој
цркви светих Козме и Дамјана и забележио манастир посвећен двојици светих у којем су се налазиле
њихове главе и мошти, те помишљамо на то да Космидион треба препознати у другом од два храма.
48 Пурковић 1978, 63; Калић 1982a, 65–66.
49 Пурковић 1978, 93–94; Трифуновић 1979, 28–29; Калић 1982c, 83–84. У последње две студије
Космидион је, вероватно омашком, поменут као мала тврђава, односно тврђава, уп. Трифуновић 1979, 29;
Калић 1982c, 83.
50 Уп. сажети опис Константина Филозофа, Јовановић 1989, 107 (главе 58–59).
51 Уп. Стародубцев 2015, 52, 60–61, 62, са изворима и литературом.
Стога је постављено важно питање о томе колико је тада подвлачена разлика између
двеју врста лечења, једне на основу вере и друге захваљујући медицини. Одговор је, по
свему судећи, двојак. Наиме, изгледа да се границе понекад могу препознати, али да оне
нису увек присутне. Наравно да су људи тога доба познавали разлику између медицине
и вере, односно доктора и светитеља са исцелитељским моћима. Међутим, сложен од-
нос између чудесних излечења и лекарског позива показују поједини прославни састави
са описима исцељења у којима се светитељи у виђењима појављују као лекари. Најзад,
болнице нису биле искључиво световне установе. Обично су биле везане за манастире
или светилишта. Нега у болницама подразумевала је и медицинске поступке и верске
обреде. Укратко, била је целовита и односила се и на тело и на душу.52 Поједини визан-
тијски књижевници доба Палеолога који су се кретали у образованом грађанском окру-
жењу, попут Константина Акрополита († око 1324) и Никифора Калиста Ксантопула
(† око 1335), били су склони томе да потанко опишу симптоме и ток болести, односно
знали су да уведу и донекле разборит приступ у приповести о чудесним исцељењима
чиме су показали извесно поштовање медицинских знања.53 Може се претпоставити да
се деспот Стефан, као и сви људи средњега века, укључујући и учене ромејске писце,
уздао у помоћ светих лекара. По свему судећи, он је желео да, у храмовима о чијем се
осликавању старао, свети бесребрници, у првом реду свети Козма и Дамјан у близини
портрета, буду приказани због исцелитељских моћи, ради очувања здравља или изле-
чења од какве болести која га је морила. Међутим, није могуће пружити поуздан одговор
на питање о томе да ли је тражио да они буду представљени и у знак сећања на чудо-
творно светилиште светих Козме и Дамјана из Рима у Космидиону покрај Цариграда.
Беловић 1999 – М. Беловић, Раваница. Историја и сликарство, Београд 1999. (M.

Belović, Ravanica. Istorija i slikarstvo, Beograd 1999.)
Bliquez 2015 – L. J. Bliquez, The Tools of Asclepius. Surgical Instruments in Greek and
Roman Times, Leiden – Boston 2015.
Богдановић 1991 – Д. Богдановић, Историја српске књижевности, Београд 1991² (1.
изд. 1980). (D. Bogdanović, Istorija srpske književnosti, Beograd 1991² (1. izd. 1980))
Boyd 1998 – S. Boyd, Ex–voto therapy: A note on a copper plaque with St. Hermolaos, in:
ΑΕΤΟΣ: Studies in honour of Cyril Mango presented to him on April 14, 1998, I. Ševčenko, I.
Hutter, (edd.), Stuttgart 1998, 15–27.
van Esbroeck 1981 – M. van Esbroeck, La diffusion orientale de la légende des saints
Cosme et Damien, in: Hagiographie, culture et sociétés IVe–XIIe siècles. Actes du colloque
organisé à Nanterre et à Paris, 2–5 Mai 1979, Paris 1981, 61–77.
Војводић 1998–1999 – Д. Војводић, О времену настанка зидног сликарства у Пале-
жу, Зограф 27, 1998–1999, 123–133. (D. Vojvodić, O vremenu nastanka zidnog slikarstva u
Paležu, Zograf 27, 1998–1999, 123–133.)
Габелић 2007 – С. Габелић, Представе св. Даде и св. Говделаја. Зборник Народног му-
зеја XVIII/2, 2007, 27–36. (S. Gabelić, Predstave sv. Dade i sv. Govdelaja. Zbornik Narodnog
muzeja XVIII/2, 2007, 27–36.)
52 О замагљеној граници између медицине и вере у Византији, Krueger 2010, 119-128.

53 Talbot 2001, 17–22; Efthymiadis 2004, 249; Talbot 2010, 163–164. У доба Палеолога настали су прилично
бројни зборници чуда, што показује да веровање у таква збитија није било привремена појава или поетско
претеривање, већ да је било дубоко укорењено у уздању у натприродне моћи светилишта и светитеља,
Efthymiadis 2004, 244. Писци су се према чудима озбиљно односили, не само у прославним саставима, већ
и у историографији и епистолографији, Efthymiadis 2004, 244–245. Сажето о Константину Акрополиту,
Kazhdan 1991a, 49 (A.-M. Talbot), о Нићифору Калисту Ксантопулу, Kazhdan 1991c, 2207 (A.-M. Talbot).
Delehaye 1954 – H. Delehaye, (ed.), Propylaeum ed Acta Sanctorum novembris. Synaxarium

Ecclesiae Constantinopolitanae e codice sirmondiano (nunc Berolinensi) adiectis Synaxariis
selectis, Bruxelles 1954² (1. изд. 1902)
Deubner 1907 – L. Deubner, Kosmas und Damian. Texte und Einleitung, Leipzig – Berlin
1907.
Ђорђевић 1989 – И. М. Ђорђевић, Натписи на свицима и књигама у раваничком
зидном сликарству, у: Свети кнез Лазар. Споменица о шестој стогодишњици Косовског
боја 1389–1989, Београд 1989, 63–70. (I. M. Đorđević, Natpisi na svicima i knjigama u
ravaničkom zidnom slikarstvu, u: Sveti knez Lazar. Spomenica o šestoj stogodišnjici Kosovskog
boja 1389–1989, Beograd 1989, 63–70.)
Ђорђевић 1993 – И. М. Ђорђевић, Свети Симеон Немања као Нови Јоасаф. Леско-
вачки зборник XXXIII, 1993, 159–166. (I. M. Đorđević, Sveti Simeon Nemanja kao Novi
Joasaf. Leskovački zbornik XXXIII, 1993, 159–166.)
Đurić 1985 – V. J. Đurić, Le nouveau Joasaph. Cahiers archéologiques 33, 1985, 99–106.
Ђурић 1985 – С. Ђурић, Љубостиња. Црква Успења Богородичиног, Београд 1985.
(S. Đurić, Ljubostinja. Crkva Uspenja Bogorodičinog, Beograd 1985.)
Efthymiadis 2004 – S. Efthymiadis, Late Byzantine Collections of Miracles and their
Implications, in: Οι ήρωες της Ορθόδοξης Εκκλησίας. Οι Νέοι Άγιοι, 8ος – 16ος αιώνας, Ε.
Κουντούρα-Γαλάκη, (ed.), Αθήνα 2004, 239–250. (The Heroes of the Orthodox Church: the
New Saints 8th-16th century, E. Kountoura-Galakē, (ed.), Athens 2004, 239–250.)
Живковић 1982 – Б. Живковић, Каленић. Цртежи фресака, Београд 1982. (B.
Živković, Kalenić. Crteži fresaka, Beograd 1982.)
Живковић 1983 – Б. Живковић, Манасија. Цртежи фресака, Београд 1983. (B.
Živković, Manasija. Crteži fresaka, Beograd 1983.)
Живковић 1990 – Б. Живковић, Раваница. Цртежи фресака, Београд 1990. (B.
Živković, Ravanica. Crteži fresaka, Beograd 1990.)
Зарић 1995 – Р. Зарић, Представе светаца око деспотовог портрета, у: Манастир
Ресава. Историја и уметност, Дани српскога духовног преображења II, М. Пантић,
В. Ј. Ђурић, (изд.), Деспотовац 1995, 51–62. (R. Zarić, Predstave svetaca oko despotovog
portreta, u: Manastir Resava. Istorija i umetnost, Dani srpskoga duhovnog preobraženja II,
M. Pantić, V. J. Đurić, (izd.), Despotovac 1995, 51–62.)
Janin 1953 – R. Janin, La géographie ecclésiastique de l’Empire byzantin, première partie.
Le siège de Constantinople et le patriarcat œcuménique, tome III. Les églises et les monastères,
Paris 1953.
Јовановић 1989 – Г. Јовановић, (прир.), Константин Филозоф, Повест о словима,
Житије деспота Стефана Лазаревића, Београд 1989. (G. Jovanović, (prir.), Konstantin
Filozof, Povest o slovima, Žitije despota Stefana Lazarevića, Beograd 1989.)
Јовановић 2005 – Т. Јовановић (прир. и прев.), Варлаам и Јоасаф, Београд 2005. (T.
Jovanović (prir. i prev.), Varlaam i Joasaf, Beograd 2005.)
Kazhdan 1991a – A. P. Kazhdan, (ed.), Oxford Dictionary of Byzantium 1, New York-
Oxford 1991.
Kazhdan 1991c – A. P. Kazhdan, (ed.), Oxford Dictionary of Byzantium 3, New York-
Oxford 1991.
Калић 1982a – Ј. Калић, Велики преокрет, у: Историја српског народа II, Београд
1982, 64–74. (J. Kalić, Veliki preokret, u: Istorija srpskog naroda II, Beograd 1982, 64–74.)
Калић 1982b – Ј. Калић, Доба привидног мира, у: Историја српског народа II, Бео-
град 1982, 205–217. (J. Kalić, Doba prividnog mira, u: Istorija srpskog naroda II, Beograd
1982, 205–217.)
Калић 1982c – Ј. Калић, Немирно доба, у: Историја српског народа II, Београд 1982,
75–87. (J. Kalić, Nemirno doba, u: Istorija srpskog naroda II, Beograd 1982, 75– 87.)
Krueger 2010 – D. Krueger, Healing and the Scope of Religion in Byzantium: A response
to Miller and Crislip, in: Holistic Healing in Byzantium, J. T. Chirban, (ed.), Brookline, Mass.
2010,119–128.
Künzl 2002 – E. Künzl, Medizinische Instrumente der römischen Kaiserzeit im Römisch –
Germanischen Zentralmuseum, Mainz 2002.
Лидов 2006 – А. М. Лидов, Реликвии Константинополя, у: Реликвии в Византии и
древней Руси. Письменные источники, А. М. Лидов, (ed.), Москва 2006, 168–266. (A. M.
Lidov, Relikvii Konstantinopoli͡a, u: Relikvii v Vizantii i drevneĭ Rusi. Pisʼmennye istochniki,
A. M. Lidov, (ed.), Moskva 2006, 168–266.)
Luongo 1997 – G. Luongo, Il „dossier“ agiografico dei santi Cosma e Damiano, in:
Sant'Eufemia d'Aspromonte. Atti del Convegno di studi per il bicentenario dell'autonomia.
Sant'Eufemia d'Aspromonte, 14–16 dicembre 1990, ed. S. Leanza, Soveria Mannelli 1997,
33–84.
Majeska 1984 – G. P. Majeska, Russian Travelers to Constantinople in the Fourteenth and
Fifteenth Centuries, Washington D. C. 1984.
Mango 1994 – C. Mango, On the Cult of Saints Cosmas and Damian at Constantinople,
in: Θυμίαμα στη μνήμη της Λασκαρίνας Μπούρα, Τόμος I. Κείμενα, Α. Δεληβορριάς, (ed.),
Αθήνα 1994, 189–192. (Thymiama stē mnēmē tēs Laskarinas Mpoura, Tomos I. Keimena, A.
Delēvorrias, (ed.), Athēna 1994, 189–192.)
Марјановић-Душанић 1997 – С. Марјановић-Душанић, Владарска идеологија Не-
мањића, Београд 1997. (S. Marjanović-Dušanić, Vladarska ideologija Nemanjića, Beograd
1997.)
Масиел Санчес 1996 – Л. К. Масиел Санчес, Описание святынь Константинопо-
ля в латинской рукописи XII века, у: Чудотворная икона в Византии и древней Руси,
А. М. Лидов, (ed.), Москва 1996, 436–463. (L. K. Masiel Sanches, Opisanie svi͡atynʼ
Konstantinopoli͡a v latinskoĭ rukopisi XII veka, u: Chudotvornai͡a ikona v Vizantii i drevneĭ
Rusi, A. M. Lidov, (ed.), Moskva 1996, 436–463.)
Matthäus 1989 – H. Matthäus, Der Arzt in römischer Zeit, Medizinische Instrumente und
Arzneien, Archäologische Hinterlassenschaften in Siedlungen und Gräbern, Aalen 1989.
Милисављевић 2008 – Д. Милисављевић, Сисојевац. Цртежи фресака, Београд
2008. (D. Milisavljević, Sisojevac. Crteži fresaka, Beograd 2008.)
Milne 1970 – J. S. Milne, Surgical Instruments in Greek and Roman Times, New York 1970
(1st ed. London 1907)
Младеновић 2007 – А. Младеновић, Повеље и писма деспота Стефана, Београд
2007. (A. Mladenović, Povelje i pisma despota Stefana, Beograd 2007.)
Özaslan 1999 – N. Özaslan, From the Shrine of Cosmidion to the Shrine of Eyüp Ensari.
Greek, Roman, and Byzantine Studies 40, 1999, 379–399.
Örgümuş 2000 – F. Örgümuş, Peribleptos ('Sulu') Monastery in Istanbul. Byzantinische
Zeitschrift 93/2, 2000, 508–520.
Пајић 2014 – С. Пајић, Представе медицинских инструмената и опреме у српском
средњовековном сликарству. Зограф 38, 2014, 59–73. (S. Pajić, Predstave medicinskih
instrumenata i opreme u srpskom srednjovekovnom slikarstvu. Zograf 38, 2014, 59–73.)
Πάσσαρης 2009 – Ν. Πάσσαρης, Η εικονογραφία του αγίου Παντελεήμονος του ιαματικού.
Διαχρονία 7, 2009, 23–39. (N. Passarēs, Hē eikonographia tou hagiou Panteleēmonos tou
iamatikou. Diachronia 7, 2009, 23–39.)
Пурковић 1978 – М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд 1978. (M.
Purković, Knez i despot Stefan Lazarević, Beograd 1978.)
Радујко 2006 – М. Радујко, Копорин, Београд 2006. (M. Radujko, Koporin, Beograd
2006.)
Rupprecht 1935 – E. Rupprecht, Cosmae et Damiani sanctorum medicorum Vita et

