OBJASNITI NEOBJAŠNJENO

Ajzenk Hans/Sardžent Karl

Prevod: Nedeljković B. Aleksandar

 DA LI JE PARAPSIHOLOGIJA NAUKA?

Da li je parapsihologija nauka, pitanje je koje, naravno, nije od juče, a nisu dakako od juče ni
pokušaji da se toj disciplini ospori svaka naučna verodostojnost. Kada bi se nekim slučajem sačinio
spisak ljudi od nauke sklonih da između sujeverja i parapsihologije stave znak jednakosti, pokazalo
bi se da su oni što tako misle još uvek - čak i danas - daleko brojniji od onih koji na prethodno
pomenuto pitanje ne bi dali odrečan odgovor.
A način na koji protivnici parapsihologije osporavaju sve ono što se ne uklapa u njihov pogled na
svet ne razlikuje se tako mnogo od fanatizma lovaca na veštice i progonitelja slobodnoumnih naučnih
istraživanja uopšte, sem što srećom oni ne raspolažu onako moćnim sredstvima gonjenja što su ih
njihovi prethodnici u istoriji imali.
Postoji, naime, osim nenaučnog i neka vrsta 'naučnog' fanatizma. Ko u to ne veruje neka samo pročita
one stranice knjige Sardženta i Ajzenka na kojima ova dvojica autora analizuju dva karakteristična
slučaja slepog i potpuno neosnovanog osporavanja nekih činjenica što protivreče shvatanjima
zatočnika 'naučne' kritike o kojima je reč. Kada su Fransoaz i Mišel Gogelan objavili rezultate svojih
ispitivanja istaknutih sportista rođenih u znaku Marsa, članovi odbora za naučno istraživanje tvrđenja
o postojanju parapsiholoških pojava pregli su iz sve snage da ove rezultate po svaku cenu dovedu u
pitanje.
Ne bi, razume se, cela ta priča bila vredna nekog posebnog komentara da su se članovi dotičnog
odbora ograničili samo na to da kritikuju pretpostavke na kojima astrologija počiva. Oni su, međutim,
nastojali da poreknu, činjenicama uprkos, i statističku kompetenciju Gogelanovih, idući u tome tako
daleko da su gde god su mogli grubo i krajnje netolerantno ućutkivali sve one koji su o tome imali
drukčije mišljenje. Tako su, recimo, Denisu Rolinsu, inače kritičaru iz njihovih sopstvenih redova,
oduzimali reč na sastancima odbora i čak odbijali da objave njegove priloge u časopisu koji odbor
izdaje.
Još je karakterističniji i po svojim posledicama dalekosežniji primer ovog, ako se tako može reći,
naučnog fanatizma što ga nalazimo u izveštaju Nacionalnog saveta za istraživanje pri Američkoj
nacionalnoj akademiji nauka, od decembra 1987. godine. Autori ovog izveštaja izjavljuju da nema
nikakvog naučnog osnova za tvrdnju da parapsihološki fenomeni postoje.
Međutim, još u vremenu što je prethodilo pisanju pomenutog izveštaja bilo je objavljeno jedno
izuzetno ozbiljno i temeljno istraživanje Roberta Rozentala i Monike Mars iz koga proističe da je
metodologija koju su parapsiholozi koristili znatno pouzdanija od metodologije korišćene u pet
oblasti konvencionalne psihologije.
Ovaj nalaz Rozentala i Marsove bio je, međutim, dobro poznat autorima izveštaja o kome je reč.
Uprkos tome, oni su potpuno ignorisali deo u kome se parapsiholozima odaje priznanje, navodeći
samo one delove u kojima se govori o dostignućima konvencionalne psihologije.
A na pitanje zbog čega su to učinili, ovi vatreni borci za stvar nauke odgovorili su - neverovatno ali
istinito - da se čak i ne sećaju šta ih je na to navelo.
Ne treba se onda čuditi što nas Sardžent i Ajzenk uveravaju da je nauka 'u dubini svoje duše strašno
konzervativna'.
Istini za volju, ne nauka već naučnici, ili još preciznije većina onih što se naukom bave.
Otuda i otpor prema parapsihologiji koji, zapravo, predstavlja samo poseban oblik otpora svemu
onom što korenito dovodi u sumnju neku opšteprihvaćenu viziju sveta. Valja, naime, neprestano imati
u vidu - pogotovo kada je o ovoj temi reč - da osim nenaučnih postoje i 'naučne' predrasude, ili
drukčije i bolje rečeno predrasude pod maskom nauke.
Neće stoga biti na odmet da u ovom kratkom uvodnom slovu skrenemo pažnju na izvestan broj
metodoloških uputstava neophodnih svakom onom ko bi da razmišljanju o parapsihološkim temama
pristupi sa nekom neophodnom merom nepristrasnosti.
Prethodno, međutim, ne bismo smeli izgubiti iz vida da svaka ona disciplina koja petenduje na naučni
status mora najpre imati neke egzaktno provereni i utvrđeni predmet izučavanja, izvestan korpus
činjenica čije postojanje ne podleže nikakvoj sumnji.
To svakako nije neka naročita mudrost i svako bi se u načelu sa prethodno pomenutom napomenom
lako mogao složiti. U praksi je to, nažalost, mnogo teže, bar kada je o parapsihologiji reč, pa otuda i
potreba da se ukaže na nekoliko prepreka što stoje na puti nepristrasnog procenjivanja naučnog
statusa ove discipline.
Formulisaćemo ih u vidu izvesnog broja koliko kratkih toliko i neophodnih upozorenja.
Upozorenje prvo: Ako nešto nismo u stanju da objasnimo, to još uvek ne znači da to nešto ne postoji.
Upozorenje drugo: Ako nam se za neku pojavu nudi neko apsurdno tumačenje, ne znači da te pojave
nema.
Upozorenje treće: Ako neka pojava korenito protivreči svekolikim našim prethodnim saznanjima, ne
može to biti dovoljan razlog da je poričemo.
Upozorenje četvrto: Ako među onima što se nekom disciplinom bave ima prevaranata i šarlatana,
kako u teoriji tako i u praksi, odatle ne sledi zaključak da su svi oni što se u toj disciplini ogledaju
prevaranti i šarlatani i u teoriji i praksi.
I najzad, ako iz priznavanja neke činjenice proističu izvesni neugodni, pa čak i štetni zaključci u
praktičnom pogledu, to još uvek ne znači da takva neka činjenica ne postoji.
A da su sva ova upozorenja sasvim na mestu, svedoči nam očigledno i uverljivo upravo knjiga
Sardženta i Ajzenka sa kojom i otpočinje ova parapsihološka biblioteka. U toj knjizi su na retko
trezven i kritičan način sabrane neke od najvažnijih tekovina parapsihologije iz kojih i na osnovu
kojih nedvosmisleno proističe zaključak da se ovoj disciplini ne može osporiti naučno dostojanstvo.
Danas je, naime, već sasvim pouzdano dokazano - dokazano pre svega eksperimentalno - da
parapsihologija, kao i svaka druga nauka, ima svoj predmet ili drugim rečima izvestan krug činjenica
po nečem sasvim osobenih i nersvodljivih na činjenice iz drugih naučnih oblasti i što je najvažnije
proverljivih na egzaktan način.
Grubo uzevši, mogao bi se onaj krug pojava što ih parapsihologija izučava podeliti u dve grupe. U
prvu grupu spadaju fenomeni psihokineze, telepatije i vidovitosti. U drugu grupu spada fenomen
takozvane prave prekognicije.
Psihokineza, telepatija i vidovitost imaju kao svoj zajednički imenitelj ono što bi se moglo nazvati
istrovremenošću. U svim ovim slučajevima prostor kao da ne postoji, a tačke između kojih se
uspostavlja izvesna komunikacija nalaze se u prostoru takoreći uporedo.
Nasuprot svemu tome, prava prekognicija, koja za razliku od lažne - tu razliku Sardžent i Ajzenk ne
pominju - predstavlja moć predviđanja one budućnosti što u datom trenutku ne postoji čak ni u
zametku, podrazumeva odnos dvaju vremenski udaljenih tačaka, pri čemu subjekt stepenice na putu ka
nekom u sadašnjosti potpuno nepostojećem zbivanju na izvestan način preskače.
Za svaku od ovih paranormalnih sposobnosti postoji danas čitav niz eksperimentalno izvedenih,
pouzdanih dokaza u skladu sa najvišim naučnim standardima.
Iz mnoštva takvih dokaza izdvojićemo za ovu priliku samo neke. Hajsted je, recimo, dokazao da ima
subjekata koji su u stanju da metalnu traku saviju kao da je izložena pritisku težine od pet tona, a da je
pri tom uopšte ne dodiruju. A Snel i Van der Sidje eksperimentalnim putem su utvrdili da su neki
naročito obdareni ljudi u stanju da na razdaljini od trideset kilometara zaštite pacove zaražene
babesijom, parazitom koji napada crvena krvna zrnca, i to samo na osnovu fotografija dotičnih
glodara.
Jednako tako pouzdano je utvrđeno i postojanje telepatije i vidovitosti ogledima što su ih, pored
ostalih, vršili Rizl i Prat - ova dvojica sa parapsihološki izuzetno obdarenim Čehom Stepanekom - a
potom i ogledima obavljenim u medicinskom centru 'Majmonid'.
Naročitu pažnju zaslužuju i rezultati do kojih je došao Honorton, vršeći čitavih dvadeset godina
takozvane gancfeld eksperimente o kojima Sardžent i Ajzenk takođe izveštavaju u ovom, jedanaestom
po redu, izdanju njihove knjige.
Danas više nema sumnje ni u to da i prava prekognicija postoji. Fizičar Helmut Šmit konstruisao je
mašinu pomoću koje je ubedljivo dokazao da su subjekti sa paranormalnim sposobnostima u stanju da
predvide čak i tok raspadanja izotopa stroncijuma, a do istih saznanja o fenomenu prave prekognicije,
eksperimentalno proverenih, došli su i saradnici medicinskog centra 'Majmonid', vršeći oglede sa
prekognitivnim snovima.
Onima, pak, koji osporavaju ovu parapsihološku moć, pokušavajući da je svedu na neku drugu, manje
paradoksalnu sposobnost, postavljaju Sardžent i Ajzenk sledeće razložno pitanje: Ako su, naime,
subjekti obdareni prekognicijom spoznavali budućnost telepatskim ili kakvim drugim sličnim
načinom, kojim su to onda oni dosad poznatim čulom mogli spoznati reč ili sliku čiji nasumični odbir
će se obaviti tek sledećeg dana, kao što je to bio slučaj u već pomenutom medicinskom centru.
Sardžent i Ajzenk ukazuju i na neosnovanost pokušaja da se prava prekognicija svede na psihokinezu,
pozivajući se tim povodom i na Rajnov meteorološki ključ. Rajn je, naime, vršio eksperimente sa
pogađanjem oscilacija temperature u predelima hiljadama kilometara udaljenim od subjekata
prekognicije. Pokazalo se da ovim subjektima i u takvim slučajevima polazi za rukom da otkriju
budućnost koja još uvek ne postoji, jer bilo bi već sasvim besmisleno tvrditi da ti ljudi pomoću nekih
svojih izuzetnih psihokinetičkih moći mogu da utiču na temperaturne oscilacije o kojima je reč.
Za žaljenje je, međutim, što ova dvojica autora ne pominju u ovom kontekstu oglede sa označenim
sedištima što ih je najpre vršio doktor Osti, a potom naročito skrupulozno i temeljito profesor Tenev
sa Parapsihološkog instituta u Utrehtu. Tenev je, naime, svom omiljenom subjektu, Holanđaninu
Kroazetu, pokazao plan jedne sale od trideset mesta i zahtevao od njega da se usredsredi na neko od
njih i pogodi ko će na to mesto sesti, i to u času kad se o kasnije slučajno odabranim posetiocima još
ništa nije moglo znati. Potom su preko oglasa pozivani učesnici u eksperimentu kojima, razume se,
nije moglo biti bilo šta znano o prirodi ogleda o kome je reč i koji su iz svežnja koverata izvlačili
brojeve mesta.
Pokazalo se u nekih dvesta ogleda ove vrste da je Kroazet uspevao da pogodi skoro sve ono što se od
njega tražilo. Bilo bi, međutim, smešno verovati da je taj sposobnošću prave prekognicije obdareni
čovek imao neku takvu psihokinetičku moć da pomoću nje usmerava na označena sedišta osobe o
kojima u času predskazivanja nije imao pojma.
Eksperimenti profesora Teneva značajni su i po tome što isključuju mogućnost svođenja prave
prekognicije na telepatiju. Dok je Kroazet svoja predskazanja izricao, ni Tenevu, a ni bilo kome
drugom, kao što je već rečeno, nije moglo biti poznato ništa o budućim posetiocima sale u kojoj su
eksperimenti sa označenim sedištima vršeni.
Međutim, ako je u pogledu legitimnosti svog predmeta parapsihologija nesumnjivo dostojna statusa
naučne discipline, nema ona još uvek jednu odliku koju druge nauke već uveliko imaju. Ako su
parapsiholozi - to bar sad više nije sporno - pouzdano utvrdili postojanje izvesnog kruga osobenih
činjenica - nazovimo ih paranormalnim - oni zasad nisu u stanju da nam za te činjenice ponude neko
eksperimentalno provereno tumačenje. Ali - da još jednom i tim povodom podsetimo na ono prvo
ovde pomenuto metodološko upozorenje - ako neko nešto nije u stanju da objasni, ne znači da to nešto
ne postoji.
A iskušenje da se ospori ono što nismo u stanju da protumačimo toliko je jako da mu nije odoleo čak
i jedan od dvojice pisaca ove knjige, Sardžent, koji je izdvojio svoje mišljenje kada je reč o nekim
nalazima što idu u prilog postojanja fenomena reinkarnacije.
Primer poučan zato što svedoči u prilog opravdanosti i jednog drugog ovde pomenutog metodološkog
upozorenja. Priznati da postoje činjenice koje ukazuju na mogućnost reinkarnacije ne znači samim tim
usvojiti i etičke i religijske pretpostavke učenja o reinkarnaciji i potom na osnovu manjkavosti tog
učenja poricati samu tu činjenicu. Nalazi dr Stivensona, na koje se poziva Ajzenk, a koje osporava
Sardžent i koje, uzgred rečeno, može da potkrepi i eksperiment Delpas o kome se u ovoj knjizi ne
govori, upućuju samo tek na zaključak da postoji nešto što nadživljava našu fizičku smrt.
A da li to što nas nadživljava predstavlja izvesnu duhovnu suštinu koja će potom večito trajati i da li
se reinkarnacija vrši prema etičkim normama njenih verskih zatočnika - o tome sam fenomen što ga je
dr Stivenson ispitivao ne govori baš ništa.
Možemo se, naravno, pitati hoćemo li jednog lepog dana moći da objasnimo sve ono što je danas još
uvek neobjašnjeno i o čemu nam parapsihologija govori.
Teško da je neko kadar, kako danas stvar stoji, da nam ponudi zadovoljavajući odgovor na to
delikatno pitanje.
Međutim, čak i ako svi oni fenomeni kojima se parapsihologija bavi ostanu zauvek neprotumačeni, ni
to još uvek neće biti dokaz da ih nema.

Nikola Milošević
 PREDGOVOR

Ankete sa 'običnim' ljudima pokazuju da većina njih veruje u vančulno opažanje (ESP - Extra-
Sensory Perception). Većina smatra da su lično doživeli telepatiju. Većina veruje u 'snove koji se
ostvaruju'. Zanimanje za 'paranormalne' pojave je trajno - filmovi, knjige i članci o tome pojavljuju
se neprestano. Pa ipak, 'katalozi' čudesnih i izuzetnih događaja ostaju duboko nezadovoljavajući.
Ljudi žele objašnjenja, a ne spiskove. Pitanja najčešće glase: zašto se to dešava? Kako se dešava?
Ovakva pitanja pripadaju području nauke, ona su zahtev da znanje bude dublje i osmišljenije. Svi
imamo radoznalost i želju da istražimo, izmerimo, razumemo.
Ali ankete sprovedene među naučnicima pokazuju da samo mali deo njih veruje u postojanje ESP,
iako (što je ohrabrujuće) ima sve manje onih koji kategorično tvrde da ništa tako ne može postojati.
Da li je to zato što nisu obavljena istraživanja koja bi im omogućila da otklone neverovanje u ESP,
ili bar da dopuste da je tako nešto moguće? Ili oni, iz čiste predrasude i upornosti, odbijaju da
pogledaju dokaze?
Mi smatramo da postoji čitavo bogatstvo dokaza koji govore u prilog tome da da su ljudske
'paranormalne' sposobnosti stvarne. Oni obuhvataju telepatiju, vidovitost i prekogniciju (a to su
vidovi ESP), kao i psihokinezu (skraćeno PK). Smatramo da su ove sposobnosti, mada teško
uhvatljive, ipak sastavni deo ljudske prirode, jednako kao inteligencija ili ličnost. Takođe smatramo
da su od praktičnog značaja. Dokazi koje izlažemo u ovoj knjizi pokazuju da u tim pojavama postoje
određene zakonitosti, poredak, smisleni obrazac. Na bavimo se 'praznim anomalijama'. Dokazi su
razložni i ubedljivi. Slučajevi se ponavljaju mnogo puta, a u njima se pokazuje doslednost.
Nas dvojica smo naučnici, i zato je naša osnovna oblast zanimanja naučno izučavanje paranormalnog;
ipak, predmet knjige Objasniti neobjašnjeno nije samo to. Ona se bavi i mnogobrojnim
paranormalnim iskustvima u svakodnevnom životu, iskustvima bez kojih, zapravo, i ne bi imalo šta da
se naučno proučava. Neki od najuspešnijih ESP ogleda bili su pokušaji da se rekonstruišu psihološke
okolnosti u kojima se, u stvarnom životu, najčešće dogode spontana, neočekivana ESP ispoljavanja.
Moramo se oslanjati i na oglede i na iskustva iz života.
Prvo izdanje ove knjige štampano je pre jedanaest godina. Od tada su obavljeni mnogi
visokokvalitetni ogledi i izučavanja, naročito u oblastima mašinske PK, isceljenja, reinkarnacije i
iskustava vezanih za blisku smrt; postignuti su i istinski proboji (taj izraz smo veoma pažljivo
izbegavali pre jedanaest godina) u statističkoj obradi ranijih i novih rezultata istraživanja. Mnogo
toga se desilo, i dešava, što održava naše zanimanje i uzbuđenje.
Dok smo pripremali ovu knjigu za štampu, doznali smo sa velikom tugom da je umro Čarls Honorton,
možda najistaknutiji parapsiholog u poslednjih četvrt veka. Honorton je autor radova vrhunskog
kalibra, a prema nama se postavio prijateljski i velikodušno; pripremio nam je izveštaje o najnovijim
nalazima za ovo novo izdanje. Veoma smo to cenili. Njegovim prijateljima on će veoma nedostajati,
a gubitak za parapsihologiju je nenadoknadiv.
Pre jedanaest godina napisali smo: "Nema razloga da ne verujemo da će nam predstojeće godine
pokazivati sve veći i veći deo slike." Prijatno je videti koliko se novoga pojavilo na vidiku, i preneti
to prošireno znanje čitaocima.

Hans Dž. Ajzenk i Karl Sardžent,

decembar 1992.
 ŠTA JE PARANORMALNO?

Nauka je moćna alatka za istraživanje sveta. Izuzetno je napredovala u dvadesetom veku i dala nam
duboke uvide u najosnovnije procese života i materije. Napretkom nauke svet je svakako postao
opasniji - za šta je atomska bomba najčuveniji simbol - ali smo stekli i neke velike slobode, na
primer slobodu od zaraznih boleština i od gladi. Nismo više u potpunoj zavisnosti od životne okoline
u kojoj smo se zadesili; pitajte o tome bilo kog Kanađanina koji ima centralno grejanje, usred zime.
Ove slobode daju običnim ljudima mogućnost neuizmerno bogatijeg života, ali daju i privid da je
nauka proces otkrivanja koji vodi glatko prema nekom skupu nepromenljivih, konačnih odgovora.
Ništa ne bi moglo biti dalje od istine.
Pošto se ova knjiga u velikoj meri bavi parapsihologijom kao naukom, važno je odrediti šta je nauka.
Jedan dobar opis nauke glasio bi: nauka se, u svakom vremenu, sastoji od mreže teorija i modela koji
pokazuju kako svet deluje, kao i od vojske istraživača koji uporno formulišu i proveravaju te modele
i teorije. Postoje, naravno, izvesna pravila koja vladaju u oblasti formulisanja teorija i modela i u
upoređivanju istih sa eksperimentalno utvrđenim činjenicama. Jedna teorija ili model treba da
objasni zbog čega se ljudi, čestice ili predmeti ponašaju na način na koji se ponašaju, a osim toga
treba da predvidi kako će se ponašati u budućnosti. Ako ona ovo ne čini na odgovarajući niti na
pouzdan način, onda mora biti zamenjena nekom drugom teorijom ili nekim drugim modelom. Eto, to
je slika koju mnogi naučnici, kao i filozofi nauke, imaju o nauci.
U stvarnosti, štošta nije baš tako jasno i čisto 'izrezano'. Nisu sve nauke iste. U nekima teorija ima
veći ili manji udeo; merila za ocenjivanje vrednosti teorija u nekim naukama su drugačiji nego u
nekim drugim. Na primer, ono što važi u fizici ne mora važiti u psihologiji.
Postoje i određena pravila o izvođenju ogleda; oni se mogu izvoditi na rđav način ili na dobar.
Preovlađujuće mišljenje je sledeće: da bi rezultati nekog ogleda bili prihvaćeni kao istiniti,
neophodno je da i drugi eksperimentatori dođu do istovetnog rezultata. Ovo je u načelu lepo, ali u
stvarnosti, kao što ćemo videti, možda ne može baš uvek tako jednostavno da se 'preseče'.

Stvarna priroda nauke

Nauka je jedan način da se postiže znanje i razumevanje. Ali taj način nije statičan; on se menja,
razvija. Greške se dešavaju, i to često. Praksa se često ne uklopi u teoriju. Ovo je knjiga o
parapsihologiji, o naučnom istraživanju pojava za koje se odmah na početku kaže da su 'anomalije' i
da ne spadaju u 'normalno' (nego su paranormalne); utoliko više nam je potrebna svest da nauka nije
nepogrešivi, potpuno objektivni marš prema konačnom shvatanju svega.
Mnogi naučnici smatraju da su fenomeni kao ESP nemogući zato što su protivni najosnovnijim
zakonima fizike. Međutim, ovo gledište je neodrživo. U osamnaestom veku veliki francuski hemičar
Antoan Lavoazije proglasio je da na nebu nema nikakvog kamenja, i da, prema tome, ne može nikakvo
kamenje sa neba padati na zemlju; zbog ove 'odluke' slavnoga Lavoazijea, muzeji su iz svojih
izložbenih postavki sklonili meteorite koje su imali. Eto postupka koji, sa stanovišta našeg današnjeg
znanja, izgleda (i jeste) smešan. Nečijom proizvoljnom odlukom istina je naprosto povučena iz
upotrebe! Godine 1850. nemački fiziolog Johanes Miler objavio je da nauka nikada neće ustanoviti
brzinu prostiranja nervnog impulsa; samo dve godine kasnije, Herman fon Helmholc ustanovio je tu
brzinu. Kad je Ernest Raderford, fizičar koji je prvi rascepio atom, počinjao svoje studentske dane,
njegov tutor mu je rekao: "Nemoj ti uzimati fiziku, ne vredi se tom naukom gnjaviti, o prirodi materije
otkriveno je već sve što je imalo da se otkrije, pa je naučnicima preostalo samo još da malo
preciznije iskažu neke sitnice!" Zanimljivo je pomisliti šta bi bilo da je mladi Raderford poslušao taj
savet. Činjenica da se u slojevima ozona iznad Arktika pojavila ogromna rupa prenebregavana je
godinama, zbog toga što su kompjuteri američkih naučnika bili programirani da ponište svaki podatak
koji je 'anomalija' - to jest, koji isuviše odstupi od onoga što 'mora biti' istina. Darvinova teorija
evolucije ostaje na snazi (sada u novom, modernijem obliku, koji se naziva neo-darvinizam), ali je i
žestoko napadnuta, iz dobrih razloga, od strane pojedinih naučnika, među kojima je biolog Soren
Lovtrup.
Ovakvih primera nesavršenosti i naglih zaokreta za 180 stepeni ima u istoriji prirodnih nauka mnogo.
U istoriji društvenih nauka problemi su još i veći. Jedan primer je ekonomija. Sada je manje-više
prihvaćena činjenica da klasične ekonomske teorije ne mogu objasniti kako se i zašto u industrijskim
zemljama Zapada događala istovremeno sve veća inflacija i sve veća nezaposlenost u razdoblju
1980-1989, niti kako se posle toga, u uslovima savladane inflacije, nezaposlenost ustalila čvrsto i
uporno na visokom nivou. Drugi primer je psihologija. Godine 1970. u toj nauci na sva zvona je
objavljivano da će 'uskoro', a najdocnije za dvadeset godina, biti dokazana neuralna priroda ljudskog
uma - dakle, da će biti pokazano i dokazano da sve pojave u ljudskom umu proističu u celosti iz rada
čovekovih nervnih ćelija, neurona. Došla je, međutim, i uveliko prošla, 1990. godina, a na tom polju
postignuti napredak je, hoćemo li reći otvoreno: zanemarljiv.
Nije pogrešno uverenje da je nauka jedno dinamično i moćno sredstvo za istraživanje sveta. Nauka to
jeste. Ali nauka je, kao i sve drugo što čovek svojim snagama preduzima, podložna mnogobrojnim
greškama i predrasudama, koje se mogu održati u nekim slučajevima veoma dugo. Naročito je važno
da uočimo da nauka često odbija da se bavi istinskim anomalijama, pojavama koje nikako ne mogu da
se uklope u prihvaćene šire naučne istine. To je od bitnog značaja za parapsihologiju, zato što se ona
prvenstveno bavi baš takvim anomalijama. Autorima ove knjige, i uopšte parapsiholozima,
neprihvatljivo je gledište koje se u nauci često čuje, a koje kaže: "ESP je u suprotnosti sa fizikom -
dakle, ne može postojati". Jer to nije ništa drugo do novi Lavoazije koji nam opet govori da kamenje
ne može padati s neba.
Za tu prilično nesrećnu postavku uma često se kaže da je 'skeptičnost'. A istina je suprotna.
Skeptičnost je stav istraživača koji, suočen sa nekom anomalijom (kao što je ESP) kaže: "Čekaj, šta
je ovo ovde? Daj da mi to bolje pogledamo." Nije uopšte skeptik onaj kritičar koji, ne ustajući iz
svoje fotelje, jednostavno proglašava da izvesne pojave ne mogu postojati i, štaviše, odbija da utroši
i minut na razmatranje dokaza koji mu se nude. Pravi skeptik je skeptičan i prema opšteprihvaćenim
teorijama, uvek spreman da objektivno proceni i neki sasvim nov, sasvim suprotan dokaz.

Najbolji kandidati za naučno razmatranje: ESP i PK

Tokom čitave istorije ljudskog društva bilo je izveštaja o događajima koji se nikako nisu mogli
objasniti tada važećim naučnim teorijama. Ti događaji obično su svi bacani u jednu zajedničku
kategoriju, 'paranormalno', koja možda nije najsrećnije nazvana, ali koje ćemo se mi ovde držati zato
što je postala dobro poznata. Ne može se poricati da je 'paranormalno' svojevrsna stara vreća u koju
je nabacano sve i svašta i koješta. Zađite malo u čitanje knjiga i časopisa o paranormalnom, pa ćete
ubrzo naleteti i na astrologiju, čudovište iz Loh Nesa, tobožnju 'energiju Zemlje', vanzemaljce koji
skakuću po svetu i uvlače ljude u svoje NLO, a biće, bogami, i isceljenja pomoću čiste želje da se
neko isceli, zatim priča o astralnim projekcijama, o reinkarnaciji i još drugih trista čuda i divota.
Toliko je malo zajedničkog u svim tim pričama i fenomenima da, zaista, nemamo razloga za
verovanje da neki objedinjen uzrok ili mehanizam stoji iza njih. Ako želimo naučni pristup, onda nam
je najpametnije da se usredsredimo na one pojave koje se najlakše mogu proučavati i za koje se čini
da ih povezuje neko načelo.
Kao najbolji kandidati za tako nešto izdvojile su se dve ljudske sposobnosti koje izgledaju
paranormalno. Prva je ESP, vančulno opažanje. Obično se deli u tri kategorije, a to su: telepatija
(uspostavljanje veze između dve osobe na vančulni način), vidovitost (sticanje saznanja o
predmetima ili događajima, ali ne kroz čula), i prekognicija (vančulno saznavanje o događajima koji
će se tek dogoditi). Druga paranormalna ljudska sposobnost je PK, psihokineza, a to je vladavina
uma nad materijom: sposobnost da se utiče na razne predmete, događaje ili na sudbinu drugih ljudi
samim naprezanjem volje. Još od antičkih vremena pa sve do danas bilo je, i ima, izveštaja o ESP i o
PK, a ankete pokazuju da većina ljudi veruje da su lično iskusili nešto od toga (naročito telepatiju).
Jasno je i naučniku i ne-naučniku da ako informacije ne stižu senzorno, dakle kroz pet poznatih čula
(što i jeste definicija ESP), onda moraju stizati na neki drugi način. Vredi zapaziti da reč 'vančulno'
nije najpovoljnija, jer sugeriše da je reč o pojavi koja uopšte ne ide ni kroz jedno, ni kroz kakvo
čulo, štaviše o pojavi koja je sasvim 'van' normalnog delovanja čoveka. I još sugeriše da ono što je
van čula, iz nekog razloga mora ostati i van naučnog istraživanja. Međutim, nedavna istraživanja
pokazala su da ljudska bića deluju na više od pet čulnih nivoa.
Naime, svi su izgledi da ima mnogo ljudi koji uspevaju, na neki način, da osete Zemljino magnetno
polje, kojim je naša planete okružena. Zahvaljujući tome, ti ljudi uspevaju i da se orijentišu u
magnetnom polju, da odrede gde su u njemu. Ovo šesto čulo može raditi kao dopuna ostalih pet čula
(a to su vid, sluh, dodir, miris i ukus) mada je mnogo slabije od njih. U radu ovog šestog čula ne mora
biti ničeg paranormalnog. Štaviše, ono se može blokirati sasvim jednostavno. Baš kao što nekome
možemo da zavežemo crnu krpu preko očiju, posle čega on ne može ništa da vidi, tako možemo osobi
koja ima magnetno čulo da pričvrstimo elektromagnet, makar i vrlo mali, na glavu; posle toga, ta
osoba neće moći da se orijentiše na osnovu Zemljinog magnetizma. Elektromagnet stvara magnetno
polje koje je u njegovoj neposrednoj blizini mnogo snažnije od Zemljinog; drugim rečima, to je jedno
lokalno polje, nevelikog domašaja, ali tu gde postoji, ono je jače. Električna struja koja protiče kroz
kablove dalekovoda, kao i kroz transformatore, takođe stvara oko sebe magnetna polja, koja su u
blizini ovih instalacija mnogo jača nego Zemljino magnetno polje (čije su linije sile vrlo slabe). Zato
čovek sa magnetnim čulom ne može, u blizini takvih instalacija, da se orijentiše na osnovu Zemljinog
magnetizma.
Na Univerzitetu Nortvestern u SAD radi naučnik Frenk Braun koji je decenijama dokazivao da
promene Zemljinog magnetnog polja utiču na mnoge prirodne procese, pa i na metabolizam pojedinih
morskih bića; čak i na respiraciju biljaka. Naučni establišment je tokom svih tih godina
prenebregavao Braunove nalaze, ili ih osporavao, ili ismevao, ali se pokazalo da su istiniti.
Dakle, moguće je naučno proučavanje ljudskog magnetnog čula, iako to nije jedno od dobro znanih
pet ljudskih čula. To je primer, ili analogija, za ESP: pokazuje da su moguća istraživanja nečeg
sasvim novog, koja će se jednog dana povezati sa onim što je već poznato.

Spontani ESP i PK

Pogledajmo pobliže neke od prijavljenih slučajeva ESP i PK. Kakvi su to događaji bili i na koji
način oni sugerišu postojanje vančulnog opažanja?
Reč prekognicija je latinskog porekla (precognitio). Ona znači 'saznavanje unapred', dakle,
saznavanje nečega što se još nije desilo, i to ne kroz čula niti razmišljanjem. (Kad neko na osnovu
poznavanja situacije dobro razmisli šta je verovatno da će se desiti, i pokaže se da je u pravu, to je
predviđanje; nije prekognicija.) Već hiljadama godina provlači se verovanje da neki pojedinci imaju
proročki dar. Ovo verovanje dalo je ogromnu društvenu moć i autoritet nekim mestima, takozvanim
'proročištima', kao što je bilo naselje Delfi u Grčkoj. Svakojaki predviđači i predskazivači, čitači
znakova, i slični, uticali su tokom vekova na duhovni i politički život važnih ljudi, pa i čitavih
naroda.
Ako ostavimo po strani ta stara vremena, možemo pogledati dvadeseti vek i slučajeve prekognicije u
njemu. Za naše potrebe ovde odabrali smo samo dva dramatična slučaja prekognicije u Britaniji u
novije doba.
Godine 1966. na domak rudarskog seoceta Aberfan u Južnom Velsu otisnula se ogromna gomila
iskopanog uglja, čitavo brdo uglja. Za samo nekoliko sekundi ova lavina, pomešana sa blatom, srušila
je seosku osnovnu školu i naprosto je zbrisala. Poginulo je sto dvadeset osmoro dece i šesnaest
odraslih, ukupno sto četrdeset četiri osobe. Jedan dnevni list kasnije je tvrdio da je to najveća
katastrofa u vreme mira koja se na engleskom tlu ikada dogodila. Evo jednog opisa te pogibije.
"Prvo sam videla jednu staru školsku zgradu u dolini. Onda jednog velškog rudara, a onda ugljenu
lavinu kako se obrušava niz planinu. Čitavo brdo uglja letelo je nadole, a tamo, ispod, videla sam
jednog dečaka sa dugačkim šiškama na čelu; izgledao je potpuno užasnut, prepadnut na smrt. Onda
sam dugo gledala operacije spasavanja. Imala sam utisak da je onaj dečak ostao negde ispod uglja,
ali da je na kraju spasen. Ali izgledao je tako ojađeno. Nikako ga ne mogu zaboraviti. Uz njega sam
videla jednog od spasilaca; imao je neobičan šiljati šlem."
To je izjavio neki očevidac? Ne baš. Odron u Aberfanu zbio se 21. oktobra u 9.15 ujutro. Navedene
reči izgovorila je jedna žena dan ranije, 20. oktobra uveče, pred šest svedoka koji su potvrdili da je
ona to tada rekla. Nalazila se tada u Spiritualističkoj crkvi u Plimutu, tri stotine kilometara južnije. O
ovoj svojoj viziji govorila je takođe jednoj komšinici, u 8.30 izjutra, dakle 45 minuta pre katastrofe u
Aberfanu.
Evo našeg drugog primera. Prvog juna 1974. u 16.53 dogodila se velika eksplozija u hemijskoj
fabrici 'Najpro' u engleskom gradu Fliksborou, u južnom delu pokrajine Hambersajd. Opustošeno je
nekih šezdeset hektara zemljišta na kome se nalazila fabrika. U ovoj iznenadnoj, sasvim neočekivanoj
katastrofi poginulo je dvadeset osam ljudi, bilo je više stotina ranjenih, a manje ili veće štete
zabeležene su na oko dve hiljade zgrada u Fliksborou. Tog istog dana, ali u podne, jedna mlada žena
koja je gledala televiziju u gradu Klitorpu (tridesetak kilometara daleko od Fliksboroua) 'videla' je i
'čula' kako spiker na vestima javlja o eksploziji u Fliksborou i pogibiji nekoliko ljudi. Ovo je
pomenula jednom paru, svojim prijateljima koji su u to vreme boravili u njenoj kući. Postoje, dakle,
svedoci. Jedna osoba je videla jedan događaj pre nego što se desio.
Mi, u ovom trenutku, ne kažemo da su ova dva događaja dokazi da prekognicija postoji. Navodimo ih
samo kao ilustraciju, jer ima mnogo takvih izveštaja koje nije lako odbaciti.
Postoje jednako upečatljivi primeri telepatije. Vratimo se jedan vek u prošlost. Navodimo deo
izveštaja Britanskog društva za ESP istraživanja. "Godine 1867. moja sestra je iznenada umrla od
kolere. Približno godinu dana posle njene smrti ja sam postao trgovački putnik. Još osam godina
posle toga, 1876, desio se sledeći događaj. Jednoga dana, tačno u podne, u mojoj sobi, koja je tada
bila blistavo i veselo osunčana, postao sam najednom svestan da je prisutan još neko, neko ko sedi
levo od mene. Okrenuo sam se i jasno video moju dragu sestru. A evo potvrde, sasvim izuzetne
potvrde za ovu moju tvrdnju...' U nastavku svog iskaza, taj čovek je objasnio da je na priviđenju
zapazio, na jednom obrazu, blistavo crvenu ogrebotinu. Kad je ispričao roditeljima šta mu se
pričinilo, njegova majka se veoma uznemirila, jer do tog trenutka niko na svetu osim nje same nije
znao da je ona, kad je pripremala telo svoje kćeri za sahranu, slučajno ogrebala jedan obraz
pokojnice. O tome nikad, nikom, ni jednu reč nije kazala.
Da li je to bio slučaj telepatije između majke i sina? Ili komunikacija između žive i nežive osobe,
između jednog uma koji je još u telu i drugog uma koji je telo napustio? Ima mnogo ovakvih izveštaja,
toliko ubedljivih da ih ne možemo naprosto prenebregavati.
Jedan mnogo češći slučaj moguće telepatije dogodio se jednome od dvojice autora ove knjige. Jedne
večeri osetio je neodoljivu želju da ode u posetu jednoj svojoj prijateljici, ne osobito bliskoj, iako je
bila već kasna noć, ne normalno vreme za uzgredne posete. Kad je stigao, našao ju je vrlo potresenu,
uplakanu, jer ona se sa svojim mladićem upravo te večeri posvađala i on ju je udario. Dolazak
posetioca veoma joj je pomogao da se uteši i smiri. Da li je uputila telepatski 'signal za pomoć'?
Mnogi ljudi kažu da su imali slične doživljaje.
Vidovitost, kao što smo rekli, nije isto što i telepatija, ali razgraničenje između ta dva oblika ESP
može biti nejasno, jer informacija o nekom događaju ili predmetu mora postojati u nekom umu, negde;
šta ako vidovit čovek, zapravo, samo uzima informacije, telepatski, od nekog drugog? Ali ima priča o
pronalaženju predmeta koji su bili sasvim izgubljeni, ili čak vekovima izgubljeni, kao i o radu
takozvanih paranormalnih detektiva, a to su već slučajevi koje je teže objasniti telepatijom.
Najzad, PK: šta ćemo sa tim pričama o delovanju 'čiste volje' na materiju? Malo ima ljudi koji nisu
čuli za slavnog (ili: neslavnog) Uri Gelera koji je izvodio predstave u kojima je navodno savijao
kašike i viljuške snagom svojim misli. Da li je to bilo šarlatanstvo i prevara, ili je bilo stvarno,
mišljenja su podeljena. To sa navodnim savijanjem metala tek nedavno je dodato pričama o PK, koje,
po tradiciji, sadrže neobjašnjivo pomicanje nekih predmeta, odizanje ljudi od zemlje (levitaciju) i
slično. U jednom zabeleženom slučaju kombinovane PK i telepatije, jedna žena videla je priviđenje
osobe koja je umrla veoma daleko odatle, a u isti mah zidni časovnik u sobi se zaustavio.
Prekognicija, telepatija, vidovitost i PK nalaze se u jezgru paranormalnog, barem sa stanovišta nas
koji istražujemo eventualno postojanje takvih skrivenih ljudskih sposobnosti. Ljudi sagledavaju te
četiri kategorije kao odvojene i različite, ali to bi sve mogli biti delovi istog procesa, iste pojave.
Nije lako razlikovati PK od ESP, još teže je razlikovati pojedine kategorije unutar ESP, pa je zato u
upotrebu ušao izraz 'paranormalne moći' koji pokriva sve te, pa i druge mogućnosti. Mi ćemo se u
ovoj knjizi držati pretežno izraza ESP i PK, a naročito kad opisujemo oglede izvođene radi
konstatovanja tih pojava; takođe u slučajevima kad bi pribegavanje izrazu 'paranormalna moć' bilo
prevelika pedanterija.

Sa kakvim problemima se suočavamo u istraživanju spontano nastalih ESP i PK događaja?

Ispričali smo nekoliko događaja koji su bili spontano (dakle, neplanirano, nepredviđeno)
ispoljavanje paranormalne moći. Da li te priče dokazuju, ili ne dokazuju, da ESP i PK postoje, ili,
barem, da li su to istinske anomalije? Jesu li to pouzdani izveštaji, da li su percepcije bile stvarne?
Možemo li verovati onima koji su to pričali - verovati da ne lažu?
Lako je naći ilustracije za činjenicu da istraživači moraju, u ovom pogledu, da budu izuzetno oprezni.
Godine 1964. britanska TV stanica 'Anglija' objavila je intervju sa istraživačem po imenu Toni
Kornel, snimljen ispred neke kuće koja je navodno bila opsednuta. Posle prikazivanja te emisije,
javilo se petoro gledalaca sa tvrdnjom da su videli neko priviđenje koje je virilo preko Kornelovog
ramena. 'Anglija' je reagovala tako što je pustila istu emisiju iz početka, ali je prvo upozorila
gledaoce da paze na tu mogućnost i da se jave stanici (pismom) ako vide nešto čudno. Ovog puta
javilo se dvadeset sedam ljudi; eto jasnog dokaza da će ljudi biti više skloni da nešto vide ako ih
neko navede na verovanje da se ima šta videti. Pošto u ovom slučaju dokaz mora postojati na traci,
pogledali smo i sami. Iza Kornela je jedan prljav i garav prozor predeljen drvenim stubićem na dva
dela. Kornelova senka pada na taj prozor. Bujna mašta zaista može od te senke i od prozora sastaviti
'nešto'. Inače svih trideset dvoje koji su 'videli' duha videli su drugačijeg - ni dvoje nisu prijavili isti
tip duha!
Zaključak? Kao prvo, naša čula nisu sto posto pouzdana; ponekad nam se nešto naprosto učini,
pričini. Drugo, ljudska bića su podložna sugestiji. Čak i kad je neko lično bio prisutan i iz blizine
gledao neki događaj - dakle, kad je pravi očevidac - njegovo svedočenje može biti netačno. To se
pred sudom pokazalo nebrojeno mnogo puta. Naravno, u nekim slučajevima briga oko varljivosti
naših čula je više ili manje važna nego u nekim drugim slučajevima. Ako se setimo čoveka koji je
video prikazu svoje pokojne sestre, važan je samo jedan element, ta ogrebotina; a da li je on razne
druge elemente njenog izgleda uočio baš tako dobro kao što tvrdi, to je nebitno.
I ljudsko pamćenje hoće da prevari. Psiholozi su ustanovili da se oblik i sadržaj onoga što smo
zapamtili menjaju, sa proticanjem vremena, u našem pamćenju. Naša sećanja postaju jednostavnija i
jasnije određena, ponekad i dramatičnija i zanimljivija nego što je u stvarnosti bilo. To važi za ono u
čemu smo bili očevici i učesnici, a pogotovo za sve ono što smo od nekog drugog čuli. Prepričavanja
iz druge ili treće ruke, dugo posle samog događaja, mogu biti istinita, ali mogu biti i toliko izobličena
da ne vrede baš ništa.
Idealan slučaj za nas je ako čovek koji ima nešto da javi o ESP ili PK događaju napiše to, ili govori
pred kamerom tako da njegov iskaz bude snimljen na traku - što pre, dok još nije prošlo mnogo
vremena od tog događaja. Ovo nam se ne dešava baš često. Kao prvo, mali je broj ljudi koji mogu da
pozovu nekog određenog parapsihologa koji bi mogao biti zainteresovan da čuje njihovu priču. Kao
drugo, naročito kad su događaji potresni, ljudi reaguju sa toliko emocija da im se čini da je beleženje
ili snimanje iskaza nepotrebno, beznačajno. I što je najgore, mnogi ljudi koji možda dožive trenutke
prekognicije ne reaguju odmah, jer ne shvate značaj svoje vizije, ne pomisle da će se to stvarno
desiti; jave se tek kad čuju da se desilo, a tada je prekasno. Idealni prekognitivni izveštaj mora biti
dokumentovan pre nego što u javnost polete vesti da se nešto desilo - dakle, mora biti 'nezagađen'
takvim javnim znanjem da je nešto već bilo. Samo takav izveštaj predstavlja racionalnom istraživaču
čvrst dokaz o postojanju prekognicije.
Svedoci su ipak korisni. Šest svedoka u Plimutu potvrđuje da je ta žena imala viziju katastrofe pre
nego što se ugalj u Aberfanu odronio. Što više svedoka, to je manja verovatnoća da oni lažu i da je to
sve prevara.
Prevara je malo verovatna kod običnih ljudi, ali poprilično verovatna kod onih koji tu imaju neke
svoje interese. Tobože paranormalno obdarena Tamara Rand 'predosetila' je da će na američkog
predsednika Ronalda Regana pucati jedan atentator - na televiziji je prikazana emisija koje je
'dokazala' ovaj slučaj prekognicije. Posle se ispostavilo da se Randova, posle tog atentata,
dogovorila sa nekim ljudima iz te televizijske stanice da smućkaju lažni dokumentarac.
Treba, uz to, uzeti u obzir i predvidljivost nekih događaja. Šta ako se neko trgne iz sna i vidi pokraj
svog kreveta priviđenje koje liči na njegovog ujaka, a ujutro dozna da je taj ujak umro baš te noći?
Telepatija? Možda, ako je ujak bio mlad i zdrav. Možda i ne, ako je imao osamdeset pet godina, bio
bolestan od raka, i ležao u nekoj bolnici kao beznadežni slučaj. Što je neki događaj predvidljiviji, to
je vizija o tom događaju manje paranormalna, manje prekognitivna. Nažalost, u nekim slučajevima
nije lako ustanoviti kolika je bila verovatnoća da čovek naprosto predvidi (razumnim razmišljanjem)
da će se to i to desiti.
Vrlo je nezgodan i posao oko procenjivanja ličnosti onoga koji prijavi da je imao telepatsko
iskustvo, kao primalac ili kao pošiljalac telepatske poruke. Pretpostavimo da se jednoj majci u snu
snilo da će umreti njen sin, koji je bankarski službenik (što nije osobito vratolomna profesija) i da je
on sutra stvarno umro. Taj čovek bio je mlad i zdrav, zaista je teško bilo predvideti da će tako
naprasno da umre. Ali šta ako je ta majka bila oduvek neurotična, oduvek obuzeta mislima o svom
sinu (dakle, sa fiksacijom na njega)? Šta ako je već godinama, svake noći, sanjala da će se njemu
nešto užasno desiti? U idealnom slučaju trebalo bi da proučimo kakva je ličnost taj koji nam nešto
javlja, i koliko ima integriteta, časti i istinoljubivosti. Međutim, takvo 'preslišavanje' nekog čoveka
može da bude vrlo nepouzdano, subjektivno, kao i svojevrsna blamaža i neprijatnost.
Takvi problemi postoje. Ali oni nam ne daju pravo da dignemo ruke od daljih nastojanja da
osvetlimo oblast paranormalnih moći. Svako istraživanje prirodnih pojava skopčano je sa teškoćama.
To što problema ima, samo je razlog da potražimo bolje, pouzdanije, informativnije načine za
utvrđivanje da li ESP i PK postoje ili ne postoje.

Pripremanje ogleda sa paranormalnim moćima

Kako utvrditi, naučnim načinom, da paranormalne moći postoje? Naravno, na taj način što ćemo
pripremiti i izvršiti oglede u kojima će biti isključeni (ili tačno uračunati) problemi koje smo
identifikovali dosad: neopouzdanost ljudskih čula, sugestibilnost, predvidljivost događaja, razne
lične slabosti pojedinca. Ogled bi morao biti tako isplaniran da ga kasnije mogu ponavljati i drugi
istraživači, da bi rezultati mogli da budu verifikovani. (Za naučnu parapsihologiju bitna je
ponovljivost, odlika o kojoj ćemo kasnije govoriti više.) Nadasve treba da budemo sposobni da
izračunamo koliki su izgledi da zbog neke puke slučajnosti ili podudarnosti dobijemo lažne ili
zbunjujuće rezultate. (Pošto na svetu ima više od pet milijardi ljudi, verovatno je da će se svakoga
dana barem jednome od njih dogoditi nešto za šta je verovatnoća manja od jedan prema milion.)
Parapsihologija kao nauka uspostavljena je u tridesetim godinama ovog veka, i to jednostavno:
izveden je izvestan broj ogleda sa pogađanjem šta je na kartama (za kartanje). Naravno da tu
nedostaju bogatstvo, složenost i emotivni naboj spontanih ESP doživljaja, ali su barem načela vršenja
ESP ogleda bila jasno prikazana i isprobana. Kasnije u ovoj knjizi pogledaćemo neke druge testove,
kudikamo složenije, prefinjenije i privlačnije našoj intuiciji.
Isključivanje konvencionalnih pet čula prvi je zahtev kod ESP testova. Ispitivač mora dobro da
pripazi da ispitanicima ne ostavi baš ni najmanju, nikakvu mogućnost da upotrebom poznatih pet čula
doznaju koja karta je koja, to jest koji su simboli na njoj. (Ovo važi i kad umesto karata za igranje
koristimo neke druge predmete o kojima ispitanik treba da pogađa koji su i kakvi su.) Kad testiramo
telepatiju, ne sme postojati nikakva, ni najmanja mogućnost da učesnici jedan drugom nešto dojave
putem vida, sluha, dodira i slično. Ako hoćemo da testiramo samo vidovitost, a da isključimo
telepatiju, čak ni sGm ispitivač ne sme znati ciljnu informaciju. Špil karata koje su dobro promešane,
zatim zamotane u nešto i zatvorene u kutiju koja je najzad i zaključana poslužio bi dobro za ovo
poslednje testiranje.
Isključivanje podvale drugi je zahtev kod ESP testova. Ne sme se ostaviti mogućnost da su se, u želji
da nas prevare, ispitanici dogovorili između sebe, ili ispitivači između sebe, ili neki ispitanik sa
nekim ispitivačem.
Isključivanje problema zaboravljanja i netačnog svedočenja treći je zahtev. U praksi ovo znači da bi
rezultati ogleda trebalo da budu zabeleženi odmah - dakle, bez ikakvog odugovlačenja; objektivno; i
pod dobrim uslovima. Kod pogađanja karata, ovo bi značilo da onaj ko beleži treba da beleži odmah,
a pri tom da ni sGm ne zna kakav je stvarni redosled karata u tom izmešanom špilu, a da neko drugi,
ko nikako nije mogao da sazna šta je ispitanik rekao i šta je ispitivač zabeležio, otključa kutiju i
ustanovi i zabeleži kakav stvarno jeste redosled karata u špilu. Onda tek treba uporediti ta dva niza
informacija i ustanoviti koliko se podudaraju ili ne podudaraju.
Ako su ta tri zahteva zadovoljena, trebalo bi da budemo u mogućnosti da izmerimo eventualnu
prisutnost ESP činioca.

Upotreba statističkih metoda za utvrđivanje ESP

Naučnik Džozef Benks Rajn osnivač je eksperimentalne parapsihologije. On je tokom tridesetih

godina radio na Univerzitetu Djuk u Severnoj Karolini, i svojim radom čvrsto i trajno uveo
parapsihologiju u akademski svet, svet nauke.
Džozef Benks Rajn pripremio je naročite špilove karata, sa ukupno samo pet različitih, vrlo
jednostavnih šara. Dakle, ispitanik je svaki put imao da se opredeli između samo pet mogućnosti, i to
jednostavnih. Ukupno je u špilu bilo dvadeset pet karata, po pet od svake vrste. Svaki put je špil bio
temeljito (mnogo puta) izmešan, da bi redosled karata u njemu bio sasvim nasumičan i nepredvidljiv.
Ovim je uklonjena mogućnost da ispitanik, logičnim rasuđivanjem, zaključi bilo šta o njihovom
redosledu. Takođe je otvorena mogućnost da ustanovimo da li je ispitanik, i u kojoj meri, nagađao
nasumično. Naučna istina o ovom ogledu glasi ovako: ako je redosled karata zaista sasvim
nepredvidljiv, i ako ne postoji nikakav uticaj ESP nego samo nagađanje (čisto nasumično), mi
možemo matematički predvideti koliko će puta ispitanik da pogodi.
Parapsiholozi za ovaj posao koriste jedno sasvim jednostavno matematičko sredstvo koje se nazove
prosek. (Ili statistička srednja vrednost, što nije baš sasvim isto kao prosečna vrednost; ali mi ćemo
to nazivati prosek zato što je to poznatiji, pristupačniji termin.) Ponovićemo ogled mnogo puta i ako
nije bilo ESP dobiće se upravo matematički najverovatniji prosek, naravno.
Da vidimo kako to konkretno ide sa Rajnovim špilom. U špilu svaki put bude dvadeset pet karata, a
njihov radosled je svaki put zaista sasvim slučajan. Svaka karta ima jednake izglede da bude prva, ili
druga, ili treća, i tako dalje - dakle, jednake izglede da se nađe na bilo kom od tih dvadeset pet mesta
u nizu. Ovo znači da kad ispitanik izrekne neko svoje nagađanje koja je karta sledeća, verovatnoća da
će pukim slučajem pogoditi iznosi tačno jednu petinu (1/5). Pošto će morati dvadeset pet puta
zaredom da to uradi, verovatnoća je da će pogoditi u pet slučajeva, a promašiti u dvadeset slučajeva.
(Matematička formula za ovo glasi: 25 x 1/5 = 5.) Ali dobro obratite pažnju: zakoni slučajnosti ne
kažu da će ispitanik svaki put ostvariti baš pet pogodaka. Neki put će on iz dvadeset pet pokušaja
postići samo četiri pogotka, ili šest; biće slučajeva (ali to će se ređe dešavati) da postigne samo tri,
ili čak sedam pogodaka; još ređe dogodiće se da pogodi samo dve karte ili da pogodi čak devet; i
tako dalje. Drugim rečima, dogodiće se određeno rasipanje pogodaka oko prosečne vrednosti. Mi,
međutim, imamo dobro znani lek za ovo. Ako ispitanik polaže čitav test deset puta, trebalo bi da
pogodi (po zakonima statistike, sasvim nasumično) pedeset karata. (Naime, 10 x 5 = 50.)
Provedemo, dakle, čoveka kroz ovaj Rajnov test sa kartama deset puta. Ako on postigne ukupno
pedeset pogodaka, mi kažemo: da, ovo je tačno ono što se može i očekivati po zakonima verovatnoće.
Čovek je neki put pogodio malo više, neki put malo manje, ali sveukupno je pogodio pedeset puta,
dakle bilo je to nasumično.
Ako on postigne šezdeset pogodaka, ili osamdeset, ili stotinu pogodaka (ili, sasvim svejedno, ako
ostvari samo četrdeset, ili trideset, ili samo dvadeset pogodaka), mi imamo naučnu osnovu da
kažemo: gle, ovde kao da je delovalo još nešto, a ne samo puka verovatnoća.
U nauci postoje neke tradicije, neki običaji u vezi sa ovim stvarima. Ti običaji uspostavljeni su
proizvoljno, ali već dugo se poštuju. Tako, na primer, u društvenim naukama smatra se da ako
istraživač dođe do nekih rezultata za koje verovatnoća da se (pukim slučajem) dogode iznosi samo
1:20, onda to najverovatnije nije bilo delovanje pukog slučaja nego još nečeg. Ako ćemo biti iskreni,
nema nekog jakog logičkog ili empirijskog razloga da baš 1:20 bude bitan odnos, mogli bismo se
dogovoriti da bude i drugačije. Pa ipak, što je manja verovatnoća da se nešto namestilo pukim
slučajem, to je veće samopouzdanje istraživača, jače je njegovo uverenje da je na tragu nečeg drugog,
nekog činioca koji je tu uticao. Ako je verovatnoća bila samo 1:20, to se može napisati i ovako: 'Bila
je samo 5%'. A može i ovako: 'Verovatnoća je iznosila samo 0,05 ili pet na stotinu'. Ali ako je bila ne
pet odsto, nego, recimo, samo jedan odsto, očigledno da će biti mnogo čvršće naše uverenje da se
stvari nisu baš pukim slučajem tako namestile.
Da se vratimo Rajnovom testu sa kartama, i našem ispitaniku koji je deset puta iz početka polagao taj
test. Čovek je pogađao ukupno dvesta pedeset puta, i trebalo bi da je 'potrefio' pedeset puta. Šta ako
je on postigao šezdeset pogodaka? Ništa naročito, verovatnoća za to je još prilično dobra. Tek sa
šezdeset jednim pogotkom ona spada na 0,04. Ali sad ona počinje naglo da opada. Šta ako čovek
'nabode' čak sedamdeset karata tačno? E, vidite, verovatnoća za to je znatno manja, iznosi samo 4
promila (4:1,000) što znači da od hiljadu ljudi koje testiramo, najverovatnije će samo četvorica
uspeti da to postignu. A ako on 'nabode' čak osamdeset tačnih? Verovatnoća da se takav uspeh dogodi
pukom slučajnošću iznosi samo 1:50.000.
Možemo testirati ljude i nekim drugim predmetima, a ne kartama, možemo im dati veći ili manji broj
pokušaja, to nije bitno; bitno je da nam jedna grana matematike, statistika, daje mogućnost da
pouzdano, naučno izračunamo kolika je verovatnoća da ispitanik sasvim slučajno pogodi. Drugim
rečima, merimo koincidenciju. Što je neverovatnije ispitanikovo postignuće, to smo uvereniji da je
njemu pomagala neka paranormalna moć, da nije nagađao zaista 'naslepo'. Ako je verovatnoća jedan
prema milion, imaćemo stvarno vrlo čvrst objektivan dokaz da se taj čovek poslužio još nečim -
dakle, ESP-om; dokaz jači od svih dosad prijavljenih slučaja spontanog ESP, pa ma kako zanimljivi
oni nama, subjektivno, izgledali.
Slična načela važe za testiranje PK. Već mnogo puta se pokušalo sa mašinom koja baca kockice (za
kockanje) i sa subjektom koji se nalazi u blizini i koji priželjkuje da se ostvari jedan određeni
rezultat, na primer da 'padne šestica'. Kockica ima, dabome, šest strana, koje su označene sa jednom
tačkom, dve, tri, četiri, pet, i sa šest tačaka; verovatnoća da padne tako da sa gornje strane bude šest
tačaka iznosi, dakle, samo 1/6. Ako se nije dogodila neka podvala (namešteno bacanje, kockica sa
jednom stranom malčice težom...) u proseku će u jednoj šestini bacanja pasti željena strana.
Čin merenja dozvoljava naučnicima da uporede šta se desilo kod jednog ispitanika, šta kod drugog,
trećeg; šta se dešavalo pod različitim uslovima, i tako dalje. Daje nam priliku da jednog dana (ako
dokažemo ESP) saopštimo da, na primer, 'gospodin A ima veću ESP moć nego gospodin B' ili, da
'skup uslova koje smo označili brojem 2 daje bolju priliku ESP sposobnostima da se ispolje nego
skup uslova koje smo označili brojem 1', i tome slično. Možemo takođe meriti da li ispitanik, kad
izjavi 'Sad sam vrlo čvrsto uveren! Sad sam siguran!' zaista postiže više pogodaka nego u drugim
prilikama. Ovakva upoređivanja su od bitnog značaja ako želimo ustanoviti kad se i kako pojavljuju
(ako se uopšte pojavljuju) ESP i PK fenomeni, kako im olakšati pojavljivanje, kako ih podstaći do
nekog nivoa koji bi nam mogao biti i od neke eventualne praktične koristi, i, uopšte, kako da shvatimo
paranormalnu moć. U spontanim slučajevima ne dobijamo takvu formalnu pravilnost rezultata, ne
uspevamo da izmerimo razlike niti da vršimo tačna poređenja. Zato nam spontano pristigle priče i ne
daju pouzdanje.
Zakoni statistike obuhvataju i slučajeve kad radi ne samo jedan istraživač, nego veći broj njih u isto
vreme. Pretpostavimo da dvadeset naučnika preduzme da radi jedan isti niz ogleda, istovremeno, ali
na dvadeset raznih mesta, sa raznim ispitanicima. Ako devetnaestoro ne dobiju ništa zanimljivo (sve
se ostvari po zakonima verovatnoće i za sve se pokaže da je bilo puko nagađanje), a jedan dobije
zanimljiv rezultat, za koji je verovatnoća bila samo 1:20 - može se desiti da samo taj jedan naučnik
objavi svoje nalaze i da to onda posluži nekim ljudima kao dokaz da ESP postoji. Očigledno da to
neće biti ispravno. Ali ovo neobjavljivanje razočaravajućih rezultata nije stvarno bilo problem u
dosadašnjem ESP radu, jer razočaravajući rezultati su itekako objavljivani (čak i mnogo češće nego
što je to praksa u drugim naukama, nažalost). I autori ove knjige su, obojica, objavili neke svoje
neuspele oglede na polju paranormalnog. U parapsihologiji je verovatnoća da se nešto potvrdno nađe
tako mala, a neuspelih ogleda je izvedeno tako mnogo, tako ogroman broj, da eventualno
neobjavljivanje nekih od njih nije važno. Ovom pitanju vratićemo se u poslednjem poglavlju naše
knjige.

Pogled na dokaze

Statistički metodi koje smo ukratko objasnili poslužili su, tokom poslednjih šezdeset godina, kao
osnov za mnogo hiljada ogleda. Već postoji velika 'hrpa' stručne literature o parapsihologiji -
izveštaja o obavljenim ogledima i o dobijenim rezultatima. Imamo li neki racionalni plan za
preispitivanje svega toga?
Imamo. Prvo ćemo razmotriti neke od najubedljivijih slučajeva i videti da li se oni mogu objasniti
poznatim, dobro shvaćenim ljudskim sposobnostima. Ako se ne mogu tako objasniti, imaćemo
argument za tvrdnju da paranormalna moć može postojati, ili, barem, da se ponekad dešavaju istinske
anomalije, nauci nerazumljive. Naš cilj nije da dokažemo da postoji paranormalna moć. Dokazi
zahtevaju formalnu logiku i matematiku. Mi ćemo se rukovoditi sudskim načelom razumne sumnje.
Možda ćemo se naći u prilici da kažemo: "Dokazi postoje, veoma su jaki. Iz tog razloga, nama se čini
da je moguće, pa čak i veoma verovatno, da paranormalne moći postoje." A možda ćemo ipak morati
na kraju da priznamo da nema nikakvih ubedljivih dokaza.
Ako ih ima, iz toga niču mnoga zanimljiva pitanja. Jesu li paranormalne moći različitih ljudi
različite? Normalno bismo očekivali da jesu, zato što se ljudi razlikuju i u svim drugim
sposobnostima i veštinama kojih se možemo setiti. Postoje li okolnosti koje naročito pogoduju
ispoljavanju ESP i PK? Ako postoje, koje su, i zbog čega je to tako? Na koji način bi paranormalna
moć mogla delovati - ima li u fizici ikakvih mogućih objašnjenja za to? Da li je paranormalna moć
naprosto suprotna zakonima fizike, nespojiva sa njima? Najzad, da li je paranormalna moć u nekoj
vezi sa prastarom idejom da čovek ima ne samo telo nego i dušu? Postoji li u nama, kao što je Dž. B.
Rajn tvrdio, neka 'ne-fizička' komponenta koja bi mogla davati paranormalnu moć i koja bi mogla
ostati posle smrti tela?
Tako mnogo pitanja! Ali prvo ćemo morati dobro da pogledamo dokaze, i to najbolje, najjače dokaze
koji u celokupnoj dosadašnjoj literaturi postoje. Dok to činimo, objašnjavaćemo zašto mislimo da ti
dokazi zaista ubedljivo upućuju na postojanje paranormalnih moći ili barem anomalija. (Od sada pa
do kraja knjige govorićemo samo 'anomalija', radi sažetosti; nećemo svaki put ponavljati reči
'istinska, neuklopiva u zakone fizike', ali imaćemo na umu samo anomalije koje jesu takve.) U sledeća
dva poglavlja razmotrićemo četiri jaka dokaza. Reč je o dva čoveka izuzetno obdarena
'paranormalnim moćima' i o dva vrlo jaka mašinska PK ogleda. Ovi dokazi daće nam mnogo povoda
za razmišljanje, na početku našeg putovanja ka objašnjenju neobjašnjenog.
 PARANORMALNE ZVEZDE

Ako postoje paranormalne moći, osnovano je očekivati da se neki ljudi u njima naročito istaknu, i da
tim putem postanu medijski slavni, poznati širokom krugu ljudi. Zaista ima nekoliko takvih ljudi; oni
su uspeli da proizvedu, i to ne samo jednom nego više puta, tokom dužeg razdoblja, efekte koje
moramo smatrati paranormalnim. Uspeli su to pod strogo kontrolisanim uslovima, pred mnogim
istraživačima i posmatračima. Njihovi uspesi pripadaju grupi najboljih postojećih dokaza o
paranormalnoj moći. Ujedno oni ilustruju šta to, konkretno, rade ljudi obdareni paranormalnom moći,
kakve bi mogle biti te još nepotvrđene ljudske sposobnosti. Iz literature o parapsihologiji izdvojili
smo dva čoveka. Jedan je D. D. Houm, medijum iz devetnaestog veka, a drugi je Pavel Stepanek, Čeh
po nacionalnosti, koji je zahvaljujući svojim izvanrednim rezultatima u ESP ogledima tokom
šezdesetih godina uvršten u Ginisovu knjigu rekorda kao čovek najobdareniji paranormalnim moćima
na svetu.

Zapanjujući D. D. Houm

Danijel Danglas Houm rodio se u Edinburgu, u Škotskoj, godine 1833. Odgajila ga je jedna njegova
tetka. Kao dečak od devet godina odveden je u Ameriku. Bio je bolešljivo i donekle neurotično dete.
Njegova majka smatrala je da Danijel poseduje 'drugi vid', to jest vidovitost. Danijel se vrlo brzo
uklopio u porodičnu tradiciju: već sa trinaest godina video je prikazu, 'duha' jednog svog bliskog
prijatelja. Ovaj 'duh' načinio je tri kruga po vazduhu, i Danijel je objasnio tetki i teči da to mora
značiti da je taj dečko već tri dana mrtav. Rodbina se tome podsmevala, ali ubrzo su stigle vesti da je
taj dečak zaista poginuo tačno tri dana pre nego što je Danijelu došla ta vizija. Četiri godine kasnije
umrla je i Danijelova majka, a on je tada video i njen utvarni lik. Posle toga tvrdio je da mu takoreći
neprestano dolaze duhovi mrtvih.
Rođaci kod kojih je živeo bili su Meri Kuk i njen muž. Imali su, zaista, čudnovato dete u svojoj kući.
Možete zamisliti kako su se osećali kad je sva kuća počela da ječi od raznih udaraca i kuckanja (što
je osobeni znak po kome se prepoznaje takozvani poltergajst, 'bučni duh'; o tome ćemo govoriti
kasnije). Danijel je verovao da to čine duhovi koje on priziva; ali gospodin i gospođa Kuk zaključili
su da je dečak dozvao samog Sotonu, pa su ga izbacili iz kuće. Bukvalno - na ulicu.
To se dešavalo u vreme kad je Amerika bila zahvaćena pravom manijom spiritizma. Smatra se da je
ta moda krenula 1848. godine iz Nove Engleske, gde su tri sestre objavile da su stupile u vezu sa
duhovima umrlih. Ta lokalna senzacija raspirila se u nacionalnu opsesiju. Uskoro su hiljade, a zatim i
stotine hiljada Amerikanaca počeli da dolaze na seanse gde su tobožnji medijumi prizivali duhove
mrtvih koji navodno nastavljaju da žive u nekom drugom svetu. Izvođači su koristili razne efekte, kao
što su tajanstvena kuckanja, glasovi i nezemaljska muzika prividno niotkud, pojave svetlucavih
prikaza, 'automatsko pisanje' (kad izvođač tobož ne zna za sebe, a ruka mu 'sama' piše), pa čak i
levitacija. U takvom ambijentu Houm je začas našao bogate pokrovitelje i počeo nastupati kao
spiritista, to jest kao medijum. Njegovi duhovi mrtvih redovno su imali poruke za žive.
Po tome se nije nimalo razlikovao od nekih petnaest hiljada medijuma koliko je, po proceni jednog
tadašnjeg komentatora, operisalo na teritoriji SAD. Ali ubrzo je postalo očigledno da Houm,
zahvaljujući raznovrsnosti i razmerama efekata koje je postizao, predstavlja nešto sasvim drugo,
klasu za sebe. Pred mnoštvom svedoka, on je često levitirao razne stvari, pa i sebe samog, čuli su se
zvuci, nevidljive ruke su hvatale prisutne ljude... Ti efekti nas zanimaju. Ako su bili istinski (a ne
prevara), oni predstavljaju snažan dokaz o postojanju psihokineze.

Kucanje, levitacija, izduživanje tela, hvatanje vatre

Šta je, konkretno, radio D. D. Houm, i pod kojim uslovima? Kao prvo, treba reći da tokom dugotrajne
i zadivljujuće karijere, koja je potrajala nekoliko decenija i uključila nastupe na dvorovima
francuskog kralja Napoleona III i ruskog cara Aleksandra II, Houm ni jedan jedini put nije uhvaćen u
prevari, niti ga je, čak, iko ozbiljno, sa ikakvim konkretnim dokazima, optužio da je šarlatan. A bilo
je, itekako, ljudi koji su se veoma neprijateljski odnosili prema njemu i koji bi svakako veoma voleli
da ga diskredituju. Dalje, Houm je najviše voleo da nastupa pri jakoj svetlosti. Obraćao se
istraživačima i pozivao ih da dođu i da krajnje skeptično posmatraju i prate sve što se dešava. Nije
tražio da mu se za seanse plaća, pa je tokom života mnogo puta tonuo u siromaštvo, iako je mogao
lako zgrnuti veliki novac da je samo hteo. Po svemu tome bitno se razlikovao od velike većine svojih
kolega koji su itekako bili šarlatani i opsenari; publika je od njih zahtevala čuda i oni su, pod tim
pritiskom, uvodili u upotrebu svakojake sprave (i pomagače) da bi proizveli lažne duhove,
'ektoplazme' i razne druge obmanjujuće efekte.
Kucanje utvarnog porekla često se čulo na Houmovim seansama. Oko stola su sedeli učesnici u
seansi; Houm bi ulazio u laki trans, a onda su ti zvuci počinjali u kući. Dva primera će nam pokazati
koliko je to bilo dramatično i koliko daleko od banalne podvale.
U blistavo osvetljenoj dvorani u francuskom dvoru, januara 1863, Houm je snagom svojih misli
podigao stolnjak (platneni) sa stola. Ali nije prišao sasvim blizu, ostao je nekoliko metara udaljen od
stola. Tada je jedan od njegovih neprijatelja, austrijski državnik Meternih, jurnuo napred i hitro se
zavukao pod taj sto, da bi otkrio pomoću kakve opreme, ili druge podvale, Houm to radi. Nije našao
ništa, ali su u samom stolu počeli da odjekuju mnogobrojni i jaki zvuci, pravi baraž kucanja i lupanja.
Tokom jedne Houmove seanse u Engleskoj, u prisustvu šest svedoka, ugledni fizičar ser Vilijem
Kruks opazio je 'vrlo jake vibracije naših stolica, zatim stola i poda, a onda smo stekli utisak da se
drmaju i sami zidovi i prozori'. O problemu podvala govorićemo još, ali zasad samo treba zapaziti da
su efekti na toj Houmovoj seansi (i na mnogim drugim seansama) bili vrlo velikih razmera, maltene
ogromni.
Levitacija je takođe redovno viđana na Houmovim seansama. Lord Ader, ranije inostrani dopisnik
londonskog Dejli Telegrafa, vodio je, jedno vreme, uzorno dobre beleške o Houmovim seansama,
beleške koje je zapisivao neposredno posle završetka seanse; dokumentovao je čak šesnaest
levitacija stolova, od kojih su neki bili toliko teški da ih jedan čovek, sam, ne bi mogao ni rukama
podići (pa čak ni čovek daleko robusniji nego što je bio mršavi i slabunjavi Houm). Houm je dizao u
vazduh, samo snagom svojih misli, i druge ljude, pa i samog sebe. Kruks je izračunao da je ukupno
preko sto očevidaca prisustvovalo levitiranju samog Houma. Većina njih imali su prilike da drže
Houma za noge da ne bi odleteo! U jednom slučaju Houm je levitirao jednu ženu zajedno sa stolicom
na kojoj je sedela.
Kruks je bio čovek od nauke; preduzeo je kontrolisane oglede sa Houmom, i pri tom se naročito
usmerio na efekte levitacije. Houm je voleo muziku, a jedan od njegovih omiljenih efekata bio je da
levitira harmoniku koja je onda letucala i plesala po sobi svirajući melodiju 'Dome, slatki dome'.
Zato je Kruks kupio jednu harmoniku i stavio je u kavez, a kavez je zaključao; odneo ga je pred
Houma, ali ga je stavio na mesto gde Houm nije mogao rukama da dosegne ni kavez ni harmoniku u
njemu. Svejedno, taj muzički instrument se podigao i počeo da lebdi po kavezu, da se pokreće tamo-
amo i da svira razne melodije.
Houmovi najspektakularniji poduhvati, a to su izduživanje tela i hvatanje žara, odigrali su se pred
kraj njegove karijere; na našu sreću, dobro su dokumentovani - učinili su to ser Vilijem Kruks i lord
Ader, dva čoveka koja su imala dovoljno strpljenja i dobre volje da pažljivo gledaju i zapisuju šta se
dešava, pa i da pripremaju oglede. (Za razliku od mnogih koji su prema Houmu ispoljavali samo golo
neprijateljstvo. Francuski kralj Napoleon III plaćao je mađioničarima i opsenarima da idu na
Houmove seanse i da pokušaju da ga raskrinkaju; nijedan nije postigao ništa. Houm je čak prognan iz
Rima pod optužbom da je čarobnjak; zbog toga su u britanskom Parlamentu postavljana pitanja kako
to italijanska vlada postupa prema jednom britanskom državljaninu.)
Izduživanje tela je čudnovat fenomen koji se, opet, događao pred desetinama očevidaca. Houm je
protezao svoje telo, tako da je dobijao na visini, čak i po petnaest centimetara - postajao je,
bukvalno, za toliko viši. Dok je to radio, ljudi su ga držali, a neki su pritiskali šake na njega. Houm je
skoro uvek pozivao posmatrače da pomno motre na svaku eventualnu prevaru. Kruksu se obratio
rečima: "A sad, Vilijeme, ponašaj se kao da sam ja poznati opsenar, koji će sve vas prevariti raznim
trikovima... Ne obraćaj nikakvu pažnju na moja osećanja. Ja se neću uvrediti." I tako, okružen sa svih
strana ljudima koji su ga držali za ruke i noge i upirali šake o njegovo telo, Houm se počinjao
izduživati. Jedan svedok pričao je da je jasno osetio kako Houmova rebra 'putuju' nagore, promiču
ispod njegovih šaka. Ima čak i nekoliko izveštaja da je Houm uspeo da izduži tela drugih ljudi.
Hvatanje vatre odigravalo se tako što je Houm uzimao iz ognjišta, na primer, grudvu žara veliku kao
pomorandža, držao je u desnoj ruci, pokrivao levom, i onda duvao u žar da se što jače razgori, do
belog usijanja; onda je pozivao posmatrače da se sami uvere da oko njegovih prstiju palaca vatra.
Ovo su gledali i Kruks i Ader; takođe su obojica imala povlasticu (ako je to prava reč) da jednom
prilikom gledaju kako Houm prilazi ognjištu, leže potrbuške pred njega i bukvalno stavlja glavu u
vatru, uranja licem u žar i plamen!
Ovaj poslednji fenomen zaista je neverovatan. Ne može se uporediti sa ljudima koji bosi hodaju po
žaru, jer oni samo povremeno, i samo tabanima, stupaju u dodir sa užarenom površinom. Izgleda da
čovek koji zaista ubedi sebe da može cupkati po žaru, zaista to i može, ali samo nakratko, i neće pri
tom zadobiti veće opekotine. (U jednom nedavnom ogledu sa hodanjem po žaru, jedini učesnici koji
su pretrpeli neuspeh bila su dvojica skeptika, koja su završila u bolnici sa jakim opekotinama
tabana.) Kruks je nastojao da proveri kakve su ljudske sposobnosti za hvatanje vatre; aktivno je
potražio druge ljude koji bi mogli raditi nešto slično. Našao je samo jednog, nekog crnca koji je
zaista držao u rukama komad gvožđa crveno usijanog, ali samo za tren; a posle toga je 'cela kuća bila
još satima prožeta mirisom pečenog crnca', piše Kruks. Nikad nikakav miris izgorele kože nije
primećen kad je Houm hvatao žar; niko, nikad, nije ispoljio sposobnost da se izloži plamenu onako
dugo kao Houm. Posle tih poduhvata sa komadima žara, Kruks je pregledao Houmove ruke i svaki put
je ustanovio da su 'meke i delikatne kao ženske'. U nekoliko predstava Houm je žar hvatao ne golom
rukom nego pomoću maramice koju bi mu dodao neko od gledalaca. Posle bi vratio toj osobi
maramicu, sasvim neoštećenu, neoprljenu. Kruks je jednu takvu maramicu dao na hemijsku analizu:
nije nađeno ništa neobično.

Načini da se objašnjenjima eliminiše Houm

Prva moramo uzeti u obzir mogućnost da su svedoci nepouzdani. U tom pogledu, spisi Kruksa i Adera
su blago kakvo se retko nalazi, jer ta dvojica su bila neposredno prisutna i zapisivala su sve odmah, a
ne tek mnogo kasnije. Tačno je da ljudska čula umeju da budu varljiva, opažanje nije uvek tačno, a i
pamćenje hoće ponekad da nas prevari, ali time se nikako ne može objasniti levitacija u blistavo
osvetljenoj sali, niti prizor čoveka koji je legao pred kamin i zagnjurio lice u žar.
Šta ako se ti izveštaji mogu objasniti kao neka vrsta kolektivne halucinacije? Šta ako je Houm bio
hipnotizer, zapanjujuće sposoban? U uglednom naučnom časopisu Nature jedan 'naučno' nastrojeni
komentator izložio je zamisao da Houm mora biti ili hipnotizer sposoban da zavede čitavu gomilu
ljudi odjednom ili vukodlak. Sama činjenica da se reč 'vukodlak' provukla na stranice Nature
pokazuje u kakvu je pometnju i u kakvo očajanje dospeo ovaj Houmov protivnik!
Teorija o masovnoj hipnozi ili masovnoj halucinaciji ima mnogo slabih tačaka. Kao prvo, veoma je
mali broj ljudi koji su tako podložni hipnozi da će zaista, ozbiljno, početi da haluciniraju kad im neko
'naredi'. Drugo, broj svedoka koji su iz neposredne blizine posmatrali Houmove efekte veoma je
veliki. Nije to bilo samo dvoje-troje niti samo jedanput. Treće, Houm je više voleo uslove koji nisu
ni najmanje podesni za halucinacije: seanse je držao u blistavo obasjanim dvoranama. U većini
prilika tražio je obilje svetlosti. Najzad, Kruks je izveo oglede u kojima je merio težinu pojedinih
predmeta, a ta težina se pod uticajem Houmove snage volje menjala. Merni instrumenti ne
haluciniraju.
Naravno, neki od učesnika u seansama verovatno su bili, kao svedoci, nepouzdani. Takva su bila
vremena: moda spiritizma bila je na vrhuncu, narod je bio spreman da veruje u svašta i koješta. Ali
mnogi su sa ogromnom skeptičnošću gledali šta Houm radi (Meternih, na primer; na početku i Kruks i
Ader; takođe jedna grupa Holanđana koji su sebe proglasili za racionaliste i koji su gledali Houma u
Amsterdamu godine 1858), a za takve posmatrače ne možemo reći da su lakoverni.
Postoji saglasnost velike većine onih koji su pratili karijeru tog čudnog čoveka, Danijela Danglasa
Houma, (saglasnost čak i kod njegovih kasnijih osporavatelja) da veliki deo onoga što su očevici
prijavili ne može biti pripisan nikakvoj halucinaciji. Znači, ostaju samo dve mogućnosti: ili je on bio
varalica ili je u njegovom prisustvu delovala neka doista neidentifikovana sila.

Da li je Houm bio varalica?

Neki od Houmovih efekata svakako imaju izvesnu auru opsenarstva, trika. On ponekad jeste držao
seanse u mraku, ili zahtevao da se svetla oslabe pre levitacije ili nekog drugog dramatičnog efekta.
Ponekad je levitirao čaše, one su letele neko vreme kroz vazduh, a onda se naglo pojavljivale na
sasvim drugom mestu. Neki njegovi efekti bili su trivijalni, zaista, ali sa naše strane bilo bi detinjasto
da zbog toga insistiramo da je on bio najobičniji scenski mađioničar. Trebalo bi da usmerimo svoju
pažnju najviše na one događaje gde je najmanje verovatno da je blefirao.
Houmove seanse bile su često na javnim mestima ili u kućama zainteresovanih građana; u takve
zgrade Houm naprosto nije imao pristupa pre seanse. Dešavalo se, ne jednom, da ga povedu na neku
takvu izvedbu i da on tek tada sazna gde će seansa biti. Pre, za vreme i posle seanse mnogi su pomno
proveravali nema li tu negde nekakvih sprava i spravica za opsenjivanje. To su radili i Ader i Kruks.
Nije, valjda, mogao Houm u džepu da prošvercuje nekakvu skalameriju koja bi podizala sa poda
teške stolove ili stolice u kojima neko sedi!
Mogućnost da je imao potajne pomagače takođe je slabo verovatna. Takvim ljudima Houm bi morao
da plaća, i to mnogo da plaća, ali on sam nije bio plaćen za svoje seanse i često je bio bez novca -
imao je u svom životu i jedno razdoblje kad je morao držati javna čitanja književnih tekstova da bi
zaradio za hranu. Morao bi, za onakve efekte, imati čitavu svitu pomagača; a svaki takav mogao je
otići u redakciju nekih novina i dobiti ogromne pare za ispovest kojom bi Houma demaskirao. Ali
nikada se nijedan takav nije pojavio.
Ono sa žarom i vatrom čini se da je bilo gotovo nemoguće odglumiti; posmatrači su i sami osećali
vrelinu vatre, vrelinu žara u Houmovim rukama.
Vredelo bi razmotriti još jednu epizodu iz života tog izuzetnog čoveka, epizodu koja baca nešto
svetlosti na psihologiju njegovih kritičara i protivnika. Godine 1855. Houm je održao jednu seansu u
kući dvoje čuvenih pesnika, Roberta Brauninga i Elizabete Brauning. Dok su to dvoje, i još neki ljudi,
sedeli oko stola sa Houmom, jedan venac od cvetova pavetine (koje su deca Brauningovih ubrala)
podigao se u vazduh i blago se spustio Elizabeti na glavu. Robert je ustao da bi iz neposredne blizine
gledao kako taj venac leti kroz vazduh.
Na nesreću, Houm je tada progovorio i rekao da je Robert možda ustao u nadi da će venac sleteti na
njegovu glavu. Robert je već zavideo svojoj ženi na pesničkom daru. Posle ove seanse, Elizabeta je
na sve strane hvalila i veličala Houma. Robert Brauning je to komentarisao, ali njegovi utisci o
seansi menjali su se, sa proticanjem vremena, na čudnovat način. Prvih godina posle seanse, pisao je
prijateljima o tom događaju, ali nigde nije pomenuo da bi to mogla biti prevara. Tek u kasnijem
životnom dobu Robert je ubedio sebe da je seansa morala biti 'nameštaljka' i da je, štaviše, on
uhvatio Houma u podvali. Pobudu za ovo naknadno izobličenje uspomena nije teško pogoditi.
Svoje ogorčenje Robert je izlio godine 1864. tako što je objavio pesmu 'Mutivoda medijum', dugu,
prepunu otrova, o nekom varalici koji je prepun taštine, a ništa ne radi sem što obmanjuje narod.
Svakome (sem Houmu) bilo je jasno da je to ciljano na Houma; u nekim krugovima počela se širiti
priča da je Robert Brauning provalio Houmove blefove, priča bez ikakvog osnova. U to vreme
Brauning ni u jednom svom pismu još nije rekao tako nešto, a nije ni u svojim razgovorima sa jednim
od pionira istraživanja paranormalnih moći, F. V. H. Majersom. Kasnije je književni kritičar Dž. K.
Česterton komentarisao da je pesma 'Mutivoda medijum' "splet realnosti i nerealnosti u umu jednog
čoveka". Vidimo, dakle, da i negativne priče, koje osporavaju nečiju sposobnost, umeju da 'rastu' što
se više prepričavaju - a ne samo pozitivne, potvrdne priče.
Možda je najveće tragedija Houmovog života bila u tome što nijedan tadašnji naučnik, osim Kruksa,
nije imao hrabrosti da testira Houma. Kruks je mnogo puta pozvao svoje kolege, eminentne naučnike,
da bez ikakvih ograničenja stave Houma na probu, ali oni se nisu odazvali ili su izričito odbijali.
Moramo i to imati na umu kad razmišljamo koliko su izveštaji o Houmovim postignućima pouzdani.
Mnogi tadašnji ljudi od nauke, veoma skeptični, očigledno nisu imali hrabrosti da organizuju test u
kome bi se i njihova, skeptična uverenja našla na teškoj probi i možda srušila.
Šta na kraju da mislimo o svemu tome? Kruksov zaključak je nedvosmislen: "Odbaciti sva ova
zabeležena svedočenja značilo bi odbaciti generalno sva ljudska svedočenja..." Ovo je preterivanje,
ali zaista smo suočeni sa obiljem kvalitetnog svedočenja, tolikim obiljem da ga je nemoguće
prenebregavati. Moramo, u nekom trenutku, pokloniti bar malo poverenja svedočenjima ljudskih bića.
Jer, na kraju, čak i najstrožiji naučni izveštaji zasnovani na očitavanju instrumenata kažu nam, u
stvari, šta su ljudske oči videle na tim instrumentima.
Neki od efekata koji se opisuju u svedočanstvima o Houmu svakako su mogli biti proizvod
nepouzdanog opažanja ili svedočenja, vešto nameštene opsene, masovne halucinacije. Međutim,
ostaje i mnogo drugih efekata, ostaje nam velika količina dokaznog materijala koji se ne može
odbaciti tako lako. Skeptične knjige napisane o Houmu popriličan su jad i beda. Za razliku od onog
što su pisali Ader i Kruks, te knjige prepune su praznih "Šta ako...", neosnovanih tvrdnji, moljakanja
da se nešto izuzme iz razmatranja, selektivnih navoda i sličnog. Nijedna od tih knjiga ne daje
ubedljivu i argumentovanu kritiku Houma i njegovih moći. Ipak, čitalac koji se zainteresovao za
Houma može naći u našoj bibliografiji, na kraju ove knjige, podatke i o tim skeptičnim delima; bilo bi
besmisleno da mi insistiramo da samo jedna, naša strana priče sme da se čuje.
Houm je umro, njega više nema. Nijedan sličan nije viđen od tih vremena pa sve do danas. Ali hajde
da se prebacimo sto godina bliže našem vremenu, do jednog pojedinca koji nastupa kao ispitanik u
testovima paranormalnih moći već dugo, mnogo duže nego iko drugi. To je Pavel Stepanek.

