Weltschmerz

Weltschmerz [vɛ'ltšmɛrc] (njem.: svjetska bol), termin koji je nastao u doba romantizma (u Francuskoj mal du siècle), a uveo ga je nemacki pisac Jean Paul
da označi duševno stanje i uvjerenje kako zlo i patnja prevladavaju u svijetu te da se takav zao i nepravedan svijet ne može popraviti. Žan Pol je ovu
složenicu skovao kao naziv za specifičnu vrstu tuge koja je prožimala Bajronovu umetnost. Lord Gordon Bajron, bio je jednom od najistaknutijih figura
engleskog romantizma. Setni motivi, pobuna protiv društva, osećaj sveprisutne tuge – glavna su obeležja njegovog stvaralaštva. U poemi iz četiri dela
“Hodočašće Čajlda Harolda” Bajron opisuje putovanje i razmišljanja mladog i razočaranog čoveka (po mnogo čemu sličnog samom Bajronu) koji od veselog
plemićkog života i aristokratskog društva odlazi u putovanje drugim zemljama kako bi pronašao željeni smisao. Čajld Harold je junak weltschmerz-a, pun je
tuge zbog istorije ljudskog stradanja, i majci-Zemlji se obraća rečima bola. . Opisuje osećanje duboke sete koju ima pojedinac koji je shvatio neidealnu
prirodu sveta, kroz besmislenost stvari i sveprisutno i neizbežno zlo.

Emotivna stanja bliska weltschmerzu su pored Bajrona opisali i drugi mislioci romantizma. Najočitije je zastupan u Patnjama mladoga Werthera J. W.
Goethea, Renéu F. R. de Chateaubrianda, u pjesmama G. G. Byrona, G. Leopardija, N. Lenaua i u filozofiji A. Schopenhauera. Iako je Weltschmerz jedan od
glavnih i najpopularnijih pojmova romantizma, on je zapravo vrlo stara pojava, naglašeni pesimizam u književnosti, filozofiji ili životu uopće, izraz pojedinca
ugrožena i izmučena nepodnošljivim događajima u trenutku raspada normi i vrijednosti. Elementi Weltschmerza susreću se i u antici, kod Pindara, Sofokla,
Euripida, Antistena i Marka Aurelija, u Bibliji, u srednjovjekovnoj misli i poeziji renesanse te u poeziji s kraja XIX. st. (fin de siècle).

Weltchmerz – “svetski bol” u bukvalnom prevodu, je jezgrovit naziv kompleksnog umetničkog osećanja svemirske melanholije. Termin koji je uveo nemački
pisac Žan Pol jasno sažima osnovne ideje ovakvog shvatanja sveta, posebne vrste umetničkog senzibiliteta, pesimizma naročito svojstvenog stvaraocima iz
epohe romantizma. Opisuje osećanje duboke sete koju ima pojedinac koji je shvatio neidealnu prirodu sveta, kroz besmislenost stvari i sveprisutno i
neizbežno zlo.

Žan Pol je ovu složenicu skovao kao naziv za specifičnu vrstu tuge koja je prožimala Bajronovu umetnost. Lord Gordon Bajron, bio je jednom od
najistaknutijih figura engleskog romantizma. Setni motivi, pobuna protiv društva, osećaj sveprisutne tuge – glavna su obeležja njegovog stvaralaštva. U
poemi iz četiri dela “Hodočašće Čajlda Harolda” Bajron opisuje putovanje i razmišljanja mladog i razočaranog čoveka (po mnogo čemu sličnog samom
Bajronu) koji od veselog plemićkog života i aristokratskog društva odlazi u putovanje drugim zemljama kako bi pronašao željeni smisao. Čajld Harold je junak
weltschmerz-a, pun je tuge zbog istorije ljudskog stradanja, i majci-Zemlji se obraća rečima bola.

Emotivna stanja bliska weltschmerzu su pored Bajrona opisali i drugi mislioci romantizma. Hajnrih Hajne, Fransoa Rene de Šatobrijan, Džakomo Leopardi…
Ali i pored ove plejade romantičara, mnogi mislioci su tokom istorije (još od antičkih vremena) opisivali nešto što bi moglo da se podvede pod kategoriju
weltschmerz-a.
Weltschmerz je u nekom smislu altruističko osećanje patnje sveta i sapatništva sa drugim ljudima, ali je takođe i egoistički poriv skitalačkog duha blizak
usamljenosti i eskapizmu. Centralna ideja je u nesavršenosti sveta – svet nije, kao u Lajbnicovoj “Teodiceji” najbolji od svih svetova – naprotiv, svet je
nesavršeno mesto prožeto besmislenom, uzaludnom patnjom.