Miracula e codice Londinensi, Berlin 1935.
Симић–Лазар 2000 – Д. Симић–Лазар, Каленић. Сликарство. Историја, Крагујевац
2000. (D. Simić–Lazar, Kalenić. Slikarstvo. Istorija, Kragujevac 2000.)
Стародубцев 2012a – Т. Стародубцев, О портретима у Раваници. Зборник радова Ви-
зантолошког института 49, 2012, 333–348. (T. Starodubcev, O portretima u Ravanici.
Zbornik radova Vizantološkog instituta 49, 2012, 333–348.)
Стародубцев 2012b – Т. Стародубцев, Свети мученик Говделај и разлози његове поја-
ве у монументалном живопису у средњовековној Србији, у: Ниш и Византија, Десети
научни скуп, Ниш, 3–5. јун 2011, Зборник радова X, М. Ракоција, (ур.), Ниш 2012, 377–
391. (T. Starodubcev, Sveti mučenik Govdelaj i razlozi njegove pojave u monumentalnom
živopisu u srednjovekovnoj Srbiji, u: Niš i Vizantija, Deseti naučni skup, Niš, 3–5. jun 2011,
Zbornik radova X, M. Rakocija, (ur.), Niš 2012, 377–391.)
Starodubcev 2012–T. Starodubcev, The Cult and Image of a Saint. The Case of Saint
Gobdelas in the Serbian Despotate, in: Древнерусское искусство. Искусство средневеко-
вой Руси и Византии эпохи Андрея Рублёва. К 600-летию росписи Успенского сабора
во Владимире. Материалы Международной научной конференции 1–2 окрября 2008 г.,
Э. С. Смирнова, (ур.), Москва 2012, 176–187. (Russian Medieval Art. Art of Medieval Rusʼ
and Byzantium during the epoch of Andrey Roubliov. To the 600th anniversary of the fresco-
painting in the Dormition Cathedral in Vladimir. Papers of the International Symposium,
October 1–2, 2008, E. S. Smirnova, (ed.), Moscow 2012, 176–187.)
Стародубцев 2015 – Т. Стародубцев, Писани извори о црквама и манастирима поди-
заним или обнављаним у областима Лазаревића и Бранковића. III Житија, животописи
и описи преноса моштију. Саопштења XLVII, 2015, 43–63. (T. Starodubcev, Pisani izvori
o crkvama i manastirima podizanim ili obnavljanim u oblastima Lazarevića i Brankovića. III
Žitija, životopisi i opisi prenosa moštiju. Saopštenja XLVII, 2015, 43–63.)
Стародубцев 2016a – Т. Стародубцев, Српско зидно сликарство у земљама Лаза-
ревића и Бранковића. Књига I, Београд 2016. (T. Starodubcev, Srpsko zidno slikarstvo u
zemljama Lazarevića i Brankovića. Knjiga I, Beograd 2016.)
Стародубцев 2016b – Т. Стародубцев, Српско зидно сликарство у земљама Лаза-
ревића и Бранковића. Књига II, Београд 2016. (T. Starodubcev, Srpsko zidno slikarstvo u
zemljama Lazarevića i Brankovića. Knjiga II, Beograd 2016.)
Стевовић, Цветковић 2007 – И. Стевовић, Б. Цветковић, Манастир Каленић, Бео-
град 2007. (I. Stevović, B. Cvetković, Manastir Kalenić, Beograd 2007.)
Talbot 2001 – A.-M. Talbot, Healing shrines in the late Byzantine Constantinople, in: A.-
M. Talbot, Women and Religious Life in Byzantium, Aldershot 2001, XIV, 1–24.
Talbot 2004 – A.-M. Talbot, Metaphrasis in the Early Palaiologan Period: The Miracula
of Kosmas and Damian by Maximos the Deacon, in: Οι ήρωες της Ορθόδοξης Εκκλησίας. Οι
Νέοι Άγιοι, 8ος–16ος αιώνας, Ε. Κουντούρα-Γαλάκη, (ed.), Αθήνα 2004, 227–237. (The Heroes
of the Orthodox Church: the New Saints 8th-16th century, E. Kountoura-Galakē, (ed.), Athens
2004, 227–237.)
Talbot 2010 – A.-M. Talbot, Faith Healing in Byzantium, in: Holistic Healing in Byzantium,
J. T. Chirban, (ed.), Brookline, Mass. 2010, 151–172.
Тодић 1995 – Б. Тодић, Манастир Ресава, Београд 1995. (B. Todić, Manastir Resava,
Beograd 1995.)
Тодић 2007 – Б. Тодић, Време подизања и живописања Љубостиње. Саопштења
XXXIX, 2007, 101–115. (B. Todić, Vreme podizanja i živopisanja Ljubostinje. Saopštenja
XXXIX, 2007, 101–115.)
Трифуновић 1979 – Ђ. Трифуновић, (прир.), Деспот Стефан Лазаревић, Књижев-

ни радови, Београд 1979. (Đ. Trifunović, (prir.), Despot Stefan Lazarević, Književni radovi,
Beograd 1979.)
Harrold 2007 – J. Harrold, Saintly Doctors: The Early Iconography of SS. Cosmas and
Damian in Italy, необјављена докторска теза, University of Warwick, Department of History
of Art, May 2007.
Cvetković 1995 – B. Cvetković, König Milutin und die Parakklesiai des Hl. Joachim und
der Hl. Anna im Kloster Studenica. Balcanica XXVI, 1995, 251–276.
Цветковић 2002 – Б. Цветковић, Икона у контексту ка њеној функционалној прила-
годљивости, у: Култ светих на Балкану II. Лицеум 7, 2002, 41–55. (B. Cvetković, Ikona
u kontekstu ka njenoj funkcionalnoj prilagodljivosti, u: Kult svetih na Balkanu II. Liceum 7,
2002, 41–55.)
Ciggaar 1976 – K. N. Ciggaar, Une description de Constantinople traduite par un pèlerin
anglais, Revue des études byzantines 34, 1976, 211–267.
Илустрације
Сл. 1. Раваница, сликарство у доњој зони северозападног дела наоса, фото: Т.

Стародубцев
Сл. 2. Ресава, сликарство у доњој зони северозападног дела наоса, фото: Т.

Сл. 3. Сисојевац, трагови сликарства у доњој зони северозападног дела наоса, фото:
Б. Цветковић
Сл. 4. Ресава, прозор северног зида западног травеја, источни допрозорник, четири
света лекара, свети Козма и Дамјан и свети Козма и Дамјан, фото: Т. Стародубцев
Сл. 5. Сисојевац, прозор северног зида западног травеја, источни допрозорник, свети
лекар, Козма или Дамјан, фото: Б. Цветковић
Сл. 6. Раваница, прозор северног зида западног травеја, источни допрозорник, свети
Јоасаф, фото: Т. Стародубцев
Сл. 7. Раваница, прозор северног зида западног травеја, западни допрозорник, свети
Варлаам, фото: Т. Стародубцев
Сл. 8. Ресава, прозор северног зида западног травеја, западни допрозорник, свети
Варлаам и Јоасаф и попрсја два света монаха, фото: Т. Стародубцев
Сл. 9. Сисојевац, прозор јужног зида западног травеја, источни допрозорник, свети
Јоасаф, фото: Б. Цветковић
Сл. 10. Сисојевац, прозор јужног зида западног травеја, западни допрозорник, свети
Варлаам, фото: Б. Цветковић
Сл. 11. Ресава, прозор јужне певнице, западни допрозорник, свети Пантелејмон, фото:
Т. Стародубцев
Сл. 12. Ресава, прозор јужне певнице, источни допрозорник, свети Говделај, фото: Т.
Summary
DESPOT STEFAN LAZAREVIĆ AND THE HOLY PHISICIANS. VISUAL TESTI-

MONIES
Tatjana A. Starodubcev
Academy of Arts, University of Novi Sad
Stefan Lazarević was an enlightened ruler of the Late Middle Ages. He was very learned
and devoted to literature and art, and he certainly influenced on the programmes of the paint-
ings in his endowments.
In this paper, attention will be paid to two churches whose decoration was ordered by Des-
pot Stefan. The first one is the church of the Holy Trinity in the Resava monastery. Its paintings
were completed around 1417. The second one is the Transfiguration church of the Sisojevac
monastery. It was built in the beginning of the 15th century and it received non-figurative
frescoes in the altar soon after. The second layer of its paintings was made in a joint effort of
Despot Stefan and an ecclesiastical dignitary after 1417.
The frescoes in both churches had, to a greater or lesser extent, a model in the painting pro-
gramme of the Ascension Church in the Ravanica monastery, the endowment of Prince Lazar
which was probably completed in 1385.
Unlike the church in Ravanica, where the holy doctors were almost neglected, in the church
in Resava and the one in Sisojevac, the holy physicians were placed in the vicinity of portrait
composition, in the window on the north wall of the west bay. In the church in Ravanica, saints
Joasaph and Barlaam were put in that window. In the corresponding opening in the church in
Resava, the figures of two holy doctors and contours of two busts of holy physicians above
them in the eastern window frame are visible, and the figures of saints Joasaph and Barlaam
and almost washed out busts of two holy monks over them can be discerned in the western
window frame. Finally, in the window in the vicinity of the portraits in the church in Sisojevac,
whose frescoes are very damaged, a remnant of the figure of a holy physician in the eastern
frame discerns, and it is likely that another holy doctor was presented in the western one.
In the programme of the paintings of the lowest zone of the northwest part in the three
churches, which conveyed messages related to the rulers-founders' portraits, saints Barlaam
and Joasaph had been gradually replaced by the holy doctors. The placing of the holy anargy-
roi in the vicinity of the portraits is no exception or novelty and it can be found in the Serbian
churches from the earlier period. Apparently, it was usually driven by special reasons related
to health. When it comes to health condition of Stefan Lazarević, written sources are very
scarce and provide data on his health issues only during the years of 1408 and of 1425 or 1426.
Which holy physicians were represented in the windows on the north walls of the western
bays in the two churches whose fresco decoration was ordered by Despot Stefan? Apparently,
in the church in Resava two pairs of brothers with names Cosmas and Damian were painted.
Based on old photographs, one should not exclude the possibility that saints Cosmas and Da-
mian were also presented in the church in Sisojevac.
The Synaxarion of the Church of Constantinople records the commemorations of three
pairs of saints who bore the names of Cosmas and Damian, from Arabia on October 17th, from
Asia on November 1st, and from Rome on July 1st. The shrine of the two saints from Rome in
Kosmidion, just outside the walls of Constantinople, overshadowed all other cult places of the
saints with the names of Cosmas and Damian. The healings through the effects of particles of
their relics and primarily by the rite of incubation occurred there.
As written sources testify that the particles of the relics of saints Cosmas and Damian were
kept in Kosmidion, one should recall Stefan Lazarević's visits to Constantinople. Firstly, he
was there in August 1402. The second time he stayed in the Byzantine capital was in June
1410. The reason for that sojourn was the battle that previously took place by Kosmidion.
However, it is not possible to establish whether he visited the miraculous healing shrine on
that occasion.
Stefan Lazarević was an enlightened ruler, but for the people of the Middle Ages, borders
between medicine and religion were blurred to the extent that they occasionally vanished.
Like his contemporaries, Stefan believed in power of holy physicians, so he wished the holy
anargyroi, primarily saints Cosmas and Damian, to be presented in the vicinity of his portraits
in order to maintain his health.
167
168
ЈЕДАН ПОГЛЕД НА „ВЛАСТИ“ У ДРЖАВИ
СРПСКИХ ДЕСПОТА∗
Милош Б. Ивановић, Историјски институт, Београд
Апстракт: Рад је посвећен поновној анализи реформе локалне управе у време

Деспотовине коју је отпочео деспот Стефан Лазаревић. Суштина промена састоја-
ла се у стварању административних јединица под називом власти на чијем челу
су се налазиле војводе. Поред војних дужности које су им биле у првом плану,
војводе су имале и значајна цивилна овлашћења од којих је свакако најзначајнија
судска. По свој прилици деспоти су их постављали и смењивали по својој вољи.
Током обављања функције уживали су значајне приходе. Изгледа да је сличан си-
стем управе био успостављен и у Области Бранковића где нису постојале власти.
Кључне речи: локална управа, власти, војвода, војска, суђење.
Током своје владавине кнез и деспот Стефан Лазаревић (1389–1427) предузимао је

бројне мере како би ојачао своју државу. Значајне промене увео је и у систем локалне
управе. Први је до тог закључка дошао Михаило Динић.1 Касније су о тој реформи писа-
ли Андрија Веселиновић2 и Милош Благојевић.3 Стога ћемо се у овом раду осврнути на
закључке до којих су они дошли и покушати да у неким сегментима понудимо одређена
нова решења.
Снажан процес византинизације српске државе у време владавине краља Милутина
(1282–1321) одразио се и на организацију локалне управе преузимањем институције ке-
фалије.4 Да је ова установа временом добила централно место у систему локалне управе
∗
Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја
Републике Србије Средњовековне српске земље (13–15. век): политички, привредни, друштвени и правни
процеси (Ев. бр. 177029).
1 Динић 1968, 237–243.
2 Веселиновић 1992, 126–131, 133–135.
3 Благојевић 1997, 287–297.
4 Благојевић 1997, 56–57, 246–251.
169
најбоље се уочава на основу прописа Душановог законика који говоре о надлежностима