Bankarski službenik iz Praga

Rusi i drugi Istočnoevropljani oduvek su se živo zanimali za vezu između hipnoze i ESP, možda iz
dobrih razloga, jer čini se da hipnoza pomaže ljudskim ESP sposobnostima da se ispolje (vidi šesto
poglavlje). Jedan od istraživača koji su se naročito usmerili na ovu oblast bio je Milan Rizl,
diplomirani antropolog, veoma zainteresovan za paranormalno. Početkom šezdesetih godina počeo je
da vrši oglede sa hipnozom kao alatkom za ispoljavanje eventualnih ESP sposobnosti kod ispitanika.
Njegov postupak za testiranje bio je dugotrajan i složen: dobrovoljci su prvo prolazili kroz vežbe
stvaranja duhovnih slika ('gledanje duhovnim očima'), a onda se od njih tražilo da se opuste i da
silaze u sve dublja stanja transa; tek posle toga im je nalagano da pokušaju pomoću ESP da obave
određene zadatke, na primer da pogode šta je u nekoj zatvorenoj kutiji. Tokom ovog rada, u kome je
naišao na pojedine ohrabrujuće elemente, Milan Rizl upoznao je Pavela Stepaneka.
Stepanek je bankarski činovnik, čovek tih i neupadljiv. Ali došao je kod Rizla zato što se zanimao za
paranormalne moći. Rizl ga je testirao da vidi da li od njega može biti dobar subjekt za ESP pod
hipnozom, ali Stepanek je slabo podlegao hipnozi, pa je Rizl posle dva pokušaja bio manje-više
spreman da odustane. U trećem pokušaju našla se neka trunčica ohrabrujućih rezultata, i Rizl je
odlučio da prestane da hipnotiše Stepaneka i da ga testira na ESP pomoću nekih karata koje su mu
bile pri ruci jer su zaostale od ranijih studija. Svaka karta bila je veličine 12 x 8 centimetara, crna sa
jedne strane, a bela sa druge i skrivena od pogleda kartonskim koricama kroz koje svetlost nije mogla
proći. Rizl je stavljao jednu po jednu na sto pred Stepaneka i pitao kako je okrenuta karta unutra -
crnom ili belom stranom nagore. Prethodno se potrudio, iako je ovo bio neformalni i ovlašni početak,
da dobro promeša sve, da bi raspored bio zaista nasumičan. Stepanek je počeo da pogađa u primetno
više od 50% slučajeva. Posle nekoliko nedelja, njih dvojica su bila spremna za početak formalnog
istraživanja.
Prvi formalni ogled dovršen je u julu 1961. godine. U to vreme Stepanek je radio u vrlo lakom
hipnotičkom stanju (što je u kasnijim istraživanjima s njim napušteno). Rizlova asistentkinja, koja je
radila sama u drugoj, zatvorenoj sobi, uzela je deset karata i gurnula svaku u po jedne kartonske
korice, pri čemu je nasumce odlučivala koju kartu će gurnuti belom stranom nagore ili crnom stranom
nagore. Ti kartonski omotači sa kartama unutra dati su Rizlu, koji ih je pružao pred Stepaneka, jedan
po jedan. Ali Stepanek nije mogao videti čak ni karton; ispred njegovog lica bio je raširen zastor.
Stepanek nije ni video, ni dodirivao karte niti omotače, nego je naprosto pogađao šta je sa gornje
strane: "Crna." "Bela." Rizl je zapisivao svako takvo pogađanje. Posle završenih deset pogađanja
upoređivao je rezultat sa spiskom dobijenim od asistentkinje, gde je pisalo kakav jeste raspored
karata unutra, to jest kako je koja okrenuta.
Mora se priznati da je ovo poprilično dosadan postupak. Stepanek je ispoljio veliki stoicizam
ostajući pri raznim varijantama istog ovog postupka dugi niz godina. Jest da je bilo dosadno, ali su
rezultati bili dramatični. U tom prvom ogledu, jula 1961, Stepanek je dve stotine puta prošao kroz
test, dakle pogađao je ukupno dve hiljade puta. Pošto su izgledi da se 'potrefi' tačan odgovor svaki
put tačno 50% (jer postoje samo dve, ravnopravne mogućnosti), trebalo je da ostvari hiljadu
pogodaka. On je međutim ostvario malčice više od 1.140, dakle, malo iznad 57%. Statistička
verovatnoća da neko pukim slučajem, naslepo, 'nabode' tako nešto iznosi manje od jedan prema deset
miliona.
Rizl je, međutim, želeo da postigne još veći uspeh. Iznašao je zaista domišljat metod za to. Njegovo
razmišljanje išlo je ovako. Pretpostavimo da Stepanek, kad pogađa kako su karte okrenute, iskoristi
svoju ESP moć samo povremeno. (Pošto ne pogodi svaki put, mora biti da je povremeno ne koristi.)
Možemo zaključiti da je to signal koji stiže samo ponekad - nešto što se kod tog čoveka uključi
otprilike pri svakom sedmom pogađanju. (Zato što on, u proseku, od svakih sedam 'nabode' četiri
tačno, a tri pogreši; zaključujemo da slučajno pogodi tri i isto tako slučajno promaši tri, ali u proseku
se pojavi i jedan pogodak više, a to nije slučajno; taj jedan, taj sedmi, tačan iskaz ishod je pristiglog
ESP signala.) Kad u nekom sistemu za prenos informacija ne primamo ništa što ima ikakvog smisla,
nego samo buku 'bez veze', to se zove šum. Ako imamo u svakih sedam pokušaja, koje naš ispitanik
učini, šest puta šum i jedan put signal, onda zaista treba da se dosetimo jedne tehnike koja postoji za
takve slučajeve i kojom se naučnici služe da pojačaju takav povremeni signal. Tehnika je sledeća:
treba podmetnuti Stepaneku da pogađa (ne znajući to) o istom redosledu, o istim kartama nekoliko
puta. Taj signal pašće neki put na jednu kartu, neki put na drugu, povećavajući im verovatnoću da
budu tačno pogođene; to znači da će se korist od tih signala povećavati, ukupno dejstvo biće
uspešnije. Jer kad se signali preklapaju i sabiraju, šum biva potisnut.
Ova tehnika ima naziv. Zove se 'većinsko odlučivanje'. (Kao na političkim izborima.) Pružimo pred
ispitanika jednu kartu. On kaže "Crna". Posle nekog vremena pružimo mu tu istu kartu i on kaže
"Bela". Podmetnemo mu (a da on toga nije svestan) tu istu kartu deset puta. Ako on za nju sedam puta
kaže "Bela!" a samo tri puta kaže "Crna!" znači da se 'većinom glasova' (svojih sopstvenih) opredelio
da je bela. Ako pet puta kaže da je bela, a pet puta da je crna, to je pet prema pet, nerešeno, znači da
ESP signala nije ni bilo, i mi ćemo takav rezultat brisati.
Zato su Rizl i njegova asistentkinja pripremili seriju od sto karata, u nasumičnom redosledu. Svaka je
bila zatvorena u neprovidan koverat i zatim koverat u dodatni neprovidni omotač. Za Stepaneka je,
dakle, bilo pripremljeno sto meta, sto 'ciljeva'. Dato mu je da ih 'gađa' deset puta uzastopce, svaki put
istim redom, od prve do stote. Kod 93 karte Stepanek se 'izjasnio većinom glasova'. U 7 slučajeva
glasao je 5:5 i to je izbačeno iz daljeg računanja. Od 93 za koje se opredelio većinom glasova,
opredelio se u 66 slučajeva tačno, a to znači u 71% slučajeva. Verovatnoća da neko čistim pukim
slučajem 'potrefi' tako mnogo iznosi jedan prema više od dvadeset milijardi. Dakle
1:20.000.000.000.
Pretpostavimo, bar zasad, da je Stepanek doista koristio ESP da pogodi da li je karta okrenuta belom
ili crnom stranom nagore. Ako jeste, znači da u delovanju ESP postoji pravilnost. Ako je Stepaneku
zaista pristizao slab, povremen signal, onda bi zaista trebalo da tehnikom većinskog glasanja signal
bude pojačan. To se i desilo. Takve stvari naučnicima daju pouzdanje.

Stepanekovi rezultati kod drugih, nezavisnih istraživača

Rezultati ovih prvih Rizlovih testova sa Stepanekom bili su tako izvanredni da se zapadna nauka vrlo
brzo zainteresovala za njih. Naučnik Gejter Prat iz Laboratorije za parapsihologiju pri Univerzitetu
Djuk u Severnoj Karolini otputovao je u Prag 1962. godine, Rizlu u posetu. Prat je imao već mnogo
znanja i iskustva kao istraživač; godinama pre toga radio je sa Džozefom Benksom Rajnom.
Posmatrao je i analizirao neke kraće testove. Stepanek je postigao rezultate samo malo iznad 50%.
Ali kad se Prat vratio u Prag, godine 1963, Stepanek je bio u vrhunskoj formi. Zajednički su ga
testirali Prat i Rizl, pogađao je 2.000 puta, pogodio 1.133 puta, a to je 56,65% pogodaka. Opet
verovatnoća koja iznosi samo jedan naspram deset miliona da je to moglo biti pukim slučajem.
Između te dve Pratove posete Stepanek je postigao svoj najveći pojedinačni uspeh. Rizl je razmišlao
ovako: ako je Stepanek po metodu 'većinskog odlučivanja', ali za svaku kartu sa samo deset
raspoloživih svojih glasova dostigao tačnost od zapanjujućih 71%, sa još mnogo većim brojem
ponovljenih pokušaja, to jest sa više svojih glasova postigao bi još i više; signal bi se pojačao još
doslednije. Zato je spremio seriju u kojoj je bilo samo 15 karata, ali ih je polagao pred Stepaneka
(prvu kartu, pa drugu kartu, i tako sve do petnaeste) nekoliko stotina puta. Na kraju ogleda pokazalo
se da je Stepanek tačno pogodio kako su svih petnaest okrenute - a to je stoprocentni uspeh, 100%.
Trebalo bi izvesti pred naučnike 32 milijarde i 767 miliona ljudi i svakog provući kroz celo ovo
testiranje, da bi eventualno jedan od njih postigao pukim slučajem taj stopostotni uspeh. Tolika je
verovatnoća da se to desi; 1:32.767.000.000.
Ali stižemo i do prvog zaokreta u priči. Tokom sve daljih i daljih ogleda, Rizl je opazio da Stepanek
izuzetno uporno ostaje pri istoj pogrešnoj tvrdnji (na primer, stalno govori da je crna) kad god je
karta zavučena u neke određene, a ne u neke druge koverte. Odmah je pomislio: da li na spoljašnjosti
tih koverti postoje neki mali znaci dostupni čulima - na primer, neke ogrebotine, mrljice i tome
slično, koji ometaju Stepanekovu moć? Da li se njegova ESP moć vezala za određene koverte umesto
da pazi na ono u koverti? Da bi isključili tu mogućnost, Prat i Rizl su promenili postupak testiranja.
Karte su i dalje bile u zatvorenim kovertama, ali su sad koverte bile zavučene u kartonske omotače.
Pošto više ne može da vidi nijedan koverat (nadali su se oni), Stepanek će moći da se usredsredi na
ono u kovertu, pa će i pogađati uspešnije.
Međutim, pokazalio se da je Stepanek nastavio da kazuje uporno istu boju (a ne tačnu) kad god je
neki od tih koverata bio iznet pred njega, iako zbog dodatnog omota nije mogao to znati. Onda su oni
ispremeštali koverte u omotnicama, ali i Stepanekovo uporno pogađanje o njima odmah se
ispremeštalo isto tako. Nametao se utisak da Stepanek veruje da koristi svoju ESP moć da pogodi
koja boja karte je okrenuta nagore, ali da, zapravo, sve više pogađa koji koverat mu je pružen.
U to vreme je Prat, koji je sve više preuzimao vodeću ulogu u ovim ogledima sa Stepanekom,
organizuje prvi od dva ogleda koji su, po njegovim (Pratovim) rečima, dali "konačan dokaz da Pavel
Stepanek ispoljava ESP". U ovom ogledu sa Pratom je sarađivao Dž. G. Blom, holandski naučnik iz
Amsterdama.
Blom i Prat su pripremili četrdeset karata (koje su sad bile s jedne strane bele, a s druge strane
zelene, kao i u većini slučajeva posle Rizlovih početnih ogleda sa Stepanekom), svaka u po jednoj,
zatvorenoj i zalepljenoj koverti. Bilo je, dakle, ukupno četrdeset koverata. Punili su ih na takav način
da niko od njih dvojice nije mogao sam znati kako je okrenuta karta u kome kovertu. Prat je pomešao
koverte da budu nasumično raspoređeni. Uzimali su ih po osam komada, a onda su svaki još i
stavljali u dodatni omot da bi bio bolje skriven. Stepaneku su nudili jedan po jedan, u Blomovom
prisustvu. Svakog dana Stepanek je pogađao po hiljadu puta, i svako pojedino pogađanje pažljivo je
zabeleženo, a kasnije ustanovljeno kako je karta unutra zaista bila okrenuta, pa i to zapisano. Četiri
dana su radili, izvršivši četiri hiljade pogađanja. Stepanek je ispoljio ESP sposobnost. Pogodio je
2.154 puta tačno, dakle 53,85%, što ne izgleda mnogo, ali verovatnoća da neko to postigne sasvim
slučajno iznosi oko jedan prema pola miliona.
Tokom sledećih nekoliko godina istakle su se, uopšte uzevši (nećemo potapati čitaoca poplavom
brojki i statistike), dve jasne osobenosti rada sa Stepanekom. Prva je ta da je Stepanek postizao
rezultate značajno preko pedeset posto u testovima koje su pripremali i izvodili mnogi naučnici, koji
su došli iz raznih zemalja, širom sveta. Ono što je započelo sa Rizlom i privuklo jednog inostranog
naučnika (Prata), a zatim i drugog (Bloma) privuklo je još neke. Ovo je od velikog značaja. Stepanek
je uspevao kod mnogih istraživača, što znatno povećava vrednost ogleda. Njegovi rezultati bili su
ponovljivi.
Druga jasna odlika sastojala se u tome što se Stepanekova sposobnost, tokom vremena, sasvim
udaljila od karata i vezala prvo za koverte, a zatim za spoljašnje omote! Zato su omoti morali biti
skrivani unutar sledećih, još većih i debljih 'pokrivki'.
A pošto je ono unutra bilo već prilično veliko i teško, te pokrivke bile su iznutra obložene vatom i
pomno merene da bi se obezbedilo da stvarno bude nemoguće po težini oceniti koja je koja. To je
bilo sve trapavije, ali je još uspevalo. Takvim postupkom testirali su Stepaneka kad je otputovao u
Ameriku i na Univerzitetu Virdžinija radio sa Pratom i dr Janom Stivensonom, kao i sa dr Jirgenom
Kelijem sa Tasmanije. Tokom februara 1968. Stepanek je nepogrešivo govorio za izvesne omotnice
(ne karte) "Zeleno!" i "Belo!" - a za neke druge je dosledno govorio "Zeleno!" kad god su bile
jednom stranom okrenute gore, i "Belo!" kad god su bile okrenute drugom stranom gore.
Stepanekove sposobnosti posle toga su opadale. Prilično je jasno šta s desilo. Njegovo ESP čulo
(ako je bilo to) postepeno je izgubilo svaku orijentaciju između karata, koverata, omotnica, pokrivki,
pa i teških poštanskih vreća koje su korišćene pred kraj naučnog rada sa njim. Mora se naglasiti: iako
je težište njegovog možda vančulnog opažanja prelazilo sa jednog sloja na drugi sloj tih svakojakih
omota, i tako redom, ostajalo je tokom znatnog broja ogleda dosledno u tome. Znači, ni u kom slučaju
nisu eksperimentatori nepažljivo preneli neku statističku anomaliju iz jedne serije ogleda u neku
drugu. Na kraju je Stepanek ostao sasvim bez te svoje sposobnosti. Ipak, ostaje činjenica da je taj
izuzetni čovek tokom desetak godina davao neke od najboljih rezultata u istoriji parapsihiologije.
Kakve zaključke da izvedemo o njegovoj karijeri?

ESP ili neko alternativno objašnjenje?

Prva poenta koju možemo izvući, zaista neosporna, jeste sledeća: Stepanekovi rezultati, koje je
postizao u mnogobrojnim ogledima pod nadzorom većeg broja naučnika, nisu ni u kom slučaju mogli
biti ishod puke slučajnosti. O ovome su svi saglasni. Ali potrebno je da znamo ima li ikakve razumne
alternative za pretpostavku da je kod njega delovalo vančulno opažanje ili neka druga zaista
nepoznata sila ili volja. Moramo naglasiti reč 'razumna'. Jer, teorijski je moguće pretpostaviti da su
Stepanek i šesnaest istraživača koji su s njim radili bili, svi, upleteni u istu divovsku zaveru da
prevare svet uopšte i nauku posebno. Ali stvarno treba biti paranoičan ili naprosto lud pa ozbiljno
poverovati u to.
U nekoliko prvih ogleda postojala je neka minimalna mogućnost da je Stepanek osećao toplotu jedne
i druge strane koverta različito. Jer ako je karta unutra s jedne strane crna, a s druge strane bela, ona
može odbijati različite količine toplote, pa bi neko sa toplotnim čulom (na daljinu) mogao osetiti da
je na primer gornja strana toplija. Međutim, nauci nije poznato da ljudska bića imaju neko takvo
daljinsko toplotno čulo, pa nema ni izmerenih podataka koji bi svedočili da li se Stepanek pod onim
uslovima mogao njime poslužiti. U svakom slučaju, to čulo (ako postoji) nije mu moglo pomoći
kasnije, kad je pred njega iznošen uvek koverat u dodatnoj omotnici (Prat, Blom i drugi) niti kod onih
ogleda kad Stepanek ne samo što nije mogao da dodirne, nego nije mogao čak ni da vidi, nimalo, to
što je pred njega donošeno. Ovo moramo pomenuti zbog jednog 'skeptičnog' istraživača koji je o
Stepaneku pisao, a nije uzeo tu činjenicu u obzir.
Kad su Prat i drugi objavili svoje naučne radove o Stepaneku u časopisu Nature i nešto manje
slavnom New Scientist, naišli su na znatnu nevericu, koju je sažeto iskazao britanski kritičar Č. E. M.
Hansel, tada profesor psihologije na Univerzitetu Svonsi. Godine 1966. Hansel je objavio i knjigu o
ESP istraživanju, u kojoj je Stepaneku posvetio 22 reda teksta. Ali godine 1973. Prat je objavio
odgovor, u kome je ispravio mnoge greške i lažne zaključke kojima Hanselova kritika vrvi. Godine
1980. Hansel objavljuje drugo, ažurirano i dopunjeno izdanje svoje knjige, i zaista odustaje od nekih
neistina (na primer, više ne tvrdi da je Blom bio Rizlov poznanik i kolega iz ranijih dana, pre
Stepaneka; ta neistina imala je za cilj da baci sumnju na nezavisnost ogleda Prata i Bloma), ali pri
nekim neistinama uporno je ostao. Tako, na primer, Hansel je pisao 1980. godine sledeće: "Ja sam
1965. godine sugerisao da je Stepanek mogao po iskrivljenosti, to jest po neravnosti pojedinih karata
pogoditi koja je kako okrenuta". A istina glasi da je Prat izuzetno pažljivo poravnavao sve karte,
motrio na njihovo eventualno izobličenje, ostavljao pojedine koverte nedirnute duže vremena da se
uveri da li će se one same od sebe iskriviti i na koju stranu, i tako dalje. U svome odgovoru 1973.
Prat je ovo istakao, i naglasio da je bio veoma svestan tog problema i da je dobro pazio da ništa
takvo ne promakne. Hansel u izdanju iz 1980. godine naprosto prenebregava ovaj Pratov podroban
odgovor. Ponavlja, osim toga, i netačnu tvrdnju da je Rizl bio biohemičar na Institutu za biologiju u
Pragu; to nije velika greška, ali kad ti ljudi ukažu na neku grešku, a ti je ne ispraviš, znači da nisi baš
precizan kritičar.
Za Hanselovu kritiku videlo se da je ovlašno i nemarno skrpljena. Međutim, godine 1989. poznati
pisac naučnopopularnih članaka bujnog stila u mnogim časopisima, Martin Gardner, napisao je
opširniju, a na prvi pogled i jaču kritiku ogleda sa Stepanekom. Do tog vremena Prat je već umro, ali
je 1990. godine Jirgen Kajl energično odgovorio. Kajl je dokazao na koliko mesta je Gardner
pogrešno razumeo šta se radilo u tim ogledima, i koliko je preuveličavao mogućnost da je bilo neke
prevare. (Napomenimo da niko nikad nije izneo ni najmanji dokaz o ma kakvoj prevari kod
Stepaneka.) Kajl prvo napominje da Gardner, u svom novinskom stilu izražavanja, veoma olako
upotrebljava pogrdne izraze kao što su 'smejurija', 'koještarija', 'van pameti', iako su ogledi sa
Stepanekom bili bona fide naučni ogledi, što bi trebalo da znači da zaslužuju ozbiljno i
dostojanstveno ocenjivanje. (Mi smo, doduše, rekli za fenomene D. D. Houma da su 'zapanjujući', ali
sa time bi se valjda složio svako, pa i onaj ko misli da su to bile prevare!) U tom pogledu Kajl je
svakako u pravu. Kad je čitaocima dosadno, Martin Gardner nesumnjivo ume i može da ih razonodi.
(Njegovu knjigu dajemo u bibliografiji.) Ali od Gardnera ne možete očekivati hladnokrvnu naučnu
ocenu.
Bilo je i drugih kritičara, koji su se izjasnili drugačije. Britanski matematičar Džordž Medhurst
poslao je Pratu pismo u kome kaže: "...koliko ja mogu da ocenim, ovaj rad (sa Stepanekom) izgleda
kao jasna demonstracija ESP".
Zaista je u nekim ogledima sa Stepanekom mogao promaći neki čulni opažaj koji bi doprineo tačnom
pogađanju - možda nisu bili svi omoti sasvim jednake težine, ili se 'videlo nešto', ili je neka mala
količina toplote prolazila kroz koverte, i tako dalje. Ali naučnici su uzimali u obzir sve te
mogućnosti, i veoma su se trudili da ih isključe, a imali su i vremena: rad je potrajao deset godina.
Stepanek je postojano postizao odlične rezultate. Po našoj oceni, nijedan od tih činilaca (niti ma
kakva kombinacija njih) ne može objasniti glavninu Stepanekovih uspeha. Uostalom, kad bi kritičari
imali išta konkretno da kažu, rekli bi, a ne bi pribegavali uopštenim i nedokazanim tvrdnjama da je
'morala biti neka obmana'. Ciljni predmeti (obojene karte) uvek su bili dobro izmešani, tako da je
njihov redosled bio sasvim nasumičan; ni u jednom ogledu nije mogao Stepanek upotrebom logike ili
matematike da pogodi išta. Niti je on mogao pročitati išta sa lica čoveka koji je pružao koverte prema
njemu, jer taj gotovo nikad nije znao kako je karta unutra okrenuta (pošto je karte u drugoj prostoriji
spremao neko drugi). Ostaje, zapravo, samo jedna mogućnost prevare, a to je da su se mnogi
istraživači uključili u neku vrstu zavere da zajednički lažu. Ako nije to, onda moramo zaključiti da je
delovala neka stvarna anomalija, a ta anomalija zaista veoma liči na ESP.
Osobine ličnosti kao činilac

Na kraju, nešto što će sigurno biti zanimljivo svima nama. Kakav je bio (i kakav je danas), kao
čovek, Pavel Stepanek, kakva ličnost? Zdrav razum nam kaže da onaj ko može deset godina da dolazi
i provodi mnoge sate govoreći "Zelena!" ili "Bela!" za nekakve skrivene karte - nije, da kažemo,
obična duša. Mnogi ljudi bi se grozili takvog posla, smatrli bi da je nepojamno dosadan. A Stepanek
je, očigledno, uživao u tome. Nikada nije postigao neki primetan uspeh ni u jednoj drugoj vrsti ogleda
o paranormalnim moćima koji su za njega organizovani (a bilo ih je). Zašto je to tako?
Stepanek je prošao i kroz mnoge formalne testove za određivanje osobina ličnosti, to jest karaktera.
Rezultati ovih testova, kao i mišljenja ljudi koji su radili s njim i mišljenja njegovih današnjih
poznanika, ukazuju na jednu značajnu psihološku crtu kod njega. Stepanek je prilično brižna osoba.
Imao je jednu tačno određenu vrstu odbrane od te anksioznosti, a to je: kompulsivno i pomalo
opsesivno pridržavanje svojih navika, svojih uhodanih rituala. Prat je pisao: "Njegovim životom
upravlja ponajviše njegova želja da izbegne ma kakve društvene komplikacije... On se bori da sve
oko sebe aranžira na takav način da u svakom trenutku ima punu kontrolu nad događajima... Plaši se
da bi ma kakve lične veze, koje bi se preklopile sa njegovom dnevnom rutinom, mogle zamrsiti
njegov život, a on upravo ima veoma snažnu želju da njegov život bude krajnje jednostavan..." Prat je
naglašavao i Stepanekovu tačnost u svemu, kao i Stepanekovo duboko uverenje da svakom čoveku
data časna reč treba da bude svetinja.
Većina psihologa rekla bi da je to opsesivno-kompulsivna ličnost i kao dokaz bi naveli ponajpre te
potrebe da svaka trunčica bude uvek na svom mestu i da se sve odvija na predvidljiv i kontrolisan
način. Prosti ESP ogledi sa pogađanjem kako su karte okrenute bili su idealni za takvu ličnost - jer to
su jednostavni rituali gde je ponašanje svaki put do tančina isto, gde je sve zakazano i određeno u
vremenu i prostoru, i gde se sve zaista sprovede onako kako je zakazano. Iz toga možemo naučiti
nešto važno, o čemu će još biti reči u četvrtom poglavlju, a tiče se ESP i ličnosti. Različitim tipovima
ljudi mogu odgovarati različite vrste testova. Nije teško videti zašto se jedna vrsta testiranja koja bi
za većinu nas bila dosadna do suza, najviše svidela Pavelu Stepaneku koji je i danas u Ginisovoj
knjizi rekorda naveden kao čovek najobdareniji paranormalnim moćima na svetu.
 VLADAVINA UMA NAD MAŠINOM

Tehnike pomoću kojih je testiran Pavel Stepanek izvedene su neposredno iz jednostavnih ogleda
pogađanja karata, kojima su se bavili Rajn i drugi pioniri. U ovom našem kompjuterskom dobu
razvijene su i druge tehnike, da bi se pojednostavio mukotrpni posao pripremanja materijala i
beleženja rezultata.
Jedan fizičar rođen u Nemačkoj, koji je pre 20 godina (1977.) radio u 'Boingovim' istraživačkim
laboratorijama u Sijetlu, bio je prvi istraživač koji se poslužio tim tehnikama da testira paranormalnu
moć na sistematičan i temeljit način. Taj čovek zove se dr Helmut Šmit. Razvio je jednu automatsku
mašinu za testiranje paranormalnih moći. Mašina generiše nasumične brojeve, subjekt (dakle,
ispitanik) pogađa koji su, mašina registruje svako njegovo pogađanje i beleži sve podatke na takav
način da ih je posle lako naći i obraditi. Šmit se nadao da će pomoću tih svojih mašina obaviti oglede
u kojima ne bi promakla ni jedna jedina greška u beleženju, niti bi bilo ikakve metodološke
nedoslednosti, odnosno drugih slabosti.
Dobio je neke od najjačih dokaza ikada nađenih za postojanje paranormalnih moći; osim toga, uticao
je i na druge naučnike, od kojih su neki preduzeli da dupliraju njegov rad (to jest, da urade tačno isto
i da vide da li će dobiti iste rezultate). O njihovim nastojanjima govorićemo kasnije. Prvo moramo
sagledati osnovna načela Šmitovih mašina i istraživačkih postupaka. Naravno, u proteklih dvadeset
godina bilo je promena, ali osnovna načela ostala su manje-više ista.
U srcu Šmitovih mašina za testiranje paranormalnih moći nalazi se jedan prirodni proces koji je
sasvim nasumičan, a to je radioaktivno raspadanje jednog izotopa koji se zove stroncijum 90. S
vremena na vreme poneki atom stroncijuma 90 se raspadne, i pri tom emituje, to jest 'ispali' iz sebe
jedan brzi elektron. Ne postoji način da se predvidi kad će se to desiti, i posle kog vremena će
poleteti sledeći elektron, pa sledeći, i tako dalje. Pokraj komadića stroncijuma 90 namešten je
Gajgerov brojač koji registruje izletanje elektrona. A taj Gajgerov brojač priključen je na jedan
veoma brz elektronski oscilator u kome se neprestano smenjuju nekoliko različitih elektronskih stanja
(obično četiri), istim redom, uvek iznova. U suštini pojavljuju se redom brojevi: 1, 2, 3 i 4, pa onda
opet 1, 2, 3 i 4 i stalno tako, veoma brzo. U trenu kad Gajgerov brojač detektuje emisiju jednog
elektrona, oscilator stane - tačno u toj istoj mikrosekundi. A na ekranu se pokaže jedan broj, onaj koji
je u oscilatoru bio zatečen baš tad: jedinica, ili dvojka, ili trojka, ili četvorka. Umesto ekrana mogu
biti i samo četiri jednostavne svetiljkice, pa se upali jedna, ili dve, ili tri, ili se upale sve četiri, i
ostanu tako.
Veliki deo Šmitovih ogleda izveden je pomoću ovakvih mašina. Subjekti su testirani na prekogniciju i
psihokinezu. Naime, tražilo se od njih da pogode koji će se broj sledeći pojaviti (to je ogled iz
prekognicije) ili da se usredsrede na jedan broj i da snagom svojih misli postignu da se on pojavi
češće nego obično, dakle u više od 25% slučajeva (to bi bila PK). Prednosti ovakvog mašinskog
testiranja su očigledne. Stvar je jednostavna, svakom jasna; događaji koje treba predvideti, ili na njih
uticati, zaista su nasumični; merenje učestalosti pogodaka u odnosu na verovatnoću slučajnih
pogodaka veoma je pouzdano; mašina sve beleži automatski, pri čemu joj se nijedna osoba ne meša u
posao, što znači da su nemoguće ljudske greške u beleženju (a to je naročito važno kod prekognicije).

ESP i Šmitova mašina

Godine 1969. Šmit je objavio rezultate svojih prvih ESP ogleda. Svaki subjekt imao je ispred sebe
četiri dugmeta, označena brojevima 1, 2, 3 i 4. Čim on (ili ona) pritisne dugme, mašina se uključuje,
proizvodi jedan nasumični broj između 1 i 4, i pokaže se koji broj je proizvela. Šta je ispitanik
pogađao, a šta je stvarno posle bilo, mašina beleži na traku (u početku papirnu, na kojoj su pravljene
rupice). Čitav ovaj posao trajao je oko pola sekunde. Pošto bi neko mogao pritisnuti dva, ili tri, ili
sva četiri istovremeno, nehotice ili u nameri da vara, dugmad su bila načinjena tako da registruju
samo ono koje je pritisnuto malo ranije, makar samo milioniti deo sekunde ranije od ostalih; a ako
ispitanik pritisne zaista u istom milionitom delu sekunde dva ili više dugmadi, mašina je imala nalog
da to uopšte ne registruje (dakle, da postupa kao da ništa nije pritisnuto). U prvoj seriji opita Šmit je
testirao stotinak ljudi, koje je pronašao u raznim spiritualističkim crkvama i zajednicama. Tražio ih je
tamo zato što je računao da je na takvim mestima najveća verovatnoća da bi mogao naći osobe sa
ESP darom. Našla se samo jedna osoba sa rezultatima vrednim pažnje. Bio je to jedan doktor fizike,
koji je uspevao da predvidi sledeći broj tako tačno da je verovatnoća da neko to postigne slučajno
bila manja od 1:100.000. Na nesreću, taj čovek se uskoro odselio zbog posla, pa Šmit nije mogao
nastaviti da ga testira. Međutim, taj uspeh ga je uverio da se treba usredsrediti na mali broj osoba, ali
nadarenih.
Daljim 'prosejavanjem' stotina kandidata, Šmit je naišao na troje sa kojima je odlučio da započne
formalne oglede. Svo troje su i pre toga bili veoma zainteresovani za paranormalno. Jedan je bio
muškarac, spiritistički medijum; druga osoba bila je 'učiteljica paranormalnih moći'; treći čovek bio
je kamiondžija, ali je za sebe govorio da se 'amaterski bavi pojavama paranormalnih moći'. To troje
su, zajedno, pogađali ukupno 63.066 puta. Tačan broj koji će se pojaviti (jedinicu, dvojku, trojku ili
četvorku) trebalo je pukim slučajem da 'potrefe' u 25% slučajeva, dakle trebalo je da njih troje
postignu ukupno 15.766 tačnih odgovora, ili nešto približno tome. Međutim, oni su postigli 16.458
tačnih odgovora, a to je blizu 700 tačnih odgovora više nego što su im zakoni statistike, i pukog
slučaja dozvoljavali. Procentualno to ne izgleda naročito upečatljivo (to je nešto manje od 27%
tačnih predviđanja), ali pošto je taj rezultat dobijen iz toliko mnogo hiljada pokušaja, verovatnoća da
su slučajno mogli ostvariti takav razultat manja je od jedan prema sto miliona.
Šmit je onda stao u ove svoje jednostavne oglede da unosi varijacije. Počeo je da zahteva od ljudi da
ponekad pogađaju koji će se broj pojaviti ali, u drugim testovima, da što češće pritisnu dugme sa
brojem koji se neće pojaviti. Možda je to 'uvrnuta' ideja, ali fenomen takozvanog negativnog ESP-a,
odnosno promašivanja zbog paranormalnih moći često je prijavljivan i mi ćemo mu se još vraćati.
Prvi od to troje Šmitovih ispitanika, spiritistički medijum, bio je u nemogućnosti da dalje učestvuje u
radu, pa je Šmit kao zamenu uključio u testiranje šesnaestogodišnju kćer svog trećeg ispitanika
(kamiondžije). Kad je tražio od ovo troje da pogađaju što više, dobijao je jedva nešto više od 26%
pogodaka; a kad je tražio da pogađaju što manje, rezultat je padao na samo nešto manje od 24%.
Mala razlika, ali tokom hiljada pogađanja, tako da su verovatnoće nasumičnog dospevanja do takvih
rezultata opet astronomski male.
Šmit je obavljao i oglede vidovitosti. U ovoj vrsti ogleda, mašina je sama proizvodila brojeve i oni
su beleženi na papirnu traku. Traka je ostajala zatvorena u mašini, nedostupna ljudima; ali je mašina
imala nalog da posle nekog vremena očita traku i pokaže, paljenjem odgovarajućih svetiljkica, koji su
to brojevi bili (i to onim redom kako su bili generisani). Dakle, sada niko nije pogađao šta će biti,
nego šta je već bilo, šta leži u mašini. Taktikom 'sada pogađajte, a sada promašujte', i to sa grupom
od šest ispitanika, Šmit je dobio rezultate za koje je verovatnoća bila samo 1:250.000 da su mogli da
'ispadnu' pukim slučajem.

Provere i obezbeđenja
Pre nego što izložimo još neke Šmitove oglede, bilo bi dobro da zastanemo i razmotrimo pitanje
obezbeđenja protiv prevare. Rezultati već prvih Šmitovih ogleda očigledno nisu bili posledica čiste
slučajnosti. A da li su mogli nastati zbog neke 'naklonosti' mašine prema izvesnim rezultatima? Šmit
je bio itekako svestan ove mogućnosti, pa je preduzimao mnoge provere. Pošto je imao na
raspolaganju tačno zabeležene (na trakama) sve te hiljade pogađanja njegovih subjekata, proveravao
je naknadno nema li tu nečeg sumnjivog, na primer nekog specijalnog rasporeda koji bi mogao uticati
na poboljšanje rezultata. Naložio je mašini da generiše sasvim novu seriju brojeva i onda je uporedi
sa zabeleženom serijom pogađanja; rezultati su odmah spali na tačno 25% plus-minus nekoliko
pogodaka, dakle upravo kao što bi se moglo očekivati: uspostavila se vladavina puke slučajnosti.
Osim toga, Šmit je često puštao mašinu da proizvodi duge nizove brojeva samo da bi se videlo da li
je makar malo naklonjenija nekim brojevima nego nekim drugim. U jednoj takvoj seriji od 5 miliona
nasumičnih brojeva, nije se primetila baš nikakva naklonost ka jedinici, dvojki, trojki ili četvorki, niti
bilo kakva druga pravilnost ili obrazac. Ova mašinska proizvodnja brojeva bila je, dakle, zaista
sasvim nasumična. To se potvrdilo i kod mnogih drugih kontrolnih serija brojeva. Zato možemo
smatrati dokazanim da nikakve neobičnosti niti sklonosti mašine nisu objašnjenje za Šmitove
rezultate.
Šmit je obavio i druga proveravanja. U jednoj studiji prekognicije upotrebio je svoju mašinu kao
sredstvo za beleženje, ali kao izvor nasumičnosti koristio je ne stroncijum nego standardnu tablicu
nasumičnih brojeva koju je objavila korporacija 'Rand'. U ogledu je bilo 15.000 pogađanja; rezultat
je bio značajno iznad slučajnog (jedna mogućnost naspram milion). Šmit je testirao svoje ispitanike i
na drugim mašinama, od kojih je neke načinio on sam dok su druge pravili drugi naučnici u
'Boingovim' laboratorijama. Ispitanici su postizali uspeh sa svakim tipom mašine. U Šmitovoj
dokumentaciji imate pojedinosti o tim i mnogim drugim proverama.

PK i Šmitova mašina

Kombinovani rezultati Šmitovih studija iz tog razdoblja itekako su upečatljivi. Međutim, u svom
kasnijem radu Šmit se više usmerio na oglede sa PK i postigao dramatične rezultate; moramo ih
razmotriti.
Za PK oglede Šmit je koristio jednu uprošćenu verziju svoje mašine, sa samo dva (a ne četiri)
mogućna 'izlazna' stanja. Stručno govoreći, takva mašina naziva se 'generator binarnih nasumičnih
događaja', a mi ćemo je skraćeno nazivati generator. Ova naprava bila je povezana sa jednim krugom
svetiljki, od kojih je uvek mogla svetleti samo jedna (bilo koja). Izotop stroncijum 90 emitovao je
elektrone, a generator je to pretvarao u nasumične pozitivne ili negativne 'impulse' električne
energije. Kad naiđe jedan od ta dva, ugasi se sijalica koja je bila upaljena i upali se prva do nje, i to
ona koja je po smeru kretanja kazaljke na satu prva na redu. Međutim, ako naiđe onaj drugi impuls,
upali se sijalica koja je prva na redu suprotno od smera kretanja kazaljke na satu.
Osnovno načelo Šmitove mašine ostalo je neizmenjeno. Pred ispitanikom, međutim, nije kutija sa
četiri dugmeta, nego krug nalik na časovnik, sa ukupno osam sijalica. Ispitanik gleda u njih. U ovim
testovima psihokineze, Šmit je zahtevao od ispitanika da mirno i tiho sede i da 'usmeravaju svoju
volju' ka mašini, i to volju da se svetiljkice počnu češće paliti u smeru kazaljke na satu - češće nego u
suprotnom. Ako nikakvog PK dejstva nema, mašina bi morala ići nasumičnim 'hodom': malo levo,
malo desno, bez ikakvog reda, i otprilike bi ostajala na istom.
U početnim ogledima ovog tipa, Šmit je ustanovio promašivanje zbog paranormalnih moći: ispitanici
su pokušavali jedno, a dešavalo se baš ono drugo, suprotno. Izdvojio je najupornije promašivače i
testirao ih ponovo, sa ukupno 32.768 pokušaja (jedno paljenje sijalice je jedan pokušaj). Trebalo je
da se u 50% slučajeva upali desna sijalica a u 50% slučajeva leva, naravno, da je samo puka
slučajnost odlučivala. Ali desna, koju su oni želeli, palila se u samo nešto malo više od 49%
slučajeva. Mala razlika, ali verovatnoća da se tako nešto dogodi 'samo od sebe' je samo 1:1.000.
Šmit je još nekoliko godina nastavio oglede; ovde nema prostora da ih sve opisujemo. Pomenućemo
još samo četiri.
Prvi je zapravo serija testova gde su radila dva generatora naporedo. Jedan je bio onaj opisani
'jednostavni' generator nasumičnih binarnih događaja, a drugi je radio na složeniji način: generisao je
ogroman broj nasumičnih događaja (ali svaki put samo uzimanjem jedne od dve mogućnosti - dakle,
svaki put ili plus, ili minus), beležio ih, a onda prikazivao ispitaniku da li se češće pojavljivao plus
ili minus. To je u suštini isto kao 'većinsko glasanje' koje je Stepanek obavljao sa svojim sopstvenim
ponovljenim glasanjem, s tom razlikom što je ovde ponovljeno glasala mašina, a ne ispitanik. Uspeh
ispitanika bio je znatno iznad puke slučajnosti (1:100.000) - štaviše, bio je na obe mašine isti. Ovo
saznanje je važno zato što ukazuje na koji način bi paranormalna moć mogla raditi; tome ćemo se
vratiti u devetom poglavlju.

Nezavisna potvrda

Preostali ogledi koje ćemo pomenuti bili su izuzetno značajni. U njima je Šmit telefonom slao
rezultate rada svog generatora drugim istraživačima (oni su bili na Univerzitetu Sirakuza i na drugim
mestima). Ti drugi istraživači imali su svoje sopstvene, drugačije, sasvim nezavisne sisteme za
proveru nasumičnosti. Ispitanici su dovođeni na ta druga mesta, ne kod Šmita. Rad je bio dosta
složen; mi vam ovde iznosimo samo najvažnije činjenice. Suština je u tome što Šmit ni na koji način
nije mogao da 'namesti' rezultate. Od ta tri ogleda, dva su pokazala statistički značajne rezultate, a
jedan vrlo skromne (ali stvarne, tako da se ni za taj treći ne može kazati da je bio potpuni neuspeh).
Pokazalo se, dakle, da ispitanici postižu uspeh i kad Šmit na to ne može uticati nimalo. Doduše,
rezultati su bili, statistički gledano, skromni, ali to je možda zato što su drugi naučnici manje pažljivo
birali ko će biti ispitanik, dok je Šmit ulagao neuporedivo veći trud u nalaženje najnadarenijih.

Kako ostaviti 'neverne Tome' bez argumenata

Po našim izračunavanjima, neverovatnoća da se u svim Šmitovim testovima (kad ih sagledamo

zajedno, zbirno) baš sve dogodilo savršeno slučajno zaista je ogromna. Kad bismo je pisali,
izgledalo bi to ovako: jedan prema milion miliona miliona miliona... i tako dalje - nekoliko redova
teksta bilo bi ispunjeno tom rečju 'miliona'. Još se nije našao niko da ustvrdi kako se u Šmitovom
radu sve desilo svaki put čistim pukim slučajem.
Već u prvim godinama Šmitovog rada skeptici su shvatili da je to rad organizovan po visokim
naučnim merilima. Nismo mi ni izdaleka jedini koji veruju da je Šmit radio valjano, beležio kako
treba i statistički rigorozno proučavao dobijene rezultate. Čitaoci zainteresovani za tačnu tehniku
njegovog rada naći će u bibliografiji na kraju ove naše knjige podatke o Šmitovim objavljenim
radovima, pa ih mogu nabaviti i uveriti se. Nije uverljiva hipoteza da je Šmit varalica, jer su i drugi
istraživači postizali uspehe istim tehnikama, a osim toga obavljana su i sasvim drugačija istraživanja
o kojima ćemo govoriti u ovom poglavlju. Izgleda da je veliki broj 'nevernih Toma' usvojio mišljenje
Reja Hajmena, skeptičnog komentatora, o parapsihologiji: "Šmitov rad je, po takoreći svim merilima,
najteži dosadašnji izazov za kritičare kao što sam ja. Pred Šmitovim pristupom, mnoge ranije kritike
koje su upućivane parapsihološkim istraživanjima postaju naprosto zastarele. Ubeđen sam da je Šmit
iskren, častan i krajnje odan naučnoj istini... On je najusavršeniji parapsiholog koga sam ikada sreo.
Ako u njegovom radu ima nekih slabosti, to svakako nisu one 'uobičajene', na koje sam često
nailazio."
Ovo je napisano pre nego što su objavljeni izveštaji o Šmitovoj saradnji sa drugim istraživačima.
Američki nacionalni Savet za naučna istraživanja objavio je decembra 1987. svoj po zlu poznati
izveštaj o parapsihiologiji (kome ćemo se vratiti u našem poslednjem poglavlju). U tom izveštaju
naprosto nije ni pomenut Šmitov prvi zajednički rad sa drugim istraživačima, iako je početak te serije
ogleda bio oglašen još 1982, a konačni rezultati objavljeni 1986! To je na neki način uspeh
parapsihologije: Šmitovi dokazi dostigli su takvu naučnu solidnost, da ni najzagriženiji kritičari više
ne znaju šta bi kazali protiv njih, pa mogu samo da ih prenebregavaju. Ali rezultati Šmitovih naučnih
istraživanja neće zbog toga nestati!

Robert Džan i njegovi 'operatori'

Posle izlaska prvog izdanja ove naše knjige, Univerzitet Prinston objavio je mnoštvo izveštaja svoje
radne grupe za istraživanje anomalija. Na čelu te grupe bio je Robert Dž. Džan, naučnik neosporenog
ugleda, koji drži katedru na tom prestižnom univerzitetu. Kao i Šmit, Džan je koristio generatore
binarnih izbora (dakle, generator odluka tipa 'plus ili minus') da bi proverio mogu li ispitanici da
utiču na rad takvih mašina. I, kao i Šmit, uverio se da oni, po svemu sudeći, to mogu.
Za svakog prikazivača, Džanovi izveštaji o istraživanjima znače ogroman posao. Ta pristonska grupa
opširno je dokumentovala svaki svoj izveštaj; to su prave knjižurine sa podacima, debele poput
telefonskih imenika. (Srećom, Džan i njegove kolege napisali su i jednu knjigu u kojoj sumiraju sve
to, a vi je možete naći u bibliografiji.) Ne možemo ovde prepričati sve, nego samo nekoliko ključnih
mesta.
Osnovni protokol rada kod Džana uključuje dve vrste testova: slobodni i komandovani. Za prve je
Džan koristio izraz 'voljni' ili 'volicioni' testovi, a za druge 'instruisani' odnosno 'po instrukcijama'
testovi. U prvoj vrsti, slobodnom testu, ispitanik sam odlučuje šta će poželeti, da li da rezultati budu
iznad ili ispod prosečnih, slučajnih. Teorijski, to dopušta ispoljavanje kako PK, tako i prekognicije.
U drugoj, komandovanoj vrsti testa, mašina pomoću jednog nasumičnog događaja naredi ispitaniku
šta mora želeti, to jest za šta se mora snagom svoje volje založiti. Osim toga, Džanova grupa često je
obavljala kontrolne testove, pa i one u kojima ispitanici (za njih Džan koristi izraz 'operatori') jesu
fizički prisutni u sobi, ali ne obraćaju nikakvu pažnju na rad mašine niti išta posebno priželjkuju. Ovo
daje empirijsko 'osnovno stanje' koje je veoma zanimljivo zato što se može uporediti sa stanjem u
kome operatori žele da primene paranormalnu moć.
Početno jezgro prinstonskih podataka dolazi od ogleda u kojima su uslovi bili strogo utvrđeni i
nepromenljivi: 50 serija pogađanja za svakog ispitanika ('operatora'), isti broj pogađanja u svakoj
seriji, i 200 uzoraka čija se nasumičnost proverava po načelu Šmitovog kompleksnog generatora.
Rezultati su bili sledeći. Kad se od ispitanika tražilo da postižu natprosečni rezultat, u 61% slučajeva
uspevali su da postignu nešto, neki rezultat koji je makar i malo iznad proseka. Kad se od njih tražilo
da ostvaruju namerno što lošiji rezultat, to im je uspevalo u 64% slučajeva. Ali je opet to bio neki
rezultat samo malčice različit od proseka. Ispitanici su samo za znatno manje od 1% uspevali da se
odvoje od proseka, od puke slučajnosti. Ali pošto je to ishod iz veoma velikog broja pokušaja, i takvi
rezultati su, statistički gledano, veoma jaki.
Da bismo dobro shvatili šta su postigli Džan i njegova grupa, treba da znamo da nisu aktivno tražili
ljude sa nekom posebnom 'nadarenošću' kao što je Šmit radio od početka svojih istraživanja. Nisu ih
tražili, ali izgleda da su ih našli - jednu ili dve takve osobe. Njihov sada slavni 'operator broj 10'
postigao je u prvoj svojoj seriji testova rezultat za koji je verovatnoća da se pukim slučajem zadesi
bila samo 1:300. To je bilo kada se od njega tražilo da uspešno pogađa. A kad se od njega zatražilo
da promašuje, postigao je rezultat toliko lošiji od proseka da je verovatnoća (da se tako nešto desi
slučajno) bila manja od 1:100.000. Ako se uzmu u obzir i jedan i drugi njegov uspeh i kad se izračuna
njegova ukupna verovatnoća, ona iznosi manje od jedan prema tri miliona! Dakle, iako je ispitanik
broj 10 postigao samo maleno nadmašivanje i kasnije samo maleno podbacivanje, što znači da su
razmere eventualnog psihokinetičkog efekta kod njega vrlo skromne, njegovi rezultati su ipak
statistički veoma jak dokaz da je takvog efekta bilo.
Itekako nas navodi na razmišljanje i činjenica da su Džan i njegovi saradnici pronašli osobene
'potpise' pojedinih ispitanika, sadržane u samim rezultatima. Na primer, neki ispitanik postigne
natprosečni broj pogodaka kad se to od njega traži, ali kad se zatraži ono suprotno, potprosečni broj,
ne desi se ništa, on ne postigne ni najmanji uspeh. Kod nekih drugih ispitanika bude obrnuto. Neki
kandidati postižu u oba slučaja dobre rezultate. Postoje, dakle, određeni obrasci koji se pokazuju kad
čovek želi da iskoristi svoju navodnu PK moć. Razlog zbog koga ne možemo odbaciti ove 'potpise'
kao nasumična i slučajna odstupanja od proseka sastoji se u tome što su isti ispitanici, dolazeći na
testiranje ponovo i ponovo, postizali otprilike iste rezultate - dakle, ponavljali su taj svoj 'potpis'. U
suštini Džan je radio jedan posao koji se zove 'test-retest', a to je proveravanje može li ispitanik i u
drugim prilikama - dakle, na ponovljenim testiranjima - postići isto. Kad pogledamo ukupne rezultate
svih tih Džanovih ispitanika, čak i ako izostavimo one najnadarenije, dobijamo znatan stepen
podudaranja onog što su hteli sa onim što su postigli.
Veoma je zanimljiv, kao što rekosmo, i rezultat provere 'osnovnog stanja' kad je ispitanicima rečeno
da ne obraćaju pažnju na rad mašine jer se i ne želi nikakvo odstupanje od proseka. Ovaj rezultat
objavljen je 1987. godine. Poznato je da s vremena na vreme u događajima koji su zaista nasumični
iskoči i poneki čudan, slabo verovatan rezultat. To je onaj efekat rasipanja koji smo pomenuli u
prvom poglavlju. Ako je verovatnoća da će se nešto desiti samo 1:20, a to znači samo 0,05, onda
ćemo posle velikog broja pokušaja ustanoviti da se otprilike u svakom dvadesetom pokušaju zaista to
i desilo. Zakoni slučajnosi kažu da će tako biti. Džan je izveo 76 provera 'osnovnog stanja' i ni u
jednoj nije bilo tih devijacija, to jest odstupanja od proseka. Mašina se baš svaki put držala tačno
proseka u svom slučajnom radu. Ovo je samo po sebi slabo verovatno; stvarna verovatnoća da se
mašina pukim slučajem tako dobro drži proseka iznosila je samo 1:50, a desilo se, eto, baš to. To nije
naročito dobar rezultat, ali je zanimljiv. Stiče se utisak da su Džanovi ispitanici u tim slučajevima
kad je trebalo da ostanu nezainteresovani i da ne rade ništa ipak koristili svoju PK moć - da nateraju
mašinu da nimalo ne odstupi od prosečnih slučajnih rezultata!
Ali čak i ako izbegnemo tako egzotične mogućnosti i ako ogromno odmognemo prinstonskoj grupi
time što ćemo sve njihove objavljene rezultate strpati na jednu gomilu, ostaje činjenica da su njihovi
ispitanici učinili ukupno preko 1,5 miliona pokušaja, što je stvarno ogroman broj. Postigli su, kad se
tako gleda, vrlo malo: pomakli su se za znatno manje od jednog procenta od savršeno prosečnog
rezultata, od puke slučajnosti. Ali verovatnoća da se neko u tako ogromnom broju pokušaja slučajno
odmakne od proseka čak i tako malo ostaje otprilike 1:20.000. A zaista nije pošteno gledati
prinstonske rezultate samo tako, zbirno, jer time prikrivamo činjenicu da su pojedini ispitanici
postizali znatno više nego drugi - štaviše, postizali su uvek isti tip uspeha (isti 'potpis'). Pošto je sve
uvek bilo dobro definisano i kontrolisano, a broj pokušaja kod svakog pojedinca veliki (desetine
hiljada pokušaja), rezultati tih najnadarenijih pojedinaca odstupaju od puke slučajnosti u mnogo
većoj meri, u razmeri koja nije 1:20.000 nego mnogo, mnogo više.

Pojačavanje PK dejstava

Na prvi pogled, odmicanje od puke slučajnosti samo za nekih 0,1% stvarno ne izgleda mnogo
upečatljivo. Međutim, izveštaj Brende Dž. Dan, članice prinstonske ekipe istraživača, objavljen
1991. godine, ukazuje na jedan način da se paranormalna moć ispolji ubedljivije. Danova izveštava o
ogledima u kojima su učestvovali parovi ispitanika ('operatora'). Oni su nastojali da udruženo, dakle
zajedničkom snagom volje, utiču na rad generatora nasumičnih događaja. Nekad su to bili parovi
istog pola, a nekad par muško-žensko. Kad se njihovi rezultati gledaju zasebno, postaju zanimljivi.
Par sačinjen od dva muškarca, ili od dve žene, postizao je uvek loše rezultate, promašivao je kad je
trebalo da pogađa i obratno. Takvi parovi se zaista nisu odmakli od čiste slučajnosti - dakle, njihovi
rezultati bili su nikakvi. Ali mešoviti parovi postigli su izuzetno jake rezultate. U ukupno 92.000
pokušaja odmakli su se ubedljivo od proseka, i to ka natprosečno dobrom pogađanju onda kada je to
trebalo, ili ka izrazitom ne-pogađanju onda kad im je tako bilo rečeno; mogućnost da su to pukim
slučajem 'potrefili' bila je samo 1:2.000. Muško-ženski par postizao je četiri puta bolji efekat nego
sam taj muškarac ili sama ta žena. Pa ipak, odstupanje od puke slučajnosti ostalo je ispod 1%, dakle
vrlo skromno. Ali sama činjenica da je saradnja bila uspešna navodi nas na pomisao da bi se na neki
sličan način mogla postići dalja pojačanja. Treba itekeko zapaziti da su od takvih mešovitih parova
ponajviše postigli oni koji su bili, kako je to nešarmantno rečeno američkim engleskim jezikom,
'vezani' - naime, oni koji su se od ranije dobro poznavali i bili u bliskim odnosima. Takvi parovi,
dakle, možda najuspešnije udružuju svoje psihokinetske moći.
Ako se na trenutak vratimo Šmitovim ogledima, naći ćemo još neke mogućnosti za povećavanje
magnitude PK efekata. Šmit je jednom prilikom radio sa grupama ispitanika (sa po nekoliko njih
odjednom). Generator je izbacivao četiri mogućnosti sasvim slučajno, a grupa je morala pokušavati
ukupno 1.000 puta da utiče na rad generatora. Ali to nije sve: zahtevalo se od ispitanika da jedan po
jedan istupa napred, nekoliko koraka, ispred grupe (koja ga gleda) i da sasvim priđe mašini. (Ovo je
bio dugotrajan ogled!) Šmit im je govorio da pomoću svoje psihokinetske moći spreče paljenje neke
određene sijalice na mašini. (A sijalica je bilo četiri, i naravno da je mašina, radeći savršeno
slučajno, palila baš tu pokazanu sijalicu u približno 25% svojih pokušaja.) "Korak po korak napred",
govorio im je Šmit, "i vidi koliko možeš bezbednih koraka da napraviš pre nego što nagaziš na tu
sijalicu. A kad se ta nesreća desi, zamisli da si nagazio na minu ili na žicu iz koje te je udarila
električna struja. Čuvaj se dobro, veoma dobro."
Naravno da tako živopisne i nezgodne sugestije mogu unervoziti i uplašiti ispitanike. Šmit je, kao što
je i očekivao, dobio ESP efekat suprotan od onog što je tim ljudima rečeno - dakle, ta pokazana
sijalica palila se češće. Ispitanici su prilazili korak po korak želeći da se ona ne upali, ali ona se
palila ne u 25% nego čak u zapanjujućih 30,6% slučajeva! Dakle, zakoni slučajnosti bili su probijeni
za 5,6 posto, što je ogroman i veoma značajan rezultat. Verovatnoća da ta mašina u 1.000 stvarno
slučajnih pokušaja upali jednu istu sijalicu (od četiri) ukupno čak 306 puta, a desilo se tako, iznosi
približno 1:10.000.

Ukupna ocena rada u Prinstonu

Mi smo ovde prepričali samo najosnovnije podatke o Džanovom radu. Bilo je tu i drugih ogleda - na
primer, sa 'nasumičnim mehaničkim slapovima'. Naime, puštali su na stotine loptica od plastične pene
(polistirena) da padaju kud koja kroz jedan prostor između dve providne ploče spojene
mnogobrojnim klinovima od najlona, s tim da loptice, na kraju, moraju upasti ili u jednu, ili u drugu
korpu na dnu tog aparata. Od ispitanika se zahtevalo da snagom svoje volje utiču na to da što više
loptica, u tom nasumičnom sručivanju i odskakivanju, ode u jednu, a ne u drugu korpu. Dobijeni su
značajni PK rezultati, i to u skladu sa željama ispitanika. To ćemo, međutim, ostaviti za jedno kasnije
poglavlje, jer ovo poglavlje je posvećeno uglavnom Šmitovim i Džanovim proučavanjima delovanja
PK (psihokineze) na generatore nasumičnih signala. Džanova grupa postigla je, svakako, jedno malo
odstupanje od slučajnosti, kao i jasne naznake kako bi to odstupanje moglo biti pojačano.
Nije nam poznato da je iko, osim američkog Nacionalnog saveta za naučna istraživanja, napisao
značajnu kritiku Džanovog rada. (U jedanaestom poglavlju vratićemo se izveštaju tog Nacionalnog
saveta; zasad recimo samo toliko da je to jedan žestoko kritikovan dokument.) Zapravo su napadi na
Džanove rezultate bili malobrojni i vrlo mlitavi. Navodimo jedan od tipičnih takvih napada,
objavljen u knjizi Viktora Stengera Fizika i psihika. "Ja mogu samo da nagađam o ovome i moram
opet jasno kazati", piše Stenger, "da ne optužujem nikoga za podvalu; ja samo kritički preispitujem
sve mogućnosti. Poznato je da elektronska kola ponekad hoće pomalo da 'skrenu'. Takođe je poznato
da lako podležu delovanju toplote, udarca i vlage. Možda ispitanik, ili ispitanica, tokom više nedelja
primete neku takvu sklonost mašine, pa je iskoriste. Možda neka takva osoba naprosto ritne generator,
ili ga preturi, ili duva u pojedine tranzistore."
Ovakve zamerke stvarno nisu 'kritičko preispitivanje'. Uslovi Džanovog ogleda bili su takvi da niko
nije mogao da ritne, sruši, ili duvanjem hladi mašinu. Da i ne govorimo o ogledima kad su ispitanici
bili u drugom gradu, hiljadama kilometara daleko od mašine, i kad su opet postizani značajni rezultati
slični onima kad se mašina nalazila u istoj sobi sa ispitanicima. Mogućnost da su elektronska kola u
svom radu malčice skretala poništena je time što se od kandidata povremeno zahtevalo suprotno i
tada se zaista pojavljivalo suprotno odstupanje od proseka, a ne ono isto kao dotad. (Osim toga,
mašine su često podvrgavane, bez prisustva ikakvih ispitanika, kalibraciji i proveri da li rade stvarno
potpuno slučajno.) I o tome može radoznali čitalac naći obilje podataka u Džanovim izveštajima, koji
su pomenuti u bibliografiji. Možemo uveriti čitaoca da je naučna ozbiljnost Džanove dokumentacije u
zanimljivom kontrastu sa tonom i ozbiljnošću Strengerove kritike koju smo naveli.
Možda su kritičari bili isprovocirani da se tako neozbiljno i površno izjašnjavaju o Džanovom radu
zato što su Džanovi ispitanici postizali tako mala odstupanja, znatno manje od jedan odsto, od puke
slučajnosti. Već smo govorili o tom pitanju, ali dodajmo ovde i sledeće: kvantna fizika takođe se
bavi pojavama koje je ponekad neverovatno teško opaziti. Da bi naučnici ulovili samo jedan jedini
neutrino, na primer, potrebna je veoma skupa oprema i veoma dugo vreme čekanja. U toj grani nauke
postižu se ponekad rezultati koji su tako sićušni i teško uhvatljivi da u poređenju sa njima, Džanovi
efekti izgledaju itekako ogromni!

Proširenje osnovice raspoloživih dokaza

Do sada smo u ovoj knjizi, dakle, sagledali život i rad dvojice ljudi koji su pomoću svoje
paranormalne moći stekli slavu i postali 'zvezde' u javnosti, a osim toga razmotrili smo rad dve jake
univerzitetske ekipe za laboratorijsko istraživanje uticaja psihokineze na mašine. Zaključili smo da su
to četiri izvora moćnih dokaza da ljudska bića poseduju neku vrstu sposobnosti koja im omogućava
saznanje i delovanje izvan poznatih 'zakona' fizike. O Danijelu Danglasu Houmu zaključili smo da ne
možemo progutati objašnjenja tipa 'bila je to samo masovna halucinacija' ili 'bila je prevara u kojoj
su učestvovali mnogi.' Za rezultate Šmitovog rada, koji je potrajao dvadeset godina, ne verujemo da
mogu biti pripisani nekakvoj slabosti u eksperimentalnoj tehnici, slabosti koja baš ničim nije
dokumentovana. Niko od kritičara, niti njegovih saradnika, nije čak ni dao nagoveštaj u čemu bi se
takva slabost mogla sastojati. Ni teorija prevare ne može se održati, osim ako je u zaveri učestvovao
veliki broj naučnika, i to Šmit, Džan, svi njihovi saradnici, i još mnoge osobe.
Godine 1989. prinstonski naučnik Din Radin objavio je izveštaj o dvadeset sedam ogleda koje je
obavio jednom 'Šmitovom mašinom' i analizovao uz pomoć statističarke Džesike Ats sa Univerziteta
Kalifornija u Dejvisu. Bilo bi normalno očekivati da će se, ako je verovatnoća nečega samo 1:20, iz
27 pokušaja to nešto desiti u 1,35 slučajeva (to je dvadeset sedam dvadesetina - 27/20). Međutim, to
nešto opaženo je čak u osam ogleda. A verovatnoća da se pukim slučajem čak u osam od 27 ogleda
'potrefe' rezultati tako malo verovatni (svaki put samo 1:20) iznosi, zbirno, 1:27.000. Ovi Radinovi
rezultati nisu neki veliki izuzetak; i mnogi drugi istraživači postigli su slične rezultate sa Šmitovim i
sličnim mašinama.
Tu dolazi do promene u prirodi dokaza. Znamo kakve su rezultate postizali D. D. Houm i Pavel
Stepanek, a i Šmit: upečatljive i zbunjujuće. Ali bilo bi pogrešno misliti da su takve 'demonstracije'
najbolji mogući dokazi za postojanje paranormalnih moći. One su samo deo slike. Nama su stvarno
potrebne grupe ogleda, o kojima će izveštavati razni istraživači, a u kojima će se prepoznavati neki
određeni obrasci dokaza. Nijedan pojedinačni rezultat ne mora biti osobito dramatičan, gledan sam
za sebe, ali ukupna slika koju oni daju biće, tada, ubedljiva. Ovo je poznato kao 'efekat svežnja
prutića'. Jedan po jedan prutić može svako da lomi, kao od šale, i da ih polomi sve do poslednjeg.
Ali kad su oni uvezani u snop, e, tad već nije tako lako slomiti ih. Drugim rečima, kad su izvođeni
mnogi ogledi, u serijama, i kad su oni pokazali otprilike isto, nije ih bilo tako lako opovrgnuti.
Nešto od te zakonomerne ponovljivosti već smo videli, jer se pokazalo u našim izlaganjima o Houmu,
Stepaneku i Šmitu. Mnogi nezavisni posmatrači prisustvovali su Houmovim seansama. Mnogi
nezavisni naučnici verifikovali su Stepanekove rezultate. Mnogi su sarađivali sa Šmitom, ili
nezavisno preduzimali slične oglede, i dobili slične rezultate. To je ono što čini dokaze upečatljivim;
to, mnogo više nego neki usamljeni dramatični slučaj o kome nam neko javlja.
Mora se priznati da su 'zvezde paranormalnih moći', kao što su Houm i Stepanek, retkost, veliki
izuzeci. Međutim, bilo bi iznenađujuće da samo takvi izuzetni pojedinci imaju paranormalnu moć, a
da je niko drugi nema baš nimalo. Mi ćemo sada pristupiti novom zadatku, a to će biti da sagledamo
kakve su pojedinačne razlike u ESP sposobnostima ljudi, uz uslov da dokazi moraju biti pouzdani i
ponovljivi; ne moraju biti onako glamurozni kao kod Houma, Stepaneka i drugih takvih izuzetnih
jedinki.
 KO IMA PARANORMALNU MOĆ?

Iako ljudi kao D. D. Houm i P. Stepanek jesu izuzetni, veliki je broj običnih ljudi koji veruju da i oni
imaju ponešto od paranormalnih moći, neki takav doživljaj. Stoga je razumno ispitati mogućnost da
kod pojedinaca koji nisu ni po čemu posebno birani postoji, takođe, paranormalna moć. Džanovi
rezultati, a u manjoj meri i Radinovi i Šmitovi, stvarno sugerišu da paranormalne moći nisu
ograničene na nekoliko retkih, izuzetnih osoba.
Ljudska bića se između sebe ogromno razlikuju po inteligenciji, sposobnosti pamćenja, karakteru,
tačnosti percepcije i po čitavom nizu različitih veština. Onda je valjda prirodno očekivati da se
razlikuju i po paranormalnoj moći. Ima li ikakve veze između paranormalnih moći i nekih osobina
kao što su starost, rasa, pol, inteligencija, ličnost? Ako ih ima, zašto postoje? Da li objašnjenje leži u
genetskim činiocima, ili u vaspitanju i obrazovanju, ili u životnom stilu, ili u moždanoj aktivnosti?

Oni koji veruju i oni koji ne veruju

Kako početi sa odgovaranjem na ova pitanja? Možemo najpre podeliti ljude u dve kategorije. U prvu
spadaju oni koji veruju da paranormalna moć postoji, a u drugu oni koji u to ne veruju. Spiritistički
medijumi su oduvek tvrdili da im se moć smanjuje kad je u seansu uključen i neki skeptik. Međutim,
skeptik kaže: "Dabome! Mene nije lako prevariti, ne uspevaju trikovi kad sam ja tu!" Ali kad vršimo
testiranje, u kontrolisanim uslovima, trebalo bi da ustanovimo da li je paranormalna moć naših
ispitanika podložna takvim uticajima.
Postoji jedna naučnica čije ime je praktično sinonim za ovu vrstu studija. Ona se zove Gertruda
Šmajdler. Decenijama je radila na Univerzitetu grada Njujorka i bitno uticala na parapsihologiju.
Godine 1942. ona je počela da testira paranormalnu moć pojedinih profesora psihologije, ali i
studenata, na tom univerzitetu. Dobrovoljci su imali zadatak da pokušaju vančulnim putem da pogode
redosled karata u špilu sa dvadeset pet komada. Špilovi su bili u drugoj prostoriji gde ih niko nije
gledao niti mogao videti. Bili su ovo, dakle, ogledi iz oblasti vidovitosti. Pre testiranja, Šmajdlerova
je razgovarala sa svakim ispitanikom da ustanovi 'da li je ovca ili koza'. Ono prvo bili bi ljudi koji
veruju u ESP ili bar dopuštaju mogućnost da bi tako nešto moglo postojati. Koze su bili ljudi koji su
odbijali svaku mogućnost da ESP postoji; pristali su, ipak, da učestvuju u ogledu, valjda samo da bi
pomogli Šmajdlerovoj u radu.
Prva tri ogleda dala su sasvim jasan rezultat. Izgledi su bili pred svakim tačno isti: da od dvadeset
pet karata u špilu pogodi, pukim slučajem, tačno 5. Oni koji su verovali, to jest 'Šmajdlerkine ovce',
pogađali su u proseku 5,31 kartu po špilu - dakle, ne mnogo iznad proseka, ali ipak verovatnoća da su
zaista slučajno 'potrefili' bila je približno 1:1.000. Oni koji nisu verovali, to jest 'Šmajdlerkine koze',
pokazali, su međutim, rezultat koji još više iznenađuje: umesto da ostvare prosek 5, što bi bilo
normalno očekivati, oni su postigli manje, i to se kod njih ponavljalo u svim pokušajima. Ovo je,
dakle, efekat ESP promašivanja, koji smo pominjali u vezi sa Šmitovim radom.
Između 1945. i 1951. godine Gertruda Šmajdler obavila je još 14 serija ogleda sa onima koji veruju i
onima koji ne veruju. Rezultati su se veoma dosledno ponavljali. 'Ovce' su postizale natprosečno, a
'koze' potprosečno. Razlika između te dve grupe bila je tolika da su izgledi da se to zaista slučajno
dogodilo spali na jedan prema deset miliona. Možda su sva ova nabrajanja verovatnoća već dosadila
čitaocu, ali 1:10.000.000 je zaista izuzetno slaba verovatnoća!
Rad Šmajdlerove od prekretnog je značaja iz dva razloga. Prvo, pokazao je da u ESP istraživanjima
postoje pouzdani obrasci ponašanja i kod običnih ljudi - naime, kod onih koji ne tvrde da imaju neke
posebne nadarenosti ili sposobnosti. Drugo, pokazao je da postoji veza između ESP i psihologije
pojedinca (u ovom slučaju, psihologije verovanja ili neverovanja). Gertruda Šmajdler je sveukupno
testirala 1.308 ljudi, a oni su pogađali ukupno oko 300.000 puta. Pošto su brojevi tako veliki,
rezultate Šmajdlerove ne može niko olako odbaciti. Njen rad bio je rigorozno proveravan, a ni jedan
jedini put nije nađeno ništa što bi na njega bacilo ozbiljnu senku. Valjanost njenih rezultata mora se
na kraju potvrditi ili osporiti tako što bi drugi istraživači vršili takva istraživanja i postigli (ili ne)
slične rezultate. U načelu, nema razloga da ne verujemo da će i drugi istraživači, u testovima sa
drugim grupama ne naročito odabranih ispitanika postići iste rezultate. To se i dogodilo.
Obavljeni su mnogi ogledi u Britaniji, Indiji, Češkoj, Argentini i drugim zemljama. Sve njih je sabrao
i podvrgao analizi istraživač Džon Palmer godine 1971. Takve analize ponovljene su i kasnije, ali
Palmerov rad posebno pominjemo zato što se ističe po svojoj strogosti i po tome što je ukazao na
pravce kojima se parapsihologija razvijala u kasnijim godinama, pa i danas, kad se bližimo novom
milenijumu.

Postojanost efekta 'ovce-koze'

Palmer je rezonovao da ako stvarno postoji razlika (u uspehu) između onih koji veruju i onih koji ne
veruju, onda ogromna baza podataka Gertrude Šmajdler treba da posluži kao pokazatelj kolika je,
zapravo, ta razlika. Izračunavajući na osnovu podataka Šmajdlerove, Palmer je predvideo da će u
84% ostalih ogleda biti ispoljen veći uspeh 'ovaca' nego 'koza'. Pretpostavka da se to neće ispoljiti
baš u svakom ogledu zasnovana je na efektu rasipanja koji smo pomenuli u uvodnom poglavlju.
Rasipanje je statistička pojava koja dovodi do povremenog pojavljivanja neobičnih pojedinačnih
rezultata. Kad je Palmer stvarno proučio rezultate ogleda drugih istraživača (ne Gertrude Šmajdler),
našao je da su u 76% slučajeva oni koji veruju pokazali bolji uspeh od onih koji ne veruju. (U
kasnijim godinama, kroz nove oglede, ovo se primaklo predviđenom iznosu od 84%; Palmer se lično
vratio u 'bitku' godine 1977. i ponovio iste nalaze.) Kad bi samo slučajnost delovala, 'ovce' bi,
naravno, postizale nešto malo bolje rezultate u 50% slučajeva a 'koze' takođe malčice bolje rezultate
u onih drugih, preostalih 50% slučajeva. Rezultati statističkih analiza koje još niko nije osporio
variraju između 76% i 84% ali to zaista nije bitno - oba su daleko iznad 50%. To znači da je razlika
u uspehu onih koji veruju i onih koji ne veruju stvarna. Ove zaključke potvrdili su kasniji istraživači.
Palmerova analiza bila je jedna od najusavršenijih u ono vreme i nikada nije kritikovana po osnovi
pogrešne logike ili pogrešne dedukcije.
Prema tome, efekat 'oni koji veruju-oni koji ne veruju' odoleo je probi vremena. Pola veka prošlo je
od prvih rezultata Šmajdlerove, a sve novi i novi istraživači dolaze do sličnih nalaza. Došlo je, van
svake sumnje, i do unapređenja metoda za ocenjivanje ljudskih stavova i verovanja, Šmajdlerova je
počela intervjuima, a danas postoje štampani upitnici; primenjeni su mnogi novi postupci za testiranje
paranormalnih moći; ali osnovna razlika 'ovca-koza' ostala je na snazi, ona se potvrđuje i danas.
Ne želimo da tvrdimo da je ovaj efekat savršeno ponovljiv. Itekako je bilo ogleda u kojima nije
opažen uopšte. U jednom nedavnom ogledu na Islandu (godine 1991) dogodio se čak dramatičan
preokret: oni koji ne veruju postigli su mnogo bolji uspeh od onih koji veruju. Dogodilo se, štaviše,
da su pojedini istraživači delili ispitanike na one koji veruju i one koji ne veruju, ali u pismenom
izveštaju o svom radu nisu naveli kako se koja grupa pokazala na testu, tako da naprosto ne znamo
kako je taj efekat delovao i da li je delovao. Postoji potreba, dodali bismo, da se izradi jedan
standard za 'merenje', to jest utvrđivanje verovanja (ili neverovanja) kod ispitanika, i da se onda
različiti istraživači pridržavaju tog standarda kad dele ispitanike u dve grupe po tom merilu. (Ali
činjenica da se i sada, bez takvog objedinjenog pristupa, razlika između onih koji veruju i onih koji
ne veruju jasno ispoljava u većini testova trebalo bi da znači da je to jedan u osnovi prilično veliki
efekat!) Glavnina ogleda potvrdila je tačnost prvobitnih nalaza Gertrude Šmajdler. Kad bi rezultati
bili jasniji i bolji nego što jesu, time bi zapravo odstupili od nalaza Šmajdlerove. Mada bi čovek
pomislio da je bolje da rezultati budu što ubedljiviji, u ovom slučaju nije tako: bolje je da rezultati
budu što dosledniji, što konzistentniji. Zakoni statistike kažu da treba da bude i rasipanja, a to znači i
neuspeha i svakojakih 'izvrnutih' rezultata, pokatkad.
Prava zagonetka u tome jeste zašto 'koze' (oni koji ne veruju) postižu manje od slučajnosti, a ne tačno
ono što bi pukom igrom slučaja trebalo da bude. Da li to sugeriše da i oni imaju izvesnu ESP
sposobnost, ali je uporno koriste na naopak način - za promašivanje?
Jedno moguće objašnjenje bilo bi da su oni koji ne veruju obuzeti osećanjem da su smešni što se
uopšte 'zamlaćuju' sa lažnim ogledom. Zar nije smešno pristupiti jednom testu ESP i raditi ga ako
unapred smatraš da je zaludan i besmislen jer ESP ne postoji? Posledica takvog pristupa bila bi da
oni koji ne veruju doživljavaju mentalni konflikt i da zbog toga, kad god prime ikakav nagoveštaj
putem svoje ESP sposobnosti, namerno kažu baš suprotno. Ako je tako, bilo bi zanimljivo da
proverimo da li ljudi koji su neurotični (a kod njih je nivo mentalnih konflikata stalno visok) postižu
loše rezultate na ESP testovima. Drugo moguće objašnjenje bilo bi da postoje razlike u ličnosti, to
jest karakteru onih koji veruju i onih koji ne veruju. U pojedinim istraživanjima nalazimo jake
nagoveštaje da su oni koji veruju u većoj meri ekstrovertni, prijateljski nastrojeni i skloniji druženju
nego oni koji ne veruju. Pošto se tako veliki deo ESP doživljaja u običnom životu sastoji, čini se, u
nekakvoj komunikaciji između ljudi ili donosi neka saznanja o ljudima, onda je valjda normalno da
čovek koji je druželjubiv i komunikativan lakše može doživeti ESP (naročito telepatiju) i zbog toga
postati onaj koji veruje, ili barem dopustiti mogućnost 'da tu možda ima nečeg', nego čovek koji je
sklon da se izdvoji od društva. Ova druga hipoteza svakako zvuči verovatno i zaslužuje dalje
istraživanje.

Korelacije između ličnosti i ESP sposobnosti

U nekim slučajevima spontanog ESP (kao što su priviđenja nečije predstojeće smrti, predosećanja
katastrofe i tome slično), emotivni naboj je veoma visok. S druge strane, u ogledima sa Stepanekom i
u radu Šmita, Džana i Šmajdlerove emocije su bile zaista stišane. Mogu li psihoanalitičari i drugi
istražitelji emocionalnih dubina ljudskog uma dati ikakve podatke o mogućim vezama između
karaktera čoveka i njegove ESP sposobnosti? Literature o tome ima u izobilju, ali su činjenice
prilično mršave.
Nevolja sa psihoanalizom, kojom se bave sledbenici Sigmunda Frojda i razni njima slični, sastoji se
u tome što je to što oni pričaju beskonačno subjektivno; što često pripisuju ogromnu važnost zaista
trivijalnim vidovima ponašanja; što proizvoljno proglašavaju da je ovo ili ono 'simbol' nečeg drugog;
i što nemaju nikakve eksperimentalne dokaze za svoje tvrdnje. Mnogi psihoanalitičari izveštavaju da
njihovi klijenti (koji plaćaju za svoju terapiju) doživljavaju telepatska iskustva koja obuhvataju
duboko usađene emocionalne porive i represije. Na nesreću, to su sasvim nenaučna tumačenja nečega
što je neko rekao, a često su 'u svađi' sa zdravim razumom, tako da ne mogu biti od koristi
parapsihologu koji traga za istinom. Nama su potrebni naučni metodi ocenjivanja ličnosti; bez toga
nećemo moći da ustanovimo relaciju između paranormalnih moći i ličnosti, ili bar ne pouzdanu niti
ponovno (više puta) dokazivu.
Oni koji se naučno bave istraživanjem ljudske ličnosti i karaktera, konstruišu psihološki profil
ispitanika, a za to koriste tri tipa materijala: biografski materijal, objektivna merenja čovekovog
ponašanja i upitnike u kojima ispitanik iskazuje svoja uverenja, preferencije, razmišljanja i tako
dalje. Najiscrpnija istraživanja o metodologiji ovog rada obavili su Hans Dž. Ajzenk i Rejmond B.
Katel u Americi. Pojmovni aparat kojim se oni služe razlikuje se u nekim sitnicama, ali ne u suštini:
dve podele ljudi najpodesnije i najpouzdanije za merenje jesu podela na ekstrovertne i introvertne
osobe i, drugo, podela na neurotične i stabilne osobe. Pa pošto je tako, i parapsiholozi su
usredsredili svoja istraživanja na te dve podele karaktera ljudi. I opet su prvi u ovom poslu bili
Amerikanci: Beti Hamfri na Univerzitetu Djuk u Severnoj Karolini.

Ekstrovertnima i sreća pomaže

Beti Hamfri koristila je test karaktera koji je u svoje vreme bio standardan - a danas se smatra
prilično primitivnim - da bi podelila ispitanike na ekstrovertne, to jest otvorene prema okolini, i
introvertne, to jest okrenute više u sebe, zatvorene. Posle toga im je davala testove pogađanja
(pomoću ESP) kojim redom leže karte u izmešanim špilovima, na isti način kao Šmajdlerova.
Ekstrovertni su ponovo i ponovo pogađali nešto bolje, malo iznad puke slučajnosti, a introvertni
nešto lošije, dakle malo ispod onoga što bi bilo da su zaista naslepo i nasumce pokušavali. Međutim,
u načinu na koji je ona vodila statistiku, to jest analizovala dobijene rezultate, postoje izvesni
problemi, koje nije baš lako objasniti ukratko (u suštini, davala je samo grupne rezultate jedne i druge
grupe, a ne i rezultate svakog pojedinca, što znači da se pojedinačne razlike ne mogu valjano
sagledati), tako da se prema njenim nalazima moramo odnositi oprezno. Međutim, nekoliko godina
kasnije, 1953, Hamfrijeva i Dž. Frejzer Nikol ponovili su istraživanje i objavili rezultate koje
možemo prihvatiti sa više pouzdanja. Imale su trideset ispitanika koje su prvo provele kroz najbolje
tada postojeće testove karaktera, a onda kroz ESP testove sa pogađanjem karata u špilovima; našle su
istu jasnu razliku između ekstrovertnih i introvertnih kao i ranije.
Od tog pionirskog rada prošlo je mnogo godina. Potvrde o različitim ESP sposobnostima
ekstrovertnih i introvertnih ispitanika stigle su iz Južne Afrike, Švedske, Britanije, Amerike, Indije i
sa drugih mesta. U nekim od tih ogleda, kao što bi se i dalo očekivati, nije nađena nikakva značajna
razlika. Godine 1981. jedan od nas dvojice (Sardžent) pregledao je sve objavljene studije ove vrste i
naročito sve slučajeve u kojima je jasno ustanovljena razlika; time je ažurirao ranije takve obuhvatne
preglede Palmera iz 1977. i Ajzenka iz 1967. U nauci, smatramo da je ogled ove vrste završen jasnim
rezultatom ako je između uspeha jednih i uspeha drugih ispitanika ustanovljena značajna razlika.
Definišemo kao statistički značajno ono za šta je verovatnoća da se dogodi pukim slučajem samo
1:20 ili još manja.
Ako ne postoji, u stvarnosti, nikakva ESP razlika između ekstrovertnih i introvertnih ljudi, onda bi
trebalo da jedni otprilike podjednako često kao i drugi postižu nadmoćne rezultate na ESP testovima.
Međutim, Sardžent je našao da je bilo ukupno 19 studija sa jasnim rezultatom i da je, od tih 19, u 18
slučajeva dokazana značajna razlika u korist ekstrovertnih. Onaj jedan jedini izuzetak zaista potvrđuje
pravilo. Pokušalo se u mnogim zemljama, učestvovalo je više hiljada različitih ljudi i pokazalo se da
ta razlika u rezultatima zaista postoji.
Sardžentov pregled preispitali su i ažurirali američki psiholog Daril Bem i parapsiholozi Čarls
Honorton i Dijana Ferari, godine 1990. Njihovi nalazi su sledeći. U nekim studijama ekstrovertnosti i
ESP-a potkrala se greška koja se sastojala u tome što su ispitanici tek posle testiranja sa kartama
ocenjivani da li su ekstrovertni ili introvertni, što znači da su oni mogli promeniti svoje ponašanje (i
drugačije odgovarati na pitanja u upitniku) zbog saznanja da su postigli slab ili jak rezultat sa
kartama. U nekim studijama te greške nije bilo.
Osim toga, izveštaj Bema, Honortona i Ferarijeve govori i o ogledima sa slobodnim odgovorom, gde
je efekat različite uspešnosti ekstrovertnih i introvertnih ispitanika jasan, sa vrlo izrazitim, jakim
rezultatima. Testovi sa slobodnim odgovorima nemaju veze sa špilovima karata nego se, u suštini,
sastoje u pogađanju šta je prikazano na nekoj slici koju ispitanik ne može videti.
Ako smo uvereni da je razlika u ESP moćima ekstrovertnih i introvertnih ljudi stvarna, kako bismo
mogli objasniti njeno postojanje?