кефалија.5 Такав систем локалне управе наставио је да живи и након нестанка династије
Немањића у државама под влашћу обласних господара.6 Треба са друге стране имати у
виду да су кефалије у суштини имале власт над владаревим поседима и над такозваним
смесним жупама.7 Имунитетне одредбе у повељама јасно сведоче да кефалије нису сме-
ле имати никаква овлашћења над манастирским имањима,8 а сасвим извесно да је такав
био случај и са поседима властеле.
Промене у функционисању локалне управе на својој територији увео је деспот Сте-
фан Лазаревић највероватније током прве деценије XV века. Одмах треба рећи да је по-
менута реформа спроведена постепено, а не истовремено на читавој територији. Уместо
кефалија постављане су војводе. Подручја под њиховом влашћу називана су властима.9
Доиста тај термин се први пут појављује у повељи Ђурђа Бранковића челнику Радичу
из 1428/1429. године.10 Можда је на њих мислио и Константин Филозоф наводећи међу
учесницима сабора у рудничкој Сребрници, на коме је деспот Стефан прогласио Ђурђа
Бранковића за свог наследника, благородне свих власти.11 Несумњиво је међутим да су
ове административне јединице настале раније. Први пут се војвода у једном граду по-
миње 1411. у Новом Брду.12 Михаило Динић, који је први писао о поменутој реорганиза-
цији, изнео је претпоставку да се она одиграла након престанка непосредне опасности
од Турака и приближавања деспота Угарској.13 Износећи такву хипотезу напоменуо је
и да Константин Филозоф пише о организацији управног апарата у држави Стефана
Лазаревића пошто је описао битке код Ангоре и Трипоља, а пре приче о деспотовом
добијању Београда. Додао је међутим да то не може бити доказ о времену када је то пре-
уређење предузето.14 У поменутом одељку писац нас извештава како је деспот организо-
вао управу у својој држави. Према њему једне је поставио за начелнике над пословима,
друге за своје телохранитеље који су представљали унутрашњи чин. Трећи су пак пред-
стављали спољашњи чин.15 Обично се за њега претпостављало да се односи на представ-
нике локалне управе.16 Питање је колико је оправдано на овакав начин тумачити речи
ученог писца, с обзиром да се мора имати на уму да је он на поменутом месту желео да
укаже како је уређење у деспотовој држави било у складу са Ареопагитовом представом
небеске хијерархије.17 Неоспорно је у сваком случају да се формирање уређења какво је
описао не мора нужно сместити у одређено време. Према Милошу Благојевићу најпо-
годније време за увођење коренитих промена у управни систем наступило је 1410. након
смрти Вука Лазаревића када се деспот разрачунао са неверном властелом. Истовреме-
5 Бубало 2010, 19, 87, 108–109, 114–115, 118; Благојевић 1997, 253–257; Благојевић 2000, 64–68.
6 Благојевић 1997, 266–285.
7 Бубало 2010, 108, 209–210; Благојевић 1997, 254; Благојевић 2000, 67.
8 Бројне су повеље из времена владавине Стефана Душана које о томе сведоче. Овде наводимо само
поједине на које је скренуо пажњу Милош Благојевић: Мишић,Суботин-Голубовић 2003, 89, 112; Мишић
2014, 188; Благојевић 1997, 260–261; Петровић 2015, 146–147.
9 Динић 1968, 237–238, 241; Благојевић 1997, 293–294.
10 Стојновић 1890, 3.
11 Константин Филозоф 1875, 316; поменути сабор одиграо се 1425. или 1426. године: Веселиновић
20062, 236–237.
12 Ћирковић, Ћук, Веселиновић 2004, 39; Динић 1957, 28; Динић 1962, 72;
13 Динић 1968, 241.
14 Динић 1968, 241.
15 Константин Филозоф 1875, 283.
16 Динић 1968, 241; Благојевић 1997, 292.
17 Константин Филозоф 1875, 283; Стефановски 2011, 4–8, 13.
Милош Б. Ивановић - ЈЕДАН ПОГЛЕД НА “ВЛАСТИ” У ДРЖАВИ СВЕТИХ ДЕСПОТА 171
но, тада је окончана краткотрајна подела територије која је припадала Лазаревићима.18

Поменуо је и у вези са тим да се у повељи деспота Стефана Дубровчана војвода Мил-
тош наводи тек као трећи међу милосницима. Потом је истакао да се са друге стране у
Ђурђевој повељи истом дестинатару војвода Радослав Михаљевић наводи као први на
листи милосника.19 Мора се међутим указати да се морају разликовати војводе које су
службовале у унутрашњости земље од великог војводе какав је био и Радослав Михаље-
вић који су боравили на владаревом двору.20 Као против аргумент могло би се навести да
је војвода 1405. наведен на оном месту на коме је 1388. као јемац поменут новобрдски
кефалија Гојислав.21 Услед недостатка извора коначан одговор око времена када су от-
почеле промене у организацији локалне управе изостаје. При томе ваља увек држати на
уму већ изречену напомену да ту реформу треба посматрати као процес, а не нешто што
се одиграло у кратком временском року.
Одређени подаци из извора указују чини се по ком моделу су биле власти организо-
ване и које је њихово порекло. Наиме, деспот Стефан Лазаревић је Ватопеду 1417. доде-
лио село Копривницу ослободивши га свих намета, осим обавеза да „voiské ou Toućrké
ič òčndä ò kražiðú métoha Nožvobrdskoga”.22 Током исте године у дубровачким документи-
ма се помиње комитат и дистрикт Новог Брда.23 Сасвим је разумно претпоставити да
је свим поменутим терминима означено подручје под влашћу војводе. Такође у повељи
Лаври св. Атанасија из 1427. деспота Стефана помињу се петрушко крајиште за чијег је
господара означен војвода господски крајишки.24 Стога је чини нам се са правом примеће-
но да је у организационом погледу дошло до изједначавања крајишта и власти.25 Могло
би се отићи корак даље и рећи да је суштински организација која је одраније постојала
у крајиштима, уз неке измене, пренета и на остале крајеве државе.26 Важна промена је
била у томе што је крајишки властелин био најмоћнији властелин на том подручју, где
му се налазила и баштина. Са друге стране, војводе су постављане од деспота који их је
могао и сменити и послати на други крај државе. Тако се војвода Мазарек помиње 1414.
као заповедник у Руднику, док се од 1421. налазио на положају зетског војводе.27 Такође
додајмо да су након престанка функције губили звање војводе.28 Узимајући све наведено
у обзир вероватно је да су власти биле најпре успостављене у пограничним подручјима
која су, као и крајишта, била најизложенија нападима непријатеља.
Сама чињеница да су на челу нових управних јединица биле војводе сведочи да су
они имали значајне војне дужности које су избијале у први план. Вреди подсетити се
да су према Душановом законику крајишки властелини имали обавезу да надокнаде сву
штету коју начини непријатељска војска која је прешла преко њихове територије.29 Се-
18 Благојевић 1997, 292–293.

19 Благојевић 1997, 290; за повеље деспота Стефана и Ђурђа Бранковића Дубровчанима види: Веселино-
вић 2011, 158; Стојановић 1934, 21.
20 Више о великим војводама: Веселиновић 20062, 196, 253.
21 Младеновић 2003, 193–194.
22 Младеновић 2007, 372; под новобрдским метохом се подразумевала земља која је припадала поменутом
граду. Више о новобрдском метоху код: Петровић 2015, 140, 142–144; Благојевић 1992, 75.
23 Динић 1962, 72.
24 Младеновић 2007, 260.
27 Благојевић 1987, 40; Динић 1955, 22; Божић 1979, 178.
28 Војвода Алтоман се тако 1445. наводи без титуле, а зна се да је раније био зетски војвода: Соловјев
1931, 43; Божић 1979, 187–188.
29 Бубало 2010, 85, 166.
диште војвода налазило се у утврђеним градовима, по којима су власти и добијале име-

на.30 Познате су нам на основу извора некудимска, крушевачка, островичка, борачка,
смедеревска, голубачка, петрушка, лепеничка, теочачка и тишничка.31 Јасно је и да су
постојале новобрдска, сребреничка, зворничка и зетска власт,32 мада се под тим име-
нима не помињу. Потребно је напоменути да једна повеља деспота Ђурђа и деспота
Лазара из септембра 1456. сведочи да се и у то време правила разлика између власти и
градског метоха.33 У већим градовима попут Новог Брда и Београда војвода је као свог
помоћника у војним пословима имао кулског војводу.34 Несумњиво да је ова функција
проистекла из звања кулског кефалије за које знамо да је 1377. постојало у Скопљу.35
Нажалост, само смо донекле упознати како је војвода обављао војничке послове. Забеле-
жено је да је 1413. када се очекивала опсада Новог Брда заједно са властелом затражио
од Дубровчана настањених у граду да изаберу две до три особе као своје старешине
које би их предводиле у случају напада Турака.36 Начелно можемо претпоставити да су
становници са подручја одређене власти имали обавезу поправљања утврђења које је
било седиште административне јединице којој су припадали. Такав закључак може се
извести на основу чињенице да је такву обавезу за становнике града и жупе која му је
припадала предвиђао Душанов законик.37
Поред војних послова, војводе су имале и низ цивилних дужности о чему сведоче
прописи који се односе на градско уређење Новобрдског законика деспота Стефана Ла-
заревића из 1412. године. Сходно IV члану Градског закона, војвода и кнез су сами мог-
ли пресуђивати спорове вредне једне литре. За оне који су се пак односили на баштине
и друге крупне предмете, имали су обавезу да суде саборно са протопопом, пургарима и
„добрим људима“ који се нађу у граду.38 Није појашњено у самој одредби да ли се мис-
лило на литар сребра,39 или можда на „литар новца“? Важно је увидети да су практично
сви важнији случајеви означени као они који се тичу баштина и да је због њих форми-
рано једно широко судско тело, у коме се губио пресудни значај војводе. Градски органи
власти били су изузети из решавања парница које су се тицале рударског пословања
за шта су били задужени цариници и урбари.40 Доиста, помиње се да је за спорове око
делова јама и друга значајна питања суђење имало бити саборно,41 али се не наводи ко
је чинио тај суд. Изнето је мишљење да је реч о саборном суду који се помиње у IV чла-
ну,42 али је чини нам се са правом изнет и став по коме треба разликовати ове две врсте
саборских окупљања.43 Исто тако, нису имали никавог удела на црквеном суду којим је
имао да руководи протопопа.44 С обзиром да је војводи имао припасти сав износ глоби
које су се изрицале без суда у случајевима паљевине, крађе, вражде (убистава), најезде
30 Благојевић 1997, 294; Веселиновић 20062, 255;
31 Стојановић 1890, 3–6; Lascaris 1936, 184; Rački 1867, 156–157; Динић 1968, 237–238.
32 Веселиновић 1992, 127; Спремић 1994, 723.
33 Стојановић 1890, 5–6; Петровић 2015, 143–144.
34 Радојчић 1962, 51; Веселиновић 1992, 134.
35 Бојанин 2009, 121; Благојевић 1997, 272, Веселиновић 20062, 197.
36 Јиречек 1959, 454; Динић 1962, 47, 72.
37 Бубало 2010, 100; Благојевић 1992, 74.
38 Радојчић 1962, 52.
39 Тако су мислили: Веселиновић 1992, 130; Благојевић 1997, 295.
40 Радојчић 1962, 52.
41 Радојчић 1962, 52.
42 Беговић 1967, 12.
43 Лексикон српског средњег века 1999, 227 (С. Ћирковић); Даниловић 1990, 37.
44 Радојчић 1962, 52.
(разбојништво), провода (преузимање туђих поданика) и поклада45, јасно је да се он у

тим случајевима бринуо за спровођење правде. Добро је познато да су сви ти тешки пре-
ступи иначе спадали у владареве резервате.46 Сасвим је логично што су глобе од ових
казни припадале војводи који је био директни опуномоћеник владара за одређену власт.
Надаље, војводи је припадала и 1/4 глобе у случајевима полувраждија, тј. рањавања.47
Војвода, кнез и пургари заједнички су бирали четворо „добрих људи“ који су били заду-
жени да контролишу продају и куповину у граду. Они су то имали да чине сходно мери
оних који су их изабрали, без права да прописују цене.48 Уочавамо, дакле, да се војвода
бринуо и о уређењу градског тржишта, што је био чисто цивилни посао. Начелно би
се могло претпоставити да је у дужност војводе спадало да се стара да неко не преведе
православног хришћана у римокатоличанство с обзиром да су за то биле одређе строге
казне.49
Као помоћнике у обављању послова, војвода је имао своје момке, као и други органи
власти, како нам сведочи новобрдски Градски закон.50 Свако ко би их ударио, потиснуо
или ухватио за косу требало је да плати 10 литара.51 Тиме се јасно штитио дигнитет
градских власти и њихових помоћника. Један документ из 1439. сведочи да је сребре-
нички војвода имао и свог пристава као помоћни орган власти.52 Учешће пристава било
је неопходно у многим случајевима с обзиром да су то особе које су уживале јавну веру,
те је њихова реч на суду имала доказну снагу.53
Треба рећи да је Ново Брдо било рударски град са специфичним правом, те се може
поставити питање да ли су војводе у осталим градовима имале слична овлашћења. У
извесном смислу она су могла бити чак и већа, јер их у неким местима свакако нису
делили са кнезом и пургарима који су органи власти саског порекла који су углавном по-
стојали у рударским центрима.54 Једна сачувана судска пресуда из новембра 1457. сведо-
чи да су се и у Сребреници спорови решавали на начин који је прописивао Новобрдски
законик. Парничне странке изашле су пред војводу Милоша, кнеза Јакету Радулиновића,
пургаре и сребреничку властелу.55 Значајно је нагласити да се у документу каже да је
реч о деспотовом суду.56 Тиме је судијски колегијум јасно назначио да је судио у његово
име. Дубровачки трговац Јован Сарача се маја 1424. жалио да га је његов суграђанин оп-
тужио пред „ad jus Sclauorum videlicet coram Radossauo Micagleuich et Bogdan Stanicich
voivodis domini despoti“.57 Позната је и једна пресуда коју је донео зетски војвода Тома 8.
септембра 1445. поводом разграничења поседа племена Хота и Матагужа.58 На почетку
45 Радојчић 1962, 51; Марковић 1985, 21; за значење термина који се наводе у овом пропису види: Лексикон
1999, 106–107, 427, 588. Остаје нејасно значење појма поклад у овом контексту. Изнета је претпоставка да
се појам односи на залоге или неке врсте кауција које се у Новом Брду нису дозвољавале: Веселиновић
1992, 130.
46 Лексикон 1999, 613–614; Веселиновић 1992, 130. Благојевић 1997, 295.
47 Радојчић 1962, 51; Благојевић 1997, 296.
48 Радојчић 1962, 52–53.
49 Радојчић 1962, 55–56.
50 Радојчић 1962, 55.
51 Радојчић 1962, 55.
52 Динић 1955, 16, нап. 66.
53 Лексикон српског седњег века 1999, 587; Костренчић 1930, 5–6, 11, 55–60.
54 Динић 1955, 13–19.
55 Јиречек 1892, 87.
56 Јиречек 1892, 87.
57 Ћирковић 1995, 65, нап. 30.
58 Треба рећи да извесну забуну уноси што је сам Тома себе назвао бившим зетским војводом: Соловјев
1931, 42–43.
документа истакао је да је акт издао по милости Божијој и деспота Ђурђа,59 чиме је не-
сумњиво хтео нагласити да пресуду доноси у његово име. Назначио је такође да је један
примерак пресуде послао за деспотову ризницу.60 Може се претпоставити да су и остале
војводе своје пресуде, бар оне важније, морале послати врховном владару како би их он
архивирао.
Изворни подаци иначе указују да су зетске војводе имале посебно велика овлашћења
и да су били нека врста владаревх намесника. Забележено је да су Дубровчани једном
приликом тамошњег војводу Алтомана ословили следећим речима: „magnifico viro
domino Altomano vaivoda in Genta pro illustrissimo domino despoto Rassie“.61 Називан је
чак господарем како се да уочити. Зна се да је исти зетски војвода 1432. издао повељу
граду Будви којом јој је потврђивао аутономна права.62 Са Которанима је 1431. реша-
вао проблем продаје соли у Будви,63 а 1433. бавио се регулисањем неких трговачких
питања са Дубровчанима.64 Са друге стране, војвода Алтоман није имао надлежности
над породицом Црнојевића након што их је 1430. уз помоћ турских одреда деспот опет
потчино својој власти.65 Такође вреди додати да су приморски градови задржали своју
аутономију у време Деспотовине, што је сужавало компетенције зетских војвода.66 По
свој прилици, и поред тога, војводе су и на њиховом подручју имале извршну власт.67
Њихово седиште био је најпре град Бар, а од 1444. Подгорица.68
Прописи новобрдског Градског закона нам пружају и податке о приходима које је
уживао војвода. Горе смо већ указали на приходе који су му припадали до казни за
најтеже преступе. Тако већ први његов члан одређује износ псуња за крупну стоку која
се продавала у граду. Половина те таксе имала је припасти војводи, а друга половина
кулском војводи.69 Треба рећи да је псуњ дажбина слична данашој трошарини, плаћана
на месту где се роба продавала. Ова такса износила је обично 5% од вредности робе.70
Надаље, војводи је припадала 1/3 псуња за вино произведено изван градског метоха.71 За
прекршаје у вези са ковањем новца припадала му је 1/3 казне, те исто толико за прекуп
хлеба и вина, те од грађана који би продавали вино или од оних који би лој и коже изно-
сили ван Новог Брда.72 Из других одредби сазнајемо да те казне нису биле занемарљиве.
Тако се оном који је кривотворио новац или га погрешно мерио, уз одсецање палца,
наплаћивала глоба од 50 перпера.73 Истоветна новчана казна следила је онима који би
износили кожу или лој из града. Раније смо поменули да је војвода са кнезом и пургари-
ма одређивао цене у граду. Зато нам делује логично да је и војводама ишао део од казни
које су наплаћиване за непоштовање прописа о ценама. Они пак који не би поштовали
59 Соловјев 1931, 42.