Introvertni ljudi i teorija 'zauzetog mozga'

Godine 1967. Ajzenk je izložio pretpostvku da su ekstrovertni ljudi možda bolji u ESP testovima zato
što je kod njih nivo kortikalne pobuđenosti (aktivnost u moždanoj kori) niži nego kod introvertnih. To
o nivou kortikalne pobuđenosti jedna je činjenica iz psihologije ličnosti, pouzdano dokazana i
nebrojeno puta potvrđena; a njeno poreklo moglo bi biti u tome što ekstroverti bolje suzbijaju
aktivnost nervnih ćelija u meduli (produženoj moždini), kroz koju nervni signali prolaze na svom putu
od čula do korteksa. Ajzenk je sugerisao, na osnovu toga što je čuo neke nepouzdane i neproverene
priče o tome, da bi suzbijenije stanje tih ćelija moglo biti povoljnije za ESP. Ako je ovo istina, onda
je različit ESP uspeh ekstrovertnih i introvertnih ljudi posledica njihove različite moždane aktivnosti.
Ako želimo da proverimo ovu hipotezu, naravno da nam prvo padne na um da merimo aktivnost
mozga za vreme ESP ogleda. To zvuči jednostavno, i mnogi su pokušali, ali su došli do sasvim
različitih zaključaka. Eto razočarenja; ali ne, baš, iznenađenja. Korišćene su, na primer, razne
varijante EEG (elektroencefalograma) u kojima se pazilo na razne činioce koji su kod EEG
varijabilni, za vreme dok je ispitanik učestvovao u raznovrsnim ESP testovima.
U sedamdesetim godinama ova istraživanja 'moždanih talasa' bila su usmerena uglavnom na jedan
određeni obrazac moždane aktivnosti koji se naziva alfa ritam. To je ritam koji se u električnoj
aktivnosti mozga ispoljava kad je čovek budan i pribran, ali ne nešto posebno napet. Ljudi koji kod
sebe razviju sposobnost meditacije i steknu iskustvo u takvim stvarima u stanju su da svoj alfa ritam
uključuju i isključuju kad god požele. Alfa aktivnost jedan je od srednjih nivoa pobuđenosti između
beta aktivnosti (kad smo budni i svojski radimo nešto) i delta/teta aktivnosti (kad spavamo).
Nažalost, dokazi da ekstrovertni ljudi imaju drugačiji alfa ritam su slabi (oni dolaze iz
konvencionalne psihologije, dakako). Ima takvih dokaza - da ekstrovertni ljudi imaju više alfa
frekvencije, ali sa manjom amplitudom - ali to su i posle nebrojenih ponovljenih ogleda nejaki i
nedosledni dokazi.
Pojavile su se neke nove, moćne tehnologije za proučavanje strukture i aktivnosti mozga. Nakupilo se
tu dosta skraćenica: skeneri se označavaju kao PET što znači 'pozitronska emisiona tomografija', MRI
što znači 'magnetno-rezonantno dobijanje slike', i tako dalje. Pomoću tih novih tehnologija (skenera)
istraživači mogu bukvalno da gledaju kako se u svim delovima ljudskog tela, pa i mozga, odvija neka
aktivnost, pa nam je to, svakako, najbolja mogućnost da neposredno proučavamo rad nečijeg mozga
za vreme ogleda sa paranormalnim moćima. Samo, te nove tehnologije nisu jeftine, a parapsiholozi za
svoj rad ne dobijaju od države praktično ništa. Iz tog razloga, ova istraživanja koja praktično mole i
preklinju da budu obavljena, nisu još ni započeta.
Drugi način da se proveri ta hipoteza o vezi između ESP i pobuđenosti mozga bio bi da upotrebimo
droge. Amfetamini, kod narkomana poznati kao 'brzina', veoma povećavaju pobuđenost mozga.
Barbiturati i trenkvilajzeri (umirujuća sredstva) kao što je diazepam, to jest valijum, imaju suprotno
dejstvo. Znači, čovek bi očekivao da amfetamini umanje ESP sposobnost, a umirujuća sredstva da je
pojačaju. Dokaza da je to tako ima tako malo i tako su slabi, da nisu vredni pomena. Trebalo bi da
neko uradi dodatne oglede u vezi s tim, i da pri tom selektivno koristi samo pojedina sredstva za
podsticanje ili za smirivanje.
Za sada, dokazi u prilog hipoteze o kortikalnom pobuđivanju ostaju neubedljivi. Niti ih ima dovoljno,
niti su ogledi bili dosledno sprovedeni, tako da nemamo na osnovu čega da ocenimo vrednost te
teorije. Nadajmo se da će ambiciozni mladi parapsiholozi uspeti da na ovom polju dovedu stvari u
red, i to u budućnosti ne previše dalekoj.

Delovanje društvenog okruženja na ESP sposobnost

Drugu teoriju o nadmoći ekstrovertnih ljudi u ESP pokušajima ponudio je K. Ramakrišna Rao,
istraživač rođen u Indiji, ali zaposlen već mnogo godina u Severnoj Karolini, u Laboratoriji za
parapsihologiju pri Univerzitetu Rajn. Rao je izložio pretpostavku da je razlika između ekstrovertni i
introvertnih pojedinaca u stvari društvena razlika. Presudna će biti atmosfera u kojoj se ogled odvija,
kaže Rao. Ako želimo uspeh, pristup ispitanicima mora biti prijateljski i srazmerno neformalan. A to
je lakše postići sa ekstrovertnim ljudima jer oni i dolaze već prijateljski nastrojeni i druželjubivi,
dok introvert dolazi stidljiv i zatvoren. Ovo zvuči itekako verovatno, ali ima li ikakvih činjenica koje
bi dokazale da je to stvarno tako?
U nekim ESP testovima ispitaniku su postavljana i pitanja da li se dobro slaže sa osobom koja ga
testira i da li mu je ta osoba simpatična. Čovek bi očekivao da će atmosfera biti prijatnija ako je onaj
ko vrši test neka simpatična osoba, i da će se tada postizati bolji rezultati. U praksi se to nije
dokazalo. Ali čitav taj pristup sa 'simpatijom' je naivan. Osim ako je onaj koji vrši test baš pravo
čudovište, većina ispitanika će iz čiste učtivosti reći "Da, da, ova osoba je u redu", ali to će biti
sasvim površno. Nama su potrebna kudikamo pouzdanija merenja naklonosti. Bilo je nešto malo
dokaza da kad je ispitivač (dakle, onaj ko obavlja test) ekstrovertna osoba (a to se meri upitnikom o
karakteru), ispitanici pokažu nešto bolje ESP rezultate. Ali vrlo malo ovakvih studija je rađeno i
rezultati nisu jasni. Trebalo bi da budu pozitivni ako je Raova teorija o društvenom okruženju tačna;
jer ko više utiče na opštu društvenu atmosferu prilikom testiranja nego onaj ko ispitanika testira?
Bilo je i pokušaja da se vidi šta će biti ako se ispitivač prema ispitaniku ponaša na ovaj ili onaj
način. Jedna studija sugeriše da su bolje uspevali oni ispitanici prema kojima se ispitivač ponašao
prijateljski nego oni prema kojima se ponašao neprijateljski. To daje neku podršku, ali vrlo nejaku,
Raovoj teoriji. Takve manipulacije sa ponašanjem prilično su lažne, a uostalom ne bi ni mogle mnogo
da utiču s obzirom na to kako se većina ESP ogleda obavlja.
Međutim, ta teorija o uticaju društvene sredine previđa neke zanimljive efekte. Na primer, da će se s
vremenom, ponavljanjem testova, razlike u uspešnosti između ekstrovertnih i introvertnih ljudi
postepeno smanjivati. Možda su introvertni ljudi na početku rada nesigurni u sebe; jedan deo
definicije introvertnosti jeste to da introvertni jesu oni ljudi koji su u novim društvenim okolnostima
nesigurni, nemaju samopouzdanja. Ako ih u početku zbunjuje čudan ambijent parapsihološke
laboratorije i čudan test pred njima, sutra će ih zbunjivati manje, prekosutra još manje, oni će se
tokom vremena navikavati, pa će zato imati sve više samouverenja, radiće opuštenije i postizaće
bolje rezultate. Nasuprot tome, ekstrovertni drugar koji je prvog dana ušao u laboratoriju maltene u
veselim skokovima i sa širokim osmehom na licu kazao "Ej, zdravo!" eksperimentatoru, možda će već
posle nekoliko testova početi da se dosađuje i da radi slabije; poznata je stvar da su ekstroverti
podložniji dosadi, odnosno da im brže dosadi ona aktivnost kojom se bave. Zato bi trebalo da na
kraju ekstrovertni i introvertni postižu jednako dobre rezultate.
Ni za ovo nema jasnih dokaza. Hamfrijeva i Nikol su našli nešto suprotno: što su ekstroverti više
vežbali ESP pogađanje koja je koja karta, sve su bolji postajali. Međutim, u ogledima sa slobodnim
reagovanjem, razlika između uspeha ekstrovertnih i introvertnih ispitanika stvarno kao da se s
vremenom smanjivala. (A taj tip ogleda jeste jedna situacija u kojoj društveno okruženje ima veću
ulogu.) I ne prvi put nalećemo na istu prepreku koja nas itekako nervira: kad bi samo bilo više
dokaznog materijala!
Iz ovih razmatranja o ekstrovertnosti i introvertnosti izlazimo, sve u svemu, nezadovoljni. Neki efekat
tu svakako postoji, to je sigurno, ali ne znamo zašto postoji. Treba obaviti još mnogo ogleda.

Visoka neurotičnost - nizak ESP?

Kad se pređe na proučavanje odnosa neuroze i vančulnih opažanja, slika je više zbunjujuća, ali
možda i uzbudljivija, nego što je bila u studijama o ekstrovertnim i introvertnim osobama. Prva
zabuna je terminološka jer kad Ajzenk kaže 'neurotičnost' Katel kaže 'anksioznost', a misle na isto. (Ili
misle na dve stvari koje se vrlo malo razlikuju.) Vode se rasprave o nekim podelementima,
komponentama ili činiocima neurotičnosti, a to bi bili: nivo napetosti, sklonost ka osećanju krivice, i
tako dalje. Drugi nezgodan element, koji smo nagovestili u priči o Stepaneku, sastoji se u tome što
odnosi između ESP i ličnosti mogu varirati u zavisnosti od ambijenta u kome se testovi sprovode.
Džon Palmer dao je izvrstan objedinjeni pregled svih dotadašnjih studija o neurotičnosti i ESP; taj
Palmerov rad sada je već čitavih petnaest godina star, ali čini se da su njegovi osnovni zaključci i
danas na snazi. Palmer je ustanovio da su u svim ogledima gde se ispoljila jasna (dakle, statistički
značajna) razlika između neurotičnih i smirenih ispitanika, smireni pokazali superiornost. Svi su
izgledi da taj efekat zaista, u stvarnosti, postoji, ali moramo uzeti u obzir jedan značajan činilac koji
na to može uticati, a to je, da li se ispitanici testiraju jedan po jedan ili je prisutna cela grupa.
Palmer je došao do zaključka da će se različit uspeh neurotičnih i smirenih pokazati samo ako svaki
ispitanik dolazi sam i kroz test prolazi sam. Čim tu sedi cela grupa, efekat iščezava.
Palmerove zaključke potvrdila je studija o kojoj su 1882. godine izvestili Karl Sardžent i Trevor
Harli. Subjektima (ispitanicima) davan je kratak test ličnosti, a odmah potom ESP test u kome se od
njih zahtevalo da zamišljaju kako se jedna kockica kotrlja niz jedan kanal i pada na ravnu podlogu,
smiruje se, a na gornjoj strani se vidi... koliko tačaka? Svaki ispitanik pogađao je po dvadeset pet
puta. Kockica je i bacana. Na osnovu puke slučajnosti trebalo je da pogode, u proseku, 4,17 puta
kako je tačno kockica pala. (Naime, u jednoj šestini od dvadeset pet bacanja, koliko je bilo. A jedna
šestina od dvadeset pet je 4,17.) Testirali su ukupno 186 ljudi, i to 36 dovodeći ih jednog po jednog,
a 150 ljudi grupno, naime podeljene u dve velike grupe. Pojedinačno testiranje dalo je sledeće
rezultate: neurotični ispitanici pogađali su (u proseku) nešto malo više od tri puta, a smireni ispitanici
nešto malo više od pet puta. A kad su testirani u grupama, ta razlika je nestala; štaviše, pojedinci za
koje je prethodno ustanovljeno da su neurotični počinjali su da pogađaju čak i češće nego oni
smireni. Nadajmo se da će neki novi ogledi potvrditi ove zaključke izvedene iz starih.
Palmer pokušava da objasni ovaj efekat pomoću sledeće teorije. Neurotičan čovek nervira se kad
izvedu njega samog na testiranje; mnogi neurotičari neće ni pristati na tako nešto. Čak i ako je
istraživač osoba prijateljski nastrojena i ako deluje smirujuće, neurotičnom čoveku stalno 'kucka' u
glavi: "Ovi će me sad testirati na ESP!" Tu neće mnogo pomoći ni ako ispitivač strpljivo objašnjava
da to nije test kao u školi, iz školskog gradiva, jer mi o paranormalnim moćima ne znamo toliko, i da
je to više jedno istraživanje nego ispit. Ispitanik se nervira jer je sklon nerviranju, i u njegovom
nervnom sistemu se pojačava 'šum', to jest buka, što ometa vančulno opažanje. Smireni pojednici
nemaju takve probleme, ili ih nemaju u tako velikoj meri. Ali kad u sobi sedi cela grupa ispitanika,
neurotik zna da se bezbedno sakrio u gomili, vidi da se niko nije okomio posebno na njega, i zato ne
gubi ESP sposobnost ili je ne gubi mnogo.
Kakav je to 'šum' o kome govorimo ovde? Nije to onaj visoki nivo korteksne aktivnosti koji je osoben
za introvertne osobe. Introvertnost i neurotičnost su dve sasvim razdvojene, zasebne osobine ličnosti.
Ajzenk, Katel i drugi saglasni su da je tipična odlika neurotičnih ljudi njihov veoma aktivan i
reaktivan (responsivan) automnomni nervni sistem - ANS. Treba znati da je ANS (nazivamo ga i
vegetativni) onaj deo nervnog sistema koji kontroliše mnoge automatske, ne-voljne aktivnosti u
čovekovom telu - proizvodnju hormona, opuštanje i stiskanje crevnih i drugih mišića koji se ne
pokreću voljno, puls, disanje, znojenje, naglo ispuštanje u krvotok znatnih količina (nor)epinefrina
(adrenalina i noradrenalina) i druge reakcije na stres. Neurotičari se više znoje, mnogo više 'skoče'
kad ih nešto iznenadi ili preplaši, skloniji su da ispolje simptome stresa. Upravo ti 'činioci aktivacije'
mogli bi da budu 'šum' koji se meša u ESP signale u mozgu, a to bi ometalo ESP baš kao što i prejaka
uznemirenost može ometati. Ovu teoriju snažno podržavaju ogledi u kojima su korišćene vežbe za
opuštanje, meditacija i druge tehnike za smirivanje, a sve u cilju što boljih ESP rezultata. (U
sledećem poglavlju razmotrićemo mnoge dokaze o tome.)
Konačno, Palmerovi argumenti o grupama možda bi trebalo da budu dalje usavršeni. Neki ogledi koje
je Karl Sardžent obavljao sa đacima u učionici sugerišu da se i u takvoj grupi neurotičari mogu
izdvojiti po lošim rezultatima ako se osećaju kao jasno definisana manjina. Čak će mala grupa dečaka
okružena velikim brojem devojčica ispoljiti neurotično ponašanje. Ono će biti jednako snažno kao
kad usamljeni neurotičar iziđe pred ispitivača. Neurotični čovek ne uspeva da se 'izgubi u masi' i da
nađe smirenje ako svi jasno vide da je on pripadnik jedne male grupe različitih. Budući istraživači
moraće veoma pažljivo da razmotre koje sve uslove treba ispuniti da bi njihov test bio definisan kao
grupni. U ovom trenutku svi su izgledi da društveno okruženje može uticati na ESP rezultate isto
koliko i karakter pojedinca.
Verovanje ili neverovanje u paranormalnu moć; ekstrovertnost ili introvertnost; i neurotičnost ili
smirenost; to su činioci koji očigledno utiču na uspeh ispitanika u ESP ogledima. Tih ogleda bilo je
toliko mnogo, a njihovi rezultati bili su toliko dosledni, da ih niko ne može sve skupa odbaciti. Na
svoj način oni su za postojanje paranormalnih moći dokaz isto toliko važan koliko je važno i sve ono
glamurozno što se zna o D. D. Houmu. Zbog čega? Zbog toga što se odnose na obične ljude i što se
mogu ponavljati. Od Houma nama danas ništa nije ostalo osim istorijskih svedočanstava.
Skeptični psiholog Rej Hajmen napisao je u svojoj knjizi Savremena psihologija sledeće: "Takvi
obuhvatni pregledi tvrdih laboratorijskih podataka uverili su me da tu postoji 'nešto'... Kritičari, ako
misle da budu čestiti, moraju nekako da objasne rezultate tih desetina ili čak stotina eksperimentalnih
studija koje su obavljene i ovde sumirane pre nego što odbace čitavu parapsihologiju kao
pseudonauku." Godine su prošle od kad je taj komentar napisan. U poslednjem poglavlju ove naše
knjige vratićemo se takvim presudama. Za sad, pogledajmo samo još neke psihološke činioce koji bi
mogli biti u korelaciji sa ESP.

Relacija između starosti, kulture i ESP

Značajno je pitanje da li razlike u ESP sposobnosti mogu proisticati iz životnog doba (starosti)
pojedinca. Pošto znamo da naše društvo postavlja pred odrasle osobe sasvim druge zahteve nego
pred decu - uglavnom u obliku nagrada za sređeno, logično ponašanje - valjda bi i to trebalo da
dovede do nekih razlika u njihovim ESP rezultatima. Posebna je stvar to što industrijska društva
dvadesetog veka imaju vrlo malo zajedničkog sa lovačkim i lovačko-sakupljačkim, stočarskim i
rano-poljoprivrednim ljudskim zajednicama iz naše istorije. Šta ako je ta socijalna evolucija, koja je
uglavnom odbacivala navodno primitivna, magijska, animistička verovanja, uticala i na funkcije
paranormalnih moći? Možemo li to ispitati na taj način što ćemo proučavati današnje primitivne
ljudske zajednice tamo gde one još postoje? Da li evolucija vodi ljudsku ESP sposobnost ka
pojačanju ili ka nestanku?
Pošto je ESP jedna potencijalno korisna moć, razumno bi bilo pretpostaviti da će joj evolucija biti
naklonjena. Ali ESP je obično slaba i nepouzdana (bar ako je suditi po dokazima koje smo do sad
razmotrili). Ljudi su veoma vizuelna stvorenja - dakle, veoma naklonjena gledanju - a drugim čulima
se ne služe ni upola tako uspešno kao mnoge životinje. Možda naša ESP popušta kao i naše čulo
mirisa. Možda odumire u nama.

Igra u laboratoriji

Pogledajmo prvo starost. Odnos starosti i ESP nije jednostavan. Sasvim je sigurno da nijedan
istraživač nikada nije prijavio neki linearni odnos između ESP i celokupnog trajanja ljudskog života,
nešto u smislu 'iz godine u godinu uvek sve jači' ili 'iz godine u godinu uvek sve slabiji ESP'. Ali
mnogi su prijavili izuzetno dobre rezultate u ESP testiranju dece.
Ogledi u učinioci koje je vršila Margaret Anderson, veoma kreativan istraživač ESP, priznati su kao
jedno od klasičnih proučavanja u parapsihologiji. Ona je, zapravo, koristila samo jednostavne ESP
testove, ali ih je obukla u ruho naučne fantastike. Deci su testovi prezentirani kao igrica u kojoj
natprosečno dobri rezultati u vančulnom pogađanju omogućavaju da 'raketa poleti u svemir' a zatim i
da 'ostane na dobroj putanji'. To se moralo poprilično svideti deci, naročito u pedesetim godinama
kad je putovanje u svemir bilo nešto veoma novo. Andersonova je sa decom preduzimala oglede
mnogo puta i dobijala uvek postojane, visoke rezultate, znatno iznad statističkog nivoa puke
slučajnosti.
Direktna upoređenja dece i odraslih obavljao je dr Ernesto Spineli na Univerzitetu Sari u Engleskoj.
On je testirao velike grupe ispitanika, svih uzrasta. Našao je sledeće: deca između tri i osam godina
postizala su rezultate znatno iznad puke slučajnosti na testovima telepatije, najmlađa deca čak
izuzetno visoke. (U nekim testovima je ispitanik stvarno nasumičnim pogađanjem trebalo da pogodi u
20% slučajeva, a ta deca su pogađala čak u 40% slučajeva!) Nažalost, samo u nekim od tih testova
ciljevi (ono što je trebalo pogađati) bili su valjano izmešani, to jest stvarno sasvim nasumični. Puno
poverenje možemo imati samo u one testove koje je Spineli obavio sa starosnom grupom od 19 do 21
godine. Ali to su sve bili studenti; zaista bi bilo mnogo korisnije da je odabrao neki tipičniji uzorak
stanovništva te starosti.
Svejedno, Spinelijevi rezultati ostaju upečatljivi. Ima i drugih studija u kojima su deca, pa čak i bebe,
postizala velike uspehe u ESP. Nedostaje nam neposredno upoređenje dece sa odraslima, i to sa
različitim starosnim grupama odraslih; pošto toga nema, ne možemo naročito pouzdano spekulisati o
ESP razlikama između dece i odraslih. Spineli je međutim dobio najbolje rezultate kod najmlađih,
slabije kod nešto starije dece, a najslabije kod najstarije dece. Nikakvo čudo da je on, oslanjajući se
na te podatke, sačinio jednu teoriju o razlozima zbog kojih deca imaju najjaču ESP sposobnost.
Spineli smatra da razvoj formalnog, logičkog, analitičkog razmišljanja kod deteta koje postaje sve
starije postepeno sputava njegovu paranormalnu moć. Ako pitate neko trogodišnje dete: "Možeš li
pogoditi u koju slikicu gleda Džon, koji je u sobi do nas?" možda ćete, kao odgovor, čuti radosni
uzvik: "Mogu, mogu!" Ali starije dete ili odrastao čovek 'znaju' da je to nemoguće pogoditi. Spineli
izveštava i o tome da kod ispitanika ESP moć katastrofalno popušta ako im se da i neki zamršen
intelektualni zadatak u vreme dok test ESP još traje. Kad se ispitanik upusti u logičko, analitičko
mišljenje, gubi vančulnu sposobnost.
Moguća su ovde i neka alternativna objašnjenja. Deca možda lako poveruju u postojanje ESP, jer po
prirodi nisu skeptična; to nas vraća ka efektu 'ovce-koze', to jest na one koji veruju i one koji ne
veruju. Deca su možda i bujnija i spontanija kao ličnosti, ekstrovertnija; ljudi su skloni da postaju,
što su stariji, sve introvertniji. Osim toga, Spineli je na brilijantan način organizovao testiranje.
Napravio je lutkarsko pozorište. Dve lutke (navučene na njegove ruke, kao rukavice) pojavljivale su
se na sceni i glumile pred decom šta treba da se radi, a zatim to i objašnjavale. Spineli je deci čak
podelio 'kapice-pametnice' da ih stave na glavu radi boljeg pogađanja šta neko drugi misli! Čovek se
naprosto zapita ne bi li i odrasli ispitanici postigli izuzetno visoke rezultate kad bi sa toliko
oduševljenja, spontanosti i zabave pristupili testiranju.
Ali tu je i Spinelijev izveštaj o inhibitornom, anti-ESP delovanju inteligentnog, analitičkog
razmišljanja. Ta mogućnost svakako postoji. Dok se kod čoveka razvijaju sposobnosti apstraktnog
razmišljanja, u toj istoj meri mogu opadati njegove sposobnosti ESP delovanja. To bi značilo da
odrasli, ako žele da ponovo steknu paranormalnu moć, treba da potisnu kod sebe apstraktno i logično
rezonovanje. Sledeća dva poglavlja ove knjige opisivaće načine na koji se to može postići.

Paranormalna moć i 'primitivni' um

Nepotvrđeni i ovlašni izveštaji kažu da u nekim predindustrijskim, plemenskim društvima narod

prihvata paranormalnu moć kao normalnu, svakodnevnu stvar, najčešće u obliku verovanja u duhove i
magiju. Na nesreću, dobrih istraživačkih radova o toj oblasti ima vrlo malo ili nimalo. Najobimniji
od njih je jedan rad iz pedesetih godina. To istraživanje sproveli su Ronald Rouz i Lindon Rouz među
australijskim aboridžinima, zatim među Maorima, takođe kod žitelja ostrva Samoa. Za ESP testovi su
bili sa rasporedom karata u špilovima, a za PK sa drugim zadacima. Rezultati su bili sasvim različiti
- to se u nauci naziva divergencija rezultata. Aboridžini i Maori postigli su visoke rezultate u ESP
(Samoanci ne), a u PK niko nije postigao ništa. Ovi nalazi mogli su lako nastati zbog prethodno
uvreženog verovanja, kod tih plemena, u to šta je moguće, a šta nije moguće. To je opet na delu, na
novi način, efekat oni koji veruju-oni koji ne veruju. Aboridžini su, na primer, uporno tvrdili da u
njihovom plemenu samo 'pametni' pojedninci mogu uticati na pad kockice, dok obični pripadnici
plemena to ne mogu. I zaista nisu uspeli.
Nađeni su i neki od tih 'pametnih'. (Ali, zanimljivo, aboridžinska reč za njih prvobitno je značila 'onaj
koji ima spretne ruke'.) Sa njima je pokušano nešto malo PK testiranja. Ali njihov stav prema tom
zadatku bio je nejasan. Ako hoćemo da budemo realisti, onda moramo testove prilagoditi testiranoj
ljudskoj zajednici i kulturi. Zamislite da priđete nekom vuduističkom 'hunganu' (svešteniku), pokažete
mu špil karata i pitate kojim su redom složene. "Možete li pogoditi ove simbole, molim Vas?" Bila bi
to glupost, naravno. Ali, s druge strane, ako testove prilagodite u skladu sa okolnostima i stvarima
koje su dobro poznate tom narodu, kako ćete posle upoređivati dobijene rezultate sa rezultatima u
industrijskim državama? Opšti zaključak mora biti da su takozvana primitivna društva plodno tlo za
dalja istraživanja, ali da u ovom trenutku dokaza imamo tako malo, da nikakve čvrste zaključke ne
možemo izvesti.

Inteligencija, mentalno zdravlje i ludilo

Vratimo se Spinelijevom radu. Njegova zamisao da analitička inteligencija suzbija ESP izgleda
uverljivo. Intuicija i analitička inteligencija često se pojavljuju kao antiteza jedna drugoj. Dalja
istraživanja u oblasti formalnog merenja koeficijenta inteligencije, kao i proučavanje onih
katastrofalnih mentalnih oboljenja u kojima je pacijent sasvim izgubio sposobnost razumnog
razmišljanja, mogle bi baciti dodatnu svetlost na ovu oblast.
Veza između paranormalnih moći i inteligencije kod odraslih može se lako sumirati: nema je. Tačnije
rečeno, do sada nije nađen nikakav dokaz da je ima. Međutim, u mnogim slučajevima teško je
razlikovati inteligenciju od nekih drugih činilaca. Robert Brier izveo je jedan ESP test u kome su
ispitanici bili američki članovi kluba 'Mensa' (koji okuplja natprosečno inteligentne) i pokazalo se
ESP promašivanje, jasno i snažno. Oni su, dakle, imali znatno manje tačnih pogodaka nego što je to
na osnovu puke slučajnosti bilo verovatno. Članovi 'Mense' imaju natprosečno visok IQ, ali su veoma
skeptični kad je reč o paranormalnoj moći, pa je taj njihov izrazito loš rezultat verovatno posledica
efekta 'ovca-koza' (oni koji veruju-oni koji ne veruju), a ne visoke inteligencije.
Inteligencija nije samo jedna veština. Postoje dokazi da se inteligencija sastoji od izvesnog broja
različitih veština koje su povezane i koje stoje u hijerarhijskom odnosu. Postoje u inteligenciji i
razlike između polova. Muškarci postižu bolje rezultate u matematičkom razmišljanju i u prostornim
zadacima (kao što je prepoznavanje skrivenih oblika ili rotiranje predmeta u prostoru), dok žene
pokazuju veću govornu veštinu, bolje pronalaze slične predmete i bolje računaju (što nije isto što i
matematičko razmišljanje). To su samo uopštavanja, naravno, ali ne bez osnova. Ima sve više dokaza
da postoje i razlike u strukturi muškog i ženskog mozga, zbog kojih nastaju ove razlike u inteligenciji
između polova. Bilo je pokušaja da se organizuju ESP testovi gde se neki put pogađa o slikama, a
drugi put o rečima, i da se kroz to provode ispitanici oba pola, u nadi da će razlika u komponentama
inteligencije kod muškaraca i žena da se odrazi i u njihovom različitom ESP uspehu kod ove ili one
vrste ciljeva. Ali nema se šta reći o rezultatima tih pokušaja, osim da su bili dosledno nedosledni. To
je na neki način i dobro, jer to su bili pokušaji zasnovani na razumevanju muške i ženske inteligencije
mnogo manje usavršenom nego što je danas, pa bi bilo pravo čudo da su uspeli.
Mnogi mentalno oboleli ljudi (šizofreničari, ponekad i manični psihotici) veruju da imaju telepatsku
moć i/ili da ih neko telepatski proganja. Ovo poslednje je vrlo često kod paranoidne šizofrenije. Neki
psihijatri zastupali su tezu (koja, doduše, zvuči prilično zapanjujuće) da su mnogi njihovi pacijenti
poludeli zato što ih je sopstvena paranormalna moć gurnula 'preko ruba', u bezdan ludila; jer,
navodno, čovek koji se suviše 'otvori' za uznemirujuće telepatske poruke sa raznih strana može, na taj
način, da nastrada.
Pokušaji testiranja eventualne ESP moći kod šizofreničara prepuni su problema. Prvi od njih je
etički. Ko nama daje pravo da te duboko nesrećne i zbunjene ljude teramo da rešavaju nekakve naše
testove? Šta ako ih samo gurnemo u još dublju mentalnu traumu, šta ako oni ispolje ESP i otvore svoj
um prema signalima koji su za njih užasavajući? Postoje i ogromni praktični problemi u vezi sa
dijetom, lekovima ili drogama, sa tačnom ili netačnom dijagnozom nečije bolesti, sa podvrstom
šizofrenije, i tako dalje. Ko god je pažljivo pratio stručne časopise iz oblasti psihijatrije, taj zna da
su pokušaji kontrole svih tih činilaca prava noćna mora. Moguće je naći neki put kroz sve te
probleme, ali za to je potrebno veoma mnogo vremena i novca, potrebno je pomno odabrati pacijente,
biti zaista pravi stručnjak, majstor kliničkog rada i pridobiti na svoju stranu dobru volju lekara i
bolničarki koji neguju mentalno obolele. Zato i nije iznenađenje što još nijedan pokušaj
parapsihologa da testiraju šizofreničare nije zadovoljio merila naučne postojanosti. Dosadašnji
pokušaji uglavnom su i zastareli (jer se dijagnostička definicija šizofrenije korenito izmenila u
međuvremenu), ali recimo ipak, tek informacije radi, da je pokušaja bilo i da nisu dali neke jasne
rezultate. Sa pojedinim psihotičnim pacijentima dobijeni su visoki ESP rezultati, sa drugima ne.
Uopšte uzevši, dosadašnje studije sa tim i drugim mentalno poremećenim osobama nisu dale osnov za
uverenje da mentalno poremećeni imaju jaču ESP sposobnost; štaviše, čini se da imaju slabiju.
Istraživanja u kojima je merena zrelost i socijalna prilagođenost pacijenta pokazala su neke vrlo male
pozitivne korelacije tih odlika sa ESP nadarenošću, ali ne upečatljive.

Mit o superiornosti žena

Skoro sva istraživanja ikada sprovedena pokazuju da u iskustvima paranormalnih moći u običnom
životu postoji izrazita razlika između polova. Žene češće doživljavaju ESP iskustva, ili, da budemo
precizniji, kažu da ih češće doživljavaju. Kod telepatskih doživljaja, muškarci su većinom
'pošiljaoci', a žene su većinom 'primaoci'. Ovo sumnjivo liči na dobro znane klišetirane predstave o
polovima: žene, koje su navodno pasivne i intuitivne, primaju poruke od muškaraca, koji su navodno
aktivni i dinamični. Feminizam već decenijama potkopava te stereotipe, što bi trebalo da se pokaže i
u istraživanjima, ali su metodi istraživanja u poslednje vreme takođe izmenjeni, tako da o ovom
pitanju ne dobijamo podatke.
Zapravo, u ESP ogledima nisu nađeni nikakvi dokazi da postoji neki postojan ili dosledan obrazac
razlike između polova. U proučavanjima snova i u bar jednom delu 'gancfeld' studija (o kojima će biti
reči u sledećem poglavlju), muškarci su postigli nešto više uspeha kao primaoci nego što su to
postigle žene, ali razlika nije bila velika. Ovakva istraživanja većinom su obavljana sa decom -
dakle, tražila se ESP razlika između dečaka i devojčica, ali ni tu nisu nađeni jasni rezultati. Bilo je
tvrđenja da žene suočene sa laboratorijskim testovima osećaju veću zabrinutost nego muškarci, i da ih
to sputava, tako da ne uspevaju da pokažu svoju nadmoć. Ako bi to bilo istinito, onda bi žene
pokazale nešto više te svoje dodatne sposobnosti u slučajevima kad je ispitivač takođe žensko; ali to
nije primećeno. Osim toga, u radu Spinelija i Andersonove jasno je da su skoro sva deca oduševljeno
prihvatila da se uključe u ESP igru: devojčice se nisu ponašale neslobodnije od dečaka.
Dakle, iako ne možemo odbaciti mogućnost da između muškaraca i žena postoje neke ESP razlike,
zasad ne raspolažemo dokazima da ih ima. Ovo je značajan nalaz, jer sugeriše da prastara uverenja o
tome ko više doživljava ESP nisu zasnovana na stvarnom češćem doživljavanju ESP, nego žene
naprosto spremnije priznaju i razgovaraju o takvim stvarima. Muškarci priznaju i 'otvaraju se' samo
ako je ono što će ispričati usklađeno sa društveno odobrenom slikom aktivnog, muževnog muškarca.

Šta smo dosad sagledali

Ustanovili smo do sada da postoje tri činioca koji stvarno stoje u prilično pouzdanoj korelaciji sa
ESP sposobnostima, a to su: verovanje u mogućnost paranormalnih moći, ekstrovertnost i nizak nivo
neurotičnosti ili anksioznosti. Ono prvo bismo zaista i po zdravom razumu očekivali, jer ima neke
paralele sa takozvanim 'placebo efektom' u medicini, kad doktori daju jednoj grupi pacijenata pilule
obložene šećerom koje nemaju apsolutno nikakvo dejstvo, a ti pacijenti ipak (skoro uvek) pokažu
određeno poboljšanje zdravstvenog stanja, za razliku od kontrolnih grupa kojima se ne da ništa.
Verovanje je moćna stvar. Kad se spiritistički medijumi žale da ih ometa prisustvo skeptičnih ljudi na
seansi, možda im to nije samo 'izvlačenje', traženje izvinjenja za neuspeh; čini se da oni koji ne
veruju zaista štetno deluju na paranormalnu moć, svoju i tuđu, a to bi značilo da mogu smetati i
stvarno paranormalno obdarenom medijumu.
Preostala dva činioca, a to su ekstrovertnost i smirenost, mogu delovati kroz jedan zajednički
mehanizam, a to je smanjivanje 'buke u sistemu'. Svejedno da li je u pitanju šum u korteksu mozga ili
u autonomnom (to jest, vegetativnom) nervnom sistemu u telu i mozgu, čini se da smanjenje tog šuma
doprinosi jačanju paranormalnih moći.
Ustanovili smo, takođe, da nije pokazana veza nekih drugih psiholoških činilaca sa ESP. U nekim
slučajevima, negativnih dokaza imamo u izobilju. Ovo naročito važi za razlike između polova. U
drugim slučajevima, istraživanja su bila neosporno slaba i nedovoljna, ali ostaje činjenica da
korelacije nisu nađene. Ali kad bi sve što se u ovom poslu može proučavati imalo neki odraz na ESP,
posumnjali bismo da tu nešto nije u redu!
Vratimo se pojmu takozvanog 'šuma' u signalu, to jest buke. Obavljeno je već mnogo istraživanja sa
ciljem da se ESP 'signali' pojačaju tako što će se taj unutrašnji šum smanjiti. Ovaj rad zasniva se na
jasnoj teoriji, kao i na merenjima ESP rezultata, uz korišćenje elegantnih i privlačnih tehnika za
testiranje. Dao je mnoge dokaze, o kojima itekako treba da razmislimo.
 ESP, SNOVI I ZONA SUMRAKA

Razmotrili smo da li su neke odlike karaktera povoljne za paranormalnu moć, ali jasno je da
korišćenje svake ljudske veštine, sposobnosti i svakog čula zavisi od okoline. Preduzeti su obimni
napori sa ciljem da se stvore ambijenti, fizički i mentalni, u kojima bi se paranormalna moć mogla
bolje ispoljavati.
Ova istraživanja počela su, zapravo, šezdesetih godina, kada je jedna mlađa generacija
parapsihologa, pretežno Rajnovih učenika, počela da stiče utisak da su njegovi metodi za testiranje
ESP jalovi, a načela donekle naivna. Rajnov rad bio je pionirski, ali potiče iz tridesetih godina, kad
je u psihologiji vladajuća škola mišljenja bio bihejviorizam. Bihejvioristi su ljudi koji tvrde, u
suštini, da psiholozi jedino mogu proučavati one događaje i ona ponašanja koji su vidljivi i merljivi -
dakle, koji se ispoljavaju u spoljašnjem svetu. U bihejviorizmu posvećuje se vrlo malo pažnje, ili
nimalo, unutrašnjem životu čoveka, unutrašnjim događajima. Prema tome, bihejviorista bi mogao
tvrditi da neki tip električne aktivnosti mozga stoji u vezi sa nekim određenim mentalnim stanjem, ali
ne bi pristao da proučava samo to mentalno stanje, jer bi rekao da je to jedna isuviše subjektivna
stvar koje se ne može meriti.
Sav obuzet ovom ideologijom, tada vladajućom, Rajn je želeo da pobedi bihejvioriste u njihovoj
sopstvenoj igri, upotrebom eksperimentalnih tehnika koje su se mogle besprekorno uklogledi u svaki
bihejvioristički udžbenik za 'bavljenje psihologijom'. Prošlo je, međutim, trideset leta i Amerikom se
proširio novi duh. Povećana upotreba halucinogenih droga (uključujući LSD i meskalin) i povećano
zanimanje za psihologiju raznih drugih kultura upravili su pažnju mnogih psihologa na unutrašnji
mentalni život i njegovo proučavanje. Bihejvioristi su prenebregavali introspekciju - izjave ljudi o
sopstvenom unutrašnjem duhovnom životu; novo pokolenje psihologa smatralo je da zanemerivanjem
takvih stvari možemo stići samo do neznanja.
Parapsiholozi su počeli još jednom iz početka da razmatraju podatke o paranormalnim moćima iz
najrazličitijih izvora i istorijskih razdoblja. Antropologija je dokazala da mnogi navodno 'primitivni'
narodi tvrde da prirodne halucinogene materije (kao one u raznim varijantama legendarne 'magične
pečurke') proizvode ili podstiču doživljaje paranormalnih moći. Prastari tekstovi na jeziku zvanom
sanskrit, o uvežbavanju joge i meditacije, nagoveštavali su da se tokom vežbe meditacije mogu
ispoljiti razni oblici vančulnog opažanja, pa čak i dramatičnije manifestacije kao što je levitacija. U
bližoj prošlosti bilo je izveštaja o praktičnim demonstracijama hipnoze; ti izveštaji nagovestili su da
hipnotizer može da dovede do čudnih i neobjašnjenih promena u normalnom ljudskom ponašanju. Svi
ti izvori, i mnogi drugi, nagovestili su da postoje mnogi plodni putevi za proučavanje paranormalnih
moći kroz izmenjena mentalna stanja, koja nastaju kad se na svest utiče drogom, hipnozom ili
meditacijom.

Posmatrači snova

Činilo se da naročito obećava pristup kroz snove. Još od najstarijih vremena verovalo se da snovi
ponekad imaju natprirodni značaj. Česti su istorijski izveštaji o proročanskim snovima, kao što je bio
faraonov san o dolazećoj masovnoj gladi ispričan Josipovim rečima u Starom zavetu. Štaviše, preko
pedeset odsto svih izveštaja o spontanim ESP iskustvima odnose se na 'prijem' dok čovek spava.
Prekretnicu u testiranju ESP u snu doneli su testovi koje je u Americi obavljao dr Montagju Alman,
kome su se kasnije pridružili dr Stenli Kripner i njegovi saradnici. Alman je bio praktičar
psihoanalize, i u toku tog rada zainteresovali su ga očigledno prekognitivni snovi koje su mu pojedini
pacijenti prijavljivali. Ogledi ove grupe vršeni su nekoliko godina. Finansirala ih je Ajlin Geret,
žena irskog porekla, spiritistički medijum. Novac je išao kroz njenu Zadužbinu za parapsihologiju.
(Geretova je osnovala taj fond sa ciljem da unapređuje naučni rad u oblasti parapsihologije; fond i
danas aktivno i snažno promoviše naučni rad u ovoj oblasti.) Almanova istraživanja snova počela su
1962. godine, a završila se 1978, kad je on otišao u penziju. Obavljana su u Laboratoriji za snove, u
Medicinskom centru 'Majmonid' u Bruklinu, u Njujorku.
Almanovom radu mnogo je pomoglo otkriće psihologa Natanijela Klajtmana da je moguće ustanoviti,
po spoljašnjim znacima, faze kad čovek u toku spavanja ima snove, to jest sanja. Klajtman je
ustanovio da ljudska bića tokom spavanja povremeno počinju da pokreću očne jabučice, i to snažno i
brzo. Te faze nazivaju se 'brzo pokretanje očiju', a skraćenica za to je REM. Suprotno tome je
NREM, što znači 'non-REM', vreme kad čovek spava, ali mu se oči ne pokreću brzo. Ako čoveka
probudite dok traje REM, mnogo je veća verovatnoća da će vam on ispričati šta je sanjao nego ako
ga probudite tokom NREM razdoblja. Takozvani REM detektori, povezani sa elektroencefalografom
(EEG mašinom) koji beleži električnu aktivnost mozga, mogu se pouzdano upotrebiti da ustanove
tačno kad je počela i do kad traje svaka čovekova epizoda sanjanja u toku spavanja. Klajtmanove
rezultate ubrzo su ponovili i drugi istraživači. Tako je dobijeno jedno novo, objektivno merno
sredstvo za merenje one aktivnosti koja se naziva 'sanjanje'. To se moglo uključiti u studije ESP i
sanjanja.
Najbolji način da pokažemo kako su proučavanja snova i ESP išla u 'Majmonidu' biće taj da
razmotrimo studiju koju je Alman sproveo 1964. godine. Imao je samo jednog ispitanika. Bio je to
psiholog, dr Vilijem Ervin. Planirano je da testiranje traje dvanaest uzastopnih noći, ali pošto se dr
Ervin razboleo, potrajalo je samo sedam noći.
Ogled je bio u obliku testa telepatije. Dok je Ervin u jednoj sobi spavao priključen na REM/EEG
mašineriju, u drugoj sobi bio je 'pošiljalac', čovek koji se trudio da telepatskim putem pošalje Ervinu
sadržinu neke slike (ne samo nekakve karte kao u jednostavnim ESP testovima) odabrane sistemom
slučajnog izbora iz jedne velike zbirke umetničkih slika. Odašiljač je cele noći gledao samo tu jednu
sliku. U sobi sa dr Ervinom bio je drugi saradnik koji je pomoću jednog signala javljao čim bi
primetio da Ervin prelazi u REM. Tada je pošiljalac preduzimao maksimalan napor da prenese
sadržinu slike Ervinovoj svesti, odnosno da utiče na sadržinu njegovih snova. Na kraju svakog
razdoblja REM sna (a takvih kod čoveka obično bude pet-šest tokom cele noći, u trajanju od nekoliko
minuta pa sve do čitav sat ili više), taj saradnik u sobi budio je Ervina, zahtevao od njega da ispriča
šta je sanjao, i to je beležio. Tokom cele te noći, pošiljalac nije imao nikakav neposredan kontakt ni
sa dr Ervinom niti sa tim saradnikom u Ervinovoj sobi; ujutro je odlazio, a da nikoga od drugih
učesnika nije ni video. I Ervin se budio ujutro, a tada se od njega tražilo da prijavi kakve je još
pojedinosti, asocijacije, slike, ili bilo šta što na slike podseća, video u snu.
Kako ustanoviti da li je nešto zaista preneseno i da li je preneseno telepatski? U ogledu kao što je
ovaj, ne postoji jasno i jednostavno pogađanje ili promašivanje. Za razliku od ESP testova sa
kartama, koji su testovi prisilnog izbora (jer ispitanik mora da se izjasni za jednu od malog broja
tačno određenih mogućnosti, ovo je test slobodnog reagovanja u kome ispitanik može da prijavi što
god hoće.

Ocenjivanje

Posle sedam noći vršenja ogleda, Alman je iskoristio ukupno sedam slika, a od Ervina dobio
izveštaje o snovima tokom svake od tih noći. Onda su i slike i izveštaji poslati sudijama, kojih je bilo
troje. Svaki sudija bio je potpuno nezavisan, a zadatak mu je bio jednostavan: gledati izveštaje o
snovima i onda za svaku noć snova rasporediti tih sedam slika po redosledu verovatnoće: koja slika
je najverovatnije izazvala snove te noći, za koju je to manje verovatno, i tako redom. Na poslednje
mesto sudija je trebalo da stavi sliku za koju smatra da je najmanje nalik tim snovima.
Naravno da će procena svakog sudije o tim sličnostima biti subjektivna. Neće svaki sudija sagledati
stvari na isti način. Ali i pored ovog problema, moguće je ovim metodom proveravati eventualno
postojanje ESP. Ako jedan sudija za svih sedam noći pogodi tačno koja je slika bila telepatski
'prenošena' date noći, onda to ne može biti slučajno. Ako bi na delu bila samo puka slučajnost, samo
čista verovatnoća, sudija bi poneki put i pogodio, ali bi isto tako često stavio onu pravu sliku na
poslednje mesto, isto tako često i na pretposlednje mesto, i tako dalje. U ovoj studiji sa doktorom
Ervinom moglo se očekivati da će svaki sudija da 'potrefi' onu pravu sliku za samo jednu od tih noći
(jer ima sedam mogućnosti - dakle, verovatnoća slučajnog pogotka je jedna sedmina, odnosno samo
jedan prema sedam). Takođe bi trebalo očekivati da prosečno rangiranje (prosečan plasman) one
prave slike bude na sredini - dakle, da prava, ciljna slika zauzme, kad se saberu ocene svih sudija,
četvrto mesto na tabeli.
Sudije moraju, naravno, raditi 'naslepo', bez predznanja. U ovom kontekstu to znači da ne smeju znati,
niti im sme biti na bilo koji način nagovešteno, koja je slika upotrebljena koje noći. Čovek bi
pomislio da se to razume samo po sebi, ali istraživači ovde mogu upasti u vrlo prefinjene zamke.
Pretpostavimo da neko Ervinu svakog jutra, posle završenog izveštavanja, pokaže sliku: "Evo, vidi,
ova je slika bila noćas." Sledećih nekoliko noći Ervin bi mogao nehotice da se 'izleti', da kaže:
"Sanjao sam nešto nalik na onaj san prošle noći kad ste mi slali onog Van Goga..." To već kaže
sudijama da sad nije Van Gog, kao i nešto o redosledu slika, i tako im olakšava da na pravi način
spoje slike i snove. Neke studije sa slobodnim reagovanjem pale su u takve zamke, ali ova sa dr
Ervinom nije.
Kako su, dakle, sudije rangirali svaku sliku? Naravno, njihove ocene sabiramo i izvodimo prosek.
Samo u jednom slučaju slika se našla tačno na četvrtom mestu (prosečan plasman 4,0). U preostalih
šest slučajeva, slike su se našle na višim mestima na tabelama, što znači da su donekle uspešno
prepoznate u snovima od te noći. Alman je na osnovu statističke analize zaključio da je u ovoj studiji
demonstrirana ESP. Međutim, pošto je ogled prekinut pre nego što je bilo planirano (nije potrajao
dvanaest noći), neko bi mogao izneti optužbu da je Alman namerno obustavio posao kad je video da
je dobro pošlo, da bi zadržao povoljan rezultat. Iz tog razloga Alman je odlučio da čitavu stvar
ponovi.

Uključiti se još jače

Za drugu studiju sa dr Ervinom bilo je planirano da traje osam noći, što se i ostvarilo. Ali ovog puta
je u metod vršenja ogleda uneta velika inovacija. Odašiljač nije samo gledao odabranu sliku. Alman i
Kripner su slikama dodali i 'multi-senzorne' (dakle, za više čula odjednom) materijale; tako su ih
sami nazvali. To je predložio sam pošiljalac, Feldštajn, ali mu je posle sigurno bilo nezgodno, s
obzirom na to šta je sve morao da radi. Druge noći ogleda odašiljao je jednu japansku sliku na kojoj
se vidi čovek sa suncobranom koji pokušava da pobegne jer ga je uhvatila kiša; zato je Feldštajn
šetkao ispod tuša u kupatilu zgrade 'Majmonida' držeći u ruci nekakav kišobran-igračku!
Počevši od ovog drugog Ervinovog ogleda, rezultati su bili izuzetni. Od osam noći, za šest su sudije,
posle čitanja zabeleški o snovima, stavili stvarno odašiljanu sliku na prvo mesto. Jedna slika
plasirala se na drugo mesto na svojoj tabeli, a jedna na treće. Da je bilo pogađanje stvarno nasumce,
trebalo je da samo u jednom slučaju (a to je 12,5%) bude čist pogodak. Za Ervinove beleške i slike
pogodili su 75% tačno. U ovom ogledu broj pokušaja bio je mali, pa ipak verovatnoća da se pukim
slučajem postigne 75% bila je znatno manje od 1:1.000.
Ekipa iz 'Majmonida' išla je sa ovim tipom ogleda iz uspeha u uspeh. Obratićemo posebno pažnju na
jednu od tih studija, zbog prirode ogleda i zbog ogromnog postignutog uspeha. Na ideju za takav
pokušaj došli su zato što su tokom normalnih laboratorijskih ogleda naleteli na nekoliko slučajeva
naizgled spontane prekognicije.
Na primer, godine 1969. obavljena je proba telepatskog emitovanja u san. Spavao je Alan Von koji
je sa Almanom i Kripnerom bio koautor knjige Telepatija sna. U razgovoru posle sna, Von je
komentarisao: "U mom snu bio je Čak Honorton i zapisivao je nešto što je slušao sa trake, i pri tom
pisao slovo 'f'... Rekao je: 'O, to f mi je za failure, neuspeh'... Onda sam pogledao ka televizoru koji
je bio tu, i nekako se činilo da je i taj televizor deo ogleda... gledao sam ga, i cela stvar se nekako
počela pomicati i oživljavati, našao se tu i neki čovek sa nožem... iza njega je na podu ležao nekakav
majmun... Pitam se, neće li jednog dana neko izvesti takav ogled..."
Bilo je to 9. aprila 1969. A 17. jula Von je pisao Almanu i izložio pretpostavku da je taj san mogao
biti prekognicija nekog ogleda koji tek treba da se dogodi.
Poznata ličnost sa kanadske televizije Norman Peri stigao je 12. januara 1970. u 'Majmonid' da bude
subjekt u istraživanju. Von se nalazio u blizini kao 'prva rezerva' za slučaj da Periju bude teško da
zaspi u neuobičajenim laboratorijskim uslovima (i sa elektrodama pričvršćenim za glavu, a mi vam
možemo iz ličnog iskustva reći da to ne pomaže čoveku da zaspi). Odabrana je, pomoću tablice
nasumičnih brojeva, jedna slika. Na njoj je bio majmun koji drži pomorandžu. Da bi jače, udarnije
poslao sliku, pošiljalac je je doneo jednu stvarnu pomorandžu i pokidao je prstima na komade.
Periju se u snu nije pojavio majmun, nego neka velika bela životinja koju nije umeo opisati. Međutim,
kad su mu posle sna ponudili slike šest životinja, on je na prvo mesto stavio sliku majmuna, zato što
se desilo da je na toj slici majmun bio beo.
Za to vreme spavao je i Von i sanjao kako neko rastrže veknu hleba. Posle buđenja pokazali su i
njemu slike, i on je majmuna stavio na dno, na šesto mesto: potpun neuspeh. ("F je za failure...")
Von je gledao Perija kako bira sliku; gledao je to na ekranu, jer sve se snimalo za televiziju
("televizor deo ogleda...") i Peri se opredelio za sliku belog majmuna koju je onda položio na pod
("...na podu ležao nekakav majmun..."). Druga slika koju je Peri odabrao bila je slika čoveka koji
drži sekiru. ("našao se tu i neki čovek sa nožem...")
Naravno da je sve to mogla biti čista podudarnost, mada je stvarno teško poverovati da se toliko
elemenata poklopilo slučajno. Zanimljivo je primetiti da u formalnom ogledu koji je zamišljen da
stvori stanje uma podesno za ESP, ponekad spontano izbiju marginalne ESP pojave koje niko nije
predvideo! To je i svojevrsna ironija jer su istraživači upravo zbog spontanih pojava paranormalnih
moći došli na pomisao da upriliče studije ESP i sna. Ova priča o Vonu i Periju ne može se ni u kojoj
meri naučno vrednovati, naravno, ali jasno je zašto se ekipa iz 'Majmonida' veoma zainteresovala za
prekogniciju. U dva ogleda, koji su među njihovim najuspelijim, ispitanik im je bio čovek zaista
sasvim izuzetan.

Prekognitivno snevanje

U 'Majmonid' je 1969. godine, pa opet 1970. godine doputovao jedan mladi Englez po imenu
Malkolm Besent. Imao je već u svojoj biografiji znatan broj doživljaja koji su izgledali kao
prekognitivni ili na razne druge načine u vezi sa paranormalnom moći. U 'Majmonidu' je Besent
postao jedna od velikih zvezda paranormalnih moći. Evo kako su ogledi sa njim obavljani.
U prvoj seriji bilo je osam eksperimentalnih noći, u drugoj isto toliko. To je odlučeno znatno ranije,
naravno. Svake od tih noći Besent je spavao sa REM/EEG monitorima pričvršćenim na glavu kao i
obično; budili su ga odmah posle REM razdoblja sanjanja, i on je saopštavao šta je sanjao. Ujutru je
dodavao još poneku završnu misao, sliku, asocijaciju. Dovde je isto kao sa ostalim ispitanicima u
'Majmonidu'. Ali sad nije bilo nikakvih slika niti je iko išta Besentu odašiljao!
Po završetku noćnog rada, jedan istraživač koji o Besentovim snovima nije znao uopšte ništa
upotrebljavao je složeni sistem slučajnog izbora da odabere jednu ciljnu reč iz standardnog
udžbenika psihologije pod naslovom Analiza sadržine snova (koji nema nikakve veze sa jeftinim
komercijalnim izmišljotinama koje tobože tumače 'pravo značenje' snova). Istraživač je spajao tu reč
sa jednom slikom i na osnovu toga smišljao malu dramu za Besenta. Evo kako je to izgledalo u
praksi.
Jednom prilikom desilo se da kao ciljna reč bude odabrana reč 'hodnik'. To je odredilo koja će slika
biti odabrana: Van Gogova slika Hodnik bolnice u Sen Remiju. Odabrana je na osnovu toga što je u
spisku slika u toj zbirci to bila prva u čijem nazivu se našla reč 'hodnik'. Izbor je, dakle, bio u tom
smislu objektivan. Besenta su onda provukli kroz jednu bizarnu šaradu. Kad je završio sa poslednjim
komentarima o svojim snovima te noći, odvukli su ga u neki mračan hodnik, dali mu neku bezazlenu
pilulu da bi se 'lečio od svog stanja', obraćali su mu se sa 'gospodine Van Gog' i pokazivali mu slike
koje su naslikali mentalno oboleli ljudi. Besentovi snovi koje je imao pre toga, tokom noći, u
neverovatnoj meri su se podudarali sa onim što se ujutro s njim radilo.
Da bi se ocenilo da li je to prekognicija, Besentovi izveštaji o snovima davani su svakog dana trojici
nezavisnih sudija. Sudije su dobile i osam reči, od kojih je jedna bila ona prava, a sedam su bile
sasvim nasumično odabrane. (Ujutro posle 'noći Sen Remija' prava reč bila je 'hodnik', a ostalih
sedam bile su 'kapuljača polarne jakne', 'radni sto', 'kuhinja', 'kašičica', 'telo nazad', 'lišće' i 'lakat',
sve izvučene iz Analize sadržine snova, što objašnjava malo čudnu prirodu nekih od njih.) Sudijama
nije rečeno koja je od ovih reči ona prava. Kad su pročitali beleške o Besentovim snovima te noći,
sve troje su se opredelili za reč 'hodnik', smatrajući da je najprikladnija od ponuđenih osam.
Nama se čini da je postupak ocenjivanja ovde bio maltene namešten da izgubi informacije. Jer
sudijama je trebalo dati da biraju između osam slika među kojima bi jedna bila Hodnik bolnice u Sen
Remiju, a ostalih sedam neke nasumce izvučene. Nije im trebalo dati samo ciljnu reč i sedam
nasumičnih reči. Pa i tako, Besentovi rezultati bili su fenomenalni.
Trebalo bi da ispitanik, pukom slučajnošću, tokom šesnaest noći dvaput sanja tačno ono što ga čeka,
dakle da postigne dva pogotka (jer su sudije mogle birati između osam alternativa). Besent je
postigao deset pogodaka, a to je pet puta više nego što je trebalo da zaista nasumce 'nabode'. Izgledi
da to postigne 'tek onako' bili su veoma mali.
Ogledi sa Besentom značajni su i zato što su potpuno isključivali takozvano 'procurivanje čulnih
podataka'. U ESP ogledima očigledno da je bitno da ne dozvolimo ispitaniku da se domogne
normalnim, čulnim putem ma i najmanje trunčice informacije koja bi mu mogla nagovestiti šta je ono
o čemu treba da pogađa. Kad se u istoj zgradi pošiljalac šetka ispod tuša sav mokar, i tako dalje,
možda se možemo zabrinuti da li je to baš sasvim uvaženo. Mi smo, doduše, čitali tehničke
specifikacije Almana i Kripnera i posetili 'Majmonid', i sasvim smo čvrsto uvereni da 'procurivanja'
podataka čulnim putem nije moglo biti. Ali ključno je shvatiti da ogled sa Besentom otklanja ovakve
nedoumice u načelu: niko ne može čulima da oseti ništa o jednoj reči koja još nije izabrana, i o slici
koja još nije izabrana, i čiji će se nasumični odbir dogoditi tek sutra!
Dalje studije snova

Potpuni podaci o studijama u 'Majmonidu', izloženi u knjizi Telepatija snova (imate je u

bibliografiji), kao i u mnogobrojnim naučnim radovima, pokazuju, van svake sumnje, mnogo veći
uspeh nego što se na osnovu slučajnosti moglo desiti. U najdramatičnije uspešnim serijama, kao što je
bilo sa Ervinom i Besentom, postotak pogodaka bio je fenomenalan. Najveći problem jeste u tome što
takve rezultate treba ponoviti i negde drugde, a tu se javljaju finansijske nevolje. Naime, nedostatak
para. Potpuno opremiti jednu laboratoriju za snove i za telepatiju, sa zvučnom izolacijom, i platiti
istraživače koji će, udruženi u ekipe, sedeti po celu noć i raditi, to košta mnogo. Od kad su
istraživanja u 'Majmonidu' okončana, niko nije, nigde, bio u prilici da preduzme neki sličan program.
Naša najveća nada jeste da će neki istraživač spavanja i snova u konvencionalnoj psihologiji jednog
dana da se zainteresuje i za ESP snove i da udahne novi život ovoj oblasti istraživanja.
Obavljane su neke mnogo jednostavnije studije snova, u kojima spavač, naprosto, čim se probudi
ispriča šta je sanjao i to se snimi; on to učini ujutro, ili, u nekim slučajevima, u toku noći zato što je
budilnik namešten da ga probudi u neko doba. Nema tu REM/EEG opreme, i zato se ogroman deo
informacija gubi (jer ljudi se daleko bolje sećaju sna kad ih probudite u toku REM faze nego ujutro).
Jasna je stvar da je takvim gubitkom informacija otežano i ma kakvo detektovanje ESP.
Pa ipak, nekoliko istraživača prijavilo je uspeh u proučavanju ESP i sna čak i po tako uprošćenoj
postupku. Psiholog Robert Van De Kasl, koji se i sam dokazao u 'Majmonidu' kao veoma uspešni
ESP sanjar, upotrebio je ovaj metod sa članovima jednog američkog letnjeg kampa i postigao
pozitivne rezultate. Na Kembridžu je tim od pet istraživača objavio rezultate značajno iznad nivoa
slučajnosti; bila je to studija u kojoj je osam ispitanika prijavilo po šest snova, pošto je svako od njih
dobio svaki put da nosi kući po jedan zapečaćen paket, zaštićen od svakog zavirivanja, sa zadatkom
da ga stavi pod jastuk pre nego što zaspi. Podudaranje između snova i slika koje su bile u paketima
ocenjivala su dvojica sudija, Sardžent i Metjus. Svakom od njih dato je da uz beleške o svakom
pojedinom snu razgledaju po četiri slike, od kojih su tri bile nasumce odabrane, a jedna je bila ona
prava. Prosečan broj pogodaka bio je značajno iznad nivoa slučajnosti, a osim toga i jedan i drugi
sudija pogađali su onu pravu sliku češće nego što bi to pukom slučajnošću mogli - ali primetilo se da
njih dvojica ne obraćaju podjednaku pažnju na iste elemente u snovima! Evo kako su oni rangirali
ciljne slike:

Sudija plasman ciljne slike

prvo mesto drugo treće četvrto
Sardžent 17 15 10 5
Metjus 20 9 10 9

(Kod Sardženta je zbir poena samo 47 zato što je jedno njegovo pogađanje poništeno zbog
mogućnosti, mada vrlo male, da je došlo do procurivanja čulnih informacija.) To sugeriše zaključak
da u ogledima slobodnog reagovanja moramo proučavati i sudije. Metjus je veoma dobro uočavao
direktne pogotke. Sardžent je možda bio prijemčiviji za 'delimične informacije', tako da je vrlo
uspešno stavljao onu pravu, ciljnu sliku na jedno od prva dva mesta; ali ne baš tako često na prvo
mesto gde ona treba da bude. Pa ipak, ova dva niza brojeva pokazuju vrlo visoku korelaciju, tako da
ne možemo zaključiti da je u suđenju preovladavala subjektivnost.
Jedan od ispitanika u ovom ogledu, Trevor Harli sa Univerziteta Vorik, objavio je 1989. jednu
značajnu studiju ESP sna, u kojoj je opet on bio sanjar. Ishod je bilo ESP promašivanje - dakle,
pogađanje znatno manjeg broja slika nego što bi to po zakonima statistike i puke slučajnosti trebalo
da bude. Zanimljivo je da se ovaj efekat kod Trevora Harlija pojačavao tokom noći i da je kod
poslednjih snova bio statistički veoma visok.
Godine 1992. održana je konferencija PA, Parapsihološkog društva. Istraživači Kanfamani i Brouton
iz Severne Karoline obavestili su ovaj skup o ogledu sa snovima dvadeset ispitanika, gde su
postignuti rezultati bili statistički znatno iznad slučajnosti (vervatnoća 1:400). Ovaj ogled posebno
pominjemo zato što su isti ti istraživači ranije izveli dva druga ogleda, ali u njima nisu dobili ni
izdaleka tako dobre rezultate. Možda je potrebno nešto vremena i iskustva da bi čovek naučio da radi
uspešno sa snovima i ESP.
Naš obuhvatni pregled svih dosad publikovanih izveštaja pokazuje da su u 45% slučajeva postignuti
rezultati koji su se značajno odmakli od nivoa puke slučajnosti, a merilo za to bilo nam je sledeće: da
je pogađanje bilo bar devet puta češće (ili ređe) nego što bi se pukom slučajnošću moglo objasniti.
Na ovo neki skeptik može reći: "Da, ali to je zato što ogroman broj drugih rezultata nije uopšte
prijavljen! A kad bi svi bili prijavljeni, ukupan rezultat ne bi bio ni približno tako dobar." Na ovo se
može uzvratiti mnogim odgovorima, ali naročito su važna tri. Kao prvo, prijavljuju se i studije u
kojima ne bude nađeno ništa (kao što su pomenute prve dve u Severnoj Karolini). Drugo, studije
snova su skupe i zahtevaju mnogo vremena; naprosto nije moguće obavljati ih u serijama, a onda
objaviti samo nekoliko, samo one koje ispadnu najuspešnije. Treće, ogromna većina studija pokazuje
ESP pogađanje; a kad bi se sve zaista dešavalo zaista naslepo, u 50% slučajeva dogodilo bi se ESP
promašivanje.
Studije ESP i snova u našem vremenu doživljavaju svojevrsnu renesansu, ali pred kraj programa u
'Majmonidu' postalo je jasno da su velika cena i dugo trajanje rada svojevrstan hendikep i da bi bilo
dobro naći neki brži i jeftiniji način da se postigne stanje pogodno za vančulno opažanje i za oglede s
njim. I našao se, ubrzo.

Tekstovi drevni i ne baš drevni

Jedan od istraživača koji su radili sa ekipom u 'Majmonidu', a koji je kasnije radio u Prinstonu i
Edinburgu, bio je pokojni Čarls (Čak) Honorton. Iako su tehniku 'gancfeld', koju je on razvio, koristili
posle njega i mnogi drugi istraživači (opisaćemo je uskoro), njemu se zasluženo priznaje da je u toj
tehnici bio ne samo prvi nego i najuspešniji, jer je obavio izuzetno veliki broj ogleda te vrste.
Honorton je svoj pristup pripremio tako što je proučio postojeću literaturu o ESP iskustvima, počev
od joga-sutra Patnadžalija od pre 3.500 godina u Indiji, do podrobnih izveštaja koje je pisala Lujza
Rajn, supruga Dž. B. Rajna, i do publikacija Britanskog društva za ESP istraživanja koje je radilo u
19. veku. Proučio je memoare i ostale spise medijuma i drugih paranormalno obdarenih ljudi. U
tekstvima Patnadžalija, na primer, za ESP i PK efekte kaže se da se događaju na najdubljem nivou
meditacije, samadhiju. Samadhi je konačni stadijum jednog procesa u kome se um odvaja od čula (jer
mu čula smetaju, 'odvraćaju' pažnju) i usredsređuje se sve dok ne postigne potpunu smirenost. Rad
Britanskog društva pokazao je da se veliki deo ESP iskustava dogodi ne samo dok subjekat spava
nego i kad je zanet u sanjarenje, maštanje, ovlašno zadremao, na domaku sna, ili u nekom drugom
veoma opuštenom stanju. I u tekstovima mnogih paranormalno obdarenih ljudi Honorton je našao
jedan zajednički refren: najbolji uslovi za ESP iskustvo jesu oni u kojima je čovek opušten i u kojima
se blago, ali ipak i čvrsto trudi da oslobodi svoj um svih ostalih, spoljašnjih misli. Honorton je
identifikovao dva zajednička elementa, 'stišavanje' normalnih senzornih mehanizama i 'okretanje u
sebe', mentalnu orijentaciju koja se sastoji u gledanju 'unutra'. Zašto bi ta dva elementa bila povoljna
za ESP?
Honorton je ponudio model po kome je ESP nešto kao čulo, ali nejako. Ako je to priroda ESP, onda
bi to čulo lako moglo biti potopljeno silovitim radom ostalih čula, konvencionalnih. Razmotrite
ogromnu količinu informacija koja nagrne u naše oči kad god ih otvorimo; ako je ESP signal slab, ta
poplava drugih signala (vizuelnih) je šum. Mozak bude toliko angažovan u obrađivanju običnog
čulnog inputa (ulaznih signala) da nema vremena niti slobodnih kapaciteta da registruje ESP signale
niti da ih obradi. Za razliku od toga, izmenjena stanja svesti - san, hipnoza, meditacija i tako dalje -
znače veliko smanjenje delovanja naših 'normalnih' čula. Možda su zbog toga ta izmenjena stanja
pogodna za ESP.

Uskraćivanje čula i ESP

Honorton je u početku vršio oglede sa potpunom čulnom deprivacijom - sa uskraćivanjem ma kakvih

čulnih signala. Trebalo je da to bude način da se isključi sva 'spoljašnja buka', to jest sav šum. Dobro
je poznato da ljudi koji su izolovani od okoline počinju posle nekog vremena da pokazuju znake
dezorijentacije, koji uključuju promenjenu svest o svom telu, vizuelne halucinacije i druge jasne
znake izmenjenog stanja. Moglo bi se, dakle, s pravom očekivati da će uklanjanje normalnih
senzornih inputa dovesti do većih ESP uspeha.
U Honortov ogled bilo je uključeno trideset osoba. Svakoj je bio namešten crni povez preko očiju da
ne vidi ništa, uši poklopljene štitnicima da ne čuje ništa, i svaka je bila stavljena u jednu 'kolevku'
okačenu na takav način da se mogla slobodno kretati u svim pravcima. Za vreme trajanja ogleda (pola
časa), kolevka se neprestano kretala u raznim pravcima vrtela i njihala. Svaki ispitanik morao je
javljati o idejama, mislima i mentalnim slikama koje su mu dolazile. Tokom tog posla, jedan čovek,
pošiljalac (koji se nalazio daleko odatle), gledao je jednu sliku, nasumce odabranu. Potom je
ispitanik, dakle primalac, vađen iz 'kolevke' i davano mu je izvesno vreme da se pribere. Zatim mu je
nalagano da gleda četiri slike, od kojih je jedna bila ona prava, ciljna. Zahtevalo se da odabere onu
koja najpribližnije odgovara onome što je doživljavao. To je, dakako, veoma slično merenjima ESP
tokom sna.
Honorton je pošao od dva konkretna predviđanja i želeo je da ih na ovaj način testira. Prvo,
predvideo je da će postići pozitivan ESP rezultat, iznad nivoa slučajnosti. To mu se nije ostvarilo,
ili, tačnije rečeno, ostvarilo se u tako maloj meri da je zaista moglo biti i pukim slučajem. Drugo,
predvideo je da će najbolje ESP rezultate dobiti od onih ispitanika koji prijave najizrazitije
izmenjena stanja svesti tokom ogleda. Ova prognoza mu se ostvarila u statistički značajnoj meri.
Ovaj Honortonov ogled sugerisao je, dakle, zaključak da ESP jeste u nekoj vezi sa mentalnom
dezorijentacijom koja nastaje kad je čovek izolovan od svoje okoline. Međutim, efekti čulne
deprivacije poprilično su ekstremni i teško bi mogli biti korišćeni kao standardni metod vršenja
ogleda. Nisu baš ni prijatni; ne bismo se čudili ako je čitalac osetio nelagodnost dok je čitao naš opis
tog zatvaranja očiju i ušiju i o zatvaranju u 'kolevku' koja se vrti i ljulja. Čak i sama pretnja da će im
biti uskraćeni čulni utisci baca mnoge ljude u anksiozno stanje, koje, kao što smo videli, izgleda da je
nepovoljno po ESP.
U nastojanju da smisli nešto što će biti prijatnije i manje preteće, Honorton je prilagodio postupak
poznat kao 'gancfeld izolacija'. Reč je uzeta iz nemačkog jezika: Ganzfeld na nemačkom znači 'celo
polje'. U psihologiji je bila poznata od ranije. Gancfeld je takođe metod da se smanji šum i da se
svest usmeri u sebe (mešavina, dakle, dva cilja), ali postoje izvesne fine razlike u odnosu na čulnu
deprivaciju, tako da je to metod prijatniji, manje napadan. Ne pokušavamo da uskratimo ispitaniku
sve čulne inpute, nego samo da ih održimo na postojano niskom nivou. Ako se mozgu iznova šalju
potpuno isti signali, ovaj posle nekog vremena prestane da obraća pažnju na njih. Jednostavno
rečeno, svačiji mozak programiran je da reaguje na promenu; ako nema promena, pažnja odluta već
nekud, možda ka unutrašnjim, mentalnim događajima. Za ovaj proces postoji stručan termin,
'habituacija', što bi značilo, otprilike: navikavanje.

Honortonovi gancfeld ogledi

U gancfeld ogledu podstičemo ispitanika da se opusti. Dovedemo ga u okruženje koje je pogodno za

mir i odmor, kontrolisano, bez ikakve pretnje. On ili ona leži na madracu ili na fotelji sa naslonom
nagnutim unazad. Na ušima su slušalice kroz koje ujednačeno dopire 'beli šum', a to je zvuk sačinjen
podjednako od svih frekvencija, ili dopiru ritmični zvuci sa morske obale. Preko očiju se stave
prepolovljene ping-pong loptice (ili teniske) obložene vatom, a preko toga pada mutna svetlost,
obično crvena ili narandžasta. Materijal od koga su napravljene loptice za stoni tenis ima baš onaj
pravi stepen poluprovidnosti potreban da bi se svetlost rasporedila ujednačeno. Ovo opuštanje
zamišljeno je tako da navede čoveka na to da opusti mišiće i da ublaži svaku zabrinutost. Beli šum
smanjuje dejstvo raznih drugih šumova koji dolaze iz okolnog sveta (ali istraživač koji ima
materijalnih mogućnosti upotrebiće i sobu izolovanu od zvuka). Difuzija svetlosti kroz ping-pong
loptice stvara maglovit, topao sjaj, koji ubrzo postane jednoobrazan, bez ijedne crte, bez ikakvog
obrasca, što znači da su uklonjene promene koje naše oči, normalno, registruju u svakoj milisekundi
našeg budnog stanja. Zašto baš ping-pong loptice? Zato što su jeftine i lake za upotrebu. U bar jednom
ogledu upotrebljene su gogl-naočare, onakve kakve koriste ronioci ili zavarivači: napred je ravno
staklo, a svud uokolo guma koja zaptiva pristup do oka. Ali ispitanicima su ubrzo postajale veoma
neudobne, pa su počinjale da im idu suze na oči, i slično. Ping-pong loptica, prepolovljena, ne
prijanja za oko baš savršeno, ali zato treba njen rub obložiti vatom, pa će taj problem biti rešen.
Šta se događa sa čovekom u ovom čudnom okruženju? On (ili ona) se oseća prijatno i opušteno. I
toplina prija; bilo je pokušaja sa 'hladnom bojom' svetlosti, ali je ustanovljeno da je manje prijatna
od toplog crvenkastog ili narandžastog sjaja. Beli šum zvuči nekim ispitanicima kao blago padanje
kiše, ili kao more koje šumi, ili čak kao daleka grmljavina. Vreme prolazi, čovek prestane da pazi na
sve to, mozak počne da razmišlja o onome što se događa u njemu samom, pa efekti gancfeld izolacije
postanu jači.
A sad, ESP deo vežbe. Negde daleko nalazi se čovek koji je pošiljalac. On gleda jednu sliku, koja je
nasumce odabrana između mnogih. Ispitanik govori. To potraje obično nekih 30 ili 35 minuta. Sve to
što ispitanik priča, beleži se i prenosi na hartiju; dobijeni spis naziva se transkript. Kad je gancfeld
seansa završena, transkript se daje ispitaniku u ruke da ga čita. Takođe mu se daju slike, najčešće
četiri, s tim da on ne zna koja od njih je ona prava, ciljna. Najbolje je da se ne donese original, onaj
primerak koji je bio u rukama pošiljaoca, da ne bi došlo do prenošenja nekih minimalnih čulnih
informacija kao što bi mogli biti, recimo, otisci prstiju; ispitaniku treba da dospe u ruke kopija te
slike. Zatim se od ispitanika zahteva da kaže koja od te četiri slike najpribližnije odgovara onim
mentalnim sadržajima koje je imao tokom gancfeld opuštanja, a to znači i koja najbolje odgovara
onome što je govorio tokom tih tridesetak minuta. Ako su ponuđene četiri slike, pukom igrom slučaja
ispitanici će pogađati u približno 25% navrata - jednom od svaka četiri pokušaja.
Od tridesetoro ispitanika, čak 13 njih je kod Honortona stavilo onu pravu sliku na prvo mesto. To je
43% pogodaka. Verovatnoća da su to pogodili slučajno iznosi 1:60, što nije neki veliki broj, ali to je
tako zbog malog broja učesnika i pokušaja. Poboljšanje za 18% pod takvim okolnostima ne može dati
onako zapanjujuće vrednosti ne-verovatnoće kao kod Ervina ili Besenta, ali je ipak itekako veliko.
Jedina slabost koja je promakla u ovom ogledu bila je ta što su ispitanici dobijali u ruke iste one
primerke slika koji su već bili u rukama pošiljaoca (a ne kopije), tako da ostaje mogućnost da su
primetili neku malu oznaku na onim pravim slikama (izgužvanost, otiske prstiju ili nešto slično) i po
tome pogodili.
Međutim, natprosečni rezultati u drugim Honortonovim studijama, gde su ispitanicima davani ipak
duplikati a ne originali, ili su im čak samo prikazivani video-snimci ciljne slike, ne mogu se objasniti
nekim takvim propustom. Honorton je skoro dvadeset godina nastavio sa ogledima; obavio je, sa
svojim saradnicima, preko hiljadu gancfeld ogleda, a broj pogodaka bio je, ukupno, oko 35%, a ne
25%. Ovo nadmašivanje statističke verovatnoće za čak 10% nije nikako moglo da se desi čistom
slučajnošću. Pošto niko i ne tvrdi da se to desilo čistom slučajnošću, uzdržaćemo se ovog puta od
navođenja kolika je ne-verovatnoća za tako nešto.
Iz ovog herojskog truda Honortona i njegovih kolega izdvojićemo dva najzanimljivija odlomka. Jedan
je zasnovan na Honortonovom specijalnom metodu za merenje ESP efekata. Naveden je u knjizi
Analiza sadržaja snova koja je objavljena 1967. Tu su autori naveli deset određenih kategorija, to
jest elemenata koji mogu biti prisutni ili odsutni u nečijem snu. Honorton je pročitao tu knjigu i iz nje
pozajmio taj sistem beleženja sadržine snova; počeo ga je primenjivati u svom gancfeld radu.
Ima deset uzastopnih praznih mesta i u svako to mesto moramo upisati jedinicu ako smo neki element
zapazili u nečijem snu, ili nulu ako tog elementa nije bilo. U tom slučaju, ukupan broj mogućih
kombinacija nule i jedninice (na deset uzastopnih mesta) iznosi 1.024 (hiljadu dvadeset četiri
kombinacije). Honorton je prikupio 1.024 različitih slika, uključujući tu i čistu belu površinu, na
kojoj, dakle, nije zastupljena nijedna kategorija, i sliku na kojoj su zastupljene sve kategorije, svih
deset. Oznaka za onaj prvi slučaj, prazan list bele hartije, glasila bi ovako: 0000000000. Oznaka za
onu jednu sliku na kojoj su zastupljene sve predviđene kategorije izgledala bi ovako: 1111111111. U
svakom slučaju biće binarni broj, a to znači broj sačinjen samo od jedinica i nula, bez ikakvih drugih
brojki. Testiranje ispitanika obavljano je na već opisani, uobičajeni gancfeld način, ali je onda iskaz
pretvaran u jedan takav desetocifreni binarni broj. Ako je, na primer, jedna ispitanica prijavila da je
videla ljude i da je videla boje, ali ništa više, binarni kod za taj njen izveštaj glasio bi 1000100000 -
dakle, bile bi popunjene samo dve kategorije (dva elementa). A to se može uporediti sa binarnim
kodom same ciljne slike. Ako ispitanici pogađaju 'bez veze', pogodiće u proseku pedeset posto
brojki, a promašiće isto toliko. Govoreći nasumce "Nula, jedan, jedan, nula..." pogađaće, prosečno,
otprilike u pet slučajeva od svakih deset. Honorton je redovno dobijao natprosečan broj pogodaka,
dakle iznad 50%, u svojim gancfeld studijama sa ovim sistemom ocenjivanja rezultata.

Objektivno ocenjivanje u ESP ogledu sa pogađanjem slika

Deset kategorija sadržine
ima (1) nema (0)
01 ima boje nema nikakvih boja, samo crno i belo
02 ima aktivnosti nema aktivnosti, sve nepokretno
03 mitski likovi nema nikakvih mitskih likova
04 životinje ne pojavljuje se nijedna životinja
05 ljudi nema nikakvih ljudi na slici
06 alati/proizvodi nema nijednog alata ni proizvoda
07 ima hrane na slici nema nikakve hrane
08 delovi tela nigde se ne vidi nijedan deo tela
09 arhitektura nigde se ne vidi nikakva građevina
10 priroda ničeg iz prirode nema na slici

Drugi najzanimljiviji deo Honortonovog rada sačuvaćemo za naše poslednje poglavlje. Tu je

učestvovalo osam istraživača, bilo je na stotine pokušaja, uložene su godine rada, sistem za testiranje
bio je u potpunosti automatski, a rezultati su bili takvi da zaista moraju ući u istoriju parapsihologije.
A mi to ne kažemo olako. Za sada, međutim, ograničimo se na razmatranje šta su i kako postigli drugi
istraživači pomoću gancfeld tehnike.

Ponavljanje gancfeld rezultata

Vilijem Braud koji sada radi u Zadužbini za nauku uma, u Teksasu, ali je tada još radio na
Univerzitetu Hjuston, bio je prvi istraživač koji je potvrdio da je svojim nezavisnim radom pomoću
gancfeld tehnike došao do istih rezultata kao Honorton. Braud je uveo dve inovacije. Kao prvo, imao
je dve grupe, gancfeld i ne-gancfeld grupu (bez ping-pong loptica i belog šuma) da bi se uverio da li
će rezultati stvarno biti različiti kad ispitanici budu pogađali koja je slika ona prava. Druga inovacija
bila je izmena u načinu statističke analize. Braud je zaključio da su dotadašnji ogledi sa slobodnim
reagovanjem pokazali da pojedini ispitanici uspevaju da se dokopaju nekog delića informacije o
ciljnoj slici, ali ne dovoljno da bi je kasnije, između četiri ponuđene, prepoznali iz prve tačno. (Za
one naše čitaoce koji vole statistiku kao nauku, reći ćemo da u ovom slučaju, gde se pred ispitanika
iznose četiri slike s tim da on mora odabrati jednu, eventualni primljeni 'delić' informacije treba da
mu omogući da stavi onu pravu, ciljnu sliku na prvo ili barem na drugo mesto na tabeli, ali ne
obavezno i pouzdano na prvo, osim ako je to 'delić' toliko osoben da zaista samo na jednoj slici
postoji; a to se kod bogatih, složenih slika retko dešava.)
Braud nije ispitanicima davao četiri slike kao Honorton, nego šest. Beležio je kao 'binarni pogodak'
svaki onaj slučaj kad ispitanik postavi ciljnu sliku na prvo, ili drugo, ili na treće mesto, dakle - na
neko od prva tri mesta (od ukupno šest mesta na tabeli; verovatnoća za to je 50%). I u svih deset
slučajeva postigao je sa gancfeld grupom 'binarni pogodak'. Njegova kontrolna grupa, lišena
gancfelda, pogađala je očigledno sasvim nasumce i postigla upravo onaj rezultat koji je statistički, na
osnovu puke slučajnosti, bio najverovatniji. Time je Braud pokazao da gancfeld izolacija pospešuje
ESP sposobnost ispitanika.
Braud u drugim svojim studijama, zatim Reks Stenford u Njujorku (naročito u jednoj dramatičnoj
studiji sa ispitanicom Meri Šmit), Karl Sardžent u Kembridžu, kao i mnogi drugi eksperimentatori
dobili su značajne rezultate, daleko iznad nivoa slučajnosti, u svojim gancfeld ESP ogledima. Da
bismo razmotrili poreklo tih uspeha, vratićemo se Honortonovoj teoriji o 'redukciji šuma' koji možda
smeta vančulnom opažanju. Razmotrićemo tu teoriju podrobnije. Tako će čitalac steći izvesnu
predstavu o uzbudljivosti ovih istraživanja.

Implikacije teorije o redukciji šuma

Honortonov model kaže da gancfeld okruženje pomaže da šum bude smanjen a ESP sposobnost
pojačana. Kaže, međutim, i još ponešto: daje neka dalja predviđanja. Evo kako izgleda radosled
misli koje vode do tih predviđanja.
- Gancfeld uspeva zato što odstranjuje šum (to je teorija).
- Senzorna buka (šum) biva odstranjena zato što mozak posle nekog vremena prestane da obraća
pažnju na ona polja čulnih utisaka koja miruju (ostaju neizmenjena). (Ovo nije teorija, nego je
opaženo i dokumentovano u klasičnim, ne ESP, studijama psihologije.)
- To je habituacija ili navikavanje. Ona se događa, ali ne odmah. Proticanjem vremena ona se
postepeno uspostavlja. Što je čovek duže u gancfeld izolaciji, habituacija postaje sve izraženija.
Postoje dokazi, ne samo introspektivni nego i fiziološki, koji pokazuju da je za uspostavljanje duboke
habituacije potrebno otprilike 15 ili 20 minuta, kod većine ljudi. (Ni ovo nije teorija, nego je u
psihologiji dokazano konvencionalnim, ne parapsihološkim, ogledima.)
- Iz tih razloga, trebalo bi da se sa proticanjem vremena, u toku ogleda sa habituacijom, postepeno
pojačava ESP efekat.
Iz ovog završnog zaključka proističu dve konkretne prognoze, obe podložne proveravanju. Prva glasi
da vrlo kratak boravak u gancfeld izolaciji neće primetno pojačati ESP. Druga glasi da će subjekti
postizati bolje rezultate u kasnijoj, odmaklijoj fazi habituacije nego u ranijoj.
Nažalost, za sada nam je poznat samo jedan ogled u kome su sistematski upoređene dve dužine
gancfeld izolacije (neki ispitanici ostajali su u gancfeldu 30 minuta, a drugi samo 15 minuta).
Primaoci su nasumce svrstani u jednu ili u drugu grupu. Na naše razočaranje, niko nije postigao ništa
ni u jednoj od te dve grupe: rezultati se nisu makli od nivoa puke slučajnosti. Prema tome, ne možemo
odatle izvući nikakve zaključke. Hitno su potrebni dodatni ogledi ove vrste. Objavljeni su rezultati
nekih ogleda u kojima su ispitanici dobijali samo po 15 minuta u gancfeld izolaciji (a kod nekih
ispitivača čak samo po 7 minuta); nalazi nagoveštavaju da je zbog tog skraćenja došlo do slabijih
rezultata, ali ispitivači su se veoma razlikovali, različiti su bili i njihovi postupci, i tako dalje.
Proveravanje ovih postupaka zaista je prioritet u gancfeld istraživanju.
Za drugo predviđanje imamo znatno jače potvrde, jer ga je proveravala grupa na Kembridžu,
koristeći jedan sistem beleženja koji su nazvali 'atomističko ocenjivanje'. Naime, posle seanse, od
svakog ispitanika traženo je da gleda jednu po jednu od ponuđene četiri slike i da za svaki detalj sa
njih koji je pomenuo dok je bio u gancfeldu pridoda po nekoliko poena. Ali posebno je sabiran
rezultat za ono što su ispitanici govorili tokom prve polovine svog vremena u gancfeldu, a posebno za
drugu polovinu, i to posebno za onu sliku koja je stvarno bila ciljna, a posebno za svaku od pridodate
tri. Ovi istraživači su, dakle, presekli raspoloživo vreme u gancfeld izolaciji na dve polovine; moglo
bi se to deliti i na sitnije delove. Takođe su analizu slika iseckali na mnogo zasebnih malih delova,
kojima su (a ne celim slikama) dodeljivani poeni. Dobijeni rezultati izrazito su potvrdili model sa
redukcijom šuma: ispitanici su posle dužeg vremena u gancfeld izolaciji pogađali znatno bolje.
U kembridžkoj studiji otklonjen je i jedan poseban činilac zabune. U prva tri ogleda bio je neprestano
prisutan glavni član te grupe istraživača (Karl Sardžent), koji je bio sav uzbuđen što prvi put testira
jedan (po njegovom mišljenju) važan deo teorije. U dva kasnija ogleda jedan kolega je sugerisao da
bi trebalo posebno analizovati rezultate onih seansi u kojima Sardžent jeste i onih u kojima nije
učestvovao. Jer možda izrazita očekivanja samoga istraživača utiču na nešto, ili možda oni ispitanici
koji su videli Sardžentovo oduševljenje, kasnije, kad treba da razmatraju i ocenjuju šta je bilo,
pristupe tom poslu sa više pažnje. U kasnijim ogledima, pojačanje ESP efekta sa proticanjem
gancfeld vremena bilo je statistički ogromno značajno kad god Sardžent nije bio tu, a sasvim je
izostajalo čim bi se on opet pojavio. Mi zaista ne znamo zašto je to bilo tako. Ali sada nam i nije
bitno delovanje istraživača, bitno je da se potvrdila jedna od dve Honortonove dodatne prognoze.
Honorton je već u prvom ogledu u svojoj karijeri proverio još jednu hipotezu - naime, onu koja je
poznata pod nazivom 'hipoteza o pomaku stanja'. Jednostavno rečeno, ona predviđa da će ESP efekti
biti utoliko jači što je više izmenjeno stanje svesti kod ispitanika. Mnogi ogledi su to potvrdili, pa
čak i ogledi Džona Palmera koji nije uspeo da u svom radu postgne ukupne rezultate značajno iznad
ili ispod puke slučajnosti. Vratićemo se na ovu temu u sledećem poglavlju zato što dokazi koje smo
ovde izneli, iako su jaki, nisu ni u kom slučaju cela priča.

Jaki rezultati, jak doživljaj

Rezultati studija sa snovima, kao i sa gancfeldom, bili su visoki. To znači da su ispitanici pogađali
znatno iznad onoga što bi trebalo očekivati od sasvim nasumičnog pokušavanja. Nisu bili bolji samo
za 1%, kao u nekim studijama elektronskog pogađanja, nego za mnogo, mnogo veći postotak. Osim
toga, ispitanici u gancfeld ogledima bili su najobičniji ljudi, a ne osobe kao Malkolm Besent kojima
je prethodno već bila pripisana neka navodna ESP 'nadarenost'. Bili su to studenti, domaćice, radnici,
intelektualci, naprosto običan narod. Ponovljivost gancfeld rezultata veoma je ohrabrujuća: od
ukupno sedamdesetak obavljenih studija ove vrste, u 45% njih postignuti su statistički značajni
pozitivni rezultati (a da su ispitanici gađali stvarno naslepo, takvi rezultati bi se postigli, statistika
nam kaže, u samo 5% studija). Štaviše, mnogi od prividno neuspelih ogleda nisu uopšte neuspeli,
iako tako na prvi pogled izgleda. Vratićemo se i toj temi u završnom poglavnju ove naše knjige.
Testovi sa snovima i gancfeld okruženjem dali su rezultate koji su upečatljivi i zbog svoje prirode,
odnosno vrste. Oni naši čitaoci koji su ne bez napora pročitali poglavlja posvećena pogađanju
položaja nekog kartončića u koverti, i o psihokinetičkom uticanju na mašinu da radi ovo ili ono,
verovatno su tamo našli malo ili nimalo sličnosti sa bilo kojim svojim doživljajem; studije sa
slobodnim reagovanjem trebalo bi da su im, međutim, mnogo zanimljivije. Statistička ocena je
suvoparna stvar, ona ne uhvati na pravi način moćnu podudarnost između utisaka pošiljaoca i
primaoca. Rad sudija često biva konzervativan. Biće nam potrebne bolje tehnike za merenje
informacija koje, čini nam se, proizlaze iz ovih istraživanja. Uspeh ispitanika često bude dramatično
veliki. Treba se nadati da će parapsiholozi, u budućim testovima, razviti postupke za vrednovanje
postignutog koje će biti osetljivije na dramatično i reklo bi se telepatsko proticanje informacija koje
se, možda, ovde događa.
 HIPNOZA I DRUGA IZMENJENA STANJA

U nekim naučnim krugovima smatra se da je parapsihologija posao protivan ugledu naučnika; sama
reč 'parapsihologija' navodi na slike o spiritističkim medijumima koji se služe podvalama i opsenama
i raznim drugim postupcima koji nauci nisu prihvatljivi. Ali sada je hipnoza prihvaćena kao normalno
sredstvo medicine u lečenju gojaznosti, raznih fobija, pušenja i drugih poremećaja, čak i u
stomatologiji; zato je možda dobro setiti se na kako je rđavom glasu svojevremeno bila hipnoza,
pogotovo u svom početnom obliku koji se nazivao 'mesmerizam'. Franc Anton Mesmer, koji je
diplomirao na medicinskom fakultetu 1764. godine, verovao je da planete utiču na ljudska bića putem
neke sile nalik na magnetizam. Neko vreme Mesmer je pokušavao da leči razne pacijente pomoću
magneta, a onda je zaključio da je nadasve važna jedna sila koja, navodno, emanira iz nervnog
sistema i može se prenositi kroz ruke i šake lekara ili mesmeriste. Za ovu silu Mesmer je uveo naziv
'animalni magnetizam'.
Sve više ljudi je tražilo da ih Mesmer leči na taj svoj osoben način, pa je on u Parizu počeo da leči
stotine njih - ljude obolele od svih zamislivih bolesti. Obučen kao mađioničar, šunjao se u pozadini
uz pratnju blage muzike dok su njegovi pacijenti tretirani na taj način što im je davano da uđu u 'bake'
(francuski baquet), drvenu kadu punu vode i gvozdenih opiljaka koji su navodno u sebi nagomilavali
magnetizam što je izbijao iz Mesmera samog, a lečio... sve. Medicinski establišment nije bio
impresioniran. Mesmer je prijavljivao da pojedini njegovi pacijenti padaju u grčeve, a zatim ustaju
izlečeni; ali lekari su uzvraćali da je sve to samo uobrazilja.
Mesmer je, međutim, imao sledbenike, koji su nastavili njegov rad na manje šarlatanski način, sa više
naučnog pristupa. U Engleskoj, Džon Eliotson i Džejms Braud koristili su hipnozu za anesteziju
pacijenata pred operaciju. Mogli su postići veliki ugled da ih nije omeo jedan mali istorijski obrt.
Takoreći u isto vreme na sceni se pojavio hloroform kao anestetik, tako da je anestezija putem
hipnoze postala nepotrebna. Medicinski establišment isterao je Eliotsona sa mesta gde je on do tada
držao predavanja. Kad su čuli da je dr Braud uspešno amputirao ruke i noge pacijentima koje je
prethodno pomoću hipnoze anestezirao, drugi lekari su obavestili Brauda da to nije tačno - da su se
njegovi pacijenti samo pravili da ne osećaju bol dok ih on testeriše.
Na evropskom kontinentu, međutim, Mesmerov ugledni učenik, d'Pijsegir - kome se nisu sviđala
nikakva bacakanja pacijenata, a ni drečavi senzacionalizam koji je Mesmer organizovao uz lečenje -
našao je da 'somnabulističko stanje' (hodanje u snu) ili stanje transa može, zaista, da bude važno
terapijsko sredstvo. Po mišljenju d'Pijsegira, u tom stanju magnetni uticaj može delovati na nervni
sistem pacijenta. Od tada je njegovo glavno nastojanje bilo da dovede pacijente u takav trans. Malo-
pomalo došlo se do postupka koji je danas poznat kao hipnotička indukcija: pacijentu se govori
blagim i umirujućim glasom, ponavljaju mu se uputstva da se opusti, da zaspi, da 'otplovi' u daljine.

ESP efekti za vreme hipnoze

Iako niko više ne veruje u magnetnu teoriju hipnoze, jedan sporedni ogranak te teorije značajan je za
nas. Na evropskom kontinentu hipnotizeri su mnogo puta govorili o nekakvom navodnom 'zajedništvu
osećanja' između hipnotizera i njegovog subjekta (hipnotisanog). Navodno je neka 'magnetna snaga'
proticala između njih i stvarala paranormalna dejstva, među kojima je najvažnije bilo telepatija;
hipnotisana osoba kao da je dobijala sposobnost da pročita misli hipnotizera, pa čak i da počne da
izvršava neku sugestiju još pre nego što je hipnotizer stigao da izgovori to naređenje. Mesmer je i
sam demonstrirao hipnozu na daljinu, pri čemu je hipnotisana osoba reagovala na njegove misli, iako
nijednim čulom nije mogla primiti nikakvu poruku od njega (ili je tako, bar, Mesmer tvrdio). Bilo je i
izveštaja da su hipnotisane osobe uspevale da osete događaje veoma udaljene, ako bi im hipnotizer
dao takav nalog.
Pre nego što bismo razmotrili eventualne dokaze za tako nešto, moramo se zapitati: zašto bi hipnoza
bila povoljna za ESP? Možemo li i to objašnjavati smanjivanjem buke (šuma) i povećanjem
'unutrašnje svesti' - dakle, činiocima koji su, izgleda, proizveli dobre rezultate u ESP testovima sa
snovima i sa gancfeld izolacijom?
Kod hipnoze imamo jedan ogroman problem: još nikada nije apsolutno ustanovljeno, objektivnim
beleženjem, da ona postoji. Doduše, neki ogledi sa skeniranjem mozga u poslednje vreme sugerišu da
se moždana aktivnost stvarno hipnotisanog čoveka značajno razlikuje od moždane aktivnosti čoveka
koji je pristao da se ponaša kao da je hipnotisan. Ti rani rezultati sugerišu da je hipnotisani mozak
veoma sličan uspavanom mozgu. Međutim, pojam 'hipnotičkog transa' treba još obimno da se istraži
pre nego što budemo u mogućnosti da pouzdano kažemo da je to neko posebno, stvarno izmenjeno
stanje svesti, odnosno stvarna posebna promena u radu mozga. Neki psiholozi kažu da mnogi
fenomeni vezani za 'hipnotički trans' mogu vrlo lako biti odglumljeni: ništa lakše, samo kažete
nekome da se ponaša kao da je u hipnotičkom transu. Ali teško je verovati da takav glumac može da
trpi bol od zubarske bušilice ili hirurške testere, a da i ne trepne.
Na sreću, ima nekih odlika koje su tipične za hipnotisane osobe, ali ne samo za njih, a koje nam mogu
reći nešto o odnosu između hipnoze i teorije o redukciji šuma. Tehnike hipnotičke indukcije
neosporno doprinose opuštanju ispitanika; tipične reči hipnotizera ("Tebi se spava... spava...")
podstiču na opuštanje. Osim toga, tipičan hipnotizer skoro uvek će govoriti subjektu da sluša samo
njega, da obraća pažnju samo na njega i ni na šta drugo, pa ma šta se oko njih dešavalo; to je
fokusiranje pažnje na samo jedan spoljnji činilac (glas hipnotizera) i ujedno to je blokiranje svih
drugih činilaca. Ako ništa drugo, mora se priznati da se u hipnozi, ako je uporedimo sa normalnim
delovanjem čula, sužava pažnja usmerena ka spoljašnjim događajima. Dakle, čini se da u hipnozi
imamo jednu kombinaciju opuštanja i uklanjanja svega onog spoljašnjeg što bi moglo odvraćati
subjektovu pažnju. Zato bi bilo logično da očekujemo da će hipnotičko stanje biti povoljno za ESP.

Razmatranje dokaza

Čarls Honorton je objavio obuhvatni pregled svih objavljenih ESP ogleda sa pogađanjem karata, a
Reks Stenford je još jednom preispitao te iste rezultate. U tim studijama nalazimo i 24 poređenja
između sposobnosti hipnotisanih i nehipnotisanih ispitanika kad je trebalo pogađati redosled karata
ili obavljati neki drugi sličan prisilan izbor. Upravo to je ona vrsta poređenja koja nam je nedostajala
u ogledima sa snovima i sa gancfeldom (takva poređenja izveo je samo Vilijem Braud) - naime,
neposredno poređenje: koliko uspešno pogađaju oni koji jesu i oni koji nisu prošli kroz neki postupak
pojačavanja ESP sposobnosti.
Od te 24 studije, u 14 su nađeni statistički značajni dokazi da hipnotisani ispitanici postižu jače ESP
rezultate. To je gotovo 12 puta više nego što bi se moglo očekivati da 'ispadne' čistim, pukim
slučajem. U budnom stanju (bez hipnoze), ispitanici su u samo jednoj od tih studija postigli tako visok
rezultat (a taj izuzetak koji potvrđuje pravilo jeste tačno ono što nam statistika kaže da treba
očekivati). Opet, od 24 studije u 12 slučajeva je ESP prednost hipnotisanih bila značajna u onom
smislu kako smo to već rekli: događalo se nešto što bi pukim slučajem moglo da se dogodi samo u
jednom od svakih 20 slučajeva - odnosno, nešto za šta je verovatnoća samo 5%. Opažena vrednost
(12 od 24 studije) iznosi 50% a to je zaista mnogo više nego 5%. U isti mah, nijedna studija nije
pokazala značajnu nadmoć nehipnotisanih ispitanika. Sveukupni rezultat ovih studija, koje su radili
mnogi istraživači, jasan je: hipnotičko stanje pogodno je za ESP.
Ima i dokaza da ljudi mogu uz pomoć hipnoze da se izjasne u smislu: "Znam da sam ovo pogodio... i
znam da sam ono promašio". To je poznato kao izjašnjavanje o pouzdanju: pre nego što će ispitivači
saopštiti koji odgovori su bili tačni, a koji pogrešni, ispitanik se još jednom, sam, izjasni o tome.
Pregledali smo rezultate nekoliko studija hipnoze u kojima se to radilo; oni sugerišu da se hipnotisana
osoba uspešnije izjašnjava o pouzdanju nego nehipnotisana. Značaj ovog nalaza je u sledećem: ako se
ESP može uvežbavati ili razvijati, hipnoza bi mogla biti važan deo takvog treninga. Međutim, nema
dovoljno dokaza, pa mi to ne možemo tvrditi pouzdano. Dosadašnji dokazi izgledaju ohrabrujuće, ali
potrebne su dalje potvrde.
Honorton je pronašao izveštaje o ukupno deset ogleda u kojima je posle postupka sa 'hipnotičkim
snom' subjekat morao da pogađa slike pomoću svoje eventualne ESP sposobnosti. Taj ESP deo
testova bio je sasvim sličan gancfeld ogledima, a u prvom, hipnotičkom delu procedure primaocima
slike se govorilo da odremaju malo ili da malo sanjare ne bi li doznali nešto o slici koju pošiljalac u
tim trenucima razgleda. Od tih deset ogleda, u sedam su dobijeni statistički značajni dokazi o
postojanju ESP. Honorton je i sam organizovao oglede ove vrste. U njima je pokazao da one osobe
koje na merenjima jedne karakterne odlike koja se naziva 'sugestibilniost' dobijaju najviše ocene, i
koje prijavljuju da osećaju najjače efekte hipnoze, takođe postižu najveće ESP uspehe. Apsolutno
najjače rezultate postigli su oni koji su izjavljivali da su svoju pažnju usmerili unutra, a ne spolja. A
to je, naravno, tačno ono što bismo mogli predvideti na osnovu teorije o redukciji šuma. (Da su
rezultati bili obrnuti, ta teorija bi se našla u velikoj nevolji.) Prema tome, rezultati pogađanja karata i
rezultati pogađanja slika pod hipnozom sasvim su u skladu jedni sa drugima; oni su konzistentni.

Sovjetski ogledi sa ESP i hipnozom

Konačno dolazimo, razmatrajući ovu oblast, do radova ruskog naučnika koji se zove L. L. Vasilijev.
Iako je ruska parapsihologija i danas, posle velikih istorijskih događaja iz poslednjih nekoliko
godina, za zapadne naučnike uglavnom zatvorena knjiga, mi znamo da su se u sovjetsko doba ruski
istraživači uvek aktivno zanimali i za hipnozu i za ESP. Još davne 1926. godine formirana je
Eksperimentalna komisija za hipnotizam i psihofiziku. Zadatak ove komisije bio je da istraži
probleme hipnoze i paranormalnih moći, naravno uz saglasnost sovjetske vlasti (bez čega nikad ne bi
bila ni formirana). Godine 1928. Vasilijev je posetio centre za parapsihologiju u Francuskoj i
Nemačkoj, a godine 1932. Sovjetski institut za istraživanja mozga dobio je naređenje da otpočne
'eksperimentalnu studiju telepatije' - a na čelu tog poduhvata našao se Vasilijev.
Najzanimljivije studije Vasilijeva jesu one u kojima je prijavio svoje najuspešnije rezultate. Bili su
to pokušaji da se ispitanik hipnotiše sa daljine. U tim ogledima, ljudi za koje se dokazalo da su
veoma podložni hipnozi bili su uvođeni u hipnotički trans, ili buđeni iz njega, uputstvima hipnotizera
koji se nalazio čak 1.700 kilometara daleko. Vreme kad će se hipnotička sugestija uputiti birano je
nasumce. Ponekad je bio naporedo izvođen kontrolni ogled, sa nehipnotisanim ispitanikom. Na
nesreću, u te oglede uvukle su se neke krupne greške.
Na primer, iako se u spisima kaže da je vreme davanja hipnotičke sugestije ustanovljeno svaki put
štopericom, i da je vreme kad je ispitanik počeo reagovati takođe utvrđeno štopericom, u nekih 40%
slučajeva naveden je samo najbliži ceo minut (a to je slaba preciznost). Osim toga, u svim tim
ogledima sa hipnotičkom indukcijom ili sa spavanjem, na kraju su zaspali svi ispitanici - i oni
hipnotisani i oni nehipnotisani. Rezultati Vasilijeva pokazuju, naprosto, samo to da su neki ispitanici
zaspali pre nego neki drugi. Da bi se takav rezultat ponudio kao dokaz postojanja paranormalnih
moći, morala su merenja biti preciznija. Osim toga, trebalo je da ispitanici Vasilijeva budu nasumce
raspoređeni u grupe za hipnotisanje i grupe za ne-hipnotisanje; ili je trebalo da budu i jedni i drugi
testirani podjednak broj puta u obe grupe. To je od bitne važnosti iz sledećeg razloga: šta ako su u
grupu za hipnotisanje dospeli većinom oni koji su i inače najvećma sklon da zaspe, a u grupu za ne-
hipnotisanje oni koji su skloni da duže ostaju budni? Ako se to desilo, oni 'hipnotisani' zaspali su
ranije, ali to nije imalo nikakve veze ni sa kakvim hipnotičkim delovanjem iz daljine.
Naprosto, ne možemo sada znati da li je ta omaška upropastila rad Vasilijeva, ali jasno nam je da
njegovi ogledi nisu bili dovoljno dobro obavljeni, a ni evidentirani, da bismo ih mi sada mogli uzeti
kao pouzdane. Niko tamo nije pokušao da ponovi testove Vasilijeva; on je umro godine 1966, ali do
danas nema dokaza da je ijedan od njegovih učenika preduzeo bilo kakav istraživački projekat da
potvrdi njegove rezultate.
Ruska parapsihologija ima i sada podršku ruske vlade kao i drugih ustanova u toj zemlji; to smo čuli
od nekoliko ruskih emigranata koji su prebegli ili se odselili na Zapad. Međutim, pokazalo se da je
neverovatno teško domoći se autentičnih i dobro dokumentovanih izveštaja o onome što se u Rusiji
radi u ovoj oblasti istraživanja. Ponuđeni su nam neki papiri, ali u njima nedostaju upravo ključne
informacije, najvažniji delovi: kako je ogled obavljan, kako je ocenjivan. U Rusiji je to tako ne samo
sa parapsihologijom nego i sa stručnim publikacijama iz mnogih drugih nauka.
Jedna vedrija tema: godine 1978. održavao se na Filipinima završni meč za svetskog prvaka u šahu.
Tada je svetu skrenuta pažnja na rusko zanimanje za paranormalne pojave. Prvak sveta u šahu bio je
Anatolij Karpov (što je postao bez borbe, jer je Bobi Fišer godine 1976. odbio da brani svoju titulu).
Karpov je bio igrač tada postojeće države - SSSR. Njegov izazivač bio je takođe Rus, ali prognan iz
svoje domovine, Viktor Korčnoj. U toku meča Korčnoj se žalio da ga sa daljine hipnotiše jedan član
pratnje Anatolija Karpova, neki tajanstveni doktor Žuhar, koji je sedeo u gledalištu - dakle, u dvorani
u kojoj se meč igrao.
O tome su Karl Sardžent i britanski međunarodni majstor Bil Hartston razgovarali ne samo sa
Korčnojem nego i sa njegovim sekundantom u tom meču, a to je bio Majkl Stin. Velemajstor Hartston
dodatno je porazgovarao o tim stvarima sa Borisom Spaskim, još jednim ruskim izgnanikom, koga je
potukao Fišer 1972, a kasnije Korčnoj 'usput', tokom kvalifikacija koje su ga dovele na Filipine. Iz tih
razgovora stekli smo utisak da u Rusiji postoji obuka iz ESP i hipnoze i da je normalna, uobičajena
praksa da svi šahovski majstori kroz tu obuku prođu. Ne znamo nije li to, možda, samo psihološka
manipulacija sa ciljem da se šahisti jače motivišu. Ali nešto nam se baš ne čini da će ruski
velemajstori pristati da dođu i budu ispitanici u ESP ogledima!
Vratimo se, dakle, čvrstim podacima. Rezultati ogleda u kojima je bilo i hipnoze pokazuju da je
hipnoza jasno doprinosila većem ESP uspehu. Honortonov zaključak, posle proučavanja baš svih
objavljenih stručnih radova iz ove oblasti, glasio je: "Ja verujem da je sada neizbežan zaključak da
hipnotički indukcioni postupci pojačavaju ESP". Mi moramo barem priznati da te serije ogleda
doprinose nagomilavanju sve veće količine konzistentnih dokaza o postojanju ESP i o delovanju
izmenjenih mentalnih stanja.

Opuštanje - ključ za ESP?

Opuštanje tela ključni je element u celoj priči o smanjenju šuma. Opušteno telo ima u svojim voljno
kontrolisanim mišićima vrlo malo aktivnosti, a taj nizak nivo aktivnosti može se vrlo lako i pouzdano
izmeriti pomoću EMG (elektromiografa). Ako se ima u vidu presudan značaj opuštanja, kao i
srazmerna lakoća njegovog merenja, stvarno iznenađuje da su sistematska istraživanja o odnosu
između opuštanja i paranormalnih moći počela, u parapsihologiji, tek nedavno. U slučaju istraživanja
ESP i sanjanja, parapsihologija je morala da sačeka da Klajtman otkrije REM spavanje i aktivnosti
tokom sanjanja, ali kad je Klajtman postigao ta svoja velika otkrića, nedugo zatim počele su studije u
'Majmonidu'. Klasično Jakobsonovo delo Progresivna relaksacija objavljeno je, međutim, i moglo se
kupovati po knjižarama trideset pet godina pre nego što su ga Vilijem i Lendel Braud konačno
upotrebili u parapsihologiji. Da li merljivi fiziološki efekti opuštanja imaju neku svoju paralelu u
ESP rezultatima - poboljšanim ili možda pogoršanim?
Godine 1969. dvojica Brauda počela su oglede sa jednom modifikovanom verzijom Jakobsonove
tehnike dubokog opuštanja. Njihov prvi subjekt bio je jedan univerzitetski profesor, star dvadeset šest
godina. Njemu su govorili da prvo opusti telo (naizmeničnim stezanjem i opuštanjem mišića), a onda
i duh. Ovo drugo trebalo je da postigne tako što će se usredsrediti na prijatne prizore (mirne pejzaže
iz prirode), a zatim izbrisati sve iz uma, nastojeći da mu duh bude prazan i pasivan. Za to vreme u
drugoj prostoriji, udaljenoj više od 20 metara, jedan pošiljalac nasumce je odabrao jednu od
prikupljenih 150 slika koje su sve bile veličine dopisnice. Pošiljalac je nastojao da šalje pojedine
elemente - oblike, boje, čak i ukuse i mirise - prikazane ili nagoveštene na slici. Rad se nastavljao
laganim tempom: svakog dana po jedan ispitanik i po jedna ciljna slika. Na kraju svake seanse tražili
su od tog profesora da zapiše utiske koje je imao tokom opuštenog stanja. Posle šest dana i šest
seansi, tih šest pismenih izjašnjenja i šest ciljnih slika (dakle svih šest su bile one prave) date su
jednom nezavisnom sudiji koji do tada nije ništa od svega toga video ni čitao; njegov zadatak bio je
da beleškama od svakog pojedinog dana pridoda po jednu sliku, onu koja, po njegovom mišljenju,
najbolje odgovara zabeleženom. Sudija je u ovome postigao savršen uspeh - pogodio je svih šest, bez
greške. I najkonzervativnije statističko tumačenje ovog događaja kaže da verovatnoća da sudija
pukim slučajem pogodi svih šest iznosi manja od 1:700.
Ali, naravno, rezultati postignuti sa samo jednim ispitanikom ne mogu nam reći kako deluje ESP kod
ljudi uopšte. Zato su Braudi nastavili rad i obuhvatili ukupno 22 ispitanika, ali neke su testirali
pojedinačno, a neke u grupama; sve to je urađeno u sedam brzih ogleda. Metod rada ostao je isti,
samo je promenjen način procene: uzeli su opet onaj svoj binarni metod, sa deset uzastopnih mesta
gde se mora upisati ili jedinica ili nula (kao kad su radili gancfeld oglede). Pred sudijama je sad bila
mogućnost da postignu, pukim slučajem, 50% pogodaka. Postigli su čak 86% pogodaka, ali uz to
treba reći da su u nekim slučajevima podudarnosti između 'emitovane' slike i ispitanikovih beležaka
bile zaista vrlo jasne. Tako je u jednom testu jedan ispitanik video bocu koka-kole i komentarisao
kako je jasna ta slika bila; a na slici koja mu je 'odašiljana' nalazila se reklama za koka-kolu.
Braudi su obavili i neka proučavanja telepatije. Iako je razdaljina između pošiljalaca i primalaca
bila i do 2.250 kilometara, prenos je bio uspešan. Ukupni rezultati koje su Braudi postigli tokom te
prve dve godine istraživanja, ocenjeni čak i najkonzervatinijim statističkim metodima, dali su
verovatnoću manju od 1:1.000 da se sve to moglo postići čistom igrom slučajnosti.
U kasnijim ogledima Braudi su upoređivali rezultate ESP testova sa ljudima koji su dospeli u stanje
duboke opuštenosti i sa drugima koji su se, naprotiv, snažno razgibali da bi postigli što veću napetost
muskulature. Razlika u mišićnoj napetosti merena je pomoću EMG (da bi se dokazalo da je
razgibanjem postignut zaista povećan tonus mišića), a rezultati su pokazali značajno veći broj ESP
speha kod opuštenih ispitanika nego kod napetih. Rezultate dvojice Brauda ponovio je Reks Stenford
(koji je tada radio na Univerzitetu Virdžinija), a potvrde su stigle i od drugih istraživača. Potvrde, ali
ne tako ubedljive; svi kasniji istraživači koji su ponavljali oglede Braudovih dobili su znatno
skromnije uspehe. Zbog čega je to tako?
Jedan razlog svakako bi mogao biti da nisu merili relaksaciju tako temeljito kao Braudi. Drugi razlog
mogao bi se skrivati u činjenici da i ne postoji neki usvojeni standard za merenje opuštenosti kod
ispitanika kojima se sugeriše opuštanje; a u poslu takvog sugerisanja neki istraživači su verovatno
uspešniji nego neki drugi. Bez preciznih i međusobno uporedivih merenja opuštenosti, uz uslov da se
angažuje izvestan broj nezavisnih istraživača na raznim mestima, nećemo moći da ostvarimo solidno
upoređenje različitih rezultata.
Važna je još jedna poenta. Drugi parapsiholozi većinom su prihvatili istraživanja braće Braud kao
valjana. Sad se zna ili se veruje da će relaksacija pomoći ispitanicima, pa većina istraživača - bez
obzira na to kakav ESP ogled spremaju - uključuje u svoju strategiju i pojedine elemente
relaksacionih postupaka. Ali kad treba, formalno, uporediti dve grupe ispitanika, jedne koji jesu i
druge koji nisu prošli kroz te postupke opuštanja, problem je u tome što i oni koji nisu prošli kroz te
postupke ipak ulaze u jednu smirenu opštu atmosferu. Svuda oko njih je opuštanje, makar i da nije
njima izričito namenjeno. Zato je od ključnog značaja EMG merenje mišićne napetosti. Bez takvog
merenja, dalji napredak u ovoj oblasti istraživanja biće poprilično sputan.
Svejedno, rezultati Braudovih, kao i rezultati ponovnog preduzimanja ogleda Braudovih, ali kod
sasvim drugih istraživača, složno podržavaju teoriju da šum treba smanjiti da bi se ESP pojačala.
Zato ta teorija dobija na kredibilitetu. Dokazi su pristigli i iz drugih pravaca.

Meditacija i ESP

Tokom istorije mnogi koji su se bavili svakojakim tehnikama meditacije tvrdili su, uporno, da kroz
meditaciju postižu pojačane paranormalne moći. Tako su, na primer, još od najdrevnijih vremena
indijski jogiji tvrdili da mogu kontrolisati svoje telesne procese, kao što je disanje ili puls, čistim
činom volje. Pominjane su u ovom kontekstu i paranormalne moći, ali se ESP događaji smatraju kao
marginalne pojave ili razbibrige, svakako ne kao glavni ciljevi onih koji meditiraju. Stil je mnogih
proroka i mistika u mnogim kulturama bio, tokom vekova, da svoje 'istine' izriču jedino (ili
uglavnom) u nekom izmenjenom stanju svesti. Konvencionalni način da se postignu takva duhovna
'stanja za otkrovenja' sastoji se u tome da se neki obredni čin ponavlja uporno: neka vežba, fizička ili
duhovna. Jogiji i mistici pevaju ravnomerno i jednoličnno, ili plešu, poste, kontrolišu disanje i tako
dalje. Da li izmenjena stanja postignuta ovim načinima doprinose jačim ESP rezultatima?
Za početak, iskoračimo iz parapsihologije i pogledajmo šta su pojedini meditatori prijavili o kontroli
svojih telesnih procesa. Ovo je važno između ostalog i zato što su neki čitaoci možda videli one
neslavne slike na kojima studenti 'sidhi' programa TM (transcendentalne meditacije), sedeći sa
prekrštenim nogama, odskaču od madraca i na taj način tobož lete! Te i slične lagarije mogle su
našim čitaocima jedino biti smešne. Ali postoje i ozbiljna istraživanja koja sugerišu da su bar neki
ljudi koji su se bavili meditacijom postigli zaista izuzetnu kontrolu nad svojim telom.
Jedan istraživač koji je proučavao indijskog jogija Svami Ramu prijavio je da je ovaj uspeo da
zaustavi rad svog srca na tako dugo vreme da je jedan lekar iz ekipe koja je pratila taj događaj umalo
dobio srčani napad od brige! Oni koji upražnjavaju TM tvrde da umeju da ostvare koherenciju u
svojim EEG talasima tokom meditacije, a u isti mah vrlo usporen puls i smanjen nivo disanja. Sada
već imamo mnoge i sasvim pouzdane dokaze da čovek može voljom uticati na takve stvari i da se u
tvome može uvežbavati tehnikom biološke povratne sprege. Postoje čak dokazi da ljudsko biće može,
posle ovakvih uvežbavanja, naređivati jednoj jedinoj nervnoj ćeliji u svojoj kičmenoj moždini kad da
'ispali' nervni signal iz sebe, a kad ne (to je saopšteno još 1969. godine u elitnom naučnom časopisu
Science).
Ali ESP ogledi sa ispitanicima podeljenim na one koji jesu i one koji nisu primenili meditaciju nisu,
za sada, dali dosledne rezultate. Osim toga, iako meditatori često postignu rezultate koji
nagoveštavaju jaku paranormalnu moć, njihova kontrola nad njom je slaba, kao i predvidljivost da li
će to ubuduće moći da ponove ili ne. Evo nekoliko primera koji treba da ilustruju šta time želimo
reći.
Džon Palmer prijavio je jedan gancfeld ESP ogled u kome su kao primaoci poslužili oni koji
upražnjavaju TM, njih ukupno dvadeset. Postignuti uspeh bio je znatno iznad nivoa slučajnosti; to su
potvrdile sudije, njih ukupno četvoro (podeljeni u dva para koji su radili nezavisno jedan od drugog).
Sudije su upoređivale izjave ispitanika sa onim ciljnim slikama koje su im bile 'odašiljane'. Međutim,
kad su oni koji upražnjavaju transcendentalnu meditaciju sami dobili na uvid te slike i svoje
sopstvene izjave, da ocene koliko su uspešno pogađali, ustvrdili su da je podudaranje bilo znatno
ispod nivoa slučajnosti. Dakle, jedne iste rezultate je četvoro sudija, osoba dovedenih sa strane,
ocenilo kao natprosečne, a učesnici kao potprosečne. To je nesumnjivo čudnovato.
U jednom PK ogledu sa instruktorom TM, Čarls Honorton prijavio je da je taj čovek uvek, i kad je
pokušavao da postigne natprosečno dobre, ali i natprosečno loše (dakle, mnogo ispod nivoa
slučajnosti) rezultate, dobijao dobre. Onda se pozabavio meditacijom, i posle toga nastupila je
divergencija njegovih rezultata: postizao je i izuzetno dobre i izuzetno loše rezultate, kako je kad
želeo. Da bi stvar bila složenija, kad god je njegov EEG pokazivao utonulost u duboku meditaciju,
rezultati su bili prilično ispod (maltene značajno ispod) nivoa slučajnosti. Njegovi rezultati, dakle,
pokazuju neke obrasce koji bi lako mogli biti dokaz da PK postoji, ali, opet, iznenađuju nas
nedostatak doslednosti i kontrole.
Radeći u Indiji, K. Ramakrišna Rao je u jednom ESP testu našao visoke rezultate kod svojih
ispitanika posle meditacije - ali tim istim ljudima je pre meditacije dao test iste vrste, i tada dobio
gotovo jednako snažan slučaj ESP promašivanja! To bi značilo da meditacija nije pojačala njihovu
ESP nego samo preokrenula smer njenog delovanja.
Rezultati ovih i drugih studija sa meditacijom i onima koji meditiraju nisu doveli ni do kakvih nalaza
koje bismo mi smatrali konzistentnim. To zaista 'nervira', jer, meditacijom jesu postizani ESP efekti u
meri dovoljnoj da poželimo da se istraživanja u tom pravcu nastave.

Može li se ESP naučiti?

Činjenica da izmenjena duhovna stanja, koliko možemo videti, pomažu da se ESP signali izdvoje od
slučajnih šumova navodi da se zapitamo: mogu li ljudi učiti prepoznavanje i detekciju ESP signala, i
na taj način povećati svoju ESP sposobnost? Postoje nagoveštaji, na osnovu izjašnjavanja o vlastitim
iskustvima, a i iz drugih pravaca, da bi to moglo biti tako.
Pojedina istraživanja sa ESP testovima prinudnog izbora, pri normalnom stanju svesti, sugerišu da
postoji mogućnost učenja ESP. Čarls Tart sa Univerzita Kalifornija u Los Anđelesu izazvao je
svojevrsnu uzbunu time što je 1976. godine objavio knjigu u kojoj je opisao svoje pokušaje da ESP
ispitanike uvežbava pomoću mašina koje daju povratnu spregu (naime, istog časa saopšte ispitaniku
da li je pogodio ili promašio). Po teoriji učenja, koja u psihologiji postoji, trebalo bi da povratna
sprega olakša učenje. Ako je ESP nešto srodno nekakvoj veštini (a to je zasad samo jedna od
nedokazanih pretpostavki), trebalo bi da uz pomoć povratne sprege uspešno 'treniramo' ESP. Tart je
radio samo sa ispitanicima koji su na prethodnim testovima pokazali dobre ESP rezultate; on je
veoma pažljivo odabrao najbolje od njih, izjavljujući da neće vredeti uvežbavanje ako ne postoji
neka početna sposobnost koja bi se mogla uvežbavati. Na osnovu svojih istraživanja došao je do
zaključka da se ESP može trenirati.
Tartov rad, mora se reći, suprotan je glavnini onoga što je parapsihologija otkrila tokom decenija.
Mnogi od najsposobnijih ispitanika ('zvezde paranormalnih moći') ne samo da ne pokazuju napredak
putem učenja, nego vremenom gube svoju paranormalnu moć. Tart sugeriše, sasvim razumno, da to
slabljenje rezultata može biti i zbog činilaca kao što su zasićenost (dakle, dejstvo dosade) i
svakovrsne smetnje (pamtimo kako se kod Stepaneka pogađanje prenosilo sa karata na koverte, pa na
omotače, pa na vreće...), a ne zbog unutrašnjeg gubljenja same sposobnosti.
Tartovi ogledi žestoko su kritikovani zbog nekih njihovih navodnih tehničkih nekorektnosti.
Godinama su trajale žustre rasprave o tome; naprosto, nemamo prostora da iznosimo, ovde, sve te
argumente za i protiv. Ali imamo izvesnih naklonosti prema Tartovoj primedbi da bi bolje bilo da su
njegovi kritičari utrošili bar jednu desetinu te svoje silne kritičarske energije na ponavljanje njegovih
ogleda - sad bi se već znalo kudikamo više o ESP.
Kad pogledamo dosad izvedene oglede sa izmenjenim stanjima uma, zapravo iznenađuje kad
ustanovite kako je mali broj onih u kojima su istraživači uopšte i pokušali da nađu ikakve efekte
učenja. Ali opet, kad bolje razmislimo, to možda ipak i nije iznenađujuće. Ogledi sa izmenjenim
stanjem svesti i sa slobodnim reagovanjem uzimaju mnogo vremena (samo jedna gancfeld seansa
traje preko dva sata, a ogled sa snovima traje, dabome, celu jednu noć). Ako želite da proverite da li
vaši ispitanici uče, svakako morate imati neki razuman broj njih, barem desetak; i razuman broj
seansi sa svakim od njih ponaosob (opet, barem desetak). Čak i sa tako skromnim obimom, ogled će
očigledno odneti mnogo vremena i novca. Parapsiholozi naprosto nemaju para za tako preduzimljive
projekte.
U ono nekoliko studija izmenjenog stanja koje jesu istraživale ovu oblast (a od kojih su najbolje
izveli profesor Robert Moris i doktor Debora Dilenoj na Univerzitetu Edinburg), jasni rezultati nisu
postignuti. Moramo izvući zaključak da tu zaključka nema. Znamo da naučnici često govore "Ovde je
potrebno još proučavanja!" (što obično znači: "Finansirajte još jedno moje istraživanje!"), ali, u
ovom slučaju, zaista jeste potrebno još proučavanja.

Alternativni pogledi na izmenjena stanja

Proučavanja izmenjenih stanja svesti dala su parapsiholozima značajne uvide u delovanje ESP
efekata. Međutim, najjači od svih dokaza, Honortonov majstorski auto-gancfeld ogled,
prezentiraćemo tek u poslednjem poglavlju ove knjige. Do tada ima još mnogo štošta da se razmotri.
Jaki ESP efekti, ne samo 1% ili manje od 1% iznad nivoa slučajnosti nego mnogo više, mogu biti
dobijeni, i često su prijavljivani. Pojedine eksperimentalne tehnike već su dobro razvijene, ali se
usavršavaju dalje, mada i sad zahtevaju veliki utrošak vremena.
Iz estetske perspektive, uslovi sna i gancfelda simuliraju one stvarne uslove u kojima se ponekad
dogode efekti koji izgledaju kao paranormalna moć - trenutke opuštenosti, utonulosti u sanjarenje,
odvojenosti od sveta. Jasno je da ogledi sa izmenjenim stanjem svesti jesu na neki način privlačni,
oni odgovaraju našem utisku da bi ESP ogledi trebalo da budu relevantni - dakle, u vezi sa nečim
zaista značajnim, što pogađanje karata zaista nije. Istorijski gledano, studije sa pogađanjem karata
bile su korisne i odradile su jedan težak, prizeman deo posla, 'težački', a sad tehnike koje su ih
nasledile daju jače efekte.
Tvrdnje da je parapsihologija nauka koja raspolaže mnogim činjenicama, ali koja nema nijednu
teoriju postaju nebranjive u svetlosti dokaza koji su izvedeni iz studija opuštanja i gancfelda. To su
dve tehnike koje imaju, kao osnov, jedan jasan radni model teorije, model iz koga se izvode
predviđanja koja mogu biti proverena u novim vrstama ogleda. Hajde da to kažemo na
najjednostavniji mogući način. Glavna snaga teorije o redukciji šuma jeste u tome što ona deluje; ona
radi.
To ne znači da nema još mnogo toga da se dozna. Pojam 'šuma' širok je, uopšten; tek ga treba
sagledati razuđenije. Preciziranje tog pojma već je preduzeo Reks Stenford, kao što ćemo videti u
osmom poglavlju.
Džon Palmer, koji je obimno radio na studijama gancfelda, predlaže za odnose između ESP i 'šuma'
jedan model koji je složeniji od Honortonovog. Kao prvo, prihvata da izmenjena stanja svesti (ISS),
svejedno da li su indukovana gancfeldom, hipnozom ili drugim sredstvima, često daju ESP rezultate
koji su daleko iznad nivoa slučajnosti. Po Palmeru, ISS povećavaju magnitudu ESP efekta, odnosno
snagu signala. Ali je sasvim drugo pitanje šta određuje smer efekta - da li će ispitanik pogađati
natprosečno ili promašivati natprosečno. Ovo razlikovanje nije eksplicitno prisutno u Honortonovom
radnom modelu, u kome se provlači neizrečeno podrazumevanje da će ISS davati visoke pozitivne
(natprosečne) rezultate osim ako ispitanik namerno ide ka potprosečnim rezultatima, to jest ako baš
želi da promašuje.
Palmerov model ima dve slabosti. Glavna je ta što su gotovo svi ikada dobijeni značajni ESP
rezultati u ISS bili natprosečni u pozitivnom smislu (pogađanje), a to je upravo ono što Honortonov
model predviđa. Precizno rečeno, ti ESP ISS rezultati nisu suprotni Palmerovom modelu, ali ih on ne
predviđa, dok ih Honortonov model predviđa. Druga slabost, ili drugi problem, sastoji se u tome što
Palmerov model ne kaže konkretno koji su to činioci koji opredeljuju smer efekta (ka pogađanju ili ka
promašivanju). Moglo bi biti da je ličnost ispitanika jedan od tih činilaca, pošto ekstroverti
postojano pogađaju više nego introverti u ISS testovima ESP. Palmerov model sugeriše da društveni
činioci, a to ovde znači atmosfera u kojoj se ogled obavlja, imaju presudan uticaj, ali to bi se moralo
preciznije razraditi. Honortonov model ne daje nikakva određena predviđanja u vezi sa takvim
činiocima. Ako to jesu činioci od bitnog značaja, moramo imati neke bolje načine da ih merimo - ali
to je zadatak za ortodoksnu psihologiju koliko i za parapsihologiju.
Međutim, postoji jedan način da se ovi modeli uporede i sučele. Taj način daje rezultate više u prilog
Palmerovog modela. Honortonov model jasno sugeriše da bi trebalo da postoji pozitivna korelacija
između visine (to jest jačine) ESP rezultata u, recimo, nekom gancfeld ogledu i ispitanikove izjave o
tome koliko uspešno je gancfeld okruženje izazvalo (pobudilo) ISS u njemu. Ljudi kojima se u ISS
dogodi najizrazitiji pomak od njihovog normalnog stanja svesti trebalo bi da na testu postignu najjači
ESP rezultat. Dakle, recimo to još jednom, odnos između ESP rezultata i 'ISS pomaka' trebalo bi da
je pozitivan, upravo srazmeran. Kod Palmera to nije tako. Palmerov model predviđa da će se to
ostvariti ako, i samo ako, ukupni ESP rezultati u jednom testu budu pozitivni; a ako, nasuprot tome,
ukupni ESP rezultati u jednom testu budu negativni (dakle, ispitanici postižu ESP promašivanje),
onda bi i odnos između ESP i ISS pomaka morao biti negativan (obrnuto srazmeran). Zbog čega je to
tako?
Palmer tvrdi da treba očekivati da to bude tako zbog toga što oni ljudi na koje ISS deluje najjače
jesu, u isti mah, kao ličnosti takvi da na njih najjače deluje društvena atmosfera kojom su okruženi,
što će se ispoljiti kao izuzetno natprosečno pogađanje ako je atmosfera ona prava ili kao izuzetno
natprosečno promašivanje ako je atmosfera neudobna, formalna, neprijatna ili napeta.
Tako, po Honortonu, pojedinci na koje ISS jako deluje treba da postižu izrazite rezultate iznad nivoa
slučajnosti (po Honortonu), dok po Palmeru ti pojedinci treba da postižu izrazite rezultate ili iznad ili
ispod nivoa slučajnosti, a taj smer rezultata odrediće drugi činioci.
Sve studije za koje smo mi doznali i koje smo razmotrili ukazuju, bez i jednog izuzetka, na to da je
Palmerov model precizniji. Tamo gde su dobijeni natprosečni pozitivni rezultati, oni su u pozitivnoj
korelaciji sa ISS pomakom. Tamo gde su dobijeni natprosečni, ali negativni rezultati, dakle izrazito
ESP promašivanje (a to je retko), ti rezultati su u negativnoj korelaciji sa ISS pomakom. U oba
slučaja, pojedninci na koje ISS najjače deluje postižu rezultate najudaljenije od verovatnoće i time
daju najjače dokaze da ESP postoji.
To nam sugeriše zaključak da na snagu i smer ESP efekata deluju izmenjena stanja svesti (ISS) i
ličnost (kao i drugi varijabilni činioci kod pojedinca, kao što je verovanje ili neverovanje), ali i
okruženje u kome se ogled događa. Kod ovog poslednjeg činioca biće potrebna još mnoga
istraživanja pre nego što budemo u mogućnosti da kažemo šta je u njemu zaista značajno. Na našu
sreću, uglavnom visoka vrednost ESP rezultata u ISS testovima kao i činjenica da su gotovo svi
pozitivni (natprosečno pogađanje) sugerišu da društvena atmosfera nije presudan činilac. Važan, da.
Bitan, verovatno ne. Trebalo bi da parapsiholozi, osim ako su beznadežno nevešti u stvaranju udobne
opšte atmosfere prilikom ogleda, postižu razumno konzistentne rezultate.
Ova sveobuhvatna slika nije baš sasvim jednostavna (a zašto bismo očekivali da bude sasvim
jednostavna?), ali njene glavne obrise smo skicirali. Naš model sa tri činioca (a to su redukcija šuma,
ličnost i društveno okruženje) privlačan je intuiciji, logičan je i u skladu sa zdravorazumskim
očekivanjima. To ne znači da ispitanik ne može ponekad ostvariti čist i jasan ESP pogodak mimo
svega toga. Neko tokom testa naprosto ugleda koka-kolu ili delo Vilijema Blejka Drevni dani tako
jasno kao da mu je stavljeno pred oči.
Očigledno da se ima još ponešto kazati o vančulnom opažanju i o upečatljivom obimu istraživačkog
rada koji smo razmatrali u poslednja tri poglavlja. Sada bismo, ipak, radije krenuli dalje i razmotrili
odgovarajuću aktivnu komponentu paranormalnih moći, a to je PK, psihokineza. Ogledi sa telepatijom
davali su, ponekad, izuzetne rezultate; a najnovija 'bio-PK' istraživanja od bitnog su značaja za naš
pogled na fizički svet i na ljudska bića u njemu.
 UM I MATERIJA

U poslednja tri poglavlja razmatrali smo uglavnom istraživanja u oblasti paranormalne percepcije -
telepatiju, vidovitost i prekogniciju. Ukupna težina dokaza prikupljenih o tome toliko je velika da su
mnogi ljudi uvereni da je postojanje ESP ili dokazana činjenica (što nije) ili veoma verovatna
mogućnost. Međutim, kad je reč o psihokinezi (što bi u prevodu sa grčkog značilo, bukvalno,
'pokretanje umom'), ankete pokazuju da većina ljudi ne smatra verovatnim da bi sam ljudski um
mogao neposredno izazivati događaje u spoljašnjem svetu ili uticati na njih.
Već smo naveli neke moćne nalaze u prilog postojanja PK: karijeru D. D. Houma, zatim mašinske
oglede Helmuta Šmita i drugih koji su se sličnim pokušajima bavili, kao što su bili Robert Džan i
ekipa na Prinstonu. Sada treba da razmotrimo podrobnije neka druga istraživanja PK efekata koja su
obavljena. Odabrali smo za ovo razmatranje nekoliko oblasti, koje se između sebe jasno razlikuju.
Prva od tih oblasti jeste poltergajst, bučni duh; druga je veoma kontroverzno pitanje savijanja metala.
Treća koju ćemo ispitati jeste oblast 'PK igrica', a to je nešto što se radi pomoću kompjutera, a što
dalje razvija rad Šmita i Džana. Na kraju ćemo razmotriti 'biološka PK' istraživanja, koja tragaju za
odgovorom na pitanje da li ljudska volja može uticati na organske sisteme (krv, kožu, puls i tako
dalje) neposredno. Ovo poslednje razmotrićemo veoma pažljivo jer, očigledno, može biti od
praktične koristi. Biće ovo jedno podugačko poglavlje, a veliki deo njega biće posvećen toj
'biološkoj psihokinezi'; nadamo se da će ono biti za čitaoca prava gozba informacija!

Bučni duh

Iako se 'bučni duh' na nemačkom kaže poltergajst, sami Nemci sada radije upotrebljavaju za tu pojavu
reč špuk (nem. Spuk). Nazovite ih kako hoćete; poltergajsti su u vezi sa čitavim nizom naoko
neobjašnjivih fizičkih događaja koji su poznati već odavno. Ti događaji su čudnovati zvuci,
pomicanja raznih predmeta i tome slično. Ponekad te manifestacije mogu biti vrlo nasilne.
Parapsiholozi su neretko koristili skraćenicu (nimalo šarmantnu) RSPK što bi značilo 'repetitivna
spontana psihokineza', a zapravo su pri tom mislili na poltergajste. Mi ćemo izbegavati tu skraćenicu,
ali valja priznati da ona ima nekoliko dobrih strana, od kojih je jedna to što ističe da poltergajst
efekti jesu repetitivni: ponavljaju se. U velikoj većini slučajeva, najezda poltergajsta, kad počne,
potraje nekoliko nedelja; ponekad mesecima, pa čak i godinama. Zato istraživači mogu da proučavaju
te pojave, ako ih neko pozove na vreme. To je mnogo bolje od proučavanja spontanih ESP efekata
gde ne možete ništa da uradite osim da prikupljate nalaze i izjave svedoka o nečem što je već bilo i
prošlo.
Poltergajsti su zaista veoma čudna stvar. Još u italijanskim rukopisima iz šestog veka imate izveštaje
o njima. Kasniji istraživači ulagali su često ogroman trud da što bolje dokumentuju svaki od
slučajeva poltergajsta, tako da imamo izveštaje koje ne možemo olako odbaciti. U jednoj debeloj
knjizi iz šesnaestog veka, koja govori o demonologiji, autor ovako govori o poltergajstima: "Neću se
zadržavati na pojedinačnim primerima, jer stvar je tako dobro poznata..." Prema tome, kad
pokušavamo da ulovimo poltergajste sofisticiranim aparatima koji su nam danas na raspolaganju,
treba da imamo na umu da je bučni duh sa nama još od davnina.

Dva moderna poltergajsta

Ako pitate bilo kog dobro obaveštenog parapsihologa koji bi pojedinačni slučaj poltergajsta ponudio
racionalnom kritičaru kao najjači i najbolje dokumentovan u celoj istoriji te pojave, on će vas
verovatno uputiti na slučaj Rozenhajm. Godine 1967. i 1968. u malom nemačkom gradu Rozenhajmu
(tada je to bila Zapadna Nemačka), izuzetno čudne stvari počele su se događati u kancelariji jednog
uglednog, istaknutog advokata.
Među prvim manifestacijama bili su uporni, tajanstveni telefonski pozivi. Takođe nasumično
iskakanje osigurača. Advokat se zbog toga silno ljutio, jer je mislio da je nekakva sabotaža ili
poremećaj u snabdevanju strujom. Zvao je ljude iz pošte i žalio se zbog telefona; zvao je i ljude iz
elektrodistribucije da vide šta se to dešava. Oni su ugradili automatske strujomere, a kasnije, kao
očajničku meru, i generator struje sa motorom, da se uključi kad god nestane struje. Zbunjeni inženjeri
snimali su svojom opremom veliki broj neobjašnjivih, kratkotrajnih odlivanja električne energije; u
pošti su registrovali da iz kuće polazi nemoguće veliki broj poziva telefonskoj službi 'tačno vreme'.
Stvar se sasvim izmakla kontroli, pa su pozvani specijalisti. Profesor Hans Bender, parapsiholog na
Univerzitetu Frajburg, otpočeo je potpunu istragu o ovom slučaju, uz pomoć dvojice fizičara sa
Instituta za fiziku plazme 'Maks Plank' u Minhenu. Fizičari su doneli svoju opremu za praćenje tih
događaja, a Bender je postavio kamere i druge uređaje za snimanje i beleženje.
Prvo što su ustanovili bilo je da su se čudne stvari dešavale samo kad je u zgradi bila prisutna jedna
određena osoba. Bila je to devojka od devetnaest godina, Anemari Š. (Njeno puno prezime nije
objavljeno, jer je želela da se zaštiti od publiciteta.) Kad je ona hodala nekim hodnikom u toj kući,
sijalice koje su visile sa plafona počinjale su da se njišu tamo-amo, i to njihanje se pojačavalo; ovaj
fenomen trajao je još neko vreme po njenom prolasku. Bender je imao sreće, uhvatio je to filmskom
kamerom. Pomno je tragao za i najmanjim dokazom nekakve prevare, kao što bi bile neke skrivene
žice i slično.
Za to vreme dvojica fizičara bila su u čudu zbog onog što je pokazivalo njihovo merenje protoka
električne struje kroz zgradu. Našli su, odista, nagle 'talase' priliva i odliva struje, o kojima su
govorili ljudi iz elektrodistribucije. Sistematski su odstranili sve mogućnosti: priticanje struje iz
gradske mreže nije imalo nikakve slične nepravilnosti. U jednom delu te kuće nekoliko prostorija
držao je jedan zubar, a kod njega je bio i jedan rendgenski aparat, ali strujni udari nisu ni na koji
način poticali od tog rendgena. Njih dvojica došla su do sasvim jednostavnog zaključka, koji je
glasio: dešava se nešto veoma čudno. Istražila su sve moguće uzroke koji bi mogli dovesti do takvih
nepravilnosti, ali nisu našla nijedan.
Kad je Bender shvatio da je Anemari verovatna žiža poltergajsta (osoba oko koje se dešava glavnina
efekata), počeo je pomno motriti na njeno kretanje. Do okončanja ovog slučaja (kad je Anemari našla
drugo zaposlenje i prestala da dolazi u tu kancelariju), Bender je imao ukupno četrdeset svedoka koji
su dolazili, gledali šta se dešava, i o tome davali iskaze. Četrdeset očevidaca je gledalo kako se
ljuljaju sijalice, slike na zidovima (Bender je i to snimio filmskom kamerom) i slično. Oni su
ispitivani i u policiji, jer je advokat podneo tužbu protiv neidentifikovane osobe za ometanje i
uznemiravanje!
Ako neko želi da ospori istinitost ovog slučaja, mora pretpostaviti da su mnogi ljudi (tehničari,
fizičari, inženjeri, psiholozi, zatim novinari koji su dolazili veoma skeptični, kao i mnogi posebno
osposobljeni posmatrači) bili prevarene naivčine. Ali, uistinu, niko od kritičara slučaja Rozenhajm i
ne tvrdi da su se te pojave dogodile normalno. A pošto je toliko toga ostalo na filmskoj traci i pošto
je toliko zabeleženo mernim instrumentima, niko i ne pokušava da tvrdi da se svedocima samo
pričinilo, dakle da su to bile halucinacije. Ali takođe je jasno da ti efekti ne mogu biti objašnjeni
mehanizmima koji su fizici poznati. Ostaju samo dve mogućnosti: psihokineza ili podvala. U ovom
slučaju valja primetiti da su prevaranti mogli (ili je prevarant mogao) računati na javno
razotkrivanje, poniženje, sudsko gonjenje od strane razljućenog advokata i duži boravak u zatvoru
(ako se krivica dokaže). Taj advokat nije uživao naklonost osoblja koje je radilo kod njega, ali bilo
je mnogo lakših i bezbednijih (po počinioca), a jednako delotvornih načina da se ispolji zloba protiv
njega.
Mnogi ljudi, pa i novinari i policajci, nedeljama su tragali za bilo kakvim znakom obmane. Nisu našli
ništa. Jedan holandski novinar kasnije je pisao da je neki policajac video Anemari kako priprema
varku, ali nije mogao navesti koji policajac, niti šta je to navodno video, niti ma kakvu drugu
pojedinost. Pre izvesnog broja godina taj novinar je umro. Ni do danas se nije javio nijedan
policajac da potvrdi ma šta slično, pa zato stvarno ne možemo pokloniti poverenje tom tako
nedokazanom osporavanju 'iz treće ruke'. Naravno da sve one efekte snimljene kamerom i drugim
instrumentima nije mogla upriličiti sama Anemari tek tako, nego je morala imati saučesnike i opremu,
a do sada ni najmanja konkretna optužba te vrste nije iznesena.
Kad je Anemari promenila zaposlenje, poltergajst efekti su se pojavili i na tom njenom novom
radnom mestu, što pokazuje da su bili usmereni na osobu, a ne na kuću; ali vremenom su popustili i
zamrli.
Ovako jaki dokazi, kakve imamo u slučaju Rozenhajm, prilično su retki, što i ne treba da nas
iznenađuje. Bender je u svoj pomni istraživački program uložio mnogo novca i vremena. Ali, kao što
smo već videli, budžetska sredstva koja se izdvajaju za parapsihologiju obično su minimalna, pa
većina istraživača i nema usavršenu opremu koja bi bila potrebna da se manifestacije poltergajsta
podrobno istražuju. Cena instaliranja video-kamera na mnogo mesta u kući za koju se misli da je pod
uplivom poltergajsta bila bi izuzetno visoka, a cena neprekidnog snimanja (i pregledanja snimljenog
materijala) takođe bi bila nepodnošljivo visoka ako bi istraživanje potrajalo nedeljama. Glavni
razlog što nemamo još nekoliko Rozenhajma jeste taj što nema dovoljno istraživača koji bi sa
odgovarajućom opremom mogli krenuti na takva mesta, a ne nedostatak pouzdanih novih slučajeva.
Ipak, ima još slučajeva koje vredi razmotriti, zbog pojedinih detalja u njima, kao i zbog izoštrenosti
opažanja. Tako su, na primer, godine 1967. Gejter Prat (čitalac će ga se setiti u vezi sa slučajem
Pavela Stepaneka) i Vilijem Rol, tada direktor istraživanja u Zadužbini za ESP istraživanja u
Severnoj Karolini, bili u mogućnosti da posmatraju poltergajst efekte usmerene na jednog momka od
devetnaest godina koji se zvao Hulio.
Ovaj Hulio radio je kao službenik u jednoj brodarskoj prevoznoj kompaniji u gradu Majamiju, u
američkoj saveznoj državi Floridi. Po dužnosti često je morao da bude u jednom magacinu. A kada je
on bio tamo, stvari su odletale sa polica. Vilijem Rol je primetio da se to češće dešavalo sa
pojedinim vrstama predmeta nego sa nekim drugim. Zato je vršio oglede: stavljao je najverovatnije
predmete na najverovatnija mesta, a onda čekao da Hulio naiđe i da se levitacija dogodi. Prat i Rol
su zabeležili čak deset slučajeva kad se to zaista i dogodilo: 'ciljni predmeti' (kako su ih nazvali)
poletali su sa polica. Ali motrenje ove dvojice istraživača nije bilo neprekidno, netremično. U svih
deset slučajeva predmet je pao malo pre ili malo posle, nijednom baš u trenutku kad im je pogled bio
uperen na tu stranu. U sedam od tih deset slučajeva jedan ili drugi istraživač gledao je pravo u Hulija.
Baš nijednom nisu videli predmet u pokretu. Niko njima dvojici ne osporava oštrinu opažanja; ova
frustrirajuća nesposobnost da se predmeti koji se tajanstveno pokreću uoče in flagranti delicto
uobičajena je stvar. Benderove snimljene sijalice koje se njišu veliki su izuzetak.

Usamljenici, nesrećnici i podvale

To je, dakle, ta vrsta nalaza sa kojima se moramo suočavati ako želimo da ocenimo kolika je
valjanost fenomena poltergajsta. Nalaza ima u izobilju, čitavo bogatstvo nalaza, oni su pristigli od
posmatrača i eksperimentatora sa čitave Zemljine kugle, iz različitih vekova i kultura, tako da ih ne
možemo odbaciti sve skupa, olako. Ipak, ima u izobilju i problema, tako da moramo biti oprezni;
istraživanje poltergajst efekata je teško. Ne želimo da stvorimo utisak da su svuda oko nas sve sami
slučajevi kao Rozenhajm ili ovaj sa Huliom. Stvarnost je daleko od toga.
Verovatno oko 95% slučajeva navodnog poltergajsta koji bivaju prijavljeni istraživačima zaslužuju
samo jednu posetu, nikako ne i drugu. Mnogi izveštaji o čudnim dogodovštinama stignu od ljudi koji
su naprosto usamljeni i izolovani, pa žele s nekim da razgovaraju, ili od nesrećnih porodica koje bi
rado da dobiju od opštine neki stan na upotrebu. Ponekad se ustanovi vrlo precizno kakav je stvarno
bio izvor navodno neobjašnjivih događaja. Na primer, jedan istraživač proučavao je tvrdnju jedne
stare žene da duh njenog pokojnog muža pali i gasi sobnu svetiljku pokraj njenog kreveta kad god ona
poželi. Istraživač je zaista video kako se ta svetiljka gasi i pali bez ikakvog ljudskog dodira, baš kao
što je starica i prijavila; to se, štaviše, dešavalo najčešće onda kad je ona glasno izgovarala zahtev
da tako bude. Istraživač je pregledao kabl, utikač, utikačku kutiju - sve je bilo u redu, nigde
objašnjenja za ove zbunjujuće događaje. Ali onda je razmontirao i samu svetiljku, i našao uzrok:
unutra je bio, verovatno slučajno ugrađen blizu sijalice, jedan termoprekidač (kao onaj za termopeć)
koji je automatski palio i gasio sijalicu u zavisnosti od količine toplote koja je do prekidača stizala.
Starica je verovatno 'uhvatila ritam' pa je izgovarala zahtev za paljenje ili za gašenje sijalice
otprilike u ono vreme kad je termoprekidač ionako trebalo da stupi u dejstvo.
Drugi glavni problem jesu podvale. Vilijem Rol je preduzeo analizu jednog (mora se priznati,
nevelikog) uzorka prijavljenih slučajeva poltergajsta i našao sledeće: kod onoga što je bilo
prijavljeno pre 1949. godine, u manje od 10% slučajeva ustanovljena je prevara. Između 1949. i
početka sedamdesetih godina prijavljeno je mnogo slučajeva, Rol je ispitao (samo) 34 slučaja, i
ustanovio da su 32% prevare. To je jedna trećina; ako je čak u jednoj trećini slučajeva bila samo laž
i prevara, to je veliki postotak. Otkud povećanje sa 10 na 32 posto? Možda zato što istraživači sad
pomnije i uspešnije motre na mogućnost da ih neko obmanjuje. Možda senzacionalistički filmovi i TV
emisije u kojima se prikazuju poltergajsti navode veći broj građana na laganje u tom stilu. Stvarni
broj prevara možda je znatno veći. Moguće je da u mnogo slučajeva istraživač već u početku otkrije
varalice i da neće to ni da prijavi niti objavi. Takođe je moguće da neko vešt i pametan podvali
amateru-istraživaču koji poveruje i prijavi slučaj kao autentičan. Otprilike je realno da kažemo da
30% do 50% slučajeva poltergajsta prijavljenih posle Drugog svetskog rata jesu namerne podvale.
Ali reči kao 'podvala' i 'prevara' možda su odveć stroge u ovom kontekstu. Većina slučajeva
poltergajsta u vezi je sa decom ili adolescenatima. Poznato je da moralno čulo kod male dece nije
isto kao kod odraslih. U prevari oko tobožnjeg poltergajsta najčešće uhvatimo malu decu; ali njihova
pobuda većini slučajeva jeste porodična situacija, a ne rđava namera.
Jedan od autora ove knjige jednom prilikom je išao u jednu kuću čak tri puta zbog poltergajsta koji je
tamo navodno delovao. Psihokinezu primetio nije, ali podvalu jeste; eto dobre ilustracije za tu vrstu
problema. Porodica bez oca, u tužnom i dosadnom predgrađu; deca željna da ih posete neka nova
lica. Prva poseta bila je i prošla i nije se dogodilo ništa čudno; kad je istraživač polazio, jedna od
devojčica ga je zgrabila za ruku i rekla mu: "Doći ćeš opet, zar ne?" Pred kraj druge posete, pošto se
opet nije desilo ništa, istraživač je pukim slučajem video, krajičkom oka, kako jedan od dečaka,
osmogodišnjak, baca uvis jednu četku koja je njima služila za razne potrebe u kuhinji, a onda glumi
da je četka poletela sama.
Ova vrsta problema dopušta skeptiku-foteljašu da šmrkne prezrivo i zaključi: "Pa kažem ja..." Pouka
je između ostalog i to da oni koji žele da istražuju poltergajste treba da se uvežbaju u motrenju
krajičkom vidnog polja! Međutim, povikati "Prevaranti!" u slučaju te pomenute nesrećne porodice
značilo bi promašiti suštinu. Taj mali bata nije radio to iz želje da učini nešto rđavo. On je imao
svoje 'dobre' razloge: da privuče pažnju i da zadovolji odraslog čoveka koji se toliko trudi da nađe
poltergajste. Postoji jedan veoma krupan zajednički element u psihologiji poltergajsta i psihologiji
deteta koje "malčice laže" o njima: i u jednom i u drugom slučaju imamo vapaj da se nekome posveti
pažnja.
Kasnije ćemo se još jednom vratiti psihologiji poltergajst-fenomena, ali zasad recimo to da su
skeptici poprilično u pravu kad zahtevaju da se poltergajst efekti podvrgnu najstrožijim proverama:
opasnost od podvale u toj vrsti istraživanja veoma je velika. Ali i mi možemo ukazati na jedan slučaj
kad su skeptici temeljito raskrinkani u pokušaju da ospore poltergajste sasvim neistinitim
argumentima.

Geofizičke teorije zagrizle u prašinu

Ponekad parapsiholozi uspeju tako temeljito da opovrgnu argumente skeptika, da je to radost gledati.
Ali retko kad se dogodi da su argumenti skeptika takvi (po svojoj prirodi) da ih je moguće, na neki
konkretan način, testirati! Mnogi skeptični komentari upereni protiv parapsihologije prilično su mutni,
ali zvuče pomalo klevetnički, ili su samo prazne izjave koje se ne oslanjaju ni na kakve činjenice niti
na neku određenu logiku. Međutim, to se ne može reći za čoveka koji je zastupao 'geofizičku teoriju'
poltergajsta. On se zove Gaj Lambert.
Lambert je tvrdio da podzemni tokovi vode, kao što su reke ponornice ili kanalizacija, mogu stvarati
poltergajst efekte ako se nađu ispod ili blizu temelja građevina. Konkretno, kad velika količina vode
naiđe naglo, odjednom, i naleti na neku zapreku, može se dogoditi udar (poznat kao 'vodeni čekić')
koji bi zatresao okolno tlo, kao kakav grč. Tu bi se, dakle, pojavilo dejstvo jedne fizičke sile. Vodeni
čekići bili bi uzrok neobjašnjivog pomicanja predmeta, kao i škriputanja i ječanja u strukturi zgrade,
a neko bi onda od toga pomislio da su poltergajsti. Ako je Lambertova teorija tačna, mogli bismo
očekivati češće pojavljivanje takvih efekata u vreme abnormalno visoke plime, velikih pljuskova (to
jest, kada je veliki vodeni talog), ili u vreme poplave. Ovo su predviđanja koja se mogu testirati.
Kasnije je Lambert sugerisao još nešto: da postoje mali, lokalni seizmički poremećaji, odveć slabi
da bi se mogli registrovati običnim seizmografima, koji bi takođe mogli doprineti poltergajst
aktivnosti.
Takvih teorija bilo je i ranije, itekako. Zabrinutost zbog delovanja podzemnih voda počela je pre dve
stotine i više godina. Lambertov doprinos sastojao se u tome što je on sistematično prikupljao nalaze
koji su mu omogućavali da te teorije i proveri. Lako je stigao do zaključka da bi pojedini slučajevi
poltergajst aktivnosti mogli biti objašnjeni takvim podzemnim događajima; ali u njegovoj logici neki
koraci bili su poprilično sumnjivi. Lambert je, na primer, pokazao da izveštaji o poltergajstima stižu
ponajviše iz obalnih i plimnih zona, gde bi efekti plime mogli biti najjači. Na nesreću, kao što su
kritičari istakli, upravo u tim područjima obično je i gustina stanovništva najveća. Istorijski gledano,
rečne i morske obale bile su od presudnog značaja za jeftin prevoz, pa se narod tu nastanjivao
(pomislite na Roterdam, Hamburg, London, Njujork i tako dalje). I zato, naravno, u tim oblastima
najviše ima poltergajsta - jer tamo najviše ima i ljudi.
Prvi opšti napad na Lambertovu teoriju izveli su dr Alan Gould, psiholog na Univerzitetu Notingem, i
Toni Kornel, koji je diplomirao na Kembridžu, a zatim stekao mnogo godina iskustva u istraživanju
poltergajsta. Kao prvo, oni su napali Lamberta na teorijskim osnovama. Za Goulda i Kornela
prihvatljivo je da vrlo mali broj poltergajst događaja, i to sasvim marginalnih, nastane usled sleganja
terena ispod neke zgrade ili zbog vodenih čekića. Ali, istakli su oni, ova geofizička teorija ne može
objasniti neobične putanje predmeta čiji pokreti se često pripisuju poltergajstima, niti
najdramatičnije poltergajst efekte (pomeranje vrlo teških predmeta), a ni prividnu svrhovitost,
osmišljenost tih kretanja. Osim toga, tom teorijom vrlo teško bi se objasnilo zašto se mnogi
poltergajst efekti dešavaju samo u prisustvu neke određene osobe. Najzad, kažu Gould i Kornel,
većina zgrada ne bi izdržala tako žestoko drmusanje; ne bi mogli da lete samo pojedinačni predmeti,
a zidovi da miruju, nego bi se čitava zgrada naprosto srušila.
Godine 1961. Gould i Kornel imali su sreće da dobiju na raspolaganje nekoliko zgrada, terasasto
raspoređenih, koje su bile još u sasvim dobrom stanju, strukturno neoštećene, ali predviđene za
rušenje. Posle opširnih rasprava sa opštinskim vlastima, dobili su dozvolu da rade sa tim kućama šta
god su hteli. Oni su u njih preneli svoju opremu. Proizveli su fizičke sile o kakvima Lambert govori.
Kuće su se tresle čak i mnogo jače nego što to Lambert sugeriše; drmusanje jedne moglo se osetiti u
drugoj, pa čak i u trećoj, prostim stavljanjem dlana na zid. Pa ipak, predmeti ni u jednoj nisu počeli
da se pokreću ni približno onako kako bi se to kod poltergajst efekata moglo očekivati. Izazivani su i
horizontalni i vertikalni potresi, koji su pred kraj ogleda bili toliko žestoki da je Kornel primetio:
"Lepo smo čuli kako kuća peva od tih vibracija". Pa ipak, nije primećen nijedan pokret unutrašnjih
predmeta koji bi podsećao na poltergajste. Najzad je došlo do toga da bi daljim pojačavanjem udara
došlo do bukvalnog rušenja zidova ili do raspada opreme, pa su istraživači zaključili da je
Lambertova teorija dobila pristojnu sahranu, a da je njima bolje da pokupe svoju opremu i idu odatle
da ne bi i oni bili 'sahranjeni' pod ruševinama.

Psihološki profili fokusnih jedinki

Alan Gould primenio je jedno statističko sredstvo poznato kao analiza grozdova. Na ovaj način želeo
je da sagleda razliku između opsednutosti i poltergajsta. Posredi je, naravno, jedna stara razlika, ali
je Gould uspeo da iz velikog broja izveštaja 'prečisti' i razjasni tu distinkciju. Opsednutosti su vezane
za mesto - to su pojave koje kao da se usredsređuju na jedno mesto, a ne prate osobu. Zato postoje,
kao što tradicija kaže, 'opsednute kuće'. Za opsednutosti izgleda da su tipične i sledeće odlike:
različiti zvuci i kuckanja, osećaj ljudi da ih neko nevidljiv dodiruje, pojava priviđenja i dugotrajnost
(naime, različiti ljudi, tokom dugog niza godina, prijavljuju iste takve pojave u istoj kući). Za razliku
od toga, pojave poltergajsta dovode do dramatičnijeg pokretanja objekata, kraće traju, manje je
kuckanja i manje naznaka da to neki navodni duh pokušava da komunicira. To jeste jasna distinkcija,
ali Gould upozorava da su se i u jednoj i u drugoj kategoriji našli mnogi događaji koji se između sebe
veoma razlikuju. Imajući to upozorenje u vidu, šta možemo reći o psihologiji poltergajsta?
Već smo pomenuli neke od psiholoških činilaca koji kao da se naročito ističu kod poltergajst
aktivnosti - naime, želju da se privuče pažnja, kao i nezadovoljstvo postojećom situacijom. Postoje i
neke prilično jasno izražene razlike u pogledu starosti i pola.
Žene čine ubedljivu većinu među fokusnim osobama (a fokusne su one osobe oko kojih se pojave
poltergajsta usredsređuju). Gould i Kornel su procenili da su 73% fokusnih osoba žene, a Vilijem
Rol procenjuje da one čine 61%. Međutim, kao što je Rol ukazao, u slučajevima prijavljenim pre
ovog stoleća, nekih 80% fokusnih osoba bile su žene; u ovom veku kao da nailazi ravnopravnost
polova. To može biti ishod kulturoloških promena. U Brazilu je nedavno jedna studija, doduše rađena
na malom broju uzoraka, pokazala da je čak 90% fokusnih osoba bilo ženskog pola. Pošto su mnogi
nedavni slučajevi dokumentovani u Evropi i Americi (zato što se tamo nalazi većina istraživača koji
daju podrobne izveštaje), pitamo se do koje mere su kulturološke promena na Zapadu na to uticale.
Starost je takođe važan činilac - ogromna većina fokusnih osoba su deca ili omladina. I ovde mogu
biti odgovorni neki kulturološki činioci. Naime, u takozvanom trećem svetu ta mladost subjekata
ostaje nepromenjena, ali u Evropi i Americi prosečna starost fokusnih osoba izgleda da se pomerila
sa šesnaest na dvadeset godina, po Rolovim nalazima. Sve je veći broj i starih ljudi (sa sedamdeset
ili više godina) koji se pojavljuju kao fokusi poltergajst fenomena.
Svejedno, usredsređenost poltergajsta oko mladih kao da podržava teoriju, često pominjanu, da su
poltergajsti u nekoj vezi sa pubertetom, a to znači i sa seksualnim napetostima i sukobima. Ovu
zamisao pomno su eksploatisali autori filmova kao što su Keri i Isterivač duhova. Međutim, da li je ta
ideja održiva u svetlosti pomenute sve veće jednakosti polova u pogledu aktivnosti poltergajsta? U
Evropi i Americi prosečna starost fokusnih osoba povećala se, a prosečno doba u kome pubertet
počinje snizilo se, to jest pomaklo se ka mlađim godinama nego što je to nekada bilo. Štaviše, u
mnogim davnim (a i današnjim) slučajevima zabeleženo je da su pojave poltergajsta spontano
prestale posle nekoliko poseta lekara ili sveštenika (ili, danas, istraživača ovakvih pojava). Ako ne
pretpostavimo da su oni zloupotrebljavali svoju službenu funkciju, teško je videti kako su takve
posete mogle da razreše nečiju frustriranu seksualnost. Mogle su, međutim, da pojačaju
samopoštovanje zbunjene i zanemarene mlade osobe.
Mentalna bolest je još jedno popularno objašnjenje za vezu između poltergajsta i dece. Mnoga
fokusna deca, posle pregleda kod psihijatra ili psihoanalitičara, dobila su dijagnozu da pate od
histerije, depresije, preterane agresivnosti, nedovoljne agresivnosti, od neuroze i tako dalje. Jedan
krupan problem kod takvih dijagnoza sastoji se u tome što osoba koja dijagnozu izriče najverovatnije
zna zašto je dete upućeno na pregled, pa je zato više nego spremna da ubeleži nešto podesno, nekakvu
dijagnozu koja će zvučati kao moguće objašnjenje za pojave o kojima je reč. Čak i ako psiholog ili
psihijatar ne zna zašto je dete upućeno kod njega (a to je veoma malo verovatno), pa izrekne
dijagnozu da je dete neurotično, ostaje mogućnost da je dete postalo neurotično zato što ga je
proganjao poltergajst! Kako da znamo, osim ako su pouzdane procene o ličnosti tog deteta sačinjene
pre nego što se poltergajst prvi put pojavio? Očigledno, takve prethodne podatke o ličnosti retko kad
ćemo imati na raspolaganju. A pošto ih nemamo, ne možemo biti sigurni takoreći ni u jednu procenu o
odlikama ličnosti poltergajst dece.
Postoje ubedljivi nalazi, mada ne neposredni nego samo na osnovu okolnosti, da je poltergajst
aktivnost povezana ne sa seksualnim napetostima niti sa mentalnim oboljenjem, nego sa željom da se
na sebe privuče pažnja. U jednoj analizi fokusnih osoba starih osamnaest godina i manje, Vilijem Rol
je zapazio da je čak 62% njih živelo izvan svoje porodice kad se prvi 'napad' dogodio. A među
preostalih 38%, svaka šesta osoba imala je samo jednog živog roditelja, ili je u kući samo jedan
stanovao, u vreme prvog napada. Ova druga brojka ne mora biti naročito značajna, jer u
evroameričkim društvima danas ima mnogo porodica sa samo jednim roditeljem; ali za tu starosnu
grupu koju je Rol analizovao ipak je broj takvih porodica nešto manji od jedne šestine. Međutim,
činjenica da 62% dece koja imaju iskustva sa poltergajstom živi izvan svoje porodice poprilično je
upadljiva. Nestabilnost ili odsustvo porodice donekle podržava teoriju o želji da se privuče pažnja
(mada treba oprezno pristupati pretpostavci da je porodica sa jednim roditeljem na neki način 'manje
stabilna' od one sa oba roditelja). Nešto dodatne podrške za ovu teoriju možemo naći u iznanadnom
porastu, posle 1950, broja slučajeva poltergajsta vezanih za starije ljude. Dobro je poznata neslavna
istina da se na stare ljude u današnjim zapadnim društvima pazi manje nego u ranijim vremenima.
Zanimljivo je da nemamo nalaze za slično pomeranje u ne-zapadnim društvima; ali ovo može biti
zbog nedovoljnog istraživanja.
Problem je, naravno, u tome što postoji ogroman broj zanemarene deca koja ne postanu žiža nikakve
poltergajst aktivnosti. Možemo se upustiti u nagađanje da je želja za privlačenjem pažnje nužan uslov
za pojavu poltergajsta, ali, očigledno, ona nije i dovoljan uslov. Verovatno ćemo morati da čekamo
još mnogo godina pre nego što dodatni 'činioci okidači', to jest izazivači pojave poltergajsta budu
shvaćeni.
Šta možemo, dakle, naučiti od poltergajsta? Ništa pouzdano i uredno, nažalost. Ipak, postoje neke
jasne naznake. Ako je to PK, onda je svakako najanarhičnije, najneurednije ispoljavanje PK. Stvari
se dešavaju u okruženjima koja mi ne kontrolišemo - retko kad uspemo da vidimo takvu pojavu i da je
zabeležimo, a nikad ne uspevamo da je kontrolišemo ili predskažemo. Pa ipak, postoji jedno jezgro
dobro dokumentovanih slučajeva koji su bili podvrgnuti temeljitom istraživanju i za koje nije
pronađeno nijedno normalno objašnjenje. Ali psihokinetički efekti u svim tim slučajevima bili su
toliko divlji i nekontrolisani, i toliko siloviti, da nismo uspeli da steknemo nikakvo sistematsko
znanje o PK na osnovu njih. Pre nego što se okrenemo jednom istraživanju koje nam nudi pozitivniji i
kreativniji skup navodnih PK efekata, moraćemo prvo da raščistimo sa jednom medijski veoma
izvikanom pojavom.

Savijanje metala: šou biznis ili PK?

Britanska državna televizija BBC prikazala je 23. novembra 1973. jedan šou u kome je nastupio Uri
Geler, mladi Izraelac koji je dotad amaterski obavljao mađioničarske trikove na drugorazrednim
priredbama. Gelera je otkrio čudnovati američki naučnik i pronalazač Andrija Puharič. Pred
mnogobrojnom publikom u studiju (našao se tu i Džon Tejlor, profesor matematike na Kingz koledžu
Univerziteta London, koji je pozvan izričito da bi prisustvovao kao 'naučnik sa sekirom', kako je sam
rekao - naime, kao najtvrđi skeptik, da sve ospori), Geler je savijao ključeve i pribor za jelo, na
način koji je izgledao zaista neobjašnjiv. Osim toga on je na jednako neobjašnjiv način nanovo
pokretao časovnike za koje je rečeno da su pre toga bili u kvaru. Javili su se, poštom, mnogi gledaoci
koji su tvrdili da je za vreme Gelerove emisije došlo do savijanja kašika i drugog pribora za jelo u
njihovim domovima, da su najednom proradili i počeli da otkucavaju sate njihovi stari zidni
časovnici, i da su se pojedini predmeti pokretali tamo-amo po kući prividno bez ikakvog razloga.
Medijski ljudi su jurnuli da angažuju Gelera za kojekakve parodije PK ogleda sa subjektima nasumce
pozvanim iz publike. Uskoro su viđena nova savijanja metala. Publika je ludovala za Urijem
Gelerom.
Prošlo je dvadeset godina. Ogromna dimna zavesa svakojakih anegdota okružuje danas Gelera i
njegovu karijeru. Bilo je optužbi i protivoptužbi. Bilo je glasina i kleveta. Pojedini bivši članovi
Gelerove ekipe napisali su 'ispovesti' (i za to su bogato plaćeni), a u tim ispovestima priznali su da je
sve bilo namešteno, sve prevara, i da je metal savijan na vrlo ne-paranormalne načine. Puharič je
pričao da su Gelerovu moć kontrolisali superinteligentni vanzemaljci koji vrebaju iz svojih NLO;
Geler se ogradio od toga. Mnogi mađioničari tvrdili su da mogu izvesti trikove kojima se postiže sve
što je Uri Geler postigao; mnogi drugi mađioničari tvrde da je ipak nemoguće trikovima postići sve
to što je Geler prikazao. I tako dalje - još mnogo toga je bilo. Posle svega toga, zaključili smo
sledeće: ima dovoljno nalaza da se Uri Geler služio trikovima i obmanama. Ali možda je to radio
'dopunski', da bi pojačavao dejstvo svoje eventualne paranormalne sposobnosti, koju možda
poseduje, a možda i ne poseduje. Čitava stvar je potonula u more ogorčenja i odvratnosti. Tokom
znatnog broja godina Gelera je na zaista krajnje netrpeljiv način napadao izvesni Rendal Cvinge, koji
na pozornicama nastupa kao mađioničar pod pseudonimom Zapanjujući Rendi. Kako se sve to
završilo sažeto je izložio Džordž Hansen, autor mnogih iscrpnih komentara o parapsihološkoj sceni.
Mi u sledećem pasusu naprosto navodimo šta je Hansen napisao, ali izostavljamo akademske
reference i druge dokumente (novinske i časopisne članke i tako dalje) na koje se on u svome članku
poziva.
"U intervjuu za magazin Zona sumraka, i na jednom sastanku Njujorške zone skeptika, Rendi je tvrdio
da je Eldon Bird, prijatelj Urija Gelera, napastvovao decu i dospeo u zatvor. Kasnije su članovi
Njujorške zone skeptika priznali da su to laži, a Eldon Bird je podneo tužbu sudu, i to protiv
CSICOP-a (još jedna grupa skeptika). Rendi se žalio da je Uri Geler otpočeo i kampanju ucena,
uperenu protiv njega. Geler je podneo nekoliko tužbi sudu protiv Rendija, ali i protiv CSICOP-a.
Zato je Rendi podneo ostavku na svoje članstvo u odboru CSICOP-a, da ne bi ta družina bila uvučena
u parničenje. U nekoliko fanzina izišli su vapaji Rendija u stilu 'ja sam u nevolji, narode, treba mi
pomoć'."
Nemamo ovde nikakvu drugu želju osim da ukažemo čitaocima da nipošto ne daju nikakve pare za
nešto što ne zaslužuje da se za to daju pare. Ništa nećemo dodati gornjem završnom prikazu ukupnog,
jadnog i bednog stanja tih stvari. Ono što u Gelerovom slučaju upadljivo nedostaje to je dokazni
materijal. Nije bilo naučnih ogleda, nije izvedena nijedna kontrolisana studija. Neki istraživači
prijavili su ovo ili ono, ali to su ljudi koji su bili u bliskim vezama sa Gelerom, tako da ne znamo
koliko im možemo verovati. Sve u svemu, cirkuska posla, kojih ćemo se mi kloniti.
Pogledajmo sada neke kudikamo upečatljivije nalaze koji su došli od profesora Džona Hejsteda sa
Koledža Birkbek u Londonu, zatim od dr Krisara i dr Buvea u Francuskoj, kao i iz Japana.

Iza medijskih mitova

Za početak, pogledajmo neke izveštaje o savijanju metala koji, reklo bi se, dokazuju postojanje
psihokineze. Kasnije ćemo pregledati neke veoma prefinjene efekte koji su prijavljeni, a koji čine da
hipoteze da je sve ipak bilo prevara ili greška izgledaju manje ubedljive od onih da je bilo stvarnih
PK efekata sa metalom.
Savijanje u zapečaćenim cevima. Krisar i Buve su zabeležili da je francuski savijač metala Žan-Pol
Žirar uspevao da savije trake metala koje su se nalazile u unutrašnjosti staklenih cevi zatvorenih i
zapečaćenih sa obe strane. Kasnije su Hejsted i drugi istraživači pregledali eksperimentalni metod
koji je tom prilikom bio primenjen i zaključili da nije bilo nikakve mogućnosti podvale.
PK dejstvo na nekoliko mesta istovremeno. Hejsted je radio sa savijačima metala, uglavnom
maloletnim. Pokušao je da detektuje PK sile tako što je u trake metala ugrađivao instrumente za
merenje naprezanja. Ovi merni instrumenti načinjeni su tako da pri pojavi bilo kakve sile koja bi
nastojala da savije metal proizvedu električne signale koji bi zatim otišli u monitor i bili snimljeni. U
mnogim takvim ogledima bilo je i po nekoliko metalnih traka, međusobno znatno (i po nekoliko
metara) udaljenih. Hejsted je zabeležio sinhrone signale iz dve, tri, pa i više traka. Merni instrumenti
nisu bili toliko osetljivi da bi reagovali na neke slabe seizmičke potrese, na vibracije ili na nešto
tome slično. (Jedan od nas dvojice, autora ove knjige, lično je proverio to i uverio se.) Nije moglo
biti ni signala zbog električnog kvara, osim ako bi bila u pitanju zaista velika anomalija, koja bi onda
bila opažena i na druge načine. Nije bilo ni najmanje mogućnosti da se efekat krivotvori, osim ako je
bila skrivena neka mehanička naprava za savijanje metala; ali prisutni posmatrači nikako ne bi
prevideli prisustvo neke takve i toliko velike, mehaničke naprave.
PK delovanje iznad granica čovekove fizičke snage. Hejsted i obojica Francuza zabeležili su i
savijanje metalnih poluga tako jakih da se to fizičkom snagom jednog čoveka ne može postići. Krisar
ima na video-traci jednu seansu gde Žirar samo gladi jednu metalnu polugu, a ona se savija; a to je
poluga tako jaka da bi za njeno savijanje bila potrebna snaga tri puta veća od ljudske.
'Nemogući' PK efekti. Hejsted izveštava i o dva jednostavna testa u kojima se pojavljuje 'nemoguća'
psihokineza. Jedan od tih testova zasniva se na upotrebi metalne legure koja se ne može naglo savijati
preko izvesne mere, jer će se pri takvom pokušaju naprosto slomiti, ali može biti savijena toliko, pa i
mnogo više, ako se duže vremena pritiska određenom, manjom silom. Postoji za takve legure dobro
poznata i proverena fizička konstanta koja određuje koliko je najveće izobličenje ostvarivo na taj
način, tokom dužeg vremena. Ovakvo postupno savijanje naziva se 'puzeće savijanje' i zaista je spor
posao, kao što ta reč i nagoveštava. Hejsted je izvestio da su šipke od takve legure savijane i znatno
brže.
Osim toga prijavio je i 'nemoguće' slučajeve koji se zovu 'plastična deformacija'. U nekim
slučajevima savijeno mesto na metalu bilo je 'mekano kao žvakaća guma', kaže Hejsted. Naučno
verovatan način da se postigne takvo omekšavanje bio bi pomoću korozivnih hemikalija, kao što su
živine soli; ali na tom mestu bi metal izgubio boju (a osim toga, one su i veoma otrovne). Takvo
nagrizanje značilo bi, dabome, i da bi metal izgubio jedan deo svoje težine, ali Hejsted je vršio
merenja: nikakvih gubitaka težine nije bilo.
Ovakvi nalazi ne mogu se odbaciti olako. Nismo ovde u 'zemlji Urigelerlandiji'. Ova dvojica
francuskih istraživača, na primer, primenjivali su u testovima sledeće standardne postupke.
- Sve dimenzije uzoraka (metalnih poluga i drugih predmeta) merene su pre i posle savijanja.
- Mikročvrstina metala merena je na nekoliko tačaka pre i posle savijanja.
- Rezidualni profili naprezanja (mera kristalnosti strukture) pregledani su pre i posle savijanja.
- Ultra tanki uzorci (folije) pregledani su u većini slučajeva elektronskom mikrografijom, da bi se
videla njihova fina struktura.
- Analize hemijskog sastava obavljane su na raznim mestima na metalnoj traci ili poluzi.
- Svaki uzorak pojedinačno je označen da ne bi moglo biti nikakvog zamenjivanja.