60 Соловјев 1931, 42.
61 Божић 1979, 180.
62 Стјепчевић, Ковијанић, 1953, 270; Божић 1979, 180.
63 Стјепчевић, Ковијанић, 1953, 270; Божић 1979, 180.
64 Веселиновић, 1997, 282–283.
65 Ljubić 1890, 86; Спремић 1994, 144.
66 Пример за то су привилегије које су деспотове војводе потврдиле Бару и Будви: Божић 1979, 178–180.
67 Божић 1979, 178–179.
68 Божић 1979, 178.
69 Радојчић 1962, 51.
70 Веселиновић 1984, 23; Веселиновић 1992, 134; Веселиновић 20062, 226.
71 Радојчић 1962, 51; Благојевић 1997, 295.
72 Радојчић 1962, 55; Марковић 1985, 23; Веселиновић 1992, 135.
73 Радојчић 1962, 52; Марковић 1985, 20.
тачно дефинисане цене кожа имали су да плате 20 динара.74 Право првенства при купо-
вини на тргу имали су рудари. Прекупци су губили робу и имали да плате 6 перпера ако
су трансакцију обавили док је важила забрана слободне трговине.75 Грађанин који би
продавао вино на пазару током истог периода губио би своју робу и бивао би кажњен са
50 перпера.76 Са 50 перпера имали су бити кажњени Латини или месари који би утајили
лој који је требало да продају рударима.77 Уз све наведено, војвода је имао право да до-
бије бесплатно одређен број производа новобрдских занатлија. Прописано је било да од
кројача добија о Божићу једну свиту (свечани огртач постављен крзном), а другу о Ус-
крсу.78 Обућари су пак били дужни да му предају за Божић један пар ципела.79 Кожухари
су пак морали да му поклањају јагњеће рукавице, док је сваки ковач имао да му преда о
Божићу и Ускрсу по пар потковица.80 Приходи војводе у Новом Брду су, као што се види,
били бројни и разноврсни. Услед недостатака извора немогуће их је проценити, али су
свакако били велики, јер су службовали, за ондашње прилике, у многољудном и богатом
граду. Тиме се војводама обезбеђивало материјално благостање, што је било важно с
обзиром на чињеницу да су постављани од стране владара и да њихове баштине нису
лежале у том крају. Током службовања свакако се о својим поседима нису могли старати
као кад су живели на њима. Начелно се може претпоставити да су се и остале војводе
издржавале на сличан начин. Они који су службовали ван рударских места нису приходе
морали да деле са кнезом или пургарима, али су они вероватно укупно били мањи, услед
слабијег промета и мањег броја становника.
Како су приходи могли бити велики, а и због чињенице да су се војводе смењивале
након неколико година службе, Милош Благојевић је изнео претпоставку да се овај по-
ложај куповао новцем. По његовом мишљењу, то доказује пример војводе Јеремије који
је 1427. тражио од угарског краља Жигмунда да му исплати 12.000 дуката колико је он
наводно дао деспоту за шта је у залог држао голубачку тврђаву.81 Питање је, међутим,
како треба протумачити овај податак који иначе потиче од пољског хроничара Јована
Длугоша који је начелно добро обавештен, али је спорно колико су му сви детаљи могли
бити познати. Није, такође, небитна чињеница да ли је Јеремија позајмио новац деспоту,
те заузврат добио град, или је са 12.000 дуката практично закупио војводски положај.
Давање градова у залог зарад дугова иначе није била непозната пракса у суседној Угар-
ској. Тамо су често краљеви додељивали држање тврђаве својим властелинима као по-
части.82 Можда је за нас још инструктивнији пример чињеница да се у Византији звање
кефалије куповало, што је била широко раширена пракса. Тамо су звања с временом
постајала и наследна.83 Мишљења смо да Длугошев податак не може бити одлучан доказ
да се звање војводе куповало. Евентуални одговор могао би се дати посредним путем.
Слој властеле који се уздигао у време деспота Стефана тешко да је имао такву позицију

76 Радојчић 1962, 53; Марковић 1985, 21–22.
77 Радојчић 1962, 54.
79 Радојчић 1962, 54, реч војвода је испуштена, али по контексту сличних чланова јасно је да су обућари
њему предавали поменути пар ципела.
81 The Annals of Jan Długosz 1997, 447; Благојевић 1997, 296; податак је први искористио Сима Ћирковић:
Ћирковић 1968, 13; коментарисао га је у својој монографији о деспоту Ђурђу и Момчило Спремић:
Спремић 1994, 99.
82 Rady 2000, 93, 135–137, 148.
83 Максимовић 1972, 73–78.
у односу на владара да је могао куповати положаје. Мора се имати наиме у виду, како
смо већ поменули, да се деспот разрачунао 1410. са неверном властелом. Уз то, стиче се
утисак да је деспот Стефан мењао војводе ако није био задовољан њиховим деловањем.
Тако знамо да је први деспотов војвода у Зети био Мазарек. На том положају је био од
1421. свакако до 1423, али не знамо тачно до када. Добро је познато да је крајем 1422.
доживео тежак пораз под Скадром и да није учествовао у преговорима о миру из 1423.
године. Касније,засигурно од 1427, на том положају налазимо војводу Алтомана.84 По
нашем суду, није искључено да је положај војводе изгубио због лошег командовања
војском код Скадра. Сва разматрања на тему како се стицао и губио положај војводе
услед недостатка извора ипак остају у сфери претпоставки.
Коначно, важно је нагласити да на одређеним подручјима Деспотовине нису биле
успостављене власти. Поуздано се може рећи да их није било на подручју Мачве. Може
се то запазити на основу повеље босанског краља Стефана Томаша из 1458. великом
логотету Стефану Ратковићу. Потврђујући му раније поседе, краљ је назначио да су се
села Вучци и Полусак, те заселак Димковци налазили у Мачви, док се за друга наводе да
су лежала на подручју одређених власти.85 Разлог за то може бити да је реч о територији
на које је врховно право полагала угарска круна. Познато је да су угарски краљеви, иако
деспот Ђурађ није сходно уговору у Тати вратио ову област њима, наставили да именују
мачванске банове.86
Управне јединице на челу са војводама нису биле успостављене и у Области Бран-
ковића на шта је скренуо пажњу још Михаило Динић.87 У тим крајевима спомињу се
кефалије у Приштини и Трепчи. Установа кефалије се у тој области одржала све до
њеног пада под турску власт 1455. године.88 Сасвим је извесно да је то била последица
посебних уговорних обавеза које су Бранковићи за своју област имали према Осман-
лијама, што се није изменило ни након 1444. када је Деспотовина обновљена.89 Са наше
стране желимо ипак да укажемо да расположиви подаци могу навести на закључак да је
и у Области Бранковића постојала особа која је имала сличан статус као зетски војвода.
Реч је о властелину Оливеру Големовићу који се 1436. налазио на позицији приштин-
ског кефалије.90 Следећи пут помиње се пак 1448. када су га Дубровчани означили као
„valioso del Signor despoto in quelle parte“.91 Примећује се да се Оливер не назива кефа-
лијом као раније, већ вазалом у једном делу земље. То можда значи да је он био деспо-
тов опуномоћеник на одређеном подручју државе. Такво тумачење би имало потврду у
чињеници да су се Дубровчани 1450. обратили по свој прилици Оливеру Големовићу
због поступака трепчанског кефалије Вукосава Добријевића.92 Указује то да је Оливер
имао одређене ингеренције над њим. Такву слику употпуњују два акта из 1454. у којима
се такође помиње Оливер Големовић. Из њих сазнајемо да су по његовој наредби фор-
84 Стојановић 1927, 225–226; Божић 1979, 178–179; Динић 1968, 242.

85 Rački 1867, 156–157; Спремић 2005, 101–102; Мишић 2007, 12; власти у Мачви се не помињу ни у
ранијој повељи Ђурђа Бранковића из 1428/1429. челнику Радичу. Доиста, у њој се једино јавља некудимска
власт: Стојановић 1890, 3. На подручју Мачве изгледа да су били су и поседи Стефана Ратковића које је
пре њега држао извесно Богдан Чокеша, а за које исто није поменуто да припадају некој власти: Rački
1867, 157; Мишић 2007, 11–12;
86 Спремић 2005, 98–105; Динић 1978, 54.
87 Динић 1968, 242–243.
88 Динић 1968, 243; Благојевић 1997, 274–277.
89 Динић 1968, 242–243.
90 Јиречек 1959, 415; Ковачевић-Којић 1975, 69; Благојевић 1997, 275.
91 Спремић 1994, 328, нап. 94 и 95; Јиречек 1952 (Историја Срба II), 331.
92 Спремић 1994, 354.
мирани поротни судови који су требали да утврде спорне међе на терену. Сам Големовић
у оба случаја није излазио на терен, већ је послао своје отроке.93 Наглашава се у обе
пресуде да су поротници добили овлашћење од деспота Ђурђа,94 што нас не изненађује
јер је овде била реч о поседима значајних манастира. Зато ови акти умногоме подсећају
на онај из 1445. зетског војводе Томе. Сходно изреченом, могло би се закључити да је
Оливер Големовић имао положај готово раван положају зетског војводе, мада се коначан
суд о томе не може изрећи услед недостатка извора.
Систем локалне управе доживео је значајну реформу у оквиру Државе српских деспо-
та. Она се одвијала постепено и није захватила читаву државну територију. Деспот Сте-
фан почео је са њеним спровођењем како би ојачао војну снагу своје земље. Када се то
има у виду, јасно је зашто су промене у управном апарату најпре захватиле гранична
подручја. Логично је стога и што се у извесној мери преузимао принцип крајишке ор-
ганизације. Главна пак цивилна дужност војвода које су биле на челу власти било је
обављање суђења. Са тим у вези вреди нагласити да су они на себе у име преузимали и
решавање спорова који су спадали у владареве резервате и то је једна од најзначајнијих
промена у односу на ранију организацију. Владар их је по свој прилици постављао и
смењивао по свом нахођењу. На свом положају уживали су значајне приходе, те је функ-
ција војводе за властелине свакако била примамљива.
Извори
Бојанин 2009 – С. Бојанин, Повеља Вука Бранковића о даровању скопског манастира

Светог Георгија манастиру Хиландару, Стари српски архив 8 (2009) 119–128.
Бубало 2010 – Ђ. Бубало (прир), Душанов законик, Београд 2010.
Веселиновић 1997 – А. Веселиновић, Дубровачко Мало веће о Србији (1415–1460),
Динић 1957 – М. Динић, Из Дубровачког архива I , Беогрaд 1957.
Јиречек 1892 – К. Јиречек, Споменици српски, Споменик Српске краљевске акаде-
мије 11 (1892).
Константин Филозоф 1875 – Константин Филозоф и његов живот Стефана Лаза-
ревића деспота српског, (прир.) В. Јагић, Гласник Српског ученог друштва XLII 1875,
223–328.
Lacaris 1936 – M. Lascaris, Actes serbes de Vatopedi, Byzantinoslavica 6 (1935–1936)
166–185.
Ljubić 1890 – S. Ljubić, Listine o odnošajih između Južnog Slavenstva i Mletačke Republike
IX, Zagreb 1890.
Марковић 1985 – Б. Марковић, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића.
Превод и правноисторијска студија, Споменик САНУ 126, Београд 1985.
Мишић, Субротин-Голубовић 2003 – С. Мишић, Т. Суботин-Голубовић, Светоар-
ханђелска хрисовуља, Београд 2003.
Мишић 2014 – С. Мишић, Хрисовуља цара Стефана Душана о оснивању Злетовске
епископије, Стари српски архив 13 (2014) 181–206.
Младеновић 2007 – А. Младеновић, Повеље и писма деспота Стефана Лазаревића.
Текст, фотографије, снимци, Београд 2007.
93 Поломац 2015, 237–238; Соловјев 1926, 214–215.