Ovo je poprilično upečatljiv skup testova. Prijavljeni su još neki veoma fini efekti, takvi da je
verovatnoća prevare još manja. Neke od njih možemo pomenuti ovde.
- Francuski tim, takođe Hejsted, a povremeno i japanski istraživači, prijavili su lokalna otvrdnuća
uzoraka metala, čak i u slučajevima kad savijanje uopšte nije uspelo (i gde je iz tog razloga
zabeleženo da je testiranje bilo neuspešno). U jednom od tih slučajeva 'anomalnog otvrdnjenja',
Hejsted je zabeležio da se metalna traka "sabila kao da je bila pod pritiskom od pet tona". Međutim -
ovo je zanimljivo - raspored lokalnih napetosti i poremećaja u metalu nije bio isti kao da se stvarno
dogodio pritisak od pet tona, spolja. Rezultati su bili kao da se u metalu dogodio neki unutrašnji stres.
- Krisar i Buve prijavili su jedan zaista zaprepašćujući slučaj. Metalna traka je pre ogleda
bombardovana atomima radioaktivnog cezijuma. Potom se dogodilo savijanje. Atomi cezijuma ostali
su u metalu, ali sasvim drugačije raspoređeni: premestili su se.
- U pojedinim ogledima Žirar je savijao trake aluminijuma u kojima su posle toga utvrđene
metalurške promene (koje se mogu ustanoviti samo pažljivom metalurškom analizom), kao da je metal
bio izložen temperaturi od preko 6000 Celzijusa.

Kako da shvatimo sve ovo? Autori ove knjige nisu metalurzi i zato ne mogu proceniti ove pomenute
finije efekte. Međutim, anomalni efekti sa instrumentima za merenje napregnutosti i sa krtim legurama
izgledaju sasvim jasni. Neki istraživači postavljali su pitanje nije li oprema bila neispravna (a nisu
se potrudili da prvo pogledaju tu opremu koja je upotrebljena), ali mi ne znamo da je iko izneo
ikakvu vrednu, sadržajnu kritiku ovog istraživanja. Zasad lopta ostaje u dvorištu kritičara.
Istraživanja sa savijanjem metala sada su nepopularna, zbog zlonamernih i pogrdnih kritika koje su se
tokom godina nakupile. Ali u tome nema ničeg novog za posmatrača koji zna kako nauka napreduje.
Kad neko baci rukavicu izazova ortodoksiji, često mu bude uzvraćeno neprijateljstvom. U slučaju
savijanja metala, to neprijateljstvo je zaista postajalo do krajnosti neprijatno. Nikakvo iznenađenje
da se danas malo koji istraživač odvaži da uđe u jednu oblast punu šarlatanskih cirkuskih prevara,
neosnovanih glasina, napada ad hominem, pa čak i tužakanja i parničenja. Zato moramo bolje
razumevanje PK fenomena tražiti dalje, na drugim poljima.

Od kotrljanja kockica do virtuelne stvarnosti

U toku svog pionirskog ESP istraživanja Dž. B. Rajn je naišao na jednog kockara koji je igrao razne
igre sa kockicama. Taj čovek mu je rekao da on, a i drugi kockari, ponekad oseti u sebi moć da utiče,
samim naporom volje, na pad kockice. Rajn to nije otpisao kao puku uobrazilju jednog kockara, nego
je zaključio da vredi pogledati ima li u tome nečega. Zatim je, sa svojim kolegama, devet godina
testirao PK efekte sa bačenim kockicama i tek tad osetio dovoljno pouzdanja da objavi rezultate.
Vodio je već dovoljno teške bitke da izdejstvuje da ESP istraživanja budu prihvaćena; zato mu nije
bilo potrebno da brzopleto jurne i na PK frontu.
Suština Rajnovog ogleda bila je vrlo jednostavna. Bacana je jedna kockica, ili nekoliko njih, a
subjektu je govoreno da se usredsredi i da postigne da one padnu tako da neki određeni broj bude
odozgo. Kod potpuno ispravne kockice, verovatnoća da padne željeni broj je jedan prema šest (jedna
šestina), naravno. Istraživanja su napredovala, a Rajn je preduzimao sve pomnije mere sa ciljem da
otkloni bilo kakvu grešku.
Neravnoteža kocke. Kod standardnih kockica koje se prodaju u radnjama problem je u tome što one
nisu potpuno ispravne. Izvesne njihove stranice (one sa većim brojevima) padaju 'na gore' to jest
ostaju na gornjoj strani češće nego neke druge (one sa malim brojevima). To je zato što su stranice
koje imaju na primer šest rupica, ili pet, lakše, zato što je proizvođač kockice morao da izbuši te
rupe, i tom prilikom je izvesna količina materijala uklonjena sa površine kocke. One teže strane češće
će padati na dole. Rajn je to izbegavao tako što je ponekad zahtevao da bude što manji, a ne što veći
broj sa gornje strane, ili što je izvestan broj puta zahtevao da bude jedinica gore, pa isti toliki broj
puta zahtevao da bude dvojka gore, pa opet isti taj broj puta zahtevao da bude trojka gore, i tako
redom sve do šestice; takođe je prilikom bacanja dve kockice istovremeno zahtevao da zbir bude 7
što znači da mora biti ili 1 + 6, ili 2 + 5, ili 3 + 4.
Izbegavanje veštog bacanja. U kasnijim ogledima Rajn je koristio jednu mašinu koja je bacala
kockice, a ne konvencionalni pehar držan u ruci.
Izbegavanje grešaka pri očitavanju rezultata. Svaki put su fotografisane kockice kad se smire, ili je
rezultat beležila neka osoba koja nije znala šta je zahtevano, koji rezultat se ispitanik trudi da
postigne.

Rajnovi izveštaji o njegovom ranom radu pokazuju da su u mnogim od prvih dvadeset ogleda
postignuti značajni rezultati iznad nivoa slučajnosti. Međutim, čini se da je Rajn odluku o
objavljivanju doneo ponajviše zbog jednog dodatnog fenomena koji se tu pojavljivao. Naime Rajn i
Beti Hamfri naknadno su analizovali sve tablice sa rezultatima i našli jedan osoben obrazac. Svaki
test bio je podeljen u četiri četvrtine; ispitanici su postizali najviše u prvoj četvrtini, manje u drugoj,
još manje u trećoj i najmanje u četvrtoj četvrtini. Verovatnoća da se u svim testovima, kod svih njih,
pukim slučajem dogodi takvo 'četvrtinsko opadanje' bila je mnogo manja od 1:100.000.000. Možda
Rajn nije tražio taj efekat, ali našao ga je i ustanovio da je veoma dosledno prisutan. To, i veličina
neverovatnoće da se takva pojava desi slučajno, jesu dva elementa koja su ga ubedila da je dobio
jake dokaze za psihokinezu.
Ali priznati se mora da su mnogi od ranih ogleda sa kockicama sadržali značajne greške u metodu.
Izneo ih je na videlo Edvard Girden 1962. godine u svom neprijateljski intoniranom kritičkiom
članku. Iste one promene u našoj 'kulturi' koje su dovele do udaljavanja od ESP testova sa kartama,
udaljile su nas i od testova sa kockicama. Istina je ova: ogromna količina eksperimentalnih dokaza
dobijena je sa kockicama i pokazala je, veoma dosledno, izrazite rezultate (kao što ćemo videti u
poslednjem poglavlju), a ipak danas gotovo niko više ne obavlja takve oglede. Na raspolaganju su
mašine za testiranje, pa i kompjuteri, gde ne može uticati ničija naklonost niti iko može pogrešno
zabeležiti ijedan rezultat; ko bi se, dakle, danas baktao sa sporim i zapetljanim poslom oko bacanja
kockica.
Ali iz testova sa kockicama i kasnijih sa REG (sa Šmitovom mašinom) procvetali su mnogi drugi
tipovi testova; kasnije ćemo dati pregled onoga što je u njima nađeno o psihokinezi. Jedna od tih
linija PK testiranja izgleda da ima veliki potencijal za dalji razvoj, a početni rezultati su obećavajući.

PK i kompjuterske igrice

Nekoliko istraživača vršilo je oglede sa kompjuterskim igricama podešenim za PK. Neke od njih
veoma su jednostavne - na primer, bacanje kockica na ekranu gde se i vidi kako padaju. Neke su
zasnovane na arkadnim igricama tipa 'ESP osvajači' nastalim iz nekad popularne igrice 'Osvajači iz
svemira'. U njima se od igrača zahteva da psihokinetski utiče na REG od čega zavisi da li će u igrici
preživeti nasrtaje čitavih rulja svemirskih agresora. Korišćene su i igre strategije, kao što su
simulacije berze, gde različiti igrači imaju svoje 'tekuće račune' i sklapaju 'ugovore' za kupovinu
određenih roba ili za kupovinu poljoprivrednih proizvoda unapred (pre nego što izrastu na njivi), kao
i za prodaju posle nekog razdoblja, pri čemu REG odlučuje kako će cene akcija da rastu ili padaju.
Ovde nije moguće dati podroban pregled svih takvih testova, jer su korišćene različiti
eksperimentalni postupci, a i ciljevi ogleda bili su različiti, ali mnogi istraživači dobili su rezultate
dosledno iznad nivoa slučaja. Na primer, Ričard Brauton i njegove kolege u 'Zadužbini za
istraživanje prirode čoveka' (koju je osnovao Rajn) ustanovili su jednu prilično pouzdanu korelaciju
između uspeha u tim PK igricama i nivoa anksioznosti u takmičarskim igricama (ali ne u
netakmičarskim igricama, što je privlačan i intrigantan nalaz).
Zbog čega bi se moglo očekivati da takve igrice budu povoljne za PK efekte? Brauton ovde pravi
jednu finu paralelu. Zapaža da se on lično vrlo malo zanima za ukrštene reči, ali da bi stekao
podsticaj da ih odlično rešava kad bi mu neko ponudio novčanu nagradu za to. Njegova žena,
međutim, naprosto voli da ih rešava. Njegova motivacija bila bi čisto spoljašnja - on bi uložio trud,
ali samo zbog para. Motivacija njegove žene je unutrašnja - ona uživa u izazovu koji nalazi u
ukrštenim rečima. Brauton sugeriše da paranormalna moć u kompjuterskim igricama ne postaje jača
kad igraču ponudimo novac ili neku drugu spoljašnju motivaciju, nego samo kad igrač ima svoju
unutrašnju želju da pobeđuje. Igrači postižu ESP uspeh ne zato što su privučeni materijalnom
nagradom ili nečim sličnim, nego zato što gaje u sebi takvu želju.
Mi nismo ubeđeni da je to istina. Brauton ne uzima u obzir činjenicu da pojedini ambijenti stvaraju u
ljudima jake želje i čežnje putem raznih podsticajnih elemenata koji su kudikamo istančaniji nego što
je 'podmićivanje' novcem. Ljudska bića izuzetno su radoznala; mnogi ogledi pokazali su da čoveka
može moćno podstaći i jednostavna prilika da sazna koliko će uspeha postići na nekom testu (kao što
je test refleksa, ili strategije, ličnosti, IQ, neke određene veštine - zapravo, maltene bilo čega). Ako
je test izložen na privlačan način, ako 'zgrabi' vašu pažnju, vi ste onda podstaknuti radoznalošću.
Dakle, spoljašnji činioci itekako utiču na čovekovu unutrašnju motivaciju. Mogu je pojačati ili
izmeniti njen način ispoljavanja.
Ova linija istraživanja mogla bi se nastaviti na nekoliko načina koji su sami po sebi očigledni. Prvo,
postojeće kompjuterske igrice nude mogućnosti mnogo uzbudljivije od onih kojima su se
parapsiholozi dosad služili. Ovde su naročito važne igrice zvane FRP. Jedna od takvih, i jedna od
najpopularnijih na svetu, jeste igrica 'Tamnice i zmajevi' koju su napravile kompanije TSR, SSI i US
Gold. U toj igrici, kao i u drugim, sličnim, mladi ljudi preuzimaju na sebe kompjutersku ulogu heroja
u epskoj fantastici: ratnika, čarobnjaka, veštica, negativaca. Suočeni sa smrtonosnim zagonetkama,
pitalicama, klopkama, moćnim neprijateljima i čudovištima, igrači dobiju od mašine određeni nivo
veštine, strateških prednosti i tome slično, što im kompjuter dodeljuje proizvoljno, na osnovu svojih
odbira pseudo-nasumičnih brojeva. Ako bi se umesto takvih odbira upotrebila REG mašina, imali
bismo vrlo moćno sredstvo za testiranje paranormalnih moći. Igrice su adiktivne, stvaraju svojevrsnu
zavisnost. Osim toga, one su načinjene tako da mladima pomažu u razvijanju veštine za rešavanje
svakojakih problema. Moćna unutrašnja motivacija sastoji se u tome što igrači rešavaju zagonetke i
pitalice. Pred igračem su izazovi nekoliko različitih vrsta (treba razmišljati, rešavati zagonetke, boriti
se i tako dalje), pa bi zato u ovakve programe moglo biti ugrađeno i po nekoliko testova PK moći. A
pošto igrica prisiljava igrača na jaku usredsređenost, on će ubrzo sasvim zaboraviti da ga neko
testira. Osim toga, te igrice dešavaju se u 'svetovima' (nalik na Tolkinovu slavnu Srednju Zemlju) u
kojima magija postoji i stvarna je, a zmajevi i druga čudovišta vrebaju negde u okolnim predelima.
Zašto tu ne bi postojali i PK efekti? Možda je verovanje važan činilac. Ove igrice svakako pomažu
da učesnik isključi neverovanje. To može biti značajno, ako znamo da ljudi skeptičnije gledaju na
psihokinezu nego na ESP.
Parapsiholozi bi mogli upotrebiti dobro dizajnirane, privlačne igrice za PK testove odmah sad, ako
bi se našla jedna firma dobre volje, koja bi dopustila da se njen proizvod prilagodi i upotrebi za te
svrhe. Nova kompjuterska tehnologija nudi još jednu potencijalnu mogućnost parapsiholozima, a to je
da upotrebe VR (virtuelnu stvarnost) za testiranje psihokineze. Ova mogućnost udaljenija je od
korišćenja FRP igrica, ali mi predviđamo da bi u roku od pet godina moglo doći do prvih testova ove
vrste. Naravno da će biti potrebno još duže vreme da se sagledaju zbirni rezultati rada nekoliko
različitih istraživača. Nažalost, cena VR opreme sada je nedohvatno visoka za većinu parapsihologa.
U virtuelnoj stvarnosti, kompjuter stvara okruženja koja deluju na sva čovekova čula. Korisnik ne
samo što gleda u ekran nego se maltene 'nalazi' tamo. Njemu se omogućava da oseti dodir, pomoću
majušnih vibratornih naprava (koje su obično ugrađene u takozvanu 'informacionu rukavicu' što se
nosi na jednoj ruci). Zato čovek ima fizički osećaj da je nešto uzeo u ruku i da ono što vidi može i da
dohvati, dodirne. Na glavi su slušalice koje daju zvuke sasvim u skladu sa tom imaginarnom
okolinom. Mi možemo iz ličnog iskustva kazati da je VR jedan vrtoglavi doživljaj koji čoveka
naprosto ponese; to je izuzetno moćno dostignuće kompjuterske tehnologije. Čovek brzo sasvim uđe u
taj VR svet, iako su ekranske slike iz tog virtuelnog sveta zasad prilično primitivne. U VR okruženju
obustava neverovanja je potpunija i neodoljivija nego igde drugde. Ako je verovanje važno za
manifestovanje PK moći, onda treba krenuti putem virtuelne stvarnosti. Zamislite da ste usred najezde
poltergajsta u VR, ali da jedna REG mašina tajno kontroliše te fenomene, a da vi igrate ulogu
istraživača koji pokušava da registruje, kontroliše ili suzbije poltergajste. Maltene svaki zadatak, ili
test veštine, u virtuelnoj stvarnosti mogao bi se naći pod značajnim uticajem REG mašine, na koju bi
psihokineza mogla delovati. Mogućnosti su ovde neograničene. Očekujemo izuzetno dobre rezultate
od istraživanja koja budu zasnovana na ovoj tehnologiji.

Psihologija psihokineze

Pre nego što razmotrimo našu poslednju veliku oblast istraživanja, a to je bio-PK, bilo bi dobro da
razmotrimo još neke stvari iz već pređenih oblasti (a to su ogledi sa kockicama, REG mašinama i PK
igricama), a naročito da razmotrimo naša znanja o uticajima verovanja (ili neverovanja), ličnosti,
društvenog okruženja i tako dalje. Nažalost, kod PK nemamo onakvo bogatstvo dokaza kakvo postoji
kod vančulnog opažanja. U dosadašnjoj ESP literaturi može se naći preko sto pedeset ogleda o
verovanju i neverovanju, o ekstrovertnosti i introvertnosti, i o delovanju anksioznosti; ali za PK broj
izvedenih ogleda daleko je manji. To, neizbežno, znači da će naši zaključci o PK biti manje pouzdani.
Verovanje i PK. Dokazi o ovome prilično su tanki i nedosledni. U nekim studijama prijavljeno je da
su oni koji veruju postigli u ogledima PK bolje rezultate nego oni koji ne veruju, ali način na koji je
taj činilac (ne)verovanja meren ne može se neposredno uporediti sa onim u Šmajdlerovim ESP
ogledima. Bar u dve studije predočeni su visoki rezultati ljudi koji su se izjasnili da prihvataju
mogućnost postojanja ESP. Kod nekih merenja možda je bio prisutan jedan tehnički problem poznat
kao 'efekat poda' (kad nevericu iskazuje odjednom toliko veliki broj ljudi da oni nikako ne mogu biti
homogena grupa), ali možda i nije bio prisutan; ne možemo pouzdano znati. Zapravo je prilično
iznenađujuće, ako se ima u vidu prediktivna moć činioca 'ovca-koza', to jest 'oni koji veruju-oni koji
ne veruju u ESP', da ista podela učesnika nije standardno primenjivana i u PK testiranju.
Uloga verovanja najšire je istraživana jednim sasvim drugačijim pristupom. Na osnovu sugestija
Keneta Bačeldora iz Britanije, a i drugih, istraživači su pokušavali da stvore, na seansama PK
testiranja, vrlo jaku atmosferu verovanja. Umesto da mere verovanje kod pojedinaca - dakle,
verovanje kao odliku koja je kod nekog zastupljena više ili manje - oni su hteli da manipulišu tim
činiocem, da 'suspenduju neverovanje' i da stvore pozitivnu atmosferu u kojoj svi iščekuju uspeh -
pojavu PK efekta.
To je pokušavano na nekoliko različitih načina. Jedan pristup je 'psihokinetička žurka' gde čitava
grupa prisutnih pokušava da savija metal, u vrlo jakoj atmosferi uzajamnog ohrabrivanja i
podržavanja, uz klicanje "Hej! Krenulo je!" dok kafena kašičica pokazuje znake klonuća i povijanja
nadole. Nažalost, ovaj rad nije napredovao dalje od neformalnih pokušaja, tako da se o njemu ne
može ništa više reći sa naučnog stanovišta.
Kudikamo je zanimljiviji neposredan napredak Bačeldorove prvobitne radne grupe. Tvrdi se da su ti
ljudi postizali PK efekte tako što su stvorili imaginarnog duha! Jedna grupa u Torontu, u Kanadi,
izmislila je lik po imenu 'Filip', njegovu prošlost i istoriju, a onda pustila da taj 'Filip' bude
odgovoran (ako se tako može reći) za naginjanje stolova, levitaciju i druge efekte koji su viđeni, a
poneki od njih i zabeleženi instrumentima. Zanimljivo je da je ta grupa u Torontu počela da dela u
isto vreme kad i Bačeldor, ne znajući za njegov rad toliko srodan njihovom.
Ovaj pristup, na prvi pogled bizaran, temelji se na zamisli da će neverovanje biti lakše odstranjeno
ako je na raspolaganju nekakav 'Filip' kao navodni izvor svih efekata. Osim toga, nijedan učesnik
nije, kao pojedinac, morao da se suoči sa mogućnošću da baš on, ili ona, izaziva psihokinetičke
efekte; učinjen je, dakle, pokušaj da se savlada takozvani 'otpor vlasnika', a to je otpor pojedinca
kome je možda nelagodno da bude uzročnik takvih pojava, paranormalnih. Poznato je da ljudi
umešani u pojave poltergajsta poriču da ih oni izazivaju, ili, u najboljem slučaju, imaju neki
dvosmislen stav o tome. 'Filip' je bio, da se tako izrazimo, prizvani poltergajst, ali bez ijedne fokusne
ličnosti.
U takvim ogledima presudno je da PK događaji budu snimljeni, i to snimljeni na takav način da nema
ni najmanje mogućnosti da je sve bilo samo greška u snimanju ili da je neko iz pristrasnosti namestio
rezultat i tome slično. Da bi se, na primer, efekat levitacije mogao prihvatiti i da bi se moglo reći da
je stvarno dokazan, morao bi biti snimljen sa barem dve kamere istovremeno. Izgleda da je grupa u
Torontu nešto beležila nekakvim instrumentima, ali mi to ne znamo pouzdano. Naša rezervisanost
prema radu grupe u Torontu proističe iz sasvim drugih razloga.
Iako studije ove vrste mogu biti dramatične, one nam, zapravo, ne mogu mnogo reći. Suviše su
nekontrolisane, tako da, ako primetimo neki psihokinetički efekat, ne možemo izdvojiti činilac ili
činioce koji su ga izazvali. Osim toga, kod ove vrste rada izuzetno je teško upoređivati različite grupe
učesnika, a zbog toga je, dalje, teško dati ikakvu pouzdanu formulu za ponovno dobijanje istih takvih
efekata. A oni mogu nastati upravo zahvaljujući mešavini ljudi, to jest tačnom sastavu grupe koji se
toga dana zadesio (zdrav razum nam kaže da ljudi koji će se satima truditi da stvore imaginarnog duha
nisu tipičan uzorak populacije), a ne samo zahvaljujući većem ili manjem stepenu neverovanja.
Takođe je moguće sinergistično delovanje dva činioca (njihovih ličnosti i njihovog verovanja) koji
će samo u tom spoju dati željeni efekat. Dalje seanse tog tipa mogu biti intrigantne, ali će ostati
marginalne; neće značajno unaprediti naše razumevanje psihokineze. Još jednom ćemo reći, znajući
da se ponavljamo: potrebna su, i u ovoj oblasti, nova istraživanja, potrebna je veća količina dokaza.
Ličnost i PK. Bilo je veoma malo PK istraživanja u kojima je ličnost ispitanika procenjivana pomoću
dobro poznatih i široko prihvaćenih merila za to. U Argentini su Mišo i Vajs obavili jedno izučavanje
koje sugeriše da da je druželjubivost povezana sa uspehom u PK zadacima, a druželjubivost je bitna
komponenta ekstrovertnosti. Brautonove studije su, kao što smo pomenuli, povezale anksioznost u
razdoblju pre vršenja testova sa slabim PK rezultatima, a jedan od nas dvojice našao je, takođe, nešto
malo dokaza da postoji negativna veza između PK i neuroze. Dokazi kojima raspolažemo do neke
skromne mere su konzistentni i čini se da su po vrsti slični onima koji su nađeni u ESP istraživanjima.
Međutim, u mnogim drugim studijama nije nađena nikakva veza između PK i ličnosti, pa zato moramo
priznati da je ta veza, ako uopšte postoji, prilično nejaka.
Izmenjena stanja i PK. Rajn je lično našao da hipnoza nema uticaja na PK rezultate; koliko je nama
poznato, niko nije obavljao dalja istraživanja u toj oblasti. Znamo za samo tri ogleda sa PK i
spavanjem, ali nijedan od ta tri nije dao značajne rezultate. Ne znamo da je izveden ijedan PK
gancfeld ogled, ali znamo za neke oglede sa meditacijom koje su obavili Šmit, Braud i drugi, a
rezultati su buili da meditacija može uticati povoljno na PK, ali ne na bilo koji pouzdan ili
kontrolisan način. Tu možda postoji neki složeniji odnos.
Šmit i Merilin Šlic našli su da razičito prezentovani PK zadaci dovode do različitih obrazaca PK
uspeha i neuspeha kod meditatora i ne-meditatora (dakle, kod ljudi sklonih, odnosno nesklonih da se
upuštaju u duboko, dugotrajno razmišljanje). Različiti testovi odgovaraju raznim ljudima. U vezi s tim
nije se dobila nikakva dosledna slika. Postoji ozbiljna potreba da novi istraživači krenu na posao po
sličnim linijama. U mnogim PK testovima koristi se standardna laboratorijska praksa koja
podrazumeva opuštanje ispitanika, ali ta oblast naprosto vapi za većim brojem upoređenja koja bi
bila kontrolisana poput onih kod Braudovih ESP testova: treba upoređivati opuštenost i napetost, i
rezultate. Postoji jedan PK ogled u kome su se poredili napetosti i opuštenosti, ali rezultati nisu
nimalo jednostavni.
Čarls Honorton prijavio je da opuštanje daje PK rezultate ispod verovatnoće (ispod nivoa puke
slučajnosti), dok napetost daje rezultate iznad verovatnoće. Testirao je i samoga sebe kao subjekta, i
dobio upravo te iste rezultate - samo još čistije i jasnije izražene nego kad je testirao druge osobe. To
ukazuje na mogućnost da je i rezultate svih tih drugih ispitanika u stvari postizao sam Honorton -
dakle, da je to bila 'ispitivačeva psihokineza'. Otud i potreba za daljim nezavisnim studijama,
naročito od kad je Braud ustanovio značajno bolje PK rezultate kod ljudi u opuštenom psihičkom
stanju nego kod onih koji su rešavali matematičke i logičke zadatke (iako je priroda 'ometanja zbog
drugog zadatka' verovatno izuzetno složena).
Jedna srodna oblast istraživanja, koja je neko vreme ostavljala utisak da dosta obećava, odnosila se
na takozvano 'rasterećenje od napora'. Ovakve oglede izvodili su Reks Stanford i drugi. Od ispitanika
se traži da svim silama pokušavaju da utiču na rad Šmitove mašine, pomoću svoje PK sposobnosti, a
onda, po završetku testa, kad ispitanici prestanu da se trude, istraživači potajno puste Šmitvu mašinu
da nastavi rad još neko vreme. I tada, iako više nema nikakve povratne sprege, 'zaostali' efekat bude
mnogo jači, odnosno dogode se daleko jači psihokinetički rezultati nego dok su se ispitanici svesno
upinjali. To je možda bilo zbog opuštanja, a možda naprosto zato što ljudi nisu znali da ih neko i
dalje testira, iako više nisu ulagali napor! Kasniji testovi pokazali su nedosledne rezultate kod tih
'pritajenih' PK ogleda, teške za tumačenje. U bar jednome od njih, paranormalna moć samog
eksperimentatora mogla je značajno uticati na ishod.
Sve u svemu, dakle, nemamo jasnu sliku o psihologiji psihokineze. Ono malo što se saznalo u skladu
je, po svemu sudeći, sa ESP dokazima. Rad sa PK u izmenjenim stanjima nije dao jasne rezultate, pa
je potrebno obaviti još ogleda, i to po ujednačenijoj metodologiji. U ovom smislu, PK ne ispoljava
onu doslednu razvrstanost u obrasce, koja predstavlja vrlo jak dokaz da ESP zaista postoji; ili, bar,
ne pokazuje razvrstanost po istim psihološkim činiocima. Međutim, PK istraživanja imala su i svoje
uspehe, kao što je pokazalo i Šmit-Džanovo istraživanje o kome smo govorili u trećem poglavlju.
Spremni smo, sada, da izvestimo o još jednom takvom uspehu.

Isceliteljski um

Tradicija isceliteljstva je prastara, uporno prisutna u istoriji čovečanstva. Tvrdnje o čudesnom

izlečenju često su sasvim ekstravagantne, a ujedno lišene čvrstih dokaza. U suštini, tvrdi se sledeće:
da neki pojedinci imaju sposobnost da ublaže ili sasvim izleče neku bolest kod drugih ljudi čistim
činom svoje volje, bez upotrebe lekova ili ma kakvog medicinskog znanja. Iz perspektive jednog
parapsihologa, svaka navodna moć uma da menja fizički svet (a i ljudsko telo je, dabome, sastavni
deo fizičkog sveta) predstavlja moguće PK delovanje. Međutim, da li je moguće naučno istražiti
isceljivanje? Možemo li ustanoviti da li je psihokineza igrala ikakvu ulogu u tim navodnim čudesnim
izlečenjima?
Za početak, moramo biti svesni ogromne uloge stava pacijenta, njegovog verovanja (ili njegovih
verskih, religijskih ubeđenja), i, ukupno uzevši, ogromne uloge psiholoških činilaca u etiologiji
bolesti. Postoje iznenađujući, sasvim dobro dokazani slučajevi u medicini koji će nam pokazati da se
delovanjem čisto psiholoških činilaca, dakle 'konvencionalnim' psihološkim delovanjem, postiglo
gotovo isto ono što iscelitelji navodno postižu paranormalnim putem.
U časopisu British Medical Journal dr A. A. Mejson izvestio je o izlečenju, putem hipnoze, jedne
teško uhvatljive genetske bolesti. Pacijent je bio dečak oboleo od jednog užasnog kožnog oboljenja
koje se naziva ihtiozis ('riblja koža'). Koža bude tvrda ali krta, vrlo lako prsne, a na tom mestu
nastane gnojna rana. Ne postoji lek za ihtiozis; nijedan poznati način lečenja ne deluje uspešno na tu
bolest. Deca obolela od 'riblje kože' obično umiru u ranoj mladosti, zbog stalnih infekcija. Probalo se
sa svakojakim tretmanima, ali bez uspeha. Probao je i Mejson da leči tog svog pacijenta na sve
poznate načine, uzalud.
Pre nego što je počeo tretman hipnozom, Mejson je savršeno dobro znao da će, u slučaju uspeha,
skeptici pokušati na sve moguće načine da dokažu ili nagoveste da je dečak u stvari izlečen na neki
drugi način, a ne hipnozom. Znao je da će oni prvo pokušati da ospore dijagnozu (to jest, da kažu da
dečak uopšte i nije bio bolestan od ihtiozisa), a zatim da će tvrditi da jeste bolovao od ihtiozisa, ali
da se konačno izlečio zbog delovanja nekog drugog, ranije upotrebljenog sredstva. Optužbe da je
dijagnoza bila od početka lažna proganjale su mnoge iscelitelje kao prava 'zla kob' te delatnosti. U
ovom slučaju, Mejson se prvo postarao da dijagnoza bude potpuno pouzdano i neoborivo dokazana.
Ljudi koji se okrenu neortodoksnim terapijama obično prvo oprobaju sve što im ortodoksna medicina
može ponuditi. Upravo zato skeptici mogu tvrditi da se izlečenje konačno dogodilo zbog zakasnelog
delovanja nekog konvencionalnog leka. Mejson je našao domišljato rešenje i za taj problem.
Hipnotisao je dečaka, a onda mu, pod hipnozom, sugerisao da će mu koža ozdraviti na samo jednoj
ruci. I desilo se tačno tako. Naprosto, ne bi bilo uverljivo ako bi neki skeptični kritičar tvrdio da su
prethodni pokušaji lečenja delovali samo na jedan jedini deo dečakovog tela, i to baš na onaj deo
koji je u hipnozi pomenut! Bilo je sasvim jasno i neosporno da je dečakova ruka izlečena hipnozom.
Mejson je posle toga sugerisao dečaku izlečenje drugog dela tela, pa trećeg, i svaki put je uspelo. Na
taj način uklonjen je ihtiozis sa preko devedeset odsto pacijentovog tela; Mejson je ostavio da koža
bude i dalje bolesna samo na nekim delovima pacijentovih leđa. Zaključak je neizbežan: delovanjem
hipnotičke sugestije uspešno je lečena jedna 'neizlečiva' bolest.
Trebalo bi da pomenemo i izuzetno upečatljiva istraživanja Stivena Griera u bolnici Kingz Koledža u
Londonu o vezama između odlika ličnosti i raka dojke. Grier i njegove kolege dokazali su da postoji
podudarnost između nekih osobina ličnosti pacijentkinje i pojave malignih ćelija kod nje, pa i njene
rane smrti. Činioci kao što je silovita želja da se protiv bolesti vodi bitka izgleda da su bitno uticali
na trajanje daljeg opstanka pacijentkinje. U isti mah, ličnost koja u sebi prigušuje i suzbija mnogo
gneva - po svemu sudeći umreće od raka dojke mnogo ranije. Ovo može biti zbog delovanja
imunoglobulinskog sistema koji posreduje između psihičkog stanja i telesnog stanja.
Sasvim je izuzetan (ali slabo primećen u javnosti) rad nemačkog istraživača koji se preziva Grosart-
Matiček. Tu nalazimo još jednu naznaku o značaju psiholoških činilaca u bolesti. Populacija koju je
Grosart-Matiček odlučio da proučava nalazila se u jednom selu u (bivšoj) Jugoslaviji i imala je vrlo
nisku društvenu pokretljivost - ljudi su od kolevke pa do groba ostajali u tom istom svom selu, nisu se
odseljavali, niti je bilo doseljavanja. Zato je bilo vrlo lako ponoviti istu studiju na istim ispitanicima
i kroz godinu dana, i kroz dve godine, i tako dalje. Grosart-Matiček koristio je ogroman kompleks
testova ličnosti, ali i telesnog zdravlja. Proučavao je razvoj raka pluća i pokazao da su nastanku
bolesti doprinosili fizički uzročnici (pušenje), ali i psihološki činioci kao što je anksioznost i
istovremeno nesposobnost da se anksioznost (obuzetost brigama) iskaže, ispolji; ovo drugo veoma je
slično činiocu neurotičnosti kod Katela i Ajzenka. Pušači koji nisu imali te crte karaktera nisu dobili
rak pluća; ali ni nepušači koji su imali te crte karaktera nisu dobili rak pluća. Bila je to studija
kolosalna po obimu posla, brilijantno vođena i besprekorno saopštena naučnoj javnosti, veoma
dugotrajna; malo je takvih u istoriji medicine. Rezultati su veoma jasni, zaista. Grosart-Matiček
proučio je i pojavu niza drugih bolesti u tom selu, i našao odlične dokaze da su psihološki činioci bar
isto toliko važni u razboljevanju kao i fiziološki (visok krvni pritisak, visok nivo holesterola i tako
dalje). Sada imamo na raspolaganju i mnoštvo drugih studija u kojima je dokazano da mentalni
činioci, kao što je potištenost, mogu uticati na slabljenje imunitetnog sistema organizma, i to
promenom nivoa kortizola, a i posredstvom drugih mehanizama.
Još mnogo primera bismo mogli dodati ovim prethodnim. Evo samo još jednog. Ožalošćenost zbog
smrti neke bliske i voljene osobe suzbija, i to veoma mnogo, proizvodnju izvesnih vrsta belih krvnih
zrnaca u organizmu. Ovo suzbijanje traje i po nekoliko meseci. Ishod je da ožalošćena osoba postane
mnogo podložnija infekcijama i bolestima. Dakle, ona stara narodna mudrost da posle smrti jednog
bračnog druga i onaj drugi 'vrlo brzo ode' sadrži, možda, jedan delić istine u sebi; moguće je umreti
od tuge. Um silovito deluje na telo. Iz tog razloga proizvođači lekova, kad god isprobavaju neki novi
lek, izdvoje neku kontrolnu grupu pacijenata kojoj daju samo placebo pilule, dakle lažne, u kojima se
ne nalazi baš nikakva lekovita supstanca. Lekari itekako dobro znaju da i u toj kontrolnoj grupi mnogi
pacijenti pokažu poboljšanje stanja, iako su sve supstance u placebo piluli sasvim neaktivne. I lažne
pilule pomognu ponekome - tolika je moć verovanja i očekivanja.

O miševima, biljkama i enzimima

Teškoće koje prate svaki pokušaj naučnog proučavanja navodnih čudesnih isceljenja (u banji Lurd, na
primer, ili znatno odvratnijim putem - preko televizijskih šou-emisija američkih 'TV-evangelista')
velike su i prevelike. Ima koliko god hoćete netačnih dijagnoza i efekata lekova uzetih ranije, a ima i
nebrojeno mnogo poboljšanja koja potraju samo kratko vreme. Niko se još nije izborio sa tim
teškoćama. Ali postoje mnogo jednostavniji načini da se proučava isceljenje. Bernard Gred, profesor
psihijatrije na Univerzitetu MekGil u Kanadi, zaslužuje posebna priznanja zato što je razvio osnovni
postupak iz koga su proistekli neki od najuzbudljivijih rezultata u celokupnoj parapsihologiji.
Gred je miševima, pod anestezijom, pravio male zaseke na koži, dakle rane. Zatim je te miševe lečio
jedan poznati isceljtelj, Oskar Estebani. Miševi su bili podeljeni u dve grupe. Jedna je bila kontrolna
grupa, prepuštena sebi; to znači da je tim miševima koža zarastala bez ikakvog upliva ljudi. Druga
grupa miševa bila je ona koju je Estebani lečio. Pošto je dobro poznato da glađenje i pipanje kože
može fizički da utiče na proces zarastanja, Estebaniju je bilo dozvoljeno samo da drži kavez sa
miševima, a ne i miševe same. Rane na koži i jednih i drugih miševa merili su laboratorijski tehničari
koji nisu znali koji je miš iz koje grupe. Prema tome, isključena je bila mogućnost da se u očitavanje
rezultata umeša pristrasnost u korist jedne ili druge grupe. A miševi, inače, nisu poznati kao podložni
ljudskom ubeđivanju niti sugestijama, pa ako bi se pokazala neka razlika između dve grupe, niko ne
bi mogao tvrditi da je miševe neko u nešto ubeđivao ili da je na njih delovao placebo efekat!
U ovom ogledu rane na miševima koje je iscelitelj lečio zarasle su značajno brže nego rane na onima
u kontrolnoj grupi. Ali u drugom ogledu miševi koje je trebalo lečiti bili su ne samo u kavezu, nego i
u hermetički zatvorenoj plastičnoj vreći; njima koža nije zarastala značajno brže nego nelečenima.
Dakle, ne može se sasvim isključiti mogućnost da je Estebani ipak ostvarivao neki posredan fizički
dodir sa miševima.
Međutim, Gred je organizovao i druge linije istraživanja. Pripremio je dve grupe biljaka. Biljke su
bile uzgajene u hranljivim vodenim rastvorima, i to neke u slatkoj vodi, a neke u slanoj (koja bi
trebalo da im omete razvoj). Ove druge, ometene, davane su Oskaru Estebaniju da ih leči, ali bile su
u staklenim epruvetama koje su bile hermetički zatvorene i zapečaćene. Estebani je držao epruvete u
rukama, ali, očigledno, nije mogao da ostvari nikakav fizički kontakt sa biljkama koje su ostale
unutra. Gred je ustanovio da je slana voda znatno manje ometala razvoj onih biljaka koje su bile
'tretirane' tako što je Estebani držao njihove epruvete. A kad su epruvete otvorene i kad je salinitet
rastvora analizovana, pokazalo se da je ostala i u jednim, tretiranim, i u drugim, netretiranim
epruvetama savršeno ista, što znači da razlika u ponašanju biljaka nije nastala zbog neke promene u
salinitetu.
Iako ovi ogledi nisu ništa konačno dokazali, Gred je nastavio da smišlja nove, u kojima su mnogi
problemi rada sa organskim sistemima odstranjeni.
Sestra Justina Smit, koja je na čelu Odeljenja za fiziku i hemiju u Rozari Hil koledžu u gradu Bafalo u
američkoj saveznoj državi Njujork, izvela je takođe jednu izvanrednu seriju ogleda opet sa istim
isceliteljem, Oskarom Estebanijem. Cilj je bio da se vidi može li Estebani paranormalno delovati na
neki veoma jednostavan organski sistem. Na primer, na aktivnost ljudskih enzima. Poznato je da su
enzimi jedna od bitnih kategorija belančevina u ljudskom telu. Oni obavljaju mnoge poslove koji su
od presudnog značaja za život čoveka. Enzimi, u suštini, utiču na brzinu hemijskih reakcija, neki
enzimi ih ubrzavaju, a drugi ih usporavaju. Tu postoji sistem ravnoteže i protivteže. Evo jednog
podatka o značaju funkcije enzima u telu: kad bi samo desetak najvažnijih enzima u vašem telu
prestalo da deluje ovoga trenutka, vi biste verovatno umrli pre nego što biste stigli da pročitate još
jednu celu stranicu.
Justina Smit testirala je Estebanijevu sposobnost da utiče na rad jednog konkretnog ljudskog enzima:
digestivnog enzima koji se naziva tripsin. Za tu studiju odabran je baš tripsin zato što je lako
pripremiti ga u čistom stanju i zato što su biološka merenja potrebna za ocenjivanje aktivnosti
tripsina srazmerno jednostavna. Smitova je našla da je Estebani pojačao dejstvo rastvora tripsina -
naime, pojačao je aktivnost tog enzima, ali bez ikakvog neposrednog dodirivanja. Pomno je merena
temperatura, kao i magnetno polje oko aparata u kome se nalazio enzim (zato što je poznato da oba ta
činioca utiču na aktivnost tripsina, pa je bilo važno odstraniti ih kao moguće mehanizme kojima bi
Estebani mogao delovati na tripsin). Nije se promenila temperatura, a nije se promenilo ni magnetno
polje. Ali jeste se promenila aktivnost tripsina, i to u tako velikoj meri da je, po izračunavanju
Smitove, neko eventualno magnetno polje moralo delovati snagom od 13.000 gausa da bi izazvalo taj
efekat.
Oglede kojima se bavila sestra Justina Smit ponovio je, delimično, Hojt Edž, koji je radio sa drugim
isceliteljem. Ali efekti koje je on dobio bili su manje ujednačeni i po intenzitetu i po vrsti promena u
ponašanju tripsina. Da li je to iznenađujuće i razočaravajuće? A u jednoj od kontrolnih studija Edž je
ustanovio da magnetne promene, koje bi morale na tačno određeni način delovati na tripsin, nisu
delovale. Dakle, čak nijedan odlično poznat, snažan fizički činilac, kao što je magnetno polje, ne
deluje na enzime uvek potpuno predvidljivo niti ponovljivo. Ovaj nalaz trebalo bi da imamo na umu
kad se pitamo da li su ogledi u parapsihologiji ponovljivi ili nisu.
Iz ovih početaka razvilo se nekoliko različitih linija istraživanja 'biološke psihokineze'. Možemo ih,
grubo, podeliti u tri grupe: istraživanja o PK delovanju na krvna zrnca i hemijske sisteme;
istraživanja PK efekata na ljudske telesne funkcije; i istraživanja PK delovanja na druga stvorenja. Iz
svih tih linija istraživanja pristižu zanimljivi rezultati.

Paranormalno uništavanje bakterija i virusa?

U modernoj hrani vrebaju mnoge opasnosti. U pilićima se pojavi salmonela, u sirevima listerija, a u
kuvanoj svinjetini botulizam (godine 1992. bio je jedan takav užasavajući slučaj), pa čovek danas
mora pomalo i da zazire od onoga što će pojesti. Botulizam je pojava koju ni u kom slučaju ne smemo
shvatiti olako. Iz tog razloga, pet-šest dosad izvedenih ogleda sa navodnim delovanjem psihokineze
na male organizme (kvaščane gljivice, salmonelu i na ešerihiju koli koja se hrani 'zajedno sa nama'
tako što stanuje u ljudskim crevima) imaju izvesnu aktuelnost. U jednom nedavnom pregledu Gertruda
Šmajdler pronašla je šest takvih studija. Svaku su obavljali drugi, različiti istraživači i svaka je
pokazala značajno delovanje na kulture jednoćelijskih organizama. Ispitanici su bili pojedinci koji su
se trudili da svojim navodnim psihokinetičkim sposobnostima utiču na aktivnost tih jednoćelijskih
organizama. U tim studijama pokazalo se, sa začuđujućom doslednošću, da ljudska volja može da
ometa ili podstiče rast takvih organizama. U poslednje vreme pojavilo se još nekoliko takvih studija;
nivo uspeha ostaje veoma visok, a predostrožnosti koje se preduzimaju (uklanjanje ma kakvog
telesnog dodira između ispitanika i ciljnih organizama, prepuštanje svih merenja saradnicima koji ne
znaju da li rast organizama treba da bude podstican ili sputavan i u kojoj grupi) izgleda da su bile
dosledno stroge. Taj naučni rad veoma snažno sugeriše da PK može uticati na jednostavne biološke
organizme. To, opet, ima duboke implikacije, jer su u nekim slučajevima jednoćelijski organizmi
moćni prenosioci bolesti.

Delovanje na krvna zrnca

Rad sa drugim ćelijskim sistemima pokazao je da PK može uticati na krv. U tri takva ogleda Vilijem
Braud proučavao je raspadanje crvenih krvnih zrnaca stavljenih u rastvore koji su imali drugačiji
salinitet nego normalna krvna plazma. Kad se crvena krvna zrnca stave u takve slane rastvore, počnu
se raspadati, a taj proces poznat je kao hemoliza. Dok taj proces odmiče, rastvor postaje sve
providniji, sve lakše propušta svetlost; iz tog razloga, lako je meriti koliko je proces hemolize
odmakao. Dovoljno je usmeriti zrak svetlosti iz nekog postojanog izvora tako da pada u rastvor, i
meriti kolika količina svetlosti prolazi na drugu stranu. Postoji za to jedan vrlo jednostavan merni
instrument. U tim ogledima očitavanja sa mernog instrumenta vršio je tehničar koji nije znao da neka
osoba, negde daleko, ulaže napor da 'zaštiti' ta crvena krvna zrnca od raspadanja. (Takav napor
analogan je isceliteljskom delovanju iz daljine, a daljina očigledno odstranjuje svaku, pa i najmanju
mogućnost da ispitanik deluje na ta krvna zrnca ma kojim mehanizmom koji fizika poznaje.) U dva od
tri takva ogleda daleki ispitanik uspeo je da značajno uspori hemolizu; sve ta tri ogleda, sagledana
zajedno, daju veoma značajan rezultat.
Delovanje PK na krvne sisteme merili su, u jednoj izvanrednoj studiji, takođe Snel i Van der Sidje u
gradu Bilhovenu u Holandiji. Upotrebili su pacove zaražene parazitom zvanim 'babesija' (babesia
rodhani) koji napada crvena krvna zrnca. Od jednog iscelitelja očekivalo se da pokuša da ojača
'odbranu' ovih zaraženih pacova, ali dobio je samo njihove fotografije - tako da, opet, nije postojala
ni najmanja mogućnost da on nekim fizičkim načinom deluje na njih. Iscelitelj je ostao kod svoje
kuće, trideset kilometara daleko od tih pacova, i nije dobio čak ni neki pisani materijal, ništa, samo
slike tih stvorenja kojima je trebalo da pomogne. Mereno je stanje krvi tih pacova, ali postojala je i
kontrolna grupa jednako zaraženih pacova kojima niko nije pokušavao da pomogne. Merenja su
obavljali istraživači koji nisu znali koja je koja grupa. Jedno merenje obavljeno je posle 14, a drugo
posle 28 dana. Oba merenja pokazala su da je procentualni udeo inficiranih crvenih krvnih zrnaca
kod 'paranormalno lečenih' pacova značajno manji nego kod nelečenih. Istraživači su prijavili
intrigantnu činjenicu da su ipak i nelečeni pacovi prošli daleko bolje nego što bi se normalno moglo
očekivati. "Pacovi inficirani parazitom babesia rodhani normalno ne bi ostali živi tako dugo kao ovi
u ovom ogledu", stoji u izveštaju. Utisak je da se isceliteljeva pomoć proširila sa ciljnih životinja i
na one druge, kontrolne - dakle, na sve životinje uključene u ovaj ogled. To i nije čudno, jer njemu su
date samo fotografije, a svi pacovi izgledaju, barem nama ljudima, otprilike jednako, naročito ako su
iste vrste (što je u ovom ogledu bio slučaj). Možda je iscelitelj, u svojoj dobroti, želeo da pomogne
svima njima! Ali razlika između glavne i kontrolne grupe ipak je bila značajna.
To su zapanjujući rezultati. Oni znače da ljudska volja može neposredno uticati na osnovne procese u
krvi i naročito u imunitetnom sistemu, pa prema tome i na čovekovu otpornost prema raznim
oboljenjima. Ako PK može uticati na stanje ljudske krvi, to znači da može uticati na svaki organ,
svako tkivo, svaki sistem u organizmu. To, dabome, može značiti isceljenje.
Uticanje na čovekove telesne funkcije

Već više od deset godina Vilijem Braud i njegovi saradnici u Zadužbini za nauku o umu, u gradu San
Antonio u Teksasu, obavljaju obimne, mnogobrojne oglede o PK delovanju na ljudska bića. To su
pionirski napori koji zadiru u dosad nedirnute oblasti. Kao ciljevi za PK delovanje birani su različiti
sistemi u organizmu, ali pojedine odlike bile su svim tim pokušajima zajedničke. Razni subjekti
pokušavali su da utiču, psihokinetički, na neki vid ljudskog ponašanja ili na neku aktivnost, daleko od
njih samih. U različitim serijama ogleda Braud i njegove kolege nastojali su da otkriju da li ljudi
mogu uticati na elektrodermalnu aktivnost, a to je jedan indeks aktivnosti autonomnog nervnog
sistema, što znači da je u vezi sa anksioznošću i sa drugim emocionalnim stanjima - Braudova ekipa
izvela je 15 ovakvih ogleda sa ukupno 323 seanse, svaki put mereći samo ovu jednu jedinu veličinu;
zatim, na ideomotorne reakcije, a to su fine nevoljne promene u mišićnim kretanjima ruke, šake i
prstiju, u vezi sa razmišljanjem; zatim na muskularne tremore, to jest mišićna podrhtavanja - to je
kretanje muskulature pod nešto jačim svesnim uticajem; i, najzad, na krvni pritisak.
Braud i njegova ekipa obavili su i neke druge studije (kao što su ogledi sa hemolizom), ali nama će
ovde biti dovoljno da se zadržimo na gore pomenute četiri vrste. Moramo naglasiti neke odlike koje
su se dosledno ponovile u sve četiri vrste. Kao prvo, Braud je do detalja za svaki ogled u celosti
opisao šta je i kako bilo raspoređeno u laboratoriji, i mi u tim opisima vidimo da su ispunjena naša
očekivanja kako ozbiljan naučni ogled treba da bude obavljen. Fizička razdvojenost ispitanika (ljudi
koji treba da izvrše PK uticaj) i ciljnih ljudi (onih na koje je trebalo da deluje PK) bila je potpuna.
Merenja su vršili tehničari koji nisu znali da li iko preduzima, i kad, pokušaje da na nešto utiče kod
ciljnih ljudi. Ostvarena su upoređenja onih razdoblja kad je uticaj vršen i drugih razdoblja, kad nije
vršen, a ta razdoblja određivana su nasumičnim procesom, ponekad je umesto jednog ubacivano
drugo, ostvarivana je ravnoteža između jednih i drugih, i na razne druge načine onemogućavano je
bilo kakvo nameštanje i podvaljivanje u tom pogledu. Ciljni fiziološki sistemi (ta četiri) odabrani su
upravo zato što je kod njih tipično to da su labilni i da lako, u kratkim razdobljima, pokazuju
fluktuacije; to je važno, jer ne bi se ni moglo stvarno očekivati da jedno prefinjeno paranormalno
dejstvo začas izmeni neku osobinu organizma koja ostaje (u normalnim uslovima) dugoročno ista. I
tako dalje.
Opšti značaj ovih studija je ogroman. Sumirali smo nalaze 655 testova iz prebogate raznovrsnosti
ogleda i dobili smo sledeći ukupan rezultat: verovatnoća da se sve to, što se tokom ogleda desilo,
dogodi samo pukim slučajem iznosi manje od jedan prema trideset hiljada milijardi. Znači, dokazi da
volja jednih ljudi može delovati na ponašanje i nesvesnu aktivnost drugih ljudi ovde su kristalno
jasni, a nalazi su u dugim serijama ogleda ostajali konzistentni. Ni govora nema o statističkim
igrarijama koje bi omogućile nekome da u jednoj seriji ogleda 'izvuče ni iz čega' ili 'nategne' nekakve
tobožnje rezultate, u drugoj seriji druge rezultate i tako dalje, a sve to bez osnove u stvarnosti.
Dovoljno je da proučimo samo elektrodermalne studije, kojih je bilo 15, i da se uverimo kakva je
doslednost u njima pokazana i naučno dokazana.
Braud i njegova glavna saradnica Merilin Šlic napisali su opširan prikaz celokupnog ovog rada. U
tom prikazu razmotrili su i deset glavnih suparničkih hipoteza koje bi mogle poslužiti da se rezultati
objasne, a da se ne prizna nikakvo paranormalno delovanje. Jedna od tih hipoteza jeste pristrasnost
'ugrađena' u samu opremu; druga, da je statistika vođena na neki problematičan način; treća, da su
ciljni ljudi bili pod udarom nekih drugih, fizičkih stimulusa koje niko nije merio niti uopšte uzimao u
obzir; sledeća, da se naprosto zadesilo da biološki ritam nekih ljudi bude podudaran sa onim što se
psihokinetikom želelo postići; zatim, da su se potkrali placebo efekti, ili efekti iščekivanja, i tako
dalje. Braud je dokazima srušio svako pojednino od tih deset alternativnih objašnjenja - dakle,
pokazao je da su neodrživa i da ne mogu, ni pojedinačno ni zajedno, osporiti opažene efekte.
Uzeta zajedno, ova istraživanja dokazala su, po svemu sudeći, da čovek može čistim naporom svoje
volje uticati na telesno delovanje nekog drugog čoveka. Opaženi su i smirujući i uznemirujući efekti.
Delovanje na krv, enzime i na krvni pritisak snažno sugeriše da se i isceljenja mogu postići.
Mi smatramo da je Braudov program bio dugotrajan, pažnje vredan, izvrstan istraživački poduhvat.
Priznati se mora da još niko nije uspeo da ponovi te Braudove sjajne rezultate, ali treba imati na umu
da to može biti naprosto zato što niko nije uspeo da uloži u bio-PK toliku količinu vremena,
materijalnih sredstava i toliku odlučnost; nije se našao niko da tako mukotrpno, a tako uspešno,
izvede tako obimne naučnoistraživačke poduhvate u ovoj oblasti. Bilo je, itekako, drugih ogleda iz
oblasti biološke psihokinetike, na primer sa jednoćelijskim organizmima; ti ogledi, koliko se može
videti, podržavaju Braudove nalaze. Dakle, ne bi bilo istinito reći da su Braudovi ogledi bez
podrške; ali istina je da su nedostignuti po obimu. Pa, kad se ima u vidu da su itekako podržani
drugim, makar i skromnijim ogledima iz iste oblasti, oni doista pred skeptika stavljaju snažan izazov.

Psihokinetika: rezime

Ovo je bilo dugačko poglavlje. Nadamo se da će čitaoci zaključiti da se isplatilo polaziti na taj put.
Još je Danijel Danglas Houm, u devetnaestom veku, dao dokaze da PK postoji; dokazi za to dobijeni
su i Šmit-Dženovom mašinom, i to dokazi itekako snažni; a Braudovim radom naše znanje bitno je
dopunjeno u nekim oblastima. Ne mogu se olako odbaciti ni najbolji od dokaza o poltergajstima, a ne
može se sasvim zanemariti ni jezgro onih nalaza koji su dobijeni u istraživanjima o psihokinetičkom
savijanju metala. Pa ipak, ostaje nejasna psihologija psihokinetike - kako ljudi to postižu i da li neki
činioci naročito povoljno deluju na PK moć. Ova istraživanja dala su rezultate koji su vredni pažnje,
podstiču na razmišljanje, a jednoga dana mogla bi imati i veliki praktični značaj. Sasvim je očigledno
da bi moglo biti koristi od biološke psihokinetike; ali i mašinski PK efekti, iako su tako mali, mogli
bi biti od koristi. Robert Moris, Din Radin i drugi objavili su hipoteze da bi PK mogao biti uzrok
pojedinih padova sistema kod kompjutera, naročito tamo gde je kompjuterista bio pod stresom (nije
mogao da stigne da obavi neki važan posao na vreme ili je bio izložen nekim drugim dramatičnim
pritiscima na poslu). Po njihovom mišljenju, čak i veoma maleno PK dejstvo bilo bi sasvim dovoljno
da mnogi kompjuterski sistem 'padne'. A kad pomislimo koliko u tehnologiji mikročipova ima stvari
za koje po navici verujemo da 'moraju' uspešno delovati, a u stvari su veoma osetljive, lako je videti
da pomenutu hipotezu treba shvatiti ozbiljno.
U kasnijim poglavljima uhvatićemo se ukoštac sa nekima od temeljnih pitanja o paranormalnim
moćima. Kako ona deluje? Da li je opstanak ljudske ličnosti posle smrti tela mogućnost koja
zaslužuje ikakvo naučno istraživanje? Ali pre toga imaćemo jednu zanimljivu digresiju.
Dosad smo razmatrali gotovo isključivo oglede u kojima pojedinac svesno pokušava da upotrebi
svoju eventualnu paranormalnu moć ili, barem, zna da učestvuje u ogledu koji se odnosi na
paranormalnu moć. Ali iz iskustva znamo da se u normalnom životu, izvan laboratorije, ispoljavanje
paranormalnih moći skoro nikad ne dešava namerno. Za poneke snove čini se da su prekognitivni, za
neke događaje izgleda da su telepatija, ali to se nikad ne dogodi zato što je neko odlučio da mu se to
dogodi; nego, reklo bi se - uvek nekako 'samo od sebe', neočekivano. A to, dakako, nagoveštava da
postoji izvestan diskontinuitet između onoga što pokušavamo u laboratoriji i onoga što se dešava u
stvarnom životu.
U poslednjih dvadeset godina bilo je nekih istraživanja koja su išla za tim da se ovaj jaz premosti, i
to tako što bi bila ispitivana sposobnost ljudi da svoju paranormalnu moć upotrebe sasvim nesvesno i
nenamerno - štaviše, (u većini slučajeva) nemajući pojma da su se našli usred ogleda o
paranormalnoj moći. Upravo u takvim ogledima došlo se do nekih važnih rezultata koji su veoma
bliski onim ispoljavanjima paranormalnih moći koja se događaju u običnom životu, kao što ćemo sad
videti.
 PARAPSIHOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA

Mnogim ljudima koji su u stvarnom životu imali neko spontano ESP iskustvo teško je da sagledaju
vezu tog iskustva sa rezultatima raznih naučnih istraživanja o paranormalnoj moći. "Sva ta
istraživanja... imaju li ona ikakvu vezu sa onim što se desilo meni?" pitaju oni. Pa, dobro: i
laboratorijski istraživači umeju da 'uhvate priključak' na svagdašnju, običnu paranormalnu moć. Tim
načinom nesumnjivo su otkriveni neki izvori grešaka i zabuna. A laboratorijski ustanovljen fenomen
ESP promašivanja sigurno nam kaže nešto o čoveku za koga se u običnom životu kaže da je 'baksuz'!
U stvarnom životu paranormalna moć tek tako iskoči niotkud, dogodi se sama od sebe. Oni koji su
doživeli ESP stvari, nisu prethodno odlučili niti 'krenuli' da ih dožive. Tu nema nikakvih namera. Kao
što je istakao parapsiholog Reks Stenford, bilo bi logično očekivati da snaga evolucije, to jest
prirodno odabiranje u borbi za opstanak, deluje protiv ideje da paranormalna moć nastupa samo kad
to neka osoba svesno poželi. Stenford je bio pionir u korišćenju testiranja nesvesne paranormalne
moći. Reč je o laboratorijskim testovima u kojima ispitanik nije svestan da se od njega očekuje neki
paranormalni efekat.
Ovakvi testovi kažu nam više o načinu na koji paranormalna moć deluje u stvarnom životu. Osim
toga, oni redukuju ono što se testira. Ne može ispitanik da padne u tešku zabrinutost u smislu "Hoću li
uspeti? Ili ću podbaciti?" ako uopšte ne zna da je testiran. Naravno, tu se otvaraju neka etička pitanja.
Da li je u redu da eksperimentator bukvalno vara ljude, da im ne govori istinu o onome što se dešava
u laboratoriji? Stenford je veoma osetljiv na takva pitanja; o njima je raspravljao opširno. U ogledu
sa 'nesvesnom' paranormalnom moći postoji pasivno zavaravanje, naime, ispitaniku se ne kaže cela
istina o opremi u toj laboratoriji; ali ne postoji aktivno zavaravanje - naime, niko, baš, ne govori
ispitaniku laži. To je ključna razlika, pa bi čitalac (ili čitateljka) trebalo da ima na umu, dok razmatra
oglede koje ćemo sada opisati, da oni nisu bili ni u kom smislu neetični.
Pre nego što razmotrimo Stenfordove oglede, pogledaćemo kakva teorija stoji iza njih, jer teorija je
bila formulisana pre ovih ogleda, a istraživači su se, čak, njome rukovodili i usmeravali. U tom
pogledu, Stenfordov rad spada među najelegantnije u naučnoj parapsihologiji. Stenford je nedavno
objavio jednu opširnu, revidiranu i modernizovanu varijantu svog modela; možete je naći u
bibliografiji. Pozivamo svakoga ko se zanima za ovo polje da prouči tu knjigu. Pisana je eruditski i
tako valjano da bi zadovoljila i prikazivače u prestižnim ortodoksnim časopisima kao što je
Psychological Review. Kamo sreće da se veći broj psihologa i drugih naučnika potrudi da razmotre
Stenfordove spise.

Paranormalna moć za svakoga?

Stenfordov radni model teorije o delovanju paranormalnih moći u svakodnevnom životu ima pomalo
zastrašujući naziv: 'Posredovana ESP instrumentalna reakcija', odnosno, u skraćenom obliku, PMIR.
U prvobitnoj formulaciji, suština PMIR-a sastoji se u sledećem.
Ljudi koriste paranormalnu moć, a da toga nisu ni svesni. Koriste ESP da skeniraju (pretražuju)
okolinu i da u njoj nalaze, u skladu sa svojim potrebama, korisne informacije koje ne mogu dobaviti
ni na koji drugi način. A kad pribavi neku informaciju koja je od značaja za njega, čovek reaguje,
normalnim načinima, ali ako je to baš nemoguće, eventualno i paranormalnim načinima.
Ovaj model ima tri komponente: pojam ESP kao mehanizma za skeniranje, zamisao da paranormalna
moć radi u skladu sa čovekovim potrebama, i ideju da ESP detekcija relevantnih informacija može
dovesti do raznih, pa i psihokinetičnih, ljudskih reagovanja. Ove tri komponente treba razmatrati
odvojeno.
Stenford je prvu od tih komponenti brzo napustio: izostavio je skeniranje. Došao je do uverenja da je
pretpostavka o aktivnom skeniranju nerazumna, jer bi se takvim skeniranjem mogle pribaviti ogromne
količine informacija, koje bi zahtevale odgovarajući (a to znači ogroman) obim obrade podataka. Čak
i ako bi se pretpostavilo da je skeniranje ograničeno samo na one događaje koji su čoveku važni,
korisni ili potrebni, poplava informacija mogla bi biti ogromna, što čini celu ideju slabo verovatnom:
mozak bi teško uspevao da deluje pod tim okolnostima. Zato je Stenford stavio jači naglasak na
orijentaciju paranormalne moći ka cilju: naime, paranormalna moć deluje u pravcu ostvarenja nekog
cilja, a taj cilj je da se zadovolje neke potrebe.
Pa i tako ostaju neki problemi. Teorije o svrhovitom, odnosno upravljenom ka nekom cilju ponašanju
prolazile su dosad, u psihologiji, i dobro i loše; u ovom trenutku nisu baš u modi. Time što je odustao
od pretpostavke o aktivnom skeniranju, Stenford je samo načinio veliku prazninu u svojoj teoriji; a
kakvo je to orijentisanje ka cilju moguće u PMIR, on nije precizirao.
U jednom trenutku Stenford je, u želji da premosti tu prazninu, predložio model 'konformiteta', ali
nama ta zamisao nije jasna; u parapsihologiji nije dočekana s oduševljenjem. Ako bismo o njoj
poveli raspravu, to bi nas odvelo na neke opskurne i apstraktne pobočne stazice, pa ćemo se, za sada,
usmeriti na nešto drugo - naime, na razmatranje eksperimentalnih dokaza koji bi nas mogli uveriti u to
da uopšte ima ikakvog razloga da čitavu ovu oblast u istraživanjima paranormalnog uzimamo
ozbiljno.
Kao prvo, nema sumnje da je bilo mnogo ogleda u parapsihologiji u kojima je na subjekte, dok je test
trajao, delovao i neki element koji ispitanicima nije bio poznat, to jest ostao je skriven od njih. Sada
govorimo samo o svesnom testiranju, dakle o onim testovima gde ispitanici znaju da su na testu; ali
poenta koju treba shvatiti jeste da ti elementi testa koji su skriveni i koje ispitanik može da nasluti
samo ako ima paranormalnu moć, itekako utiču na rezultate. Evo jednog jednostavnog primera.
Psiholog Džejms Karpenter testirao je ispitanike podeljene u dve grupe: one koji su visoko neurotični
i one koji pokazuju vrlo malo neurotičnosti, to jest smireni su. Bio je to standardni ESP test sa
zatvorenim kovertama u kojima se nalaze karte; ali Karpenter je 'propustio' da im kaže da se u nekim
od serija testova u svakoj koverti nalazila, uz kartu, još i po jedna pornografska slika! Kad je
analizovao rezultate, Karpenter je ustanovio da su neurotični postizali bolje rezultate sa običnim
kovertama, a lošije sa onim gde je bila i slika, dok je kod smirenih bilo obratno. Drugim rečima, ljudi
su različito reagovali na taj element, za koji pojma nisu imali da je dodat, a njihove reakcije zavisile
su od jedne ključne karakterne osobine koja, poznato je, ima veliku ulogu u ESP pogađanju. Ovi
ogledi, kao i drugi, slični njima, pokazali su da ljudi ne koriste ESP samo da bi pogađali ono što im
je rečeno da pogađaju, niti čak da bi postigli ono što misle da žele da postignu!
U jednom ogledu pred kraj šezdesetih godina Stenford je tražio od dobrovoljaca da odslušaju
magnetofonski snimak na kome jedna osoba priča svoj san, a zatim da odgovaraju na pitanja o tome.
Nigde nije pomenuto da sve to ima ikakve veze sa paranormalnim. Kamuflirani deo ogleda sastojao
se u tome što su izvesni odgovori bili ciljni (želelo se da ih ispitanik kaže), dok neki drugi nisu bili
ciljni (želelo se da ih ispitanik ne kaže). Stenford je želeo da vidi da li će nehotična paranormalna
moć pomoći dobrovoljcima da pogode ciljne i da promaše ne-ciljne odgovore. Da bi dobrovoljci to
postigli, morali bi putem svoje paranormalne moći da naslute šta treba malčice 'zaboraviti', a čega se
treba malo pomnije, tačnije setiti. Rezultati ovog ogleda pokazali su vrlo jasno da je delovanje
pamćenja kod dobrovoljaca bilo pod uticajem njihove paranormalne moći, iako oni nisu znali da se
upravo to testira.
U proteklim godinama prijavljeni su još mnogi ogledi slične prirode. Da bismo se u njima snašli i
razabrali, povežimo ih sa glavnim uporišnim tačkama Stenfordove teorije.

'Potrebna' paranormalna moć

Jedna od ključnih komponenti modela PMIR jeste pojam 'potrebe'. Kod Stenforda taj pojam ostaje
nedefinisan, a u nekim svojim spisima on umesto 'potreba' kaže 'dispozicija', što je možda bolji
termin. Taj deo njegove teorije koristi znanja pribavljena u konvencionalnoj psihologiji o potrebama
i dispozicijama. O ta dva termina vode se rasprave (šta su potrebe, a šta su dispozicije, i koje su od
njih važnije), ali o nekim potrebama sporenja nema - hrana je potrebna, voda je potrebna, sklonište
takođe; bezbednost, bliskost, druženje, sve su to potrebe. Kakvim dokazima raspolažemo da potreba
(bez obzira na to kako je definišemo) jeste važan element u aktiviranju nečije paranormalne moći?
Jedan pravac istraživanja koji bi ovde mogao biti značajan sagledaćemo kroz seriju ogleda koje su u
Utrehtu obavili Vilijem Braud, Reks Stenford i i Martin Džonson, a i drugi. Ovi ogledi biće naročito
zanimljivi mlađim čitaocima. Svi su u suštini bili varijacije na istu temu: ispitanici su bili đaci,
situacija akademska (dakle, kao u školi), dobijali su upitnike, pa je trebalo da zaokruže tačan
odgovor između nekoliko ponuđenih, ili su dobijali listove hartije na kojima je trebalo da pišu esej o
nečemu, ali u svežnju drugih papira ispod toga bio je sakriven, bez znanja tih ispitanika, i jedan list u
kome su bili tačni odgovori na neka pitanja, ili bitne informacije potrebne za pisanje jednog dela tog
eseja. Dakle, đaci sede i rade, a tačno ispod njihovog nosa su i odgovori, ali tako skriveni da oni za
to niti znaju niti mogu u njih da zavire. Naravno, đaci kao đaci - imaju jaku dispoziciju da odgovore
što bolje, što tačnije, ili da napišu što bolji pismeni sastav. Rezultati su sledeći: đaci su zaista
primetno bolje odgovarali na pitanja (ili pisali eseje) kad su im na takav skriveni način približavani
tačni odgovori ili potrebni podaci. Da li je to bilo pribavljanje znanja pomoću ESP, zasnovano na
potrebi? Da li je uspehom ovih ogleda podržan model PMIR?
Ni sam Stenford nije čvrsto ubeđen u vrednost nekih od tih ogleda. On napominje, na primer, da je
etičnost pojedinih ogleda bila problematična; u nekim slučajevima bilo je i tehničkih problema koji
bacaju sumnju na prihvatljivost zaključaka. Ali ovde naprosto nemamo prostora da opisujemo o
kakvim je problemima reč; zato ćemo naprosto zaključiti da je i sam Stenford bio rezervisan u vezi sa
njima. Evo ipak jednog primera. Stenford kaže da se u PMIR teoriju ne uklapaju dobro Braudovi
nalazi da je uspeh đaka u 'izvlačenju' informacija iz skrivenog papira obrnuto srazmeran uspehu tih
istih đaka u odgovaranju na ona pitanja za koja im, ni u skrivenom materijalu, nije data nikakva
pomoć. Ali Braud je tvrdio da upravo taj nalaz snažno podržava PMIR teoriju, a evo kako: đaci koji
baš ne vole mnogo da uče, ili nisu osobito pametni, slabo odgovaraju na pitanja koja su u upitniku
data. Baš zato je veća, jača njihova potreba za ESP, pa oni posežu za svojim paranormalnim moćima
i, dabome, uspešnije pogađaju odgovore na ona pitanja za koja u skrivenom papiru odgovori jesu
dati. Ovo zvuči razumno, ali Stenford kaže da, zapravo, nije razumno. Jer neki od loših đaka loši su
zato što beže sa časova ili ih sve to skupa ne zanima mnogo. Na drugoj strani su odlični đaci; neki od
njih su zaista 'bubalice', ali barem se iskreno i veoma trude da postignu uspeh. Dakle, slika niti je
jednostavna, niti jasna. Jedan eksperimentalni nalaz koji, na prvi pogled, podržava PMIR teoriju,
zapravo je, baš, ne podržava, po mišljenju samog autora te teorije, Reksa Stenforda. Stenford je
ukazao na činjenicu da su se mnogi đaci sigurno zapitali šta je to priloženo ispod formulara, kakvi su
to zatvoreni papiri koje ne možeš prelistati. Šta ako su naslutili da se tu nešto 'muva'? Da li su testovi
bili zaista bez svesnog pokušaja učesnika da koriste ESP?
Očigledno da bismo dobili jaču potvrdu za PMIR teoriju ako bismo obavili studije u kojima bi
varirala jačina neke potrebe i u kojima bi, možda, i uspeh ispitanika varirao tačno tako, u skladu sa
jačinom potrebe. Ali tu je potrebno jedno upozorenje. Psiholozi (a i obični ljudi) dobro znaju da
čovek kome je do nečega premnogo stalo počinje da pokazuje lošije rezultate na testovima. Tačni
načini na koje do toga dolazi zavise od vrste testa, od okolnosti i od vrste potrebe koja čoveka goni,
ali načelo je uvek isto: čovek koji očajnički pokušava da uspe počinje, tako uznemiren i pod stresom,
da greši. Znači, odnos između ispitanikove potrebe i nivoa njegove paranormalne moći možda neće
biti jednostavan. Kad bi bio jednostavan (u smislu: što veća potreba, to jača paranormalna moć),
onda bi najsiromašniji ljudi uspešno koristili svoju paranormalnu moć da dobijaju na lutriji ili na
sportskim kladionicama. Imajući na umu ovo upozorenje, razmotrimo malo podrobnije jedan od
Stenfordovih ogleda.
Stenford je testirao dobrovoljce, muškarce, po najjednostavnijem sistemu asocijacije reči: ispitanik
čuje jednu reč, a tada treba da kaže neku svoju reč, prvu koja mu padne na um. Zatim čuje drugu reč
(a pripremljen je niz takvih), pa opet kaže svoju, prvu koja mu padne na pamet, i tako dalje. Ali samo
oni koji su odgovarali neobično brzo, ili neobično sporo, pozivani su da učestvuju u drugom 'ogledu'.
Niko im nije rekao da će išta zavisiti od brzine njihovog reagovanja, i zato je to bio test nesvesne
paranormalne moći.
Drugi 'ogled' sastojao se u tome da ispitanici (sve muškarci) gledaju slike mladih žena koje se svlače
i da biraju najzgodniju. Za većinu muškaraca to je baš prijatan način da se provede izvesno, kraće,
vreme! Stenford je ovako računao: ako neki od ispitanika naslute, paranormalnim načinom, da će se
drugi 'ogled' sastojati samo u preturanju po tim fotografijama, biće motivisani da se dosete i šta se u
prvom ogledu tražilo (veoma brzi odgovori ili odgovori sa veoma dugim oklevanjem), pa će u skladu
s tim i postupiti. Osim toga, Stenford je odredio da ispitivači - dakle, osobe koje rade sa ispitanicima
- u prvom testu budu u jednoj polovini slučajeva muškarci, a u drugoj polovini slučajeva žene. Zašto?
Zato što žena u toj (ispitivačkoj) ulozi može pobuditi kod ispitanika (muškarca) neke seksualne
pomisli ili osećanja, a to bi trebalo da dovede do jačeg ESP efekta.
I šta se dogodilo? Broj onih koji su odgovarali veoma hitro, ili sa veoma velikim oklevanjem, bio je
upadljivo veći u slučajevima kad je u ulozi ispitivača bila žena! A jedini način na koji su ispitanici
mogli da dokuče čitav sistem i stignu do drugog, prijatnijeg 'ogleda' bilo je vančulno opažanje, jer
nikako drugačije nisu mogli da saznaju šta se, u stvari, traži i šta se sprema. A na jačinu njihove
potrebe da stignu do prijatne nagrade uticao je pol eksperimentatora.
Hitno su nam potrebne nove studije ove vrste. Do danas, ovu Stenfordovu studiju nije ponovio
nijedan istraživač; iz tog razloga, ma koliko da su Stenfordovi rezultati primamljivi i zanimljivi, mi
ne znamo sigurno da li su i tačni. Kad još nekoliko drugih naučnika pokuša isto, i kad vidimo njihove
rezultate, znaćemo zasigurno.

Korišćenje PK za zadovoljenje potreba

Šta reći o PK strani PMIR modela? Imamo izvesne dokaze da se ESP može koristiti za otkrivanje
informacija koje su u nekoj vezi sa potrebama osobe i da jačina ESP može zavisiti od jačine tih
potreba. A imamo li ikakve dokaze da čovek može da pribegne upotrebi svoje PK moći da bi
zadovoljio neku potrebu, ako su mu svi drugi kanali za to zatvoreni? Možemo govoriti i u terminima
PMIR modela: ako PMIR može postići svoje ciljeve samo korišćenjem 'paranormalne reakcije', da li
će se to i desiti? U gore opisanom ogledu, bila je dovljna jedna sasvim normalna reakcija - naime,
bilo je dovoljno da kandidat zabrza ili veoma odugovlači sa odgovorima, pa da se njegova želja
ispuni. U jednom od najupečatljivijih Stenfordovih ogleda nije bilo tako.
Testirano je četrdeset muškaraca. Svaki je na test izlazio sam. Svaki ispitanik je na početku dobio da
svesno radi jedan kratak test psihokinetičke moći, sa Šmitovom mašinom. Posle toga ispitaniku je
rečeno da predstoji ogled iz psihologije, i to iz oblasti koordinacije pokreta. A taj test bio je
takozvano 'praćenje sredine trake', vrlo dosadan posao. Naime, ispitanik ima pred sobom jednu traku
koja se pomiče malo levo, pa malo desno, i stalno tako; pomoću jednog indikatora on treba da
pokazuje uvek tačno na sredinu te trake. Stenford je podesio da traka veoma sporo ide ulevo i udesno,
da bi sve bilo još dosadnije. Svakom ispitaniku je rečeno da očekuje četrdeset pet minuta te gnjavaže.
Ali dobrovoljci nisu znali da je na izvesnoj daljini od njih Stenford namestio jednu REG mašinu koja
je u razmacima od po deset sekundi proizvodila po deset impulsa, a usmeravala ih u šest različitih
kanala. Ta mašina je radila svoj posao, dok se svaki dobrovoljac trudio da na ekranu 'drži sredinu'.
Ako bi se u bilo kom trenutku desilo da mašina od proizvedenih deset usmeri sedam impulsa u jedna
isti kanal (a verovatnoća za to je mala; umemo je veoma tačno izračunati), time bi bio aktiviran signal
da dođe drugi eksperimentator, oslobodi ispitanika daljnjeg 'praćenja sredine' i povede ga u drugu
sobu, na drugi zadatak, koji se sastojao (pogodićete) od pregledanja fotografija oskudno odevenih
mladih dama.
U suštini, dakle, ogled se sastojao u tome da ljudi rade nešto što je do besvesti dosadno, s tim da ako
u jednoj udaljenoj prostoriji jedna mašina učini nešto čudno i slabo verovatno, oni pobegnu od te
dosade i pređu na mnogo zabavniju aktivnost. Međutim, ako se mašina ponaša onako kako je
normalno da se ponaša, oni će biti osuđeni na četrdeset pet minuta dosade. Njihova potreba u ovom
slučaju je sledeća: izvući se, izbeći tu dosadu. To je bilo izvodljivo - trebalo je samo na neki način
da utiču na mašinu, ali pošto im niko nije rekao za njeno postojanje, morali su je prvo pronaći
pomoću svog ESP. Pošto je verovatnoća da se mašina počne čudno ponašati bila mala, jedini način
uticaja bio je upotrebiti neku svoju psihokinetičku moć i malo 'pogurati' mašinu da učini neuobičajen,
malo verovatan postupak. Iz ovog razloga, ogled je veoma dobro usklađen sa PMIR modelom:
pojavljuje se ESP detekcija podstaknuta jednom potrebom, kao i ispitanikovo PK reagovanje u službi
te potrebe.
Rezultati ogleda bili su jasni i nesumnjivi. U onoj prvoj etapi, a to je bio svesni PK test, dobrovoljci
su, kad ih gledamo sve zajedno, postigli rezultat samo malčice iznad puke slučajnosti. Ali na testu
nesvesne primene psihokineze postigli su rezultate daleko iznad onoga što bi čistom slučajnošću
mogli. Da je zaista delovala samo puka slučajnost, nekih 7,2% njih bi se izvukli od dosadnog dela
posla; a u stvarnosti, u ogledu, čak 20% njih se izvuklo. Ovo snažno podržava PMIR teoriju. Takođe
je zanimljivo da su ti ljudi postigli mnogo veće rezultate nesvesno nego svesno. Možda su
paranormalni efekti u stvarnom životu daleko snažniji od onoga što možemo izmamiti iz ljudi u
laboratoriji.

"Znači, zato sam ja to uradio..."

Za Stenfordov model postoje i anegdotski dokazi. Teorija PMIR sugeriše da će čovek samo izuzetno
biti svestan da je pomoću ESP pribavio neku informaciju, a u većini slučajeva neće biti toga svestan.
Moguće je da ESP utiče na ponašanje jedne osobe, a da ta osoba čak ni ne sluti da se išta
paranormalno dogodilo. Probuditi se ujutru i reći: "Auh, ovo je bio prekognitivan san!" ili videti
duha jedne osobe u trenutku kad ta osoba umire, to su događaji koji možda samo čine vrh ledenog
brega. Upotreba paranormalne moći možda je mnogo češća.
Uzmimo dva jednostavna primera. Prijatelj jednoga od dvojice autora ove knjige imao je naviku da
se šeta po gradu Kembridžu, i to uvek istom putanjom, koja je njemu bila omiljena, a duž koje je
mogao razgledati znamenitosti grada i lepe predele. Jednom prilikom premišljao je o mogućnosti da
sam, kod kuće, proizvodi vino, a onda je krenuo još jednom u šetnju. Za vreme šetnje nastavio je
razmišljati o pravljenju vina. I tada je - prvi put, jer to nikada ranije nije radio - skrenuo sa
uobičajene staze, zanet u razmišljanja, ne mareći stvarno kuda ide, i prenuo se tek kad su ga noge
donele, takoreći same, pred jednu prodavnicu vina. I gle, pukim slučajem zadesilo se da su toga dana
u prodavnici imali izvestan broj sanduka sa praznim bocama; nameravali su da ih sve bace. Pitao je
prodavce i oni su mu istog časa dozvolili da te boce odnese kući. Posle ih je upotrebio za svoj
poduhvat pravljenja vina. Podudarnost, naravno. Ili 'sreća'? Šta ako je 'sreća' samo sinonim za
efektno korišćenje paranormalne moći?
Stenford je lično naveo drugi primer. On i njegova supruga vraćali su se jedne noći kolima kući iz
opere i trebalo je da na jednom mestu siđu sa autoputa. Neposredno pre tog zaokreta, obuzela ga je
vrlo jaka želja da ne skrene tamo nego da produži pravo i vozi do jednog zaliva gde bi gledao patke i
guske. Iako su i Stenford i njegova žena pasionirani posmatrači ptica, ova želja bila je očito
nerazumna u to doba noći - blizu ponoći. Stenford se zapitao nije li to delovanje PMIR, pa je odlučio
da ipak skrene prema kući, ali da vozi sasvim polako i oprezno, za slučaj da je malopređašnja
iracionalna želja bila paranormalno upozorenje na nešto. I zaista, nedaleko od tog mesta naišli su na
vrlo opasnu situaciju na drumu.
U oba ova slučaja činilac koji je u vezi sa potrebom nije bio svesno prepoznat. Naš prijatelj nije
iznenada pomislio "Aha! U jednoj prodavnici mogu se besplatno dobiti neke prazne vinske boce!" i
pošao tamo, a Stenford nije osetio kakve je prirode ta opasnost na drumu. Nešto je opaženo putem
ESP i ta detekcija izazvala je kod pojedinca reakciju koja mu je pomogla da se približi, ili izmakne,
onoj stvari koja je bila u vezi sa njegovom potrebom (vinskim bocama, opasnoj situaciji na drumu).
Kao što Stenford ukazuje, da je poslušao svoju naglu želju i produžio do zaliva, nikada ne bi ni
doznao za onu opasnu situaciju na drumu. Koliko puta nas paranormalna moć usmeri da zaobiđemo
nešto opasno? I obratno: kazati da je neko 'baksuz', da je malerozan, sklon nezgodama, to je možda
samo drugi način da se ustvrdi da ne uspeva da koristi paranormalnu moć.
Pojedinosti Stenfordove teorije omogućavaju nam da načinimo mnoge prognoze o najverovatnijim i
najčešćim pojavama ove posredne vrste paranormalne moći. Mi ovde nemamo prostora za
razmatranje svih postulata PMIR teorije, ali navešćemo samo nekoliko primera, da bi čitalac osetio
'aromu' toga.
Stenford sugeriše da će paranormalno izazvane misli, utisci i ponašanja biti slični onima koji nastaju
zbog normalnih, ali podsvesnih ili, tačnije rečeno, predsvesnih, naslućivanja o nečem. U ogledima to
znači da će ispitanik reagovati na svoje ESP opažanje onako kako bi reagovao i na neki nadražaj koji
je primio normalnim putem, ali ne svesno nego subliminalno. Subliminalni stimulusi su oni koji su
izloženi našem, recimo, pogledu tako kratko (možda jedan stoti deo sekunde) da ih čovek ne može
svesno prepoznati, a ipak deluju na našu svest, naše uspomene i naše ponašanje.
Staviti na proveru ovu zamisao nije nimalo jednostavno zato što je testiranje subliminalne percepcije,
i u običnoj psihologiji, pravo minsko polje. Međutim, Stenford je razmotrio rezultate desetak dobrih
ogleda te vrste (koje su izvodili drugi eksperimentatori) u kojima je upoređeno kako će se ljudi
ponašati kad dobiju subliminalne stimuluse, a kako u slučaju ESP saznanja; našao je da postoje neke
opšte sličnosti između ta dva. Konkretno: oni pojedinci koji su postizali dobre rezultate na testovima
subliminalnog opažanja takođe su postizali dobre rezultate i na ESP testovima, kad je priroda tih
testova bila slična. Korelacija je bila slaba, ali je nadmašivala puku slučajnost, a to podržava
Stenfordovu teoriju. Izgleda da postoji neki jasan kontinuitet između načina na koji reagujemo na
stimuluse koje svesno primetimo, na one koje primetimo, ali samo subliminalno, i na one koje
primetimo isključivo pomoću vančulnog opažanja.
Stenford dalje sugeriše da postoje određeni tipovi reakcija koji bi mogli biti uspešniji od nekih
drugih kad podsticaj dođe paranormalnim putem; bile bi to neke reakcije koje 'spremno čekaju' i čim
naiđe informacija pribavljena kroz ESP one otpočinju. Kao primer iz stvarnog života, Stenford
navodi slučaj čoveka koji je hteo da telefonira prijatelju, ali je greškom okrenuo pogrešan broj i
dobio vezu sa jednom osobom kojoj je bila potrebna hitna medicinska pomoć. Ta osoba uspela je da
dozove sebi nekoga ko će pogrešiti broj (a dovoljno je bilo samo da se jedna brojka u telefonskom
broju pomakne za 1, to jest promeni za toliko) i uspostaviti spasonosnu vezu. Takve greške 'čekaju
spremno u nama', a verovatnoća da će se desiti je osrednja. Možda paranormalne informacije
najlakše izazovu takvu, već 'spremljenu' reakciju. Neku podršku za to daju izvesni testovi koji su
obavljeni, a u kojima se tražilo asociranje reči u uslovima skrivenog ESP delovanja, ali nalazi su
takvi da se o njima može razgovarati samo u čisto tehničkim terminima, a trebalo bi ih i proveriti
dodatno, tako da ovde nećemo ulaziti u pojedinosti. Ali, ukratko, to je bio još jedan slučaj u kome se
sitni detalji Stenfordove teorije dobro 'drže' prilikom sofisticirane naučne provere.

"...i zato nisam."

Stenfordova teorija sadrži i neka predviđanja o ograničenjima koje bi, po PMIR, trebalo da postoje u
paranormalnom delovanju. Kao prvo, okolnosti mogu sputavati ljude i onemogućiti paranormalna
ispoljavanja. Pretpostavimo da je neko kupio vrlo skupu avionsku kartu i da onda, malo pre
poletanja, oseti jaku želju da putuje ipak vozom, a ne avionom. Pretpostavimo da će se taj avion
srušiti i da taj čovek prima panično ESP obaveštenje da ne ulazi u tu letelicu. Međutim, pošto je već
potrošio tolike pare, a pošto, osim toga, verovatno i ima vrlo ozbiljnu potrebu da na svoje odredište
stigne na vreme, sasvim je mala verovatnoća da će on otkazati kartu. Čak i ako paranormalna
upozorenja budu veoma jaka, on će ih verovatno sebi objasniti kao 'slabe nerve' ili nešto slično. Ima
tu još nekih okolnosti koje ga mogu dodatno sputavati: na primer, on možda ima naviku da sve svoje
obaveze proverava i po nekoliko puta, da vrlo temeljito obezbedi prevoz do aerodroma i stizanje na
vreme, tako da nema mesta za 'slučajnu' grešku, bez obzira na to što bi mu ta greška spasla život.
Vidimo, dakle, da ponekad okolnosti naprosto neće dozvoliti da se ispolji ona reakcija na
paranormalno upozorenje koja bi bila najkorisnija.
Postoje i mnogi drugi psihološki činioci koji bi mogli da ometaju ispoljavanje paranormalnih pojava.
Ranije smo govorili o jačini, to jest silovitosti potrebe. Ako, u svakodnevnom životu, jedna osoba
oseća suviše jaku potrebu za nečim, možda paranormalna moć neće delovati, a može početi da se
događa čak i ESP promašivanje. Sukobi dveju ili više različitih potreba, kao i pojedine odlike
ličnosti, takođe mogu imati inhibirajuće delovanje na paranormalnu moć. Možda će neki neurotičan
muškarac iskoristiti svoju paranormalnu moć da upriliči susret sa nekom zgodnom ženom, ali ne na
takav način da bi stvarno 'došlo do nečega', to jest do seksualne veze; jer on se u dubini duše toliko
plaši seksa da ga, zapravo, i ne želi iskreno.
Ima i drugih činilaca koji su takoreći odveć upadljivi. Elementi rigidnosti u čovekovom ponašanju
inhibiraće ispoljavanje paranormalne moći (po PMIR teoriji); onaj ko se nepromenljivo drži svojih
rutina i svojih ranije sačinjenih planova neće ni pod ESP uticajem promeniti ništa. (Za ovo Stenford
navodi jedan neozbiljan primer. Neka osoba kaže: "Ma neću ni da čujem za odlazak sa tobom na
umetničku izložbu; još pre šest meseci sam isplanirala da danas vodim mog psa na šamponiranje.")
Jake preokupacije takođe će inhibirati paranormalnu moć; ako si dogurao do trideset trećeg poglavlja
nekog veoma uzbudljivog romana koji ima ukupno trideset pet poglavlja, ništa te neće odvući od
njega dok ga ne završiš!
Sam zdrav razum sugeriše nam takve stvari; za neke od njih dobijeni su eksperimentalni dokazi u
laboratorijama, ali njihova najveća snaga oseća se izvan laboratorije. Uostalom, PMIR teorija i jeste
smišljena sa namerom da se skladno uklope u jednu celinu laboratorijski nalazi i događaji iz života.

Mozak, naklonost i labilnost

Stenfordov model baca zanimljivu svetlost na dokaze sa kojima smo se već, do sada, upoznali. Na
primer, nudi alternativno objašnjenje zbog čega izmenjena stanja svesti, kao što su hipnoza, san i
gancfeld, mogu pojačati paranormalnu moć. Umesto da taj efekat pripisuje smanjenju unutrašnje i
spoljašnje 'buke', Stenford nudi drugo tumačenje, u terminima spontanosti i labilnosti (otvorenosti za
promene). Vilijem Braud razradio je ovo gledište.
Stenford sugeriše da izmenjena stanja svesti opuštaju, to jest slabe delovanje upravo onih činilaca
koji, reklo bi se, generalno deluju protiv paranormalne moći. Ljudi u izmenjenim stanjima nisu
obuzeti obavezama u smislu: ovo moram danas, sad, ili posle ogleda, ono moram iduće nedelje i tako
dalje; ne suzbijaju ih one ograničavajuće okolnosti koje smetaju delovanju paranormalne moći. Čini
se da izmenjena stanja redukuju jedan specifični činilac koji je poznat kao stereotipija. Stereotipija je
stručni, tehnički termin, ali lako je ilustrovati šta znači. U jednostavnim ogledima sa pogađanjem
karata, ljudi pokazuju određene osobene naklonosti pri odgovaranju. Vrlo retko kažu isti simbol ili
odgovor dva ili više puta uzastopce; dakle, naklonjeni su alterniranju, naizmeničnom kazivanju
jednog, pa drugog odgovora. (Ova sklonost ka alterniranju vrlo snažno se ispoljava kod većine ljudi,
u mnogim psihološkim okruženjima.) Skloni su da uspostave ravnotežu, da svakom tipu simbola
poklone otprilike jednaku svoju pažnju, to jest jednak broj puta da ih kažu, ali takođe su skloni da
neke simbole malčice više vole i češće kazuju nego neke druge, naročito simbole koji su na neki
način kružni (ako bi bio upotrebljen ceo špil karata za kartanje, kec-pik biće pominjan češće nego
jednom u 52 pokušaja). Postoje dokazi da ove naklonosti, to jest predrasude popuštaju u izmenjenim
stanjima svesti. Stenford sugeriše da to, a ne sniženje nivoa buke, vodi ka pojačanju paranormalnih
efekata. On lično analizovao je rezultate jednog ESP ogleda sa kartama, i našao da su oni ispitanici
koji su pokazivali neku stereotipnu naklonost (na primer, da svaku od ponuđenih mogućnosti kažu
otprilike jednak broj puta) pokazivali manji ESP uspeh nego oni koji su se pri odgovaranju prepustili
spontanosti i manje uravnoteženom nagađanju.
Moguće je da Honortonov model (redukcija buke) i Stenfordov model (spontanost) nisu nespojivi.
Honortonov model iskazan je terminima spoljašnje buke i unutrašnje, telesne (mišićne i visceralne)
buke; a Stenfordov model to može dopuniti jednim dodatnim razumevanjem onoga što se dešava u
mozgu. Stenford je vršio neke visoko stručne, tehničke oglede sa gancfeldom da vidi koji bi od ta dva
modela mogao biti tačniji. Nije dobio izrazite rezultate u prilog jednog, a na štetu drugog modela;
kasniji ogledi davali su samo varijacije u okvirima čiste slučajnosti. Ako ih neko ne bude,
nezavisnim radom, ponovio, nećemo ih moći protumačiti jasno. Prema tome, pitanje koja od te dve
teorije je tačnija ostaje nerešeno.
U PMIR modelu imamo jedan sofisticiran prikaz kako bi paranormalna moć mogla delovati u
svakodnevnom životu. Model PMIR daje predviđanja koja su dobila umereno snažnu eksperimentalnu
potvrdu - iako, avaj, moramo opet, po ko zna koji put, reći da je potrebno obaviti još mnoga dodatna
istraživanja. Teorija PMIR pokušava da približi laboratorijsku paranormalnu moć i paranormalnu
moć iz stvarnu života. Ona, štaviše, nudi mnoge široke puteve za dalja istraživanja. Ali mi sada
moramo ostaviti takve perspektive za sobom i posvetiti pažnju jednom temeljnom pitanju: "Ako
paranormalna moć postoji, na koji način deluje?"
 FIZIKA PARANORMALNE MOĆI

Skeptici često tvrde da je paranormalna moć nemoguća zbog toga što je nespojiva sa poznatim
zakonima fizike. Ovo gledište, dabome, oslanja se na uverenost da su fizički 'zakoni' istiniti, i to baš
100,00 % istiniti, i istiniti za sva vremena. Ovo verovanje, kad ga pogledamo naspram istorije
naučne misli, pokazuje se kao prilično nepouzdano, kao pretpostavka kojoj se ima šta zameriti. Osim
toga, kao što ćemo videti, ima modela koji tvrde da je paranormalna moć barem saglasna sa onim što
današnja fizika zna, ako nije i uključena u to. Pre toga pogledajmo sa stanovišta fizike šta je o
paranormalnoj moći, po uverenju parapsihologa, dosad pouzdano utvrđeno.
U srcu našeg znanja, avaj, leži jedna tajna: mi ne znamo kako paranormalna moć deluje. S druge
strane, ogledi su dali rezultate koji ne mogu biti razumno objašnjeni delovanjem slučajnosti, a ni
podvalom (ovu tvrdnju još jednom ćemo temeljito razmotriti u našem završnom poglavlju), rezultate
koji po pravilima metodologije naučnog rada moraju biti prihvaćeni kao istinske anomalije, kao
stvarni efekti. Mi uspešno merimo jačinu tih efekata, kao i delovanje (na njih) drugih merljivih
činilaca kao što su odlike ličnosti, uverenja i izmenjena stanja svesti. Ustanovili smo da takvi efekti
mogu biti pojačani procedurama kao što su izjašnjavanje ponavljano mnogo puta, da bi se na kraju
odlučilo 'većinom sopstvenih glasova' (kao što je Rizl omogućio Stepaneku), kao i nešto egzotičnije
uzimanje uzoraka po proceduri koju je ingeniozno smislio Din Radin. Nalazimo da radni modeli
teorija koji nastoje da objasne ove efekte - i to Honortonov model sa smanjenjem šuma (buke) i
Stenfordov model zvani PMIR - imaju naučnu koherentnost i daju predviđanja koja se mogu
eksperimentalno potvrditi. Na paranormalnu moć može se delovati pomoću ljudskog htenja
(pozitivno, ali i negativno), makar i da učesnici toga nisu svesni. Međutim, ima nekih slučajeva kad je
zaista vrlo teško sagledati paranormalne pojave kao delovanje ma kog i ma kakvog ljudskog čula;
očigledan primer za to jeste prekognicija, znanje o nečem što se još nije desilo.
Ako je paranormalna moć nešto kao signal, što je implikacija naročito modela sa redukcijom šuma,
koji bi poznati izvor energije mogao davati snagu za prenošenje tog signala?

Kibernetski model

Počnimo razmatranjem jednog radnog modela pomoću koga su naučnici objašnjavali ljudsko opažanje
i ljudsko delovanje: to je kibernetski model, 'čovek kao mašina', 'mozak kao kompjuter'. Taj model
kaže da informacije ulaze kroz čula i tako dospevaju u mozak. Do svakog našeg čula informaciju
donosi neki fizički prenosnik signala - na primer, zrak svetlosti koji padne na mrežnjaču našeg oka i u
njoj izazove određene hemijske promene. Onda mozak dekodira te, tako dobijene, informacije (i,
nesumnjivo je dokazano, izvrši filtraciju, to jest odbaci mnoge koje su mu nevažne i nepotrebne; a
kolika je tačno aktivnost mozga u tumačenju primljenih informacija i u utvrđivanju njihovog značenja
- o tome psiholozi imaju različita mišljenja). Ako postoji potreba da se na osnovu pristiglih ili na
osnovu nekih ranije prikupljenih informacija deluje, to jest da se stupi u akciju, mozak će
ozganizovati poruke i poslati ih nervnim putevima, i to upravo onim nervnim putevima koji su
prikladni za akciju što je mozak želi da preduzme: informacije će poteći iz mozga u poprečno-
prugaste mišiće, ili u druge organe, u žlezde, one mogu uticati na naš hormonalni status i tako dalje.
Izrazićemo se pojednostavljeno: ljudski organizam je tu viđen kao primalac informacija, koje mu
stižu posredstvom nekog fizičkog transmisionog medijuma, primalac koji informacije obrađuje, a
onda na osnovu njih deluje onako kako mu je poželjno.
Da li je moguće sagledati paranormalnu moć kao još jednu funkciju ovako viđene ljudske mašine?
Rajn je tvrdio da je paranormalna moć 'nefizička', a time je hteo da kaže da paranormalna moć nikako
nije deo tog robota-čoveka; ali upravo on je skovao termin vančulno opažanje, a kakav je ogroman
vrednosni sud već ugrađen u te reči! Tu nas sam jezik kojim govorimo prisiljava da mislimo o ESP
kao o jednoj naročitoj, posebnoj vrsti opažanja i, u manjoj meri, o psihokinezi kao o nekoj naročitoj,
posebnoj vrsti akcije, delovanja. Kod ESP, naša prva nagonska pomisao jeste da je tu posredi jedan
opažajni proces, što nas obavezuje da potražimo nekekav fizički prenosni medijum za ESP, nešto što
bi bilo analogno zracima svetlosti koji padaju u naše oči i donose nam informacije. Ima ironije u
okolnosti da se time postiže upravo suprotno od onoga što je Rajn želeo i mislio kad je sačinio termin
'vančulno opažanje'.
Međutim, ima vrlo jakih razloga da zaključimo da je nemoguće (ili da je, barem, krajnje neverovatno)
da bi ma koji fizici poznat prenosilac informacija mogao pronositi ESP signale. Da ne bismo
zamarali čitaoca obiljem podataka o izvesnim (potpuno neuspešnim) ogledima u kojima su pokušana
povezivanja elektromagnetizma i paranormalne moći, preći ćemo odmah na suštinu. Pogledajmo samo
oglede sa korišćenjem psihokineze da se deluje 'na slepo'. U tim ogledima ljudi žele da bačene
kockice padaju tako da ostane okrenuta na gore jedna određena, željena strana, ali niko im ne kaže
koja je to strana. Dakle, oni naprosto moraju priželjkivati da kockica padne 'kako treba', iako ne znaju
kako je to. Drugim rečima, po kibernetskom modelu, da bi čovek ipak doznao kako to kockica treba
da padne (koji broj se želi dobiti), morao bi da se posluži vančulnim opažanjem, a pošto ono sigurno
nije jednako pouzdano kao kad čoveku jasno i glasno kažemo koji broj se želi, onda je, po
kibernetskom modelu, jasno da bi trebalo da postižu veće psihokinetičke rezultate sa kockicama oni
ispitanici kojima je rečeno koju stranu kockice treba da priželjkuju. Ali ogledi nisu to pokazali.
Pažljivi čitalac verovatno je već razabrao da se ogledi opisani u ovom poglavlju nastavljaju,
odnosno da su neki i sad u toku. U ogledima sa nehotičnim korišćenjem paranormalne moći ispitanici
uopšte ne znaju da ih neko testira u vezi sa njihovom eventualnom paranormalnom moći. Kad se
stvari posmatraju sa kibernetske tačke gledanja, ogled u kome neko mora da upotrebi ESP da bi
dokučio šta se u ogledu zaista hoće, a zatim mora da upotrebi PK da bi to što se hoće ostvario, jeste
jedan otežan ogled (jer ima tako mnogo da se uradi), pa prema tome ne bi trebalo da ispitanici
postižu neke velike uspehe. Međutim, snaga paranormalnih efekata ispoljena u ovakvim testovima
jednaka je, pa i veća, nego kad ispitanici znaju koje se delovanje od njih očekuje.
Postoji jedan mogućan načinza spasavanje kibernetskog modela i teorije o postojanju nekog
prenosioca signala. Taj način je sledeći: kažemo da možda postoji neki drugi činilac koji kompenzuje
štetu koju činimo kad ispitaniku ne kažemo šta se, zapravo, od njega očekuje. Recimo da neznanje da
je uopšte u toku nekakav ESP test, ili prepuštanje mutnoj uopštenoj nadi da će pasti 'ona prava' strana
kockice, pa ma koja to bila, oslobađa ispitanika svake treme, svake brižnosti. A brižnost i trema
rđavo deluju na paranormalnu moć. Može li taj činilac delovati kao protivteža onom negativnom, a
negativno je valjda kad čovek ne zna da nešto treba da uradi ili ne zna šta tačno treba da uradi?
Ovo je slab argument i može se začas poništiti rezultatima jednog od Šmitovih mnogobrojnih
mašinskih PK ogleda. Ispitanicima je govoreno da treba da utiču na jednu REG mašinu da postane
pristrasna, to jest naklonjena pojedinim, a ne nekim drugim, rezultatima. A u stvari su bile nameštene
dve REG mašine naporedo; jedna je bila jednostavan binarni aparat, a druga, mnogo složenija,
stvarala je mnogostruke impulse i tek posle njihovog, u suštini, 'glasanja' (dakle, na osnovu dobijene
većine među njima) emitovala je binarne signale. Ispitanici su podjednako uticali na obe. Drugim
rečima, psihokineza je delovala jednako na oba mašinska sistema, iako je jedan bio mnogo složeniji
od drugog. To je, sa stanovišta kibernetskog modela, sasvim neočekivano, a pošto su psihološki
uslovi bili isti za obe mašine, nema mogućnosti da neko tvrdi da su psihološki činioci (brižnost i
slično) pomogli jednoj mašini, a ne i drugoj.
Dakle, kibernetski radni model percepcije i akcije nailazi na izvesne probleme kad ga pokušamo
preneti na oblast paranormalnih moći. Ima još nekih osobenosti paranormalnih moći koje te probleme
čine još težim, što ćemo sada videti.

ESP delovanje na daljinu

Dozvolićemo sebi da budemo malo nestašni: počećemo nečim što teoriji o fizičkom prenosiocu ESP
signala ne smeta nimalo, iako su neki skeptici tvrdili da smeta. Mnogi ogledi pokazali su, naime, da
nema nikakvih dokaza da ESP deluje slabije ako se povećava razdaljina između osobe i predmeta (ili
događaja) koji ta osoba pokušava da oseti. Najdramatičnija potvrda za tako nešto ostaje, dabome,
ESP ogled u kome je učestvovao američki astronaut Ed Mičel iz programa 'Apolo'; on je sa ogromne
daljine, čak sa Meseca, pokušao da pošalje telepatske poruke ispitanicima na planeti Zemlji i
postigao rezultate koji sugerišu ESP.
Prema tome, veoma je mali broj izvedenih ogleda iz oblasti paranormalnih moći u kojima je uticaj
udaljenosti sistematski meren, a uticaj drugih činilaca, kao što je psihološko očekivanje uspeha ili
neuspeha, odstranjen. Najpoznatiji izuzetak predstavlja obimna studija koju je izveo Karlis Osis, član
Američkog društva za istraživanje paranormalnih moći. U tim ogledima Osis je obezbedio da
primaoci telepatskih poruka ne znaju gde je koji pošiljalac, a neki od pošiljalaca bili su udaljeni čak
1.600 kilometara. Da su primaoci znali gde je koji pošiljalac, to je moglo, putem dejstva verovanja,
uticati na njih (mogli su postizati lošije rezultate kad je udaljenost veća iz ubeđenja da tako 'mora'
biti), ali pošto nisu znali gde je koji pošiljalac, ta mogućnost je odstranjena. Postignuti su sledeći
rezultati: sa povećanjem udaljenosti pošiljaoca, efekat je zaista slabio, ali samo veoma malo. U
drugim studijama postizani su veoma dobri rezultati pri udaljenosti od sto milja ili hiljadu milja, pa i
znatno više. Pomenuti astronaut Edgar D. Mičel šetao se po brdovitim visijama Meseca, južno od
kratera Fra Mauro, januara 1971. godine. Njegovi pokušaji da pošalje telepatske poruke ljudima na
Zemlji, koji su u tom trenutku bili od njega udaljeni 384.000 kilometara, postigli su izvestan uspeh.
Na osnovu tog svemirskog, kao i mnogih zemaljskih ogleda, zaključujemo da udaljenost nije prepreka
za vančulno opažanje.
Da li to predstavlja problem za teorijski model u kome postoji signal i fizički prenosnik signala? Ne;
ni najmanje. Skeptici koji to tvrde naprosto nisu u pravu. Pomislite samo na vaš radio. Ako je signal
dovoljno jak, primaćete željenu stanicu otprilike jednako uspešno i kad ste na deset, ali i kad ste na
sto kilometara od nje; a ako je prijemnik dovoljno osetljiv, tačno podešen, i ako ima ugrađenu
opremu za optimizaciju signala, primaćete tu stanicu otprilike isto tako uspešno i kad ste mnogo više
od sto kilometara udaljeni od nje: postojaće neki gubitak na kvalitetu prijema, ali vi to nećete mnogo
osetiti. Neosetljivost ESP na povećanje udaljenosti nije problem! Neke druge stvari, međutim, jesu
problem za model sa fizičkim prenosnikom ESP signala. Naravno, sasvim druga stvar je psihokineza;
ako je i ona nezavisna od dejstva udaljenosti (a ima dokaza o tome, dovoljno da nas navedu na
ozbiljno razmišljanje o toj mogućnosti), onda je zaista teško i zamisliti koja bi fizička osnova mogla
postojati za te aktivne PK efekte.

Fizičke odlike ciljeva

Istraživanja su pokazala da fizička priroda ciljnih predmeta (dakle, onih o kojima ispitanik treba
nešto da dozna pomoću svojih paranormalnih sposobnosti) u ESP ima vrlo malo ili nimalo uticaja na
rezultate (ako se izuzmu psihološki činioci koji se kod čoveka javljaju zbog fizičke prirode ciljnih
predmeta). Bilo je izveštaja o uspešnom ESP otkrivanju stvari koje su bile samo na mikrofilmu, na
primer. Još od najranijih dana ESP testiranja beležen je uspeh u postupku poznatom kao DT u kome
osoba treba da pogodi koje su karte u zapakovanom, dobro zamotanom špilu karata za igranje - i to
dvadeset pet karata redom, odozgo. Teško je zamisliti ikakvu vrstu čulnog opažaja ili fizičkog
prenosnog signala koji se ne bi spetljao pri takvoj krajnjoj primaknutosti dvadeset pet različitih
ciljeva.
Ako se okrenemo psihokinetici, nailazimo na slične probleme. Na primer, u PK ogledima sa
bacanjem kockica ispitanici postižu jednako dobre rezultate i kad im se podmetnu mnogo lakše ili
mnogo teže kockice, ili kockice napravljene od sasvim drugog materijala. Dodajmo tome i 'složenu
nezavisnost' Šmitove udvojene REG mašine, pa ćemo videti da se problemi za pristalice modela sa
fizičkim prenosom signala nagomilavaju veoma brzo.

Vremenska prepreka

Od svih ESP fenomena, prekognicija je onaj koji zadaje najveće glavobolje. Poznato je da su
pojedini fizičari javno izjavljivali da za njihov način razmišljanja telepatija nije problem, ali da je
prekognicija nešto sasvim, sasvim drugo. Ako jedan događaj prethodi sopstvenom uzroku - ako se
nalazi ranije u vremenu od svoga uzroka - dakle, ako informacija o uzroku leži negde u budućnosti -
onda je, reklo bi se, veoma nerazumno tražiti ma kakve fizičke prenosioce takvog 'signala'. Koji bi to
materijalni prenosnik mogao da nam donese signal iz budućnosti? Ne raspolažemo valjanim
poređenjima o uspešnosti prekognicije kada je reč o događajima u budućem vremenu, u različitim
vremenskim razmacima; neka saznanja o tome postoje, ali su nedovoljna i nepouzdana. Ali već i sama
činjenica da prekognicija postoji dovoljna je da nas zaboli glava. Osim ako...
Osim ako je to što nama izgleda kao prekognicija, zapravo, samo PK. Šta ako ispitanik, umesto da
predoseti kakav će biti raspored karata u budućnosti upotrebi svoju psihokinetičku moć da
izmanipuliše rad one osobe (ili mašine) koja će kroz neko vreme početi da meša te karte? Drugim
rečima, ispitanik bi mogao psihokinetički da naruši predstojeći proces slučajnog raspoređivanja
karata; izazvao bi pojavu određene naklonosti ka nekom određenom redosledu karata. Rajn je, u
svojim istraživanjima o prekogniciji, bio svestan ovog problema, pa je smislio takozvani
'meteorološki ključ', a to je nasumično određivanje ciljnih sadržina na osnovu toga kolika će biti
temperatura u nekim udaljenim predelima u nekom budućem trenutku. Ali našli su se ipak neki
kritičari koji su sugerisali da je ispitanik uspevao, svojom psihičkom paranormalnom snagom, da
utiče na vremenske prilike u krajevima koji su stotinama ili hiljadama kilometara daleko. Međutim, to
je pomisao stvarno vrlo daleko od pameti.
Takva alternativna objašnjenja su moguća, ali mi smo skloni da ih odbacimo, i to zbog spontanih
slučajeva prekognicije. Šta ćemo sa mnogobrojnim predosećanjima katastrofe u Aberfanu ili
eksplozije u Fliksborou? Priznati se mora da takvi slučajevi još nisu dokaz da prekognicija postoji,
ali ni sama nauka ne može dati takav dokaz (nego samo bolje nalaze u prilog toj tezi). Objasniti
prekogniciju tako da pojedinac u stvari nije raspolagao prekognitivnom sposobnošću nego je svojim
htenjem izmenio temperaturu Zemljine atmosfere ili izazvao odron nekog brda, to zapravo znači
progutati kamilu, a ne moći progutati komarca. Nije logički nemoguće, samo je do krajnosti
neverovatno. Ako prekognicija postoji, ona postavlja nerešive probleme pred svaku teoriju o
prenošenju ESP signala pomoću nekog fizičkog prenosnika koji bi sa sobom nosio i neku određenu
količinu energije.

Ka novoj definiciji paranormalnih moći?

Na sreću, postoje i nove teorije za koje se ne može uočiti da pate od onih problema koji smetaju
kibernetskom modelu. Te teorije razvili su fizičari, oslanjajući se veoma na kvantnu mehaniku, iz koje
su uzimali pojedine modele, ali i opšti kvantnomehanički način mišljenja. Vreme je, sada, za dva
upozorenja.
Kao što smo pomenuli, skeptici kao što je psiholog Č. E. M. Hansel tvrdili su da paranormalna moć
ne može postojati jer bi bila suprotna zakonima fizike. Mi smo psiholozi i nismo kvalifikovani da
dajemo tako kategorične izjave o fizici. Otvoreno priznajemo da ne umemo proceniti vrednost ili
tačnost nekih finijih poenti u fizičkim teorijama o kojima će sada biti reči. Ali možemo razmotriti
njihovu logiku (u smislu: jesu li razložne) i možemo razmotriti da li su naučne (da li pružaju neka
predviđanja koja bi se mogla testirati).
Drugo upozorenje je sledeće. Iako ćemo se mi usredsrediti na logičnost ovih zamisli, a nastojati da se
ne zaglibimo u stručne i tehničke detalje fizike, ovo poglavlje sadržaće i neke delove koji će biti
poprilično naporni za čitanje. To je zato što ćemo se baviti izvesnim idejama koje su u ponečemu
čudnovate maltene 'do nenormalnosti'. Teorije i modeli u oblasti subatomske fizike ponekad zvuče
doista kao Alisa u zemlji čuda, do te mere da telepatija izgleda, u poređenju s njima, čak i 'pitoma',
banalna stvar. (Ovo su neki atomski fizičari eksplicitno rekli.) Ako ovo što ćemo govoriti bude
zazvučalo kao čudnovatost koja se protivi zdravom razumu, vi zavirite u fiziku - u njoj je to tako! Sam
Albert Ajnštajn rekao je sledeće: "Kvantna teorija pomalo me podseća na sistem opsena nekog
izuzetno inteligentnog paranoika koji ju je smućkao od nepovezanih elemenata svojih misli." Ali
srećom za nas, logika fizike, koliko god da je 'uvrnuta', ipak nije sasvim nerazumljiva. U 'kvantnoj
ludnici', kako je tu oblast nauke nazvao Pol Dejvis, ipak ima sistema.

Svet od tačkica mutno viđenih - 'fuzi' svet

Počnimo jednim kratkim, pojednostavljenim objašnjenjem načina na koji fizičari razmišljaju o

Vaseljeni. Vekovima se verovalo da je atom najosnovniji, najmanji komadić materije, i da je sva
materija sačinjena međusobnim povezivanjem atoma. Tek sasvim nedavno počelo je istraživanje na
subatomskom nivou - otkriveno je, naime, da se atom sastoji od nekih još manjih delova. (Kažemo
'nedavno' u istorijskim razmerama, naravno.) Dokazi da te čestice manje od atoma zaista postoje
svuda su oko nas: atomsko naoružanje, na primer, pa Černobilj u Rusiji, a u Americi Ostrvo Tri Milje
(gde se zbio udes sličan Černobilju) i tako dalje. Mnogi od nas su u školi učili da se atom sastoji od
tri različite subatomske čestice. To su protoni, pozitivno naelektrisane čestice koje se nalaze u jezgru
atoma; neutroni, nenaelektrisane čestice koje se takođe nalaze u jezgru atoma; i elektroni, negativno
naelektrisane čestice koje su mnogo sitnije (proton ili neutron veći su od njih oko 1.800 puta) i koje
hitro lete u krug, u krug... oko jezgra. Atomi različitih hemijskih elemenata sastavljeni su od različitog
broja protona, neutrona i elektrona. Jedan hemijski element je, na primer, kiseonik, to je onaj element
koji moramo udisati da bismo ostali živi; jedan atom kiseonika sastoji se od određenog broja
protona, neutrona i elektrona. I gvožđe je hemijski element, ali ima sasvim drugi broj protona,
neutrona i elektrona u svome atomu. Ali, vidite, i aluminijum je hemijski element, a ima, opet neki
drugi, svoj broj protona, neutrona i elektrona u svome atomu; i tako dalje. E, sad, mlađi čitaoci su
možda čuli da je kasnije otkriveno postojanje i subsubatomskih čestica - još manjih. Znači, proton se
sastoji od nekih još manjih delova. I neutron se sastoji od nekih još sitnijih delova. Neke od tih
čestica nazivaju se hadroni, druge leptoni, a najpoznatije među njima jesu kvarkovi (ima ih nekoliko
vrsta...). Cela stvar podseća, zar ne, na one ruske lutke-babuške: u velikoj je manja, u toj manjoj je
još manja, i tako dalje. Samo, mi se nećemo daleko upuštati u to jer nam nije potrebno.
Lako je zamisliti atom kao mali sunčev sistem: u sredini miruje jedno minijaturno 'sunce' (to je jezgro
atoma) načinjeno od protona i neutrona koji su se nagurali u jednu grudvu, a oko njega se žustro
okreću 'planete' (to su elektroni). Nažalost, ova slika prijatna za oko veoma je daleko od istine.
Sad, zazvučaće neverovatno, ali istinito je: nauka je dokazala da elektroni, baš, i nisu čestice. Jer,
kad bi bili čestice, u trenu bi došlo do nekih sasvim besmislenih posledica. Prihvaćeno je u fizici da
se elektroni ponekad ponašaju kao čestice, ali ponekad, nasuprot tome, kao talasi. Kažimo to još
preciznije: ponekad je korisno zamišljati ih kao čestice, ali za neke druge poslove više nam se isplati
da ih sagledavamo kao talasanja.
Sledeća nevolja sastoji se u tome što u onoj staroj, klasičnoj fizici svaki komad materije ima sasvim
određene odlike, pa ima i neki svoj položaj (tačno mesto gde se nalazi), ali i neko svoje kretanje (na
primer, miruje na jednom mestu, ili se kreće u nekom pravcu nekom brzinom) - a u atomskoj fizici ne.
Stara fizika videla je vasionu kao (daćemo jedno dobro znano poređenje) ogroman bilijarski sto na
kome se nalaze kugle. Ova moderna kvantna mehanika (koja, zajedno sa teorijom relativnosti, čini
osnov današnje nauke) to ne priznaje, nego nam kaže: pre nego što se izvrši merenje - dakle, pre nego
što neko uzme da osmatra jedan sistem čestica - odlike tih čestica su neodređene. Istina je, bukvalno,
baš ova: čestica pokriva u isti mah jedan veliki raspon mesta gde možda jeste (mogla bi biti), a
možda i nije. Isto tako ona je razvučena i raširena po jednom velikom rasponu brzina: možda se kreće
ovom brzinom, ili onom, ili nekom većom, ili manjom... Sve te moguće brzine istinite su za nju
jednovremeno. Tu je na delu jedna fluktuacija, jedno razlivanje po velikom broju mogućnosti. Zato se
kaže da su osobine jedne subatomske čestice 'fuzi' - razlivene su, razmrljane, kao oblačić sačinjen od
mnogih sićušnih tačaka mogućnosti. Jedna analogija potiče od fizičara Evana Harisa Vokera: ako neki
čovek stoji na ulaznim vratima jedne kuće i jednom nogom je već unutra, a drugom nogom je još
napolju, onda su istinite obe tvrdnje, i da je unutra, i da je napolju. Obe te izjave istovremeno su
tačne. Analogno tome, elektron je u svakom trenu u mnogim vratima, mnogim svojim 'nogama': i jeste
na mnogim mestima, i nije na njima, ima mnoge (različite) brzine, ali i nema ih.
Ovu 'razmrljanost slike' bilo koje čestice u kvantnom svetu mi možemo napisati pomoću jednog
matematičkog izraza koji se naziva 'talasna funkcija'. To je funkcija vremena i osobina ispitivane
čestice. Bilo koju česticu mogli bismo pogledati u bilo kom trenutku i dobili bismo saznanje o
mogućem, to jest verovatnom rasponu njenih brzina. To se onda može nacrtati na papiru kao funkcija
koja izgleda, stvarno, kao jedan talas sa zaobljenim vrhom - takozvana kriva normalne distribucije.
Ova talasna funkcija znači da kad bacimo pogled na jednu česticu, tada je najverovatnije da ćemo je
zateći u nekoj srednjoj ili prosečnoj vrednosti. Ali moglo bi se desiti da je uhvatimo i u nekoj manjoj
ili većoj vrednosti. Što je veće rastojanje od sredine tog nacrtanog talasa, u levu ili desnu stranu, to
je manja verovatnoća da ćemo česticu tamo opaziti. Tu se opet pojavljuje načelo rasipanja kao u
testiranju paranormalnih moći i statističkom proučavanju rezultata naših ogleda o ESP, PK i sličnom.
Uistinu, za fiziku čestica može se reći da je po svom karakteru temeljno statistička. Baš kao što
teorija statistike daje veoma precizne jednačine pomoću kojih izračunavamo šta je najverovatnije da
se desi pukim slučajem ili za koliko su rezultati nekog ogleda odstupili od te čiste, puke slučajnosti
(recimo, neko je pogodio tačnu kartu češće nego što bi po čistoj verovatnoći trebalo očekivati da
nasumce 'potrefi', ili je kockica češće padala baš željenom stranom nagore, i tako dalje), tako isto
možemo tačno izračunati koliko je verovatno da kod posmatrane čestice ustanovimo neku veću ili
neku manju brzinu kretanja (veću ili manju od one prosečne, to jest srednje) i tako dalje. Drugim
rečima, da statistički iskažemo kolika je verovatnoća da se izmerena vrednost nađe na nekom
određenom mestu na toj krivoj normalne distribucije.
Uistinu, ako izmerimo brzinu jedne čestice, pa neke druge, pa treće... stote, hiljadite... i ako sve te
izmerene vrednosti stavimo na papir, od tih tačkica dobiće se opet grafikon, i to ponovo jedna kriva
linija u obliku talasa. Ona će se otprilike podudariti sa malopre pomenutom krivom linijom koja je
označavala za samo jednu česticu koliko je verovatno da ona ima ovu ili onu određenu (moguću)
brzinu. Međutim, to što će se ukupan oblik kriva podudariti, ne znači da mi za jednu, bilo koju,
česticu možemo predvideti gde će se ona, na toj krivoj, naći. Može se naći bilo gde. Dakle, kad se
latimo posla i izmerimo brzinu jedne čestice, onda je pred nama jedna istinska nasumičnost, jedna
prava nepredvidljivost: može se pokazati da je ona negde na sredini te talasne funkcije, ili negde
malo levo ili malo desno, ili mnogo levo ili mnogo desno. Ne postoji način da se to za jednu česticu
predvidi, predskaže, da se zna unapred, pre merenja. Tu imamo, dakle, sistem koji je istinski
slučajan, nasumičan u svom ponašanju. I naravno da je to upravo ona osobina prirode koju su
iskoristili Šmit i drugi za pravljenje REG mašina koje služe za proizvodnju nasumičnih signala.
Konkretan nasumični prirodni proces koji su uzeli bilo je radioaktivno raspadanje stroncijuma 90.
Sledeća ključna poenta koju ovde treba shvatiti jeste: dok mi nismo tačno izmerili brzinu jedne
čestice, ta čestica zaista nije ni imala neku određenu brzinu. Dakle: čestica se kretala, da, ali je
fluktuirala preko celog svog raspona mogućih brzina, a nijedna nije bila njena stvarna brzina. To
znači da posmatrač utiče na ono što posmatra. A tek kad pogledamo kako se ta merenja vrše, stvari
postaju još mnogo čudnije.

Problem merenja

Razmotrimo jedan elektron koji leti kroz prostor. Spremili smo se da mu izmerimo brzinu. Za to
imamo jedan merni uređaj koji će to zabeležiti. Zdrav razum nam kaže sledeće: merićemo, kazaljka
će pokazati jednu tačno određenu vrednost, i gotov posao. Na nesreću, ne mora biti tako. Jer i naš
detektor, naš merni instrument, sagrađen je od atoma; sagrađen je, dakle, od velikog broja čestica;
prema tome, može se opisati (ceo merni instrument!) kao jedna talasna funkcija mnoštva čestica.
Čudan način gledanja na stvari, ali nema bežanja od toga, to vam je logična ekstrapolacija logike
fizike. Ako je brzina čestice neodređena (a to je aksiom, od toga polazimo), onda je i položaj
kazaljke neodređen. Brzina našeg elektrona je fluktuirajuća i 'razmrljana po celom rasponu
mogućnosti' (ona je 'fuzi'), pa, prema tome, i kazaljka (igla) našeg mernog instrumenta svakako mora
biti razmrljana: i tamo, i ovamo, i malo na nekom trećem, četvrtom, petom mestu... svuda pomalo. Ali
to je besmislica. Mi dobro znamo da se ta igla nalazi na jednom mestu, posmatrač je vidi i ona jeste
tu gde jeste. Miruje na nekoj pojedinačnoj, određenoj vrednosti. Tu vrednost očitavamo.
Evan Haris Voker je za objašnjavanje ovog problema parafrazirao dobro znani paradoks sa
Šredingerovom mačkom. Mi pomoću našeg mernog instrumenta nastojimo da izmerimo brzinu jednog,
'našeg' elektrona. Ali pretpostavimo da se vrlo blizu kazaljke mernog instrumenta, levo, nalazi jedna
žičica. Ako se kazaljka pomakne samo malo na tu stranu, dogodiće se kontakt i okidanje jednog
mehanizma sa čekićem. Čekić se nalazi u vazduhu, iznad glave jednog zarobljenog pacova (mi smo ga
uhvatili) koji je zbog toga veoma nesrećan. U slučaju okidanja mehanizma, čekić će se sjuriti pravo u
glavu tog ubogog glodara. I - ubiće ga. Brzina našeg elektrona je neodređena, što znači da bi i
kazaljka morala zauzimati istovremeno mnogo raznih mesta u prostoru (na svom mogućem rasponu
kretanja). Znači, neizbežno zaključujemo da je pacov već mrtav (jer igla zauzima mnoge položaje
malo levo, i malo više levo, i tako dalje, a sve to pacovu, podjednako, znači kraj). Ali pacov je
svakako i živ, jer igla se, istovremeno, nalazi i negde desno, i malo više desno, i još više desno, i
tako dalje. Pacov tako ostaje i živ i mrtav sve dok konačno ne izvršimo očitavanje, dok se ne uverimo
gde igla jeste, to jest dok ne ustanovimo koju smo brzinu našeg elektrona očitali. A tada je, tek,
pacovu stvarno presuđeno. Ovo izgleda kao smešna koještarija, ali to je dobro poznati 'problem
merenja' koji nije rešen. On ostaje pred fizikom i pred fizičarima. Možemo ga iskazati i ovako: na
koji način se jedan razmrljani sistem izoštri u tačnu vrednost prilikom čina merenja?
Od te tačke počinju različita mišljenja samih fizičara. Dakle - neslaganja u mišljenjima u fizici samoj.
Najviše pristalica ima (to jest, najpopularniji je) stav Nilsa Bora i njegovih saradnika. To je
'kopenhagensko tumačenje'. Ono kaže da makroskopski sistemi (kao što su merni uređaji) naprosto ne
mogu biti razmatrani na isti način kao mikroskopski sistemi (elektroni, protoni i tako dalje), pa se
zato o njima i ne može razgovarati u kvantnim terminima. Kad se kroz tu priču prođe sasvim do dna,
do njene suštine, to gledište znači: merenje je merenje, čin merenja se naprosto dogodi, i gotovo.
Nema se šta dalje analizovati. Merenje naprosto bude kako bude; naprosto jeste. Nema načina da
obrazložimo kako se jedno pojedinačno merenje izoštrilo, ali možemo govoriti o ogromnom broju
merenja odjednom kao o jednoj statističkoj celini.
Ovo gledište ima neke svoje probleme. Kao prvo, pojedini fizičari (među kojima se naročito istakao
fon Nojman) prionuli su na posao i opisali, zaista, kvantnomehaničkim terminima pojedine merne
instrumente; to im je prilično dobro pošlo za rukom, tako da je to poduhvat koji zavređuje svako
poštovanje. Nema sumnje da pod izvesnim uslovima, naročito pri ekstremnim temperaturama,
makroskopski događaji postaju opisivi baš kvantnomehaničkim terminima. Drugi problem je u tome
što kopenhagensko tumačenje u suštini zakucava nasred puta jedan kočić sa tablicom na kojoj piše:
'Odavde više nema shvatanja'. Takvo gledište po svoj prilici neće večito ostati na snazi. Tu kao da se
naslućuje prisustvo onog Raderfordovog tutora.
Ima drugih, alternativnih objašnjenja. Postoji teorija Evereta i Vilera, ali ona je najneobičnija od
svih, jer kaže da se, pri činu merenja, 'kolabiranje talasne funkcije' (suženje i izoštrenje talasa tako da
se on od mutnog raspona raznih mogućnosti pretvori u jednu jedinu vrednost) ne dešava uopšte. Iza
toga stoji zamisao da se sva moguća očitavanja, to jest očitavanja svih mogućih vrednosti, zaista
dešavaju... negde. A pošto mi u našoj Vaseljeni izvršimo samo jedno (očitamo samo jednu konkretnu
vrednost, na primer brzinu tog elektrona), onda, znači, postoji i beskonačan broj drugih vaseljena i u
svakoj se izvrši, u isti mah, očitavanje po jedne (ali ne iste) vrednosti: bezbroj očitavanja. Dakle,
ostvare se svi mogući pojedinačni, konkretni ishodi. Mi ne možemo doznati za njih, ali oni postoje; a
taj beskonačni (ili neizračunljivo veliki) broj vaseljena množi se svake sekunde sa beskonačnostima
sve novih i novih mogućnosti.
Ovaj model prihvaćen je dovoljno ozbiljno da ga u raznim naučnim časopisima uzmu u razmatranje,
ali kao što je napisao jedan komentator: "To je potpuna i konzistentna slika, ali poprilično
uznemiravajuća, a načina da je proverimo nema." Bizarna je ironija da je upravo Džon Viler, fizičar
koji je svoje ime povezao sa ovim modelom, imao drskosti da se pismeno obrati Američkom
udruženju za unapređenje nauke (AAAS), zahtevajući (neuspešno) da Parapsihološko društvo bude
izbačeno iz članstva, jer "iz radionica nauke treba ukloniti čudake". U toku te svoje kampanje Viler je
sasvim neutemeljeno napao Dž. B. Rajna, a kasnije mu se za to izvinio. A vi pokušajte da igde u
parapsihologiji nađete išta tako 'otkačeno' kao što je ova pomenuta teorija o beskonačnom daljem
množenju beskonačnog mnoštva vaseljena!
Sa našeg gledišta, teorija o mnoštvu vaseljena nema mnogo značaja za izučavanje paranormalnog, jer
nema praktično nikakvog načina da se proveri niti da doprinese našem razumevanju paranormalnih
moći. Međutim, za kolabiranje talasne funkcije postoji i treća kategorija objašnjenja, koja se ponekad
pominje kao kolabiranje vektora stanja i koja nam može biti zanimljivija. Mnogi fizičari su u svojim
dubokim razmišljanjima zaključili da negde u kvantnom sistemu sigurno ima i nekih 'skrivenih
varijabilnih činilaca', nekih promenljivih veličina čije postojanje mi zasad ne opažamo, ali koje
ćemo morati da otkrijemo da bismo upotpunili opis kvantnog sveta i razrešili problem merenja. Koje
bi to varijabilne veličine mogle biti? Na fizičkom nivou za njima se tragalo mnogo godina, uzalud.
Onda se počela javljati sumnja da bi te varijabilne veličine mogle biti nađene u delovanju same
ljudske svesti. Godine 1961. američki fizičar Judžin Vigner predložio je to, ali samo kao neobaveznu
spekulaciju, a 1967. godine i na ozbiljniji način. Ta škola mišljenja ostaje u fizici heterodoksija, vera
jedne usamljene manjine, ali manjine ljudi koji su, ipak, razumni i ozbiljni teoretičari fizike.
Ima razloga da verujemo da se tu može naći neki afinitet sa parapsihologijom. Jer svaki sistem ideja
koji prihvata da posmatrač, vršilac merenja, može presudno uticati na posmatrani događaj, i da svest
tog posmatrača može sama po sebi biti presudno oruđe tog delovanja, otvara vrata paranormalnih
moći. S tim u vezi možemo razmotriti još jedan, dalji, čudnovati vid merenja.
Zamislimo dve čestice, A i B, koje su povezane nekom unutaratomskom ili vanatomskom spojnom
silom. E, sad zamislimo da se dogodi neka eksplozija koja će rascepiti ovaj par tako da A odleti na
jednu stranu, a B da bude bačena na suprotnu stranu, daleko. Zamislimo, dalje, da smo namestili dva
detektora (dva merna instrumenta) tako da izmerimo brzinu jedne, a i druge čestice.
Kad opazimo česticu A u letu, tom prilikom ćemo 'videti' jednu određenu, konkretnu, njenu brzinu; to
će biti jedna konačna vrednost, recimo - 4 cm/sec. Dakle, vektor stanja čestice A kolabiran je u
procesu merenja. Ali zakon o održanju energije kaže da će, pod tim uslovima, i čestica B morati da
ima zamah jednak kao A, ali u suprotnom smeru. To znači da je merenjem čestice A ujedno kolabiran
i vektor čestice B, pošto onoga trena kad smo izmerili A mi odmah znamo tačno koliki je zamah
(momenat sile) čestice B, što će merenje, zatim, i dokazati. To je delovanje na daljinu. Ovo
'kolabiranje iz daljine' vektora stanja B osmatranjem koje je izvršeno nad A (dakle, prostorno
dalekim, a ta udaljenost može, u ovom paradoksu, biti ogromna, bilo kolika) ilustruje problem koji se
sastoji u tome što kvantnomehanički vektor stanja nije lokalni vektor, a to znači da nije ograničen na
jedno malo područje prostora. Po jedan takav daleki kolaps dogodiće se kad god jedan posmatrač
izmeri nešto u jednom sistemu ili u više sistema koji su u prošlosti bili zajedno, bili jedan sistem (za
takve se kaže da su 'u korelaciji'). U našem primeru, korelacija je uspostavljena tako što su čestice A
i B u jednom ranijem vremenu bile spregnute u jedan par.
To je slavni EPR paradoks. Skraćenica EPR dolazi od prezimena trojice fizičara koji su ga otkrili:
Ajnštajn, Podolski i Rozen. Implikacije EPR paradoksa su jednostavne, ali sežu duboko. Jedan
posmatrač može, u načelu, da utiče na događaj koji se nalazi na bilo kojoj udaljenosti od njega. Čim
opazi česticu A i time izvrši uticaj na nju, automatski je izvršio uticaj i na B, čiji vektor istog trena
jednako kolabira. To znači da je kolabiranje vektora stanja prostorno invarijantan događaj - odnosno,
udaljenost u prostoru savršeno je beznačajna. U izvesnim vidovima ovog paradoksa pojavljuju se i
elementi temporalne invarijantnosti, a to znači da ni udaljenost u vremenu nema nikakvog uticaja.
Zašli smo, dakle, u oblast efekata koje fizika itekako može da osmotri i dokaže, ali koji nisu vezani ni
prostornim ni vremenskim ograničenjima. Sve to, dabome, ima jak prizvuk paranormalnog; nalazi se u
jednoj oblasti razmišljanja koja je daleko od svakodnevnog zdravog razuma i one intuicije na koju se
većina ljudi oslanja.
To je, otprilike, granica do koje su spremni da idu oni fizičari, a ima ih znatan broj, za koje
parapsihologija nije oblast izvan dopustivog naučnog razmišljanja. Oni bi sugerisali sledeće: (a)
kvantna mehanika je tako neizvestan 'posao' da nijedan ESP efekat ne možemo odbaciti kao potpuno
nemoguć, a pogotovo što efekti prostorne i temporalne invarijantnosti ukazuju na izrazitu mogućnost
da se ESP događaji stvarno mogu dešavati; (b) klasični 'problem merenja' u u kvantnoj mehanici
možda neće biti rešen sve dok ne steknemo bolje razumevanje pojma 'posmatrač', a u tome možda i
svest može imati neku ulogu (ali već kod reči 'svest' mnogi fizičari počnu da se osećaju nelagodno).
Neki fizičari su se, ipak, drznuli da zakorače i malo dalje. Dobitnik Nobelove nagrade za fiziku
Brajan Džozefson izjavio je da, čak i da niko na svetu nikada nije prijavio nijedan ESP događaj,
teorijski fizičar bi uz malo mašte mogao, na osnovu stečenih znanja o kvantnoj fizici, predskazati da
će se neki ESP događaji desiti kad-tad! Fizičar Olivije Kosta De Boregard otišao je još dalje svojim
saopštenjem da najosnovniji aksiomi kvantne fizike nalažu da do ESP efekata mora doći (to jest,
mora ih biti) zbog prostorne i temporalne invarijantnosti u EPR paradoksu.
Već te dve tvrdnje bile bi dovoljno zanimljive, ali Evan Haris Voker postavio je teoriju koja je
jednim delom pouzdana fizika, jednim delom verovatna intuicija, ali jednim delom i prilično
'razmahano' nagađanje; teorija daje neka jasna predviđanja o paranormalnim fenomenima. Nema
nikakve sumnje da su kvantnomehanički teorijski modeli paranormalnih moći pomogli da pojedine
zbunjujuće ESP efekte shvatimo na nove, jednostavne načine; takođe su doprineli da postignemo
barem jedan sasvim nov, zaista zapanjujući tip ESP efekta. Eksperimentalne potvrde tih
kvantnomehaničkih teorija dale su intrigantne rezultate. Krenućemo još malo po Vokerovoj liniji
razmišljanja (koju su razvijali, ali sa izvesnim varijacijama, i drugi teoretičari, nekoliko njih), a onda
ćemo pomenuti neke dobijene rezultate koji sugerišu da ta teorija, mada naizgled ekstravagantna,
može dati nove i zanimljive uvide.

Svest i materijalni svet

Vokerova teorija pokušava da obuhvati tri ključna promenljiva elementa u ESP ogledu: posmatrača,
posmatranje i posmatrani sistem. U ovom modelu oni postaju: svest, povratna sprega i nasumičnost.
Kako?
Kao prvo, Voker ima jednu teoriju o međudejstvu između telesnog mozga (u čovekovoj lobanji) i
nečeg što očigledno izmiče svakom pokušaju merenja, a to je um, ili svest (Voker tu upotrebljava i
termin 'volja', ali ćemo ga mi izbeći jer nosi izvesne konotacije koje nam ne bi bile od pomoći).
Nasumičnost ulazi u sliku zato što mozak, koji je jedan zapanjujuće složen organ, sadrži u sebi veoma
veliki broj nasumičnih ili kvazinasumičnih procesa ili elemenata procesa. Svest je sposobna da
moćno utiče na delovanje mozga, naprosto tako što kolabira mnoge vektore stanja (mnoge talasne
funkcije) u njemu! Prema tome, po Vokeru, međudejstvo svest-mozak simetrično je sa međudejstvom
svest-kvantni sistem. Razlika je samo u tome što se jedno dešava u čovekovom organizmu, a drugo
izvan njega.
Ovo može zvučati bizarno. Nismo navikli da razmišljamo o svom sopstvenom mozgu kao o REG
mašini - generatoru nasumičnih događaja (osim, možda, kad sanjamo ili kad se neko malo žešće
napije). Međutim, Vokerov model postulira samo nekoliko takvih osnovnih procesa, među kojima je
najistaknutiji proces kvantnomehaničkog 'elektronskog tunelovanja' na sinapsama (sastavcima gde
nervni signal treba da preskoči iz jedne nervne ćelije u drugu). Ovo je dovoljno verovatno, ili barem
nije jasno neverovatno, ako imamo u vidu fizička ograničenja sinapsnog sistema. Mogli bismo
obratiti pažnju na činjenicu da jedan drugi nobelovac, ser Džon Ekls, koji je Nobelovu nagradu za
medicinu dobio za svoj rad u oblasti delovanja centralnog nervnog sistema, ima slične ideje o
međudejstvima između svesti i mozga. Dovoljno je da svest izvrši samo mali uticaj na nekoliko
nasumičnih događaja u mozgu, pa da to povuče za sobom, lančano, prave kaskade efekata u milionima
nervnih ćelija u mozgu. Dakle, svest može moćno da utiče na čovekove moždane procese, na
delovanje njegovog sopstvenog mozga. Nismo baš sigurni da li Voker o ovom efektu kaže išta drugo
osim da se on dešava; ali imamo pravo da postavimo pitanje da li to ima neke implikacije na oblast
paranormalnih moći.
Povratna sprega je u ovoj teoriji naprosto skraćeni naziv, naznaka, za sve one načine na koje je svest
spregnuta sa činom posmatranja, u terminima priticanja (u svest) onih informacija koje se
posmatranjem pribavljaju. U pojedinim varijantama kvantnomehaničke teorije o paranormalnoj moći,
taj činilac presudno ograničava paranormalne događaje, tako da, ako nema povratne sprege, nikakvog
ESP efekta neće moći da bude jer on neće imati čime da bude aktiviran. (Nedostajaće 'okidač'.) O
tome ćemo još nešto reći kasnije.
Najzad, u Vokerovoj teoriji pojavljuje se, iz tehničkih razloga, kao bitan zahtev i to da svest mora
imati sposobnost ne-lokalnog delovanja. A to znači da svest mora imati moć da deluje i izvan mozga
u kome ima uporište: mora imati moć da stupi u međudejstvo sa posmatranim fizičkim sistemom.
To je, dakle, osnovna priroda ovog teorijskog modela. Po njemu, svest može da utiče na nasumične
događaje neposredno, i to na dva mesta: u telu i izvan tela; u oba slučaja na taj način što opaža nešto i
time kolabira vektor(e) stanja u posmatranim događajima. Pogledajmo, sada, koje konkretne
prognoze, a time i testovi, odatle proističu.

Opažanje i vršenje uticaja

Gotovo svi kvantnomehanički modeli paranormalnih moći odlikuju se jednom jednostavnom

prognozom: ako čovek ne opazi jedan sistem, ne može na njega ni uticati. Ako svest nije povezana sa
procesom kolabiranja jedne talasne funkcije, onda neće imati nikakvu ulogu u tom kolabiranju, pa
neće nimalo ni uticati na njega. To u slučaju ogleda sa paranormalnom moći znači da ako jedna osoba
ni na koji način ne doznaje rezultate nekog ogleda, ne može ni upotrebiti svoju paranormalnu moć da
utiče na njih. Ovo predviđanje vodi ka ponovnom tumačenju nekih starih ogleda, raščišćava neke
prividne probleme u vezi sa paranormalnom moći, pravi jasna predviđanja, ali usput i stvara neke
trnovite paradokse.
Ponovna tumačenja. Ko, zapravo, proizvodi ESP efekte u ESP ogledima? Odgovor se sam po sebi
nameće: ispitanici, dabome. Ali kvantnomehaničke teorije kažu da to ne mora biti tako; ako ispitanici
ne vide i ne doznaju rezultate, to znači da nisu mogli ni uticati na njih. Kao primer uzmimo daljinske
ESP studije Karlisa Osisa koje smo već pominjali. Pošto ispitanici nikada nisu doznali rezultate, a
ispitivači jesu (jer su ih posle proveravali i ocenjivali) kvantnomehanička teorija sugeriše da
ispitanici nisu mogli izazvati ESP efekte. Dakle, jedino su ih mogli izazivati - ispitivači! Drugim
rečima, eksperimentatori.
Međutim, stvari nisu tako jednostavne. Razmotrimo opet oglede Reksa Stenforda po PMIR teoriji. U
tim ogledima ispitanici nisu mogli primati povratne informacije o svojim sopstvenim reakcijama na
tajnim (nesvesnim) testovima paranormalnih moći, ali jesu dobili informacije u obliku posledica
svog PK dejstva (naime, oni koji su postigli uspeh, posle toga su dobili daleko prijatnije zadatke).
Sad u prvi plan izbija pitanje: šta, zapravo, znači reč 'merenje' i kako, zapravo, deluje 'povratna
sprega'? Teorije kvantnomehaničke paranormalne moći daju opštu predstavu prema kojoj bi
optimalna povratna sprega izgledala ovako: ispitanik nešto nagađa, onda mu se saopšti šta je stvarno
trebalo da kaže. Zatim pokuša da pogodi ponovo, i odmah mu se, opet, kaže da li je pogodio i šta je
trebalo da kaže. I tako redom, gađa jednu po jednu metu i svaki put sazna celu istinu o svom učinku.
Tako ceo ogled, deo po deo, paradira pred ispitanikovim očima. Kudikamo slabija povratna sprega
bila bi ako ispitanik sazna samo zbirni učinak svog truda (svoj ukupni postignuti ishod za ceo test) ili
ako mu ispitivač makar samo malo namigne u smislu 'Dobro si postigao' (ili: postigla).
Kvantnomehaničke teorije paranormalnih moći daju izvestan broj vrlo jasnih prognoza o tome koji će
ispitanici postizati koliko visoke rezultate iznad nivoa slučaja u testovima, a te prognoze su funkcije
tipa i količine ostvarene povratne sprege; ali kvantnomehaničke teorije to čine na jednostavan
matematički način, a informaciju takođe definišu matematički. To je lepo, ali možda ne pokriva sve
izvore, niti sve staze i stazice, kojima povratna sprega može da 'procuri' u stvarnom
eksperimentalnom okruženju. Nećemo se zaglibiti u jednačine; suština je da svojim insistiranjem na
povratnoj sprezi kvantnomehaničke teorije zaoštravaju pitanje ko je bio, a ko, zapravo, nije bio
izazivač efekata, odnosno da li su ESP i PK efekti bili pripisivani pogrešnim ili pravim ljudima.
Pošto je za uspeh ogleda svakako važno da se izoluju pravi izazivači, da bi se potom efekti mogli
kontrolisati i ponovo dobijati negde drugde, uviđamo da nam kvantnomehaničke teorije mogu pomoći
da u budućnosti postižemo veću ponovljivost rezultata.
Voker je uspeo da ponovo protumači rezultate nekih složenih ranih ogleda sa kockicama i
psihokinezom, i to u terminima upravo njegove lične verzije kvantnomehaničkog modela. Zanimljivo
je znati da je iste rezultate postigao nekoliko godina ranije jedan švedski inženjer koji je imao neke
svoje zamisli o tome šta je u takvim studijama trebalo da se dešava. Efekti u ovim ogledima bili su
istančani i složeni; ne želimo da se zapetljavamo u tehničke pojedinosti (a zainteresovani čitaoci neka
pročitaju relevantne izvore o tome, koji su u bibliografiji navedeni), već ćemo samo reći da su
kvantnomehaničke teorije bile vrlo produktivne, tako da su dale alternativna objašnjenja za izvesne
podatke za koje smo mislili da smo ih ispravno protumačili iz prvog pokušaja.
Objašnjenja. Kvantnomehaničke teorije uspele su da objasne izvesne eksperimentalne nalaze koji su
do tada bili do krajnosti zbunjujući za parapsihologe. Jedan od klasičnih primera za tako nešto jeste
takozvani 'efekat beležnika'.
U tri klasične serije ESP ogleda sa pogađanjem karata, Robert Brajer i Sara Feder (Rajnova kćer)
opazili su da osoba koja vodi evidenciju o rezultatima (upisuje podatke, sabira ih i tako dalje) ima
jak uticaj na te iste rezultate. Kad su se menjali beležnici, dobijali su se veoma različiti obrasci
pogađanja, iako ispitanici nisu ništa znali o beležnicima, niti o rezultatima, niti su beležnici išta znali
o ispitanicima.
Ovaj zbunjujući fenomen kasnije su temeljito istraživali drugi parapsiholozi u Zadužbini za
istraživanje prirode čoveka, držeći se tradicije Federove i Brajera. Razlog što su ti efekti beležnika
morali biti tako ozbiljno shvaćeni sastojao se u tome što su se veome dosledno, uporno ispoljavali u
tim dugim serijama ogleda. To, dakle, nisu bila post festum preturanja po statističkim
beznačajnostima na silu izvučenim iz prošlosti. Naročito uznemirujući vid 'efekta beležnika' sastoji se
u tome što se ispoljavao i u slučajevima kad su beležnmici stupali na scenu mnogo, mnogo kasnije, pa
čak i godinama posle ogleda! Naime: neko je obavio oglede, neko drugi je zapisao sve rezultate
(jedan po jedan rezultat, za svako pojedinačno pogađanje zapisano je šta je ispitanik rekao, a koja je
karta stvarno bila), a kroz nekoliko godina jedan beležnik uzeo je da sabere i obradi neke od tih
rezultata, drugi je uzeo druge i - pokazao se 'efekat beležnika', ovih naknadnih.
Sa konvencionalnog stanovišta, moramo proći kroz neke vrlo čudne mentalne akrobacije da bismo
objasnili tako nešto. Kako može neko ko se uključio u projekat tek godinama kasnije, neko ko je
učesnicima bio potpuno nepoznat, i to se uključio samo da bi već zapisane podatke sređivao i
sabirao, da utiče na tok ogleda? Zar posezanjem iz budućnosti? Ali za Vokerovu teoriju tu nema
problema. Ta mogućnost proističe iz temporalne i prostorne invarijantnosti u mernom vidu
kvantnomehaničke teorije. Posmatrač koji gleda jedan ogled iz budućnosti može da utiče na njega jer
je proces temporalno invarijantan. Dakle, problem koji je za konvencionalnu analizu vrlo teško rešiv,
za kvantnomehaničku analizu postaje lako rešiv. (Ali različiti kvantnomehanički modeli različito
tumače način na koji posmatrač iz daleke budućnosti može uticati na kolabiranje vektora; to ćemo
videti kasnije.)
Predviđanja. Stižemo do jednog od velikih trijumfa kvantnomehaničkog modela. Temporalno-
invarijantni element kolapsa vektora stanja nadahnuo je istraživače da potraže jednu zaista
zapanjujuću pojavu, retro-PK, to jest psihokinetičko delovanje unazad kroz vreme.
Objasnićemo šta to, zapravo, znači tako što ćemo razmotriti jedan od Šmitovih izuzetnih, divnih
ogleda na ovu temu. Šmit je uredio da jedna REG mašina proradi i da proizvede seriju nasumičnih
binarnih brojeva koji su snimani na magnetnu traku, i to na dva različita kanala, i koji su na njoj i
ostajali, a da ih baš niko nije tada video niti na ma koji način doznao. Satima ili danima kasnije Šmit
je dovodio ispitanike i postavljao im na glavu slušalice. Iz leve slušalice dopirala je serija
pucketavih zvukova. Iz desne slušalice dopirala je druga, zasebna serija pucketavih zvukova.
Naravno, to su bili zvuci dobijeni tako što je puštana ona traka. Od svakog ispitanika se tražilo da se
usredsredi i da svojom voljom utiče da pucketanje u jednoj slušalici bude učestalije nego u drugoj.
To znači da se na jednom kanalu moralo naći nešto više signala nego na drugoj; a to bi bilo moguće
jedino ako bi ispitanik mogao samim svojim htenjem, svojom voljom, da utiče na REG mašinu unazad
kroz vreme - dakle, da utiče na odavno završeni proces snimanja trake.
Rezultati su bili izrazito iznad nivoa puke slučajnosti. Kasnije je još nekoliko istraživača prijavilo
jake retro-psihokinetičke rezultate. Sad je retro-PK efekat već solidno dokumentovan, a to znači da su
kvantnomehaničke teorije paranormalnih moći ispoljile klasičnu vrlinu dobrih naučnih teorija -
predskazale su neke sasvim nove eksperimentalne rezultate o kojima dotad niko ništa nije ni slutio, a
koji su potom zaista dobijeni. Ova vrsta ogleda ne bi nikako pala na um onima koji bi se oslanjali na
druge, ranije teorije paranormalnih moći.
Vokerov kvantnomehanički model (a, verujemo, i većina drugih kvantnomehaničkih modela) daje još
jedno predviđanje. Pretpostavimo da je neko merio psihološko stanje ispitanika u vreme kad je REG
mašina radila i nabacivala na traku pucketave zvuke, i da je, mnogo kasnije, opet izmerio psihološko
stanje tih istih ljudi u vreme kad su im stavljane slušalice na glavu i kad im je prvi put rečeno šta
treba da rade. Bilo bi važno samo njihovo psihološko stanje u ovo kasnije vreme. A mi bismo mogli
upriličiti razne postupke da tada manipuilišemo njihovim psihičkim stanjem: na primer, da
povećavamo ili smanjujemo nivo brižnosti kod tih ljudi kako bismo testirali ovu prognozu. Nije nam
poznato da je do danas taj vid kvantnomehaničkih teorija testiran kako treba, ali predviđanje je jasno
i može se testirati lako, pa bi, prema tome, zaista trebalo da se neko angažuje oko toga.
Paradoks. Element prostorne i temporalne invarijantnosti u kvantnomehaničkim modelima ne samo
što je izvor njihove velike snage i vrednosti (što se pokazalo generisanjem retro-PK testova) nego je,
u isti mah, i njihova Ahilova peta. (Ali to je više unošenje nekih opštih nedoumica kvantne fizike u
parapsihologiju, nego što je odlika parapsihologije same.) Teškoća je sledeća: ako posmatrač iz
budućnosti može uticati na događaje koji su se dešavali u prošlosti (kao što je bilo u ogledima sa
'efektom beležnika') onda se moramo zapitati - koji posmatrači, iz koje budućnosti? Ima li taj proces
ikakve granice?
Razmotrimo još jedan Šmitov pionirski ogled. U jednoj kasnijoj studiji retro-psihokineze on je nekim
ispitanicima puštao istu traku sa pucketanjima četiri puta ispočetka, a da oni to nisu ni znali niti
primetili. Zahtev je bio isti: uticati da na jednoj slušalici pucketanje bude češće. I stvarno se na
jednom kanalu našlo pucketanje znatno češće: efekat je bio mnogo jači nego kad je traka puštana
samo jednom. Drugim rečima, postoji kumulativni efekat: pokušaj ponavljan četiri puta uzastopno
izvršio je snažnije delovanje na prošlost. Ali to otvara 'problem divergencije': ako se u još daljoj
budućnosti dogodi novo preslušavanje (a to može da znači i uključivanje novih posmatrača, drugih
ljudi) oni bi takođe mogli da se umešaju u kolabiranje vektora stanja.
Različiti kvantnomehanički modeli imaju različita rešenja za ovaj problem. Jedna strategija sastoji se
u tome da se ključna uloga prepusti povratnoj sprezi. Razlog što, na primer, čitaoci stručnih časopisa
imaju vrlo malo uticaja na tok ogleda koji su u tim časopisima prijavljeni jeste to što ne dobijaju
mnogo povratne sprege; doznaju možda samo ukupan, objedinjen statistički rezultat ogleda. Bez
povratne sprege koja bi obuhvatala jedan po jedan detalj celog toka ogleda oni na taj tok ne mogu
uticati. Voker tvrdi da postoji jedno prostorno-vremensko invarijantno 'povezivanje' posmatrača
događaja koje je takvo da su posmatrači iz budućnosti veoma sputani u svakom eventualnom pokušaju
da kolabiraju vektore stanja u prošlosti; ali bićemo pošteni i priznaćemo da Vokerovu logiku u ovom
pogledu nismo uspeli da pratimo. Rvanje sa problemom divergencije različitih uticaja iz budućnosti
ostaje vrlo težak problem za kvantnomehaničke teoretičare paranormalnih moći. Ne bismo želeli
tvrditi da kvantnomehanički modeli nemaju svoje veoma ozbiljne probleme: imaju ih. Ali imaju i
dodatnu podršku iz novog pravca.

Duh i mašina: mašina

Nasumičnost je, po Vokeru, ključna odlika one mašine koja se naziva čovek. 'Tunelsko' zadiranje
elektrona kroz prepreke u sinapsama u mozgu i ESP uticaj svesti na nasumične kvantnomehaničke
događaje izvan tela, jesu dva presudna nasumična fenomena. Bez takve nasumičnosti ne bi (po
Vokeru) moglo biti nikakve paranormalne moći.
Ovaj deo teorije sugeriše da psihokinetička moć ne može uticati na događaje koji su samo pseudo-
nasumični. Generator pseudo-nasumičnih događaja je mašina koja koristi neki algoritam da generiše
niz događaja koji će ličiti na nasumičnost. Voker tvrdi da PK ne može delovati na rad takvih
generatora. Ogledi su, međutim, pokazali da PK utiče i na pseudo-nasumične mašine, mada slabije
nego na one sa istinskom nasumičnošću. Zbog čega je to moguće? Zbog toga što i kao početak datog
algoritma mora da postoji neki događaj koji je 'okidač' - naime, mora postojati početna tačka za koju
se ponekad kaže da je 'broj-semenka'. Pošto se taj broj-semenka odabira zaista nasumce, podložan je
PK delovanju! Zasad niko nije smislio postupak koja bi poništio to jezgro prave nasumičnosti u
pseudo-nasumičnoj mašini. (Ili, bar, parapsiholozi nisu doznali za to.) Vokerov model ovde daje
jedno predviđanje koje se svakako može testirati, i mi sa nestrpljenjem očekujemo dan kad će neko
uraditi taj posao. Važno je da model bude u načelu podložan testiranju.
Vokerova teorija takođe predviđa da složenost procesa koji dovodi do generisanja nasumičnih
događaja nije važna kao činilac. (Pod nekim okolnostima, složeniji sistemi mogu, zapravo, davati
veće mogućnosti za kolaps talasnih funkcija, kao u slučaju 'tumbanja' više kockica odjednom ili u
Džanovoj nasumičnoj mehaničkoj kaskadi, gde nastaje veći broj zaista nasumičnih događaja). Ovo
predviđanje podržano je, opet, Šmitovim radom sa jednostavnim i složenim REG mašinama.
Uzgred, ovaj postulat nasumičnosti pomaže da odbacimo jednu staru zamerku skeptika u vezi sa PK,
koju je Hansel ponovio. Zašto psihokinetičari, pita Hansel, ne mogu upotrebiti svoju moć da
proizvedu silu kojom bi makar samo malčice pomakli kazaljku apotekarske vage? Čemu kockice?
Odgovor je, po Vokeru, očigledan: mnogo je lakše uticati na jedan dinamički sistem (na kockice koje
se prevrću leteći kroz vazduh ili na opaljivanje impulsa u REG mašini) nego na neki statički sistem u
kome nema mnogo nasumičnih kvantnih događaja (apotekarska vaga sa tasovima u ravnoteži).
Dinamički sistemi imaju, već po svojoj prirodi, mnogo veću nasumičnost, pa je zato lakše uticati na
njih. To ne znači da su 'makro-PK efekti', kao levitacija nepomičnih predmeta, nemogući ili da se
nikad ne dešavaju, nego samo znači da će biti daleko ređi i da će ih biti daleko teže izmamiti od
subjekta. Ovaj element u Vokerovoj teoriji takođe je u saglasnosti sa beleškama Vilijema Brauda o
dinamičkoj prirodi ciljnih sistema kao ključnoj varijabilnoj veličini u bio-PK istraživanju. Takođe
nam pokazuje da raniji istraživači, koji su tvrdili da fizičke osobine ciljeva u PK ogledima ne utiču
na rezultate, naprosto nisu gledali one prave osobine. Da su proučavali odnos statičkog i dinamičkog,
da su razmatrali koji ciljevi su labilni, našli bi razlike (Voker kaže da su ih, zapravo, i nalazili, ali da
nisu uviđali značaj tih svojih uočavanja.)
Baš kao što ova teza 'smiruje' Hanselovo pitanje, ona takođe uspeva da se udruži sa Stenfordovim
sugestijama o razlozima zbog kojih su izmenjena stanja svesti povoljna za ispoljavanje paranormalnih
moći. Kad se mozak u takvim izmenjenim stanjima 'de-strukturiše' (a to se primećuje po
halucinacijama, čudnim i bizarnim slikama i načinima razmišljanja, i tako dalje), onda, po
Vokerovom modelu, treba očekivati povećanje broja zaista nasumičnih događaja u njemu, a time i
veću mogućnost svesti da utiče na kolaps talasnih funkcija, to jest vektora stanja. Ovde postoji jasno
podudaranje fizike i fiziologije.

Duh i mašina: duh

Tako stižemo do same svesti. Filozof Džilbert Rajl svojevremeno se podsmevao pojmu svesti,
tvrdeći da je to samo 'duh u mašini'. Po Vokerovom mišljenju, međutim, to je veoma delotvoran duh.
Prema Vokeru, ključni element jeste cilj svesti. Šta posmatrač želi videti? Šta priželjkuje, kakva je
njegova (kako bi to Stenford rekao) dispozicija? Svest je jedan parametar koji utiče na kolaps talasne
funkcije. Sada smo na čisto psihološkom nivou istraživanja, jer istraživač jedino može da postavlja
pitanja subjektu, ako želi saznati šta je u njegovoj svesti (ili može učiniti neki pokušaj da manipuliše
njegovim željama ili dispozicijama).
Međutim - tu stvari postaju zanimljive - Vokerova teorija tvrdi da postoji određeno ograničenje
sposobnosti svesti da utiče na fizičke sisteme. U većini kvantnomehaničkih teorija postoji, kao što
smo videli, neki oblik ograničenja povezan sa jačinom povratne sprege, ali Voker predlaže i
ograničenje u pogledu količine informacija (u matematičkom smislu) koju svest može predati (to se
kaže: 'saopštiti') jednom fizičkom sistemu. Pojedinosti Vokerovih derivacija ovde nas ne zanimaju;
važno je znati da njegovi postulati o 'kapacitetu kanala' svesti (svesti kao činioca koji deluje na svet)
daju neka konkretna predviđanja koja se mogu testirati.
Najvažnije od njih jeste predviđanje da će razmera signal/šum u ogledima sa paranormalnim moćima
biti nezavisna od osnovnih verovatnoća za uspeh ili neuspeh. Razmotrimo neke oglede o kojima smo
već govorili. U nekom Šmitovom ogledu sa binarnom REG mašinom 'osnovna verovatnoća' za
postizanje uspeha jeste 50%, a to znači 1:2. Drugim rečima, postoje dve podjednake mogućnosti, pa
su izgledi da pukim slučajem 'nabodeš' onu pravu tačno jedna polovina. U ESP ogledu sa pogađanjem
karata, ako na njima ima pet mogućih simbola, izgledi da nasumce pogodiš onu željenu je 1:5, ili,
20%. Za pokušaje psihokineze sa bačenom kockicom za kockanje, znamo da izgledi da željena strana
padne čistom slučajnošću nagore iznose 16,67 odsto, jer svaki put će pasti samo jedna od šest
mogućih - 1:6. Dakle, ukratko rečeno, osnovna verovatnoća jeste ona da se nešto 'potrefi' potpuno
slučajno, pukim slučajem. Voker tvrdi da, ako su svi drugi elementi isti, nema razloga da se
pretpostavlja da će svest saopštiti više informacija jednom od tih sistema nego bilo kom drugom.
Razmera između (korisnog, željenog) signala i (nekorisnog) šuma, to jest buke, merena statistički i
iskazana kao stepen neverovatnoće da se nešto postigne pukim slučajem, biće ista i za velike i za
male osnovne verovatnoće - za bilo kolike.
Pa šta? Pa, to da je ovo predviđanje sasvim različito od onoga što kažu drugi modeli, to jest druge
teorije o mogućim načinima delovanja paranormalnih moći. Razmotrite, na primer, jedan privlačan
model paranormalnih moći koji kaže da prilikom jednog ogleda, ponovljenog izvestan broj puta,
paranormalna moć proradi ponekad, a kad proradi, izazove kolaps talasne funkcije takav da se
postigne upravo onaj željeni ishod. Koliko često će proraditi, to je stvar koja bi trebalo da ostaje
prilično postojana tokom vremena. Recimo da će proraditi u 10% slučajeva (poprilično visoka
vrednost, ali neka nam posluži kao ilustracija). Kad bi to tako bilo, onda bi se razmera signal/šum
menjala dramatično prilikom promene osnovne verovatnoće.
Zašto je to tako? Razmotrite jedan binarni REG ogled. Neka paranormalna moć uspešno deluje u 10%
slučajeva. Znači, u svakih sto pokušaja ispitanik će deset puta uspešno uključiti svoju paranormalnu
moć i time obezbediti pogodak (željeni rezultat). U preostalih 90 slučajeva neće. To znači da u tih 90
slučajeva ostaje vladavina čiste, puke slučajnosti, tako da će on pogoditi u 45, a promašiti u 45
slučajeva. Znači ukupno će imati 55 pogodaka, a to je 1,1 puta više nego što bi puka slučajnost dala.
A zamislimo sada ogled u kome je udešeno da REG mašina pošalje svaki puls u samo jedan od 10
mogućih kanala. Zahvaljujući paranormalnoj moći, ispitanik će od svakih 100 pogoditi u 10 pokušaja,
a u preostalih 90 slučajeva njegova paranormalna moć neće ni biti uključena. A tu će (zato što ima 10
kanala niz koje signal može da otputuje) pukom slučajnošću pogoditi samo 9 puta. Promašiće 81 put.
Ukupan broj pogodaka u 100 pokušaja biće 19, što je čak 1,9 puta više od stope uspeha koja se mogla
očekivati da je ispitanik nagađao zaista naslepo. Tih 1,9 daleko su veći uspeh nego 1,1 a to znači ne
samo uspešnije nagađanje nego i mnogo veću razmeru signal/šum (veću u korist signala).
Model sve-ili-ništa predviđa da će razmera signala prema šumu, kao i iznos neverovatnoće da se
uspeh 'nabode' slučajno, zavisiti od osnovne verovatnoće. Vokerov model kaže da neće nimalo.
Dokazi kojima raspolažemo sugerišu da je Vokerov model tačniji, iako ovde ne možemo u celosti
odbaciti psihološke činioce (ljude možda više obeshrabruju testovi sa paranormalnim u kojima je
verovatnoća pogotka mala, a kad su obeshrabreni oni, možda, gube motivaciju). U svakom slučaju,
ono što je ovde važno jeste nešto što je donedavno bilo teško i zamisliti: postojanje preciznih
matematičkih iskaza o tome kako bi paranormalna moć trebalo da deluje.

Rasprave se nastavljaju

Pokušajmo da svedemo jake i slabe strane ovih teških, kontraintuitivnih, kvantnomehaničkih modela
paranormalnih moći i da vidimo u kom pravcu se kreće ta oblast izučavanja, u kojoj se
protivurečnosti nastavljaju.
Jake strane kvantnomehaničkog modela jasno su vidljive. Logički su dobro utemeljene. Fizika iza njih
neobična je zato što na neobičan način tumači izoštravanje talasne funkcije, ali nije besmislena. Ovi
modeli daju predviđanja koja se mogu u praksi proveriti i nude razumna objašnjenja za neke
činjenice koje već dugo zbunjuju parapsihologe. Ovi modeli su generisali barem jednu sasvim novu
liniju istraživanja, a mogli bi ponuditi mnoge nove magistralne pravce istraživanja.
Ipak, ostaju teškoće. Teorija je kontraintuitivna, ali to je, donekle, zato što neki od problema
povezanih sa njom (kao što je problem divergencije) jesu neposredno uneseni, to jest preneseni iz
same fizike - a to je jedna poenta koju neki Vokerovi kritičari nisu shvatili. Ponajmanje je jasna,
naravno, relevantnost kvantnomehaničkih modela za spontane paranormalne događaje, ali
objašnjavanje takvih događaja i nije osnovni zadatak teoretičara kvantne mehanike.
Preostaju još neki problemi koji izazivaju neslogu i razdor kad su u pitanju kvantnomehaničke teorije.
Mi ne znamo da li je svest, sama po sebi, dovoljna da kolabira jednu talasnu funkciju. Godine 1989.
Edvin Mej je prijavio jedan ogled koji je, po našem uverenju, od kapitalnog, prekretničkog značaja, a
koji sugeriše da svest, možda, ipak nije potrebna za kolabiranje talasne funkcije; to je presudno
pitanje, pa smo zaista začuđeni da niko u fizici, koliko znamo, do danas nije izvršio ponavljanje ovog
ogleda. Osim toga, istina o današnjim fizičarima je sledeća: većina njih i danas je vezana za
kopenhagensko tumačenje problema merenja, tumačenje koje (ma koliko oni pričali o prirodi mernih
sistema i o međudejstvima mernih sistema sa kvantnomehaničkim svetom) ostaje, u suštini, jedan
prazan ne-odgovor, jedna proizvoljna izjava da na tom mestu postoji zapreka koja onemogućava dalje
razumevanje.
Postoje dva glavna načina da se razmatraju Vokerov model i modeli drugih teoretičara nadahnuti
kvantnom mehanikom.
Jedan način sastoji se u tome da se u njima vide precizne formulacije podložne preciznoj
eksperimentalnoj proveri, posle čega će se tačno znati šta je tačno a šta je netačno. Ali ako ćemo biti
pragmatični, to nije najpametniji prilaz. Pametnije je, i korisnije, pogledati od kojih modela ima
koliko koristi. Da li neki model omogućuje predviđanja koja se mogu testirati? Da li objašnjava
podatke kojima već raspolažemo? Da li nas vodi nekim novim magistralnim putevima istraživanja?
Presudna proba vrednosti ili bezvrednosti svake teorije jeste: da li sugeriše nove oglede i da li
podstiče istraživačke poduhvate koji vrede truda. U tom pogledu, kvantnomehanički modeli imaju šta
da ponude parapsihologiji. Mi ne kažemo da su istiniti; štaviše, kažemo da je to besmislen način
razgovora o njima. Kažemo da su korisni. U tom smislu, oni su uvažavanja dostojna nauka.
U tom pogledu, kvantnomehanički teorijski modeli bitno se razlikuju od spekulacija Džona Hejsteda o
objašnjavanju paranormalnih događaja pomoću fizičke teorije Evereta i Vilera o postojanju
višestrukih vaseljena. Hejsted sugeriše da se paranormalni efekti događaju onda kad se uz pomoć
nečije paranormalne moći otvori komunikacija između svetova, između uporednih vaseljena, tako da
događaj koji je u ovoj Vaseljeni slabo verovatan 'prođe kroz kapiju' iz neke druge vaseljene, gde je
aktuelizovan, to jest desio se, u našu Vaseljenu, tako da se desi ovde. (Ili: i ovde.) To, da se
razumemo, nije u skladu sa najosnovnijim postulatom fizike - da različite vaseljene jedna drugu
isključuju; osim toga, ne vodi nas ni prema kakvim proverljivim ekskluzivnim predviđanjima. (To
'ekskluzivnim' bi značilo: predviđanja koja proističu samo i jedino iz Hejstedove teorije, ni iz jedne
druge, pa, prema tome, ako bi se dokazalo da su tačna, time bi i tačnost baš Hejstedove teorije, za
razliku od svih ostalih, bila dokazana.) Vidimo, dakle, koliko su nadmoćni pojedini kvantnomehanički
modeli, kao što je Vokerov.
Da li se kvantnomehaničke teorije kreću u nekom pravcu? Tu život postaje zanimljiv. One nisu,
poslednjih godina, nadahnule mnogo novih ogleda. To je delimično, sumnje nema, zbog toga što su
ogledi koji iz kvantne mehanike proističu često složeni, čudni i suprotni ljudskoj intuiciji. Većina
parapsihologa diplomirani su psiholozi i osećaju se nelagodno kad se nađu u blizini čudnovatih
kvantnomehaničkih modela (koji su takvi zato što je kvantna fizika, iz koje su izvedeni, veoma
čudnovata nauka). Iz tih razloga mnogi parapsiholozi radije se drže dobrih starih načina ESP i PK
testiranja. Još dva činioca ovde su od značaja. Prvo, iako kvantnomehanički modeli kažu da su
psihološki činioci kod posmatrača od ključnog značaja za kolabiranje vektora stanja (a to znači i za
pojavu i prirodu ESP efekata), oni te efekte ostavljaju, sasvim opravdano, u domenu psihologije. Iz
tog razloga i parapsiholozi teže da se pridržavaju psihologije; ona je, ipak, nauka koju su proučavali.
Drugi činilac jeste taj da je u poslednjih desetak godina u parapsihologiji postignut dramatičan
napredak pomoću jednog postupka o kome ćemo govoriti u završnom poglavlju, a koji je poznat kao
'metaanaliza'. Baš kao što su Breid i Eliotson imali taj peh da svoju hipnotičku anesteziju ponude
javnosti upravo u vreme kad je naišlo nešto mnogo bolje (hloroform), tako i kvantnomehanički
modeli možda ostaju potisnuti zato što je, koliko vidimo, naišlo nešto još bolje.
Vratićemo se kasnije pitanju da li je parapsihologija nauka ili pseudo-nauka, koje smo dodirnuli
tvrdnjom da su kvantnomehaničke teorije dostojne naučnog uvažavanja. U našem sledećem poglavlju
iskoračićemo iz granica nauke i istražićemo jednu temu koja je zaokupila već pionire
parapsihologije. Smatramo da je to tema koju ne možemo prenebregavati i o kojoj su se možda i
mnogi čitaoci zapitali: život posle smrti.
 ŽIVOT POSLE SMRTI?