94 Поломац 2015, 237–238; Соловјев 1926, 214–215.
Младеновић 2003 – А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара: текст, коментари, сним-

ци, Београд 2003.
Радојчић 1962 – Н. Радојчић, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, Бе-
оград 1962.
Rački 1867 – F. Rački, Prilozi za sbirku srbskih i hrvatskih listina, Rad Jugoslovveske
akademije znanosti i umjetnosti 1 (1867) 124–163.
Соловјев 1931 – А. Соловјев, Зетска пресуда из 1445. године, Архив за правне и
друштвене науке XXIII (XL) –1–2 (1931) 41–53.
Соловјев 1926 – А. Соловјев,Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV
века), Београд 1926.
Стојановић 1934 – Старе српске повеље и писма I–2, Београд-Сремски Карловци
1934.
Стојановић 1927 – Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Сремски
Карловци 1927.
Стојановић 1890 – Љ. Стојановић, Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, ле-
тописи, типици, поменици, записи и др, Споменик Српске краљевске академије 3 1890,
1–226.
The Annals of Jan Długosz 1997 – The Annals of Jan Długosz. Annales seu cronicae incliti
regbi Poloniae: an English abridgement by M. Michael, (ed.) J. Allan, Charlton 1997.
Ћирковић, Ћук, Веселиновић 2004 – С. Ћирковић, Р. Ћук, А. Веселиновић, Србија у
дубровачким тестаментима у XV веку I, Мешовита грађа (Miscellanea) XXII 2004, 9–80.
Литература
Беговић 1967 – М. Беговић, О надлежности рударских судова по Закону о рудницима

деспота Стефана Лазаревића и турским рударским законима XV и XVI века, у: Спо-
меница у част новоизабраних чланова Српске академије наука и уметности, (ур.) В.
Мићовић, Београд 1967, 7–17.
Благојевић 1992 – М. Благојевић, Град и жупа – међе градског друштва, у: Социјална
структура српских градских насеља: XII до XVIII века, (ур.) Ј. Калић, М. Чоловић, Сме-
дерево–Београд 1992, 67–84.
Благојевић 1997 – М. Благојевић. Државна управа у српским средњовековним земља-
ма, Београд 1997.
Благојевић 1987 – М. Благојевић, Крајишта средњевековне Србије од 1371. до 1459.
године, Историјски гласник 1–2 (1987) 29–42.
Благојевић 2000 – М. Благојевић, Реформа државне управе и Душанов законик, у:
Душанов законик – 650 година од његовог доношења, (ур.) Р. Кузмановић, С. Леовац,
Бања Лука 2000, 51–70.
Божић 1979 – И. Божић, Зетске војводе под деспотима, у: исти, Немирно Поморје
XV века, Беогрaд 1979, 174–192.
Веселиновић 1992 – А. Веселиновић, Владарско и комунално у градовима Деспото-
вине, у: Социјална структура српских градских насеља: XII до XVIII века, (ур.) Ј. Калић,
М. Чоловић, Смедерево–Београд 1992, 125–137.
Веселиновић 20062 – А. Веселиновић, Држава српских деспота, Београд 20062.
Веселиновић 2011 – А. Веселиновић, Повеља деспота Стефана Лазаревића Дубов-
чанима, Стари српски архив 10 (2011) 151–164.
Веселиновић 1984 – А. Веселиновић, Царински систем у Србији у доба Деспотови-
не, Историјски гласник 1–2 (1984) 7–38.
Даниловић 1990 – Ј. Даниловић, Закон града Новог Брда, Анали Правног факултета
у Београду 1–2 (1990) 1–19.
Динић 1968 – М. Динић, Власти за време Деспотовине, Зборник Филозофског факул-
тета X–1 1968, 237–243.
Динић 1955 – М. Динић, За историју рударства у средњевековној Србији и Босни I,
Динић 1962 – М. Динић, За историју рударства у средњевековној Србији и Босни II,
Динић 1978 – М. Динић, Западна Србија у средњем веку, у: исти, Српске земље у
средњем веку, Београд 1978, 44–54.
Јиречек 1959 – К. Јиречек, Додатак чланку Витешке игре у средњовековној Србији,
у: исти, Зборник Константина Јиречека, (ур.) М. Динић, Београд 1959, 415–416.
Јиречек 1952 – К. Јиречек, Историја Срба II, Културна историја, Београд 1952.
Јиречек 1959 – К. Јиричек, Стојан Новаковић, Срби и Турци XIV и XV века, у: исти,
Зборник Константина Јиречека, (ур.) М. Динић, Београд 1959, 445–454.
Ковачевић-Којић 1975 – Д. Ковачевић-Којић, Приштина у средњем вијеку, Историј-
ски часопис XXII (1975) 45–74.
Костренчић 1930 – М. Костренчић, Fides publica (јавна вера) у правној историји
Срба и Хрвата до краја XV века, Београд 1930.
Лексикон српског средњег века 1999 – Лексикон српског средњег века, (ур.) С. Ћир-
ковић, Р. Михаљчић, Београд 1999.
Максимовић 1972 – Љ. Максимовић, Византијска провинцијска управа у доба Пале-
олога, Београд 1972.
Мишић 2007 – С. Мишић, Поседи великог логотета Стефана Ратковића, у: Моравска
Србија. Историја–Култура–Уметност,(ур). С, Мишић, Крушевац 2007, 7–19.
Петровић 2015 – В. Петровић, Градски метох, у: Споменица академика Милоша Бла-
гојевића, (ур.) С. Мишић, Београд 2015, 139–150.
Поломац 2015 – В. Поломац, О правопису и језику двају аката о хиландарским међа-
ма из средине XV века, у: Средњи век у српској науци, историји, књижевности и умет-
ности VI, Научни скуп: Деспотовац-Манасија, 22–24. август 2014, (ур.) Г. Јовановић,
Деспотовац 2015, 235–251.
Rady 2000 – М. C. Rady, Nobility, Land and Service in Medieval Hungary, London–New
York 2000.
Спремић 2005 – М. Спремић, Деспот Ћурађ Бранковић и Мачванска бановина, у:
исти, Прекинут успон. Српске земље у позном средњем веку, Београд 2005, 91–105.
Спремић 1994 – М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994.
Стефановски 2011 – М. Стефановски, Тема узорног поретка државе у Константино-
вом животопису деспота Стефана Лазаревића, у: Пад Српске деспотовине 1459. године,
(ур.), М. Спремић, Београд 2011, 1–14.
Стјепевић, Ковијанић 1953 – И. Стјепчевић, Р. Ковијанић, Неки подаци о зетском
војводи Алтоману, Историјски записи IX–1 1953, 269– 271.
Ћирковић 1968 – С. Ћирковић, Голубац у средњем веку, Пожаревац 1968.
Ћирковић 1995 – С. Ћирковић, О ктитору Каленића, Зограф 24 (1995) 61–69.
Summary
ONE VIEW ON THE „VLASTI“ IN THE STATE OF SERBIAN DESPOTS
Miloš Ivanović, Institute of History Belgrade
Despot Stefan Lazarević (1389–1427) introduced significant changes to the system of local
government in his state during the first decade of 15th century. It is necessary to emphasize
that this reform was not carried out simultaneously on the whole territory of the Lazarevićs.
Instead of kephalai he appointed voivodes. The units under their authority were called “vlasti”.
The new administrative units were organized according to the model of the former marches
(krajišta) to strengthen the defense of territory. In addition to the military duties, the voivodes
also had a range of civilian competencies. According to the Novo Brdo Legal Code the
voivode adjudicated criminal disputes. Together with other town’s authorities he judged in
civil litigations. The sources testify that voivodes of Zeta had the special authorities which
indicate that they were some kind of ruler’s governors. The regulations of the Novo Brdo
Legal Code noted numerous revenues of voivode from customs and court fines. Further, he
received many craft products free of charge. It is most probably that other voivodes supported
themselves in a similar way. However, the assumption that this position was bought by money
cannot be proven. Finally, it should be underlined that “vlasti” were not formed in certain areas
of the State of Serbian Despots. In the case of Mačva (northwestern part of the Despotate), the
reason may lie in the fact that Hungary claimed supreme authority over this area. On the other
hand, “vlasti” were not organized in the Region of the Brankovićs (southern part of the state)
because of its special status towards the Ottomans. Regardless, it seems that this region also
had a governor with similar authorities as the voivode of Zeta.
181
182
МАНАСТИРИ У БЕОГРАДСКОЈ ЕПАРХИЈИ ОД
1718. ДО 1739. ГОДИНЕ∗
Гордана Гарић Петровић, Историјски институт, Београд
Апстракт: Тема рада је обнова манастира на подручју Београдске епархије након

Бечког рата и њихов живот у периоду од 1718. до 1739. године. Реч је о манастири-
ма Винчи, Раваници, Сланцима, Раковици, Витовници, Туману, Горњаку, Тресије,
Рукомији, Смедеревском манастиру, Рајиновацу, Ресави и Грачаници.
Кључне речи: манастири, Србија, Православна црква, Хабзбуршка монархија, 18.
век
Крај 17. и почетак 18. века представљају један од најбурнијих периода у историји
српског народа. Обележили су га ратови Аустрије и Османског царства (1683–1699,
1716–1718 и 1737–1739), Велика сеоба и депопулација великих делова данашње Србије,
као и честа померања аустро-турске границе. У периоду од 1718. до 1739. године север-
ни делови данашње централне Србије нашли су се у оквирима Хабзбуршке монархије.
За проучавање овог периода српске историје сачуван је значајан број извора, од којих
су многи објављени. Такође, одређен број радова пружа синтетичке приказе периода ау-
стријске управе над централном Србијом, док се значајан део њих бави и појединим пи-
тањима као што су Српске привилегије, делатност српских митрополита Мојсија Петро-
вића и Вићентија Јовановића или црквена организација и српски народно-црквени сабо-
ри.1 Овај рад се заснива, поред већ поменутe литературe, и на необјављеној и објављеној
грађи из Архива САНУ у Сремским Карловцима и Архива САНУ у Београду.
Овом приликом задржаћемо се на простору који обухвата Београдска епархија, док
ће временски оквир представљати период између Пожаревачког и Београдског мира.
∗
Рад настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја
Републике Србије под насловом Од универзалних царстава ка националним државама. Друштвене и
политичке промене у Србији и на Балкану (Ев. бр. 177030).
1 О изворима и старијој литератури видети: Гарић Петровић 2014, 87–88.
183
Беч је новоосвојене области јужно од Саве и Дунава у административном погледу по-

делио између Краљевине Србије са седиштем у Београду и Земаљске администрације
у Темишвару. Део који је припао Краљевини Србији био је подељен на 15 дистрикта,
док се под управом Темишварске администрације нашло 12 дистрикта у Банату и седам
у источној Србији.2 Највећи део области јужно од Саве и Дунава припао је Краљевини
Србији, новоосвојеној области која је постала dominium regium. Она се налазила под
управом представника Дворског ратног већа и Дворске коморе са седиштем у Београду,
који су чинили Београдску администрацију установљену 1720. године, на челу са прин-
цем Александром од Витемберга.3
Области јужно од Саве и Дунава које су 1718. године ушле у састав Хабзбуршке
монархије, у црквеном погледу су припадале Београдској митрополији и Ваљевској и
Вршачкој епископији.
Од њих је формирана нова српска архиепископија на челу са митрополитом Мој-
сијем Петровићем. Две године касније њему су потчињене Вршачка и Темишварска, a
1727. и Римничка епископија. До спајања две српске архиепископије, Карловачке и Бе-
оградске, de facto је дошло након смрти карловачког митрополита Вићентиja Поповића,
а формално тек након избора за митрополита Вићентија Јовановића који је 1731. године
био потврђен од стране Двора за архиепископа и митрополита Карловачког-београдског
и новоосвојених земаља.4
И без званичног признања, две епархије, Сремска и Београдска (Сервијска), су од
почетка 1726. године чиниле архиепископску дијецезу. У исто време, свака од ових црк-
вених области задржала је своју посебност која се огледала у одвојеним епархијским
управама у дворовима у Београду и Карловцима, посебним гpaницама и различитој
управној подели, у Сремској епархији на протопопијате, a у Београдској на егзархате.5
Овом приликом пажњу ћемо посветити манастирима на подручју Београдске (тзв.

Сервијске) епархије. Већина манастира ове црквене области, која је била активна у пе-
риоду од 1718. до 1739. године, имала је своја братства и у периоду између Бечког и
Вардинског рата. Број активних манастира се, током аустријске управе овим подручјем,
повећао насељавањем запустелог манастира Раванице и изградњом манастира Винче,
тако да је на подручју Београдске епархије средином тридесетих година 18. века било 13
активних манастира. То су били: Винча, Раваница, Сланци, Раковица, Витовница, Ту-
ман, Горњак, Тресије, Рукомија, Смедеревски манастир, Рајиновац, Ресава и Грачаница.6
Током Бечког рата опустели су манастири Раваница и Сланци. О судбини манастира
Раванице у овом периоду остало нам је, поред неколико записа, и сведочанство даска-
ла Стефана Раваничанина, једног од њених монаха. Братство овог манастира, које је
1690. године напустило манастир носећи са собом мошти кнеза Лазара, чинили су игу-
ман Димитрије, проигуман Ћирил, јеромонах Михаило, поп Филип, монаси Дамаскин,
Ћеорћије, Игнатије, хаџи Арсеније и Стефан, као и Висарион и Леонтије, који су на
путу преминули. Са њима је пошао и витовнички монах Висарион. Монаси су путовали
заједно са мноштвом народа и других калуђера, пратећи патријарха Арсенија, док на-
2 Веселиновић 1994, 111–113.
3 Поповић 1950, 59–60.
4 Точанац 2007, 203–214; Гарић Петровић 2014, 89.
5 Гарић Петровић 2010, 274–275.
6 Руварац 1905, 128–130, 132–134, 142, 144–146, 148–154; Грујић 1913, 160–168; Витковић 1884, 151–155,
164–167, 170–172, 177–181; Форишковић 1968, 310.
Гордана Гарић Петровић - МАНАСТИРИ У БЕОГРАДСКОЈ ЕПАРХИЈИ ОД 1718. ДО 1739. 185
кон 40 дана нису стигли до Будима. Населили су се 1691. године у Сент Андреји, где су
подигли дрвену цркву у коју су положили мошти кнеза Лазара. Након две године, Хаџи
Арсеније, јеромонах Михаило и ђакон Захарије отпутовали су у Москву, где су примили
милостињу од царева Ивана и Петра. Након Карловачког мира, један део избеглог на-
рода се вратио у Варадин а са њима и раванички монаси који су убрзо потом обновили
напуштени манастир Врдник на Фрушкој Гори и у њему се настанили. Нови рат натерао
је монахе на ново избеглиштво. Са моштима кнеза Лазара пребегли су у Футог где су
чекали склапање мира. Још се рат није завршио а Стефан Раваничанин се, као једини
од старих раваничких монаха, вратио у пусту Раваницу. Манастир је био оштећен и
обрастао у растиње са потпуно порушеном припратом. До 1721. године манастир је по-
ново настањен а захваљујући милостињи покривена је црква, подигнута нова припрата
и обновљено је неколико ћелија.7
У време Бечког рата, као и раванички монаси, и братство манастира Сланаца је из-
бегло из манастира. Сланачки монаси су се населили у манастиру Кувеждину који је,
према једном писму кувеждинских монаха митрополиту Вићентију Поповићу, у то вре-
ме био пуст.8 Другачије податке даје нам један запис према коме је манастир у то време
имао своје братство које се успротивило насељавању придошлица из Сланаца.9 Нема
тачних података када су се монаси вратили у напуштене Сланце, али се већ 1713. годи-
не, у тефтеру Београдске епископије, помиње приход од парохије овог манастира. Да
су поменуту парохију држали монаси, а не неки мирски свештеник, сведочи тефтер из
1715. године у коме се помињу сланачки игуман Теодор и јеромонаси Јоаникије, Авакум
и Теофил.10 Могуће је да је братство Сланаца поново избегло у Кувеждин на почетку
новог рата, али манастир је сигурно насељен већ почетком 1718.11 Априла те године,
игуман Теодор шаље писмо митрополиту Вићентију Поповићу са молбом да допусти је-
ромонаху Теофану сакупљање милостиње за манастир који се због рата нашао у тешком
стању.12 Поменути јеромонах Теофан је нешто касније постао сланачки игуман.13
За разлику од Раванице и Сланаца, у периоду од 1690. до 1718, манастир Раковица је
био изузетно активан. Деведесетих година 17. века, у време игумана Максима, написан
је један псалтир и обновљена једна књига. Нови раковички игуман Григорије је учи-
нио значајне услуге руској дипломатији при склапању Карловачког мира. Убрзо потом
кренуо је на пут у Русију. Почетком 1701. добио је од влашког војводе Константина Бе-
сарабе грамату којом су манастиру Раковици додељени одређени приходи. Марта исте
године стигао је у Москву, где је добио грамату од Петра Великог којом је дозвољено
изасланицима манастира Раковице да на седам година долазе у Русију по милостињу.14
Нешто касније, 1705. године, већ поменути Григорије, сада у чину архимандрита, био
је на ходочашћу у Јерусалиму. На путу га је пратио и будући игуман Висарион, тада
7 Витовнички монах Висарион који је пратио раваничке монахе у Сеоби је вероватно исти онај јеромонах
Висарион чији се печат из 1703. године чува у манастиру Крушедолу. (Трифуновић 1982, 41–43; Стојановић
1903, запис 2118)
8 Срећковић 1892, 44.
9 Руварац 1911, 133–134.
10 Поповић 1935, 55–56.
11 Члан сланачког братства, духовник Неофит, донео је у Кувеждин 1716. године један панегирик из
манастира Сланаца. (Стојановић 1903, запис 2297)
12 Руварац 1911, 133–134.
Захваљујући овом писму, аутори који су писали о Сланцима сматрају да је манастир поново насељен тек
1718. и да је у међувремену претрпео разарање. (Медаковић 1955, 421; Вујовић 1973, 314; Симић 1997,
139)
13 У време његове управе, 1727. године, купљено је шест руских минеја. (Момировић 1957, 124–125)
14 Димитријевић 1922, 222–223; Шафарик 1866, 229–232; Вујовић 1973, 259.
јеромонах.15 Висарион је постао игуман након овог ходочашћа а пре 1709, када је за-
хваљујући њему обновљен манастир Тресије на Космају.16 Игуман Хаџи Висарион об-
новио је и манастир Рајиновац, вероватно у истом периоду.17 Раковица је 1713. имала
своју парохију, као и касније, током аустријске управе.18
Поред манастира Тресија, и вероватно Рајиновца, у овом периоду је обновљен и Сме-
деревски манастир, данашња Богородичина црква на смедеревском гробљу. Њу је 1703.
године обновио ковач Стефан са осталим ктиторима.19 Манастир је највероватније био
активан и у периоду до 1718. године. У њему се 1720. године замонашио Стефан који је
тридесетих година био једини монах тог манастира. Парохија овог манастира је забеле-
жена у тефтеру Београдске епископије из 1723. године.20
У периоду пре успостављања аустријске управе били су активни и манастири Ви-
товница, Туман, Рукомија и Горњак. Ови манастири се помињу у тефтерима Београдске
епископије из 1714. и 1715. године, као и њихови игумани Кирил, Григорије, Никита и
Софроније. Витовнички игуман Кирил се помиње и 1716, као и након рата, 1724. годи-
не.21
О манастиру Ресави у периоду од 1690. до 1718. нема података. У попису погранич-
них нахија из 1718. забележено је да је манастир пуст.22 Већ почетком двадесетих година
18. века, Ресава је активан манастир са својом парохијом.23 О томе да је вероватно на-
сељена по успостављању аустријске управе, говори и чињеница да су њена три монаха,
од шест колико их је било у манастиру 1733. године, дошла из манастира Мораче.24
Манастир Грачаница помиње се у два наврата, у тефтеру таксила Београдске епси-
копије из 1732. године и протоколу синђела Андреја Јоакимовића из 1734. године у коме
је забележен митрополитов приход од села у Грочанском и Смедеревском дистрикту. У
оба документа је записано да овај манастир има своју парохију којој припада село Лапо-
ва. Сидоксију за ову парохију платио је оба пута поп Стефан. Исто село се 1724. године
налазило у оквиру парохије попа Лазара, којој су још припадали Лозовик, Ливада и
Плана. Других извора о овом манастиру нема.25
Манастир Нимник у време аустријске управе није био активан, а његова црква по-
свећена Св. Николи служила је као храм парохије чији је центар био у селу Маријањи.
У њему је служена литургија за велике празнике а посећивало га је и мноштво верника
ради исцељења.26
Током треће деценије 18. века из темеља је подигнут манастир Винча. Према народ-
ном предању, стара Винча, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, била је подиг-
нута у време деспота Стефана Лазаревића. До 18. века овај манастир је неколико пута
15 Стојановић 1925, запис 7341.

17 Руварац 1905, 144.
18 Поповић 1935, 56.
20 Руварац 1905, 142, 150.
21 Поповић 1935, 37, 47–48; Руварац 1898, 85; Пецињачки 1968, 322.
22 Уз манастир Ресаву су, у Ресавском дистрикту, као пусти забележени и манстири Доброшево, Златенац,
Сење, Бигреница, као и неидентификовани манастири Potkariza и Jban Rostiky. У Параћинском дистрикту
пусти су били манастири Давидовац и Забрега. (Пантелић 1948, 21)
23 Пецињачки 1968, 313–324.
24 Витковић 1884, 167–168.
25 Могуће да је у питању манастир Грнчарица који се налази релативно близу насеља Лапова.
26 Како је манастир био удаљен од села и налазио се у шуми, маријањски свештеник Радосав је у својој
кући, на доксату, начинио преграду по узору на олтар, где је вршио службу када се због временских
прилика није могло доћи до манастира. (Руварац 1905, 110–111; Витковић 1884, 173–174)
разаран. Нови манастир, посвећен Успењу Пресвете Богородице, подигнут је код села
Винче, на месту где су се налазиле развалине неке старе цркве. Обновитељ манастира
био је монах Пајсије, Грк, родом са Крфа. У Србију је дошао из Русије доневши са собом
чудотоворну Богородичину икону коју је према легенди осликао сам апостол Лука.27 У
Београду га је примио тадашњи намесник епископ Стефан Љубибратић који је одобрио,
у своје и митрополитово име, подизање новог манастира. Пајсије је обишао околину Бе-
ограда и након што је пронашао погодно место крај села Винче, почео је са подизањем
манастира, за чију је изградњу током 1728. године сакупљана милостиња по целој Бе-
оградској епархији. Упркос противљењу Београдске администрације, манастир је завр-
шен 1729. године и, након свечане процесије, у њега је пренета Богородичина икона која
се до тада налазила у београдској Саборној цркви.28 У оквиру манастирског комплекса
налазио се и стари бунар, као и нова звонара, трпезарија, кухиња, ћелар, подрум, мешао-
ница, ћелије и штала. Поред дрвене цркве започето је зидање нове и веће камене цркве.29
Већи радови на обнови или проширивању предузети су у манастирима Раваници,
Ресави и Раковици. Као што је већ поменуто, у Раваници је, одмах по доласку Стефана
Раваничанина, поново покривена црква и подигнута припрата. У манастиру Ресави је
припрата оштећена у експлозији муниције коју су Аустријанци држали у манастирској
тврђави. Становници села која су припадала манастирској парохији отпочели су 1725.
године, у време проигумана Арсенија, радове на обнови припрате које су финансирала
браћа Јован и Јанићије Константиновић. Након десет година, 2. октобра 1735. године,
она је освећена.30 У манастиру Раковици је крајем двадесетих година подигнута нова
трпезарија.31
Већина манастира Београдске епархије, у време аустријске управе, имала је релатив-

но мала братства. Манастири Горњак, Туман, Рајиновац и Смедеревски манастир имали
су само по једног монаха, док је манастир Нимник био пуст и служио као парохијска
црква. У шест манастира Пожаревачког егзархата живело је само 18 монаха.32
Најбројније братство од седам монаха имао је манастир Винча, манастир који се очи-
гледно налазио у великом успону након обнове. Чак три винчанска монаха замонашена
су током 1730. године, годину дана по изградњи манастира. У њему су, у тренутку ви-
зитације, живела и четири искушеника. О постригу је размишљао и учитељ Георгије
који је у Винчи подучавао децу из околних села.33 За Винчом следе манастири Ресава са
шест, Раваница пет и Рукомија три монаха.34
Већи део испитаних монаха имао је чин јеромонаха, њих 20. Сем винчанског игумана
Пајсија, игумани свих осталих манастира су имали чин јеромонаха.35 Чин јерођакона су
27 Више о овој икони погледати: Тимотијевић 2003, 311–346.

28 Како један клофтер износи 189,66 см, дужина цркве је била скоро 19 метара, ширина 6,6 и висина 5,6.
(Ђ. Бошковић, Археолошки споменици и налазишта у Србији II, Београд 1956, 145)
29 Руварац 1887, 35–38; Грујић 1913, 163, 165, 167; Руварац 1898, 131; Поповић, Богдановић 1958, 177;
Марјановић-Вујовић 1980, 193–201.
30 Стојановић 1903, запис 2642; Витковић 1884, 167; Станојевић, Мирковић, Бошковић 1928, 5; Томић
1964, 32–33.
31 На почетку радова, 1728. године, митрополит Мојсије је манастиру приложио у ту сврху 12 форинти.
Поповић, Богдановић 1958, 36.
32 Витковић 1884, 165, 167–168, 171–174, 177–179, 181; Руварац 1905, 110–111, 142, 144.
33 Грујић 1913, 168.
34 Витковић 1884, 165, 167–168, 171–172, 177–179, 181; Грујић 1913, 162–163, 167–168; Руварац 1905,
142, 144, 145.
35 Игуман манастира Витовнице био је јеромонах Данило, Ресаве јеромонах Јоасаф, Горњака јеромонах
Данило, Раванице јеромонах Гаврило, Рукомије јеромонах Димитрије, Тумана јеромонах Исаија, Раковице
имали Јосиф из Ресаве, Софроније из Раванице, и два винчанска монаха, Спиридон и

Јеротеј Јелиницкиј. Без свештеничког чина били су монаси Мојсије из Ресаве, Гаврило
из Рукомије, Стефан из Смедеревског манастира, Кирил и Стефан из Винче, као и Пај-
сије, игуман Винче.36
Значајан број испитаних монаха није био пореклом из централне Србије. Један део
је био из Баната и Срема, као и из Херцеговине.37 У манастиру Винчи, манастиру чији
је игуман и обновитељ био Грк родом са Крфа, део монаха је био пореклом из далеких
крајева. У Винчу је из Пољске дошао јерођакон Јеротеј Јелиницкиј, монах Стефан је
дошао из Букурешта, док је монах Кирил био Арнаутин.38
На челу манастира налазили су се манастирски настојатељи, игумани и архимандри-
ти, угледни јеромонаси који су својим ауторитетом могли да одржавају дисциплину и
ред у манастиру. Њих је бирало цело братство а избор је потврђивао надлежни епископ
који је игумана или архимандрита производио у звање и том приликом му давао грамату.
У њима су навођена права и дужности сваког настојатеља.39 Ваљевски владика Доситеј
Николић издавао је игуманске грамате по формулару у који су се, уз главни текст који је
у свим документима био исти, уписивала имена манастира и игумана.40
Уз бригу о сабраћи, њиховом понашању и спасењу, у дужност настојатеља је спадао
и надзор над богослужењем у манастиру и надзор над манастирском економијом. У исто
време, он је био у обавези да надлежном епископу даје редовне извештаје о манастиру и
братству, као и да се са њим саветује у погледу свих важнијих питања. Без одобрења на-
стојатеља монаси нису смели излазити из манастира, а и сам игуман или архимандрит је
напуштао манастир само због обављања изузетно важних послова, као што је био одла-
зак на састанке народних првака, народно-црквене саборе или обилазак верника којима
је био духовник. У тим случајевима одређено је, Правилима из 1733, да га у манастиру
замењује намесник са још четири члана братства.41
Једна од најзначајнијих обавеза, коју су игумани обављали ван свог манастира, било
је учешће у раду народно–црквених сабора и других скупова на којима су доношене
важне одлуке за српски народ у Хабзбуршкој монархији.42 Друга важна дужност било
јеромонах Михаило. (Витковић 1884, 165, 167, 171, 177, 179, 181; Грујић 1913, 162, 167; Руварац 1905,145)
36 Витковић 1884, 168, 171, 178; Грујић 1913, 162, 167–168; Руварац 1905, 142.
37 Од четири монаха родом из Херцеговине, чак су три били монаси манастира Ресаве. Јеромонаси
Арсеније, Виктор и Димитрије су се замонашили у манастиру Морачи, а за свештенике их је рукопложио
херцеговачки владика Арсеније. (Витковић 1884, 167–168)
38 Грујић 1913, 167–168.
39 Игуман и архимандрит су манастирски достојанственици. Игуман је предстојник мањег манастира,
а архимандрит предстојник великог првоступног манастира. По чину су презвитери, као и протојереј
који је такође црквени достојанственик другог реда. Имају првенство над свим презвитерима који нису
црквени достојанственици, а при епископској служби, када се обавља у манастиру, заузимају место после
епископа. (Милаш 1926, 719–721; Милаш 2005, 235–236, 242)
40 Према овом формулару грамате, игумани су били дужни да: „своје братство, не аки робље, но аки братију
возљубљенију содержавати и по нашеј преданој инструкцији цело без прибавке и убавка регирај и на всех
посмотрение бодрое полагат, јеже би всјак, Господеви работаја усердно, своје определеноје исполњал.
Образ благиј и тихи стаду својему бивај, да взирајуште на тја, сами потштатсја творити.”АСАНУ, 13173
(КИ бр. 1939).
41 Монашка правила Викентıа Іовановића Архиепископа и Митрополита Карловачког, од 17. Марта
1733 год., Беседа 3 (1870) 63–64; Милаш 1926, 719–725.
42 Тако су на Сабору одржаном 1722. године у Београду учествовали Висарион, игуман Смедеревског
манастира, Димитрије, игуман Рукомије, Кирил, игуман Витовнице, Софроније, игуман Раванице,
и Теодор, игуман Сланаца. На Сабору одржаном 1726. у Карловцима поново је узео учешће Кирил из
Витовнице, а уз њега још и Висарион, игуман Раковице. Годину дана касније на скупу у Карловцима,
са кога је послата молба цару да се очувају српске привилегије, учествовали су ресавски игуман Јосиф,
раванички Висарион, витовнички Димитрије, раковички Хаџи Висарион, сланачки Теодор и рукомијски
је исповедање верника и парохијског свештенства. Митрополити су, на подручју под