Naš glavni posao u ovoj knjizi bio je, do sada, razmatranje sve obimnijih naučnih dokaza da odista
postoje anomalije koje se moraju označiti terminima 'paranormalna moć' ili 'paranormalno', kao i
navođenje teorija o tome kako bi ta paranormalna moć mogla delovati, kada bi mogla delovati
najbolje, ko bi je mogao najdelotvornije koristiti, šta bi se njome moglo postići i tako dalje. Ali za
sve to vreme smo prenebregavali ono 'veliko pitanje' koje je raspaljivalo maštu prvih sistematskih
istraživača paranormalnih moći: mogu li ljudska bića da opstanu i posle svoje fizičke smrti?
Britanski istraživači u devetnaestom veku nisu se ograničavali na puko verovanje u to; okruženi
trijumfalnim materijalizmom svoje epohe, teorijom evolucije i naučnim ateizmom, oni su bili rešeni
da svakako potraže i dokaze.
Za upuštanje u ovu temu nisu baš svi parapsiholozi podstaknuti religijom (kao što su neki kritičari
netačno tvrdili). Mi ćemo se u tu temu upustiti iz nekoliko razloga, uprkos činjenici da će nas ta tema
prisiliti da napustimo granice naučnog metoda i naučnog vršenja ogleda. Prvi razlog je istorijski:
život posle smrti bio je važno pitanje u razmišljanjima naših najranijih kolega. Ne kažemo da su oni
bili, niti da nisu bili, časni i nepristrasni u svojim nastojanjima da dođu do odgovora; samo kažemo
da ne bi bilo sa naše strane korektno da se odričemo istorije svoje sopstvene discipline. Drugo, ova
tema pojavljuje se u doživljajima mnogih ljudi. Mnogi je i smatraju značajnom, jer da nije tih mnogih,
ne bi ni današnji spiritistički medijumi imali tako postojano, stalno tržište za svoje usluge, to jest tako
postojan priliv klijenata. Kao treće, mi imamo utisak da najbolji dokazni materijal kojim
raspolažemo zaslužuje i zavređuje naučno razmatranje zato što je veoma visokog kvaliteta. Ne
možemo bežati od činjenica samo zato što nam nije po volji jedna oblast. Lično govoreći, nemamo
baš mnogo volje da raspravljamo o implikacijama raznih istraživanja iz oblasti reinkarnacije, ali
ipak nećemo prenebregavati, a ni ismevati dokazni materijal koji o tome postoji.

Konkretni slučajevi

Postojanje paranormalnih moći kao da sugeriše da um, ili svest, može da deluje izvan tela. To je
najočiglednije u slučaju psihokineze, gde ljudska volja, po svemu sudeći, deluje na udaljene objekte i
događaje. Svest, ako želite da se tako izrazite, nije lokalizovana, ona nije ograničena na fizičku
zapreminu našeg mozga. Pa, ako je tako, onda je logično da potražimo i neke dalje dokaze o
izdvojenosti uma od tela. Naša prva luka u koju ćemo doploviti jeste vantelesno iskustvo, VTI,
poznato i kao astralna projekcija, astralni let ili astralno putovanje - takve izraze koristili su neki
autori, malo više skloni okultnom, kad su pisali o VTI. Mi ćemo sve te njihove astralne svetove
sasvim izostaviti iz naših razmatranja i posvetićemo pažnju, prvo, pitanju kako je to kad vam se
dogodi VTI. Ovde je tipična, mada vrlo kratka, izjava jednog osmogodišnjeg dečaka o VTI: "E, da
znate samo šta mi se desilo. Ležao ja na krevetu i čitao nešto, i odjedanput kao počnem da se dižem u
vazduh. Podignem se ja sve do blizu plafona. Onda pogledam dole i vidim sebe kako ležim na
krevetu. Onda se spustim polako. Posle toga sam pozvao..."
Da li se takvi događaji zaista dešavaju ili su samo halucinacije? Ako bi um mogao na ovaj način da
isplovi iz tela, zar ne bi mogao i trajno da ga napusti, a ipak da očuva svoj integritet i svoju
koherentnost, pa i posle smrti tela? Ova mogućnost naročito se izoštrava kod jedne posebne vrste
VTI, koja je poznata kao 'iskustvo blizine smrti' ili IBS. Pojedini ljudi koji su bili vrlo blizu smrti, na
primer klinički mrtvi neko vreme, a onda reanimacijom vraćeni u život, prijavili su da im se činilo da
njihov um plovi nekud, izlazi iz tela, u to vreme.
Naš sledeći korak bio bi da pogledamo kakvi događaji sugerišu da bi um mogao nastaviti da deluje
posle smrti tela. Ti događaji bili bi: priviđenja (prikaze, aveti, sablasti) mrtvih ljudi, razgovori sa
njima posredstvom spiritista (medijuma), dokazi o navodnim 'ranijim životima' prikupljeni tokom
takozvane hipnotičke regresije, kao i neposredno proučavanje pojedinaca koji ostavljaju utisak da su
reinkarnirani iz nekih ranijih života.
Može li se dati konačna naučna presuda o pitanju života posle smrti? Tu postoji jedno trnovito
pitanje. Pretpostavimo da jedan medijum počne da saopštava podrobne podatke o nekome ko je umro,
i da mi onda ustanovimo, na osnovu dokumentacije ili kroz razgovore sa ljudima koji su tog
pokojnika ili pokojnicu poznavali, da je medijum sve tačno rekao. Pretpostavimo da su dokazi toliko
jaki da mi, bez ikakve razložne sumnje, zaključimo da medijum ni na koji način osim paranormalnim
putem nije mogao doznati sve to o preminuloj osobi. Pa i tada nećemo imati nikakav dokaz da je
umrla osoba na neki način duhovno preživela i dostavila informacije spiritisti. Jer, ako smo mi mogli
da proverimo informacije (da pogledamo dokumentarne izvore, da razgovaramo sa ljudima), onda je
i spiritista mogao, pomoću ESP, da dokuči sadržinu upravo tih istih dokumenata ili pomoću telepatije
da nasluti čega se sećaju preživeli poznanici umrlog čoveka. Za to je medijum mogao upotrebiti
izuzetno jaku vrstu vančulnog opažanja, takozvanu super-ESP. Na ovu mogućnost vratićemo se
kasnije, ali u teoriji super-ESP je alternativa pomoću koje možemo osporiti svaku tvrdnju i priču o
komunikaciji sa mrtvima.
Uprkos tome, kao i uprkos činjenici da veliki deo dokaznog materijala koji ćemo uzeti u razmatranje
zaista nije plod nikakvog naučnog vršenja ogleda, mi ipak možemo doći do nekih razložnih zaključaka
o životu posle smrti. Ovde treba da usvojimo načelan stav francuskih 'istražnih sudija', a to vam je, u
Francuskoj, službeno lice koje ne sudi nego samo prikuplja i analizuje sve moguće podatke i dokaze
koji bi mogli biti u vezi sa počinjenim krivičnim delom. Treba da koristimo svoju racionalnost, svoje
osećanje za verovatnost i za razložnu sumnju, i pomoću toga da procenjujemo koliko ubedljivo
izgleda ovaj ili onaj prijavljeni slučaj. Nema ni govora o konačnoj naučnoj presudi, ali se može doći
do provizorne naučne razumne procene.

Vantelesna iskustva

"Bila sam vrlo umorna, i to fizički premorena, zaista, ali moj um bio je baš veoma aktivan. Prilegla
sam da se malo odmorim, bilo je kasno po podne. Osetila sam neko čudnovato peckanje u rukama i
nogama, onda sam začula neko zujanje... Bila sam svesna da mi se stvara neki pritisak oko glave ili u
glavi, a onda kao da me je nešto ponelo kroz neki mračan tunel, velikom brzinom... To se završilo,
pogledala sam oko sebe i po svemu stekla utisak da lebdim metar ili dva iznad postelje, još u toj istoj
sobi. Bacila sam pogled nadole i videla svoje telo tamo, ispod mene. Iz nekog čudnog razloga
zagledala sam se sa velikom pažnjom u jedan čudan pramen paučine na vrhu mog ormana za odeću...
To me je pomalo uplašilo, pa sam se uprla snagom volje da se vratim u svoje telo. Kao da me je
povukao neki kanap ili nit, vratila sam se, i to putanjom (mada u ovo nisam sigurna) kroz svoju glavu.
Malo sam se trgla i pridigla se u sedeći položaj. Sve to bilo je savršeno neočekivano. Kad sam se
malo pribrala, pogledala sam šta ima na tom ormanu. I zaista, ona paučina je bila tamo i izgledala je
baš tako."
Ovakva VTI nisu retkost. Bilo je raznih anketa o tome, pitanja su postavljana na različite načine, ali
čini se da je nekih deset ili dvadeset posto od ukupnog stanovništva imalo nekada u svom životu
barem jedno slično iskustvo. Jedna veoma mala manjina prijavljuje dva ili više VTI. Dakle, takve
stvari ne govore samo neki čudaci, niti samo oni drugari koji vole da se raspričaju o 'astralnim'
putešestvijima.
Da li se tokom VTI koristi ESP? Osoba iz gornje priče 'videla' je nešto što iz normalne ljudske
perspektive nije bilo dostupno pogledu; to otvara mogućnost da je um isplovio iz tela i
paranormalnim putem postigao jedno opažanje.
Čarls Tart je prijavio jedan zanimljiv ogled u kome se želeo proveriti upravo taj efekat. Jedna žena
koja je već imala vantelesna iskustva ležala je na krevetu u jednoj sobi. Na njenu glavu bile su
priključene elektrode EEG mašine, da bi se snimao njen elektroencefalogram. Ona je iz tog položaja
uspela da pročita, tačno, petocifreni broj ispisan na papiru položenom na vrh ormana u drugoj,
susednoj sobi. Karl Osis izveo je još domišljatiji ogled u kome je ispitanik ležao u jednoj sobi dok se
u drugoj sobi nalazio jedan izuzetan ESP ciljni predmet. Bila je to mašina koja je projektovala slike
na takav način da ih nije mogao videti niko osim neke osobe koja bi došla i stala tačno ispred te
mašine. Ispitaniku je rečeno koje su to slike, on ih je, dakle, znao, ali trebalo je da pogodi kojim će se
redosledom one pojaviti. Niko nije pušten da uđe u tu drugu sobu; dakle, te optičke informacije nije
mogao primiti niko. Pa ipak, ispitanik je nepogrešivo pogodio kad je koja slika puštena. Za sebe je
tvrdio da oseća veliko pouzdanje da će tačno pogađati. Ogled je ponovljen još dvaput, i svaki put je
taj subjekt nepogrešivo pogodio redosled tih slika. Neverovatnoća da on to pogodi pukim slučajem
bila je veoma velika.
Osisov ogled je, prividno, naročito povoljan za naše sadašnje razmatranje zato što stičemo utisak da
je neki deo uma tog ispitanika doplovio pred projektor i video kad se prikazuje koji optički efekat.
Ali to je samo prividno; zasnovano je na pogrešnoj logici. Ako se pomoću ESP mogu otkriti podaci
koji su samo na jednom mikrofilmu i nigde drugde, i ako se opet pomoću ESP može u ogledu 'nadole
skroz' pogoditi koje su karte ispod kojih u čvrsto zapakovanom špilu, onda znamo da je naivno svako
razmišljanje o vančulnom opažanju kao o nečem što je vezano za lokalizovano čulo. Osisov pomenuti
rezultat mogao bi biti najnormalnija ESP. Štaviše, moguće je tvrditi da vantelesna iskustva nisu ništa
drugo do ESP efekti praćeni halucinacijama.
Ovaj opšti zaključak podržavaju dva ogleda Džona Palmera. U tim ogledima on je uspeo da izazove
VTI kod dobrovoljaca. U prvom ogledu upotrebio je vizuelno polje sa spiralom koja rotira. U
drugom ogledu obezbedio je gancfeld uslove, a ispitanicima je govorio da treba da dožive vantelesno
iskustvo koje bi im omogućilo da saznaju nešto o ciljnoj slici koja se nalazi u drugoj sobi gde je
gleda jedan čovek. U prvom ogledu ukupni rezultati bili su ispod slučajnosti, a oni ispitanici koji su
doživeli VTI postigli su značajno ESP promašivanje. U drugom ogledu desilo se sve suprotno.
Ukupni postignuti rezultati bili su iznad nivoa slučajnosti, a kod onih koji su postigli VTI, izrazito
iznad tog nivoa.
Poenta je ovde to da su to upravo isti oni rezultati koje je Palmer postizao u svojim običnim ogledima
sa gancfeldom i sa izmenjenim stanjima, gde niko nije ni pominjao, a ni prijavljivao nikakva
vantelesna iskustva. Najizrazitiji ESP rezultati dobijeni su od onih kandidata kod kojih su se razvila
najjače izmenjena stanja svesti. To nam sugeriše da je VTI jedna suvišnost, beznačajnost, nešto što
samo može eventualno naznačiti da je ispitanik dospeo u izmenjeno stanje svesti. Mi to izmenjeno
stanje svesti možemo, u svakom slučaju, meriti i na druge načine. Nije nimalo važno da li se
ispitaniku pričinilo da izlazi iz svog tela, važno je samo da je dospeo u izmenjeno stanje svesti. Ali
da bismo bili pošteni, priznaćemo da su ispitanici u Palmerovim ogledima, oni koji su prijavili VTI,
dali kudikamo drugačije opise te pojave nego ljudi kojima se to u životu desilo neočekivano; kvalitet
doživljaja nije bio isti.
Da li su ogledi sa VTI pružili neki bolji uvid u tu pojavu?
Godine 1976. parapsiholog Robert Moris prijavio je jedan ogled sa uvežbanim ispitanikom po imenu
Stjuart Hareri. Moris je sugerisao da bi jedan dobar način da se testira da li tokom VTI zaista nešto
izlazi iz Harerijevog tela mogao biti sledeći: da se u blizini nađe neki monitor, dakle nadzornik,
možda čovek, a možda i životinja, koji bi mogao reagovati na to nešto. Za taj posao odabrana je
životinja, Harerijev kućni ljubimac - njegovo omiljeno mače. Mače je stavljeno u jedan zatvoren
prostor u drugoj sobi dok je Hareri pokušavao, u nasumično odabranim periodima (koji su zahvatili
otprilike jednu polovinu ukupnog vremena ogleda) da 'mentalno putuje' ka svom mačetu. Tokom onih
razdoblja kad je Hareri pokušavao da bude u VTI (ako se tako može reći), mače je sedelo mirno, bez
ikakvog mjaukanja, i odavalo utisak da se oseća dobro i zadovoljno. Tokom druge polovine
eksperimentalnog vremena ponašalo se nemirno i mjauknulo je 37 puta. Ali kad je isti ovaj ogled
ponovljen sa drugom mačkom sa kojom Hareri nije bio ni u kakvoj dotadašnjoj bliskosti, nije
primećen nikakav značajan efekat.
Da li je, dakle, to malo stvorenje na neki način osećalo Harerijevo mentalno prisustvo i iz tog razloga
sedelo u miru i tišini? Jedan od posmatrača ispričao je da mu se u jednom trenutku pričinilo da vidi
neku ljudsku sen u blizini mačke; kasnije se ispostavilo (jer to tada posmatrač nije znao) da je to bilo
tokom jednog od razdoblja kad je Hareri, po svome tvrđenju, doživljavao vantelesno iskustvo. Ali
Hareri je mogao psihokinezom uticati i na mačku i na tog posmatrača u drugoj sobi, tako da cela stvar
ostaje nedokazana. Isto se može reći i za nedavne Osisove studije u kojima je uspeh na testu
prepoznavanja optičke ciljne slike bio praćen signalima iz uređaja za merenja napetosti u metalnim
predmetima (kao u Hejstedovim studijama o savijanju metala). Metalni predmeti bili su u blizini
projektora slika. To je, dabome, moglo biti istovremeno delovanje ESP i PK.
Džon Palmer izložio je zamisao da bi jači dokaz za VTI bio ako bi se moglo pokazati da su ESP
efekti koji stoje u vezi sa VTI nekako različiti po vrsti od onih bez veze sa VTI. Ali on je to sugerisao
poodavno, a niko dosad, koliko znamo, nije takve naporedne oglede pokušao da izvede. Aktivnost
mozga nadzirana je tokom VTI, ali bezuspešno; različiti eksperimentatori prijavili su rezultate koji se
između sebe ne slažu.
Mi sada nemamo dobre dokaze na temelju kojih bismo mogli oceniti da li je VTI stvar čisto
subjektivna ili nije. Ali znamo da su VTI osećanja bila često prijavljena u vreme kad su ispitanici
postizali jake paranormalne rezultate, a to može značiti da je doživljavanje raznih VTI utisaka dobar
pokazatelj da je osoba dospela u psihičko stanje povoljno za ESP delovanje.

Svetlost na kraju tunela

Rani hroničari VTI zapazili su da je veliki deo takvih iskustava bio indukovan velikim strahom, jakim
stresom ili ranjavanjem; ali nastojali su da što manje naglašavaju tu istinu, plašeći se da će neko reći
da su sve to bile halucinacije izazvane takvim nevoljama, a ne 'prava' vantelesna iskustva. Međutim,
okolnosti su se promenile u poslednjih dvadesetak godina, ispoljeno je veliko zanimanje za VTI
indukovana stresom. Za jednoga od pionira u istraživanjima na ovom polju smatra se Rejmond Mudi,
čovek koji je prikupio nekoliko stotina izveštaja o slučajevima spontanih VTI i IBS.

Osobeni elementi iskustva blizine smrti

(1) Neiskazivost. Veoma je teško rečima opisati sve vidove takvih doživljaja.
(2) Svest o drugima. Neki ljudi u dubokoj nesvesti kao da ipak opažaju govor i postupke ljudi oko
sebe.
(3) Smirenost. Izrazito osećanje spokojstva i mira.
(4) Zvuci. Čuju se ili pričinjavaju zvuci kao: zujanje, jaka zvonjava, fijuk nalik na vetar, često
neugodni.
(5) Mračni tunel. Osećaj brzog kretanja kroz mračni tunel ili dugačku pećinu, odnosno dolinu. (Da li
je tu poreklo metafora o 'dolini senke smrti'?)
(6) VTI vid. Osećaj posedovanja još jednog tela, izvan svog fizičkog tela. Ovo često dođe kao veliko
iznenađenje.
(7) Susreti sa drugima. Susreti sa 'duhovima' ljudi koje je subjekt poznavao a koji su umrli.
(8) 'Zbunjeni duhovi'. (Neuobičajeno.) Bilo je izveštaja da su viđeni ljudi koji su umrli, ali su vezani
za neki predmet, osobu ili naviku; činilo se da ih razdire neki sukob ili neka muka. Ostavljaju utisak
da su više humanizovani nego drugi 'duhovi'.
(9) Bića od svetlosti. Pojave bića koja izgledaju kao osobe, ali sazdana od blistave svetlosti. Ta
svetlost, ipak, ne zaseni oči, to jest ne zaslepi posmatrača; iz takvog svetlosnog bića kao da isijavaju
silna radost, ljubav i toplina. Izrazita neopisivost rečima. Takvo biće često bude sagledano kao vodič
ili izaslanik.
(10) Pregled učinjenog. Svetlosno biće skrene umirućem čoveku pažnju na protekli život, na učinjena
dela i na posledice tih dela, ali sve to bez i jedne jedine reči. Ovo sa ciljem da se uspomene
evociraju i da se o njima razmisli, a ne da se umirućoj osobi sudi i presudi. "On (stvor od svetla)
pokušavao je kroz svaku od tih uspomena da mi pokaže nešto. Neprestano je naglašavao značaj
ljubavi... Ali bez ijedne optužbe protiv mene."
(11) Vizije znanja. (Neuobičajeno.) Kratkotrajna sagledavanja jednog sasvim izdvojenog područja
postojanja, gde kao da sveukupno znanje o svemu uporedo postoji u nekom bezvremenom stanju. Vrlo
izrazita neiskazivost rečima.
(12) Gradovi svetlosti. (Neuobičajeno.) Ponekad se viđeni prizor opisuje, maltene biblijskim rečima,
kao Raj; reke su kao staklo, građevine od kristala, a sve je to prožeto i natopljeno svetlošću.
(13) Granica. Neka velika voda ili jedna crta na tlu, kapija, ograda, vrata, ili siva izmaglica; preći
tamo znači prihvatiti smrt.
(14) Spasenje ili pomilovanje. (Neuobičajeno.) Verovanje da stvor od svetlosti, ili neko drugi, daje
pomilovanje za počinjena dela, ili spasava umirućeg od smrti. U takvim slučajevima umirući se često
plaši za neku drugu osobu koja je još u životu, na Zemlji: za bračnog druga kome može biti slomljeno
srce, ili za dete koje neće moći da bude odgajeno onako kako bi to umirući želeo.
(15) Povratak. Često se doživi kao razočaranje, u prvim trenucima, naročito kod onih koji su
reanimacijom vraćeni iz kliničke smrti.
(16) Delovanje na kasniji život. Veoma jako pozitivno delovanje. Nestane svaki, pa i najmanji strah
od smrti, poneko prijavi i povećanu sposobnost da 'oseti' druge ljude (ili čak ispolji paranormalnu
moć). Ojačano osećanje svrhe, cilja. Manje brižnosti zbog svakojakih životnih problema.
(17) Nerado saopštavanje drugima. Okolina često reaguje negativno, sa nerazumevanjem ili
odbacivanjem, kad onaj koji je bio nadomak smrti priča o ovim stvarima. Zato onaj ko je doživeo
IBS nauči da o tome ne priča rado.
Evo jednog prilično tipičnog izveštaja o IBS. To je pričao jednome od nas dvojice, autora ove
knjige, jedan čovek. Pridodali smo brojeve u zagradama, koji ukazuju na mesta gde se pojavljuju neki
od pobrojanih 17 elemenata.
"Meni je vrlo teško da to objasnim, teško je naći reči za to... bilo je tu nekih svojstava koja stvarno
ne mogu lako iskazati (1). Dogodila mi se saobraćajna nesreća. (Priča pojedinosti o sudaru.) Bio sam
nejasno svestan da se oko mene odvija burna aktivnost, da ljudi nešto viču, ali sam to vrlo slabo
zapamtio (2). Osećao sam se čudno miran, vrlo spokojan, kao da mi više ništa nije važno (3).
Postepeno sam postajao svestan da putujem kroz nekakvu dugačku cev (5), idem sve dalje i dalje, oko
mene je to bilo zamućeno. Mislim da nisam imao pojma šta sam bio. Ali u daljini sam video jedno
svetlo... jednu grudvu, kuglu svetlosti. Kretala se meni u susret, polako, a kad se primakla, bila je
tako bleštava. Čista svetlost, ali ne zasenjujuća (9)... To svetlo, ja naprosto ne mogu da izrazim šta je
značilo... ne Boga, niti Hrista, niti išta tako, ali to je bio neko, neki agens, neka sila... Imao sam
zapanjujuće osećanje potpune dobronamernosti te svetlosti. Iza te lopte svetlosti bile su, morao bih se
tako izraziti, građevine, nekakve građevine, sve u svetlosti (12)... Bilo je okolo i raznih drugih
svetlosti, pretpostavljam da bih sad rekao da su to bili duhovi ili tako nešto, ali ne sećam se da sam
tada u njima prepoznao ljude, ikoga koga sam poznavao... Svetlo je iznenada učinilo neku kretnju ka
meni. Pokazalo je, zapravo, kao da se orijentisalo na neki način prema dole... Shvatio sam da ću se
vratiti sebi, u svoje telo, da živim... Iako ovo može zvučati bizarno, u onom trenutku nisam bio zbog
toga baš zadovoljan. Ta svetlost bila je toliko puna svega što je dobro da sam maltene želeo da
ostanem. Ali ona je izbledela, postepeno, i nestala... a ja sam posle nekog vremena došao svesti (15).
Bio sam u toj nesreći vrlo teško ranjen."
Taj čovek nikada nije čuo za Rejmonda Mudija niti za njegove studije, ali paralele između ove
ispovesti i nekoliko Mudijevih elemenata IBS (od ukupno 17) veoma su upadljive. Jedan bitan
element koji se kod ovog čoveka, koji umalo što nije poginuo, nije pojavio jeste 'saslušanje' pred
bićem od svetlosti. Kod Rejmonda Mudija to je deveta stavka. Drugi stradalnici pričali su da im je to
biće usmerilo pažnju ka proteklom životu, sa pitanjem (bez ijedne reči) otprilike u smislu: "Šta si
uradio (uradila) sa svojim životom? Jesi li spreman (spremna) da umreš?" Ljudi koji su sa Mudijem
razgovarali tvrdili su da to pitanje nikad nije zazvučalo kao optužba. Navodno su bili jasno svesni da
svetlosno biće ima za njih bezgraničnu i bezuslovnu ljubav. Usled toga (kažu), prestali su se plašiti
smrti, mada je nisu počeli priželjkivati. Za ogromnu većinu njih to je bilo veoma dragoceno iskustvo,
sa moćnim pozitivnim uticajem na njihov kasniji život.
Naznake da je opstanak moguć i posle smrti jesu i susreti sa ljudima koji su umrli ranije, a koje je za
života poznavao čovek u VTI, kao i činjenica da VTI ne prestaje trenutkom kliničke smrti. (U jednom
od Mudijevih slučajeva, čovek je imao VTI još minutima posle kliničke smrti, sve do trenutka kad je
reanimacija uspela.) Likovna sadržina VTI može biti veoma slična vizionarskim spisima mistika; neki
stradalnici su kasnije pričali o 'svetu zbunjenih duhova' - naime, bića koja nisu ostvarila svoju svrhu
u životu ili koja su počinila samoubistvo. Pregled učinjenog (10) može uključiti i utisak da se događa
otkrovenje, to jest čudesno uviđanje posledica učinjenog. Razmišljajući o nacistima koji su počinili
velika zverstva, Rejmond Mudi zapisao je da su ta dela počinjena za života morala imati za posledicu
"nebrojene pojedinačne tragedije... bezbrojna polagana umiranja, kao i brza i okrutna... užasne
degradacije, godine gladi, suza i muka kod žrtava. Ako se nacističkim zlikovcima desilo isto ono što
su doživeli moji VTI subjekti, onda ja zaista nikako ne mogu zamisliti pakao užasniji, nepodnošljiviji
od toga." Moguće je, možda, naslutiti u tim VTI doživljajima začetke zamisli o raju i paklu.
Naravno da je Rejmond Mudi potražio i normalna objašnjenja za VTI. Čovek koji je teško ranjen ili
pod teškim stresom doživeće, neminovno, i krupne psihološke promene. Kao prvo, takav pacijent ima
bitno smanjen ili i sasvim prekinut dotok krvi u mozak, što znači da mozak ostaje bez snabdevanja
kiseonikom. Usledi i čulna izolacija i tako dalje. Neke od osobina VTI sreću se, itekako, i drugde,
izvan VTI. Tako, na primer, osećanje putovanja kroz kanal ili tunel često imaju i epileptičari,
bolesnici od migrene, a ponekad i ljudi kojima neposredno predstoji utonuće u san. (Jedan od nas
dvojice, autora ove knjige, može iz ličnog iskustva da potvrdi da narkoza kod zubara takođe može
izazvati taj efekat.) Droge i anestetici itekako mogu izazvati neke od nejjednostavnijih pojava vezanih
za VTI, ali ima u izobilju slučajeva stradalnika koji nisu bili drogirani niti pod bilo kakvim uticajem
lekova niti bilo koje medicinske intervencije, a ipak su doživeli VTI.
Psihijatar Ronald Sigel iz Los Anđelesa napisao je opširan kritički prikaz o VTI, tvrdeći da se sva
takva iskustva mogu objasniti jakim psihološkim potrebama i jakim željama kombinovanim sa
medicinskim traumama. Većinu osobina VTI, kaže on, prijavili su i mnogi uživaoci LSD i drugih
halucinogenih droga. Sigel, međutim, možda previđa suštinu. Ako postoji neki kontinuitet između VTI
i IBS, zašto bismo očekivali da IBS bude u celosti različit od izvesnih iskustava živih i zdravih ljudi?
Osim toga, ako ostavimo po strani neke izuzetno sumnjive tvrdnje o paklenim doživljajima koje su
objavljivali pojedini religijski angažovani pisci, vidimo da su izveštaji o negativnim, užasavajućim
sadržinama IBS veoma retki, dok su negativna i užasavajuća halucinogena iskustva česta, što se ne
uklapa dobro sa tezom o VTI i IBS kao reakcijama na traumu.
Onaj deo Sigelove teorije u kome on govori o ispunjavanju želja takođe nailazi na veliki problem.
Naime, fenomenologija IBS (priroda samog tog iskustva) izgleda da nije ni u kakvoj vezi sa
čovekovom pripadnošću ovoj ili onoj kulturi i civilizaciji. Čini se da je savršeno svejedno da li neko
veruje ili ne veruje u anđele i duhove, Hrista, Višnu ili Budu, ili u nešto drugo. Stereotipni izveštaji o
raju ili paklu zapravo su veoma retki u IBS. Takođe ni školska sprema, socijalna ili klasna
pripadnost, pa ni ekonomsko stanje, ne utiču nimalo na učestalost ili prirodu IBS.
S vremena na vreme neko ko ima malo ili nimalo prakse u ovoj oblasti istraživanja istupi sa nekom
svojom zamišlju. Tako je čuveni popularizator nauke, astronom Karl Segan, izjavio da univerzalnost
IBS može biti u nekoj vezi sa jednim doživljajem koji je svima nama zajednički, a to je rođenje, to
jest prolazak kroz proces porođaja. Taj 'mračni kanal' mogao bi biti porođajni kanal, a izlazak iz
svoga tela mogao bi biti samo prisećanje na izlazak iz majčinog tela - ponovno proživljavanje tog
događaja. Ova zamisao (koja je dobila sasvim nekritičnu podršku u jednom delu javnosti) možda je
proistekla iz 'nju-ejdž' terapija, kao što je ona sa 'ponovnim rađanjem'. Iz čega god da je proistekla,
dovoljno je samo ovlaš je razmotriti, pa da se raspadne. Porođajni kanal uopšte ne liči na tunel.
Mentalni kapacitet novorođenčeta nije takav da bi dete moglo da zapamti svoje rođenje tako dobro da
iz toga proisteknu podrobne, produbljene slike i drugi osećaji u vantelesnim iskustvima i u iskustvima
bliske smrti. Osim toga, nađeno je da su VTI i IBS jednako česti kod 'normalno' rođenih i kod onih
rođenih putem carskog reza. To prilično delotvorno ruši ideju da je tunelski efekat u IBS odraz ili
odjek porođajnog doživljaja.
Bilo je pokušaja da se iz dosad prikupljenog znanja o vizuelnom korteksu u ljudskom mozgu izvuku,
ekstrapolacijom, naznake o tunelskim slikama u IBS. Na primer, ovako: povećanje kortikalne
pobudljivosti, sposobnosti pobuđivanja nervnih ćelija u vizuelnom korteksu moglo bi u njemu
aktivirati 'trake' koje bi davale privid koncentričnih prstenova ili spirala, a to bi vodilo ka prividu
tunela. Pošto je veći broj neurona (po jedinici površine vidnog polja) usredsređen na sredini vidnog
polja nego na periferiji, pacijent bi mogao imati privid da je ispred njega mutna kugla svetlosti. Ove
spekulacije možda bi mogle objasniti najjednostavnije elemente IBS i VTI fenomena, možda nekih
5%, ali nikako ne onih preostalih 95% - jer je fenomenologija VTI i IBS složena. Nema razloga da
verujemo da će ova pojednostavljena neurofiziološka objašnjenja voditi nekom napretku u ovoj
oblasti.

Istraživanja jednog kardiologa

"Moram priznati: kad sam prvi put čitao knjigu Život posle života mislio sam da su svi ti doživljaji
samo izmišljotine pojedinaca koji su želeli da zloupotrebe lakovernost autora, doktora Rejmonda
Mudija, ili da je sam Mudi 'ukrašavao' istinu da bi se njegova knjiga što bolje prodala. Ali, evo,
posle pet godina i 116 razgovora sa pacijentima, uveren sam, iz mnogih razloga, da te moje početne
sumnje nisu bile opravdane."
Ovo je bio pasus iz odlične knjige Uspomene na smrt koju je napisao Majkl Sabom, kardiolog iz
Atlante. Ono po čemu se doktor Sabom razlikuje od mnogih drugih medicinara koji su sa istim tolikim
stepenem podozrenja čitali Mudijevu knjigu jesu dve osobine: prvo, dr Sabom bio je voljan da uloži
trud i potraži istinu o toj oblasti i, drugo, pre nego što je pristupio tom poslu on je jasno i precizno
razradio metodologiju za tako nešto. Priznaje da nije očekivao da će njegovi pacijenti govoriti o IBS
ili o bilo čemu sličnom. Ipak, preduzeo je niz razgovora sa onima koji su se oporavili od vrlo teških
srčanih udara i sličnih neposrednih opasnosti po život, kao i sa onima kojima je tokom neke velike
operacije, na hirurškom stolu, srce bilo zaustavljeno neko vreme, pa ponovo pokrenuto. On je sa
njima vodio razgovor veoma pažljivo ali "najnormalnije, kao da je to deo uobičajenog prikupljanja
podataka o toku bolesti". Sabom beleži da mu je pacijentkinja posle jednog od prvih njegovih takvih
intervjua rekla: "Doktore, u početku razgovora vi kao da ste svim silama nastojali da mi dokažete da
ja nisam doživela to što sam doživela." Doktor Sabom je kod velikog broja pacijenata koji su se
izvukli sa samog praga smrti naišao na otpor, na oklevanje da se o IBS govori: pacijenti su mislili da
je bolje o tome ne pričati, neki iz straha da će im biti pripisano da govore gluposti ili da su im to bile
samo halucinacije. Ali mnogi su progovorili o IBS, i pokazalo se da je iznenađujuće veliki postotak
njih imao IBS. Nalazi dr Saboma podudaraju se, u opštim crtama, sa nalazima Rejmonda Mudija,
Keneta Ringa, Rasela Nojisa, i drugih istraživača na ovom polju. Mi smatramo da je, u poređenju sa
svima njima, rad dr Saboma najbolji, najkvalitetniji.
Sabom je svoju knjigu pomno dokumentovao i tablicama prikazao sve nalaze prikupljane pet godina.
Posvetio je znatan prostor razmatranju raznih mogućih objašnjenja IBS u terminima svesnog ili
podsvesnog stvaranja uobrazilja, ili psiholoških fenomena kao što je depersionalizacija (iščezavanje
ličnosti), autoskopska halucinacija (privid gledanja sebe), i slični sindromi; zatim, dejstvo ranijih
očekivanja (pokazalo se da neobično veliki broj ljudi zna poprilično o IBS i pre nego što im se
dogodi, odnosno, znaju i oni kojima se IBS nikada nije dogodio); dalje, dejstvo raznih lekova i droga;
dejstvo moždanih udara u raznim područjima mozga; oslobađanje moždanih hemikalija koje su
poznate kao endorfini; acidoza (prisustvo prevelike količine ugljendioksida u mozgu) i tako dalje. Dr
Sabom temeljito ilustruje slabosti svih tih alternativnih objašnjenja, uzetih pojedinačno ili u
kombinacijama. Ali možda najizrazitiji od svih doprinosa dr Saboma sastoji se u tome što je on
domišljato istraživao tačnost izveštaja IBS subjekata o tome da su, tokom svoje najteže krize, bili
navodno svesni okoline.
Sabom je razgovarao sa mnogima koji su tvrdili da su tokom IBS doživljaja bili svesni šta se oko njih
događa - to jest, da su doživljavali nešto nalik na vantelesno iskustvo (VTI). Pacijenti kojima se
dogodio srčani udar i na kojima je primenjena tehnika poznata kao kardio-pulmonarni restart (CPR)
često su opisivali ko je šta radio tokom CPR, iako su za vreme tog događaja bili, dakako, u dubokoj
nesvesti. Sabom kaže da su to 'autoskopski IBS', što bukvalno znači: gledanje sebe tokom IBS
doživljaja. Razgovarajući sa tim ljudima Sabom je uspeo da 'izvuče' iz njih vrlo konkretna prisećanja
na razne događaje koji su se odigravali tokom reanimacije. Nisu to bili retki uspesi; u 32 slučaja
postignuto je uspešno prisećanje.
Onda je dr Sabom razgovarao sa dvadeset pet kardioloških pacijenata koji nisu doživeli ni IBS ni
VTI tokom reanimacije, ali koji su bili (kako ih on naziva) "iskusni kardio-pacijenti sa prosečnim
bolesničkim stažom od nešto preko pet godina". Tih dvadeset pet ljudi on je analizovao tako što ih je
delio u grupe prema polu, starosti, rasi i drugim varijabilnim činiocima; svaku tako dobijenu grupu
upoređivao je sa podudarnom grupom autoskopskih IBS ispitanika. Onda je postavljao tim 'iskusnim'
pacijentima pitanja o kardio-monitorima koji se priključuju na pacijenta u krizi, o izgledu kardio-
defibrilatora koji se koristi u CPR, o drugoj opremi za CPR, kao i o opštoj opremi i opštim
postupcima u kardiološkom odeljenju. Cilj je bio da se ustanovi da li ono što autoskopski IBS
subjekti znaju takođe zna svaki iskusan pacijent. Čak je obezbedio da svi koji su ušli u tu kontrolnu
grupu budu osobe sklone redovnom gledanju televizije - zato što je želeo da sazna da li različita
konkretna znanja kod pripadnika glavne (ne kontrolne) grupe mogu biti pripisana, ipak, samo gledanju
televizijskih drama sa medicinskom sadržinom, ničem čudnijem od toga.
Sabom je ustanovio da su ispitanici u kontrolnoj grupi pravili osobene greške kad je trebalo opisati
CPR postupak; od 23 ispitanika koji su o tome pristali da govore, 20 je načinilo bar jednu krupnu
grešku. Najčešća greška bila je verovanje da se pacijentima kojima je stalo srce daje veštačko
disanje usta na usta. Bilo je i zabluda o načinu na koji se obezbeđuje da grlo i dušnik ostanu otvoreni
tokom CPR, kako se daje masaža srca (ljudi su mislili da udarac u leđa, ispod plećke, može u tome
da pomogne), nerazumevanje kako defibrilator radi (mnogi su, na primer, mislili da one ravne
površine koje se pritisnu pacijentu na prsa imaju u sebi neke ventile za uvlačenje vazduha, to jest
sisaljke koje navodno obezbede da defibrilator 'dobro prianja' uz telo), zapravo grešili su u pogledu
gotovo svakog vida CPR postupka. Ali za razliku od njih, oni koji su bili u glavnoj grupi - dakle, oni
koji su prijavili autoskopni IBS - nisu načinili nijednu krupnu grešku. Prema tome, čini se da ovi
autoskopski IBS subjekti nisu samo nagađali na osnovu ranijih znanja, kao što je Sabom podozrevao.
To čini uverljivijom zamisao da su oni, na neki način, zaista tačno uočavali i pamtili šta im se
dešavalo tokom reanimacije, iako su bili u nesvesti. Postoje, doduše, izvesni nalazi da i pacijenti pod
anestezijom, ali vrlo daleko od opasnosti po život (dakle, oni koji nikako nisu kandidati za IBS),
zadržavaju neki delić svesti, pa i zapamte ponešto o svom tadašnjem okruženju, ali to je mnogo ređi
slučaj; osim toga, za takve pacijente tipično je da su njihove uspomene fragmentarne i minimalne.
Fenomen IBS mnogo je više zbunjujući nego VTI. Nije lako objasniti, terminima poznate psihologije,
šta bi to moglo da se dešava nadomak smrti, pa da stvori takve utiske. Možda bi se moglo tvrditi da
pacijenti koji imaju paranormalnu moć naknadno pročitaju iz svesti okolnih lekara šta se i kako
radilo, pa onda neistinito tvrde da je to bila 'autoskopija u nesvesti'. Ako nije to, onda je tu reč o
neverovatnoj izoštrenosti čula, pojavi koja bi bila poprilično čudo sve i da je pacijent bio budan i
svestan; psihologija za sad nema objašnjenja za tako izoštreno opažanje, ali ne samo što nema
objašnjenja nego i ne priznaje njegovo postojanje. Ima nekoliko (vrlo mali broj) izveštaja u kojima
ljudi koji su umrli opisuju sam proces umiranja; ovi izveštaji su u ponečemu slični IBS.
Najzad stižemo do iznuđenog poteza: moramo se upustiti u razmatranje o slučajevima u kojima se,
možda, dogodila neka komunikacija sa onima koji nisu nikakvom reanimacijom vraćeni u život nego
su umrli i ostali mrtvi. Dakle, komunikacija sa onima koji su prešli stvarno 'na drugu stranu'... ako
takva postoji.

Priviđenja: živi i mrtvi

Da li su duhovi - dakle, priviđenja umrlih ljudi - čiste halucinacije? Mnogo je ljudi koji su 'videli
duha'; priče o tome stare su koliko i civilizacija. Evo jednog prilično tipičnog primera.

Radila sam u jednom velikom ženskom internatu u pokrajini Kent. Imala sam dvadeset devet godina,
bila sam odličnog zdravlja i vida, normalnog temperamenta, nesklona nekim posebnim uzbuđenjima.
Jedne noći silazila sam niz stepenice, sa Aladinovom lampom (sic) u ruci. Svetiljka je bila podešena
da svetli prilično slabo... Stigla sam na jedno odmorište od koga se nadole pružao dugačak, prav niz
stepenica. Tada sam ugledala jednu priliku. Činilo se da je to neki stari čovek koji silazi ispred
mene, niz te iste stepenice. Bio je pet-šest stepenika odmakao kad sam ga prvi put ugledala. Bio mi je
okrenut leđima, kosa mu je bila siva. Jednom rukom pridržavao se za rukohvat.
Stala sam i ostala tako, nepomična. Gledala sam ga kako silazi. Kad je stigao do dna tog niza
stepenika, iščezao je. Nisu se čuli njegovi koraci, nijednog trenutka, iako na tim stepenicama ne
postoji tepih. Taj čovek kao da je bio odeven u nešto crno i dugačko.
Znala sam od prvog trenutka da je to 'duh', ali nisam osećala ništa osim ogromne radoznalosti. Ta
zgrada bila je već veoma stara i govorilo se za nju da je opsednuta; naravno, u njoj je tad stanovalo
mnogo žena, ali pretpostavljam da su u to doba noći gotovo sve spavale.
Iako sam tamo stanovala četiri godine, to je bilo moje jedino takvo iskustvo u toj zgradi. Neke druge
stanarke viđale su 'duhove', ali različite od tog starog čoveka na stepeništu."

Ima dobrih razloga da pretpostavimo da je ovo bilo svedočenje o jednoj najobičnijoj, čistoj
halucinaciji. Kao prvo, uslovi za posmatranje bili su loši - bilo je mračno, a posmatrač je imala samo
jedan slab fenjer u ruci i nikakvo drugo svetlo. Drugo, ta zgrada je već imala reputaciju opsednute -
sećate se Kornelovog 'duha' iz našeg prvog poglavlja? Iščekivanje da će se nešto desiti, i verovanje
da hoće, mogu uticati na čovekovo opažanje. Treće, ostali posmatrači videli su drugačije navodne
'duhove'. Doduše, normalno je da različiti posmatrači daju o istom događaju iskaze koji se uveliko
razlikuju - pročitajte samo izveštaje nekoliko svedoka o jednoj istoj saobraćajnoj nesreći;
razlikovaće se znatno između sebe, ali to naravno ne znači da se nesreća nije desila, da je bila samo
privid. Pa ipak, niko drugi nije video tog starca na stepeništu. Najzad, u čitavoj priči nema ničega što
bi dokazalo njenu autentičnost.
A u kakvim drugim okolnostima bi se moglo pomisliti da je priča o prikazama ipak nešto više od
halucinacije? Predlažemo četiri činioca, odnosno četiri tipa slučaja gde izveštaj ne bismo mogli tako
spremno odbaciti kao ovaj navedeni.

Kolektivno viđenje. Ako jedno isto priviđenje vidi nekoliko osoba u isti mah, na istom mestu, i ako
svi daju otprilike jednak iskaz o tome.
Višegodišnje pojavljivanje. Isto priviđenje pojavljuje se na istom mestu posle mnogo godina, pa još
jednom posle mnogo godina, i tako više puta, a to vide i prijavljuju različite osobe.
Priviđenje u trenucima kobne krize. Čovek umire ili je sasvim blizu smrti; baš u tim trenucima
priviđenje koje liči na njega pojavljuje se nekom živom čoveku.
Informativna priviđenja. Priviđenja koja daju neku određenu, konkretnu informaciju osobi koja ih
vidi, informaciju koju ta živa osoba nije mogla ni na koji drugi način doznati. (Predsmrtno
pojavljivanje, to jest u trenucima kobne, predsmrtne krize, samo je jedan poseban slučaj ove vrste,
naravno.)

Prve dve kategorije retko se sreću, ali ima ipak i takvih slučajeva, u dovoljnom obimu za naše
potrebe. Evo jednog tipičnog primera višegodišnjeg pojavljivanja: "Živeo sam u Trondhajmu četiri
godine, a godine 1938. otišao sam iz tog grada; ipak, u kasnijim godinama često sam ga posećivao.
Veoma su me zanimali građevinski radovi koji su izvođeni u tamošnjoj katedrali. Jednog sunčanog
jutra ušao sam u katedralu. Krenuo sam severnim prolazom... Bacio sam pogled dijagonalno, ka
južnoj dvorani, i primetio jednu kaluđericu kako sedi tiho i mirno u jednoj od mnogih niša u tom
zidu... Zapitao sam se šta će ona tu u to doba dana. Pomislio sam da joj priđem i da joj se obratim, ali
kad sam bio na samo dva i po ili dva metra od nje, ona je nestala! Izbledela je i više je nisam video.
Moram priznati da me je to zbunilo. Otišao sam u zapadni deo katedrale i tamo video žene koje su
čistile crkvu. Rekao sam im: 'Učinilo mi se da vidim jednu katoličku kaluđericu tamo, na zapadnom
kraju; sedela je u niši, a kad sam ja prišao bliže, ona je nestala. Kako može to biti?' Jedna čistačica
mi je odgovorila: 'A, to. Pa, mi nju često vidimo.' Ovo su mi potvrdili i drugi."
Takvi slučajevi, kad je posmatranje izvršeno pod povoljnim uslovima (sunčan dan, sunce u katedrali)
i kad je istraživač razgovarao sa nezavisnim svedocima i proverio pojedinosti, ne može se olako
odbaciti.
Međutim, od većeg su značaja priviđenja u trenucima kobne krize i priviđenja koja daju neku
informaciju. Čini se da su slučajevi sa kobnom krizom prilično česti. Postoje neke, makar i male,
mogućnosti da se njihova istinitost proveri. Ako čovek prijavi da je video neku osobu koja, daleko
odatle, umire, onda možemo saslušati svedoke i proveriti da li se to desilo u isto vreme. Ako se
potvrdi vremensko podudaranje, onda već možemo obrazovati neko naše mišljenje ili ocenu o tom
slučaju, ali uvek imajući na umu probleme koje smo pomenuli u prvom poglavlju - ta smrt bi trebalo
da bude neočekivana i tako dalje
Najvažnije objavljeno delo u ovoj oblasti ostaje, do današnjeg dana, jedna knjiga s kraja
devetnaestog veka, koju su objavili pioniri Britanskog društva za ESP istraživanja. U izvesnom
smislu istraživanje je tad bilo lakše nego danas. Ako je neko godine 1893. sanjao da neki njegov
rođak umire u nekoj dalekoj zemlji, imao je vremena da to ispriča mnogim ljudima pre nego što vest
o toj smrti na bilo koji način stigne, odnosno pre nego što bude potvrđena. Danas imamo telefone,
telefaks mašine, komunikacije su trenutne. Naći nezavisnog svedoka koji bi potvrdio da je neko video
priviđenje umirućeg, a da nikako drugačije nije mogao biti obavešten o krizi, vrlo je teško zato što
obaveštenja putuju tako brzo.
Monumentalno delo Statistika o halucinacijama koje su prikupili ti davni aktivisti pomenutog
britanskog Društva sadrži iskaze nekih sedamnaest hiljada ljudi o raznim halucinacijama koje su im
se dogodile, pa i o priviđenjima, to jest 'duhovima'. Nekih 2.300 ljudi reklo je da su u nekom trenutku
u svom životu imali neku vrstu halucinacija; kad odbacimo ona halucinantna iskustva koja su bila
snovi ili koja bi se mogla pripisati drogama, lekovima, visokoj temperaturi i tako dalje, ostaje u toj
knjizi oko 1.700 slučajeva koji zaslužuju dalje razmatranje. Od tnjh, bilo je oko 80 slučajeva sa
kobnom krizom, u kojima se 'duh' umirućeg ili umrlog pojavio pred nekim živim ne više od dvanaest
sati pre ili posle smrti. Ondašnji istraživači postavljali su takvim ispitanicima mnoštvo dodatnih
pitanja, a osim toga pažljivo su proveravali podatke, tako da možemo danas izdvojiti 32 slučaja u
kojima smrt nije mogla biti očekivana ni zbog starosti, niti bolesti, niti iz drugih razloga, i gde je
(osim u dva-tri slučaja) bilo nezavisnih svedoka. Takvi 'jaki' slučajevi činili su dakle oko 1,5% od
ukupnog broja ispitanika koji su po našem mišljenju dolazili ozbiljno u obzir. Na osnovu centralne
matične knjige Velike Britanije za ona vremena, ustanovili smo da je verovatnoća da jedna osoba
umre baš u neki određeni dan iznosila 1 prema, približno, 19.000. Ovih na kraju izdvojenih 32
ispitanika pogađali su, dakle, nešto što je bilo tako malo verovatno. Reklo bi se: rezultati izrazito
iznad nivoa slučajnosti.
Na nesreću, metodologija tih davnih istraživača nije stvarno prihvatljiva nama danas. Premnogo je
pretpostavki bez dokaza bilo pravljeno i premnogo subjektivnih procena o jačini slučajeva. Toliko je
toga ostalo nedorečeno da se podaci ne mogu sabrati i iskazati kao jedna vrednost o statističkoj
verovatnoći. Pa ipak, i kad se sve protumači na najstrožiji danas poznati način, ostaje nelagodna
činjenica da je mogućnost da su to trideset dvoje ispitanika pogodili vreme nečije smrti sasvim
slučajno bila manja od 1:250. A to je, drugim rečima, i uz sve rezerve, veoma visok stepen
neverovatnoće.
Ako bismo prihvatili, rasprave radi, da ne mogu sva ta priviđenja biti objašnjena kao halucinacija,
optička varka ili podudarnost, da li bismo se primakli gledištu o životu duše posle smrti tela? Ili bi
prikladnija bila objašnjenja o super-ESP saznavanju šta se sa nekim desilo? Jer priviđenje nečijeg
lika i tela moglo bi, naravno, da bude telepatsko znanje da neko umire, plus jaka halucinacija koja se
u svesti primaoca telepatske poruke javlja kao reakcija na šokantnu, stresnu sadržinu poruke (ovo je
prilično nategnuta, ali ipak logički održiva hipoteza; neki istraživači su je već postavljali).
Primer načina na koji bi istraživanje moglo na ovom frontu ipak napredovati jeste jedan domišljat
ogled Gertrude Šmajdler i njenih kolega. Pošto su proveli izvesno vreme istražujući navodno
opsednute kuće, sastavili su spiskove šta je koji 'duh' radio kad je bio viđen. Posle toga, male grupe
osoba obdarenih paranormalnom moći upućene su u te kuće da 'pogledaju' šta se dešava; dati su im
spiskovi i tačnih i sasvim lažnih podataka, nasumično izmešanih. Šmajdlerova je ustanovila da su
neke od tih paranormalno obdarenih osoba uspele da pogode, i to znatno iznad nivoa slučajnosti, koji
se 'duh' pojavljivao gde i šta je tačno radio kad se pojavljivao. Šmajdlerova je isti zadatak poverila i
grupama skeptika i ustanovila da su njihovi rezultati ostali tačno na nivou puke slučajnosti - dakle,
zaista nasumičnog nagađanja. To je zanimljivo. Ako su priviđenja nešto što se može pripisati
optičkim varkama u slabo osvetljenim delovima kuće, ili sličnim okolnostima, onda bi bilo logično
da skeptici otkriju takva mesta i da postignu bolje rezultate nego oni koji su obdareni paranormalnim
moćima ili, barem, da postignu rezultate bar malo iznad nivoa slučaja; ali oni ih nisu postigli.
Naravno, ti paranormalno obdareni istražitelji koje je Šmajdlerova dovodila na takva mesta mogli su
se poslužiti jednostavnim vančulnim opažanjem da pročitaju istinite podatke iz uma nekoga ko je
podatke znao; nisu morali hvatati 'vibracije' građevina, kako su to neki od njih rekli. Ali, svejedno,
uhvatili su nešto, neki signal, čime izlazimo na teren koji je barem malo pouzdaniji od pukih priča i
pričancija kojih u ovoj oblasti ima toliko.

Ima li nekog tamo?

U drugom poglavlju razmotrili smo karijeru Danijela Danglasa Houma, PK medijuma - a to znači,
čoveka u čijem prisustvu kao da se događala psihokinetička vrsta paranormalnih efekata. Međutim, za
ispitivanje eventualnog života posle smrti potreban je mentalni, a ne PK medijum. Možemo govoriti i
o duhovnom (mentalnom) posredništvu. Mentalni medijum saopštava informacije koje je, navodno
(po svojoj sopstvenoj tvrdnji), pribavio paranormalnim putem od duhova umrlih ljudi. Kao što smo
napomenuli, uvek postoji mogućnost da on (ili ona) te iste informacije pribavi pomoću super-ESP.
Ali pre ma kakvih razgovora o tome trebalo bi da vidimo da li čitava ta oblast zavređuje ma i trun
naše pažnje.
Ogromna većina tih spiritističkih, dakle mentalnih medijuma jesu ljudi blagi i nezlobivi, tako da bi
bilo okrutno reći im da lažu; ali ljudi koji iskazuju samo neodređene, uopštene fraze koje nijedan
iskusan istraživač ne može primiti ozbiljno. Usluge ovih spiritista blaže tugu i bol onih kojima je neko
blizak i drag nedavno umro; mnogi spiritisti ne traže honorar, ili uzimaju samo simboličan honorar.
To nisu komercijalno usmereni šarlatani rešeni da 'oderu' lakoverne i zgrnu bogatstvo. Naprotiv;
mnogi su ljubazni i dobronamerni. Pa ipak, njihov šou je čisto zavaravanje ili samozavaravanje; ništa
više. Uz samo malo vežbe, svako može da ovlada tehnikom koja se naziva 'čitanje na hladno'. Ona se
sastoji u tome da spiritista priča uopštene fraze koje bi mogle svašta i koješta značiti ili ne značiti, ali
koje provociraju posetioca da nešto kaže, da neke podatke o sebi i o pokojniku otkrije; upravo te
podatke, koje je tako izmamio, spiritista posle slavodobitno saopštava posetiocu. Zapanjujuće je
koliko su ljudi skloni da zaborave, da smetnu s uma, šta su sami rekli sagovorniku pre samo pola sata.
Još jedan 'vic' u toj tehnici 'čitanja na hladno' sastoji se u tome da spiritista naprosto pažljivo gleda i
sluša mušteriju i izvlači određene zaključke na osnovu rase, pola, starosti, imovnog stanja, stila i
načina govora, izbora reči, odeće, nakita i tako dalje. Majstorsko 'čitanje čoveka', nagađanje na
osnovu takvih stvari i na osnovu izmamljenih informacija, može dati izuzetno uverljiv 'razgovor sa
mrtvima' - naime, uverljiv kad se gleda iz perspektive posetioca. Pa, pošto znamo da je to tako,
pređimo odmah na neke dokaze bolje od toga.
Moglo bi se reći da je 'zlatno doba' spiritizma bilo približno između 1880. i 1940. godine. Tokom tog
razdoblja naročito temeljitom istraživanju bilo je podvrgnuto šest žena, vrlo uglednih spiritistkinja.
Nakupilo se podosta izveštaja i dokaza koji jesu intrigantni. Ali od tada, ništa. Više nijedan tako
dobro dokumentovan slučaj nije se pojavio. Zbog čega je to tako? Skeptik bi rekao: zbog toga što su
moderni istraživači veoma pažljivi i pametni, pa začas prozru sve trikove i prevare, tako da ništa nije
ostalo, nijedan dokaz, pošto je sve od početka bilo samo trik i prevara. Ima i drugih objašnjenja.
Jedno od njih kaže da današnji istraživači naprosto nemaju para, vremena ili nemaju jake
pokrovitelje - naprosto, nisu sposobni da temeljito istraže rad makar i jednog pravog duhovnog
medijuma.
U svakom slučaju, čak i isključivi skeptik ostavio bi bled utisak u poređenju sa Ričardom
Hodžsonom, koji je bio 'car' neverice i podozrenja, zaista arheskeptik. Rođen u Australiji, Hodžson
je prvi proučavao karijeru velike, možda i najveće spiritistkinje svih vremena, gospođe Leonore
Pajper. Uistinu, pojedinosti njene karijere otkriće nam više i daće nam vrednije podatke nego opšti,
ali plitak prikaz medijumstva.

Izuzetna gospođa Pajper

Godine 1884. gospođa Pajper bila je sasvim obična domaćica u Bostonu, u američkoj saveznoj
državi Masačusets. Njena običnost okončala se kad je otišla kod jednog iscelitelja i kad je tamo, u
toku seanse, pala u trans i primila 'poruku' upućenu jednoj drugoj osobi koja je takođe učestvovala u
toj seansi. Od tada je počela da drži seanse za svoje prijatelje, a na tim seansama redovno se
pojavljivao kao dramatis persona jedan 'kontrolni duh', Francuz koji je sebe zvao imenom 'doktor
Finui'. Taj Finui bio je posrednik između mušterija Pajperove i 'duhova' sa kojima su mušterije želele
da razgovaraju. Govorkanja o ovim seansama stigla su do ušiju psihologa Vilijema Džejmsa i
pobudila njegovu radoznalost u tolikoj meri da je on došao na jednu od njenih seansi i učestvovao
kao mušterija, godine 1885. Posle toga slao je i druge istraživače da se tako 'ubacuju' na seanse kod
gospođe Pajper, ali svako pod pseudonimom. Mnogi od njih kasnije su svedočili da im je gospođa
Pajper davala informacije, često veoma lične i prisne prirode, koje, po njihovom uverenju, nije
mogla o njima pribaviti nikakvim normalnim putem. Jedan od tih kolega kasnije je napisao pismo
Džejmsu i u pismu rekao da je gospođa Pajper 'otužna proročica'. Ona zaista nije imala veliko
obrazovanje, niti veliku erudiciju, niti je ikad tvrdila da to ima.
Godine 1887. u Boston je stigao Ričard Hodžson i preuzeo mesto sekretara Američkog društva za
istraživanje paranormalnih moći. I, prirodna stvar, morao je otići na poneku od seansi Pajperove. Iz
pisama koja je pisao sam Hodžson, kao i iz onoga što su drugi o njemu pisali, vidimo da je Hodžson
bio grozan kao ličnost, inteligentan, ali bezosećajan, nasrtljiv i sklon da vređa. Teško je zamisliti
čoveka koji bi bio dalji od lakovernog dobričine koga šarlatani mogu da nasamare. Pa ipak, posle
izvesnog vremena taj Hodžson došao je do uverenja da gospođa Pajper poseduje paranormalnu moć i
da njene poruke izgovorene u transu jesu autentične poruke onih koji su preživeli svoju telesnu smrt.
Rođen godine 1855, Hodžson je studirao na Pravnom fakultetu u Melburnu, a onda je nastavio
obrazovanje tako što je studirao u Kembridžu predmet 'nauka o moralu'. Zatim je postao jedan od
članova-osnivača Britanskog društva za ESP istraživanja. Godine 1884. ovo Društvo poslalo ga je u
Indiju da proceni rad spiritistkinje po imenu gospođa Blavacki i 'teozofijskog' kulta koji je ona
osnovala. Hodžsonov izveštaj bio je porazan po nju: saopštio je da je Blavacki najobičnija
opsenarka, a da su njeni teozofisti svi, ili gotovo svi, jadne prevarene budale. (Ma šta mi o teozofiji
mislili, ne može se reći da je taj izveštaj bio staložen, pošten ili objektivan.) U drugim istraživanjima,
on je temeljito uništavao kredibilitet svedoka koji su jemčili autentičnost ove ili one spiritistkinje; pri
tom je kao argument koristio i svoju znatnu mađioničarsku veštinu - naime, on je sam uspevao da
obmane te iste svedoke i time da dokaže da su nepouzdani. Sve u svemu, Hodžsonova jaka strana bila
je da prema spiritističkim medijumima nastupa agresivno i neprijateljski i da raskrinkava jednog po
jednog, pokazujući, redom, da su to prevaranti i prevarantkinje.
Hodžson je pristupio slučaju gospođe Pajper organizovano, sa celom grupom svojih pomagača i sa
temeljitošću koja je za njega bila osobena. O toku gotovo svake seanse pravljene su beleške, u kojima
su doslovce zapisivane i sve izgovorene rečenice; kad god su okolnosti dozvolile, od drugih učesnika
u seansama uzimane su i pismene izjave. Organizovana su i učešća preko posrednika, a to je sredstvo
od ključnog značaja u testiranju spiritističkih medijuma. Naime, na seansu se uputi jedan posrednik,
neko kome se kaže da zatraži izvesne informacije, ali ne za sebe nego za nekog trećeg ko uopšte nije
tu i koga posrednik ne poznaje niti išta zna o njemu. Suština je u tome što će spiritista uzalud motriti
na starost, obrazovanje, imovno stanje i druge osobine posrednika - na taj način neće saznati baš ništa
o pravom pitaocu; i zalud će pokušavati da izmami iz posrednika bar neku informaciju o pitaocu -
neće uspeti, jer posrednik ne zna ništa o pitaocu, ne zna ni ko je to.
Godine 1889. Hodžson je uspeo da 'izveze' gospođu Pajper u Englesku. Tamo je, takođe,
organizovano mnogo testova sa učesnicima koji su bili samo posrednici za neke druge, odsutne
osobe. Kad je stigla u kuću svog domaćina, a to je bio istraživač ser Oliver Lodž, čitav njen prtljag
su pretresli da vide ima li tu ikakvih zaliha informacija pribavljenih unapred o mogućim mušterijama,
to jest mogućim učesnicima budućih seansi. Nije nađeno ništa. Hodžson je čak unajmio detektive koji
su pratili Pajperovu i članove njene porodice da vide da li neko od njih zalazi u biblioteke, matične
kancelarije ili se druži sa onima koji poznaju buduće mušterije, u cilju doznavanja informacija koje
bi onda tobožnji 'Finui' mogao nuditi na seansama. U tom pogledu, zadatak ovih detektiva bio je
mnogo lakši tada, pre stotinu i više godina, nego što bi bio danas. Jer sada se u kompjuterima svuda
oko nas nalazi takvo more informacija o svima nama, da svaki spiritista može i ne izlazeći iz sobe
mnogo toga da sazna o svakoj zakazanoj mušteriji, pre seanse; a još i više uz pomoć nekog prijatelja
koji ume da 'njuška' po podacima.
Da nastavimo našu priču. U vreme kad je gospođa Pajper došla u posetu iz Amerike, u Lodžovoj kući
bilo je mnogo slugu, ali su svi bili nedavno zaposleni, tako da joj nijedan nije mogao dati veću
količinu vrednih informacija, čak i da je ona uspela da izmakne kontroli i ispituje te ljude (pri čemu
bi rizikovala da bude raskrinkana nešto kasnije, naravno). Na seanse su dovođeni pojedinci odabrani
'sa velikom merom slučajnosti', kako je to Hodžson napisao. U nekim slučajevima Hodžson je čekao
da gospođa Pajper padne u trans, pa je tek onda donosio odluku koga će pozvati na seansu. U jednoj
seansi Lodž je dao gospođi Pajper jedan časovnik sa poklopcem, na lancu. Taj časovnik pripadao je
jednom njegovom ujaku sa kojim se Lodž družio u detinjstvu, ali u kasnijim godinama vrlo malo ili
nimalo. Javio se 'duh' tog ujaka Džerija, rekao je ime svog brata, izjavio da je sat njegov. Lodž je
uzvratio da će u to moći da veruje tek ako čuje i neke dodatne informacije, stvari koje mu nisu
poznate sad, ali koje bi mogao proveriti kod Džerijevog brata koji je još živ. Informacije su stigle.
Lodž je zapisao: "Taj 'ujak Džeri' prisetio se nekih epizoda iz njihovog dečačkog druženja - na
primer, kako su plivali po jednoj rečici u kojoj su se lako mogli i udaviti; kako su ubili mačku u
Smitovoj njivi; kako su posedovali jednu malu pušku; i ne samo pušku, nego i jednu neobičnu dugačku
kožu, valjda zmijsku, koju je ujak Robert (onaj koji je duže živeo) kasnije zadržao u svom vlasništvu,
ali ne dugo." Sve te činjenice su, kaže Lodž, kasnije proverene "manje ili više potpuno". Možda
ponajviše intrigira priroda tih uspomena. To su one male stvari iz detinjstva koje su tako neobične da
baš po tome naslućujemo da su autentične.
Doduše, Lodž nije prijavio da su ta tačna pogađanja bila izmešana sa velikim količinama uopštene,
prazne priče, kao i sa mnoštvom netačnih nagađanja. Kad čitamo puni transkript ovih seansi gospođe
Pajper, vidimo da je u izobilju pogrešnog i nevažnog ona, ipak, davala i jednu znatnu razmeru tačnog
i konkretnog. Neko bi mogao reći: pokušavala je nasumce, mnogo puta, pa je ponešto i pogodila,
čistom slučajnošću. Ali u suočenju sa mnogobrojnošću njenih pogodaka, taj argument ne zvuči
osobito ubedljivo. Opisana seansa sa Lodžom nije bila 'preko posrednika', ali u suštini i jeste, jer su
davane informacije koje nisu bile poznate nikome od prisutnih. (Lodž je posle morao poštom da se
raspituje kod ujaka Roberta o tačnosti onoga što je od gospođe Pajper čuo).
Koincidencija se može još pouzdanije isključiti kao objašnjenje za njene uspehe u jednom kasnijem
nizu ogleda, urađenom posle njenog povratka u Ameriku. Navodni 'Finui' se uglavnom prestao
pojavljivati, ali na njegovo mesto došao je 'Dž. P.', navodno duh jednog mladog čoveka, Džordža
Pelua, koji je poginuo u nekoj nesreći 1892. godine. Pred gospođu Pajper dovedeno je sto pedeset
ljudi, i ona je posle seansi sa svima njima izdvojila sve one i samo one koji su tog Pelua poznavali -
tačno trideset ljudi, bez ijedne greške. To sigurno nije postigla slučajnim nagađanjem. Tu o
slučajnosti ne može biti ni govora. Ako je na neki način 'pročitala' iz njihovog ponašanja da su
poznavali Pelua, to je zaista izuzetan nivo preciznosti u posmatranju. Druga poenta, teža za
kvantifikaciju, ali ne sporedna, sastojala se u tome što se Dž. P. ponašao prema svakome od tih 30
ljudi malčice drugačije, uvek na način prikladan za tu osobu; oni su tvrdili, svi do jednog, da Dž. P.
(dakle, 'duh') ima prema svakome od njih tačno onaj isti stav, i upotrebljava tačno isti način govora,
kao kad su se družili u životu. U razdoblju kad je Dž. P. bio 'na vlasti' kod gospođe Pajper, Hodžson
je bio praktično organizator i nadzornik svih seansi; postigao je da bude zapisano sve što se na tim
seansama događalo, svaka izgovorena reč.
Kod gospođe Pajper pažnje vredno je naročito to što su svi oni istraživači koji su došli i posvetili se
proučavanju njenog rada zaključili, posle izvesnog vremena (bez obzira na to kakav im je bio početni
stav) da ona zaista poseduje paranormalnu moć. Zapisnici o njenim seansama su obimni, to je
nekoliko hiljada stranica teksta. Nas dvojica smo, iz tog razloga, bili vremenski u mogućnosti da
pročitamo samo mali deo toga. Samo po neki skromni uzorak, tu i tamo. To je jedna planina dokaznog
materijala koja je tada prkosila, a i sada prkosi, neverici. Hodžson, a i druge 'neverne Tome' od kojih
su neki bili maltene isto toliko neprijateljski nastrojeni u početku, na kraju postadoše sasvim uvereni
u autentičnost paranormalnih rezultata gospođe Pajper. Hodžson je otišao i korak dalje, počeo je
verovati da je njeno spiritističko informisanje dokazalo da život posle smrti stvarno postoji. Ova
njegova uverenost zasnivala se na nekom dokazu koji je on navodno dobio, ali nije ga hteo objaviti.
(Eto koliko su netačne glasine da se izbegava objavljivanje neuspeha, i samo neuspeha, paranormalno
obdarenih ljudi, odnosno da se svaki njihov uspeh publikuje.) U ono vreme bilo je govorkanja da mu
je gospođa Pajper saopštila izuzetno poverljive informacije, lične prirode, o jednoj pokojnoj ženi.
Da li ga je to konačno opredelilo da poveruje?
Kakve zaključke možemo izvesti o gospođi Pajper? Pošto smo i sami mukotrpno prošli kroz jedan
deo arhiva o njoj, možemo samo zaključiti da se tu dešavalo nešto izuzetno, što ne može ni približno
biti objašnjeno prevarama i šarlatanstvom, autosugestijama i 'čitanjem na hladno', a ni delovanjem
čiste slučajnosti.

Slučaj super-ESP?

Da li su uistinu duhovi mrtvih prosledili i jednu jedinu informaciju gospođi Pajper? Ili je ona sve to
doznavala vančulnim očitavanjem podataka oko sebe? Neki od njenih (nekoliko) 'kontrolnih duhova'
zaista mnogo više liče na varijante njene sopstvene ličnosti, a ne na bestelesne duše nekih drugih
ljudi. To su, dakle, lako mogli biti njeni alter ego-i, njeno drugo ja, treće ja i tako dalje. (U tom
pogledu samo je Dž. P. bio donekle izuzetak zato što je poznato i dokazano da je jedan čovek sa tim
imenom doista postojao i poginuo.) Možda je ona, prebacujući se u te svoje druge uloge, lakše
dospevala u psihičko stanje povoljno za ESP. Možda su te uloge čak bile mera njenog uspeha u
postizanju ESP stanja.
Međutim, hipotezu o super-ESP teško je uskladiti sa nalazima dr Alana Goulda, naučnika koga smo
već pominjali zbog njegovog rada na istraživanju poltergajsta. Gould je istraživao i slučajeve u
kojima je informacije navodno dobijene od 'duhova' moguće danas proveriti u istorijskim izvorima,
kao što su arhive. Gould je imao sreće da pronađe fascikle sa arhiviranim materijalom - velikim
količinama materijala - jedne grupe entuzijasta koja je dvadeset godina pre toga održavala, i to duže
vremena, svoje seanse i sve pomno beležila. Gould je proveravao i našao je nekoliko informacija
koje su o svojim životima 'duhovi' dali tačno, a koje su u ondašnjim izvorima bile objavljene
netačno! U takvim slučajevima, nije moguće da su učesnici seansi potražili i našli tačnu informaciju u
tim normalnim izvorima i onda je samo ponovili na seansi. Da bi u tom slučaju ESP objašnjenje
moglo da se održi, moramo pretpostaviti da su učesnici, koristeći ESP, naslutili da su publikovani
podaci netačni i da su zato preskočili na druge, autentične podatke, koje su pribavili iz nekih drugih
izvora; ali u to je malo teže poverovati.
Navešćemo jedan izuzetno dobar primer slučaja te vrste. Glavna ličnost tu je jedan momak koji nam
je poznat kao 'Hari Stokbridž', što je pseudonim - Gould nije hteo da navede pravo ime i prezime tog
mladića, jer njegova porodica nije želela da bude na taj način prisutna u javnosti. Duh poginulog
Harija Stokbridža pojavio se na jednoj seansi, nepozvan i nenajavljen, i dao sledeće podatke o svom
životu (a podaci koje je dvadeset godina kasnije ustanovio Gould dati su u zagradi).

"Potpor. u Nortamb. fusilerima. Pogiboh četrnaestog jula šesnaeste." (Zaista je postojao potporučnik
sa tim imenom, u britanskoj diviziji koja se naziva 'Nortamberlendski fusileri' i zaista je poginuo 14.
jula 1916, mada je datum njegove pogibije netačno naveden u službenim spisima britanskog
Ministarstva rata.)

"Sa Škotima od Tajna." (Taj mladi čovek zaista je služio, u okviru te divizije, u bataljonu koji je
označen kao 'onaj sa reke Tajn', i to prvo u irskoj, a kasnije u škotskoj četi - činjenica koja nigde nije
bila objavljena.)

"Visok, mršav, crnokos. Oči krupne, smeđe." (Ovo su potvrdili rođaci, a postoji i fotografija koja to
potvrđuje, ali nije objavljeno, koliko smo mogli ustanoviti, ni u jednom štampanom izvoru.)

"Sa drugarima u Lesteru." (Tačno, izlazio je u grad sa kolegama tamo.)

(Na pitanje šta voli i šta ne voli.) "Probleme svake. Pipsovo čitanje. Vodene boje." (Na fakultetu je
proučavao matematiku i fiziku. Postojali su štampani izveštaji da je student, ali ne i čega. /Reč
'problemi' verovatno se odnosila na matematičke probleme./ Njegove poslednje dve napomene nisu
bile jasne ni rodbini.)

(Na pitanje da li zna za izvesnu 'ulicu Povis', o kojoj je sanjao jedan siter.) "Dobro je znam."
(Kasnije se ispostavilo da se ulica pod tim nazivom nalazi nedaleko od mesta gde je rođen.)

Bilo bi lepo, naravno, imati o nekima od ovih stvari više pojedinosti. Moglo je biti rečeno više o
ulici Povis, na primer; bilo je bolje da je 'duh' rekao precizno da voli matematičke, a ne neke druge
probleme, ili da je bar rekao 'brojčane probleme'. Ali nalazimo tvrdnju da je rekao ime, datum smrti,
izgled, regimentu, bataljon - vrlo konkretno; sve to je provereno i tačno je, čak i ono što je u to doba
bilo objavljeno netačno ili uopšte nije bilo objavljeno. Podudarnost je ovde neubedljivo objašnjenje.
Teško bi bilo poverovati i da je bila podvala. Zar treba stvarno da verujemo da je jedna grupa
amatera sklona seansama uložila ogroman trud i preturala po starim matičnim knjigama, novinama i
slično, pa čak pribavljala i neobjavljene informacije o jednom poginulom vojniku Prvog svetskog
rata, samo da bi prevarila istraživača koji će se pojaviti na sceni dvadeset godina kasnije - štaviše,
istraživača koga niko nije pozvao niti je iko mogao predskazati njegov dolazak? A ako su se
oslanjali, zaista, na podatke štampane u doba Prvog svetskog rata (to bi im bila prva pomisao, ako bi
želeli da organizuju obmanu), onda kako to da nisu naseli na netačnosti koje su u štampanju promakle
u vreme kad je taj mladi čovek živeo? Nije verovatno da je to bilo šarlatanstvo i 'nameštanje'.
Najverovatnije i najekonomičnije objašnjenje za tu priču jeste paranormalna moć.

Duhovi za moderna vremena

Nešto nalik na spiritizam opstaje i danas, u takozvanom 'kanalisanju' i sličnim aktivnostima, ali doba
velikih spiritističkih medijuma očigledno je davno prošlo; za ovo verovatno postoje dobri psihološki
razlozi. Baš kao što je 'Filip' izmaštan da bi poslužio kao katalizator za PK efekte, tako su i 'kontrolni
duhovi' raznih spiritistkinja (navodni 'doktor Finui', zatim 'Dž. P.', ili indijanski mudraci koji su sad
toliko u modi kod američkih medijuma belaca) najverovatnije, u većini slučajeva, samo psihološka
pomoćna sredstva.
Reks Stenford i drugi uočili su da paranormalni efekti (a naročito oni snažni) jesu strani egou. To
znači: ne osećamo se stvarno prijatno sa njima, pa su zbog toga naši izgledi da postignemo uspešno
ESP dejstvo veći ako se nekako 'izvučemo' od lične odgovornosti za to; ako imamo utisak da je
odgovoran neko drugi. Moguće je da, kad prevalimo 'krivicu' za ESP efekte na nekog drugog ili na
nešto drugo, naš kapacitet za ESP delovanje biva oslobođen. Otud se pojavljuju 'duhovi' koji su tačno
taj neko drugi ili nešto drugo.
Ako nastavimo ovom linijom razmišljanja, koja nije neverovatna, biće nam jasnije zašto su veliki
spiritistički medijumi stvar prošlosti. Maštanja o duhovima bila su civilizacijski prihvatljiva u
vremenima gospođe Pajper; moda spiritualizma bila je u punom zamahu, narod je naprosto 'ludovao'
za duhovima. Danas su takva maštanja mnogo manje prihvatljiva. Mnogi ljudi smatraju da je
tradicionalna slika spiritističkog medijuma koji osluškuje svoje 'kontrolne duhove' zastarela, banalna,
čak da je 'blamaža' verovati u ma šta slično. Promenila se naša kultura, a ljudi se sad verovatno
ispomažu nekim drugim pomoćnim psihološkim sredstvima, možda jačim. Hajde da zamočimo samo
jedan prst jedne noge u izvesne veoma opasne vode i da pogledamo koja bi to jača sredstva mogla
biti.
Dva takva pomagala sama se nude našoj pažnji. Jedno su 'neidentifikovani leteći objekti' - NLO.
Postoje ljudi koji to proučavaju: 'ufolozi'. Oni su prijavili veliki broj spontanih ispoljavanja
paranormalnih moći kod onih ljudi koji tvrde da su videli NLO ili čak tvrde (eto mode koja postaje
sve jača) da su ih vanzemaljci oteli, kidnapovali, uvukli u svoje NLO. Vremena su sada takva da je
lakše pripisati ESP efekte nekom 'čoveku u crnom' koji je navodno doleteo iz neke druge, daleke
galaksije, nego bestelesnoj sablasti koja navodno zastupa nekog pokojnika. Niko nije formalno
testirao paranormalnu moć onih ljudi koji tvrde da su imali neka posla sa predmetima i bićima iz
svemira, ali takva istraživanja mogla bi biti preduzeta.
Drugo takvo psihološko pomagalo jeste astrologija. Stvarno nema naučnih dokaza da tradicionalna
astrologija ima ikakvu vrednost ili istinitost, ali obavljene su neke studije koje sugerišu da ono što
astrolozi zaključuju na osnovu svojih izračunavanja (polazeći od nečijeg dana i sata rođenja) ipak
sadrži nešto malo više informacija o tom čoveku nego što bi se pogodilo pukom slučajnošću,
pričanjem sasvim 'bez veze', sasvim nasumce. Astrolozi možda imaju najbolje psihološko sredstvo za
potpomaganje svojih ESP sposobnosti; taj njihov sistem za navodno očitavanje nečijih sklonosti,
sposobnosti i sudbine bar pokušava, ili u načelu želi, da bude naučno zasnovan, a mogao bi se i
testirati. U veku nauke teško je i zamisliti bolje psihološko pomoćno sredstvo. Ako je to tako, onda u
redovima astrologa možda postoji poneki pojedinac koji raspolaže zanimljivim paranormalnim
moćima. Neće biti lako staviti na probu ove hipoteze, jer astrolozi, parapsiholozi i ufolozi često
zaziru jedni od drugih i nastoje da se 'ne mešaju'; ali testiranje je moguće, pa se iskreno nadamo da će
ga neko, nekad, i obaviti!
Okrećemo se sada poslednjoj liniji istraživanja koja je od značaja za pitanje opstanka posle smrti, a
to je: reinkarnacija. Očigledno, ako bi se proučavanjem te oblasti mogli naći jaki dokazi da je
reinkarnacija moguća, onda bismo, po logici, morali prihvatiti da 'nešto' od čoveka može da živi i
posle njegove telesne smrti. U prvom izdanju ove naše knjige razmotrili smo dve vrste dokaza:
'hipnotičku regresiju' u prošle živote i tvrdnje o reinkarnaciji kod dece. U ovom izdanju
razmatraćemo samo ovo drugo; dakle, idemo odmah pravo u središte stvari, tamo gde se nalaze
najjači raspoloživi dokazi.

Studije o reinkarnaciji

Godine 1977. ugledni Journal of Nervous and Mental Diseases objavio je dva stručna rada o
reinkarnaciji. Autor oba rada bio je psihijatar dr Jan Stivenson koji je tada radio na Univerzitetu
Virdžinija. Već sama činjenica da je jedno takvo glasilo dalo publicitet radovima o tako
neuobičajenoj temi pokazuje koliko je rad dr Stivensona cenjen i među skepticima.
Postoje dva razloga zbog kojih je ovo istraživanje mnogo moćnije od 'hipnotičke regresije u prošlost'
sa odraslima. Kao prvo, Stivensonovi ispitanici bila su mala deca, u nekim slučajevima vrlo mala
deca - od tri, čak i od dve godine. Onda naprosto padaju kao neuverljive sve zamerke koje bi
sugerisale da je ispitanik 'konstruisao' svoje navodne uspomene iz ranijeg života tako što je
kombinovao pojedinačne podatke do kojih je došao čitanjem knjiga, novina i magazina kao i
gledanjem filmova i TV programa. Drugo, Stivenson je ova istraživanja obavljao uglavnom u
takozvanim 'zemljama u razvoju' gde i nema mnogo takvih izvora informacija. Ukratko, daleko je
problematičnija 'regresija', navodno prisećanje, odraslog i pismenog čoveka u zapadnoj civilizaciji
koja je natopljena informacijama, nego regresija malog deteta u polupismenoj sredini.
Osobena odlika rada dr Stivensona jeste dosledni, čisti, čak pomalo zastrašujući profesionalizam. On
ima kontakte sa mnogim ljudima; pa kad od nekoga od njih čuje nagoveštaje da se možda pojavio
slučaj reinkarnacije, on kreće na posao. Skoro uvek je reč o vrlo malom detetu (u približno jednoj
polovini njegovih slučajeva to su deca od dve godine ili čak i mlađa) čije ponašanje i govor sugerišu
da je to dete osoba koja je već jednom, ranije, živela. Stivenson otputuje gde god je potrebno: na
Aljasku, u Liban, Indiju, Šri Lanku, Brazil i tako dalje. Osim engleskog on vrlo dobro zna i francuski
i nemački, a u ostalim slučajevima koristi prevodioce u koje ima poverenja - naime, ispituje to dete,
a i svedoke, uz pomoć prevodioca. Sa gotovo svakim svedokom obavi posle izvesnog vremena još
jedan razgovor, da bi proverio da li će se sve podudariti; osim toga, kod svakog pojedinog slučaja
koristi usluge bar dva prevodioca, a ponekad i više, da bi prevod bio sasvim pouzdan, svaka reč
tačno protumačena. Poseduje ogromnu biblioteku traka na kojima su ti razgovori. Izrečene tvrdnje
kasnije proverava u dokumentima, arhivima, matičnim knjigama. Stivensonove knjige prepune su
pojedinosti, on do sitnica opisuje svoj istraživački rad.
Razmotrićemo prvo jedan slučaj koji ima znatnu dokaznu vrednost, a u kome je Stivenson bio u
mogućnosti da razgovara prvo sa jednom porodicom, a kasnije sasvim zasebno sa drugom, pre nego
što su se te dve porodice susrele i upoznale, zahvaljujući čemu nije postojala opasnost da svedočenja
prvih budu kontaminirana razgovorima sa drugima - sa rodbinom preminulog koji se navodno
reinkarnirao u detetu u prvoj porodici.
Stivenson je doputovao u Liban godine 1964, kad je još bilo moguće koliko-toliko bezbedno boraviti
u toj državi. Došao je zato što je čuo od jednog mladog Libanca, koji je dve godine ranije radio kao
njegov asistent u jednom istraživanju u Brazilu, da u Libanu ima mnogo slučajeva reinkarnacije.
Postoji tamo jedan narod koji se zove 'Druzi' i koji je svojevrsna manjinska islamska sekta; Druzi
veruju u reinkarnaciju - štaviše, to je glavno uporište njihove religije. Ipak, mnogi Druzi vrlo
skeptično reaguju na pojedine priče o reinkarnaciji; nisu lakoverni.
Pošavši u posetu Libancu koji ga je pozvao kod sebe, Stivenson je doznao za jedan slučaj u selu
Kornajel u kome se obreo, desetak kilometara istočno od Bejruta. Pokazalo se da je otac dotičnog
deteta Mohamed Elavar, rođak Stivensonovog mladog asistenta. Prvog dana boravka u Kornajelu,
Stivenson je razgovarao sa Elavarom i njegovom ženom i o tome sačinio pomne beleške. Tom
prilikom bio je na raspolaganju samo jedan neuvežbani prevodilac; sledeća četiri dana
Stivensonovog boravka bila su tu dvojica drugih, uvežbanih prevodilaca. Pet meseci kasnije
Stivenson je opet došao u to selo (sa novim prevodiocem) i proverio veliki deo materijala
prikupljenog u prvoj poseti; ujedno je i prikupio nove informacije.
Pri prvoj poseti Stivensonu je rečeno da je Mohamedov sin Imad rođen decembra 1958. Prva reč
koju je to dete u svom životu progovorilo bila je 'Džamileh'. Tada to ni roditelji nisu znali, ali to je
bilo ime ljubavnice izvesnog Ibrahima Boumhaza, čoveka koji se kroz to dete (Imada) navodno
reinkarnirao. Čim se osposobio da sastavlja reči u rečenice, mali Imad je počeo da priča o svom
ranijem životu. Otac ga je grdio što laže, ali je Imad ostajao uporan. Kad je imao dve godine, Imad je
spontano prepoznao, na ulici, jednog Boumhazijevog komšiju. Takođe je ispričao mnoge pojedinosti
o Boumhazijevoj kući, rodbini i životu. Pa ipak, porodica Elavar nije pristupila nikakvom
proveravanju svega toga. Pokojni Boumhazi živeo je i umro u drugom selu, koje se naziva Kribu;
Mohamed Elavar (otac) samo je jednom bio u tom selu, na nekoj sahrani, ali nije susreo nijednog
člana porodice Boumhazi.
Razdaljina između ta dva sela, Kornajel i Kribu, iznosi samo oko trideset kilometara, ali Druzi u tim
krajevima nisu (tada) bili skloni da mnogo putuju; pripadnici dvaju porodica (Elavari i Boumhaziji)
kategorično su tvrdili da se nikada nisu sreli. Kad je prikupio sve informacije koje je mogao o Imadu,
Stivenson je krenuo u selo Kribu da sakupi što više podataka i o porodici Boumhazi.
Posle toga je poveo Imada i Imadovog oca Mohameda Elavara u selo Kribu, gde se Imad upoznao sa
porodicom Boumhazi. Mnoge od tih ljudi Imad je spontano prepoznao i svakome se obratio na
prikladan način. Boumhazijevi su bili zapanjeni nadasve Imadovim ponašanjem, a to u ovakvim
slučajevima nije svejedno. Dete od pet godina ponašalo se, rekli su članovi te porodice, baš onako
kako se njihov Ibrahim ponašao za života.
Imadovi iskazi o njegovom prošlom životu uključivali su prisna i precizna opažanja o kući i porodici
Ibrahima Boumhazija, na primer:

- voleo je lov;
- imao je smeđeg psa, a jednom prilikom je pretukao drugog psa;
- kuća je imala dva bunara, jedan pun, a jedan suv;
- u vreme njegove smrti porodica je gradila novu baštu;
- imao je mali, žuti automobil i jedan minibus;
- alat za automobil držao je na tavanu.