својом директном јурисдикцијом, постављали за духовнике протојереје и игумане поје-
диних манастира. Тако је 1733. године за духовника постављен сланачки архимандрит
Атанасије Величковић, коме је том приликом додељена потврда и упутство. 43 У то
време парохијске свештенике и монахе са подручја Београдске епархије исповедао је
велики број духовника. Међу њима су највише свештеника исповедали Василије Пећки,
Герасим Студенички и Данило Горњачки. Да ли су они у то доба имали одобрење и
писмену потврду од митрополита није нам познато. У сваком случају, према правилима
за свештенике, које је донео митрополит Вићентије марта 1733. године, свештеници и
ђакони су морали да се исповедају духовницима које би поставио надлежни епископ, а
ако таквог није било, онда код свог протопопа. Нарочито је била наглашена забрана ис-
поведања код калуђера који су ишли у писаније и ради милостиње обилазили епархије.44
Четири године касније, митрополит Вићентије Јовановић је, заједно са намесником,
владиком Николом Димитријевићем, одредио духовнике који ће исповедати станов-
ништво целе Сервијске епархије. За исповедника у Београду, у унутрашњој и спољашњој
Вароши, одређен је београдски протопоп Кирил Марковић, док је за духовника станов-
ника Београдског дистрикта постављен београдски свештеник Стојко Пантелејмоновић.
За духовника у Грочанском дистрикту постављен је беочински проигуман Прохор, у
Смедеревском сланачки намесник Григорије, у Пожаревачком Хаџи Стефан витовнич-
ки, у Градишком тумански намесник Исаија, у Ресавском ресавски намесник Арсеније,
у Поречком раванички намесник Гаврило, у Звижду Алексеј Хоповски и у Хомољу
горњачки игуман Данило. Сваки од наведених духовника добио је посебну инструкцију,
писмену грамату за вршење своје дужности, као и потврду којом је намесник Никола
Димитријевић правдао њихово одсуство из манастира.45
Сваки активни манастир имао је уз цркву и одређене просторије намењене свако-

дневном животу монаха. Њихов број и величина су одговарали значају манастира и
бројности братства. У већим манастирима у оквиру манастирског комплекса налазиле
су се трпезарија, кухиња, различите врсте остава и ћелије.
Сви манастири о чијој имовини имамо података имали су своје винограде. Највеће
винограде је имао манастир Раковица. Од грожђа са поменутих винограда се пре свега
производило вино. У Раковици је 1730. године било 11.674,5 литара вина.46
Поред вина, у манастирима се производила и ракија, али у знатно мањој мери. Мана-
стир Горњак је имао један мали бакарни казан за печење ракије од 7 ока (нешто преко
12 литара), док је манастир Рукомија имао посебну ракичницу.47 Поред велике количине
вина, у манастиру Раковици је 1730. године чувано и 13 акова (705,9 литара) ракије.48
Димитрије. На Сабору 1731. године је учествовао Јоасаф, игуман Ресаве, а на Сабору 1735. Георгије,
игуман Раванице, и Арсеније, намесник Ресаве. Точанац 2008, 255–273.
43 У упутству се наводи да је, као духовник, дужан: „веселим и тихим лицем к тебе человеки приходјаштија
исповедатисја примати, ни једин тјажестан или сетован показовати образ или удовљатисја аште и тјашка
им будут согрешенија. Но јако мудриј врач и верниј стројитељ Господеви тихо на њих взираја глаголи
умилителними на тоје при личествунштими беседовати, јако да и јаже во глубини сердец их откријат
грехи.”АСАНУ, 13173 (КИ бр. 1849).
44 АСАНУК, МП „Б”, 1732/58.
45 АСАНУ, 13173 (КИ бр.1933).
46 Грујић 1913, 166.
47 Витковић 1884,165; Грујић 1913, 162.
48 Д. Руварац, Манастир Раковица и Велика Ремета, 344.
Поред винограда, уз манастире су се налазили и воћњаци, њиве, баште и ливаде.49 На

манастирским имањима су гајена говеда, коњи и пчеле. Тако је забележено да манастири
чија је имовина пописана 1732. и 1733. године имају 42 говеда.50 Манастир Раковица је,
уз осам волова, имао и 31 грло ситне стоке. У нешто мањој мери су гајени коњи. Они
су забележени само у манастирима Рукомији и Винчи.51 Већи број кошница су имали
манастири Витовница (150), Рукомија (86) и Винча (80).
Два манастира, Винча и Витовница, имала су и своје вирове. Винча је имала два вира
на Дунаву, код Ритопека и код скеле у близини села Винче, на којима је ловљена моруна.
Витовница је имала трећину улова од вира на Поречу. У манастиру Рукомији сушена је
риба која је коришћена и на митрополитовом двору.52
Своју воденицу имао је манастир Горњак. Она се налазила на реци Млави, у близини
манастирских винограда.53
О свакодневним пословима у већим манастирским економијама, поред монаха, води-
ли су рачуна и унајмљене слуге, манастирски ученици и искушеници. Тако је манастир
Винча имао тројицу унајмљених слугу, кључара и двојицу волара. Поред њих, на имању
и око манастира су радили и старци Стојша и Јоаникије, као и дијаци Теодор и Дими-
трије који су дошли у Винчу да се замонаше. У Рукомији су послуживали слуга Јовица
и искушеник Живко.54
Већина манастира у овом периоду је имала своје парохије. Један од разлога за по-
стојање великог броја манастирских парохија је, пре свега, био недостатак парохијских
храмова и мирског свештенства. Поред тога, држање парохије је представљало сталан и
сигуран приход за манастир, јер су у том случају њему припадали сви они приходи које
су иначе добијали парохијски свештеници (бир, венчанице, приходи од освећења воде,
подушја, опела, спровода…). У исто време, манастири су испуњавали и финансијске
обавезе према митрополиту, дајући му годишњу накнаду, сидоксију или егзархију, за др-
жање парохије.55 Расположиви извори нам указују на то да је службу у парохији обављао
први јеромонах у манастиру, најчешће сам архимандрит, игуман или намесник.56
Ванредан, али значајан извор прихода било је сакупљање милостиње, тј. одлазак у
писанију. Монаси су обилазили вернике у појединим епархијама пошто би добили до-
зволу од надлежног епископа.57 Поред сакупљања милостиње које су вршили сами мо-
49 Манастир Рукомија је имао и воћњак од 40 дрва, шест њива од 20 јутара, две баште и четири ливаде
од 25 коса. Само је још за манастир Винчу забележено да има велику башту, ограђену јендеком и трњем.
Остала манастирска имања су према пописима имала само винограде. Р. Грујић, Прилози за историју
Србије, 162, 167.
50 У свим манастирима чија је имовина пописана, забележени су и волови, изузев у манастиру Горњаку.
Тако је Рукомија имала укупно 15 говеда, Витовница 5 волова и 8 говеда, Смедеревски манастир једног
вола, Рајиновац два вола, Винча 6 волова и Раковица осам волова. (Р. Грујић, Прилози за историју Србије,
162, 167; Руварац 1906, 344; Витковић 1884 165, 181; Руварац 1905, Митрополија београдска, 142, 144.)
51 Грујић 1913, 162, 167.
52 Грујић 1913, 167; Витковић 1884, 181; Поповић, Богдановић 1958, 64.
53 Витковић 1884, 165.
54 Грујић 1913, 163, 168.
55 Монаси манастира Раванице скупљали су општу милостињу коју су затим слали егзарху у Пожаревац.
(АСАНУК, МП „Б“, 1730/70).
56 Руварац 1905, 132, 148; Грујић 1913, 168.
57 Монаси манастира Сланаца су тражили дозволу за сакупљање милостиње од митрополита Вићентија
Поповића одмах по завршетку рата 1718. године. Братство манастира Винче је у више наврата слало своје
монахе у писаније. Игуман Пајсије је 1728. године добио, по митрополитовом налогу, потврду да може
сакупљати милостињу по Београдској епархији. Пар година касније он је ишао у Будимску епархију. Молбу
будимском епископу, за одобрење скупљања милостиње у његовој области, поновио је 1735. године, уз
речи да: „неимејући чем кормитисе агости отвсуду приходет, ануждно јест времја, сасим преваручујемосе
наси, одласком у одређене епархије, манастири су добијали и различите врсте прилога

и милостиње од појединих верника. Прилози су могли бити одређени богослужбени
предмети, књиге, иконе и новац.58
Манастири су се често помињали и у тестаментима архијереја и имућнијих верника.59
Сва милостиња, било да је давана у новцу, натури или предметима, морала је да буде за-
писана у посебне протоколе које су манастири, према Правилима из 1733. године, били
дужни да воде.60
У првој половини 18. века манастири у Београдској епархији су били идиоритмич-
ки.61 Уз манастирске приходе и имовину, који су коришћени за издржавање целе зајед-
нице монаха, један део монаха имао је и своју личну имовину и приходе од ње. Некад је
она била скромна и састојала се од одеће и неколико књига, а понекад је укључивала и
обрадиве површине, коње, стоку, кошнице, као и готовину.62
Против оваквог устројства манастира и у обнову киновије устао је митрополит
Вићентије Јовановић који у тринаестој тачки својих правила за монахе, објављених 17.
марта 1733. године, прописује успостављање општежића у свим манастирима.63
Након турског освајања 1739. године, на територији северне Србије обновљен је Сме-
деревски санџак, са седиштем у Београду.64 Нова промена аустро-турске границе значи-
ла је и крај постојања Београдско-карловачке митрополије. Београдска епархија, којој је
враћен почасни назив митрополија, и Ваљевска епископија поново су дошле под турску
власт а манастири на њиховој територији су наставили свој живот у новом политичком
и црквено-административном оквиру.65
ипошилемо нашего јеромонах Теодосија милостине ради...“АСАНУК, МП „Б“, 1735/122; Руварац 1911,
133–134; Поповић, Богдановић 1958, 177.
58 Тако је београдски рибарски руфет, на челу са устабашом Дмитром, приложио 1731. године манастиру
Винчи једно јеванђеље. Истом манастиру је Хаџи Гаврило Рашковић приложио две иконе, Св. Тројице и
Св. Георгија. Стојановић 1903, записи 2574, 2626; Грујић 1913, 164.
59 По својој вредности издваја се заоставштина коју је сечујско-осечки владика Максим Гавриловић
оставио манастирима, укупно 720 форинти, и то: „Манастиром каждому за подушие по сарандар то јест
42 литургије по 12 фор. иже сут во Сервии, Сирмии, Банату темишварском, цесар. Угровлахии, Славонии,
Хунгарии и хорватској обретајушчим се 60 монастирем.” Много мање износе остављали су обични
грађани. Тако је манастирима у околини Београда, Рајиновцу, Раковици и Сланцима, Стојан Кузмановић,
угледни становник Београда, тестаментом оставио по шест форинти, а Марија Хаџи Комненова, родом
из Београда, оставила је манастирима Винчи, Ресави и Рајиновцу по 12 форинти. Руварац 1905б, 291;
Поповић, Богдановић 1958, 261; Витковић 1873, 148–149.
1733 год., Беседа 3 (1870) 48.
61 Идиоритмички или слободни манастири су манастири у којима се чувају општа калуђерска правила,
али сваки калуђер има своју засебну имовину, једе у својој ћелији храну коју сам спреми, а сви монаси
се окупљају само недељом и празником на општој заједничкој трпези. Молитве и црквене службе су
заједничке сваки дан. Калуђери, део онога што зараде дају у општу касу, а део користе за своје издржавање.
(Милаш 1926, 717–718)
62 Тако су винчански монаси Пајсије и Симеон имали заједнички виноград од четири мотике, а монаси
Спиридон и Кирил један виноград од две мотике. Уз виноград, Симеон је имао и 40 ф. готовине а Пајсије
6 дуката и 4 ф. Знатно већу имовину од поменутих винчанских монаха, имао је сланачки аримандрит
Атанасије Величковић који је у тренутку одласка из манастира Сланаца имао 47 великих и малих говеда,
два коња, кола, 120 кошница и 14 акова (760 литара) вина. Грујић 1913, 167–169, 181.
1733 год., Беседа 3 (1870) 48.
64 Смедеревски санџак су чиниле нахије: Београд, Авала, Железник, Ресава, Пожаревац, Омољ, Пореч,
Млава, Звижд, Гуверџинлик (Голубац), Рам или Пек, Прилеп, Ломница, Колубара, Левач, Лепеница,
Ваљево и Рудник. Поред ових нахија које су биле под аустријском управом од 1718. до 1739, у њега су
ушле и нахије Пожега, Ужице, Осад и Ниш, које су остале у границама Турске после 1718. (Тричковић
1970, 183–184.)
65 Радосављевић 2007, 83, 360; Радосављевић 2000, 125.
Необјављени извори
Архив Српске академије наука и уметности, Београд (АСАНУ), Фонд Историјска
збирка (ИЗ)
Архив Српске академије наука и уметности, Сремски Карловци (АСАНУК), Фонд
Митрополитско-патријаршијски архив (МП)
Објављени извори и литература