Bogatstvo i specifičnost informacija dobijenih od ovog dečaka isključuju, reklo bi se, svaku
mogućnost da je pogađao pukom slučajnošću. Stivenson je proverio 57 pojedinačnih dečakovih
tvrdnji; 51 je potvrđena kao istinita.
Slučaj Imada Elavara jedan je od mnogih koje je Stivenson istražio i o njima savesno izvestio.
Suočeni smo sa većim brojem takvih slučajeva. Kakva objašnjenja, osim reinkarnacije, možemo dati
za njih?

Konicidencija. Niko nikad nije pretpostavio da su svi ti ispitanici pukim slučajem rekli ('tek onako,
desilo se da kažu') to što su rekli. Nećemo to pretpostaviti ni mi.

Loše pamćenje. U slučaju Imada Elavara, obe porodice kategorično su tvrdile da se nikada ranije
nisu upoznale. Iz tog razloga, informacije nisu mogle biti ni u kakvim susretima razmenjene, a posle
ponovljene za inostranog slušaoca. Ako bismo pretpostavili da je ipak bilo nekih uzgrednih susreta,
ili preko nekog posrednika, ili da je bilo neposrednih susretanja, ali su to obe strane zaboravile, ne
bismo, ipak, mogli na taj način objasniti bogatstvo, konkretnost i tačnost Imadovih iskaza. U raznim
drugim slučajevima događalo se da istraživači dokažu da se porodice dveju umešanih strana nikako
nisu mogle sresti, ni na koji način. U pojedinim slučajevima uzimanje iskaza od deteta je završeno, a
tek mnogo kasnije je otkriveno ko je bio i gde je i kada živeo preminuli o čijem se negdašnjem životu
dete izjašnjavalo. Tu nema ni pomena o slabom pamćenju.
U mnogim kulturama u kojima je Stivenson nalazio ovakve slučajeve, komunikacija i socijalna
pokretljivost veoma su ograničeni; ljudi se rađaju, žive i umiru na jednom veoma ograničenom
prostoru, kako fizičkom tako i društvenom. U takvim uslovima slučajno širenje informacija mnogo je
manje verovatno nego u našem, zapadnom društvu koje je zasićeno informacijama i veoma pokretno.

Prevara. Čovek bi se mogao razumno zapitati: iz kog razloga bi dve libanske porodice (ukupno
sedamnaest ljudi sa kojima je Stivenson razgovarao) preduzele jednu takvu urotu da nasamare jednog
inostranog istraživača koji će rezultate posle objaviti u nekoj stranoj zemlji? Tu nikakvog dobitka
nije bilo za njih. Štaviše, neki vidovi Imadijeve reinkarnacije očigledno su im bili neprijatni (na
primer, da se jedan petogotišnjak priseća kako se dobro provodio sa svojom ljubavnicom). Osim
toga, nije ni moguće 'naučiti' dete tako mlado (ili još mlađe) da laže tako dosledno i uverljivo.
Bilo je i slučajeva u kojima je prevara neverovatna zbog toga što je dete tvrdilo da je reinkarnacija
nekog kriminalca, čak i ubice. U nekim slučajevima bilo je vidljivo da se porodica čak trudila da
prikrije šta se dešava, da čak ni komšije ne načuju ništa o tome.

Čudnije i čudnije

Drugi istraživač, Antonija Majls, koja je obavila tri zasebna putovanja u Indiju od 1987. do 1989.
godine, dokumentovala je dvadeset šest slučajeva reinkarnacije među muslimanskim porodicama u
onim sektama gde verovanja o reinkarnaciji nisu rado gledana niti prihvatana. Dokumentovala je,
štaviše, deset slučajeva u kojima je dete bilo pripadnik hindu religije, a pokojnik Musliman, ili
obratno. Odnosi između Hindusa i Muslimana različiti su u raznim delovima indijskog potkontinenta,
u zavisnosti od lokalne istorije, ali po pravilu nema mešovitih brakova između te dve vere, a u nekim
gradovima (velikim i malim) nema ni mešovitog stanovanja, nego se tačno zna ko u kojim kvartovima
(ili pokrajinama) živi. U nekim pokrajinama verske razlike služe kao povod, i izgovor, za ogromno
međusobno nasilje, nebrojena ubistva, i tome slično. Nema ni najmanje mogućnosti da bilo koja
muslimanska, ili bilo koja hinduistička porodica smisli neku 'šarenu lažu' u kojoj bi njihovo dete bilo
prikazano kao pripadnik one druge vere. Takođe je nezamislivo da bi pripadnici neke više kaste
Hindusa smislili neku lagariju koja bi značila da je jedno njihovo dete reinkarnacija nekoga iz neke
niže kaste. Pa ipak, kod Stivensona nalazimo i takve slučajeve.
Zađimo još malo dublje u ovu intrigantnu oblast. Stivenson je prijavio mnoge slučajeve u kojima su
dokazi ne samo psihički nego i fizički. Dete se, na primer, rodi sa istim rasporedom mladeža, ili čak
sa istom urođenom manom kao pokojnik. Bilo je slučajeva da je čovek ubijen sa nekoliko hitaca iz
vatrenog oružja, a da se uskoro rodi dete koje ne samo što ima njegove uspomene, nego na leđima
ima po jedan veliki mladež tamo gde su pokojniku bile ulazne rane od metaka, i to tačno na tim
mestima. Postoji izveštaj i o jednom slučaju albinizma gde je pokojnik bio albino, a dete u koje se
reinkarnirao - to isto. (Stivenson je nedavno objavio seriju zanimljivih, informativnih knjiga o tome;
navedene su u bibliografiji.) Na osnovu medicinskih statistika moguće je proceniti koliko često se
pojavljuju mladeži različitih vrsta; zato bi bilo moguće tačno iskazati koliko su malo verovatne
podudarnosti nekoliko mladeža, tako tačne; tu bi brojke bile, po svemu sudeći, astronomske -
verovatnoća bi iznosila jedan prema mnogo milijardi. Pošto su mladeži i urođene mane materijalne
stvari i ne mogu se falsifikovati, onda podvala nije ni teorijski moguća, za razliku od čisto verbalnog
svedočenja gde jeste.
Godine 1991. istraživač Jirgen Kajl, onaj isti koji je radio sa Stivensonom u eksperimentalnim
studijama sa Stepanekom dvadeset godina pre toga, prijavio je svoje prve studije reinkarnacije koje
je obavio u Burmi, na Tajlandu i u Turskoj. Kajl radi u Tasmaniji; tamo je njegova baza. On jasno
kaže da se u ovakvo istraživanje nije uključio zbog neke svoje eventualne vere da će živeti opet: "Ja
smatram da je verovanje u konačnost smrti razumno." O svojim istraživanjima on kaže, skromno, da
su "istraživanja pojedinačnih slučajeva na terenu, ponovljena nekoliko puta". Dokumentovao je 16
slučajeva reinkarnacije, među kojima je i nekoliko slučajeva u kojima su porodice očigledno želele
da prikriju stvar, da se ne sazna. (Jedna porodica zahtevala je anonimnost, plašeći se navale stranaca,
ali i svojih zemljaka ako bi se saznalo kakvo dete imaju.) Kvalitet dokumentacije i provere u ovih 16
slučajeva je dobar, pa se zato nadamo da je Kajlov rad tek početak mnogo obimnijih studija u kojima
bi Stivensonovi nalazi mogli biti provereni.
Možemo samo nagađati koliko se učestano reinkarnacija događa. (U nekim kulturama na snazi je
verovanje da je reinkarnacija sveopšta, a to bi značilo da je svako od nas reinkarnacija nekog ko je
živeo ranije; ali i u tim kulturama smatra se da je svesno prisećanje svog ranijeg života retka pojava.)
Ima nagoveštaja da onaj ko okonča život kao žrtva nasilja, a naročito onaj ko bude nepravedno
ubijen, mnogo češće 'dolazi opet', to jest reinkarnira se, nego drugi pokojnici. Čini se, osim toga, da
postoji težnja da između smrti i reinkarnacije prođe izvesno, ne mnogo dugo vreme (nekoliko nedelja
ili meseci). Međutim, to može naprosto značiti da u slučajevima kad protekne nešto duže vreme,
reinkarnirana ličnost ima slabije izglede da se svesno priseti svog ranijeg života. Činjenicu da mnogi
slučajevi reinkarnacije dolaze iz onih kultura u kojima se u takve stvari veruje možemo objasniti na
ovaj način: pripadnici takvih kultura spremniji su da javno priznaju, pred istraživačima, šta se
dešava. Ima i pet-šest slučajeva reinkarnacije otkrivenih u zapadnim zemljama. Dodajmo, najzad, da
deca koja su navodno nečije reinkarnacije postaju normalni ljudi, nije primećeno da kao mladi, ili
kad odrastu, ispoljavaju neku neprilagođenost; stiče se utisak da većina njih, sazrevajući, postepeno
zaboravi svoj raniji život - dakle, da te uspomene izblede.

Verovatnoća da se može preživeti

Čitaoci su do sada verovatno zaključili, tačno, da mi smatramo da su slučajevi dokumentovani kod

Stivensona, Milsove, Kajla i još nekolicine istraživača daleko ubedljiviji i kvalitetniji od ma kojih
drugih za koje se zna (ako izostavimo spiritistkinju gospođu Pajper). Pročitali smo nekoliko stotina
stranica Stivensonove dokumentacije, a videli smo i prve nezavisne potvrde ili bar početke
nezavisnog potvrđivanja, pa se ne možemo oteti utisku da se tu pred nama otkriva nešto istinski
značajno. Jedan od nas dvojice (Karl Sardžent) želi da izdvoji mišljenje i da saopšti da mu se
zamisao reinkarnacije nimalo ne dopada. Evo zašto: ako pogledamo projekcije stanovništva sveta u
predstojećim vekovima, zatim projekcije o budućoj degradaciji čovekove životne okoline i noviju
istoriju Evrope, stvarno nije mnogo privlačna ideja da će onaj ko živi sada, morati u bliskoj
budućnosti da živi još jednom, pa još jednom, i tako dalje. Ali ovakve lične i emocionalne
preferencije nisu razlog za odbacivanje dokaza; drugim rečima, moramo gledati, dokaze pa ma koliko
nam oni bili, zbog raznih svojih implikacija, neprijatni.
Mi verujemo da će praktično svaki čitalac, kad pročita Stivensonov materijal i njegove obazrive
ocene, zaključiti da tu postoje zapanjujuće stvari, pa pozivamo čitaoce da pogledaju bibliografiju i da
se uvere sami.
Naravno, uvek ostaje hipoteza o ESP čitanju podataka o pokojniku iz svesti živih, ali treba imati u
vidu da bi dete sa tako ogromnim paranormalnim moćima verovatno ispoljilo ESP i na razne druge
načine, ne bi se usredsredilo samo na oponašanje nekog umrlog čoveka. Drugim rečima, trebalo bi da
u svim takvim slučajevima bude i obilje drugih manifestacija paranormalnih moći. Osim toga,
pribaviti informacije o nekome je jedno, a oponašati tog čoveka je sasvim druga stvar; hipoteza o
ESP objašnjenjima za 'reinkarnaciju' ne tumači zašto se ta deca ponašaju tako. U slučaju Imada
Elavara, ona druga porodica (Boumhazi) bila je ponajviše impresionirana ponašanjem tog deteta.
Ponekad članovi porodice sasvim spontano, zapanjeni, prepoznaju tačne obrasce ponašanja
preminulog. Alan Gould je veoma podrobno proučavao život i rad mnogih davnih spiritista, tako da
se zaista može reći da o njima zna više nego što bi se moglo razumno očekivati da iko nasluti pomoću
vančulnog opažanja, pa ipak - on priznaje da ni slučajno ne bi umeo da oponaša te davno umrle ljude,
njihovo držanje i ponašanje; a reinkarnirana deca postižu baš to, u uzrastu kad glumačke sposobnosti
mogu biti vrlo slabo razvijene. Treba i to ozbiljno uzeti u obzir.
Antonija Mils razmatra i jedan slučaj u kome je Hindu dete po imenu Nareš Kumar Rajdas
kategorično tvrdilo za sebe da je rođeno kao Musliman, i to sin nekog starog fakira; a da je njegova
majka bila druga žena tog Muslimana. Već sa dve godine to dete je počelo redovno da izvodi
islamski obred poznat kao 'namaz' u trenucima kad je verovalo da ga niko ne gleda. Taj mali dečak je
na ulicama pronašao tog starog fakira, pa je počeo da ide za njim. Takođe je prosio i molio se za one
koji mu nešto udele, na način na koji to muslimanski fakiri čine. Poginuli sin staroga fakira zvao se
Mušir. Kad je konačno odveden u Muširovu porodicu, dečak je prepoznao ostalu decu staroga fakira
(to jest, 'svoju' braću i sestre) i upustio se u razgovor o načinu na koji je poginuo (dok je vozio
zaprežna kola). Razgovarao je i sa Muširovom majkom. Mušir je u pogibiji zadobio jednu veliku
ranu, a dečak je rođen sa velikim mladežom baš na tom mestu. Pre susreta sa malim Narešom
Kumarom Rajdasom taj fakir nije verovao u reinkarnaciju, ali kasnije, razgovarajući sa Antonijom
Mils, bio je vidno potresen, sav obuzet emocijama. Pošto ga je počela mučiti nesanica, u ponoć se
molio Alahu i postavljao pitanje: "Kakva je, Bože, ovo tajna?"
Neko možda želi, ili ne želi, da se moli nekom božanstvu, ali tajna u vezi sa tom 'reinkarniranom'
decom postoji i ne bi je trebalo prenebregavati.
 PARANORMALNA MOĆ, NAUKA I BUDUĆNOST

Smatramo da ogledi i činjenice sažeto izloženi u ovoj knjizi predstavljaju, sveukupno, jake argumente
u prilog verovanju da odista postoje značajne anomalije u oblasti ljudskih sposobnosti. Zaista ima
razloga za uverenje da ljudska bića raspolažu sposobnostima da uzvesne stvari doznaju i mimo svojih
'konvencionalnih', nauci poznatih pet čula, kao i sposobnostima da utiču na daleke predmete i
događaje samo svojom voljom, čistim htenjem.
Ali mnogim naučnicima teško je da prihvate metode i nalaze parapsihologije. Oni ili prenebregavaju
sve raspoložive dokaze ili izriču površne, uopštene komentare u smislu: "Sve su to laži, pojedinačne i
grupne podvale, naučno nepouzdani metodi vršenja ogleda, nijedan od tih efekata nije moguć, ništa od
toga nije se stvarno desilo niti se može desiti." Postoje bar dva razloga za tako nešto.
Jedan je istorijski. Uz parapsihologiju se i danas 'lepi' i vuče uspomena na nebrojene slučajeve
šarlatanstva i obmane, lažnih spiritističkih medijuma, lažnih materijalizacija 'ektoplazme'; uspomena
na nebrojene prevarante koji su 'povukli za nos' lakoverne građane. Zato je čitava oblast
parapsihologije kontroverzna, pa je i normalno da naučnici na nju gledaju podozrivo. Ali taj istorijski
razlog ne opravdava odbacivanje parapsihologije kao nauke, u celosti. Jedna nauka može imati
itekako sumnjivu prošlost, pa ipak biti prava nauka danas! Pogledajte samo hemiju - počela je kao
alhemija. Pogledajte astronomiju - počela je kao astrologija. Pa i sam Johan Kepler, jedan od prvih
velikih astronoma, bavio se takođe astrologijom i bio joj je veoma sklon.
Drugi razlog je od šireg značaja. Nauka se često ponaša veoma rđavo kad naiđe na neku stvarnu
inovaciju. Setite se samo kakva se oluja mržnje, gneva i opakih pogrda sručila na pionire vakcinacije,
takođe na one koji su prvi tvrdili da postoji kretanje kontinenata, to jest da kontinenti 'plove' po
površini zemaljske kugle, zatim na one koji su prvi izvodili anesteziju putem hipnoze, i na druge koji
su prvi istupili sa nekim zaista novim naučnim otkrićem. Nauka je, u dubini svoje 'duše', strašno
konzervativna. Naravno, neko će reći da su naučnici samo mudro oprezni, ne žele da se zalete, da
olako, bez dovoljno dokaza, prihvate nešto novo; ali time se ne može objasniti žestoka uzbuđenost, taj
iracionalni bes kojim neki naučnici reaguju na svaki novi dokaz o stvarnom postojanju anomalija.
U ovom poslednjem poglavlju zalazimo nešto dublje u tu pojavu, u iracionalnost koju nauka ispoljava
kad se mora suočiti sa takvim novim dokazima. Suština onoga što imamo da kažemo prilično je gruba;
ali najgrublji ćemo biti prema onim pripadnicima naučne zajednice koji su izdali čak i temeljna
načela svog poziva - dakle, naučnog istraživanja.

Skandal sa 'zvezdanom bebom'

U Sjedinjenim Američkim Državama postoji jedna organizacija koja se naziva 'Odbor za naučno
istraživanje tvrdnji o paranormalnom'. Skraćenica za to je 'Csikop'. U Izvršnom odboru Csikopa ima
vrlo malo naučnika, ali je zato ta organizacija prilazila mnogim naučnicima i vredno se trudila da ih
pridobije da stupe u članstvo. Time je sebi pribavila privid naučne organizacije, privid koji do
krajnosti koristi kad god njeni članovi krenu u lov na duhove. Zanimljivo je da Csikop kao
organizacija nikada ne preduzima nijedno svoje naučno istraživanje. Razlog ovome je jednostavan:
jedanput, i samo jedanput, to je pokušala. Ishod je bio takav da zaista zaslužuje mesto u istoriji nauke.
Od 1976. do 1980. godine jedna grupa starijih članova Izvršnog odbora Csikopa ispitivala je nalaze
dve francuske istražiteljke koje su se zvale Mišel i Fransoaz Gogelan. Te dve žene prikupljale su
podatke godinama i zaključile da izvesne grupe u ljudskom društvu (istaknuti naučnici, umetnici,
sportski asovi i tako dalje) imaju tu odliku da su mnogi njihovi pripadnici rođeni u 'znaku' pojedinih
planeta - to jest, kad su pojedine planete zauzimale neka određena mesta na nebu. Jedan od nas
dvojice (Ajzenk) odavno se zanimao za tu studiju Mišel i Fransoaz Gogelan, pa ju je i posebno
proučio i došao do zaključka da je rađena odličnom naučnom metodologijom. Grupa iz Csikopa
istraživala je samo jedan od nalaza Gogelanovih, i to takozvani 'efekat Marsa', koji bi se sastojao u
tome da među istaknutim sportistima ima srazmerno više (nego među populacijom uopšte) onih koji
su rođeni kad je planeta Mars bila tačno u zenitu ili blizu istočnog horizonta.
Jedan od članova te Csikopove grupe bio je statističar Marvin Zelen. On nije prihvatio tvrdnje
Gogelanovih o podudaranju sportskog uspeha sa učestalošću pojavljivanja pojedinih planeta u
pojedinim sektorima neba. (Pojavljivanje planeta na tim mestima je čisto tehnička, astronomska stvar
i može se do savršenstva tačno ustanoviti.) Zato je predložio 'izazov' nalazima Fransoaz i Mišel
Gogelan, i tom izazovu dao ime 'Zelenov test'. Cilj je bio da se mala grupa vrhunskih sportista koji su
odista rođeni u dan i sat kad je Mars bio na takvim položajima uporedi sa vrlo velikom kontrolnom
grupom neistaknutih sportista, rođenih u istim zemljama i gradovima i u sličnim razdobljima godine.
Sačinili su tročlanu grupu za ovo: predsednik Csikopa Pol Kurc, Marvin Zelen, i astronom Džordž
Abel. Skraćenica za tu grupu bila bi: KZA. Krenuli su, dakle, u prikupljanje dokaza.
Rezultati 'Zelenovog testa' bili su potpuno jasni. Statistika Gogelanovih bila je ispravna i istinita.
Kod njihovih istaknutih sportista 'efekat Marsa' bio je jasno vidljiv, a kod preko 16.000 drugih
sportista nije - jer je tih 16.000 osoba ostalo u okvirima prosečne i slučajne distribucije u skladu sa
tačnim astronomskim tablicama. Dakle, i zaključci Gogelanovih morali bi, na osnovu toga, biti
prihvaćeni kao korektni.
Posle toga nastupilo je vreme petljanja i zbunjivanja. Grupa KZA počela je iznalaziti svakojake
začkoljice pomoću kojih su nastojali da ipak obore zaključke Gogelanovih, njima očigledno
nepodobne. Počeli su da 'presecaju' podatke o vrhunskim sportistima na nove načine, mimo
ustanovljenog statističkog postupka. Izbacili su iz razmatranja sve istaknute sportistkinje sa bizarnim
obrazloženjem da "njih i ne treba uračunati, jer nisu imale jednake izglede da se istaknu u sportskom
životu kao muškarci". Sakupili su podatke o nekim drugim vrhunskim sportistima, po svom izboru, i
to bez ikakve dogovorene procedure koja bi obezbedila da im uzorak bude zaista nasumičan i pošten.
Pa ipak se 'efekat Marsa' još jednom pojavio; ali je grupa KZA onda osporila i svoje sopstvene
nalaze, i to ovog puta argumentima koji su i sami bili pogrešni, i tako dalje.
Mnoge od tih stvari čisto su tehničke i mi za njih ovde nemamo prostora. Čitalac koji želi da se lično
uveri, neka potraži dokumentaciju o tome u bibliografiji. Ali navešćemo kako su reagovali skeptici iz
redova samog Csikopa.
Prvi koji je otkazao poslušnost bio je Denis Rolins, bivši član Csikopa, koji je ostao veoma
skeptičan prema navodnom efektu Marsa na bebe, ali koji je ipak izjavio da grupa KZA napada efekat
Marsa na načine koji nisu naučno zasnovani niti legitimni. Ukazivao im je na očigledne, grube greške
koje su u svom radu pravili; uzalud. Grupa KZA terala je po svome. Pokušavao je da saopšti te svoje
primedbe članstvu i javnosti, ali ga je organizacija Csikop počela sistematski ometati u tome.
Oduzimali su mu reč na sastancima, nisu hteli ništa njegovo objaviti u svom časopisu, sprečavali su
da se njegove primedbe objave ma gde, a za to vreme uporno su objavljivali neistinite i netačne
nalaze i zaključke, svoje sopstvene. Glas upozorenja je, dakle, prvo prenebregavan, a zatim silom
ućutkan. Najzad su ga izbacili iz Csikopa. Počelo je sistematsko suzbijanje vesti o tome.
Ali neki od članova Csikop primetili su šta se dešava i počeli su (što je svakako pozitivno) da se
raspituju o njegovim primedbama. Ubrzo su shvatili da su sad i oni u nemilosti: i njima je oduzimana
reč, a i sprečavano svako objavljivanje. U međuvremenu su sve Csikopove publikacije nastavile
štampanje hvalospevnih izveštaja o 'uspesima' grupe KZA. Jedan od ljudi koji su naglo pali u
nemilost 'moćnika' bio je Ričard Kaman, profesor psihologije, koautor veoma značajnih radova iz
oblasti parapsihologije. Kaman je opširno zabeležio i objavio kako je sve grupa KZA pokušavala da
ga ućutka, da ga 'sredi', i kako je za te svrhe upotrebljen Csikop. Posredi je zapanjujuća knjiga; ako
ćete iz sve naše bibliografije, od svih knjiga i dokumenata, pročitati samo jednu knjigu, pročitajte baš
nju.
Kaman je proučio čitavu tu stvar sa efektom Marsa, od samog početka. Njegovi zaključci su da je
grupa KZA "godinama uporno nudila javnosti jedan skup očigledno rđavih statističkih argumenata
protiv 'efekta Marsa', iako je iz godine u godinu bilo sve više upozorenja i dokaza o nelogičnosti i
netačnosti njihovih tvrdnji... Zapanjuje ne samo to da su se oni sasvim odvezali od svih sidrišta
logike, nego i činjenica da njihov odlutali brod nije mogao biti potopljen čak ni višegodišnjim
bombardovanjem kompetentnih statističara kao što su Mišel Gogelan, Elizabet Skot, Denis Rolins i
Rej Hajmen." Hajmen je psiholog, a Skotova je baš statističar; oboje su tada bili povezani sa
Csikopom. Kaman nastavlja: "Kao ni drugim članovima Csikopa, ni meni nije bilo lako da poverujem
da u celom devetočlanom Savetu ove organizacije (a članovi tog Saveta su i Martin Gardner,
Emejzing Rendi i Kendrik Frejzier) samo jedan jedini član, Denis Rolins, časno i pošteno govori
istinu o ovom slučaju. Posle sedam meseci istraživanja ustanovio sam da je to, ipak, tako. Trojka
KZA pretrpela je potpuni fijasko u slučaju 'efekta Marsa'; organizacija Csikop, rešena da brani nešto
nebranjivo (naime, svoje argumente), zašla je korak po korak, bespovratno, u propagandnu kampanju
protiv Denisa Rolinsa, u suzbijanje istine o njegovim dokazima, u sprečavanje da bilo koji drugi
kritičar grupe KZA objavi ili kaže bilo šta, bilo gde."
Kaman podrobno nabraja i opisuje kako su i njega lično, i Rolinsa, i sve druge kritičare u sastavu
Csikopa suzbijali, ismevali, šta je organizacija preduzimala da se njihovi tekstovi nigde ne
objavljuju, kakva je upornost moćnika ispoljena u tome. Teško je i zamisliti žešću osudu organizacije
Csikop, pogotovo kad se ima u vidu da ju je izrekao čovek neospornog integriteta, skeptičan i prema
'efektu Marsa', a uz to i (tada) član Csikopa. Jedan od drugih članova Csikopa, holandski novinar Pit
Hajn Hebens, napisao je da po njegovom mišljenju Kamanov prikaz tih događaja sa KZA grupom
predstavlja "izrazito fer, uravnotežen izveštaj, veoma čitljiv, i - ako se ima u vidu pod kojim
uslovima je nastajao - zaista vrlo uzdržan; izveštaj jednog uglednog skeptika koji je uložio gotovo
neverovatnu količinu svog truda da pomogne organizaciji Csikop da se izvuče iz te svoje zlosrećne
afere sa Marsom."
Ali čak ni grupa KZA nije mogla da blokira istinu zauvek. Sedam godina posle prvog pominjanja
Zelenovog testa, potpuno nezavisni britanski naučnik Patrik Kari objavio je svoj prikaz u kome je
sumirao čitavu tu kontroverzu. Tek tada je i časopis Sceptical Inquirer, interna publikacija Csikopa,
objavio članak pod naslovom 'Preispitivanje'. U tom članku grupa KZA priznala je svoja naknadna
brljanja po statistikama i podacima; priznali su da im je to bila greška; priznali su da je trebalo da sa
Gogelanovima usaglase protokol rada, da bi mogli i sami proveravati kakva predviđanja bi trebalo
da proističu iz njihovih podataka po njihovoj sopstvenoj metodologiji. Ali to je bilo priznanje kroz
stisnute zube, zlovoljno, prožeto gunđanjima, bez ikakvog izvinjenja Rolinsu (čije ime su izostavili sa
spiska onih koji su "bili povezani sa /našim/ ogledima"), bez izvinjenja Mišel i Fransoaz Gogelan
zbog neosnovanih insinuacija o istinitosti, to jest netačnosti njihovih podataka, bez ikakvog
pominjanja lavine kritike koja je godinama stizala iz redova samog Csikopa.
Razlog što smo ovako podrobno opisali ovu bruku i sramotu jeste sledeći: Csikop - iako se više ne
bavi samostalnim istraživanjem bilo čega, možda imajući u vidu ocenu Patrika Karija da KZA debakl
"neizbežno dovodi u sumnju svako dalje angažovanje Csikopa u istraživanju o 'efektu Marsa', a
verovatno i o bilo kojoj drugoj paranormalnoj oblasti" - nastavlja da deluje kao organizacija i da
koristi sav svoj uticaj da napada sve u nauci što je Csikopu nepodobno, da zlostavlja i ućutkuje
istraživače u mnogim kontroverznim oblastima rada. Najnoviji neslavni primer bilo je neobično
ponašanje Emejzinga Rendija u laboratoriji francuskog istraživača po imenu Žak Benvenist.
Benvenist je objavio biohemijske nalaze koji, čini se, podržavaju homeopatske medicinske teorije;
objavio je to u veoma uglednom časopisu Les Comptes de l' AcadQmie des Sciences. To je glasilo
Francuske akademije nauka. Časopis Nature poslao je jednu istraživačku ekipu da ispita te veoma
kontroverzne nalaze, a jedan od istražitelja u toj grupi bio je i Emejzing Rendi. Ali Benvenistova
laboratorija pretvarala se u Rendijevom prisustvu bukvalno u cirkus, i to je ostajala sve dok je on bio
prisutan tamo. Nećemo zamarati čitaoce pojedinostima; naprosto ćemo zabeležiti da je ovog puta čak
i na stranicama Sceptical Inquirer-a bilo članaka u kojima je osporavana vrednost takvog rada
istražiteljske grupe i u kojima je napomenuto da je "kritika bila nemarna", "kredibilitet rasipan
uludo", da se "polazilo od predrasuda". Rendi je držao javna predavanja o tom istraživanju, tokom
kojih je podsmešljivo oponašao Benvenistov francuski izgovor engleskog jezika i grubo vređao
"francusku nauku" kao celinu. Mnogi slušaoci nalazili su da je to uvredljivo i za prisutne u sali.
Sasvim jednostavno rečeno, Csikop nije naučna organizacija. U njegovom rukovodstvu preovlađuju
mađioničari i medijski šoumeni. Csikop je jedan propagandni pokret, koji se posvetio svojim
'isterivanjima duhova', ali i 'raskrinkavanju' svega što rukovodstvu izgleda iracionalno. Na nesreću,
zbog svog veštog manipulisanja medijima i zbog naklonosti mnogih akademskih ličnosti koje imaju
nejasan utisak da je poželjno da neko, negde, raskrinkava nešto (mada te ličnosti ostaju blaženo
nesvesne činjenica o napadnutim oblastima rada) Csikop nastavlja da uspešno nanosi štetu
parapsihologiji. Ili, bar, donedavno uspešno.
Srećom, bio je u Csikopu i jedan pojedinac kome se mora priznati da je našao u sebi volje da
pogleda dokaze i da ih pokuša oceniti i proceniti barem koliko-toliko nepristrasno i odmereno. Već
po tome, on je u Csikopu izuzetak, zaista 'retka ptica'. Njegov dijalog sa Čarlsom Honortonom o
gancfeld istraživanjima omogućio je parapsihologiji da stvarno zakorači napred, tokom poslednjih
nekoliko godina. Bio je to, međutim, težak put; skeptike ubediti da odustanu od neistinitih i
neispravnih načina kritike - to je bio zaista spor posao.

Polemika oko gancfelda

Godine 1982, u Kembridžu, u Engleskoj, na konferenciji povodom stogodišnjice rada Britanskog

društva za ESP istraživanja i dvadesetpetogodišnjice osnivanja Udruženja za parapsihologiju, Rej
Hajmen je u svom ekspozeu dao jednu verziju teksta (koji je kasnije objavljen) o ESP. U tom tekstu
Hajmen je kritikovao dotad objavljene oglede sa ESP u uslovima gancfelda. Smatra se da su
istraživanja sa gancfeldom možda ono najjače što parapsihologija može da ponudi, ali Hajmen je
upravo ta istraživanja zasuo kritikom, osporavajući korektnost u statistici, ali i u metodologiji vršenja
ogleda, i tvrdeći da je zbog toga celokupan dosadašnji rad na gancfeldu nepouzdan.
Odbacivanje podrške koju gancfeld studije daju hipotezama o ESP bilo bi ozbiljan udarac za
parapsihologiju. Iz tog razloga Honorton i Hajmen započeli su dijalog, nastojeći da u borbi
argumenata dođu do jasnijih ocena o vrednosti ili bezvrednosti pojedinih ogleda. U decembru 1986.
godine objavili su zajednički kominike u kome su naveli do kojih su nalaza došli i koje su njihove
preporuke za budućnost.
Prva poenta ovde sastoji se u tome što je Hajmen odustao od svojih ranijih tvrdnji da iz statističkih
razloga treba odbaciti gancfeld oglede u celosti. Pojedini ogledi, i to vrlo mali broj njih, zaista se
mogu osporiti primedbama da je statistička obrada bila loša; ali Hajmen je najzad prihvatio činjenicu
da kod ogromne većine gancfeld ogleda, kad se posmatraju svi ukupno (kao jedna grupa) nije moguće
takvim zamerkama opovrgnuti izrazite rezultate iznad nivoa slučajnosti, to jest ogromna odstupanja od
onoga što bi ispitanici postizali pukom slučajnošću. Takođe je prihvatio činjenicu da nema nikakvog
smisla tvrditi da su publikovani samo oni ogledi u kojima se zadesio, slučajno, neki jak rezultat, a da
su mnogi drugi ogledi u kojima nije bilo ničega jednostavno prikriveni. Lako se može izračunati da bi
za tako nešto bilo potrebno mnogo stotina ogleda u dubokoj tajnosti. A kad pogledate koliko treba
truda oko samo jednog ogleda, čak i oko samog ocenjivanja njegove vrednosti kad je okončan, i
koliko malo eksperimentatora postoji u celoj parapsihologiji, jasno je (i svi se slažu) da to nije
uverljiva linija kritičkog napada. A što se tiče statističkih zamerki, još i pri prvom čitanju
Hajmenovih ranijih tvrdnji bilo je jasno (ili je trebalo da bude jasno) da su neosnovane; a on je to
priznao tek posle toliko vremena. Pa ipak, treba mu odati priznanje kao čoveku koji je, ipak,
sposoban da izmeni svoja početna uverenja kad se pokaže da za to ima razloga.
Hajmenova druga grupa kritičkih argumenata odnosila se na eksperimentalni metod korišćen u
gancfeld istraživanjima. Da li su 'čulni nagoveštaji' bili stvarno potpuno odstranjeni? U nekoliko (ali
samo u malom broju) ogleda sa slobodnim reagovanjem sudijama nisu bili dati duplikati ciljnih slika,
nego originali, koji su posle išli ispitanicima u ruke (a na slikama bi mogli ostati otisci prstiju). Da li
je nasumičnost redosleda slika zaista bila korektno postignuta? Takve stvari ne mogu uvek biti
zaključene jednostavno i objektivno i onda doturene nekom Hajmenu da ih 'samelje' kao
nedvosmislene brojke. Kad se odlučuje da li je metod rada u nekom ogledu besprekoran ili ne, često
ima prostora i za 'slobodno sudijsko uverenje' onoga ko o tome odlučuje. Navešćemo jedan primer iz
konvencionalne psihologije da bismo pokazali da je to tako.
U toj studiji istraživači su naprosto izmislili jedan ogled iz astrologije i napisali članak o njemu. U
članku stoji da nije nađeno ništa - da su rezultati ostali na nivou puke slučajnosti. Umnožili su ga u
deset primeraka i poslali na adrese deset vodećih akademskih časopisa. Ali napisali su i drugu
verziju istog članka. U njoj stoji da su nađeni uverljivi rezultati u prilog astrologije. To su takođe
umnožili i poslali na adrese deset drugih naučnih časopisa. Potrudili su se da dve grupe časopisa
budu otprilike jednake po stepenu ugleda i po postotku radova koje prihvataju (ili odbacuju) od
ukupnog broja radova koji im se šalju. Onu 'pozitivnu' verziju odbacili su svih deset, a njihovi
recenzenti (čitači ponuđenih radova) pronašli su mnoge zamerke 'upotrebljenoj' metodologiji. Onaj
negativan članak, štetan po astrologiju, prihvatilo je za objavljivanje čak devet od deset časopisa, a
recenzenti su hvalili upravo iste one metode koje su oni drugi odbacivali! Stvar je jasna: njihove
ocene o tome koji su metodi valjani, a koji su neispravni bile su zasnovane na tome da li su im
rezultati bili po ćudi ili ne.
U vreme kad je Hajmen istupao sa kritikama, jedan od nas (Sardžent) prijavio je sedam gancfeld
ogleda. Hajmen je za samo jedan od njih priznao da je tu ciljna slika bila izmešana sa drugima zaista
nasumično. A ta jedna studija za koju je to priznao bila je baš ona u kojoj su postignuti najslabiji
rezultati, najbliži pukoj slučajnosti, najnepovoljniji po hipotezu da ESP postoji. A svih sedam
izvedeni su potpuno istim postupkom nasumičnosti u redosledu ciljeva. Time pokazujemo i
dokazujemo da je Hajmenovo tadašnje rasuđivanje bilo pod uticajem njegovih predrasuda, to jest
ćudi. Jer jedino je mogao osporiti svih sedam ili podržati svih sedam; logički je nekoherentno
podržati samo jedan postupak od sedam istih.
Na sreću, ljudi mogu i da prevaziđu takve svoje lične naklonosti i nenaklonosti. Sada ulazimo u jednu
novu oblast statističke analize koja se naziva metaanaliza. Taj termin možda zvuči 'opasno', ali stvar
je, zapravo, zasnovana na vrlo jednostavnoj logici.
U prvom poglavlju ove knjige objasnili smo pojmove slučajnosti, proseka i rasipanja rezultata na
primerima pojedinačnih ogleda, kao i na primerima nagađanja ili pokušavanja u tim ogledima. Ono
što metaanaliza radi jeste, u suštini, sledeće: posmatra ceo jedan ogled i njegov ukupni konačni
rezultat kao jedan pokušaj. Dakle, jedna jedinica koju uzimamo u obzir jeste ceo jedan ogled; neki
drugi ogled je, ceo, opet samo jedna jedinica; i tako dalje. Statistika je naučna, matematička
disciplina koja uvek posmatra distribuciju eksperimentalnih rezultata. Konkretno: zadatak statistike u
našem poslu jeste da ustanovi koliki bi bili prosečni slučajni rezultati - odnosno, kakvi bi se rezultati
dobijali ako ne postoje ni ESP, ni PK, niti bilo šta paranormalno. Primenjujući metaanalizu na
gancfeld oglede, vidimo da je njihova prosečna uspešnost bila 38%, što se očigledno razlikuje od
25% koliko bi se očekivalo na osnovu puke slučajnosti.

Rasprava se zaoštrava

Statistika bez metaanalize naprosto potvrđuje ono što smo i ranije znali: rezultati gancfeld ogleda
takvi su da se ne mogu pripisati samo pukoj slučajnosti. Međutim, pošto je metaanaliza mnogo
moćnije statističko oruđe, sa njom možemo krenuti i mnogo dalje. Na primer, možemo pribaviti jednu
meru koja se tehnički naziva veličina efekta. To nije samo ona maločas pomenuta vrednost od 38%
uspešnih ogleda. Veličina efekta zavisi, između ostalog, i od broja pokušaja u svakom ogledu
ponaosob. Ako neko prikupi ogromne količine podataka, on može dokazati da su njegovi nalazi
statistički značajni (jer, zaista, oni to i jesu), iako je, zapravo, reč o vrlo, vrlo malom preovladavanju
uspeha nad neuspesima. Veličina efekta dobar je nagoveštaj koliki je praktični značaj nekih rezultata,
za razliku od čiste statističke veličine tih istih rezultata. Dakle, kad tražimo veličinu efekta, mi ne
pitamo samo "Da li je ovo bilo pukom slučajnošću?" nego i: "Da li je ovo stvarno od nekog značaja?"
Kod gancfeld podataka, efekti su veoma krupni, njihova veličina je velika. To znači da oni imaju i
veliki praktični značaj. Robert Rozental, psiholog koji je učinio više nego iko drugi na uvođenju
metaanalize u široku upotrebu u parapsihologiji, dokazao je da su u gancfeld istraživanjima dobijene
veće veličine efekta nego u nekoliko značajnih oblasti konvencionalne psihologije.
Metaanaliza nam takođe omogućava da procenimo koliko su značajne pojedinosti eksperimentalnih
postupaka. Grupe sudija mogu procenjivati jedan po jedan ogled tako što će za svaki ustanoviti 'broj
pogrešaka' - naime, davaće za svaki važan metodološki vid procenu od samo jedne reči, da ili ne.
(Da, ispravno se radilo; ne, nije se ispravno postupalo.) Kad se sudije uvežbaju u svome poslu,
pokazuje se veoma visok stepen podudarnosti, to jest saglasnosti u njihovom suđenju, pa i kad svaki
radi potpuno sam, i kad su međusobno veoma različiti u pogledu skeptičnosti. Brojanje pogrešaka
uključuje i ovakve stvari: da li su svi vidovi metodologije jednog ogleda prijavljeni i potpuno
opisani; da li je beleženje podataka bilo u celosti objektivno (a to znači: mašinsko ili fotografsko - na
primer, da li su kockice svaki put kad se umire fotografisane da bi postojao dokaz o tome kako su
pale; da li su ispitivanici imali jedan komplet slika, a ispitivači drugi komplet, duplikat (u ogledima
slobodnog reagovanja) i tako dalje. Svi elementi koje treba na ovaj način vrednovati jasno se odrede,
do najsitnije pojedinosti, tako da više nema nikakvog prostora za mutna globalna ocenjivanja šta je
'dobro', a šta je 'loše' po nečijem opštem utisku. Zato se o svakom ogledu dobija izoštrenija,
pouzdanija ocena. Nijedan ogled nije savršen; takvih nigde u nauci nema.
Sada postavljamo sledeće pitanje: da li postoji ikakav odnos između kvaliteta ogleda i veličine
efekta, to jest jačine paranormalnih rezultata postignutih u njima? Mogao bi postojati, na primer,
negativan odnos. To bi značilo: što se kvalitetnije radilo, to su slabiji rezultati utvrđivani; a u
najkvalitetnijim, naučno najozbiljnijim ogledima, onima koji nose 'plavu traku' izvrsnosti, dobijani su
najslabiji rezultati. To bi sugerisalo zaključak da su u pravu oni koji kažu da skraćenica ESP znači
'greška na nekom mestu'.
Za razrešenje ove nedoumice bilo je potrebno mnogo više vremena nego za razrešenje one prethodne,
koja se odnosila na jednostavnu statistiku; ali konačno je usaglašen zaključak, kad je reč o gancfeld
istraživanjima, da nije nađen nikakav značajan odnos između broja grešaka u ogledima i jačine
dokaza u prilog ESP u tim istim ogledima. Nije to samo saglasnost Hajmena i Honortona; o tome su
se izjasnili i mnogi nezavisni analitičari. Tvrdnje da su dokazi o ESP u gancfeld ogledima naprosto
posledica aljkavog vršenja ogleda nisu uspele da se održe.
Sa metaanalizom može se ići još dalje. Da li su razni istraživači dobijali različite rezultate? Možemo
ustanoviti objedinjene eksperimentalne rezultate jednog istraživača, zatim nekog drugog, trećeg i tako
dalje, i pomoću metaanalize ih osmotriti. Trebalo bi da se pokaže kolika je homogenost tih rezultata -
da li je, u jednoj istoj oblasti, svako dobio otprilike iste rezultate. Suprotno od homogenosti bila bi
heterogenost, koja bi značila da neki istraživač dobija jake rezultate, a neki slabe. Ustanovljena je,
odista, heterogenost, ali u malom stepenu - neki istraživači stalno postižu nešto bolje rezultate, a neki
nešto slabije. To nema nikakve veze sa ispravnošću ili neispravnošću njihove metodologije rada!
Takođe ne znači da su neki manje časni i pošteni nego neki drugi. Kao što Rozental primećuje: "U
raznim oblastima psihologije poznato je da će različiti istraživači postizati rezultate značajno
različite." Kao dokaz navodi istraživanja kojima su istraživači hteli da ispitaju uslovni refleks
treptanja kod ispitanika. Jedna ekipa psihologa dobila je očekivane rezultate u 94% slučajeva a druga
u samo 62% slučajeva. Činjenice, zapravo, govore da je heterogenost rezultata u parapsihologiji
znatno manja nego u velikom delu obične psihologije. Mogli bismo čak prenebregavati sve što su
radila dvojica istraživača koja su u oblasti gancfelda postigla ponajviše (Honorton i Sardžent), i opet
bi nam ostalo na raspolaganju obilje rezultata, sa visokim stepenom značaja. Rezultati u
parapsihologiji ne zavise presudno od bilo kog pojedinca ili od bilo koje dvojice pojedinaca. Malo-
pomalo, sve smo bliže 'ponovljivom ogledu'.
Postoji još mnogo toga što nam metaanaliza kaže. Na primer, iako je srednja stopa uspeha gancfeld
ogleda bila daleko iznad nivoa slučajnosti, metaanaliza predviđa da će neki ogledi ostati, ipak,
sasvim u okvirima puke slučajnosti. Štaviše, predviđa da će, kod ogleda sa vrlo malim brojem
uzoraka, većina ogleda ostati u okvirima slučajnosti. Metaanaliza kaže istraživaču tačno koliko
ispitanikovih pokušaja treba da bude u jednom ogledu da bi organizator ogleda bio manje-više
siguran da će (ako paranormalnog efekta zaista ima) pribaviti statistički jak rezultat; pokazalo se da
je taj broj mnogo veći od onog stvarno ostvarenog u mnogim dosadašnjim ogledima sa
paranormalnom moći! Metaanaliza nam pokazuje da su mnoga 'neuspela ponavljanja' ogleda morala
biti neuspela, naprosto zato što istraživači nisu testirali dovoljno veliki broj subjekata.
Statističarka Džesika Ats, koja, kao i Rozental i drugi, vidi parapsihologiju kao odličan teren za
oprobavanje moći metaanalize (discipline koja danas pretenduje, ne bez osnova, da uzdigne čitavu
psihologiju ka novim nivoima razumevanja), ukazuje da metaanaliza može pomoći parapsihologiji i
na još jedan, zapanjujući način. Atsova je uzela u razmatranje Hajmenovu građu - tačno iste one
oglede na čije razmatranje se ograničio i Hajmen. Zatim je izbacila sve one u kojima je postignut
statistički visok rezultat (dakle, odsekla je čitav onaj gornji, uspešan deo statističke krive). Po
metaanalizi, ako je veličina jednog efekta zaista velika, onda nešto od toga treba da se pronađe i u
takvim uslovima, kad se najuspešniji ogledi odbace; efekat (naginjanje ka onih 38% uspeha, za
razliku od statističke slučajnosti koja u toj vrsti ogleda iznosi 25%) treba da 'prosijava' i tada.
Atsova je uzela u obzir samo trinaest ogleda koji su se završili neuspehom. Pokazalo se, međutim, da
kad se u statistički postupak uzmu svih trinaest zajedno, kao jedna celina, onda sve ono što je u njima
postignuto ipak daje statistički značajan rezultat iznad nivoa slučajnosti, u prilog postojanja ESP!
Mnogi propali ogledi bili su, kad se bolje pogleda, gotovo uspeli, ali to se može matematički iskazati
tek kad se pogledaju zbirno.
Mi smatramo da je usponom metaanalize parapsihologija dobila dramatično ojačanje. Sada smo
onoliko blizu dokaza koliko nauka uopšte dozvoljava da se bude blizu dokaza da je u hiljadama
ogleda, tokom mnogo decenija rada, nađena tolika količina istinskih anomalija da to ni u kom slučaju
ne može sve biti odbačeno kao rđav i nevešt rad ili prevara. Proboj je, konačno, pred nama. To
pokazuje i zanimanje takvih ličnosti izvan parapsihologije kao što su Robert Rozental, Daril Bem i
Džesika Ats. Bilo bi, međutim, naivno očekivati da će sve proći bez protivudara iz redova onih koji
su danas u odstupanju - iz redova onih ljudi koji se tako tvrdo drže svojih unapred 'zabetoniranih'
mišljenja da jednostavno odbijaju da menjaju svoje predstave o načinu na koji svet deluje.

Jedna službena ocena

Decembra 1987. Nacionalni savet za istraživanje pri Američkoj nacionalnoj akademiji nauka
(ANAS), objavio je jedan izveštaj pod naslovom 'Pojačanje ljudskih sposobnosti'. Tu je sumiran
napredak u mnogim oblastima, pa i u mnogim oblastima psihologije. Pomenuta je i parapsihologija.
Izveštaj je, inače, pripremljen za američku vojsku. Predsedništvo saveta piše da je "možda najjači
naš zaključak bio u vezi sa parapsihologijom... Sagledan je naučni rad koji u toj oblasti traje već sto
trideset godina i nije nađen nikakav naučni osnov za verovanje da parapsihološki fenomeni postoje."
Ako bi ovo bila objektivna presuda, bila bi zaista katastrofalna po parapsihologiju. Međutim, kad
pogledamo imena, kad vidimo ko je (tada) pisao izveštaj za NRC, odnosno kome je bilo povereno da
ocenjuje celu parapsihologiju, stvari postaju kudikamo jasnije: Rej Hajmen i Džejms Olkok, obojica
članovi predsedništva Csikopa. Nije konsultovan nijedan parapsiholog, niti iko 'neutralan'.
Taj dokument NRC po mnogo čemu je neobičan spis. Izostavlja neka od najubedljivijih istraživanja
do tad obavljenih u parapsihologiji, ali ne navodi zašto ih izostavlja. Upitana o tome, obojica autora
javno su priznala da ne mogu obrazložiti zbog čega su izostavila najvažnija parapsihološka
istraživanja, i da se, štaviše, čak i ne sećaju zbog čega su to učinila. U to doba Hajmen je već bio
javno priznao da su njegovi prvobitni napadi na statističku valjanost gancfeld ogleda bili neosnovani,
a takođe je javno priznao da je znatan broj istraživača postigao veoma jake, naučno potvrđene
rezultate tom tehnikom, ali, gle čuda, ni jedno, a ni drugo priznanje nije se probilo u tekst NRC
izveštaja. Naprotiv: u izveštaju je gancfeld naprosto sasečen. Osim toga, NRC izveštaj poslužio se
strategijom 'klevete pomoću spajanja sa ozloglašenim'. Ta strategija koristi se mnogo i često na
stranicama Csikopovih publikacija, a sastoji se u sledećem: oni predmet o kome je reč 'strpaju u istu
vreću' sa nečim drugim, što je u javnosti već odbačeno i uvaljano u blato. U ovom slučaju, gotovo isti
prostor dat je navodnoj 'psihologiji biljaka' kao i gancfeldu, rame uz rame. Čak je napisano da su
autori lično posmatrali to sa biljkama u nekoj, nekakvoj, 'parapsihološkoj laboratoriji', iako je
obojici autora bilo odlično poznato da čovek koji je radio to sa biljkama nije nikad imao nikakve
veze sa parapsihologijom i da su ga upravo parapsiholozi raskrinkali kao autora priča bez ikakve
naučne osnovanosti. Zaprepašćuje činjenica da je taj odlazak u prostoriju sa biljkama bio jedini
pokušaj obojice autora da se, u toku pripremanja svog izveštaja, lično uvere u bilo šta, bilo gde;
njihov, bukvalno, jedini odlazak igde, u vezi sa pisanjem tog izveštaja.
Izveštaj NRC u međuvremenu je sasvim diskreditovan, kritikama mnogo žešćim nego što je ova naša.
Ima i razloga za to; jer taj izveštaj na mahove postaje maltene nepovezan govor, niz besmislica. Šta li
je dvojici autora značila ova rečenica, koju su u izveštaju, govoreći o uspešnim ESP ogledima,
napisali: "Ne, nije nađen zadimljeni pištolj, niti smo mi bili u mogućnosti da demonstriramo
verovatnu alternativu"? Stvarno, rečenica koja potpuno zbunjuje. Danas NRC, kad šalje poštom
primerke tog svog izveštaja, prilaže i fotokopiju prve stranice jednog vrlo oštrog kritičkog prikaza o
onom delu izveštaja koji se odnosi na parapsihologiju. Očigledno - nekome, negde u NRC cela ta
stvar sa napadom na parapsihologiju liči sve više na blamažu.
Ima i zlonamernog prikrivanja u pomenutom izveštaju NRC. Robert Rozental i njegova saradnica
Monika Haris napisali su jedan širi, informativni stručni rad o parapsihologiji i metaanalizi. U ovom
radu izvršena je uporedna analiza šest oblasti istraživanja pokrivenih NRC izveštajem (dodajmo da
ni Rozental ni Harisova nikada nisu bili aktivni u parapsihološkom istraživanju niti su ikad javno
izricali bilo kakve ocene o parapsihologiji). Glavni zaključak do koga su to dvoje istraživača došli
metodom 'brojanja grešaka' bio je sledeći: najmanje grešaka, dakle najpouzdaniju naučnu
metodologiju, imali su parapsiholozi, dok su ostalih pet oblasti (sve u konvencionalnoj psihologiji)
imale (i prihvatale) daleko niže metodološke standarde. Taj stručni rad pomenut je na više mesta u
izveštaju NRC, kad god je bilo reči o psihologiji, ali nije pomenut nijednom u izveštaju o
parapsihologiji; bukvalno je prikriven zato što ono što u njemu piše nije bilo po ćudi NRC-ovim
skeptičnim autorima. Džon Svets, predsednik NRC, čak je telefonirao Rozentalu i zahtevao da
Rozental povuče (to jest, izbriše) taj deo - zaključak u kome se kaže da je parapsihologija radila
metodološki najpouzdanije. Rozental se pokazao kao čovek od časti: odbio je. Pošto nisu znali kako
da potisnu u stranu taj stručni rad koji im je bio trn u oku, a nisu imali hrabrosti ni da krenu u napad
na Rozentala, oni su odlučili da se tiho 'prave ludi', da u parapsihološkom delu izveštaja NRC
prenebregnu rad Rozentala i Monike Haris... naprosto, kao da ne postoji.
Sramno je da neko tako postupa prema jednom potpuno ispravnom naučnom radu istaknutih
psihologa. A kad neko od autora zatraži da povuče sopstvene nalaze o istini, samo zato što nisu po
ćudi nekome ko je unapred odlučio šta istina 'mora' da bude, onda je to cenzura u službi ideologije -
dakle, nešto što bi svakom poštenom čoveku trebalo da bude odvratno.
Na sreću, umešao se senator Klerborn Pel; na njegov zahtev, Ured za ocenjivanje tehnologije (OTA),
koji američkom Kongresu daje savetodavna mišljenja o nauci i tehnici, održao je svoju diskusionu
'radionicu' ubrzo posle objavljivanja NRC izveštaja. Sada su funkcioneri OTA upravljali tokom
sastanka i pripremali svoj izveštaj za Kongres. Govorila je diskusiona grupa sačinjena od devet
učesnika, među kojima su bila i dvojica parapsihologa, Džon Palmer i Čarls Honorton. Ocene koje su
donete na ovoj panel-raspravi bile su daleko uravnoteženije. One su opovrgle i potisnule NRC
izveštaj, pa bi svakako trebalo više da utiču na vladu Sjedinjenih Američkih Država nego taj
zlosrećni NRC-ov dokument.

Istraživanja o auto-gancfeldu

Juna 1990. godine Čarls Honorton i šestoro koautora prijavili su niz od jedanaest ogleda koji su se
sastojali od ukupno 355 gancfeld sesija, u kojima je broj ispitanika bio ukupno 241. Eksperimentalni
postupci bili su hotimice isplanirani tek posle podrobnog razmatranja svih dotadašnjih kritika
gancfeld metodologije. Selekcija i prezentacija ciljnih slika bila je pod isključivom kontrolom
kompjutera. Sobe su bile potpuno izolovane od zvuka. Sudije koje su ocenjivale da li je primalac
pogodio, i koliko je pogodio, radile su potpuno 'na slepo'. Svi podaci automatski su snimani i čuvani.
Teško da je ikad ijedna obimna serija ogleda u parapsihologiji, ili u ma kojoj drugoj oblasti
psihologije, vođena sa tim stepenom ekspertize i kontrole. Hajmen je, kao častan čovek, priznao da se
broj grešaka u toj seriji ogleda primakao nuli - onoliko koliko je to ljudskim bićima u jednom
poduhvatu te vrste uopšte moguće. Bilo je, dakle, 355 sesija i u svakoj od njih ispitanici bi savršeno
nasumičnim pogađanjem 'potrefili' 25% tačnih odgovora. Oni su, međutim, postigli 34% tačnih
odgovora. To nije odveć daleko od 38% koliko se na osnovu prethodnih metaanaliza moglo
očekivati. Verovatnoća da 355 ljudi pukim slučajem postignu tako dobre rezultate iznosi 1:20.000.
Ukuipno je radilo šest eksperimentatora; jedan od njih bio je i sam Honorton. Razlike u njihovim
rezultatima bile su beznačajne; nije ustanovljen nikakav 'efekat eksperimentatora'. Rezultati ovog
ogromnog naučnog truda potpuno su jasni. Hajmen je prećutno, implicitno, priznao da su valjani. Do
današnjeg dana jedini Hajmenov eksplicitni komentar glasio je da bi on želeo da vidi još ogleda tako
vođenih. Ali nije kazao šta još treba da se desi, pa da i on izričito prizna postojanje paranormalne
moći.
Honortonova auto-gancfeld istraživanja toliko su se primakla savršenstvu, da je teško verovati da će
biti nadmašena. Bila je to besprekorno vođena serija ogleda, dala je statistički značajne rezultate i
pokazala je veličinu efekta veoma blisku onoj koja se metaanalizom mogla predvideti na osnovu svih
prethodnih ogleda (onih u ranijim vremenima). Eto, dakle, dokaza koji su zaista veoma čvrsti.

'Više retorike nego suštine'?

Postoji u Italiji jedna organizacija koja se naziva Comitato Italiano per il Controllo delle
Affirmazione sul Paranormale (Italijanski odbor za kontrolu izveštaja o paranormalnom). Ova
organizacija ima slične ciljeve kao Csikop, ali kudikamo bolje osećanje za uravnoteženost. Godine
1992. ovaj odbor pozvao je troje parapsihologa kao i troje skeptika da napišu članke koji će biti
objavljeni u njegovoj publikaciji. Trebalo je da svaki skeptik napiše kritike o to troje parapsihologa,
ali i svaki parapsiholog da napiše kritike o to troje skeptika. Ta vrsta rasprave nama treba!
Tekst Reja Hajmena napisan za ovu italijansku organizaciju naročito je značajan. Od njega su
zatražili 'desetak' kucanih strana; uspeo je da napiše samo četiri. Odustao je od ma kakvog daljeg
pominjanja onih njegovih statističkih i metodoloških kritika kojima je obeležio prethodnih deset
godina svog rada. Ali zato je krenuo sa jednom sasvim novom linijom kritike: parapsihologija nije
nauka zato što nije progresivna. Jer, napisao je on, umesto da svako sledeće pokolenje gradi na
čvrstim temeljima onoga što su ranija pokolenja postigla, dešava se nešto sasvim drugo - svako
sledeće pokolenje parapsihologa pliva kroz neke druge vode, juri za nekom novom modom. Nabacuju
se tvrdnje da je paranormalno primećeno sad tamo, sad onamo. To je jedno lepršanje: ovde! Tamo!
Ali nikad na istom mestu. Zato i nema stvarnog porasta znanja, napretka.
Ova kritika čista je besmislica jer postoje modeli sa redukcijom šuma, kao što smo videli, a to su
modeli koji nastoje da integrišu laboratorijske nalaze sa drevnim tekstovima o meditaciji, sa
dokumentacijom iz devetnaestog i dvadesetog veka o spontanim ispoljavanjima paranormalnih moći,
kao i sa efektima raznih psiholoških (kod ličnosti ispitanika) varijabilnih činilaca na ESP i PK
rezultate, efektima koji su tokom četrdesetih godina, i u kasnijem radu, primećeni. Teorijski modeli sa
redukcijom šuma iskorišćeni su za razvijanje novih eksperimentalnih tehnika koje nude potpuniju
kontrolu i omogućavaju tačniju manipulaciju 'šuma' koji možda sputava ESP. Tu očigledno imamo
jednu dugotrajnu, neprekidnu liniju istraživanja. Tu postoji porast znanja o redukciji šuma, porast koji
se nastavlja i danas. Doduše, priznati se mora, modeli 'šuma' treba još da se dorađuju i razrađuju, jer
su sada isuviše pojednostavljeno koncipirani; predstoji im rafiniranje. Ali smo sigurni da neće biti
'lepršanja' i skakutanja ka nečem drugom jer modeli sa redukcijom šuma nisu prolazna moda.
Međutim, činjenica da je Hajmen, posle deset godina bitke protiv najjačih snaga parapsihologije,
imao tako malo da kaže, već sama po sebi mnogo govori. Za razliku od Hajmena, Honorton je
italijanskom simpozijumu priložio obiman i obimno dokumentovan rad pod naslovom 'Više retorike
nego suštine: osiromašenost skeptičnosti danas'. To je polemički naslov, ali mi pozivamo svakog
naučnika da pročita kako Hajmenov tekst tako i Honortonov, pa da ih uporedi i da samostalno izvuče
zaključke o njihovom kvalitetu i njihovoj ubedljivosti.
Da bi naši čitaoci mogli da steknu neposredan uvid u to 'osiromašeno stanje skeptičnosti', malo ćemo
prisluškivati: prepisaćemo neke dijaloge sa tonske trake koja je snimljena tokom panel-rasprave
(ranije pomenute) u američkoj kongresnoj organizaciji OTA. Prvo govori Rej Hajmen. On nastupa sa
tvrdnjom da je parapsihologija dopustila pravu najezdu 'efekta eksperimentatora'; da pet-šest
uspešnih eksperimentatora postižu efekte koje mnoštvo drugih eksperimentatora naprosto ne dobija -
dakle, oni ne mogu biti reprodukovani; i da je to problem koji muči samo parapsihologiju, nijednu
drugu naučnu oblast; muči, i više nego muči - razara i obara. Ponešto od tog razgovora štampano je
kurzivom; na taj način smo hteli da istaknemo pojedine reči njih dvojice.

HAJMEN: "...jasno je da na ovom polju neki eksperimentatori postojano dobijaju bolje rezultate
nego neki drugi. Ni na jednom drugom polju nauke koje je meni poznato ne dešava se ništa slično. Ili
praktično ništa slično."
HONORTON: "A placebo istraživanja?"
HAJMEN: "Šta vam je to?"
HONORTON: "Šta ćemo sa medicinskim istraživanjima placebo efekta?"
HAJMEN: "Pa, ja ne znam mnogo o medicinskim placebo istraživanjima. Ali recimo u fizici..."
HONORTON: "Moramo li se porediti sa fizikom?"
HAJMEN: "Pa, dobro, da li postoji efekat eksperimentatora i tamo, u tome istraživanju placeboa?"
HONORTON: "Postoji, i veoma je veliki."
HAJMEN: "U redu. Ali kad se tim drugim poljima pojavi efekat eksperimentatora, smatra se da je to
čista greška u radu, zar ne?"
HONORTON: "Ne. To je Rozentalov efekat."
HAJMEN: "Da, ali u parapsiohologiji nije..."
HONORTON: "U psihologiji je svakako bilo nastojanja nekih ljudi da se nekako otarase efekta
eksperimentatora pri davanju placeboa pacijentima. Međutim, oni time... kad pogledate malo bolje,
oni time nastoje da zaobiđu nešto. Hajde da pogledamo: kako to da jedan lekar daje kontrolnoj grupi
lažni lek, placebo, recimo za ublažavanje bolova, i stvarno bolovi kod mnogih pacijenata u toj grupi
popuste; a neki drugi lekar daje nekoj drugoj kontrolnoj grupi taj isti placebo sa istim naumom, a
bolovi ne popuste? Ako njih dvojica rade u okvirima jedne iste studije, ako govore istim jezikom i
kažu iste reči, na koji se to način pojavljuje efekat ličnosti jednog od njih dvojice, samo jednog?"
HAJMEN: "U redu. Dobro, efekat eksperimentatora postoji i u drugim oblastima..."

Da smo samo malo nestašniji nego što jesmo, rekli bismo posle ovog navedenog dijaloga: "Hvala
doktore Hajmen, sve ste rekli, laku noć."

Parapsihologija kao nauka

Iako smo o tom čoveku videli to što smo videli (iz gonjeg prepisa razgovora), ipak je Rej Hajmen
ličnost koja zaslužuje mesto u istoriji nauke; neki istoričari nauke sigurno će želeti da analizuju
njegov doprinos podrobno (a neki su to već i počeli da rade). Jer Hajmen je imao dovoljno
integriteta da zavrne rukave i pogleda dokaze, dok veliko mnoštvo skeptika naprosto odbacuje sve
dokaze, i svaki dokaz, jednim jedinim nemarnim, opštim negiranjem, bez gledanja. To što je Hajmen
bio prisiljen da odustane od uobičajenih argumenata skeptika i što je konačno zauzeo stanovišta o
kojima njegove kolege skeptici sada čitaju i ne mogu da veruju svojim očima, jeste značajan uspeh za
parapsihologiju. Istovremeno, njegove kritičke žaoke prinudile su parapsihologe da pritegnu i
poprave svoje oglede, da rade pouzdanije i bolje. Sada iz meseca u mesec pristižu metaanalize ranije
pribavljenih korpusa nalaza; u tome pomažu naučnici izvan našeg polja, naučnici koji su i sami
iznenađeni vrednostima naših podataka, naših nalaza. Parapsihologija se bliži krupnim prekretnicama.
Primenjujući pojedine metaanalize, našli smo neslućenu snagu u nekim starim ogledima. Navešćemo
jedan primer.
Kada su Čarls Honorton, Dijana Ferari i Deril Bem obavili metaanalizu odnosa između ESP i
ekstrovertnosti ispitanika, dobijeni rezultati iznenadili su jednog od nas dvojice (Sardženta), koji je u
nekim svojim ranijim ogledima sa slobodnim reagovanjem merio ovu odliku ličnosti ispitanika.
Metaanaliza je obuhvatila rad četiri eksperimentatora. Pokazalo se da su korelacije za sve četvoro
veoma slične, veličina efekta homogena. Većinu ogleda obavio je Sardžent; u ono vreme mislio je da
nisu osobito važni (u većini tih ogleda ispitanik je ostajao, statistički, u okvirima puke slučajnosti, to
jest čistog nagađanja naslepo). Zaprepastio se, godinama kasnije, saznavši da je prosečna korelacija i
kod ostala tri istraživača bila maltene istovetna sa njegovom. Uzeti zajedno, njegovi i rezultati ostale
trojice bili su veoma značajni, daleko iznad nivoa slučaja!
Honorton i njegov tim naknadno su sproveli još jednu seriju auto-gancfeld ogleda i replicirali
sopstvene rezultate veoma dosledno, sa veoma sličnom veličinom efekta. Metaanaliza je otkrila red i
poredak, a i sličnost, u starim podacima; i pokazalo se da su te odlike u tim podacima daleko snažnije
nego što je iko onda shvatao. Novi ogledi su, onda, preduzeti; replicirali su rezultate starih. To je
došlo kao iznenađenje. Bio je to, bez ikakve sumnje, napredak. Jer pokazao se jedan zakonomerni
efekat koji deluje postojano tokom četrdeset i više godina (od četrdesetih do osamdesetih godina
dvadesetog veka) u radu petoro različitih istraživača, u tri veoma različite kuilture (Amerika,
Britanija, Južna Afrika). Takva ponovljivost efekta ne postiže se lako ni u konvencionalnoj
psihologiji.
Mi smatramo da je parapsihologija nauka. Ako ćemo se gađati izrazom 'Vi ste nenaučni!' onda treba
taj izraz da bacimo prema onim slabije ili najslabije obaveštenim kritičarima naše oblasti, jer oni i
zaslužuju da im se to kaže. Parapsihologija je nauka zato što pokazuje razvoj kako svoje teorije, tako
i svoje metodologije. Ona, takođe, pokazuje progresivno pomeranje sa jednih problema na druge koje
je, po filozofu Imreu Lakatošu, jedna od odlika naučne misli. Ona je nauka koja bi mogla imati
značajne implikacije za rad nekih drugih nauka, od fizike do psihologije - vreme će pokazati. Ona je
nauka koja zaslužuje jaču budžetsku podršku države nego što ju je dosad dobijala. Parapsihologiji je
nadasve potrebno uključenje mladih naučnika čiji je um otvoren prema istini i koji su spremni da
jurnu ka dokazima, ka bitnim temama, ka samostalnom naučnom istraživanju. Too je nauka koja se
bavi značajnim pitanjima; u mnogim laboratorijama širom sveta troše se ogromna sredstva na
srazmerno beznačajna istraživanja, dok parapsihologija sa minimalnim sredstvima napreduje ka
saznanjima koja bi mogla biti od kapitalne važnosti za svakoga. I to kako od praktične važnosti (inače
zašto bi čuvena firma za elektroniku 'Soni' nedavno u Japanu otvorila svoju veliku laboratoriju za
parapsihologiju?), tako i teorijske, jer bi jednog dana mogla iz temelja izmeniti način na koji
razmišljamo o sebi i svom životu.
Nismo mi 'oni koji veruju u paranormalnu moć'. Nema tu šta da se veruje ili ne veruje. Treba samo
pronalaziti valjane, stamene dokaze o onim ljudskim sposobnostima i veštinama koje do sada nismo
ni približno dobro shvatili. U tom pogledu, parapsihologija je na domaku velikih uspeha. Postoji
jedan standardni udžbenik psihologije (Uvod u psihologiju) koji se veoma široko koristi u
Sjedinjenim Američkim Državama, ali i u drugim zemljama; studenti tu knjigu nazivaju jednostavno
'Hilgard i Atkinson' zato što su to bila prezimena dvojice prvobitnih autora tog udžbenika (mnogo
pokolenja prošlo je od tad, bilo je mnogo izdanja, pridružili su se novi autori). I kad je nedavno neko
pitao jednog skeptičnog psihologa, neupućenog u parapsihologiju, pod kojim bi uslovima on prihvatio
da je parapsihologija nauka, odgovorio je: "Kad je vidim u Hilgardu i Atkinsonu".
Pa, dobro; godine 1990. ta 'Biblija' psihologije izišla je u još jednom, najnovijem izdanju, sada sa
poglavljem o parapsihologiji. To poglavlje ima sedam stranica. Prikazuje i gledišta skeptika, ali
podjednako i parapsihologa; argumente jednih, ali i drugih. I donosi ovaj zaključak: "Veliki deo
skeptičnosti nekih psihologa prema parapsihologiji potpuno je opravdan. Ali jedan deo i nije. Kao
što smo napomenuli, neki naučnici proglašavaju da je paranormalna moć nemoguća i da je
parapsihologija nelegitimna; to su presude a priori, a takvima, po našem uverenju, nema mesta u
nauci. U navedenoj anketi samo 4% univerzitetskih profesora koji nisu psiholozi tvrdilo je da
paranormalna moć sasvim sigurno ne postoji - ali tu istu tvrdnju potpisalo je čak 34% univerzitetskih
profesora psihologije. Pre dve stotine godina, isti takvi skeptici bili bi jednako sigurni da Bog ne
baca kamenje sa neba na nas."
Parapsihologija brzo sazreva. Iako je hronično u najskromnijim materijalnim prilikama, ona ima
svoju budućnost; pred njom je, kao i pred svima nama, jedan novi vek, veoma uzbudljiv. Vreme je da
veći broj naučnika ozbiljno primi dosadašnja parapsihološka otkrića i pažljivije pogleda ponuđene
dokaze, jer lako može biti da najčvršći dokazi u parapsihologiji stoje rame uz rame sa najčvršćim
dokazima u njihovoj sopstvenoj oblasti nauke, koja god to bila.
 BIBLIOGRAFIJA

Neka od najvažnijih istraživačkih otkrića navedenih u ovoj knjizi zapravo su objavljena samo u
specijalizovanim, stručnim časopisima. Pošto je mali broj biblioteka koje imaju komplete svih
važnijih časopisa parapsihologije, mi smo nastojali da damo što manji broj takvih referenci, ali
čitaoci koji žele da čitaju u originalu izveštaje samih parapsihologa, bez ičijeg prepričavanja, često
će morati da nalaze upravo te časopise, jer drugog načina nema.

Šta je paranormalno?

Knjiga Ričarda Brautona Parapsihologija - kontroverzna nauka (Richard Broughton, Parapsychology

- Controversial Science, Ballantine Books, 1991) korisna je zato što prikazuje parapsihologiju i daje
mnoge reference za dalje čitanje. Britansko društvo za ESP istraživanja objavilo je povodom
stogodišnjice svog rada obimnu knjigu Istraživanje paranormalnih moći: vodič kroz istoriju, načela i
praksu te discipline (Psychical Research: a Guide to its History, Principles and Practices, prvo
izdanje, Grattan-Guinness, Aquarian Press, 1982) koja pokriva širok raspon tema, naučnih i
opservacionih. Kvalitet članaka je neujednačen, ali kao opšti vodič ova knjiga izuzetno je korisna.
Lujza Rajn objavila je knjigu ESP u životu i u laboratoriji (Louisa Rhine, ESP in Life and Lab,
Macmillan Books, 1967) koja daje fini opšti pregled ranih godina autora i njenog kasnijeg razvoja;
knjiga je dobro napisana, prijatno je čitati je. Ista autorka objavila je kasnije knjigu Nevidljiva slika:
studija ESP iskustava (The Invisible Picture: a study of psychic experiences, McFarland Books,
1981) koja je izvrsno štivo za one koji se zanimaju za spontana ispoljavanja paranormalnih moći. Za
čitaoce koji žele podrobno upoznavanje sa razvojem parapsihologije kao nauke prava stvar su šest
tomova pod priređivačkim nadzorom Stenlija Kripnera, a pod zajedničkim naslovom Napredak u
parapsihološkim istraživanjima (Advances in Parapsychological Research, priređivač Stanley
Krippner, Plenum books tomovi 1-3, McFarland Books tomovi 4-6).

Psiho zvezde

Opširne izveštaje očevidaca o radu Danijela Danglasa Houma imate u članku koji je napisao erl od
Danrejvena, pod naslovom 'Iskustva u spiritualizmu sa D. D. Houmom' (Earl of Dunraven,
'Experiences in Spiritualism with D. D. Home'), a koji je objavljen u stručnoj publikaciji pod
naslovom Spisi Društva za istraživanje paranormalnih moći (Proceedings of the Society for Psychical
Research, 1924, tom 35, str. 1-285). Kao opšti, veoma živopisan pregled Houmovog života
preporučujemo izvrsnu knjigu Elizabete Dženkins Senka i svetlost (Elisabeth Jenkins, The Shadow
and the Light, Hamish Hamilton Books, 1981). Ali kao tipičnu skeptičnu analizu pogledajte delo T. H.
Hola Enigma Danijela Houma (T. H. Hall, The Enigma of Daniel Home, Prometheus Books, 1984). U
vezi sa Kruksovim ogledima možete videti delo čiji su priređivači bili R. Dž. Medherst i drugi, a čiji
je naslov Kruks i svet duhova (R. G. Medhurst i drugi, priređivači, Crookes and the Spirit World,
Taplinger Books, 1972). O Stepaneku treba pogledati članak Dž. G. Prata u časopisu Spisi
Američkog društva za istraživanje paranormalnih moći (J. G. Pratt, in: Proceedings of the American
Society for Psychical Research, 1973, tom 30, str. 1-78. Sažetiji članak o istom čoveku može se naći
u Pratovom poglavlju u knjizi priređivača Dž. Belofa Novi pravci u parapsihologiji (J. Beloff, editor,
New Directions in Parapsychology, Paul Elek Books, 1974). Gardnerova knjiga nosi naslov Kako ne
testirati osobu sa paranormalnom obdarenošću (How Not to Test a Psychic, Prometheus Books,
1989); videti i kritički prikaz te knjige, iz pera Jirgena Kajla, u Časopis za parapsihologiju (Jurgen
Keil u Journal of Parapsychology, 1990, tom 54, str. 151-167).

Vladavina uma nad mašinom

Najjednostavnija Šmitova REG mašina opisana je u njegovom članku 'anomalna predviđanja kvantnih
procesa od strane nekih ljudskih subjekata' u izdanju firme 'Boing' (dr Helmut Schmidt, 'Anomalous
prediction of quantum processes by some human subjects' u: Boeing Scientific Research Laboratories
Document DI.82.0821). Šmit je objavio mnogo članaka u Časopisu za parapsihologiju (njegov prvi
izveštaj u tom časopisu pojavio se 1969. godine, sveska 33, stranice 91-108) i u Časopisu Američkog
društva za istraživanje paranormalnih moći tokom poslednjih dvadeset pet godina. Istraživanje
Džanove grupe sumirano je u knjizi koju su priredili R. Dž. Džan i B. Dž. Dan pod naslovom Margine
stvarnosti (R. G. Jahn and B. J. Dunne, Margins of Reality, Harcourt Brace Jovanovich Books, 1987).
Tehnički bilteni grupe PEAR u izvorniku su tako 'zabačeni' da ih nije lako naći, ali u ovoj knjizi
izloženi su sa obiljem pojedinosti. Din Radin i Džesika Ats objavili su svoj članak u Časopisu
naučnog istraživanja (Dean Radin and Jessica Utts u: Journal of Scientific Exploration, 1989, tom 1,
str. 65-79).

Ko ima paranormalnu moć?

Iako zastarelo, poglavlje Džona Palmera o verovanju i paranormalnu moći, u knjizi priređivača B. B.
Volmana Priručnik parapsihologije (John Palmer u: B. B. Wolman, priređivač, Handbook of
Parapsychology, Van Nostrand Reinhold Books, 1977), i danas je odličan primer kako se analizuje
taj efekat. O ekstrovertnosti vidi Sardžentov članak u časopisu Personalitet i individualne razlike
(Carl Sargent u: Personality and Individual Differences, 1981, tom 2, str. 137-143). O anksioznosti i
neurotičnosti vidi gore pomenuto Palmerovo poglavlje. Činioci kulture kojoj ispitanik pripada
razmatraju se u knjizi A. Anglofa i D. Barta Parapsihologija i antropologija (A. Angloff and D. Barth,
priređivači, Parapsychology and Anthropology, Parapsychology Foundation Books, 1974).

ESP, snovi i zona sumraka

U ovoj oblasti klasična ostaje knjiga koju su napisali M. Alman, S. Kripner i A. Von pod naslovom
Telepatija sna (M. Ullman, S. Krippner and A. Vaughan, Dream Telepathy, Turnstone Books, 1973).
Honortonovi raniji stručni radovi o toj oblasti sumirani su u gore pomenutoj Volmanovoj knjizi, u
kojoj, u referencama za jedanaesto poglavlje, možete naći i mnoge druge materijale o gancfeld ESP
istraživanjima.

Hipnoza i druga izmenjena stanja

Honortonovo poglavlje u Volmanovoj knjizi Priručnik parapsihologije pokriva i studije hipnoze,

relaksacije i meditacije, a formalni pregled proučavanja hipnoze napisali su i objavili Honorton i
Kripner u pomenutom Časopisu Američkog društva za istraživanje paranormalnih moći, 1984, sveska
78, str. 1-27. Vilijem Braud dao je pregled aktivnosti autonomnog nervnog sistema i ESP u istom tom
časopisu, 1981, sveska 75, str. 1-35, i sugerisao da se odnos ta dva može izraziti jednom krivom ne
mnogo različitom od onih koje se drugde pominju u vezi sa efektima motivacije na paranormalne
rezultate kod ispitanika (vidi osmo poglavlje).

Um i materija

Izuzetno kvalitetna akademska studija o poltergajstima delo je A. O. Goulda i A. D. Kornela

Poltergajsti (A. O. Gauld and A. D. Cornell, Poltergeists, Routledge and Kegan Paul Books, 1981). O
savijanju metala vidi delo: Dž B. Hejsted, Savijači metala (J. B. Hasted, The Metal Benders, isti
izdavač, 1980). Takođe tekst Ričarda Brautona kojim se ažuriraju podaci o opštim trendovima u ovoj
oblasti, u šestom poglavlju njegove gore pomenute knjige Parapsihologija - kontroverzna nauka.
Opšti pregled nedavnih PK izučavanja daje Gertruda Šmajdler u pomenutom naučnom delu u šest
tomova Napredak u parapsihološkim istraživanjima, tom 6, str. 11-53. U tom pogledu od koristi su i
neki od stručnih radova u ranijih pet svezaka istog časopisa. Bio-PK istraživanja Vilijema Brauda
sumirana su u stručnom radu koji je on napisao zajedno sa Merilin Šlic u časopisu Delikatne energije
(William Braud and Marilyn Schlitz u: Subtle Energies, 1990, tom 2, str. 146); oglede sa hemolizom
opisao je podrobno Braud u pomenutom Časopisu Američkog..., 1990, sveska 81, str. 1-25.

Parapsihologija svakodnevnog života

Stanfordov najnoviji opis i procenu možete naći u pomenutom delu Napredak u parapsihološkim
istraživanjima, tom 6, str. 54-167. Ovo je dobro argumentovan, samokritičan prikaz, koji odlično
sumira sva relevntna PMIR istraživanja do danas.

Fizika paranormalnih moći

Jedno od prvih poprišta za raspravu o fizičkim modelima jesu radovi dati u knjizi Andrije Puhariča
Islandski tekstovi (Andrija Puharich, priređivač, The Iceland Papers, Essentia Associates Books,
1979). Fizičar Dejvid Bom istražuje međudejstva uma i materije u članku u pomenutom Časopisu
Američkog... , 1986, sveska 80, str. 113-135. Vokerova teorija izložena je u delu Psihoenergetski
sistemi (Evan Harris Walker u: Psychoenergetic systems, 1979, tom 3, str. 259-299). On je to kasnije
dopunio sa dva članka u pomenutom Časopisu za parapsihologiju, 1984, sveska 48, str. 227-332, i u
pomenutom Časopisu Američkog..., 1987, sveska 81, str. 333-369. U ta dva članka on osnažuje neke
vidove svog kvantnomehaničkog modela i odgovara na kritike. Samo, budite oprezni: ti članci su
'teška kategorija' fizike i matematike!

Život posle smrti?

Materijale o VTI imate u knjizi S. Dž. Blekmora Onostran tela (S. J. Blackmore, Beyond the Body,
Heinemann Books, 1982). O IBS videti knjigu R. A. Mudija mlađeg Život posle života (Raymond A.
Moody junior, Life After Life, Mockingbird Books, 1975), a naročito Sabomovu izvrsnu knjigu
Prisećanja na smrt: jedno medicinsko istraživanje (Michael Sabom, Recollections of Death: a
medical investigation, Harper & Row Books, 1982). Dva članka A. O. Goulda (jedan u pomenutoj
Volmanovoj knjizi Priručnik parapsihologije, a drugi u pomenutim Spisima Društva..., 1971, sveska
55, str. 273-340) razmatraju spiritualističko medijumstvo. O reinkarnaciji vidi članak I. Stivensona
'Dvadeset slučajeva koji sugerišu reinkarnaciju' u pomenutim Spisima Američkog..., 1966, sveska 26,
str. 1-362), kao i njegovo četvorotomno delo Slučajevi nalik na reinkarnaciju (I. Stevenson, Cases of
the Reincarnation Type, University of Virginia Press, 1975, 1977, 1980, 1983). Stručni rad Milsove u
dva dela objavljen je u pomenutom Časopisu naučnog istraživanja, 1990, sveska 4, str. 171-188 i
189-202; a Kajlov rad u istom časopisu, 1991. godine, sveska 5, str. 27-59.

Paranormalna moć, nauka i budućnost

Rolinsov ekspoze nalazi se u časopisu Sudbina (Dennis Rawlins u: Fate, oktobar 1981). U brojevima
9, 10 i 11 časopisa Tragalački učenjak imate članke Karija, Kamana, Hoebensa i drugih (Curry,
Kammann, Hoebens u: Zetetic Scholar, 1982-1983) o skandalu sa 'bebama pod uticajem zvezda', to
jest Marsa. Kamanova razorna kritika koja je zaista 'razbila' protivnu stranu nalazi se u broju 10, iz
1982. godine. To 'preispitivanje' stavova grupe KZA o astrološkom pokušaju u vezi sa Marsom
nalazi se u časopisu Skeptični istraživač (Skeptical Inquirer, proleće 1982, str. 77-82). Pregled
delovanja organizacije Csikop u kasnijim godinama imate u članku Dž. P. Hansena u pomenutom
Časopisu Američkog..., 1992, sveska 86, str. 21-63. Šneurov članak kojim se kritikuje Rendijevo
ponašanje u slučaju Benvenist imate u pomenutom Skeptičnom istraživaču, 1989. godina, sveska 14,
91-95.
Rasprava između Hajmena i Honortona prenesena je u pomenutom Časopisu za parapsihologiju,
1985, sveska 49, str. 3-49 (Hajmen) i 51-91 (Honorton), a zajednički kominike je u istom časopisu,
1986, sveska 50, str. 351-364. Naši metanalitički podaci uzeti su iz još neobjavljene studije Čarlsa
Honortona. Izveštaj NRC objavljen je kao knjiga D. Drakman i Dž. A. Svets Pojačavanje ljudskih
sposobnosti (D. Druckman and J. A. Swets, priređivači, Enhancing Human Performance, National
Academy Press, 1987); kritiku tog rada dali su Dž. A. Palmer, Čarls Honorton i Džesika Ats u
pomenutom Časopisu Američkog..., 1989, sveska 83, str. 31-49. Panel-rasprava u radionici OTA
sumirana je u pomenutom Časopisu Američkog..., 1989, sveska 83, str. 316-339 (ali mi raspolažemo
i potpunim snimkom svake izgovorene reči na tom sastanku, pa smo i naveli dijalog Hajmen-
Honorton iz tog našeg materijala). Dalje žustre rasprave o gancfeld istraživanjima možete naći u
radovima S. Dž. Blekmora, K. L. Sardženta, a takođe T. A. Harlija i Dž. R. Metjusa u pomenutom
Časopisu Društva..., 1987, sveska 84, juli 1987; pojaviće se i 'italijanske' rasprave Rajmen-
Honorton, ali u ovom trenutku nažalost ne znamo tačno gde će biti objavljene. Metaanaliza
ekstrovertnosti uzeta je iz još neobjavljenog rada Čarlsa Honortona, Dijane S. Ferari i Darila Bema.
O metaanalizi u parapsihologiji uopšte vidi članak Džesike Ats u časopisu Statistička nauka
(Statistical Science, 1991, tom 6, str. 363-403) i priložene komentare. Dalji primeri metaanalize u
istraživanju paranormalnih moći, ali primeri za koje se nije našlo prostora u našem poglavlju, bili bi
sledeći: ogledi sa prekognicijom (Honorton i Ferari u pomenutom Časopisu za parapsihologiju, 1989,
sveska 53, str. 281-308) i rad na psihokinetičkim efektima sa REG mašinama (D. I. Radin i R. D.
Nelson, u časopisu Temelji fizike (Foundations of Physics, 1989, tom 19, str. 1491-1514).