Веселиновић 1994 – Р. Веселиновић, Србија под аустријском влашћу 1718–1739, у:
Историја српског народа IV–1, С. Гавриловић, (ур.), Београд 1994, 106–162.
Витковић 1873 – Г. Витковић, Споменици из будимског и пештанског Архива од год.
1728–1748, Београд 1873.
Витковић 1884– Г. Витковић, Извештај, написао 1733. Максим Ратковић, егзарх бео-
градског митрополита.Гласник СУД LVI 1884, 117–325.
Вујовић 1973 – Б. Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београда, Београд
1973.
Гарић 2010 – Г. Гарић Петровић, Демографске прилике и мрежа парохија у београд-
ској епархији од 1718. до 1739. године. Историјски часопис LIX 2010, 267–296.
Гарић 2014 – Г. Гарић Петровић, Митрополитски намесници и придворни служи-
тељи у Сервијској епархији (1718–1739). Наша Прошлост XIV 2014, 87–101.
Грујић 1913 – Р. Грујић, Прилози за историју Србије у доба аустријске окупације
(1718– 1739.). Споменик СКА LI 1913, 84–208.
Димитријевић 1922 – С. Димитријевић, Грађа за српску историју из руских архива и
библиотека. Споменик СКА LIII 1922, 1–329.
Марјановић-Вујовић 1980 – Г. Марјновић-Вујовић, Где је био манастир Винча у
Винчи. Старинар XXXI (1980) 193–202.
Медаковић 1955 – Д. Медаковић, Манастир Сланце код Београда. Историјски часо-
пис V 1955, 419–426.
Милаш 1926 – Н. Милаш, Православно црквено право, Београд 1926.
Милаш 2005 – Н. Милаш, Аутобиографија, студије, чланци, Београд – Шибеник
2005.
Момировић 1957 – П. Момировић, Грађа за проучавање споменика културе Војводи-
не I, Нови Сад 1957.
Пантелић 1948 – Д. Пантелић, Попис пограничних нахија Србије после Пожаревач-
ког мира.Споменик САН XCVI 1948, 3–41.
Пецињачки 1968 – С. Пецињачки, Попис таксила венчаних у Београдској митропо-
лији 1724. године, Годишњак града Београда XV 1968, 313–324.
Поповић 1935 – Д. Поповић, Грађа за историју Београда 1711–1739. Споменик СКА
LXXVIII 1935, 13–282.
Поповић 1950 – Д. Поповић, Београд и Србија од Београдског до Пожаревачког
мира (1718–1739), Београд 1950.
Поповић, Богдановић 1958 – Д. Поповић, М. Богдановић, Грађа за историју Београ-
да од 1717 до 1739, Београд 1958.
Радосављевић 2000 – Н. Радосављевић, Ужичкко-ваљевска митрополија 1739–1804,
Ваљево 2000.
Радосављевић 2007 – Н. Радосављевић, Православна црква у Београдском пашалуку
1766–1831 (управа Васељенске патријаршије), Београд 2007.
Руварац 1887 – И. Руварац, Судбина манастира Винче у Србији.Старинар IV 1887,

33–40.
Руварац 1898 – Д. Руварац, Мојсије Петровић, митрополит београдски 1713–1730.
прилог историји Српске цркве.Споменик СКА XXXIV 1898, 82–200.
Руварац 1905 – Д. Руварац, Митрополија београдска око 1735. године. Споменик
СКА XLII 1905,101–204.
Руварац 1905б – Д. Руварац, Тестаменти владичански. Српски Сион XV 1905, 234–
235, 273–279, 289–295.
Руварац 1906 – Д. Руварац, Манастир Раковица и Велика Ремета. Српски Сион XVI
1906, 340–346.
Руварац 1911 – Д. Руварац, Игуман сланачки Теодор и кувеждински Нектарије. Ар-
хив за историју Српске православне карловачке митрополије I 1911, 133–134.
Симић 1997 – З. Симић, Манастир Сланце код Београда. Саопштења XXIX 1997,
137–148.
Срећковић 1892 – П. Срећковић, Подаци из фрушкогорских манастира о Винчи и
Сланцима. Споменик СКА XIX 1892, 41–63.
Станојевић, Мирковић, Бошковић 1928 – С. Станојевић, Л. Мирковић, Ђ. Бошко-
вић, Манастир Манасија, Београд 1928.
Стојановић 1903 – Стари српски записи и натписи II, Љуб. Стојановић, (прир.),
Стојановић 1925 – Стари српски записи и натписи V, Љуб. Стојановић, (прир.),
Тимотијевић 2003 – М. Тимотијевић, Богородица бездинска и верско-политички
програм патријарха Арсенија IV Јовановића. Balcanica XXXII–XXXIII 2003, 311–346.
Томић 1964 – С. Томић, Манасија. Саопштења VI 1964, 7–45.
Точанац 2007 – И. Точанац, Београдска и Карловачка митрополија – процес ује-
дињења, (1722–1731). Историјски часопис LV 2007, 201–217.
Точанац 2008 – И. Точанац, Српски народно-црквени сабори (1718–1735), Београд
2008.
Трифуновић 1982 – Очевици о Великој сеоби Срба, Ђ. Трифуновић, (прир.), Круше-
вац 1982.
Тричковић 1970 – Р. Тричковић, Положај Београда у војно-управном систему Смеде-
ревског санџака после Београдског мира 1739. године, у: Ослобођење градова у Србији
од Турака 1862–1867, Београд 1970, 183–192.
Форишковић 1968 – А. Форишковић, Један документ из времена аустријске окупа-
ције (1718–1739). Годишњак града Београда XV 1968, 301–312.
Шафарик 1866 – Ј. Шафарик, Два писмена споменика који се тичу манастира Рако-
вице. Гласник СУД XX 1866, 229–235.
Summary
MONASTERIES IN BELGRADE EPARCHY FROM 1718 TO 1739
Gordana Graić Petrović, Institute of History, Belgrade
Most monasteries in the Belgrade Diocese, which were active during the thirties of the 18th
century, were active from 1690 to 1718 as well. The number of active monasteries increased
during the Austrian administration. The abandoned monastery of Ravanica was populated
again and the new Vinča Monastery was founded. So, during the fourth decade of the 18th
century there were 13 active monasteries in the Belgrade Diocese: Vinča, Ravanica, Slanci,
Rakovica, Vitovnica, Tuman, Gornjak, Tresije, Rukomija, Smederevo Monastery, Rajinovac,
Resava and Gračanica.
All these monasteries had their churches and buildings for daily life of monks. The monas-
teries also had vineyards, orchards, gardens and meadows. Cattle, horses and bees are grown
in monasteries. Most monasteries had at least one ox. The monasteries Vinča and Vitovnica
had their own places for catching beluga, while the Gornjak had its own water mill on Mlava.
Daily jobs in larger monasteries were being done by hired servants, monastic pupils and nov-
ices.
Most monasteries, had their parishes and accordingly certain incomes from perish-
ers (bir, wedding taxes, funeral taxes…). At the same time, they fulfilled their finan-
cial obligations to the metropolitan, giving him annual remuneration, sidoxia or exarchia.
An infrequent, but significant source of income was collecting charity, i.e. pisania. Monas-
teries also received various kinds of contributions such as religious items, books, icons and
money. Monasteries were often mentioned in wills of archpriests and wealthy believers.
Most monasteries of the Belgrade Diocese, in the time of the Austrian administration, had
relatively small number of monks. The most numerous brotherhood of seven monks had the
monastery of Vinča. Monastery Resava had six, Ravanica five and Rukomija three monks.
Young monks entered monasteries immediately after their education, while the older ones had
been mainly parish priests before becoming monks.
Igumans and archimandrites, prominent hieromonks, were heads of the monasteries. They
with their authority could maintain discipline and order in the monastery. One of the most
important obligations, outside monasteries, was the participation in the work of the nation-
al-church councils and other gatherings where important decisions were made for the Serbian
people in the Habsburg monarchy.
600 ГОДИНА МАНАСТИРА ПАВЛОВАЦ 195
Листа аутора
Велибор Катић, археолог, виши кустос, Музеј Младеновца, одељење Музеја града
Београда,
e-mail: velibor.katic@mgb.org.rs
др Гордана Гарић Петровић, истраживач сарадник, Историјски институт, Београд,

e-mail: gogagaric@gmail.com
ма Ивана Здравковић, археолог, Београд,

e-mail: beginibunzini@gmail.com
др Јасмина С. Ћирић, научни сарадник, Институт за историју уметности, Универзитет

у Београду, Филозофски факултет Београд,
e-mail: jciric@f.bg.ac.rs
јереј Марко Јефтић, Српска Православна Епархија шумадијска, Архијерејско

намесништво младеновачко, храм Успења Пресвете Богородице,
e-mail: markojeftic@yаhоо.com
др Марко Поповић, научни саветнк, Археолошки институт, Београд,

e-mail: dama.popovic@yahoo.com
др Милош Ивановић, научни сарадник, Историјски институт, Београд,

e-mail: misaveritatem@gmail.com
др Наташа Миладиновић-Радмиловић, виши научни сарадник, биофизички

антрополог, Археолошки институт, Београд,
e-mail: miladinovic.radmilovic@gmail.com
ма Немања Марковић, истраживач сарадник, Археолошки институт, Београд,

e-mail: nemamarkovic@gmail.com
Ника Стругар, кустос археолог, Музеја града Београда,

e-mail: nika.strugar@mgb.org.rs
др Татјана Стародубцев, ванредни професор, Академија уметности, Универзитет у

Новом Саду,
e-mail: tstarodu@f.bg.ac.rs
CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд
321.17:929 Стефан Лазаревић

271.222(497.11)-523.6(497.11)
726.7(497.11)
600 година манастира Павловац / [уредници Велибор Катић, Немања

Марковић ; фотографије монах Гаврило (Гардаш), Бранко Јовановић]. -
Младеновац : Градска општина, 2017 (Београд : MS Štampa). - 195 стр. :
илустр. ; 30 cm
Тираж 300. - Стр. 7-8: Предговор / Уредници. - Напомене и библиографске

референце уз текст. - Библиографија уз сваки рад. - Summaries.
ISBN 978-86-917421-1-9
a) Манастир Павловац b) Стефан Лазаревић, српски деспот (1377-1427) c)

Споменици културе - Србија - 14в-18в
COBISS.SR-ID 251101964
View publication stats

600 Godina Manastira Pavlovac

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

600 Godina Manastira Pavlovac

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

600 Godina Manastira Pavlovac

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

See discussions, stats, and author profiles for this publication at: https://www.researchgate.

600 година манастира Павловац

Book · November 2017

The user has requested enhancement of the downloaded file.

600 ГОДИНА МАНАСТИРА ПАВЛОВАЦ

Велибор Катић, Немања Марковић

Ника Стругар Бевц, Ивана Здравковић

Гордана Гарић Петровић

Листа аутора...................................................................................................................... 195

Опредељење Градске општине Младеновац да један од својих великих историјских

Народно предање Павловац и његово подизање везује за деспота Стефана. Међутим,

После преношења српске престонице из Крушевца у Београд 1405. године вероватно

За дан јубилеја прославе 600-годишњице Павловца одређена је ова година и 1. ав-

Учесници научног скупа „600 година манастира Павловац“ са Његовим

Maрко Поповић, Археолошки институт, Београд

Апстракт: У раду је изложен кратак преглед средњовековних сакралних здања

Сл. 1. Београд у 15. веку, реститусија плана (према Поповић 2006)

У престоном Београду у доба деспота Стефана не само што је обновљен Успенски

8 Б. де ла Брокијер 1950, 131.

Сл. 2. Положаји средњовековних манастира у ближој околини Београда

Манастир Светог Стефана у Сланцима

12 Шабановић 1964, 70, 239, 396–397, 530–531.

Ваведења Богородице налазио у Винчи.

Манастир Ваведења Богородице у Винчи

Лештани – Манастир Светог Ђорђа

београдског митрополита Мојсија Петровића да се 1721. године започне обнова старог

Раковица – Манастир светих арханђела

Сл. 4. Манастир Раковица, основа и пресек

Сл. 5. Манастир Раковица, изглед са северозапада.

Железник – Манастир Превелика?

Мислођин – манастир Светог Христофора

Сл. 6. Мислођин, основа остатака цркве (према Бирташевић 1969)

41 Шабановић 1964, 506. и 528.

Приликом археолошких истраживања 1966. године, ограничених само на остатке ма-

Рајиновац – манастир Рођења Богородице

46 Бирташевић 1969, 273–275.

Сл. 7. Положаји средњовековних манастира на падинама Космаја

Тресије – Манастир Светог Арханђела

53 Вујић 1902, 121.

призидана припрата, али би се могло претпоставити да је то био резултат обнове 1709.

Сл. 8. Манастир Пустиња, основа цркве (према Јовановић 1908)

У оквиру садашњег манастирског комплекса, 1985. године вршена су мања сондаж-

Кастаљан – Манастир Светог Ђорђа

Сл. 9. Кастаљан, основа манастирског комплекса (према Марјановић-Вујовић 1979)

60 Марјановић-Вујовић 1979, 84–85.

Након обављених археолошких истраживања Кастаљана, изнета је претпоставка о

62 Марјановић-Вујовић 1979, 85; Поповић 1993, 309–310.

Сл. 11. Кастаљан, јужна грађевина

Павловац – Манастир Светог Николе

65 Старе српске повеље и писма, 232.

У крајњем, јужном делу манастирског комплекса, пронађени су остаци манастирске

74 Поповић 1979, 78; Поповић 1994, 272.

грађевине разликује по материјалу и

Велика Иванча – локалитет „Ма-

81 Симић 1986, 250–251.

83 Калић 1967, 180–238.

Табела 1. Приказ опорезованих манастирских прихода

Сл. 18. Једнобродне цркве